FILOZOFSKI FAKULTET

IZAZOVI SAVREMENE PORODICE

Postmoderne forme partnerskog života

-nove sfere intimnosti i značaj „prijateljstva“-

Uvod

Porodica, na pragu 21. veka, zahvaćena je snažnim procesima transformacije koji nas

navode da ozbiljno preispitamo naše dosadašnje shvatanje samog pojma porodice i dinamike

porodičnog života. Usled sve većeg broja novih porodičnih formi, dekompozicije dominantne

nuklearne forme porodice, koja svoju ekspanziju doživljava sredinom XX veka, savremena

postmodernistička misao o društvu ozbiljno preispituje dosadašnja shvatanja porodice i postavlja

zahtev za dekonstrukcije pojma porodice. Naime „pluralitet porodičnih formi i obrazaca“, u

savremenom periodu, dobija neslućene razmere, potiskujući do sada neprikosnoveni koncept

nuklearne porodice [Milić, 2010: 13]. U ovom radu nastojaću da problematizujem veoma

kompleksan proces transformisanja porodice (kako na planu njenog sastava tako i porodičnih

odnosa) i braka kao institucije ka novim formama partnerskog života, novom doživljaju

intimnosti, „čiste veze“ i prijateljstvima kao novom vidu sve zastupljenijeg odnosa na kome se

temelje sigurnost, zajedništvo i emotivna povezanost.

Francuska buržoaska revolucija, procesi industrijalizacije i urbanizacije koji su

zahvatili Evropu od kraja XVIII veka su bitno uticali na oblikovanje moderne porodice kroz

promenu opšte društvene atmosfere, razvoja klasnog identita građanstva, privatnosti načina

života i sa njim povezane porodične intime kao glavnog obeležja novog porodičnog života i

novog iskustva porodice [Milić, 2007: 44]. Snažne osnove moderne epohe predstavljaju

veličanje razuma, racionalnosti, čoveka, vera u nauku i stalni progres, koje svoj zalet uzim u XIX

veku. U poslednjih nekoliko decenija, temeljne promene zahvataju najrazvijenija društva

dovodeći u pitanje osnovna načela modernog perioda. U post – modernoj epohi dolazi do

preispitivanja moći razuma, dostignuća nauke i tehnologije počinju da se promatraju sa

humanističkog i moralnog aspekta. Neslućene razmere tehnološke revolucije posmatraju se u

novom svetlu, potencijalnih rizika koje sa sobom donose, počev od nuklernog rata, nuklearnih

katasrofa, ekološke zagađenosti, loših posledica genetskog inžinjeringa pa sve do sumnje u

racionalno planiranje svakodnevnog života i sve nestabilnijih i nesigurnijih odnosa među ljudima

[Bobić, 2003: 67 - 68].

Za razliku od nekadašnje pre svega regulativne funkcije braka (pre svega kroz

disciplinovanje seksualne prakse i usmeravanje natalitetnih tokova (smanjivanje ili

pojačavanje)), legitimacijske funkcije (legitimacije potomstva), kao i nužne kohabitacije

partnera, u savremenom društvu svedoci smo snažnog procesa destabilizacije braka koji sa

sobom nose seksualna i natalitetna dekompozicija braka [Milić, 2007: 120]. Brak prestaje da

reguliše seksualno ponašanje odraslih, nakon seksualne revolucije 60-ih, što se najbolje može i

videti na uporednom istraživanju seksualnih stavova (60-ih i 90-ih) gde se najveća promena

ogleda u negativnom stavu prema predbračnom seksu, koji beleži drastičan pad na 30%

muškaraca odnosno 40% žena [Milić, 2007: 126]. Istovremeno prestavši da kontroliše seksualne

prakse odraslih, brak prestaje da bude nužni okvir biološke reprodukcije, izgubivši time svoju

najvažniju funkciju – legitimacije potomstva, a sve je snažniji trend svojevoljnog odustajanja od

roditeljstva [Milić, 2007:127]. Anđelka Milić, kao osnovne uzročnike dekompozicije braka,

