Ivana Pantelić: KAKO SU PARTIZANKE POSTAJALE GRAðANKE

Svaka četvrta dala život

Uspostavljanjem narodne republike u Jugoslaviji žene su dobile puna lična i politička prava i konačno su zakonski izjednačene s muškarcima. Pažnja istraživača do našeg vremena uglavnom je bila posvećena statusu žene u socijalizmu i razvoju procesa emancipacije uopšte. Ipak, budući da je u Jugoslaviji 1944. i 1945. godine uspostavljen totalitaran režim, smatrala sam da bi proces izjednačavanja prava žena u Srbiji tog vremena bilo moguće uspešno rekonstruisati samo ukoliko posebnu pažnju posvetim statusu i političkom emancipovanju učesnica Narodnooslobodilačkog rata (NOR) – partizanki. Komunistička partija Jugoslavije (KPJ) bila je partija kadrova. Ona je dominirala političkom scenom socijalističke Jugoslavije i zbog toga je nesumnjivo da je zakonsko izjednačavanje polova isprva, i u najvećoj meri, bilo ostvareno uvoñenjem partizanki i članica Partije u državne ustanove i strukture vlasti. Prvobitna emancipacija žena sprovedena je još za vreme trajanja partizanskog ratovanja. Ne samo da su partizanke imale pravo glasa i pravo vršenja političkih dužnosti u narodnim odborima već su obavljale i odgovorne komandne dužnosti u partizanskim jedinicama. Već krajem rata one su činile nešto više od 12 odsto ukupnih snaga Narodnooslobodilačke vojske (NOV). U partizanskim jedinicama, koje su 1945. zvanično brojale 800.000 vojnika, ratovalo je oko 100.000 partizanki, a svaka četvrta je poginula. Emancipacija učesnica NOR-a jeste od velike važnosti za temu kakva je emancipacija žena u posleratnoj Jugoslaviji. Temom Društvena emancipacija partizanki posle Drugog svetskog rata – Srbija 1945–1953. pokušala sam da predstavim položaj „žene pobednice“ u srpskom društvu neposredno posle Drugog svetskog rata. Osnovni parametri, kojima sam se vodila da bih ustanovila da li je emancipacije bilo, i u kojoj meri, jesu pravni i ekonomski položaj žena, kao i njena zastupljenost u politici. Jedan od problema s kojima sam se susrela jeste teritorijalna ograničenost teme. Smatram da su emancipacijski procesi u mnogim segmentima bili jednaki u svim jugoslovenskim republikama. Obim rada i problemi dostupnosti grañe iz ostalih republika ne dozvoljavaju da se rad proširi na čitav prostor bivše Jugoslavije. Što se hronoloških odrednica tiče, 1953. uzeta je kao krajnja godina zbog činjenice da je tada ukinut Antifašistički front žena Jugoslavije (AFŽJ), koji je predstavljao instituciju u kojoj su bivše partizanke bile kvantitativno i kvalitativno najzastupljenije i najaktivnije. Nakon njegovog ukidanja, veliki broj žena se povukao iz javnog života. Pošto sam se u tekstu osvrnula na segmente privatnog života, najpogodniji metodološki pristup za to bio je upotreba narativne istorije, tj. metoda intervjua. Upotrebom ovog metoda bila sam u mogućnosti da donekle rekonstruišem lične živote bivših partizanki: Brane Perović-Nešković, Olge Ninčić-Humo, Nevenke Petrić-Lalić, Herte Haas, Dane Milosavljević, Dragice Vitolović-Srzentić, Razumenke Petrović-Popović, Vere ðukić-Plavšić, Zore Blagojević, Mare Naceve-Drljević, Olge Živković, Jelene Deretić-Katalinić, Mile Gazepove-Paunović i

Bojane ðorñević. Žene Srbije na društvenu pozornicu izašle su u drugoj polovini 19. veka, okupljajući se oko udruženja koja su se bavila humanitarnim i socijalnim pitanjima. Na inicijativu slikarke Nadežde Petrović, 1903. osnovano je Kolo srpskih sestara, a zatim i društvo Srpska majka. Ta društva imala su čisto socijalni program – pružanje socijalne i zdravstvene zaštite majkama iz nižih društvenih slojeva, a označila su prekretnicu u procesu emancipacije žena, budući da su svojim radom uspela da izvedu žene na javnu scenu i otvore im prostor za društveno angažovanje. Društveno angažovane žene pripadale su višim grañanskim krugovima. Bile su ćerke ili supruge uglednih političara, lekara, advokata, inženjera... Samim tim, uticaj ovih organizacija bio je ograničen jer one nisu bile u stanju da okupe veći broj žena iz različitih društvenih slojeva. U meñuratnoj Jugoslaviji, osim humanitarnih društava, javljaju se i prve feminističke organizacije koje se zalažu za politička prava žena. O radu i organizovanju feminističkog pokreta u meñuratnoj Jugoslaviji može se govoriti počev od 1919. godine. Tada je u Beogradu osnovano Društvo za prosvećivanje žene i zaštitu njenih prava. To je bila prva organizacija koja se prvenstveno borila za pravo glasa žena. Tokom 1919. godine slična udruženja javljaju se i u drugim delovima Kraljevine, što je dovelo do njihovog ujedinjenja na kongresu u Ljubljani 22–23. septembra 1923. godine. Taj ujedinjeni ženski politički pokret nazvan je Feministička alijansa. Osnivači ove alijanse su bili: Ženski pokret iz Beograda i Sarajeva, Udruženje jugoslovenskih žena iz Zagreba i Splošno žensko društvo iz Ljubljane. Žene iz tih društava stvorile su novi savez u koji su se mogla učlaniti isključivo društva Ženski pokret (tj. društva koja su baštinila feminističke ideje). Promenili su ime u Alijansa ženskih pokreta.

http://80.74.174.82/sr-lat/node/43632

Što ružnije i muškobanjastije

Uspostavljanjem narodne republike u Jugoslaviji žene su dobile puna lična i politička prava i konačno su zakonski izjednačene s muškarcima. Pažnja istraživača do našeg vremena uglavnom je bila posvećena statusu žene u socijalizmu i razvoju procesa emancipacije uopšte. Ipak, budući da je u Jugoslaviji 1944. i 1945. godine uspostavljen totalitaran režim, smatrala sam da bi proces izjednačavanja prava žena u Srbiji tog vremena bilo moguće uspešno rekonstruisati samo ukoliko posebnu pažnju posvetim statusu i političkom emancipovanju učesnica Narodnooslobodilačkog rata (NOR) – partizanki. Komunistička partija Jugoslavije (KPJ) bila je partija kadrova. Ona je dominirala političkom scenom socijalističke Jugoslavije i zbog toga je nesumnjivo da je zakonsko izjednačavanje polova isprva, i u najvećoj meri, bilo ostvareno uvoñenjem partizanki i članica Partije u državne ustanove i strukture vlasti. Prvobitna emancipacija žena sprovedena je još za vreme trajanja partizanskog ratovanja. Ne samo da su partizanke imale pravo glasa i pravo vršenja političkih dužnosti u narodnim odborima već su obavljale i odgovorne komandne dužnosti u partizanskim jedinicama. Već krajem rata one su činile nešto više od 12 odsto ukupnih snaga Narodnooslobodilačke vojske (NOV).

U partizanskim jedinicama, koje su 1945. zvanično brojale 800.000 vojnika, ratovalo je oko 100.000 partizanki, a svaka četvrta je poginula. Emancipacija učesnica NOR-a jeste od velike važnosti za temu kakva je emancipacija žena u posleratnoj Jugoslaviji. Temom Društvena emancipacija partizanki posle Drugog svetskog rata – Srbija 1945–1953. pokušala sam da predstavim položaj „žene pobednice“ u srpskom društvu neposredno posle Drugog svetskog rata. Osnovni parametri, kojima sam se vodila da bih ustanovila da li je emancipacije bilo, i u kojoj meri, jesu pravni i ekonomski položaj žena, kao i njena zastupljenost u politici. Jedan od problema s kojima sam se susrela jeste teritorijalna ograničenost teme. Smatram da su emancipacijski procesi u mnogim segmentima bili jednaki u svim jugoslovenskim republikama. Obim rada i problemi dostupnosti grañe iz ostalih republika ne dozvoljavaju da se rad proširi na čitav prostor bivše Jugoslavije. Što se hronoloških odrednica tiče, 1953. uzeta je kao krajnja godina zbog činjenice da je tada ukinut Antifašistički front žena Jugoslavije (AFŽJ), koji je predstavljao instituciju u kojoj su bivše partizanke bile kvantitativno i kvalitativno najzastupljenije i najaktivnije. Nakon njegovog ukidanja, veliki broj žena se povukao iz javnog života. Pošto sam se u tekstu osvrnula na segmente privatnog života, najpogodniji metodološki pristup za to bio je upotreba narativne istorije, tj. metoda intervjua. Upotrebom ovog metoda bila sam u mogućnosti da donekle rekonstruišem lične živote bivših partizanki: Brane Perović-Nešković, Olge Ninčić-Humo, Nevenke Petrić-Lalić, Herte Haas, Dane Milosavljević, Dragice Vitolović-Srzentić, Razumenke Petrović-Popović, Vere ðukić-Plavšić, Zore Blagojević, Mare Naceve-Drljević, Olge Živković, Jelene Deretić-Katalinić, Mile Gazepove-Paunović i Bojane ðorñević. Žene Srbije na društvenu pozornicu izašle su u drugoj polovini 19. veka, okupljajući se oko udruženja koja su se bavila humanitarnim i socijalnim pitanjima. Na inicijativu slikarke Nadežde Petrović, 1903. osnovano je Kolo srpskih sestara, a zatim i društvo Srpska majka. Ta društva imala su čisto socijalni program – pružanje socijalne i zdravstvene zaštite majkama iz nižih društvenih slojeva, a označila su prekretnicu u procesu emancipacije žena, budući da su svojim radom uspela da izvedu žene na javnu scenu i otvore im prostor za društveno angažovanje. Društveno angažovane žene pripadale su višim grañanskim krugovima. Bile su ćerke ili supruge uglednih političara, lekara, advokata, inženjera... Samim tim, uticaj ovih organizacija bio je ograničen jer one nisu bile u stanju da okupe veći broj žena iz različitih društvenih slojeva. U meñuratnoj Jugoslaviji, osim humanitarnih društava, javljaju se i prve feminističke organizacije koje se zalažu za politička prava žena. O radu i organizovanju feminističkog pokreta u meñuratnoj Jugoslaviji može se govoriti počev od 1919. godine. Tada je u Beogradu osnovano Društvo za prosvećivanje žene i zaštitu njenih prava. To je bila prva organizacija koja se prvenstveno borila za pravo glasa žena. Tokom 1919. godine slična udruženja javljaju se i u drugim delovima Kraljevine, što je dovelo do njihovog ujedinjenja na kongresu u Ljubljani 22–23. septembra 1923. godine. Taj ujedinjeni ženski politički pokret nazvan je Feministička alijansa. Osnivači ove alijanse su bili: Ženski pokret iz Beograda i Sarajeva, Udruženje jugoslovenskih žena iz Zagreba i Splošno žensko društvo iz Ljubljane. Žene iz tih društava stvorile su novi savez u koji su se mogla učlaniti isključivo društva Ženski pokret (tj. društva koja su baštinila feminističke ideje). Promenili su ime u Alijansa ženskih pokreta.

http://80.74.174.82/sr-lat/node/43632

KPJ – nova dimenzija za žene

U Beogradu je 1927. godine grupa intelektualki osnovala Žensku stranku, koja, meñutim, nije imala značajniji uspeh pošto je uvoñenjem diktature 1929. zabranjena, kad i ostale političke partije. Posle ukidanja diktature, Ženska stranka nije obnovila rad. Tridesetih godina javlja se tzv. salonski komunizam. Pojedine gospoñe i gospoñice pružale su materijalnu pomoć Komunističkoj partiji Jugoslavije, krile po svojim stanovima komuniste i pomagale im kod organizacije partijskih sastanaka, što u knjizi Život i priča detaljno opisuje Jara Ribnikar. Meñutim, mnogo veći broj aktivistkinja uključenih u rad KPJ poticao je iz nižih društvenih slojeva. Cilj KPJ je bio da privuče i što veći broj žena pa je zato javno isticao ekonomsku, društvenu i političku jednakost meñu polovima. Tadašnje političke partije ženama niti su otvarale mogućnosti da se politički aktiviraju, niti su u svoje programe unosile pitanje položaja žena. Kraljevina Jugoslavija je bila jedno od društava u kojima vlada duboka unutrašnja politička, socijalna i meñunacionalna napetost. Prošavši kroz razdoblje diktature i velike ekonomske krize, to društvo je dočekalo početak Drugog svetskog rata u fazi relativnog ekonomskog uspona i političkog smirivanja, koja je usledila posle političkog sporazuma dveju najvećih jugoslovenskih nacija 1939. godine. Može se reći da je društvo Kraljevine Jugoslavije bilo dinamično ponajviše u demografskom pogledu. U tom društvu žena je imala neravnopravan položaj. U trenutku nastajanja, Kraljevina Jugoslavija je u svom okviru imala šest različitih pravnih područja. Sve vreme trajanja ove države grañansko pravo nije ujednačeno. Tako je, u krajevima koji su pre rata ulazili u sastav Kraljevine Srbije, na snazi ostao Srpski grañanski zakonik iz 1844. godine. Članovima 108, 109 i 110 ovog zakonika bila je utvrñena muževljeva vlast nad ženom. Bračno pravo priznavalo je muža kao glavu kuće. Žena je imala obavezu da sluša muževljeva nareñenja, da pomaže suprugu, održava red i čistoću u kući i stara se o deci. U slučaju razvoda imala je pravo da zadrži mušku decu do četvrte, a žensku do sedme godine. Nakon toga morala je da preda decu ocu na staranje. Povlašćen položaj muškarca ogledao se i u činjenici da je zakonodavac zabranio ispitivanje očinstva prilikom roñenja vanbračnog deteta. Muškarcu je bio dozvoljen vanbračni život, ali ne i ženi, što je ukazivalo na postojanje dvojnog morala. U okviru imovinskog prava posebno je istaknuta poslovna nesposobnost udate žene – neudatoj je priznavana je ista poslovna sposobnost kao muškarcu, dok je udata žena izjednačavana s maloletnicima i maloumnicima. Potčinjenost žene naročito se izražavala u oblasti naslednog prava. Po majčinoj lozi moglo se nasleñivati tek pošto se iscrpu očevi naslednici do šestog kolena. Imovinu su najpre nasleñivali muški potomci sa svojim potomcima. Na osnovu ubeñenja da je žena inferiornija od muškarca, zakonodavac Srpskog grañanskog zakonika ženu je stavio u podreñen položaj iz ekonomskih razloga – da bi sprečio ćerku da nasleñuje očevu imovinu i izbegao rasparčavanje imanja, i iz etičkih pobuda – jer je, po patrijarhalnoj logici, porodičnu lozu moglo produžiti samo muško dete. Sve ove odredbe Srpskog grañanskog zakonika kasnije će biti žustro kritikovane na stranicama lista Žena danas.

