проф. др Зоран Јеротијевић

ИСТОРИЈА ДРЖАВЕ И ПРАВА

ИЗДАВАЧ:

РЕЦЕНЗЕНТИ: Др Коста Николић научни саветник

Проф.др Радослав Стојановић

ЗА ИЗДАВАЧА: Марина Јевтић

ДИЗАЈН КОРИЦА: Горица Јеротијевић

ШТАМПА:

ТИРАЖ:

САРАДНИЦИ: Александар Матић

Душан Јеротијевић

Владан Станковић

проф.др Зоран Јеротијевић

2

ИСТОРИЈА ДРЖАВЕ И ПРАВА

3

Овај уџбеник посвећујем проф.др Радославу Стојановићу и

проф. др Миодрагу Старчевићу у знак сећања на њихов

рад и допринос у мом усавршавању и усмеравању у

научном раду.

Изражавам велику захвалност др Животију Ђорђевићу на

несебичној помоћи приликом израде уводног дела

Државноправне историје српског народа.

4

ОПШТА ИСТОРИЈА ДРЖАВЕ И ПРАВА

УВОДНА РАЗМАТРАЊА ............................................................................ 14

СТАРИ ВЕК

1.ЗЕМЉЕ СТАРОГ ИСТОКА .......................................................................... 22

1.1. Државе Месопотамије ............................................................................ ... 23

1.2.Вавилонско царство, његово уређење и извори ...................................... 24

1.3.Асирско царство ........................................................................................... 29

1.3.1.Организација Асирског царства ............................................................. 31

2.ЕГИПАТ – НАЈДУГОВЕЧНИЈА ДРЖАВА БЛИСКОГ ИСТОКА

У СТАРОМ ВЕКУ ....................................................................................... 33

2.1.Организација државе и судства у Египту .............................. 39

3.ГРЧКА –БУЂЕЊЕ КОНТИНЕНТАЛНЕ ЕВРОПЕ.................................. 44

3.1.Спарта ........................................................................................ 47

3.2.Атина – колевка демократије и поморске моћи Грчке ............ 49

3.3Грчко – персијски ратови ............................................................. 54

3.4.Грчка после ратова са Персијом...................................................56

3.5Атинско право ...............................................................................58

4.РИМ – НАЈРАЗВИЈЕНИЈА ДРЖАВНА ОРГАНИЗАЦИЈА СТАРОГ

ВЕКА......................................................................................................................65

4.1.Настанак Рима и период краљевине ......................................... 65

4.2.Римско право у доба краљевине.................................................. 68

4.3.Римска република ........................................................................68

4.3.1.Римско право у доба Републике ................................................74

4.4.Доба принципата у Риму ..............................................................76

4.4.1.Римско право у доба Приципата...............................................80

5

4.5.Доба Домината у Риму .................................................................81

4.5.1.Римско право у доба Домината................................................ 82

СРЕДЊИ ВЕК

1.ФРАНАЧКА ДРЖАВА И ЊЕНЕ НАСЛЕДНИЦЕ ........................................85

1.1.Право у Франачкој ..........................................................................87

2.ВИЗАНТИЈА - СРЕДЊОВЕКОВНИ ОДБЛЕСАК РИМА ..........................88

2.1.Византијско право ..........................................................................91

3.ИСЛАМ И АРАБЉАНСКА ДРЖАВА ..............................................................95

3.1.Шеријатско право ...........................................................................97

4.НАСТАНАК И РАЗВОЈ АНГЛОСАКСОНСКЕ ДРЖАВЕ ..........................99

4.1.Право .................................................................................................102

5.РУСИЈА ОД КИЈЕВСКЕ КНЕЖЕВИНЕ ДО ЦАРСТВА..............................104

НОВИ ВЕК

1.ФРАНЦУСКА ОД ЛУЈА XIV ДО ДЕГОЛА.....................................................109

2.НЕМАЧКА-ОД СВЕТОГ РИМСКОГ ЦАРСТВА ДО ХИТЛЕРА................115

2.1 Аустрија...........................................................................................118

3.ИМПЕРИЈАЛНИ РАЗВОЈ ЕНГЛЕСКЕ ..........................................................120

4.СЈЕДИЊЕНЕ АМЕРИЧКЕ ДРЖАВЕ .............................................................124

5.РУСИЈА ОД ПЕТРА ВЕЛИКОГ ДО ОКТОБАРСКЕ РЕВОЛУЦИЈЕ ......129

6.ДАЛЕКИ ИСТОК-КИНА И ЈАПАН ..............................................................135

6.1.Јапан .................................................................................................139

6

ДРЖАВНОПРАВНА ИСТОРИЈА СРПСКОГ НАРОДА

1.ДОСЕЉАВАЊЕ СРБА НА БАЛКАН И ПРВА ДРЖАВА.............................137

2.СТЕФАН НЕМАЊА..............................................................................................145

3.СТЕФАН ПРВОВЕНЧАНИ...............................................................................148

4. СВЕТИ САВА.......................................................................................................151

5. ВЛАДАРИ ОД 1228. ДО 1282.год.................................................................... .153

6. KРАЉ МИЛУТИН..............................................................................................155

7. СТЕФАН ДУШАН...............................................................................................159

7.1 Проглашење Српског царства .................................................................162

7.1.1 Проглашење и крунисање ........................................................................ 163

7.2 Питање савладарства и поделе земље........................................................164

7.3 Душанов законик...........................................................................................165

7.3.1 Садржина Законика ..................................................................................166

7.3.2 О издањима Душановог законика......................................................... 169

7.4 Србија после Душанове смрти ................................................................. 170

8. БИТКА НА МАРИЦИ................................................................................... 171

9. КНЕЗ ЛАЗАР.......................................................................................................172

10. СТЕФАН ЛАЗАРЕВИЋ.................................................................................176

10.1 Битке на Ровинама и код Никопоља.........................................................178

10.2 Отомански поход на Босну и побуна властеле.........................................180

10.3 Битка код Ангоре ..........................................................................................181

10.4 Боравак у Цариграду и Грачаничка битка .............................................182

10.5 Повезивање са краљем Жигмундом ............................................................184

10.6 Сређивање прилика у Србији и сукоби у Зети ...........................................185

10.7 Побуна кнеза Вука ..........................................................................................186

10.8 Грађански рат између Мусе и Сулејмана.................................................. .187

11.ТУРСКО ОСВАЈАЊЕ..............................................................................................190

7

11.1 Србија под Турском..........................................................................................190

II НОВИ ВЕК

1. ПРВИ СРПСКИ УСТАНАК, ЗАЧЕЦИ ДРЖАВНИХ ОРГАНА И

ЗАКОНОДАВСТВА У СРБИЈИ. ПРВИ УСТАВНИ

АКТИ...............................................................................................................................193

1.1. ЗАЧЕЦИ ДРЖАВЕ ПРВОГ УСТАНКА.........................................................193

1.2. УСТАВНИ АКТИ................................................................................................196

2. СРБИЈА И ЊЕН ДРЖАВНИ И УСТАВНОПРАВНИ РАЗВИТАК

ОД 1815-1838...............................................................................................................198

2.1. Милошев апсолутизам 1815-1835................................................198

2.2. Први Устав Кнежевине Србије...................................................................199

3. УСТАВОБРАНИТЕЉИ И ЊИХОВА ВЛАДА ДО 1858 ГОДИНЕ. ДРУГА

ВЛАДА МИЛОШАОБРЕНОВИЋА......................................................................... 202

3.1. Уставобранитељи као водећа политичка снага..........................................202

3.2. Сукоб Савета и Кнеза Александра Карађорђевића...................................205

4.УСТАВНОПРАВНИ РАЗВИТАК СРБИЈЕ ЗА ВРЕМЕ МИХАИЛОВЕ И

МИЛАНОВЕ ВЛАДАВИНЕ........................................................................................207

4.1. Владавина Кнеза Михаила ..............................................................................207

4.2. Србија за време Краља Милана.......................................................................211

5. СПОЉНА ПОЛИТИКА СРБИЈЕ У ВРЕМЕ ДРУГЕ ВЛАДАВИНА

МИЛОША И МИХАИЛА ОБРЕНОВИЋА..........................................................219

.

6.СПОЉНА ПОЛИТИКА СРБИЈЕ ОД ВРЕМЕНА НАМЕСНИШТВА ДО

1875. ГОДИНЕ...............................................................................................................226

7.ИСТОЧНА КРИЗА 1875.-78. ГОДИНЕ И МЕСТО СРБИЈЕ У ЊОЈ ............231

8. ОДНОС СРБИЈЕ ПРЕМА СРБИМА ВАН СРБИЈЕ КАО И ПРЕМА

ДРУГИМ НАРОДИМА БАЛКАНА...........................................................................245

9. ВЕЛИКЕ СИЛЕ И СРБИЈА (1833.-1878. ГОДИНЕ)......................................252

10. ПРАВЦИ И ОДСТУПАЊА СРПСКЕ СПОЉНЕ ПОЛИТИКЕ У

ПЕРИОДВАЗАЛНЕ КНЕЖЕВИНЕ...........................................................................258

8

11. СПОЉНА ПОЛИТИКА СРБИЈЕ КАО НЕЗАВИСНЕ ДРЖАВЕ

(1878.-1903. ГОДИНЕ)....................................................................................................260

11.1. Берлински конгрес и његове последице на међународни

положај Србије................................................................................................................260

11.2. Јачање утицаја Аустро-угарске на спољну политику Србије..........267

11.3. Спољна политика Србије после абдикације краља Милана па

до 1903. године..............................................................................................................282

11.4. Појава нових политичких странака и њихово

спољно-политичко опредељење ............................................................................286

11. 5. Србија и њени суседи (1878-1903.године)...................................................289

11.6. Оцена спољнополитичког деловања краљевине Србије

од 1878. до 1903. године.............................................................................................291

12. УСТАВ ОД “1888. ГОДИНЕ” И УСТАВНЕ ПРОМЕНЕ ДО

КРАЈА XIX ВЕКА ..................................................................................................293

13.КРАЉЕВИНА СРБИЈА ОД 1903. ДО 1912.ГОДИНЕ......................................298

13.1 Мартовске демонстрације и државни удар..................................................298

13.2 Мајски преврат………………………………………………………………..299

13.2.1. Завера…………………………………………………………………..299

13.2.2 Убиство...................................................................................................300

13.3 Србија после мајског преврата . Нови путеви спољне политике..........301

13.4 Устав из 1903.године......................................................................................304

13.5 Царински рат.....................................................................................................308

13.6 Економски и политички сукоб са Аустро-Угарском.

Анексија Босне и Херцеговине................................................................................309

13.7 Сарадња Србије и балканских држава.Стварање балканскогсавеза.....316

14. БАЛКАНСКИ РАТОВИ 1912. - 1913. ГОДИНЕ.............................................322

14.1 Крај рата............................................................................................................326

15. РАЗВОЈ КРАЉЕВИНЕ СРБИЈЕ ОД 1903 ДО 1914. ГОДИНЕ.....................328

16.ОЦЕНА СПОЉНЕ ПОЛИТИКЕ СРБИЈЕ1903. - 1914. ГОДИНЕ..............331

9

17. СРБИЈА У ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ.........................................................333

17.1 Увод у рат...........................................................................................................333

17.1.2 Сарајевски атентат........................................................................................333

17.1.3 Реакција српске владе...................................................................................334

17.1.4 Јулски ултиматум.........................................................................................335

17.1.5 Српски одговор и објава рата.....................................................................337

18. КОНСТИТУИСАЊЕ КРАЉЕВИНЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ (СХС)......................340

18.1 Предуслов за стварање Краљевине Југославије..........................................340

18.2 Видовдански Устав.............................................................................................343

19 КРАЉЕВИНА ЈУГОСЛАВИЈА ОД ВИДОВДАНСКОГ УСТАВА ДО

ШЕСТОЈАНУАРСКОГ РЕЖИМА..........................................................................344

19.1 Уставно право Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца................................345

19.2 Од Уставотворне скупштине до диктатуре.....................................................349

20.ШЕСТОЈАНУАРСКА ДИКТАТУРА..................................................................350

ЛИТЕРАТУРА..............................................................................................................352

10

ОПШТА ИСТОРИЈА ДРЖАВЕ И ПРАВА

11

УВОДНА РАЗМАТРАЊА

Када говоримо о историји државе и права, тада обично мислимо на: oпшту

историју државе и права, која обухвата историју државе и права држава света (и то

обично оних најзначајнијих, а не свих држава) и на националну историју државе и

права, која се бави проучавањем историје државе и права нашег народа.

Постоје и схватања да се под појмом општа историја обухвата и проучавање

политичких, привредних, културних и других догађаја од значаја за историју неке

земље. Ипак, ако се вратимо на сам назив ове научне дисциплине, а то је историја

државе и права, онда не можемо говорити о општој научној дисциплини, већ о

посебној. Наиме, из назива се закључује да је предмет проучавања ове научне

дисциплине право и држава (а не културна, популарна или још нека друга област).

Можемо рећи да проучавање историје државе и права не може изоставити „додире и

прожимања“ са политичком историјом, јер су по природи ствари ове области

повезане.

Када говоримо о настанку правне историје као посебне дисциплине, онда се

морамо вратити у позни феудализам у Француској (XVI век). Историја права која је

тамо настала била је заправо историја римског права.1 Убрзо затим, почеле су да се

развијају и националне правне историје. Из овог мноштва националних историја

права (и државе) настала је и такозвана општа историја (односно правна и државна

историја света). Наравно, не треба заборавити да је, давно пре ове ренесансне

експанзије проучавања правне историје, у Цариграду 1045. године основана правна

школа која се умногоме базирала на Јустинијановој кодификацији, која је пет векова

раније спојила све најзначајније тековине римског приватног права. Овакве и сличне

високе правне школе извршиле су снажан утицај на будуће значајне промене у

изучавању права која ће се појавити у ренесанси. У XVII веку долази до појаве школе

природног права чији је зачетник Хуго Гроцијус, холандски правник и аутор

познатог дела „О праву рата и мира“. Период у коме је овај значајни правник живео

1 др Павловић Марко, „ Правна историја света“, Надежда Павловић, Крагујевац, 2000, стр.14.

12

карактеришу многобројни верски ратови по Европи (посебној централној) који су,

по његовом мишљењу, вођени због људских заблуда. Ова школа је умањила значај

историје, која је по њој скуп људских заблуда, али је допринела промоцији права као

једне светске појаве. Она је и започела обнову међународноправних норми које су

биле наведеним ратовима озбиљно уздрмане.

Немачки филозоф Лајбниц истакао је значај развојности права и развојности

уопште. За разлику од школе природног права, за њега прошлост није скуп заблуда и

случајности већ поступан развитак права (његових начела и институција).

Француски мислилац Монтескје сматрао је да је право једног народа производ

сплета околности у којим он обитава. Многи чиниоци утичу на право (клима,

географски положај, територија, религија итд.). Његово најпознатије дело „Дух

закона” извршило је велики утицај на државноправни развој Француске и других

земаља Европе.

Деветнаести век отворио је врата многим новим правцима у уметности, култури

и друштвеним наукама. У Немачкој, која настоји да и у области права истакне своју

самосвојност, јавља се историјска правна школа. Фридрих фон Савињи придавао је

велики значај народу у процесу развоја права. Због тога, кодификација права долази

као највиша фаза у развоју. Првобитно право настаје као плод веровања и убеђења

народа. После тога се појављују правни стручњаци који „припремају терен” за

кодификацију.

Надградњу и завршни допринос овој школи дао је велики немачки филозоф и

мислилац Хегел. Он је државу сматрао гарантом примене права преко кога је

садржана слобода у једном периоду. Историјска правна школа у Немачкој је у

значајној мери иницирала правноисторијска истраживања и то како у Немачкој, тако

и у другим земљама.

На крају овог уводног разматрања треба споменути периодизацију и историјске

изворе.

Периодизација представља поделу историје на одређене временске одсеке. Ови

временски периоди су обично одређивани према редоследу владања владара и

династија или на основу значајнијих датума у историји народа и држава (на пример,

римска држава рачунала је време од настанка Рима 753. године пре Христа, а грчке

државе од првих олимпијских игара 776. године пре Христа).

Овакве периодизације се називају хронолошке и за њих је веома значајно

питање рачунања времена, односно календара. Горе наведени датуми везани за

13

рачунање времена дати су према хришћанском рачунању, а не како су то радили

стари Грци и Римљани. Сам хришћански календар је касније промењен, па данас

имамо нови (грегоријански и јулијански). Поред хронолошке, постоји и такозвана

типолошка периодизација, која временске периоде дели према одређеним збивањима

и појавама које су карактеристичне за њих.

Најзначајнија оваква подела је подела на стари, средњи и нови век. Ову поделу

је први применио Кристоф Келер у свом уџбенику из 1685. године. Што се тиче

тачних датума завршетка појединих периода, они се често не поклапају. Тако се за

крај средњег века узима неколико датума (пад Цариграда 1453, откриће Америке

1492. или, у марксистичкој историографији Француска буржоаска револуција

1789. године, што има најмање основа итд.).

На крају, треба истаћи да се данас обично користи хронолошка периодизација

са типолошком надградњом. Наиме, један временски период се поклапа са одређеном

карактеристичном појавом.

Историјски извори представљају сазнајну основу за историјску науку.

Историјски извор може бити било какав предмет (археолошке ископине или предмет

нађен на други начин) или текст који нам може пружити сведочанство о прошлом

времену.

Када се говори о изворима, са правне тачке гледишта обично се мисли на изворе

права у формалном смислу (обичај, писани извори као што су закони и други правни

акти) и у материјалном смислу (друштвене снаге које стварају право и одређују како

ће гласити правне норме).

За проучавање историје права и државе неопходно је користити и изворе у

„класичном смислу“, као и у чисто правном смислу. У складу са тим, можемо

говорити о историјскоправним изворима који се најшире могу поделити на

споменике материјалне културе и писане споменике.2

Када говоримо о изворима материјалне културе, мислимо на врло велики број

различитих предмета и грађевина (археолошки налази). То могу бити разни покретни

предмети (грнчарија, предмети од метала и других трајних материјала), цртежи и

слике, али и грађевине (тврђаве, палате, храмови, куће за становање итд.). Сви ови

предмети могу да нам покажу начин живота, друштвене односе и културолошке

2 др Павловић Марко, „Правна историја света”, Надежда Павловић, Крагујевац , 2000, стр. 14.

14

разлике између људи једног поднебља, али и разлике између различитих

цивилизација.

Писани споменици имају изузетан значај како за историју, тако и за историју

државе и права (нарочито). То могу бити различити списи неправног садржаја

(књижевна дела, приватне преписке, религиозни текстови итд.). Споменици са

правном садржином имају највећи значај за наше проучавање.

Њихова подела би се могла упоредити са поделом извора позитивног права.

Прву групу би чинили споменици материјалног права као што су: законици,

кодификације, закони, повеље владара и слично. Другу групу би сачињавали извори

правне праксе као што су: разни уговори, судски списи, списи државне

администрације и слично. На крају, истичемо споменике правне науке као што су:

уџбеници, научне расправе и слично. Када су у питању споменици материјалног

права, као пример можемо навести Хамурабијев законик (Вавилон, XVIII век пре

нове ере) или Душанов законик (Србија, XIV век нове ере). Споменици правне

праксе су многобројни списи државне администрације из старог Египта, Вавилона и

касније из Византије. Када говоримо о споменицима правне науке, леп пример је

уџбеник „Институције“ византијског правника Трибонијана (једног од носилаца

израде Кодекс Јустинијана).

Свакако, када говоримо о историјским споменицима, морамо споменути и

питање аутентичности, односно поузданости одређеног споменика, што се у новије

време испитује одређеним научним методама. Битно је и предзнање о томе који су се

материјали за писање користили у одређеним временским епохама (папурус, глинене

плочице, пергамент, папир итд.).

15

ОПШТА ИСТОРИЈА ДРЖАВЕ И ПРАВА

У овом делу размотрићемо историјски развој права и државе у свету. Пре него

што почнемо разматрања о првим (старовековним) државама, изнећемо неколико

битних напомена о првобитној заједници и зачецима права у њој.

Првобитна заједница представља веома дуг период људске прошлости пре

настанка првих држава и писаних споменика. Колико је трајао овај период и данас је

тешко проценити. Подаци о овом периоду могу се наћи најчешће путем

археолошких истраживања, али и проучавањем живота једног броја људских

заједница у Америци, Африци, Азији и Аустралији. Те заједнице и даље живе у

сличним условима, односно код њих степен друштвеног развитка још није достигао

ниво државне организације и писменост.

Поделе и периодизације овог раздобља су различите. Тако једна периодизација

полази од врсте оруђа које се користило у одређеним периодима. На основу ње,

период коришћења камена назива се камено доба (унутар кога имамо додатну поделу

на палеолит - старије камено доба и неолит - млађе камено доба, која се разликују

према степену и начину обраде камена). Период коришћења метала назива се

метално доба (са поделама према доминантној врсти метала која се

користи - бакарно, бронзано и гвоздено доба).

Друга подела је она коју је поставио амерички социолог и етнолог (иначе

правник по образовању) Луис Морган. Он је првобитну заједницу поделио на два

велика периода: дивљаштво и варварство. Оба ова периода деле се на: нижи, средњи

и виши степен. Кључна разлика између ова два периода је у томе што у првом

(дивљаштво) човек релативно мало утиче на природну околину, а у другом

(варварство) се тај утицај знатно повећава. Моменат преласка из дивљаштва у

варварство је онај када човек од скупљача хране прелази на произвођача хране (све

ово је Морган изнео у свом делу „Прадруштво”). За првобитну заједницу веома је

важан развој породичних односа. Породица као (најзначајнија) друштвена

институција вероватно је имала постепен развој до њеног облика, који укључује

многе забране и родоскрвнуће (до степена моногамног брака). У почетку стварања

друштвених односа, вероватно није било никаквих полних забрана, али се током

16

времена породица издефинисала у оквиру мужа, жене и деце. Прву основну

организациону јединицу у првобитној заједници представља род.

Род представља групу сродника који воде порекло од истог претка. Њега

карактеришу заједнички обичаји, економија и култ. Развијањем и ширењем родова

долази до њиховог цепања и формирања веће организационе јединице - братства.

Оно представља скуп родова на чијем се челу налазе старешине, па је орган власти

најчешће скупштина братства коју чине родовске старешине.

У тренуцима када се догађа прелаз на доминантну производњу хране, долази до

стварања вишег облика друштвене организације који се назива племе. Оно настаје

цепањем родова и стапањем (повезивањем) више братстава. Племе поседује одређену

територију и развија своју економију (земљорадња, сточарства), језик (дијалекат) и

културу. Има и своје органе власти: племенског старешину, веће старешина

(представници свих родова) и скупштину (по правилу је чине сви одрасли мушкарци,

а понекад и жене). Преко ових органа власти одлучује се о најважнијим питањима (на

пример о рату и миру).

Овај период развоја друштва представља предворје настанка државе и обично

се назива „војна демократија“. Добио је назив „војна демократија“ зато што је војно

деловање имало све вечи значај за племе. Освајањем територија и стицањем њихових

добара се јача положај племена, па је војна организација све значајнија, што ће се

одразити и после настанка неких држава – Спарте, на пример.

Пре настанка државе појављују се и зачеци неких правних институција. Прво

треба споменути првобитну својину која настаје као породична својина одређене

групе (пре свих рода). Тек са развојем земљорадње, почиње да се развија породична

својина као израз породице, која постаје основна произвођачка јединица.

Први облигациони односи везују се за размену - трампу одређених добара

између две заједнице (као што су, рецимо, жива стока, производи земљорадника или

разни занатски производи).

Што се тиче кривичног права првобитне заједнице, прво настаје крвна

освета. Циљ крвне освете било је кажњавање кривца или члана његове заједнице

(рода) смртном казном због убиства или неког другог дела (крађе, прељубе итд.).

Временом, долази до модификације крвне освете у „сразмерну освету” (принцип

талиона). Према овом принципу зло, односно задовољење правде, врши се истом

мером („око за око, зуб за зуб”). Пре настанка државе, долази до још једне

„степенице” у развоју кривичног права, а то је добровољна погодба. У овом случају,

17

постојала је могућност да се оштећени и кривац помире уз одговарајућу нагодбу, а

путем преговора преко посредника. Ови преговори су требали да омогуће оштећеном

моралну и материјалну сатисфакцију, а кривцу да сачува физички интегритет уз

одређена давања. Ипак, ова могућност је постојала само ако би оштећени одустао од

крвне освете и талиона.

Настанак државе донеће чврсту организацију која ће како грађанскоправне, тако

и кривичноправне односе законски регулисати и спроводити путем свог устаљеног и

чврстог апарата уз монопол физичке принуде.

18

СТАРИ ВЕК

19

1. ЗЕМЉЕ СТАРОГ ИСТОКА

У земље Старог истока можемо убројати државне организације настале између

доњег тока реке Нил у североисточној Африци, па преко Палестине, Месопотамије,

Мале Азије и Иранске висоравни, све до Индије и Кине. У овим пределима и то, пре

свега, у долинама огромних река Нила, Тигра, Еуфрата, Инда, Ганга, Хоангхоа и

Јангцекјанга настају прве државе (у периоду 4-5000. година пре нове ере). Трајно

настањивање је било у почетку ограничено само на наведене речне долине, да би

касније дошло до значајнијег ширења ових држава ван ових уских простора.

Основна карактеристика свих ових источњачких робовласничких држава је

њихова јака централна власт на чијем врху је владар (монарх). Он има врло често

обједињену централну, световну власт и врховну теократску власт (деспотска власт).

Када говоримо о праву у првим робовласничким државама, треба рећи да је

обичајно право (усмено) још увек имало значајан утицај. Са развојем државе и њене

организације, право све више постаје писано. Посебан значај као писани извори

имају судске одлуке које се примењују и на друге случајеве и тиме добијају значај

општих норми. Проћи ће доста времена до појава првих писаних законика (негде око

III миленијума пре нове ере), који ће представљати револуционарни напредак у

развоју права и обезбеђивању правне сигурности у једној земљи.

На крају овог уводног дела, треба рећи да су источне деспотије (тако назване по

деспотској власти њихових владара) имале јаке остатке првобитне заједнице, као што

је колективна својина и доминантно постојање државних робова (ове појаве ће бити

знатно ређе у каснијим европским државама старог века, један од ретких изузетака је

Спарта). Током векова њиховог развоја-успона и падова, доћи ће до усавршавања

државне организације и писаног права. Неке земље ће постати образац добро

развијеног државног апарата (Египат), а неке ће дати значајан допринос у развоју

писаног права (нпр. Вавилон-Хамурабијев законик).

20

1.1 Државе Месопотамије

Месопотамија (на грчком „међуречје”) је област између доњих токова река

Тигра и Еуфрата које извиру у Малој Азији и спајају се у јединствену реку код града

Курне у данашњем Ираку. Ова река се данас зове Шат ел Араб и улива се у

Персијски залив.На овом подручју, које карактерише веома плодна земља, дошло је

до насељавања народа (највероватније из области северозападне Индије), Сумера. Ти

народи су тамније пути (сами себе су назвали „народом црних глава”, тј. Сумерима).

На овој плодној равници су развили земљорадњу до високог нивоа, али и

градитељство. За градитељство су користили иловачу са обала реке, коју су стављали

у калупе и остављали да се испече на сунцу. Веома значајан је проналазак грнчарског

точка, који је служио за израду многобројних грнчарских производа. Сумери су се,

такође, успешно бавили обрадом метала (бакра, бронзе, злата) и драгог камења.

Успели су да развију технологију наводњавања и тако су са својих поља убирали

знатне количине летина, коју су користили и за трговину са околним народима.

Државна организација Сумера се огледала кроз постојање градова - држава.

Током III миленијума пре нове ере развили су се снажни привредни центри: Лагаш,

Ур, Урук, Ума, Киш, Ларса, Исина, Нипур итд.3 На челу градова - држава стајали су

управници - патеси, који су истовремено били и правосвештеници. Ова функција је

прво била изборна, да би касније постала наследна. Непосредно подређен владару

био је и највиши државни чиновник - нубанда, старешина државне и клерикалне

администрације.4 За комуникацију, државну администрацију и право од великог

значаја је било клинасто писмо на коме су написани најстарији законски текстови (о

чему ће касније бити више речи).

За сумерску цивилизацију је веома значајно споменути религију. Богови су

управљали природним силама и имали људско обличје. Врховни бог града Ура био је

Нонар. Његов храм се налазио у средишту града. Поред храмова, налазила су се

складишта за житарице.

3 др Николић Драган, „Општа историја права“, Свен, Ниш, 2007, стр. 50.

4 Исто, стр. 51.

21

Сумерски народ био је подељен на три сталежа.5 Највиши слој чинили су:

свештеници, чиновници и војници. Средњи слој обухватао је: трговце,

земљораднике и занатлије. Најнижи слој били су робови.

Северни суседи, Акађани, дуго времена нису представљали опасност за

сумерске градове - државе све док није дошло до размирица између њих поводом

сукоба око одузимања храмовске земље и сељачког поседа у корист владарских кућа

и владајућег слоја. Ови сукоби су ослабили сумерске градове, па их је око

2350. године пре нове ере покорио акадски владар Саргон.

Негде око 2100. године пре нове ере, дошло је до устанка под вођством владара

града Ура, Ур-Намуа. Овај владар је објединио цео сумерски простор и створио

најстарији законик у људској историји (до сада познати). У вези са овим закоником

посебно треба истаћи нешто што се може назвати и значајном социјалном цртом

законика - постојала тежња законодавца ка успостављању праведнијих односа ( „да

сиротиња не постане жртва богатих”) .

Уз овај законик, треба споменути и нешто млађе законике као што су: Законик

града Исине који је донео владар Липит-Шитор (XX век пре нове ере ) и Законик

града Ешнуне ( XVIII век пре нове ере).

Сви ови законици су, према веровању најширих маса становништва старе

Месопотамије, били одраз божанске воље и као такви сматрани су за непроменљиве.

Њихова повреда је представљала огрешење о божанску праведност.

1.2.Вавилонско царство, његово уређење и извори права

Померањa становништва на Блиском истоку у периоду после 2000. године пре

нове ере довела су до снажног развитка града - државе Вавилона и то посебно после

досељавања семитског племена Аморита. Њихови владари су створили снажну

град - државу и почели да се шире на околне просторе. Најзначајнији владар ове

вавилонске династије био је Хамураби, који је у XVIII веку пре нове ере успео да под

своју власт стави читаву Месопотамију и да се прошири и изван ње. Читаво ово

подручје добило је назив по својој престоници Вавилону - Вавилонско царство.

У себи је ово царство објединило претходну сумерску и акадску цивилизацију

(као и касније асирску). Ово се огледа како у државној организацији (која се базирала

5 Фрај Сомерсет, „Историја света“, Вук Караџић, Београд, 1976, стр. 19.

22

на сумерској), тако и у сфери културе и религије. У области пољопривреде, која је

имала највећи привредни значај, у основи су били иригациони системи за

наводњавање (као и раније), само што су проширени на много већи простор. Када је

у питању својина, држава још увек контролише велике делове обрадивог земљишта,

али све већи значај имају и мањи поседи које обрађују појединци или породице.

Земљиште и непокретности су били предмет куповине и продаје, па приватна својина

има све већи значај.6

За јачање привaтне својине посебан значај има трговина која је и акумулирала

средства за куповину непокретности (не треба заборавити да је држава узимала

велике порезе од трговаца). Новац још није био у употреби, па се као еквивалент

новцу користило жито, а касније истовремено жито и сребро (сребро се мерило

тежинским јединицама талон, мина и шекел).

Снажан развој трговине створио је и претече банкарства, односно

позајмљивање уз интерес. Све ово је дало замах приватном предузетништву у XVIII

и XVII веку пре нове ере у ширем подручју Месопотамије.

И вавилонско друштво карактерише одлучујући утицај рада слободних људи у

привредном животу у односу на робовски рад. Постојала је обавеза свих слободних

људи да учествују (повремено) у општекорисним пословима.

Највиши слој слободних људи сачињавали су свештеници и државни

чиновници. У оквиру највишег слоја посебно треба споменути дамкаре, који су се

бавили банкарским пословима, културним и дипломатским активностима. Људи из

ових слојева често су поседовали велике земљишне површине.

У слободне људе убрајали су се још и авилуми и мушкену. Авилуми су били

угледнији и богатији слој у који су улазили богатији сељаци, трговци и занатлије. У

оквиру овог слоја посебно се издвајају илку војници (названи тако што су од државе

добијали земљишни посед-илку), слободни земљорадници који су били спремни да

се у свако доба одазову на војни позив владара. Иако је вавилонска држава имала

стајаћу војску (уз постојање опште војне обавезе), илку војници су били

најзначајнији војни чинилац и због тога су (иако нису спадали у богате људе) били у

статусу авилума.

Други слој слободних људи, мушкену, били су по богатству знатно ниже, али их

је закон третирао као слободне људе. Што се тиче кривичноправне заштите, мушкену

6 др Аврамовић Сима, „Општа историја, стари и средњи век“, Номос, Београд, 2004, стр. 70.

23

су били слабије заштићени од авилума. Њихово порекло није довољно разјашњено,

па се хипотезе крећу од тога да су били потомци старих Сумера или ослобођени

робови.

Када говоримо о робовима (вардуми), треба рећи да су овај слој пре свих

сачињавали заробљени у рату и становници освојених подручја. Овај статус су имала

и деца робова (треба нагласити да су робови могли слободно да ступају у брак у

Вавилону). Што се тиче других извора ропства, као што је дужничко ропство, оно је

могло да траје највише три године. Хамурабијев законик је ове робове штитио тако

што би се убијао син господара куће уколико би роб због лошег поступања у

господаревој кући умро или био убијен.

Државно уређење Вавилонског царства развијало се у правцу смањења утицаја

свештенства и све већем ослањању владара на чиновнички апарат и војску. На врху

свеукупне законодавне, управне и судске власти налазио се владар (лугал), који је

истовремено и командант војске. Он није сматран за божанство, већ само за

извршиоца божје воље.

У време Хамурабија веома се развио и дворски апарат. На челу овог апарата се

налазио управник-нубанда (управљао је и читавим царским имањем и јавним

радовима). Државна управа и судство су били спојени, а на њиховом челу је био

старешина- ишаку. Када је реч о локалној управи, ту главну реч води шаканаку, који

надгледа целокупну привреду, прикупља порез и има значајну војну функцију

(локална управа је обухватала један град, сеоску општину или некадашњи

град-државу). Судство је било подељено на првостепени-месни суд и виши суд на

нивоу једне области. Месним судом председавао је управник града-рабианум. Поред

њега, постојао је и неки облик пороте са неколико грађана, а то су пре свих били

дамкари. Вишим судом је председавао шаканаку, поред кога се налазило још шест до

десет грађана. После пресуде овог суда постојала је могућност подношења жалбе

владару. Ипак, судством су се бавили и државни службеници који су често сами

изрицали пресуде. Поред тога, постојала су и судска већа састављена од

професионалних судија-дамјанума, која су директно подређена цару. У Хамурабијево

време свештеници престају да буду носиоци судске функције и задржаће само мање

улоге у одређеним процесним радњама.

Што се тиче пореза (билтум), он је обухватао практично све, осим појединих

храмова и илку војника.

24

Без обзира што је Вавилонско царство довео до врхунца моћи, Хамураби је у

историји најчувенији по свом Законику који је написан на једном базолтном

камену- стели, високој око 225 цм. Ова стела је пронађена у Сузи (Иран). Камен су

својевремено отели еломитски краљеви из храма Сипара у Шомашу. Текст је

изузетно добро очуван, осим једног малог дела где је избрисан да би се уписало име

еламитског краља.На заобљеном врху стеле налази се сцена „устоличења“ где

Хамураби стоји пун поштовања испред трона бога Шамаша (бога сунца и

покровитеља правде).7

Из пролога и епилога може се заључити да је камен постављен пред крај

Хамурабијеве владавине (према наведеним областима и градовима које је заузео

после тридесете године своје владавине). Законик садржи збирку обичајних закона,

као и разне друге информације (цене, висину надница итд.).

У Законику је посебна пажња посвећена браку. Венчање је било вишедневни

обред, који се одвијао у кулама младе и младожење, као и у храмовима.

Карактеристично је да је младожења прва четири месеца живео у младиној кући да

би, после тога, млада била одведена да живи са младожењом и његовом породицом.

У Законику се наводе и друштвене групе-слојеви:авилуми, мушкену и вардум, о

којима је већ раније било речи.

Што се тиче својине, разликује се, са једне стране, колективна својина државе,

храмова, градова и села и, са друге стране, својина појединца (приватна својина).

Кроз кривичноправне норме је пружена заштита својини, мада у вавилонском праву

још није постојала реч за овај основни стварноправни институт. Такође, овде

наилазимо на зачетке заложног права и службености (право прелажења преко туђег

земљишта).

Облигационо право је веома заступљено у Законику. У њему је био обрађен

један број уговора (купопродаја, зајам, закуп, најам, остава, налог, ортаклук). Ипак,

оно није било доречено, па се тако у њему не прави разлика између уговорне и

вануговорне обавезе. Уговори су се склапали усмено или писмено (на глиненим

плочицама). Формализам је био битан, пре свега због доказивања (сведоци и глинене

плочице).

За купопродају је карактеристично да је обављана уз исплату (као новац

користило се сребро у јединицама тежине-талант, мина, шекел). Предмет

7 Курт Амели, „Стари исток“, том I , Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2004, стр.109.

25

купопродаје су биле све оне ствари које нису биле ван промета. Уколико се продаја

вршила на кредит, онда се дуг претварао у зајам.8

Што се тиче зајма, то је најчешће била житарица (годишња камата 33,3%) или

новац (сребро и у том случају је годишња камата износила 20%).

За уговор о најму посебно је значајна његова подврста-лични најам. Овај уговор

се закључивао због личних способности уговарача (грађевинари, каменоресци,

бродоградитељи итд.) и због тога веома подсећа на данашњи уговор о делу.

Грађанскоправна одговорност која се односи на штете настале вануговорним

путем је јако повезана и испреплетана са кривичноправним нормама.

Поред раније споменутих прописа о браку, који се тичу поступка склапања

брака, треба посебно навести и прописе који се тичу учињених поклона и мираза,

као и развода и родитељске власти. Наследно право је својим добрим делом остало

ван Законика и било је регулисано обичајним правом. Наследници су по закону били

само мушкарци, док су се жене намиривале преко мираза. Једини вид тестаменталног

наследства може се уочити у члану 182, где се даје право свештеницима у храму бога

Мардука да своју заоставштину могу оставити било коме по својој жељи.

Кривичноправни део Законика заостаје за грађанским делом, посебно што је у

њему значајно заступљен принцип талиона ( у правом смислу „око за око, зуб за зуб“

или у симболичком смислу- одсецање језика за увреду, на пример).

Најбројнију групу кривичних дела, чине дела против личног интегритета, као

што су телесне повреде, клевете, увреде, силовање и разне врсте убистава (не говори

се о неком уопштеном убиству, већ о појединачним специфичним ситуацијама).

Остале веће групе кривичних дела могу се сврстати у деликте против брака и

породице (инцест, прељуба жене) и против имовине (разне врсте крађе). Поред тога,

постоје и нека специфична дела која се не могу класификовати. На пример,

прописана је смртна казна у случају да се илку ратник не одазове у рат, већ пошаље

плаћеника или да крчмарица не пријави заверенике из своје крчме.

У Законику је истакнута и неједнакост људи из различитих слојева. Тако, на

пример, када је дошло до телесне повреде између два припадника истог слоја,

примениће се талион, а када човек из вишег сталежа учини штету (повреду) човеку

нижег сталежа, прописује се само новчана казна.

8 др Николић Драган, „ Општа историја права”, Свен, Ниш, 2007, стр. 61.

26

У систему казни, смртна казна је честа и одређује се речима „да се убије“ и

изузетно са начином извршења (нпр. да се спали , да се набије на колац итд.).

Телесне казне су врло сурове (одсецање делова тела, бичевање, избијање зуба итд.).

Поред сурове примене принципа талиона, Законик је остављао могућност да се

избегне казна договором, вансудским путем између оштећене и окривљене стране.

Хамураби се веома залагао за примену Законика. То се може видети из великог

броја писама која је упућивао органима управе и водећим чиновницима. На крају

треба рећи да је Хамураби био и велики градитељ. Саградио је велики зид око

Вавилона (града), продужио и обновио системе канала и саградио храмове у Нипуру,

Ериду и у још неким месопотамијским градовима. После његове смрти, сјај Вавилона

је почео да тамни. Двадесетак година после његове смрти, Вавилон је изгубио област

Мари. На југу земље дошло је до побуне у Ларси, што је веома утицало на трговину у

заливу. Дошло је до губитка контроле над важним пољопривредним ресурсима на

југу земље. После Хамурабијеве смрти, Вавилон је егзистирао још око 150 година и

заједно са државама Ханом и Јамхадом био је значајан чинилац у овом делу света.

Јачање индоевропских народа у подручју Мале Азије и на Иранској висоравни,

донеће сумрак семитским државама у подручју Месопотамије. Прво ће престоницу

Вавилонског царства уништити хетитски краљ Муршили I око 1595. године пре нове

ере, да би после њих завладали Касити (индоевропски народ са Иранске висоравни).

1.3.Асирско царство

Једина семитска државна творевина, која ће преживети најезду Индоевропљана

током II миленијума пре нове ере, било је Асирско царство. Оно је у овом периоду

било ограничено на северне делове Месопотамије, да би преокрет направио

Тиглат-Пaласар I , који је освојио хетитске земље и стигао до Средоземног мора. У

низу владара који су стварали моћно Асирско царство, треба посебно споменути

Тиглат Паласара III који је заузео и главне делове Сирије (са Дамаском) и преузео

власт над Вавилоном од Халдејаца. Његов наследник Шалманасер III је покорио

северно краљевство Израела-Самарију.9 У овом периоду је реконструисана асирска

војска. Војници су бирани из племства и слободног сељаштва. По потреби, цар је

9 Курт Амели, „Стари исток “, том II, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2004, стр. 518.

27

узимао и најамнике који су били добро плаћани. Коришћена су и нека нова или

побољшана ратна оруђа, као што су врло покретљиве двоколице, збијени редови

пешадије са шлемовима и куле за стрелце са овном за разбијање зидина и врата на

градовима.

Цар Сенахериб је створио нову престоницу- Ниниву, са улицама и парковима, а

цео град је опасан двоструким зидом и шанцем дугим 12 километара. Посебан подвиг

била је изградња аквадукта за снабдевање града водом, дугачког око 50 километара.

Врхунац Асирског царства можемо везати за цара Асурбанипала, који је владао

од 668. до 630. године пре нове ере. Он је наставио операције својих претходника у

Египту и заузео Тебу, један од главних египатских центара и стари главни град

Египта. Поред успешних војних похода, Асурбанипал се бавио и великим културним

послом, створио је огромну библиотеку од више хиљада глинених таблица. Спровео

је реформу управе и локалним управама дао значајну власт. Поред тога, развио је

мрежу путева и подстицао трговину и занатство. Слично као и после Хамурабија,

само још брже, долази до пропасти овог царства. Разједињеност царства и уједињени

непријатељи, врло брзо су нагризли снагу асирске државе. У исто време долази до

обједињавања Вавилона под Набополасаром, за кога се претпоставља да је био

Халдејац.10

Тада се као непријатељ Асира појављује и Медија, чији су становници

индоевропског порекла, такође својевремено покорени од Асираца. Они су

614. године пре нове ере напали Ниниву, али нису успели да је освоје. Заузврат,

заузимају и пљачкају неке оближње асирске градове. Убрзо долази до сарадње

међанског краља Кијаксара и вавилонског вође Набополасара. После тромесечне

опсаде 612. године пре нове ере Нинива пада, а судбина последњег асирског владара

Син-шар-исикуна остаје непозната (Син-шар-исикун је био Асурбанипалов син).

Последњи одраз Асира биће Ашур-убашт који је уз египатску подршку постављен за

владара на северозападу Месопотамије у Харуну. Овај град бива разорен акцијом

Међана и Вавилонаца, тако да после 608. године пре нове ере нестају сви трагови

асирске државности.

10

Исто, стр. 570.

28

1.3.1. Организација Асирског царства

Осим краљевског двора који је симболизовао јединство царства, читава држава

била је подељена на провинције назване по свом главном граду (Калха, Нинива,

Арбела, Самарија, Дамаск итд.). Свака од ових провинција имала је управника који је

имао седиште у центру провинције. Постоје и докази да су под врховном влашћу

управника биле и мале локалне династије, што само показује велику сложеност у

државној организацији Асирског царства.

Управник провинције био је један од стубова царства, с обзиром на обавезе које

је имао. Он је био задужен да одржава мир у провинцији уз помоћ чета

стационираних у гарнизонима у његовој непосредној близини, да одржава путеве и

омогући безбедан пролаз трговцима, као и транспорт пореза. Снабдевање краља и

његове пратње (војске) у покрету, као и исхрана прогнаних, такође је било у

делокругу посла управника. Уз ово, надовезала се обавеза обезбеђења снага за војне

походе, као и друге владарева потребе за радном снагом.

Дуго времена је земља била основ за обезбеђење радне снаге, војске и пореза.

Своју моћ Асирско царство је јачало сталним приливом нових поданика од стране

поражених држава и народа. Ови људи су породично насељавани у различитим

областима, где су стварали нова насеља и бавили се разним делатностима

(земљорадњом и сточарством, војном службом, занатством, писарским пословима

итд.). На овај начин је владар себи обезбеђивао значајно и брзо повећање радне снаге

и војске, али и повећање броја пореских глава.

Владар је био централна личност, у ствари седиште читавог система на коме је

почивала асирска држава. Апсолутна владарска моћ била је условљена јачањем и

ширењем државе, односно стварањем царства. У првом периоду стварања царства,

његова моћ је била ограничена снагом традиционалне елите. Ову елиту су

сачињавали чиновници (лиму), где су се налазили важни појединци, предвођени

пехарником (гласником палате), војни заповедник (туртану), главни заповедник

ашура и на крају сам владар.

Када је у питању однос владара и споменуте аристократије, посебан значај има

то што је краљ из овог друштвеног слоја узимао главну краљицу. Подаци о

владарским браковима нису довољно прецизни, али није спорно да је владар имао

више супруга. Поред тога што постоје докази (како је већ речено) да је владар узимао

29

за „главну супругу“ жену из аристократског слоја, исто тако је познато да је посебан

значај имала и мајка престолонаследника.11

Ширењем асирске државе појавиле су се потребе за све већим бројем војних

заповедника и цивилних чиновника, који су били неопходни како би управљали

новим областима и новим војним јединицама. Тако се стварала нова аристократија

која је угрожавала стечене позиције старог племства, које се морало борити да би

задржало постојећи статус.

На крају посебно треба истаћи да је положај владара био вишеструко наглашен.

Сва именовања на важне друштвене положаје су зависила од владареве милости. Он

је имао власт над животима и смрћу свих поданика. Све ово је било у вези правила да

су сви дуговали верност владару. Са друге стране, постојало је правило да сви могу

да се обрате владару и да добију „правду од њега“ (израз за ово право био је „рећи

реч краљу-владару“). Владарев наследник био је један од његових синова. Радило се

највероватније о најстаријем сину (према реконструисаној процедури), иако поуздано

не можемо рећи ко се све подводио под појам „син“.

11

Курт Амели, „Стари исток“, тoм II, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд , 2004, стр. 551.

30

2. ЕГИПАТ – НАЈДУГОВЕЧНИЈА ДРЖАВА БЛИСКОГ ИСТОКА У СТАРОМ

ВЕКУ

Област у долини реке Нил, између Асуана и делте Нила, била је веома

интересантна за настањивање још око 5000. година пре нове ере. Становништво су

чинили Семити који су стигли из Азије (преко Синаја који је природни мост између

Азије и Африке), Нубијци -становништво тамније пути, који су насељавали простор

јужно од Асуана и Либијци, који су истовремено настањивали и велико подручје

западно од Египта са значајним бројем оаза у непрегледној пустињи.Уз све то је

дошло, половином IV миленијума пре нове ере, до још једног насељавања Семита из

Азије, који су се убрзо стопили са постојећим становништвом.

У таквим околностима постојале су две државне организације на овим

просторима - Доњи и Горњи Египат. Тежњу за уједињавањем ове две државе

(области) остварио је Менес, краљ Горњег Египта. Ово не мора да буде сасвим тачно,

с обзиром на сигурност извора о том догађају. Могуће је да је Менес био само једна

значајна фигура у дужем процесу уједињавања. У сваком случају, Менес се појавио у

периоду када је дошло до значајног повећања броја становника, како због миграција

из Азије, тако и због једног вишегодишњег сушног периода у коме се становништво

(из оближњих сада пустињских области) све више концентрисало у долини Нила. Са

уједињењем дошло је и до хомогенизације египатске културе, језика и религије.

Створена је и нова престоница - Мемфис.

Долина Нила била је (као и сада) изузетно плодна и погодна за земљорадњу.

Плодност земљишту је давало периодично изливање Нила, који је тада за собом

остављао плодан муљ. Да ово изливање не би било стихијско, као и да би вода била

доступна плодним њивама и у сушном периоду, веома се много радило на систему за

наводњавање. Изградњу канала је подржавао лично владар (фараон), који је увео и

посебан обред „копање канала“. Египатско писмо-хијероглифи, почело је да се

развија још у IV миленијуму пре нове ере.

Периодизација историје Египта обично се везује за владајуће династије, с

обзиром да је институција владара (фараона) давала печат читавом друштву. Први,

ранодинастички период почиње негде између 3200. и 3100. године пре нове ере. У

овом периоду су се поред наведених грађевинских активности везаних за канале за

31

наводњавање, развиле и активности везане за изградњу гробница владара. Употреба

хијероглифског писма користила се све више у административне сврхе, као и због

све развијеније трговине која је превазилазила границе тадашње египатске државе

(отисци печата који носе имена краљева из прве династије нађени су у Палестини).

Најзначајнија административна активност било је прикупљање пореза (на основу

пољопривредне производње). Висина пореза се утврђивала сваке друге године и то

путем инспекције која је непосредно утврђивала имовинско стање краљевих

поданика.12

Ради процене будуће пољопривредне производње вршено је бележење

висине водостаја Нила и на тај начин је у неком рудиментираном облику остварено

дугорочно планирање.

Период који је следио - старо царство - донео је подухвате у грађевинарству

који ће дати печат Египту за сва времена. То је било време изградње монументалних

пирамида, које су владари подизали за живота, како би после смрти њихова

балсамована тела била полагана у њих, обично уз део великог богатства које су

поседовали за живота. Ипак, поред велике моћи коју су фараони хтели да покажу

њиховим подизањем, до данашњег дана остаје питање која је још функција за њих

била намењена.

Прва позната египатска пирамида била је Зосерова (Џосерова), висока 60

метара, изграђена у Сакари. Прва је гробница изграђена од камена (раније краљевске

гробнице су биле направљене од земљаних цигала). Најпознатије и

најмонументалније су пирамиде из IV династије и то Кеопсова, Кефренова и

Микеринова. Кеопсова пирамида, чија је једна страница била дуга 280 метара, а

висока 147 метара и данас задивљује својом величином. Ове пирамиде истовремено

представљају врхунац ове архитектонске форме. Пирамиде и њихова околина

представљале су и одраз политичког система старог царства. Наиме, у мањим

пирамидама, поред фараонове, налазиле су се мање у којима су сахрањиване

краљице, а у близини пирамиде сахрањивани су високи званичници државе као и

краљеве најближе слуге.

Период изградње великих пирамида обележио је старо царство, које је трајало

све до 2180. године пре нове ере, када је наступио међупериод, који карактеришу

слабљење централне власти и сукоби. Овај период окончао је један владар из XI

династије (чије је седиште било у Теби), који је поново од Египта створио

12

Курт Амели, „Стари исток“, Том I, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2004, стр. 131.

32

јединствену државу. Тај владар се звао Ментухотеп II. Он је почео да развија

контакте са Нубијом и обнавља трговачки пут који је водио до Црвеног мора.

Каснији владари, поред Мемфиса, стварају и нови административни центар Лишт

(око 65 км јужно од данашњег Каирa).13

Овај период карактерише и изградња

великих и масивних утврђења у областима према Нубији. Та утврђења имала су

двоструку функцију: прво, да обезбеде границу и покажу моћ Египта и друго, да буду

полазна тачка за даља освајања према југу и да контролишу освојене области. Са

друге стране, Египат је интензивирао своје акције у правцу Синаја и Левантског

мора. Синај је био посебно значајан због рударских активности које су у периоду

средњег царства биле веома развијене. Са важним центрима на обали Средоземног

мора, као што су Кадеш, Библос и други, одржавани су дипломатски односи. Египат

је развио трговину и са државама у Палестини и Месопотамији.

За средње царство везује се и најезда странаца, који су у периоду дужем од

једног века владали Египтом. Ови странци, познати као Хикси, дали су већи број

владара, а њихово порекло није сасвим извесно (иако најновија истраживања

откривају фреске из њихових насеобина које су веома сличне оним са подручја

минојске цивилизације). Они су формирали и своју престоницу Аварис у делти Нила.

Период дуг око 200 година је други међупериод у развоју старог Египта

(од 1720. до око 1550. године пре нове ере). Он се завршава походом Ахмозеа I,

оснивача XVIII династије на Аварис и протеривањем Хикса из делте Нила. Ова

акција је настављена и даље према Палестини и представља увод у најсветлији

период старог Египта. Њом почиње период новог царства, када Египат доживљава

највеће пространство и истовремено стиче највеће богатство. Долази до снажног

развоја државе и њених институција, граде се многе велелепне грађевине (храмови у

Абу Симбелу, Карнaку, Абидосу и Мединат Хабу), као и богате гробнице. У овом

периоду су владали неки од најзначајнијих египатских владара: Тутмес I, Тутмес III,

краљица Хатшепсут, Ехнатон, Рамзес II . Египат се простирао од Нубије, преко

Црвеног мора и Палестине, до реке Еуфрат. Освајањем предела око Еуфрата утицало

је на јачање утицаја Египта у ширем подручју Месопотамије, Мале Азије и суседних

области.Чак су владари суседних земаља почели да дају данак. Није био занемарљив

и велики ратни плен, као и контрола најважнијих трговачких путева. Са друге стране,

фараон Тутмес III (поред успешних похода према Сирији, Еуфрату и Леванту),

13

Курт Амели, наведено дело , стр. 163.

33

освојио скоро читаву Нубију, што је омогућило велики прилив злата из ових и

суседних афричких области.14

Велика освајања извршена под Тутмесом III и

Аменхотепом II и поред великих добитака, исцрпела су земљу. Наступио је период

стабилнијих односа са суседима. Дипломатски односи се све више развијају (што је

утврђено проналаском државног архива у Ел Амарни). Ту су пронађена писма која

сведоче о савезу између Египта и Митона. У једном писму, вавилонски владар тражи

од египатског фараона да казни пљачку вавилонског каравана. Вавилонски владар,

такође, протестује зато што египатски фараон успоставља непосредне дипломатске

односе са Асиријом, коју он сматра потчињеном земљом.

Овај период почиње владавином Аменхотепа III, који се поред развијања

дипломатских активности, бавио и грађевинарством (познат је по раскошним

тебанским храмовима). За време његове владавине појављује се једна нова

сила- Хети, који почињу да надиру из Мале Азије. Ово надирање праћено је и

покушајима владара појединих египатских поседа (Сирије, нпр.) да се отргну од

централне власти (чак и уз помоћ странаца који надиру- Хета).

Наследник Аменхотепа III, Аменхотеп IV, остаће познат по својој верској

реформи, којом ће озбиљно уздрмати више слојеве свештенства у Египту. Он окреће

леђа култу бога Амона и враћа се старом соларном божанству (Хорахта). Почиње са

прогонима Амонових свештеника и са забраном спомињања његовог имена, као и

речи „богови“. Аменхотеп IV заводи култ једног и врховног бога, Атона и мења име

у Ехнатон, што значи „сјај Атонов“. Он престоницу сели из Тебе у близину

данашњег места Ел-Амарна, где је изградио „богато украшене“ дворце и храмове.

Новој престоници дао је име Ахетатон, што значи „хоризонт Атонов“. Ехнатон је

створио и ново чиновништво, које му је било потпуно одано и које му је омогућило

стабилну власт током читаве владавине. И поред тога, он није успео да у потпуности

искорени опозицију старог свештенства. Већ његов наследник, Тутанкамон, био је

приморан да се врати култу бога Амона и практично ликвидира реформе свог

претходника. За време свог кратког живота, Тутанкамон је одблесак бога Атона

задржао још једино у својој гробници на наслону престола.

Следећи владар Хоремхеб, потпуно је детронизовао бога Атона и поново

прихватио тебанско свештенство. Ехнатонов главни град је напуштен и срушен. Овај

фараон се сматра оснивачем XIX династије која ће Египат вратити на пут освајачких

14

Авдијев Всеволд Игоревич, „Историја старог света“, Едиција, Београд, 2009, стр. 170.

34

ратова. Сам Хоремхеб је извршио успешан поход у Нубију као и мање експедиције у

јужну земљу, Пунт. Сачуван је и један натпис о победи над Хетима. Његов

наследник, Рамзес I извршио је реформу војске, а почео је да користи у знатној мери

и најамнике странце. Следећи владар Сети I је поново кренуо на исток, заузео

Палестину и продро и у Сирију, некадашњу област под египатском влашћу.

Рамзес II, Сетијев наследник, остаће познат по великим војним походима, као и

монументалним грађевинама.

Први велики поход Рамзеса II био је усмерен преко Палестине ка граду Кадешу,

где се 1312. године пре нове ере одиграла велика битка, вероватно без победника, у

којој су египатске трупе претрпеле осетне губитке. После ове битке, Рамзес II се

враћа у Египат, али са намером да једном ипак допре до Сирије.

Други поход је Рамзес II припремао доста темељно и са много више коришћења

обавештења о кретању и позицијама противника. Поход је ишао спорије, али је зато

брижљиво учвршћивао власт у свакој освојеној области у граду. Током рата, Рамзес

је продро дубоко у Сирију, до њених северних граница. Повољна околност по њега је

била и грађански рат између два хетска претендента на престо, Хатушилиша и

Урхитсшуба.

Овај ратни сукоб је значајан и због мировног споразума склопљеног између

Рамзеса II и Хатушилиша 1296. године пре нове ере.15

Овај споразум је сачуван и

представља један од најранијих примера једног вишеслојног међународног уговора.

Овим уговором се обе стране одричу освајачких тежњи једна према другој и

истовремено склапају војни савез против сваког могућег непријатеља који угрози

једну од уговорних страна. Обе стране се обавезују да ће помагати једна другу

приликом кажњавања преступника и прогонити са територије своје земље политичке

бегунце и емигранте. Граница између две земље ишла је горњим током реке Оронт,

тако да је северна Сирија припала Хетима, а јужна Сирија и Палестина Египту. Овај

мировни уговор је учвршћен династичким браком Рамзеса II и хетске принцезе.

Резултат овог рата и мировног уговора био је мир на источним границама

Египта и успостављање јаких трговачких веза Египта са азијским земљама.

Рамзес II се после великих похода и освајања према истоку и према југу

посветио унутрашњем уређењу државе и посебно грађевинским радовима. Подигао

је нову престоницу у источном делу делте Нила, која је названа Пер Рамзес (Дом

15

Авдијев Всеволд Игоревич, „Историја старог истока“, Едиција, Београд, 2009, стр.183.

35

Рамзесов). Изграђени су или завршени многи храмови у Теби, Абидосу и на другим

местима. Посебно треба истаћи храм у пећини у Абу Симбелу са колосалним

статуама фараона.

Наследници Рамзеса II су имали велики терет, а то је опстанак државних

граница и спречавање упада непријатеља. У појединим периодима, њихова власт је

била озбиљно угрожена нападима либијских племена са запада као и „поморских

народа“ (вероватно се ради о становништву са острва Егејског мора). Власт је у

једном периоду била и у рукама странаца (тако постоји запис да је неки моћни

Сирац, Ирсу, узео власт и натерао сву земљу да му плаћа данак). Ово стање је

прекинуо фараон Сетнахт који поново учвршћује централну државну власт и ојачава

границе Египта. Он је, такође, оснивач XX династије у Египту. Његов син, Рамзес III,

је последњи фараон који је обновио војну моћ Египта. Успео је да реорганизује

војску и однесе значајне победе над Либијцима и „поморским народима“. Наступио

је чак и период мирног просперитета (његова владавина је трајала од 1204. године до

1173. године пре нове ере). После њега, па све до пада Египта под персијску власт

долази до трајног, додуше поступног слабљења египатске државе. У појединим

периодима завладали би и странци и то прво Либијци који у Египту оснивају XXII

династију. Крајем VIII века нови завојевачи, Етиопљани, пристижу преко Нубије.

Њихов вођа Пианхи продире у северни Египат и заузима добро утврђени Мемфис.

Његови наследници били су изложени асирским инвазијама (у два наврата у ово доба

Асирци су два пута пустошили Египат). Асирци су протерали последњег

представника египатске династије Тахарка и тако (индиректно) отворили пут

владарима последње династије у Египту, саиске династије. Ова династија је била

либијског порекла, али је као и претходне либијске и египатске династије прихватила

у потпуности египатску традицију, културу, језик и веру. Први владар ове династије,

Псаметих, отвориће последње поглавље независног Египта и бар делимично вратиће

му стари сјај. Доћи ће до значајног зближавања са Грцима и живог развоја трговине.

Према грчком историчару, Херодоту, Египћани су под фараоном Нехом

организовали експедицију око Африке. У војсци су све значајније место имали

страни најамници, посебно грчки. Нова велика сила истока, Персија, у VI веку пре

нове ере започиње велика освајања и долази на границе Египта. Последњег фараона

из саиске династије, Псаметиха III, поразио је персијски цар Камбиз 525. године пре

нове ере. Овим поразом престала је да постоји некад моћна египатска држава, која је

36

била најјаснији пример источних деспотија, како у погледу културе и вере, тако и у

погледу државне организације, чије трајање заслужује поштовање, па и дивљење.

2.1.Организација државе и судства у Египту

Када говоримо о организацији државе и судства у Египту, морамо да истакнемо

поделу на временске периоде старог, средњег и новог царства.

Период старог царства карактерише развој чиновничког апарата у непосредној

владаревој околини и родбинско повезивање владара и високих чиновника. Образују

се и најстарији органи власти: надлештво друштвених радова, најстарији суд,

пореско и војно надлештво.16

Најзначајнији друштвени радови били су изградња и одржавање великих

иригационих система (за наводњавање). Велики значај у организацији овог

надлештва имају, поред чиновника и управници појединих области, нома (номарси).

Пореско надлештво је имало посебан значај и због тога се још од најранијих

династија спроводио периодично попис становништва, земљишта, стоке и злата. На

основу пописа утврђиване су појединачне обавезе становништва.

Судови се формирају по провинцијама као „царски судови“ који полако

потискују старинске општинске судове. Судска дужност је била обично спојена са

личношћу управника области (номарха). Највиша судска инстанца се налазила у

престоници и носила је назив „шест великих кућа“. Врховни судија је заузимао

положај највишег чиновника и првог царевог помоћника. Када су у питању казне за

кривична дела, обично је то било батинање у присуству службеног лица.

Кад је у питању процесно право, постоје озбиљне индиције да су се поред

обичајних норми, примењивали и први систематизовани кодекси.

Носилац највише јурисдикције био је фараон, који је у изузетним случајевима

именовао посебне судије од најповерљивијих људи. То су били случајеви везани за

дела завере против цареве личности.

Када говоримо о војној организацији, она се базирала на војницима- регрутима,

који су се називали „неферу“ . Они су пролазили специјалну војну обуку и чинили

основно језгро египатске војске. На челу војне организације је стајао „начелник

војске“. Војно надлештво, које је контролисало наоружање и управљање војском,

16

Авдијев Всеволд Игоревич, „Историја старог истока“, Едиција, Београд, 2009, стр. 142.

37

називало се „кућом оружја“. Место начелника „куће оружја“ заузимали су

представници највише аристократије, а често су били на том месту и владареви

синови.

Читава организација староегипатске деспотије заснивала се на царској власти,

која је била неограничена. Цар је имао божанску природу или је био изабраник

богова. Култ обожавања царске власти спроводио се путем низа свечаних

церемонија, обреда и празника.

У вези са положајем владара, уско је повезано и поимање правде. Оличење

права и правде оличено је у појму Маат. Он означава божанску правду и истину.

Главни заштитник овог принципа на земљи био је фараон, који се њега морао

безусловно придржавати и истовремено обезбеђивати његову примену. Можда је

постојање оваквог схватања правде и права утицало да оно остане незаписано,

односно некодификовано.

Старо царство је сменио период слабљења централне власти и јачање нома.

Управници области јачају и полако себе издижу изнад цара и централне власти. У

овом периоду и храмови имају све већи значај, па поједини владари ослобађају

храмове и њихове поседе од плаћања пореза.

Средње царство донело је промене у неколико праваца. Дошло је до јачања

приватне својине и издвајања од државне, односно царске. Приватна својина постаје

наследна и јасно се одваја од државне, коју велепоседник користи по основу свог

положаја и царске одлуке. И сељаштво се раслојава на имућне газде и ситно

сељаштво које је само обрађивало мале поседе и живело веома скромно.

У овом периоду долази и до развоја ропства, пре свега захваљујући успешним

освајачким ратовима. Робови су радили на крупним царским аристократским

имањима. Често су робови додељивани као награда чиновницима за успешну службу.

Организација државне управе у време новог царства постала је веома сложена.

Цела земља је подељена на две велике области, северни и јужни Египат. Посебни

фараонови намесници стајали су на челу ове две области. Свака нома је на челу

имала посебног чиновника, који је имао свог писара. На челу градова и тврђава

стајали су начелници које је постављао цар.

Највиши царски чиновник вршио је надзор над дворским протоколом

(церемонијом), војском, иригационим системима и судством. Контролисао је рад

локалне управе и порески систем. Из овога се може закључити да је у периоду новог

царства извршена велика централизација државне власти.

38

Раније смо коментарисали да Египат није карактерисао кодификаторски рад

владара, као што је то био случај са месопотамским државама. Као кодификатор се

спомиње ујединитељ Египта, Менес, али озбиљније кодификације су вршене тек у

периоду новог царства. Овим „послом“ су се бавили Рамзес II, Аменхотеп III (који је

сам себе називао завођачем закона)17

и Бокхорис, кога спомињу грчки историчари

као издавача зборника права у осам књига. Овај фараон је укинуо дужничко ропство.

Идеја праведности се брижљиво негује и истиче и у овом периоду. Каже се да је

идеалан судија онај који није пристрасан и који омогућава да парничари од њега оду

задовољни.

На крају треба истаћи развој војне организације у новом царству, која је имала

посебан значај због честих освајачких похода , али и одбрамбених акција, када су се

појављивали страни завојевачи. Све већи значај у овом периоду имају страни

најамници. Дошло је до развоја војне технике, али и до усавршавања војне вештине

уопште.

Када говоримо о развоју појединачних грана права, већ смо споменули да се

приватна својина развија у средњем царству (пре свега на непокретностима јер је

раније већ постојала на покретним стварима). Њен развој огледа се у праву

располагања како за живота (интер вивос) , тако и у случају смрти (мортус цауса).

Облигационо право се врло споро развијало. Дуго је најзначајнији уговор био

трампа- размена. Постепено и врло дуго у употребу улазе и купопродаја, закуп, зајам,

поклон, остава. Писмена форма уговора јавља се доста касно, тек за владавине цара

Бокхориса. Писменим закључењем уговори полако губе претходну компликовану

форму, уз много религијски ритуала.

Највише података , када је у питању египатско право, односи се на брачно и

породично право. У овој грани права посебно се истиче повољан положај жене, што

је изузетак, како за земље Старог истока, тако и за Грчку и европско Средоземље.

Ово је запазио и грчки историчар Херодот. Жена је могла сама да закључује уговоре

у погледу своје имовине (мираза), а могла је бити и сведок на суду. Поједини

документи указују да је жена могла бити власник великих поседа, као и да располаже

својом имовином за случај смрти (тестамент).18

17

Авдијев Всеволд Игоревич, „Историја старог истока“, Едиција, Београд, 2009, стр. 191.

18 др Аврамовић Сима, „Упоредно правна традиција”, Службени гласник, Београд , 2009,

стр 86-87. (Херодот)

39

Брак се склапао без посебних формалности (посебно религијских). Уговор о

браку могао се закључивати и после више година заједничког живота. Што се

развода брака тиче, он је у пракси био редак, а право на развод су имали и муж и

жена. Прељуба је била санкционисана тешким телесним казнама, али не и смрћу. У

начелу, брак је био моногаман, али је полигамија била раширена код фараона (као и

инцест).

Жене су поред обичних послова (типичних за жене) биле и лекари, чиновници

па и војсковође. Постоје докази да су жене биле и управници провинција. Неке су

биле и владарке (Хатшепсут и Клеопатра). Све ово се може схватити као далеки

одјек матријархата кроз страдање египатске државе.

Као наследници појављивали су се и кћери и синови. Често је прворођени син

имао већи део приликом наслеђивања, а остала деца су била равноправна. Постојала

је могућност и искључења из наслеђа. До наслеђа се долазило и заобилазним путем.

Муж је могао да усвоји своју супругу и да тако искључи побочне сроднике из

наслеђа. Трећи пут наслеђивања био је кад оставилац набраја своју имовину

(инвентар) и наведе да ће неке предмете добити одређена лица (установа имит-пер).

Кривично право имало је доста специфичности у односу на друге државе

Блиског и Средњег истока тога времена. Дела против државе (издаја, завера итд.)

имала су обележје колективне одговорности, па се поред извршиоца, најтежом,

смртном казном кажњава и његова породица. Смртна казна била је предвиђена за

убиства, лажно сведочење и одређене религијске преступе. Припадници

аристократије имали су могућност да у случају изрицања смртне казне, испију отров.

Тешка кривична дела била су и крађа, загађивање Нила, сахрањивање на

недозвољеним местима, употреба нетачних мера и силовање.

Телесне казне су биле много блаже него у осталим источним деспотијама

(изузетак је кидање делова тела оцеубице и спаљивање истих, као и сакаћење оба

пола код прељубе). Углавном оне су се сводиле на батине (од 10 до 100, у зависности

од тежине дела). Приликом кажњавања, сталешка неједнакост није била нарочито

изражена.

О судском поступку смо раније већ нешто рекли. Судски поступак је био у

надлежности управника провинција, а изнад њега је стајала виша инстанца - „кућа

(палата) шесторице“. После саслушања странака и испитивања сведока, као и

извођења доказа (што је све било јавно), доносила се одлука. Одлуку је доносио сам

40

фараон (или је проглашавао пресуду већа). Како је он био највиша инстанца, против

његове одлуке није било жалбе. Фараон је такође давао и помиловање.

У овом делу приказан је историјат држава и права оних земаља које су

најтипичније за источне деспотије. Свакако да су и јеврејске државе, Феничани,

Филистејци, Персијанци и Хети (као и други) имали државну организацију и право,

али не тог нивоа развоја као напред наведене и описане државе. Далекоисточне

државе, Индија и Кина, биле су доста удаљене и без већег утицаја на централне

делове „старог света“.

41

3. ГРЧКА – БУЂЕЊЕ ЕВРОПСКЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ

Шире подручје Егејског мора, континенталне Грчке и западни делови Мале

Азије, били су насељени још у неолиту. Порекло овог народа није познато, као ни

језик којим су говорили. Овај народ није говорио грчким језиком, а Грци су их

називали Пелазги ( највероватније су били сродни Етрурцима, односно били су

Индоевропљани). Долазак првих грчких племена лоцира се на почетак II миленијума

пре нове ере. Прво долазе Јонци, а затим Ахајци (Еолци). Они се брзо шире по

читавом континенталном делу, а онда прелазе и на острва и на западну обалу Мале

Азије. Последњи долазе Дорци, негде око 1200 година пре нове ере и они дају најјачи

печат у формирању грчког становништва. Прво писано сведочанство на једном

дијалекту грчког језика, откривено је на плочицама исписаним у XV веку пре нове

ере.

Пре продора првих Грка у овај део Европе, на Криту се развијала једна

аутохтона цивилизација, која је свој врхунац достигла на прелазу из III и II

миленијум пре нове ере. Ова цивилизација је названа минојском, по краљу Миносу

чија је палата у главном граду Кнососу остала као најупечатљивији доказ великог

успона ове цивилизације на Криту.

За ове Крићане велики значај је имао географски положај острва. Једна обала је

била окренута према Египту и Азији, а друга према Егејском архипелагу, Грчкој и

Малој Азији. Трговина је због тога имала велики значај, а преко ње су се ширили и

утицаји из Египта и Сирије. Крићани су израђивали предмете од бронзе и злата, а

посебно су били вешти у грнчарији (усавршили су се у изради врло танке грнчарије

користећи грнчарски точак). Поред занатских производа, по којима су били надалеко

чувени, извозили су вино и житарице. Обрада камена и његово коришћење за

изградњу стамбених објеката, такође је била специјалност ове цивилизације.

Серије земљотреса, које су половином II миленијума задесиле Крит, негативно

су утицале на минојску цивилизацију. У исто време започело је и досељавање

(инвазија) микенских Грка, који ће острву коначно дати грчки печат. Микењани су

минојску културу проширили по осталим деловима Грчке. То се посебно огледа у

велелепним грађевинама које су градили у Микени, Тиру, Пилосу, али и у Тесалији и

42

Атини. Дорци, као последња велика група грчког народа, потисли су Ахајце са неких

територија и изградили градове Спарту, Аргос, Коринт и друге. Значајан део Ахајаца

се сконцентрисао на полуострву Атици. Наступио је период изградње грчких

градова-држава ( полиса), који ће бити основни начин државног организовања Грка.

Уз то, до VIII столећа пре нове ере Грци су створили и азбуку, а убрзо и граматику.

За привредни развој, али и за војну моћ, најзначајније је било коришћење гвожђа, а

ову вештину донели су Дорци.

После досељавања Дораца, трећег великог грчког племена, почеле су да се

образују трајније заједнице из којих ће се касније развити грчке државице-градови,

полиси. Период од XII века пре нове ере па све до VIII века пре нове ере оставио је

врло мало података који би били корисни за историју, па се он још назива и „мрачно

доба“. За овај период везани су Хомерови епови „Илијада“ и „Одисеја“. Кроз ове

епове може се сагледати друштвени живот, традиција, као и државе у настанку.

Можемо рећи да су се у то време Грци налазили на прелазу из војне демократије у

државу. Народ се углавном бавио земљорадњом и сточарством. У оквиру једне

породице су задовољаване скоро све потребе, тако да трговина (која је већ вековима

цветала у јужном Средоземљу) није била много развијена.

Владајући слој у градовима овог Хомеровог периода, како га можемо назвати,

била је аристократија (од грчке речи аристос-најбољи и кратос-владати). Њу су

сачињавали родови или породице које играју водећу улогу у оквиру сваког клана

(племена). Сваки род је био подељен на фратрије-братства, која су били војне или

религиозне природе.19

Поред ових родова постојали су и широки слојеви

становништва који су обухватали сељаке који поседују земљу, најамне раднике,

занатлије и друге (демос). Органи власти у овом периоду били су базилеус

(василевс), пре свега врховни војсковођа (који касније све више добија обележје

монарха), веће старешина-була, где су се налазили најзначајнији представници

родовске демократије и скупштина-агора, коју су чинили пунолетни, односно за

оружје способни мушкарци.

Задатак базилеуса базирао се на командовању у рату, а поред тога био је

првосвештеник и судија. Место војсковође у рату и припреми за рат је дуго времена

давало печат институцији базилеуса. Војсковођина моћ темељила се на његовим

ратним успесима, а успеси у рату су ојачавали његов положај и статус у заједници.

19

Ростовцев Mихаил, „ Историја старог света”, Матица српска, Нови Сад, 1990, стр. 40-41.

43

Његова судијска функција је произилазила из потребе одлучивања о подели плена.

Истовремено базилеус је био и заступник племена пред боговима, који је приносио

жртве и придобијао њихову наклоност.

Веће старешина, које је било, као што је наведено, састављено од највиших

представника аристократије, давало је значајан ослонац базилеусу у преговорима са

другим племенима, као и у доношењу судских одлука.20

Скупштина је била највеће

тело (агора- на грчком значи трг) које је расправљало питање рата и мира, као и

друга велика питања од највећег значаја за племе. На скупштинама се обично

седело, док је говорник стајао у средини.

Треба истаћи нешто што је спајало све Грке без обзира на племенске поделе и

касније поделе на полисе. Била је то вера у богове, који су, по њиховом веровању,

становали на Олимпу и били јасно именовани и хијерархијски распоређени. На врху

лествице налазио се Зевс са супругом Хером. Његов брат, Посејдон, владао је

морима, а Хад подземним светом. Имао је бројну децу као што су Аполон, Атина,

Хермес, Арес, Артемида, Афродита и други. У Хомеровим еповима видимо да и

богови нису јединствени, већ и у рату неки помажу једну, а неки другу страну

(Ахајци и Тројанци).

После бурног II миленијума пре нове ере и размештања грчког становништва у

ширем подручју Егеја, континенталне Грчке, Мале Азије (западна и југозападна

обала), долази до значајног развоја земљорадње, занатства, трговине и бродоградње.

Грци се нису зауставили само у овим наведеним подручјима, већ су почели са

колонизацијом у ширем подручју басена Средоземног и Црног мора. Тако су јужне

обале Италије и Сицилије, биле густо насељене грчким становништвом у бројним

градовима (Тарент, Сибарис, Кума, Напуљ и други у Италији; Сиракуза, Таормона,

Месина итд. на Сицилији). Приликом ових колонизација, Грци су дошли у сукоб са

Етрурцима и Феничанима. У јужној Гaлији, Грци су се утврдили у Масилији

(данашњи Марсеј). На истоку су Грци продрли у зону Дарданела и Босфора, где су

формирали Византион (каснији Константинопољ, односно Цариград). На јужној

обали Црног мора настају Амисос, Синоп и Трапезунт, а колонизација се пружа и око

ушћа Дњестра, Буга, Дона, на полуострву Крим и у подножју Кавказа.21

20

Павловић Марко, „Правна историја света”, Надежда Павловић, Крагујевац, 2000, стр. 74.

21 Ростовцев Михаил, „Историја старог света”, Матица српска, Нови Сад, 1990, стр. 53-54.

44

3.1.Спарта – настанак и развој

Географски гледано, Спарта је у средишту области Лаконије на Пелопонезу,

кроз коју протиче река Еурота. Плодна долина ове реке одредила је земљорадњу као

основно занимање становништва овог краја. Хомеров еп „Илијада“ говори да је овим

крајем владао краљ Менелај, а суседном Микеном, његов брат Агамемнон.

Менелојева супруга Јелена била је повод дуготрајном рату са Тројом.

Долазак Дораца утицао је на стварање једне од најзначајнијих држава античке

Грчке. Њихово досељавање довело је до прекомпозиције слојева становништва у три

основне категорије. То су били Спартанци (Спартијати) као владајући слој, затим

перијеци-слободни грађани насељени по целој Лаконији и касније пропијеној

Месенији и хелоти-нека врста државних робова.22

Спартијати су као владајући слој настали од дорских освајача, али и Ахајаца и

били су најмалобројнији (њихов број никада није прешао 25.000, да би кроз векове

драстично опадао). Спартијати су живели на поседу добијеном од државе на коме су

радили хелоти. Спартијати су сви били у војној обавези. Према легенди, њихов

законодавац Ликург обавезао је Спартијате на војни позив и забранио им да се баве

трговином и занатством. Са седам година мали Спартијати- дечаци су узимани из

њихове породице и одвођени у војне јединице где су подвргавани тешком физичком

вежбању, али су учили и читање и музику. Са двадесет година уписивани су у војне

јединице (фидитије) првог позива. После тридесете године Спартијати су могли да

живе у својим кућама са женама и на поседу, који су , као што је наведено, добијали

од државе. Треба истаћи да су и девојчице- Спартијати биле подвргаване сличном

третману, као и дечаци, јер се од њих очекивало да рађају здраве будуће војнике.

Перијеци су за разлику од спартијата могли да се баве трговином и посебно

занатством. Они су производили оружје за војску, алатке за пољопривреду, као и

друге предмете за домаћу употребу. Бавили су се и рударством, пре свега

експлоатацијом гвоздене руде. Трговина је била пре свега унутрашња, јер држава

(владајући слој) није хтела да страна роба и утицај донесу неке непожељне промене у

спартанско друштво. У рату су перијеци били тешка пешадија.

22

Исто, стр. 59-61.

Павловић Марко, „ Правна историја света”, Надежда Павловић, Крагујевац, 2000, стр. 76-78.

45

Хелоти су били државни робови. Били су најбројнији део становништва, што је

утицало на повремене прогоне (оних најснажнијих) од стране Спартијата. У

економском смислу били су обавезни да раде на земљи господара и дају одређени

данак (који није био претерано висок). Имали су и своја имања која су могли да

унапређују и развијају. У вези са хелотима треба истаћи и то да су често спасавали

живот спартанској деци, која после седме године не би била, од стране посебног већа

стараца, проглашавана за здраву. Таква деца би често била остављана на јавним

местима на милост и немилост и њихова једина нада је била да ће их узети неки

добродушни хелот.

Спарта је била монархија - краљевина са два краља. Ова традиција има више

разлога. Могуће је да се ради о две најутицајније породице (по неком историчарима

Еуропонтиди и Агијади), о представницима два дорска племена или је овај систем

успостављен због узајамне контроле. Можда је ова установа настала и из војних

разлога, да у случају погибије једног краља не би дошло до расула у војсци.

Постојало је и тело које се звало герузија (или веће стараца). Оно је бројало

тридесет чланова укључујући и оба краља. У овај орган бира се 28 доживотних

чланова из редова најугледнијих аристократских породица. Они су морали да буду

старији од 60 година. Задатак овог тела (које своје корене вуче из племенског већа

стараца) био је да припрема предлоге за скупштину, да суди за кривична дела против

државе или у поступку против басилеуса.

Скупштина је била најзначајнији орган државе и звала се апела. Њу су

сачињавали сви одрасли Спартијати који су имали пуна грађанска права и који су

служили војску у пешадији или коњици. Скупштина је доносила законе, бирала

чланове герузије и пет ефора (надзорника) који су практично управљали државом и

били чувари њеног устројства. Приликом гласања за чланове герузије, ефори су

одлучивали који је кандидат имао најснажнију подршку. Скупштином су

руководили ефори.

Током времена, утицај појединих органа се мењао. Тако је герузија могла да

обустави поједине одлуке скупштине, уколико их је сматрала неповољним за државу.

У почетку, састанке герузије сазивали су басилеуси, а касније су ту улогу преузели

ефори. Мандат ефора је трајао годину дана.23

23

Ростовцев Михаил, „Историја старог света”, Матица српска, Нови Сад, 1990, стр. 53-54.