navodi, pre svega, seksualnu revoluciju 60-ih godina (koja uživanje u seksu postavlja na prvo

mesto čovekovih želja i potreba, ali istovremeno ima svoju negativnu stranu – porast

pornografije, prostitucije, seksualne eksploatacije nerazvijenog sveta i dece, itd.). Drugi veoma

bitan faktor, jeste, emancipacija žena i promena njihovog položaja u društvu i porodici (žene

putem izlaska na tržište rada postaju manje materijalno zavisne od braka i muškaraca što sa

sobom donosi i izlaženje žene iz pozicije seksualnog objekta muškarca). Intenziviran proces

individualizacije, predstvlja, treći izuzrtno značajan element koji doprinosi procesu

dekompozicije braka a koji označava „pobedu pojedinca nad grupnim interesima i kolektivnim

vrednostima“ [Milić, 2007: 130 - 131]. Ideja žrtvovanja, patnje, potčinjavanja porodičnim

interesima u velikoj meri se gubi dok pojedinac na prvo mesto postavlja kvalitet i ispunjenost

vlastitog života [Milić, 2007: 131]. Pojednici u savremenom društvu sve više su okrenuti sebi,

vlastitim željama, potrebama. Traganje za ličnim zadovoljstvom, osećajem ispunjenosti postaje

jedan od primarnih ciljeva u životu. Sam život se više ne poima kao jedna, univerzalna životna

putanja (standardna biografija) već mu se pristupa kao vlastitom projektu, koji se kreira u hodu

(istraživanje različitih mogućnosti) i može otići u najrazličitijim pravcima (individualna

biografija). Pa ipak, krajem XX veka, usled zaista osnaženog procesa individualizacija, pojedini

autori poput K. Leša govore o stvaranju tipske strukture ličnosti koju naziva „narcistička ličnost“

koja nije u stanju da voli, oseća, već je jedino okrenuta novim iskustvima i izazovima.

U modernom društvu osnova na kojoj brak počiva iz korena se menja, na mesto braka kao

prvenstveno ekonomskog ugovora, dolazi novi kvalitet bračne zajednice se ogleda u

nematerijalnoj vrednosti, koja se zasniva na romantičnom kompleksu (vrednosno – afektivnom

obrascu koji veliča ljubav) [Milić, 2007: 126]. Uočavajući ljubav kao centralnu vrednost u

modernoj epohi, brojni autori su se posvetili dubljem istraživanju njenih dimenzija. U tom

smislu, razlikuju se 3 ključne dimenzije: intimnost, strast i posvećenost, a u zavisnosti od

prisustva ove tri komponenete uočava se 8 kvalitativno različitih tipova odnosa : dopadanje (gde

je snažno razvijeno osećanje bliskosti), zaljubljenost ( u kojoj je dominantna strast), prazan

odnos (odnos bez emotivnog naboja ali postoji posvećenost), romantična ljubav (kombinacija

strasti i bliskosti), drugarstvo (posvećivanje i bliskost su dominantni, poput prijateljskog odnosa),

nezrela veza (karakteriše je izostanak bliskosti), zreo ili dovršen odnos (postoji ravnotežni odnos

sve tri dimezije) i odnos bez ljubavi (izostanak ovih dimezija) [Bobić, 2008:370].

Ljubav postaje osnovni preduslov ulaska u bračnu zajednicu koja može da traje samo dok ljubavi

ima. [Milić, 2007: 128]. Brak prestaje da bude „doživotna obavezujuća zajednica već odnos u

koji se ulaže srazmerno očekivanoj dobiti tj. zadovoljstvu koje se dobija“ [Milić, 2007: 131].

Kao posledica svih ovih promena u savremenom društvu sučeni smo sa pluralitetom bračnih

formi i odnosa, koji mnoge autore navode da sve više govore o pomeranju od braka ka

partnerstvu, koje obuhvata širok spektar manje – više trajnih odnosa (života u paru) muškarca i

žene sa akcentom na afektivnoj povezanosti partnera [Bobić, 2003: 66].