Narodni ženski savez Srba, Hrvata i Slovenaca 18. maja 1925. godine uputio je zahtev Narodnoj skupštini za izjednačavanje muškaraca i žena u naslednom pravu: „Narodni ženski savez upućuje Narodnoj skupštini molbu da se svi ženski srodnici, i u varoši i na selu, izjednače u pravu nasleña s muškim srodnicima. Narodni ženski savez poziva sve žene, sve majke kojima na srcu leži sreća svoje kćeri isto kao i sreća sina, da prilože svoj potpis u što većem broju za ovu pravednu stvar.” U Skupštini je taj zahtev odbačen. Tek krajem 19. veka u Kraljevini Srbiji žene su počele da se školuju u većem broju. Slično je bilo i u Sloveniji i Hrvatskoj, dok je u Bosni i Hercegovini, na Kosovu i u delovima Makedonije sve do 1945. godine država dozvoljavala postojanje šerijatskog prava. Po podacima od 31. januara 1921. godine, u Kraljevini Jugoslaviji bilo je pismeno 57,1 odsto muškaraca i 38,7 odsto žena. Ipak, žene su već u meñuratnom razdoblju počele da pohañaju univerzitete, meñutim, broj studentkinja na sva tri univerziteta nije prelazio deset odsto. Ženama su bila zagarantovana i odreñena socijalna prava, čak su u nekim segmentima uživale i veću zaštitu od muškaraca: za sve žene je bio zabranjen noćni rad, bilo je zabranjeno da rade u rudnicima, trudnice su bile osloboñene rada šest nedelja pre i posle poroñaja.

http://80.74.174.82/sr-lat/node/43813

Tretirane kao roba

Uključivanje žena u društveni i politički život Jugoslavije nailazilo je na velike otpore. Kao jedan od najpoznatijih primera možemo da navedemo slučaj Ksenije Atanasijević. Ona je bila prva žena koja je doktorirala na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu 1922. godine. Takoñe, bila je i prva žena koja je 1924. godine izabrana za docentkinju na Katedri za filozofiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, da bi 1936. bila isterana s fakulteta i postala običan nastavni inspektor u Ministarstvu prosvete, gde je ostala sve do 1941. godine. Do 1945. godine učešće ženske populacije, koja je činila više od polovine ukupnog stanovništva Kraljevine Jugoslavije, u političkom, privrednom i kulturnom životu bilo je simbolično. Zanimljivo je da je i pored toga, upravo u vreme nastanka Oktroisanog ustava iz 1931. godine, bilo ideja da se i ženama da pravo glasa. Po uvoñenju diktature 1929. godine, borba feminističkih organizacija za pravo glasa prestaje, ali odredba člana 55 Oktroisanog ustava predstavlja najznačajniji povod za njihovo ponovno angažovanje. Po toj odredbi, rešavanje ženskog prava glasa moralo je da se definiše posebnim zakonom, koji je trebalo naknadno doneti. Ovakav stav vlasti pokrenuo je žensko javno mnjenje pa je tako 21. novembra 1931. godine osnovan časopis Jugoslovenska žena. Ovaj list je postao neizbežan faktor u borbi za politička prava žena. I u javnosti se vremenom, polako i postepeno, menjao stav o pravu glasa žena. Tako u časopisu Misao nalazimo tekst sociologa dr ðorña Tasića pod naslovom O ženskom pravu glasa, koji on zaključuje sledećim rečima: „Da nije, pak, suvišno žensko pravo glasa, može se dokazati time da žena po svojoj prirodi, po svojim psihološkim dispozicijama, može da dopunjuje čoveka u političkom pogledu. Po svemu, dakle, žena treba da dobije pravo glasa. Ako

žena ne pokaže dovoljno aktivnosti u borbi za pravo glasa, to je znak da ne treba žuriti s davanjem prava glasa, a ne da joj ga ne treba dati. Pošto imamo iskustva da ženino stupanje u politički život ne donosi nikakve očevidne štete, da se žena, ako se nije pokazala boljom, nije pokazala ni gorom i, štaviše, obećava koristi, treba je pustiti u politički život... Pustimo žene, jer naša je dužnost dati svakome ono što zaslužuje.“ Razlozi odbijanja režima da se ženama da pravo glasa nisu bili samo šovinističke prirode. Postojao je i opravdan strah da bi u tom slučaju porastao uticaj klerikalnih partija. U svakom slučaju, za vreme trajanja Kraljevine Jugoslavije ovo pitanje nije rešeno, iako su žene pokušavale da ga istaknu kao veoma važno. Tako su širom zemlje 20. oktobra 1935. godine održani zborovi za žensko pravo glasa. Zboru u Beogradu prisustvovalo je 2.500 žena. S 1945. godinom dolaze sasvim nove zakonske regulative pa se, samim tim, menja i normativni položaj žene u društvu. Stanovništvo Jugoslavije 1931. godine činilo je 75,7 odsto seljaka, 9,6 odsto radnika, 4,1 odsto zanatlija, 2,5 odsto trgovaca, 4,8 odsto činovnika dok je 3,3 odsto stanovništva bilo s nepoznatim zanimanjem. Preovlañujuće seosko stanovništvo porodične odnose je zasnivalo na patrijarhalnim osnovama, koje su održavali tokom stoleća. Sociološkinja Vera Erlih neposredno pred Drugi svetski rat sprovela je istraživanje u kojem je analizirala promene u porodičnim odnosima na uzorku od trista sela u Srbiji, Hrvatskoj, Bosni i Makedoniji. Sledeći njeno istraživanje, pokušali smo da prikažemo kakav je zapravo bio život žene na selu. Po rezultatima koje je dobila, 25 odsto porodica na selu u Srbiji vodilo je patrijarhalni tip porodičnog života. Ona je patrijarhalnu porodicu definisala kao porodicu u kojoj su dominantne sledeće vrednosti: sve devojke su udate – nema starijih devojaka, kontrola rañanja putem pobačaja ne postoji, sinovi poštuju očeve, braća zapovedaju mlañim sestrama, mladići nemaju polne odnose pre braka, što je podrazumevalo da sinovi ostaju da žive s roditeljima i posle ženidbe. Pošto je radna snaga bila preko potrebna, očevi su nastojali da što ranije ožene sinove. Mlada je u tom smislu bila dragocena. U samom činu sklapanja braka uočava se duboko podreñeni položaj žene. Naime, često se dešavalo da mladić otme devojku a da posle za nju plati odreñenu sumu novca njenoj porodici. Tako je žena tretirana kao roba. Supružnici su nastojali da imaju što veći broj dece pa je eventualna neplodnost žene smatrana za veliku nesreću, dok se sposobnosti muškarca u tom smislu nisu dovodile u pitanje. U patrijarhalnoj porodici postojala je jasna hijerarhija.

http://80.74.174.82/sr-lat/node/43923

Presedan zvan „školovana žena"

U Kraljevini Jugoslaviji, otac je bio na vrhu i njemu su se ukazivale formalne časti. Majka je imala, kao žena, podreñenu poziciju u odnosu na muškarce, ali je dominirala kao svekrva. U patrijarhalnim porodicama taj odnos se temljio na poštovanju i srdačnom odnosu prema svekrvi. Autoritet muža bio je veoma veliki i žena mu je iskazivala čast na različite načine. Muž je bio distanciran od žene, javno nije pokazivao nikakvu nežnost. Ostale porodice iz srpskih sela, po rezultatima istraživanja, Vera Erlih smestila je u kategoriju koju je nazvala „tip burne performacije“ (porodice koje su u fazi prelaska iz

patrijarhata u tip „nove stabilizacije“). To su bila ona područja u kojima je došlo do raspadanja zadruga i osamostaljivanja porodica. U ovoj fazi dominirala je velika nesloga i agresija u porodici. Raspadanjem zadruga i stvaranjem manjih porodica prestala je i potreba za velikim brojem dece pa su tako žene bile primorane da kontrolu rañanja vrše pobačajima koji su bili nelegalni i u velikom broju slučajeva su dovodili u pitanje njihov život. Takoñe, promenili su se i odnosi izmeñu braće i sestara. Sestra više nije pokorno slušala brata, i tu je dolazilo do sukoba. Odnosi izmeñu momka i devojke postali su liberalniji, što je za devojke imalo i dobre i loše strane. Postojala je sloboda izbora, ali se posle polnog odnosa muškarci nisu obavezivali na ženidbu, što je devojkama umnogome smanjivalo šanse za udaju, a porastao je i broj majki s vanbračnom decom. Društvo je osuñivalo postupke devojaka ali nije uticalo na mladiće ni da se ožene ni da priznaju dete. Odnos svekrve i snahe takoñe više nije bio skladan. Snahe su teže podnosile starešinstvo svekrve nego sinovi starateljstvo očeva pa su tako uticale na muževe da se odvoje i osamostale. To je dovodilo do otvorenog sukoba izmeñu svekrve i snahe. U selima u Srbiji 50 odsto porodica imalo je konfliktne i loše odnose izmeñu svekrve i snahe. U porodicama tipa burne reformacije promenjen je i odnos supružnika. Autoritet muža postepeno se gubio a žene su dobijale veća prava u svim aspektima života. U takvim okolnostima često je dolazilo do konflikata u kojima je muškarac surovo tukao ženu, dešavalo se da je i otera od kuće. Po rezultatima do kojih je Vera Erlih došla, u Srbiji je 75 odsto muževa često tuklo žene. Ona iznosi podatak da je nasilje nad ženama u Srbiji jednako i u patrijarhalnim porodicama i u porodicama u burnom previranju. Takoñe, navodi da većina seljaka ne osuñuje batinanje žena. Citira neke od njih: „Ženu i konja treba čovek svakog trećeg dana da tuče“, „Postoji izreka: Nije nikakav čovek ako nije ošamario ženu“. Neposredno po stvaranju Kraljevine SHS osetio se veliki manjak školovanih ljudi, dok je pritisak na gradove postao daleko veći nego što je u tim zemljama bio pre 1914. godine. Na teritoriji predratne Srbije, koja je posebno stradala tokom rata, već su postojali presedani školovanih žena i onih koje su ostvarile društvenu karijeru i izvestan javni uticaj. Spomenuti faktori, kojima treba dodati i činjenicu da je posle rata došlo do velike demografske obnove stanovništva i time velikih migracija u grad, i širenje univerziteta uticali su na promenu položaja žene u praksi. Broj studenata na Beogradskom univerzitetu iz godine u godinu se povećavao. Studentkinje su takoñe bile sve brojnije. Najviše ih je bilo na Filozofskom (do 70 odsto) i Medicinskom fakultetu (do 40 odsto). Povećanje broja studenata pratila je i promena socijalne strukture. Sve veći broj studenata poticao je iz seljačkih i radničkih porodica. Oni na Univerzitetu nisu zauzimali postotak koji su imali u društvu uopšte, ali je njihov broj meñu studentima naročito porastao tokom tridesetih godina. Za razliku od država sa starim upravnim aparatom i snažnom crkvenom organizacijom, u Kraljevini Jugoslaviji održanje postojećih političkih, ekonomskih, ali i socijalnih i porodičnih odnosa pre svega, možda i bez prvenstvene namere vlasti, zavisilo je od države. Drugi svetski rat doneo je potpuni raspad države, ali i uspostavu okupacionih uprava ili marionetskih fašističkih država koje su na razne načine ugrožavale opstanak velikih delova stanovništva. Ovakav splet okolnosti omogućio je da komunistička ideologija i KPJ kao njen predstavnik lakše dopru do većeg broja grañana okupirane

zemlje. Žene su se uključivale u partizanski pokret iz različitih motiva, ali svakako svesne činjenice da KPJ javno zagovara ravnopravnost polova.