Павловић Марко, „ Правна историја света”, Надежда Павловић, Крагујевац , 2000, стр. 80.

46

Када се говори о спартанском праву, оно остаје у великом обиму у домену

нагађања. Није познато у ком периоду је живео први и највећи спартански

законодавац Ликург. Према легенди, он је законе, односно упутства за њих, добио у

најчувенијем грчком пророчишту, у Делфима.

Стварно право је било засновано на државном власништву, које је Ликург

поделио на 9.000 имања (клерова) са припадајућим робовима -хелотима. Ова имања

се нису могла продавати. Право на наслеђе имања имало је најстарије мушко дете

(под условом да је здраво и способно) после очеве смрти.

Тек у V веку пре нове ере омогућено је да се имање наслеђује и поклања (на

предлог ефора Епитадеја).

Облигационо право је било веома неразвијено. Ово је било условљено забраном

спартијатима да се баве трговином и занатством. Његово постојање је било углавном

везано за перијеке који су се бавили трговином. С друге стране, облигационо право је

било неразвијено и због непостојања (и забране) трговачких односа са другим

полисима.

Што се тиче породичног права, карактеристичан је веома повољан положај

жене. Разлог оваквом ставу је била и потреба државе за здравом и напредном децом,

односно будућим војницима, а војни позив био је најзначајније обележје Спарте.

Жене су могле да поред мужа имају и другог партнера и да имају децу са њим, ако се

ради о наочитом и здравом мушкарцу. Овакви ставови су наилазили на

запрепашћење у другим полисима (нпр. Аристотел). У случају да у браку није било

деце, долазило је до развода. Разлог одобравања слободног понашања жена у избору

партнера, лежао је у постојању (често) наклоности према особи истог пола (ово није

била усамљена појава у хеленском свету).

Положај ћерке наследнице - епиклере је у Спарти био повољнији него у другим

грчким државама. Епиклера (ћерка која нема браће) није имала стриктно одређен

редослед рођака по очевој линији за које је морала да се уда.

3.2.Атина – колевка демократије и поморске моћи Грчке

Полуострво Атика својим, положајем, природним потенцијалом и релативно

густом насељеношћу, било је предодређено за стварање једне простране (за оно

Николић Драган, „Општа историја права”, Свен, Ниш, 2007, стр.75.

47

време) и снажне државне организације. Природни центар, Атина, је са своје две луке

Пирејем и Фалероном постао и центар политичког и културног окупљања. Почеци

стварања државне организације везују се за митског краља Тезеја. Он је постао краљ

ујединитељ четири јонска племена (Гелеонте, Егикоре, Аргаде и Хоплете) и извршио

синојкизам (здруживање).

Тезеју се приписује и подела становништва на еупатриде („они који имају

племените очеве“) и на обичан народ - демос, који чине геомори (земљорадници) и

демојурзи (занатлије). Поред слободног становништва, у Атини су егзтистирали и

робови који нису улазили у оквире демоса.24

Атинска држава се стварала прилично дуго (од IX до VII века пре нове ере), а

сама Атина као центар некадашње племенске заједнице, постојала је још у

хомерском периоду (тамно доба Грчке - због малог броја података о њему). У

почетку, на челу ове заједнице стајала су три архонта. Први архонт је био краљ и

истовремено првосвештеник, други је био командант оружаних снага краљевства, а

трећи је био представник цивилне власти (управа и судство). Касније је придодато

још шест архонта (магистрата), односно тезмотета. Они су имали задатак да

контролишу друге функционере и да обављају судске функције.25

Током времена,

власт краља је слабила, а истовремено је јачао положај архоната. Исто тако архонти

су у почетку бирани доживотно, да би на крају у Атини преовладао став да се бирају

на годину дана.

Наведене магистрате-архонте бирала је народна скупштина-еклезија, која је

била сачињена од свих грађана који су служили војску и бранили земљу на бојном

пољу. Вероватно је овај орган бар у почетном периоду одлучивао о питањима рата и

мира.

Поред наведених државних органа, посебно треба истаћи и ареопаг (назив по

брду где се заседало-Аресов брег) - веће стараца. Ово тело је било састављено од

бивших архоната који су у њега били доживотно изабрани. Оно је вршило

најзначајније политичке, верске и правне послове. Током времена његова функција је

постала доминантно судска.

24

Николић Драган, „Општа историја света”, Свен, Ниш, 2007, стр.79.

Aврамовић Сима, „Упоредно правна традиција”, Службени гласник, Београд, 2009,стр. 106-107.

25 Ростовцев Михаил, „ Историја старог света”, Матица српска , Нови Сад, 1990, стр. 66.

48

Сви ови органи настали су у периоду настанка атинске државе и током времена

се њихова улога мењала. Посебно то треба истаћи када је у питању краљ, јер се

његов утицај све више смањивао и његова овлашћења су на крају била углавном

везана за религијска питања.

У периоду стварања и обликовања државне организације атинске државе,

постепено је дошло и до раслојавања према економској моћи, односно пре свега

према величини земљишних поседа. Највишој класи припадали су такозвани

пентакосиомедимни, односно земљопоседници који су годишње убирали 500

медимни жита (700 мерица жита). Испод њих су били земљопоседници чији принос

није био испод 300 медимни - хипеис. Ова два слоја становништва су имала обавезу

да служе у војсци као коњаници, али под пуном опремом за тешку пешадију. Трећу

класу чинили су грађани који нису имали приход мањи од 200

медимни - зеугити. Они су ратовали као тешки оклопници. Најнижи слој

становништва чинили су грађани који су живели од онога што су стекли личним

радом - тети. Они су често били без редовних прихода, а један број је служио на

бродовима (као веслачи) или као лако наоружани стрелци.

Развој атинског полиса довео је и до укидања сродничких заједница и

формирања територијалних јединица - наукрарија. После ових организационих

промена у држави, долазе и периоди великих друштвених реформатора. Први

познати законодавац Атине је Дракон, чије се постојање датира у VII век пре нове

ере. Он се сматра творцем првог атинског писаног закона. Ова полумитска личност

остала је позната по врло строгим казнама у кривичном законодавству (где се за

велики број преступа изриче смртна казна). То је период великих потреса и сукоба

између различитих слојева атинског друштва и озбиљног изазова за, до тада,

апсолутну власт аристократије.

Као неспорна историјска личност и први велики реформатор, појављује се Солон,

који је 594. године пре нове ере изабран за архонта. Да би решио нагомилане

проблеме у друштву и спречио сукобе, он се одлучио за прве корените реформе . Он

одлучује да се заложено земљиште због дугова, врати ранијим власницима и укида

дужничко ропство. Тиме је веома ојачана класа малих земљопоседника. Са друге

стране, подстицана је производња маслиновог уља и робно-занатска производња.

Овај период је значајан и због почетка ковања новца у Атини и формирања

једнообразног система мера за тежину.

49

Солон је направио један велики искорак када је у питању круг људи који могу

ући у народну скупштину. Најнижи слој слободног становништва - тети, до тада нису

могли ући у народну скупштину. Он омогућава њихов улазак и на тај начин шири

основу демократског режима у Атини. Поред тога, оснива се и један нови судски

орган, хелијеа. Сваки грађанин из било ког од четири слоја становништва, могао је

бити изабран у хелијеу. Избор се вршио коцком.

Уз наведене државне органе власти, Солон је формирао веће четири стотине од

по сто представника четири племена. Ово веће припремало је материјал који ће

касније разматрати скупштина.26

У време Солона заоштрени су односи са Спартом и посебно са Мегаром око

Саламине и Нисеје (лука). До сукоба је дошло, а у њему се посебно истакао атински

војсковођа Пизистрат, Солонов рођак. Атина је поразила супарника Мегару и

припојила Саламину и Нисеју. Пизистрат је искористио ову победу да уз помоћ

ситних земљопоседника преузме целокупну власт у Атини и замени демократски

режим аутократским (тиранија). У два маха аристократија је успела да га принуди

на изгнанство, али је он у оба случаја успео да се врати и да на крају остане на власти

до своје смрти, 528. године пре нове ере.

Пизистрат је створио моћну флоту и проширио атински утицај на Халкидики и

мореузе Босфор и Хелеспонт (Дарданеле). Утицај Атине се ширио и у дубину

Тракије.

На унутрашњем плану, Пизистрат је неке доминантно аристократске

институције развластио, као што су магистрати-архонти и ареопаг. После његове

смрти, његови синови Хипарх и Хипија су једно време били на власти, али уз

озбиљне потресе у којима је страдао Хипарх, а Хипија се касније повукао из

Атине.Спарта је успела, за кратко, да окупира Атину, али је она ускоро били

протерана, а на власт је дошао Клистен из фамилије Алкмеонида. Овај Атињанин је

унео нови замах у развој демократије. Он је политичко тежиште пребацио на

представничка тела и то, пре свега, на веће пет стотина (до Клистена је то било веће

четири стотине). Уместо раније поделе на племена и братства, која су била основне

изборне јединице, он је направио нову поделу на теритиријалне јединице деме

(општине). Целокупни атински полис је био подељен на деме, а и сама престоница је

тако била подељена. Све деме (њих око 100) груписане су у три области: град Атина,

26

Ростовцев Михаил , „Историја старог света”, Матица Српска, Нови Сад, 1990, стр.70-73.

50

приморје и унутрашњост, односно атичка равница са околним брдима. Свака од ове

три области била је подељена на десет територија које су обухватале једну или више

дема. Да би све области и друштвени слојеви у њима били равноправно заступљени,

установљено је да територије и то по једна из сваке области, чине једни филу. Свака

фила је имала скупштину-агору, суд за мање значајне спорове и старешину изабраног

на годину дана, деморха.27

Он је извршавао одлуке скупштине и истовремено био

представник централне државне власти.

Филе су постале основни чинилац политичког и државног живота у атинском

полису. Филе су давале по један војни одред под командом стратега, бирале су

архонте (магистрате), чланове судског већа и већа пет стотина. У оквиру сваке деме

постојала је локална администрација. Поред бављења чисто локалним пословима

(локални реди и локални култови), били су у обавези да за државу припремају

спискове бирача и пореских обвезника.

У веће пет стотина бирано је по педесет чланова из сваке филе. Ово тело било је

уско повезано са извршном влашћу (девет архонта) и представљало је један управни

форум који је одлучивао о финансијама, рату и спољној политици.28

Архонти су,

осим у случају судских и верских обавеза, били само извршиоци одлука већа пет

стотина. Поред ових органа, Клистен је додао два мања колегијална органа

институцији архоната (то су били колакретаи и стратегои). Првом органу су биле

поверене финансије, док је други командовао одредима милиције (десет одреда).

Скупштина еклезија је и даље била законодавни орган који је припремао нацрте

закона и доносио законе. Најзначајнију судску фунцију је имала, већ поменута,

хелиеја. Што се тиче порекла изабраних органа према друштвеним слојевима, само

су архонти, колекретаи и стратегои бирани из два највиша слоја. Војска којом су

командовали стратези је добила обележје народних одбрамбених снага. Свако од

десет стратега је наизменично командовао војском. Посебно треба споменути да је

председник већа пет стотина биран сваких 24 часа, чиме је направљена заштита од

евентуалног властољубља. У вези спречавања властољубља и успостављања

27

Ростовцев Михаил, „ Матица српска”, Матица Српска, Нови Сад, 1990, стр. 74.

Павловић Марко, „Правна историја света”, Надежда Павловић, Крагујевац, 2000, стр. 88.

28 Ростовцев Михаил, „Историја старог света”,Матица српска, Нови Сад, 1990, стр. 75.

51

тираније, Клистен је увео институт-остракизам. Поступак је почињао изјавом

председавајућег скупштине (једном годишње), на почетку заседања: „Мисли ли

народ да треба припремити остраке?“Ако би већина гласала за, сазивана је нова

скупштина на којој је било неопходно присуство 6.000 грађана (кворум) да би се

могло одлучивати. Ово је била прва употреба кворума у историји.29

На сазваној

скупштини присутни су на црепићима (острокони) исписивали име онога који је због

стеченог политичког угледа могао да буде опасан за демократију. Уколико би се

једно име поновило више од 3.001 пут, та особа је морала у року од десет дана да

напусти Атину на десет година. То су били такозвани часни прогнаници. Њима се

будуће боравиште унапред одрађивало, како би се, у случају потребе, могли брзо

вратити. Познати часни прогнаници били су Аристид и Пемистокле.

Клистенове реформе су крунисане уставом 502. године пре нове ере.

Демократизација атинског друштва је захватила све поре живота и дубоко је

институционализована. Све ово се дешавало у предвечерје великих потреса и

искушења за грчке државе. То ново искушење звало се Персија.

3.3. Грчко – персијски ратови

Почетком V века пре нове ере персијска држава се ширила веома брзо како на

исток према Инду, тако и на запад кроз Малу Азију. Западну обалу Мале Азије

насељавали су јонски Грци, који су се ширили како северном, тако и јужном обалом.

У северном делу налазиле су се Фригија, Ликија и Лидија, настале на рушевинама

некадашњег хетитског царства. Од свих држава највећи значај је имала Лидија, која

је била веома блиска грчким државицама, тако да је током VII и VI века пре нове ере,

припојила више грчких градова и културно (па и језички) постала део грчког

територијалног подручја. И док се Лидија ширила на запад, са истока је почело

надирање Персијанаца. Лидијски краљ Крез, није могао да одоли персијској војној

моћи, па је његова престоница Сард пала 548. године пре нове ере (или по неким

подацима 546. године пре нове ере). То је било велико изненађење за малоазијске

Грке, који су, издељени у више државица, убрзо постали плен персијског цара Кира.

Грчке државе на Балкану нису могле да пруже неку озбиљнију помоћ својој

малоазијској браћи, па су Персијанци врло брзо своје ратне циљеве пребацили у

29

Павловић Марко, „Правна историја света”, Надежда Павловић, Крагујевац, 2000, стр. 89.

52

Европу. Да би овај циљ био остварен, Персијанци су морали да запоседну одређене

територије које би им послужиле као база за покоравање целокупне Грчке. У том

циљу персијски цар Дарије је запосео Тракију и Македонију, као и већи број егејских

острва. Приликом заузимања Македоније и Тракије, Дарије је морао да покрене

поход против Скита, који су га угрожавали са севера и да их одбаци преко Дунава.

Почетком V века пре нове ере, јонски Грци су подигли устанак (центар устанка је

био у граду Милету) против Персијанаца. Устанак је трајао од 499. до 494. године

пре нове ере и завршио се поразом Грка, а Милет је спаљен до темеља. У овом

устанку подршку су устаницима пружиле Атина и Еретрија са Еубеје. Због тога је

Дарије 490. године организовао поход против Атине. Неке грчке државице су се чак

држале непријатељски према Атини (Беотија је била непријатељски расположена, а

Егина је чак хтела да притекне Персијанцима у помоћ, али је ову намеру осујетила

Спарта). Атина је практично била сама уз благонаклоност Спарте, чија је помоћ

споро пристизала.

Иако војно слабија и без искуства у великим биткама и освајачким походима,

Атина је одлучила да се војно супротстави Персији. На челу грчке војске налазио се

Милтијад, даровит војсковођа и добар познавалац персијске војске (он је у време

похода персијске војске на Ските, служио у њој и добро се упознао са њеном

тактиком, снагом и организацијом командовања).

Битка се одиграла на Маратонском пољу, недалеко од Атине. Персијска војска

била је знатно већа, а Атињани су могли да рачунају само на подршку око хиљаду

добровољаца из малог града Платеје, који је отворено подржао Атину. Ипак,

даровити Милтијад и одлучна грчка одбрана („до последње капи крви“), на свом

терену донели су победу Атини. То је била прекретница у грчко-персијским

сукобима. Слава Атине била је огромна и њен престиж међу Грцима је нагло

порастао. У наредном периоду Атина је вишеструко увећала своје финансијске и

материјалне моћи. Персија је била уздрмана и смрћу Дарија 485. године пре нове ере.

Тек 480. године пре нове ере, нови персијски владар Ксеркс је започео поход по

европском тлу Грчке. Продирући дубоко у грчке територије, Персијанци су се

сукобили са малом војском Спартанаца у Термопилском кланцу. На челу Спартанаца

налазио се њихов краљ и командант Леонида. У епској бици у којој је изгинула

комплетна грчка одбрана Термопила на челу са Леонидом, Персија је однела победу,

али је овај грчки отпор имао велики позитиван одјек. Иако је персијска пешадија

продрла у Атину, грчка флота, предвођена Темистоклеом, потпуно је поразила

53

персијску, код Соломине 480.године пре нове ере. После ове битке опасност од

Персије још није била потпуно отклоњена због неслоге грчких државица око

стратегије према Персији. На крају је ипак направљен споразум о заједничкој акцији

и уједињена грчка војска сукобила се са персијском код Платеје. Грчку војску је

предводио спартански краљ Паусанија, а персијску њихов најзначајнији војсковођа

Мардоноје. И овде су Грци 479. године пре нове ере однели победу (Мардоноје је

погинуо). Истовремено, грчка флота је код рта Микола на малоазијској обали,

потпуно поразила персијску флоту. Био је то крај свих покушаја Персије да освоји

Грчку. Са друге стране, Грци су повратили позиције на Балкану и у Малој Азији.

Некако у исто време када је Грчка сломила персијску војну моћ и грчке колоније на

Сицилији су поразиле Картагину у покушају да заузме највеће острво у Средоземљу.

3.4.Грчка после ратова са Персијом

Грчко-персијски ратови били су, вероватно, прекретница за будући развој

Европе. Одбијена је у то време највећа ваневропска сила и утрт је пут грчкој култури,

писму, религији и праву као основи даљег европског развоја.

Иако је Сапарта имала одлучујућу улогу у победи код Платеје, она није имала

снаге да успостави надмоћ над грчким државицама и наметне се као водећа снага.

Разлог томе била је како слаба флота, тако и заостала привреда са слабо развијеном

трговином. Исто тако, ради доминантног положаја на Пелопонезу и унутрашњих

немира, морала је да држи своју војску највећим делом у земљи. На тај начин Атина

се природно наметнула као носилац обједињавања. Врло брзо је дошло до стварања

једног великог савеза, чије је седиште било у Делосу 477. године пре нове ере. Ово је

била прва конфедерација у историји са преко 200 полиса чланица овог савеза (по

седишту је назван Делски савез). Савез је имао заједничку благајну на Делосу.

Обавеза је била свих чланица савеза да плаћају чланарину, а благајном је руководио

заједнички орган синедрион. Временом Атина је успоставила хегемонију у савезу и

увела монопол на увоз жита, поморски превоз, а уводила је и свој новац у друге

54

полисе.30

Атинске демократске институције почеле су да врше велики утицај на

друге полисе. Истовремено, у самој Атини дошло је до ширења права на ниже

слојеве друштва да заузимају високе функције као што су архонти. Ово је било

омогућено Ефијалтовим реформама. У овом периоду утицај ареопага је сведен само

на верске надлежности, а у области судства судио је само у случају убиства

слободног атињанина, што је сматрано увредом богова.

Врхунац развоја демократије у старој Грчкој достигнут је у време најпознатијег

реформатора Периклеа. Овај угледни Атињанин био је врло високог порекла

(Клистенов потомак) и дошао је на власт после Кимона (Милтијадовог сина) стратега

грчке флоте, који је задао последњи ударац Персији код Еуримедона. Перикле је био

даровит говорник са великом подршком у свим слојевима друштва. Он је направио

поделу у надлежности главних органа власти, па је тако еклезија била у највећој мери

законодавни орган, веће пет стотина је био извршни орган, а холиеја судски. Да би се

омогућио приступ високим функцијама и грађанима слабијег имовног стања, уведене

су накнаде, односно дневнице за грађане који су обављали државне функције. Уведен

је и строги надзор над чиновницима који су обављали финансијске послове.

На спољном плану, пре свега у оквиру Делског савеза, Перикле је извршио већу

централизацију. Он је благајну савеза преселио у Атину. Ради осигурања доминације

Атине, њена флота је била послата да патролира у близини других градова и

евентуално спречи непослушности. Ови потези су већ указивали на империјалну

политику једног грчког центра. Уско повезано са доминацијом Атине било је и

ширење демократских институција на остале чланице савеза, по угледу на Атину.

Треба посебно нагласити да је у периоду после грчко-персијских ратова, поред

највећег развоја државних институција, дошло и до великог процвата културе. У

уметности посебно треба истаћи највећа архитектонска достигнућа на Акропољу и то

посебно храм Партенон у дорском стилу и Ерехтејон у јонском стилу. Посебно се

истичу вајари Фидија, Праксител, Мирон (чије је дело „Дискоболос“) и Поликлет.

Познати књижевници овог времена (V и IV век пре нове ере) били су Есхил,

Софокле, Еурипид и Аристофен. Два историчара, Херодот и Тукидид, оставили су

30

Павловић Марко, „Правна историја света”, Надежда Павловић, Крагујевац, 2000, стр. 91.

55

дела намерљивог значаја за данашњи свет. На крају треба посебно споменути

филозофе и то: Сократа, Периклеовог савременика, његовог најпознатијег ученика

Платона (аутор познатог дела „Држава“) и Платоновог ученика Аристотела,

вероватно и највећег мислиоца свога доба, који је био и учитељ Александра Великог.

Сукоб са највећим супарником, Спартом, најавиће сумрак златног периода

Атине. Пелопонески рат (431-404. године пре нове ере) веома је ослабио Атину, али

није донео веће користи ни Спарти. После дуготрајног рата Спарта је однела победу

и привремено утицала на власт у Атини, али се брзо морала повући због појаве нових

завојевача међу грчким државама. Уз то, појавила се и Персија, која је желела да

обнови свој утицај у Грчкој.

Беотијски савез је успео да порази Спарту 371. године пре нове ере, али је моћ

некадашњих центара Грчке бесповратно прошла. Са севера је надирала нова моћна

државна творевина, коју су многи Атињани сматрали варварском због аутократске

традиције. То је била Македонија краља Филипа, чија је војска 338. године пре нове

ере однела победу над удруженом атинском и тебанском војском и убрзо после тога

загосподарила целом Грчком.

3. 5 Атинско право

Већ смо раније споменули основне институције атинске државе, као и кључне

реформаторе њеног развоја. Пре почетка разматрања атинског права, кратко ће бити

изнето разматрање о статусу становништва у Атини.

Слободни грађани Атине били су подељени према племенима којима су

припадали (подела према митском краљу Јону на Гелеонте, Егикоре, Аргаде и

Хоплете); према сталежима на еупатриде, геоморе и демијурге и према висини

годишњих прихода (Солонова подела). Дуго времена је било довољно да је неко

рођен од оца Атињанина, да би са 16 година (од Клистена са 18 година) био уписан у

попис атински гријона. Од осамнаесте до двадесете године постојала је војна обука, а

онда је сваки Атињанин стицао право да учествује у раду народне скупштине

(еклесије), а право да буде биран у хелиеју и веће остваривао је тек са тридесет

година живота. У време Периклеа, услов за стицање атинског грађанства је

пооштрен, па је било неопходно и да мајка младића буде атинска грађанка. Војна

56

обавеза трајала је од осамнаесте до педесете (шездесете) године живота. Пореске

обавезе биле су расподељене према имовини (највеће за најбогатије).

У Атини су били бројни и странци (метеци). Процена је да је крајем IV века пре

нове ере било око 40.000 метeка у Атини. То су најчешће били Грци из других

полиса, који су имали јемца у Атини и настањивали се по дозволи

архонта-полемарка. Могли су у својини да имају кућу са окућницом. То су најчешће

били занатлије и трговци (или неке друге слободне професије). Поступак уписа у

атинске грађане је био врло компликован и због тога редак у пракси. Због тога је

било и злоупотреба, посебно код мешовитих бракова, па је касније долазило до

брисања из пописа грађана Атине.31

Што се тиче робова, сматра се да је њихов број превазилазио и грађане и метеке

заједно. Робови су набављани на великим пијацама широм Грчке. Поделу можемо

извршити на државне и приватне робове. Државни робови су имали много повољнији

статус од приватних. То су били благајници, бележници и разни чиновници (и

полиција), а такође и редарска служба. Могли су да заснивају породице и да имају

покретну имовину. Морали су да раде посао који им држава наложи и нису смели да

напуштају Атину. Имали су модификовану правну и пословну способност.

Приватни робови су се сматрали покретном имовином власника. Могли су бити

продавани, изнајмљивани, поклоњени, али их је господар могао и ослободити. На

раду ових робова била је заснована сва занатска и друга призводња Атине. Власник

није смео да роба злоставља или да га убије. Од воље господара је зависило да ли ће

роб моћи да ступи у брак или да се самостално бави неким послом (занатом). Сматра

се да је у Атини положај робова био бољи него у другим полисима, а неупоредиво

бољи него у Риму.

Што се тиче права у Атини, почећемо са излагањем о својини. Приватна својина

је постојала и уливала је правну заштиту. Међутим, она није схватана као неко

неограничено право, већ је у случају расипања, сопственик могао бити тужен од

стране државе или било кога, а могао је да буде и лишен те имовине. Носиоци

својине, сразмерно њеној величини, имали су обавезу према држави-литургију

(службу). То су биле обавезе финансирања хорова, гозби за сиромашне, спортских

такмичења, али и опремање брода за оне најбогатије. Својина је дефинисана као

могућност власника да је користи и њоме располаже (скоро исто као у римском

31

Николић Драган, „Општа историја света”, Свен, Ниш, 2007.стр. 92–93.

57

праву). Термин који се користио, клерос, коцка, водио је порекло из времена када се

колективна племенска земља додељивала на коришћење.

У Атини је било развијено и заложно право. Терети који су постојали на земљи

су бележени на одређеним каменовима-међешима, уз име власника. Хипотека је

служила за обезбеђивање потраживања (најчешће зајам). Тада би се у дворишту

заложене куће поставио стуб-хорос, на коме би писало име повериоца и виосина

дуга.

Поред хипотеке постојало је обезбеђење и имовине супруге, као и имовине лица

које је дошло под туторство и то тако што би се и на делу имовине тутора установило

заложно право (овај део би одговарао имовини лица које би се ставило под

туторство). Постојало је и право прече куповине у једном облику. То се дешавало

када продавац отуђи део имовине, али захтева од купца да у случају продаје прво

њему понуди ову имовину.

Када је у питању облигационо право, Грци (Атињани) су разликовали две врсте

обавезе (Аристотел), једну врсту чине оне обавезе које настају слободном вољом

странака, а друге настају мимо воље странака. У прву групу спадају уговорни односи

(облигације), а у другу накнаде штете настале услед деликатног понашања.

Облигационо право је било део живота Атињана, с обзиром да је Атина била

велика трговачка и поморска сила. Оно није било оптерећено са превише

формализма и сагласност воља о битним елементима уговора била је одлучујућа за

настанак уговора. Писмена форма и сведоци били су значајни због каснијег

евентуалног доказивања у спору.32

Уговори у писаној форми, који су обавезивали обе

стране, називани су сингафе, а они који су обавезивали обе стране, хирографе.

Атинско право је познавало и средства обезбеђења облигација: капару, јемство и

залогу.

Уговор о купопродаји је по правилу био неформалан, али ако се радило о

продаји земље, продавац је то морао да најави 60 дана раније, како би они који су

имали неки правни интерес могли бити упознати са продајом.

Зајам је био познат у Атини и могао је бити бескаматни (пријатељски) и онај са

каматом која је била врло различита.

32

Николић Драган, „Општа историја права”, Свен, Ниш, 2007, стр. 97.

58

Уговор о закупу је био веома раширен. Предмет закупа је могао бити стан,

земља, стока, брод, робови, као и друге ствари. Писмени уговори су били уобичајени

код закупа непокретности.

Уговор о најму најчешће су закључивали припадници најнижег слоја, тети, како

би обезбедили своју егзистенцију. Овим уговором најсиромашнији становници

Атине били су ангажовани на различитим пословима код великих земљопоседника,

бродовласника, али и у грађевинарству и занатству (уговор о најму могли су

склопити и са државом).

Поред наведених уговора у Атини су се користили и уговор о остави, послузи и

ортаклуку.

Кад се говори о брачном и породичном праву, до изражаја је долазио

фаворизован положај мушкараца у односу на жену. Жена није имала ни правну ни

пословну способност и када није била у кући налазила се под будним оком посебних

државних функционера. Брак се сматрао за обавезу, а живот ван брака је сматран

неморалним. На највише државне положаје могли су да буду бирани само ожењени

(басилеуси, архонти, стратези). Брак је закључиван путем уговора између младожење

и старешине женине породице. Свадба је имала традиционалан и верски значај,али

не и правни. Мираз је углавном даван, али није био обавезан.

Мушкарац је могао да има љубавнице (у Атини је било јавних кућа,

образованих блудница -хетера, као и младића који су се проституисали-ефеба), као и

да има односе са младићима (поменути ефеби). За разлику од мужа, жена није смела

да учини неверство и у том случају следио је развод и трајне моралне последице

(забрана уласка у храмове итд.).

У Атини су и робови могли да склапају брак, али је он био неформалног

карактера. Господар је потврђивао брак робова, али без свадбених свечаности.

Веома је био изражен култ чувања и помагања старих и осиромашених

родитеља. Уколико би нечији син занемарио ову обавезу, могао га је пријавити суду

сваки грађанин Атине.

Када је реч о наследном праву у Атини, треба истаћи да је законско

наслеђивање било правило, а тестаментално изузетно. Наследници оставиоца (оца) су

синови и наследство деле на једнаке делове, а неудатим сестрама морају да обезбеде

мираз. Ванбрачна деца нису могли да буду наследници, само су легатом могла да

добију до 1.000 драхми.

59

Институција епиклере, ћерке наследнице, је и овде била позната у случају да

нема мушких потомака. Међутим, у погледу удаје, наследница је морала да одабере

најближег мушког сродника по оцу (стрица или брата од стрица), како не би дошло

до наслеђивања потомка ван директне мушке линије.

Тестамент у атинском праву је за основу узимао усвојење (тестаментална

адаптација коју је увео Солон). Поред тога, из поклона за случај смрти серазвио

легатски тестамент.

Што се тиче кривичног права Атине, треба истаћи да у Грчкој у античко доба

није било стриктне поделе на јавно и приватно право. У случају да неко од грађана

Атине претрпи штету нечијом радњом, имао је право на освету, на имовинску

накнаду или да путем тужбе суду тражи одговарајућу пресуду.

На примеру убиства можемо видети да је покретање поступка било на породици

убијеног, која је могла и да се споразуме око намирења дуга (крвнине).33

Дракон је

својим законодавством увео да породица убијеног подноси тужбу суду. Значи,

поступак покреће породица приватном тужбом, што значи да држава неће по

службеној дужности гонити убицу.

Највећи значај у Атини су имала кривична дела против државе. То су била

кривична дела издаје, обмањивања народа, подношење скупштини противзаконите

предлоге и атеизам. Против учинилаца ових кривичних дела, државни органи су

покретали и водили поступак по службеној дужности.

Кривична дела против породице и полног морала су делом вођена по службеној

дужности, а делом по приватној тужби. Тако је рецимо, наверство жене, отмица

девојака или лоше поступање према родитељима, гоњено по службеној дужности,

док се за силовање поступак покретао приватном тужбом (жена је сматрана

власништвом мужа или главе породице /кириос/ па се силовање у неку руку сматрало

„оштећеном ствари“, односно то је било дело против имовине и кажњавано је

новчаном казном).

Када говоримо о кривичном делу убиства, већ смо рекли да је у једном дугом

периоду (хомерско доба и дуго времена после) покретање поступка било везано за

породицу убијеног. Разликовано је намерно убиство (санкција може бити смртна

казна и конфискација имовине), убиство из нехата (санкција је прогон из Атине) и

некажњено убиство (нема санкција). Ово последње убиство се односи на убиство из

33

Николић Драган, „Општа историја света”, Свен, Ниш, 2007, стр. 102.

60

нужне одбране, одбране части, лопова ухваћених на делу, оних који желе да заведу

тиранију и слично.

Кривично дело крађе јављало се у два вида: као обична крађа и као

разбојништво (крађа извршена уз употребу силе). У оба случаја, гоњење је вршено по

приватној тужби. За неке тешке облике крађа (нпр. ноћна крађа) била је предвиђена и

смртна казна.

За кривична дела у атинском полису су изрицане смртна казна, прогонство,

атимија и имовинске казне.

Смртна казна је релативно била ретка и извршавала се испијањем отрова или

коришћењем бодежа или вешала. Изузетно су, због тешких дела, осуђени умирали у

мукама, приковани на округлу дрвену плочу.

О прогонству смо већ раније говорили и често је погађало и најутицајније

становнике Атине. Сматрало се тешком казном, јер је прогнаник остајао без средства

за живот и врло често постајао роб.

Атимија је била казна губитка грађанске части и имала је статус изједначен са

смртном казном, јер је свако могао да лице коме је изречена ова казна, убије без

последица. Од V века пре нове ере ова казна је ублажена и тицала се губитка

привилегија везаних за учешће у јавном животу.

Имовинске казне су се најчешће изрицале, а најтежа је била конфискација

имовине.

Судски поступак се у Атини покретао приватном тужбом (дике) или јавном

тужбом (графе).

У случају приватне тужбе, тужилац је у сваком тренутку могао да одустане од

тужбеног захтева. У поступку по овој тужби је за извршење пресуде био надлежан

сам тужилац.

Сасвим другачије било је у поступку покренутом тужбом графе. У овом случају

поступак су водили државни органи који, такође, и извршавају пресуду по тужби

графе. У случају да је тужба графе била неозбиљна, подносиоца је чекала висока

новчана казна.

Тужилац је био у обавези да позове туженог да се јави суду у одређено време.

Ако тужени не би дошао, доношена је пресуда у његовом одсуству. У току поступка,

свака страна је обезбеђивала доказе и иступала пред судом (обавеза је била да

странке иступају лично). На крају поступка, тајним гласањем се одлучивало о томе

да ли суд даје за право једној или другој страни.

61

У кривичним стварима судије су гласале и о казни, јер она није била прописана

за свако кажњиво дело. У вези са тиме треба истаћи да су тужени и тужилац

предлагали казну, коју је свако од њих сматрао примереном. Утисак суда о њиховим

предлозима је био од великог значаја за одређивање висине и врсте казне.

62

4. РИМ – НАЈРАЗВИЈЕНИЈА ДРЖАВНА ОРГАНИЗАЦИЈА СТАРОГ ВЕКА

4.1. Настанак Рима и период краљевине

Апенинско полуострво заузима средишњи простор Медитерана и практично

представља продужење централне Европе на југ. Гранично подручје према

централној Европи чине Алпи, који нису непремостива препрека, јер постоји

могућност пролаза југозападно и југоисточно од њих. Кичму овог полуострва чини

венац Апенинских планина, које се протежу јужно од долине реке По на северу, па

све до самог југа полуострва (продужавају се и на Сицилији). У старом веку ове

планине су биле прекривене густим шумама, а пресецане су бројним мањим рекама и

плодним долинама. Овакав амбијент је утицао на стварање људских насеобина врло

рано, као и на настанак првих држава на Апенинском полуострву.

У периоду око XII и VIII века пре нове ере дошло је до великог успона

индоевропских народа у Азији. Они су озбиљно угрозили семитске држве на

Блиском истоку и продрли дубоко у Европу. Један крак ових досељеника дошао је до

Апенинског полуострва и ту почео да ствара зачетке држава. Од ових

Индоевропљана настали су: Етрурци, Умбријци, Латини, Самнићани и други. На југу

„италијанске чизме“ и на Сицилији, Грци су створили своја упоришта. У овом

продору Индоевропљана налазе се и темељи легенде о тројанском краљевићу Енеји,

као зачетнику Латина. Најчешћа година која се спомиње као време настанка Рима је

753. година пре нове ере (спомињу се и 754, 751, 748. и 814. пре нове ере).34

Период од настанка Рима па до 509. године пре нове ере је период краљевине у

коме је владало седам краљева. Први је био Ромул-оснивач Рима, који је започео

окупљање Латина. Овај период је обележен и поделом слободног становништва на

два слоја: патриције и плебејце. Патрицији су били владајући слој, док су плебејци

били удаљени од одлучивања у држави, иако су служили војску и плаћали порез.

Плебејци нису учествовали у додељивању пашњака (да користе родовску и државну

земљу) као и расподели земље после територијалног проширења Рима.

Градско становништво је било подељено на верске и војне групе – курије. У ове

групе улазило је целокупно слободно становништво (populus Romanus). Народну

34

Ростовцев Михаил, „Историја старог света”, Матица српска, Нови Сад, 1990, стр. 234.

63

скупштину је у почетку чинило целокупно становништво, али касније са ширењем

Рима и доласком нових становника и друштвених група, она постаје привилегија

само патриција. Друга институција са дубоком традицијом из преддржавног периода,

био је сенат (senatus), настао из већа старешина. Имао је око 300 чланова, вероватно

је толико првобитно било родова-генсова. Ово је била традиционална, аристократска

организација и њен ауторитет је био велики. Сенат је обављао управне послове,

припремао правне акте за скупштину и закључивао мир.

Краљ (rеx) био је у почетку само војсковођа. Није био по правилу наследан,

већ је био изабран и ту је сенат имао веома значајну улогу. После смрти краља, сенат

је (ако жели да задржи ову институцију) бирао једног магистрата, који би изабрао

краља. Тај избор би прво сенат одобрио, а народ потврдио. Краљ је касније добио и

религијске, законодавне и судске функције. После збацивања или смрти, ове

функције је обављао интеррекс у периоду од пет година, до избора новог краља.

Као што смо рекли, први краљ је био Ромул (наводно потомак краљевића

Енеје), а након њега, владало је још шест краљева. После Ромула на власт је дошао

Нума Помпилије, затим Тулије, Хостилије, Марције, Тарквиније Старији, Сервије

Тулије и Тарквиније Охоли.

Положај Рима близу ушћа Тибра у Средоземно море, али и Етрурије, утицао је

на његов убрзан развој. Рим је постао средиште за размену робе између Грка,

Феничана и Етрураца, захваљујући воденим путевима којима је роба превожена.

Етрурци су у овом почетном периоду развоја римске државе били респективна

снага и сигурно су покушавали да знатно утичу на политику Рима. Војно и

економски моћнији, они су имали знатног удела у одређивању власти у Риму. Треба

рећи да су после Ромула, Помпилија, Тулије Хостилија и Марција, на власт дошли

краљеви из етрурске династије. После једног од похода Етрураца на Рим и смрти

краља Марција, Римљани су прихватили Таркванија, етрурског војсковођу, за свог

краља. Римљани су са Етрурцима имали неке заједничке одлике. И једни и други

били су Индоевропљани, и једни и други су прихватили (већином) грчка божанства,

културу, па и писмо. Са данашње историјске дистанце, чини нам се чудно како се о

Римљанима зна, практично све, а Етрурци (или Расени, односно Рашани) остају

делом обавијени велом тајне, јер није одгонетнут њихов језик, иако је писан писмом

сличним грчком и винчанском. Најновија истраживањa неких наших историчара

64

( Ј. Деретић ) везују их за српски народ, уз мноштво доказа. Надамо се да ћемо

ускоро имати свеобухватну истину о Етрурцима, што може да доведе до

револуционарних заокрета у историографији.

Вратимо се на моћну Етрурију и Рим у почетном периоду развоја. После смрти

римског краља Марција, за новог краља изабран је етрурски војсковођа Тарквиније.

Ова промена није угрозила постојање Рима. Тарквиније је чак унапредио живот у

Риму. Он је направио главну канализациону мрежу, чији остаци и данас постоје.

Иницирао је изградњу система за наводњавање, ради унапређења и заштите усева.

Врховном богу Јупитеру (грчком Зевсу) подигао је храм на Капитолу. Етрурски

утицај се могао видети у топонимима и називима римских племена. Сам назив Рим

(Рома) потиче највереоватније од етрурског Рума. Имена сва три племена која су

чинила populus Romanus су етрурског порекла-Тицији, Раини и Луцери.

Под утицајем Етрураца утврђена је и врховна краљева власт-империум. То је

била врховна грађанска и војна власт, заснована на краљевом плану да прорицањем

(auspicijum) утврди вољу богова. Симбол ове краљеве власти била је двосекла секира

окружена прућем.35

За државноправни развој Рима у овом периоду, најзначајнији је био Сервије

Тулије. Његове друштвене реформе представљају највећи искорак у правцу стварања

једне нове државне организације, која раскида са родовским уређењем. Он, слично

подели у Атини, истиче територијални и имовински принцип приликом сврставања

становништва. Без обзира да ли се ради о патрицијима или плебејцима, он

становништво сврстава у пет група-разреда и 193 центурије. Овом поделом су и

плебејци, формално постали део populus Romanus. Систем гласања на скупштини је

био такав да су одлучујући утицај на најзначајније државне послове имали

припадници најбогатије класе (разреда).36

Сервије Тулије је извршио и

реорганизацију војске коју су могли да служе и патрицији и плебејци. Обавеза

војника је била набавка опреме, али су сви имали право учешћа у подели плена.

Последњи у низу краљева био је Тарквиније, прозван Охоли, због свог суровог

владања. Неуспеси у спољној политици ( и ратови ) довели су до побуне патриција

(па и дела плебејаца) који су збацили Тарквинија са престола и приморали га на

35

Ростовцев Михаил, „Историја старог света”, Матица српска, Нови Сад, 1990, стр. 237.

36 Николић Драган, „Општа историја права”, Свен, Ниш, 2007.

65

изгнанство без права на повратак. Вође ове побуне били су Јуније Брут и Колатин.

Од 509. године пре нове ере Рим постаје република.

4.2. Римско право у доба краљевине

За овај период развоја римске државе карактеристичан је велики утицај

обичајног права. Право овог времена је неразвијено, под великим утицајем религије.

Грубо, правна правила су била подељена на она која регулишу живот државе ( ius ) и

питања религије ( fas).

Посебно се истиче положај „главе породице“ (pater familias) и војног

команданта, који су имали ius vitae ac necis (право живота и смрти).

Правни послови су били везани за одређени формализам и симболику, тако да

су правила за њихово склапање била врло строга. Иако су промене друштава ишле

релативно брзо, њих дуго времена нису пратиле промене у праву.

На крају треба рећи да постоје и неке назнаке (преко писаца класичног

периода) да је било и писаних закона, али без реалних доказа.

4.3. Римска република

Протеривањем Тарквинија Охолог, римска аристократија није направила неки

спектакуларни преокрет у друштвеном развоју. Уместо краља бирани су претори или

конзули на годину дана. Већ споменути Брут и Колатин, били су први изабрани

конзули. Биће потребно још доста времена да се римска држава стабилизује. У

почетку су односи са суседном етрурском државом били затегнути, са врло

озбиљним сукобима. Чак је и Тарквиније Охоли покушао са Етрурцима и 496. године

пре нове ере са Сабињанима да поново дође на власт у Риму, али без успеха. Рим је

полако почео да шири доминацију и на суседне области, па је 449. године пре нове

ере поразио Сабињане и део њихових територија прикључио својој. У то време је и

чувена аристократска породица Сабињана, Клаудија, прешла у Рим и добила статус

патриција.

Што се тиче односа између два основна слоја слободног становништва,

патриција и плебејаца (плебс-значи мноштво), они се нису много променили од

времена краљевине. Уз ова два слоја треба споменути и клијенте. То су били

66

непуноправни чланови родовске организације (генса). Они нису имали политичка

права и зависили су од рода или појединих родовских вођа. У једном тренутку, због

велике нетрпељивости, знатан део плебса је напустио град и настанио се у околним

равницама (средиште данашње Италије). Ово је доста ослабило положај Рима, па је

патрицијски врх понудио преговоре и реформе у држави. Овим реформама

установљена је функција народног трибуна (трибун-потиче од речи триба, племе, али

се не односи на три првобитна племена). Народни трибуни су били специјални

чиновници којима су се плебејци обраћали ради заштите својих права. У почетку је

бирано четири трибуна, а касније се њихов број попео на десет.

Римљани су у овом периоду желели и да створе један трајнији писан закон и у

том циљу су послали један број учених људи у Атину ради изучавања њихових

закона. После три године, ови људи су поднели извештај сенату и тада је донесен

чувени Закон дванаест таблица (око 450. године пре нове ере). Овај назив је добио јер

је текст закона био исписан на 12 бронзаних таблица, које су биле постављене на

Форуму, главном римском тргу. Касније ће бити више речи о овом закону, као и о

другим правним актима у доба републике. Нешто млађи био је Канулејев закон ( око

445. године пре нове ере) којим је укинута забрана склапања бракова између

патриција и плебејаца.

Почетком V века пре нове ере и плебејци су добили право да сазивају сопствене

скупштине и да путем њих бирају, већ поменуте, народне трибуне. Током година,

утицај плебејаца је растао па је од 367. године пре нове ере један од два магистра

(конзула), морао да буде плебејац. Године 287. пре нове ере одлуке ових скупштина

добијају назив закона и постају обавезне за све грађане ( легес ).

У међувремену Рим је покушавао да обједини све Латине и евентуално направи

продор на шире подручје Италије. Током овог периода наишло је велико искушење

са севера.Галска племена спустила су се са севера, кроз Етрурију према римској

територији, негде око 390. године пре нове ере. У Риму је у то време дошло до сукоба

између сената и великог војсковође Марка Фурија Камила. Он се повукао из Рима, а

непосредно после тога Гали су продрли у Рим и почели пљачку. Римљани су се

држали само у средишњем делу на Капитолу. Они су тада послали гласнике Камилу

да се врати и организује одбрану. Камил је, пошто је постављен за диктатора,

организовао војску Римљана и осталих Латина и на падинама испред Рима потукао

гaлског војсковођу Брена. Била је ово једна од најтежих епизода римске историје.

67

Камил је после започео обнову града и државе, да би још једном, 367. године пре

нове ере потукао Гaле.

Током IV века пре нове ере Рим је покушавао да успостави доминацију над

осталим латинским градовима. Та доминација је прихватана у време гaлске најезде,

али када је опасност прошла, они су хтели да утврде своју независност и одвоје се од

Рима. То је довело до рата између Рима и латинских градова ( којима су притекла у

помоћ нека суседна племена - Волсци и Кампанци ). Рим је однео победу у овом рату

338. године и припојио себи скоро све латинске градове. Сада је Рим постао

најзначајнија војна сила у целој Италији. Етрурци и Самнити били су следећи ривали

Рима у борби за доминацију. Рат између Рима и Самнита започео је 325. године пре

нове ере и трајао је око двадесет година. И Етрурци су се укључили у рат против

Рима, али је коначан резултат био неповољан по њих. Рим се проширио, али се

ускоро појавио нови савез против њега. Овај савез чинило је више италских народа

на челу са Самнитима и Етрурцима. Њима су се придружили и Гали из северне

Италије. После велике битке код Сентина, 295. године пре нове ере Римљани су

протерали Гале у долину реке По, а затим су и Самните и Етрурце укључили у

римски савез. Своју доминацију Рим је спроводио водећи рачуна о положају и

значају савезника и припојених територија. Рецимо, и Етрурци и Самнићани су

задржали своје магистрате и свештенике, као и територију, законе и обичаје. Што се

тиче војске, она је била потпуно стављена под римску управу и у случају рата,

чинила је саставни део римске војске. Са друге стране, Етрурци и Самнићани нису

могли да стекну земљу или посед по римској територији, нити да склапају брак са

Римљанима. Поред тога, нису могли стећи право грађанства у Риму ( уколико би се

ту доселили ) без посебне дозволе народне скупштине. Ради јачања утицаја, Рим је

вршио широку колонизацију и насељавао своје грађане на земљу освојену од

непријатеља. На најважнијим тачкама обале, као и на раскрсницама војних путева,

подигнута су утрђења са римским гарнизонима.

Када је постао господар на највећем делу Апенинског полуострва, Рим се

окренуо југу, где су се налазиле старе грчке колоније, а најближа му је била град

Напуљ. Врло брзо је Напуљ прихватио римски савез. На југу су пропадали узалудни

покушаји обједињавања ради пружања отпора Риму. Последњи значајнији покушај

учинио је епирски краљ Пир, покушавајући да окупи Грке са Сицилије и

италијанског југа. И поред две победе над римском војском 280. и 279. године пре

нове ере, Пир није успео да учврсти грчки савез, а после пораза у бици 275. године

68

пре нове ере, морао је да напусти Италију и Римљанима препусти крајњи југ

Апенинског полуострва.

Следећи противник, који, можемо рећи, вековима представља велику поморску

силу, је Картагина. Рим и Картагина су још у VI веку пре нове ере склопили

трговински уговор, који су обновили 348. године пре нове ере. Још дуго није било

сукоба између њих, да би током ратова Римљана и Пира,овај уговор прерастао у

војни савез. После тријумфа Римљана и поседања свих јужних лука Италије,

интереси Рима и Картагине били су укрштени на Сицилији.

Сицилијански Грци су се нашли у сукобу интереса две велике силе и њихово

понашање је било битно за обе стране. У овом периоду најзначајнија личност између

Грка на Сицилији је био Хијерон II, тиран Сиракузе. Он се 269. године пре нове ере

прогласио краљем Сицилије. Да би спречио пљачку грчких градова од стране

Самнићана, који су се утврдили у Месани (Месина), Хијерон је опсео овај град

264. године пре нове ере. Тада је један део становништва позвао у помоћ

Картагињане, који су послали један свој гарнизон, јер су желели да загосподаре

мореузом између Сицилије и копна. Већи део становништва је позвао Римљане у

помоћ. Рим је знао да ће долазак његове војске неминовно изазвати сукоб са

Картагином. После кратког оклевања, Рим је послао војску и започео Први пунски

рат (Римљани су Картагињане називали Пунима – Peoni). У почетку, грчки краљ

Хијерон II, био је савезник Картагине, али после неуспеха у освајању Месане,

прелази на страну Римљана. Први пунски рат (рат за Сицилију ) трајао је од 264. до

241. године пре нове ере. Према овом рату Грчка, хеленистички свет и Египат били

су неутрални. После великих губитака обе стране ( римска војска се чак искрцала у

северну Африку, покушавајући да заузме Картагину, али без успеха) Рим је био

упорнији и на крају однео победу. Картагињани су истиснути са Сицилије и били су

обавезни према мировном споразуму да плате знатну своту новца. Поред тога, Рим

је, после склапања мира, припојио себи Сардинију и Корзику .

Картагина је, да би ублажила губитке, кренула да прошири поседе у Шпанији

(Иберијско полуострво). Ова област је била значајна, како због рудног богатства,

тако и због обрадиве земље. Такође, била је значајна и као „одскочна даска“ за

евентуалне будуће операције против Рима. За припреме новог рата био је задужен

војсковођа Хамилкар Барка. После његове смрти, врховни војсковођа Картагине

постаје Ханибал, његов син, један од најславнијих војсковођа старог века. Са

великом војском Ханибал је 218. године кренуо преко Пиринеја и јужне Галије према

69

Алпима. Његов прелазак Алпа спада у најсмелије подухвате тога доба. Ханибалу су

се уз пут придружили и бројни Гали. Силазећи са севера према југу Апенинског

полуострва, Ханибал је односио победе ( Тицин, Требија, Трезименско језеро).

Највећа битка одиграла се код Кане у Апулији 216. године пре нове ере. И овде су

Римљани били страховито поражени уз огромне жртве. Рим је у међувремену успео

да завади грчке државице и онемогући подршку Ханибалу са те стране (посебно од

македонског краља Филипа). Ханибалу је у помоћ пошао и брат Хаздрубал са

војском из Шпаније, али је поражен 207. године пре нове ере. Рим је тада слањем

експедиције у Картагину, натерао Ханибала да се врати у Африку. Рат у Африци

завршио се битком код Заме. Римски војсковођа Публије Корнелије Сципион однео

је победу и нанео први пораз Ханибалу. Мир је закључен 201. године пре нове ере и

Картагина је морала да исплати велике своте новца, као и да уништи ратне бродове.

Рим је преузео све њене поседе и довео је у полузависан положај. Тако је завршен

Други пунски рат.

Зашто посебно истичемо ове ратове? Због тога што су они од Рима коначно

створили највећу силу у Средоземљу .Сада је било само питање времена када ће Рим

загосподарити читавим средоземним басеном. У II веку пре нове ере, како се ближио

крај републике, тако је ширење Рима било све изразитије. Грчке државе су се нашле

на удару у првој половини II века пре нове ере. У бици код Пидне, потучен је

македонски краљ Персеј, а после њега и Ахајски савез 146. године пре нове ере. Тиме

је Рим све значајне грчке државе практично ставио под своју доминацију. У Малој

Азији краљевина Пергам сама се предала Риму (краљ Атала III је своју државу

завештао Риму, тако да је после његове смрти, његов наследник прогласио своју

земљу римском провинцијом).37

Картагина је половином II века пре нове ере још „давала знаке живота“ и Рим је

донео одлуку да (без повода) започне рат са некадашњом силом на Медитерану.

Трећи пунски рат започео је 146. године пре нове ере. Завршен је победом Рима

после јуначке одбране Картагине. Приликом освајања града, Римљани су направили

масакр над становништвом. Остали картагински градови су углавном били

поштеђени разарања. Територија Картагине је, после ове римске победе названа

провинција Африка. Тако је производња уља и вина у овој некадa моћној држави,

37

Ростовцев Михаил, „Историја старог света”, Матица српска, Нови Сад, 1990, стр. 283-284.

70

преузета од стране римских велепоседника да би се спречила њена конкуренција у

Италији.

Не треба заборавити да су се у овом периоду дешавале значајне промене на

унутрашњем плану, али о томе ће више речи бити у следећем одељку.

Крајем II века пре нове ере, Рим је био угрожен упадом келтских и германских

племена преко Галије, који су римској војсци нанели значајне поразе код Араузиона

(данашњи Оранж). Постојала је опасност њиховог даљег продора према Италији. У

овим тешким тренуцима по Рим, Гај Марије, једна од најпознатијих политичких и

војних личности Рима тога времена (победник над нумидским краљем Југуртом). Он

је по трећи пут изабран за конзула 104. године пре нове ере и тада је реформисао

војску претворивши је у професионалну и проширивши је на широке масе народа. Са

овом новом војском он је потукао Келте и Германе (пламена Кимбри и Тевтонци)

102. године пре нове ере код Аква Секстија (Окс) и тиме отклонио ову велику

опасност од Рима. Ускоро ће у Риму почети дужи грађански сукоб између

присталица Гаја Марија и Корнелија Суле, такође великог војсковође, који се

прославио на истоку. Он је успео да задржи продирање парћанског краља Митридата

у Грчку и да га протера дубље у Малу Азију. Уз променљиву срећу, сукоби

Корнелија Суле и присталица Гаја Марија (који је у међувремену умро) трајали су до

82. године пре нове ере, кад је Сула коначно однео победу. Он је ојачао сенат и

смањио власт трибуна. Такође је сенату вратио пуну правосудну власт.

Римска војна сила током I века пре нове ере наставила је свој победнички марш.

То нису могли да омету ни повремени устанци робова (Спартаков устанак

70-71. године пре нове ере) или међусобни сукоби римских вођа (рат у Шпанији

78-72. године пре нове ере). Две важне личности изабране су за конзуле 70. године

пре нове ере, Помпеј и Крас. Помпеј је био велики војсковођа, победник из Шпаније

и освајач Сирије, после победе над парћанским краљем Митридатом, а Крас један од

најбогатијих људи у Риму који је желео и успешну политичку каријеру. Трећи човек

који ће отворити један нови период римске историје био је Гај Јулије Цезар. Потицао

је из старе патрицијске породице, али је такође био и рођак популарног народног

вође и чувеног војсковође, Гаја Марија.

Цезар, Крас и Помпеј су се удружили у такозвани тријумвират (власт тројице)

која ће бити клица будуће етапе у развоју Рима, принципата. Пре склапања

тријумвирата, Цезар је већ обављао значајне функције (квестор, претор, проконзул у

Шпанији). Тријумвират је склопљен 60. године пре нове ере, а Цезар је изабран за

71

конзула 59. (60.) године пре нове ере. Непосредно после тога, Цезар је отишао у

Галију, где је врло успешно завршио римска освајања у периоду од десетак година.

Приликом повратка у земљу, Цезар је сазнао да сенат припрема одлуку којом ће га

прогласити за непријатеља народа. Био је то преломни тренутак за Цезара, да ли да се

повинује сенату или да поведе војску на Рим. Цезар одлучује да пређе преко реке

Рубикона узвикнувши: „Аlea jacta est“ (коцка је бачена) и нападне Рим 49. године пре

нове ере. После победе над сенатом, 46. године пре нове ере , постао је глава римске

државе, односно апсолутни диктатор. Подршку Цезаровој аутократској власти

чинили су не само војска, његови ветерани и овлашћења која му је доделио народ,

него су га и широке масе, фасциониране његовом личношћу, гледале с неком врстом

религиозног страхопоштовања. За њих он није био само миљеник среће и генијалан

војсковођа, него и неко више биће. Народ је стога био спреман да Цезара призна за

надљудско биће.

Цезар је успео да оствари само мали део својих амбициозних планова. О

мартовским идама (15. март) 44. године пре нове ере, Цезара је на једном састанку

сената у Помпејевом позоришту убила група завереника, међу којима су главни били

Марко и Децим Брут и Касије.38

Цезар је на самрти Бруту на грчком рекао „ каи су,

текнон“ ( и ти, сине).

Рим је ово бесмислено убиство платио страшним грађанским ратом који је

захватио скоро све делове империје. Из овог дуготрајног рата је као победник изашао

Цезаров унук, Октавијан, 27. године пре нове ере. Овај датум одређен је као тренутак

када је Римска република постала Римско царство.

4.3.1. Римско право у доба републике

Током трајања републике, долази до развитка свих грана права, док са друге

стране државно уређење остаје исто, као у доба краљевине. Долази до одвајања права

од религије и уз постојеће иус цивиле израста још и иус хонорариум и иус гентиум.

Основни извори права у републици су закони (leges) и едикти магистрата

(еdicta).

Назив lex (закон) имају не само закони изгласани на центуријатским и

трибутским скупштинама, већ и плебисцити, почев од 287. године пре нове ере, каo и

38

Ростовцев Михаил, „Историја старог света”,Матица српска , Нови Сад, 1990, стр. 339-352.

72

закони које је доносио сенат или неки магистрат, а односили су се на организацију

провинција или колонија. Најстарији и најчувенији римски закон био је Закон

дванаест таблица, Lex duodecim tabulorum, донет 451. и 450. године пре нове ере.

Донет је на захтев плебејаца да би се ограничила самовоља патриција. Назив је добио

по томе што је био исписан на дванаест бронзаних таблица и истакнут на форуму.

Закон представља кодификацију обичајног права генсова и племена, који су основали

римску државу. Ово право је одабрано и допуњавано према потребама владајуће

класе (патриција). Настало на основама затворене кућне привреде и примитивног

менталитета народа који тек прелази у цивилизацију, право Закона од дванаест

таблица показује следеће карактеристике: мали део установа које регулишу размену,

тешке санкције према дужницима (смрт или ропство), строги формализам у

поступцима, везаност за религију итд. Главни део закона посвећен је судском

поступку и санкцијама за деликте. Осим тога, он садржи неколико одредби о

породичном и наследном праву, врло мало одредби о облигационом праву и нешто

више о својини. Најзад, по једна таблица посвећена је јавном праву и религији.

Ширењем државе се из основа променила њена економска и друштвена

структура, тако да је примитивно право Закона од дванаест таблица постало сувише

тесно. Ипак, Римљани су му кроз целу своју историју указивали дубоко поштовање.

Сматрали су га неком врстом уставног закона, указивали су му скоро религиозно

поштовање, учили га у школама напамет, редовно га цитирали у различитим

приликама и сматрали да сви доцнији закони само развијају принципе постављене у

њему.

Текст Закона од дванаест таблица није сачуван, али је реконструисан, вероватно

не у целини, на основу цитата у делима римских правника и литерата.

Edictum (едикт) представља проглас који магистрат издаје на почетку своје

службе, а који садржи општеобавезне одредбе и правила, програм рада одређеног

магистрата за период његовог службовања. Делатношћу магистрата, нарочито

претора, настало је ius honorarium, систем нових правних установа, уз већ постојеће

ius civile, наслеђено од предака или створено законима.

Због потребе регулисања приватноправних односа Римљана са припадницима

покорених народа (перегринима), делатношћу перегринског претора настаје

паралелни правни систем у римској држави, ius gentium.Због еластичних и

једноставних решења, ius gentium постаје потпунији и савршенији правни систем

73

него што је ius civile, па су се њиме често служили и сами Римљани у међусобним

односима.

Пред крај републике појављују се и први правници теоретичари и први

теориjски радови о праву.

4.4. Доба принципата у Риму

Период римске државноправне историје од Октавијана Августа 27. године пре

нове ере до почетка Диоклецијанове владавине 284. године пре нове ере назива се

именом принципат.

После убиства Јулија Цезара настао је дуг и страшан грађански рат, праћен

бројним прогонствима људи. Из грађанског рата као победник излази Октавијан,

Цезаров унук, који је 27. године пре нове ере постао владар целе Римске империје.

Октавијан је знао да Римљани никад нису волели краљеве и цареве, иако су радо

прихватали диктатуре. Зато је одлучио да не прихвати ни једну титулу нити почаст

коју му је понудио сенат, осим назива принцепс (први грађанин) и почасно звање

Аугустус (узвишени).

Октавијан је желео да га сматрају обновитељем старог државног уређења.

Принципат је ипак монархијски облик владавине уз очување привида републиканске

форме управе и уз вербалну приврженост републиканској традицији. Државом је

управљао сам принцепс, али све одлуке спроводио је преко сената и скупштине док

ове нису коначно сасвим изгубиле власт.

Принцепс (цар), у својству конзула, имао је право врховног војног заповедника

у Риму, а као проконзул у провинцијама. Као трибун, имао је законодавну

иницијативу и право вета у сенату. На основу звања цензора именовао је сенаторе, а

био је још и председник сената, првосвештеник, врховни управник града Рима,

старешина државних финансија, у неким случајевима и другостепени суд.39

Војска је

потпуно изузета из надлежности сената. Њоме се бавио искључиво цар. Најкраћи

опис државног уређења принципата могао би да гласи: сва власт је у рукама

принцепса, то јест цара. Све остале установе некадашње републике привидно су

одржаване.

39

Николић Драган, „Општа историја права”, Свен, Ниш, 2007, стр. 124-125.

74

Непрекидни ратови и грађански сукоби из претходног века, десетковали су

класу сенатора и Август је био приморан да потражи нове људе који ће преузети

одговорност спровођења реформи. Два човека која су се већ истакла својим делима,

Агрипа и Мецена, постали су главни Октавијанови саветници. Под управом ове

тројице, државни послови Рима и целе империје, кренули су набоље. Увођење реда и

законитости подстакло је обнављање трговине и учвршћивање вредности новца.

Ускоро је Рим уживао у миру и благостању. У међувремену, Октавијан се посветио

остваривању великог грађевинског подухвата којим је обухваћена цела империја. Он

је завршио у Риму сва здања која је започео Цезар и осим тога изградио је још много

нових. Пред крај дугог живота с поносом је изјавио: „ Започео сам Рим од цигала, а

остављам град од мермера“.

Октавијан је умро у 76-ој години живота, 14. године нове ере. Преко 40 година

био је неоспорна глава Римског царства. Цивилно становништво га је називало

принцепсом, а војска императором. За време његове владавине није било грађанских

ратова ни немира по Италији. Мир и просперитет су се, не само вратили, него и

усталили у царству.

Октавијан је за свог наследника одредио Тиберија, који је имао преко педест

година када је дошао на власт. Од тада па све до Нероновог самоубиства, на престолу

су седели чланови породице Јулијеваца Клаудијеваца, доба четири цара.

Тиберије је без отпора преузео управљање државом после Октавијанове смрти.

Војска га је прихватила за цара и заклела му се на верност, а сенат му је касније

доделио сва она изузетна овлашћења која су Октавијана начинила господарем

државе. Тиберије је био способан војсковођа старог римског кова, строг, методичан и

искрено одан својој земљи. Међутим, недостајала му је стваралачка енергија, која је

надахњивала свако дело његовог претходника, није имао ни ону изванредну

Октавијанову особину да „уме лепо“ са другим људима. Био је сумњичав и веровао је

да се у народу стално кују завере против њега. У овом периоду појавило се ново

занимање -потказивач- човек који зарађује за живот оптужујући влади поједине људе

због саучествовања у заверама против владара и државе, без обзира да ли су они

заиста имали удела у томе, па чак, без обзира да ли су, у том тренутку, заиста

постојале завере или не. Мада је Тиберије правилно управљао земљом и мада су

провинције остале мирне, поштујући римски ред и закон, Римљани га нису волели.

Тиберије је одлучио да се одрекне власти и повукао се на острво Капри у близини

75

Напуља. Умро је 37. године пре нове ере, омрзнут од свих људи у империји, која је

ипак живела у реду и миру.

Калигула је наследио Тиберија и владао од 37. до 41. године нове ере. Ступање

на престо потпуно му је завртело и иначе „слабу главу“. За кратко време, Калигула је

успео да страћи огромно богатство које је оставио Тиберије, па је зато увео

неоправдане порезе и извлачио новац од богатих људи. Тешки намети изазвали су

немире у провинцијама. Преторијанци (владарева гарда) су се умешали и 41. године

пре нове ере убили Калигулу да би спречили распадање државе.

Клаудије је наследио свог нећака Калигулу и владао од 41. до 54. године нове

ере. Његова тринаестогодишња владавина запажена је нарочито по томе што је успео

да се ослободи потказивача, започео обимне грађевинске радове и што је покорио

Британију. Он је управу над земљом препустио високообразованим синовима грчких

робова или слободних људи, као што су били Нарцис и Палас. Охоли Римљани су их

жестоко мрзели, иако су ови умни људи много допринели да се држава учврсти.

Његова дела говоре о његовом високо развијеном осећању дужности и о родољубљу,

али будући да је био телесно слаб и слабе воље, постао је оруђе у рукама својих

жена. Клаудије се женио три пута. Пошто није био задовољан са прве две жене,

направио је дотле незамислив корак и оженио се својом нећаком Агрипином, која га

је отровала печуркама 54. године нове ере.

Последњи цар у сродству са Октавијаном, Нерон, владао је од 54. до 68. године

нове ере. На престо је доспео на неправилан начин, односно захваљујући безмерној

амбицији и злочину своје мајке, која је отровала Клаудија. Када је ступио на престо

имао је свега седамнаест година. Да би се одржао на престолу, морао је да убије свог

полубрата и мајку.

Нерон је одбијао да озбиљно схвати своје владарске дужности. Ноћу је

прерушен лутао улицама Рима и праћен групом младих људи, нападао угледне

сенаторе, захтевајући откуп од њих. Богате људе и чиновнике убијао је без разлога и

без суда, а њихова имања присвајао. Огромне суме новца трошио је на бесмислене и

вулгарне забаве и гозбе, тако да је убрзо испразнио царску ризницу.

Јула 64. године нове ере избио је пожар у Риму, који је беснео целу седмицу и

када је престао, више од половине Рима било је претворено у прах и пепео. Да би

сузбио незадовољство грађана, Нерон је осудио на смрт стотине хришћана, тврдећи

да су они подметнули пожар.

76

Гувернери и команданти армија по провинцијама, били су огорчени на

централну власт у Риму. Неколико побуна избило је 68. године нове ере. Нерон је

најзад био приморан да изврши самоубиство.

Догађаји који су наступили после Неронове смрти, показали су још једном, да је

монархија, у овом или оном облику, неизбежна и да народне масе и нарочито војска,

признају само тај облик владавине.Показало се и да борба за успостављање старог

система сенаторске управе није само узалудна, него и веома штетна, јер може само да

води оживљавању грађанског рата са свим његовим ужасима. Појава нове династије

(флавијеваца) на престолу, ма колико за то своје уздизање дуговала случају, није

изазвала протест римског друштва. Први из ове династије био је Веспанзијан, кршан,

здепаст и незграпан човек, одликовао се чврстим карактером и вољом. Умро је у

79-ој години живота и њега је наследио његов син Гит, који је постао император

79. године нове ере, али умро је после две године од неизлечиве болести коју је

добио још као младић. Њега је 81. године нове ере наследио његов брат Домицијан.

За време његове владавине поновили су се још једном страшни дани из времена

Тиберија, Калигуле и Нерона, када су потказивачи жарили и палили. Група сенатора

и чиновника, који су одлучили да тиранији стану на пут, убила је Домицијана

96. године нове ере. Сенат и војска прогласили су Нерву, потомка једне старе и

племените римске породице, за Домицијановог наследника. Нерва, који је уживао

велики углед, био је врло стар и владао је само од 96. до 98. године нове ере. Њега је

наследио Трајан, који је владао деветнаест година (98-117. год. нове ере) и за то

време доказао је да је веома способан владар. Од свих царева после Октавијана,

Трајан је најзначајнији. Био је велики војни таленат, далековид државник, који је

јасно сагледао који су непосредни проблеми пред царством и које су јој опасности

споља претиле. Осим тога, био је одличан организатор, који је улазио у све

појединости управљања државом и лично упућивао потчињене, које је брижљиво

бирао из владајућих аристократских редова. Имао је две амбиције: да обезбеди

чврсте границе Римског царства, које је проширивао само ако би то доприносило

безбедности и да осигура ред и благостање у Риму и провинцијама. Његов таленат

великог војсковође омогућио му је прво, а његове државничке способности,

обезбедиле су ово друго. У својим походима, Трајан је покорио моћну полуварварску

Дакију, у рату који је трајао седам година (99-106. год. нове ере), а затим и саму

Партију. Тада је први пут источна граница Римског царства померена са Еуфрата на

Тигар. У то доба, империја је била највећа по пространству. За време своје владавине,

77

Трајан је мудро управљао државом. Њега је наследио Ходријан, који је владао од

117. до 137. године нове ере. Ходријан је био веома образован, а као владар, изнад

свега био је реалиста. За наследника је одредио блиског пријатеља Тита Антонина,

веома мудрог и побожног човека. Антонин, кога су звали Пије, владао је од 138. до

161. године нове ере и када је умро, ожалило га је цело Римско царство. Римљани

вековима нису знали за тако мирно раздобље, нити ће га икада више упознати.

Антонина је наследио његов рођак Марко Аурелије (161-180. год. нове ере)

који се прославио својим филозофским изрекама. Био је веома побожан и добар

човек и својим животом давао је пример како људи треба скромно да живе. Објавио

је књигу мисли названу „Размишљања о самом себи“. Наследио га је син Комод,

сурови, похлепан и безначајан. Комод, који је владао од 180. до 192. године нове ере,

поновио је претеривања из старих лоших времена. Доба величине и сјаја Римске

империје нестало је у неповрат, а када су Комода 192. године нове ере убили

разљућени гардисти, настало је ново доба, доба беде и размирица. На престо долази

Септимије Север (193-211. год. нове ере). Био је Африканац, родом из Марока.

Постао је изванредан, иако понекад строг владар. Био је образован човек, владао је и

унапређивао уметност. Његова тријумфална капија, која и данас стоји у Риму, једна

је од најлепших у свету. Када је умро, 211. године нове ере, наследили су га синови

Каракала и Гета. Каракала је одмах убио Гета, са којим је делио престо, али је и сам

убијен 216. године нове ере.

Владавином Северових рођака из Сирије, започело је једно од најтужнијих

поглавља у историји Римског царства. Последњи Северов рођак који је владао, био је

Александар, који је убијен 235. године нове ере. После Александрове смрти почела је

права пропаст. Између 235. и 285. године нове ере изређало се двадесет шест

римских царева, од којих је само један умро природном смрћу.

4.4.1. Римско право у доба принципата

Римско право у ово доба доживљава свој највећи успон, превасходно

захваљујући делатности тадашњих великих правника, од којих су се нарочито

издвајали Лонгин, Целз, Јулијан, Помпоније, Гај, Папијан, Улпијан и Модестин. Дела

ових класичних учених правника ( јуриспрудената), уживала су такав углед, да су

њихова мишљења постала обавезна за судове као извор права у случајевима

78

тумачења правних прописа или код постојања тзв. правне празнине. Од бројних дела

класичних правника, само су три сачувана у целини: Гајеве „Институције“,

Улпијанове „Регуле“ и Паулусове „Сентенције“.

Уз правну науку, извори права у принципату су још и закони, сенатске одлуке,

преторов едикт и нарочито одлуке принцепса, које постепено потискују у други план

све друге изворе, сем правне науке, која је сачувала извесну самосталност.

Силвије Јулијан, тадашњи највећи правник, објединио је ius honorarium и ius

gentium у један статичан систем норми назван Edictum perpetuum, односно Вечити

едикт.

После Закона дванаест таблица, ово је прва успешна кодификација римског

права.

4.5. Доба домината у Риму

Монархија, која се више није скривала иза републиканске форме и реторике,

прозвана је именом доминат, према новој титули владара, dominus et deus (господар

и бог). Сви грађани царства постали су subiecti (поданици). Реформама Диоклецијана

и Константина, створено је државно уређење које ће потрајати, не само до пада

западног дела царства 476. године, већ и током читаве рановизантијске епохе.

Нови император, Диоклецијан, изабран 284. године, био је син ослобођеног

роба из Сплита, у римској провинцији Илирија. После неколико деценија ратова и

анархије, како у земљи тако и са спољним непријатељима, Диоклецијан је успоставио

за неко време ред у Царству, одбранио државу од спољних непријатеља, зауздао

помахнитале страсти и амбиције, спроводећи мудар и обиман програм реформи у

области јавног и приватног живота. Чврст положај свог престола дугује умору и

гнушању, којим су друштво и војска били обузети.

Диоклецијанова делатност била је усмерена у три правца: желео је да ојача

положај владара, да спроведе реформе у начину управљања државом и обнови

војску. Аутократска власт цара, који је био позван да одлучује о свим питањима која

су се тицала државе светских размера, показала се недовољном за истовремено

управљање државом и за њену одбрану. Зато је 285. године поделио државу на два

дела: источни (који је изабрао за себе) и западни (који је дао свом пријатељу

Максимијану). Диоклецијан је био моћнији император него Максимијан. Сваки

79

император је номиновао по једног цезара за свог наследника. Галерије је требао да

наследи источни, а Констанције западни део империје. Тако су императори владали

заједно неколико година.

Диоклецијан је 305. године одлучио да се повуче из јавног живота, па је

принудио свога савладара Максимијана, да учини исто. Тако су Галерије и

Констанције сели на престо као августи, изабравши два цезара за своје наследнике.

После Констанцијеве смрти, његов син Константин, присилио је Галерија да га

306. године прогласи за цезара. Након Галеријеве смрти, Константин је у борби

савладао све противнике.

Од 324. године, Константин, за кога се претпостављало да је српског порекла,

остао је једини римски император и у том својству наставио је да мења државну

управу, што је започео Диоклецијан. Имао је два циља: први, да подигне нов град,

Константинопољ, на место Византа. Град је имао изванредан положај, јер се налазио

на преласку Европе у Азију. Из Рима је пренео престоницу у Константинопољ и од

тада је управљао империјом из овог града. Други главни циљ био је да прихвати

хришћанство и начини га званичном религијом империје.

Константин, назван Велики, умро је 337. године и његови наследници су поново

поделили империју.

Последњи цар који је успео да обједини царску власт у својим рукама, био је

Теодосије I. Он је, пред смрт 395. године, старијег сина Аркадија, поставио за

владара на истоку, а млађег Хонорија, на западу.

Збацивањем последњег римског цара Ромула Августа 476. године (од Одоакора)

престало је да постоји Западно римско царство.

4.5.1. Римско право у доба домината

Пребацивањем државног и политичког тежишта на Исток и све већи значај и

процват нове престонице на Босфору, довешће до тога да грчки језик као званичан

постане равноправан са латинским. У правнички језик продире источњачки стил

изражавања, китњаст, многоречив и непрецизан. Велики број царских наредби са

законском снагом, названих легес и место издатих под притиском нових околности и

потреба, реметио је складну целину класичног права и у много чему противречио.

80

Јака централизација и строга хијерархија у државној управи, као и

концентрисање целокупне власти у личности императора, довешће до тога да се

извори права у доминату могу свести на две групе, ius i leges. Називом ius означавала

се класична правна наука, односно дела пет правника: Папијана, Модестина,

Паулуса, Улпијана и Гаја. Називом leges означава се право створено царским

конституцијама.

Најзначајнији законски акт из овог времена је Милански едикт, којим је

проглашена верска равноправност и престанак гоњења хришћана, које је трајало три

стотине година. Проглашен је у Медиохану (данашњем Милану) 313. године.

81

СРЕДЊИ ВЕК

82

1. ФРАНАЧКА ДРЖАВА И ЊЕНЕ НАСЛЕДНИЦЕ

Територија накадашњег Западног римског царства, које је доживело свој

суноврат 476. године, насељавају германска племена и формирају велики број

варварских држава. Од свих варварских држава које су основане у Западној Европи,

најдуже се одржала Франачка држава.

У Галији, после бројних сукоба између појединих германских племена и

њихових војсковођа, уздиже се вођа Салијских Франака, Клодовик. Он успева да се

свим Францима наметне као владар 451. године. Припадао је породици Меровинга

која је владала Франачком до средине VIII века.

Један број аутора рачуна почетак франачке државе од 486. године и битке код

Соасона, а њен крај везују за 843. годину и њен распад на три дела.

Клодовик 496. године прихвата прелазак у хришћанство, а, што је нарочито

значајно, покрштавање су спроводили римски католички свештеници. Клодовик се

крстио заједно са око три хиљаде својих војника. Цркви је даровао земљу и доделио

привилегије, а црква је за узврат, помагала јачање краљевске власти.

После Клодовикове смрти 511. године, Франачка краљевина била је раздељена

међу четворицом његових синова. Своје центре они су имали у Мецу, Паризу,

Соасону и Орлеану. Ово ће довести до стварања три независне области: Неустрије,

Аустразије и Бургундије, које ће тек у другој половини VII века мајордоми

Аустразије ујединити у јединствену франачку државу.

Мајордоми Аустразије око 680. године постају мајордоми читаве Франачке, уз

истовремено постојање краљева без власти.

Уз ослонац на ситне и средње земљораднике, из аристократског слоја

Рипуарских Франака уздиже се моћна породица Арнулф, која ће дати нову

династију. Ова династија знатно касније понеће име кaролинска, по њеном

најистакнутијем представнику Карлу Великом. Арнулфима ће поћи за руком да

зауставе даље распадање Франачке, да потисну или потчине друге угледне

породице и да преко мајордома, управника двора, фактички владају државом уместо

последњих меровиншких краљева. Уздизању власти и угледа мајордома нарочито је

допринео Карло Мартел. За време управе мајордома Карла Мартела

83

(715-741), Франачку су угрожавали Арапи, који су у међувремену освојили северну

Африку и већи део Пиринејског полуострва. Њихова лака коњица продирала је све до

Париза. До одлучујуће битке дошло је код Поатјеа 732. године. Франачка пешадија

однела је победу над арапском коњицом. После овог пораза, Арапи нису више

угрожавали Франачку.

Војном реформом Карла Мартела, створена је војска која је била спремна да

брани државу и осваја нове територије. Феудални систем, који је започео у доба

Карла Мартела, послужио је као основа целокупном војном, привредном и

политичком развоју франачке државе и утицао је на остале средњовековне државе

Европе.

Ипак, и у време Карла Мартела, Франачка још увек има обележја неке врсте

савеза појединих области. Јединствена краљевска власт потпуније је реформисана

тек када је племство на сабору у Суасону 751. године прогласило за краља његовог

сина Пипина Малог,оснивача династије Каролинга, а римски папа Захарије се

сагласио са тим чином. Папи је била потребна помоћ Франачке у борби против

Лангобарда, који су заузели велики део северне Италије и угрожавали Рим. Пипин се

одазвао папином захтеву и сузбио Лангобарде из римске и равенске области. Те

територије Пипин је уступио на управу папи и на тај начин му се реванширао. Тако је

у Италији основана Папска држава 756. године.

Највећи успон Франачка је постигла за време владавине Пипиновог сина Карла

Великог (768-814), који је добио назив Велики због успешних освајања и

учвршћивања франачке државне моћи. Настављајући ослањање на римску цркву, он

ће новим освајањима створити пространу државу са претензијом обнове Римске

империје, макар у границама њене некадашње западне половине. Освајачке походе

Карло је започео ратом против Лангобарда 774. године. Уништио је њихову државу у

Италији, а затим је покорио Баварце, карантанске Словене и Аваре у Панонској

низији. Са ратоборним паганским Сасима Карло је ратовао пуних 30 година.

На Божић 800. године, у цркви Светог Петра у Риму, папа Лав III крунише га за

цара, додељујући му титулу Imperator Romanorum. Царска титула Карлу је донела рат

са Византијом, јер су византијски цареви себе сматрали јединим правим

наследницима Римског царства и јединим који су достојни да носе царску круну.

Сукоб је завршен миром у Ахену 812. године.

Карла Великог је наследио његов син Лудвиг Побожни (814-840). Он је још за

живота поделио државу на три дела и дао их на управу тројици својих синова,

84

задржавајући за себе врховну власт и титулу императора. Синови Лудвига Побожног

повели су ускоро међусобну борбу за власт. Најзад је између њих склопљен

такозвани Верденски уговор, 843. године, по коме је Франачка подељена на три

дела.40

Земље источно од Рајне, претежно насељене нефраначким германским

становништвом, припадале су Лудвигу Немачком. Западне, француске територије,

добио је Карло Ћелави. Етничко хетерогени појас између њих, од Северног мора до

Рима, припадао је најстаријем сину Лотору, који је и понео титулу цара. Преко

Лоторове титуле Франачка је још десет година формално уједињена, али је у

стварности Верденски уговор означио крај њеног постојања као јединствене државе.

Слабљењу и распаду Франачке допринели су и походи Сарацена, Нормана и Мађара.

Западнофраначко подручје даље ће се развијати као Француска,

источнофраначко као Немачка.

1.1. Право у Франачкој

Најмање три битне околности условљавају да се пре може говорити о праву које

је важило на територији Франачке, него о франачком праву: етничко шаренило, јак

племенски партикуларизам овога простора и лимитираност државне власти у

стварању и примени права. Правни партикуларизам је био толико изражен, да се у

држави паралелно примењивао велики број племенских обичајноправних система.

Примера ради, прве две франачке династије примењивале су различито право: на

Меровинге - салијско право, а на Каролинге - рипуарско право. Најважнија особина

која је карактерисала франачко право је тзв. персонални принцип у примени права.

За овај временски период је карактеристично то да ниједан освајач, односно

владар, није тежио да постане законодавац.

Основни правни извори су збирке обичајног права племена, које су улазиле у

састав Франачке, leges barbarorum и државни прописи које су издавали франачки

владари.

Поменућемо два најзначајнија законика из овог времена , а то су: Салијски

законик, који је донео Клодовик, крајем V или почетком VI века и Рипуарски

законик, који је адаптирао, редиговао и објавио Карло Велики око 800. године.

40

др Николић Драган, „Општа историја права”, Свен, Ниш , 2007, стр.159-161.