U drugoj polovini XX veka, težište porodice se premešta sa „njegovog veličanstva

deteta“ na partnerske odnose i temeljno preispitivanje kvaliteta i važnosti intimnih veza oba pola

[Bobić, 2007: 219]. Roditelji, njihova samorealizacija i individualizacija postaju važniji od

„roditeljstva“, dok se u prvi plan ističe samorefleksivni projekat „do it yourself“ biografije ili

lični životni tok [Bobić, 2010: 4]. Kao posledica velikih društvenih promena, strukturalnih

poremećaja (naftne krize sedamdesetih godina) u razvijenim zemljama Evrope, dolazi do naglog

pada popularnosti tačnije univerzalnosti braka. Bračna struktura i dinamika se značajno menjaju

u ovom periodu od povećane nestabilnosti već sklopljenih brakova (uočljivo u skoku razvoda),

preko opadanja stope sklopljnih brakova (što je pogotovo karakteristično za mlađu populaciju) a

da pri tome sve popularnije postaju alternativne forme života u paru u vidu kohabitacija, LAT

formi, DINKS zajednica. Kohabitacije1 se najčešće definišu kao „zajednice u kojoj dve osobe

suprotnog pola dele ’postelju i sto’ a da pri tom nisu u formalnom, pravno sankcionisanom

braku“ [Bobić, 2007: 220]. Kao stil života, veoma zastupljen kod stanovništva razvijenih zemalja

javljaju se i tzv. „životni aranžmani u LAT formi (Living apart together)“ koji označavaju parove

koji ne žive zajedno (ali ne moraju da budu ni samci). Reč je o želji da se steknu različita

iskustva putem eksperimentisanja pre nego što se stupi u bračnu zajednicu. Pojedini autori LAT

forme poistovećuju sa tzv. commuting marriages (brakovima na razdaljinu), koji odlikuju

životne stilove zrelijih, starijih parova veoma posvećenih vlastitim karijerama i profesiji pa su

usled toga često na putovanjima a ne retko žive u različitim gradovima pa čak i državama

[Bobić, 2007:220]. U savremenom društvu, ističe se i jedna manja kategorija stanovništva koju

karakteriše želja za životom u paru a da se pri tom trajno odriče roditeljstva. Forma nazvana

DINKS (double – incomes – no – kids ) prestavlja par koji se u napred dogovorio da neće imati

dece, a u literaturi na osnovu istraživanja su opisani kao „mladi, zdravi, visokoobrazovani, koji

veoma visoko vrednuju uzajamnu bliskost ali i ličnu autonomiju“ [Bobić, 2003: 67]. Pojava

koja je uočena a tiče se svojevoljnog odustajanja od roditeljstva ili u literaturi često nazivanog

„sociološkog steriliteta“, posledica je kontraceptivne revolucije koja je omogućila „perfektnu“

tj. sigurnu kontracepciju, pilule i hormonska sredstva za razliku od ranijeg perioda kada je

kontracepcija bila neefikasna i pretežno se zasnivala na metodi „coitus interruptus – a “ (kod

manje obrazovanih) ili metode „plodnih dana“ (kod više obrazovanih ljudi) [Bobić, 2010: 6].

Nove metode omogućavaju pored gotovo potpune eliminacije neželjene trudnoće i veoma

precizno planiranje ne samo začeća i rađanja nego i “timing, razmak između sukcesivnih rađanja

tragajući za partnerom poželjnih crta odnosno ličnih kapaciteta (afektivnih, ekonomskih,

socijalnih)“ [Bobić, 2010: 4].

Intimnost u postmodernom diskursu

1 Kada se govori o kohabitacijama najčešće se radi o predbračnim aranžmanima ali potrebno je istaći da se javljaju i uvidu postbračnih formi (nakon razvoda i u starosti), kao i trajni oblici izvanbračnog partnerstva kao alternativne

forme života u paru. [Bobić, 2003: 66].