http://80.74.174.82/sr-lat/node/44040

Revolucija promenila odnose polova

Govoreći o položaju žena u jugoslovenskom društvu, ne treba zanemariti i primer Sovjetskog Saveza, koji je zbog tradicionalne naklonosti, ali i zbog ekonomskih i političkih uspeha tokom meñuratnog perioda, predstavljao uzor ne samo delu intelektualne elite već i običnom svetu. Hvalospeve Sovjetskom Savezu, njegovom radnom narodu i genijalnom voñi možemo pronaći u svim dnevnim i nedeljnim listovima od osloboñenja do 1948. godine. U člancima je uglavnom konstatovano da „prava i istinska jednakost muža i žene postoji, i moguća je jedino u zemljama socijalizma – SSSR-u i u zemljama narodnih demokratija gde se izgrañuje socijalizam“. Svetski ratovi, osim velikih gubitaka i razaranja, doneli su i značajne društvene promene. Kao što je tokom Prvog svetskog rata u Velikoj Britaniji i Francuskoj, zahvaljujući svom doprinosu na „domaćem frontu“, žena stekla i te kako veliku i važnu ulogu zamenivši muškarca u industriji i raznim drugim poslovima, tako je, tokom Drugog svetskog rata, dobila važnost na samom frontu i u ratnim operacijama. Budući da tokom prvih godina rata nisu bili uspostavljeni klasični frontovi, a na prostorima Nemačkog rajha, satelitskih i okupiranih zemalja nije ugušen otpor, žene su dobile posebno značajno mesto u gerilskim jedinicama i pokretima otpora. Osim sovjetskih partizanskih jedinica, na velikim teritorijama koje su od 1941. godine bile pod vlašću nemačkih armija i velikog francuskog Pokreta otpora, najveće tri gerile u Evropi delovale su na Balkanu. Reč je o komunističkom i rojalističkom pokretu u Jugoslaviji, zatim o Grčkoj narodnooslobodilačkoj armiji (ELAS-u). Jugoslovenski partizani (Narodnooslobodilačka vojska Jugoslavije – NOVJ) i ELAS nisu se borili samo za osloboñenje od okupatora već su u ratu započeli i komunističku revoluciju. Osim uspostave socijalističkog poretka po uzoru na model sovjetske republike, ti pokreti želeli su da podstaknu korenitu promenu društvenih odnosa. Jedan od važnih ciljeva bilo je zakonsko izjednačavanje polova i ubrzana emancipacija žena. Partizansko ratovanje predstavljalo je prvu priliku i važnu fazu u ovom procesu. Baš kao što su narodnooslobodilački odbori na slobodnim teritorijama uspostavljali novu vlast, tako su partizanke u ratu dobijale ulogu u novom društvu koju bi posle rata trebalo da u idealnom društvu dobije čitav njihov pol. Partizanke su postale neka vrsta političke i društvene avangarde meñu ženama. Iako se neprijateljski odnosila prema okupacionim vlastima, KPJ je pozvala na narodni ustanak 4. jula 1941. godine, dve sedmice pošto su 22. juna nemačke armije napale Sovjetski Savez. Partizanski ustanak prvo je izbio u Srbiji. Upravo u zapadnim krajevima Srbije, do kraja leta, u saradnji sa četničkim jedinicama, stvorena je slobodna teritorija na kojoj je živelo oko milion stanovnika. Kako 1941. godine nije ostvaren brzi preokret u svetskom ratu, suočeni s neprijateljskim pritiskom i sukobljeni oko najvažnijih političkih i strateških pitanja, partizani i četnici su ušli u meñusobni rat. Do kraja godine partizanske jedinice

morale su da napuste svoj glavni grad – Užice, i povuku se u Sandžak, a zatim i u Bosnu. Narodnooslobodilačka vojska Jugoslavije upravo je u to vreme prihvatila novu koncepciju ratovanja: počelo je osnivanje pokretnih proleterskih brigada i, kasnije, divizija. Narednih godina partizanski pokret je neprekidno jačao, oslanjajući se, pre svega, na ustanke koje je stanovništvo Hrvatske i Bosne i Hercegovine podiglo 1941. godine. Uspelo je NOVJ-u da organizuje pokret otpora i partizanske jedinice u svim krajevima okupirane Jugoslavije. Takoñe, i pored upornih nastojanja nemačkih i italijanskih snaga da unište glavninu partizanskih snaga u velikim ofanzivama na Neretvi i Sutjesci 1943. godine, uprkos velikim gubicima koje su nanele, one nisu imale uspeha. Osim uspešnog ratovanja i diplomatske veštine (Zagrebački pregovori s Nemcima 1943. i uspešno pozicioniranje prema saveznicima 1943. i 1944. godine), odustajanje zapadnih saveznika od iskrcavanja na istočnoj obali Jadranskog mora i kapitulacija Italije doneli su partizanima masovnost i novo naoružanje. U sadejstvu s Crvenom armijom, partizanske jedinice su uspele da 1944. godine oslobode Srbiju, jugoslovensku prestonicu Beograd, i učestvuju čak u frontovskom ratovanju u Sremu i na Dunavu. Pobeda u ratu bila je potpuna kada su nove komunističke vlasti, uz pomoć terora i masovnih ubistava, okončale grañanski rat u zemlji i, nakon jednogodišnjeg sporazuma s delom grañanskih stranaka i saveznicima, uspostavile narodnu republiku.

http://80.74.174.82/sr-lat/node/44145

Žena komunist – huljenje svih zakona

Posle aprilskog rata 1941. godine, okupacije i podele Jugoslavije, na teritoriji nekadašnje države nastala je organizovana komunistička gerila – partizani. Za razliku od kolaboracionističkih i drugih antifašističkih pokreta, partizanski pokret zalagao se za potpunu emancipaciju žene u posleratnoj socijalističkoj Jugoslaviji. Pošto je gerila sama sebe od početka predstavljala kao zametak nove države, žene su smesta imale značajnu ulogu u organizaciji revolucionarnih vlasti, ali i u partizanskoj revolucionarnoj vojsci. Fenomen partizanki u jugoslovenskim zemljama nije bio usamljen. Ipak, treba reći da je i pored raznih društvenih preduslova, specifičnih u manjoj ili većoj meri za veći deo Evrope, kao i osobenosti jugoslovenskog društva i njegovih meñuratnih protivrečnosti, fenomen masovnog uključivanja žena u rat predstavljao veliku i neočekivanu promenu. Još u vreme generacije dedova jugoslovenskih partizanki, dakle, sedamdesetih godina 19. veka, pojava njihovih malobrojnih politički aktivnih ideoloških prethodnica nije naišla samo na odbojnost već i na potpunu zbunjenost. Slobodan Jovanović je živo opisao reakciju predsednika vlade Kneževine Srbije Danila Stefanovića (1875–1876) na pojavu sestara Ninković, sledbenica Svetozara Markovića, u Kragujevcu, mnogo decenija pre pojave Komunističke partije i bilo kakvog organizovanog ženskog pokreta. „Policija ih je obeležila kao komunistkinje. Za čiča-Danila već i čovek komunist bio je nešto bezumno, ali žena komunist izgledala mu je huljenje svih zakona i ljudskih i božijih.“ Kad je reč o društvenoj analizi partizanske revolucionarne vojske, treba imati u vidu

činjenicu da je pred sam rat jedva četvrtina jugoslovenskog stanovništva živela u gradovima. Partizanski pokret je od kraja 1941. godine većinom bio koncentrisan u nepristupačnim i zabitim planinama Dinarskog planinskog venca (od Kopaonika do Male Kapele i od Povlena do Biokova), oslanjajući se, pre svega, na lokalno stanovništvo. U tom ruralnom svetu žena je imala podreñenu ulogu, ali tri faktora značajno su uticala na ulazak žene u partizansku revolucionarnu vojsku. Broj mladih ljudi spremnih za velike promene, verovatno je u vreme Drugog svetskog rata bio najveći u dotadašnjoj istoriji tih krajeva. Zatim, razvoj naoružanja i priroda ratovanja učinili su da su žene, ionako slično (ne)obrazovane kao što su bili muškarci, predstavljale značajan potencijal kada su u pitanju budući borci. Odlazak u zarobljeništvo više od 200.000 vojnika Jugoslovenske kraljevske vojske (JKV) takoñe je otvorio potrebu za učešćem žena u svim budućim ratovanjima. Naposletku, ubrzan razvoj gradova, kao i dolazak velikog broja učiteljica na selo posle 1918. godine, učinili su da takve ideje ne budu nezamislive u meri u kojoj je to bio slučaj tokom 19. veka. Ideološki, programski i kadrovski, partizanski pokret i Narodnooslobodilačka vojska Jugoslavije bili su oslonjeni na KPJ. Komunistička partija Jugoslavije zalagala se za zakonsko i praktično izjednačavanje polova. Ipak, učešće žena u KPJ bilo je gotovo simbolično. Tako je pred održavanje Trećeg kongresa zabranjene KPJ (17–22. maj 1926) meñu 3.000 članova Partije bilo svega 50 žena. U doba parlamentarnog rada, u okviru Partije – do 1921. SRPJ(k) – još od 1919. postojao je Ženski socijalistički pokret Jugoslavije. Tim pokretom upravljao je Centralni sekretarijat žena iz čijih su redova na partijske kongrese birane po dve delegatkinje. U Srbiji je ovaj pokret 1920. imao 817 članica. Posle Obznane (29. decembra 1920. godine) i zabrane Komunističke partije, Sekretarijat žena prestao je da radi, ali je postojao u okviru Nezavisne radničke partije Jugoslavije. U periodu od 1921. do 1931. godine u Partiji se radu sa ženama posvećivala mala pažnja. U zvaničnom posleratnom tumačenju teškoća iz tog vremena piše: „...iako naše partijske organizacije, ili zbog opšte slabosti prouzrokovane frakcijskim borbama, ili zbog sektaškog odnosa prema radu s masama, ili zbog nekih nepravilnih pogleda na žensko pitanje kao na deo pitanja proleterske revolucije, nisu uvek u svom praktičnom radu posvećivale dovoljno brige tom pitanju ili su čak dopuštale nepravilne, sektaške stavove prema uvlačenju žena u aktivnu borbu i, naročito u članstvo partije.“ Nakon ukidanja diktature 1931, pa sve do 1936. godine, rad sa ženama u KPJ postaje nešto masovniji. Aktivnost žena uopšte, posle 1931. bila je veoma usmerena ka borbi za žensko pravo glasa. U maju 1941. godine u partizanskom pokretu učestvovale su i članice KPJ, članice SKOJ-a i aktivistkinje predratnog Ženskog pokreta.

http://80.74.174.82/sr-lat/node/44286

Jednakost bez rukovodećih funkcija

Po podacima koje je izneo Stanko Mladenović, učešće žena u prvim partizanskim jedinicama variralo je od dva do 20 odsto. Tako je Prva proleterska brigada u trenutku formiranja imala 67 žena, u Drugoj proleterskoj bilo ih je 46, najviše od tog broja u

sanitetu, dok je u Četvrtoj proleterskoj, meñu 1.082 borca bilo 200 žena. Čak oko 100.000 žena je do kraja rata stupilo u redove NOV-a. Procenjuje se da je tokom rata poginulo ili umrlo njih 25.000, a ranjeno 40.000. Neda Božinović, na osnovu nepotpunih podataka, procenjuje da je samo u Srbiji poginulo više od 1.500 žena. One su, uglavnom, obavljale dužnosti u sanitetu, iako su bile prisutne u svim borbenim jedinicama. Pojedini autori tvrde da se rukovodstvo KPJ u početku kolebalo da li da dozvoli stupanje žena u vojne jedinice. U Srbiji je za vreme masovnog ustanka 1941. u partizanske jedinice bilo uključeno malo žena. Izuzetak su predstavljale pojedine predratne komunistkinje koje su učestvovale u organizaciji prvih ustaničkih jedinica. Tokom rata žene nisu stizale do viših komandnih ili političkih dužnosti u vojsci. Takoñe, u najvišem rukovodstvu KPJ (Politbirou) nije bilo žena. Za vreme rata oko 2.000 žena dobilo je oficirski čin u NOV-u. Ordenom narodnog heroja odlikovani su 93 žene i 1.241 muškarac. Marija Bursać iz Bosanske krajine postala je 1943. godine prva žena narodni heroj. Radi poreñenja, u Grčkoj, gde se u siromašnijem i podjednako patrijarhalnom društvu rat za oslobodilački ustanak pretvorio u grañanski rat, partizanke su činile 30 odsto ratnog sastava Demokratske armije Grčke i 70 odsto sanitetskog i pomoćnog osoblja. U SSSR-u žene su zvanično uživale ravnopravnost još od 1917. godine. U Crvenoj armiji je za vreme rata na svim dužnostima učestvovalo 800.000 žena. Iako je svaka četvrta odlikovana, svega 89 dobilo je Orden heroja SSSR-a (tokom Drugog svetskog rata Ordenom heroja SSSR-a odlikovano je 11.635 osoba). Za vreme Drugog svetskog rata i u Britaniji su žene aktivno učestvovale u vojsci. Tako su u junu 1945. godine jedinice ženske Pomoćne teritorijalne odbrane činile 6,13 odsto vojske. Ženske jedinice u mornarici zauzimale su 8,42 odsto dok su u vazduhoplovstvu ženske jedinice činile 13,87 procenata. Pitanje ravnopravnosti žena u početku nije isticano kao jedan od ciljeva Narodnooslobodilačkog rata. Iako u dokumentima kojima je odreñeno uspostavljanje organa novih vlasti – narodnooslobodilačkih odbora – nije bilo posebno naglašeno da će žene dobiti aktivno i pasivno biračko pravo, kao što nije bilo formalno predviñeno ni njihovo stupanje u partizanske jedinice, one su ipak uživale ova prava. Od početka rata bili su organizovani odbori žena, na različitim nivoima, čiji je zadatak bio da pomažu partizanskim jedinicama, novoj vlasti, da organizuju sanitetsku obuku i učestvuju u političkom obrazovanju žena. Može se reći da su prvi dokumenti partizanskih vlasti koji su predviñali potpunu ravnopravnost žena izdati u Foči februara 1942. godine. Dva dokumenta, pod naslovom Zadaci i ustrojstvo narodnooslobodilačkih odbora i Objašnjenja i uputstva za rad narodnooslobodilačkih odbora u osloboñenim krajevima predviñala su pravo žena da biraju i budu birane u organe revolucionarnih vlasti. Žene su, istina u simboličnom broju, birane i u najviše ustanove partizanske države. Tako je na Prvom zasedanju Antifašističkog veća narodnog osloboñenja Jugoslavije (AVNOJ), u Bihaću 26. novembra 1942. godine, kao delegatkinja učestvovala Kata Pejnović. Na Drugom zasedanju, održanom od 21. do 29. novembra 1943. učestvovalo je jedanaest žena: Maca Gržetić i Spasenija-Cana Babović, članice Predsedništva AVNOJ-a, zatim Judita Alargić, Anka Berus, Marija Ivančić, Mitra Mitrović, Kata Pejnović, Mara Rupena-Osolnik, Milica Šlander-Marinko, Mara Naceva i Nada Sremac, kao delegatkinje. Na Drugom zasedanju AVNOJ-a bilo je prisutno 269 delegata, a žene su