85

2. ВИЗАНТИЈА - СРЕДЊОВЕКОВНИ ОДБЛЕСАК РИМА

Постоји више мишљења у ком тренутку је настала Византија. По једном

мишљењу, почетак Византије се везује за 330. годину и за цара Константина. Други

сматрају да је настала Tеодосијевом поделом Римске империје на западну и источну

половину 395. године - Источно царство са средиштем у Константинопољу и Западно

са средиштем у Риму. Мада је између њих још увек постојало формално јединство,

већ тада су то биле две засебне државе. Међутим, знатан део писаца сматра да је

Византија настала 476. године, када је дошло до слома Западног римског царства.

Најзад, има чак и оних који сматрају да је настала после Јустинијана, кога сматрају за

последњег римског и првог византијског цара. Има и аутора који истичу да права

Византија потиче од Ираклија, почетком VII века.

За све време њеног постојања, званично име ове државе је Римско царство, а

њени становници су себе називали Ромејима. Назив Византија ушао је у употребу тек

у XVI веку, онда када ова држава више није ни постојала и потиче од имена старе

грчке варошице Византиона, која се налазила на месту где је Константин Велики

330. године саградио Константинополис. Историју Византије можемо поделити на

три периода: 1) IV до VII век;

2) VIII до XII век и

3) XIII до XV век.

На царски престо 527. године долази човек назван „последњим Римљанином“.

То име је добио јер је цео свој живот посветио снажењу западног утицаја у

Византији, као противтеже очигледној поплави оријенталне културе. Поред тога, и

за њега као и за Константина Великог, постоје озбиљне индиције да је српског

порекла (као и још неки римски цареви). Јустинијан је имао занимљиву мешавину

супротних карактерних особина. Био је наклоњен науци, енергичан, достојанствен,

али и способан за велике свирепости, јер је био плаховите нарави.

Када је Јустинијан дошао на власт, затекао је законодавни систем империје у

приличном хаосу. Зато је одредио комисију стручњака за правна питања да испита и

измени законе. Комисија је тридесетих година VI века објавила серију књига под

називом “Corpus iuris civilis“. Она обухвата зборник царских закона који су донети

86

још у првим данима Римске империје, преглед законских одредби од времена

републике, основе римског права, неку врсту уџбеника за студенте и нове законе,

односно прописе које је донео сам Јустинијан. Основу Јустинијанових закона чине

хуманост, здрав разум и јавна корист. Његов законик се oдржао све до пада

Цариграда 1453. године и извршио велики утицај на правне системе скоро свих

европских држава.

Када је Јустинијан умро, Византија је почела да слаби, како у војном, тако и у

политичком смислу. Скоро 70 година трпела је пораз за поразом од Сасанида или

варвара, све док 610. године није преузео команду над војском један изванредан

војсковођа, Ираклије, рођен у Азији, али веома привржен Византији. Ираклије је био

снажан човек, одликовао се огромном личном храброшћу и великим војним знањем.

Он је повратио многе територије које је Византија била изгубила. Само неколико

година касније, Византија се нашла под ударом Арабљана, који су под вођством

калифа Абубекра развили несавладиву силу. Арабљани су завладали Jeрменијом,

Кипром, Родосом и многим другим територијама Византије, али су били тешко

потучени када су 678. године напали и саму престоницу. Од тада они су у току

четврт века стално јуришали на Цариград, али без успеха. Једно од главних оружје

које су Византинци употребљавали у одбрани, била је грчка ватра, запаљена течност

у којој се налазила и нафта. Браниоци су испаљивали мноштво оваквих пројектила на

арапске бродове, изазивајући страшне пожаре. Најзад су Арабљани били приморани

да напусте освајање града са мора. Због свог положаја, Византија је била изложена

нападима са свих страна. Византија на северу добија (око 680. год.) нове суседе,

такође непријатељски расположене-Бугаре. Дефинитивно ће их победити тек у X

веку, када је престала и арабљанска опасност по Византију.

Друго раздобље византијске историје обухвата иконокластичку кризу,

726-843. године и процват Византије 843-1025. године, владавину цивилног племства

1025-1081. године и владавину војног племства 1081-1204. године.

После преброђене тешке верско-политичке кризе (иконоборство), којој основни

печат даје исавријанска (сиријска) династија 717-820. године, империја се свела само

на Грчку и Малу Азију. Исавријски цареви често су називани иконоборци.

У време лепе и окрутне царице Ирине погоршали су се односи са Западом и

Карлом Великим, са чијим се царством сада Византија граничила на северу. Папа је,

с обзиром да се на власти нашла жена, престо прогласио слободним и по кратком

87

поступку доделио царску круну Карлу Великом (и то као цару Светог римског

царства, чијим се легитимним настављачем сматра Византија).

Византија достиже свој врхунац током владавине македонске династије

(867-1056. год.), чији је оснивач Василије I, а њени најистакнутији чланови су велики

законодавац Лав VI Мудри, његов син-цар и историчар Константин VII Пофирогенит

и Василије II Бугароубица. За време владавине Василија I и Лава VI, у периоду од

867. до 912. године, извршена је велика кодификација права.

Византинци су крајем X века, за време владавине цара Василија II, заузели

готово исто онолико велику територију колику је држао Јустинијан више од четири

века раније. Ислам је био слаб на границама империје и византијски утицај се осећао

чак и у земљама „Плодног полумесеца“. Византија је успела да обузда Бугаре, који су

пљачкали њену територију, као и арапске пирате дуж морске обале.

Унутрашњи живот је био сређен и стабилан, захваљујући мудром управљању

државом. Монархија је постала наследна и цареви су се окружили ратничким сјајем и

протоколом који би задовољио и Диоклецијана и Константина Великог. Стабилан

живот земље утицао је и на развитак земље.

Током X и XI века Византија је била најважнија велесила у Средоземљу и

Европи, а Цариград је био главни центар светске трговине, познат чак до Кине. Због

тога многи истичу да је време македонске династије било цветно доба Византије.

Али, већ се династија Комнина (1081-1185) морала носити са новим

непријатељем, Турцима Селџуцима. Најезда Турака била је један од најзначајнијих

догађаја у историји. Док су Арапи дозвољавали хришћанима у освојеним земљама да

задрже своју религију, па су чак пуштали ходочаснике у Палестину, Селџуци нису

били тако трпељиви. Зато је корен непријатељства између Византије и Турака био

тако дубок и пред крај XI века, скоро цела западна Европа, увучена је у сукоб.

Византијски цар Алексије затражио је 1095. године помоћ од папе Урбана II. Тако је

дошло до крсташких ратова. У крсташком походу поклекнуо је и сам Цариград

1204. године, када га крсташи безобзирно пљачкају и уништавају. Освојивши

престоницу царства, крсташи су журили да отпреме на запад заплењену

имовину-злато, сребро, посуде, драго камење, свилене одежде и материјале, крзно,

самуровину. У време пљачке Цариграда пропадали су у пожару храмови, камени

дворци, трговачке радње. Многа прелепа здања су отишла у неповрат.

У својој позној историји, Византија је претрпела мноштво несрећа и потреса. Од

1204. године почиње трећи период Византијске империје. Држава, уједињена после

88

60 година (1261), дуго није могла да се опорави од разарања. Унутрашње размирице

које су биле последица десетина година ропства, нису погодовале развоју царства и

њене престонице. У то време, са друге стране ратовала је са многобројним спољним

непријатељима-Бугарима, Србима, Италијанима и Турцима. Цареви су били бирани и

збацивани и то се догађало прилично често. Понекад су се појављивали снажни

владари, као што су били Михајло VII и Манојло II, који су обнављали царство и

стварали привид јединства и мира. Приметан је био општи пад, епидемије и несреће.

Византија је једна од првих европских држава „преживела“ црну смрт-кугу,

изгубивши у 40-им годинама XIV века највећи број људских живота, у целој Европи.

Цариград је два пута преживео епидемију, у 1348. и 1361-1363. године.41

Султан Мухамед II био је 1453. године спреман да зада крајњи ударац

хришћанском Цариграду. У току осам седмица, више од стотину турских топова,

постављени око, дотле неосвојиве тврђаве, рушило је градске зидове и цркве, сејући

смрт и пустош. Крајем маја убијен је и сам цар Константин XI (по мајци из српске

породице Дејановић). Скоро су се одмах његове војсковође договориле да се предају

и град је пао. Био је то крај византијског царства.

2.1.Византијско право

Право у Византији можемо поделити на два дела: Јустинијаново и касније, више

изворно византијско право, које своје узоре неће тражити једино у Јустинијановој

кодификацији. Ипак, поједине гране права или макар њихови делови, неће се сувише

одаљавати од својих римских, Јустинијанових корена.

Јустинијан је желео да своје рестаураторске, војнополитичке подухвате

пропрати стварањем јединственог правног система, у којем би нестало разлике

између старог права, садржаног у делима класичних правника, и новог, створеног

царским конституцијама.

Овај грандиозни посао започет је 528. године и окончан 534. године, све време

под руководством Трибонијана, истакнутог правника и високог државног

функционера, једног од најобразованијих људи свога доба. Римско право је

41

Aleksandra A. Čekalova, Margita A. Poljakovska, „Живот и обичаји у византијском друштву”,

стр.153-157.

89

сакупљено и систематизовано у оквиру монументалног правног зборника, који је

касније, у средњем веку, назван “Corpus iuris civilis“.

Прво је објављен пречишћени зборник императорских конституција, издатих

пре Јустинијана 529. године “Novus Codex Iustinianus“. Затим 533. године објављена

је кодификација класичног права под називом “Digesta“ (латински назив који

означава нешто што је изложено извесним редом) или „Пандекте“ (грчки назив који

означава нешто што садржи у себи све). Дигесте су састављена од 50 књига. Књиге

су подељене на поглавља, а ова на фрагменте (leges). Сваки фрагмент представља

одломак из дела неког класичног правника. Дугачки фрагменти подељени су на

параграфе.

Исте те године (533), комисија је објавила “Instituciones“ или „Елемента“,

уџбеник за правнике, који је био саставни део кодификације и имао снагу закона. То

су у ствари делом преписане, делом препричане, делом прерађене Гајеве

институције. Књига је подељена у четири књиге, а ове се деле на титулусе и

фрагменте.

Године 534. издат је “Codex“, који је обухватао ранији кодекс и 50 конституција

које је Јустинијан у међувремену издао.

Конституције које је Јустинијан касније издао, скупљене су (од XII до XIV века)

у збирку под називом “Novelae“.

У глобалним сагледањима византијског права треба имати у виду чињеницу да

се Византија после Јустинијана, уз световно, све више развијало и заузимало све

значајније место и црквено право.

Што се тиче формалних извора права, они све време углавном остају исти. То

су закони - номои и царске конституције, касније неаре. Убрзо им се придружују

номоканони, а нешто касније и повеље.

Номоканони представљају комбинацију световних и црквених прописа.

Повеље, које почињу да се издају од XI века, су такође важан извор права у

Византији. Оне су спадале у партикуларне изворе права, јер су се односиле на

појединачне случајеве, али су због њихове бројности добиле на значају за

разумевање византијског права.

Најзначајнији закони који су донети у VIII веку су: Земљораднички

закон - Номос георгикос, Поморски закон - Номос наутикос и Војнички закон -

Номос стратиотикос, а од кодификација: зборник закона под називом „Еклога“.

Земљораднички закон је донет у циљу спровођења социјалних реформи и заштите

90

слободних сељака. Садржи одредбе о заштити приватне својине на покретној и

непокретној имовини сељака.

Поморски закон познат је под именом Бродарски или Родски закон. Садржи

прописе о поморству и поморској трговини, о одговорности власника брода, о

одржавању реда на броду, о плаћању посада и слично.

Војнички закон регулише питање војничке дисциплине и одговорности која из

ње произилази. Настао је из потребе да се уреде обавезе које војници преузимају

према држави, а велики број оних на које се овај закон односио и примењивао,

припадао је словенским народима.

„Еклога“ је зборник правних норми грађанског и кривичног права, замишљен

као приручник за судску праксу и државну администрацију. Донео ју је Лав III,

родоначелник исавријанске династије и ватрени иконоборац, тј. противник

поштовања икона и њихове употребе у богослужењу. Већина аутора се слаже да је

„Еклога“ донета 726. године. „Еклоге“ су примењиване у Византији век и по.

У IX и X веку настају Прохирон, Епинагога, Василике, зборник новела цара

Лава VI, Романа I Лакапина, Константина VII Порфирогенита, као и чувени Фотијев

Номоканон.

Прохирон (приручник) је прво велико законодавно дело родоначелника

македонске династије Василија I (867-886), донет је између 878. и 879. године.

Посвећен је пре свега грађанском праву, а само пред крај и кривичном праву. Читава

материја систематизована је у 40 глава, па је због своје једноставности и

приступачности, за практичну употребу у судству и државној управи. Прохирон је

остао на снази све до 1453. године. Уживао је велику популарност, не само у

Византији, већ и међу Јужним и Источним Словенима. У Србији је читав превод

Прохирона укључен у Савино законодавство, а изгледа да је индиректно унет у нашу

средњовековну правну компилацију, названу необичним именом-Закон цара

Јустинијана.

Епанагога (правни водич, пут ка закону) јесте друго законодавство цара

Василија I. Замишљена је као приручник за судије. Састављена је између 879. и

886. године, а највећим делом по угледу на Прохирон, али са знатно побољшаном

систематиком.

Најважнија новина се појављује у регулисању установа јавног права-положај

цара и цариградског патријарха и њихов међусобни однос.

91

Велики законодавни полет Василија I наставиће од 886-912. године његов син

Лав VI Мудри, издавањем 888-889. године шестотомног зборника названог Василике

(царске књиге, односно закони). Царска књига је најамбициознији,

најсистематичнији и најзначајнији кодификацијски подухват владара из македонске

династије. Настала је са циљем да се преканонује Јустинијанова кодификација. Ово

капитално правничко дело садржи све правне новеле које су донесене од VI века.

Василике у наредним вековима постају основни извор византијског права и

потпуно су потиснуле Јустинијанову кодификацију. На овај извор позивају се судије

и у XIII веку.

Два последња значајна зборника византијског права су Синтагма (Синтагма) и

Хексабиблос (Хеxабиблос).

Синтагма је донета у Солуну 1335. године. Зборник је саставио светогорски

монах Матија Властар. Овај зборник припада црквеном праву, био је добро

прилагођен потребама свог времена, а постао је и део Душановог законика.

Хексабиблос-шестокњижje је зборник донет као део приватне збирке 1345.

године, такође у Солуну. Саставио га је солунски судија Константин Арменопулос.

Он садржи превасходно световно право, које највише осликава правна решења из

Василика и касније правну праксу.

92

3. ИСЛАМ И АРАБЉАНСКА ДРЖАВА

Појам Арабљанска држава, као уосталом и појам арабљански уопште, односи се

превасходно на предисламску Арабију и евентуално Арапски калифат до Умајада.42

Матична територија Арапа је полуострво Арабија. Највећи део Арабије чине

безводне и тешко проходне степе и пустиње. Степско-пустињско земљиште било је

погодно само за номадско сточарство. Земљорадњом су се бавили по ретким оазама и

на обалама мора, где је било равнице и где су повремено падале кише. То је било

доба заостале и разједињене Арабије. Основ бедуинског друштва било је родовско

уређење. Сваки шатор је био једна породица. Више шатора је чинило род. Сваки род

је имао свог старешину. Већи број родова чинило је племе на чијем се челу налазио

шеик. Припадници истог племена себе зову деца (бану) заједничког претка.

Ипак можемо рећи да су главна занимања била пљачке и трговина. Да би

трговина, ипак, могла да се развија, прећутно су у читавој Арабији поштована четири

месеца „светог примирја“, када ниједан караван није смео бити нападнут. Религијске

представе предисламских Арабљана биле су везане за анимистичка и астрална

веровања. Поред култа месеца, предмет обожавања били су и Јутарња звезда и

богиња судбине и неба, ћерке Алаха, који се већ тада издвојио као водеће божанство

Меке, трговачког средишта Арабије. Арабљани су живели у својој многобожној

религији све до VII века када им је арапски трговац по имену Мухамед донео нову

религију.

Мухамед је рођен у малом граду Меки, на обали Црвеног мора, у Арабији, око

570. године. Био је син трговца и када је порастао прихватио је породично занимање.

Када му је било 40 година, Мухамед је решио да се одрекне посла и почне водити

живот посвећен молитвама, размишљању, проповедима и помагању сиромашнима.

Мухамед је почео да проповеда правила о добром и љубазном поступању, тврдећи да

га је надахнуо бог који се на његовом језику звао Алах. Он је осуђивао Арапе што

верују у више богова, говорећи да постоји само један прави, Алах. У почетку, његово

учење изазвало је отпор међу Арапима, тако да су га изгнали из Меке, 622. године,

али је он побегао у Медину, где је нашао много боље услове за ширење својих идеја.

42

Аврамовић Сима, Станимировић Војислав, „Упоредно правна традиција“, стр. 179-185.

93

Мухамедова вера постала је позната као ислам, а његови следбеници названи су

муслимани. Ислам се почео ширити када је Мухамедово учење забележено у књизи

названој Куран, која је за муслимане исто тако света као за хришћане Библија. Чак је

и муслимански календар тако сачињен да су сви догађаји датирани пре или после

хиџре, датума Мухамедовог бекства из Меке у Медину. Један од основних принципа

веровања било је схватање да свакоме треба омогућити да прихвати ово учење. Они

који га не прихвате сврставани су међу невернике. Дужност је муслимана да се увек

и свуда боре против неверника, али у својој историји они су били углавном трпељиви

према другим вероисповестима. Њихови прогони неверника никада нису били тако

свирепи или масовни као први прогони хришћана.

До Мухамедове смрти, 632. године, цела Арабија је преображена у нову веру. У

време његове смрти било је неколико способних људи спремних да наставе

Мухамедову мисију. Његов ученик, Абу Бекр, који је одмах добио титулу калифа

(верски и световни поглавар), почео је да сакупља Арапе у борбену војску. Калифе су

покориле целу Арабију и кренуле у освајање византијских и персијских територија.

У првој половини VII века Арапи су освојили византијске територије-Сирију,

Палестину и Египат и уништили персијску државу. Унутрашњи немири прекинули

су, привремено, освајачке походе. Са доласком Муавија за калифу, са којим почиње

владавина династије Омејада (661-750), обновљени су освајачки ратови, а Дамаск је

постао престоница државе. Под вођством Омејада, Калифат је достигао највеће

територијално проширење. У другој половини VII века Арапи су освојили Северну

Африку, до Атлантског океана, а 674-678. године чак опседали Цариград, али га нису

заузели. Муслиманско напредовање кроз Западну Европу, наишло је на жесток

отпор. Арапи, који су освојили Шпанију и покорили краљевину Визигота,

711-713. године, претрпели су неуспех у Франачкој, где их је потукао вођа Франака,

Карло Мартел, код Поатјеа, 732. године.

Исламска цивилизација није никако била само освајачка. У току времена она је

снажно утицала на европски свет, који се тада налазио у опадању, обновила је

друштво, оживела књижевност, уметност, науку, медицину, право и филозофију.

Упркос измицању, ислам је очувао огромну моћ и утицај. Пошто су преузели

трговачке путеве и трговачке центре својих поданика и даље их развијали,

муслимани су постали веома богати. Тајну прераде свиле, коју су Кинези љубоморно

чували преко две хиљаде година, случајно је открио један византијски трговац, а

користили су је и муслимани.

94

Абасиди су избацили Омејаде из Дамаска, око 750. године и основали

престоницу у Багдаду, а од тада се држава назива Багдадски калифат. На калифски

престо је дошао Абул Абас, оснивач династије Абасида (750-1258).

Један принц из породице Омејада је побегао у Мароко, одакле је преко мора

стигао у Шпанију и тако основао независтан калифат у Кордоби 755. године. Овај

калифат у Шпанији, сматрао се, не само посве различитом државом у односу на

исламски калифат са средиштем у Багдаду, већ је у Абасидском калифату видео свог

најљућег непријатеља.

У IX и X веку долази до издвајања Египта, Марока, Сирије са Палестином и

других земаља из Багдадског калифата. Калифима је половином X века остао само

Багдад са околином.

Средином XI века Турци Селџуци заузели су Иран и Месопотамију, а

1055. године и Багдад. Калифе су умногоме изгубиле световну власт. Багдадски

калифат је животарио до 1258. године. Тада су Монголи заузели и разорили Багдад.

То је био крај Багдадског калифата.

Почетком XI века распао се и калифат у Шпанији на више кнежевина и градова.

3.1. Шеријатско право

У раном средњем веку, поред римског права, само је још шеријатско право

представљало један аутохтони, заокружени правни систем. Оно је у својој бити

верско право, али за муслимане представља много више од тога. И сама арапска реч

шари`а (божји закон) означава и „пут ка појилу“, „стазу коју треба следити“, „пут

исправног живота“.

У основи је плод Мухамедовог учења и праксе, настало је у колевци ислама,

Арабији (VII век). Сходно исламу и шеријатско право је тада изражавало друштвене,

економске, политичке и верске особености арабљанског тла и подстицало

феудализацију друштва. Већ у настанку, ислам је схватио и организовао исламску

верску заједницу и као политички колектив са одговарајућом наградом, у чијем се

врху стапају духовна и световна, тј. јавна власт. У изворе шеријатског права убрајају

се : Куран ( основна света књига исламског учења о вери и друштву, која садржи и

прописе породичног, наследног, кривичног и ратног права); Сунет (збирка

95

Мухамедових изрека, погледа и др.); Иџма-улумт (сагласно гледиште исламских

правника) и Кијас (решења исламских правника изведена по аналогији).

Куран, основни извор шеријатског права, подељен је на суре (поглавља) и ајете

(изреке). Упадљива је несразмера између ајета који се тичу регулисања правних

односа у исламској заједници и ајета који се баве моралним и верским васпитањем

муслимана. Првих има око 500, а других око 5.500. Као правни систем сакралног

карактера, шеријатско право је пре свега било намењено припадницима исламске

верске заједнице на које је безусловно примењивано.

96

4. НАСТАНАК И РАЗВОЈ АНГЛОСАКСОНСКЕ ДРЖАВЕ

У античко доба, данашњу Велику Британију насељавају углавном Келти. На

простору Британије, најистакнутије староседелачко племе су били Брити, по којем је

цело острво добило име.

Келте су ускоро потиснула германска племена Англа, Саксонаца и Уита у оном

делу Британије у којем је данас Енглеска. Ова племена, почев од VI века, на

територији Енглеске формирају прве племенско-државне творевине (било је седам

таквих државица). Егберт (802-839) је успео да под својом влашћу око 829. године

обједини свих седам држава-краљевина. Тако да је највећи део британског острва, са

изузетком Шкотске на северу и Велса на западу, постао земља Англа (Енглеланд,

Енгланд).

Преломни тренутак у историји Енглеске је победа норманског владара Вилијема

Освајача над енглеским краљем Харолдом, у чувеној бици код Хестингса

1066. године.43

Када је Виљем 1087 године умро, англосаксонска Енглеска се

налазила под чврстом норманском влашћу. Његова два сина, Виљем II (1087-1100) и

Хенри (1100-1135) били су способни, сурови, а кад је требало и немилосрдни људи,

који су спроводили очев феудални систем, али и много допринели да се Нормани

измешају са Англосаксонцима.

Смрт Хенрија I била је знак избијања страшног грађанског рата. Он је оставио

престо својој кћерци Матилди, коју моћни барони нису хтели да прихвате. Они су

изабрали Хенријевог нећака, Стефана, за наследника. Деветнаест година је трајала

борба између два претендента на престо и довела земљу на руб беде. Најзад,

споразумом у Волингфорду, Стефан је 1153. године доживотно задржао престо и

обавезао се да га остави Матилдином сину, Хенрију Плантегенету. Он је први краљ

из ове династије која је најдуже владала у енглеској историји.

Хенри II (1154-1189) наследио је од родитеља прилично велике поседе, а стекао

је још веће женидбом са Елеонором Аквитанском. Учврстио је своју државу и

припојио Енглеској нове земље. Ирску је освојио у муњевитом ратном походу 1171.

године. Када је Хенри II умро 1189. године, наследио га је син Ричард I

(1189-1199), који је постао славан као један од вођа трећег крсташког похода.

43

Славнић Љиљана, „Историја правних институција”, стр. 193-194.

97

Ричарда је наследио његов брат Џон (1199-1216), способан и у почетку врло

популаран човек. Џон је хтео да, једног свог пријатеља Eнглеза, постави за

кентерберијског надбискупа, папа Иноћентије III одбио је да потврди именовање.

Џон је остао при своме и тада га је папа искључио из цркве. Група барона принудила

је 1215. године краља Џона да потпише документ назван Магна карта. Требало је да

то буде повеља која ће народу пружити већу слободу, али у стварности је омогућила

само баронима да стекну још већу моћ. Исти папа који га је искључио из цркве,

разрешио је краља Џона заклетве да ће поштовати ову повељу. У току грађанског

рата који је настао, умро је краљ Џон. Већ његов наследник, Хенри III (1216-1272)

мораће оружјем да се супротстави побуњеним баронима и прихвати да њихов вођа,

Симон де Монфор, 1265. године, сазове проширени Велики савет-скуп који се сматра

првим парламентом. За време владавине Едварда I (1272-1307) сазивање парламента

постаје редовна пракса. Владавина Едварда II (1307-1327) била је обележена

страшним поразом Енглеза,од Шкотланђана 1314. код Банкберна. Вођа Шкота је био

Роберт Брус. Едвард II је убијен у замку Беркли. Под Едвардом III (1327-1377) унутар

парламента формирају се 1332. године Дом лордова и Представнички дом. Горњи

дом или Дом лордова (House of the lords), чинили су више племенство и више

свештенство, а Доњи дом (House of the commons) витезови као представници свих

земљорадника у грофовији и грађана.44

На почетку владавине Едвард II је имао све особине које су се приписивали

легендарном краљу Артуру, био је наочит, храбар, племенит, предодређен за вођу.

Сматрајући да својим пореклом има права на француски престо, ступио је у рат

познат као стогодишњи рат, који се водио повремено од 1337. до 1453. године. У

почетку је имао великог успеха: разбио је француску флоту у бици код Слуиса 1340.

године и потукао француску сувоземну војску у сукобу код Кресија 1346. године.

Али ово доба сјаја окончала је црна смрт, куга, која је у 1349. и 1350. години

покосила око трећину енглеског становништва. Болест је покосила на хиљаде себара

и сељана и на селу се осећала велика несташица радне снаге. Едвард II је, Радничким

законом, приморао сељаке да остану на својим имањима и да прихвате плате из

времена пре куге, иако су трошкови живота порасли у међувремену. Беда и

незадовољство ускоро су се раширили целом земљом и још појачали поновном

појавом куге.

44

др Николић Драган, „Oпшта историја права”, Свен, Ниш, 2007, стр. 315-342.

98

Едвард је умро 1377. године, а наследио га је његов унук Ричард I (1377-1399),

који је у то време још био дечак. Енглеску је 1371. године захватила страшна и

свеобухватна побуна, позната као Сељачки устанак. Сељачке вође су захтевале

исправљање неправди које су водиле порекло још од Радничког закона, али је

устанак ускоро прерастао у општу жељу за рушењем феудалног система и

ослобађањем себара.

Његов рођак, Хенри Плантагенет, војвода од Ланкастера, принудио га је , крајем

XIV века, да абдицира и сам приграбио власт. Владао је као Хенри IV, од 1399. до

1413. године, а са њим на власт долази династија Ланкастер (1399-1461). Владавина

Хенрија VI била је трагична у сваком погледу-личном, војничком и политичком.

Краљ је био заљубљен у књиге, одан религији и веома наклоњен архитектури. Он је

1441. године основао Итон колеџ у Кембриџу и предузео реновирање многих

катедрала и јавних зграда. Када је умро, 1435. године, Енглези су били истерани из

скоро целе Француске. Успели су само да задрже Kале. У Енглеској је група

краљевих рођака тако лоше управљала земљом, да је избио грађански рат

1453. године, познат под именом Рат двеју ружа. Овај назив потиче од амблема два

огранка породице Едварда III, које су водиле рат између себе. Кућа Јорка узела је за

свој амблем белу ружу, а кућа Ланкастера, црвену. Породице Јорк однеле су победу

1461. године код Таутона и ова династија остаје на власти до 1485. године, али

Ланкастерска странка није била заувек сломљена. Последњи претендент, велики

земљопоседник, Хенри Тјудор, пра-пра-праунук Едварда III, скупио је војску и

22. августа 1485. године, на Босфортском пољу, потукао краља који се борио до

смрти да сачува престо. Хенри Тјудор је постао Хенри VII, који је припадао

династији Тјудор (1485-1603). Током владавине ове династије долази до јачања

краљевске власти. Томе ће допринети бројне околности. Најважније су уништење

старог енглеског племства током Рата двеју ружа, јачање грађанства и новог

племства, раскид са Римом и стварање самосталне Англиканске цркве,

секуларизација манастирских поседа.

Упркос несумњивој предности коју је краљ стекао у односу на парламент,

парламентарна традиција је већ била укорењена у Енглеској и владари из династије

Тјудор нису отворено газили права парламента.

99

4.1. Право

Обликовање власти током низа година је било обележено борбом круне и

парламента. Током XII века власт круне јача и преко фаворизовања краљевске

јурисдикције, на рачун феудалног и црквеног судства, али покрет барона, витезова и

грађанства за ограничење владарске власти, већ 1215. године односи значајну победу

(Велика повеља слободе). Касније незадовољство барона отвориће ново поглавље

ограничавања краљевске власти преко парламента.45

Magna carta libertatum (Велика

повеља слободе), први уставни документ на свету, донет је 1215. године. То је

уставни пакт закључен између енглеског краља Јована без Земље (Џон) и енглеских

барона. Њеним доношењем је окончан сукоб између краља и племића, који су са

оружјем у руци устали против краљевог апсолутизма, тражећи за себе учешће у

управљању земљом и обезбеђење других права. Њоме, наиме, није формално унесен

никакав нов битни елемент у већ постојећи облик владавине и уставно уређење

земље. Она признаје привилегије духовног и световног племства, гарантује

назависност англиканске цркве, даје сагласност за сазивање Општег савета

краљевине, чија је сагласност потребна за најважније акте краљевске власти итд.

Ради надзора над придржавањем повеље од стране краља, предвиђено је образовање

посебног тела, састављеног од 25 барона.

У повељи, међутим, ничим нису гарантована права осталих грађана.

Првенствени значај повеље састоји се у томе што је представљала акт ограничавања

владаревог апсолутизма и везивање краљеве воље правном нормом. У том смислу,

она је камен темељац уставне монархије и начела законитости.

Правни систем Енглеске био је различит од права континенталне Европе. Није

изграђиван на традицијама римског права, већ је имао особене путеве настајања.

Улога судских органа као стваралаца права при томе је неупоредиво већа и

значајнија него било где на континенту.

Енглеско право настајало је кроз три паралелна и наизглед одвојена правна

система, који су, међутим, ипак били у комплементарном односу. Према начину

настајања разликује се опште право, законско право и право правичности.

Опште право (Common lоw) стварали су краљевски судови путем пресуда,

прецедената, заснованих на обичајима краљевине. Законско право (Statute лоw)

45

др Николић Драган, „Општа историја права”, Свен, Ниш, 2007, стр. 315-342.

100

стварају парламент и краљ нормативним актима, али и нижи управни органи,

подзаконским актима. Право правичности ( Еquтu lоw) настало је по молбама и

жалбама које су упућиване лично краљу, а које је решавао његов канцелар, по

начелима „правде и милости“. Сматрало се да је целокупно право већ садржано у

обичајима појединих области и да зато, када дође до спора, једино суд у конкретном

случају, зна шта је право.

101

5. РУСИЈА ОД КИЈЕВСКЕ КНЕЖЕВИНЕ ДО ЦАРСТВА

Почеци државности древне Русије везани су за два државотворна жаришта,

један на северу, са средиштем у Новгороду, а друго на југу, са центром у Кијеву.

Обједињавање Новгорода и Кијева се везује за делатност неколико варјашких

вођа који су у њему владали. Први међу њима је Рјурик, који је између 862. и 879.

године владао Новгородом. Њега је наследио његов малолетни син Игор, уместо кога

је управљао његов рођак Олег (879-912). Олег се јавља са цртама правог легендарног

јунака, иако је његово име као „великог кнеза руског“, који стоји на челу гомиле

других кнежева. Он предузима поход на Кијев и 882. године тамо заснива своју

власт, збацивањем и убиством кнеза Асколда. Кијев тада постаје „мајка руских

градова“.

Предвођени кнезом Олегом, Руси током 907. године, предузимају поход на

Константинопољ, а 911. године закључују и први званичан мировни уговор са

Византијом.

У време кнеза Игора (912-945) са Византијом је 944. године закључен други

мировни уговор. Занимљиво је да се у њему помињу Руси хришћани и хришћанска

црква у Кијеву. Игора је наследио његов малолетни син Светислав (945-972). На челу

државе као регенткиња малолетног Светислава биће његова мајка, Олга (945-964).

Он увећава територију државе, померајући границе на исток према Дону и на

југозапад према Дунаву. Светислав је поделио земљу између три своја сина:

Јаропука, Олега и Владимира. Између синова Светислављевих или тачније, између

њихових кругова, избиле су борбе које су се завршиле тим, што је прво од руку

присталица старијег брата Јаропука, погинуо средњи Олег, па је онда Јаропук 978.

године био мучки убијен, када је ишао на измирење са млађим братом Владимиром.

Владимир је примио христову веру, узео је за жену грчку принцезу Ану, па је

потом извео и крштење својих Руса у периоду од 987. до 989. године.46

Крштење

Руса, сем у Новгороду, свуда је извршено у миру, а имало је великих и политичких и

културних последица. После смрти кнеза Владимира, 15. јула 1015. године, дошло је

до борбе између његових синова. Окончаће се победом Јарослава, који ће бити

Кијевски кнез од 1019. до 1054. године. Током владавине Јарослава, држави ће бити

46

Алексеј Јелочев, „Историја Русије”, стр.13-18.

102

припојени многи градови југозападне Русије, преко којих су предузимани походи на

литванске поседе. Печењези 1036. године нападају Кијев, али трпе пораз. Касније се

појављују Кумани (Половци), који ће отпочети систематске нападе на руске земље. У

време Јарослава, донет је први писани правни зборник, Руска правда, у чему је

учествовао и он лично. Због љубави према учености и књигама, савременици су му

дали надимак Мудри. Умро је 1054. године.

Руска правда је најзначајнији древноруски правни споменик и састоји се од

Кратке правде и Шере правде. Кратка правда садржи три целине, а прва је настала у

време Јарослава Мудрог. У Летопису је смештена под годином 1016, одмах после

приповедања о победи Јарослава над Свјатополиком у борби за кијевси

престо.Обухвата првих осамдесет одредби Кратке правде, а у науци позната као

Правда Јарослава, или најдревнија. Другу целину чини део који обухвата правне

норме уобличене током владавине тројице синова кнеза Јарослава Мудрог. Овај део

Кратке правде, од члана 19. до члана 41, познат је и под именом Правда Јарославича.

Трећи целину Кратке правде чине само два члана ( 42. и 43), коли су у науци познати

под називом Покон вирни и Урок мостњикам. Шира правда је зборник

нештопознијег древноруског права. Заснована је на неком тексту Кратке правде,

затим на Уставу Кнеза Владимира II Мономаха и законодавству других руских

кнежева са краја XI и из XII веке.

Јарослав је разделио земљу између својих синова и вероватно је дао уредбу о

реду наслеђивања. Период владавине тројице његових синова Изјаслава, Свјатослава

и Всеволода, од 1054. до 1093. године значајан је због наставка законодавне

делатности. Јача власт кијевског кнеза на шире просторе биће одржана још само

током владавине кнеза Владимира II Мономаха (1113-1125), сина кнеза Всеволода.

После његове смрти започиње доба распада Кијевске Русије на удеоне кнежевине.

Новгород и Псков имаће особени статус градских република. Велика економска и

политичка моћ појединих локалних кнежева и бојара, неповољно ће се одразити на

снагу и јединство државе. Постепено ће се као независне одвојити Черњиговска,

Смовенска, Вољинска, Полоцка и друге кнежевине. Крајем XI века прилично се

уздигла Владимирско-суздаљска кнежевина. У време кнеза Јурија Долгоруког

(1125-1157), оснивача Москве 1147, осамосталила се и Московска област. Феудална

раздробљеност руских земаља довешће до тога да оне постану примамљив плен за

разне номадске народе, нарочито Кумане (Половце), а у првим деценијама XIII века и

Татаре. Татари су освојили велики број кнежевина, а њихов поход на северозапад, у

103

правцу Новгорода, није се завршио освајањем овог града. Мочваре и шуме су омеле

њихово напредовање, али ипак и Новгород признаје њихову власт. Године

1239-1240. Татари су освојили и опустошили јужну Русију (Кијев је заузет и порушен

1240. године), па су се преко Галиције и Пољске упутили у западну Европу.47

Московска кнежевина је била врло богата и моћна, а њен први самостални кнез

био је Данило, син Александра Невског (1261-1325) и Иван (1328-1341). Иван је

успео да обезбеди мир својим крајевима, великим кнежевинама-Владимирској (коју

је освојио Данило) и Московској. Пренос митрополитске столице у Москву, који се

десио у Иваново време (1326), био је догађај капиталне важности.48

То је обезбедило

савез Москве и Сверуске цркве, који је био толико важан за опстанак Московске

државе.

Димитрије, за време своје владавине, освојио је кнежевину Бјелозерску,

Галичку и градове Калугу и Димитров. Победио је Татаре на Куљиковом пољу,

између речице Непрјадве и горњег Дона (зато је и назван Донски), 1380. године. Ово

је прва велика победа Руса над Татарима, која је дала Москви и њеним кнезовима

нарочит сјај, иако није коначно ослободила Русију од татарског јарма. Године 1382.

Татари су освојили и спалили Москву, али је њихова моћ почела очигледно да слаби.

Иван III је владао од 1462. до 1505. године. Он је био типичан московски

владар-опрезан, лукав, безобзиран, стрпљив у очекивању резултата свога рада и

остваривању својих циљева.

Успео је да укине Новгородску самосталност, а само мало касније освојио је

Вјатку и Хлинов, новгородску колонију на североистоку 1485. године. Без икакве

борбе освојио је и Тверску велику кнежевину, пошто је велики кнез тверски,

напуштен од својих бољара, који су прешли на страну Москве, побегао у Литванску

1485. године. На тај начин, Иван је стварно ујединио врло велики део великоруског

племена. Такође је успео да се ослободи татарског јарма.

Кнез Иван донео је Судски законик 1497. године (Судбеник), у ком су

прописана правила судског поступка и судске праксе, да се сузбије неправедност и

подмитљивост судаца.

За време Василија III, који је 1505. године наследио свога оца, није било

ниједног озбиљног покушаја да се промени, а камоли да се обори аутократски курс

47

Алексеј Јелочев, „Историја Русије”, стр. 28-35. 48

Исто, стр. 40-45.

104

политике. Владавина Василија III углавном се може сматрати као наставак и право

продужење владавине његовог оца.

105

НОВИ ВЕК

106

1. ФРАНЦУСКА ОД ЛУЈА XIV ДО ДЕ ГОЛА

Историја Француске почиње владарима који нису имали много моћи и сматрани

су само први међу једнакима, а њихова ограничена власт је често била слабија од

неких богатих и моћних феудалаца. Француски владари од X до XVII века превалили

су пут од владара невелике области, између Сене и Лоаре, са градовима Паризом и

Орлеаном (Хуго Капет), до апсолутног господара Француске и најмоћнијег владара

Европе (Луј XIV).

Луј XIV је владао Француском од 1643. године (од 1643. до 1661. године

кардинал Мазарен је водио послове монарха, с обзиром да је Луј XIV имао само пет

година када је наследио престо), до своје смрти 1715. године . Познат као „краљ

сунца“, због раскоши двора и сјајне владавине, он је био све што је један краљ

требало да буде. За њега се везује и позната изрека: „Држава, то сам ја“, која

изражава његову идеју о изједначењу владара и државе.49

Два највећа рата, која су скоро обогаљила Француску, били су рат са Енлеском

од 1689. до 1698. године, који се завршио без резултата и рат за шпанско наслеђе

(1702-1713), у коме је енглески војвода од Марлбороа извојевао своје славне победе.

Луј XIV је умро 1715. године, а наследио га је праунук Луј XV (1715-1774), у то

доба још дечак. Скоро цео век Француска је била водећа нација европске

цивилизације. Сада је почела да опада, а тај пад ће бити праћен револуцијом.

Владавина Луја XV била је испуњена борбом за одржавање царства и очување

његовог богатства. Унук Луја XV, Луј XVI, био је добронамеран човек који је желео

да заустави опадање француске моћи, али чинећи уступке напорним члановима

француског друштва, само је убрзао крај старог режима. Политичка моћ била је у

рукама париске аристократије. Тешко стање у државним финансијама довело је

краљевину на ивицу банкрота. Различите мере неколицине генералних контролора

финансија, који су се смењивали један за другим, нису дале резултата. Постало је све

више јасно да ће бити неопходан сазив Скупштине државних сталежа. Ово тело,

међутим, није било једноставно сазвати, већ и стога што се није састајало још од

1614. године. Скупштина је имала три дома-по један за племство, свештенство и

49

др Љиљана Славнић, „Историја правних институција”, стр. 278-296.

107

трећи сталеж. Домови су заседали одвојено, а одлука се сматрала донетом ако би за

њу гласала два дома.

Краљ је септембра 1788. године одлучио да сазове државне сталеже у истом

облику у којем су били сазвани последњи пут. Ова одлука изазвала је противљење

трећег сталежа. Крајем децембра 1788. године, краљ је одредио да трећи сталеж

изабере у скупштину исто онолико посланика, колико два повлашћена сталежа

заједно. Додуше, остало је нерешено питање да ли ће у скупштини гласати по

сталежима или појединачно. Луј XVI је отворио Скупштину државних сталежа

5. маја 1789. године у Версају. Настали су мучни преговори између сталежа, које

представници трећег сталежа реше одлучно, прогласивши се, средином јуна, за

Народну скупштину. Убрзо, на основу одлуке донете тесном већином, свештенски

сталеж одлучи да се прикључи трећем сталежу. Преображаји су се одвијали

невероватном брзином. Од сталешког представништва, постало је народно, које је у

један мах прогласило себе и за уставотворну власт.

Луј XVI, незадовољан развитком догађаја, отпушта владу. Нова влада је

образована 11. јула 1789. године, а у Паризу су избили нереди. После неколико дана

напетости, у току којих је краљ скупљао војску у Версају, Парижани 14. јула затраже

од управника Бастиље да им преда оружје које се налази у тој тврђави. Управник

Бастиље дочека паљбом народне изасланике, а раздражени народ онда јурне на

утврђење и заузме га после краткотрајне опсаде у којој су устаници претрпели

огромне жртве. Разјарени народ се онда сурово освети браниоцима Бастиље. Крв је

била проливена, а револуција започета.

У први мах је изгледало да ће се криза смирити после овог страшног догађаја,

јер је двор одмах показао знаке попуштања. Отпустио је владу образовану 11. јула и

вратио ону стару која је уживала подршку народне скупштине. У овом периоду

долази до укидања феудализма. Уставотворна скупштина је 26. августа 1789. године

усвојила Проглас права човека и грађанина, који представља темељ будуће

уставности. Тај проглас је имао преамбулу и седамнаест чланова. Устав је донет

3. септембра 1791. године и тад Француска постаје уставна монархија. Читав уставни

склоп полазио је од начелне замисли према којој је носилац суверености био народ,

који уставом врши делегацију власти и то једнодомној скупштини-законодавне,

краљу-извршне, коју овај спроводи преко министара, а судијама судске. Краљ ће

врло брзо доћи у сукоб са скупштином, проистеклом из ограниченог права гласа и

цензитарног режима. Скупштина је изгласала привремено удаљавање краља са

108

престола, као и сазивање конвента, изабраног општим правом гласа. Краљ тада није

био само суспендован, него и лишен слободе. Краљевска породица затворена је у

један париски манастир, где је стављена под стражу (краљ је осуђен на смрт и

гиљотиниран 21.1.1793. године).

Конвент, који је заседао од 21. септембра 1792. године до 26. октобра 1795.

године, је већ првог дана заседања донео одлуку о укидању монархије и проглашењу

републике, са девизом: слобода, једнакост и братство. Конвент је представљао

највишу и једину легитимну власт. То тело је практично управљало државом преко

шесторице министара који су чинили привремени извршни савет. Конвент је себи

ставио у задатак израду новог устава, који је усвојен 24. јуна 1793. године.

У конвенту су водећу улогу имале две револуционарне струје: жирондинци и

јакобинци, који су убрзо дошли у сукоб око питања даљег тока револуције. Устанком

у Паризу јакобинци су збацили жирандинску владу 12. јуна 1793. године и завели

своју диктатуру ( 2. јуна 1793- 27. јула 1794. године).

Период јакобинске диктатуре обележен је револуционарним терором, под

вођством Робеспјера и Одбора јавног спаса.

Заведена је општа војна обавеза и сакупљено 700.000 војника. Они су потукли ,

у бици код Флорије, коалицију европских држава, коју су образовале Аустрија,

Пруска, Енглеска, Русија и низ мањих, с циљем да угуше револуцију и спрече њено

ширење.

Међутим, до раздора је дошло у самој јакобинској странци. Око Дантона је

образована странка умерених, која је тражила обуставу терора. Њима се

супротставила странка бесних, која је захтевала нове социјалне промене. Робеспјер и

Сен Жист устали су против обе струје и послали на губилишне Дантона и Ебера. Ово

је опет довело до термидорског преврата и до погубљења Робеспјера и Сен Жиста.

Француска буржоаска револуција доспела је, у ствари, у кризу која се завршила

доношењем буржоаског устава из 1795. године, који је постао основа владе

Директоријума (1795-1799), који је избацио на површину Наполеона. Устав из 1795.

године израдила је једна комисија од једанаест чланова, чији погледи на најважнија

питања не беху јединствени. У комисији су, наиме, крај републиканаца, били

заступљени и монархисти. Овај устав се определио за републику. Њиме је у основи

био створен један облик одговорне власти. Француска је тада усвојила дводомни

систем народног представништва. Органи власти предвиђени овим уставом били су :

Законодавно тело, Директоријум, министри, Касациони суд и Високи суд. Но,

109

особену црту Устава из 1795. године представљало је то што је извршна власт

поверена колегијуму од пет директора. По овоме је читаво раздобље важења устава

названо Директоријум. Пропаст Директоријума 1799. године, уједно представља и

крај револуције. Наполеон Бонапарта, један од најчувенијих војсковођа у историји,

ступио је у француску армију 1785. године, као артиљерац. Брзо је стицао официрске

чинове и већ се тада видело колико је војнички обдарен. Године 1798. Наполеон је

покушао да освоји Египат, али иако је поразио Египћане у бици код пирамида,

енглески адмирал Нелсон је уништио његову флоту у бици на Нилу. Вративши се у

Париз, Наполеон је искористио незадовољство против Директоријума и наметнуо му

се као први од три конзула, а затим једини конзул. Он је, такође, поразио све

европске армије које су кренуле на њега и 1802. године Француска је опет била

најснажнија нација Европе.

Наполеон се тада окренуо реорганизацији Француске. Обновио је локалну

управу, поједноставио и кодификовао закон и успоставио римокатолицизам као

државну веру (ранији револуционари били су атеисти). Од Наполеоновог

преузимања власти до његовог пада 1814. године, Француска је добила три устава.

Први је био 1799. године, а потом 1802. и 1804. године. Акт из 1799. године носио је

назив устава, док су преостала два названа сенаторским консултима. По уставу из

1799. године, Француска је била република, једна и недељива. Извршна власт је

предата тројици конзула, именованих на десет година, са неограниченом

могућношћу поновног избора. Грађанина Бонапарту је сам устав именовао првим

конзулом. Органски сенатски консулт из 1802. године прогласио је конзуле

доживотним. Још више од тога, други и трећи конзул су именовани на предлог првог.

Тај први је довољно чврсто држао власт, тако да је већ деветнаест месеци касније био

донет нов органски сенатски консулт од маја 1804. године, чија прва два члана

показују суштину читавог устава:

Члан 1: Влада Републике поверена је цару, који узима наслов цара Французима.

Правда се врши у царево име од стране чиновника које он постави.

Члан 2 : Наполеон Бонапарта, садашњи први конзул Републике, је цар Француза.

Европске силе су се и даље опирале, али он их је са лакоћом побеђивао.

Наполеон је 1805. године однео велику победу над Аустријом и Русијом код

Аустерлица. Пошто инвазијом није могао да сломи Британију, одлучио је да то учини

тако што ће континенталном блокадом пресећи британску трговину. Али, ова мера

није дала жељене резултате. Она је донела само још већу беду подређеним нацијама

110

јер је уништила њихову трговину и поскупела храну и сировине, пошто је транспорт

копном био много скупљи него морем. Португалија је одбила да се покори затварању

лука и 1807. године Наполеон је послао армију да покори ову земљу. Године 1808.

Наполеон је свргнуо шпанског краља и поставио свог брата на престо. Шпанци су се

побунили и поразили француску војску код Бајлене.

Против континенталне блокаде устала је и Русија, због чега јој је Наполеон

1812. године објавио рат и кренуо са армијом од 600.000 људи да је освоји. После

битке код Бородина (која је завршена нерешено), чинило се да ће успети. Међутим,

када је ушао у Москву, установио је да је напуштена и да многе куће горе. Све залихе

хране су биле склоњене. Тако Наполеон није могао да остане и спремао се за брз

повратак у Француску. Тада је почела зима и за неколико недеља, уз сталне нападе

јединица руске војске, француска војска је била уништена. Кад се Наполеон вратио у

Француску, одакле је кренуо са 600.000 људи, са њим је било само 30.000.

Ово уништење било је сигнал за општи устанак у Европи. Код Лајпцига,

Наполеон се сукобио са удруженом војском Руса, Аустријанаца и Пруса и први пут

био поражен у једној већој бици. Абдицирао је и дозвољено му је да оде на острво

Елбу у изгнанство.

Брат погубљеног Луја XVI попео се на престо као краљ Луј XVIII, али је у року

од три месеца постао врло омрзнут, јер је покушао да укине неке од тековина

републике. Због тога Наполеон, који је напустио Елбу и кренуо према Француској,

није имао никакве тешкоће у скупљању војске успут. Своју последњу велику битку

водио је на Ватерлоу, јуна 1815. године, али га је војвода од Велингтона потукао.

Наполеон се предао и био заточен на острво Света Јелена у Атланском океану, где је

умро 1821. године.

После Наполеоновог протеривања, Бечки конгрес је одлучио да француске

границе треба вратити на оне које је имала 1792. године. На престо је враћен Луј

XVIII, а 1824. године га је наследио његов млађи брат Шарл X (1824-1830). И он је

покушавао да игнорише достигнућа револуције и био је свргнут. Његов рођак Луј

Филип, човек веома близак банкарима и крупној буржоазији, изабран је за краља. Он

је збачен у новој револуцији 1848. године. Уставом из 1848. године Француска је

проглашена демократском, јединственом и недељивом републиком. На

председничким изборима је победио Луј Наполеон Бонапарта, који је 2. децембра

1851. године извршио државни удар, а 1852. године прогласио се за цара Француске

као Наполеон III. За време његове владавине избила је у Паризу прва пролетерска

111

револуција у историји, такозвана Париска комуна, која је трајала 72 дана (од

18. марта до 28. маја 1871. године). Ови догађаји утицали су на рестаурацију

републике (одлука је донета у скупштини са врло тесном већином).

Крајем XIX века и почетком XX века, Француска је играла веома важну улогу у

обрачуну империјалистичких сила, који је најзад довео и до Првог светског рата,

када је Француска поднела највећи терет борбе. Коначно, савезници су

тријумфовали, али рат је скоро уништио Француску. У овом рату највећи савезник

Француске, приликом сламања Централних сила била је Краљевина Србија. Ово

савезништво биће годинама истицано као пример пожртвовања једне мале земље за

велики циљ.

112

2. НЕМАЧКА-ОД СВЕТОГ РИМСКОГ ЦАРСТВА ДО ХИТЛЕРА

Из средњовековне франачке државе, која је у IX веку подељена на три дела,

изрониће две велике и значајне европске државе, Немачка и Француска.

Средњовековна немачка држава ће своје званично име Саrum Имperium

Nationis Геrmanicae, формално носити од 962. до 1806. године. Настало је као израз

тежње Отона I да преузме традицију Каролиншког царства и идеал Карла Великог о

обнови Римске империје под влашћу једног владара. Папа је Отона I крунисао

962. године у Риму за римског императора. То је означило почетак Светог римског

царства. Знатно касније, званичан назив државе проширен је још и речима „немачког

народа“ (Nationis Геrmanicae , односно Deutscher Nacion).

Карло IV је издао 1356. године тзв. Златну булу, акт који се уређивао поступак

избора цара. Цара су бирали седморица највиших црквених и световних

племића- курфирста. Златна була је остала на снази све до краја Светог римског

царства 1806. године, када га је срушио Наполеон.50

У XVI веку Немачка је политички распарчана, а власт цара скоро безначајна. У

разједињеној Немачкој, феудалац је црква. То је дало повода реформацији, која је

кренула баш из Немачке са Лутеровим протестантизмом 1517. године, објављивањем

његових чувених 95 витембершких теза. Реформација се у Немачкој на верском

плану завршила губитком великог дела поседа католичке цркве, али и дуготрајним

верским ратовима који су потресали Европу. Верски ратови су завршени миром у

Аугсбургу 1555. године, када је Немачка, грубо речено, била подељена на

протестантску на северу и католичку на југу. Крајем XVI века, међутим, верски

ратови су се обновили са новом жестоком поделом протестантских држава на

лутеранске и калвинистичке. Верски сукоби су окончани тек Вестфалским миром

1648. године, када је призната равноправност католичке и лутеранске вероисповести,

а немачким кнежевима и феудалцима пуна независност. Поражени Хабзбурговци

(1438-1806), који су се у верском рату ставили на страну католичке реакције, и даље

су остали немачки цареви, али без икакве реалне власти. Немачка је подељена на

преко триста самосталних територијалних јединица. Међу њима најбрже су почеле да

се уздижу Пруска и Аустрија.

50

др Славнић Љиљана, „ Историја правних институција”, стр. 296-302.

113

Револуција 1848. године изазвала је у Пруској веома дубоке промене. После

слома напредних политичких снага, земља је прешла у руке јункера и крупне

буржоазије, који су се све чешће позивали на рат као једино средство, не само у

међународној политици, него и за уједињавање немачке државе. Најизразитији

представник ове политике био је Ото фон Бизмарк, који је као државни канцелар

Пруске извршио снажан утицај на политички живот земље. Бизмарк је као

најважнији циљ поставио уједињење Немачке у којој би Пруска имала водећу реч. За

остварење овог циља није бирао средства: обрачунавао се крваво са свим

противницима и водио ратове против свакога ко би се супротставио остварењу тог

плана. Пошто је истиснуо Аустрију из Немачког савеза 1866. године, образовао је

Севернонемачки савез, под вођством Пруске. Да би срушио надмоћну Француску у

Европи, изазвао је рат са њом (1870-1871) и у бици код Седана страховито поразио

њену војску. Услове мировног уговора диктирао је Француској по својој вољи и

преотео јој Алзас и Лорен. Затим је склопио Тројецарски савез између Аустрије,

Русије и Немачке 1873. године, са намером да одвоји Француску од осталих

европских сила. Био је иницијатор Тројног савеза са Аустро-Угарском (1879) и

Италијом (1883).

У унутрашњој политици, Бизмарк се ослањао у највећој мери на јункере и

крупне капиталисте и радећи на ширењу милитаристичког апсолутизма, гушио је све

врсте напредних идеја. Био је иницијатор Изузетног закона 1878. године, којим су

забрањене све манифестације радничке класе, њена удружења и публицистичка

делатност.

Највећи Бизмарков политички успех је уједињење Немачке (у Версају,

18. јануара 1871. године), и тиме је оформљено Друго немачко царство тзв. Други

рајх. Као први немачки цар проглашен је Вилхејм I (иначе пруски цар), а исте 1871.

године доноси се и Устав Немачког рајха. Према том уставу цар је имао скоро

симболичан значај. Поред цара као владара државе, уводи се уиставна институција и

моћна функција канцелара.Канцелар је био на челу државне администрације, али

истовремено он је био и председник једног парламентарног дома-Бундесрата.

Бундесрат је био Горњи дом-Савезно веће, у коме су биле представљене поједине

федералне јединице, уз изразиту превагу Пруске. Доњи дом је био Рајхстаг-Савезна

скупштина. Та два већа су представљала Парламент Другог рајха. Први немачки

канцелар био је Бизмарк, он је у Немачкој завео политику економског

114

протекционизма, што је изазвало снажан успон индустријског, финансијског и

монополистичког капитала.

Да би у Немачкој дошло до кодификације грађанског права требало је да прође

скоро тридесет година од уједињења. Рад на кодификацији грађанског права трајао је

око двадест година и одвијао се у две фазе, тј. Два нацрта Немачког законика.У

припремама је учествовала комисија од 11 чланова, а био је упућен и на јавну

расправу, заједно са објашњењима. Проглашен је царским указом 18. августа још

1896. године, ступањем на снагу 1. јануара 1900. године, који датум се узима као

време његовог настанка.

После Бизмарковог нестанка са политичке сцене (1890), Немачка је отворено

ушла у империјалистичку експанзију. Напушта савез са Русијом и почиње одлучан

политички и економски продор на исток, стварањем колонија у Африци и Блиском

истоку. У балканској политици подржава Аустро-Угарску и охрабрује је да изврши

анексију Босне и Херцеговине (1908). Тиме је створена такозвана немачка опасност,

која ће изазвати приближавање Француске , Немачке и Русије и стварање Велике

атанте. Сукоб ова два империјалистичка блока довешће до Првог светског рата, у

коме ће Немачка доживети пораз. Слом Немачке су пратили револуционарни немири

у којима је 1918. године образована демократска влада која је свргнула монархију

(9. новембра 1918. године) и потписала безусловну капитулацију (11. новембра).

Тиме је у Немачкој започео период Вајмарске републике (1919-1933), чији су

буржоаски представници почели да нагињу ауторитарним облицима владавине, све

док њен последњи представник, Паул фон Хинденбург, није предао власт нацистима

1933. године.

Убрзо после слома у Првом светском рату у Немачкој је почео да се ствара слој

десних националиста- реваншиста, који су основали неколико организација. Њихов

значај је, међутим, нагло порастао кад је ове организације успео да уједини Хитлер у

једну партију, која је названа Националсоцијалистичка или Нацистичка партија.

Хитлер је искористио слабост демократских снага у Немачкој и 1933. године постао

канцелар.

115

2.1 Аустрије

Творцем аустријске државе сматра може се сматрати намачка кнежевска породица

Хабсбург,чији су поседи били Швајцарској и делу Немачке уз Рајну од Вогеза до

Боденског језера. Језгро те државе чиниле су Горња и Доња Аустрија.Њен успон је

започео кад је Рудолф Хабсбург 1273. године изабран за цара Светог Римског

Царства.Како није могао да ојача своју власт у Немачкој,Рудолф се трудио да

прошири свој породични посед према југу и истоку.После победе над чешким

краљем Пшемислом, одузео је му је Штајерску и Аустрију и тако је пренео тежиште

својих поседа на алпске земље.

После ратова са Турском, Аустрија постаје једна од земаља просвећеног

апсолутизма.Пут утрле реформе Марије Терезе (1740-1780). Њима је учвршћена

апсолутна власт монаха, формирани су централни државни органи-државни савет и

министарства, престало је сазивање племићких сабора, али је и битно побољшан

положај сењака,ограничени су и феудални намети,увођене су и образовне установе.

Марију Терезу је наследио њен син Јосиф (1741-1790), који је покушао да успостави

добре феудалне односе и интересовао се за уређење правосуђа.Издавањем Едикта о

толеранцији 1781. године устао је против превласти клера и калуђерских редова.

За време Леополда је формирана комисија за састављање кодификације, коју је

видио познати професор природног права на Факултету у Бечу, али такође и

судија.На пројекту кодификације радио је десет година, тако да је законик од 1502

параграфа објављен тем 1811. године.Овај Аустријски грађански законик је

вероватно најзначајнији за српску правну историју , јер је представљао основ за

пресађивање приком доношења Српског грађанског законика из 1844. године.

У XIX век Аустрија је ушла као многонацонална држава са феудалним државним

уређењем.Развитак капиталистичких односа изазвао је појаву националних покрета,

тако да је национално питање постало за Аустрију питање њеног опстанка.

Револуција 1848. године довела је аустрију на ивицу распада. У побуни која је

букнула у Бечу Мотерних је збачен са власти и постављена је уставотворна

скупштина.Аустрија је успела да сес сачува уз помоћ Русије реакционарних

међународних снага.Међутим покрет за уједињење у Немачкој и Италији потиснуо је

Аустрију са тих територија, па је њена експанзија, крајем XIX века, била усмерена на

Балканско полуострво.Ове промене довеле су до компромиса са угарским

116

племенством и склапања Аустро-угарске нагодбе 1867. године. Аустријска

Монархија претворена је овим актом у двојну државу- Царевину Аустрију и

Краљевину Угарску.Овим није решено национално питање у Аустријској Царевини,

до слома је дошло 1918. године.Тако да је Аустрија сведена на малу републику, коју

је Хитлер припојио Тречем рајху 1938. године.

117

3. ИМПЕРИЈАЛНИ РАЗВОЈ ЕНГЛЕСКЕ

Енглеска је на краљевском престолу имала двадесет осам владара и шест

династија.51

Последња династија на престолу је Стјуарт (1603-1649. и 1660-1714).

Први владар из ове династије је био Џемс I, који је владао од 1603. до

1621. године. Џемс I је покушавао да Енглеску увуче у Тридесетогодишњи рат, који

је од 1618. до 1648. године беснео Европом. У ту сврху захтевао је од парламента

одобрење нових пореза. Не само због тога, знао је Џемс I доћи у сукоб са

парламентом, те је у појединим раздобљима владао без представништва народа.

Најдуже такво раздобље простирало се од 1614. до 1621. године.

Џемса I је наследио на престолу његов син Чарлс I (1625-1649). За време његове

владавине финансијско стање круне било је незавидно. Све већи издаци за војску и

цивилну управу указивали су се неопходним. Парламент је био нерасположен за

изгласавање нових пореза и извора краљевских прихода. Чарлс I је зато све више

тежио самовољном прибављању новчаних средстава и тиме је изазвао реакцију

парламента. Парламент је 1628. године изгласао Петицију о правима, која

представља најзначајнији уставни акт уочи револуције у Енглеској.

Криза у односима Чарлса I са парламентом беше отишла одвећ далеко. Краљ је

1629. године распустио парламент, да би читавих једанаест година државом

управљао без народног представништва.

Парламент је поново изабран крајем 1640. године. Већина у парламенту је била

нерасположена према краљу и то политичко мишљење се одмах осетило. Парламент

је за кратко време толико ојачао, да краљ није могао више управљати земљом без

њега. Зато је Чарлсу I остало да са парламентом преговара или да му се супротстави

отвореним насиљем. Изабрао је овај други пут, који ће за њега бити само трагичан.

Парламент, који је од раније покушавао без успеха да успостави надзор над

оружаним силама, донео је половином 1642. године (пошто је сукоб са круном

изгледао нерешив) одлуку о опремању сопствене војске. Енглеска се тако још дубље

делила. У почетку се краљева војска указивала надмоћном, али је до прекрета дошло

у лето 1644. године, када је парламентарна војска однела победу у бици код Маретон

51

др Николић Драган, „Општа историја права" ,Свен, Ниш, 2007, стр. 315-342.

118

Мура. Приликом окршаја код Маретон Мура, важну улогу одиграо је одред који је

командовао Оливер Кромвел. Кромвел (живео је од 1599. до 1658. године) је био

припадник ситног сеоског племства. Био је вешт и окрутан војсковођа и способан

организатор. Коњички одреди којима је заповедао беху добили назив гвозденобоких.

Кромвел је био један од најзаслужнијих за ново устројство парламентарне војске.

Тако преуређена војска, однела је у јуну 1645. године важну победу над

ројалистичким снагама. Било је то у бици код Незбија, после које је главнина

краљеве војске практично била избачена из рата. Нашавши се у крајње незавидном

положају, Чарлс I је у мају 1646. године побегао у Шкотску. Бекство у Шкотску није

краљу донело спаса, јер су га Шкоти, почетком 1647. године изручили Енглеској.

Зато је био образован Високи суд од 135 чланова, пред којима је Чарлс I био

оптужен. Чарлсу I је изречена смртна пресуда 27. јануара 1649. године, која је три

дана доцније извршена.

Те исте 1649. године, Енглеска је била проглашена републиком. Једном одлуком

Доњега дома било је, наиме, обзнањено да је Енглеска слободни Комонвелт, којим ће

убудуће управљати народни представници у парламенту, без краља и Дома лордова.

У децембру 1653. године, усвојен је уставни документ, који је назван Оруђем

владавине. Предвиђао је три органа власти: лорда-протектора, државни савет и

парламент.

Лорд-протектор био је биран доживотно. Кромвел је одмах стекао тај положај и

при том положио заклетву на верност новом уставу. Кромвел је преминуо

1658. године, а на месту протектора наследио га је његов син Ричард. Ни изблиза

тако способан да управља државом као што је био његов отац, Ричард се одржао на

власти свега неколико месеци. Напетост између војске и парламента била је велика и

већ крајем 1659. године постало је јасно да се револуционарна диктатура мора

окончати. Убрзо затим, средином 1660. године, излаз из кризе ће бити пронађен у

рестаурацији монархије под владавином Стјуарта. После рестаурације монархије,

краљ Чарлс II Стјуарт (1660-1685) владаће првих двадесет година уз ослонац на

конзервативце (торијевце) у парламенту. Када је 1679. године у Доњем дому дошло

до преваге присталица уставне монархије, као дугогодишњи противници краља, они

су, у намери да се заштите од његових евентуалних прогона усвојили Habaes Corpus

Act. Чарлс II је после извесног оклевања, потписао 26. маја 1679. године овај закон,

који садржи основна начела енглеског кривичног поступка. Овај закон пружа

119

максималну заштиту од неоснованог лишења слободе злоупотребом овлашћења

извршне и судске власти.52

После смрти Чарлса II, на престо је 1685. године дошао његов брат, крунисан

као Џемс II. Биће то последњи мушки владалац из династије Стјуарта. Владао је све

до такозване Славне револуције 1688. године, када га је са престола збацио Вилијем

Орлански (његов зет), који је владао Енглеском, са својом супругом Мери (ћерком

Џемса II).

Смрћу краљице Ане, 1714. године угасила се на енглеском престолу династија

Стјуарт. Актом о наслеђу, парламент је, 1701. године, признао хановерској породици

право да преузме енглески престо. Тако је краљицу Ану наследио Џорџ I

(1714-1727) из хановерске династије.

Свој данашњи назив Велика Британија је добила 1707. године, када су се

ујединиле Шкотска и Енглеска. У XVIII веку уједињена Британија је доживела свој

врхунац.У рату за шпанско наслеђе (1701-1714), војвода од Марлбороа је низом

победа над француском војском на Рајни, показао надмоћ енглеског оружја. У

седмогодишњем рату (1756-1763) у борби за превласт на морима и за колоније са

Француском, Британија је доживела потпун успех.

После почетних неуспеха на европском ратишту, Енглеска је одлучније почела

да води рат, кад је на власт дошао Виљем Пит 1757. године.

Владавина Џорџа III (1760-1820) испуњена је важним догађајима, славним

личностима, ратовима, проналасцима. Може се сматрати епохом највећег успона

Енглеске.

Парламент је 1800. године усвојио Акт о унији са Ирском, када званично

настаје United Kingdoom . Нелсон је 1805. године потукао француско-шпанску флоту

код Трафалглара, те је тако онемогућио Наполеонове планове да нападне Британију.

Најзад, војвода од Велингтона, победио је Наполеона у бици код Ватерлоа

1815. године. Џемс Ват је 1769. године усавршио парну локомотиву, која је извршила

преокрет у машинској индустрији. Др Едвард Џенер пронашао је вакцину против

великих богиња и тако омогућио да се у Европи савлада ова болест. Томас Телфорд

је изградио мрежу путева у Шкотској, прокопао Каледонски канал итд.

Али, иза тог сјаја и успеха скривала се и осећала дубока неправда, коју је трпела

радничка класа. Индустријализација је донела незапосленост и беду, јер су машине

52

др Николић Драган, „Општа историја права”, Свен, Ниш, 2007, стр. 329-330.

120

могле да замене рад много људи. У већим градовима радници су имали запослење,

али су морали много да раде за веома малу зараду. Једва су успевали да зараде за

храну и одећу, а живели су у трошним кућама са много станова у димом загађеним

подручјима. Поседници и власници фабрика богатили су се и поступали окрутно и

дрско са својим најамницима и радницима. Тако су се разлике између богатих и

сиромашних повећавале.

Међутим, право гласа је ограничено на мали број богатих људи. Неки велики

индустријски градови нису уопште имали своје представнике у парламенту, док су

нека мања места имала по два или три представника.

Такве околности нису могле да потрају без опасности од побуне и 1831. године,

када је предлог закона о реформи, којим је проширено право гласа и праведније

расподељена места у парламенту, изнет пред сам парламент, Горњи дом га је одбио.

Радници су се отворено успротивили. Краљ Виљем IV (1830-1837) тада је запретио

да ће створити нов састав Горњег дома, који би прихватио тај закон, што је уродило

плодом, па је предлог о реформи прихваћен 1832. године.

У XIX веку десиле су се многе дубоке промене у британском друштву. Месна

управа је оснажила. Централна управа је бринула о здрављу и благостању.

Кривични закон је потпуно преуређен и смртна казна укинута за многе

преступе. Јавно вешање је укинуто, а дужничко ропство скраћено. Крајем века

Британија је само учествовала у римском рату ( 1854-1856), у коме је задржала своје

позиције, упркос застарлом војном систему.

Краљица Викторија (1837-1901), нећака Виљема IV, владала је у том великом

периоду британске историје, када се Британија проширила, тако да је њена

територија обухватала једну четвртину земљине површине.

Њен син, принц од Велса, постао је 1901. године краљ Едвард VII. Он је

склопио споразум о пријатељству са Француском. Његов син, Џорџ (1910-1936),

морао је да се задовољи коренитим променама у парламенту и реформом Горњег

дома. Повео је народ у рат против Немачке 1914. године и пружио подршку

популарном, даровитом организатору фелдмаршалу Киченеру, када је овај изврстан

војник пао у немилост код политичара, који га нису разумели. Киченер је

мобилизовао Британце и створио армију око три милиона људи и тако осигурао

победу. Удавио се када је 1916. године пошао да посети Русију.

Британија је изашла као победник из Првог светског рата, али је била веома

исцрпљена.

121

4. СЈЕДИЊЕНЕ АМЕРИЧКЕ ДРЖАВЕ

Сједињене Америчке Државе сам свој настанак везују за нови век. За разлику од

Енглеске и низа других држава, које су имале дугу средњовековну предисторију,

САД су рођене као „нуспродукт“ Енглеске револуције. Откривање копна Северне

Америке није одмах значило и буран историјски развитак. Европске земље су тек

после стотинак година почеле да тамо, у већем обиму, организују своје колоније.

Почетком XVII века дошло је до трајног насељавања Енглеза у Северној

Америци. Прва основана колонија била је Вирџинија, названа тако још у XVI веку, у

част краљице Елизабете I, која је волела да је зову девицом. Група од стотинак

храбрих досељеника основала је 1607. године прво стално насеље у Вирџинији. То

насеље добило је име Џејмстаун, по краљу Џејмсу I. Био је то почетак стварања

колонијa и насељавање Северне Америке прекоморским досељеницима. Тај процес

трајаће вековима и узеће разне облике.

При стварању северноамеричких насеобина нарочиту улогу су одиграла

трговачка друштва. Лондонско трговачко друштво је основало Вирџинију. Међутим,

нису све колоније настале као Вирџинија. Већ следећа колонија, која је била

основана на југу, Мериленд, била је уствари један феуд. Опет је круна издала

повељу, али овог пута у корист појединца, а не у корист трговачког друштва.

Постојале су три врсте колонија: крунске, приватне и самоуправне. У крунским

колонијама гувернер је краљ. У приватним колонијама гувернера је постављао

сопственик колоније. Настајале су тако што их је краљ, специјалном повељом,

додељивао као квазифеудални посед, односно специјалан вид својине, појединца или

групе појединаца. Самоуправне колоније, у којима је гувернера бирао сам народ,

настајале су као нове насеобине избеглица, у основи независно од круне.53

Број становника енглеских колонија убрзано је растао, чему су допринели

прогони пуританаца у Енглеској, па су они масовно стизали у колоније, да би

отпочели нови живот и слободно исповедали своју веру. Временом су се холандске

насеобине потпуно стопиле са њима. Почели су да стварају напредну заједницу

колонија, но никако се не сме занемарити да су прве године биле заиста тешке.

53

др Славнић Љиљана, „Историја правних институција”, стр. 267- 268.

122

До 1732. године основано је тринаест колонија, које су касније оформиле

такозвану Унију и постале срце Сједињених Држава. Ове колоније су имале своје

владе, на чијем челу су се налазили гувернери.

Но, брз напредак колонија и приче које су се о њима распредале по Британији,

скренули су на себе пажњу владе Лондона. То је био нов извор прихода за државну

благајну, тако да је 1764. године био донет Закон о шећеру, који је требао да

допринесе прикупљању новчаних средстава из колоније. Овим законом био је, у

ствари , измењен ранији Закон о меласи, донет 1733. године, који није производио

учинак, зато што су Американци одбијали да се по њему владају. Већ следеће

1765. године, британски парламент донео је нов закон, чији је циљ био исти као онај

који се хтео постићи Законом о шећеру. Био је то знаменити Закон о таксама, који ће

много узбуркати духове у Америци. Закон је предвиђао да новине и друге штампане

ствари, као и јавне исправе и трговачка документа, уколико су издата у колонијама,

морају носити посебан порески печат. Због тога је овај закон био назван Закон о

печату. Американце, које већ тако можемо звати, је то разјарило, тако да је већ у

пролеће 1766. године Закон о таксама био повучен, а царина на меласу сведена само

на један пени по галону. Међутим, већ 1773. године уведен је нови порез на чај. У

знак неприхватања царине на чај, сада већ као знак неприхватања суверенитета

Енглеске, у главном граду Масачусетса, Бостону, омладина, прерушена у Индијанце

је 1773. године побацала товаре чаја у море са енглеских бродова. Тај догађај, познат

као „Бостонска чајанка“ представљао је почетак отвореног сукоба. Становништво

колонија је почело да ствара своје оружане одреде, свесни да ће уследити енглески

напад. Осмогодишњи рат америчких колонија за независност је почео априла 1775.

године у Лексингтону и Конкорду у држави Масачусетс.

Међу америчким колонијама је сазрела свест да само заједно могу да се

супротставе Енглезима. Зато је пре избијања отвореног сукоба 1774. године сазван

такозвани Први континентални конгрес у Филаделфији, тада највећем граду у свим

колонијама. Своје кандидате је послало дванаест колонија, све изузев Џорџије. На

конгресу је дата иницијатива за формирање уније међу колонијама и организовање

рата против Енглеске. Када је рат постао реалност, састао се Други континентални

конгрес, маја 1775. године, поново у Филаделфији. Ту је донета одлука о заједничкој

борби колонија против колонизатора.54

Американцима је командовао Џoрџ

54

Аврамовић Сима,Станимировић Војислав, исто, стр. 273-276.

123

Вашингтон, земљорадник из Вирџиније. Побуњеницима у почетку није ишло баш

глатко, иако је британски генерал Хоу био истеран из Бостона. То није спречило

Американце да праве планове за учвршћивање независности и организовање

властите вледе.

У Филаделфији, 4. јула 1776. године објављена је Декларација независности.

Њен творац био је Томас Џеферсон, адвокат из Вирџиније, касније потпредседник, а

потом и председник САД (1801-1809). Декларација независности је најзначајнији

догађај у америчкој историји, а тај документ је представљао записани амерички

устав, објављен једанаест година касније. Ова позната декларација у својим одредима

истиче да: „ове Сједињене колоније јесу и по праву трeба да буду слободне и

независне државе“.

Године 1777. настала је прекретница у овом рату, када је британски генерал Џон

Бургојн, који је покушао да северне државе одсече од јужних, био поражен и

приморан на предају у бици код Саратоге. После тога су Американци низали победу

за победом. У октобру 1781. године француско-америчке снаге су опколиле Британце

код Јорктауна и принудиле их на предају. Та битка означила је крај ратних

операција. Уговор о миру потписан је 1783. године у Паризу. Британија је признала

независност америчких колонија и нове Сједињене Америчке Државе су проглашене

републиком.

Скуп водећих политичара тринаест држава сазвао је 1787. године скупштину и

усвојио нацрт америчког устава. Овај документ, у коме је за последњих преко 200

година, било једва неколико амандмана, дао је форму државном уређењу у

Сједињеним Државама. Оно је засновано на федеративном принципу у коме су

државе чланице уједињене под централном влашћу која има одређену врховну власт,

док свака држава чланица задржава појединачну извесну власт. Извршна власт је у

рукама председника, који се бира сваке четири године. Правосуђе је у рукама

Конгреса, који се састоји од Сената (састављеног од по два представника сваке

државе који се бирају општим гласањем на шест година) и Представничког дома

(који чине делегати из свих држава бирани по броју становника на две године).

Судска власт поверена је Врховном суду и оним нижим судовима које Конгрес може

повремено установљавати и бирати.

124

Први председник био је Џорџ Вашингтон, који је ступио на дужност

1789. године, да би поново био изабран за нове четири године (1793-1797). Овај тихи,

достојанствен и храбар човек, задивио је већину Американаца у недавном рату и

његов избор за председника представљао је и знак захвалности. Он је, такође, знатно

допринео стварању устава.

По истеку другог мандата Вашингтон се није поново кандидовао. Његов

наследник, Џон Адамс, изабран је 1796. године, да би преузео службу 1797. године.

Он је био способан државник у историји Сједињених Америчких Држава. Џеферсон

је био одличан администратор. Он се 1803. године договорио са Наполеоном, првим

конзулом (а касније императором) Француске, да Сједињене Америчке Државе купе

француску територију Луизијану за око 3.000.000 тадашњих енглеских фунти.

Подржавао је експанзију на запад преко Мисисипија и забранио увоз робова за

плантаже. Џеферсон је поново изабран 1804. године.

Америчка територија се брзо ширила док је државом управљало неколико

способних и вредних председника. Године 1829. изабран је седми председник, Ендру

Џексон (1767-1845) из Јужне Каролине. Он је за собом имао значајну војну каријеру

и постао је национални херој у рату 1812-1814. године против Британаца. Био је то

веома чудан рат. Наводно се водио због тога што су британски бродови хватали

америчке морнаре и због нарушавања неутралних права. Завршио се без резултата

иако су обе стране тврдиле да су победиле. После Џексоновог повлачења са

председничког положаја 1837. године, један од главних узрока неслагања био је

проблем ропства.

Тих година у Америци су се смењивали слаби и безначајни председници, који

нису ништа предузели за укидање ропства, које је постепено претило да разруши

Унију. Северне државе у целини нису одобравале коришћење ропства, но они нису

били потребни њиховој привреди-земљорадњи и индустрији. Јужне државе,

напротив, чија је клима топлија и спарнија, тврдиле су да су њима потребни робови

за рад на плантажама, јер они боље подносе топлоту. Када су јужњаци почели да

прете расцепом и отцепљењем од Уније и формирањем своје конфедерације, сукоб је

постао неизбежан. У овим сукобима истакла се једна нова личност. То је био

Абрахам Линколн, неуглађени али оштроумни, истрајни адвокат из Кентакија, који

се супротставио и ропству и претњама одвајања од Уније. Републиканац Линколн

био је изабран за председника 1860. године. Управо у то време јужне државе су

одлучиле да се отцепе од Уније и 1861. године је избио рат између Севера и Југа. То

125

је био један од најсуровијих грађанских ратова у историји, готово 700.000 људи

изгубило је живот.

Рат је углавном био вођен на југу, што је довело до осиромашења јужњака.

Линколн је укинуо ропство 1863. године и робови су напустили своје господаре. Пет

дана после предаје генерала Лија, на Линколна је, у позоришту у Вашингтону, један

ментално болестан глумац, извршио атентат, јер је уобразио да су му победници

нанели неправду. Овај догађај је имао трагичне последице за Југ, пошто су добра

воља за помирењем и саосећање нестали.

126

5. РУСИЈА ОД ПЕТРА ВЕЛИКОГ ДО ОКТОБАРСКЕ РЕВОЛУЦИЈЕ

У области која окружује данашњу Москву, развила се у XIII веку мала

Московска кнежевина. Када је у XV веку почела да слаби превласт Монгола,

Московска кнежевина је почела брзо да расте и јача.

Године 1533. на престо је дошао Иван IV Грозни, тада још дете. Чим је

одрастао, узео је сву власт у своје руке и 1547. године прогласио се за цара. Од

Московске кнежевине (Русије - како ће се касније звати) Иван IV је створио

савремену државу, а њену територију проширио до планине Урал и Каспијског мора.

Затим се прогласио поглаваром православне цркве, чије је средиште XV века

премештено из Цариграда у Русију.

Иван IV је одлучио да у Русију уведе европску цивилизацију. Трговао је са

Енглеском, Скандинавијом, Француском, као и са Малом Азијом и Индијом. Дао је

Русији прву штампарију и извршио извесне реформе руског језика. Издао је Судски

законик или Царски судбеник. Поред подробних правила судског поступка и Закона

о судским таксама, са низом строгих прописа против неправедних и подмитљивих

судаца, Царски судбеник садржи и многе одредбе материјалног права, тако на

пример о праву баштиника да откупе имање од својих предака, даје подробније

одредбе које регулишу односе сељака и земљопоседника.

Али овај трагични владар, човек изванредне интелигенције и изузетне радне

енергије, осећао је да постоји само један начин да се од Русије створи снажна држава:

да обузда моћ бољара, који су настојали да слабе централну власт. Пошто је побуне

бољара свирепо гушио, добио је име Грозни. Умро је за време једне шаховске партије

18. марта 1584. године. После његове смрти, наступило је у Русији „смутное времја“.

Оно је почело владавином његовог неспособног сина Димитрија, у чије име је

управљао Борис Годунов, зет Ивана IV, који се 1598. године прогласио за цара.

После његове смрти, 1605. године тешко стање искористили су Пољаци и наметнули

Русији лажног цара, Димитрија I (1605-1606), а затим и Димитрија II. Ово је трајало

све док у Русији није букнула буна против пољске доминације и 1613. године

изабран за цара млади руски бољар, Михаил Фјодорович Романов (1613-1645).