U društvu kasne modernosti koncept intimnosti (bliskosti) ili kako ga A. Giddens naziva

„čisti odnos“ dobija centralnu poziciju u proučavanju selfa i relacionih sadržaja [Bobić, 2008:

372]. Intimnost, kako je definiše Giddens, pre svega se tiče emocionalne komunikacije kako sa

samim sobom tako i sa drugima ali u kontekstu interpersonalne jednakosti. Ukoliko bi ova

komponeneta izostala odnosi bi se mogli smatrati intenzivnim, usrećijućim ali nikako i

dugoročno ispunjujućim. Intimnost u sebi obuhvata „dvostruki fokus na sebe i drugoga“ [Zlatar,

2007: 442]. Gidens navodi da je na delu „globalna revolucija u našem samopoimanju, i načinu na

koji stvaramo veze i odnose sa drugima“ pri čemu ne misli isključivo na osećanja ljubavi već na

čitav niz različitih formi odnosa, bračnih, izvanbračnih čija je suština „razotkrivanje“ [Bobić,

2008: 372], ali ne u smislu otkrivanja „banalnih tajni i bezopasnog poveravanja, već rizično i

bolno razotkrivanje koje nas nužno dovodi u pitanje i u okvirima vlastitog samoprojekta i u

očima važnog drugog“ [Zlatar, 2007: 442]. Razotkrivanje predstavlja iznošenje naših najdubljih

misli i osećanja drugome, našu istinsku blizinu drugoj osobi koja nije zasnovana na telesnom i

seksualnom iskustvu već na unutrašnjem osećaju bliskosti [Bobić, 2008: 373]. Osnovu čistog

odnosa Gidens izvodi iz „plastične seksualnosti“ koja je po njemu oslobođena potreba

reprodukcije, zahvaljujući metodima „perfektne“ kontracepcije koja omogućava preciznu

kontrolu začeća i rađanja [Zlatar, 2007: 443]. Na ovaj način ostvarena je već pomenuta

natalitetska dekompozicija braka, a partnerski odnos postaje „sam sebi cilj“ [Bobić, 2007: 373].

Seksualnost je po prvi put „nešto što treba otkrivati, oblikovati i menjati“ [Gidens, 2005: 82].

Kao osnovne osobine „čiste veze“ Gidens navodi:

1.) Pretpostavljeno vremensko ograničenje njenog trajanja – čovek na početku XXI veka

više ne ulazi u vezu sa očekivanjima da će ona trajati ceo život, već sa svešću o različitim

preprekama koje je potencijalno mogu ugroziti tako da se postavljaju otvoreni prema budućnosti

koja je neizvesna.

2.) Refleksivnost čiste veze koja se odvija stalnim nadgledanjem i preispitivanjem od

strane oba partnera, kao i konstantnim ulaganjem radi stvaranja i održavanja „mi – identiteta“

3.) U čistoj vezi dolazi do napuštanja tradicionalnog romantičnog elementa koji se

osnosio na viziju idealnog partnera, već je na sceni postromantični element koji govori o

kombinaciji poželjnih osobina koje su se u prošlosti iskusile u prethodnim vezama, što direktno

upućuje na nestabilnost čiste veze, potencirajući zamenjljivost svakog partnea.

4.) Ona je slobodnolebdeća, tačnije nije ograničena brakom ili bilo kojom vrstom

ugovora.

5.) Čista veza je samo ono što partneri unose u nju. Veza postoji samo i isključivo zbog

nje same.

6.) Predanost ima centralnu poziciju u vezi, ali je nju veoma teško izgraditi jer zahteva

zajedničko rasvetljenje.

7.) Čista veza je usmerena na intimnost koja čini osnovu odnosa i od njenog postizanja

zavisi stabilnost veze. U vezi sa ovim jeste i postizanje poverenja između partnera koje se prema

Gidensu postiže putem „svakodnevnog slušanja“, dakle u komunikaciji partnera [Zlatar, 2007:

443].