činile nešto više od četiri odsto okupljenih partizanskih zakonodavaca. Tom prilikom izabrana je vlada nove Jugoslavije pod nazivom Nacionalni komitet osloboñenja Jugoslavije (NKOJ). Sastojao se od sedamnaest članova, i meñu njima nije bilo žena. Predsedništvo AVNOJ-a imalo je ukupno šezdeset tri člana, meñu kojima su bile dve žene (oko tri odsto). Telo koje je ženama omogućilo da se samostalno politički organizuju i da kroz njega pokušaju da aktiviraju što veći broj žena bio je Antifašistički front žena Jugoslavije (AFŽJ).

http://80.74.174.82/sr-lat/node/44390

I u KP raju – pakao

Prva zemaljska konferencija AFŽJ-a nije donela prekretnicu u ciljevima ili programu emancipacije žena u partizanskom pokretu, ili u nastajućoj socijalističkoj državi. Ipak, tom prilikom je stvorena prva masovna jugoslovenska ženska politička organizacija koja će imati veliku ulogu u istoriji posleratne emancipacije žena. O aktivnostima AFŽ-a tokom rata, ali i o patrijarhalnim porodičnim odnosima govori Nevenka Petrić. „Da bi se organizovale žene, one se ništa ne pitaju. Njoj ako kaže muž da mora da ode, ona će doći. Ako on kaže da se ne slaže, onda ne može doći. Politika je uvek bila glavna! Na prethodnoj sednici Narodnog fronta bi se sazvala sednica AFŽ-a. Naglašavano je da su sednice namenjene samo ženama, ali da su tu mogli doći i muškarci ako žele, i dolazili su u manjem broju. Od žena, uglavnom su dolazile pokoja udovica i one koje su u kući vodile reč. Dolazile su neke i s muževima, ali uz njegov prethodni pristanak. Na sednicama se prisutnima govorilo o tome da žene nikada nisu imale nikakva prava u društvu, iako u domaćinstvu doprinose kao i muški članovi. Cilj je bio politički, pominjala se Francuska revolucija, njene ideje, marksistički pokret. One su razumele da sada nemaju nikakvih prava, a od sada će, kao, imati. Cilj je da im se podigne svest, da žena prihvati da je ona ličnost i da odlučuje u domaćinstvu. Žene rañaju decu, vode domaćinstvo, na kraju su i radnici na njivi i sa stokom. Žene su učestvovale na tim sednicama tako što bi uzimale reč i pričale o svom životu. Pošto su bile nepismene, nisu bile u stanju da raspravljaju o širim temama. Vremenom su sednice imale efekta i na njih se dolazilo slobodnije. Pošto su sednice najavljivane unapred, svi su žurili da ranije namire poslove, pomuzu krave da bi se sastali u šest časova. Dolazili su u grupama, zbog mraka, ipak je to divljina! Zanimljivo je sa sociološkog gledišta pratiti kako se razvijala samosvest o vlastitoj vrednosti, potiskivana još od srednjeg veka do dolaska partizanskog pokreta...“ Antifašističko veće žena je tokom rata počelo da stvara organizaciju širom zemlje. Do kraja 1943. godine širom Srbije organizovani su okružni, sreski i opštinski odbori. U Srbiji AFŽ je postao masovna organizacija, kojoj je do 1944. u Vojvodini zamerana čak prevelika samostalnost. Stav da je AFŽ suviše samostalan provejavao je tokom 1944. i u zvaničnoj prepisci CK KPJ. Tako je u pismu CK KP Hrvatske upućenom AFŽ-u zamerena slaba veza s Narodnooslobodilačkim pokretom i partijskom organizacijom. Ipak, treba istaći da je upravo masovnost AFŽ-a bila posledica politike KPJ koja je krajem rata nastojala da prikupi što veću narodnu podršku za uspostavljanje novog

režima. Tako je, po zvaničnim podacima, oko četvrtine ukupnog broja žena Vojvodine, uključujući i pripadnice onih manjina koje su bile listom nenaklonjene NOV-u, formalno bilo u članstvu AFŽ-a. Treba napomenuti da je 1944. formirana i ženska ravnogorska organizacija, pod nazivom Jugoslovenska organizacija ravnogorki (JUORA). Zadatak ove organizacije bio je da izgradi mrežu sekcija i udruženja uz pomoć operativnih jedinica Jugoslovenske vojske u otadžbini (JVO). Osim stvaranja sanitetskih jedinica, članice JUORA-e imale su zadatak da podižu nacionalnu svest kod odraslih i kod dece, a jedan od najvažnijih bila je „sestrinska“ pomoć vojnicima kao i „hrabro držanje pred neprijateljem“. Možemo zaključiti da, za razliku od AFŽ-a, koji je nesumnjivo imao slične zadatke kada je reč o aktivnostima u ratu ali je veliki deo posvećivao opismenjavanju žena, organizovanju kurseva iz oblasti kulture i politike, rad JUORA-e se svodio isključivo na pomoć borcima (muškarcima) i na ulogu dobre majke i grañanke. Barbara Vizinger zaključuje da su žene u NOV-u predstavljale društveni objekat, da su bile lišene lične inicijative, dok su njihove uloge definisane od vojnih i političkih rukovodilaca, muškaraca. Za razliku od nje, partijska istoriografija i neke kasnije autorke smatrali su da je partizanke u rat vodila visoka samosvest i težnja za emancipacijom. Antropološkinja Svetlana Slapšak takoñe je razmatrala fenomen partizanke: „Uspeh jugoslovenskog partizanskog pokreta bio je svestran: obezbeñena je ženska radna snaga u pozadini i obnovi zemlje posle rata, ženska ratnička snaga na frontu, politička snaga koja je podržavala pobedničku ideologiju. Iznutra, u narodu žena, stvorila se nova samosvest da je danas potrebno još mnogo kapitalističke pohlepe i patrijarhalne osvete da se ona ozbiljnije smanji".

http://80.74.174.82/sr-lat/node/44487

Žena koja ubija

Početnih ideja o slobodnoj ljubavi i nekonvencionalnoj porodici evropski komunizam se odrekao još početkom dvadesetih godina, kada je sovjetsko zakonodavstvo prihvatilo mononuklearnu porodicu kao jedini prihvatljiv oblik. Žene su s levicom u 20. veku dobile i izgubile mnogo. Ali, koliko god kratkotrajna, ta ljubavna afera je zauvek izmenila stanje ženske samosvesti. Partizanka je svakako najupečatljivija ikona koja podseća na te dogañaje. Žena u uniformi, s oružjem, žena koja ubija: jedan od osnovnih elemenata upisanih u sliku partizanke je strah. Ne pomaže mnogo što je žena retko stizala do komandnih položaja, i što je za nju vojna karijera bila uglavnom zatvorena. Ona je za svoje saborce, možda ne manje nego za svoje neprijatelje, predstavljala pretnju savršeno zaštićene, pa stoga i samostalne i napadačke seksualnosti. Žena s oružjem sama bira. Motiv odlaska partizanki u rat možda rečito govori o njihovoj samosvesti i pravim težnjama. Većina naših sagovornica danas odlučno tvrdi da su u partizane otišle motivisane idejom odbrane zemlje od okupatora i rušenjem „represivnog režima“. Može se reći da su naše sagovornice ipak pripadale manjini partizanki koje su ili bile povezane s partizanskim pokretom, ili su bile još pre rata članice KPJ-a ili SKOJ-a. No, iako su se smatrale već emancipovanim, one su listom

stupile u partiju i/ili otišle u partizane idući za svojom braćom ili drugovima. Po njihovim svedočenjima, očekivanja su im pretežno bila povezana s ratnim naporom za osloboñenje i revolucionarnom promenom društva. Budući da je takav slučaj bio s, u većoj meri prosvećenim i po pravilu odranije aktivnim partizankama, nesumnjivo je da partizanke sa sela, čiji je odlazak u rat bio često posledica sticaja okolnosti, nisu imale niti izgrañenu svest o svom položaju, niti jasno profilisana očekivanja od budućnosti. Na osnovu naših istraživanja, motivi žena da odu u partizane bili su raznovrsni. Ipak, moguće je reći da su žene iz današnje Srbije u partizane odlazile podstaknute rodoljubljem ili ličnim razlozima. One koje su pre rata bile članice ili simpatizerke KPJ-a smatrale su učešće u partizanskom pokretu logičnim nastavkom dotadašnjeg rada. Nekima od njih je, zbog bliskosti s komunistima, po uspostavi okupacionog režima neprekidno pretila velika opasnost. Dragica Srzentić je kao svoj motiv za stupanje u partizane navela borbu protiv fašizma, kao i većina ostalih, ali i težnju za uspostavom socijalne pravde i „jednog drugog, novog sveta“. Razumenka-Zuma Petrović i Herta Haas, za razliku od ostalih, tvrde da su u rat (partiju) otišle zbog neravnopravnog položaja žena u Kraljevini Jugoslaviji. Olga Živković, predratna članica SKOJ-a, kao glavni motiv navodi borbu protiv fašizma. Vera ðukić-Plavšić tvrdi da je njen najvažniji motiv bio ponos zbog nove uloge „borca“. Partizanski pokret u Jugoslaviji bio je najbrojnija revolucionarna vojska u Istočnoj Evropi koja se, izmeñu ostalog, zalagala i za ravnopravnost žena. Pitanje emancipacije žena postavilo se od početka postojanja Komunističke partije Jugoslavije kao važno i, po pravilu, vrlo teško pitanje. Činjenica da su žene, uprkos težnji Partije da ih pridobije, bile slabo zastupljene u članstvu Partije i njenom rukovodstvu, ograničila je učešće žena tokom trajanja rata. Ipak, masovnost ustanka u zapadnoj Srbiji, Bosni i delovima Hrvatske, kao i promena načina ratovanja i brojnosti generacije roñene posle 1918, učinili su da žene ipak dobiju ulogu značajniju od one koju su ranije imale u KPJ-u. Za razliku od Crvene armije i njenih partizanskih jedinica, u kojima su žene odranije imale odreñenu ulogu, jugoslovenske partizanke započele su jednu u potpunosti novu stranicu u društvenoj istoriji Jugoslavije i ustaničkog ratovanja. Iako nisu bile ravnopravno zastupljene u organima partije i ustanovama partizanske države, partizanke su srazmerno bile prisutnije u NOV-u nego u većini sličnih vojski, a dobile su i više najviših odlikovanja, više nego pripadnice Crvene armije. Na osnovu naših istraživanja zaključili smo da meñu partizankama nije bila preovlañujuća težnja za emancipacijom i ravnopravnošću, već su u pitanju bili, prevashodno, njihovi rodoljubivi i revolucionarni motivi. Takoñe, iako su većinom bile predratne članice Omladinske sekcije ženskog pokreta, SKOJ-a ili KPJ-a, partizanke s kojima smo razgovarali u partizanski pokret, i kasnije u NOV, stupale su uglavnom sledeći muškarce – braću, muževe, očeve ili prijatelje.

http://80.74.174.82/sr-lat/node/44589

Samostalan prelazak u gradove

Na osnovu uzorka moguće je zaključiti da su partizanke koje su posle rata ostale društveno aktivne, pre rata često bile članice KPJ-a i povezanih organizacija. Zbog toga učešće u AFŽ-u nije bilo presudno za njihovu emancipaciju. Treba napomenuti da je u skladu sa sistemom vrednosti koji je preovladavao u partizanskom pokretu uloga borca-ratnika više cenjena od ilegalca na okupiranoj teritoriji ili pripadnika saniteta. Uloga koju su uglavnom imale partizanke nije tako mogla u punoj meri da bude vrednovana i cenjena. Većina naših sagovornica tvrdi da se njihovo stupanje u partizane u posleratnim decenijama pokazalo kao potpuno opravdano. Ipak, većina smatra da su se emancipovale pre rata, stupanjem u KPJ ili u povezane organizacije. Izuzetak predstavljaju, po pravilu, one partizanke čiji su supruzi posle rata vremenom izgubili funkcije i bili skrajnuti iz političkog života, kao što su, na primer, Brana Perović-Nešković i Olga Ninčić-Humo. Po završetku Drugog svetskog rata, u maju 1945. godine, dolazi do postepene demobilizacije NOV-a i njegovog pretvaranja u mirnodopsku armiju. Velika većina od 75.000 partizanki u to vreme bila je demobilisana. Razdoblje izmeñu 1944. i 1948. obeležila je ubrzana izgradnja realsocijalističkog režima. Žene, posebno bivše partizanke, imale su važnu ulogu u ovom procesu. Nizom zakona u Jugoslaviji i njenim novouspostavljenim republikama, po uzoru na rešenja primenjena u Sovjetskom Savezu, žene su izjednačene s muškarcima. Ipak, pitanje emancipacije žena, posebno na selu, gde je živelo tri četvrtine stanovništva novostvorene NR Srbije i FNR Jugoslavije, odvijalo se sporo i uz mnogo teškoća. Emancipacija žena, baš kao i reforme države, privrede i socijalne politike, sprovoñena je uz pomoć Partije i vojske. Bivši partizani i partizanke su i dalje bili okosnica i glavna snaga pomoću koje su sprovoñene ove promene. Demobilisani pripadnici NOV-a tokom prvih posleratnih godina u velikom broju su se doselili u gradove. Reč je o prvom talasu prelaska stanovništva iz sela u gradove i, svakako, najvećem samostalnom prelasku žena u gradove u dotadašnjoj istoriji naše zemlje. Pošto su partizanke tokom rata već doživele integraciju u partizanskoj vojsci i revolucionarnoj državi, njihovo uključivanje u nove uloge u civilnom životu nije izazvalo veća iznenañenja i prepreke. Ipak, koliko god da su predstavljale most opšte emancipacije svog pola, partizanke, ukoliko su ostale politički ili radno aktivne, posebno u prvim godinama posle rata, bile su deo jednog, umnogome povlašćenog sloja stanovništva. Najznačajnija organizacija koja je, kao deo Narodnog fronta, okupljala žene, bio je i dalje Antifašistički front žena Jugoslavije. Ova organizacija je funkcionisala do 1953. godine. Članom 24 Ustava FNR Jugoslavije iz 1946. godine, žene su izjednačene s muškarcima „u svim oblastima državnog, privrednog i društveno-političkog života“. Ovaj član Ustava novoosnovane države gotovo je u potpunosti preuzet iz 122. člana Ustava SSSR-a iz 1936. godine. Žene su prvi put učestvovale na izborima 1945. godine. Dato im je puno – aktivno i pasivno – biračko pravo. Zakonom o biračkim spiskovima dato je biračko pravo svim državljanima i državljankama Jugoslavije starijim od 18 godina. Svi vojnici Jugoslovenske armije i bivši partizani i partizanke dobili su pravo glasa bez obzira na godine. Član 4 ovog zakona oduzimao je pravo glasa u slučaju osam kategorija grañana. Jedna od njih, kojom je biračko pravo oduzimano osuñenim licima, mogla se odnositi i na