Владао је тридесет и две године и за то време учврстио је власт и средио прилике у

127

земљи. Био је први у дугом низу царева који су владали све до 1917. године, када је

свргнут Николај II, последњи владар из династије Романова.

На престо је 1682. године дошао Петар Велики, један од највећих руских владар

свих времена. Као и Иван Грозни, имао је двоструку природу: био је способан за

окрутност, а у исто време важио је за најпросвећенијег човека у земљи.

Петар Велики је одлучио да модернизује Русију, па је тој замисли пришао са

разни страна. Решивши прво да сломи снагу бољара, распарчао им је поседе и

подвргао их понижењима.

Да би Русији приближио европску цивилизацију, Петар је увео европски начин

одевања и понашања, европске игре и забаве. Увео је западни календар, унапредио

наставу физике, математике и технике и отварао школе и универзитете, у државну

управу Петар је уводио чисто грађански елемент. Петар је имао нарочитих симпатија

и поверења према меркантилистичким доктринама и желео је дати трговачком

капиталу и грађанству много већу улогу у држави и друштву, него што су раније

имали. Године 1700. Нова година се већ празновала 1. јануара на европски начин, а

радило се и на увођењу специјалних грађанских слова, која су неколико година

касније доиста и уведена. Тиме је извршена крупна реформа азбуке, створена је

грађанска ћирилица којом се, углавном и сад служе Руси, Срби и Бугари, са извесним

допунама и изменама према фонетичким особинама појединих језика и према оним

реформама које су касније биле изведене.55

Увођењем елемената такозваног „ниског

порекла“, које се запажало још и за време Василија III и Ивана IV, много се ојачало у

Петрово доба. Петар готово да није ни питао за порекло и друштвене везе оних људи,

које је доводио на свој двор, у дипломатију, војску и јавну управу. Све те струке беху

пуне људи тамног порекла, било Руса , било странаца. За Петра је било главно:

енергија, неуморност, свежина и ведрина духа, способност брзог орјентисања и

ширина видика кандидата за поједина места.

Амбиције Петра Великог кретале су се у правцу јачања војне силе и у неколико

ратова је запосео нове територије. Први Петров рат био је са Турцима. То је био, у

ствари, наставак старог савезничког рата. Овог пута ударили су Руси на утврђени

град Азов, близу ушћа Дона. Прва опсада Азова била је доста несрећна. Петар је сву

своју снагу усмерио на изградњу флоте. За неколико месеци, на притоци Дона, на

реци Вороњежу, саграђена је прва руска ратна флота, која се појавила пред Азовом.

55

Алексеј Јелачов, „Историја Русије”, стр.103-128.

128

Друга опсада тог града, у којој је, као и при грађењу лађа, најактивније суделовао сам

цар Петар, завршила се заузимањем тврђаве.56

Нарочито се борио да Русија изађе на Балтичко море. Тако је почео, августа

1700. године, највећи рат за време Петра Великог, такозвани Велики северни рат,

који је прогутао огромне снаге руског цара и његовог царства. Петар је успео да

порази шведског краља Карла XII 1709. године код Полтаве и освоји неколико

прилаза Балтику. На обали Балтичког мора основао је Петроград (Санкт-Петербург),

с намером да буде велики трговачки и лучки град.

После смрти Петра Великог (1725) настаје такозвано „доба дворских преврата“

(1725-1762), доба владавине жена и фаворита.

Међу његовим наследницима значајно место припада Катарини II (царица

од 1762. до 1796. године). Ова изузетна жена, немачка принцеза, која се удала за цара

Петра III, а потом га вероватно и убила 1762. године, владала је уз помоћ читавог

низа веома лукавих министара, међу којима су били и принц Потемкин и гроф

Орлов. Такт и вештина владања-то су биле, уз невероватну радиност и снагу

памћења, главне особине царице Катарине II.

Катарина II, приликом ступања на власт, затекла је неколико десетина

изабраних посланика и још незавршене изборе. Тек крајем 1766. године је могла

издати знаменити проглас од 14. децембра, у ком позива слободне сталеже да бирају

посланике. Иако велики број бирача није узео учешће на изборима, због

неуређености путева, недовољне обавештености, недостатка образовања и политичке

свести, ипак су избори свуда били веома живи. Срби су учествовали у тим изборима

као официри, односно племићи хусарских пукова, Жутог и Црвеног (у новој Србији)

и Бахмутског (у Словено-Србији).57

Катарина II је обновила чиновнички апарат, поделила земљу на

губерније-велике обласне управе и дала многим градовима широка самоуправна

права. Међутим, Катарина II није ништа предузела како би побољшала положај

многобројних кметова, који су још увек тешко живели у феудалним условима.

Године 1773. букнула је побуна широких размера, на челу са Јемeљаном Пугачовом.

Буна Пугачова избила је у југоисточним крајевима државе, нарочито у козачкој и

56

Алексеј Јелачов, „Историја Русије”, стр.103-128.

57 Алексеј Јелачов, „Историја Русије”, стр.143-146.

129

„алогенској“ средини. После две године, 1775, буна је угушена, Пугачов погубљен,

а кметови који су били учесници устанка прогнани су у Сибир.

После Катаринине смрти, 1796. године, Русија је склопила многе савезе против

Наполеона, али и поред тога је поражена, 1805. године, код Аустерлица и

1807. године код Фридланда. Мир је склопљен у Тилзату, али је 1812. године

Наполеон дошао у сукоб са царем и повео своју снажну велику армију од 600.000

људи на Русију. После битке код Бородина, Французи су наставили марш ка Москви,

коју су затекли празну. Када је завладала зима, француске трупе, недовољно

опремљене, запале су у јадно стање и кренуле на своје кобно повлачење. После битке

код Ватерлоа, Руси су се повукли у своје границе. Цар је и даље био апсолутни

владар, а јаз између земљорадника и кметова, био је све дубљи.

Године 1861. Александар II (1855-1881) је укинуо кметство. Аграрна реформа

није задовољила руске сељаке и револуционарне демократе. Социјалисти-утописти,

понесени идејама Чернишевског, убили су цара Александра II. Нови цар

Александар III сурово се обрачунао са атентаторима и учврстио апсолутистичку

власт у земљи. За време његове владе (1881-1894), Русија се економски уздиже: граде

се железнице, развија се модерна индустрија.

Цар Александар III заслужио је назив Миротворац. Русија није за његово време

водила никаквог рата. Топовска пуцњава по Средњој Азији није могла бити озбиљно

узета у обзир. Говорило се да је цар имао веома тешке успомене из рата, од

1872-1878. године, али је вероватније да је одлучила његова здрава памет, која му је

јасно говорила да је сваки ратни метеж веома опасан по Русију и по цео режим.

Велика пажња је била обраћена на централну Азију. Тамо је руска власт ојачала.

Освојена је велика оаза Мерва, а због Авганистана је умало дошло до сукоба са

Енглеском. Александар је избегао овај ратни сукоб. Отпочела је тада колонизација

Средње Азије од стране Руса земљорадника. На Далеком истоку припремала се

акција великог стила. Њен почетак беху радови на једном управо величанственом

светско-историјском предузећу, на грађењу велике Сибирске железнице, која је

требало да веже Петроград са Владивостоком, Атлантски океан са Тихим.58

На Балкану је Русија настављала активну политику, у којој се сада могла

запазити и једна нова црта, везана са развојем капитализма у Русији. У Бугарској се

радило на економској експанзији Русије у извесном облику. Ту су се руски интереси

58

Алексеј Јелачов, „Историја Русије”, стр. 244-250.

130

и руска политика све више сукобљавали са политиком Аустро-Угарске, иза чијих се

леђа осећала акција Немачке. Међутим, Бугарска је стала на страну Аустро-Угарске и

Немачке, тако да је Русија изгубила свој утицај у Бугарској. Сукоб са

Аустро-Угарском и Немачком , нагонио је Русију да тражи савезнике на другој

страни. Пошто је зближавање са Енглеском, због азијских питања, онда још било

немогуће, остала је од великих сила једино Француска, са којом је склопила савез

1893. године. Међутим, већ 1907. године, склопила је савез са Енглеском и ствара се

Велика атанта.

Капиталистички развој Русије изазвао је стварање радничке класе и појаву

првих радничких организација, Јужноруског савеза радника и Северноруског савеза

радника, који су се 1883. године ујединили у радничко-марксистичку

организацију Ослобођење рада. Из ове организације ствара се прва

марксистичко-радничко-сељачка организација, Савез борбе за ослобођење радничке

класе, са Лењином на челу, која ће прерасти у Руску социјалдемократску радничку

партију.

Први „револуционарни подвиг" руског пролетеријата, „генерална проба“

револуције, збио се у току руско-јапанског рата 1904-1905. године. Револуцији је

претходила привредна криза 1900-1903. године, која је изазвала избијање низа

радничких штрајкова и сељачких устанака. У демонстрацијама у Петрограду,

9. јануара 1905. године, полиција је убила велики број људи. Револуција је достигла

свој врхунац у децембру, када је избио генерални штрајк и устанак московског

пролетеријата. Али, завршивши рат против Јапана, влада је могла да ангажује веће

војне снаге и да од западних земаља добије кредите за стабилизацију система. Тако

да је ова револуција угушена војном интервенцијом.

У овим догађајима створена је револуционарна и терористичка група са

Лењином на челу, насупрот мењшевицима, који су били социјалисти демократске

оријентације.

У току Првог светског рата , у коме је руска војска после почетних успеха

почела да трпи све теже поразе на фронту, избила је, 1917. године, Фебруарска

револуција. Цар Николај II (1894-1917) збачен је са власти, а Русија је проглашена

републиком. Власт у земљи преузела је буржоазија, која је образовала привремену

владу, али уз истовремену појаву совјета радничких и војничких депутата. У земљи

је настало двовлашће, које није могло дуже да се одржи. Сматрајући је само

почетном фазом за остваривање свог коначног циља, бољшевици, на челу с Лењином

131

(уз помоћ Немачке ,али и још неких страних сила), организовали су у ноћи између

25. и 26. октобра 1917. године Социјалистичку револуцију. Збачена је привремена

влада с Керенским на челу, а сва власт је припала бољшевицима. Наступио је

грађански рат са вишемилионским жртвама.

Уједињене републике на територији бивше царске Русије, образовале су,

30. децембра 1922. године федеративну државу СССР, која ће се распасти

1991. године, углавном на штету Русије.

132

6. ДАЛЕКИ ИСТОК-КИНА И ЈАПАН

Када је крајем II века нове ере способни војсковођа Гсао, срушио некада моћну

династију Хан, а земљом завладала страшна куга, Кина се готово с места распала на

три посебне краљевине: на северу- Веи, на западу-Чу, а на истоку- Ву. Ускоро су се

њихови краљеви почели борити за превласт и око 250. године победила је краљевина

Веи.

Кинеска цивилизација доживљава процват за време династије Танг (почетком

VII века), многе кинеске институције су се прошириле на целу југоисточну Азију,

Кореју и Јапан. Народи у овим земљама су постепено мењали и прилагођавали свом

укусу кинеске установе. Упркос овој великој кинеској ери, постојала је стална

опасност од упада Турака и Монгола, тако да династија Танг, око 900. године, више

није имала моћи да им се одупре. Тако је читавој кинеској цивилизацији, са свим

њеним огранцима у Индокини, Индонезији и Бурми, запретило уништење, када је

велики монголски војсковођа Џингис-кан започео своје освајачке походе на Кину.

Кинези никада нису волели Џингис-кана и његове наследнике и мада су

последњи монголски цареви постали савршени Кинези у сваком погледу, још је било

људи на југу земље који су прижељкивали да на престолу виде праве Кинезе .Ови

људи су се побунили против монголског цара и предвођени кинеским војсковођом

Чу Јуен Чангом, 1386. године заузели Пекинг.

Тако се завршила владавина монголске династије и нова кинеска династија

Минг је завладала Кином када су присталице изабрале Јуен Чанга за цара. Он је

променио име у Хунг Ву, јер је Ву било презиме старе лозе кинеских царева.

Цареви династије Минг у Кини одсекли су земљу од утицаја осталог света и

проводили више времена забављени својим духовним животом него што су бринули

о овоземаљским условима под којима је живео њихов народ. Наставили су тако крoз

читав XVI век и прву половину XVII века.

Цар Ванг Ли (1573-1620) трошио је немилице на краљевске палате и грађевине,

а управо у његово доба нови напади Монгола пореметили су мир земље. Ти нови

освајачи, који су са завишћу гледали на културу Минг, називали су се Манџурци и

били су у сродству са династијом Кин. Они су имали превласт већ у неким деловима

Кине на северу и тежили су затим да прошире своје територије. Ванг Ли и његов

133

наследник нису успели да одрже Манџурце на одстојању и до 1628. године читава

Манџурија пала је у руке непријатеља.

Последњи цар династије Минг, Чунг Чанг (1627-1644), који је био тих и

племенит човек, склон науци, нимало није био подобан да се одупре Манџурцима.

После безуспешних покушаја пружања отпора, Чунг Чанг је извршио самоубиство и

Манџурци су преузели престо, основавши нову династију Чанг, која је владала од

1644. до 1911.године.

Први значајан цар манџурске династије био је Канг Хси (1622-1722). Он је

победио Монголе у дугом рату, у коме је користио топове набављене из западне

Европе. У последњим годинама свог живота, имао је неприлика, јер у земљи је

постојало јако неслагање са увођењем западњачких идеја. Када је 1722. године умро,

наследио га је син Јунг Ченг (1722-1735), који је одмах променио политику.

Хришћански мисионари су истерани, књижевност Запада забрањена и Кинези су се

опет повукли у изолацију.

Јунг Ченга је наследио Чијен Лунг, који је владао више од пола века. Он је

усавршио администрацију, прогањао остале хришћане, јер је у њима видео сталну

опасност за приврженост народа краљевској породици, коју су Кинези сматрали

божанском.

Чијен је предузео многе војне походе. Освојио је Непал, притиснуо Гурке

натраг у Катманду и заузео је Тибет. Потом је освојио Бурму и присилио њене

владаре да признају суверенитет Кине. У време његове смрти, 1796. године, Кина је

била веома моћна на Далеком истоку.

Али, после његове смрти држава је почела да се осипа. Њена политика

изолације онемогућила је сваки развитак у многим важним областима. Кинези су се и

даље супротстављали индустријализацији, те су постали уочљив плен других

држава. У XIX веку европске нације су почеле да се уплићу у живот Кине.

Године 1846. избио је велики устанак који је предводио Хау Чуан, чије су идеје

биле мешавина конфучијанства и хришћанства, против манџурског цара.

Побуњеници су постигли значајан успех у многим областима, а 1851. години

освојили су Нанкинг и основали своју државу.

Манџурци нису били у стању да било шта предузму и потражили су помоћ од

западноевропских снага. То је скршило кинеску изолацију. Француска и Британија

помогле су Манџурцима да успоставе ред, а заузврат добиле нове трговачке

повластице. Нови контакт са Западом запретио је да уништи читаву основу кинеског

134

друштва и када је 1894-1895. године Кина изгубила рат са Јапаном, била је подељена

између европских сила Русије, Енглеске и Француске. Огорчени кинески родољуби

подигли су устанак 1900. године, познат под именом Боксерски устанак, освојили

Пекинг и напали трговачке постаје странаца и градове. Западне Европа је брзо

реаговала. Послат је међународни експедициони корпус војске и Пекинг је окупиран.

Кинези су били приморани да плате огромну штету и да дозволе присуство страних

трупа на својој територији. Основан је револуционарни покрет, чији је вођа Сун Јат

Сен, који је тежио да уведе западњачки утицај у Кину. Избила је револуција

1911. године и у њој је свргнут последњи цар из породице Манџу. Сун Јат Сен је

постао председник нове републике, али убрзо је свргнут. Опет је неко време владала

анархија, у току које је Сун Јат Сен био председник једне мање републике у јужној

Кини. Године 1927. Сун Јат Сенов зет, Чанг Кај Шек, домогао се власти и ујединио

скоро целу Кину.

6.1.Јапан

Јапанци су, такође, прихватили кинеску цивилизацију и прилагодили је својим

приликама. Али земља је вековима била растрзана због сталних сукоба између

разних моћних породица. Догађало се да јапанским архипелагом доминира прво

једна ратничка породица, а затим друга долази на власт. Њихови представници су

били подједнако немилосрдни и мало су се обазирали на сељаке који су највише

страдали у рату.

Јапан је у средњем веку био потпуно изолован од осталог света. У почетку XVII

века било је дозвољено неколицини холандских и португалских трговаца и

мисионара да уђу у Јапан, али је већ 1624. године шогун (врховни заповедник)

протерао све странце и још једном оградио земљу од свих спољних утицаја.

Од тада је Јапан остао изолован све до XIX века.

Године 1853. комодор Метју Пери, заповедник једне ескадре америчких ратних

бродова, допловио је у Јапан и добио дозволу да лови рибу у јапанским водама.

Убрзо су европске силе следиле његов пример, па је убрзо Јапан склопио трговачке

уговоре са многим земљама. На тај начин се ова земља опет отворила према свету, а

то је најавило да долази ново доба за Јапанце.

135

Јапан је 1902. године склопио свој први значајан савез и то са Великом

Британијом, јер се плашио руске експанзије. Трансибирска железничка пруга од

Москве до Владивостока, била је у то време завршена, а то је значило да би се трупе

могле брзо пребацити на источну обалу и угрозити јапански архипелаг.

Ускоро се испољила експанзија јапанске државе према азијском копну. У рату

против Кине 1894. године Јапан је однео победу, а 1904-1905. године однео је другу

значајну победу у рату са Русијом.

За време Првог светског рата, Јапан се налазио на страни Антанте и објавио рат

Немачкој, заузео нека острва и наметнуо своју власт целој Манџурији. Своје

агресивне планове Јапан је показао 1928. године окупацијом кинеске провинције

Шантунг, а затим 1933. када је заузео делове северних кинеских области. Овај

агресивни акт је осуђен у Друштву народа, због чега је Јапан демонстративно

иступио из њега. Иступање из Друштва народа дало му је слободну акцију, те је

1937. године отпочео општи напад на Кину.

Склапањем Тројног пакта са Немачком и Италијом, Јапан је желео да обезбеди

освајање у Азији.

136

ДРЖАВНОПРАВНА ИСТОРИЈА СРПСКОГ НАРОДА

II 1. ДОСЕЉАВАЊЕ СРБА НА БАЛКАН И ПРВА ДРЖАВА

Варварски упади у Источно римско царство (Византију) трајали су током целог

V века. Наука још није поуздано утврдила ком народу су припадали ти варвари.

Стари извори помињу Ските, Бугаре и Готе. Почетком VI века за време владавине

Jустина II (518-527) први пут се спомиње напад Словена, односно Анта, који су

живели у степама северно од ушћа Дунава. Византијски цар Јустинијан у прво време

своје владавине (527-565) успешно је ратовао против Анта и Склавина на левој обали

Дунава где се још држао, бар на одређеним тачкама, стари римски лимес. Као

византијски плаћеници, Анти су чак ратовали и против Гота у Италији. Половином

VI века Склавини су жестоко пљачкали Византију и у тим походима допрли су до

самог Цариграда и Далмације. У исто време појављују се и Авари као нови

непријатељи Византије. Аварско-византијски петнаестогодишњи рат водио се око

Сингидунума и Виминацијума. У другој половини VI века заједнички

аварско-склавински одреди пљачкали су по Тракији, Македонији и угрожавали

Солун. Почетком VII века византијски извори бележе да је народ Словена, који се

састојао од Драгувита, Сагудата, Велегезита, Вајунита и Верзита опустошио

Тесалију, Хеладу, Ахају, Епир, па чак прешао и у Азију.

У време цара Ираклија (610-641) у околину Солуна доселили су се и Срби (како

је забележио цар К. Порфирогенит) и по њима се област и назвала Сервија.

Аварско-словенски напад на Цариград 626. године био је кобан по Аваре, јер после

тога ишчезавају са историјске позорнице, а словенска племена насељавају се и

учвршћују у унутрашњости Византије. Терене које су Словени притисли, византијски

извори називају Склавиније. Ово су, по свој прилици, почеци словенских кнежевина.

Долазак Бугара на Балканско полуострво имао је трајне историјске последице

на живот Византије и Срба. Преци Бугара, који се у науци зову Протобугари- номади

и коњаници, прешли су Дунав 680. године и на територији између Дунава и планине

137

Балкана наметнули се као господари словенском становништву које је живело у осам

племенских области. Стапање словенског и протобугарског живља текло је брзо и

чини се без особитих препрека. Њихова држава већ у другој половини VII века

устремила се на југ, тежећи да се прошири на словенско становништво, које је

живело у Тракији. Полувековни бугарско-византијски рат, вођен са променљивом

срећом, усталио је границу између ове две државе. После тога бугарска експанзија

усмерава се на запад и почетком IX века Бугари долазе у додир са Србима.

О најранијем животу и држави Срба у централним областима Балканског

полуострва веома мало се зна. По писању цара К. Порфирогенита, владарски син који

је довео Србе умро је пре доласка Бугара (тј. пре 680. године). После њега владали су

његов син, унук, па редом архонти (кнежеви) од истог рода. Том роду или фамилији

припадали су и најранији познати српски кнежеви: Вишеслав, Радослав, Присогој и

Властимир. Према истом извору, Бугари и Срби су живели мирно, покоравајући се

царевима Византије, све док бугарски кан Пресијам није напао српског кнеза

Властимира. Рат је трајао три године, вероватно између 836. и 852. године и у њему

је бугарски кан изгубио „већину своје војске“. То говори о јачини Властимирове

државе за коју се зна да је обухватала и делове данашње Херцеговине.

Бугарску војску је, по свој прилици, предводио Владимир, син кана Бориса, али

неуспешно. И он и дванаест бугарских велможа (баљара) пали су у српско

заробљеништво. Српски владар их је ослободио и после тога је завладао мир.

Властимира су наследили синови: Мутимир, Стројимир и Гојник. Кнез Мутимир

владао је до 891/892. године. То је доба када је Византија била још јака и када је

држала целу источну јадранску обалу. Власт византијског цара и даље су признавали

словенски кнежеви, а то се доказује тиме што су они, као византијски војници,

ратовали у јужној Италији.

Крајем IX века Срби су примили хришћанство. Као аргуменат за то у науци се

узима појава првих хришћанских светачких имена код Срба. Зна се да су

Властимирови унуци добили имена: Стефан (Мутимиров син) и Петар (Гојников

син). Претпоставља се да су они рођени између 870. и 874. године. Прва фаза

христијанизације Срба веома је мало позната. По свој прилици, први мисионари били

су Методијеви ученици и свештеници архиепископије из Сплита, који су

употребљавали латински језик. Изгледа да је хришћанство најпре примио горњи слој

српског друштва, а да је већина становништва дуго задржала своју стару словенску

паганску религију. Претпоставља се да су настанак и празновање породичног

138

празника „славе“ код Срба, у ствари измењени облици старог поштовања предака

(култ предака). Вероватно је то измирење паганског веровања и нове хришћанске

религије сасвим прихваћено тек за време св. Саве и оно се односило на вернике

аутокефалне Српске архиепископије основане 1219. године.

Двестогодишња историја српске државе (од краја IX века до краја XI века)

обележена је борбом за власт Мутимирових синова (Прибислава, Брана, Стефана),

синоваца Петра (Гојниковог сина), Клонимира (Стројимировог сина) , унука Павла

(Брановог сина), Захарија (Прибисловљевог сина) и Часлава (Кланимировог сина). У

тим борбама редовно су се мешале Бугарска и Византија. Учвршћивање, ширење и

јачање српске државе половином X века било је дело Часлава, штићеника

византијског цара К. Порфирогенита. Западна граница Часлављеве државе била је на

Пливи, Ливну и Имоти, а северна на Сави. Не може се поуздано утврдити да ли се

источна граница налазила на Западној Морави. Часлав је погинуо у борби против

Мађара на северу своје државе око 950. године. Он је био последњи познати члан

најстарије српске династије.

139

Србија у првој половини X века

140

Све до XI века вести о првој српској држави у Зети су прилично непоуздане. Оно

што се може поуздано тврдити јесте да је та прва српска држава обухватала област

каснијих Брда и један невелики део Црногорског приморја. Њена северна граница

ишла је од Рисна према извору Пиве, а јужна граница се спуштала према Котору и

Скадру. У XI веку византијски градови Котор и Скадар постали су део зетске државе,

али је већина становништва била романска и то ће остати све до XVII века.

Први зетски владар, о коме се нешто зна, је Јован Владимир. Он је владао од

970. до 1016. године и престоница му је била у Скадру. Када су настали нереди у

држави македонског цара Самуила, Владимир је одбио да призна Самуилову врховну

власт и покушао да се осамостали. Рат је трајао неколико година и завршио се

несрећно по Владимира. Самуило је освојио Зету, заробио Владимира и одвео га у

тамницу у Стругу. Убрзо затим, Владимир и Самуило су се измирили. Самуило му је

дао своју кћер за жену и поверио му управу над Зетом.

Поред ове историјске приче постоји и легенда која ће послужити за многе

средњовековне романе о Владимиру и Косари и која ће доживети своју литерарну

актуализацију у време националног романтизма. Историја и легенда поклапају се до

оне тачке када је Самуило заробио Владимира. Легенда даље каже да је принцеза

Косара видела у тамници сужња, најпре се сажалила на њега, а онда и заљубила.

Измолила је од оца милост и Владимир је постао царев зет. После Самуилове смрти,

Самуилов синовац Владислав позвао је Владимира у Стругу на договор и када је овај

излазио из цркве, погубио га. Косара је, према легенди, покушавала да убеди

Владимира да не треба да верује Владиславу, али у томе није успела. Када су после

Владимирове смрти настале у Зети борбе око престола, Владислав је покушао да се

умеша, али без неког већег успеха. Гроб Владимира и Косаре налази се и данас у

Скадру, а православна црква прогласила је Владимира светитељем.59

У борбама око власти,Стефан Војислав (1034-1050) је ослањајући се на

Византију успео да завлада Зетом и Требињем, признајући врховну власт

византијског цара. После смрти цара Василија II, када су у Византији избили нереди,

Војислав, настојећи да их искористи, диже устанак. Устанак је убрзо угушен,

59

Илустрована историја Срба, књ. 5, прир. П. Протић, Н. Кусовац, Д. Милошевић, Београд 1992,

22-35.

141

Војислав заробљен и одведен у Цариград. Пошто је успео да побегне из тамнице,

Војислав се вратио у Зету и поново дигао устанак. Након што је потукао Византинце

код Бара (1042. године) повратио је Зету и Требиње и припојио својој држави Рашку

и Хум.

Војислављев син, Михајло Војислављевић (1051-1081), да би учврстио своју

власт пожурио је да се измири са Византијом. Последњи значајнији зетски владар

преднемањићког периода, био је Бодин (1081-1101). Бодин је наставио политику

свога оца ослањајући се на римску курију и Нормане, али није ратовао директно са

Византијом, него је запосео и Рашку (са Босном). Рашка област је добила назив по

граду Расу који је у XII веку у српским рукама. По имену града Раса и његове

епископије и у латинским изворима се српска држава од овог времена назива Rassia,

а становници Rassiani или Rasciani. Први по имену познати владар Срба из Рашке

земље, Вукан с краја XI века, није никада поменут са титулом, али је вероватно био

,,велики жупан” као и његови потомци. Вукан је провалио на византијску територију,

заузео и спалио град Липљан, заузимао територију према Врању, Пологу (данас

област Тетова) и према Скопљу. С друге стране , види се из Вуканових правдања да

су границе Србије биле познате, да су морале бити поштоване, да се царски

намесници нису смели уплитати преко те границе, јер би њихова уплитања била

повод за ремећење односа. У Рашкој XI – XII века особеност даје преплитање нових

феудалних односа са односима старог родовско-племенског уређења, односно

потискивање појединих установа родовско-племенског уређења које су биле сметња

учвршћивању новог, феудалног поретка и нове државне власти. У државној

организацији, то је значило јачање владара и улоге већа које ставља обогаћени слој,

насупрот слабљењу народне скупштине која се у XII веку и не спомиње. Ни веће

више није у старом облику већ води порекло од војсковођине дружине. Владар, који

није више само војсковођа, има друго окружење-великаше и свештенство. Уместо

већа срећемо нови облик, саборе, који више одговарају новим потребама, а могу

укључивати и све припаднике новог владајућег слоја. Настаје властела, која добија

земљишне поседе са великим привилегијама, такође и црквено племство као носилац

привилегија, које владар даје цркви. Некада слободни сељаци претварају се у зависне

земљораднике на феудалним, световним и црквеним поседима. Постојање сабора

указује на јачање властеоског и црквеног слоја који их уздиже до значајних чиниоца

142

у државној власти. С друге стране, представља израз таквог потчињавања зависних

сељака да о њиховим потчињавањима више није могло бити речи.

Када је Византија успела да потисне Нормане, Бодин се измирио са њом, али је

то помирење платио губитком Рашке. У накнаду за то папа је Барску бискупију

подигао на степен надбискупије и барском надбискупу дао титулу примаса Србије.

После Бодинове смрти настају борбе око престола, које трају неколико деценија.

Први Бодинов наследник био је извесни Вукан из Рашке, кога не треба мешати са

Немањиним сином Вуканом, који је после Немањине абдикације добио на управу

Зету. На крају, у борбе око престола умешао се и рашки жупан Стефан Немања, који

је уз помоћ Византије у периоду од 1183. до 1186. године успео да прошири своју

власт на Зету.60

60

С. Ћирковић, „Срби у средњем веку“, Београд, 1995, стр.32-49; М. Р. Ђорђевић-С. С. Стојичић,

„Државноправна историја српског народа“, Ниш, 2007, стр.17-18.

143

144

2. СТЕФАН НЕМАЊА

Политичку ситуацију у Србији средином XII века, као што је поменуто битно су

одређивали односи између Угарске и Византије. Доласком на власт византијског цара

Манојла I Комнина 1143. године, Византија је постала главна сила која је утицала на

постављање великих жупана у Србији. Шездесетих година на великожупанском

престолу у Србији налазио се Тихомир, један од четворице синова Завиде, који је био

члан бочне гране владарске династије. Остала браћа су се звала- Мирослав,

Страцимир и Немања.

Свакоме од браће била је додељена по једна област којом је управљао, а оне су

називане удеоне кнежевине. Врховну власт је обављао велики жупан Тихомир. У

време о коме је реч, он је спроводио византијску политику у Србији. Најмлађи брат

Немања није био задовољан својим уделом у овако осмишљеној власти. Због неслоге

са браћом, Немања је утамничен. Избавивши се из заточеништва, Немања је одлучно

решио да се супротстави браћи. До сукоба је дошло код места Пантина на Косову.

После битке у којој је Тихомир изгубио живот, Немања је избегао византијско

мешање и наметнуо се силом осталој браћи као велики жупан. Тако је 1166. године

на власт дошао човек чија је снажна личност и политичка мудрост предодредила

даљу двовековну судбину српске средњовековне државе. Велики жупан Стефан

Немања, родоначелник династије Немањића (најпознатије и најдуговечније српске

династије) први пут се са том титулом помиње 1169. године.

Стефан Немања је владао Србијом од 1166. до 1196. године. Био је изузетна

личност, веома храбар, прагматичан владар, добротворац и велики ктитор. Његова

владавина била је испуњена војничким походима, дипломатским акцијама и

духовним подухватима.

После ступања на власт Стефан Немања је водио непријатељску политику

према Византији. Велики жупан је ушао у сукоб са царом Манојлом I . Крупна

политичка игра у коју се уплео, тражећи ослонац против Византије у Млетачкој

републици и Светом римском царству немачког народа, завршила се неславно.

145

Византијски цар га је победио, заробио и одвео у Цариград, где га је као свог сужња

провео у великој тријумфалној поворци кроз престоницу царства. Обавезавши се на

покорност и верност византијском цару, Стефан Немања је био помилован и враћен

на власт. До Манојлове смрти, Немања је одржавао своје обећање и није ратовао

против Византије.

Смрт византијског цара, коме се Стефан Немања обавезао на верност, била је

знак за промену српске политике према Византији. Немања је 1183. године, заједно

са Мађарима , предузео обимне војне походе освајајући византијске области и

градове. Своју државу ширио је у више праваца. Под његовим ударом нашли су се

Ниш и Софија. Када су Мађари прекинули освајања, Немања је наставио да ратује

самостално. Неке од освојених градова није успео трајно да задржи, али је увећао

своју државу новим територијама. Како сам Немања каже „обновио је своју

дедовину“ и до 1190. године освојио је Метохију (Патково, Хвосно, Подримље,

Кострц, Драшковина) с призренском облашћу, затим Косово (Лаб, Липљан,

Ситница), Скопље и територију на горњем току Вардара (Горњи и Доњи Полог). На

истоку Немања је припојио својој држави земље око Ђуниса (Загрлата), Ниш,

Дубочицу, Врање и Мораву (Биначка Морава). Под његову контролу дошла је и

територија између Западне и Велике Мораве (Левач, Белица, Лепеница). Немањина

држава излазила је на Јадранско море, од данашњег Омиша на северу до Љеша на

југу. Немањин биограф, његов син Стефан Првовенчани, наводи да је Немања

освојио и византијске градове Перник, Землн (Земен), Велбужд (Ћустендил),

Житомиск и Стоб. Византијски цар Исак II Анђео је покушао да поврати отете

земље, али и поред победе није успео.

У обновљеном рату против Византије Стефан Немања је био поражен, али су

овога пута последице по српску државу биле другачије. Закључен је мир, велики

жупан није одведен у ропство, али је признао врховну византијску власт и одрекао се

дела својих освајања. Да би се међусобне везе ојачале, његов син Стефан Немањић

оженио се византијском принцезом Евдокијом и одређен је за престолонаследника,

мимо права примогенитуре, према коме је престо требало да наследи његов

најстарији син Вукан.

Већ остарео, 1196. године на Сабору у Расу, Стефан Немања се одрекао власти у

корист свог сина Стефана, који је у међувремену, као царев зет , добио значајну

византијску титулу севастократора. Тада се опростио од световног живота и

замонашио, добивши име Симеон. Преостале године до своје смрти посветио је

146

духовној делатности обдаривања својих ранијих задужбина, али и градњи једне нове

задужбине ван граница српске државе. Његова највећа задужбина у Србији је

манастир Студеница. Немања ју је сазидао још за време своје владавине, а у њој је

живео одмах по замонашењу. Даља судбина водила га је на Свету Гору, стециште

православног монаштва, на полуострву Атос у Грчкој.

Још за време Немањине владавине Србијом, његов најмлађи син Растко, који је

као млад властелин управљао Захумљем, одлучио је да се одрекне световног,

властеоског живота. Противно очевој вољи, напустио је своју удеону кнежевину и

отишао на Свету Гору. Тамо се замонашио и добио име Сава. Временом је стекао

висок углед међу монасима и постао значајна личност православног монаштва.

Убрзо се Немања одазвао позиву свог млађег сина и придружио му се на Светој

Гори, где је и преминуо почетком 1199. године.

После Немањине смрти почео је да се успоставља и његов хришћански

православни култ. Ктиторска делатност за живота као и чуда која су, према причи

његових биографија, почела да се дешавају после његове смрти, предодредили су га

за канонизацију.

Проглашењем Немање за светитеља, његови наследници су добили и божанско,

светитељско порекло своје власти. Династија Немањића је постала светородна, што

је касније често истицано. Тековине култа светог Симеона биле су веома снажне и

повезивање на светородно порекло имало је увек велики политички, правни и

духовни значај. Светитељски култ Стефана Немање (светог Симеона) имао је у

нестабилним временима ујединитељску улогу, а неки догађаји приписивани су

његовим загробним чудима.

Заједно са Савом, Симеон је на Светој Гори обновио стари, опустели грчки

манастир Хиландар и претворио га, уз сагласност византијског цара, у српски

манастир, по угледу на светогорске манастире других народа. Хиландар ће временом

постати једно од најзначајнијих стецишта српског монаштва, градитељ и чуватељ

српске културе и писмености. И данас се ходочашће у овај манастир сматра

значајним духовним догађајем за православне вернике. За собом је оставио, поред

државе која је имала место у тадашњем хришћанском свету и многобројне задужбине

(Студеница, Хиландар, Ђурђеви ступови код Новог Пазара, Света Богородица

Бистричка код Бистрице- десне притоке Лима, Свети Никола на Ибру).

147

3. СТЕФАН ПРВОВЕНЧАНИ

Година 1199. обележила је смрт српског великог жупана и оснивача династије

Немањића, Стефана Немање. За собом је оставио темеље српске државе и три сина,

Вукана, Стефана и Растка, да сачувају и учврсте његово владарско дело.

Немањино наслеђе није било ни лако, ни једноставно. Расправа између два

старија брата, о праву на првенство у државној управи, прерасла је у сукоб. Све до

првих година XIII века тињала је ова борба, понекад проваљујући у отворену

нетрпељивост. У прво време Вукан је успевао да одржи власт у Србији, делујући из

свог сигурног уточишта у Зети, коју је наследио још од оца. И најмлађи Немањин син

Растко, много познатији под својим монашким именом Сава, од самог почетка се

укључио у пресуђивање који од старије браће треба да буде владалац у Србији.

Мада је Немања одредио Стефана за свог наследника, Вукан је, уз помоћ

угарског краља Емерика, обезбедио премоћ у Србији и протерао Стефана, 1202.

године. Тако је Вукан постао велики жупан. Неколико година касније, 1204. или

1205, Стефан је успео, постепено освајајући српске земље, да преузме власт у

Србији. Најзад се остварила Немањина жеља- да Стефан влада земљом, а да Вукан

буде „велики кнез“ једне области. Преношење моштију Стефана Немање из

Хиландара у манастир Студеницу помогло је помирењу између два брата. Главну

улогу у том чину имао је Сава.

У моменту Стефановог коначног устоличења на челу српске државе, почело је

једно ново раздобље не само у српској историји, него и у историји читавог

Балканског полуострва. Рушење Византијског царства под налетима крсташа (IV

крсташки рат) и настанак више нових држава на тлу старе империје променио је

однос снага на југоистоку Европе. Цео Балкан поделио се на два света. С једне стране

стајале су оне државе које су припадале византијском духу (Србија, Бугарска и др.), а

с друге стране налазиле су се нове државе литанских крсташа или мале грчке државе.

Отуда је и проистекла Стефанова прозападна политика. Најважнији корак у овом

свом опредељењу Стефан је учинио када се 1207. или 1208. оженио по други пут и то

148

венецијанском принцезом Аном Дандоло. Његова прва жена била је византијска

принцеза Евдокија. Оба брака склопљена су из политичких побуда. Овај други јасно

показује којим путем је Стефан био намеран да крене.

Први Стефанов покушај да од римског папе Иноћентија добије краљевски

венац није успео,али његова упорност се исплатила 1217. године. Папа Хонорије III

је послао круну Стефану, како би овај њега признао за универзалну власт у

хришћанском свету. Како је Стефан припадао православној цркви, то обећање није

имало никакву тежину, што ће посебно доћи до изражаја после добијања

аутокефалне православне епископије у Србији 1219. године. На сабору у манастиру

Жича, Стефан је крунисан за краља Србије (јединствене српске државе са Рашком,

Дукљом, Захумљем и другим српским земљама).

Венчање круном је древни израз за чин крунисања. Отуда назив Првовенчани.

Први српски краљ, Стефан Немањић, владао је нешто више од две деценије

(1205-1228). Његову владавину красиле су две, у ствари супротне, особине. Прво, и

најважније, Стефан је српској држави донео круну. Под његовом влашћу створена је

српска аутокефална црква.

Друга страна Стефанове политике није била тако светла и узвишена. Он је

заратио с рођеним братом и тиме успоставио један несрећан обичај у српској

историји средњег века. Често ће се доцније понављати слични сукоби између

најближих сродника из династије Немањића. Он је, истовремено, Србију окренуо

католичком Западу. И колико год је та одлука имала практично и политичко

објашњење, она је Србију удаљавала од истинских православних корена. Због тога је

Стефан дошао у сукоб и са својим млађим братом Савом.

Власт доноси неспоразуме и разлазе, љубав претвара у супарништво, блискост у

извор опасности. Та судбина није мимоишла ни првог српског крунисаног владара.

У време сукоба између Вукана и Стефана, Вукан је био тај који је уживао подршку

католичке властеле у Зети. Ослањао се на пријатељство Угарске и папске курије.

Када је за тренутак победио Стефана признао је првенство католичке цркве и

врховну власт угарског краља.

После победе Стефана над Вуканом,односно после помирења уз Савино

посредовање и сам Стефан се окренуо Западу, Млетачкој републици и Риму. Распад

хиљадугодишњег Византијског царства приморао је Првовенчаног да тражи

савезнике на другој страни. „Сила Бога не моли“.

149

Политика не познаје свете завете али, и поред свега тога, Стефан је имао успеха

и у ратовима и у дипломатским преговорима. Млада држава је напредовала

захваљујући сарадњи два брата, Стефана и Саве. Посредовање Саве у сукобу између

Стефана и Вукана, поставило је темељ јединству српске државе после доста времена.

Стварање аутокефалне православне архиепископије на челу са Савом дало је

значајан допринос како духовном јединству,тако и независности српске државе.

Као и његов отац, Стефан се у позним годинама замонашио. Било је то

1227. године. Српски краљ Стефан Првовенчани умро је изненада у септембру

1228. године.

150

4. СВЕТИ САВА

Ако има у српској историји личности пред којом остајемо без речи, засењени

њеном величином, онда је то свети Сава. Зато је и исписивање редова посвећених

највећем од свих Срба и тешко и одговорно.

Растко (Сава) Немањић био је трећи, најмлађи син Стефана Немање. Не зна се

тачан датум његовог рођења, али се сматра да се родио негде око 1174. године. Још

као дечаку отац му је дао Хумску област на управу, али млади Растко је желео нешто

друго. Већ 1191. године он напушта Хум и одлази на Свету Гору да се замонаши. Од

тада носи име калуђера - Сава. Боравио је у манастиру Стари Русик, а потом у

Ватопеду. Ту је и дочекао Стефана Немању 1197. године. Заједно са својим

родитељем, сада монахом Симеоном, обнавља манастир Хиландар и оснива српску

монашку породицу на Светој Гори.

Савина државна делатност почиње помирењем старије браће. Тада је пренео

мошти Симеона и сахранио га у очевој задужбини, Студеници.

Није никако био одушевљен Стефановим везивањем за католички Рим. Године

1217. враћа се у Свету Гору са чврстом одлуком да реши српско црквено питање и у

томе и успева 1219. године. Српска црква постаје самостална, а Сава постаје први

српски архиепископ. Читаву државну територију поделио је на епископије,

протопопијте и парохије. Своје најоданије пријатеље поставио је за епископе. Све

епископије снабдео је духовним књигама и наредио да се израде њихови преписи.

Црквено седиште сместио је у манастир Жичу. Српску цркву је ослободио сваког

господара и учинио од ње прву духовну установу српског народа.

Темељи српске црквене организације, које је ударио Сава Немањић, успели су

да преживе не само пропаст српске државе, него и да остану трајни ослонац у

будућим временима .

Сава је био први велики књижевник српског рода. Писао је много и разноврсно.

Сасвим логично и очекивано, писао је духовне списе, сав прожет смислом

православља. У почетку, Сава је писао дела чисто црквене садржине: „Карејски

типик“ и „Хиландарски типик“. Написао је и законик црквеног права, познат под

називом „Крмчија“. Дела у којима је показао свој истински списатељски дар

151

написана су доцније. Ту свакако на прво место долази „Житије светог Симеона“

(биографија Стефана Немање). Од изузетног значаја је Савина „Служба светом

Симеону“, дубоко духовни спис у традицији византијске хришћанске поетике.

Траг светог Саве не постоји само у историји српског народа, у непрегледним

страницама писане прошлости. Његова мисао и дух живе у свим Србима, чије душе

нису затрпане бесмислом и чија свест не робује заблудама садашњег времена.

152

5. ВЛАДАРИ ОД 1228. ДО 1282.

После смрти првог српског краља, Стефана Првовенчаног,1228. године, на

српски престо је дошао његов старији син Радослав, по изричитој очевој вољи.

Његова кратка владавина (1228-1233) била је испуњена унутрашњим неспоразумима

и борбама. Радослав је био ожењен кћерком Јована I Анђела, епирског владара.

Вероватно је неочекивани преокрет у спољњој политици Србије под новим краљем,

са Запада на Исток, уздрмао стабилност некадашње Стефанове државе.

Српска властела никако није могла да прихвати византијску политику краља

Радослава. Незадовољство српских феудалних господара завршило се тако што је

Радослав збачен са престола. На његово место дошао је Стефанов млађи син

Владислав. Радослав се замонашио, а Сава га је сахранио у манастиру Студеници.

И поново је промена на српском трону променила српску спољну политику.

Владислав је тражио и нашао ослонац у Бугарској. Оженио се бугарском принцезом

Белославом, кћери Јована II Асена. Убрзо је и Сава отишао са места српског

архиепископа. На сабору у Жичи он се повукао остављајући своје место ученику

Арсенију. Сава је напустио Србију и поново кренуо на Исток. Обишао је Палестину,

Александрију и Никеју. Умро је у Трнову 14. јануара 1236. године. Уз велике муке и

противљење свог таста, Владислав је успео да Савине мошти врати у Србију и

сахрани га у краљевском манастиру Милешеви 1237. године.

Владавина краља Владислава трајала је тачно десет година. Ослоњен на

Бугарску, Владислав је трајао колико и његов главни савезник. Са продором Монгола

у Угарску и Србију, његова власт је почела да посрће. Још једанпут је српска

властела одредила судбину престола. Устала је против Владислава, успела да га

збаци и да доведе на власт трећег сина Стефана Првовенчаног, Уроша II. Све се то

одиграло 1243. године. Урош је на челу српске краљевине остао више од тридесет

година. За све то време гледао је како се прилике на Балканском полуострву из

основа мењају. Византија је обновљена 1261, а Угарска је нагло почела да израста у

силу првог реда. Србија, мада притиснута и са севера и са југа, била је довољно

велика држава да непосредне опасности није било. Урош је водио политику колико

на први поглед помирљиву према суседима толико и смишљену.

153

У првом периоду своје владавине обезбедио је границе српске државе.

Нарочито су значајни његови односи са Дубровником. Неколико пута су се

погоршавали и поново успостављали. У два маха Урош је нападао град и на тај

начин приморавао Дубровчане на поштовање древних обавеза према српском

владару. Урош је био довољно умешан да су га сматрали пријатељем Никејског

царства, мада сам никејски цар никада није био сасвим уверен у Урошеве праве

намере.

Средином XIII века Србији је највећа опасност претила од Бугарске, aли ни та

опасност није израсла у отворени сукоб. Притисак је долазио и са севера и са

југозапада, али је после смрти бугарског цара Михаила Асена, полако јењавао.

Урош није на свим странама био тако успешан. Његов највећи промашај био је

напад на Мачву 1267-1268. године, када га је мачвански господар уз помоћ угарског

краља Беле поразио и заробио. Српски краљ се морао откупити да би се вратио у

своју краљевину. Као знак помирења после овог неуспеха, Урошев син Драгутин

оженио се угарском принцезом Каталином, вероватно око 1270. године.

Урош је поново заратио са Дубровником, 1275. Иако је победио Дубровчане, на

инсистирање венецијанског дужда мир је поново успостављен, а Уроша је збацио са

престола његов син Драгутин дубоко незадовољан очевим неповерењем. Драгутин је

упорно захтевао власт у једној српској области. Будући да му отац никако није

излазио у сусрет Драгутин је заратио са оцем и победио га. Уз мајчин опрост, постао

је српски краљ 1276. године. Поражени отац се замонашио и умро већ наредне

године. Драгутин није дуго остао на власти. Пао је несрећно са коња на Јелачи

1282. године и остао обогаљен. Разочаран и физички и морално, убрзо је одступио са

престола у корист свог млађег брата Милутина. Промена на српском трону одиграла

се на сабору у Дежеву.

Најдужа владавина једног владара у српској историји средњег века била је

управо Милутинова. Он је провео на трону безмало четрдесет година (1282-1321).

154

6. KРАЉ МИЛУТИН

На сабору у Дежеву Милутин, чије је пуно краљевско име Стефан Урош II

Милутин, добио је краљевску круну од свог брата. Владао је Србијом од 1282. до

1321. године. Милутинова владавина била је испуњена великим заокретима у вођењу

спољне политике, крећући се од прозападне до провизантијске. Извршио је знатна

освајања на рачун Византије, користећи грађанске ратове који су потресали

Византијско царство и тако проширио своју државу. Његови односи са братом такође

су имали успоне и падове, доводећи до међусобних отворених сукоба, али на крају до

помирења и заједничких војних похода. Убрзо после ступања на власт, Милутин је

започео ратне походе против Византије. За прве три године освојио је знатне

територије и градове на тлу Македоније, а упадао је, уз Драгутинову помоћ, дубоко у

византијску државу, све до Свете Горе и Егејског мора. У оквирима српске државе

нашли су се Полог, Овче Поље, Скопље, Злетово и Пијанец, а границу је успоставио

на линији која је ишла до византијских градова (Охрида, Прилепа и Штипа). Крајем

XIII века краљ Милутин је, заједно са Драгутином, ратовао против његових

непријатеља око Видина у Бугарској и предузимао нове походе против Византије.

Милутинова политика и односи према Византији из корена су се променили

после дуготрајних преговора завршених 1299. године. Према овом споразуму, српски

краљ се оженио византијском принцезом Симонидом, ћерком цара Андроника II, а

територије које је освојио задржао је као царев зет. Склапање овог брака сведочи о

тешком стању у коме се тада налазила Византија. Симонида је била шестогодишња

девојчица, док је краљ Милутин био средовечан човек. Њему је то био пети брак, што

је према црквеним канонима било неприхватљиво. Тај брак је осудила Васељанска

црква. Ипак, политички интерес је надвладао и односи између Србије и Византије су

се тада учврстили. Врло брзо после склапања овог политичког брака, сукобили су се

155

интереси краља Милутина и Драгутина. Борбе међу браћом почињу већ 1301. године

и трајале су са прекидима до 1312. године. Исход без победника вратио их је на

почетне положаје, закључен је мир и свако је самостално управљао својом државом.

После Драгутинове смрти 1316. наследио га је син Владислав, али га је убрзо стриц

утамничио и запосео његову област. Проширење Милутинове државе до Саве и

Дунава довело је до рата с Угарском, која је поново освојила Мачву и Београд.

Преостале територије Драгутинове области прикључене су Милутиновој држави.

Поремећај редоследа наслеђивања, Милутиново изигравање Дежевског споразума и

присвајање права на круну за своје синове, довела је до грађанских ратова после

његове смрти и отимања о српски престо.61

Главно поље рада краља Милутина била је спољна политика. Њоме се он са

највише разумевања и воље бавио и имао највише успеха. У вођењу спољне

политике није био сталан. Често ју је мењао прелазећи из крајности у крајност, из

савеза у отворено непријатељство и обратно. Те промене у спољној политици нису

биле резултат његовог колебљивог карактера, нити недостатак одређених

политичких принципа и јасних погледа на ситуацију. Оне су биле условљене

великим променама у међународним односима и променама у унутрашњим односима

појединих држава са којима је Србија имала тесне везе. При свему овоме, он је увек

имао у виду само питање државних интереса. Било је момената када је изгледало да

је Милутин подлегао утицају личних амбиција или су женска питања, што му се

пребацивало, играли у његовом раду и одлукама главну и пресудну улогу. Када се

његов рад и поступци ближе анализирају, може се констатовати да су лични и

сентиментални разлози у његовим поступцима играли увек споредну, незнатну или

никакву улогу и да он никада није жртвовао чак и мање важне државне интересе

личним прохтевима, амбицији или сујети. Овако је он поступао и за време преговора

о женидби са Симонидом, до које му је било стало. Колико је Милутин био у стању

да савлада и жртвује личне амбиције државним интересима, показало се у односима

са татарским каном Ногајем, када је жртвовао чак и независност своје државе и

послао сина у неизвесност, да би спасао своју земљу од рата и пустошења.

Милутинов однос према суседним државама, са којима је он имао јачих и

тешких веза, пролазио је кроз разне фазе. При доласку на престо, наследио је од

Драгутина рат са Византијом. Он је тај рат и поред свих тренутних неуспеха водио

61

„Историја српског народа“, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, стр.145- 146.

156

енергично и истрајно. Када је постигао оно што је хтео и када је видео да је акција са

Запада, одакле је долазио подстицај савезништва за рат против Византије, знатно

ослабила са претњом да у потпуности спласне, он је изгубио веру у своје савезнике.

Да би осигурао своје освајање и мир на јужној граници, приближио се Византији и

погодио се са њом. Колико је Милутин, без сумње наклоњен женском роду, био

лишен сваке сентименталности, види се и по томе што његова веома млада, лепа и

љупка жена Симонида није успела да утиче на промену његове спољне политике у

моменту када се он окренуо против њеног оца. Веома је занимљив Милутинов однос

према папској курији и његова политика према католичкој цркви и њеним

представницима.

У доба Милутинове владавине падају последњи покушаји папске курије да се

поново освоји Цариград и поврати Латинско царство. Сем тога, курија је у то доба

као и касније, веома упорно радила на превођењу православних верника на

Балканском полуострву у католичку веру. Његова политика према курији и

католичкој цркви била је углавном иста као и политика других српских владаоца из

династије Немањића. Васпитаван у православној вери Милутин је био, изгледа, у

верском погледу врло толерантан и одан православљу зато никад није мислио да

напусти православну цркву и веру.

Последње дане свог живота Милутин је провео у прикупљању нове војске за

истеривање Мађара из Мачванске бановине и превазилажење сукоба са

Дубровником, који су користећи Милутинову заузетост у борби са мађарским

краљем Робертом и његовим савезницима настојали да заузму неке Милутинове

територије у њиховом суседству. Међутим, Милутина је изненада у дворцу у

Неродимљу ударила кап и он је умро 29. октобра 1321. године. Када је Милутина

ударила кап, на двору се случајно десио његов пријатељ архиепископ Данило.

Данило је веома добро знао какво је стање у земљи, које је услед Милутинове

болести постало веома ровито и да поводом његове смрти, особито због нерешеног

питања наслеђа, лако може доћи до тешких криза и до грађанског рата.

Из тих разлога је Данило наваљивао на краља када му је позлило да учини

потребне наредбе за случај смрти. Данило прича у Милутиновој биографији, како му

је он говорио: „Господару зашто нам ништа не кажеш?“ „Али“, наставља Данило,

„он није чуо и није било гласа од њега, јер му се језик беше свезао“. Када је Милутин

умро, настао је у земљи прави хаос и завладало је безвлашће. Свакако не иде у

прилог Милутиновој државничкој и политичкој мудрости факат да он, који је

157

управљао државом скоро 40 година и имао велико и богато искуство, дозволи да га

изненади смрт, а није решио питање наслеђа, због чега је бацио доста изграђену и

учвршћену земљу у анархију и безвлашће.

Вест о краљевској смрти дала је знак за немире, борбу и безвлашће. Још се

Милутиново тело није ни охладило и настао је, по Даниловој причи, силан метеж и

не мала узбуна и пометња, рат и пљачке на све стране. Милутиново тело је опојено је

у дворцу у Неродимљу, где је и умро, а надгробни говор му је одржао архиепискип

Данило.

Требало је Милутиново тело однети преко Косова у његову задужбину,

манастир Бањску, где је себи спремио гроб и наредио да га ту сахране. Неред и

анархија су надвладали, тако да су разбојничке чете нападале и на сам спровод,

мислећи да ће уграбити нешто од оних који су носили његово тело, као и

Милутинову погребну опрему. У тако лошим приликама, српски краљ Милутин

сахрањен је у цркви манастира Бањске. Када је Милутин сахрањен, краљица

Симонида се вратила својој породици у Византију. 62

62

Миладин Стевановић, „Краљ Милутин“, Kњига комерц, Београд, 2006, стр. 152-153.

158

7. СТЕФАН ДУШАН

Владавина Стефана Душана почиње 1331. године и као краљ он влада до

1345. године. Од 1346. године он влада као цар што је највећи војнополитички успон

Немањићке државе. Србија израста у водећу силу на Балкану. У Скопљу је, 16. априла

1346. године, Стефан Душан свечано крунисан за „цара Срба и Грка“ уз присуство

бугарског и српског патријарха и представника светогорских манастира. Државни

сабор је на Спасовдан, 29. маја 1349. године усвојио „Душанов законик“ који је

допуњен, такође, на Спасовдан, 1354. године. Владари из лозе Немањића су по правилу

умирали у монашком звању и проглашавани су за свеце, цар Душан је у овом погледу

изузетак.

Године 1332. је дошло до побуне у Зети под вођством зетског војводе Богоја и

арбанаса Димитрија Суме. Буна је убрзо угушена. Са новим бугарским царем Јованом

Александром су успостављени савезнички односи, па се краљ Душан у пролеће

1332. године оженио Јеленом, сестром бугарског цара. Босански бан Стефан II

Котроманић је желео да освоји цело Захумље, јер је само део Захумља освојио

1326. године после сукоба са Бранивојевићима. У том сукобу су учествовали и

Дубровчани, заједно са баном Стефаном II. Пошто је затрта породица Бранивојевић и

пошто су Стефан и Дубровчани поделили међусобно њихове територије, Дубровчани

су добили Пељешац са Стоном. Дубровчани за време краља Стефана Дечанског нису

успели да легализују управу над Пељешцем и Стоном, па су то покушали за време

краља Душана. Године 1333. Стефан Душан је издао повељу у Пологу, којом је

Дубровчанима уступио приморје од Стона до Дубровника, са острвом Посредњицом

код ушћа Неретве, уз обавезу да на рачун „стонског дохотка“ исплаћују 500 перпера,

плус 8.000 перпера које је требало платити одмах. Дубровчани су се обавезали да ће

дозволити верску слободу православном становништву добијених територија.

Дубровчани су суму од 500 перпера плаћали и босанском бану, који је исте године

издао повељу којом је потврдио право Дубровника на Стон, те су на миру могли

користити своје нове поседе које су исте године почели да утврђују. Услов је био и да у

159

Стону остане „српски поп да поје“, јер је ту епископију основао још свети Сава, али су

Дубровчани то поштовали само до 1349. године када су довели католичког свештеника.

Већ 1332. године Душан је освојио град Струмицу.

Захваљујући саветима византијског пребега Сиргијана освојени су: Прилеп и

Охрид, док је сам Сиргијан освојио Костур. Пред напад на Солун извршен је атентат на

Сиргијана, од стране Сфранцеса Палеолога, кога је ангажовао сам цар Андроник III, те

је Душан одустао од борбе. Склопљени су савезнички односи са царем Андроником III

(1334), јер су северне границе угрозили Угри. Душан је успешно потукао угарску

војску и успоставио границу на реци Сави. Једно време је у састав Душанове државе

улазио и Београд.

У ово време пада једна од интимнијих слика из Душановог живота. Будући да са

Јеленом није имао деце, радило се на томе да се од ње растави и ожени Јелисаветом,

кћерком немачког цара Фридриха Лепог. Преговоре је 1336. године без сумње водио

Палман Брахт, вођа немачких најамника у Србији, такозване Алеманске гарде. Када је

посланство стигло у Аустрију и када је млада кнегиња чула за кога треба да се уда, „у

једну варварску земљу на истоку, за једног краља туђе вере и већ жењена“ пала је у

постељу из које није ни устала. После овог догађаја, Јелена је родила сина. Тако је

умирила Душана и тиме учврстила свој положај на двору.

После смрти византијског цара Андроника III, на власт долази његов малолетни

син Јован V, уместо кога је управљало регентство (патријарх, царица-мајка и велики

војвода Алексије Апокавк). Са политиком регентства се није сложио велики доместик

Јован Кантакузин, који је очекивао да регентство припадне њему, као најближем

сараднику Андроника III. У Византији је избио грађански рат. Кантакузин је у сукобу

са својим противницима претрпео пораз и повукао се у Србију. Душан и Кантакузин су,

под утицајем краљице Јелене, склопили савез и донели одлуку да свако од њих двојице

задржи градове које освоји. Кантакузин је заједно са војском у којој су се налазили

војвода Вратко, потомак Немањиног сина Вукана, и Јован Оливер претрпео неуспех

приликом освајања града Сера. Душан је освојио целу Албанију, изузев Драча (који су

држали Анжујци) и градове у северној Грчкој. Односи између Душана и Кантакузина

су се погоршали када су аграрни феудалци из Тесалије признали Кантакузина за свог

цара (1343). Кантакузин је нове савезнике нашао у Турцима Селџуцима, који су

господарили западним деловима Мале Азије. Неславна заслуга за довођење Турака у

Европу припада Јовану Кантакузину. Турци су, прешавши Хелеспонт (Дарданеле),

ступили на европско тло 1343. године. После раскида веза са Кантакузином, Душан је

160

успоставио пријатељске односе са регентством и Јованом V. Први сукоб између Турака

и Срба десио се маја 1344. године у бици код Стефанијане. Турци су лукавством

извојевали победу, тако што су њихови лако наоружани пешаци побегли уз брдо, док су

тешко наоружани српски коњаници морали да сјашу и да коње оставе под брдом.

Турци су онда лако сишли с друге стране брда, узјахали српске коње и поразили тешко

покретне, задихане српске витезове, сада сведене на пешаке. Победили су 1345. године

деспота (војводу из народних песама) Момчила, који се осамосталио у Родопима.

Српска војска је освојила град Сер 25. септембра 1345. године. Освојена је и

Халкидика, укључујући Свету Гору Атонску. Увидевши да је Византијско царство

ослабило, Душан одлучује да на рушевинама Византије подигне империју једног

младог народа пуног снаге. Након свих освајања, Стефан Душан је одлучио да се

прогласи за цара. Склопио је договор са Светом Гором, која је византијског цара одувек

сматрала за свог јединог и легитимног владара. Светогорски протат је одлучио да се

Душаново име спомиње у свим молитвама после имена византијског цара Јована V. За

узврат, Душан се обавезао да ће поштовати аутономију Свете Горе. Краљ Стефан

Душан се прогласио за цара око Божића (25. децембра 1345. године) у граду Серу.

Према устаљеним обичајима цариградски патријарх је крунисао цареве на Истоку,

а папа цареве на Западу. Пошто се није могао надати да ће га ико од ове двојице

крунисати, српска архиепископија је уздигнута на ранг патријаршије. Архиепископ

Јоаникије је постао први српски патријарх. Стефан Душан је крунисан за цара Срба и

Грка на Ускрс (16. априла 1346. године) у Скопљу. Крунисање су обавили српски

патријарх Јоаникије и трновски патријарх Симеон. Образложење за овај поступак, цар

Душан је нашао у учењу хришћанске цркве.

Све што је некада Господ даровао првом хришћанском цару, Константину

Великом, прешло је у Душанове руке. Мисли се на земље и велике градове „грчког

царства“. Душанова титула сада је гласила: „Вољом Божјом, Благоверни и

Христољубиви цар Србљем и Грком и земље поморске и свему дису (западу)“.

Након што је Атос потпао под власт цара Душана 1345, он је оптужио грчког

проту Нифона, поглавара свих манастира на Светој Гори за месалијанство, односно

богомилство, али је Нифона одбранио св. Григорије Палама. Сматра се да је ова

оптужба политички мотивисана, јер је Душан хтео да постави српског уместо грчког

поглавара.

Цар Душан је Хиландару потчинио цркву Светог Николе у Добрушти код

Призрена, цркву Светих Арханђела у Штипу, цркву Светог Николе у Врању са

161

насељима и добрима. Крајем 1347. године цар Душан и царица Јелена посетили су

Хиландар. Присуство жена на Светој Гори је забрањено, али су оне заједно са децом

боравиле тамо за време опсаде Каталанаца. Цар Душан је Хиландару подарио новац и

обновио манастирску болницу. Царици Јелени је дозвољено да постане други ктитор

келије Светог Саве у Кареји. Захваљујући даровима цара Душана, Хиландар је постао

највеће манастирско властелинство у Српском царству.

Цар Стефан Душан је умро 20. децембра 1355. године, још увек млад и у пуној

снази. Узрок смрти никада није утврђен, али се говорило о тровању, можданом удару,

па чак и епилепсији. Сахрањен је у својој задужбини, манастиру Светих Арханђела код

Призрена. После Душанове смрти Српско царство је постепено почело да се распада.

Када су 1927. године вршена археолошка ископавања на локалитету манастира, у

југозападном делу цркве је нађен мермерни гроб за који је установљено да је царев. У

гробу су пронађене испретуране кости које су касније пренесене у цркву Светог Марка

у Београду, где и данас почивају.

7.1 Проглашење Српског царства

У кратком делу свог живота, који претходи крунисању за краља, Душан је три

пута стављан на уску стазу што води ка престолу и два пута је био с ње одгурнут,

али то нису били једини драматични преокрети. Да би Душан могао да постане

кандидат за престо, морало је да дође до померања у претходним генерацијама.

Душанов отац је у једном тренутку доведен на праг престола, да би после неколико

година био сурово одстрањен и кажњен, тако да буде онеспособљен да се приближи

престолу, па ипак, десило се да га је заузео. Душанов деда Милутин је на престо доспео

случајно, заступнички, привремено заузевши место старијег брата Драгутина, али је

успео да трајно остане на власти и да је обезбеди за своје потомство. Душанов прадеда

Урош I био је претпоследњи или најмлађи међу синовима свога оца и на престо је

дошао после три дворска преврата и сукцесивног збацивања старије браће. Отуда је не

само оправдано, него и неопходно осврнути се на развој династије из које је наш јунак

поникао како би могле да се уоче историјске раскрснице и скретнице које су

претходиле његовом рођењу, а омогућиле да се он нађе међу кандидатима за српски

престо. Такав осврт пружа уједно прилику да се помену неки значајни моменти из

162

ранијег развоја српске државе, што може да олакша разумевање положаја и тешкоћа,

амбиција и Душанових задатака када је преузео власт.

7.1.1 Проглашење и крунисање

Због тога краљ, осећајући се јачим и испунивши се највећом охолошћу, јер је

мислио да ништа што је од Византа остало под Ромејима неће одолети његовој сили и

владарској власти, прогласи се царем Ромеја и варварски живот је заменио ромејским

обичајима, па се јавно служио владарском капом и сјајним одеждама, које приличе тој

великој части и служи се и до данас. А отада је са сином поделио читаву државу: њему

(сину) уступио је да по трибалским обичајима влада (земљом) од Јонског залива и реке

Дунава до Скопља,…, а себи (узе) одатле (тј од Скопља) ромејске земље и

градовепрема уобичајеном ромејском начину живота до пролаза код кланаца

Христопоља.63

Освајачки походи краља Душана и успешна освајања византијске територије без

сумње су допринели сазревању идеје о царству. Грчке земље се у његовој титулатури

појављују одмах после 1342/43. године, када је заједно са Јованом Кантакузином (али и

самостално) освајао градове по Македонији и Албанији. Он се тада помиње као честник

Грчком. Одлучујући догађаји, који су утицали на његову одлуку да се прогласи царем,

били су успеси постигнути у лето 1345. године. Тада је заузео Халкидики и југоисточну

Македонију.

Душан је приликом стицања царске титуле настојао да прати византијске узоре.

Пре крунисања обављало се проглашење,64

што је Душан и учинио између новембра

1345. и јануара 1346. године.65

Поједини историчари верују да је церемонија

проглашења обављена на Божић 1345. године у Серу, где је са супругом провео зиму

1345/46. године.66

Свечаност царског крунисања обављена је у Скопљу, на Ускрс 16.

63

Нићифор Григора о Душановом царском крунисању и територијалној организацији српског царства

Византијски извори VI, 265—266. О крунисању Стефана Душана говоре, пре свега, византијски

историчари Јован Кантакузин и Нићифор Григора. Кантакузин каже да, после освајања Сера и већег дела

државе Ромеја, Стефан Душан „прогласи себе царем Ромеја и Трибала (Срба), а сину додели

достојанство краља”. 64

Б. Ферјанчић, С. Ћирковић, 2005, стр. 44-48.

65 Острогорски, 1951, стр. 79-86.

66 Опис царског крунисања Стефана Душана сачуван је у једном занимљивом тексту придодатом уз

Раковачки препис Душановог законика, где се, пре свега, каже да је Стефан Душан крунисан царским

венцем године 6854. (1346), месеца априла, XIV индикта на празник васкрсења Христовог. Тај свечани

чин обављен је „благословом и руком преосвештеног патријарха Јоаникија и свих архијереја сабора

163

априла 1346. године. Између ова два догађаја у Србији су истовремено постојали и

краљевство и царство, па се Душан на натписима на новцу помиње као Rex

Rascie-Imperator Romaniae (краљ Србије-цар Византије). Такође, пре крунисања Душан

је морао да уздигне српску архиепископију на ранг партијаршије, јер је само патријарх

могао да крунише кандидата за цара. Проглашење Јоаникија за патриjaрха обављено је

уз помоћ бугарског патријарха Симеона, који је присуствовао свечаности у Скопљу.

Немогуће је са сигурношћу одредити када је Јоаникије постао патријарх , претпoставља

се да је то било негде између јануара и априла 1346. године. Чину крунисања

присуствовали су охридски архиепископ, бугарски патријарх, светогорски прот као и

игумани и старци светогорских манастира.

7.2 Питање савладарства и поделе земље

По речима Јована Кантакузина, приликом Душановог царског крунисања његов

син Урош добио је краљевску титулу и на тај начин је постао савладар.67 Верује се да

је Урошу додељена ова титула како би се нагласио континуитет српске државности.

Овај континуитет имао је нарочитог значаја у односу са појединим државама, пре свега

са Дубровачком републиком. Према Нићифору Григори, српска држава је у исто време

и подељена између оца и сина. Према српским обичајима, Урош је требало да влада

територијама од Јадранског мора до Дунава и Скопља, док би Душан владао у

новоосвојеним земљама. На основу резултата новијих истраживања, учвршћује се

уверење да праве поделе заправо није ни било. Анализирајући Душанове повеље и

Душанов законик, историчари су дошли до закључка да је Српско царство било

јединствена државна целина, а да се краљева земља помиње са намером да се односи са

Дубровачком републиком ослоне на традиције раније српске државе. Евентуална

подела је била чисто теоријска и имала је намеру да са једне стране нагласи

континуитет српске државности, а да са друге стране истакне континуитет Душановог

удела у царству.68

српског, благословом и руком преосвештеног патријарха бугарског господина Симеона и свих архијереја

сабора бугарског, а и молитвама и благословом свечаснога сабора Свете горе Атона, при том и свим

игуманима и свим старцима сабора светогорскога”. 67

Б. Ферјанчић, С. Ћирковић (2005), стр. 155. 68

Б. Ферјанчић, С. Ћирковић, 2005, стр. 157.

164

7.3 Душанов законик

Душанов законик (у старим преписима се назива „Закон благовјернаго цара

Стефана“) је, уз Законоправило69

Светог Саве, најважнији закон (устав) средњовековне

Србије. Донет је на сабору властеле и црквених великодостојника, одржаном на

Вазнесење 21. маја 1349. године у Скопљу и допуњен је на сабору одржаном 31. августа

1354. године у Серезу. Закон је усвојен са циљем да се српска држава уреди прописима

који би важили за цело царство и подједнако за све поданике.

Душанов законик, Призренски препис из XV века (Народни музеј у Београду)

Хиландарски препис Душановог законика

Законик цара Душана чини свеобухватни правни акт писаног права у коме су

обједињени основи обичајног и византијског права. Овај документ изванредне

важности, установио је правни положај државе, владара и цркве и представљао је онај

69

Бобан Марковић, Душанов законик, стр. 19-23.

165

врховни правни акт из кога произилазе сви појединачни и остали прописи и норме.

Душанов законик био је у ствари устав средњовековне српске државе.

7.3.1 Садржина Законика

Душанов законик је урађен на темељима Законоправила. У неким члановима цар

Душан директно упућује на Законоправило (чланови 6, 8, 11, 101, 109 и 196). Једна

трећина Законика је урађена по угледу на одговарајуће прописе византијског права.70

Велика је сличност чланова 171 и 172 Законика (који прописују независност судства)

са деловима из византијског зборника Василике (књига VII, 1, 16-17), које су биле

византијска прерада Јустинијановог зборника. Првих 38 чланова посвећено је цркви,

затим следе одредбе које се односе на повластице властеле и слободних људи и њихове

дужности, а потом одредбе које говоре о обавезама зависног становништва, себара

(кметови) и меропаха (земљорадници). У наставку долазе одредбе о судству, о казнама

за различите врсте кривичних и других преступа. Душанов законик је садржао 201 члан

(према издању Стојана Новаковића из 1898. године), али се, у зависности од сачуваног

преписа, састоји од 135 до 201 члана. Законик сачињава јединствену правну целину

заједно са два византијска правна акта: Законом цара Јустинијана (Јустинијанов

зборник) и скраћеном Синтагмом Матије Властара.

Рад на Законику је започет одмах после крунисања Душана за цара Срба и Грка

(у оригиналу: цар Србљем и Грком) 1346. године. У самом називу своје титуле, цар

Душан је истакао своју намеру да буде наследник византијских царева, а Српско

царство је требало да наследи Византијско царство. Србија је преко Законоправила

светог Саве већ 130 година примењивала римско-византијско право, а Душанов законик

је представљао потпуно уједињење српског и византијског правног поретка у читавој

држави. Цар Душан је желео да са једне стране Закоником ојача централну власт и

учврсти државу, а са друге стране да обузда захтеве српске велике властеле, која се у

доба његових освајања прекомерно осилила и својим децентрализмом слабила државну

власт. Детаљно су уређена права и обавезе појединих сталежа, као и односи међу

сталежима, да би се на тај начин увео ред у држави. Поред прописа којима је уређивао

положај српске цркве и властеле, Законик је садржао и прописе брачног права,

грађанскоправне и кривичноправне прописе, као и правила судског поступка. С

70

Бобан Марковић, „Душанов законик“, стр. 28.

166

обзиром на ширину области друштвених односа које је уређивао, Законик се може

сматрати уставом средњовековне Србије. Нема података о реаговању српске велике

властеле и о њеном могућем противљењу овом Законику. У сваком случају, ситуација у

Србији се разликовала од ситуације у Чешкој у исто време. Тамо се властела отворено и

успешно супротставила законодавном покушају Карла IV. Одлучан отпор чешке велике

властеле (панова) спречио је да Мајестас Каролина буде усвојена у Сејму.

Иако је Душан убрзо после проглашења Законика умро (1355), а српска држава

ускоро дошла под Турско царство (1459), Душанов законик је и даље у народу живео,

што најбоље доказују многи преписи тог правног споменика све до XVIII века.

Оригинал Душановог законика није сачуван, али постоји преко 20 преписа. Најстарији

препис (вероватно најближи оригиналу) потиче из Струге (XIV век). После њега следи

препис из Призрена ( XV век), који је најпознатији, а затим низ каснијих преписа који

се садржином удаљавају од старијих. Законик ће бити упамћен као врховни правни акт

који је средњовековну Србију успоставио као правну државу.

Пажљивије ишчитавање Законика недвосмислено показује да првих 135 чланова

чини систематизовану целину, а да је 66 чланова не само накнадно придодато, већ је тај

чин обављен и на брзину. Приликом „придодавања“ није вођено рачуна о узајамној

правној, а и свакој другој вези и логици додатог следа правних одредби.

Правне одредбе у Душановом законику груписане су у неколико препознатљивих

целина. Чланови Законика од првог до, закључно, тридесет осмог, тичу се утврђивања

права цркве, обезбеђивања чистоте вере и борбе против свакојаких јереси. У неким

члановима се утврђује обавеза цркве и њених људи према сиротињи, према меропсима.

Чланови Законика од 39 до 62 тичу се властеле, њихових права и обавеза, њиховог

кажњавања у случају доказане кривице. Чланови 63 до 73 односе се на царске

чиновнике (нпр. на кефалије по градовима), али претежно на ниже класе, на робове,

меропхе, сироте, себре, попове. Чланови 74 до 83 регулишу различне односе у жупи и

селу, проблем сеоских међа, величину коју обухвата сеоски атар, а која подразумева

одговорност сељана за све што се ту догоди. Неколико прописа из ове групе регулишу

одређена питања земље која је у власништву цркве, тзв. црквене земље. Члановима 84

до, закључно 117, решавају се неки проблеми из тзв. кривичног права, односно

процесног права. Чланови 118 до 123 баве се проблемима трговаца, цариника, њихових

права и обавеза, а чланови 124 до 128 регулишу права и обавезе градова, обавезу

кулука за зидање градова, као и за зидање кућа и дворова за потребе цара. Чланови 130

до 135 уређују проблеме везане за војску и за понашање војске и војника. Накнадно

167

придодати чланови 136 до 201 не показују посебну систематичност. Неки чланови

имају задатак да обезбеде посебне статусе, посебна права и обавезе градова који су

добили царске хрисовуље; знатан је и број чланова чије присуство у допуни Законика

очито показује како је нагли просторни развој српске државе био праћен очигледним

падом друштвеног и личног морала. Бројни чланови се односе на разбојнике и

разбојништва, на грабљиву, цару непослушну властелу, на људе које су смутна времена

психички и физички сломила, створивши од њих пијанце, лопове, ситне варалице.

Многи чланови се односе на судије и поротнике. Лоше стање у земљи је утицало на

писце закона да у допунама предвиде изнова примену неких метода из народног

обичајног права, које је Законик, у првом делу искључивао (мазија, примерице).

Занимљиво је да у овом придодатом делу Законика цар Душан увиђа потребу да

истакне како ће свакоме у његовом царству бити суђено само по Законику, а никако „по

бабу“ или „по стричевима“, никако не „у страху од царства ми“. У том смислу истичу

се три члана Душановог законика: члан 172 о судијама, члан 171 о закону и члан 139 о

праву меропха да се, ако сматра да му је нанета неправда, парничи слободно са сваким

у царству: „Све судије да суде по законику, право како пише у законику, а да не суде по

страху од царства ми“ (члан 172).

„Још заповеда царство ми: Ако успише писмо царство ми, или из срдбе или из

љубави, или из милости за некога, а то писмо руши законик, није по правди и по

закону, како законик пише, судије том писму да не верују, него да суде и извршују како

је по правди“ (члан 171).

„У земљи царства ми да није властан господар ишта учинити меропсима преко

закона, осим што је царство ми записало у законику, то да му работа и даје. Ако ли му

учини што против закона, заповеда царство ми, сваки меропах да има права парничити

се са својим господаром или с царством ми, или с госпођом царицом, или с црквом,

или с властелом царства ми и с ким било. Нико да није властан задржати га од суда

царства ми, него да му судије по правди суде. Ако меропах добије парницу против

господара, нека судија царства ми ујемчи како да господар плати меропху све на рок; и

потом да није властан онај господар учинити зло меропху“ (члан 139).

168

7.3.2 О издањима Душановог законика

Прва вест о препису Душановог законика потиче од митрополита Јована Рајића

који га спомиње у својој „Историји“. Њему су морали бити познати и преписи које су

израђивали гимназијалци у Карловцима, али пошто су то били преписи са очигледним

обележјем скорашњости, нису му уливали поверења. Издавач „Историје“ Стефан

Новаковић је, без Рајићевог знања, прикључио његовом делу и један препис Душановог

законика, који се налазио у поседу браће Текелија. Ово издање је било на основу лошег

преписа, али је оставило дубок утисак у тадашњем ученом свету. Ово издање је превео

на немачки Јохан Кристијан Енгел 1801. Иако Енгел није добро познавао српски језик,

па му је и превод врло лош, побудио је интересовање код широког круга читалаца

учене Европе. У потрази за другим преписима Душановог законика прво је пронађен

раковачки препис, који је објавио Георгије Магарашевић. И ово издање је било лоше,

али је дало основу за даље проучавање других преписа.

Словак Павел Јосиф Шафарик је 1831. описао три преписа Душановог законика

(раковачки, раванички и ходошки). Ускоро је штампао Законик на ћирилици и

латиници, као и немачки превод раковачког преписа, са извесним допунама из

ходошког. Ово издање је послужило Стојану Новаковићу као узор за проучавање нових

откривених преписа Душановог законика. До средине XIX века знало се за десет

преписа. Нови полет у проучавању Законика је донео откривање призренског преписа.

Стојан Новаковић је 1870. штампао Душанов законик према овом препису, али не у

распореду какав је затекао, већ га је сложио у логички ред, чиме је само отежао његово

проучавање, а своје издање учинио практично неупотребљивим. Срећом, Теодор Зигељ

је већ 1872. штампао Душанов законик на основу истог преписа. То је било одлично

издање за оно време. Призренски препис ће дуго остати главна основа за утврђивање

текста Законика. Тимотеј Флорински је 1888. написао обимно дело о Душановом

законику, у коме је штампао Законик према струшком препису уз опширне коментаре.

Стојан Новаковић је 1898. штампао своје друго издање Законика, поново према

призренском препису, уз додатак 12 чланова из раковачког, али и са многим допунама

из других преписа (које је сматрао мање вредним од призренског). Теже разумљиве

чланове дао је у слободном преводу. Ово његово издање је до данас остало основа за

проучавање, па се увек понавља број чланова и ред којим су поређани, јер су се бројеви

повезали са прописима. Последње је издање Николе Радојчића из 1960, који се

169

усредсредио на реконструкцију текста, која ће бити што ближа оригиналу. Његов

превод је одличан.

Данас је познато да постоји 24 преписа Душановог законика. Најстарији је

струшки препис из 1373. Није сачуван цео, већ само око 100 чланова. Следећи је

атонски препис (око 1418), а из тог времена је и студенички препис. Из XV века су

хиландарски, бистрички и призренски препис који има најбогатији текст. У раковачком

препису (око 1700. године) се једино налази последњих 12 чланова и реч цара Душана

уз Законик.

7.4 Србија после Душанове смрти

После Душанове смрти, Србија је ушла у ново раздобље своје бурне историје.

Тада су локални феудални господари преузели водећу улогу и угрозили првенство

централне власти. Краљ Урош V, син цара Душана, није имао ни снаге ни мудрости да

им се супротстави. Није много времена прошло пре него што се Душаново царство није

сасвим распало. У први план дошла је породица Мрњавчевића и још неколико

представника српске властеле. Неки од њих признавали су врховну власт Уроша (Лазар

Хребељановић у јужној Србији, Вук Бранковић на Косову, браћа Балшићи у Зети,

Никола Алтомановић на Златибору и Руднику), док се Вукашин Мрњавчевић одвојио

од Уроша и 1366, у својој престоници Прилепу, прогласио за краља. Сваки од њих се,

без обзира на свој однос према Урошу, сам бринуо о својим поседима, јер Урош то

није ни могао, ни умео.

Тако је Србија, подељена и слаба, дочекала турску најезду, а отомански злогласни

и рушилачки хук, већ је стизао до српских земаља, и постајао је све јачи.