Gidens je nastojao da dovede u vezu promene koje se odvijaju u širem društvenom

konteksu kao što je postizanje visoke modernosti sa promenama na nivou ljudskih odnosa koje

ostvaruju u komunikaciji i uspostavljanju čiste veze. Paralelno sa demokratskim promenama u

društvenom uređenju on uočava veoma slične promene u intimnom uređenju odnosa. Na toj

osnovi zasniva svoju teoriju demokratizacije intimnosti [Zlatar, 2007: 441]. Kada govori o

braku/partnerstvu kao osnovni preduslov uspostavljanja čistog odnosa ističe postignutu

jednakost, tačnije napuštanje socijalnih barijera, strukturnih nejednakosti a pogotovo onih koje

se tiču rodnih [Bobić, 2008:373]. U tome smislu on navodi da dok je demokratija u društvenom

kontekstu politička, javna, (i u skladu sa tradicionalnom podelom na javnu - mušku i žensku -

privatnu sferu) sve do nedavno bila samo domen muškarca, demokratija u vezi se uspostavlja

kroz žensko pitanje (pitanje uloge i prava žena, većih sloboda žena izvan kuće i u njoj). [Zlatar,

2007: 445]. Ideja autonomnosti nužno je povezana sa uspostavljanjem demokratskih odnosa na

intimnom nivou. Diskusija, tačnije snaga boljeg argumenta, kao jedan od preduslova autonomije,

mora biti uvažena [Zlatar, 2007: 445]. Ravnotežan odnos partnera, međusobno poštovanje i

uvažavanje moraju postojati kako bi se uspostavili demokratski odnosi u intimnoj vezi. Kao i

kod uspostavljanja demokratskog uređenja društva zakon jačeg mora biti prevaziđen. Ukidanje

nasilja, kako fizičkog a posebno psihičkog (koje je teže prepoznati) neophodno je ukinuti u

intimnom odnosu [Zlatar, 2007: 446]. Demokratija emocija u svakodnevnom životu, prema

Gidensu podjednako je važna za političku demokratiju i unapređivanje uslova u kojima živimo

[Gidens, 2005: 87].

Kada se govori o intimnosti danas potrebno je istaći da su se nekada očekivanja veze

temeljila na uloženom (sunk costs) a danas na oportunitetnim troškovima (opportunity costs). U

tome smislu čista veza „podrazumeva emocionalne komunikacije, a cement trajanja takvih

relacija čini nagrada koju na taj način ostvaruju sve zainteresovane strane“ [Bobić, 2007: 372].

Ono što se ispostavlja kao najvažnija razlika intimnosti prošlih perioda i toga kakva je danas,

jeste njena deinstitucionalizacija. Ona nije u jednom obliku data kao takva, već se konstantno

mora na njoj raditi, konstanto se preispitivati, i u hodu rešavati eventualni problemi koji iskrsnu.

Komunikacija partnera se ispostavlja kao jedan od najznačajnijih procesa putem koga se stalno

unapređuje odnos između partnera. Razgovor ili dijalog predstvalja temelj dobrog funkcionisanja

veze, dok se razumevanje partnerovog stanovišta pokatuje kao izuzetno važno [Gidens, 2005:

86]. Intimnost u savremenom društvu postaje „slobodan i fluidni projekat“. Biti u vezi nikako se

ne sme shvatiti kao stanje već kao proces koji povezuje dve refleksivne projekcije osobenosti

[Zlatar, 2007: 448]. Gidensovo stanovište najćešće je kritikovano zbog optimizma koji gaji

prema uspostavljanju čistih odnosa, konstrukciji selfa, videvši ih kao prostor koji će omogućiti

razvoj i unapređenje psihološke stabilnosti pojedinca, jačanje poverenja među ljudima, a sve to

kako bi se pojedinac lakše izborio sa diskontinuitetom i nepredvidljivošću stvarnosti u kojoj

živimo.