žene. Na taj način u Srbiji je veliki broj grañana bio lišen biračkog prava. Izbori iz 1945. odvijali su se u uslovima suprotstavljanja KPJ-a i Narodnog fronta predratnim grañanskim strankama (u Srbiji, reč je o pet stranaka: Demokratska, Narodna radikalna, Zemljoradnička, Narodna seljačka i Jugoslovenska republikanska stranka). Ove stranke, u kojima žene nisu bile aktivne (pre rata je samo Republikanska stranka dozvoljavala teoretsko učlanjivanje žena), budući da su bile izložene pritisku, progonima i raznim ometanjima, opredelile su se za bojkot izbora. Na prvim i poslednjim izborima do 1990. godine na kojima je teoretski bilo dozvoljeno višestranačko nadmetanje, upravo zbog toga učestvovali su samo režimski kandidati, a kao privid izbora biračima je ostavljena mogućnost da glasaju za kutiju „bez liste“. Uprkos izbornim manipulacijama, u Srbiji je zabeležen najveći otpor izborima, pa je tako gotovo četvrtina birača propustila da glasa ili glasala za kutiju „bez liste“.

http://80.74.174.82/sr-lat/node/44688

Ravnopravni i ravnopravniji

Osnovnim zakonom o braku iz 1946. godine žena je zakonski izjednačena i u pogledu prava i obaveza u braku. Ukinuti su svi dotadašnji državni propisi o braku. Obaveze muškarca i žene prema detetu postale su istovetne. Utvrñeni su uslovi za razvod braka. Odreñeno je porodiljsko odsustvo. Do 1948. doneti su: Osnovni zakon o starateljstvu, Osnovni zakon o odnosima roditelja i dece, Uredba o plaćenom odsustvu za trudnice, Zakon o nasleñivanju... Bivše partizanke ubrzano su integrisane u novo društvo. Mali broj je ostao u Jugoslovenskoj armiji. U vojsci, naslednici NOV-a, žene su do 1947. godine ostale tek simbolično zastupljene. Od 12 odsto, koliki su udeo imale u NOV-u krajem rata, broj žena je pao na oko 0,3 procenata. Tako je na završetku četvrte decenije 20. veka u JNA služilo 344.794 vojnika, dok je od tog broja bilo svega 1.676 žena. Dve trećine žena u JNA bilo je zaposleno u administraciji, a ostale su kao oficiri ili podoficiri služile u sanitetu. Pripadnici partizanskog pokreta imali su povlašćen položaj u državi. Osim biračkog prava, koje su uživali i maloletni učesnici NOR-a, u pitanjima stanovanja, zapošljavanja, sledovanja (tačkica) i ogreva imali su bolji položaj od ostalog grañanstva. Pripadnice partizanskog pokreta i osobe bliske vladajućim krugovima socijalističke Jugoslavije često su useljavane u oduzete stanove. Tako je Milica Milutinović, udovica člana Politbiroa Ivana Milutinovića, 1947. godine useljena u stan izvesne Nade Pavlović, u Ulici generala Ždanova (danas Resavska), a oštećenoj B. Petranović je prepušten stan Milutinovića na Karaburmi. Čak ni nacionalizacija nije morala da bude potpuna ukoliko su u pitanju bile osobe koje su pripadale NOV-u ili KPJ-u. Tako je, recimo, u Ljubljani, na žalbu izvesne Ivanke Benedik, vlasnice cvećare, delimično poništena nacionalizacija njene radnje. Vlasti su tu odluku obrazložile upravo činjenicom da je žalbu podnela pripadnica NOP-a, kao i da je posle rata ona bila politički aktivna. Prisustvo partizana ili partizanke u porodici moglo je staviti njene članove iznad zakona. Kada je leta 1947. godine bračni par ruskih emigranata samovoljno zaposeo kuću u centru Nove Pazove, predviñenu za dodelu kolonistima, taj bračni par suprotstavio se

nameri vlasti da ih iseli tvrdnjom da je njihov sin bio partizan. Nadležne vlasti nisu bile u mogućnosti da to provere, ali su zato tvrdile da činjenica da sin – bivši partizan ne živi s njima u zajednici smesta lišava ovaj argument svakog značaja. Snabdevanje funkcionera iz „diplomatskih magazina“ često se pretvaralo u zloupotrebu. Tako dr Ljubica ðorñević u svojim sećanjima govori o otimanju rukovodilaca i njihovih žena oko stilskog nameštaja, odela, slika i pošiljki UNRRA-e (United Nations Relief and Rehabilitation Administration). Naša sagovornica Vera ðukić-Plavšić govorila je i o tome kako je dobila otpremninu kada se demobilisala. Taj novac je iskoristila da kupi novi kaput i čizme. Ovaj deo razgovora je zaključila rečima: „Dobro, to smo mogli mi, nisu mogli svi... tako je to bilo.“ U prilog promeni materijalnog i društvenog statusa bivših partizanki govore i svedočanstva Dragoljuba Jovanovića, predsednika Narodne seljačke stranke, i Milisava Markovića, vojnika četničkog Avalskog korpusa. Obojica pišu o navodnom incidentu koji je nastao izmeñu Božidarke-Kike Damjanović i Mitre Mitrović. Evo kako je Dragoljub Jovanović opisao taj dogañaj: „Na robiji su se svi interesovali za tu važnu komunističku porodicu. Širila se legenda da je Momina kći Kika bila odbačena zato što se zamerila Mitri Mitrović, koja je još bila ðilasova žena. Robijaška priča je precizirala: na jednom prijemu u Belom dvoru, Kika, revoltirana Mitrinom raskošnom toaletom, ošamarila ju je i rekla: ’Nismo se mi za to borili!’ Ja sam opovrgao takva nagañanja, ali uzalud. Narod voli heroje, a za Kiku su svi govorili da je bila i junak, i dobar organizator. Kad sam se vratio kući, saznao sam da Kika odista više nije načelnica Ministarstva socijalne politike za Srbiju već da radi kao učiteljica u nekoj beogradskoj školi. Robija je, dakle, ipak nešto prokljuvila.“ Povlašćen položaj bio je prisutan i u radu AFŽ-a. Sekretarijat Centralnog odbora AFŽ-a doneo je odluku o korišćenju godišnjih odmora zaposlenih u toj organizaciji. Tako su članice Sekretarijata i žene prvoborci imale pravo na 30 dana, majke s decom koje idu van Beograda 21, a sve ostale 15 dana godišnjeg odmora.

http://80.74.174.82/sr-lat/node/44691

Opismenjavanje pod jedan

Josip Broz, predsednik Vlade i voña KPJ, zahtevao je od delegatkinja okupljenih na Prvom kongresu AFŽ-a Jugoslavije da se posvete učvršćenju „naše vlasti“. „Ja se obraćam vama, ženama Jugoslavije, ravnopravnim članovima naše zajednice, vama koje ste izvojevale svoja prava u borbi. Obraćam vam se i tražim od vas da posvetite svu svoju pažnju i svu svoju snagu, u prvom redu, pitanju učvršćenja naše vlasti.“ Meñu promoterima nove vlasti Broz je prepoznao i „napredne žene“, koje je poistovetio s bivšim partizankama. „Na koga mislim kad govorim o naprednim ženama Jugoslavije? Ja mislim na žene borce, koje su se s puškom borile za slobodu naših naroda u oslobodilačkom ratu, ili radile u pozadini, i koje sada isto tako požrtvovano rade u fabrikama, na poljima, ili na bilo kojem drugom poslu važnom za našu zajednicu.“ U novoj vlasti žene su bile zastupljene u meri u kojoj su bile i u ustanovama partizanske države tokom trajanja rata. U Izvršnom odboru Narodnog fronta Jugoslavije, političkog

saveza koji je zajedno s KPJ-om odneo pobedu na prvim posleratnim izborima, nalazila se jedna žena, partizanka Spasenija-Cana Babović. U Plenumu NFJ-a bilo je osam žena. U Izvršni odbor NF-a Srbije bile su izabrane dve žene, a u Plenum pet. Sve one su bile partizanke. Istovremeno, u Saveznoj vladi nije bilo žena, dok je u republičkim vladama Srbije, Hrvatske i Slovenije bila po jedna ministarka. Reč je o ministarki prosvete Mitri Mitrović u NR Srbiji, ministarki finansija Anki Berus u NR Hrvatskoj i ministarki socijalne politike Vidi Tomšič u NR Sloveniji. Sve tri prve ministarke za vreme rata su bile partizanke i pripadnice NOV-a. Antifašističko veće žena Jugoslavije nastavilo je rad i u posleratnom razdoblju. Ipak, ciljevi ove najvažnije organizacije žena u tadašnjoj Jugoslaviji donekle su bili izmenjeni. Osnovni ciljevi rada, kakvi su definisani na Prvom kongresu održanom u Beogradu od 16. do 19. juna 1945. godine, bili su posvećeni uglavnom obnovi i humanitarnim aktivnostima. Bosa Cvetić navodi da su ti zadaci bili sažeti u poziv ženama da „aktivno učestvuju u obnovi zemlje, da pruže svoju pomoć organima vlasti u organizovanju privrednog i društvenog života, u rešavanju socijalnih pitanja, posebno zaštite i zbrinjavanja dece koja su tokom rata ostala bez roditelja.“ Treba istaći da je jedan od najvažnijih zadataka bilo i prosvećivanje, posebno opismenjavanje ženske populacije. Na prvi pogled, AFŽJ je u prvim posleratnim godinama podsećao na neku žensku humanitarnu organizaciju iz ranijeg razdoblja. Ipak, bar tri karakteristike AFŽJ-a ukazuju na njegovu emancipatorsku ulogu: 1. uloga AFŽJ-a u mobilisanju žena radi obnove, koja je u posleratnim godinama imala značaj kao i učešće u ratu; 2. doprinos AFŽJ-a opismenjavanju i prosvećivanju žena; 3. podsticaj koji je AFŽJ dao izgradnji obdaništa, zahvaljujući čemu su žene dobile mogućnost da se zaposle i tako steknu suštinski značajnu ekonomsku samostalnost. Pojedini autori zastupaju tvrdnju da je AFŽ bio u izvesnoj meri samostalna organizacija. Lidija Sklevicki navodi: „Činjenica da je organizacijsku strukturu moguće prikazati kao piramidu sa širokom bazom (potencijalno je to svaka, ’pa i poslednja žena’), čiji je vrh takoñe moguće nedvosmisleno utvrditi, navodi na zaključak da možemo pretpostaviti izvestan stepen organizacijske autonomije. To znači da je postojala mogućnost artikulisanja ciljeva, specifičnijih / autonomnijih od onih koje je Antifašističkom frontu žena poveravala ’narodna’ vlast.“ Rad AFŽ-a ipak je u velikoj meri zavisio od instrukcija koje su stizale iz partije i Narodnog fronta. Da bi žena mogla zauzeti bilo koju funkciju u AFŽ-u, to je prethodno moralo biti odobreno od lokalne partijske vlasti. Tako je 1948. sekretar komiteta KP Srbije iz Alibunara, na sledeći način obrazložio zašto podržava izbor Valerije Pantić na mesto predsednice seoskog odbora AFŽ-a: „CK KPS u vezi s time doneo je odluku i kandidovao je. Kao kandidat pokazala se dosta vredna i agilna. U sebi poseduje još dosta malograñanskih osobina, kojih se teško odvikava, i usled toga nema dovoljno upornosti, a niti pokazuje uslove da se izgradi u komunistu. Na osnovu njenog autoriteta koji uživa meñu rumunskim masama i rada u organizaciji AFŽ-a, CK KPS mišljenja je da se postavi za predsednicu Sreskog odbora AFŽ-a". Ipak, u ideološkom, programskom, organizacionom i finansijskom pogledu, reč je o organizaciji koja je u okvirima Narodnog fronta bila nesumnjivo meñu onima koje su najčvršće bile povezane s KPJ-om i vlašću.