Средином XIV века на тлу Европе се појавила једна нова сила, која ће, касније,

вековима одлучивати о судбини балканских народа. У то време ретко ко је могао да

помисли да ће се Османлије зауставити тек под зидинама Беча.

170

8. БИТКА НА МАРИЦИ

Једини су Срби предвидели судбинску опасност од набујале турске матице.

Иако недовољно спремни, кренули су ка граници својих земаља да одлучном битком

предупреде непрестане налете Османлија и једном за свагда их врате у Анадолију.

Ипак, под окриљем ноћи, између 25. и 26. септембра 1371. године (по старом

календару), Турци су извели препад на неопрезну српску војску и потукли је до ногу.

Страховити пораз на Марици имао је далекосежне последице. Означио је почетак

пропасти Српског царства. Погибијом краља Вукашина и деспота Угљеше

Мрњавчевића, неспособни цар Урош изгубио је ослонац своје власти. Државу је

захватило безвлашће, страх и паника.

Недуго после битке, децембра исте године, умро је цар Урош. Његовом смрћу

угасила се династија Немањића. Био је то крај Српског царства.

Државу су раздробили обласни господари: Краљевић Марко, браћа Јован и

Константин Дејановићи (Драгаши), Ђурађ Балшић, Вук Бранковић, Никола

Алтомановић, Лазар Хребељановић и други. Још увек званичног краља, Марка

Мрњавчевића, ниједан српски великаш није хтео да призна за врховног господара.

Уосталом, као први на удару, он је заједно с браћом у Драгашима, био приморан да

после Маричке битке постане турски вазал.

Средиште српске државе се померило на север, у област кнеза Лазара

Хребељановића. Мудрим и далековидим државничким потезима, кнез Лазар се брзо

издигао изнад других великаша и наметнуо као наследник Немањића. Велики углед је

стекао када је помирио српску и цариградску цркву, чиме је српском верском поглавару

коначно призната титула патријарха.

171

9. КНЕЗ ЛАЗАР

Лазар је рођен око 1329. године. Без сумње, имао је владарских амбиција. Син

Прибца Хребељановића, дворског логотета цара Душана, сам васпитан у дворској

служби код царева Душана и Уроша, ожењен Милицом, кћерком кнеза Вратка, из

породице Немањића, он је те тежње и показивао.

Полагао је на то да се сматра као легитимни пријемник владарских права и

традиција Немањића и деловао је, доиста, у том правцу. Међутим, знао је добро да

законски на престо Немањића има више права Твртко него он. Твртко је био унук

Јелисавете, кћери краља Драгутина, дакле наследник по непосредној линији и од лица

које је владало, док је Лазар изводио своје право по жени, која је потицала из споредне

линије. Кнез Лазар је његов савезник и мађарски вазал. У ствари човек уман и од реда,

он није хтео да снагу расипа, него је свим средствима радио да ојача свој положај

пријатељством и споразумом са свим суседима. Кнез Лазар је то нарочито постизао

помоћу родбинских веза. Читав низ српских великаша и суседа постали су његови

зетови. Челник Муса, чија се област налазила пре око Звечана, а после око Брвеника,

узео је Лазареву сестру Драгињу. Моћни господар Косова, под чију ће власт пасти и

оба царска града, (Скопље и Призрен), један од старинских великаша Србије, Вук

Бранковић венчао се са најстаријом Лазаревом ћерком Маром, за коју народно предање

са разлогом каже да је била веома поносна на тај брак. Умна и књижевно васпитана

Јела удала се за Ђурђа Страцимировића Балшића. Друге две кћери удао је Лазар за

суседе; једну за бугарског цара Шишмана, а другу за Николу Гару (Гаревића,

Горјанског) млађег - мађарског племића, који је знатно утицао на послове у јужним

крајевима Угарске. „Лазар није био врховни господар српских кнежева“, каже добро

К. Јиричек, „него само старешина породичног савеза, чији чланови беху његови зетови

Вук и Ђура“.71

Кнез Лазар је створио средиште у Крушевцу, држећи најбогатији и најплоднији део

српске државе, цео слив све три Мораве. Испред њега (према Турцима) налазило се у

српској власти, њему подређеној, Косово које је штитило Србију с југа. Он се надао

71

Владимир Ћоровић, „Историја Срба“, БИГЗ, 1989, стр. 258-261.

172

да ће у савезу са Босном и Бугарском моћи обезбедити своје подручје од судбине јужне

српске државе. С њим почиње повлачење српског државног средишта према северу,

односно узмицање испред новог непријатеља. Кнез Лазар не наставља пуну традицију

немањићске Србије. То показује, најпре, његова титула, која није ни царска ни

краљевска; затим, непокушавање с његове стране да почне јаче деловање према

јужним границама, на рачун турских вазала Мрњавчевића и Дејановића; најпосле,

његово невезивање ни за један од старих било политичких било црквено-просветних

центара. Чињеница је, да с њим долази до историског израза северна изнад копаоничка

Србија, чије је учешће у нашој историји било до тада очевидно мање активно од

учешћа рашко-косовског и метохијско-зетског. Лазарева владавина значи нов период у

нашој прошлости, ма колико се стари писци трудили да је представе као природни и у

неколико чак и породични наставак немањићког доба. Тај нови период обележен је и

стварањем сасвим нове престонице Крушевца и читавог низа нових

манастирско-просветних средишта Раванице, Горњака, Љубостиње.

Пред опасношћу од Турака, која је била озбиљна, кнез Лазар је потражио помоћ

код својих савезника. Велику бригу задавало му је држање краља Сигисмунда. Раније,

Лазар је једно време, притешњен од Н. Алтомановића, пристајао да буде угарски вазал,

али се после Лајошеве смрти, заједно са Твртком ставио на страну Сигисмундових

противника. Због тога је имао разлога да се боји његове освете. Да би га ублажио, он

му је, преко свог зета Николе Гаре, понудио да му поново постане вазал. Сигисмунд је

то примио, али до склапања уговора није дошло, јер је већ пре тога пала одлука на

Косову.72

Дуга припремања, и на српској и на турској страни, говорила су јасно да се ради о

великој и одлучној борби. То се видело већ и по томе што су на бојно поље кренула и

оба владара лично, кнез Лазар и емир Мурат са два сина (Бајазитом и Јакупом). У

Лазаревој војсци једно крило водио је Вук Бранковић, а друго су сачињавали босански

одреди под заповедништвом победника код Билеће, војводе Влатка Вуковића. Са

Босанцима дошли су у помоћ Лазару, као старом савезнику, и хрватски „крсташи“, под

водством Ивана Палижне, који је као врански приор имао под собом крсташе витезове

Ивановце. Српске династије с југа нису смеле да се у овом одлучном часу определе за

Лазара, нешто из страха од огромне турске снаге, нешто из оскудице свести о потреби

72

Владимир Ћоровић, „Историја Срба“, БИГЗ, 1989, стр. 233-240.

173

националне солидарности, а нешто и из себичних интереса, не увиђајући да ће Лазарев

слом само отежати и њихов положај. Константин Дејановић је и угостио турску војску,

која је преко његове области полазила на Косово и дао јој је и своје помоћне чете. Не

знамо ништа поуздано о томе како се у овој прилици држао краљ Марко.

Одлучна и легендарна борба на Косову збила се на Видовдан, у уторак 15. јуна

1389. Појединости о целом току битке нису нам, на жалост, познате. Не знамо сасвим

поуздано ни то кад је у ствари погинуо турски хан, султан Мурат, што би нам знатно

помогло да правилније реконструишемо ток борбе. Међусобно се не слажу ни сами

српски извори. Најважнији наш писац, Константин Филозоф, казује, да су једног

српског племића неки завидници облагали кнезу да ће му учинити неверу. Да би

доказао ко је вера, тај племић (коме је, по доцније уписаном тексту, било име Милош)

је у згодном часу потрчао Турцима претварајући се да хоће да се преда. Ови му

повероваше и пропустише га. Кад је дошао до султана, Милош је храбро кидисао и

сјурио мач у Мурата. Турци су га, разјарени, сасекли на месту. Други наш стари

споменик „Похвала кнезу Лазару“, писана на самом почетку XV века, саопштава да је

Мурат погинуо после борбе. Народно предање, врло живо и разгранато, развило је

верзију да је Милош извршио своје дело пре почетка борбе. Из других домаћих извора

знамо да он свој подвиг није извршио сам, него да је имао и друштво. Једно писмо

босанског краља Твртка помиње дванаест племића завереника, а народна песма два

Милошева побратима- Милана Топлицу и Ивана Косанчића, два иначе историјски

сасвим непозната лица. Ни о самом Милошу историја не зна никаквих појединости.

Његово презиме Кобиловић или Кобилић, које се од XVIII века мења у Обилић, унели

су, по народном предању, тек писци од друге половине XV века. Турски извори говоре,

међутим, о том друкчије. Да не би изгледали сувише лаковерни и да би свом великом

владару приписали и ту победу, турски писци приказују ствар тако да је Мурат

погинуо или после битке или мало пре њеног свршетка. Убијен је на превару од једног

српског скривеног завереника или рањеног борца, кад је посматрао исход борбе која је

већ била одлучена у турску корист. О самом току борбе зна се, сигурно, да су Срби у

почетку напредовали и да су потисли одељење султанова сина Јакуба. Влатко Вуковић

са Босанцима имао је толико успеха, да је свом краљу, у два маха, слао вести о

хришћанској победи. Добро се држало и крило Вука Бранковића. Победу је у корист

Турака решио Бајазит, који се са свом снагом оборио на кнеза Лазара.Бајазит је био брз

174

и одлучан, па је зато прозван Илдерим (муња),.73

Главна борба водила се око Мазгита и

Газиместана. Није сигурно да ли Муратово тулбе на Косову показује баш место његове

погибије, али је врло вероватно да је на простору око њега развијана главна снага

коњице. Кнез Лазар борио се храбро, али турском налету није могао одолети. У српској

војсци није било јединства команде и повезаности. Рањен, он је пао Турцима у руке и

био посечен у одмазди за Муратову главу. Одељења Вука Бранковића и Влатка

Вуковића могла су да се спасу, јер их Турци нису далеко прогонили. Бајазиту је било

прече, да погуби брата Јакуба тобоже за казну због пораза, а у ствари да га излучи као

такмаца и да одмах потом крене кући, а и да би осигурао свој престо. Народно предање

је тешко и неправедно осудило Вука Бранковића, као да је он издао на Косову. Он је и

пре и после Косова био противник Турака и препоручивао везе са Мађарима, а од

Турака нити је што тражио, нити је што добио. Њему је народно предање ставило на

терет каснији сукоб његових синова са Лазаревим наследником Стефаном и једну

много каснију туђу издају на Косову, а није му хтело опростити што на Косову и он

није нашао смрт уз толике друге витезове „кнеза честитога“. Погибија оба владара,

дотле нечувена у историји Балкана и чињеница да Бајазит чак није остао у Србији да

искористи победу, изазвала је утисак да турска победа није била потпуна и да је спорна.

Босански краљ је и неколико недеља касније, јављао пријатељима о победи хришћана

и примао честитке. Ни у добро обавештеним Млецима до краја јула још се није знао

прави резултат борбе. Срби су га, међутим, осетили одмах. С Лазарем је изгинуо цвет

моравских јунака, земља је остала обезглављена са једном женском главом на престолу

и са још непунолетном Лазаревом мушком децом. Осећало се да за поновљени турски,

или ма чији други, налет не би било довољно отпорне снаге. Удар је био и сувише

тежак и чинило се да цела земља страховито крвари.74

Ниједан догађај наше историје, ни пре ни после тога, није оставио тако дубок и

трајан утисак као ова косовска катастрофа. Народ је у свој дубини осетио његов

судбоносни значај. Зграда старе царевине срушила се непоправљиво и то не само зато

што је противник био физички јачи, него што смо ми били морално слабији.

73

Владимир Ћоровић, „Историја Срба“, БИГЗ, 1989, стр. 133-240.

74 Владимир Ћоровић, „Историја Срба“, БИГЗ 1989, стр. 233-240.

175

10. СТЕФАН ЛАЗАРЕВИЋ

Стефан Лазаревић познат и као Стефан Високи ( рођен у Крушевцу 1377, умро у

Црквинама код Младеновца 19.7.1427) је био син кнеза Лазара (1371-1389) из породице

Хребељановића, који је са титулама кнеза (1389-1402) и депота (1402-1427) владао

Србијом. Сматра се једним од највећих српских владара и војсковођа, у своје време је

важио за једног од најбољих витезова и војсковођа, а његова књижевна дела га чине

једним од највећих српских књижевника у средњем веку. После Косовске битке

15.06.1389. године, у којој је погинуо његов отац, Стефан је постао нови кнез у чије име

ће, до његовог пунолетства, владати његова мајка, кнегиња Милица.

Он је дошао на власт у специфичном тренутку по државу Лазаревића, која се

нашла у окружењу моћних суседа. Са једне стране био је Бајазит, који се после

Косовске битке повукао да би учврстио своју власт међу Османлијама, док се у

непосредном суседству налазио Вук Бранковић, муж Стефанове сестре Маре, који је

после битке постао најмоћнији српски великаш. Западни сусед Лазаревића био је краљ

Твртко I (бан 1353-1377, краљ 1377-1391), који се сматрао легитимним наследником

Немањића и Косовску битку је приказивао као сопствену победу над Османлијама. На

северу су се њихови поседи граничили са Мађарском ( краља Жигмунда).

Већ 7. јула исте године, три недеље после битке, Жигмунд је упутио Николу

Горјанског да преговара са Вуком Бранковићем о стварима које иду у Вукову корист и

корист рашке земље (Србије), при чему је унапред потврђивао све договоре који би

они постигли. Иако су и Никола и Вук били ожењени Стефановим сестрама, није био

редак случај у то доба да јаки суседи, па чак и блиски сродници, потисну са власти

легитимне наследнике који су малолетни . Исход ових преговора није познат, али је већ

на јесен Жигмунд отпочео офанзиву против Лазаревића. Његове снаге су у октобру

прешле Саву и почетком новембра су опселе и заузеле тврђаве Борач и Честин, код

данашњег Кнића.

У оваквим околностима, државни сабор је уз подршку патријарха Спиридона

(1379-1389) донео одлуку о склапању мира и прихватању врховне власти султана

Бајазита, после чега су отпочели преговори са Османлијама, који су окончани

176

склапањем мира, пре средине 1390. године. Детаљи доношења овакве одлуке нису

ближе познати, али је извесно да је она донета пре смрти патријарха Спирирдона,

18. 8. 1389. године.

Према склопљеном миру, кнез Стефан се обавезао на слање помоћних одреда

отоманском султану и плаћање данка, али и на то да се са млађим братом Вуком и

виђенијом властелом једном годишње појављује на султановом двору и потврђује

своју покорност Бајазиту. Поред ових уобичајених вазалних обавеза, Бајазиту је за

жену дата најмлађа ћерка кнеза Лазара и кнегиње Милице, Оливера, коју је њен брат и

нови кнез, Стефан, лично морао да одведе султану Бајазиту у Бурсу. Последице овог

мира биле су одмах видљиве, јер су већ током лета 1390. године српске снаге ојачане

отоманским помоћним одредима повратиле изгубљене градове, а вероватно су у склопу

тих операција и Османлије заузеле Голубац.

Нема података о активностима Вука Бранковића током овог периода. Извесно је

да је он после Косовске битке настојао да прошири своју област (између осталог

овладао је и делом Полимља), а користио се истом титулом коју је пре њега користио

кнез Лазар (господар Србљем у Подунављу). Међутим, већ почетком маја 1390. године,

он се осећао угроженим и затражио је од Дубровачке републике да му омогући сигурно

уточиште, уколико се нађе у неприлици, што би се могло повезати са отоманским

одредима који су током лета помогли Лазаревићима да потисну Мађаре из њихове

државе. Иако су интереси кнеза Стефана, тј. Лазаревића са једне и Вука Бранковића, са

друге стране били сукобљени после Косовске битке, нема података да је дошло до

неког непријатељства међу њима. Напротив, у изворима је забележено да је Вук

присуствовао свечаном преносу моштију кнеза Лазара из његове престонице Приштине

у манастир Раваницу, крајем 1390. и почетком 1391. године, а познато је и то да је на

његовом двору током 1392. године боравила кнегиња Милица.

Сукоби на српско-мађарској граници настављени су током наредне две године, а у

њиховом сузбијању је учествовао и сам Жигмунд, који је у више наврата долазио са

војском на Дунав. Он је у лето 1392. године код Ковина прешао реку и продро у Србију

до Ждрела на Млави, након чега се повукао и покушао да освоји Голубац.

Истовремено, област Вука Бранковића се нашла на удару Османлија. Почетком

1392. године они су заузели Скопље и наставили продор на север, што је приморало и

Вука да до краја године склопи мир са Бајазитом и постане његов вазал.

177

10.1 Битке на Ровинама и код Никопоља

Током 1393. године, Стефан је постао пунолетан и преузео је власт, а његова мајка

се замонашила и као монахиња Евгенија, повукла у своју задужбину, Љубостињу. Исте

године, Бајазит се обрачунао са својим бугарским вазалима због њихових наводних

веза са мађарским краљем Жигмундом. Он је после опсаде заузео Трново и уништио

тзв. Трновску Бугарску, којом је, до тада, владао муж Стефанове сестре Драгане, Јован

Шишман. После овога су многи учени људи напустили Бугарску и потражили

уточиште у околним хришћанским земљама, међу којима је била и Стефанова Србија.

Крајем исте године и почетком наредне, Бајазит је почео да окупља своје

хришћанске вазале у Серу. Сваком од њих је упутио одвојени захтев да дође, тако да

нико од њих није знао да ће се сви заједно појавити у Серу. Није познато ко је све

дошао у Сер, али се у изворима поред кнеза Стефана, помињу Византинци -цар

Манојло II (1391-1425), његов братанац Јован VII (1390) и његов брат морејски деспот

Теодор I (1383-1407), али и српски господар Велбужда Константин Драгаш. Сматра се

да је Бајазит, највероватније, планирао да побије своје вазале у Серу и преузме њихове

земље. Он је издао наређење да се они погубе, али оно није извршено одмах, након чега

се он предомислио и део њих отпустио је кућама, док је са преосталим делом довршио

освајање Тесалије и заузео Солун (12. априла ).

Током јесени 1394. године, Бајазит је почео да окупља своје вазале за поход

против влашког војводе Мирче Старијег (1386-1418). Као пунолетан, Стефан је по први

пут лично предводио српске помоћне одреде, а поред њега отоманској војсци су се, од

српских великаша, прикључили Марко Мрњавчевић (1371-1395), Константин Драгаш и

Константин Балшић са својим снагама. Бајазитове снаге су прешле Дунав и до битке је

дошло 17.5.1395. године на Ровинама, недалеко од данашњег Арада. Она се

највероватније окончала отоманским поразом, али Бајазитове снаге нису претрпеле

значајне губитке. Са друге стране, влашки војвода је после битке признао султанову

врховну власт и обавезао се да му плаћа данак. У самој бици су погинули краљ Марко и

Константин Драгаш, а Бајазит је Отоманској империји припојио њихове зависне

државе. Према наводима Константина Филозофа из „Житија Стефана Лазаревића“,

краљ Марко је пред битку Константину Драгашу рекао: „Ја кажем и молим Господа да

буде хришћанима помоћник, а ја нека будем први међу мртвима у овом рату“.

178

Османлије су након битке заузеле Видин, а њихове трупе, ојачане српским

помоћним одредима, упале су, током лета 1396. године у Банат. Османлије су почетком

исте године упале у област Вука Бранковића и заузеле њен већи део са Приштином.

Међутим, победа на Ровинама је покренула последњи велики крсташки поход, у

коме су учествовале снаге из Енглеске, Француске, Немачке и других европских

земаља. Њима су се прикључиле трупе мађарског краља и влашког војводе, као и

млетачка флота, која је преко Црног мора требала да уплови у Дунав и пружи подршку

војсци на копну. Крсташке снаге су се окупиле у Мађарској, после чега су прешле

Дунав и заузеле Видин. Након тога, поход је настављен низ Дунав и опседнут је

Никопољ у коме се налазио отомански гарнизон. Бајазит је због продора крсташа

прекинуо блокаду Цариграда и упутио се ка Дунаву, а његовим снагама су се код

Пловдива прикључили и српски помоћни одреди са Стефаном Лазаревићем на челу.

До велике битке дошло је 25. 9. 1396. године и у њој су крсташке снаге потпуно

разбијене. Иако бројчано веома велика, крсташка војска је била разнолика, што се

одразило на одсуство заједничке команде и слабу координацију на бојном пољу, а један

од фактора било је и потпуно непознавање отоманске војске и њеног начина борбе.

После почетног успеха крсташа, уследио је противудар Османлија који је зауставио

улазак мађарских снага у битку, које су почеле да их потискују. У том преломном

тренутку битке укључили су се српски оклопници предвођени Стефаном. Они су

пробили мађарске редове и напали главни мађарски стег, који је носио Никола

Горјански (брат Стефанове рођене сестре Теодоре). Они су успели да га оборе, што је

имало пресудан утицај на ток битке, јер су крсташи помислили да је краљ Жигмунд

погинуо и да је битка изгубљена, док су мађарски команданти убедили самог Жигмунда

да је битка практично изгубљена и да је боље да се повуче са бојишта и спасе. После

тога крсташки редови су се распали и уследио је прави покољ. Један од учесника у

бици Јохан Шилтбергер, овако описује српски напад:

„Када су сви (турски) пешаци побијени, краљ је напао други одред који су чинили

коњаници. Када је турски краљ видео краљев напад, спремао се да побегне са

бојишта, али је војвода Рашке (Србије), познат као Деспот, видевши ово, улетео

да помогне турском краљу са 15.000 пробраних људи и још много других

витезова, и Деспот је јурнуо са својим људима на краљев стег и оборио га.“

179

Према неким мишљењима, српске снаге су биле сакривене у једном шумарку, на левом

крилу Бајазитових снага, због чега је њихов удар на Мађаре уследио изненада,

највероватније са бока или чак са леђа.

Последице пораза код Никопоља за хришћанске државе на Балкану су биле

катастрофалне. Уништена је тзв. Видинска Бугарска, заузета је Атина (1397), Морејска

деспотовина је поново опустошена, пад Цариграда је постао практично неизбежан, а

област Вука Бранковића су заузеле Османлије. Он сам је заробљен и врло брзо (6. 10.

1397) је и умро у заробљеништву. Већи део његових области је предат на управу кнезу

Стефану, мали део (са средиштем у Вучитрну) је остављен његовој супрузи Мари и

синовима (Гргуру, Ђурђу и Лазару), док су Османлије под својом директном влашћу

задржале стратешки битна места. Поред тога, отоманске снаге су упале у Мађарску и

опљачкале њене јужне делове, а нарочито су страдали Земун (који је опустошен) и

Сремска Митровица (која је спаљена, а њено становништво је расељено).

10.2 Отомански поход на Босну и побуна властеле

Своју офанзиву на Балкану, Османлије су наставиле у јануару 1398. године,

нападом на Босну. На њиховом челу налазио се један од Бајазитових синова, а

прикључио им се и кнез Стефан са српским помоћним одредима. Овај поход, осим

пљачкања Босне, није постигао никакав успех, а највећи кривац, према наводима

Стефановог биографа, била је изузетно јака зима, због које се мало војника и

заробљеника вратило својим крајевима.

Овај поход покушао је да искористи део Стефанове властеле, како би га збацили

са власти. Њихове вође, војводе Никола Зојић и Новак Белоцрквић покушали су да

преко властелина Михајла прикажу Бајазиту неуспех похода на Босну као последицу

Стефанових веза са мађарским краљем Жигмундом и да признавањем директне

Бајазитове врховне власти,стекну самосталност у односу на кнеза Стефана. Тачан ток

даљих дешавања није прецизно утврђен, али се зна да је Стефан знао за заверу, пошто

га је о њој известио управо Михајло. Он је прво позвао на свој двор војводу Новака,

који је имао поседе у Топлици (вероватно око Беле Цркве тј. Куршумлије) и у Хвосну

(село Црколез код Пећи) и погубио га. Никола Зојић, који је имао поседе око Рудника,

се након тога са породицом (супругом и четири ћерке) затворио у утврђену Острвицу и

замонашио се , чиме је изгубио своје поседе, али је спасао свој живот.

180

Такође, извесно је да су њихове оптужбе стигле до Бајазита и већ у другој

половини марта, отоманске снаге су ушле у Србију. Није познато шта су оне радиле у

Србији, али се зна да нису кренуле у поход на неку од суседних држава, јер о таквом

нападу нема података. Током пролећа, Стефанова мајка монахиња Евгенија је са

монахињом Јефимијом отишла код Бајазита да би изгладиле односе између њих

двојице. Оне су се вратиле у Србију пре 23. маја и успеле су да омогуће да Стефан буде

примљен код Бајазита и лично се оправда пред султаном. Поред тога, оне су из Бурсе

донеле и мошти свете Петке, које су, највероватније, смештене у крушевачку дворску

цркву, Лазарицу. После њих, код Бајазита је отишао и сам Стефан. Он је, према

наводима свог биографа, признао своју кривицу, након чега му је Бајазит све опростио

и он се (пре 30. новембра) вратио у Србију.

10.3 Битка код Ангоре

Однос кнеза Стефана и Бранковића, током ових година, није познат из

историјских извора. Зна се да су они успели, највише помоћу новца који је Вук оставио

на чување у Котору и Дубровнику, да поврате део некадашњих земаља. Почетком 1402.

године, њихова област је обухватала делове Косова, Полимља,околину Сјенице и

утврђено Брсково, а од пролећа исте године се јављају као Бајазитови вазали, са истим

обавезама које је имао и кнез Стефан. Ван њихове контроле остали су Звечан, Јелеч и

Глухавица, које су држале Османлије, односно Приштина, за коју се зна да је у марту

исте године била у саставу државе Стефана Лазаревића.

Велику промену прилика у Малој Азији и југоисточној Европи изазвао је продор

Татара под вођством Тимур-Ленка, једног од највећих војсковођа у светској историји.

Његов продор у Малу Азију приморао је Бајазита да окупи своје снаге и покуша да му

се супротстави у великој бици, до које је дошло 28. 7. 1402. године, недалеко од Ангоре

(данашња престоница Турске Анкара).

У њој су отоманске снаге доживеле тежак пораз, а сам Бајазит је са једним од

синова (Мусом) заробљен и већ идуће године је умро у заробљеништву. Главни разлог

отоманског пораза лежао је у издаји муслиманских снага из Анадолије, које су на

почетку битке прешле на Тимурову страну, незадовољне Бајазитовом владавином. Ово

је омогућило Тимуровим снагама да разбију Бајазитово лево крило и опколе његов

центар у коме се налазио сам султан са својим јаничарима (њих око 10.000). На десном

крилу налазили су се Бајазитови вазали, међу којима су били Ђурађ и Гргур Бранковић,

181

Стефанов брат Вук и сам Стефан, који је уједно и командовао тим крилом. Он се

нарочито храбро борио, што је изазвало дивљење и самог Тимура, који је чак наредио

да се Срби пропусте и дозволи им се да напусте бојиште. Према савременим изворима,

кнез Стефан је са својим људима, којих је по савременом хроничару Дуки било 5.000

оклопника наоружаних копљима, у више наврата пробијао противничке редове у

покушају да дође до Бајазита и извуче га из окружења. Он је на крају у томе и успео,

али је Бајазит одбио да се повуче са њим, после чега је Стефан повео са собом његовог

сина Сулејмана, пробио се кроз татарске редове и упутио ка Бурси. Византијски

хроничар Лаоник Халкокондил наводи да су се „Срби борили, као ваздашњи јунаци,

сваке похвале достојно“ и додаје „да су са великом жестином нападали Џагатајце

(Татаре), засенивши их у борби“, а о српској борби сведочи и један топоним Срп-Гази

тј. Српски Победник, у околини Ангоре.

Током борби, кнез Стефан је рањен, док је Гргур Бранковић заробљен и касније

откупљен. Непосредно након ње, заробљена је и Стефанова сестра Оливера, али је и

она касније ослобођена, посредством договора који је Стефанов посланик склопио са

Тимуром. На другој страни, Тимурове снаге су већ 1403. године напустиле Малу Азију,

а он сам је преминуо почетком 1405. године, током свог похода на Кину. У Отоманској

империји су Бајазитово заробљавање, а потом и његова смрт, покренули међу његовим

синовима грађански рат око власти.

10.4 Боравак у Цариграду и Грачаничка битка

Стефан и Вук су се на свом повратку у Србију задржали у Цариграду, који се

након неколико година ослободио отоманске блокаде. Јован VII, који је владао у име

свог одсутног стрица, цара Манојла II, је током августа Стефану доделио високу

византијску титулу деспота, која се ( у византијској хијерархији) налазила одмах испод

царске. Поред тога, уговорен је и брак између Стефана и Јелене Гатилузио ( ћерке

фирентинског господара Лезбоса) и Франческа II и рођене сестре Јованове супруге

Ирине.

Боравак Лазаревића у Цариграду, обележио је и почетак отвореног сукоба са

Бранковићима. Ђурађ, који се на повратку такође нашао у Цариграду, затворен је у

тамницу по Стефановој наредби. Разлог за ово није познат, а доста познији хроничар,

Мавро Орбини, као повод наводи Ђурђев план да се повеже са Бајазитовим сином,

Сулејманом, који је успоставио своју власт у европском делу Отоманске империје. Ово

182

је највероватније тачно, јер се Ђурађ након бекства из затвора уз помоћ свог

властелина Родопа из Дренице током септембра упутио Сулејману и од њега затражио

војну помоћ у борби против Лазаревића.

Стефанов повратак копном у Србију био је онемогућен због непријатељства

Османлија, које су недалеко од Хадријанопоља побиле један одред Стефанових снага

који се враћао из битке. Зато је он са братом и око 260 преосталих војника, кренуо

бродовима ка Србији уз краће задржавање на Лезбосу. Њихов први циљ била је Зета,

којом је владао муж Стефанове сестре Јелене, Ђурађ Страцимировић Балшић. Он их је

примио у својој престоници, Улцињу, након чега је отпочело организовање војске за

сукоб са Бранковићима. Припреме су текле и у Србији, у којој је Стефанова мајка

окупљала војску за помоћ својим синовима, док су истовремено Бранковићи са својим и

отоманским трупама преузели контролу над путевима на Косову и Метохији, да би

онемогућили Стефанов повратак.

Крајем октобра, Стефанова војска се упутила из Бара, преко земље Балшића и

млетачких поседа, преко Скадра ка Косову. Избегавајући главне путне правце, које су

контролисали његови противници, Стефанове снаге су стигле до Грачанице и 21. 11. је

код оближњег Трипоља дошло до битке у којој су снаге Бранковића, ојачане

отоманским одредима, поражене.

Своју војску, којој су се прикључили и одреди које је послала његова мајка,

Стефан је пред почетак битке поделио на два дела, као што су урадили и његови

противници. Већи део трупа, ставио је под команду свог брата Вука и усмерио их

против снага којима је командовао Ђурађ Бранковић, док је он, са мањим делом војске,

напао отоманске одреде. Снаге под његовом командом су извојевале победу, али је

значајну улогу у њој одиграо цезар Угљеша Влатковић. Он се као отомански вазал

налазио у склопу њихових снага, али је известио Стефана о њиховом ратном плану, а

током саме битке је прешао на његову страну. Као награду за ово, Стефан му је доделио

на управу Врање, Иногоште (Сурдулица) и Прешево, који су раније припадали његовом

оцу.

Лазаревићи су се после битке повукли у утврђено Ново Брдо, у коме је дошло до

вербалног сукоба између Стефана и Вука. Деспот је млађем брату пребацио

непознавање ратне вештине и губитке у људству, јер је главнина њихових снага, којом

је командовао Вук, поражена у борби са војском коју је предводио Ђурађ Бранковић.

Победа код Трипоља, омогућила је Стефану да поврати своју власт и утицај у

Србији, што је додатно учврстио током наредних година. Међутим, она није решила

183

борбу са Бранковићима, чак ју је, у неку руку, додатно закомпликовала сукобом који је

настао између Стефана и Вука. Стефанов млађи брат је у лето 1403. године напустио

Србију и упутио се код Сулејмана, да од њега затражи војску којом би старијег брата

приморао да му уступи део државе на управу. Њега је у томе покушала да спречи

њихова мајка, која је кренула за њим. Она није успела да га достигне пре његовог

доласка код самог Сулејмана, због чега се и она сама упутила ка Бајазитовом сину.

Током свог боравка на његовом двору, она је успела да помири браћу (пре октобра

1404. године) помири браћу, а пошло јој је за руком и да изглади односе између

Стефана и Сулејмана. Сам Стефан је током те и наредне године, настојао да избегне

обнову непријатељстава према Османлијама.

Током 1403. године, Сулејман је у Галипољу закључио споразум са низом

хришћанских држава (Византија, Ђенова, Млечани, Јовановци и Наксос), којим је

настојао да обезбеди своје поседе у Европи и започне офанзиву против браће у Малој

Азији. Византија је овим споразумом престала да буде отомански вазал и ослободила се

обавезе да султану плаћа харач, док је у територијалном смислу повратила Солун са

околином и низ градова на обали Мраморног и Црног мора. Једна од одредби овог

уговора односила се и на самог Стефана, иако он највероватније није учествовао у

његовом склапању. Према њој је Стефан задржавао своје дотадашње поседе, уз обавезу

да и даље плаћа харач и шаље султану помоћне војне одреде, иако више није био у

обавези да их сам предводи.

10.5 Повезивање са краљем Жигмундом

Измењене прилике у југоисточној Европи, почетком XV века, довеле су до

приближавања деспота Стефана и мађарског краља Жигмунда. Са једне стране,

Стефану је био потребан јак савезник помоћу кога би могао да покуша да се ослободи

отоманске превласти, али и да се одржи на власти у Србији услед отвореног сукоба са

Бранковићима, који су уживали Сулејманову подршку. На другој страни, Мађарска се

налазила у дубокој унутрашњој кризи, а сам Жигмунд је тек током 1403. године успео

да се врати у земљу и поврати контролу над њом, иако отпор његових противника није

успео да сломи. Њему је због тога био потребан сигуран ослонац на јужној граници,

која је у протеклом периоду била стално изложена комбинованим српско-отоманским

нападима, а истовремено је настојао да обезбеди јаку базу за борбу против Османлија и

евентуално ширење ка југу.

184

Преговоре је највероватније покренуо краљ Жигмунд, који је Стефану упутио

посланство у коме се налазио и његов блиски сарадник, иначе фирентинског порекла,

Филип де Сколарис. Циљ ове делегације било је сређивање односа две државе, што је

крајем 1403. или почетком 1404. године довело до склапања споразума између двојице

владара. Према његовим одредбама, Стефан је прихватио вазалне односе према

Жигмунду, док је од њега добио Мачву и Београд, који су током готово целог XIV века

били повод српско-мађарских сукоба. Добијањем ових поседа, уз Голубац којим је у то

доба овладао, Стефан је учврстио своју северну границу, коју су сада чиниле реке Сава

и Дунав.

10.6 Сређивање прилика у Србији и сукоби у Зети

У исто време (крајем 1403. или почетком 1404. године) Стефан је напао

Бранковиће и њихове поседе око реке Ситнице, а потом је отпочео са нападима на

области под отоманском контролом, у чему је можда имао и војну подршку мађарских

трупа. Не зна се тачно из којих градова и области је успео да потисне Османлије, али се

сматра да је његова офанзива била уперена ка источној Србији и Косову. После ових

успеха, он је успео да склопи мир са Бранковићима, а у то доба се преко своје мајке

измирио и са самим Сулејманом.

Одмах по преузимању Београда, Стефан је започео обнову његовог утврђења, које

су Османлије разрушиле 1397. године. Поред тога, он је започео и радове на развоју

самог града, који су извођени до краја његове владавине, а већ 1405. године Стефан је у

њега пренео своју престоницу, која се до тада налазила у Крушевцу. У септембру исте

године, он се оженио Јеленом Гатилузио, али је само два месеца касније, смрћу његове

мајке (11. новембра), Стефанова власт остала без јаког ослонца. Без обзира на то,

прилике у Србији су се стабилизовале и она је почела да се развија и напредује, о чему

сведочи повеља коју је у Борчу 2. децембра исте године издао Дубровчанима.

Преговори око њихових трговачких повластица су вођени током те године, а деспот је

овом повељом потврдио повластице које су они раније уживали. Она уједно

представља и прву повељу неког владара из Србије која је издата Дубровчанима после

1387. године. Крајем истог месеца, повељу им је издала и Стефанова сестра Мара

Бранковић са синовима. Повељом су Дубровчани обезбедили повластице за своје

трговце у целој Србији, али је приметно да се није позвала на Стефанову повељу, иако

се њен супруг Вук у својим повељама увек позивао на оне које је издавао кнез Лазар.

185

Почетком 1405. године избила је велика побуна локалног становништва у

скадарском крају против млетачке власти. Разлог за њу лежао је у бахатом и осионом

понашању млетачке власти, које се манифестовало конфисковањем имања која су

потом дељена млетачким присталицама, ускраћивањем права православним црквама на

простору под врховном влашћу Венеције и низом других злоупотреба власти. У овај

сукоб се укључио Стефанов сестрић, Балша III (1403-1421), који је настојао да поврати

градове које је његов отац, Ђурађ II Страцимировић, својевремено уступио Млечанима

(1396), да би се заштитио од отоманске најезде.

Он је помоћ у борбама затражио од Сулејмана, а помагао му је и кнез Вук

Лазаревић, али је и поред тога рат вођен без великих битака и јасног победника. У

преговоре око склапања мира умешао се као посредник и сам деспот Стефан, али они

нису уродили плодом, иако су вођени у више наврата. Он је прво у мају 1406. године

посредовао код Млечана, затим у јуну 1407. године када је заједно са сестром Маром и

Никитом Топијом требало да гарантује да ће Балша испунити обавезе, али мир није

склопљен. Споразум о миру је напокон склопљен у јуну 1408. године и у њему се

Стефан помиње као један од гараната потписаног уговора, али ни он није ступио на

снагу и конфликт је настављен.75

Мађарски краљ Жигмунд је, у децембру 1408. године, основао витешки ред Змаја,

који је настојао да окупи своје присталице. Симбол реда био је змај, по коме је и носио

назив, а први међу витезовима (према оснивачкој повељи од 13.12.1408. године) био је

Стефан Лазаревић. Он је био присутан на свечаности у част оснивања витешког реда

која је одржана у Будиму, а симбол змаја био је присутан на његовом двору.

10.7 Побуна кнеза Вука

У то доба, крајем 1408. године, против Стефанове владавине се побунио његов

млађи брат Вук. Разлог његовог незадовољства било је то што Стефан није желео да

подели власт са њим и преда му део државе на управу. Он је због тога отишао код

Сулејмана и од њега затражио војну помоћ за борбу против Стефана. За узврат, обећао

је да ће признати његову врховну власт када добије своју државу, а у томе су му се

прикључили и Бранковићи.

75

Група аутора, „Историја српског народа II“

186

Већ почетком 1409. године, отоманске снаге су упале у Србију. Поприште сукоба

било је Косово, а нарочито је страдала Приштина, о чему сведоче писма, која су у

фебруару стигла у Дубровник (од њихових трговаца из града). Дубровчани у Србији су

такође добили инструкције да се, као грађани Републике, позову на њену неутралност

током сукоба, али им је исто тако речено да не наносе штету Стефановим људима, као

и да у случају напада на градове у којима се налазе узму активног учешћа у њиховој

одбрани. Стефану је у борбама помоћ пружио Жигмунд, чије су снаге, под командом

Филипа де Сколариса, већ крајем јануара, преко Ковина ушле у Србију. Његова брза

реакција сведочи о томе да су Стефан и Жигмунд били свесни Вуковог одласка и

предстојећег отоманског напада. Почетком маја, ка Србији је кренуо и сам Жигмунд

коме се прикључио и мачвански бан Јован Моровић, а већ у јуну је започела нова

отоманска офанзива. После жестоких борби које су вођене током лета, снаге деспота

Стефана и његових савезника су потиснуте, а сам Стефан се повукао и затворио у

утврђени Београд. Он је одбио да се потчини Сулејману, али је био приморан на

преговоре са братом, који су практично довели до поделе земље. Вуку је предат на

управу њен јужни део, који је обухватао области јужно од Западне Мораве. Он је у

њему самостално владао и признао је Сулејманову врховну власт, што су учинили и

Бранковићи.

Поред сукоба у Србији, 1409. година је донела још неколико значајних дешавања,

која су утицала на промену прилика на Балкану. Сулејман је у јуну склопио мир са

Млечанима, према коме су се они обавезали да му плаћају годишњи данак,а он им је

признао њихове тадашње поседе у Зети и скадарској области. Његов брат и један од

супарника у борби око власти, Муса, прешао је у Европу и почео је да око себе окупља

присталице и савезнике за борбу против Сулејмана.

10.8 Грађански рат између Мусе и Сулејмана

Стефан и Муса су, услед сукоба са Сулејманом, били природни савезници. Преко

свог посланика, војводе Витка, Стефан је прво проверио Мусину снагу и тек онда

започео преговоре који су довели до склапања савезништва. Поред Стефана, Муси су се

придружили и Бранковићи, али и кнез Вук. Његове снаге су, у доба када се Сулејман

налазио у Малој Азији, заузеле Галипољ 1410. године, што је његовог брата приморало

да проба да се врати у Европу и обрачуна са Мусом.

187

У томе му је подршку пружио византијски цар Манојло II , са којим је остао у

пријатељским односима и који му је дао бродове за прелазак Босфора. Манојлово

држање је значајно утицало на распоред снага на терену и врло брзо су Сулејману

почели да прилазе и они који су подржавали Мусу. Помоћ у пребацивању његових

снага у Европу, покушао је да пружи и кнез Вук, који је преко свог посланика настојао

да почетком јуна у Венецији издејствује да се млетачка флота укључи у превожење

трупа. Муса је успео да сазна за његово деловање и само га је интервенција деспота

Стефана спасила сигурне смрти. Вук је врло брзо после тога пребегао Сулејману, што

су учинили и Бранковићи. Стефан и Муса су покушали да спрече прелазак

Сулејманових снага у Европу, нападом на флоту која их је превозила. Они су код

Галате успели да униште део бродова, али су Сулејманове снаге ипак успеле да пређу

Босфорски мореуз.

До велике битке између два Бајазитова сина дошло је 15. јуна код Космидиона,

тврђаве на обали Златног рога, испред самих копнених бедема византијског Цариграда.

Мусине снаге су потучене, а када је и он сам напустио бојиште, из битке се извукао и

деспот Стефан. Он је започео своје одступање пратећи Златни рог ка Галати, али је

византијски цар Манојло послао бродове по њега и превезао га у Цариград, иако се он

сам налазио на Сулејмановој страни у сукобу између Бајазитових синова.

Стефану је у Цариграду приређен свечан дочек, а његов боравак Манојло је

искористио да му потврди титулу деспота и поново му преда венац деспотскога

достојанства. После краћег боравка у византијској престоници, Стефан се са својом

пратњом, у којој се налазио и Угљеша Влатковић, бродовима упутио ка Србији. Они су

преко Црног мора и Дунава, кроз државу војводе Мирче, дошли у Голубац, крајем јула

или почетком августа исте године.

После дугих и крвавих борби, Вук Лазаревић и сестрић Лазар Бранковић гину

1410. године, султан Сулејман 1411. године, а Гргур Бранковић умире као монах

Герасије. Преживели су само Ђурађ Бранковић и деспот Стефан Лазаревић. Породични

сукоби ће трајати све до 1412. када је Ђурђа Бранковића и деспота Стефана Лазаревића

успела да измири Марија Бранковић, старија сестра деспота Стефана Лазаревића и

мајка Ђурђа Бранковића.

Жигмунд је након рата против Босне из њеног састава издвојио Сребреницу,

познату по рудницима сребра, и поклонио је Стефану Лазаревићу 1411. године.

Када је деспот Стефан 1413. године поразио султана Мусу испод Витоше, од

новог султана Мехмеда I добио је Сребреницу у Босни и област између Софије и Ниша.

188

Убрзо затим Балша III , син Јелене Балшић и деспотов сестрић, прелази у Србију и

ујаку, деспоту Стефану, предаје на управу Зету. Тако се у првој четвртини XV века

уједињују старе српске области којима су владали деспот Стефан Лазаревић, Ђурађ

Бранковић и Балша III.

Како није имао деце, 1426. године на сабору у Сребреници проглашава сестрића

Ђурђа Бранковића за свог наследника. Деспотову одлуку прихватио је споразумом у

Тати и његов сизерен, угарски краљ Жигмунд у пролеће 1426. године, додуше по

тешким условима по деспотовог наследника. Деспот Стефан Лазаревић је изненада

умро од можданог удара у току лова, 1427. године код места Црквине, засеока села

Марковац, општина Младеновац у северној Шумадији.

Контроверза око тога да је ли деспот Стефан Лазаревић сахрањен у Манасији или

Копорину, није разрешена. Оба манастира су његове задужбине. Српска православна

црква је званично потврдила да су мошти у Копорину деспотове. Касније је ДНК

анализом утврђено да је у Манасији сахрањен блиски сродник кнеза Лазара и то је

сензационалистички представљено као сигуран доказ да је у питању деспот Стефан.

Међутим, на основу историјских извора није спорно да је у Манасији сахрањен други

син кнеза Лазара, деспотов брат Вук, чији ДНК је могао бити пронађен тамо. Мошти у

Копорину показују аберације костију које су типичне за особу са повредама које су

посведочене код деспота Стефана, а код остатака из Манасије их нема. С друге стране,

логичније би било да је деспот сахрањен у највећој и најзначајнијој својој задужбини,

што Ресава неоспорно јесте.

189

11. ТУРСКА ОСВАЈАЊА

Продор Турака се догодио у тренутку када су се српске земље налазиле у фази

наглог развитка феудалних односа, који је изазвао унутрашње размирице и губљење

ауторитета централне власти, а нове друштвене снаге, пре свега грађанство, још нису

биле довољно ојачале. Душанов наследник, цар Урош II , није могао да обузда

самовољу крупних велможа, који су се све више осамостаљивали на својим доменима.

Крајем 1371. године цар Урош је умро, а у Србији је завладало стање које би се могло

назвати феудалном анархијом. Исте године, Турци су код Черномена на реци Марици

извојевали значајнију победу над српским велможима под вођством краља Вукашина

Мрњавчевића. Учврстивши се тиме у Македонији, они су се одатле кретали у нове

походе против Србије и Босне. У следећој бици, која се одиграла на Косову 1389.

године, Турци су, после погибије султана Мурата II, поразили српску војску и погубили

кнеза Лазара Хребељановића, јединог тадашњег српског владара који је настојао да се

окупљеним снагама супротстави туђинском надирању. Међутим, иако прикљештени

између Угарске и Турске, Србија се сачувала као држава под Стефаном Лазаревићем и

Ђурђем Бранковићем, који су носили титулу деспота, још неколико деценија,

доживевши знатан економски полет и даљи културни развитак. Србија је подлегла пред

најездом турског освајача Мехмеда II, који је, освојивши Цариград 1453. године, с

великим снагама кренуо да уништи остатке независних балканских држава. Прво је

освајањем Смедерева (1459) уништио српску деспотовину. Затим се окренуо према

Босни, стално потресаној турским и угарским ратним походима и феудалним

међусобицама и освојио је 1463. године. Остаци Војводства Херцеговине, које се под

Кочацама одвојило од босанске државе, освојени су 1481. године, док је Зета ( Црна

Гора ), у којој је завладала династија Црнојевића, коначно пала под турску власт 1499.

године. Настављајући своја освајања, Турци су се, пустошећи, залетали дубоко у

хрватске и словеначке земље. Године 1521. освојили су Београд, 1526. су на Мохачком

пољу уништили Угарску краљевину и затим се, 1541, учврстили у Подунављу.

11.1 Срби под Турском

Срби, иако потчињени, знатним делом су били укључени у

војно-административни сyстем, посебно у службу обезбеђења и у разне помоћне војне

190

редове. У накнаду за то, они су уживали низ самоуправних повластица и пореских

олакшица, а то је био један од услова обнове племенског друштвеног уређења и

стварање сеоске патријархалне културе са народном поезијом и етиком као највишим

изразом. Не мешајући се у народни живот, у чијој је основи било обичајно право,

уколико се није управљало и судило по сачуваним средњовековним правним

кодексима, турске власти су са потчињеним хришћанима махом одржавале везе преко

њихових представника, кнезова. Захваљујући оваквом односу, велики број покорених

хришћана, који су примили ислам, доспео је до највиших звања у апарату турске

државе. Највећи велики везир у турској историји, Мехмед Соколовић, био је само један

у дугом низу турских великодостојника српског порекла. За време највећег успона

турског царства, 1557, Србима је пошло за руком да обнове Пећку патријаршију, која је

својом јурисдикцијом захватила велику територију и Србима умногоме заменила

некадашњу државу. Ови елементи слободног живота постали су предуслов борбе за

ослобођење оног часа кад је народ са оружјем у руци устао да брани своје самоуправне

повластице, које је Турска, у даљој епохи опадања, почела да укида.

Иако под туђинском влашћу, српски народи су неколико векова провели под

оружјем, као хајдуци који су у унутрашњости Турске водили сталну герилску борбу.

После привременог продора аустријске војске ка југу, 1688-1690. године, кад је она

освојила и спалила Скопље, наступила је Велика сеоба Срба на челу са патријархом

Арсенијем III Чарнојевићем, са југа у област Подунавља, где је подмлађен старији

српски живаљ, док је на југу, особито на Косову и Метохији, почела постепена

колонизација Арбанаса.

191

НОВИ ВЕК

192

III 1. ПРВИ СРПСКИ УСТАНАК, ЗАЧЕЦИ ДРЖАВНИХ ОРГАНА

И ЗАКОНОДАВСТВА У СРБИЈИ. ПРВИ УСТАВНИ АКТИ

1.1. ЗАЧЕЦИ ДРЖАВЕ ПРВОГ УСТАНКА

Први српски устанак 1804. године посејао је клицу давно угашене српске

државности. Скупштина у Орашцу иницираће један широки народни покрет, који ће

поставити темељ српске нововековне државе. Дахијска власт и погубљење 70 кнезова

били су само повод, јер је мисао о устанку тињала у другој половини XVIII века, да би

после турског узмицања у ратовима са Аустријом и Русијом почела нагло да се шири у

српском народу. Незаконита власт дахија (Аганлија, Кучук Алија, Мула Јусуф,

Мехмед-ага Фочић) и претходно убиство легалног Мустафа-паше дали су и формални

основ за отпор српског народа у Београдском пашалуку.76

На Сретење 1804. у Орашцу,

највиђенији Срби у пашалуку доносе одлуку да се подигне устанак. За вођу је изабран

Ђорђе Петровић (Карађорђе) из Тополе. Историја нововековне Србије почиње од тог

тренутка.

Велике победе устаника, у почетку, довеле су до проширења циљева (од

аутономије у оквиру Турске до потпуне независности). Централни орган за одлучивање

о свим великим питањима (почевши од избора вође устанка) била је скупштина.

Чланови скупштине нису били бирани по начину изборности већ су је сачињавали

највиђенији људи појединих области или места (сточни трговци, аустријски фрајкори,

хајдуци, сеоске старешине).

Прва скупштина коју су одржали ослобођени окрузи, била је у Остружници,

недалеко од Београда од 24. до 28. априла 1804. године (по неким проценама до

3. маја). На њој је разматрана могућност измирења са дахијама уз посредовање

Аустрије. Направљен је договор да се подринска и шумадијска војска скупе испод

Београда и започну опседу града. Донете су и одлуке о једнакости на суђењу и о

76

Ћоровић Владимир, „Историја Срба“,том III, БИГЗ, Београд, 1989, стр.17.

193

одржавању реда у земљи. Ово је била прва скупштина на слободној територији. Веома

је било значајно то што су на њој учествовале старешине из целог Београдског

пашалука. На крају поједине одлуке су већ говориле о зачецима државних органа77

(судови и полиција). Државно уређење (односно уређење аутономије) базира се на

кнежинама чије се старешине - кнезови, бирају врховног кнеза. Врховни кнез посредује

између кнежина и турске власти (слична организација власти постојала је у то време и у

Мореји-Пелопонезу).

Војне активности и јачање утицаја војних старешина утицали су на опадање

значаја самоуправе у нахијама, кнежинама и селима. Србија, односно њен централни

део Београдски пашалук, била је подељена на неколико великих области у којима су

војни команданти (војводе) имали велику власт (Милан Обреновић, Миленко

Стојковић, Петар Добрњац и други).

За време између заседања скупштине, био је неопходан и један централни управни

и извршни орган који би извршавао одлуке скупштине, доносио конкретне одлуке и

упутства за стварање власти на целој ослобођеној територији Србије. Устаници су били

саветовани, приликом одласка у Русију, да формирају један централни орган

управљања (нешто као владу).

На скупштини у селу Борку 1805. године, створен је Правитељствујушчи совјет

сербски. Један од оснивача био је прота Матеја Ненадовић, а идејни творац Божа

Грујовић (израдио-Устројење Совјета), Србин родом из Руме и професор историје

права на Универзитету у Харкову. Грујић је био члан српске делегације која је

1804. године посетила Петроград. Прво седиште Совјета било је у манастиру Вољавчи

под Рудником. Касније је пресељен у Смедерево и 1807. године у ослобођени Београд.

Совјет се састојао од по једног представника из сваке од 12 нахија, председник се бирао

сваког месеца међу њима. Касније су уведени попечитељи (министри), било их је шест

(бирани су из редова представника). Попечитељи су имали следеће делокруге

(министарства): за војску, финансије, правду, просвету и цркву, иностране и

унутрашње послове.78

Поред ових органа постојао је и секретар.

Србија је током Првог српског устанка устројила тројство власти: монарха (вожда

Карађорђа), Правитељствујшчи совјет и скупштину. Вожд Карађорђе је истовремено

77

Арсенијевић Лазар Баталака, „Историја српског устанка I“ ,Просвета, Београд, 1988, стр.139.

78 Милосављевић Богољуб, „Полицијске установе у време Првог српског устанка“, Виша школа

унутрашњих послова, Београд, 2004, стр.68-69.

194

био и врховни заповедник војске. Односи између ових чинилаца власти нису били

усклађени и толерантни. Совјет није био толико моћан да , у већој мери, ограничи

Карађорђеву власт.

Совјет се, под утицајем и усмерењем Боже Грујовића и проте Матеје Ненадовића,

развија у једну народну владу и почиње да представља оруђе за изграђивање модерне

управе у Србији.

И поред тога што је Карађорђе често био у сукобу са локалним старешинама

(Миленком Стојковићем, Петром Добрњцем и др.) не може се рећи да није много чинио

за унапређење државне организације (па и школства) у Србији. Иако је осланац на

Русију био доста јак и њен утицај на унутрашњи развој Србије значајан, Карађорђе је

покушавао да државну организацију у Србији унапреди сазнањима и достигнућима са

запада Европе. Тако је Карађорђе у Француску послао Рада Вучинића, који је требало

да буде српски депутат при француској влади и човек који би Србију упознао са

законодавством те земље (Вучинић је боравио у Француској од 1810. до почетка 1813.

године).

Као што је већ речено, руски утицај на унутрашње прилике у Србији био је доста

јак и у неким тренуцима доминантан. После доласка руског изасланика генерала и

дипломате Константина Родофиникина (пореклом Грка), усвојен је нацрт основа

државног уређења (односно устава) који је Карађорђе потврдио својим печатом 8.

августа 1807. године. Према овом уставу, Карађорђе добија титулу “светлејши кнез” и

истовремено је председник Сената (Скупштине) у коме има три гласа. Сенат је бирао

војсковође, склапао мир и оглашавао рат. Сви државни приходи би дошли под управу и

надзор Сената. Овај устав би ступио на снагу званичним потписом (одобрењем руског

цара)79

. Због политичких обзира према Аустрији, руски цар Александар I није одобрио

овај правни акт.

Без обзира што овај акт није дефинитивно озваничен, његов значај је пре свега у

томе што је отворио врата стварању модерне српске државе као уставне монархије.

Иако је ово била, пре свега, једна војничка монархија (јер је за скоро све време

постојања била у ратном стању), она је стварала и развијала све органе који

карактеришу једну државу тога доба. Носилац државотворне линије, вожд Карађорђе,

имао је понекад значајну опозицију у појединим обласним господарима (поменути

Миленко Стојковић, Петар Добрњац), који су желели већу слободу деловања у односу

79

Ћоровић Владимир, „Историја Срба“ том III, БИГЗ, Београд ,1989, стр.44.

195

на њега, а истовремено су на својим територијама били апсолутисти. Њихове

повремене испаде Карађорђе је углавном умиривао чврстом руком и уз подршку

Совјета, као и велике већине локалних господара.

1.2. Уставни акти

Карађорђев положај регулисан је једним уставним актом, заједничком одлуком

Карађорђа и Совјета у Тополи, 28. новембра 1808. године којом се Карађорђе Петровић

„признаје за господара Србије и његово законито потомство”. Овим актом се Карађорђе

заклео да ће Совјет имати функцију врховног суда.

Следећи акт, који можемо назвати уставним, усвојен је на Скупштини старешина

у Београду, 11. јануара 1811. године. Овде је реч о заклетвама Карађорђа и старешина,

формулисаним у посебним актима. У њима саветници и остале устаничке старешине

признају Карађорђа за јединог врховног вођу, а Карађорђе се заклиње да неће ништа

предузимати без споразума са Правитељствујушчим совјетом. Правитељствујушчи

совјет је на основу ових аката представљао истовремено и владу састављену од

министара и Велики суд, с тим да министри нису били чланови суда и обрнуто.И по

овом акту централна личност власти је кнез (вожд), а Правитељствујушчи совјет

доноси одлуке уз Карађорђеву сагласност, односно на његов предлог.

Независно од конкретне садржине оба наведена уставна акта, они имају велики

значај за утврђивање државности Србије. Њима је успостављена врховна и средишња

власт, а то су елементи без којих нема државе. Тиме су положени правни темељи

нововековне државности Србије.80

Србија Првог српског устанка, без обзира на све тешкоће, брзо и одлучно је

изграђивала државни поредак са свим органима и актима неопходним за

функционисање једне модерне европске државе тога времена. Слом устанка 1813.

године довео је до застоја даљег уставноправног и државног развоја Србије за готово

две деценије. Ова стагнација и назадовање било је узроковано како међународним

околностима (Наполеонова дејства у Русији и споразум великих сила на Бечком

конгресу о status quo на Балкану), тако и унутрашњим развојем догађаја после Другог

српског устанка (политика кнеза Милоша Обреновића). Што се тиче узрока војничког

80

Марковић Ратко, „Уставно право и политичке институције“ ,Службени гласник, Београд, 1998,

стр. 106.

196

пораза устаничке војске, тешко да можемо говорити да је у питању неслога

команданата или нека друга унутрашња слабост. Кључни разлог слома 1813. године

лежи пре свега у међународним околностима. Русија је морала да повуче своју војску са

обода Балканског полуострва због Наполеонове најезде 1812. године. Турска, која је

била ослобођена притиска Русије (такође и Француске), упутила је своје најјаче снаге

на Србе у Београдском пашалуку. Остављена без икакве помоћи са стране, а

вишеструко слабија (бројчано, али и у оружју) устаничка војска је (после сјајног отпора

на појединим местим) морала да положи оружје, али не задуго.

197

2. СРБИЈА И ЊЕН ДРЖАВНИ И УСТАВНОПРАВНИ

РАЗВИТАК ОД 1815. ДО 1838. ГОДИНЕ

2.1. Милошев апсолутизам 1815-1835.

Слом Првог устанка није код народа уништио жељу за самосталном државом.

Хаџи Проданова буна 1814. била је само најава већих немира. Следеће године, Милош

Обреновић (који је Турцима помогао при гашењу поменуте буне) диже нови устанак и

после почетних успеха, путем преговора са Турцима успева да се наметне као вођа у

Београдском пашалуку. На руку су му ишле и међународне околности. Наполеон је

доживео пораз и Русија је могла потпуно да се окрене својим односима са Турском.

Србија је сад могла да тражи испуњење члана 8. Букурешког мира из 1812. (који су

закључиле Русија и Турска), којим је за Србе у Београдском пашалуку била предвиђена

одређена аутономија (као грчким острвима у Егејском архипелагу).

После преговора које је Милош Обреновић водио са Турцима (уз посредовање

Русије) Србија је добила извесне повластице. Милош је постао кнез (нешто као српски

везир). У Београду је формирана народна канцеларија као највише административно и

судско тело. Милош је све до 1833. године јачао своју апсолутну власт на рачун

осталих институција.

Карађорђев долазак у Србију веома је узнемирио Милоша који је осетио опасност

по своју апсолутну власт. Истовремено је то била и велика опасност за Турску, јер је

Карађорђе постао симбол отпора и за друге балканске народе,посебно за Грке (грчко

национално друштво „Хетерија“ подржавало је Карађорђа, као будућег вођу општег

хришћанског устанка на Балкану против Турака). По Милошевом наређењу, Карађорђе

је убијен у селу Радовању код Велике Плане 13. јула 1817. године. 81

На тај начин,

Милош је елиминисао највећег конкурента за вођство у народу. Наредних година биће

подигнуто више буна против Милошеве самовоље, али оне неће угрозити његов

положај.

Међународне околности донеле су Србији нове могућности у борби за

аутономију. После руско-турских преговора у Акерману (Бјелгород на Дњестру) у лето

81

Ћоровић Владимир, „Историја Срба “, том III, БИГЗ , Београд, 1989, стр. 65-66.

198

1826. године Турска се обавезала да у року од 18 месеци српско питање реши заједно са

српским представницима и да то решење објави хатишерифом. У међувремену, грчки

устанак је довео до интервенције Енглеске, Француске и Русије. Турска је 1829. године

доживела војнички пораз, када је руска војска продрла преко Дунава све до Једрена.

Када је склопљен Једренски мир 2. септембра 1829. године, дошло је и до битних

промена у положају Србије. Наглашено је да се Србији морају вратити 6 нахија које су

се налазиле у оквиру Карађорђеве Србије (Крајинска, Црноречка, Параћинска,

Крушевачка, Старовлашка и Јадарска). Русији је потврђено право српске силе

заштитнице (утврђено у Акерману).

2.2. Први Устав Кнежевине Србије

Једренски мир на основу последица које су настале за Србију, представља један од

најважнијих датума у њеној историји XIX века, јер је њиме коначно обезбеђена

самоуправа и континуитет Србије Првог и Другог српског устанка.

Хатишериф из 1830. године и Хатишериф из 1833. године дали су генерални

оквир српске аутономне кнежевине. Њима су прецизно утврђени предели који се

враћају Србији, годишњи данак и период исељавања Турака. Поред ова два

хатишерифа, издат је и царски берат којим се кнезу Милошу признаје наследно

кнежевско достојанство. Веома је важно истаћи да је доношењем Хатишерифа 1833.

године укинут феудализам у тадашњој Србији, јер је земља у потпуности припала

сељацима у својину (они постају слободни и апсолутни власници земље).82

После ових значајних догађаја започео је и процес изградње основних државних

институција. Ово је било неопходно, јер је од 1815. године у Србији практично

постојала само Милошева неограничена власт под патронатом Турака. Милош није био

присталица доношења устава јер би овај акт ограничио његов апсолутизам, који је он

успешно спроводио не превише ометан од Турака.

Први устав Србије израдио је Димитрије Давидовић, публициста и новинар,

велики српски интелектуалац тога времена. Израду устава му је поверио сам кнез

Милош пре свега јер је такав акт био неопходан за функцинисање једне нове европске

државе, па макар она била и у вазалном положају. Под притиском млађих грађанских

82

Славнић Љиљана, „Историја правних институција“, Правни факултет за привреду и правосуђе, Нови

Сад, 2008, стр. 305.

199

слојева, као и сељачких маса, кнез Милош је прихватио овај устав који је изгласала

Народна скупштина на Сретење 1835. године.

Сретењски устав Давидовић је базирао на белгијском и француском уставу. Њиме

се уводи Државни савет, орган који ће са кнезом делити законодавну и извршну власт.

Народна скупштина је морала бити сазивана сваке године. Она је потврђивала буџет и

разрез пореза. Судска власт је независно устројена. На челу управе се налазило шест

министара у шест ресора. Кнез је формално имао врховну власт, али је она била битно

ограничена. Државни савет је био кључни орган који је ограничавао кнежеву власт, јер

је био највиша законодавна, извршна, па и судска власт. Народна скупштина је у

односу на Државни савет имала само законодавну иницијативу. Наведени министри су

паралелно одговарали Државном савету и кнезу.

Без обзира на кратко трајање овог првог српског устава (суспендован је до краја

фебруара), треба истаћи да је донет самостално од стране српски државних кругова и то

у време кад је већи број европских држава био без устава. Он је изазвао негативну

реакцију посебно Аустрије и Русије. Оне нису желеле да се у зони њиховог интереса

развија једна либерална држава. Због тога Турска није потврдила овај устав, али је уз

сагласност Аустрије и Русије припремила нови устав. Овај устав (назван „Турски

устав”) издат је од стране султана 1838. године у облику хатишерифа. У њему није било

одредби о грађанским слободама као у Давидовићевом. Најважније одредбе овог устава

тичу се Државног савета са којим кнез дели власт. Законодавна и извршна власт биле су

доминатно у рукама Савета. Текст овог устава је уручен српској депутацији у

Цариграду, 10. децембра 1838. Овим уставом је манифестовано сизеренство Турске уз

сагласност великих сила.83

83

Славнић Љиљана, „Историја правних институција“, Правни факултет за привреду и правосуђе, Нови

Сад, 2008, стр. 306.

200

201

3. УСТАВОБРАНИТЕЉИ И ЊИХОВА ВЛАДА ДО 1858. ГОДИНЕ.

ДРУГА ВЛАДА МИЛОША ОБРЕНОВИЋА

3.1. Уставобранитељи као водећа политичка снага

Турски устав ојачао је противнике кнеза Милоша и он се повукао са власти

1839. године, а на престо је дошао његов син Михаило. Неискуство и неки погрешни

потези (дизање пореза, нпр.) утицали су на то да и он напусти престо 1842. године.

У периоду после доношења хатишерифа, формирала се једна политичка групација

као главни опонент кнезу Милошу и кнезу Михаилу. То су били „уставобранитељи”. За

њих се може рећи да су прва страначка групација у нововековној Србији, настала пре

свега са жељом да ограничи власт кнеза Милоша. Истакнуте вође „уставобранитеља”

били су Тома Вучић Перишић, Стојан и Алекса Симић, Милутин Гарашанин и његов

син Илија. Име уставобранитеља почиње да се користи од времена прве владавине

кнеза Михаила. Тома Вучић Перишић, вођа буне из 1842. године која је оборила кнеза

Михаила, није био човек реформаторских идеја. Међутим, појавило се доста млађих

школованих људи који су тражили суштинске промене у друштву. Те промене су се

огледале у жељи да се повећа правна сигурност грађана Србије. Ово схватање је имало

корена у дуготрајној обесправљености Срба под Турцима, али и у апсолутистичком

режиму кнеза Милоша. Млађи нараштаји су једноставно хтели да се власт не сме

оставити свемоћном, већ се мора ограничити.84

Прво је требало обезбедити приватан

живот грађана, путем закона и организованог судства. У Милошево време писаних

закона није ни било, а судство које је формално постојало, врло често је зависило од

воље кнеза, који је мислио да је његова реч последња или је чак сматрао да може

судити мимо суда. Друга идеја уставобранитеља је била да се ограничи власт кнеза.

Скупштина, која је формално постојала и за време прве Милошеве владавине, није била

довољно снажна да му се наметне. Разлоге треба тражити пре свега у необразованости

маса и политичкој неспособности чланова овог тела. Носиоци нових идеја били су пре

свега Срби из Аустрије (такозвани немачкари) који су ограничавајући фактор налазили

84

Јовановић Слободан, „Уставобранитељи и њихова влада“, БИГЗ, Београд, 1990, стр. 26.

202

у Савету, који је требало да буде спој представника народа (по нахијама) и највиших

представника администрације. Ове идеје нису биле по вољи Томи Вучићу Перишићу,

који није имао слуха за нове реформаторске подухвате, али то није спречило нову

интелектуалну елиту да настави својим путем. Посебно када је у питању ограничавање

власти кнеза, створен је један јак центар (Савет), који је све више јачао, али је то јачање

све веће упориште имало у чиновништву. 85

У спољној политици „уставобранитељи” су тежили да воде много активнију

политику од кнеза Милоша. Настојали су пре свега да се Србија укључи у европске

политичке токове. До тада су Турска, као сизерен и Русија као гарант аутономије, биле

једине спољнополитичке одреднице Србије (Аустрија је свој интерес истицала кроз

односе са Русијом и Турском). Француска је сила која после 1830. године напушта

политику status qvo на Балкану и почиње да се залаже за право балканских народа на

независне државе. Српски политичари који увиђају ове промене (пре свега Илија

Гарашанин), ослобађају се полако једностраног ослањања на Русију и покушавају да

Србију повежу са западноевропским државама и упознају их са положајем српског

народа у Турској (и Аустрији).

Долазак кнеза Александра Карађорђевића није значио и складне односе између

њега и „уставобранитеља”. Кнез се прво сукобио са Томом Вучићем и Аврамом

Петронијевићем, који су 1843. године на извесно време напустили Србију. За период

Александрове владавине везује се и стварање државних органа по угледу на Европу,

велики развој спољне трговине и почеци индустрије (млинови, пивара у Београду,

фабрика у Крагујевцу). У овом периоду донет је Грађански законик 1844. године (по

угледу на аустријски), а Закон о грађанском судском поступку 1853. године.

Најзначајнија програмска творевина која ће имати далекосежне последице на укупну

политику Србије у наредном периоду је „Начертаније” Илије Гарашанина. Тада млад

министар унутрашњих послова, Гарашанин показао је велико интересовање за спољне

послове. „Начертаније” представља један свесрпски програм, чији је коначни циљ

обједињавање свих српских земаља. На самом почетку „Начертанија” стоји темељна

мисао која указује на једини могући правац деловања Србије: „Из овог познања

проистиче черта и темељ српске политике, да се она не ограничава на садашње њене

границе, но да тежи себи приљубити све народе српске који је окружавају”. 86

85

Јовановић Слободан, исто, стр. 28.

86 Батаковић Душан, „Илија Гарашанин, Начертаније 1844“, Библиотека Акта 2, Београд, 1991, стр. 16.

203

За период владавине „уставобранитеља ” посебно је битно навести установе које

су се изградиле. Прво треба истаћи суд, јер је ова институција, која је успостављена

током Првог српског устанка, била потпуно запостављена у периоду прве Милошеве

владавине, пошто је он улогу судије и врховног пресудитеља преузео на себе. Јачањем

приватног власништва над непокретностима, после повлачења већине турског

становништва, јавља се све већа потреба за установом суда као и за писаним законима.

Уставом из 1838. године установљена су три суда ради остварења правосудне функције.

У сваком селу је установљен један примирителни суд, у сваком окружном центру један

првостепени суд и у престоници један апелациони суд. Ова организација судства је

устројена Законом о устројству општина из 1839. године и Законом о устројству

окружних судова из 1840. године. Поред ових судских инстанци постојала је још једна,

која није била предвиђена Уставом, а то је касациона власт коју је вршио кнез. Врховни

суд се установљава 1846. године као суд трећег и последњег степена. У вези његове

функције треба истаћи да то није суд који разматра, него суди, а касациона власт и

даље остаје код кнеза. 87

Велики проблем били су квалификовани кадрови, а школованих људи у Србији је

било веома мало. Чак је међу члановима суда било и неписмених.

Друга институција која се изградила у овом периоду је чиновнички апарат. Као и

судски, тако и чиновнички апарат у Милошево време скоро да није ни постојао, па чак

и ако је постојао он је сматран за приватног кнежевог слугу, а не за државни орган.

Прву значајнију промену доноси Устав из 1838. године који чиновнике претвара у

државне органе, а њихов положај се уређује са неколико уредби. Државни чиновник је

искључиво у државној служби и нема никакав лични однос са кнезом. Правно је

уређено напредовање чиновника, а плате се утврђују буџетом. Утврђене су и титуле као

и начин опхођења у служби. Убрзо државна служба постаје веома популарна и све већи

број школованих људи се интересује за запослење у државној служби.

Трећа значајна установа која доживљава динамичан развој у овом периоду је

школство. У време Турака школе су биле права реткост и писменост је најчешће била

везана за духовна средишта, пре свега манастире. После значајног искорака

1808. године и формирања Велике школе, у Милошево време просвета је била потпуно

гурнута у страну, а у складу са његовим неповерењем и презиром према ученим

људима (посебно узимајући у обзир да је Милош био неписмен). После Милошевог

87

Јовановић Слободан, Исто, стр. 35-36.

204

пада просвети и школовању се придаје све већи значај и још за време прве владе кнеза

Михаила формира се Друштво српске словесности. У овом периоду долази до

вишеструког повећања броја школа, као и до побољшања материјалног положаја

учитеља. Формирају се основне и средње школе, а високо школство почиње да се

развија формирањем лицеја у Крагујевцу 1838. године.

У вези спољнополитичке делатности треба истаћи, као значајно за овај период,

учешће српских добровољаца из Србије у борбама у Војводини (Војводство Србија),

ради заштите српског живља од непријатељски настројених мађарских побуњеника,

који су свој сукоб са Бечом хтели да искористе за обрачуна са Србима. У овим

сукобима посебно се истакао вођа добровољаца Стеван Книћанин.

3.2. Сукоб Савета и кнеза Александра Карађорђевића

Када су у питању односи између кнеза, Александра Карађорђевића и Савета,

можемо рећи да су у почетку били добри и првих десет година владавине подношљиви,

али да је после смрти Аврама Петронијевића 1852. године, иначе кнежевог

представника, дошло до већег неразумевања и сукоба посебно када је на то место

дошао Илија Гарашанин. Сукоб се посебно заоштрио од 1855. године када кнез покреће

питање о несагласности између устава и устројства Савета. У ствари спор је трајао већ

дуже време и тицао се права чланова Савета да могу бити бирани за председника

Савета. Кнез је сматрао да сваки члан Савета има право да буде биран за председника,

самим тим што је члан овог тела. Ово гледиште Савет не прихвата, јер није желео (као

орган) да прихвати натурање за председника Савета било ког члана кога кнез подржава.

Сукоби између кнеза и Савета довели су до уплитања турске стране, па и других

страних сила (Гарашанин у име већине чланова Савета одлази у Париз и од Француске

тражи подршку за промену кнеза).88

Сукоби кнеза и Савета потрајаће све до пред крај 1858. године када се у октобру

доноси Закон о Народној скупштини. То је био први закон који регулише рад

скупштине. Значајну улогу у овим превирањима имала је нова страначка групација,

либерали. Углавном су били школовани на западу и могу се описати као национални

романтичари. Њихова енергија, као и став присталица династије Обреновић, довешће

до историјске Светоандрејске скупштине 13. децембра 1858. године. На њој ће се

88

Јовановић Слободан, исто, стр. 139.

205

створити јака опозиција кнезу, која ће га на крај присилити да се повуче са власти (ову

групацију су чинили Гарашанин и Вучић, либерали и обреновићевци). У току

Скупштине кнез Александар се повлачи и Скупштина позива Милоша Обреновића да

се врати на кнежевски престо.

За време своје друге владавине, Милош је покушао да много тога врати на старо.

То се односило како на постављање чиновника, тако и на маргинализовање утицаја

Савета. Не треба занемарити ни обрачуне са старим противницима (највероватније,

убиство Томе Вучића Перишића). У последњој години владавине започео је и обрачун

са либералима, који су били у сукобу са конзервативцима. Његова смрт 1860. године

неповратно затвара једно поглавље новије српске историје које се може назвати,

државним примитивизмом.

206

4. УСТАВНОПРАВНИ РАЗВИТАК СРБИЈЕ ЗА ВРЕМЕ

МИХАИЛОВЕ И МИЛАНОВЕ ВЛАДАВИНЕ

4.1. Владавина кнеза Михаила

Друга владавина кнеза Михаила била је веома бурна и донела је значајне

промене у положају Србије према Турској. Упоредо са тим развила се жива активност у

правцу реконструкције државне организације. Светоандрејска скупштина дала је

велики подстицај реформаторима који су заговарали доношење новог устава. Иако се

Русија још раније противила и одржавању саме скупштине (а камоли доношењу новог

устава) преовладало је мишљење да је овај корак неодложан. Крајем 1859. године кнез

Милош је наложио Јеврему Грујићу прваку либерала да сачини нацрт устава. Почетком

1860. године кнез Милош је тражио да му Грујић пошаље нацрт. Кључна иновација у

овом нацрту је што је дошло до елиминације Савета као законодавног органа, а

законодавна власт је дата Народној скупштини. Кнез је са скупштином имао да доноси

све законе и уредбе. Поред тога влади је одређена веома јака позиција и министри су

стајали јединствени пред кнезом који је морао са њима да сарађује, а не да наређује.89

Грујић је својим предлогом хтео да либералима обезбеди што самосталније управљање

државом поред Милоша. Да би заштитио министре од Милошеве ћуди, он је навео да

министри добијају половину њихове плате приликом губитка министарског места, док

не добију одговарајућу службу. Као негативну страну овог нацрта треба истаћи да се

превише бавио државном организацијом, а да одредби о грађанским слободама скоро

да нема. Ипак и поред почетног става кнеза Милоша према нацрту, постојале су

препреке у виду гарантних сила (према Париском мировном уговору из 1856. године) и

наравно Турске којој није одговарала било каква унутрашња државноправна промена у

Србији. Све ово је утицало да се крене у пројекат додатка Хатишерифу из 1838. године

(Турски устав). Српска депутација која је по овом питању ишла у Цариград основ свога

деловања налазила је у међународним конвенцијама: Букурешкој, Једренској и

Акреманској. Суштина је била да Србија треба да има независну унутрашњу управу и

да уз реформисани Савет значај добија и народна скупштина. Кнез је управљао уз

помоћ министара које је он постављао. Кнез је правно био неодговоран, па је било

89

Павловић Марко, „Преображенски Устав, први српску устав“, Погледи, Крагујевац, 1997, стр. 160.

207

неопходнао да сваки акт који је потекао од њега буде потписан и од стране надлежних

министара. Министрима је могао да суди највиши суд, а тужбу су могли подићи кнез,

Савет и народна скупштина. Саветнике и министре је постављао сам кнез. Њихова

одговорност је била сличне тежине, једино што се за тужбу против саветника од Савета

тражила двотрећинска већина, а од Скупштине трочетвртинска (за министре је била

неопходна и трочетвртинска већина од Савета).

Савет је имао законодавну власт коју је делио са кнезом, тако да је отпала

могућност из Грујићевог нацрта да Народна скупштина буде законодавни орган.

Скупштина је имала такаву улогу која би се одредила као саветодавна. Поред тога,

Закони о кнезу, Савету и народној скупштини не би могли бити донети ни мењани без

одобрења Народне скупштине. Из Турског устава задржан је као најзначајнији члан

1. који је садржао признање наследног кнежевског достојанства.90

Турска није имала

благонаклон став према српским предлозима, што је изазвало Београд да наложи

депутацији у Цариграду да уложи протест против свих одлука Порте (турске владе).

Овим актом почиње заоштравање односа са Портом, које ће трајати све до смрти кнеза

Михаила. Већ приликом преузимања власти у септембру 1860. године, Михаило истиче

како је он наследни кнез. Овим је хтео да покаже како је султаново одобрење-берат

другоразредног значаја. Уз то, и даље се радило на уставним реформама, што се огледа

у још једном нацрту устава. Кнез Михаило је већ у октобру 1860. године образовао

комисију за израду уставног пројекта. У тој комисији налазили су се Јован Мариновић,

Коста Цукић, Имбро Игњатовић, Ђорђе Стојаковић, Данило Медаковић и Милоје

Лешјанин. Овај пројекат је садржо четрдесет чланова и пет глава. Први део био је

општи, а пети о судовима. Остала три дела бавила су се кнезом, Саветом, и

Скупштином. Овај нацрт започињао је чланом у коме се каже да је Србија монархија

под сизеренством Порте. Посебно се наглашава да је за доношење два основна закона,

устава и закона „о заступништву и насљедству књаза“ неопходно сагласје редовних

законодавних чинилаца кнеза и Савета, као и ванредног, Народне скупштине. Кнез,

поред права вета у законодавству, има и право заступања Србије према страним

државама, као и право закључивања међународних уговора91

(што зависним државама

није дозвољено).

90

Павловић Марко, исто, стр. 167-172.

91 Павловић Марко, исто, стр. 184.

208

Уз овај пројекат, већ поменути члан комисије, Стојаковић радио је и на свом

пројекту устава. У Стојаковићевом пројекту су биле и неке новине, као што је глава о

попечитељима и главној контроли. Није потпуно јасно зашто су постојала два пројекта,

да ли је у питању неслагање чланова комисије или однос кнеза и Стојаковића, који ће

се завршити њиховим разлазом.

Да би се стекла наколоност гарантних сила, Михаило је започео дипломатске

активности слањем Јована Мариновића у Петроград и Париз. У овим контактима могло

се закључити да Париз и Петроград имају више разумевања за иницијативу Србије од

Берлина и посебно Беча. На крају ових дипломатских покушаја, а уз посредовање

великих сила нађено је компромисно решење. Србији је предложено да формално не

укида турски хатишериф, већ да нови устав изда у форми обичних закона (овај предлог

је Мариновићу изнет у Петрограду). Овакав став је још раније имао Јеврем Грујић, који

је говорио да скуп главних закона, без обзира на Турски устав, чини српски Устав.

Почеле су припреме за скупштину, а у Цариград је послат Илија Гарашанин ради

преговора о стављању турског становништва које живи ван градова, под српске законе

и српску власт. Ова мисија је потрајала доста дуго, а имала је и посредно дејство,

одвлачење пажње од припреме за изборе за скупштину, као и саме скупштине. За

скупштину је требало да се припреме четири основна закона: Закон о Народној

скупштини, Закон о Државном савету, Закон о уређењу народне војске, Закон о порезу

по имућности. У изради предлога законских аката посебно значајно место је имао Јован

Ристић, један од млађих либералских првака и будући министар иностраних дела. За

место одржавања скупштине одређен је Крагујевац, а датум је био 6. август 1861.

године по старом календару, на Преображење. Скупштини је претходило одржавање

избора за посланике. Изабран је 221 посланик и после провере пуномоћја 6. августа

1861. године приступило се избору скупштинског руководства. Престону беседу

одржао је кнез Михаило, који је изнео свој програм базиран на три ставке: унутрашње

помирење, економско уздизање и активна спољна политика. Скупштина је посебно

подржала оштар кнежев курс према Порти. Следило је доношење појединих закона.