Značaj „prijateljstva“ kao novog tipa odnosa

U dosadašnjem izlaganju pokušala sam da pokažem kako u doba kasne modernosti

dolazi do sve snažnije destabilizacije braka kao institucije, a u skladu sa time i razvoja čitavog

niza alternativnih formi života u zajednici. Dolazi do novih oblika povezanosti, različitih vrsta

kohabitacija, koje ne moraju pretpostavljati tradicionalne muško – ženske uloge i odnose. Sve je

veći broj jednoroditeljskih porodica, homoseksualnih partnerstava, partnerstava koji odustaju od

roditeljstva, itd. Većina pojedinaca ne želi da bude sputana bilo kakvim institucionalnim

okvirima, već teži da na vlastiti način kreira životni stil koji će voditi, da ispolji svoje

individualne težnje, želje, da se ostvari u svojoj punoj kreativnosti i posebnosti. A. Gidens govori

o transformaciji intimnosti, o uspostavljanju čistih odnosa, novoj dimenziji povezivanja i

razumevanja između partnera o jednom mnogo dubljem nivou komunikacije i bliskosti. Način

života u poznoj modernosti navodi ljude na neprekidno preispitivanje, traženje životnog smisla,

na istraživanje kakvi su oni kao individue, kakvi žele da budu i kave odnose žele da grade

[Bobić, 2008: 374]. Međutim u postmodernom diskursu sve više počinje da se govori o

individuama koje ne žive kao porodica, kao tradicionalno shvaćena the Family čak ni kao

partneri, već se sve više doživljavaju kao prijatelji [Roseneil and Budgeon, 2004: 135].

Sociologiji porodice se upućuje snažna kritika u pogledu fokusiranja isključivo na koncept

porodice koji u sebi obuhvata jedan heteronormativni pristup, odnosno poimanje porodice kao

male nuklearne porodice, sa „ prirodnom“ podelom uloga (muških i ženskih) i „normalnom“

seksualnom orijentacijom (heteroseksualni odnosi). U tome smislu autori poput Roseneil i

Budgeona, navode da bi se više moglo saznati o realnim odnosima u savremenom društvu iz

serija poput Friends, Sex and city, Will and Grace nego iz sociološke literature [Roseneil and

Budgeon, 2004: 136]. Sociologija mora da se prvo pozabavi dekonstrukcijom i demistifikacijom

pojma porodice kako bi došla do relevantne naučne spoznaje. Neophodno je „odvojiti nataložene

iluzije od govora činjenica“ [Milić, 2007: 218], i u tom smislu umesto da govorimo o

„Porodici“, kao jednoj jedinoj, potrebno je upotrebljavati izraze poput porodica prakse, koji

upućuju da shvatanje porodice i odnosa u njoj zavisi od pojedinaca koji je čine i značenja koji joj

oni pridaju a ne od unapred utvrđenih okvira i pravila koja se pretpostavljaju. Dejvid Morgan, na

primer, preporučuje da izraz porodica ne koristimo kao imenicu već kao pridev [Roseneil and

Budgeon, 2004: 136]. Sociologija svoje težište mora prebaciti na izučavanje različitih socijalnih

mreža nege i brige u kojima pojam prijateljstva dobija veoma veliki značaj. Autori Roseneil S. i

Budgeon S. u studijama slučaja koje obrađuju uočavaju centralnu poziciju koji ispitivani

pojedinci pridaju prijateljstvu kao i decentralizaciju seksualne (komponente) veze [Roseneil and

Budgeon, 2004: 136]. Prijateljstvo se nalazi u domenu zadovoljstva, emotivne i afektivne oblasti,

a sa osobom koja predstavlja „significant other“ se ne mora nužno imati seksualni veza

[Roseneil and Budgeon, 2004: 138]. Postoje brojne prakse prijateljstva i odnosi koje izmiču

standardnim okvirima, intimnostima koje podrazumevaju seksualnu komponentu, koje ne

možemo svrstati ni kao klasično prijateljstvo ni kao vezu. Čak se, usuđujem da odem dotle, da

kažem, po uzoru na Džudit Batler, da i samo prijateljstvo ne možemo potpuno definisati i

odrediti jer na taj način uništavamo sve ono specifično što taj odnos čini posebnim. U vezi sa tim

se javlja problem i kako nešto istaživati ako ga ne možmo precizno odrediti. Džudit Batler, kao

jedna od postmodernih teoretičarki, govori da diskurs o identitetu (u našem slučaju praksi,

odnosu) upravo narušava sve što je prirodno u vezi toga identiteta/prakse. To je jedan od

pokušaja da se na izvestan način uspostavi kontrola2 nad samom praksom koja se definiše