http://80.74.174.82/sr-lat/node/44798

Neoprostiva posvećenost sebi

U instrukcijama izdatim AFŽ-u posle završetka rata isticana je potreba organizovanja rada sa ženama u okviru Narodnog fronta. Odbori AFŽ-a trebalo je da postanu sekcije odbora Narodnog fronta. U rukovodstvu AFŽJ-a bile su istaknute članice KPJ i bivše partizanke, i tokom postojanja organizacije nije se dogodilo da ona na bilo koji način doñe u sukob s vlastima, ili u nesaglasje s politikom partije. O tome svedoči i „kritika“ koju je, obraćajući se prisutnima na Prvom kongresu AFŽ-a, izrekao Josip Broz. „Ako dozvolite da se kritički osvrnem na izvesne nedostatke i slabosti, kako na rad rukovodstva ove velike ženske organizacije, tako i na držanje dela, razume se, malog dela žena, koje nisu svesne svojih dužnosti, ili se nemarno odnose prema zajednici. Ovde ne mislim na onaj mali broj gospoña i gospoñica po gradovima... Ja mislim na onaj drugi mali deo žena koje misle da su za vreme rata dovoljno dale od sebe za novu Jugoslaviju, bilo u borbi, bilo na radu u pozadini – i sada ne učestvuju ni na raznim radovima u korist naroda, ni u društvenom životu, već se posvetiše samima sebi. Na taj način, takve žene postepeno spadaju u red onih žena koje ne shvataju novo društvo već čeznu za laganim životom, bez naročitih briga i rada. Često takve žene poprimaju navike žena neradnica iz starog društva... Mislim pri tom da podvučem činjenicu da ima drugarica koje su se u ratu dobro pokazale a koje sad u miru ne učestvuju u javnom životu, to jest, u političkom i stvaralačkom radu za zajednicu.“ Tokom čitavog razdoblja delovanja AFŽ-a, u rukovodstvu je vladalo uverenje da proces prosvećivanja žena i, posebno, kursevi opismenjavanja, uprkos velikim naporima, nisu dali očekivane rezultate. Tako je na Prvom plenumu Centralnog odbora AFŽJ-a (24–25. februar 1946) zaključeno: „Plenum je konstatovao da je nepismenost još uvek najozbiljnija prepreka za svaki daljnji politički i kulturno-prosvetni rad meñu ženama za njihovu veću aktivizaciju na rešavanju državnih problema. Iako su na likvidaciji nepismenosti već do sada postignuti veliki uspesi, ipak pitanje pismenosti ostaje i dalje osnovno pitanje kulturnoprosvetnog rada, kao i osnovna stepenica za svaki rad.“ Zvanične statistike, i pored velikog oduševljenja petogodišnjim planom, već posle prvih godina jasno su registrovale tendenciju rasta broja nepismenih. Uprkos velikim naporima, siromaštvo i slab dodir s pisanim dokumentima doveli su do toga da su, i pošto bi prošli nekoliko kurseva opismenjavanja, polaznici i polaznice i dalje ostajali funkcionalno nepismeni. Tako je u Jugoslaviji broj nepismenih žena u stvari porastao, pa je 1948. udeo nepismenih u ukupnom ženskom stanovništvu činio 34,4 odsto, da bi pet godina kasnije porastao na 35,8. U radu AFŽ-a bilo je mnogo propagande. Ideološka i propagandna strana delovanja organizacije do izražaja je posebno dolazila na Kosovu i Metohiji. Posle 1945. godine, u oblasti je uvedena vojna uprava. Prisustvo Albanaca u jedinicama NOV-a bilo je simbolično. Partizanke meñu Albankama bile su usamljeni i retki slučajevi. Ipak, na Prvom plenumu CO AFŽJ-a govornica s Kosova i Metohije Savka Kovačević tvrdila je da su žene na Kosovu i Metohiji sve tri nacionalnosti (Šiptarke, Srpkinje i Crnogorke) masovno uključene u rad AFŽ-a. Po statistikama koje je iznela, više od 99 odsto žena na

Kosovu i Metohiji na izborima je glasalo za listu Narodnog fronta. Takoñe, po njenom izveštaju, posebno je veliki broj Albanki počeo da pohaña kurseve opismenjavanja. Razumljivo, taj je zadatak za nekoliko desetina raspoloživih učiteljica bio suviše težak pošto je, po statistici koja je tom prilikom predstavljena, 94 odsto žena te oblasti bilo nepismeno. Takoñe, Savka Kovačević je tvrdila da su Albanke u velikom broju podržavale ustavne promene i zahtevale da ih država uzme u zaštitu, oslobodi iz utvrñenih kuća i zabrani mnogoženstvo. Od uspostavljanja nove vlasti AFŽJ je imao svoja glasila. Jugoslovenski AFŽ je preuzeo predratni časopis Žena danas, koji je izlazio od 1936. godine, a izdavala ga je Omladinska sekcija ženskog pokreta u kojoj su preovladavale pripadnice SKOJ-a. Nekoliko brojeva je objavljeno i za vreme rata. Taj časopis je posle rata tematski bio okrenut, pre svega, obrazovanijim ženama. Mnogi članci bili su posvećeni prilikama u Sovjetskom Savezu i pojedinim teoretskim pitanjima. Organizacija u Srbiji izdavala je i časopis Zora, koji je pokrenut januara 1945. godine.

http://80.74.174.82/sr-lat/node/44906

Šest žena u 130 ambasada

Pitanje položaja bivših partizanki u novonastaloj socijalističkoj državi i moguće diskriminacije predstavlja izuzetno složenu temu. Formalno izjednačene i u ratu prihvaćene kao ravnopravne, bivše partizanke bile su, pre svega, zastupnice i žene borci novog društva. Razumljivo, u društvu koje je oblikovano delovanjem KPJ nije bilo moguće očekivati da će bivše partizanke i partijske aktivistkinje javno iznositi primere diskriminacije. Naše sagovornice uglavnom tvrde da tokom rata i u posleratnom periodu nije bilo diskriminacije. Ipak, u razgovoru spominju brojne primere neravnopravnosti. Brana Perović tako tvrdi da odmah posle rata nije nastavila započete studije zato što je generalna preporuka CK-a bila da članovi SKOJ-a ne treba da studiraju. Nastavila je tek pošto je rukovodstvo SKOJ-a, kojem je pripadala, razrešeno dužnosti. U sličnoj situaciji bila je i Nevenka Petrić koja je, da bi prešla u Beograd na dalje školovanje, morala da izjavi da namerava da se uda. Način oblačenja takoñe je predstavljao prepreku u odnosima izmeñu partizanki i njihovih nadreñenih. Tako su Brani Perović zamerali što je tokom rata nosila suknju. Tvrdili su da nošenje suknji širi „sablazan“ u redovima partizanske vojske. Meñu kritičarima ovakvog oblačenja posebno se isticao Kiro Gligorov. Mila Gazepova-Paunović je uoči rata ostala u drugom stanju, ali joj je Svetozar Vukmanović Tempo naredio da abortira, s obrazloženjem da su njen muž i ona „potrebni partiji kao vojnici“ u predstojećem ratu. Nareñenje je, i pored velikog protivljenja lekara, razume se, izvršeno. Bojana ðorñević, recimo, tvrdi da diskriminacije nije bilo, ali navodi da je u partijskim ustanovama u kojima je bila angažovana bilo malo žena zbog toga što im muškarci nisu pružali priliku da se uključe. „Morao si da uložiš mnogo više truda i napora. Recimo, ja sam bila jedina žena član komiteta u SMIP-u. Retke su bile žene ambasadorke, jedno pet-šest žena u sto trideset ambasada. Taj muški šovinizam je uvek bio prisutan, i dan-danas, možda zbog straha za svoje pozicije.“

Odnos ravnopravnosti posebno je bilo teško uspostaviti tokom rata. Dogañale su se paradoksalne, ujedno i tragične situacije. Tako je u Rasinskom partizanskom odredu streljana partizanka Boginja Mihailović, zbog „nemoralnog života“. Dobrica Ćosić, koji je i sam bio pripadnik Ra-sinskog odreda, na sledeći način je opisao ovaj tragičan dogañaj: „Boginju Mihailović su streljali zbog ’kritizerstva’ prema štabu odreda i ’nemoralnog života’. Imala je tuberkulozu i lečila se kod seljaka u Toplici. Dok se lečila, održavala je intimne odnose s učiteljem, partijskim ilegalcem, čime je ’moralno kompromitovala partizanski pokret’ i zaslužila streljanje. Streljanje partizanke Boginje, motivisano najstrožim partizanskim moralom i odgovornošću pred narodom za učešće žena u partizanskim odredima, bio je boljševički odgovor okupatorskom antikomunizmu i antipartizanstvu, koje je vulgarnom propagandom nastojalo da obezvredi i kompromituje učešće žena u partizanskoj borbi”. Proces uspostavljanja mira i politički preobražaj Demokratske Federativne Jugoslavije (DFJ) u narodnu demokratiju trajao je tokom čitave 1945. godine. U tom razdoblju žene su prvi put organizovano, javno i lično stupile na političku i društvenu scenu Jugoslavije. Osim što je KPJ preuzimala vlast formalno parlamentarnim i demokratskim putem, posredstvom širih organizacija kakve su Narodni front i AFŽ, činjenica je da su u to vreme najistaknutije žene u svim segmentima javnog života bile upravo bivše pripadnice partizanskog pokreta. Tako su na izborima za Ustavotvornu skupštinu FNRJ, održanim 11. novembra 1945. godine, i kasnije na izborima za skupštine narodnih republika, žene prvi put postale poslanice. U Skupštini FNRJ, od 537 poslanika oba veća bile su izabrane 22 žene (u Saveznom veću devet od 326 i u Veću naroda 13 od 175). Prva vlada Jugoslavije nije imala nijednu ministarku. Kad je reč o Srbiji, još je u Povereništvu Antifašističke skupštine narodnog osloboñenja Srbije (ASNOS) meñu dvanaest članova, poverenica za prosvetu bila Mitra Mitrović. I u prvoj narodnoj vladi, koja je vodila NR Srbiju od 1945. do 1948. godine, Mitra Mitrović je u početku bila i ostala jedina ministarka meñu 14 članova. Do 1948. godine imao je 22 resora. Osim Mitre Mitrović, u vladu su stupile i Spasenija-Cana Babović, koja je došla na čelo Ministarstva za rad, i Milka Minić, koja je postala ministarka bez portfelja. Situacija u drugim republikama, kad je u pitanju prisustvo žena u najvišim organima vlasti, nije bila znatno bolja.

http://80.74.174.82/sr-lat/node/45016

Nezaposlenost primetili tek pedesetih

Pripadnice državne i privredne elite socijalističke Jugoslavije bile su, takoñe, većinom bivše članice partizanskog pokreta. Do 1949. godine bilo je moguće sačiniti listu dužnosti koje su u upravnoj strukturi države i složene, kontrolisane privrede obavljale žene. Osim Milke Minić, koja je bila na čelu Direkcije za proizvodnju i preradu nafte, Zora Šuković je bila načelnica odeljenja investicionih nabavki grañevine Ministarstva rudarstva FNRJ, Josipa Anina – sekretarka Saveznog ministarstva za nauku i kulturu... Iz spomenutog primera moguće je uočiti da su žene bile manje zastupljene u velikom aparatu državne uprave i privrede nego u političkim i partijskim ustanovama. Takoñe,

izvesno je da žene uglavnom obavljaju poverljive poslove – vode personalne uprave i stoje na čelu važnih odeljenja, ali često u ministarstvima koja su smatrana manje važnim (nauke i kulture, rudarstva), ili na čelu informativnih ustanova. S izuzetkom Milke Minić, žene nisu bile na čelu nekog političkog ili privrednog resora savezne države. Razdoblje od kraja Drugog svetskog rata do početka pedesetih godina obeležile su velike promene u društvu i privredi. Posle gubitaka u ratu, ogromnih razaranja i posleratnih progona, period tzv. obnove i izgradnje obeležio je privredni napredak. Bilo je to vreme velike socijalne pokretljivosti i, naravno, početka masovne migracije iz sela u grad, svakako izuzetno pogodnih uslova za društvenu i ekonomsku emancipaciju žena. Tek početkom pedesetih, vlasti socijalističke Jugoslavije prvi put su zvanično registrovale izvestan broj nezaposlenih grañana. Bivše partizanke, bez obzira na status, obrazovanje i ambicije, bile su u većoj meri integrisane u novo društvo i stavljene u poziciju njegovih zaštitnica i promoterki. Ipak, razmere promena nemoguće je sagledati samo na osnovu jedne takve grupe za čije se pripadnice govori da je njihovo napredovanje imalo veze s njihovom političkom pripadnošću. Dobar primer ove promene predstavlja prisustvo žena u novinarstvu. Tako je u Udruženju novinara 1941. godine bilo svega 12 žena (dakle 4,4 odsto od 274 člana). Već u julu 1945. godine, meñu 34 predratna novinara-stažera, čiji spisak sastavlja Udruženje novinara, bilo je 15 žena. U prvoj polovini 1947. godine Udruženje novinara je brojalo 392 člana, meñu kojima su bile 83 žene! U oblasti industrije promena je bila izuzetno velika, mada ne tako dramatična. U odnosu na broj žena koje su za život zarañivale u Kraljevini Jugoslaviji, taj broj se u prvoj deceniji meñuratnog perioda povećao gotovo 25 posto. Mari-Žanin Čalić navodi da je 1935. godine zaposlenost žena u Kraljevini Jugoslaviji dosegla vrhunac. Više od 30 odsto ukupnog udela meñu zaposlenima tada su činile žene. Kvota zaposlenih žena bila je veća u Jugoslaviji nego u tadašnjoj Norveškoj, Mañarskoj, Italiji i Sjedinjenim Američkim Državama. Ta slika, meñutim, bila je varljiva, budući da je, zbog posledica krize od 1929. godine, broj zaposlenih muškaraca opao pet odsto, dok je broj zaposlenih žena, zahvaljujući tome što su one predstavljale mlañu, niže kvalifikovanu i slabije plaćenu radnu snagu, porastao čak 21 posto. Naravno, najveći broj njih bio je zaposlen u privredno i industrijski razvijenijim banovinama na severu i zapadu Kraljevine Jugoslavije. U Srbiji je udeo žena zaposlenih u privredi bio znatno manji. Recimo, u industrijskim centrima one su činile: u Beogradu 13 odsto, Novom Sadu 16 i Nišu deset odsto. Stvari su se formalno tek malo izmenile u prvoj posleratnoj godini. Udeo žena u ukupnoj zaposlenosti u FNRJ činio je 29,5 odsto. Vida Tomšič je na Trećem plenumu CK KPJ, održanom decembra 1949. godine, iznela podatak da se broj zaposlenih žena u FNRJ povećao sa 140.000 na gotovo 200.000. U preciznoj analizi izrañenoj za potrebe AFŽJ-a predstavljena je zastupljenost žena u 19 različitih industrijskih grana sredinom 1948. godine. Po tim podacima, žene su samo u tekstilnoj industriji činile većinsko radništvo (69,65 odsto), u industriji gume i grafičkoj industriji gotovo da su dosegle polovinu zaposlenih (48,74 i 45,49 odsto), čak i u naftnoj industriji, metalurgiji i proizvodnji i preradi uglja žene su činile više od deset odsto radnika. Do 1947. godine broj zaposlenih žena se gotovo utrostručio pa je tako radilo 337.000 žena. Broj zaposlenih muškaraca u prvim godinama posleratne industrijalizacije povećao se tri puta, dok se broj žena učetvorostručio. Udeo žena u strukturi zaposlenih u NR Srbiji

nije dostigao savezni prosek ni do 1952. godine, kada su činile nešto više od 23 odsto ukupno zaposlenih.