Прво је уследила расправа о Закону о скупштини. Било је више примедби и предлога,

да би овај Закон био усвојен уз велико разумевање за кнежеве предлоге. Након тога је

усвојен и Закон о Државном савету. После ових закона, усвојен је и Закон о народној

војсци без већих расправа. Закон о порезу по имућности усвојен је великом већином са

203 гласа за. Поред ових законских аката, усвојен је и акт о додатном обезбеђењу

престола ради утврђивања наследника кнеза Михаила. Кнез је дао предлог да ће он

209

моћи по пропису закона овај предлог учинити и тестаментом, што је скупштина и

усвојила.92

Преображенска скупштина је имала велики значај усвајањем наведених закона.

Овим путем је Србија направила велики искорак у правцу освајања суверене власти и

истовремено показала своју независност у одлучивању о најбитнијим питањима

унутрашње државне организације.

И док је Србија била заокупљена својим унутрашњим питањима, у Европи и на

Балкану је дошло до заоштравања односа. Аустрија је била поражена у Италији и

морала је да се бави учвршћивањем односа између њених делова. Турска је 1861-1862.

покренула офанзиву у Херцеговини да би сломила тамошњи устанак. Ове ратне

активности су озбиљно угрозиле и Црну Гору, која је пружала подршку херцеговачким

устаницима. Турска војска, на челу са Омер-пашом, угрозила је и само Цетиње. Велике

силе су интервенисале у Цариграду и зауставиле турско продирање. Посебно је Русија

онемогућила да Турска примирје искористи ради побољшања свог положаја.

У току црногорско - турског сукоба дошло је до бомбардовања Београда од стране

Турака, 5. јуна 1862. године. Повод за ово бомбардовање били су улични сукоби

изазвани убиством једног српског дечака од стране Турака. Срби су били озлојеђени и

почели су да дижу барикаде по улицама. Београдски конзули, осим аустријског

вицеконзула, осудили су турски поступак. Српска влада, на челу са Гарашанином,

затражила је исељење Турака из Србије. То се односило како на цивилно

становништво, тако и на гарнизоне по градовима. На помолу је био озбиљан ратни

сукоб. Треба споменути да је Србија почетком 1862. године склопила споразум о зајму

са Русијом у износу од триста хиљада дуката, ради набавке пушака.93

Гарантне силе су инсистирале на одржавању конференције како би се решили

проблеми настали бомбардовањем. Због тога је одржана конференција у цариградском

предграђу Канличи, где су велике силе покушале да реше српско - турски сукоб. На

овом скупу Русија и Француска су биле на страни српских интереса, док су Енглеска и

Аустрија биле блиске Турској. На крају, одлучено je да се Турци повуку из два

гарнизона (Соко и Ужице). Иако ово није задовољило српске интересе показало се да и

велике силе морају да воде рачуна о ставовима Србије. Наредни период биће

92

Павловић Марко, исто, стр. 208-220.

93 „Историја српског народа”, том 5-1, стр. 242.

210

искоришћен за стварање савеза Србије и других балканских држава ради припрема за

коначни обрачун са Турском.

Кнез Михаило је посебну пажњу придавао јачању војне организације (Закон о

народној војсци донет је 1861. године). Велику наду полагао је и у стварање савеза

балканских држава против Турске, што је делимично и остварио у периоду 1866-1868.

(савез са Црном Гором потписан 1866. године, са Грчком 1867-1868, са Румунијом

уговор о пријатељству 1868. године и са Бугарским револуционарним комитетом

1867. године). Устанак на Криту је изазвао захтеве Србије да покуша да добије Босну и

Херцеговину. У том смислу је покушала да дигне устанак у Босни и Херцеговини и

истовремено да добије подршку великих сила. Највећи успех у спољној политици за

време Михајлове владавине била је предаја свих турских тврђава у српске руке. То је

била и последица упорног деловања српске дипломатије још од 1862. године. Србија је

успела да за своје захтеве обезбеди подршку и Русије и Пруске (Аустрија је у том

тренутку после пораза у рату у Италији, као и од Пруске изгубила од утицаја за

догађаје на Балкану). Турска Порта је била притиснута српским захтевима уз изразиту

подршку Русије. Коначно, у мају 1867. године, турска војска је у потпуности напустила

Србију. Када говоримо о покушају стварања савеза, морамо нагласити да су све државе

горе поменуте, осим Грчке, биле вазалне (Бугарска није ни постојала) што говори да је

могућност ефикасног коришћења овог савеза била доста ограничена. Последња година

владавине кнеза Михаила била је у знаку раскидања сарадње са Гарашанином, а после

и са Јованом Ристићем. Атентат на кнеза Михајла 1868. године окончао је

најдинамичнију владавину једног Обреновића, неспојиву са претходним као ни са

будућим владаоцима из ове династије.

4.2. Србија за време краља Милана

Намесништво које је образовано после Михаилове смрти (генерал Миливоје

Блазнавац, Јован Ристић и Јован Гавриловић) предложило је за наследника престола,

малолетног Милана Обреновић, унука Јеврема Обреновића, брата кнеза Милоша.

Главни иницијатор за доношење овог предлога био је Миливоје Блазнавац, министар

војни. Он је организовао велику подршку младом Милану у војсци и тиме практично

одредио будућу скупштинску одлуку. Велика Народна скупштина је верификовала ову

одлуку и именовала Кнежевско намесништво. У њега су ушли Миливоје Блазнавац,

Јован Гавриловић и Јован Ристић. Овим избором либерали су полако почели да

211

истискују конзервативце из власти. Блазнавац се сагласио са либералима да треба

остварити два циља. Један циљ је био да се Србија претвори у уставну државу са

представничким системом, а други је био да се војне снаге припреме за акцију ради

народног ослобођења и уједињења. Прво важно питање које се наметало, било је

питање уставних реформи, започетих већ поменутом Преображенском скупштином. На

Светог Николу 1868. године, намесништво је формирало један одбор ради разматрања

питања везаних за уставне промене. Чланови овог одбора су потицали из чиновничког

врха и интелигенције. У њему су били окупљени противници личног режима, како

Милошевог, тако и Михаиловог. Суштина ових промена била би у томе, што би уместо

честих промена кнезова, те промене биле усмерене на владу, односно министре. Нови

устав би требало да представља спој западних достигнућа и традиционалних

установа.94

Посебно спорно питање било је питање Савета, његовог састава и положаја.

Спор је настао зато што је намесништво хтело да се Савет претвори у горњи дом

скупштине и то на тај начин што би му се за време скупштинског рада додавао један

број чланова изабраних од владе из редова интелигенције. На тај начин постојала би

два савета, један који би са владом радио административне послове и други, шири, који

би са скупштином делио законодавну власт. Са овим ставом нису се слагали ни

либерали, али ни њихови противници, конзервативци. Због неслагања између

намесништва и одбора (можемо га назвати Никољски одбор, како је то учинио

Слободан Јовановић, јер је на Светог Николу почео са радом) није ни донета одлука о

организацији горњег дома. На одбору су се разматрала још два питања, слобода штампе

и министарска одговорност. Обе установе су биле прихватљиве, али уз ограничења.

Након завршетка рада одбора, намесништво је било задовољно јер је Никољски одбор

одобравао његове погледе о потреби уставних промена. Сада је требало отклонити и

друге сметње за доношење устава, а, пре свега, став Порте.

Турска је стајала на позицијама да издавање устава спада у њена права сизерена.

Насупрот овом гледишту, намесништво је хтело да Порту искључи из уставотворних

радњи. Један од кључних људи у припреми новог устава, Јован Ристић сматрао је да

Србија мора сама да донесе свој устав и тако скине жиг понижења који јој је вековима

био нанет.95

Пре издавања новог устава вођени су преговори са Аустријом и Русијом

94

Јовановић Слободан, „Влада Милана Обреновића“, књига прва, БИГЗ, Београд, 1990, стр. 64.

95 Ристић Јован, „Спољашњи одношаји новијег времена“, Штампарија Краљевине Србије, Београд,

1887, стр. 238.

212

ради добијања сагласности да се устав изда самостално без одобрења Порте. Како

Русија није у потпуности подржавала српски став, Ристић је интервенисао преко свог

познаника Игњатијева, руског амбасадора у Цариграду, да посредује у корист

намесништва код руске владе. Ово посредовање веома је утицало да се руски став

промени у корист Србије, па је сада добивши подршку најзначајнијих великих сила на

балканском подучју, Србија могла да се окрене отклањању сметњи у свом

законодавству. Та сметња се налазила у параграфу 14. Закона о Народној скупштини. У

њему се каже да се никаква уставна промена не може ни предложити ни извршити у

време намесништва. Треба рећи да су овакве одредбе постојале и у уставима других

монархија. Пошто у намесништву није било најближих владаочевих рођака, постојала

је опасност да се путем уставних промена прошири надлежност скупштине на рачун

власти владаоца. Намесништво чак није ни предложило укидање параграфа 14. Уставне

промене су извршене насупрот овом параграфу што ће касније изазвати одређене

тврдње да је уставна промена из 1869. године била неправилна. Може се рећи да су

намесници, поред овог пропуста који смо навели, учинили још један, а то је да устав

није промењен у договору са Саветом већ са скупштином. У Србији није било моћника

који су могли да зауставе рад на доношењу устава, тако да се прешло на изборе за

Уставотворну скупштину (Велика скупштина).

Скупштина је заседала у Крагујевцу у мирној атмосфери, а влада је из Београда

дошла са једним предлогом Устава са киме су били упознати само намесници и

министри. Скупштински претрес текао је веома мирно и од 133 члана колико је Устав

бројао претресано је само тринаест, све остало прихваћено је простим гласањем. Само у

два маха било је озбиљније расправе и то око чл. 5 у коме је стајало да кнез потврђује и

проглашава закон. Овде је било примедби зато што је законодавна власт скупштине

ограничена кнежевим ветом. Ипак, на крају је и овај члан изгласан. Други члан о коме

се водила већа расправа био је чл. 53. По предлогу владе, председника, потпредседника

и секретаре скупштине постављала је влада. Већи број посланика у скупштини тражио

је да скупштина сама бира своје руководство. Овде је било знатно теже донети коначну

одлуку. На крају је прихваћено решење по коме је скупштина предлагала кнезу шест

кандидата између којих је он постављао једног за председника, а другог за

потпредседника. Значајна је још једна измена и то члана 48. По владином предлогу,

чиновници нису могли бити бирани за посланике, а ово ограничење проширено је и на

адвокате.

213

Устав је Велика скупштина донела 29. јуна 1869. године у Крагујевцу. Он је

назван Тројички устав (јер се скупштина састала о Духовима) или Намеснички устав.

Овај устав је посебно истакао наследност кнежевског достојанства, које је проширено и

на мушко потомство Милошевих кћери. У случају ако би кнез Милан умро без

наследника, на престо би дошао један од Милошевих потомака по женској линији кога

би скупштина изабрала. Посебно је наглашено да за кнеза не може бити изабран нико

од потомства Карађорђевића.

Овим уставом је скупштини дато право да решава о законима (без иницијативе).

Овде се направио искорак јер су до тада о законима решавали кнез и Савет. И поред

тога што је у Никољском одбору расправљано о дводомом систему, он није усвојен, па

је Савет практично искључен из саветодавне активности. Кад говоримо о саставу

скупштине, морамо да напоменемо оно што је уочио Слободан Јовановић, а то је да је

скупштина у правом смислу речи била сељачка без интелигенције, какву је иначе волео

кнез Милош (с обзиром да се нису могли бирати чиновници и адвокати). Заобилазним

путем је омогућен делимични улазак интелигенције у скупштину и то тако што је кнезу

дато право да на свака три посланика постави једног из реда људи који се одликују

науком или искуством у народним пословима. На тај начин народ је морао да прихвати

један део интелигенције, независно од његове изборне воље.96

Карактеристично за Устав из 1869. године да, иако је дао законодавну власт

скупштини, није установио парламентарни режим. То се може видети из одредби

којима је утврђено да министри нису могли бити народни посланици, да скупштина

није могла одбацити буџет у целини, а ако га не би одобрила важио би постојећи за

идућу годину. Такође, министарска одговорност била је само кривична, а скупштина

није могла да их обори с власти због политике коју она не одобрава. Кнез је био у

законодавству надмоћнији од скупштине. Он је имао право законодавне иницијативе, а

скупштина је само могла да изрази жељу да се један закон донесе. Поред тога, влада је

могла да издаје привремене законе онда када скупштина не би била на окупу. И ови

закони су важили до првог састанка скупштине. Влада је чак могла да привремено

обустави неке чланове устава који се односе на грађанске и политичке слободе (после

обустављања могло је путем привременог закона да уведе преки суд).

Услед преноса законодавне власти са Савета на Скупштину, однос између кнеза и

законодавног тела променио се у кнежеву корист, што се правдало тиме да сељачке

96

Јовановић Слободан, „Влада Милана Обреновића“, књига прва, БИГЗ, Београд, 1990, стр. 73-74.

214

скупштине нису потпуно дорасле законодавним пословима и да због тога не могу

равноправно стајати са Кнезом и владом. Устав из 1869. године садржао је и једну

главу о грађанским слободама. Слобода штампе је дата, али само у начелу, док су све

појединости остављене закону. Једно од најважнијих грађанских права било је право

грађана да туже редовном суду чиновнике за кривице учињене у службеној дужности.

Ово право је признато, али суд није могао да покрене поступак док не добије одобрење

од владе. Слобода збора и удруживања није зајамчена уставом.

Овај устав је имао и неке специфичне недоречености и празнине. Судије су судиле

по закону, а не по владиним упутствима. Међутим, ако би се замерили влади, она је

могла да их помери са њиховог положаја. Општинска самоуправа била је формално

призната, али недоречена (па је влада могла применити и стари закон који се мало

слагао са самоуправом).

Уз Устав из 1869. године донети су и неки органски закони: Закон о изборима за

Народну скупштину, Закон о пословном реду у Народној скупштини, Закон о

министарској одговорности, Закон о Државном савету и Закон о слободној штампи.

Устав из 1869. године наишао је на подозрење Русије, јер се поставило питање да

ли оваква реформисана Србија може да буде њен први савезник на Балкану. Када је у

питању расположење у земљи повољан одјек је био у сељачким масама, због тога што

је влада морала сваке године да се договара са скупштином о народним потребама.

Када су у питању политичке снаге, конзервативци су осуђивали нови устав, јер је

суштински мењао некадашњи Михаилов режим који су они подржавали. Либерали су

истицали да је ово први устав донет без мешања Турске, што је од изузетног

националног значаја и велики успех у спровођењу националне политике. Као

присталице народне суверености, либерали нису подржавали одредбе Устава по коме је

кнез био носилац суверености, а скупштина само помоћни орган за законодавне

послове. Треба рећи да се у ово време поред либерала и конзервативаца јавља и једна

нова струја (некадашњи следбеници Светозара Марковића), који ће у наредном периоду

изградити Народну радикалну странку. Они су поред преноса законодавне власти на

скупштину, тражили и локалну самоуправу. На крају треба нешто рећи и о томе ко је

био творац Устава из 1869. године. Најзначајнија личност у његовој изради био је

намесник Јован Ристић. Основне идеје устава биле су његове, а помоћ му је у неким

појединостима пружио министар унутрашњих дела Радивоје Милојковић. Ристић је био

човек, можемо рећи једног прелазног времена, који није веровао ни у могућност

опстанка личног режима какав је био Михаилов ни у могућност онаквог скупштинког

215

режима какав су тражили либерали (иако је сам Ристић био либерал). Ристић је много

више ценио политичку способност бирократије, а много мање политичку способност

скупштине. Овим уставом Ристић је направио покушај да се бирократија што више

ослободи кнежеве стеге и да, иза заклона Народне скупштине, господари државом.

Устав из 1869. године трпео је критике дела интелектуалне елите због

ограничавања личних слобода као и законодавне иницијативе скупштине (Светозар

Милетић, Владимир Јовановић, Милан Пироћанац, Владан Ђорђевић и др.).

Намесништво, које је практично владало Србијом до пунолетстава кнеза Милана,

наставило је са покушајима да се српско питање што више презентира европској

јавности, а у циљу добијања коначне независности. У том периоду Јован Ристић постаје

одлучујућа личност као председник владе и министар спољних послова. Балансирајући

пре свих, између Русије и Аустрије, покушавао је да извуче корист у интересима ове

две силе које су се сукобљавале на Балкану. Немири у Турској (Бугарска, Босна и

Херцеговина) довели су до рата Србије и Турске 1876. године. Неспремна за овај рат

(само уз подршку руских добровољаца) Србија је доживела пораз у лето 1876. године,

али је уз посредовање Русије задржала дотадашњи статус и границе. Русија наредне

године улази у рат против Турске претходно ограничена споразомом са Аустријом,

којим јој допушта окупацију Босне и Херцеговине. Србија ће у овај рат ући на захтев

Русије у другој половини 1877. године. Овог пута постигнут је много већи успех,

ослобођени су Ниш, Пирот, Прокупље, Лесковац, Врање, а српска војска је продрла на

Косово ослободивши Гњилане и Грачаницу.97

Игре великих сила и њихови сукобљени

интереси на Балкану коначно су разрешени на Берлинском конгресу 1878. године на

коме је Србија добила независност и територијално проширење (нишки, пиротски,

топлички и врањски округ).

У наредном периоду у Србији је дошло до промене односа према великим силама

и доминантну улогу до краја Миланове владавине имаће Аустро-Угарска. Ова велика

сила даће и подршку Милановом проглашењу за краља 1882. године.

На унутрашњем плану либерали Јована Ристића уступиће власт Напредњачкој

странци Милутина Гарашанина и Милана Пироћанца. Ова влада донеће неке значајне

законе који ће представљати напредак у односу на предходно стање (Закон о судијама,

Закон о штампи, Закон о Народној банци и Порески закон). Закон о судијама је утврдио

97

Jeротијевић Зоран, „Србија између истока и запада од Начертанија до 1914“, Љубостиња, Трстеник,

2004, стр. 46.

216

да судије могу бити само дипломирани правници. Овај закон је јемчио независност

судских органа од извршне власти. Закон о штампи био је за то време доста

слободоуман. Решење о забрани листа морало је бити поднето суду у року од двадесет

и четири часа од доношења. Казне за кривице почињене у штампи су знатно ублажене

и погађале су прво писца, а тек онда уредника, штампара и растурача. Законом о

Народној банци први пут је у Србији основана Народна банка 1883. године.

Напредњачка странка имала је у краљу Милану великог покровитеља и он је

чинио све да политичке противнике у што већој мери онемогући и удаљи од власти. За

то му је посебну прилики дала Тимочка буна 1883. године, коју су добрим делом

предводили чланови и прваци Народне радикалне странке. Ова странка је почетком

осамдесетих година имала велики утицај у широким народним слојевима и залагала се

за једну либералну и напредну грађанску државу са јасним демократским начелима.

После угушења буне, руководство ове странке је морало да напусти земљу (председник

Никола Пашић и његови сарадници), а неки прваци су стрељани (Љуба Дидић).

Апсолутизам краљ Милана ипак није трајао дуго, јер је његов пораз у рату са

Бугарском 1885. године (када се Србија појавила као агресор) довео до великог

народног незадовољства, које је узроковало расписивање избора 1887. године.98

На

овим изборима радикали су добили убедљиву већину и тиме практично најавили крај

владавине краља Милана.

98

Пржић Илија, „Спољашња политика Србије1804-1914“, Политика, Београд, 1939, стр. 113.

217

218

5. СПОЉНА ПОЛИТИКА СРБИЈЕ У ВРЕМЕ

ДРУГЕ ВЛАДАВИНА МИЛОША И МИХАИЛА ОБРЕНОВИЋА

Долазак кнеза Милоша у Србију након дугогодишњег изгнанства значио је прво

обрачун са његовим политичким противницима (Тома Вучић Перишић је био ухапшен,

а затим вероватно отрован).99

Извршио је „чистку“ у чиновничком апарату и почео да

поставља послушнике из ранијих времена (за кнежевог представника је поставио

Цветка Рајовића, министра унутрашњих послова из периода прве владавине кнеза

Михаила). Ни либерали ни конзервативци, који су учествовали у обарању

уставобранитељског режима, нису успели да дођу до владајућих позиција у Србији.

Кнез је наставио да се меша у судске послове као и код своје прве владавине.

На плану спољне политике Милош је имао много корисније активности. Од Порте

је тражио да му се призна наследно кнежевско достојанство и да Србија може сама

мењати устав. Послао је у пролеће 1859. године сина Михаила да обиђе европске

престонице и обавести их о приликама на Балкану, као и да се упозна са њиховим

ставовима према источној политици. У фебруару 1860. Милош је одлучио да у

Цариград пошаље једну делегацију која ће настојати да издејствује наследност

кнежевог достојанства породице Обреновић, да се Турци иселе из Србије и дозволу да

Србија може сама да доноси устав. Споразума са Турцима није било и Милош је

делегацију повукао из Цариграда.

Много активнију спољну политику водио је кнез Михаило. Његова основна

замисао је била да је рат с Турцима неизбежан.100

Сматрао је да би неколико година

озбиљних припрема било довољно. Његов став је био да је апсолутизам неопходан због

великих партијских размирица и непоштовања законитости. Законитост је, по његовом

мишљењу, могао да успостави само један владалац који се уздигао изнад странака.101

Свој програм Михаило је изнео по ступању на власт 14. септембра 1860. године и у

99

Јован Ристић, „Спољашњи одношаји Србије новијег времена“, Штампарија Краљевине Србије,

Београд, 1887, стр. 315-326.

100 Слободан Јовановић, „Друга владавина Милоша и Михаила“, Југославија публик, СКЗ, Београд, 1990,

стр. 374.

101 Слободан Јовановић, „Друга владавина Милоша и Михаила“, Југославија публик, СКЗ, Београд, 1990,

стр. 374.

219

престоној беседи, којом је отворио Преображенску скупштину 7. августа 1861. године.

Помирење странака, строго поштовање законитости и стварање народне војске су

основне поставке изнете у програму кнеза Михаила. Национални програм, свакако, није

могао бити јавно изнесен, али је и стварање народне војске било један од предуслова за

спровођење националног програма.

Новим законима ојачана је кнежевска власт. Скупштина је постала чисто

саветодавно тело без већег политичког утицаја. Покушај стварања владе, која ће

обухватити и либерале и конзервативце није био успешан. Већ у јесен 1861. године.

Михаило је саставио чисто конзервативну владу на челу са Илијом Гаршанином. До

краја његове владавине либерали ће бити оштра опозиција. Они су водили борбу

против кнеза преко штампе, Друштва српске словесности, као и преко Срба у Угарској.

Уједињена омладина српска основана је 1866. године у Новом Саду под јаким утицајем

војвођанских и србијанских либерала. Ова свесрпска организација убрзо се раширила и

по Србији. Власт се није директно супротстављала овој организацији, али је 1867.

прекинула њену скупштину у Београду. Настављен је притисак на либерале, али без

већег успеха.

Спољна политика је спадала у најзначајнију област политичке активности кнеза

Михаила и његове владе. Стварање балканског савеза и помоћ устаницима против

турске власти били су његови главни задаци. Из тих активности је требала да се изроди

велика јужнословенска држава са доминантном улогом Србије. 102

Илија Гаршанин је

био главни носилац ове политике. Како се она слагала са поставкама из „Начертанија“,

он је уложио све своје снаге у њихово остварење. Турска је већ била незадовољна

Законом о народној војсци због чега је уложила протест. Она је наслућивала да сви

нови закони који су противни Уставу из 1838. нарушавају њено сизеренство над

Србијом.

Догађаји с почетка шездесетих година довели су до заоштравања односа у Европи

и на Балкану. Аустрија је била поражена у Италији и морала је да учвршћује односе

између њених делова. Турска је 1861-1862. године покренула офанзиву у Херцеговини

да би сломила тамошњи устанак. Ратне активности су озбиљно угрозиле и Црну Гору

која је пружила подршку херцеговачким устаницима. Турска војска, на челу са

Омер-пашом је угрозила и само Цетиње. Велике силе су интервенисале у Цариграду и

102

„Историја српског народа“, том V-1; Нил Попов, „Србија после Париског мира“, МИД-4 II, 1355

Постављање Илије Гарашанина

220

зауставиле турско продирање. Црна Гора се нашла у доста тешкој ситуацији, али су

велике силе, нарочито Русија, у пракси онемогућиле Турску да примирје искористи

ради побољшања свог положаја.

У току црногорско-турског сукоба дошло је до бомбардовања Београда од стране

Турака, 5. јуна 1862. године. Повод за ово бомбардовање били су улични сукоби

изазвани убиством једног српског дечака од стране Турака. Срби су били озлојеђени и

почели су да дижу барикаде по улицама. Београдски конзули, осим аустријског

вице-конзула, осудили су турски поступак. Српска влада, на челу са Гарашанином,

затражила је исељење Турака из Србије. То се односило како на цивилно

становништво, тако и на гарнизоне по градовима. Ратни сукоб је био на помолу. Треба

споменути да је Србија почетком 1862. године склопила споразум о зајму са Русијом у

износу од 300.000 дуката, а ради набавке пушака.103

Велике силе (гарантне) су инсистирале на одржавању конференције како би се

решили проблеми настали бомбардовањем. Конференција је почела крајем јула 1862.

године у цариградском предграђу Канлиџи. На овом скупу дошло је до поделе између

великих сила. Русија и Француска су биле на страни српских интереса, а Енглеска и

Аустрија су биле блиске Турској. На крају, одлучено је да се Турци повуку из два

утврђења у унутрашњости Србије (Соко и Ужице), а да задрже посаде у тврђавама:

Шабац, Београд, Смедерево и Фетислам. Из овога се види да је Турска задржала

најзначајнија упоришта. Члан 11. Канличког протокола је говорио о народној војсци,

али је био двосмислен. Србија је тумачила то тако да, ако смањи број припадника

народне војске и Турска мора смањити своје гарнизоне.

Конференција у Канлиџи представља значајан спољно-политички успех Србије.

Показало се да је она била спремна и на оружани сукоб са Турском. Конференција је

ипак верификовала постојање народне војске и делимично натерала Турке наповлачење

из неких утврђења. Кнез Михаило је би решен да Турцима не попушта. У крајњем

случају био је спреман и на рат.104

Наредни период означиће борбу за остварење великог циља кнеза Михаила и

Гарашанина, балканског савеза. Природно је било да кнез Михаило успостави блиске

103

„Историја српског народа“, том V-1

104 Слободан Јовановић, „Друга владавина Милоша и Михаила“, Југославија публик , СКЗ, Београд, 1990,

стр. 446.

221

односе са другим значајним центром српске државности, Црном Гором. Та сарадња

отпочиње већ 1860. године, непосредно по ступању кнеза Михаила на престо. Године

1861. Михаило је послао помоћ од 6.000 дуката када је глад харала Црном Гором.

Коначно, 23. септембра 1866. године склопљен је савез између Србије и Црне Горе.

Како је између кнеза Михаила и црногорског кнеза Николе владала велика блискост,

Никола се одрицао владарског положаја у случају уједињења српских земаља.105

Други важан елемент балканског савеза требали су да буду Бугари. Они су,

нарочито после стварања независне Грчке и аутономне српске кнежевине, почели да

дижу устанке и организују покрете против Турака. Нарочито за време Кримског рата

појачала се нада Бугара да ће се ослободити турске власти. У Београду је постојала и

једна бугарска колонија, а издаван је и лист „Дунавски лебед“. Године 1862.

организована је и бугарска легија (Раковски). За време немира 1862. године, Раковски је

покушао да дигне устанак и у Бугарској. Дошло је до значајног зближавања Срба и

Бугара, што је изазвало Турке да реагују. Почели су да насељавају Татаре на границама

и по унутрашњости Бугарске. На Светог Саву 1867. године, склопљен је споразум

између Срба и бугарских емиграната, који је 5. априла исте године потврђен на

скупштини у Букурешту. Предвиђало се стварање Југословенског царства на челу са

кнезом Михаилом.

Следећи савезник са којим је требало успоставити блиску сарадњу била је Грчка.

Погодан тренутак указао се после устанка на Криту. Грчка тада није могла сама да

изведе било какву опаснију акцију против Турске. Због тога је она почела да се

интензивно приближава Србији. Споразум је потписан у Атини, 14. августа 1867.

године, а војна конвенција 16. фебруара 1868. године. Русија је вршила притисак за

склапање ових споразума. Ранији преговори са Грчком које је водио Илија Гаршанин

нису били успешни јер су се Србија и Грчка спориле око Македоније. У споразуму

закљученом 1867. непосредан циљ за Грке је било присаједињење Епира и Тесалије, а

Срба Босне и Херцеговине. За остале области одлучивала би воља народа.106

Са Румунијом су, такође, вођени преговори о савезу. Румунски владар Карло

Хоенцолерн (рођак цара Вилхелма) послао је свог представника Кантакузина у Београд

и на Цетиње ради преговора. Уговор између Србије и Румуније потписан је 1868.

године, али се углавном односио на трговинске односе.

105

Владимир Ћоровић, „Историја Срба“, том 3 , БИГЗ, Београд, 1989.

106 Владимир Ћоровић , „Историја Срба“, том 3, БИГЗ, Београд , 1989.

222

Илија Гарашанин је одржавао везе и са познатим хрватским политичарем

бискупом Штросмајером. Преговори су вођени преко познатог београдског банкара

Куманудија, који је учествовао и у преговорима са Грчком. Хрвати су били суздржани

и тек после стварања дуалистичке монархије пристали су на сарадњу са Србијом.

Србија је искористила устанак на Криту да покуша да добије Босну и

Херцеговину. Прво је Богдановић, Гарашанинов повереник за Босну, основао један

одбор са седиштем у Сарајеву. Овај одбор је касније распуштен због неслагања

његових чланова. Пропаганда у Босни и Херцеговини је вршена преко учитеља

калуђера. Tакође, било је покушаја да се придобију и неки босански бегови. Почетком

1867. године Србија је покушала да подигне устанак како би изнудила присаједињење

Босне и Херцеговине. У фебруару 1867. године Србија је формирала генералну

команду. Са планом присаједињења био је сагласан и угарски министар председник

Андраши. На жалост, против овог плана су били Аустрија, Француска и Бизмарк.

Највећи успех у спољној политици за време Михаилове владавине постигнут је

1867. године. Била је то предаја турских тврђава у српске руке. Наиме, још од 1862.

године српска влада је инсистирала на повлачењу турских гарнизона из Србије. На

предлог Јована Ристића, тада српског дипломатског агента у Цариграду, српска влада је

у новембру 1866. затражила повлачење турских гарнизона из Србије. Председник

савета, Мариновић отпутовао је у Петроград да би саопштио руској влади да постоји

могућност сукоба Србије и Грчке са Турском. Из Петрограда Мариновић је отишао у

Берлин, где је од Бизмарка тражио подршку за добијање турских утврђења и исељење

њених гарнизона. Бизмарк је ту подршку обећао. Слично обећање Мариновић је добио

и у Бечу. Руски амбасадор у Цариграду вршио је стални притисак на Порту да прихвати

српске захтеве. Коначно, у мају 1867. године турска војска је напустила Србију.

Турској је посебно тешко пало напуштање Београда. Једини знак присуства Турске у

Србији била је турска застава поред српске на Калемегдану. Велике силе због својих

размирица у централном делу Европе нису желеле рат на Балкану. Због тога су вршили

притисак на Србију да одустане од ратних планова. У рату у Италији и у сукобу са

Пруском (код Садове) Аустрија је претрпела поразе, па је за извесно време постала

мање опасна за Србију. Пруска је чак покушала да Србију увуче у рат на својој страни,

али је кнез Михаило остао уздржан. Овај Михаилов потез је био значајан зато што су

убрзо после сукоба Аустрија и Пруска (Немачка) почеле да преговарају о савезу.107

107

Владимир Ћоровић, „Историја Срба“ том 3, БИГЗ, Београд, 1989.

223

У сваком случају, резултати Михаилове спољне политике били су врло значајни.

Турско становништво се иселило из Србије заједно са преосталом турском војском. Све

тврђаве су постале српске. Савези склопљени са балканским државама и покретима

нису имали практично дејство. Остварење циљева ових савеза сачекаће почетак

наредног века. Углед Србије у свету је нагло порастао захваљујући кнезу Михаилу,

Илији Гарашанину и новом таласу младих школованих дипломата међу којима се

истицао агент у Цариграду, Јован Ристић.

Ристићев посао је био усмерен у два правца. С једне стране, морао је да уочи

квалитет односа великих сила и Турске, а, са друге, да успостави сарадњу са осталим

представницима балканских народа (вазалних држава), ради стварања савеза и тешње

сарадње. О свом раду и ставовима писмено је доста исцрпно извештавао кнеза

Михаила.108

Посебно су значајни били контакти са представницима Грчке, тада једине

независне хришћанске државе на Балкану (ако не узмемо у обзир извесне

аустроугарске територије). Он посебно истиче притисак Грчке на Србију ради склапања

савеза у време Критског устанка. По Ристићевом мишљењу, за Грчку је било битно да

савезом „веже руке“ Србији како самостално не би ишла даље после добијања градова

и исељења турских гарнизона. Како Србија није ушла у рат, што је за Грчку било веома

важно ради присаједињења Крита (евентуално Епира и Тесалије), овај савез је постао

беспредметан (велике силе нису дале „зелено светло“ Србији за присаједињење Босне и

Херцеговине). 109

Након ових успеха, кнез Михаило полако мења спољну политику. Хладе се

односи са Русијом и долази до извесног приближавања Аустро-Угарској (преко

Андрашија). У новембру 1867. године, кнез смењује Илију Гарашанина са места

председника владе. Разлози су били: наводно омогућавање аустријским властима да

сазнају неке тајне, Гарашаниново противљење женидби кнеза Михаила са рођаком

Катарином као и превелика везаност Гарашанина за Русију. Овај потез изазвао је

негодовање Русије. На Гарашаниново место, кнез је поставио Јована Ристића, који је

већ имао заслуге за успехе у спољној политици. Овај Ристићев улазак у високу

108

Јован Ристић , „Преписке кнезе Михаила Обреновића и српског посланика у Цариграду Јована

Ристића1861-1867“

109 Јован Ристић, „ Преписке кнезе Михаила Обреновића и српског посланика у Цариграду Јована

Ристића 1861-1867“

224

политику завршио се разлазом са Михаилом. Убрзо после ових промена, Михаило је

убијен јуна 1868. године. Заверу је организовао адвокат Павле Радовановић. Постоје

индиције да је завереничка група имала везе са кнегињом Персидом, супругом

Александра Карађорђевића. У сваком случају, убиством у Кошутљаку окончан је

режим кнеза Михаила, јединствен у новијој српској историји.

225

4. СПОЉНА ПОЛИТИКА СРБИЈЕ ОД ВРЕМЕНА НАМЕСНИШТВА

ДО 1875. ГОДИНЕ

Након смрти кнеза Михаила формирано је намесништво кога су сачињавали Јован

Мариновић-председник Државног савета, Рајко Лешјанин-министар правде и Ђорђе

Петровић-председник касационог суда. Намесништво је изјавило да преузима

кнежевску власт док народна скупштина не утврди закључке о попуњавању престола.

Влада је одмах после саопштења намесништва објавила одлуку о сазивању Велике

народне скупштине која ће изабрати кнеза. Како наслеђивање престола није било

прецизно законски утврђено, дошло је до недоумица и разлика у погледу попуњавања

престола. Миливоје Петровић Блазнавац, министар војни, прекинуо је период

ишчекивања. Он је у ноћи 10/11. јуна 1868. године удаљио са седнице владе Илију

Гарашанина и саопштио министрима и саветницима да ће за кнеза бити проглашен

Милан Обреновић, унук Јеврема Обреновића, брата кнеза Милоша. Блазнавац је успео

у својој намери да организује широку подршку у војсци. Убрзо су у војсци

организоване манифестације на којима се клицало младом Милану Обреновићу.

Велика народна скупштина је само потврдила одлуку која је фактички већ била

донета. Поред избора малолетног Милана за кнеза, Скупштина је изабрала и стално

Кнежевско намесништво. У њега су ушли: Миливоје Петровић Блазнавац, Јован Ристић

и Јован Гавриловић. Либерали су полако истискивали конзервативце који су

доминирали за време Михаилове владавине. Први намесник Блазнавац се сагласио са

либералима да треба остварити два циља:

1. да се Србија претвори у уставну државу са представничким системом и

2. да се војне снаге припреме за акцију ради народног ослобођења и

уједињења.110

Нови правац у политици оличен је у Уставу из 1869. године. Његови творци су

били Блазнавац, Ристић и Радивоје Милојковић, министар унутрашњих дела. У њему се

Србија одређује као „уставна монархија с народним представништвом“. Скупштина се

110

„Историја српског народа“, том V-1

226

бирала на три године. Она је доносила законе, али је законодавну иницијативу

искључиво поседовао кнез. У погледу грађанских и политичких слобода, Устав је био

доста шкрт. Касније донети органски закони су битно ограничавали ове слободе. Што

се тиче међународног положаја Србије у периоду 1868-1878. године, он је био

регулисан Париским уговором о миру (чланови 28 и 29). Она је била држава у вазалном

односу према Турској. Имала је обавезу плаћања годишњег данка од 2.300.000 гроша, а

на Калемегдану је поред српске заставе стајала турска. Србија је била лишена три

обележја суверенитета:

1. IUS CONTRAHENDI (право закључивања међународних уговора),

2. IUS LEGENDI (право дипломатског представљања),

3. IUS BELLI GERENDI (право вођења рата).

Иако по површини, броју становника и привредном потенцијалу мала, Србија је

својом упорном борбом за независност, као и самим положајем (геополитичким),

играла важну улогу у развоју балканских прилика.

Креатор спољне политике после 1868. године постаје Јован Ристић, лидер

либерала. Он је задржао основну линију одређену „Начертанијем“, али се прилагодио и

измењеним међународним условима. Велике силе блокирају акције балканског савеза

на коме је тако упорно радио Гарашанин са кнезом Михаилом. Практично овај савез

престаје да постоји 1869. године након окончања Критског устанка. Ристић покушава

да у постојећим приликама гради пут ка циљу који је одредио (а који је постављен и

пре њега). Тај циљ је окупљање целокупног српског народа у оквиру једне велике

српске државе. Он је сматрао да је рат са Турском неизбежан и због тога је Србији била

неопходна подршка Русије. С друге стране, Аустро-Угарска је била непријатељска сила

која је стално ометала остваривање српских циљева. Он се није лишавао потребе

постојања балканског савеза, али је у постојећој ситуацији већи значај придавао

политици великих сила. На овакав став су утицале све веће размирице и неразумевање

између балканских народа и држава. Већ 1870. године српска влада је оценила да су

услови за подизање општег устанка на Балкану веома лоши, тако да се војна акција

мора одложити на дуже време.

Што се тиче националних удружења, која су формирана по околним српским

областима, настављене су дотадашње везе уз објашњење да на општи устанак још треба

чекати.

Француско-пруски рат (1870-1871) веома је заталасао јавност како у Србији, тако

и ван ње. Српски повереници из Босне јављали су да је ово најбоља прилика за устанак

227

и уједињење. Светозар Милетић из Војводине упорно је вршио притисак на Србију и

Црну Гору да крену у акцију. Ипак, Уједињена омладина српска као свесрпско

национално удружење касно је почела да развија своје активности у наведеном правцу.

Припремама за устанак (општебалкански) је у Србији руководио месни одбор Дружине

за ослобођење и уједињење српско у Београду. У Црној Гори су припреме нешто брже

текле тек кад је у септембру 1871. године на Цетињу основано тајно удружење

„Дружина за ослобођење у уједињене српско“.111

Са припремама које су вршене упознат је и први намесник Блазнавац и то од

стране једног од челника Уједињене омладине српске Јеврема Марковића. Блазнавац се

у начелу сагласио са изнетим планом, али је тражио да се устанак, планиран за фебруар

1872. одложи. Русија се умешала у ову сложену ситуацију тако што је вршила притисак

на Блазнавца и Ристића да онемогуће дизање устанка. Они су користили разне начине

да би онемогућили рад Омладини (претње, полицијски притисци, сплетке, сарадња са

угарским властима). Врхунац националног рада Омладине било је штампање устаничке

прокламације у Новом Саду маја 1872. године. Угарска влада (која је сарађивала са

Србијом), одмах је запленила све прокламације. Након ових догађаја, дошло је до

наглог осипања националног покрета. То је био политички крај Уједињене омладине

српске.

Након доста бурних догађаја 1868-1872. године, Србија одустаје од великих,

стратешких циљева (општебалкански устанак). Водили су се дуготрајни преговори с

Турском око Малог Зворника, а после проглашења пунолетства кнеза Милана (коме су

присуствовали многи угледни војвођански Срби) дошло је и до погоршања односа са

Аустро-Угарском. На сцени су и даље били Блазновац и Ристић. Први као председник

владе, а други као министар иностраних дела. Тројецарски споразум у Берлину

(немачки цар Виљем I, руски Александар II и аустријски Фрањо Јосиф) утврдио је status

quo у целој Европи. Русија је у складу са тим саветовала балканским земљама да

побољшају односе са Аустро-Угарском.

Јован Ристић, који је после смрти Миливоја Блазнавца 1873. године, преузео место

председника владе поштујући наведени споразум, обратио се грофу Андрашију,

министру иностраних дела Аустро-Угарске ради постизања споразума. Изненађујући је

био веома срдачан пријем од стране Андрашија, приликом Ристићевог доласка у Беч.

Андраши је обећао подршку Србији за изградњу железнице, која би спајала

111

„Историја српског народа“, том V-1

228

аустро-угарске и турске железнице. Питање регулације Ђердапа није решено у односу

између Аустро-Угарске и Србије, већ је Аустро-Угарска одлучила да по том питању

директно сарађује са Турском. Веома је важан био договор да Србија у Бечу створи

једно дипломатско представништво (полузванично) као што је то већ урадила

Румунија. Договорено је било и да млади кнез Милан посети Беч где би га примио и

цар Фрања Јосиф. Други проблем српске спољне политике, били су затегнути односи са

Турском. Наиме, пошто је Турска и даље била сизерен Србије, она је тражила да српски

кнез дође у Цариград на „подворење“ султану. На овај потез Србије чекале су и

гарантне силе које су јој саветовале да то што пре уради. Међутим, Ристићева влада

није журила са овим кораком. Да би дошло до ове посете, српска влада је тражила

одређене уступке и то много више од уступања Малог Зворника, једине турске енклаве

са десне обале Дрине. Кнез Милан је, ради јачања спољнополитичких позиција Србије,

кренуо у обилажење европских престоница. Беч је био први на реду. Како је Ристић већ

раније договорио, младог кнеза је примио и цар Фрања Јосиф. Пријем је био на нивоу

владара независних држава, што је још више озлоједило Турке. Кнез Милан је доживео

топао пријем и у Француској, где га је примио председник владе Брољи. Србији је

саветовано да мора да води мирољубиву политику, да се с поштовањем односи према

Цариграду и да кнез обавезно иде у посету султану. Највероватније да је кнезу

сугерисано да на чело владе постави неког умеренијег политичара од Ристића, који је

оцењиван као исувише националистички обојен.

Одмах по повратку Милана у Србију пала је Ристићева влада, а нову је формирао

Јован Мариновић. Нови председник владе почео је да шаље поруке у Цариград у којима

је настојао да српске намере према Турској прикаже као помирљиве и пријатељске.

Ипак, све до почетка 1874. године Мариновићева политика није успела да реши ни

један спољнополитички програм. Важну улогу у спољној политици Србије овог

времена играо је Филип Христић, човек који је са кнезом Миланом 1873. године ишао у

обилазак европских престоница. Први позитиван знак од Турске био је прихватање

железничке везе код Алексинца, али без одређивања рока изградње. Мариновић, коме

су страни дипломати давали ласкаве похвале, пожурио је да што пре уприличи кнежеву

посету Турској.

Посета је почела врло помпезно са свечаним пријемима и ордењем. Разговоре о

спорним питањима Турци су упорно одбијали. Приликом опроштајне посете кнез

Милан је споменуо султану да по хатишерифу Мали Зворник и Сакар припадају

Србији. Султан је одговорио да је Србија по Хатишерифу из 1867. године добила и

229

више него што је предвиђено. Осим начелног пристанка турске стране да расправља

могућност изградње железнице, никаквих позитивних резултата ове посете није

било.112

После ове посете, Турска је још више погоршала односе са Србијом. Тако је

српском заступнику у Цариграду Кости Магазиновићу речено да Турска неће Србији

дати могућност за железничку везу све док не изгради своју босанску железницу. У том

тренутку, Јован Мариновић и кнез Милан поново су се налазили у Француској. Када су

сазнали за ову вест, Мариновић је почео да врши снажан притисак на француског

министра спољних послова. Поред тога је обишао многе амбасадоре, међу њима и

турског. Велике силе су извршиле снажан притисак на Порту, па је султан у октобру

издао наредбу о изградњи пруге од Софије до Ниша. Без обзира на овај потез у Србији

је пала влада Јована Мариновића, миљеника великих сила. Дуго се није одржала ни

потоња Чумићева влада, па је кнез Милан распустио скупштину и одлучио да формира

чиновнику владу, уз опште одобравање великих сила.

Још једно важно питање било је спорно у односима Србије (и Румуније) према

Турској. Било је то право зависних кнежевина да самостално закључују уговоре са

другим државама (ius contrahendi). Ово питање Јован Ристић није посебно истицао

плашећи се да ће доћи до превеликог продора Аустро-Угарске у српску привреду.

За разлику од Ристића, Мариновић је одмах показао спремност за преговоре по

овом питању. Европска дипломатија је ово питање ставила на дневни ред 1873. године,

али је министар спољних послова Турске Рашид-паша у свом одговору био изричит да

то право зависне кнежевине немају. Аустро-Угарска, која је имала посебан интерес за

економским продирањем на Балкан (нарочито после економске кризе 1873. године ),

наставила је притисак на Турску преко свог министра спољних послова, грофа

Андрашија. Он је преко својих амбасадора у Цариграду и Лондону тражио да се

зависним кнежевинама призна право закључивања посебних уговора са другим

замљама. Њему су се придружиле Немачка и Русија, а касније и Француска. Велика

Британија је остала неутрална. Турска је и даље одбијала ове притиске европских сила,

па чак и демарш чланица Тројецарског споразума 1874. године. Ово и многа друга

нерашчишћена питања иницираће Источну кризу 1875-1878. године.

112

„Историја српског народа“, том V-1

230

7. ИСТОЧНА КРИЗА 1875-1878. ГОДИНЕ

И МЕСТО СРБИЈЕ У ЊОЈ

Аустро-Угарска је дуже време правила планове о будућности Босне и

Херцеговине, у њеним оквирима или под њеном доминацијом. Проблем је за њу био

доминантан број српског православног живља, чије су тежње пре свега биле окренуте

ка уједињењу са двема српским државама, Црном Гором и Србијом. Аусто-Угарска је

опрезно почела своју пропаганду, прво преко католичке цркве, а онда и

покровитељским односима према православном српском живљу, које је често тражило

заштиту на њеној територији од турских злочина и прогона. Аустро-Угарско највише

руководство је под председништвом цара Фрање Јосифа, одржало почетком

1875. године састанак на коме је гроф Андраши изнео циљеве спољне политике Беча.113

Он посебно истиче да се не сме дозволити стварање једне снажне српске државе која би

обухватала Србију, Црну Гору, Босну и Херцеговину, па и друге области насељене

Србима. Таква држава би опасно угрожавала постојање саме Аустро-Угарске. Исто

тако је било неопходно спречити уједињење Србије и Црне Горе. Аустро-Угарска се не

би противила рату Црне Горе и Србије против Турске, јер би то омогућило и већи

утицај и мешање Аустро-Угарске у догађаје у Босни и Херцеговини. У случају успеха

српских кнежевина, она би издејствовала значајне добитке за себе. У случају пораза

Србије и Црне Горе, она би се умешала као заштитница хришћана и њен би престиж

међу балканским народима снажно порастао. У сваком случају, Аустро-Угарска је

добро пазила да не изазове Русију против себе, свог главног супарника за утицај на

Балкану.

Приликом своје посете Далмацији, цар Фрања Јосиф је први пут изнео да ће због

положаја те покрајине Аустро-Угарска тражити проширење на исток. Ускоро после

овог догађаја долази до сукоба муслимана са католичким становништвом недалеко од

Метковића. Ипак, оружани устанак, који ће дићи на ноге целу Босну и Херцеговину,

избио је јуна 1875. године у Невесињу. Кнез Никола је, да би имао везу са устанком,

113

Владимир Ћоровић, „Историја Срба“, том 3, БИГЗ, Београд, 1989.

53 David Mackanzie, “The Serbs and Russian Pan-slаvism“

231

упутио у Херцеговину прослављеног јунака Пеку Павловића. Нешто после тога избио

је устанак у Васојевићима, а затим у Босанској Крајини.

Србија и Црна Гора су прихватиле устанак и покушале да обезбеде ширу

подршку. Сарадња је нуђена Хрватима како би они пружили подршку устанку у

„турској хрватској“ . Штросмајер, који је одржавао везу са Србијом, слагао се са

акцијом, али не и хрватски бан Иван Мажуранић, коме је Угарска саветовала да остане

неутралан. Грчка је остала по страни, а мањи устанци у Бугарској су били угушени. На

српској страни стајали су једино панславистички кругови у Русији, који су отворено

поздрављали покрет своје словенске православне браће на Балкану.114

Министар

спољних послова Русије, Горчаков предлагао је да Русија и Аустро-Угарска заједно

поседну Босну и Херцеговину како би средиле прилике у њој. Аустро-Угарска није

желела ни са ким да дели оно што је наменила искључиво себи ( имајући лоше искуство

са Пруском приликом заједничке окупације Шлезвиг-Холштајна), па је тражила да

Турска у споразуму са устаничким вођама и конзулима у Босни и Херцеговини

спроводе потребне реформе. Султан је крајем 1875. године обећао реформе за целу

Турску. Андраши је својом нотом почетком 1876. године у име великих сила тражио

сређивање прилика, пре свега у Босни и Херцеговини. Турска је помишљала на

реформе, али су оне биле отежане и негативним ставом муслиманског становништва у

Босни и Херцеговини. Устанак је и даље трајао са променљивом срећом. Док су

Херцеговци углавном имали успех (ослоњени на Црну Гору у залеђу), у Крајини је

дошло до погибије двојице вођа Петра Петровића Пеције и Остоје Корманоша. Нов

моменат је био и долазак младог Петра Карађорђевића међу устанике у Босанску

Крајину. Способан и већ доказан официр (учествовао је у француско-пруском рату као

француски официр, где је и зарадио орден Легије части) почео је да стиче симпатије. То

се није свидело ни Аустро-Угарској, а ни Србији (кнезу Милану). Иако је Петар пружао

руку помирења Милану, овај то није прихватио.115

Шта више, Милан је од устаничких

вођа тражио да се Петар удаљи из устанка. Петар је коначно напустио Босну јуна 1876.

године, непосредно пред улазак Србије у рат са Турском.

Што се Србије тиче, она је имала и своје унутрашње проблеме. После неколико

краткотрајних влада (на крају и чиновничке), дошли су и избори за скупштину у

115 Владимир Ћоровић, „Историја Срба“, том 3, БИГЗ, Београд, 1989.

232

августу 1875. године. Либерали су однели убедљиву победу, па је кнез после много

недоумица прихватио либералску владу. За председника је постављен стари либерал

(светоандрејски) Стевча Михаиловић, Јован Ристић је постављен за министра

иностраних дела, а Јеврем Грујић за министра унутрашњих дела. Ова влада је измирила

све дотадашње либералске струје, што је било веома важно за успешан рад у наредним

судбоносним годинама. У јавности је ова влада добила назив „акционо министарство“,

под којим ће остати запамћена у историји.

Порта је била узнемирена исходом избора у Србији и почела је да окупља

прилично бројне војне снаге у подручју Видина, Ниша и Босне. Коста Магазиновић је у

Цариграду био обавештен да је у наведеним областима концентрисано око 160.000

турских војника. Велике силе, пре свих Аустро-Угарска, и даље су кнеза Милана

упозоравале да не започиње рат и да се не меша у устанак у Босни и Херцеговини. Због

тога је Милан био против рата иако се није противио слању помоћи устаницима.

Под притиском стране дипломатије, кнез Милан је оборио владу

Михајловић - Ристић и „створио“ нову, коју је предводио Љубомир Каљевић са

младолибералима и младоконзервативцима. Ова влада се много више бавила

унутрашњим политиком на задовољство великих сила. Ова влада није имала

спољнополитички успех , а није успела ни да направи споразум о савезу и војној

сарадњи са Црном Гором. Ситуација на Балкану се све више заоштравала, а

родољубива јавност је све више истицала негативан став према влади.

Кнез Милан је због тога почетком маја 1876. године прихватио оставку

Каљевићеве владе и поново позвао на „кормило државе“ Михаиловић-Ристићево

„акционо министарство“.

У пролеће 1876. године избио је велики устанак и у Бугарској. То је дало још већи

подстицај устаницима у Крајини и Херцеговини. Агилни Јован Ристић убрзао је рад на

савезу са Црном Гором против Турске. Уговор је предвиђао да је циљ овог савеза

„ослобађање српског народа у европској Турској“. Србија се обавезала да Црној Гори

пружи помоћ од 40.000 дуката. За подручје ратних дејстава одређене су Босна,

Херцеговина, Стара Србија, Македонија и северна Албанија. Ради усаглашавања

ратних дејстава свака потписница уговора имала је свог представника у штабу свог

савезника. У име Србије и Црне Горе, уговор су у Венецији потписали Димитрије

Матић и Станко Радоњић 15. јуна 1876. године. Ристић је такође желео да формално

исцрпи сва мирољубива средства за сређивање односа са Турском. Имао је намеру да

пошаље изасланика у Цариград, који би тражио управу Србије и Црне Горе над Босном

233

и Херцеговином. Против ове мисије били су и кнез Милан и кнез Никола. Први је после

убеђивања још био и спреман да прихвати мисију, али је кнез Никола био непопустљив.

У Цариграду је у међувремену дошло до преврата у ком је свргнут султан Абдул Азис.

Руски посланик Игњатијев је отворено наговарао Србију на рат. Србија је 30. јуна 1876.

године објавила ратну прокламацију, након што је Порта одбила писмени захтев кнеза

Милана да му се Босна преда на управу. Одмах после тога, рат је објавила и Црна

Гора.116

Устаници у Босни су онда објавили уједињење са Србијом, а они у

Херцеговини са Црном Гором.117

Аустро-Угарска је кренула да делује у народу у Босни и Херцеговини против

уједињења са Србијом. Главно оруђе за ово деловање било је католичко свештенство на

челу са сарајевским жупником фра Гргом Мартићем. Неки хрватски политичари су се

позивали на то да је Босна део Хрватске, чија је самосталност престала 1102. године и

да је природно да се сада сједини са својом матицом. На овај начин је потпуно

игнорисана жеља већинског, српског становништва у Босни и Херцеговини.

Аустро-Угарска је своје аспирације према Босни и Херцеговини истакла и у Рајхштату,

половином 1876. године, на састанку Фрање Јосифа и Александра II, у присуству

њихових министара иностраних послова. Руска страна је покушала да питање Босне и

Херцеговине стави као заједнички интерес, што Аустро-Угарска није прихватила. Она

је имала аспирацију на највећи део Босне и Херцеговине и није дозвољавала јаче

ширење србијанског утицаја преко Дрине. И једна и друга страна су се на крају

споразумеле да у случају рата са Турском ширење Србије може ићи у правцу југа и

југоистока, евентуално према Санџаку (Рашка област) и врло ограничено преко Дрине.

Сличан став је био и према Црној Гори, по питању ширења према Херцеговини.118

На овом месту посебно ћемо размотрити утицај панславистичких кругова из

Русије на Србију и односе Русије и Србије непосредно пре и почетком Источне кризе.

Током владавине кнеза Михаила, руска влада и словенофилски кругови

подржавали су лидерство Србије међу балканским хришћанима у борби против Турске.

Словенофилски кругови су планирали стварање једне велике српско-бугарске

државе под руским утицајем. У оквиру ове државе нашле би се све српске територије

116

Јован Ристић, „Дипломатска историја“ 1 ,Просвета, Београд, 1896-1898.

117 Владимир Ћоровић, „Историја Срба“ том 3, БИГЗ, Београд, 1989.

118 David Mackanzie, “The Serbs and Russian Pan-slаvism“

234

(Босна и Херцеговина, Црна Гора, Стара Србије итд.). На челу ове државе налазио би

се, по замисли ових кругова, кнез Михаило. Након Михаилове смрти долази до

извесних промена у спољној политици и Србије и Русије. Сукоб већих размера на

Балкану је одгођен за извесно време. Почиње период поделе интересних сфера на

Балкану између Русије и Аустро-Угарске, што ће довести до размимоилажења у

погледима између званичне Русије и словенофилских кругова. Русија је показивала

неповерење и према либералним владама у Србији и по томе се није разликовала од

Турске и Аустро-Угарске (став Русије је строго гледано био чудан, јер су либерали, а

посебно Јован Ристић, били русофили). Може се рећи да су ставови словенофилских

кругова и националних покрета за ослобођење српских земаља (и Јужних Словена у

целини). Недостајала је само координација њиховог деловања.

Између руских дипломата постојала је значајна разлика у гледању на решавање

Источног питања. Док је Горчаков био против заоштравања на Балкану, дотле је

Игњатијев (посланик у Цариграду) покушавао да повеже Србију са осталим

балканским хришћанима ради коначног обрачуна са Турском.119

После устанка у Босни

и Херцеговини, у самој Русији није постојао јединствен став према Србији и њеној

улози на Балкану. Док су званична гласила била уздржана, дотле су панславистичка

(„Руски мир“) истицала Србију као пијемонт и водећу снагу балканских хришћана за

ослобођење од турске власти. „Руски мир“ (чији је уредник био генерал Черњајев) није

делио мишљење званичних власти и по питању унутрашње политике у Србији. За

разлику од њих, ови кругови су подржавали либерале Ристића као анти-аустријске

снаге.

У јануару 1876. године Черњајев је сматрао да Русија треба да следи пример

Пруске приликом ослобођења и уједињења Јужних Словена (у овом случају је Србија

требало да буде тај покретачки фактор).

Како су сви покушаји да се на Балкану оствари компромис у пролеће 1876. године

пропали, било је извесно да је рат на помолу. „Акционо министарство“ Јована Ристића

обезбедило је савез са Црном Гором. У Русији су словенофилски кругови почели да

прикупљају добровољце и новчане прилоге као помоћ Србији. Генерал Черњајев

(овенчан славом освајача Ташкента) стиже у Србију, 28. априла 1876. године.120

Његов

119

David Mackanzie, “The Serbs and Russian Pan-slаvism“

120 David Mackanzie, “The Serbs and Russian Pan-slаvism“

235

долазак дао је нови подстицај Србима за ратоборно расположење. Устанак у Бугарској

још је више убрзао почетак рата. Черњајев је желео да снажном српском акцијом натера

Русију да се умеша и коначно стекне одлучујуће позиције на Балкану (из тог разлога он

ће касније и утицати на продужење рата те јесени).

Србија је 1876. године ушла у рат са врло танком финансијском подлогом. Од

целокупне државне готовине у износу од 70.000 дуката, 40.000 је дато Црној Гори. Да

би прибавила средства за рат, влада је употребила целокупну уштеђевину приватних

лица, расписала је народни зајам и извршила реквизицију. Поред тога је извршила

велико резање чиновничких плата. Што се тиче војске, под оружје је стављено 123.000

људи. На основу ратног плана, који је израдио Ратни савет Србије под руководством

генерала Фрање Заха (начелника генералштаба), армија је подељена у четири војске:

Моравску војску коју је сачињавало 68.000 људи под командом руског генерала

Черњајева, чији је задатак био продор на југ и југоисток према Нишу, Белој Паланци,

Пироту, Топлици и Куршумлији; Тимочку војску од 25.000 људи под командом

пуковника Милојка Лешјанина, која је имала задатак да заузме стратегијски положај

Кулу и ту се укопа; Дринску војску под командом генерала Ранка Алимпића од 20.000

људи, која је имала задатак да чува границу на Дрини, врши ограничене нападе и

пребацује добровољце у Босну и Ибарску војску од 12.500 људи под командом генерала

Заха, чији је задатак био ограничен продор према Сјеници и Новом Пазару. Пред сам

почетак рата, из Моравске војске је издвојено 14 батаљона и послато на Јавор због

офанзивних задатака. Овај потез је ослабио трупе на најважнијем правцу и можда

утицао на исход српско-турског рата 1876. године. У српској војсци је било и око 2.500

руских добровољаца (од тога чак 700 официра), затим српских добровољаца из

Аустро-Угарске, Старе Србије и Македоније, те нешто добровољаца из Бугарске и

Италије. Турска војска је бројала око 178.000 људи и поседовала је квалитетније

наоружање. Борбе су започете 2. и 3. јула 1876. године када су српске трупе прешле

границу. Дринска војска је одмах заузела Мали Зворник и Сакар, а затим је почела

пребацивање преко Дрине. Ове трупе су продрле до Бијељине, али нису успеле да је

заузму. Један мали одред успео је да заузме Босанску Рачу и да се ту утврди. Тиме су

били испуњени задаци ове војске.

На Јавору се развила велика битка око турских положаја на Калипољу. После

обострано великих губитака, српске трупе су се повукле на стару границу (Василијин

236

врх, Ограђеник), а уместо генерала Заха на место команданта Ибарске војске постављен

је потпуковник Лазар Чолак-Антић.

Моравска војска, која је имала главни задатак, била је подељена на четири колоне.

Већ после првих окршаја све четири колоне су заустављене. Изузетак су биле

књажевачке трупе под командом Ђуре Хорватовића, које су извојевале победу на

Бабиној глави и трупе капетана Биничког у Јанковој клисури.

Тимочка војска је врло брзо по преласку границе заустављена и приморана на

повлачење. Турци су онда заузели стратешку тачку Велики Извор и поред тога што је

Черњајев са 15.000 људи кренуо у помоћ Тимочкој војсци. Турци су затим после

крвавих борби потисли Србе из Књажевца и Зајечара.

После ових неуспеха спојене су Моравска и Тимочка војска и стављене под

команду генерала Черњајева. Очекивао се турски напад и са истока и са југа. Турци,

међутим, нису имали довољно снага за оба правца, па су се повукли из Књажевца и

груписали према Алексинцу. Велике силе су у том тренутку предложиле примирје, што

је Милан био спреман да прихвати, тражећи одговор од команданата све три војске и

начелника Главног штаба Врховне команде. Сви одговори су упућивали на примирје,

осим Черњајева који се није изјаснио, а са тиме се слагала и Црна Гора која је имала

више успеха у дотадашњем ратовању. Кнез је нарочито од Русије и Аустро-Угарске

тражио гаранције за себе и останак на престолу. У току ових преговора водиле су се

тешке борбе јужно од Алексинца. Турци су вршили снажне нападе на српске положаје,

али безуспешно. Уочавајући најслабије место у српској одбрани, Шуматовац, турски

командант Абдул Керим-паша баца више хиљада својих људи на ову тачку српске

одбране. У току најтежих борби Черњајев са штабом долази на овај положај, а српске

батерије почињу да десеткују Турке. У току ноћи Турци се повлаче остављајући

неколико хиљада мртвих. Била је ово највећа српска победа у овом рату, али генерал

Черњајев то није искористио да крене у противофанзиву. Он је телеграфисао кнезу и

дао му сагласност за примирје. Турска је почела да поставља неприхватљиве услове

(поклоњење српског кнеза у Цариграду, повратак турске војске у четири тврђаве у

Србији, распуштање народне војске и изградња пруге да се препусти у надлежност

Турској). Гарантне силе уопште нису узеле у разматрање ове турске предлоге и преко

лорда Дербија су запретиле турско-руском интервенцијом на страну Србије. После

ових притисака, Порта се 15. септембра 1876. године сагласила са десетодневним

примирјем. Српска влада је подржала примирје, јер се више није надала победи у рату.

Међутим, генерал Черњајев имао је друге планове. Као експонент словенофилских

237

кругова, који су упорно покушавали да Русију увуку у рат, желео је да овај рат продужи

све док Русија не би ушла у њега. Чак је направио и демонстрацију („делиградски

догађај“) о проглашењу Србије за краљевину, а Милана за краља. У овоме је имао

подршку и неких српских официра. Велике силе су, међутим, децидирано саопштиле

Милану да ову демонстрацију не прихватају, па је он одмах рекао да ово проглашење

неће бити озваничено.121

Ипак, под утицајем Черњајева, кнез Милан је одлучио да не

продужава примирје што је исцрпљену српску војску довело у јако тешку ситуацију.

Турци су се прегруписали и извршили продор левом обалом Јужне Мораве према

српским положајима на Ђунису. Услед наглог повлачења српске војске, Турци су врло

брзо пробили ђуниске положаје. Ту је храбро изгинуо велики број руских добровољаца

(650 од 1.000). На захтев Черњајева, Србија је од Русије тражила да посредује за

примирје.122

Русија је Турској предала ултиматум са роком од 48 сати: примирје од два

месеца или прекид дипломатских односа. Порта је одмах пристала плашећи се руског

уласка у рат и 1. новембра прихватила двомесечно примирје са Србијом, Црном Гором

и устаницима у Босни и Херцеговини.

Србију је овај рат коштао изузетно много (6.000 погинулих, 9.500 војника

инвалида и велики број људи без крова над главом), а да ниједан ратни циљ није

остварен. Највећи значај овог рата је био даље заоштравање Источне кризе.

Руско-турски рат је био на помолу. Србија више није била способна да води рат, чак и

са евентуалним балканским савезницима (Румунија, Грчка). Због тога је преко руског

конзула у Београду, Карцова, упућена молба руском цару Александру II и председнику

владе Горчакову да приме специјалног српског изасланика. Руска влада је тражила

кнежевог изасланика и предлагала је Јована Мариновића. Влада је морала да прихвати

овај услов. Јован Ристић је израдио „Упуства“ за Мариновића и „Мемоару“ за руску

владу. Кнезу Милану је све ово пружало могућност да неуспех у рату пребаци на терет

Михаиловић-Ристићеве владе. У тајним упуствима Мариновићу кнез је тражио од Руса

подршку не само за смењивање владе, већ и за укидање устава и успостављање

неограничене власти.123

Иако је Мариновић био веома лепо примљен, његова мисија није имала неке

значајније резултате. Руска страна је изнела да у случају руско-турског рата рачуна на

снажну сарадњу Србије. Обећала је помоћ за припрему српске војске, као и изгледе на

121

Владан Ђоровић, „Српско-турски рат,белешке“ 122

Јован Ристић, „Дипломатска историја“ 1, Просвета, Београд, 1896-1898, стр. 113-156. 123

Јован Ристић, „Дипломатска историја“ 1, Просвета, Београд, 1896-1898, стр.113-156

238

увећане територије у складу са европским приликама. Много већу подршку је добио

кнез Милан за смењивање Михаиловић-Ристићеве владе.

Цариградска конференција великих сила започета 11. децембра 1876. године није

донела никаквог резултата, осим продужења примирја. Све се свело на препуцавање

између европских сила и Турске.124

После ове конференције, Србија се обратила Русији

са питањем да ли да прихвати закључење мира са Турском и добила веома брзо

потврдан одговор. Овакав одговор није био очекиван, пошто је Србија знала да се

Русија припрема за рат. Србија, међутим, није знала за тајни споразум између

Аустро-Угарске и Русије (Пештанска конвенција), којим се Аустро-Угарска обавезује

на немешање у руско-турски рат. С друге стране, Русија прихвата окупацију Босне и

Херцеговине од стране Аустро-Угарске. Војне акције Аустро-Угарска неће

предузимати у Србији, Румунији, Бугарској и Црној Гори, а Русија у Србији, Црној

Гори и Босни и Херцеговини. На тај начин, руско-српска војна сарадња са српске

територије била је искључена. Србија је врло брзо закључила мир са Турском, а уговор

је садржао само три тачке: 1. status quo без другог тумачења, 2. обострана амнестија

лицима компромитованим у току рата и 3. повлачење војске са окупираних територија

у року од 12 дана.

Да би се ослободио неугодних либерала, кнез је одлучио да распише изборе и

сазове Велику народну скупштину која треба да се изјасни о питањима мира и рата.

Резултати избора били су катастрофални за кнеза Милана, јер су победу однели

радикали и карађорђевићевци, слабије су прошли либерали и још горе Мариновићеви

конзервативци. Кнез Милан је већ видео како му престо измиче и морао је да обнови

сарадњу са искусним либералским врхом. Ристић и његови сарадници саветовали су

кнеза да се скупштина изјасни само о питањима због којих је и сазвана (питања рата и

мира). Када се изјашњавање заврши, скупштину ће кнез распустити и неће дозволити

никакву нову расправу. Овај поступак је педантно спроведен до краја и поред

негодовања у скупштини. Наступио је период присне сарадње кнеза Милана и

либерала.

Прилике у Србији нису биле баш повољне за кнеза Милана и владу. Томе је

кумовала и сама влада настављајући са наплатом принудног ратног зајма, као и са

спровођењем ратних закона, па се полиција нарочито осилила, јер није постојао

124

„Историја српског народа“, том V-1

239

никакав надзор над њом. Угушени су и сви листови, сем званичних. Незадовољство је

исказало и 26 посланика опозиције оставком на свој положај.

Руско-турски рат избио је 24. априла 1877. године. Српска влада се нашла у

тешком положају. Ако не уђе у рат, може се десити да се Источно питање решава без

ње. За улазак у рат није имала ни новчаних ни материјалних резерви (прошлогодишњи

рат је веома исцрпео Србију). Једина нада била је руска материјална и новчана

подршка. Кнез Милан је иначе, непосредно пред почетак рата, послао свог ујака,

пуковника Катарџија у Главни стан руске војске у Кишињеву. Цар је саветовао

уздржаност за Србију све док руска војска не пређе Дунав. У сличном тону, написана је

и депеша од стране Горчакова. За Србију је и даље трајала велика неизвесност. Вест о

проглашењу независности Румуније (21. мај 1877. године) натерала је кнеза Милана и

Јована Ристића да крену код руског цара, који се тада налазио у Плоештију. Цар их је

примио са уважавањем и изнео став да се Русија слаже са уласком Србије у рат, али да

она ту одлуку мора донети сама и у своје име. Сличне савете дао им је и Горчаков, који

је посебно инсистирао да званична Србија увек истиче своју неутралност

(уздржаност).125

Све до друге половине јула владало је затишје у српској спољној политици. Застој

руске војске код Плевна опасно је угрозио дубоке руске продоре у дубину Балкана

(Руси су већ били заузели стратешке превоје на планини Балкан) и руски цар лично је

тражио, преко српског изасланика пуковника Катарџија, да Србија своју војску стави у

покрет. Уз то је Србија била обавештена да се Аустро-Угарска неће мешати.126

Обећана

је и помоћ од милион рубаља.

Србија је у том тренутку била потпуно неспремна за рат, још неопорављена од

претходног рата уз постојање знатног народног незадовољства. Русија је 25. августа

послала пола милиона рубаља, а одмах затим и пуковника Бобрикова да испита стање

српске војске. Када је Бобриков саопштио својој команди да је стање српске војске

доста лоше, руска команда је онда тражила да Србија на југоисточну границу упути

знатније трупе редовне војске. Србија је почела убрзано наоружавање своје војске. Руси

су и даље држали опсаду Плевна. Крајем октобра Србији је стигло још пола милиона

рубаља и у новембру је српска војска већ била спремна за рат. Војска је била разврстана

у пет корпуса: Шумадијски са 15.500 војника и 146 официра, Моравски са 18.450

125

Јован Ристић, „Дипломатска историја“ 1, Просвета, Београд, 1896-1898, стр. 200-231. 126

Јован Ристић, „Дипломатска историја“ 1, Просвета, Београд, 1896-1898, стр. 60-63.

240

бораца и 118 официра, Тимочки са 22.150 војника и 124 официра, Јаворски са 13.100

војника и 66 официра и Дрински са 12.350 војника и 54 официра. Почетком рата

образована је и једна посебна Тимочко-зајечарска војска са 8.800 војника, пре свега

ради заузимања Видина. Руски цар је 22. новембра 1877. године затражио да српска

војска ступи у рат за 10 дана. Одлука о ступању у рат донета је 30. новембра, а објава

ратне прокламације 13. децембра (Руси су 10. децембра заузели Плевен). Делимичан

разлог за одуговлачење почетка рата био је и догађај назван Тополска буна. Буну су

изазвали водници Милован Живић и Ранко Радивојевић из II лепеничког батаљона.

Њима се придружило 283 војника из околине Тополе. Кренули су у Тополу са

обећањем вођа да ће им се придружити војници и официри из других јединица. Вође су

обећавале да ће протерати кнеза Милана, а довести Петра Карађорђевића и да ће тиме

рат бити избегнут. Слабо организована буна је пропала пре него што је и започела и

војници су се убрзо растурили кућама или су били похватани. Кнез Милан је, међутим,

ову буну искористио за „чистку“ својих политичких противника. Без јачих доказа,

ухапшено је више присталица опозиције и суд их је све осудио на смрт без доказа.

После интервенције руског конзула, изасланика Бобрикова и савета владе, кнез је

већину смртних казни преиначио у дугогодишњу робију. Смртне казне потврђене су

Миловану Живићу, Ранку Радивојевићу, Панти Поповићу, Михаилу Беговићу,

Милутину Ристићу. Александру Гигићу и јунаку другог српско-турског рата Јеврему

Марковићу, једном од најбољих српских официра веома заслужном за српске победе.

Још једном је династија Обреновић (као и 1817. године) „посекла“ најбоље и

најхрабрије српске главе у страху за одржање личне власти.

Српска војска је започела операције са 89.000 људи и 232 топа. Турци су заједно

са својим нередовним трупама били бројнији, а такође су имали и боље пешадијско и

тешко наоружање. Но, без обзира на ову предност Турака, српска војска је почела да

ниже успехе. Треба истаћи да је ратни циљ Србије (усаглашен са Русијом наравно) био

ослобођење српског народа од турске власти и проширење према југу. У сагласности са

руским ратним планом, Срби су требали да пресеку све путеве који су водили из Старе

Србије, са Косова и од Ниша, куда би Турци послали помоћ својим саборцима у

Бугарској (у Софију и даље). Српска војска је успешно продрла до Ниша и опколила га.

Ибарска дивизија је успела да заузме Куршумлију и стратешке тачке Самоково и

Преполац. Тако је пресечен пут Приштина - Прокупље - Ниш. Услед пристизања

српске војске и због великог броја устаника, Турци су напустили Лесковац и повукли се

до Грделичке клисуре. На југоисточном делу фронта је потпуковник Јеврем Марковић

241

(који ће бити стрељан 31. маја 1878. године) на челу Књажевачке војске 17. децембра

је заузео стратешку позицију Бабина Глава, а 19. децембра и превој Свети Никола.

После тога, 24. децембра је ослобођена и Бела Паланка. Тиме је био пресечен пут

Турцима према Софији.

Српска војска је наставила даље продирање на исток, ослободивши 28. децембра

Пирот, да би даље напредовање обуставила код Сливнице на вест да је руска војска

5. јануара 1878. ушла у Софију. Ради одбране Ниша, Турци су покушали да са 10 - 12

хиљада људи стигну до тог града и пробију опсаду (Хафиз - паша). У томе нису успели

сем што су потиснули (привремено) српске снаге са Самокова и из Куршумлије.

Одбрану Ниша је сачињавало 5.000 војника са 267 топова на изузетно добро

утврђеним положајима. За напад на Ниш, српска Врховна команда сакупила је четири

дивизије са укупно 15.000 војника и 100 топова. Општи напад је почео 7. јануара 1878.

После тродневних жестоких борби, 10. јануара 1878. године, командант Ниша Халил

Зија-паша и мутесариф Рашид-паша предали су град. У борби су се посебно истакле

јединице Шумадијског корпуса. Турским војницима је омогућен несметан одлазак из

града.

После заузимања Софије, Руси више нису тражили помоћ српске војске већ су

српску Врховну команду упућивали на дејства према западним деловима Старе Србије.

Шумадијски корпус под командом генерала Јована Белимарковића је напредовао према

југу и после жестоке борбе, која се водила 30. јануара, ослободио Врање. Одмах након

тога корпус је кренуо према Косову и 4. фебруара српска војска је ушла у Гњилане, а 5.

фебруара у Грачаницу, када су борбе обустављене због примирја.

На истоку је српска војска ослободила Кулу, Брезник, Трн и Радомир, а на југу

Бојник, Лебане, Пусту реку, Јабланицу и повратила Куршумлију. Жестоке борбе вођене

су за Преполац и Самоково када је стигла вест о примирју.127

Војни услови руско-турског примирја у Једрену 31. јануара 1878. године утврдили

су демаркационе линије између зараћених страна, које су се поклапале са тренутним

војним стањем на терену (углавном).128

Српски ратни успех био је веома значајан, што

су и потврдили руски команданти и политичари. Ово нарочито треба истаћи зато што је

само територија Бугарске, коју су српске трупе ослободиле од Турака, била већа од

четири округа које ће Србија добити на Берлинском конгресу.

127

„Историја српског народа“, том V 128

Јован Ристић, „Дипломатска историја“ II, Просвета, Београд, 1896-1898, стр. 60-63.

242

У јануару 1878. године српска влада је прецизирала своје ратне циљеве. Поред

признања српске независности, тражене су и територије Старе Србије или садашњег

Косовског вилајета са додатком Видина. У границе Србије ушли би Бијело Поље,

Беране, Пећ, Призрен, Дебар, Штип, земљиште до реке Струме, Трн и Лом Паланка на

Дунаву. У вези питања управе над Босном наложено је Кости Цукићу, заступнику

Србије у Бечу, да разговара са грофом Андрашијем. Андраши је био изричит и рекао је

да ће Аустро-Угарска употребити сва расположива средства да спречи било какав

покушај Србије да се домогне Босне и Херцеговине.129

Србија је и после овога

наставила са активностима око присаједињавања ослобођених територија. Границе у

које су ушли Видин, Лом Паланка, Косовски вилајет, нишки, призренски, новопазарски

и скопски санџак уцртане су у војну карту и преко руског конзула у Београду ове карте

су прослеђене руском цару и његовој влади.

Препреке овим српским захтевима појавиле су се у тачки 3. уговора о примирју

потписаном у Једрену. У њој се дословце каже: „Биће призната независност Румунији и

Србији. Довољна територијална накнада биће осигурана првој, а исправка граница

другој“.130

Порука великог кнеза Николаја, иако у пријатељском тону, није ништа конкретно

нудила Србији.131

Српска влада није више оклевала, већ је 1. фебруара у Петроград послала судију

касационог суда Милосава Протића да пред руском владом заступа српске интересе по

питању новог разграничења на Балкану. Чак је и питање управе Босне и Херцеговине

било у плану његове активности у Петрограду.

Вести које су стизале из Бугарске биле су веома онеспокојавајуће. Пуковник

Катарџи је јављао да Руси не само што не прихватају српске територијалне захтеве, већ

желе да Бугарској прикључе ослобођене српске крајеве (Ниш, Пирот, Трн, Лесковац,

Врање).132

Кнез Милан је одмах у Главни стан руске војске послао пуковника Милојка

Лешјанина са његовим писменим и усменим порукама. Лешјанин је био овлашћен да

каже да се српска војска из нишког пашалука неће повући и по цену напада руске

војске. Једино одступање прихватало се за Видин (само ако се Видин изгуби неопходно

је задржати Кулу са околином).

129

„Историја српског народа“, том V 130

„Србија 1878 год. Документи (дипломатска преписка) “, Српска књижевна задруга, Београд, 1978. 131

„Србија 1878 год. Документи (дипломатска преписка) “, Српска књижевна задруга, Београд , 1978. 132

„Србија 1878 год. Документи (дипломатска преписка)“, Српска књижевна задруга,Београд, 1978 .

243

Српска дипломатска активност, како у Петрограду тако и у руској команди у

Бугарској, није имала жељени ефекат. Русија је прихватила српске захтеве када су у

питању Ниш и Лесковац, али је зато Бугарској „прикључила“ Кулу, Трн, Пирот и

Врање као и територије у Старој Србији и Македонији, које је Србија сматрала

неспорно српским. Прихваћено је једино проширење Србије према Новом Пазару и

Косовској Митровици, али без ових градова.

Прелиминарни мировни уговор у Сан Стефану између Русије и Турске створио је,

пре свега, Велику Бугарску која је обухватила поред бугарских националних територија

и читаву Македонију (са српским и грчким становништвом), те знатне делове Старе

Србије. Бугарска је, додуше, овим уговором постала „само“ аутономна кнежевина али

је Русија на њу рачунала заправо као на „своју“ вазалну државу. Црна Гора је добила

значајне територије (веће него она сама) које, додуше, још све нису ослобођене и

признање независности. Србија је, такође, добила независност и територијално

проширење (Ниш, Лескова, Топлица, Лаб и делови новопазарске и митровачке нахије,

али без ова два града). Косовска Митровица и Нови Пазар су остављени Турској као

веза са Босном и Херцеговином.

Санстефански уговор представљао је предуслов за остварење највеће руске

тежње - овладавањем Босфором и Дарданелима. У складу са тајном конвенцијом

склопљеном са Аустро-Угарском (Пештанска конвенција), Русија је очекивала да ће

после успостављања њене доминације у источном делу Балкана, моћи да у погодном

тренутку снажним ударом загосподари жељеним мореузима.

Србија је према Русији и даље наставила са интензивном политичком активношћу

(постављало се и питање територија обећаних Србији које су држали Турци). Како

Источно питање још није било коначно решено, Русија је Србији саопштила (преко

пуковника Катарџија) да се до коначног сређивања Источног питања задржи status quo

militare.133

Умешале су се и друге велике силе, па се решење Источног питања

остављало за конгрес, где би коначно било решено.

133

„Србија 1878 год. Документи (дипломатска преписка) “, Српска књижевна задруга, Београд, 1978.

244

8. ОДНОС СРБИЈЕ ПРЕМА СРБИМА ВАН СРБИЈЕ

КАО И ПРЕМА ДРУГИМ НАРОДИМА БАЛКАНА

Српска аутономна кнежевина постала је после 1833. године центар према коме су

се окретали, како Срби из осталих делова Турске тако и остали поробљени балкански

народи.

У првих десетак година постојања кнежевине главни носилац спољне политике и

посебно националног рада међу Србима у осталим српским крајевима био је кнез

Милош. Помоћ српском народу ван кнежевине пружана је на различите начине. Кнез

Милош се појављивао као заштитник српске раје из Босне, Новопазарског санџака,

Нишког пашалука, Косова, Скопља и других крајева насељених Србима. Његово

појављивање пред Портом у име обесправљене српске раје несумњиво је дизало и

његов углед у целокупном српском народу.