[Batler, 2003: 30]. Jedan od pokušaja da se ovi problemi prevaziđu jeste queer teorija koju

navode i autori Roseneil i Budgeon kada upotrebljavaju termin „queering the family“. Queer

teorija nastaje kao pokušaj dekonstrukcije roda (relativno je nova u upotrebi od 1990ih), kao

alternativa postojećim identitetima i praksama i predstavlja dodatni ne/identitet. Terminom queer

se označava stalni proces stalnog „remećenja“. 3 „Queering of the family“ se upravo odnosi na

proširivanje termina porodice na mnoštvo različitih praksa i odnosa, formi koje ne bi trebalo da

težimo da uže da definišemo jer na taj način ugrožavamo samo postojanje i suštinu tih odnosa.

Zaključak

Na pragu XXI veka, suočeni smo sa sve intenzivnijim procesom individualizacije koji sa

sobom nosi promene u svesti pojedinaca o vlastitoj ličnosti i vlastitom postojanju, što rezultira

2 Džudit Batler se bavi pitanjem „ Da li je heteroseksualnost prinudna“ navodeći da upravo kategorsanjem i klasifikovanjem određenih praksi dolazi stvaranja hegemonog diskursa. Po Dž. Batler sama „teorija“ nikada ne

može biti čista. [Batler, 2003: 32]. Mislim da se u ovom kontekstu može veoma lepo primeniti njeno stanovište na proučavanje prijateljstva.

3 Podaci o queer teoriji su poreuzeti sa sajta http://sh.wikipedia.org/wiki/Queer_teorija (posećen 10.09.2011godine)

nastankom drugačijih tipova odnosa koji se uspostavljaju, kao i promenjenim načinom života

koji se vodi. Postmoderni životni aranžmani idu u najrazličitijim pravcima, fluidni su i

neprekidno u procesu izbora i reizbora [Roseneil and Budgeon, 2004: 138]. Pojedinci se stalno

preispituju, traže životni smisao [Bobić, 2008: 374], nastojeći da ostvare vlastite želje i

stremljenja kroz jedan dubok i ispunjujući odnos sa drugim pojedincima. Na sceni je, kako uviđa

Gidens, proces transformacije intimnosti, težnja za uspostavljanjem čistih odnosa, u čijoj suštini

je „razotkrivanje“, tačnije ostvarivanje otvorenog odnosa koji se temelji na poverenju i

postizanje istinske bliskosti se partnerom [Bobić, 2008: 372].

Ukoliko se obrati malo više pažnje, na sam koncept čistih odnosa i čiste veze koja se na

tim odnosima zasniva, ne može a da se ne primeti, neophodnost izuzetno visokog praga svesti o

vlastitim osećanjima, željama, namerama. Čist odnos pretpostavlja postojanje osoba koje su

zrele, razvijene, stabilne, samostalne i potpuno sigurne u sebe. Na tim temeljima ostvaruje se

suština čiste veze – uspostavljanje otvorene komunikacije sa partnerom, bez rezervi, strahova ili

bilo kakve uslovljenosti. Pitanje koje nameravam da postavim, a koje se i samo nameće

(umajući u vidu da živimo u turbulentnim vremenima, tempom koji je dostigao neslućene brzine,

u društvima velikih rizika, stalne promenljivosti, u kojima se pojedinci sureću sa stalnim

izazovima, razočarenjima, itd) glasi: u kojoj meri je čovek na početku trećeg milenijuma

sposoban da ostvari čiste odnose? Naime, psihološka istraživanja, u poslednjih nekoliko decenija

upozoravaju da gotovo nikada do sada, pojedinac, nije bio u toj meri usamljen, nesiguran u sebe

i nepoverljiv iz čega proističe ono što se smatra možda najvećim problemom današnjice –