http://80.74.174.82/sr-lat/node/45090

Dometi besplatnog školovanja

Za emancipaciju žena u prvim posleratnim godinama, a time i partizanki, od velikog je značaja i priroda velikih ekonomskih promena i najvećeg demografskog pomeranja stanovništva ka gradovima u istoriji jugoslovenskih naroda. Slobodan Selinić tako navodi da u razdoblju od 1953. do 1961. godine čak 70% stanovništva doseljenog u Beograd nije bilo u radnosposobnom uzrastu. Čak dve trećine preostalih – radnosposobnih – doseljenika nije imalo ni završeno osnovno obrazovanje Većina meñu 2.000 nezaposlenih Beograñanki registrovanih 1952. godine, prema analizama AFŽ, nisu imale profesionalne kvalifikacije, a mnoge su bile nepismene. Tako je na sastanku predstavnica Centralnog odbora AFŽJ i predstavnica AFŽ iz rudničkih basena i industrijskih centara iz NR Slovenije, NR Hrvatske i NR Srbije, izmeñu ostalog, zaključeno: „Većinu žena ne pokreće na rad visoka radnička svest, već lična materijalna korist. Ovo je posledica slabog rada sindikata sa ženama, malo im se pažnje poklanjalo i one ostaju politički nezainteresovane. Na primer, u jednom preduzeću od 1.300 radnika, 900 su žene, a u upravi sindikata je svega jedna.“ Pošto su jednim delom pripadale novoj društvenoj eliti, bivše partizanke su se u posleratnim godinama u značajnom broju vratile ili stupile na univerzitet. Trend povećanja broja žena na univerzitetu postojao je i u meñuratnom periodu. Ipak, pošto je posle Drugog svetskog rata postojala velika potreba za stručnim i obrazovnim kadrom, zvanična politika zalagala se za ubrzano povećanje udela visokoobrazovanih grañana u stanovništvu. Zato je u kratkom razdoblju do kraja četrdesetih godina broj studenata na fakultetima i višim školama u Srbiji povećan sa 11.812, koliko ih je studiralo tokom studijske 1939–1940. godine, na 27.950 studenata 1952–1953. godine. Samo na Beogradskom univerzitetu pred rat je studiralo 1.586 žena, koje su činile petinu od ukupno 7.786 studenata. Na svim fakultetima i višim školama tokom 1945/1946. studirala su 14.074 studenta, meñu kojima je bilo 5.573 žena. Žene su, dakle, činile oko 40% studenata na Univerzitetu, a udeo je dvostruko povećan, pre svega formalnom političkom odlukom i uvoñenjem besplatnog školovanja. Do 1952–1953. godine broj studenata se gotovo udvostručio 27.950, meñu kojima je bilo 9.622 žena. Udeo je suštinski opao na 34% (33%). Prilike na univerzitetima susednih balkanskih država ukazuju na domete posleratne emancipacije žena u FNRJ. Tako je u Bugarskoj 1947. bilo 14.341 studentkinja (ili 28,73% od ukupnog broja). U Mañarskoj je 1934. bilo 2.176 studentkinja (13,90%), a skoro dve decenije kasnije, 1951. godine, 9.600 (23,58%). U Austriji je na univerzitetima u prvoj posleratnoj deceniji broj studentkinja sa 21,63% 1937. godine opao na 20,73% 1953. U Francuskoj je, pak, porastao sa 26,9% (23.483) na 31,37% (48.000) 1951. godine. Beogradski univerzitet je pre rata spadao meñu evropske univerzitete sa većim procentom studentkinja, a posle Drugog svetskog rata trend porasta broja studentkinja naglo raste i, tokom prvih šest

posleratnih godina, ima najveći procenat studentkinja meñu prikazanim evropskim univerzitetima. Pre Drugog svetskog rata na Beogradskom univerzitetu je predavala samo jedna žena – Ksenija Atanasijević, koja je 1936. godine izbačena s fakulteta. Već 1950. godine na Beogradskom univerzitetu je u nastavnom osoblju radilo 136 žena. U to vreme na ovom univerzitetu bilo je zaposleno ukupno 1.863 naučna radnika. Do kraja perioda nijedna od žena još nije uspela da postane profesorka. Najviše je bilo asistentkinja (80), slede lektorke (35), predavačice (12), zatim docentkinje (9). Najviše žena je radilo na novoosnovanom Farmaceutskom fakultetu, na kojem je meñu asistentima bilo dvanaest žena i jedan muškarac. Na Arhitektonskom i Bogoslovskom fakultetu nije bilo žena. Čak devet od četrnaest naših sagovornica nastavilo je ili upisalo studije posle Drugog svetskog rata. Tri su završile studije pre 1941. godine. Do 1947. godine u ustanovama KPJ pojavilo se mišljenje da Antifašistički front žena ne deluje u skladu sa očekivanjima. U martu je, na sastanku Komisije za rad meñu ženama CK KPJ, zaključeno da u mnogim selima širom NR Srbije, dve godine posle završetka rata, nisu oformljeni mesni odbori AFŽ. Smatralo se da je rad AFŽ kampanjski, nesamostalan, da najviše ustanove AFŽ ne deluju kao rukovodstvo već kao propagandna tela, konačno, da se žene slabo odazivaju kroz aktivnosti organizacije. Komisija je, takoñe, pokazala nezadovoljstvo sadržinom ženskih listova koji su pod nadzorom AFŽ izlazili u narodnim republikama.

http://80.74.174.82/sr-lat/node/45209

„Široki slojevi” su Titova publika

Na Drugom kongresu AFŽ, časopisima koje izdaje je zamerena složenost tekstova i nepristupačnost široj čitalačkoj publici. Podozrenje prema AFŽ postojalo je u ustanovama KPJ još od prvih posleratnih meseci. Tako je u jednom pismu, koje je 23. oktobra 1945. godine u ime CK KPJ napisao Aleksandar Ranković, formulisano i sledeće upozorenje: „U nekim partijskim organizacijama radom Antifašističkog fronta žena ne rukovodi partijska organizacija kao svojim sektorom rada, već AFŽ prepušta samom sebi, ne shvatajući ogromnu snagu koju predstavlja i može da predstavlja AFŽ. U mnogim partijskim organizacijama taj rad je nedovoljan, često i nikakav, partijske organizacije ne rukovode njime, niti ga drže u svojim rukama. Zato u svakoj partijskoj organizaciji, komitetu i ćeliji treba obavezno odrediti druga ili drugaricu koji će sistematski, sa planom rukovoditi tim radom. Pri tom treba imati u vidu da se na rad u AFŽ mobiliše što veći broj partijki bez obzira na posao koji rade, ili na sektor rada koji u partiji imaju..." I pored očekivane partijske samokritike, u AFŽ su se čuli glasovi koji su ukazivali na prepreke delovanju organizacije, koje dolaze od same partije i vlasti FNRJ. Tako je meñu dokumentima AFŽ NR Hrvatske moguće pročitati: „Narodni front takoñe ne shvata specifične zadatke AFŽ i koristi ga najčešće za izvršavanje tehničkih poslova. Pri frontovskim radnim akcijama ne vodi se računa o specifičnim fiziološkim razlikama žena, te je bilo slučajeva teških oboljenja žena zbog neprimerenog rada. Na svojim sednicama mnogi odbori Narodnog fronta ne tretiraju pitanje organizacije AFŽ u celini, niti se interesuju za rad

žena. Mnogi drugovi, rukovodioci Narodnog fronta, oficiri, rukovodioci u narodnoj vlasti, ne šalju i ne puštaju svoje žene da učestvuju u radu NF i AFŽ." Podsticaj radu AFŽJ dao je njegov Drugi kongres, održan od 25. do 27. januara 1948. godine. Bilo je to treće veliko okupljanje predstavnica AFŽJ posle Prve zemaljske konferencije iz 1942. i Prvog kongresa iz 1945. godine. Kongres je organizovan u znaku velike partijske mobilizacije podstaknute pokretanjem prvog petogodišnjeg plana (1947– 1952). Na Drugom kongresu AFŽJ okupilo se 826 delegatkinja. Kongres je imao konstitucioni karakter, pošto su delegatkinje, posle šest godina delovanja, usvojile Statut. Kongresu su pored Josipa Broza i generala Boška Šiljegovića prisustvovale i gošće iz Italije, Grčke, Francuske, Poljske, Albanije, Mañarske, Rumunije, Bugarske, Čehoslovačke, i predstavnice Meñunarodne demokratske federacije žena. Zanimljivo je da meñu gošćama nije bilo predstavnica Sovjetskog Saveza. Vida Tomšič je u svom referatu konstatovala da se delovanje AFŽJ vremenom smanjivalo. Zamerala je bivšim partizankama neaktivnost, ali i povlačenje sa dužnosti koje su ranije, za vreme rata, sa uspehom obavljale. Opravdanje za ove pojave videla je u povratku partizanki mirnodopskom životu i porodicama. Zato je predlagala pojačavanje političkog rada. Spasenija Cana Babović je u svom izlaganju pokušala da, oslanjajući se na Staljinov opus, postavi istorijske i teorijske osnove kontinuiteta ženskog emancipacijskog i političkog aktivizma od antike, preko srednjeg veka, do „žena radnica“ u Drugom svetskom ratu. Ministarka prosvete NR Srbije Mitra Mitrović, definisala je s kongresne govornice „novu ženu“, lik koji je formiran upravo zahvaljujući velikoj aktivnosti žena „na izgradnji slobodne i nezavisne zemlje“ u posleratnim godinama. Kao uzor za novu ženu predstavila je „lik junakinje iz rata“. Na Kongresu je zaključeno da je bilo potrebno uneti promene i u pisanje časopisa koje je izdavao AFŽ. Časopisima je zamerena složenost tekstova i nepristupačnost široj čitalačkoj publici. Bivše partizanke i dalje su preovlañivale u organizaciji AFŽJ. Tako u Izvršnom odboru CO AFŽJ, od četrdeset izabranih članica svega nekoliko njih nisu bile istaknute učesnice NOB-a i aktivne članice KPJ. Početkom 1948. godine i dalje postoji potreba da posle imena većine članica Izvršnog odbora ne bude navedeno zanimanje, dok posle imena malobrojnih koje nisu pripadale etabliranom krugu, najčešće sledi odrednica „seljanka iz...“. Zanimljiv je način na koji je u strogo kontrolisanim novinama predstavljen rad Drugog kongresa AFŽJ. Naime, i pored očigledne potrebe da rad organizacije bude reformisan, uprkos nastojanjima voñstva da se približi širokim slojevima stanovništva, u sredstvima informisanja je uglavnom prenesen govor Josipa Broza.