Још једна важна чињеница утицала је на жељу српског народа у Србији да се

уједињује са својим сународницима изван кнежевине. Огромна већина народа тадашње

Србије (чак више од 90%) водила је порекло из Црне Горе, Херцеговине, Босне, Косова

и Метохије, Јужног Поморавља, Вардарске области, па чак и из северне Албаније.134

Мора се додуше истаћи да је бројне везе са Србима ван Србије (а и другим поробљеним

народима Балкана) имао и Карађорђе, чак је можда у томе и предњачио у односу на

Милоша, али иза себе није имао признату државну организацију.

Милош је од несрпских народа био близак посебно са Бугарима (којима је као и

Србима пружао разне видове помоћи), али је и према другима био отворен за сарадњу.

Посебно су значајна била посредовања на Порти ради олакшања положаја српског

народа после многобројних буна (поп Јовичина буна у Босанској посавини 1834, Нишка

буна 1835, Пиротска 1836, Берковачка 1836-1838. године итд.). Милош утиче да се

смене неправични турски управници у појединим крајевима, као и да се уведу народни

представници који би заступали народне интересе пред турским властима или

сакупљали порез.

134

Цвијић Јован , „Балканско полуострво“, САНУ, Књижевне новине, Завод за уџбенике и наставна

средства, Београд, 1982.

245

Многи страни дипломати и научници (Ами Буе, Боа ле Конт и др.) прихватали су

тежње које су заговаране у Србији нарочито од кнеза Милоша. Те тежње су биле

усмерене на ослобођење целокупног хришћанског становништва у европском делу

Турске. Кнез Милош је имао своје поверенике на простору од Босне, преко Старе

Србије до Македоније и Бугарске. Коџа Милош (велики Милош) постао је симбол наде

за словенски и хришћански свет у Турској. Многи српски манастири добијали су помоћ

од врло богатог српског кнеза (постоји податак за манастир Свети Јован Бигарски код

Дебра, па и за још удаљеније). У Милошевој служби налазили су се и многи људи из

Босне, Прилепа, Скопља, Куманова, Штипа, Врања, Ђаковице и других места.

У периоду после прве Милошеве и Михаилове владавине, активности према

Србима у европској Турској биле су ограничене сплетом односа великих сила како на

Балкану, тако и у Европи. Већ раније поменуто „Начертаније“ Илије Гарашанина

представља разрађени план спољнополитичког деловања Србије и то, пре свега, у

односу на Србе и српске територије ван кнежевине. Већ је изнета чињеница да је у

служби код кнеза Милоша било доста Срба изван кнежевине (пре свега из Турске).

Посебно треба нагласити да су у државној управи и културној сфери велики (чак можда

преовлађујући) утицај имали „пречани“, Срби из Војводине (односно тадашњег

војводства Србија у јужној Угарској). Још у Карађорђево време, Срби „пречани“

почињу да се пребацују преко Саве и Дунава. Знаменити Доситеј Обрадовић на

Карађорђев позив долази у устаничку Србију и поставља темеље високог школства

(Велика школа 1811. године). Димитрије Давидовић, родом из Земуна, написао је први

устав Србије (Сретењски устав), веома либералан за то време (1835). Јован Стерија

Поповић био је професор на Лицеју и писац уџбеника („Природно право“). Значајан

утицај током XIX века на културу и политику Србије имали су писци, уметници и

политичари из Војводине (Змај, Ђура Јакшић, Светозар Милетић и др.). Често су били и

чланови влада ( нпр. Јован Гавриловић, министар финансија). У свом „Начертанију“

Гарашанин посебно поглавље одваја за Србе из Срема, Баната и Бачке. И у ранијим

деценијама доста повезани, а са формирањем вазалне државе још више, Срби из

Војводине постају значајна компонента у српској државној политици. Година 1848. са

својим револуционарним превирањима у целој Европи знатно је утицала и на Србе.

Српски народ у Срему, Банату и Бачкој нашао се на удару мађарских националиста.

Као одговор на ове догађаје, српска влада је донела у мају 1848. године одлуку о

материјалној помоћи српском покрету у јужној Угарској. Одмах су преко Саве и

Дунава почели да се пребацују добровољци. Крајем 1848. године Српске добровољачке

246

снаге под командом Стефана Книћанина достигле су бројност од 8.000 добровољаца.135

Не треба заборавити да су Срби и јужно и северно од Саве и Дунава желели сарадњу са

Мађарима под условом признања језичке, културне и верске аутономије. Како Мађари,

који су се окренули против Беча, нису имали слуха за ове захтеве, дошло је до

оружаних сукоба који су се непрекидно појачавали. Због веома заоштрене ситуације,

Стеван Книћанин је дао оставку на свој положај у државној служби кнежевине и

прешао у јужну Угарску да би се ставио на чело српских добровољаца.

У Војводини током борби долази до сукоба између Стратимировића, команданта

српских војвођанских трупа, с једне стране, и официра и патријарха, с друге стране.

Стратимировић је долазио у Београд да би обезбедио подршку српске владе. Када се

вратио, тражио је подршку од Книћанина и у почетку је добио. Како је српска влада

доцније стала на страну патријарха Рајачића због потребе сарадње са Бечом, тражено је

од Стратимировића да то прихвати, што је он и учинио. Треба споменути и значајну

улогу обреновићеваца у Главном одбору покрета због чега је влада у Београду била

незадовољна. Због тога је средином октобра на скупштини прекосавских Срба одлучена

да се обреновићевци више не узимају у Главни одбор. На војном плану, српски

добровољци су били пресудан чинилац за одбрану од Мађара у чему је велике заслуге

имао Стеван Книћанин. У току 1848. године, због врло деликатног положаја Беча,

јавила се и могућност да се Војводина присаједини Србији. Порта која је до тада

симпатисала Мађаре била је заинтересована за ту могућност, а патријарх Рајачић је по

том питању контактирао са Русима.

Почетком 1849. године аустријска влада је била у бољем положају, па је

затражила повлачење српских добровољаца из Војводине. То је изазвало (после

Книћаниновог одласка) напредовање Мађара и погроме Срба. Мађари су заузели скоро

цео Банат, па је велики број српских избеглица прешао у Србију где су били

изванредно примљени. Патријарх је позвао Книћанина да се врати, што је овај и

учинио. Книћанин није могао да у потпуности задржи Мађаре, али је неке положаје

одржао (Томашевац и др.). Како су Мађари имали успеха и на другим ратиштима,

руски цар Николај I одлучио је да интервенише. Тада су Мађари почели да нуде мир

Србима, али је већ било касно. Убрзо су руске трупе сломиле мађарски отпор и

умарширале у Будимпешту.

135

Mekenzi Dejvid , „Илија Гарашанин-српски народни вођ 1843-1867“, Научни скуп САНУ 1987,

Београд ,1991.

247

Акције кнежевине Србије 1848-1849. године представљају најзначајнији

спољнополитички подухват српске државе у периоду 1833-1875. године. Несумњиво

најзначајнију улогу у томе имао је Илија Гарашанин, највећи заговорник свесрпске

акције и уједињења. Ово је био први велики излазак Србије на међународну сцену (чак

и са војним снагама), што ће представљати основу за даље акције и поред појединих

противљења са ускосрбијанским гледиштима (Тома Вучић Перишић).

После 1848-1849. године Србија није спроводила замашније акције према Србима

изван матице. Тек ће Михаилова друга владавина бити обележена активнијом

политиком на том плану. Ипак, кнез Михаило је био много више обузет стварањем

Балканског савеза између држава и народа на Балкану (о чему је већ било речи) него

унапређењем мреже повереника и националних удружења по осталим српским

областима. Јован Ристић који је био креатор спољне политике Србије после Михаилове

смрти сматрао је да су услови за општи устанак на Балкану почетком седамдесетих

година XIX века још увек неповољни. Он се није одрицао националних удружења Срба

ван Србије, али је доста опрезно градио пут према циљу зацртаном у

„Начертанију“ - стварању велике српске државе која ће окупити сав српски народ.

Однос према Србима у другој српској држави, Црној Гори, обрађен је у претходном

одељку.

Од осталих народа Балкана, који су се такође налазили под Турцима у периоду

1833-1878. године, Србија је најразвијеније везе имала са Бугарима, што се може

закључити из више разлога. Бугари су најближи источни суседи Србима, сродни

језички, културно и верски. Граница која спаја (раздваја) ова два народа је веома дуга.

Устанци и буне Срба (почевши од 1804. године па надаље) имали су велики одјек у

бугарским народнима масама. У више махова у периоду 1804-1813. године, устаничка

српска војска је продирала у Бугарску сукобљавајући се са тамошњим турским

гарнизонима.136

После пропасти устанка у Србији, српско-бугарске везе нису биле

нарочито јаке, све до стварања српске аутономне кнежевине 1833. године.

Раније је већ поменута подршка побуњеном хришћанском становништву у

Турској. То се, пре свега, односило на пограничне крајеве према Србији (нпр.

Берковачка буна и др.), који су у више наврата тражили подршку од српског кнеза.

Кнез Милош је, као што је већ истакнуто, у границама својих могућности пружао

подршку овом становништву (заступајући их на Порти и дајући уточиште избеглим

136

Стојанчић Владимир, „Србија и Бугари“, Историјски институт, Београд, 1987.

248

вођама и народу). Тридесетих година XIX века почиње ангажовање Србије и на једном

другом, културном плану. Почињу да се штампају књиге на бугарском језику у Србији

(Крагујевац, Београд). 137

Разлози који су утицали на кнеза Милоша да помаже Бугаре

били су тројаки: 1. хуманитарни - одазивање молбама поробљеног братског народа,

2. политички - да изврши притисак на Турску и прибави једног доброг савезника и

3. лични - да би себи прибавио већи утицај и славу. Политика према Бугарској није

била анексионистичка, јер се кнез Милош залагао за ослобођење свих балканских

народа и стварања њихових националних држава (Бугари, Грци, Шиптари). Циљ Србије

је био ослобођење и уједињење српског народа, што обухвата Србију, Црну Гору,

Босну и Херцеговину, Стару Србију и Вардарску област (без грчке Македоније),

односно српске крајеве у Турској.

И после одласка кнеза Милоша са власти настављена је слична спољна политика

према Бугарима. Чак су и бугарски младићи почели да долазе у српске школе и на

Лицеј.

Педесетих година прошлог века Бугари су у Београду имали и свој лист

„Дунавски лебед“, који је издавао бугарски национални борац Раковски. У исто време,

Раковски је у Београду основао и „Привремено бугарско начелство“.

За време друге владавине кнеза Михаила, у Београду је била формирана и

бугарска легија. Врхунац сарадње Србије и бугарских емиграната представља предлог

програма Организације бугарских емиграната у Букурешту, у јануару 1867. године.

Овај програм је предвиђао и стварање заједничке српско-бугарске државе на челу са

кнезом Михаилом.

Често је у српско-бугарским односима долазило и до неразумевања, па и сукоба.

Бугарски борци за национално ослобођење често су били веома нестрпљиви, па чак и

нетолерантни према српској влади. Раковски је тако упорно форсирао заоштравање

односа Србије са Турском како би се Бугарима што пре створила прилика за

ослобођење. Неповерење је гајио и Левски почетком седамдесетих година, али сарадња

није прекидана. У овом периоду већ полако почиње да се заоштрава питање

Македоније са Бугарима (потискивање српских школа из Македоније и ширења

јурисдикције Егзархије*138

). Доцнија догађања, Источна криза 1875-1878. године,

137

Стојанчић Владимир, „Србија и Бугари“ , Историјски институт, Београд 1987, стр. 69-100. 138

* Егзархија - назив за бугарску православну цркву после одвајања од цариградске патријаршије.

249

уговор у Сан-Стефану и Берлински конгрес битно ће утицати на даље односе Срба и

Бугара.139

За разлику од веза са Бугарима, које нарочито јачају од 1833. године, са Грцима

такве везе нису успостављане. За то је било више разлога. Устанци српског народа

развијали су се из Шумадије, која је била веома удаљена од Пелопонеза и Атике,

центара грчког устанка против Турске (1821-1829. године). Србија је, што се помоћи

тиче, највише рачунала на Русију и евентуално неке друге европске силе.

Неразвијеност комуникација и језик (велики проценат неписмених, школованих скоро

да није било) такође су дали допринос дистанци између Срба и Грка. Изузимајући

Карађорђеве везе са грчком емиграцијом (хетеристи) озбиљнијих веза неће бити све до

друге владавине кнеза Михаила. Први предлог за стварање савеза потекао је од Грчке

за време друге владавине кнеза Милоша. Овај предлог је одбијен, а нови је дошао у

пролеће 1861. године. Илија Гарашанин је на овим преговорима одбио грчки предлог о

подели Бугарске и припајању целе територије Македоније Грчкој. Споразум је био

постигнут само о подели Албаније. И наредних година су настављени преговори (са

српске стране водили су их банкар Кумануди, Бугарин Раковски и др.). Предмет

спотицања су били углавном нереални територијални захтеви Грчке. Тек кад је на чело

грчке владе дошао Александар Кумундурос створили су се услови за склапање савеза.

Уговор је потписан почетком 1867. године (када је већ био у току Критски устанак). У

уговору је утврђен број трупа које би ове стране требало да ангажују. Рат против

Турске био би вођен до њеног слома на целом Балкану, а ако би то било немогуће,

Грчка би добила Епир и Тесалију, а Србија Босну и Херцеговину. У току Критског

устанка 1866-1869. године Србија је била неспремна за рат и Грчкој је пружила само

моралну подршку. Грчка је и сама била неспремна за рат, па је и уговор о савезу ускоро

постао беспредметан. Односи између Србије и Грчке остаће пријатељски, али без неких

значајнијих потеза на плану сарадње.

Са Румунијом (Влашком и Молдавијом) постојале су интезивне трговачке везе.

Кнез Милош је у Влашкој имао велике поседе, а такође су између самог становништва

постојали чести контакти. Међутим, неке озбиљније политичке везе између двају

народа (и вазалних држава) нису постојале. Много су значајније везе биле између

Србије и Русије, које су се преко Влашке и Молдавије одржавале, нарочито у ратовима

139

Стојанчић Владимир, „Србија и Бугари“, Историјски институт, Београд, 1987, стр.104,375,376.

250

(руска војска је још у току Првог српског устанка улазила у Влашку и одатле вршила

упаде јужно од Дунава, често у сарадњи са Србима). Ближе везе са Румунијом није

остварио ни кнез (краљ) Милан иако му је мајка била Румунка (Марија Катарџи), а

његов отац официр у румунској војсци.

Везе са Хрватима почеле су да се остварују тек половином XIX века и то пре свега

на културном пољу. Пре свега, сарадња је успостављена са бискупом Штросмајером и

Хрватском народном странком. Ипак, Штросмајер је имао визију о окупљању Јужних

Словена у оквиру Хабзбуршке монархије, што се углавном није слагало са српском

спољном политиком (Илија Гарашанин у „Начертанију“ не спомиње Хрвате у правцима

српске спољне политике).

Шиптари (Арбанаси), као недефинисан скуп племена, врло су се мало дотицали

спољне политике Србије. Осим спорадичних веза са појединим њиховим првацима

(кнез Милош), других облика сарадње није било. Главни узрок овоме је и оданост

Шиптара Турској (изузев појединих хришћанских племена нпр. Клименти). Неретко су

Шиптари чинили и ударне турске јединице против Срба или башибозлук.

251

9. ВЕЛИКЕ СИЛЕ И СРБИЈА

(1833-1878. ГОДИНЕ)

Као што је већ наведено, Једренским миром од 1829. године Турска се обавезала на

издавање хатишерифа којим би Србији била призната пуна унутрашња самоуправа и

проширење на територије ослобођене у Првом српском устанку (тзв. шест нахија).

Русија постаје гарант српске аутономије (вазалне државе) и то ће остати до 1856.

године. Од тада ће Србија према Турској водити политику која неће имати велика

одступања без обзира на промену владара. Србија ће стално настојати да од Порте

извуче што више повластица и да, у тренуцима слабости Турске и њеним

сукобљавањима са великим силама, оствари даља проширења и постане независна

држава. Турска ће са своје стране изазивањем унутрашњих сукоба и размирица у

владајућим круговима Србије покушати да одржи доминацију над њом. Отоманску

империју је штитио и status quo на Балкану, договорен између великих сила још на

Бечком конгресу 1815. године (овај status quo је већ 1829. године прекршен признањем

независности Грчкој). Свој нетолерантан однос према Србији, Турска је показивала и

индиректно (крваво гушење српских буна у Турској и ратни походи према Црној Гори

и другим српским областима). Посебно заоштравање односа за време друге владавине

кнеза Михаила довело је готово до рата. Ипак, после бомбардовања Београда и крвавих

сукоба у самом граду, Турци су 1867. године повукли све војнике из Србије. До

коначног обрачуна са Турском није дошло, пре свега због односа између великих сила.

Турска је и даље покушавала да утиче на политичка и привредна кретања у Србији, али

сада већ као другоразредна сила. Русија, Аустро-Угарска, Пруска, Велика Британија и

Француска су без сумње имале превагу. Источна криза 1875-1878. године бацила је

Турску у другоразредне силе. Србија постаје независна држава и сама уплетена у

односе великих европских сила, пре свега Русије и Аустро-Угарске.

Свакако да је сила која је важила за највећег заштитника Срба и Србије и великог

противника Турске била Русија. Руски утицај почео је нагло да се шири према Балкану

после Кучук-кајнаџирског мира 1774. године и изласка Русије на Црно море. Први

српски устанак довео је до стварања многих политичких и војних веза. Наполеонови

ратови са Русијом у многоме су омели не само овај савез већ и стварање независне

252

српске државе почетком XIX века. После 1812. године Русија је наставила да врши

притисак на Турску у корист Срба. Догађаји који су текли после тога пореметили су

ред ствари, утврђен Бечким конгресом 1815 године. После грчког устанка 1821. године,

Русија је заједно са Енглеском и Француском 1827. године уништила турску флоту, а

1829. године извршила је дубок копнени продор све до Једрена. У овом рату Србија, по

савету Русије, није учествовала да се не би излагала непотребним жртвама.140

У сваком

случају, Једренски мир створио је независну грчку државу и вазалну српску државу.

Русија, као званична сила заштитница Србије, почела је да се значајније меша и у

унутрашње послове Србије. Кнез Милош се није противио том мешању када је врло

напредан Давидовићев Сретењски устав лично „морао“ да повуче. Русија није имала

поверење у Милоша и трудила се да на сваки начин ограничи његову власт. Милош је

због тога покушао да добије подршку од других сила, па је ослонац нашао у енглеском

конзулу у Београду Џорџу Хоџесу. То ипак није много помогло Милошу, па су Русија и

Турска израдиле 1838. године нови устав за Србију. Уставом је био формиран Савет од

17 доживотних чланова, који су само по пристанку Порте могли бити смењени. Са овим

уставом настала је и прва политичка организована групација „уставобранитељи“. У

почетку су били блиски Русији, али после протеривања Милоша и Михаила почињу да

се удаљавају од ње. Посебно је Русија била незадовољна везама устовобранитеља и

пољске емиграције са седиштем у Француској.

Русији се није свидело удаљавање уставобранитеља. У ствари, постојала је жеља,

пре свих код Гарашанина, да се ослонац нађе у још некој великој сили (Француска).

Почетком педесетих година са руске стране биће затражено и опозивање Гарашанина

из владе, због тога што није у потпуности одан Русији. После Кримског рата и

Париског мира 1856. године, све велике силе тадашње Европе постају гарантне силе

вазалним државама у Турској (Србија, Влашка и Молдавија). У време друге Михаилове

владавине, Србија се поново значајно приближила Русији. У овом периоду Гарашанин

је уживао велико поверење од стране Русије, која је била веома незадовољна његовим

смењивањем 1867. године. После периода извесног захлађења, односи са Русијом су се

побољшали 1871. године, када је још малолетни кнез Милан заједно са првим

намесником Блазнавцем, посетио руског цара Александра II у његовом летњиковцу на

Криму. Посету су уговорили Јован Ристић и генерал Игњатијев. Руски цар је дао

140

Владимир Ћоровић , „Историја Срба“, том 3, БИГЗ, Београд, 1989.

253

пристанак да младог кнеза прими заједно са Блазнавцем. Интерес је био обостран.

Русија је хтела да веже младог кнеза за себе и обезбеди доминантан утицај у Србији, а

Србија је желела сигурну подршку једне велике силе у борби за потпуну независност.

Све до краја Источне кризе, између Русије и Србије постојаће чврсти савезнички

односи. Санстефански уговор озбиљно ће за један дужи период удаљити Србију од

Русије у корист једне друге велике силе, Аустро-Угарске.141

Аустрија (касније Аустро-Угарска) самим својим положајем је била незаобилазни

чинилац спољне политике Србије. Она је у ранијим ратовима са Турцима улазила на

подручје Београдског пашалука, па и јужније све до Косова, Метохије и Вардара

(Пиколомини). Њен интерес за ову територију је одувек био велики и у сукобу са

главним супарником за утицај на Балкану, Русијом. Искрених симпатија за српску

борбу за независност, Хабзбуршка монархија није имала. И у време Првог и Другог

српског устанка, Аустрија се према Србији држала хладно. Било је то и због страха да

велики број њених поданика, Срба, не потражи ново државно средиште. Њена спољна

политика имала је поред осталих и једну битну одредницу - продор на исток. Ипак, све

до Париског мира 1856. године везе са Србијом биће углавном трговачке, мада је у

једном кратком периоду раније успоставила добре односе са кнезом Александром

Карађорђевићем. Аустро-Угарска 1856. године постаје званично једна од гарантних

сила српске државности и почиње све више да се уплиће у политичка збивања у

Србији.

Пред крај своје владавине, кнез Михаило се знатно приближио Аустро-Угарској

запостављајући дотадашњи национално-револуционарни рад. После његове изненадне

смрти, Аустро-Угарска се живо занимала за наследника престола. Цар Фрања Јосиф је

изнео став да се не би противио повратку Александра Карађорђевића на престо, јер се

он 1848. године веома лепо понео према Хабзбуршкој царевини. Гроф Андраши је

сматрао да треба подржати Милана Обреновића. Велике силе су ипак остале на

дистанци, па тако и Русија није имала веће шансе да прогура црногорског кнеза за

српски престо.

Избор Милана Обреновића је задовољио Аустро-Угарску и Француску које су тих

година имале врло блиске односе (заједнички противник Пруска). Гроф Андраши је

141

Јован Ристић, „Спољашњи одношаји Србије новијег времена“, Штампарија Краљевине Србије,

Београд , 188, стр. 207-213.

254

сматрао да је прошао најслабији кандидат за престо, што ће олакшати продор утицаја

његове царевине у Србију. Посебно је за Аустро-Угарску био значајан избор Миливоја

Блазнавца за првог намесника, јер је он сматран аустрофилом, а тиме и противником

српске акционе политике у циљу окупљања свих Срба. У сваком случају у наредне 3-4

године односи Аустро-Угарске и Србије биће врло срдачни. Уз посредовање

Аустро-Угарске и Француске, султан је врло брзо издао ферман о признању Милана

Обреновића за кнеза, а Порта није правила проблема приликом доношења Устава из

1869. године. У периоду од 1868-1870. године, Аустро-Угарска је учинила више услуга

Србији. Извршила је хапшење свих лица осумњичених за атентат на кнеза Михаила

(међу њима и Александра Карађорђевића), склопила је уговор са Србијом на основу

кога је уместо аустријске поште у Београду основана српска пошта. Угарске власти су

дозволиле својим бродовима, који су пловили Дунавом, да могу пристајати на

београдско пристаниште, како се српски путници не би морали укрцавати и искрцавати

у Земуну. Посебно значајно за Србију је било одобрење превоза оружја за Србију и

Црну Гору набављеног у Европи.

За овај период значајни су и преговори вођени по питању Босне и Херцеговине.

Гроф Андраши је показивао велико разумевање за српске интересе. Чак је био обећао

да ће се у корист Србије заложити у Бечу по овом питању. Великог сарадника у

контакту са Србијом, имао је Андраши у Бењамину Калају, младом мађарском

аристократи, који је 1868. године постао конзул у Београду. Иако је министар спољних

послова Хабзбуршке монархије Бајст изричито наложио Калају да Србија не може

добити Босну, све до 1871. године су Андраши и Калај упорно одржавали наду српском

врху да је то могуће. Ускоро је српска влада сазнала (преко људи из Штросмајерове

народне странке) да Аустро-Угарска припрема прикључење Босне и Херцеговине

Хрватској, у ствари себи. Дошло је до политичког скандала и српска влада више није

имала вере ни у Калаја, ни у Андрашија, а ни у Бајста. Обавештена је и Турска, а преко

британског конзула у Београду, Лонгворета, покушано је да се испослује српска управа

над Босном и Херцеговином. Турска ово није хтела ни да разматра, а онда је српској

влади (и румунској) упућена Бајстова нота написана као одговор на руско одбацивање

Париског мировног уговора по питању неутрализације Црног мора. У тој ноти се

Србија опомиње да Аустро-Угарска неће дозволити даље кршење Париског уговора, па

макар употребила и силу.142

Истовремено, Калај је два пута долазио у Србију са

142

Јован Ристић, „Спољашњи одношаји Србије новијег времена“, Штампарија Краљевине Србије,

Београд, 1887, стр. 147.

255

предлогом о закључивању уговора којим би се Србији дала Босна и Херцеговина и

Аустро-Угарској обезбедило трајно српско пријатељство.

Јован Ристић и српска влада нису поверовали у искреност ове понуде, која је у

себи крила и сукобе са Турском и можда Русијом. На понуђени уговор Србија није

одговорила, што је истовремено био и крај приближавања Аустро-Угарске и Србије

после смрти кнеза Михаила. Још један корак ка удаљавању од Аустро-Угарске било је и

српско држање на Лондонској конференцији 1871. године, а у вези питања регулације

Ђердапа и права надзирања пловидбе дунавским теснацима. Аустро-Угарска је ова

права тражила искључиво за себе, а оспоравале су га Турска и две прибрежне вазалне

државе Србија и Румунија. Аустро-Угарски предлог није прошао, па је то још више

захладнело њене односе са Србијом. Одговор на овакав српски став у Лондону била је

одлука Врховног суда Угарске којом је Александар Карађорђевић ослобођен казне од 8

година робије на коју га је осудио суд у Пешти.

Француска и Велика Британија нису имале директни додир са Балканом

(географски доста удаљене од њега), али су директно или индирерктно утицале на

политичка кретања везана за ово подручје. Са српским становништвом Француска први

пут долази у додир за време Наполеона (Далмација, Црна Гора). Чак је било и покушаја

успостављања директних веза (Карађорђе*143

). У сваком случају, Гарашанин је први

значајни српски политичар који се окреће Француској као сили која може помоћи

Србији. Већи утицај Француска ће имати тек од Париског мира, као гарантна сила.

Током Милошеве владавине (и после њега) у Србији ће боравити неки значајни

француски књижевници и дипломати (Ла Мартин, Ами Буе), који ће у Француској

износити врло позитивне ставове о Србији. Велика Британија, као неприкосновена

поморска сила, веома је пазила да се односи снага и у овом делу Европе не ремете на

њену штету. Заједно са Русијом је извршила притисак на Турску по питању грчке

независности, али је после тога била доста уздржана и водила углавном „туркофилску“

политику (премијер Дизраели је био типичан представник те оријентације).

Касније (нарочито седамдесетих година, а посебно у време Источне кризе),

почињу да расту симпатије према Србима и другим хришћанским народима Балкана

(Бројт, Фриман и посебно познати државник Вилијам Гледстон). Као и Француска, и

143

* Као депутат код француске владе одређен је Радо Вучинић који је у Паризу боравио од маја 1810.

године до почетка 1813.

256

Британија своје интересе на Балкану гледа кроз однос са две велике силе Аустро-

Угарском и Русијом.

Што се тиче Немачке и Италије, оне су силе у настајању и неки њихов

одређенији однос према Србији и Балкану настаје тек после Берлинског конгреса.

257

10. ПРАВЦИ И ОДСТУПАЊА СРПСКЕ СПОЉНЕ ПОЛИТИКЕ У ПЕРИОДУ

ВАЗАЛНЕ КНЕЖЕВИНЕ

Спољна политика кнежевине Србије, од њеног настанка имала је по природи

ствари два правца. Један је водио према (сизерену) Турској, а други према сили

заштитници, Русији. Политика према Турској је била и најстабилнији део српске

спољне политике у овом периоду. Србија је упорно градила своју државност, помагала

осталим Србима у отпору према Турској и настојала да припреми терен за коначно

ослобођење, не само кнежевине, већ и читавог српског народа. У тој борби долазило је

често до сукоба између самих носилаца власти у Србији (кнез Милош,

уставобранитељи итд.). Често су ови сукоби помагали Турској да одржи своју

доминацију над Србијом и одложи њену коначну независност.

Поклапање интереса Србије и Турске било је врло ретко (пловидба Дунавом и

његова регулација или 1848-1849. године могућност прикључења Војводине Србији) и

трајало је врло кратко. Као што је већ раније изнето, Гарашаниново „Начертаније“ је

тако написано да је тешко говорити о било каквом озбиљнијем поклапању турских и

српских интереса. Скоро читав период постојања вазалне кнежевине био је обележен

припремама „за коначан обрачун“ са Турском (стварање савеза, покушај сарадње са

великом силом по том питању и помагање буна хришћанских народа у европском делу

Турске).

Русија, „велики брат“, била је нешто друго. Њена појава надомак Балкана давала

је извесну сигурност српском и другим православним народима Балкана у борби за

ослобођење од турске власти. У више наврата Русија је вршила продоре на турску

територију јужно од Дунава и тиме појачавала ослободилачке покрете српског и других

народа. И после ратова Русија се залагала за побољшавање положаја поробљених

народа на конференцијама и састанцима одржаваним непосредно после ратова.144

За

Србију је веома значајан Букурешки мир од 28. маја 1812. године. У тачки VIII овог

уговора Србима је обећана амнестија, да сами управљају унутрашњим пословима и да

прикупљају порез. Срби ће се позивати на тачку VIII поменутог мировног уговора све

до Једренског мира (о коме је већ било речи) када Србија постаје вазална држава.

144

Попов Нил, „Србија од Кочоне Крајиџе до Светоандрејске скупштине“, Издање преводилаца, Београд,

1870.

258

Русија, која постаје тада сила заштитница српске аутономије, настојаће да се

максимално укључи у унутрашњу политику младе кнежевине како би на тај начин што

више учврстила свој положај на Балкану. Без обзира на велики значај руске подршке у

борби за независност, Србија ће још од времена кнеза Милоша, па преко Гарашанина и

после њега покушавати да се ослободи ових стега и прибави већу међународну

подршку окрећући се другим великим силама (пре свега Француској и врло кратко

Аустрији) . Блискост са Русијом биће знатно мања после Париског мира 1856. године,

да би се интензивније везе развиле тек после 1872. године.

У периоду 1833-1878. године српска спољна политика ће имати два значајнија

одступања. У време уставобранитеља Гарашанин ће покушати да Србију приближи и

Француској (уз постојећу сарадњу са Русијом), што ће га озбиљно сукобити са Русијом.

Шездесетих година Гарашанин ће бити човек од поверења за Русију и она ће

протестовати због његове смене са места председника владе 1867. године.

Друго одступање почиње крајем владавине кнеза Михаила када долази до

приближавања Србије Аустро-Угарској. Као што је у претходном одељку речено,

Аустро-Угарска ће учинити одређене услуге Србији, али по питању независности и

уједињења српских области неће бити од помоћи Србији. Након 1871. године Србија

поново (у организацији Јована Ристића) покушава да развије блиске везе са „великим

братом“, Русијом.

Као што се види из претходних навода, стиче се утисак да је спољна политика

Србије у овом периоду била врло нестабилна. Међутим, када се погледају разлози

односа „топло-хладно“ између Србије и великих сила, долазимо до закључка да Србија

своје најважније циљеве није мењала. Гарашанин се удаљио од Русије у тренутку када

она није пружала подршку Србији за остварење њених националних интереса

(уједињене са осталим српским областима и национална независност). Већ шездесетих

година XIX века Русија се поставља офанзивније према Балкану и Гарашанин, чија је

највећа жеља протеривање Турске са Балкана и стварање моћне српске државе, постаје

Русији врло близак човек. Творац „Начертанија“ није дочекао остварење свог програма,

али је оно у овом периоду постало срж спољне политике Србије (што ће и остати до

коначног уједињења 1918. године).

Карактеристике спољне политике Србије у периоду од стицања аутономије, а

нарочито од „Начертанија“ крећу се од наивних веровања да ће се до потпуног и

свеукупног ослобођења доћи брзо, до реалних и зрелих схватања првих школованих

српских политичара који су схватили да је за њене циљеве неопходан свеобухватан

259

програм и замашна средства (новчана, војна) која би тај програм реализовала. За малу и

неразвијену кнежевину, Србија је показала да може постићи и значајне успехе (војно

ангажовање 1848-1849. године у Војводини са знатним успесима и добијање градова

1867. године са повлачењем свих Турака и њихових гарнизона из Србије).

Крај периода о коме говоримо довео је до „топовске“ завршнице 1876-1878.

године. О овом периоду је раније већ било речи, али морамо истаћи да је завршетак

Источне кризе 1878. године донео и коначну независност Србији. Показало се да ће у

својим тежњама ка обједињавању српског народа, Србија морати да иде „корак по

корак“. Велико разочарање у Русију на крају рата, а после уговор у Сан Стефану,

довешће до знатног одступања у српској спољној политици после 1878. године.

260

11. СПОЉНА ПОЛИТИКА СРБИЈЕ КАО НЕЗАВИСНЕ ДРЖАВЕ

(1878-1903. ГОДИНЕ)

11.1. Берлински конгрес и његове последице на међународни

положај Србије

Санстефански мировни уговор био је пре свега решење Источног питања, које је

Русија изнела једнострано. Стављањем источног дела Балкана под своју контролу,

Русија се надала да ће у првом следећем повољном тренутку моћи да брзо продре до

Цариграда и овлада Босфором и Дарданелима. Дарујући Бугарској велику територију

изван бугарског етничког простора, Русија је хтела да што боље искористи права из

тајног уговора са Аустро-Угарском. Србија није била искључиво њена интересна сфера

и због тога је, иако једини и значајан савезник Русије, била територијално „кажњена“.

Српски протести против Санстефанског уговора били су чести, мада одмерени,

јер Србија није желела да развија непријатељство прама Русији. С друге стране, руски

дипломатски представници су понекад били врло хладни у обраћању српским

дипломатама. Тако када је Милосав Протић, српски представник у Петрограду, изнео

српски став о решавању Источног питања, добио је одговор од министра иностраних

дела Русије да „најпре иду интереси руски, па онда бугарски, па тек после њих долазе

српски, а има прилика у којима бугарски интереси стоје на равној нози са руским“.145

Како Санстефански уговор није био прихваћен од стране других великих сила (ни

сама Русија није га истицала као дефинитивно решење), Јован Ристић је пошао другим

путем ради остварења српских интереса. Поручио је начелнику генералштаба Протићу

да чврсто држи све заузете области и градове. Руси су такође били сагласни да се до

коначног решења разграничења поштује status quo militaire.146

Велике силе, а нарочито Велика Британија и Аустро-Угарска, биле су

незадовољне Санстефанским уговором. Аустро-Угарска је прва предложила одржавање

једног међународног конгреса који би се бавио свим питањима садржаним у уговору о

миру између Русије и Турске. Русија није желела сукоб са Аустро-Угарском и Великом

Британијом па је прихватила одржавање конгреса. Француска се двоумила због

„нерашчишћених“ рачуна са Немачком (рат 1870-1871. године), али је после уверавања

145

Јован Ристић, „Дипломатска историја“ II, Просвета, Београд, 1896-1898, стр.132-159. 146

„Србија 1878, документи (дипломатска преписка) “, Српска књижевна задруга, Београд, 1978,

стр.298-299.

261

да ће се конгрес бавити само питањима везаним за „последњи“ рат, дала свој пристанак.

Отварање конгреса је заказано за 13. јун 1878. године у Берлину.

Док се све ово догађало између великих сила, Србија је (као много пута пре и

после тога) била у врло тешкој ситуацији. Из неослобођених српских крајева кренуо је

талас од 200.000 избеглих Срба испред турског и шиптарског терора. И унутрашња

политичка ситуација била је нестабилна због књажеве одмазде над „организаторима“

Тополске буне. Највећи проблем је, ипак, био питање независности Србије и очување

ослобођених територија. Српска влада је страховала да Русија неће подлећи притиску

Аустро-Угарске и препустити Србију у потпуности њеном утицају. Овај страх је био

неоснован, јер је и сама Аустро-Угарска имала пречи задатак - учвршћивање позиција

у Босни и Херцеговини. Њени интереси према Србији су били, у том тренутку, пре

свега трговински и саобраћајни.

Јован Ристић (иначе противник Аустро-Угарске) се тешка срца одлучује на потез

који ће, како ће време показати, бити веома значајан за српске позиције на Берлинском

конгресу, а то је пут у Беч. Преко аустроугарског конзула Вредеа, Србија је изразила

жељу да пре одржавања конгреса њен представник посети Беч и изнесе српске ставове

у вези заштите њених интереса на конгресу. Аустроугарски одговор је деловао врло

предусретљив према Србији. Гроф Андраши, који је у међувремену преузео место

министра иностраних послова, изјавио је да ће Јован Ристић са задовољством бити

примљен. Дата је подршка Србији за њене претензије према Пироту, Врању и Трну. За

узврат, Андраши је тражио одустајање Србије од Новог Пазара, остављање на

коришћење железничке пруге оном друштву које је буде градило, потписивање

трговинског уговора између Србије и Аустро-Угарске, као и регулацију Ђердапа. Уз

пут је само додато да ће аустроугарска војска заузети Ада-Кале после повлачења

Турака.

Ристић и кнез прихватили су веома благонаклоно аустроугарске ставове и то

саопштили конзулу Вредеу. Јован Ристић је кренуо у Беч, 5. јуна 1878. године. Он је

понео кнежево писмо за грофа Андрашија са изјавама оданости и захвалности.147

Ристић је једини међу српским министрима знао за ово писмо и тумачио га је као став

настао из тренутне нужде и потребе, а то је исто мислио и о својој мисији у Бечу.

147

„Србија 1878, документи (дипломатска преписка) “ ,Српска књижевна задруга, Београд, 1978,

стр. 371-372.

262

Међутим, испоставиће се да се ради о генералном заокрету у спољној политици кнеза

Милана од кога он неће одустати док буде жив.

У Бечу је Андраши обећао подршку Србији као што је већ раније изнео преко

конзула Вредеа. Заузврат тражио је од Србије следеће:

1. да Аустро-Угарска и Србија закључе трговински уговор;

2. да се српско-аустроугарске железнице повежу у року од три године, обавеза је

Србије да изгради пругу Београд-Ниш са краком према Софији и према Солуну;

3. грађење, држање и експлоатисање железница треба да буде једнообразно, у

вези чега ће се у Бечу формирати комисија од представника Аустро-Угарске,

Србије, Турске и Бугарске и

4. Аустро-Угарска ће на себе примити сав терет регулације Ђердапа, у пловидби

Ђердапом Србија ће се третирати као најповлашћеније нације.148

Све ове захтеве Ристић је мислио да прихвати тренутно, а да их у будућности

ублажи. У Бечу је посетио и руског посланика са жељом да још једном Русију подсети

на захтеве Србије и са молбом да их подржи на конгресу.

Што се тиче великих сила Русије, Аустро-Угарске и Велике Британије оне су о два

најважнија питања, Велике Бугарске и статуса Босне и Херцеговине, усагласиле своје

ставове још пре конгреса.

Једна од најзначајнијих одлука конгреса је одобрење Аустро-Угарској да изврши

окупацију Босне и Херцеговине. Поред тога, Аустро-Угарска је добила право да држи

војне посаде у Новопазарском санџаку (Рашкој области). Велика Британија је добила

право да запоседне Кипар и тако заузела најважнију стратешку тачку у источном

Средоземљу.

Мали балкански народи, а посебно словенске земље (обе српске државе и Бугари),

нису добили право ни да буду саслушани на конгресу. На седницама су званично

саслушани само представници Грчке и Румуније.

Јован Ристић је, да би придобио наклоност великих сила, морао да води преговоре

(службене и неслужбене) са њиховим представницима и то пре свега Аустро-Угарске,

Русије и Француске. Сви су се слагали у једном да Србија може добити онолико од

својих захтева колико се споразуме са Аустро-Угарском. Да би и друге силе упознао са

захтевима Србије, Ристић је 24. јуна 1878. године поднео званични мемоар своје владе

148

„Србија 1878, документи (дипломатска преписка) “, Српска књижевна задруга, Београд, 1978,

стр.492-493.

263

са образложеним територијалним и политичким захтевима. Он је пред конгрес изнео

два захтева: 1. независност са гаранцијом великих сила и 2. територијално увећање,

које је Србија пре Санстефанског мира изнела пред Русију, као своје законите

„ревандикације“ .149

Турски предлог је 26. јуна 1878. године први покренуо српско питање. Између

осталог, Турска је тражила Куршумлију, Прокупље и Лесковац (уз обавезно добијање

Грделице). Конгрес је само примио овај захтев, али о њему није расправљано. Српско

питање је у целини дошло на дневни ред 28. јула читањем чл. 3. Санстефанског

мировног уговора којим се признаје Србији независност. Све делегације на конгресу

(осим Турске) изјасниле су се за независност Србије. Уз признање је тражено од Србије

да се обавеже на увођење верских слобода (то се пре свега односило на Јевреје). У

даљој расправи британски министар Солзбери је предложио да се Србија обавеже на

поштовање трговинских уговора (посебно транзитних које је Турска закључила у име

Србије). После Солзберија, италијански представник Лани је у име своје земље, затим

Аустро-Угарске и Француске изнео предлог обавеза по овом питању. Овај предлог је

био усвојен без расправе. Најважније питање за Србију, разграничење, није било

довољно припремљено, па је аустроугарска делегација предложила да се оно преда

посебној комисији за гранична питања.

Турска делегација је по финансијским питањима предложила да се Србија

обавеже на две ствари:

1. српски трибут (данак) биће капитализован и у том износу до одређеног рока

пребачен у турску државну благајну и

2. Србија ће прихватити део турског државног дуга, сразмерно приходима

територија које јој буду прикључене.

У вези овог захтева друга тачка није уопште била разматрана. Око прве тачке било

је опречних мишљења. Русија и Немачка су оспоравале право Турској на

капитализовани српски трибут, док је Солзбери, британски представник, имао супротно

мишљење. Солзберију се придружио и француски представник Вадингтон, па је

коначно решење овог питања остављено за неку следећу седницу.

Када је Ристић сазнао како ствари стоје на седници, прво је сазвао извештаче

разних европских гласила, како би изнео право стање ствари у Србији по питању

149

Јован Ристић, „Дипломатска историја“ II, Просвета, Београд, 1896-1898, стр.1388-192.

264

Јевреја. После консултације са француским представником Вадингтоном, Ристић је

писмено саопштио председавајућем Бизмарку да ће српска влада законским путем

решити положај Јевреја у складу са ставовима конгреса.

Ристић је био активан и по питању везаном за будуће границе Србије. Он је другог

француског представника Сен Валијеа упознао са српским интересима по питању

разграничења. Сен Валије му је обећао да ће бранити српске интересе на комисији за

разграничење. Француски представник је одржао обећање и у свим расправама које су

вођене био је на страни Србије. Већ на почетку рада комисије, Сен Валије се изјаснио

против турско-британског предлога да се у одређивању српско-турске границе примени

начело по коме би све стратешке тачке припале Турцима. Француски, немачки и

италијански представници предложили су начело природних граница. Тако је према

Косову Србија добила жупу Медвеђу, а изгубила лабску долину. Приликом одређивања

најјужнијих граница, Турци, потпомогнути Британцима, били су упорни да добију

Грделичку клисуру. Французи су у овом случају одустали од начела природних граница

и поново надгласали Турке и Британце. Тако је Србија добила и Врање (по овом

предлогу граница је ишла између села Кончуљ у Србији и Лучане у Турској).

Што се тиче југоисточних граница, ту је Русија затезала око додељивања Пирота и

Трна Србији. Комисија је прво одлучила да оба града припадну Србији, али када је

стратешки важан кланац Ихтиман додељен Турској, Трн је додељен Бугарској. Дошло

се до одлуке по којој Србија добија подручје Пирота до Цариброда и део трнског среза

без града.150

Када је питање српских граница изнето пред конгресни пленум, поново је дошло

до жучне расправе. Руси су поново тражили (Шувалов) да Трн и Пирот припадну

Бугарској. Председавајући Бизмарк напоменуо је да су Срби спремни и на плебисцит

на овим територијама, али су Руси остали доследни. Сен Валије (Француска) и

Андраши (Аустро-Угарска) остали су на страни Србије, па пошто су одлуке на

пленарним седницама доношене једногласно одлучено је да се ово питање врати

комисији, чија ће одлука овог пута бити коначна.

Расправа по питању јужних граница (Врање) текла је мало другачије. Сада су Руси

гласно подржавали српску страну против британско-турске. Овој другој страни се сада

придружила Италија, па је атмосфера постала врло усијана. Поред Аустро-Угарске,

150

Јован Ристић, „Дипломатска историја“ II, Просвета, Београд, 1896-1898, стр. 221-226.

265

Француске и Русије српску страну је подржала и Немачка. Како ни овде није било

једногласне одлуке, француски представник Сен Валије је предложио да се и ово

питање врати комисији и да се води рачуна о британско-турским жељама, али да Врање

обавезно остане у границама Србије.

Како су српски интереси имали подршку већине у комисији, само су потврђене

раније одлуке с том разликом што је код Врања граница према Турској померена са

Кончуља на Ристовац (уступак Турској). За овакве резултате гласања, Ристић је

посебно захваљивао Француској и Аустро-Угарској.151

Када су одлуке комисије и формално прихваћене, остало је да се у вези са Србијом

(а такође и са Румунијом) реши и питање капиталисања данка. Ристић је за ово питање

дао врло уверљиве разлоге против капиталисања данка. Изнео је да Србија није дошла

да купи независност, него ју је борбом остварила. Друго , Србија је изнурена ратом и не

би могла никако да поднесе такав терет. Уколико би конгрес донео такву одлуку, то би

била клица будућих ратних сукоба Србије и Турске.

Ристићеви разлози су оставили изванредно јак утисак. Руси су их прихватили без

резерви, а њих су следили Аустро-Угари. Французи, који су у почетку имали другачије

мишљење, сада су прихватили српске разлоге против капиталисања данка. Следили су

их и Италијани, па је Бизмарк закључио да је за ово питање довољна већина гласова.

Наведеним одлучивањем исцрпљена су сва питања везана за Србију. Јован Ристић

је конгрес оценио као скуп који се није држао ни једног постојећег начела приликом

одлучивања, већ је тежио пре свега задовољењу интереса великих сила, тако да су мање

земље истискиване са положаја који би био значајан за велике.152

Берлински конгрес оставио је значајне последице како на српску државу, тако и

на српски народ у целини. Аустро-Угарска је „захтевањем“ Босне и Херцеговине

проширила свој утицај на Балкану и ставила под своју власт велики део српског народа.

Такође, под Турском је остао значајан део српског народа и области. Одлуке

претходног Санстефанског уговора, као и Берлинског конгреса створиле су услове за

размирице и сукобе између балканских народа. Можда је и добитак био значајан, али

он очигледно није испуњавао све жеље балканских народа. Румунија је добила

151

„Србија 1878, документи (дипломатска преписка) “, Српска књижевна задруга, Београд, 1978,

стр. 540-571. 152

Јован Ристић, „Дипломатска историја“ II, Просвета, Београд, 1896-1898, стр.231.

266

независност, а Турци су такође били истиснути из Бугарске (њеног већег дела). Две

српске државе добиле су независност и проширења територије. Србија је добила четири

нова округа (нишки, пиротски, топлички и врањски) али уз велике жртве и напрезања у

два рата. Велика надања о припајању Босне и Херцеговине, Старе Србије, Повардарја и

других крајева нису се остварила. Није добијена ни заједничка граница са Црном

Гором. Иако је Народна скупштина акламацијом 5. августа 1878. године прихватила

одлуке Берлинског конгреса, а кнез Милан помпезно издао прокламацију о

независности, осетио се горак укус неиспуњења многих очекивања. Србија је ступила у

нови период свога развитка, који представља истовремено и консолидацију свега што је

постигнуто и припрему за даље окршаје (политичке, економске и војне).

11.2. Јачање утицаја Аустро-Угарске на спољну политику Србије

После Берлинског конгреса, Аустро-Угарска је поред северне избила и на

западну границу Србије. Добила је право да држи војне посаде у Новопазарском

санџаку. Аустро-Угарској је посебно на руку ишао кнез Милан решен да подршку, пре

свега за себе, а онда и за Србију тражи у Аустро-Угарској. Једини камен спотицања,

овој сарадњи био је Јован Ристић, који је постао председник владе (са ресором

министра спољних послова). Поред сукоба са опозицијом по питању закона о штампи и

неких других питања, кључни проблем за Ристића је био трговачки уговор са

Аустро-Угарском и изградња железнице. То су биле две обавезе примљене као услов за

подршку на Берлинском конгресу. Кнез Милан је примао поједине људе из опозиције и

указивао им поштовање. На неки начин покушавао је да држи равнотежу, чиме је ипак

слабио владу. Опозиција у скупштини је свакако имала своју тежину, али почетком

1880. године једна група млађих конзервативаца покреће лист „Видело“ (Милан

Пироћанац, Стојан Новаковић, Милутин Гарашанин и др.). Њима се прикључују и неки

бивши либерали Каљевић, Кујунџић и други. „Видело“ као први опозициони лист

после рата започиње врло озбиљну критику владе.153

Иако по политичким ставовима

доста удаљени у „Виделу “ су писали и радикали. Овај неприродни савез трајаће

кратко, до пада либерала. Либерална влада радила је свој посао, па је 9. априла 1880.

153

Слободан Јовановић, „Влада Милана Обреновића“ књига III, Југославија паблик,СКЗ, Београд, 1990,

стр . 36.

267

године потписала посебну железничку конвенцију. Њоме је било предвиђено да радови

на српској железници отпочну за шест месеци и да буду завршени за три године и да ће

аустроугарске железничке власти имати надлежност од Савског моста до београдске

железничке станице.

После потписивања требало је да се уговор спроведе кроз скупштину која је

сазвана у Крагујевцу. Опозиција је на скупштини изнела примедбе да није требало

закључити железничку конвенцију пре трговинског уговора, такође није се смело

улазити у градњу железнице пре него што се обезбеди веза са бугарским и турским

железницама пошто нас Аустро-Угарска доцније може заобићи. Изнете су и многе

друге примедбе, а млади радикалски посланик Никола Пашић у оквиру свог ширег

излагања изнео је да Аустро-Угарска путем ове конвенције жели да српску трговину

потчини њеној и да Србија једноставно постане њена провинција.154

Ристић је у скупштини одржао један од својих најбољих говора и успео да

преокрене ситуацију. Он је истицао како ова железница везује Србију за главне

европске токове и спречава да велики европски транзит заобиђе Србију. Истовремено

везује Србију са морем (Солун) и централном Европом. Ристић је успео да добије

знатну већину на гласању (122 са 40 против и 3 уздржана посланика).

Главно питање које се решавало 1880. године било је склапање трговинског

уговора са Аустро-Угарском. Ристић није био вољан да прихвати све аустроугарске

услове за склапање уговора. Он није прихватио услов да Аустро-Угарска добије

најповлашћенији положај у Србији без давања истих повластица Србији у

Аустро-Угарској. Да би извршила што већи притисак на Србију, Аустро-Угарска је

средином 1880. године прекинула преговоре. Јован Ристић је био спреман да прихвати

и царински рат. За ово су били неспремни српски извозници, пре свега стоке.

Опозиција није подржала владу, а од великих сила једина је Велика Британија

подржавала Србију, али то није много значило српској влади. Кључна личност у овој

кризи био је кнез Милан, који је у августу лично водио преговоре у Бечу о трговинском

уговору. Он је био спреман да прихвати све аустроугарске услове, са Ристићем или без

њега. Два пута кнез позива Ристића у Беч, али овај, не желећи да слуша аустроугарски

диктат, одбија. Милан одлучује да у сваком случају склони Ристића по доласку у

Београд, али још једном покушава да га приволи на тражене услове. Министар спољних

послова Аустро-Угарске Хајмерле преко свог изасланика у Београду у октобру шаље

154

Латинка Перовић и други, „Никола Пашић-песме, чланци говори “, књига II

268

ултиматум српској влади. Он каже да никакви преговори не могу бити обновљени пре

него што Србија призна Аустро-Угарској право најповлашћеније нације без икаквих

ограничења.155

Ристић остаје непопустљив и 31. октобра 1880. године кнез Милан је

отпустио Ристићеву владу.

После пада либерала, кнез Милан се окренуо конзервативцима. Прво је предложио

Јовану Мариновићу, тада посланику у Паризу, да формира нову владу. Овај је то одбио,

али му је препоручио Милутина Гарашанина једног од млађих конзервативаца

окупљених око „Видела“. Кнез је позвао Милутина Гарашанина и Чедомиља

Мијатовића, који су били велики пријатељи, а сам Мијатовић човек близак кнезу. Они

су тражили сарадњу са осталим младоконзервативцима, где је најзначајнији био Милан

Пироћанац. Проблем је био што је Пироћанац искључиво захтевао место председника

владе. После дугог убеђивања, Гарашанин је пристао на овај Пироћанчев захтев. У

владу је ушао и Стојан Новаковић, као Пироћанчев човек и за министра војног

Милојко Лешјанин (пријатељ Ристићев преко кога је кнез желео да одржава везу са

Ристићем), на предлог кнеза Милана.156

Најважнији услов који је кнез постављао новој влади било је давање

Аустро-Угарској клаузуле највећег повлашћења без узајамности. Нова влада је

10. новембра признала Аустро-Угарској статус најповлашћеније нације у Србији. Кнез

је, пошто је установљена нова влада, распустио скупштину и расписао изборе за 30.

новембар 1880. године. Нови министар унутрашњих послова, Милутин Гарашанин

упутио је распис полицијским властима да се не мешају у изборе. Ови избори су

стварно били слободни (за то време) и на њима су победу однели уједињени

младоконзервативци и радикали (115 посланика конзервативаца напредњака, 40

посланика радикала и 7 посланика либерала). Радикали су били заобиђени како у влади,

тако и за руководећа места у скупштини. Након тога, почетком јануара појавио се

радикалски лист „Самоуправа“ који је донео програм странке, а одмах после тога су и

конзервативци основали своју Напредњачку странку.

Нова влада је одмах почела да ради на трговинском уговору са Аустро-Угарском.

До потписивања трговинског уговора је дошло 6. маја 1881. године. Основна слабост

овог уговора била је у томе што српски извоз у Аустро-Угарску није био заштићен од

155

„Историја српског народа“, том V-1 156

Слободан Јовановић, „Влада Милана Обреновића“, књига II, Југославија паблик, СКЗ, Београд,1990.

269

политичке воље тамошњих власти. Србији су се нудили услови за унапређење трговине

у периодима добрих политичких односа са Аустро-Угарском. Након овог уговора

потписан је конзуларни споразум којим се Аустро-Угарска одрекла повлашћеног

положаја својих грађана у Србији. Аустро-Угарска је кренула заобилазним путем у

освајање Србије (привредним и политичким везивањем). Напредњачка влада је била

веома захвална за сарадњу, чак је и њен председник Милан Пироћанац изјављивао како

Аустро-Угарска не може бити тако опасна за српски национални и државни развитак

као Русија.

Кључна личност која је омогућила продор Хабзбуршке монархије у Србију био је

кнез Милан. Као што је већ раније речено, кнез Милан је почетком 1878. године

дефинитивно био разочаран у понашање Русије према Србији (стварањем Велике

Бугарске) и потпуно се окренуо њеној супарници на Балкану, Аустро-Угарској. Како је

време пролазило, Милан је све више био убеђен да Русија хушка на њега многобројне

унутрашње противнике (радикали, карађорђевићевци), као и спољне (Бугарска и Црна

Гора). Његов основни интерес постао је очување личне власти и династије. Сматрао је

да најбољу заштиту може да добије од „Дунавске“ монархије, чак и на уштрб

интересима српског народа. Што сигурнију заштиту кнез Милан је хтео да обезбеди

склапањем једног политичког уговора са Аустро-Угарском. Овај споразум је склопљен

28.06. 1881. године и за време владавине кнеза Милана био је највећа тајна. За овај

споразум знали су само Мијатовић, Пироћанац и Гарашанин, који су се са Миланом

сложили „у начелу“ да га треба склопити (због све ове тајанствености назван је и Тајна

конвенција).157

Иначе, непосредно пре овог споразума склопљен је тзв. Тројецарски

савез између Немачке, Аустро-Угарске и Русије. Овај споразум је предвидео да

Аустро-Угарска задржава право да анектира Босну и Херцеговину у одређеном

повољном тренутку. С друге стране, Русија је добила „концесију“ у виду права на

сједињење Бугарске и Источне Румелије.

Овим је извршена подела интересних сфера на Балкану у источном и западном

делу. Постоје индиције да је Милан делимично био упознат са овим споразумом. Како

је Србија остала ван конкретних зона утицаја то је кнез Милан (и Аустро-Угарска)

журио да што пре спречи евентуално мешање Русије у „његове“ односе са

Аустро-Угарском. Тајна конвенција обавезивала је Србију да спречи било какву акцију

против Аустро-Угарске, подразумевајући ту Босну и Херцеговину и Новопазарски

157

Слободан Јовановић, „Влада Милана Обреновића“ књига II, Југославија паблик, СКЗ, Београд, 1990,

стр. 58-60.

270

санџак. Аустро-Угарска је прихватила обавезу да ће спречити било какву делатност

против српске владајуће династије и да ће је истовремено помоћи својим утицајем. Она

је даље обећавала подршку и признање када се Србија прогласи за краљевину.158

Члан

4. наведене конвенције био је посебно дискутабилан. У њему се каже да Србија неће

без претходног споразума са Аустро-Угарском закључивати било какав политички

уговор нити преговарати са било којом другом владом. Поред тога, Србија не сме на

своју територију да пусти било коју страну војску или добровољце. Овај члан је Србију

доводио скоро у вазални однос према Аустро-Угарској. У члановима 5 и 6 утврђена је

међусобна обавеза у случају да једна потписница ступи у рат. Овде је следила обавеза

на пријатељско немешање, али је начелно остављена могућност војне сарадње уколико

се то претходно утврди конвенцијама. Члан 7 је давао одређене „погодности“ Србији

по питању евентуалног проширења. У њему је дата могућност Србији да, уколико

настану за њу повољне околности, може, ако је у стању, да се прошири према југу (без

Новопазарског санџака). Аустро-Угарска се обавезала да ће у оваквом случају

подржати српске тежње. Овај члан, међутим, није имао практичну вредност.

Тројецарски споразум (који смо већ споменули) није предвиђао проширење Србије, па

Аустро-Угарска овде практично обавезу није ни имала.159

Наведену конвенцију припремали су у Бечу министар спољних послова

Аустро-Угарске Хајмерле, дипломата Калај*160

и Милан Обреновић (потпуно сам без

иједног српског политичара). Важење конвенције одређено је на 10 година. Када је

конвенција била написана, кнез Милан је наложио свом поверљивом човеку у влади

Чедомиљу Мијатовићу да је потпише (без знања осталих чланова владе). Када су

Пироћанац и Гарашанин видели текст Тајне конвенције, у знак протеста (посебно због

члана 4) су понудили оставке. Кнез Милан уопште није имао намеру да отказује

уговор, али исто тако није желео „пад“ владе у коју је имао поверење. Да би изгладио

ствари, помогла му је аустроугарска дипломатија. То је урађено на тај начин што је

Милан Пироћанац заједно са Бењамином Калајем у Бечу саставио „додатак“ Тајној

конвенцији. У њему се истиче да Србија мора пазити да њени политички уговори буду

у сагласности са Тајном конвенцијом, али да приликом закључивања неће стајати под

158

Слободан Јовановић, „Влада Милана Обреновића“, књига II, Југославија паблик, СКЗ, Београд, 1990,

стр. 59-60. 159

„Историја српског народа“, том V-1 160

* На почетку каријере Калај је био аустроугарски конзул у Београду.

271

надзором Аустро-Угарске.161

Међутим, пре него што је „додатак“ потписан, кнез

Милан је дао Калају својеручно писмо у коме се обавезао, као српски кнез, да неће

закључивати уговоре без знања Аустро-Угарске. На крају читаве ове игре око

конвенција, једина права промена је била та што је Мијатовићу одузето министарство

иностраних дела и додељено Пироћанцу.

Напредњачка влада је на унутрашњем плану у наредних неколико година донела

неке законе који су значили напредак у односу на претходно стање (Закон о судијама,

Закон о штампи, Закон о Народној банци и Порески закон).

Закон о судијама је утврдио да судије могу бити само дипломирани правници.

Исто тако, овај Закон је јемчио независност судских органа од извршне власти. Закон о

штампи био је за то време доста слободоуман. Решење о забрани листа морало је бити

поднето суду у року од 24 часа од доношења. Казне за кривице почињене у штампи су

знатно ублажене и погађале су прво писца, а тек онда уредника штампара и растурача.

Што се тиче Закона о зборовима, он је одобравао све зборове и неполитичка удружења.

Држава је задржала право контроле над њиховим радом. Као напредак треба споменути

Закон о Народној банци и њено оснивање 1883. године.

Они су се и декларисали као политичари „западноевропског“ типа. Проблеми су

више били везани за односе са иностранством. Пре свега, то је било „железничко

питање“. Према погодби са Аустро-Угарском, Србија се обавезала да пругу

Београд - Врање почне да гради 1880. године. Напредњачка влада је без јавног конкурса

обавештавала могуће заинтересоване стране за грађење железнице. Оцењено је да

најбоље услове нуди Генерална унија. Са Генералном унијом су склопљена три

уговора: 1) Уговор о зајму за грађење железнице, 2) Уговор о грађењу железнице, 3)

Уговор о експлоатацији железнице. Иако је Генерална унија била француско друштво,

оно је пословало под окриљем Аустро-Угарске (Бонту, председник друштва је ради

пословања отворио и банку у Бечу). Ипак, треба рећи да није све ишло тако глатко.

Напредњачки министри плашили су се великих обавеза које су проистицале из њега.

Кнез Милан је био највећи заговорник склапања уговора са наведеним друштвом, па је

влада после његовог великог наваљивања пристала на потписивање уговора јануара

1881. године 162

(било је и гласина о корумпираности кнеза и неких министара). Годину

дана касније дошло је до краха Генералне уније. Кнез и влада су били доведени у јако

161

Слободан Јовановић, „Влада Милана Обреновића“, књига II, Југославија паблик, СКЗ, Београд, 1990,

стр. 61. 162

„Историја српског народа“, том V-1

272

тежак положај. Некадашњи савезници напредњака радикали, који су били против

склапања уговора са Генералном унијом, сада су још више подигли глас. Било је

критика како је Генералној унији остављена превелика слобода, као и да се ово

друштво сродило са политиком Аустро-Угарске.163

После великих новчаних губитака (кнеза Милана и државе), Пироћанац и

Гарашанин су, да би спречили свој потпун крах, припремили (хитно) проглашење

Србије за краљевину. Влада је 6. марта 1882. године изнела овај предлог пред

скупштину, који је наравно уз велико одобравање прихваћен. Овај догађај није успео да

забашури сукоб напредњака са опозицијом.

Радикали су влади поднели захтев за објашњење колико је пропаст Генералне

уније (Бонту) коштала Србију. Како влада није имала намеру да одговори, 53

посланика су напустили скупштину. Од тог тренутка престаје свака „демократичност“

напредњака. Врше се разне махинације око избора за упражњена посланичка места, као

и чистке присталица опозиције из редова чиновника. Још један потез бацио је сенку на

напредњачку владавину. Било је то смењивање митрополита Михаила, човека

либералних схватања и браниоца српских интереса (поседовао је и велики углед код

словенофолских кругова у Русији). Влада је ово урадила без знања Архијерејског

сабора који се успротивио томе. Како су епископи одбили да рукоположе новог

митрополита, влада је сменила „непослушне“ епископе и поставила нове, а новог

митрополита је рукоположио карловачки патријарх Анђелић.

Сви догађаји око смењивања црквених поглавара негативно су се одразили и на

руско-српске односе. Русија је истицала да је положај Српске православне цркве у

Србији за њу значајно питање. На овај догађај надовезао се и херцеговачки устанак

1882. године. Краљ и влада су на све начине тежили да спрече пропаганду у корист

устаника, као и било какву помоћ упућену из Србије. С друге стране, опозиција је свим

силама подржавала устанак и покушавала да организује слање помоћи устаницима.

Када је влада успела у једном тренутку да заплени оружје, које је из Бугарске било

послато устаницима, дошло је до још већих протеста Русије. За краља Милана је била

посебно неугодна женидба кнеза Петра Карађорђевића и црногорске принцезе

163

Латинка Перовић и други, „Никола Пашић-песме, чланци говори“, књига II

273

(кнегиње) Зорке. Милан се уплашио јачања претендената на српски престо. Орођавање

две српске династије сигурно није било без благослова Русије.

Сви ови догађаји су Милана још више гурнули у наручје Аустро-Угарској. Он је

на све начине покушавао да уништи главне противнике, радикале. Проблеме му је

задавао у извесном смислу и председник владе Пироћанац због својих изјава у страним

(немачким) новинама, где каже како би Аустро-Угарска требала Босну и Херцеговину

да уступи Србији, јер би на тај начин саму Србију више везала за себе. Поред свега, у

јесен 1882. године дошло је до неуспелог атентата Јелене Илке Марковић (супруге

покојног пуковника Јеврема Марковића). Милан је после свега овога желео да изврши

државни удар и заведе апсолутну власт. Међутим, није добио подршку од

Аустро-Угарске, а и пропао му је план да либерали и напредњаци заједно саставе

владу.

Осећајући да и Русија припрема терен да га уклони са власти, краљ Милан је

послао Јована Мариновића у Русију како би ублажио врло негативан став Русије према

њему.164

С друге стране, Пироћанац је искрено желео побољшање односа са Русијом

како би избалансиро спољну политику Србије према две велике силе, највише

заинтересоване за Балкан. Руски министар иностраних дела Гирс био је хладан. Он је

поручио да Србија, докле год буде водила аустрофилску политику, неће ништа добити

од Русије.

Година 1883. је за Србију била веома бурна. На спољном плану напредњачка

влада имала је један успех, споразум о железничкој вези између Србије,

Аустро-Угарске, Бугарске и Турске. По том споразуму, Бугарска се обавезала да Србији

да везу код Пирота, а Турска код Врања.165

На унутрашњем плану требало је организовати изборе. Напредњаци су желели

промену Устава и залагали су се за Велику народну скупштину. Краљ Милан је био

против тога, јер се плашио победе радикала, а западноевропски парламентаризам му је

био стран. Такође му није био по вољи и напредњачки предлог устава. Он је, пре свега,

био склон апсолутизму и нипошто није желео значајну улогу парламента. Пред саме

изборе, који су одржани септембра 1883. године, вршени су велики притисци на

опозицију (прогони, смењивања у служби итд.). И поред свих притисака, радикали су

164

Слободан Јовановић, „ Влада Милана Обреновића“ књига II, Југославија паблик, СКЗ, Београд,1990,

стр.166. 165

Слободан Јовановић, „Влада Милана Обреновића“ књига II, Југославија паблик,СКЗ, Београд,1990,

стр.170-171.

274

добили апсолутну већину. Краљ Милан, после оставке Пироћанчеве владе, није желео

радикалску. Он је мандат за састав владе поверио Николи Христићу, старом чиновнику,

министру унутрашњих дела из времена друге владавине кнеза Михаила. Он је једним

указом отворио, а другим распустио скупштину. Милан је желео да се, ако може,

обрачуна са радикалима (силно је био охрабрен боравком код немачког цара Вилхелма

I на манервима код Хомбурга).

У јеку велике неизвесности у другој половини октобра у источној Србији избија

буна (тзв. Тимочка буна). О овој буни биће више речи у одељку о политичким

странкама. У сваком случају, после пропасти буне наступа двогодишњи период

апсолутизма краља Милана (многи радикали су избегли из земље као Пашић, неки су

затворени а неки стрељани). Спроведени су чак и „избори“ 1884. године уз потпуну

контролу полиције које су напредњаци добили. На спољнополитичком плану Милану

су поново велике силе задавале „главобоље“. У другој половини 1884. године у

Скијерневици, у Пољској (Русија) састали су се цареви Немачке, Русије и

Аустро-Угарске. Они су закључили да, и поред свих мана, краљ Милан остаје једини

могући владалац у Србији. Милан за ово није знао, па је средином 1885. године (јуни)

изнео предлог аустроугарском посланику Квенхилеру за допуну Тајне конвенције. Та

допуна је садржала пет нових чланова (тачака): краљ Милан ће остати на престолу до

пунолетства свог сина; уколико би аустријски цар од њега или његовог сина затражио

абдикацију у корист неког хабзбуршког принца, они ће је прихватити, али с тим да им

се обезбеде титуле „краљевско височанство" и богат „мајорат“; краљевић Александар ће

бити васпитаван у „Терезијануму“; ако краљ Милан буде збачен или убијен,

Аустро-Угарска ће краљевића Александра држати у Бечу до пунолетства, а затим ће му

помоћи, уколико нађе за потребно, да дође на престо, уколико се краљевић нађе у

земљи у тренутку краљеве смрти или збацивања са престола, аустроугарске трупе ће

ући у Србију да га заштите.166

Овај невероватан предлог који је спојио у себи продају земље, нуђење окупације

итд. запрепастио је и саму Аустро-Угарску. Министар спољних послова Кaлноки није

хтео Миланов предлог ни да узима у разматрање и наговестио му да је његов поступак

недостојан једног владара.

Поред ове неславне епизоде српска влада и краљ су имали и врло лоше односе

са Бугарском. То је нарочито дошло до изражаја после Тимочке буне, када је знатан

166

„Историја српског народа“, том V-1

275

број челника буне и радикала пребегао у Бугарску (тамо се налазио и Никола Пашић).

Гарашанинова влада (који је постао председник 1884. године ) је захтевала од Бугарске

енергичне мере против емиграната. Бугари су покренули тзв. „бреговско питање“. Ово,

наизглед небитно питање, тицало се једног српског имања, које је купио кнез Милош

тридесетих година XIX века. Када је Тимок променио ток, оно је остало на бугарској

страни, а поред њега је постављена једна српска караула. Српска страна је ово питање

покренула тако што је Бугарској приговорила да допушта прелаз српских емиграната

(после Тимочке буне) у Србију. Бугари су одговорили да је караула на бугарском

земљишту и да ће је силом заузети. То се и догодило крајем маја 1884. године, након

чега је Србија прекинула дипломатске односе са Бугарском (претходно је Србија

ултимативно тражила повлачење бугарске војске са ове карауле).167

У суштини спор је

био везан искључиво за српске емигранте према којима је Бугарска била врло

предусретљива. Тројецарски савез је био спреман да посредује ради решавања овог

спора, али су ту намеру предухитрили краљ Милан и бугарски кнез Александар

Батенберг. Како су били и лични пријатељи, брзо су нашли заједнички језик. Сагласили

су се да се размени српско имање код Брегова за неко друго уз српску границу. Што се

емиграната тиче, забранио би им се боравак у пограничној зони до 50 километара.

Бугарска влада није прихватила овај споразум, а потез кнеза Батенберга је чак оцењен

као непатриотски. Тако је овај спор остао и даље нерешен.

У време велике затегнутости између Србије и Бугарске 18. септембра 1885. године

долази до преврата у Пловдиву (седишту Источне Румелије) и уједињења Бугарске и

Источне Румелије. Овај преврат је припреман од стране бугарских националиста из оба

дела Бугарске и руских агената.168

Превратом је збачен гувернер Источне Румелије,

кога је постављала Турска. Бугарски кнез Батенберг је био упознат са припремама за

овај чин, али у њему није директно учествовао, јер Русија није имала поверење у њега.

Русија је заправо желела Батенбергов пад. Батенберг је био стављен у врло тежак

положај. Ако призна уједињење, замериће се великим силама, а у супротном бугарском

народу. Батенберг је прихватио уједињење и конфронтацију са великим силама.

Међутим, као што ће се касније видети, једину праву конфронтацију Батенберг ће

имати са Србијом.

167

Слободан Јовановић, „Влада Милана Обреновића“, књига III, Југославија паблик, СКЗ, Београд,1990,

стр. 220.

168

Слободан Јовановић, „Влада Милана Обреновића“, књига III, Југославија паблик, СКЗ, Београд,1990,

стр. 223.

276

Велике силе нису једнодушно цениле овај догађај. Русија је желела да се

јединствена Бугарска очува, али без Батенберга. Велика Британија је желела да се

тековине Пловдавског преврата задрже, али баш због Батенберга (да би смањила утицај

Русије у Бугарској). Аустро-Угарска и Немачка су имале сличне погледе, с тим што је

Аустро-Угарска била знатно уздржанија због обзира према свом савезнику Србији.

Кнез Милан је бугарско уједињење видео као највећу опасност. Томе је и

допринело његово непријатељство према Русији и Бугарској (због пројекта Велике

Бугарске). Он се плашио великог увећања Бугарске, што би осујетило његове планове

за продор према југу (Косово,Вардарска област ). Аустро-Угарска је, с друге стране,

дипломатским путем покушала да за Србију постигне одређену накнаду. Русија се томе

оштро успротивила, па су силе Тројецарског уговора направиле следећи договор:

1. „Признати свршени чин уједињења Бугарске и Источне Румелије;

2. не откривати постојање тајног Тројецарског уговора;

3. у том циљу извести један дипломатски маневар који ће омогућити

изналажење тражене формуле и

4. не одвраћати Турску од оружане интервенције, пошто је било довољно

сигурно да султан неће прибећи оружаној интервенцији."169

И поред оваквог договора, Аустро-Угарска није много утицала на Србију да

одустане од рата. Чак је њен посланик у Београду Квенхилер потајно подгрејавао ратну

атмосферу. И владајући кругови у Аустро-Угарској нису били задовољни овом

политиком, јер је после ширења Бугарске (под патронатом Русије) изгледало да је

Аустро-Угарска слабија сила пошто њен штићеник, Србија, нема никакву накнаду.

Британци су покушали да иницирају преговоре Бугарске и Србије ради извесне

накнаде Србији (треба рећи да су у оптицај како код Британије, тако и код

Аустро-Угарске били неки мањи територијални уступци нпр. Видин и Трн). Милан је

одбио да прими бугарског изасланика Грекова са кнежевим писмом (Батенберг) из

разлога што није веровао у бугарску искреност, а, с друге стране, дошло би до

погоршања односа са Турском (иако постоје индиције да је Порта била упозната са

овим писмом).

169

Слободан Јовановић, „Влада Милана Обреновића“, књига III, Југославија паблик, СКЗ, Београд,1990,

стр. 220. и „Историја српског народа“, том V-1

277

Сада кнез Милан више није имао разлога да одуговлачи са ратом и 14. новембра

1885. године објављује рат Бугарској. Србија, међутим, није била спремна за рат ни

дипломатски, ни финансијски, ни војно.

На дипломатском плану Србија није обезбедила ни једног савезника. Споразум са

Румунијом није постигнут иако је Србија покренула иницијативу. Грчка је нудила

савез, јер се припремала за рат са Турском, али Србија на тај савез није пристајала,

пошто јој је противник била Бугарска. Црна Гора није била пријатељски расположена

због нетрпељивости супарничких династија Петровића и Обреновића.

Србија је финансијски била „танка“ за рат. У државној каси је било око 60.000

динара, а трошкови ратне припреме су покривани из посебног зајма.

Војска је била у стању формирања, јер после укидања народне војске 1883. године

није могло брзо доћи до стварања модерних војних јединица (за формирање једне

комплетно нове армије било је потребно око 10 година). Број војника који су до почетка

рата са Бугарима служили у „кадру“ није био већи од 28.000. 170

За рат са Бугарском

било је припремљено 51.500 људи и то 550 официра, 43.750 бораца и 7.200 небораца.

Што се тиче става према рату са Бугарском, он је био у Србији врло шарен. Пре

свега, народ у целини био је за рат са Турском и за продор у Стару Србију (Косово,

Македонија). Краљ и напредњачка скупштина су желели нарочито рат са Бугарском.

Аустро-Угарска је посебно краљеве жеље каналисала у том правцу, јер би се у случају

српске победе њен утицај проширио на рачун руског. И овде је већи утицај на Милана

имао Квенхилер него Калноки, који је као министар био носилац званичне политике.

Једини дипломатски успех Србије је остварен преко Аустро-Угарске, а тицао се турске

неутралности у српско-бугарском рату. Краљ Милан је преузео Врховну команду и

започео војне операције. На главном делу фронта (према Софији), српске трупе су за

два дана дошле до села Сливнице, 28 км од Софије. На северу су дошле до Видина и

опселе га. Спорост српских трупа у напредовању омогућила је Бугарима да пребаце

значајан део Народне војске из Источне Румелије и успоставе равнотежу на Сливници.

Они су први извршили напад на српско лево крило, чиме су онемогућили иницијативу

српске војске. Кључни моменат битке се десио када је краљ Милан, после

непроверених вести да би Бугари могли пресећи Србима одступницу, наредио хитно

повлачење кроз Драгомански теснац према Цариброду. Посебно је негативан утисак

170

Слободан Јовановић, „Влада Милана Обреновића“, књига III, Југославија паблик, СКЗ, Београд,1990,

стр . 252-255.

278

оставило Миланово бекство са фронта. Следећи погрешан потез био је Миланово

наређење да се наше трупе повуку са доминантних положаја код Драгомана, чиме је

омогућен бугарски продор ка Пироту. Он је касније под притиском Гарашанина, који за

разлику од њега није био кукавица, опозвао ову наредбу, али касно. Деморалисане

српске трупе су се убрзано повлачиле , па су Бугари наставили продор ка Пироту. Тада

стиже и позив Тројцарског споразума за обуставу ватре који краљ Милан прихвата и

повлачи трупе западно од Пирота. Бугари нису прихватили примирје и настављају

напредовање заузећем Пирота. Око Пирота се развила жестока борба, али Срби нису

успели да га поврате. Аустро-Угарска сада шаље свог изасланика Квенхилера у главни

штаб бугарске војске који кнезу Батенбергу саопштава да прекине непријатељства

иначе ће аустроугарска војска ући у Србију да би помогла краљу Милану. Овај

ултиматум је имао ефекта и кнез Батенберг је прихватио примирје. Прво је од стране

великих сила одређено примирје од два месеца, а мировни уговор између Србије и

Бугарске потписан је 3. марта 1886. године. Овај уговор је садржао само један члан у

коме се каже да између Србије и Бугарске настаје мир. Промена граница није било. У

вези уједињења Бугарске, велике силе су као најприхватљивије решење предложиле

персоналну унију Бугарске и Источне Румелије.

Период који је настао после рата у Србији био је веома буран и донео позитивна

кретања. Милан је прво писмено предложио своју абдикацију, али ју је Гарашанин

одбио. Иначе слабих нерава, краљ је био у врло лошем стању. Сада се пренула и

аустроугарска дипломатија која је поручивала да се краљ Милан по сваку цену мора

одржати на престолу, јер је он остао једина фигура у Србији на коју је могла рачунати.

Милан је послушао и савет краљице Наталије да се приближи радикалима, странци која

је отворено била против овог беспотребног рата. Овај потез ће Милану продужити

владавину за кратко време, али је његова моћ већ умногоме била ограничена. Наредних

пар година проћи ће у сукобу краља и краљице (краљица са сином 1887. године одлази

на Крим). Гарашанин је преотео вођство у Напредњачкој странци, али је због подршке

краљици (која је имала много више симпатија у народу од Милана) морао да се повуче.

Радикали који су били у земљи после српско-бугарског рата били су „помиловани“, а

њихове вође пуштене из затвора. Коначно, Милан је после повлачења Напредњачке

странке позвао Јована Ристића да састави владу. Његова влада је била

либерално-радикалска. Она је означила један нови пут у спољној политици (додуше

врло постепено), а то је приближавање Русији уз покушај одржавања добрих односа са

Аустро-Угарском. На унутрашњем плану, промена власти довела је до излива гнева

279

према напредњацима (преко 140 побијених, велики број премлаћених и малтретираних,

као и многобројне паљевине). Народ је тешко заборављао сва понижења и бахатост

напредњака и краља Милана.

Иако га мисао о абдикацији није напуштала, Милан је на престолу остао све до

6. марта 1889. године. Заслугу за његов останак имају пре свих Фрања Јосиф и његова

дипломатија. Чак му је и немачки цар Вилхелм слао поруку да не напушта престо. На

унутрашњем плану либералско-радикалску владу сменила је чисто радикална, а после

тога краљ Милан се одлучио за промену устава. Он је сматрао да устав треба да буде

почетна тачка за његову абдикацију. Уставотворни одбор је чинило 85 чланова и 12

секретара. Потпредседници су били Јован Ристић, Милутин Гарашанин и Сава Грујић,

а председавао је сам краљ Милан. У изради нацрта устава учествовао је и тада млади

радикалски првак Милован Миловановић, будући министар иностраних дела и креатор

европске оријентације српске спољне политике.

На изборима за уставотворну скупштину радикали су добили скоро 500

посланика, а либерали око 100. Ни један напредњак није изабран. Велика народна

скупштина је изгласала устав 3. јануара 1889. године (познат као Устав из 1888, јер је

по старом календару донесен 22. децембра 1888. године).

Устав из 1888. године први је такав акт којим се представничка демократија

уводи у Србију. То је омогућио пре свега снажан успон Народне радикалне странке, али

и учешће једног од њених челних интелектуалаца, Милована Миловановића, у његовој

изради.

Овај устав је врло детаљно регулисао грађанска права. Миловановић је ово

тумачио тако што код нас у овој области није било дуже традиције, па се мора посебно

изнети све што је забрањено. Устав није дозвољавао да се поједине његове одредбе о

правима и слободама обуставе због ванредног стања.

Законодавна власт је била подељена између краља и парламента. И краљ и

парламент имали су право законодавне иницијативе, а краљ је имао и право вета на

законе. Како је краљ вршио извршну власт преко министара, на тај начин је и

успоставена одговорност извршне власти према парламенту. Судије су именоване од

владе уз потпис краља. Судови су били независни, а судије су биле позване да суде

само по законима.

Милован Миловановић је сматрао да је Уставом из 1888. године прихваћено

начело народне суверености, зато што је народно представништво у центру власти

280

(законодавне, контролише извршну власт, као и вођење спољне политике путем

ратификације међународних уговора).

Организација народног представништва представља значајан чинилац наведеног

устава. Миловановић сматра да морају бити испуњена два услова за легитимно

заступање народа у скупштини. Први услов је да чланови народног представништва

уживају поверење народа кога представљају по свом изричитом пристанку. Други

услов је поседовање стручности и знања ради обављања своје дужности. У вези овог

другог става, уставом је предвиђено да од укупног броја посланика у скупштини, њих

30 мора имати факултетско образовање.