nesigurna, nepoverljiva komunikacija među ljudima. U savremenom društvu ljudi se, susrećući

sa problemima, ljubavnim neuspesima, patnjom itd., pri čemu, retko kada sve ove poteškoće

mogu da sagledaju u racionalnom svetlu, već sklonište traže u povlačenju i odustajanju. Kao sve

veća pretnja uspostavljanju emotivnih (ljubavnih) veza između ljudi, upravo se javlja beg u

profesionalnu sferu i potpuno posvećivanje isključivo karijeri jer se u njoj često vidi mnogo više

sigurnosti i poštovanja nego u bilo kojo drugoj sferi. Klasičan primer ovoga obrađen je u

mnogim filmovima gde imamo prikaz mlade, lepe, profesionalno uspešne osobe koja

nepostojanje „značajnog drugog“, upravo opravdava nedostatkom vremena, usled posvećivanja

karijeri, ne uviđajući da je na delu podsvesni, mehanizam odbrane, kojim se želi zaštititi od

mogućeg povređivanja („slamanja srca“). Istovremeno, javlja se problem da u svojim željama i

očekivanjima ne odemo predaleko i na taj način propustimo neke realne prilike za ostvarivanje

bliskosti sa određenim osobama koje ne odgovaraju idiličnoj slici koju smo zamislili. Autor

Štulhofer upozorava da čista veza „zahvaljujući svom romantičnom ishodištu, neretko ukljućije i

idolatriju veze („ljubiti ljubav samu“)“ tačnije da se više vremena posvećuje samoj vezi, nego

partneru kao osobi, koju ne određuje samo ljubavni odnos [Štulhofer, 2005: 15]. Takođe sam

mišljenja da uspostavljanju istinski demokratičnih odnosa na interpersonalnom planu u okviru

čiste veze predstoji još dugi put jer uticaj tradicije je i dalje veoma snažan, uprkos promeni koja

se odvija na opštijem planu proklamovanih društvenih vrednosti (dok ponašajne prakse i dalje

opstaju). U skladu sa ovime pojmove čistih odnosa, čiste veze i demokratizacije intimnosti pre

treba da shvatimo kao putokaze, idelane tipove kojima treba težiti nego kao realne i stvarne

odnose.

Literatura:

1.) Batler, Dž. (2003) „Imitacija i rodna neposlušnost“ u Fas Dajen „unutar i izvan; gej i

lezbejska hrestomatija“, Centar za ženske studije, Beograd, str. 25- 44

2.) Bobić, M. (2007) Demografija i sociologija: veza ili sinteza, Službeni glasnik,

Beograd

3.) Bobić, M., Vukelić, J. (2010) Deblokada „druge demografske tranazicije“,

Filozofski fakultet, Beograd

4.) Bobić, M. (2003) Prekomponovanje braka, partnerstva, i porodice u savremenim

društvima, Filozofski fakultet, Beograd

5.) Bobić, M (2008) „O intimnosti u partnerstvu/braku – ljubav, konflikti, odlučivanje u

bitnim domenima svakodnevice – teorijski okvir za istraživanje“ u Društvo rizika,

urednik Sreten Vujović, Institut za sociološka istraživanja, Beograd

6.) Gidens, A. (2005) Odbegli svet, Stubovi kulture, Beograd

7.) Milić, A. (2007) Sociologija porodice: kritika i izazovi, Čigoja štampa, Beograd

8.) Zlatar, J. (2006) Anthony Giddens: Značenje i transformacija intimnosti, Filozofska

istrašivanja, Zagreb

9.) Roseneil, A., Budgeon, S. (2004) „Cultures of Intimacy and Care beyond ‘the

Family’: Personal Life ans Social Change in the Early 21st Centry“, Current

Sociology, SAGE, pp,26

10.) Štilhofer, A., Miladinov, K. (2005) „Kraj intimnosti? Suvremenost, globalizacija i

ljubavne veze“, Sociologija XLVI (1): 1-18

11.) http://sh.wikipedia.org/wiki/Queer_teorija sajt posećen 10.09.2011.godine