http://80.74.174.82/sr-lat/node/45332

Aktivne u ratu, povučene u miru

Drugi kongres AFŽJ otvorio je pitanje masovnosti i samostalnosti ove organizacije. Iako su predvodnice AFŽJ s ponosom govorile o masovnosti organizacije, pripisujući joj već 1945. godine tromilionsko članstvo, već na Drugom kongresu Vida Tomšič je ocenila da su partizanke i žene uopšte manje aktivne nego za vreme Drugog svetskog rata. Pošto se

za vreme rata, prema zvaničnim statistikama, u partizanima borilo oko 100.000 žena, izvesno je da je prema ovoj proceni broj aktivnih žena, te 1948. godine, morao biti čak i desetostruko niži od zvaničnih tvrdnji. Pored nesamostalnosti ženske organizacije i teškoća u emancipaciji žena na selu, prepreke koje su posebno bile izražene u NR Srbiji bile su u vezi s neintegrisanošću njenog stanovništva. Neintegrisano je bilo stanovništvo severa zemlje – gde je u novonastaloj pokrajini došlo do velikih demografskih promena usled iseljavanja Nemaca i talasa kolonizacije. U organizaciji AFŽJ primećeno je, recimo, da je iz slovačkog sela Kovačice, u kojem je ogranak AFŽ brojao čak 2.200 članica, na izbornu konferenciju došlo svega njih 85. Još teže prilike bile su u krajevima naseljenim muslimanskim i posebno albanskim stanovništvom. Tek sa uspostavljenjem socijalističke države počinje period ubrzane sekularizacije jugoslovenskih muslimana. Kraljevina Srbija je tek nešto manje od dve godine upravljala oblastima sa većinskim muslimanskim stanovništvom (Kosovo, Metohija, zapadna Makedonija), dok je posle 1918. godine izvršena politička i ekonomska emancipacija muškog stanovništva, ali su porodični odnosi i deo prosvete ostali autonomni i potčinjeni šerijatskom zakonu. Na Kosovu i Metohiji, gde je 1948. godine i dalje postojala vojna uprava, prilike su bile još nepovoljnije za organizovanje i održavanje masovne ženske organizacije kakav je AFŽ težio da bude. Reforme na Kosovu i Metohiji zato su sprovoñene u potpunosti „odozgo“, čak i bez privida narodnog učešća. Ipak, narodna podrška, makar i deklarativna, bila je neophodna kod režima „narodne demokratije“. Tako je već 8. marta 1946. godine, pred 5.000 okupljenih ljudi u Prištini, 40 Albanki skinulo feredže. Prema partijskim statistikama, do januara 1948. godine 30.000 Albanki skinulo je zarove i feredže. Zvanično, do 1951. godine velika većina od 546.037 muslimanki koje su živele u FNR Jugoslaviji – 519.088 otkrilo je svoje lice. Ipak, dokumenti AFŽ svedoče o tome da ti postupci nisu bili trajni. Većina žena se uskoro ponovo zabrañivala, a početkom pedesetih godina nošenje zara i feredže zabranjeno je zakonima NR Srbije, NR Bosne i Hercegovine, NR Crne Gore i NR Makedonije. Predstavnice jugoslovenskih žena učestvovale su u velikom nastojanju koje je za cilj imalo formiranje meñunarodne organizacije žena. Inicijativa za stvaranje Meñunarodne demokratske federacije žena pojavila se juna 1945. godine, kada je održan prvi kongres Saveza francuskih žena. Inspirisana interesantnom diskusijom na ovom skupu, predsednica Saveza francuskih žena, Eženi Koton predložila je da se organizuje meñunarodni kongres žena na kojem bi se žene iz celog sveta meñusobno upoznale, kako bi se omogućio budući zajednički rad na pitanjima važnim za razvoj društva uopšte, ali i delovanje radi rešavanja problema koji se tiču isključivo žena. Tada je sastavljen i inicijativni odbor za organizovanje konferencije, koji je imao 15 članica, a Jugoslaviju je predstavljala dr Olga Milošević. Osnivački kongres MDFŽ održan je od 26. novembra do 1. decembra 1945. godine u Parizu. Na njemu je učestvovalo 840 predstavnica ženskih udruženja iz 40 zemalja. Jugoslovenska delegacija potekla je iz AFŽJ i imala je šest članica: Mitru Mitrović, Anku Berus, Milevu Rodić, Olgu Humo, dr Olgu Milošević i Katu Pejnović. Kao glavni ciljevi ove organizacije ustanovljeni su: aktivno učešće u borbi za potpuno uništenje fašizma u svetu i uspostavljanje trajnog mira, organizovanje žena svih zemalja radi ispunjenja potpune ekonomske, pravne i društvene jednakosti, kao i zaštita zdravlja, naročito zdravlja dece. Na kongresu je izabrano i rukovodstvo MDFŽ. Za predsednicu je izabrana

Eženi Koton, a za potpredsednice Nina Popova iz SSSR-a, Dolores Ibaruri, poznatija kao La Pasionarija iz Španije, gospoña Velfiš iz SAD. Odlučeno je da četvrta potpredsednica bude iz Kine, ali za vreme trajanja kongresa ona nije imenovana. Izvršni odbor je brojao 26 članica. Jedna od njih bila je predstavnica žena Jugoslavije – Mitra Mitrović.

http://80.74.174.82/sr-lat/node/45506

Dante ništa nije znao

Sukob sa Informbiroom predstavljao je prekretnicu u politici emancipacije žena, a posebno partizanki. Kriza koja je usledila posle Rezolucije i raskida, dovela je do prvog velikog udara na jedinstvo i politiku KPJ posle rata. Rastrzana više unutrašnjom istragom nego sukobom, KPJ je ušla u proces promena koje su, po nestanku sovjetske opasnosti, dovele do velike demobilizacije partijskog članstva i kasnije, stvaranja masovnog saveza komunista. Takve promene vremenom su smanjile raniji politički i društveni značaj bivših partizanki, koje su do tada većim delom bile integrisane u mirnodopski život i započele svoje civilne karijere. Smanjenje ekonomskih davanja dovelo je do manjih ulaganja u organizacije kao što je AFŽ, i u njihove novine i časopise. Već 1951. promenjena je forma časopisa. Napuštajući političku i ideološku rigidnost časopisi su postepeno poprimali formu običnih ženskih magazina. Posle objavljivanja Rezolucije Informbiroa počelo je izjašnjavanje unutar organizacija KPJ. Ubrzo su svi oni koji su podržali Pismo IB bili prepoznati kao neprijatelji partije i države. Svi ovi članovi Partije, a kasnije i grañani optuženi za privrženost Sovjetskom Savezu ili Staljinu, surovo su progonjeni. Žene, a posebno bivše partizanke, bile su takoñe progonjene tokom ovog velikog, pre svega partijskog raskola, ali i dubokog sukoba u društvu. Sukob sa Informbiroom doveo je do svojevrsne, svakako neuobičajene emancipacije, pošto su prvi put u mirnodopskom periodu žene u masi, posebno one politički aktivne, bile zatvarane i kasnije ostrakovane iz društva. Srñan Cvetković je preneo procenu prema kojoj je čak oko milion ljudi prošlo kroz različite oblike represije, počev od javnih samokritika sa svim posledicama, izbacivanja iz stanova, gubitka radnog mesta, batinanja, prisilnog razvoda, preseljenja, promene zanimanja, pa do hapšenja i dugotrajnog zatočenja u logorima formiranim u pustim i surovim krajevima, po uzoru na sovjetski sistem Gulaga. U logorima i zatvorima, tokom trajanja krize, našlo se izmeñu 40.000 i 60.000 grañana. Često osuñivani bez propisanog suñenja, na osnovu potkazivanja, ti ljudi su bili izloženi svirepim mučenjima i kasnije teškom radu u uslovima meñusobnog progona i terora samih zatočenika. Procenjeno je da je u ovom razdoblju zatvoreno izmeñu 3.000 i 5.000 žena. Veliki broj njih nekada je pripadao partizanskom pokretu. Posebni logori za žene zatočene zbog privrženosti Informbirou organizovani su u Ramskom ritu, Zabeli, Stolcu, Lonjskom polju, dok su žene u prvo vreme bile zatvorene i na ostrvu Sveti Grgur. Pripadnice državne i partijske elite, spominjane u prethodnim poglavljima, nisu se izjasnile u prilog Informbirou. Meñu prvim ženama NR Srbije, KPS i AFŽ nije bilo budućih zatočenica tih logora. Iako su u Stejt departmentu procenjivali da je tek negde oko 2% članova KPJ bilo protivno partijskoj liniji koja je zauzeta posle

Petog kongresa KPJ, održanog jula 1948. godine, brojevi progonjenih i zatočenih nesumnjivo pokazuju da je zatvoren znatno veći broj grañana. Ipak, treba reći da su žene u ovim opštim i, svakako nedovoljno preciznim brojevima, ostale u granicama svoje zastupljenosti u Partiji i državnoj vlasti. Uslovi u Ramskom ritu bili su izuzetno surovi. Na sprudu zarivenom u Dunav nalazilo se nekoliko baraka čiji su prozori bili zakovani, a zatočenice, okružene trostrukim pojasom bodljikave žice, živele su u blatu i mučene stenicama, miševima i rojevima malaričnih komaraca. Broj zatvorenih žena varirao je izmeñu 300 i 500, bile su dronjave, goli kosturi, zapuštene, iznurene. Nije im bilo dozvoljeno da se kupaju. Radile su u vodi do pojasa, zimi i leti, navodno drenirajući teren. Besmisleni posao otežavali su nedostatak alata i jata pijavica. Ponižavane su i psihički mučene. Zvali su ih „Staljinove kurve“, „kučke“, „banda“. Stradanja i patnje logorašica predstavila je i spisateljica Milka Žicina, koja je i sama bila zatočena u ženskom logoru u Stocu. U knjizi sa simboličnim nazivom Sve, sve, sve ona je veoma emotivno opisala atmosferu koja je vladala u logoru: „Temeljno su znali znanje uništavanja čoveka mučenjima i poniženjima, ne toliko fizičkim – tuče se po svim zatvorima, verovatno, to je neki put i neophodno: da se siledžija oseti kako je to biti u trpnom obliku, nego su bili prvoklasni znalci za psihička mučenja, za stvaranje atmosfere pakla. Uvek se sećam drugarice koja mi je u istražnom, u paklenoj Osamnaestici, šapnula otečenim poplavelim usnama: "Dante ništa nije znao".

http://80.74.174.82/sr-lat/node/45525

Data prava valja iskoristiti

- Zovem se Has Herta, roñena sam 1914. godine, u Slovenskoj Bistrici, kod Maribora. Studirala sam ekonomsko–komercijalnu visoku školu u Zagrebu, to se sada zove Ekonomski fakultet. Ja sam prvu polovinu diplomskog ispita polagala februara 1941, drugi deo je trebalo marta 1941. Meñutim, marta 1941. je bio puč, pa je fakultet bio zatvoren. Diplomirala sam 1946. Na period pre rata gledam vrlo nostalgično, sa vrlo lepim uspomenama. To možda proizlazi iz toga što sam sve vreme bila aktivna. Ja sam bila od desete godine izviñač, svake godine na logoru, svake nedelje sa njima na izletu. Tako sam stalno bila pod jednim vrlo pozitivnim uticajem, izbegla sam sve stranputice. Čim sam došla na fakultet imala sam neke devojke koje sam poznavala, koje sam upoznala u Martinščici, to je kraj Sušaka, tu je bila ñačka kolonija, gde smo bile i mi iz Slovenije i Hrvatice. Tu mi one kažu da osnivaju omladinsku podružnicu ženskog pokreta, koji ima svrhu da dovede do priznavanja prava ženama. Meni je to, naravno bilo vrlo interesantno, jer znam čak i konkretne primere gde su se žene fiktivno razvele od muževa, zato da bi bile samohrane majke i ostale na poslu, a sa svojim venčanim muževima su se potajno sastajale. Tu je bilo pitanje prava glasa. Jugoslavija je bila meñu zadnjim zemljama u Evropi gde žene nisu imale pravo glasa. Iz toga se vidi kakva je bila reakcionarna. To je bilo prosto neshvatljivo da recimo jedna žena sa diplomom univerziteta nema pravo glasa, a jedan nepismen čovek. Žene nisu imale pravo nasleñivanja. To su sve bili razlozi da je ta borba već organizovana od

ženskih društava morala da uñe i u politiku. Jer, ako ti hoćeš da se ti zakoni promene, ako ti hoćeš da se tu nešto menja, onda moraš imati skupštinu koja će prihvatiti da to promeni. Tu je, sem toga, bilo i pitanje nepismenosti. Stopa nepismenosti bila je negde oko 80% i tu su većina bile žene, dok su muškarci još nekako bili pismeni. Omladinska podružnica ženskog pokreta ustanovljena je 1939. Ženski pokret je već postojao, jedna organizacija tih starijih žena, ali one nisu imale to što smo mi mlade imale, tu borbenost, to je bilo više jedno kabinetsko društvo, sastajalo se, zgražavalo i ništa od toga dalje. Mi smo išli na široku popularizaciju tog društva i naš pokret je imao potpuno tu žensku zadaću zaštite ženskih prava, ali je polako prelazilo i političke vode, tako da bi se mogli politički uslovi stvoriti za potpunu emancipaciju. Meñutim, kada je počeo rat i kada ja danas razmišljam šta je sa tim devojkama bilo, to je sve, maltene do poslednje otišlo u partizane. I naravno, u partizanima se nastavilo ono što je ovde počelo. U partizanima govorit o jednakim platama - to je bilo besmisleno. Naravno, uz prosvetnu funkciju, mi smo uvek i njima nakazivali kako će neke stvari izgledati kada rat završi, kada više neće bit to Kraljevina, kako će žena imati druga prava i tako dalje. Bilo je mnogo slučajeva da su se mlade žene, devojke direktno oduševile tim što su čule, i da su nam se pridružile. Odbori AFŽ su se stvarali gde god su bili narodni odbori i tu je već ujedno došlo do jednog organizovanog kontakta sa tim ženama. Jedan od ciljeva AFŽ je upravo bila ta emancipacija i ona nije išla lako. Žene je tek trebalo naučiti da one imaju ta prava. Neke su to, naročito one u patrijarhalnim sredinama, teško prihvatale. Morate uzeti u obzir da je stepen obrazovanja žena bio neuporedivo niži. I prema tome muške predrasude su još uvek postojale. Lakše su žene primile ta nova prava, nego što su se muškarci odrekli tih prava. Ali žene su bile aktivne u zauzimanju položaja koji im je dat. Jer nije dovoljno samo doneti zakon ti njima moraš i svest i vid promeniti. Žene nisu bile na najvišim borbenim položajima jer one nisu imale nikakvu vojnu naobrazbu. Ali, one su nosile čitav teret pozadine, briga oko dece. One su zaista jednu herojsku ulogu vršile. U Partiji je žensko pitanje zauzimalo jako važno mesto, postojala ženska komisija. Ostala sam članica KPJ posle rata ali nisam imala ni jednu funkciju. Radila sam na privrednim poslovima, penziju sam zaradila u Saveznom zavodu za privredno planiranje. To je bila moja uža specijalnost i na tome sam sve godine radila. Samoupravljanje je apsolutno popravilo položaj žena. U tim radničkim savetima su žene bile u velikom broju zastupljene bez obzira što još uvek ne u takvom broju kao što bi to moralo bit. Tu su se ipak za žene uvele mnoge novine. Mislim da AFŽ posle 1950. nije imao svrhu. Prava su bila data, sada se samo radilo o tome da ih iskoristiš.

http://80.74.174.82/sr-lat/node/45619

KRAJ

Feljton u online izdanju lista “Dnevnik, od 11. septembra do 1. oktobra 2011.