Скупштина је устројена као једнодома, а изборни систем је пропорционални. Овај

систем Миловановић сматра демократичнијим и детаљно га је разрадио.171

Устав из 1888. године означава ступање Србије у ред земаља са уставом

загарантованом парламентарном демократијом.

Последњи спољнополитички потези краља Милана изведени су у режији

дипломатије Аустро-Угарске. Она је припремала терен за одржавање утицаја и после

краља Милана. Посебно је желела да умањи значај уставне одредбе којом се српска

војска не може ставити у службу стране државе без одобрења народне скупштине.

Допуна Тајне конвенције била је последњи спољнополитички акт за време

владавине краља Милана. Преговори у вези допуне Тајне конвенције вођени су између

краља Милана и грофа Калнокија, уз посредовање аустроугарског посланика у

Београду Хенгелмилера. Са овим разговорима био је упознат и Ристић, кога је краљ

Милан планирао за првог намесника после абдикације. Преговори су вођени током

јануара и фебруара 1889. године и завршени су потписивањем Протокола. Потписници

овог Протокола били су Чедомиљ Мијатовић и посланик Хенгелмилер. Треба истаћи да

Мијатовић није знао да је Ристић био упознат са протоколом. Овим актом

Аустро-Угарска се обавезала да ће спречити сваки упад непријатељских трупа у

Србију, оружаном силом или политичким посредовањем код Порте, ако би опасност

долазила од Турске (члан 2). У члану 3. утврђено је да ће српско-аустроугарска војна

сарадња бити у складу са Уставом Краљевине Србије. Најзначајнији за Србију је био

члан 4. којим се Аустро-Угарска обавезала да ће потпомоћи проширење Краљевине

Србије у правцу Вардарске долине толико далеко колико прилике дозвољавају. У члану

171

Милам Миловановић, „Државно право иначела спољне политике краљевине Србије“, предговор проф.

др Стојановић Радослав, Филип Вишњић, Београд, 1997.

281

5. је Аустро-Угарска прихватила обавезу да ће помоћи консолидовање економског и

финансијског стања у Србији.172

У вези Протокола Ристић је дао формалну изјаву (у виду писма краљу) да ће, као

први намесник, савесно испуњавати међународне обавезе настале под владом краља

Милана.

Намесништво су сачињавали Јован Ристић, генерал Коста Протић и генерал Јован

Белимарковић. Милан није желео радикале у намесништву, а са два генерала

обреновићевца, желео је да задржи утицај у војсци.

Намеру да абдицира краљ Милан је саопштио министрима три дана пре тог чина.

Дан пре абдикације то је саопштио и руском посланику Персијанију. Проглас о силаску

са престола Милан је прочитао на дворском пријему 6. марта 1889. године. Његов

силазак са власти означио је и крај једног врло бурног периода српске историје који је

започео са много надања, а завршио се без спектакуларних остварења.

11.3. Спољна политика Србије после абдикације краља Милана па до 1903. године

Крајем осамдесетих година радикали постају доминантна странка у Србији.

Никола Пашић после доласка из емиграције (1883-1889. године) постаје вођа странке,

председник скупштине и 1891. године председник владе. На изборима 1890. године

радикали су добили 80% гласова. Са оваквом већином радикали су почели са

коренитим променама на унутрашњем плану, где су формирали општинске, сеоске и

окружне самоуправе засноване на начелу изборности управних тела.173

У спољној политици почео је заокрет према Русији*174

. Пашић је 1890. године био

примљен код руског цара, а исте године Русија је Србији поклонила извесну количину

војне опреме. Наредне године Русију је посетио краљ Александар у пратњи Ристића и

Пашића. Вођени су разговори о Босни, Македонији и о укупним односима на Балкану.

Радикали су покушали да раде и на економској независности. Влада је донела

одлуку о раскидању уговора о коришћењу српских железница 1889. године, као и

172

Слободан Јовановић, „Влада Милана Обреновића“, књига III, Југославија паблик, СКЗ, Београд, 1990,

стр. 367-368. 173

„Историја српског народа“, том V-1 174

*Намесници нису упознали владу радикала са Тајном конвенцијом и Протоколом из 1889. године.

282

одлуку о прекиду уговора о закупу монопола соли и дувана 1890. године. Овим

одлукама удео странаца је био смањен у српским финансијама. Нови трговински уговор

са Аустро-Угарском није донео велике промене. Покушаји српске владе да спроведе

заштитне мере за српску привреду пропали су, због забране извоза српске стоке у

Аустро-Угарску (1890-1891. године). Разлог за овај неуспех био је у томе што су

интереси пољопривреде (посебно сточарства) били претежни у односу на индустрију и

занатство.

Беч није био одушевљен ни повратком митрополита Михаила на чело српске

цркве 1889. године због његовог русофилства. Краљ Милан такође није симпатисао ни

радикале ни митрополита Михаила. Он је тражио да се краљици Наталији забрани

долазак у Србију. Када се краљица крајем 1889. године вратила у Србију, убрзо је

дошао и Милан притиснут дуговима. Милан се нарочито окомио на владу која је

прихватила његов предлог да краљица напусти земљу (1891. године). Влада је са

краљем Миланом договорила да му исплати три милиона франака. У исплати је

учествовала и Русија са два милиона франака, јер је желела да се Милан по сваку цену

одстрани из Србије. Заузврат је тражено од Милана да да свечану изјаву да иступа из

држављанства и да се више неће враћати у земљу. Његова је изјава спроведена кроз

скупштину и дата јој је законска снага (1892. године).

После сукоба либерала и радикала око упражњеног намесничког места (услед

смрти генерала Косте Протића) долази до распуштања скупштине и расписивања

избора које добијају радикали (уз крваве догађаје који су их пратили). Сукоби су се

наставили у скупштини, где су радикали са народњацима чинили опструкцију.

Либералска влада је радикалским и напредњачким посланицима одузела мандате и

доделила их либералима.

Државни удар краља Александра 1. априла 1893. године прекинуо је дотадашње

стање. Проглашено је Александрово пунолетство. Радикали се нису много противили

овом кораку и очекивали су нове изборе. На њима су добили огромну већину (88%), а

краљ Александар је мандат за састав владе дао умереним радикалима (Докић).

Радикали су се, међутим, одржали на власти само 9 месеци. Краљ је упорно одбијао да

мандат за састав владе да Пашићу плашећи се његове чврстине (и нетрпељивости према

Обреновићима). Краљ Милан се почетком 1894. године вратио у земљу, а председник

владе Сава Грујић се повукао. Наредних девет година биће углавном испуњене

покушајима да се што више укину демократске слободе и учврсти власт Обреновића и

283

њихове дворске камариле. Државним ударом 9. маја 1894. године укинут је Устав из

1888. године и враћен на снагу Устав из 1869. године.

Треба рећи да је у периоду од 1889. до 1895. године оживео национални рад у

Старој Србији и Повардарју. Наш национални рад који је пре 1875. године био доста

развијен у свим областима, нагло је пресечен турским прогањањем наших учитеља и

затварањем школа (Кичево, Дебар, Куманово, Кратово, Скопље, Велес итд.). У исто

време долази до јачања грчке и бугарске пропаганде у Македонији. Тек после 1886.

године Србија покушава да отварањем конзулата у Скопљу и Солуну настави деловање

у овим крајевима. 1889. године отварају се конзулати и у Приштини и Битољу.

Оснивање друштва „Свети Сава“ у Београду 1886. године требало је да ојача подршку

српском живљу у Старој Србији и Македонији, где су доминирале грчка и бугарска

црква. Русија је желела да се сузбије превелики бугарски утицај у Македонији и

предлагала патријаршији (цариградској) да у Скопљу и Охриду постави српске

владике. У сваком случају Срби су се приближавали Русима, Грцима, па и Турцима да

би заштитили своје интересе и становништво у овој области.175

Иако је у Србији око

друштва „Свети Сава“ било сукоба на партијској основи (радикали-Новаковић), ипак је

спољнополитички рад на овом подручју кренуо узлазном путањом. Са Грцима је

практично направљен договор о зонама утицаја и сарадњи, а обезбеђена је и важна

подршка Русије за национални рад у Македонији.

Морамо посебно нагласити значај оснивања конзулата у Приштини 1889. године,

јер су везе са косовским Србима до тада биле прилично слабе и владало је велико

непознавање прилика на Косову. Српски конзули, почев од Луке Маринковића (који је

и убијен у Приштини), Бранислава Нушића, па надаље слали су врло исцрпне извештаје

о положају српског народа на косовско-метохијском подручју, што ће бити од великог

значаја за стратегију српске спољне политике у овом правцу. Такође, оснивање

конзулата дало је Србима на Косову наду да матична држава жели да им помогне и

заштити их од шиптарских и турских зулума.

На унутрашњем плану после Симићеве и Христићеве „чиновничке“ владе дошла је

напредњачка Стојана Новаковића. У спољној политици Новаковић је направио заокрет

тиме што је одустао од аустрофилске политике. Овим заокретом напредњака више није

било аустрофилских странака у Србији. Новаковић је потврдио дотадашњу

оријентацију према Старој Србији и Македонији. Због таквог става дошло је и до

175

Слободан Јовановић, „Влада Александра Обреновића“ књига III, Југославија паблик, СКЗ, Београд,

1990, стр. 92-104.

284

несугласица са Аустро-Угарском. Наравно, као што је већ уобичајила, Аустро-Угарска

је отежала српски извоз стоке. Врхунац сукоба је настао 1896. године, када су у

Будимпешти у славу хиљадугодишњице мађарског доласка у Европу ношене и српске

заставе, између осталих застава круне Светог Стефана.176

Србија је и поред тешкоћа

наставила деловање у Македонији. И следећа влада коју је саставио Ђорђе Симић од

ванстраначких личности и „умерених“ радикала имала је сличну оријентацију. Ова

влада је била суочена са разбуктавањем Источне кризе, јер је после избијања Критског

устанка дошло до рата између Грчке и Турске. Србија није била спремна за улазак у рат

са Турском, али је са Бугарском склопила уговор тзв. Угодбу која је требала да послужи

као основ за политички и царински савез. Угодба је садржавала три тачке. У првој

тачки је утврђено да ће сва питања која се тичу српског и бугарског народа у Турској

споразумно расправљати. У другој тачки обе стране су се обавезале да неће

предузимати ништа без сагласности друге стране што би пореметило тадашњи status

quo на истоку. У трећој тачки се истиче да, док стране споразума не утврде сфере

интереса у земљама Отоманске империје, у националним, верским и школским

питањима не чине сметње једна другој.177

Било је предвиђено да и Црна Гора потпише угодбу. Кнез Никола је желео да са

Србијом разграничи сфере интереса у Турској, али српска страна није сматрала да је

дошло време да се то уради. Због тога споразум са Црном Гором није потписан.

После победе радикала на изборима 1897. године, краљ Александар је завео

монархијску диктатуру 7. октобра 1897. године. Циљ диктатуре је био потпуно

уништење парламентаризма и „тиха“ ликвидација политичких странака. Краљ Милан је

атентат извршен на њега (безуспешно) 6. јула 1899. године искористио за обрачун са

радикалима. Вође радикала (Протић, Павићевић, Ђурић, Живковић) осуђене су на

двадесет година робије. Пашића (који је управо изашао из затвора због кривице у вези

са штампом) и Косту Таушановића чекала је смртна казна. Русија и Аустро-Угарска су

посредовале у овом случају у корист Пашића, али њему то није било познато. Био је

присиљен да својом изјавом тешко компромитује Радикалну странку.

На пољу спољне политике дошло је до погоршања односа са Русијом, па је у

периоду 1897-1898. године руски посланик био повучен из Београда. Помирљива

176

„Историја српског народа“, том V-1 177

Слободан Јовановић, „Влада Александра Обреновића“ књига III, Југославија паблик, СКЗ, Београд,

1990, стр. 337-338.

285

политика вођена је према Турској од које су се очекивали уступци у Македонији. Остао

је ослонац на Аустро-Угарску, али ће и он после разлаза Милана и Александра (по

питању женидбе краља Александра са Драгом Машин) бити умногоме ослабљен.

Монархијска диктатура је одласком краља Милана (који је убрзо умро фебруара

1901) углавном престала. Александар се окреће Русији и радикалима (на унутрашњем

плану).

Веома нестабилан (и неспособан) као владар, у периоду од 1900. до 1903. године

краљ Александар се кретао између обнове парламентаризма (Устав из 1901. године) и

диктатуре. Велике силе су се све више дистанцирале од њега. Непопуларан и у народу

и у војсци пао је као жртва официрске завере 29. маја по старом календару (11. јуна по

новом) 1903. године. Његова погибија означила је крај једног раздобља српске спољне

и унутрашње политике, у коме су врло често интереси властодржаца (нарочито у

спољној политици) били често против интереса нације и државе.

11.4. Појава нових политичких странака и њихово спољно-политичко

опредељење

Период после 1878. године у Србији су обележиле три странке: Либерална,

Напредњачка и Радикална. Берлински конгрес донео је Србији независност, а

либералима врхунац моћи. Додуше, разлог томе је пре свега успешно ангажовање

либералског лидера Јована Ристића.

Прихватајући сарадњу са Аустро-Угарском, Ристић није желео да то буде трајно

опредељење Србије. Његови ставови по питању спољне политике Србије тако су се

битно разликовали од ставова кнеза Милана. Ристић је планирао да Србија ослонац

може пре свега тражити у Русији или евентуално Француској. Иако је Русија покушајем

стварања велике Бугарске угрозила српске интересе, ипак је код њега превагнуло

схватање да би Русија својом политиком после Берлинског конгреса много више ишла

на руку Србији него Аустро-Угарска. Главни разлог је био тај што је Русија и даље

била јако заинтересована за слабљење Турске, на чији би се рачун Србија најпре могла

смирити.

Како кнез (касније краљ) Милан није прихватао Ристићеве погледе (а нарочито

његова заштитница Аустро-Угарска), либерали су непуне три године после Берлинског

конгреса морали да се повуку са власти. Никада после тога (иако су учествовали у

владама) нису успели да поврате старе позиције. Учествовање Јована Ристића у

286

намесништву после Миланове абдикације више је истакло значај његове личности него

његове странке.

Младоконзервативци 1881. године оснивају Напредњачку странку желећи да се

представе као слободоумна странка про-западне оријентације. Тон оваквим схватањима

дају и вође Милутин Гарашанин, Милан Пироћанац, Чедомиљ Мијатовић и др. На

самом почетку у добрим односима са „опозиционим колегама радикалима“, касније ове

странке постају љути противници.

Тајна конвенција из 1881. године изазваће извесне несугласице између Милана и

напредњака (Гарашанин и Пироћанац изнудиће и допуну Тајне конвенције која у

суштини неће имати никакве последице), али касније они ће се толико зближити да ће

напредњаци постати практично Миланова странка.

Основно обележје напредњака у спољној политици било је њихово

аустрофилство. Иако у неку руку блаже оријентисани према северном суседу, нису се

противили Милановим претераним блиским односима са Аустро-Угарском који су

понекад ишли и на штету српских националних интереса.

Један од највећих спољнополитичких промашаја (ако не и највећи) је дата

подршка краљу за рат са Бугарском 1885. године. Овај рат донео је вишеструку штету

Србији. Погоршани су односи са Бугарском, која је као савезник увек била неопходна

за коначан обрачун са Турском и ослобађање делова српског народа у Турској.

Истовремено је и могућност стварања савеза са осталим балканским државама

остављена за нека боља времена. Углед Србије у свету, а посебно на Балкану, веома је

опао. Изазване су непотребне жртве и разарања, што је представљало велики терет за

једну сиромашну земљу.

Не треба заборавити и неке позитивне потезе напредњака на спољнополитичком

пољу. То су биле активности везане за ширење српског утицаја у Старој Србији и

Македонији. Ово је било и у складу са ставовима краља Милана о правцу ширења

српске државе.

Након абдикације краља Милана, Напредњачка странка (која већ није била на

власти) губи дотадашњи значај. Стојан Новаковић ће 1895-1897. године водити једну

напредњачку владу и на спољнополитичком плану направиће заокрет. Његова странка

одриче се аустрофилства и енергично покушава да ојача српски утицај у Македонији.

Спољнополитичка оријентација свих српских странака после овог заокрета

напредњака постаје врло блиска и на том пољу више неће бити великих трвења.

287

Радикали (Народна радикална странка) су представљали најорганизованију

странку у Србији XIX века. Настала од присталица и сарадника Светозара Марковића,

израстала је у грађанску (али и популистичку) странку левог центра.

Већ на самим својим почецима радикали су истакли свој непријатељски став

према Аустро-Угарској, коју су сматрали непријатељем Србије и српског народа. У

својим написима Никола Пашић је образложио разлоге зашто се српски интереси косе

са аустроугарским. 178

Он је оценио да у продору Аустро-Угарске на југоисток Европе,

Србија представља једну етапу. Српски интереси су тиме угрожени и у Старој Србији и

у Македонији. Аустро-Угарска ће у том наступању бити подржана од Немачке. Свакако

да ће то ширење угрозити интересе прво Русије, затим Француске, а вероватно и

Британије. Он сматра да Срби и други балкански народи могу остварити националну

независност у савезу са Русијом и њеним савезницима. Између балканских народа

могла би да буде створена конфедерација или федерација.

После Тимочке буне Радикална странка је била добрим делом уништена, неки

страначки прваци убијени (Љуба Дидић и др.), неки бачени у тамницу ( Пера

Тодоровић), а неке угледне вође су избегле у иностранство (Пашић). Ипак, странка се

одржала и успела да преживи године прогона 1883-1889. Њен однос према рату краља

Милана против Бугарске био је негативан, јер су сматрали да се ради о државама са

истоветним или блиским интересима. Емигранти, радикали су у Бугарској били добро

примљени.*179

После доласка радикала на власт, у Србији почиње да се мења њена

спољнополитичка оријентација. Почиње приближавање Русији (уз осцилације па и

погоршања крајем деведесетих година), а под тим утицајем и тежња за економском

независношћу од Аустро-Угарске. Радикали посебно истичу (Пашић) да је

Аустро-Угарска у офанзиви на Балкану и да потискујући Русију и Француску са ових

простора опасно угрожава српске националне интересе. Радикали се залажу и за један

велики словенски савез на челу са руским царем.180

Прогони, иницирани од краља Милана, крајем XIX века (Ивањдански атентат)

утицали су и на унутрашње поделе Радикалне странке. Ипак, ове групације нису имале

различите погледе на спољну политику.

178

Латинка Перовић и други, „Никола Пашић-песме, чланци, говори“, књига II 179

*Радикали су имали добре односе са бугарским либералима (цанковисти) и радикалима

(каравеловци).

180 Латинка Перовић и други, „Никола Пашић-песме, чланци говори“, књига II

288

11. 5. Србија и њени суседи (1878-1903. године)

После Берлинског конгреса, спољну политику Србије обележиће значајно

приближавање северном суседу (и западном) Аустро-Угарској. Та блискост биће

изразита за време владавине Милана Обреновића (до 1889. године), али ће се њен

значајан утицај (нарочито економски) осећати све до краја владавине династије

Обреновић. У овом одељку нећемо се шире бавити Аустро-Угарском, јер је о њој већ

подробно писано.

Турска је била велика сила у знатном опадању. У ствари, њу су у Европи

одржавали сукоби европских сила, које нису желеле да дозволе једна другој

доминацију на Балкану. Вероватно да би и сами хришћански народи Балкана (Срби,

Румуни, Бугари, Грци) уједињени сломили турску моћ да се ту нису појављивале

Аустро-Угарска, Немачка или Велика Британија које су, да би спречиле руски продор

на Балкан, одржавале у животу „болесника на Босфору“. То се посебно односи на

Велику Британију, која као поморска сила број један тежи да спречи продор Русије ка

обалама источног Средоземља и врло вешто користи супротност руских и

аустроугарских интереса.

Србија у овом периоду наставља просветну, културну и политичку пропаганду у

деловима Турске насељеним српским живљем (Стара Србија, северна Албанија,

Македонија). Њена пропаганда се сада сукобљава на подручју Вардарске области и

Македоније (од Егејског мора до Шар-планине и од Пирина до Црног Дрима), па чак и

Старе Србије са пропагандом Бугарске и Грчке. Добијајући самосталну цркву

(Егзархат) Бугарска покушава да на овом пољу изврши што јачи продор, нарочито

после добијања владика у Скопљу и Охриду. Такође, српско школство је почело да се

потискује из ових области.*181

Србија неку посебну помоћ од Аустро-Угарске није

добила, па се деведесетих година XIX века (после Миланове абдикакције) окреће

Русији, која показује интерес да подржи српску прогапанду и евентуално ширење ка

Старој Србији и Македонији.

Што се тиче Грчке ту су сукоби били мањи, али су постојала и значајна спорна

питања о сферама интереса (нпр. Битољ.).

181

* Било је покушаја да Бугарска отвори своје школе чак и у Сјеници.

289

Све у свему, Србија је у погледу политичке акције према југу била у тежем

положају него пре Берлинског конгреса (треба рећи да су кнез Милош и Илија

Гарашанин имали разгранату мрежу агената по Старој Србији и Македонији).

Пут према Босни и Херцеговини сада је био затворен како аустроугарском

окупацијом, тако и Тајном конвенцијом.

Рат са Бугарском 1885. године озбиљно ће угрозити српске интересе у Турском

царству, па и престиж саме Србије, која је дотад ипак била респектована као локална

војна сила (у односу на Бугарску, Грчку и Црну Гору).

Позитивни кораци у спољној политици Србије јављају се после 1890. године када

се одвијају преговори о сарадњи са Грчком и Бугарском (са овом последњом је и

склопљен уговор „Угодба“, као увид у политички и царински савез). Од 1897. године

Србија преговара и са Турском тражећи отварање српских школа у битољском и

солунском вилајету. Почиње и значајније растурање школских књига на српском

језику, а после дуготрајних преговора Срби добијају и две „владичанске столице“, једну

у Скопљу и другу у Призрену.

Крајем XIX века почињу и оружане акције Србије, Бугарске и Грчке у

Македонији, где оне почињу да стварају четничке одреде, све у циљу разграничења

интересних сфера.

Грчко-турски рат 1897. године, завршен грчким поразом, показао је да балканске

државе своје интересе могу да остваре једино у савезу.

Треба у овом одељку сагледати још један аспект односа Србије и суседа. То су

односи са народима у Аустро-Угарској. Као што је наведено, Тајна конвенција је за

извесно време спречила дипломатска и национална дејства Србије у Аустро-Угарској.

Што се тиче односа Срба и Хрвата у Аустро-Угарској, поједини млађи политичари су

сматрали да су сукоби штетни за обе стране и да је у њиховом интересу сарадња

(Миловановић, Пашић). Нека чвршћа и одређенија идеја о стварању југословенске

заједнице још није имала значајнији утицај.

290

11.6. Оцена спољнополитичког деловања Краљевине Србије од 1878. до 1903.

године

Србија се после ратова са Турском 1876-1878. године нашла у врло тешкој

ситуацији. Савезница Русија је стварала себи упориште Велику Бугарску, не водећи

(бар у почетку) много рачуна о интересима Србије. Мора се одати признање Јовану

Ристићу, који је уочио несагласност великих сила о Источном питању, па је на

Берлинском конгресу преговарајући са свима понаособ успео да обезбеди њихову

подршку приликом гласања о питањима од интереса за Србију. Аустроугарско

„покровитељство“ на конгресу сматрао је привременим, јер ова сила (што се касније и

показало) није имала намеру да штити српски национални интерес, из простог разлога

што се то косило са њеном жељом да што дубље продре на Балкан.

Аустрофилство краља Милана врло брзо га је удаљило од искусног и рационалног

политичара какав је Ристић. Све до краја своје владавине (па и касније) Милан ће сам

бити креатор спољне политике са изразитим проаустроугарским обележјем. Очекујући

да ће убрзо доћи до рата између Аустро-Угарске и Русије, Милан се надао да ће он као

аустроугарски савезник освојити Македонију.182

Свакако ова једнострана политика није донела много користи Србији. Русија је, с

друге стране, почела да окупља противнике краља Милана (црногорску династију,

митрополита Михаила, Карађорђевиће, емигранте радикале и др.). Иначе слабих

нерава, Милан је почео на сваком кораку да привиђа руске шпијуне и своје противнике.

Одрицање од Босне и Херцеговине је још један потез из спољнополитичке

активности Милана Обреновића. Он је заузврат здушно покушао да сву пажњу народа

пребаци на Македонију. Ипак, ни аустрофилство, а ни рат са Бугарском 1885. године

нису му донели улазак у Македонију.

Може се рећи да је једина светла тачка спољне политике Србије од 1878. до 1903.

године била управо ова оријентација према Македонији,односно Старој Србији и

Повардарју. Нарочито се ова активност развија после 1890. када Србија покушава на

све начине да парира Бугарској и Грчкој, које су већ озбиљно развиле своје пропаганде

у њој.

182

Слободан Јовановић, „Влада Милана Обреновића“, књига II, Југославија паблик, СКЗ, Београд,1990,

стр. 376-377.

291

Године после Миланове абдикације донеће и извесне промене које се пре свега

огледају у покушају приближавања Русији. У тим односима биће успона и падова, али

ће чврста аустрофилска политика дефинитивно бити напуштена. Као успехе у овом

периоду можемо означити отварање српских конзулата (Скопље, Солун) и устоличење

српских владика.

Генерално гледајући, наведени период је обележио покушај везивања Србије за

једну силу, која није имала комплементарне циљеве са Србијом. Та политика није дала

резултат. Показало се да су стари политичари оријентисани према западној Европи и

Русији имали више слуха (Ристић, Гарашанин), а њихове идеје у спољној политици

настављају радикалски прваци који полако улазе на политичку сцену (Пашић,

Миловановић).

Европа се у овом периоду дели на две супарничке групације. Централне силе које

су формирале савез (Немачка, Аустро-Угарска, Италија) и Француску, Русију и Велику

Британију чији је савез на помолу (Антанта). У великом прегруписавању мораће и

Србија да нађе своје место.

292

12. УСТАВ ИЗ 1888. ГОДИНЕ И УСТАВНЕ ПРОМЕНЕ ДО КРАЈА XIX ВЕКА

После великог успеха радикала на изборима 1887. године краљ Милан је донео

одлуку за промену устава, што би истовремено била и основа његове абдикације

(одлазак са престола). Избори за уставотворну скупштину донели су још једну велику

победу радикала, па је будући устав практично био креација интелектуалне елите ове

странке. Посебан значај у изради нацрта овог устава имао је и млади радикалски

интелектуалац, Милован Миловановић, париски доктор права. За израду устава био је

именован уставотворни одбор састављен од првака свију странака. Овај одбор је бројао

више од осамдесет чланова и био је веома гломазан, па је из његове средине изабран

један ужи одбор од дванаест чланова. Тај одбор је радио од 22. октобра до 24. новембра

и нацрт који је израдио био је углавном усвојен од уставотворног одбора и од Велике

скупштине.

У новом уставу обрађена је посебна пажња на права српских грађана за разлику од

Устава из 1869. Изречена су многобројна ограничења која ни законодавац не сме

наметати грађанским правима. Ова права била су сада обезбеђена не само од управне

власти већ и од судске власти. Нови устав је побројао читав низ мера које је сматрао

као противне слободи штампе (цензура, кауција, претходно одобрење итд.). По новом

уставу, владалац није могао (као по Уставу из 1869. године) у случају спољне или

унутрашње опасности да обустави сва уставна права грађана. Нови устав је дао

грађанима право да без ичијег одобрења туже чиновнике суду. Одговорност министара

је такође пооштрена и министарска кривица је застаревала за четири године од како је

дело учињено. Како је скупштина бирана на три године, министарска кривица није

могла да застари док се она бар једном не би обновила на изборима. Устав је

гарантовао судску независност и изричито је забранио преке судове.

Нови устав је знатно проширио власт Народне скупштине. По Уставу из 1869.

године, владалац је био важнији чинилац у законодавству од скупштине. По новом

уставу, законодавни предлози могли су доћи како од краља, тако и од појединих

посланика. Краљ убудуће није могао да издаје привремене законе. Проширена је и

финансијска власт скупштине. Буџет по новом уставу није могао да продужи своје

важење и на следећу годину без одобрења скупштине. Скупштина је била надлежна и

за доношење и за продужење важења буџета.

293

Нови устав је скупштини признавао право питања, интерпелација, право анкете и

истраге, право примања петиција итд. По новом уставу, допуштено је спајање

министарског и посланичког положаја, јер министри више нису сматрани за краљеве

чиновнике већ за политичке личности.

У складу са изнетим, уочава се да нови устав усваја парламентарни режим

(буџетско право скупштине, надзор над радом министара и узимање министара из круга

посланика). Избор и састав скупштине постао је независтан у односу на извршну власт.

Владини посланици су укинути, непосредни избори су заведени и у варошима и у

срезовима, а јавно гласање је замењено тајним.

Нови устав је скупштински поступак учинио сложенијим. Законски предлог

скупштина није могла да узме у разматрање док о њему није саслушала мишљење

Државног савета, који је вршио дужност сталног законодавног одбора и надокнађивао

недостатак интелигенције. Скупштина никако није могла да усвоји неки предлог који

није претресен у неком од њених одбора. По изласку из одбора, о предлогу су се

водили један начелан и два посебна претреса. После тога гласало се о предлогу у

целини. И нови устав прихватио је једнодоми систем, али је увео више накнада за

дводоми систем. Прво, то су били такозвани квалификовани посланици (у сваком

округу морала су се од укупног броја посланика бирати двојица са факултетском

дипломом или вишом стручном спремом). Друго, већ поменути законодавни предлози

Државног савета. Треба поменути и сразмерно представништво (начело изборног

количника).

Посебан значај у Уставу из 1888. године има начело самоуправе. Творци Устава

из 1869. године желели су да задрже централизовану администрацију кнеза Михаила.

Нови устав прогласио је не само општинску самоуправу, него и среску и окружну. Тада

су први пут установљене окружне и среске скупштине и одбори. Ови органи ће од

државног чиновништва преузети један део локалне управе.183

Велика народна скупштина је устав изгласала 3. јануара 1889. године (познат као

Устав из 1888. Године, јер је по старом календару донета 22. децембра 1888. године).

Овај устав представља велику победу грађанских демократских начела за која се народ

у Србији борио још од прве владе кнеза Милоша.

183

Јовановић Слободан, „Влада Милана Обреновића“, књига 2, БИГЗ, Београд, 1990, стр. 345-350.

294

Њиме су детаљно регулисана грађанска права. Пре свега, зато што у Србији у овој

области није било дуже традиције. Устав није дозвољавао да се поједине његове

одредбе о правима и слободама обуставе због ванредног стања.

Законодавна власт је била подељена између краља и скупштине. Краљ и

парламент су имали право законодавне иницијативе, а краљ је имао и право вета на

законе. Како је краљ вршио извршну власт преко министара, на тај начин је и

успостављена одговорност извршне власти према парламенту. Судије су именоване од

владе уз потпис краља. Судови су били независни, а судије су биле позване да суде

само по законима.

Милован Миловановић је сматрао да је овим уставом прихваћено начело народне

суверености зато што је народно представништво у центру власти (законодавне,

контролише извршну власт, као и виђење спољне политике путем ратификације

међународних уговора). Организација народног представништва представља значајан

чинилац наведеног устава. Миловановић сматра да морају бити испуњена два услова за

легитимно заступање народа у скупштини. Први услов је да чланови народног

представништва уживају поверење народа кога представљају по свом изричитом

пристанку. Други услов је поседовање стручности и знања ради обављања своје

дужности. У вези овог другог става, уставом је предвиђено да од укупног броја

посланика у скупштини њих тридесет мора да има факултетско образовање.

Скупштина је устројена као једнодома, а изборни систем је пропорционалан.

Овим уставом Србија је ступила у ред земаља са уставом загарантованом

парламентарном демократијом.

У наредном периоду, а непосредно после абдикције краља Милана (6. марта

1889. године), било је више трзавица и преврата у политичком животу Србије.

Државним ударом од 9. маја 1894. године укинут је Устав из 1888. године и поново

враћен Устав из 1869. године. Ово се догодило после повратка краља Милана у земљу,

ради учвршћења династије Обреновић на престолу (после његове абдикације на престо

је дошао његов син Александар). Овај устав је био октроисан пошто је претходни

обустављен државним ударом, па је ова уставна промена била корак назад у односу на

Устав из 1888. године.

И после Миланове смрти његов син Александар је лутао између сарадње са

најјачом странком (радикалима) до покушаја успостављања апсолутизма. Александар је

1901. године донео нови устав који је имао сто седам чланова и био је карактеристичан

по томе што се реч краљ најчешће спомиње у његовим одредбама. Овај устав увео је

295

дводоми систем (Сенат и Скупштина). Повећан је бирачки цензус, а у ред

престолонаслеђа се уводе и женски потомци.

Мајски преврат 1903. године коначно је у Србији затворио период нестабилности

и отворио врата истинској парламентарној демократији. Устав донет 1903. године у

својим основним поставкама у потпуности се базирао на Уставу из 1888. године. На тај

начин је заокружен уставноправни систем Србије у периоду од 1804. до 1903. године.

296

297

13. КРАЉЕВИНА СРБИЈА ОД 1903. ДО 1912. ГОДИНЕ

Краљевина Србија обухвата историјски период од 1882. године до 1918. године,

док се у ширим оквирима под називом нововековна српска држава сматра период од

1804. године. Милан Обреновић постаје њен први нововековни краљ. Главни град

Краљевине Србије био је Београд, док је званични језик био српски, а вера православна.

Свечана песма „Боже правде“' је првобитно била химна Кнежевине Србије, а од

1882. године и Краљевине Србије и у оргиналним стиховима се велича српски кнез.

Текст ове химне написао је Јован Ђорђевић 1872. године.

13.1 Мартовске демонстрације и државни удар

Тек што је нови устав заживео долази до нових криза. Радници и студенска

омладина, коју је подржавало либерално грађанство Београда, приредили су 23. марта

1903. године масовне демонстрације, а оне су се претвориле у велике сукобе са

полицијом. На београдским улицама дошло је до крвавог обрачуна у којима је

погинуло шест особа. Мартовске демонстрације на страни радника и студената

предводио је Димитрије Туцовић, након чега је морао да емигрира у Земун, па у Беч.

Знајући да не може да добије нове изборе, краљ Александар се окомио на Сенат у коме

се налазио остатак радикала. Он је 25. марта 1903. године извршио два државна удара у

размаку од сат времена. Првим ударом је укинуо Устав из 1901. године, распустио је

Сенат и Народну скупштину. Такође су поништени и сви искази о наименивању

сенатора и државних саветника. Затим су извршена нова постављења краљевих људи у

Сенату, Народној скупштини, Државном савету и судовима. Након овог државног

удара и промена, краљ Александар је извршио други државни удар. У новом удару

враћен је у живот Устав из 1901. године. Успостављајући пун надзор у свим телима

државне власти из којих су истерани сви опозиционари, влада је полицијским

притиском спровела изборе 18. маја 1903. године. То је уједно била и последња победа

режима који је стајао непосредно пред извршење завере 29. маја 1903. године.

298

13.2 Мајски преврат

Мајски преврат је био државни преврат у коме су убијени краљ Александар

Обреновић и његова супруга краљица Драга , чиме се прекинула лоза династије

Обреновића која је владала Србијом од средине XIX века. Након Мајског преврата, на

чело Србије дошла је династија Карађорђевић. Преврат је имао велики утицај на однос

европских сила, зато што су се Обреновићи политички ослањали на Аустро-Угарску,

док су се Карађорђевићи ослањали на Русију.

13.2.1. Завера

Популарност краља Александра је опала након његове женидбе са Драгом

Машин, бившом дворском дамом своје мајке Наталије и удовицом инжињера

Светозара Машина. Драга је од краља била старија 12 година и није била племићког

порекла, што није било пожељно за краљицу. Краљев отац, Милан Обреновић, такође

није био за тај брак и није се више враћао у Србију, а умро је у Бечу 1901. године.

Против брака са Драгом била је и краљева мајка Наталија, која је, из Русије, писала

Александру све ружно о Драги. Због затегнутих односа, након своје женидбе краљ

Александар се у спољној политици потпуно окренуо ка Русији, пустивши пре тога из

затвора радикале који су били оптужени за Ивањдански атентат на краља Милана.

После смрти краља Милана, у знак наводне краљичине трудноће, краљ Александар је

20. маја 1901.године помиловао све политичке осуђенике и саставио нову владу на

чијем челу је поставио радикала Михајла Вујића. Велики проблеми краља Александра

настали су због непостојеће Драгине трудноће и због тога су млади официри били

револтирани. Револтирани су били и због непресталних испада њеног млађег брата,

кога је она хтела да учини престолонаследником. У августу 1901. Године, коњички

поручник Антоније Антић, капетани Радомир Аранђеловић и Милан Петровић и

поручници Драгутин Димитријевић Апис и Драгутин Дулић сковали су заверу да убију

краља и краљицу. Први састанак је био 6. септембра 1901. године у стану поручника

Антића. Касније су се завереницима придружили Милан Маринковић и потпоручник

Никодије Поповић. По првом плану, краљ и краљица су требали бити убијени на забави

код Коларца приликом краљичиног рођендана 11. септембра, али је план пропао.

Развијајући своју заверу, официри су решили да упознају и грађане и политичаре са

299

својим планом и намерама. Први је био упознат Ђорђе Генчић, члан владе који је дао

оставку у знак протеста због краљеве женидбе са Драгом. Генчић је покушавао да сазна

како би се примио чин промене на престолу у Србији уколико би краљ умро, а није

имао децу. Сазнало се да кандитатура Петра Карађорђевића не би наишла на сметњу и

зато је трговац Никола Хаџић послат у Швајцарску да се састане са Петром и исприча

му план завере. Петар није хтео да пристане на убиство. Било је појединих предлога да

краља протерају из земље и збаце са престола, али тај план није заживео и одлучено је ,

на крају, да краља и краљицу треба убити. Завереници су се на то обавезали и

писменом заклетвом. Пошто је пропао и план да краљ и краљица буду убијени на

прослави педесетогодишњице Београдског певачког друштва, одлучено је да се убиства

изврше у самом двору у ноћи између 28. и 29. маја.

13.2.2 Убиство

Одређени завереници из унутрашњости стигли су у Београд тога дана под

разним изговорима. Са својим београдским друговима, подељени у пет група, провели

су ноћ у кафанама по вароши да би се затим сви окупили у Официрском дому. „У 0:45,

капетан Драгутин Димитријевић командовао је полазак у двор.“ У том тренутку,

Александар Машин, брат Драгиног првог супруга, пошао је у касарну да преузме

команду над београдски трупама, а потпуковник Петар Мишић се спремао да са својим

батаљоном дође пред двор. Одређени завереници опколили су куће министара

Цинцар-Марковићеве владе и блокирали команде. „Гардијски поручник Петар

Живковић, потоњи југословенски премијер, је тачно у 2 сата отворио завереницима

дворска врата. Тражење краљевског пара је безуспешно трајало близу два сата.“ Док је

трајало тражење краља и краљице, погинули су капетан Јован Миљковић, краљев

ордонанс и пуковник Михајло Наумовић. Врата од одаја краља била су разбијена

постављеним динамитом, али у кревету није било никога. Завереници су затекли само

на толетном сточићу Драгин омиљени роман ” La trahison” . Нервозни због неуспеле

потраге и смрти Аписа, кога је убио један од гардиста, завереници су сматрали да је

завера пропала. Наредили су првом краљевом човеку да им каже где су краљ и краљица

у року од десет минута или ће га убити. Међутим, он је мирно сачекао да тај рок прође.

Потрга је била настављена по читавом двору, док у једном тренутку коњички поручник

Велимир Вилић није приметио једно удубљење као кључ од тајних врата у којима су

били скривени краљ и краљица. Кад су изашли из тајних одаја артиљеријски капетан

300

Михајло Ристић испалио је на њих све метке из свог револвера, а за њим и Велић и

капетан Илија Радивојевић. Тела краља и краљице бачена су преко прозора. Исте те

ноћи, убијена су и краљичина браћа Никодије и Никола Луњевица, преседник владе

Цинцар-Марковић и министар војни генерал Милован Павловић. Сви они убијени су

код својих кућа. Трећи члан Цинцерове владе министар унутрашњих послова Веља

Тодоровић, који је такође требао бити убијен, тешко је био рањен и живео је до 1922.

године.

Чланови нове владе убрзо су се окупили под председништвом Јована

Авакумовића, а трупе које су стајале испред двора акламирале су Петра Карађорђевића

као новог краља Србије.

Народна скупштина окупила се 4. јуна 1903. године и изгласала Петра

Карађорђевића за краља Србије и изабрала посланство које ће ићи у Женеву да га

доведе.

13.3 Србија после Mајског преврата. Нови путеви спољне политике

Мајски преврат донео је корените промене у унутрашњј политици. Коначно је

превагу однела парламентарна демократија над апсолутизмом. То је био израз жеље

како странака (пре свега ради кола „старих“ и „самосталаца“), тако и новог монарха

Петра Карађорђевића. Човек који је на престо дошао одлуком скупштине, задојен

западноевропским парламентаризмом, желео је да и његова Србија крене стопама

развијених европских земаља.

Извесних проблема у Србији је било по питању утицаја на власт неформалних

група. Пре свега, ту су били официри - завереници од којих су се многи приближили

краљу желећи да што више утичу на његове одлуке. Проблема је било и у спољној

политици, због тога што је Велика Британија тражила кажњавање

официра - завереника, па је и прекинула дипломатске односе са Србијом. Русија и

Аустро-Угарска су Мајски преврат сматрале унутрашњом ствари Србије и одмах су

признале нови режим, а слично су поступиле и Француска и Италија.

Одлучујућу улогу у парламентарном животу у периоду од 1903. до 1914. године

имали су радикали (некад Народна радикална странка сама, а некад у коалицији са

„самосталцима“), који су и формирали све владе у овом периоду, осим на самом

почетку (Јован Авакумовић, либерал) када је на снагу поново враћен Устав из 1888.

301

Почетак XX века означио је заоштравање супротности између великих сила.

Северна Африка, Источно Средоземље и Балкан, представљају терен на коме велике

силе покушавају да истисну једна другу. Француска и Велика Британија склапају

уговор о савезу 1904. године, а Русија и Британија склапају уговор о савезу

1907. године. Централне силе имале су један, најважнији циљ „продор на исток“ (“drang

nach osten“) и то нарочито на југоисток преко Балкана. Споразум у Мирцштегу

1903. године између Аустро-Угарске и Русије био је једно привремено решење којим је

потврђен status quo на Балкану. Међутим, ни једна ни друга страна нису биле потпуно

искрене. Аустро-Угарска је покушавала да продре и у Албанију, Косово, Повардарје

како би постигла апсолутну доминацију у овом делу Европе.

Спољна политика Србије почиње да се уобличава од стране неспорног лидера

Народне радикалне странке Николе Пашића као и од стране једног од првака ове

странке Милована Миловановића.

Као министар иностраних дела у влади Саве Грујића 1904. године, Пашић почиње

да гради спољну политику на темељу националног програма своје странке. Већ искусан

политичар који ужива престиж и у земљи, али и у иностранству, Пашић је,

сагледавајући нове односе у свету и на Балкану, формулисао доктрину српске спољне

политике. Основна начела те докрине била су: 1) Балкан балканским народима,

2) зближавање и споразум са Црном Гором и Бугарском, 3) пријатељство и ослонац на

Русију, 4) стицање економске независности у односима са Аустро-Угарском,

5) снажније отварање према великим западним државама, пре свега Француској и

Британији.184

Милован Миловановић је у овом периоду био посланик у Риму и сматрао је да је

од виталног значаја за Србију нормализација односа са Великом Британијом. Он је

такође сматрао да односи Србије и Британије штетно утичу и на Антанту, пошто је

Русија у вези „завереничког питања“ имала другачији став од Велике Британије.185

Као

посредника за измирење Србије и Британије, Миловановић је желео да искористи

италијанског краља и целу акцију покренуо је у том правцу. Успоставио је и блиске

односе са француским послаником Барером и британским Бертијем. Британском

дипломати предочава да догађаји од 29. маја 1903. не представљају толико значајну

184

Ђорђе Станковић, „Никола Пашић југословенско питање“, Историјски институт, Београд, 1987,

стр. 91-93.

185 Весна Петровић, „Милан Миловановић као дипломата“, магистарска теза, Правни факултет, Београд,

стр. 83-84.

302

ствар због које дипломатски односи две земље долазе у питање и да је успостављање

нормалних односа неопходно да би се интереси двају држава зближили. Већ следеће

године стижу, посредством италијанске дипломатије и српског посланика, британски

предлози за измирење. Миловановић је преговоре са британском дипломатијом током

1905. године наставио и у Бечу, где је боравио због преговора српске владе са

Аустро-Угарском у вези трговинског споразума. Дипломатски односи Србије и Велике

Британије поново су успостављени у мају 1906. године и биће у сталном успону до

почетка Првог светског рата.186

Следеће важно поље активности Србије у међународним односима било је

приближавање суседима. После дужег периода лоших односа долази до приближавања

Србије и Црне Горе. Иницијатива полази од Црне Горе, чији се министар иностраних

дела Гавро Вуковић обраћа српској влади ради склапања споразума између две српске

државе због опасности која прети од Аустро-Угарске и Турске.187

Опасност од

Аустро-Угарске је стварно постојала због њених војних активности у Босни и према

Рашкој области (Санџаку). Уговор о савезу је потписан 23. фебруара 1904. године.

Србија је преговоре о савезу водила и са Бугарском и то у периоду од фебруара до

априла 1904. године. Споразум је потписан 25. априла 1904. године и састојао се из

јавног и тајног дела. Званични, јавни део садржао је следеће одредбе:

- да се обе државе старају да им царинска политика према другим државама буде

вођена подједнако,

- да се узајамно отворе границе за све њихове производе и

- да теже да се оваквим радом дође до царинског савеза.

Тајни део уговора потписан је 30. марта 1904. године у Београду. Најбитније тачке

овог дела уговора су следеће:

- да ће Србија и Бугарска помагати да се изведу предложене реформе у три

вилајета европског дела турске (Косовом, Битољском и Солунском) и, поред тога,

тежиће да се реформе прошире и на Једренски вилајет,

186

Весна Петровић, „Милан Миловановић као дипломата“, магистарска теза, Правни факултет, Београд,

стр. 84-85.

187

Владимир Ћоровић „Историја Срба“, том 3, БИГЗ, Београд, 1989, стр.180-181.

303

-да ће се бранити заједнички и свим силама и средствима, против сваког

покушаја упереног против њихове територијалне целине и независности, као и против

владајућих династија,

- да ће се успротивити свакој непријатељској акцији или окупацији у четири

горе поменута вилајета, свим средствима ма од које државе.

Овај споразум је био и последица велике бугарске активности у Македонији после

Горњо-џумајског устанка (1902. године) и Илинденског устанка (1903. године),

иницирали су га бугарски агенти тежећи да се и у Егејској и Вардарској Македонији

прошири бугарски утицај.188

Балкански савез је још увек био далеко и проћи ће скоро

читава деценија док балканске земље не ускладе своје интересе и крену у одлучујући

рат са Турском.

Аустро-Угарска је свако зближавање балканских држава покушала да омете.

Преко својих дипломатских представника, али и сарадника из балканских земаља

упорно је радила на њиховом сукобљавању, нарочито по питању њихових интереса у

Македонији. Њен утицај на Србију је и даље био значајан, пре свега због економских

веза. Да би са себе скинула „стеге“ које су јој наметали трговински уговор са моћним

суседом са севера, Србија је тражила нова тржишта и нове путеве за извоз и увоз. Њена

тежња за економском независношћу довешће до царинског рата са Аустро-Угарском од

1906-1911. године.

13.4 Устав из 1903. године

Шести устав Србије проглашен је 5. јуна 1903. године ,после промене династије

и доласка Петра Карађорђевића на престо, а обнародован у српским новинама 7. јуна

1903. године у зборнику LVIII,552. Овај устав успоставио је потпуни парламентаризам

у Србији, а највећим делом преузео је одредбе Устава из 1888. године. Уставом из 1903.

године Србија је постала модерна парламентарна држава, а овај устав сматра се једним

од најлибералнијих у Европи тог времена. Модел превласти краља над скупштином је

напуштен, а краљ се држао по страни од политичке борбе странака.

188

Ратковић,Ђуровић,Скоко, „Србија и Црна Гора у балканским ратовима 1912-1913“, БИГЗ, Београд,

1972.

304

Устав из 1903. године био је подељен на 15 делова. Први део односио се на облик

владавине, државне вере и државне области. Садржао је 5 чланова. Овим делом је

утврђено да је Србија наследна уставна монархија с народним представништвом.

Утврђен је и грб Краљевине Србије, који је имао двоглавог белог орла на црвеном

штиту са краљевском круном, а испод сваке канџе по један кринов цвет и одређене су

народне боје црвена, бела и плава.

Други део устава односио се на уставна права српских грађана, састојао се из 26

чланова. Овим деловима се утврђује да су сви Срби пред законом једнаки и да грађани

не могу сами давати нити признати племићке титуле. Уводи се да је основно

образовање обавезно и бесплатно у свим јавним основним школама. Такође се губи

право да српски грађанин може бити протеран из земље. Штампа је потпуно слободна и

за писање није потребно одобрење државе.

Трећи део устава односи се на државне власти и састоји се од 7 чланова у којима

је прописано да законодавну власт врше краљ и Народно представништво, док судску

власт врше судови. Све државне власти врше се по одредбама овог устава и овај устав

се не може обуставити у целини, а ни у појединим деловима.

Четврти део устава односи се на краља и садржи 35 чланова. У овим члановима се

прописује да је краљ поглавар државе, да има сва државна права и мора да их извршава

по одредбама овог устава. Краљ је неприкосновена личност која не може бити тужена

нити може бити одговоран за неку ствар. Он потврђује и проглашава законе, поставља

све државне чинове, даје војне чинове. Без његовог одобрења нико од чланова

Краљевског дома не може ступити у брак . Краљ има право амнестије и има

помиловање у кривичним делима. Такође, заступа земљу у свим односима са страним

државама и он стално живи у земљи, никако ван ње. Краљ има право да сазива народну

скупштину, а исто тако има и право да откаже скупштину. Овим уставом је прописано

да у Србији влада краљ Петар I из породице Карађорђевић. Њега наслеђује његово

мушко потомство из законитог брака по реду прворођења. И краљ и наследник

престола морају бити пунолетни. Приликом примања власти у своје руке краљ мора да

полаже пред Народном скупштином заклетву:

„Ја (име), ступајући на престо Краљевине Србије и примајући краљевску власт,

заклињем се свемогућим Богом и свим што ми је најсветлије и најмилије на овоме

свету, да ћу чувати независност Србије и целину државне области, да ћу земаљски

Устав неповредан одржати, да ћу по њему и законима владати и да ћу у свим мојим

тежњама и делима добро народа пред очима имати. Изричући свечано ову моју

305

заклетву пред Богом и народом, призивам за сведока Господа Бога, коме ћу одговор

давати на страшноме његовоме суду. Тако ми Господ бог помогао! Амин!“

Уколико наследник престола није пунолетан, Уставом је прописано да уставну власт до

његовог пунолетства врши Краљевско намесништво које се састојало од три члана.

Намеснике је бирала скупштина или би краљ пре смрти то утврдио тестаментом.

Намесници могу бити само српски грађани по рођењу и источно-православне вере.

Избор намесника се увек врши тајним гласањем.

Пети део устава односи се на народно представништво и састоји се од 54 члана.

Овим делом је прописано како се дели народна скупштина и како се врши њено

гласање и бирање посланика.Према уставу, народна скупштина је подељена на Велику

народну скупштину и Обичну скупштину.

Део шести односи се на министре и има 8 чланова. Министар може бити само

Србин по рођењу или прирођени Србин који већ пет година живи у Србији. Такође,

Устав забрањује да било ко из Краљевског дома буде министар. За министра су

одговорни краљ и народна скупштина и једино они имају право да оптуже министре.

Могу их оптужити за издају земље и краља, за повреду устава, за примање мита, за

оштећење државе из користољубља и за повреду закона о министарској одговорности.

Седми део устава садржи 5 чланова и односи се на Државни савет. У овом делу је

прописан састав савета, који је морао бити састављен од 16 чланова, од којих 8 бира

краљ, а 8 бира народна скупштина. Државни саветници се постављају за цео живот и

они могу бити само српски грађани који су навршили 35 година, који су завршили у

Србији некакав факултет или неку вишу школу и провели 10 година у државној

служби. Државни савет обавља следеће послове: даје влади своје мишљење о неким

законским предлозима, проучава законске предлоге, саставља кандидациону листу за

места у Главној контроли и у Касиционом и у Апелационом суду, доноси завршна

решења и разматра поједине жалбе.

Осми део устава односи се на судску власт и садржи 13 чланова у којим је

прописано да су судови независни, да се правда изриче у име краља. Судови у Србији

су подељени на: Првостепени,Апелациони и Касациони суд. Суђење је у свим судовима

било јавно. Судије се саветују и гласају тајно, а пресуда се изјављује гласно и јавно.

Судије је бирао краљ и судија је могао бити само онај Србин који је завршио правни

факултет у Србији или на страни и судија не може се послати у пензију без његове

воље само уколико није напунио 60 година живота или 40 година државне службе.

306

Девети део има 10 чланова који се односе на округе, срезове и општине. У овом

делу устава донете су следеће одредбе: да у окрузима постоје окружне скупштине и

окружни одбор, општине имају своју самоуправу и да сваки грађанин и свако добро

мора да припада некој општини. Право гласања на општинским и и окружним

изборима, према овом уставу, имао је сваки грађанин који је био члан те општине или

округа.

Десети део односи се на државне финансије, државну економију и државно имање

и има 9 чланова. Према уставу, сваки грађанин морао ја да плаћа државни порез и нико

се није могао ослободити тог пореза, једино су краљ и наследник престола били

поштеђени тог плаћања. Сва права монопола припадају држави, као и руде које су

такође државна својина.

Једанаести део се тиче главне контроле и састоји се од два члана у којима је

одређено да главну контролу има председник и четири члана. Чланови главне контроле

имају чин касационог суда, а њихов председник чин државног саветника.

Главни чланови могу бити само српски грађани који су завршили правни факултет и

навршили 10 година државне службе. Њихов посао је да прегледају, исправљају и

ликвидирају рачуне опште администрације и свих рачунополагача према државној

каси.

Дванаести део има 6 чланова и односи се на државну службу. У њему је одређено

да сви српски грађани по рођењу имају иста права у свим струкама државне службе.

Странци и прирођени српски грађани могу ради у државној служби само под једним од

два услова. Први услов је да су настаљени у Србији пет година, а други је да потпишу

уговор. За доказивање стручне спреме уведено је да се полаже државни испит који и

дан данас постоји. Чиновници пред ступање на посао морају да полажу државну

заклетву, а плате су им утврђене законом.

Тринаести део односи се на цркву, школу и добровољни фонд и садржи 4 члана. У

њему је прописано да вера припада Архијериском сабору и да црквене власти суде

свештеницима уколико дође до прекршаја у свештеничким дужностима. Што се тиче

школа, оне су под надзором државе. Добротворни заводи или задужбине за просвету

могу да опстану само по одобрењу државне власти . Законом ће се боље одредити како

би ти заводи функционисали.

Четрнаести део се односи на војску и има 5 чланова. Овим уставом је прописано

да сваки грађанин Србије мора да служи војску, а рок војне службе и начин служења

прописује нарочит закон. Колико ће војске стајати под заставом одређивало се сваке

307

године. Уколико начине неки прекршај, војницима ће судити војни суд. Прописано је,

такође, да се у државну службу не може се запослити онај ко није одслужио војску, док

се страна војска не признаје.

И последњи, петнести део овог устава, јесте измена управо овог устава и садржи 3

члана.

13.5 Царински рат

Царински рат је почео 12. јануара 1906. године између Србије, са једне стране, и

Аустро-Угарске монархије, са друге стране, после прекида преговора који су вођени у

Бечу ради закључивања трговинског уговора. Прекид ових преговора изазвала је

изненадна објава уговора о царинском савезу између Србије и Бугарске, који је ступио

на снагу 21. јула 1905. године у Београду. Аустро-Угарска је сматрала да је овај уговор

уперен против њених политичких и економских интереса, па је прекинула преговоре са

Србијом ради закључење трговинског уговора. Овим поступком се сматрало да ће

Србија будући да је економски слаба и потпуно зависна од Аустро-Угарске, брзо

капитулирати. Аусто-Угарска је одмах забранила увоз и транспорт стоке, живине и

пољопривредних производа. На ту забрану Аустро-Угарске, Србија је одговорила

истим мерама. Србија је 1906. године увела потпуно нову царинску тарифу и

максималне царине на робу из Аустро-Угарске. Тако је избио дуготрајни рат који је

довео до потпуног кидања зависности Србије од Аустро-Угарске.

6.марта 1906. године, пошто су по захтеву Аустро-Угарске најпре напуштене

главне одредбе из уговора о савезу са Бугарском, јер Краљевини Србији више није

било, после стеченог искуства, до тога, да на питању о савезу царинском с Бугарском

води Царински рат с Аустро-Угарском, обустављене су репресалије и постигнут је

споразум о превизорном уређењу међусобних тровинских односа до закључења

трговинског уговора. По том споразуму, који је био закључен на бази признања,

Аустро-Угарска је уживала за сву робу која је приспела, а остала неоцарињена до 15.

фебруара у 12сати ноћи, када је престао да важи трговински уговор са њом склопљен

1892. године. Србија је добила право да увози стоку и сточне производе, за које се

преко Министарства народне привреде морало тражити предходно одобрење и увоз и

превоз свежег меса и живине без претходног одобрења, уживајући такође при увозу у

Аустро-Угарску највише повлашћење. Све ово је престало 24. јуна 1906. године када су

обе земње почеле примењивати своје опште терифе. Марта 1908. године закључен је у

308

Бечу трговачки уговор, који је народна скупштина одобрила 5. јуна 1908. године.

Законодавним решењем од 5. августа исте године, влада је била овлашћена да овај

уговор уведе у живот и уговор је 19. августа уведен производно у живот. Овај уговор

није био ратифициран пошто то Аустро-Угарска није хтела и он је престао важити 18.

марта 1909. године. Овом нередовном стању које је трајало и после престанка

Царинског рата учињен је крај уговором од 14-27. јула 1910. године закључен у

Београду који је био ратифициран и ступио на снагу 9. јануара 1911. године.

За Србију је овај Царински рат имао од неизмерно повољне последице.

Одобрењем ванредног кредита од 500.000 динара на отварање нових тржишта за стоку

и сточне производе успела се избећи и најмања штета. Убрзо су нађена нова тржишта

за стоку и сточне производе, цене су повећане, а трговина је узела свој нормални ток.

Нови партнери пронађени су у Немачкој, Египту, Француској, Русији, Енглеској и

Швајцарској, као и многим другим државама. Истовремено је са изградњом

саобраћајног система, јачањем контроле квалитета и смишљеном рекламом домаћих

производа, Србија преузела и мере за интезивирање робног промета. Коначно, Србија

је успела не само да знатно повећа обим своје спољне трговине, већ и да прошири број

својих трговинских партнера. Кланичка предузећа су у овом времену учинила сјајне

услуге земљи. Између 1906. и 1909. године годишња вредност извоза премашила је

билан у предходној години за око 29 милиона синара. Аустроугарска, која је пре

избијања Царинског рата покривала готово 88% свог укупног увоза, обављала је сада

само још 30% српске спољне трговине, чиме је повлашћен положај уступила другим

државама. Трговински уговор од 1910.године није више могао вратити Србију у

економску зависност, јер се она после Царинског рата нашла на широком простору и

нове везе показале су се као чврсте и солидне.

13.6 Економски и политички сукоб са Аустро-Угарском. Анексија Босне и

Херцеговине

Русија и Аустро-Угарска су почетком XX века (1903. године у Мирцштегу код

Беча) склопиле споразум о одржању status quo на Балкану (споразум су припремили

министри спољних послова Муровјев и Голуховски). Овај споразум је за Русију био

значајан због тога што је своју активност пребацивала на Далеки исток, па је њиме

желела да заштити своје интересе на Балкану.

309

Аустро-Угарској је одговарала пасивна позиција Русије на Балкану и она је по

сваку цену желела да Србију, Бугарску и Грчку стави под своју доминацију.

Као што је већ раније истакнуто, после Мајског преврата Србија почиње своју

спољнополитичку активност да усмерава у два смера. Један је према Антанти, а други

према балканским државама. Ово окретање нема само политичку, већ има и своју

економску страну. Србија жели да се ослободи трговинске зависности од

Аустро-Угарске, не желећи истовремено да значајно погорша односе са њом.

Почетак XX века означио је и настојање Србије да оствари програм наоружања

војске и проширење железничке мреже. Друге балканске земље су већ почеле да

набављају наоружање у Француској или Немачкој.

Како Србија није имала довољна новчана средства за остварење ових циљева било

је неопходно закључити уговор о зајму са страним партнером. Избор зајмодавца је

одређивао и спољнополитичку оријентацију државе, јер се зајам није могао закључити

са могућим противником. Свакако да ни зајмодавци нису желели да финансирају

куповину оружја од противничке стране. Значај за склапање уговора имали су и

финансијски моменат (услови зајма) и технички (квалитет оружја које се набавља). Две

најзначајније парламентарне странке у Србији, Народна радикална и Самостална

радикална странка, у периоду 1904-1906. године нису решиле ово питање.189

Прва је

искључиво желела уговор са Француском, јер је очекивала сукоб са Аустро-Угарском,

па је политичком моменту довела апсолутни примат, а друга је опет из финансијских

разлога (повољнији услови зајма) желела да се уговор склопи са Аустро-Угарском.

Решење по овом питању, после оштрог сучељавања у парламенту и смењивања ове две

странке на власти, није нађено.

Још један моменат је био од значаја за односе са Аустро-Угарском и Царински рат

који ће почети 1906. године. Био је то уговор (пројекат уговора) о царинском савезу

између Србије и Бугарске. Приближавање ових двеју суседних држава започело је

1904. године, када је и склопљен споразум који је представљао основу за будућу

сарадњу. Преговори о стварању царинског савеза вршени су 1904-1905. године.

Пројекат уговора о царинском савезу потписан је од стране представника Србије и

Бугарске 1905. године.190

Обе стране су се обавезале да овај пројект неће износити пред

189

Сценографске белешке са народне скупштине 1904-1909. год.

190 Јован Јовановић, „Борба за народно уједињење 1903-1908. године“, СКЗ, Београд, 1929, стр. 89-95.

310

своје парламенте, већ би се он користио у будућности када прилике буду повољније.

Бугарска је, међутим, изнела овај документ пред Народно собрање крајем 1905. године.

Предлог је усвојен акламацијом. Овај потез је Бугарска учинила да би заплашила

Турску, која је у то време, по процени Бугара, могла да угрози целовитост тадашње

Бугарске.

Бугарско објављивање могућности стварања царинског савеза Бугарске и Србије

„долило је уље на ватру“ у већ затегнутим односима Србије и Аустро-Угарске (сукоб је

већ започео одлагањем Аустро-Угарске да склопи нови трговински уговор са Србијом,

која је због тога закључила трговинске уговоре са Немачком и Турском). Почетком

1906. министар иностраних послова Аустро-Угарске, гроф Голуховски је ултимативно

затражио од Србије да са Бугарском раскине спорни трговински уговор. Свој захтев је

образложио тиме што се овим уговором угрожава право највећег повлашћења

Аустро-Угарске. Србија није желела потпуни раскид трговинских односа са

Аустро-Угарском, па је одговорила да трговински уговор неће износити пред

Скупштину и да ће уговор са Бугарском прилагодити новом уговору (трговинском) са

Аустро-Угарском. Ови уступци нису задовољили Хабзбуршку монархију, па је она

затражила од Србије да се писмено обавеже да ће прихватити све измене које буду

затражене. Ове захтеве Србија није могла да прихвати, јер су директно угрожавали

њену независност, па је Аустро-Угарска 22. јануара 1906. затворила своју границу

према Србији за увоз живе и заклане стоке и живине из Србије.191

Српска скупштина је

дала влади једногласну подршку у царинском рату. Српска влада је забранила увоз и

превоз шпиритуса и шећера из Аустро-Угарске. Понашање Аустро-Угарске према

Србији осудиле су Француска, Велика Британија и Италија. Како у овим тренуцима

Србија није могла да рачуна на сигурну подршку Бугарске (због сукоба у Македонији),

а дипломатски односи са Великом Британијом још нису били успостављени, дошло је

до компромиса, па су обе стране повукле ограничења једна према другој.

Преговори између две државе су настављени, али је сада спор настао око српских

државних набавки. Бечка влада је тражила од српске да при набавци артиљеријског

наоружања, материјала за железнице и соли, уз једнаке понуде, предност имају фирме

из Аустро-Угарске. На овај начин је оживљено тзв. „топовско питање“, које је било

везано за раније неуспешне преговоре око позајмице новчаних средстава и набавке

артиљеријског наоружања (неуспешни преговори 1904-1906. године). У то време

191

Јован Јовановић, „Борба за народно уједињење 1903-1908. године“, СКЗ, Београд, 1929, стр. 89-95.

311

самосталце на власти у Србији смењују радикали на челу са Пашићем. Како је

својевремено техничка артиљеријска комисија дала предност топовима из Француске,

српска влада је Аустро-Угарској предложила да њој упути остале поруџбине у

вредности од 26 милиона франака. Аустро-Угарска је била незадовољна, па је 7. јула

1906. године затворила своје границе за увоз стоке из Србије. Српска влада је одлучила

да закључи зајам од 95 милиона франака са Француском ради набавке артиљерије и

железничког материјала. Она више није сматрала да има било какве посебне обавезе

према Аустро-Угарској, па је у јануару 1907. године упутила представку бечкој влади,

захтевајући равноправне трговинске преговоре.192

Србија се сада окренула другим трговачким путевима. У Београду је основана

Главна трговинска агенција која је успоставила везе са 66 страних заступништва од

Стокхолма и Амстердама до Цириха и Москве. Следеће, 1907. године, установљено је

13 трговинских представништва од Александрије до Лондона и Анверса.193

Посебно су

ова представништва била установљена поред главних путева српског извоза преко

Браиле и Солуна до Александрије.

Може се рећи да је исход Царинског рата зависио, пре свега, од решења

саобраћајног питања. Србија је настојала да што успешније искористи правце преко

Дунава (Румунија) за Црно море, као и железнице преко Бугарске (опет за Црно море) и

Турске (за Солун).

Постигнути су добри резултати, а извоз у Аустро-Угарску смањен је са 86,50% до

1906. године на 15,78% у 1907. години. Проблеми су се појавили око извоза стоке због

дужег путовања, па је Србија почела да развија и прерађивачку индустрију (кланице

итд.). Парадоксално је било то што је велики део извоза усмерила у Немачку, савезника

Аустро-Угарске. Гроф Голуховски је због тога негодовао код немачког амбасадора који

је одговорио да је у питању економски интерес.

Нови министар спољних послова Аустро-Угарске барон Лекса фон Ерентал

покушао је да прекине Царински рат тако што је Србији понудио железничку везу до

мора преко Босне. Истовремено, он је морао да води рачуна и о ставу угарских

пољопривредника према српском извозу. Српска влада је ипак прихватила преговоре и

192

„Историја српског народа“, том V-1 193

Весна Петровић, „ Милан Миловановић као дипломата“, магистарска теза, Правни факултет, Београд,

стр. 95-96.

312

Никола Пашић је маја 1907. године посетио Беч. Преговори су трајали до марта

1908. године, када је потписан нови трговински уговор који је представљао компромис

до тада сукобљених страна. И Србија је била незадовољна. Дошло је до опструкције у

скупштини, а повод није био само трговински уговор већ и нека унутрашња политичка

питања (злоупотреба полиције, повећање краљеве цивилне листе). Избори за

скупштину су спроведени 31. маја 1908. године. На њима је Народна радикална странка

добила тесну већину, па је радикал Пера Велимировић формирао

радикалско - самосталску владу. Трговински уговор између Србије и Аустро-Угарске

изгласан је у скупштини 18. августа 1908. године. Он неће бити дугог века, јер ће

долазећа Анексиона криза (о којој ће мало касније бити више речи) погоршати односе

између Хабзбуршке монархије и Србије до ивице рата. Што се тиче нове владе, ни она

неће бити дугог века, али се као министар спољних послова појављује Милован

Миловановић (који се вратио из Рима) и који ће у периоду од 1908. до 1912. године

креирати српску спољну политику.

Услед Анексионе кризе и притиска угарских пољопривредника, Аустро-Угарска

није трговински уговор потврдила у парламенту. Царински рат је настављен, али више

није имао онај значај за Србију као раније. Србија је нашла нова тржишта, а 1909.

године је закључила зајам са Француском од 150 милиона франака (за наоружање и

јадранску железницу). Склопљени су трговински уговори са Великом Британијом,

Француском, Шведском, Швајцарском и другима. Петролеј и со увожени су из Русије и

Румуније. Све ово је утицало и да се обнове преговори са Аустро-Угарском о новом

трговинском уговору. Преговори су вођени у лето 1910. године и уговор је закључен

27. јула, а ступио је на снагу 24. јануара 1911. године. Тиме је завршен Царински рат,

који је Србији донео економску независност од Аустро-Угарске и окретање ка стварању

балканског савеза.

Могућност анексије Босне и Херцеговине повећавала се сваком годином трајања

окупације. Наговештаји о анексији појавили су се током 1907. године, па је министар

иностраних дела Милован Миловановић одлучио да се састане са руским колегом

Извољским, надајући се да ће од њега моћи да добије више информација о тој

могућности и ставу Русије по том питању. Да би обавио разговор са Извољским у

Карлсбаду, Миловановић је ишао преко Беча очекујући да ће можда и Ерентал нешто

рећи у вези анексије, али се то није догодило.

Извољски није био вољан да Миловановића упозна са тајним разговорима

Аустро-Угарске и Русије, али је нагласио, према личном уверењу, да ће Беч извршити

313

анексију до краја године. У вези тога је упутио српског министра да тражи евентуалне

накнаде.194

Миловановић је покушао да проникне у званичан став Русије и

Аустро-Угарске. То је било неопходно како би Србија била сачувана од потеза који би

могли да угрозе и њено само постојање. У сваком случају, Миловановић је био потпуно

свестан да анексија предстоји и да се Србија мора припремити за њу. Он је сматрао да

би предмет накнаде за анексију требало бити једно морско пристаниште и земљиште

које би Србију спајало са њим. Ово тражење је Миловановић припремио још пре објаве

анексије.195

Објава анексије изазвала је у Београду велико узбуђење. Ратничко расположење је

узело маха, а демонстрације против Аустро-Угарске постале су свакодневне. Сматрало

се да је анексија само први корак, а да ће Аустро-Угарска кренути и на Србију.

Очекивао се чак и устанак у Босни и Херцеговини, што би неминовно увело и Србију у

рат.

Миловановић је, држећи се разговора са Извољским, упутио

силама-потписницама Берлинског конгреса протестну ноту у којој осуђује анексију

Босне и Херцеговину и тражи накнаду уколико анексија буде призната.

У поменутој ноти изнети су предлози да се Аустро-Угарска одрекне

Новопазарског санџака, а да Србија и Црна Гора задржавају хипотеку на њему и узеће

га једног дана. У овом тренутку Србија је тражила право да изгради и експлоатише

железницу преко Рашке области (Санџака), са правом превоза војске и ратне спреме.

Тражени су и одређени уступци у корист Црне Горе.

У време објаве анексије, Бугарска је такође објавила своју независност, што је још

више закомпликовало ствари на Балкану.

Велике силе нису имале намеру да оспоре Аустро-Угарској анексију Босне и

Херцеговине, али су изричито биле против њеног даљег ширења на Балкану. У овој

ситуацији европске силе су штитиле Балкан од Аустро-Угарске, за разлику од

Берлинског конгреса када су штитиле Балкан од продора Русије.

Највећи проблем за Миловановића је било расположење у Србији.

Непријатељство према Миловановићу је расло од стране оне струје која је била за

оштар курс, па чак и рат са Аустро-Угарском. Разлог за овако сукобљене ставове је

194

Весна Петровић, „Милан Миловановић као дипломата“, магистарска теза, Правни факултет, Београд,

стр. 95-96.

195 Слободан Јовановић, Сабрана дела, том II

314

било пре свега непознавање тренутне међународно-политичке ситуације, као и

Пашићево уверење да питање анексије може остати отворено.196

Укратко, Пашић је био

човек који се пре свега држао националног програма, док је Миловановић био

дипломата спреман да и у највећим кризама срачунато прихвати могућност споразума.

Заједничко за обојицу је било што су, сваки на свој начин, покушавали да максимално

заштите српски национални интерес. Како је криза изазвана анексијом одмицала, тако

су и односи између Србије и Аустро-Угарске били све гори. Аустро-Угарска је почела

да гомила своје трупе на граници према Србији. У тој ситуацији су Француска, Италија,

Велика Британија и Русија биле на страни Србије, али нису желеле општи сукоб због

босанско-херцеговачке кризе. Најзначајни успех српске дипломатије у овој кризи је

изношење комплетног „српског питања“ на светску сцену што ће имати непроцењив

значај за догађаје који ће уследити после Анексионе кризе. У међувремену, Србија је

покушала да склопи споразум и са Турском, али ови преговори нису успели, јер је

Турска тражила подршку Србије против Бугарске. У овом случају српска дипломатија

поступа далековидо, јер Бугарска представља кључног чиниоца будућег балканског

савеза усмереног пре свега против Турске (али и Аустро-Угарске). Србија ће сачекати

да Русија призна независност Бугарске, а онда ће и сама учинити исто. Последица

Анексионе кризе биће и побољшање односа Србије и Црне Горе после „бомбашке

афере“ из 1907. године (коју је потпиривала Аустро-Угарска преко свог агента Ђорђа

Настића). Узрок ове афере било је преношење бомби од стране црногорских студената

из (наводно) Србије у Црну Гору ради рушења кнеза Николе. Почетком 1909. године

(24. фебруар) дошло је до стварања концентрационе владе под председништвом

Стојана Новаковића. Ова влада је у периоду кризе превазишла међустраначке сукобе и

деловала је јединствено. Новаковић је правилно уочио велики значај изношења

„српског питања“ пред Европу и давао је значајну подршку Миловановићу на том

пољу.197

У „игри“ великих сила Русија је, под притиском Немачке и без чврсте подршке

савезника из Антанте, попустила (немачки ултиматум од 22. марта 1909. године).

Српска влада морала је да да изјаву (текст састављен у Бечу) да признаје анексију

Босне и Херцеговине, да се одриче сваког протеста, да ће променити политику према

196

Слободан Јовановић, Сабрана дела, том II 197

Новаковић Стојан , „Најновија балканска криза и српско питање“, Штампа, Београд, 1910.

315

Аустро-Угарској, да ће војску вратити у стање из пролећа 1908. године, а добровољачке

одреде распустити*198

. Влада је изјаву потписала 31. марта 1909. године.

Иако Србија није имала моћи да се сама бори за Босну и Херцеговину, нити да

добије одговарајуће компензације уз подршку Антанте, она није била у потпуности

поражена. Избегнут је рат који би Србију коштао много жртава, можда и опстанка, а ,

„српско питање“ је уврштено на „дневни ред“ Антанте, што ће бити од великог значаја

у годинама које су долазиле.

13.7 Сарадња Србије и балканских држава. Стварање балканског савеза

Стављањем Босне и Херцеговине у оквир Аустро-Угарске угрожено је начело

народности, које се у међународним односима почело примењивати од уједињења

Италије 1860. године. Милован Миловановић је имао јаке разлоге због чега је ово

начело истакао изнад других у српској спољној политици. Значајне српске области су

биле ван матичне државе (Стара Србија и Вардарска област, Босна и Херцеговина,

Срем, Банат, Бачка, Барања итд.), где је и живело више Срба него у Србији, а Црна Гора

је била одвојена Новопазарским санџаком.

Спољна политика, по мишљењу Миловановић, има своја два циља, први

представља задовољење унутрашњих потреба државе, а други се тиче сазнавања свих

страних потреба и интереса који иду у прилог опстанка државе или се томе противе.199

Србија се морала окренути хитном решавању „турског питања“ на Балкану. То

није било само питање ослобођења заробљене браће, већ и питање опстанка Србије (и

Црне Горе). Међутим, решавање овог питања могло је уследити тек после стварања

савеза балканских држава, уз подршку Русије и прећутну подршку Антанте.

Ситуација на Балкану, непосредно после Анексионе кризе била је врло

компликована. Аустро-Угарска је вршила велики притисак на Србију са севера и

запада. Њена жеља за продором у средиште Балкана била је очигледна. Тиме су били

озбиљно угрожени интереси Србије, Црне Горе и Бугарске. Аустро-Угарска се мешала

и у догађаје у Албанији, где је већ Италија покушавала да успостави своју интересну

сферу (и поред тога што је Турска још увек успевала да задржи стварну власт у главним

198

* У Србији је у јесен 1908. године био формиран средишни одбор народне одбране ради стварања

добровољачких снага.

199 Милан Миловановић, „Државно право и начела спољне политике краљевине Србије“, предговор проф.

др Стојановић Радослав, Филип Вишњић, Београд, 1997.

316

центрима). Русија је била веома заинтересована да се аустроугарски утицај сузбије и тај

циљ је могла једино да постигне кроз стварање савеза балканских држава.200

Разлог за

овакво руско усмерење био је и знатно слабији утицај ове силе на Порту после

Младотурске револуције. Преврат у Турској (Младотурска револуција) почео је

побуном турских гарнизона у Македонији (Ресен). Султан Абдул Хамид II је покушао

да угуши побуну, али без успеха. Он је дозволио да Устав из 1876. године ступи на

снагу, али је 1909. године покушао да изврши преврат против „младотурака“ у чему

није успео. „Младотурци“ су Абдул Хамида II збацили са престола и потпуно преузели

власт ограничивши у значајној мери утицај султана. Сва њихова обећања (давање

земље сељацима, смањење пореза, укидање спахијског система, давање повластица

хришћанима) су се убрзо показала као лажна.

Младотурски режим почиње све више да се окреће Немачкој, која ће пружити

помоћ Турској ради модернизације војске (Колмар фон дер Голц, немачки генерал,

реорганизовао је турску војску уочи балканских ратова).201

Током лета 1909. године, после инсистирања Русије, бугарски краљ Фердинанд

два пута долази у Србију на преговоре, али без одређених разултата. Камен спотицања

је било питање Македоније, па је руска дипломатија саветовала Србији да се

Македонија искључи из српско-бугарског споразума.202

Касније, уочивши да Србија

може поново пасти под утицај Аустро-Угарске, руска дипломатија почиње да врши

снажан притисак на Бугарску да пристане на поделу Македоније.

За приближавање балканских, хришћанских држава били су заслужни и

„младотурци“ који су вршили репресалије над хришћанским становништвом у

европској Турској. Врло лоши односи између Грчке и Бугарске су сада почели да се

поправљају.

У ово време Милован Миловановић наставља своју политику према европским

силама Антанте. Он обилази, током 1909. године, њихове престонице и упорно доказује

како савез на Балкану није само у интересу Србије, Бугарске, Грчке и Црне Горе, већ и

у интересу Антанте.

Велике силе Антанте нису још увек биле спремне за општи рат са супарничким

табором. Британија је још увек била најјача поморска сила, али није желела копнени

200

„Историја српског народа“, том V-1 201

Ратковић,Ђуровић,Скоко, „Србија и Црна Гора у Балканским ратовима 1912-1913“, БИГЗ, Београд,

1972, стр.42. 202

Ратковић,Ђуровић,Скоко, „Србија и Црна Гора у Балканским ратовима 1912-1913“, БИГЗ, Београд,

1972, стр. 20-22.

317

рат. Француска је била наклоњенија Србији, али јој је саветовала да одржава и

пријатељске односе са Аустро-Угарском.203

Врло значајна је била посета краља Петра I,

Николе Пашића и Милована Миловановића Русији, у марту 1910. године. Приликом

ове посете, руски министар иностраних дела Извољски признао је неправде учињене

Србији Санстефанским уговором и пружио чврсту подршку Србији за стварање

балканског савеза. Велики значај за руску подршку Србији имао је и Николај Хартвиг,

руски посланик у Београду који је у потпуности подржавао спољну политику Србије и

у њену корист вршио притисак на своју владу.

Да би извршио већи притисак на Бугарску за стварање савеза, Миловановић је

путовао у Цариград, наводно ради стварања савеза са Турском. Његови покушаји да од

Беча добије „одрешене“ руке по питању Новопазарског санџака нису имали успеха, јер

је Аустро-Угарска и даље желела продор у средиште Балкана.

Бугарска се држала и даље уздржано, јер она није имала границу са

Аустро-Угарском, па ни велики притисак са те стране. С друге стране стајала је Турска

као непосредна опасност за Бугарску. Споразум су отежавали и територијални спорови

са Србијом и Грчком поводом Македоније.

Аустро-Угарска је устанак Шиптара у северној Албанији желела да искористи за

своје циљеве. Пружајући подршку устаницима, Аустро-Угарска је ковала планове о

стварању велике албанске државе до Вардара и Битоља, обухватајући велике делове

Старе Србије. Стварањем ове сателитске државе Аустро-Угарска би разбила балканске

савезнике, значајно ослабила Србију и истисла Италију са западне обале Балкана.

Србија и Црна Гора су давале извесну подршку овим устанцима, али им је циљ пре

свега био слабљење Турске и јачање утицаја у северној Албанији и Скадру.

Крајем 1910. године и почетком 1911. године долази до политичких померања на

Балкану, које ће веома утицати на стварање Балканског савеза. У Грчкој на власт

долази Елефтериос Венизелос Крићанин, чија се политика базира на јачању веза са

балканским државама и истовремено је изразито антитурска. У Бугарској, у марту

1911. године на власт долази Иван Гешов, присталица Балканског савеза и

пријатељских веза са Србијом.204

У септембру 1911. године Италија улази у рат са

Турском у северној Африци (Либија). Балканске државе осећају да се ближи тренутак

коначног обрачуна са Турском.

203

Весна Петровић, „Милан Миловановић као дипломата“, магистарска теза, Правни факултет,

Београд,стр. 131-135. 204

„ Историја српског народа“, том V-1

318

Бугарска преко свог изасланика Ризова шаље први предлог споразума између две

земље који је садржавао и пристанак о подели Македоније. Према овом предлогу,

Србија би добила територије до Скопског санџака. Српска страна је тражила и области

до Брегалнице укључујући Скопље, Велес, Прилеп, Кичево, Пореч итд. Да би се

избегао спор, разматрана је могућност да цела територија између Родопа и

Шар-планине буде спорна, а да арбитар буде руски цар. На основу вођених разговора,

Ризов и Гешов су поднели свом краљу едмемоар* 205

.

Краљ Фердинанд је одобрио овај документ, па је Гешов отишао на састанак са

Миловановићем, сада већ председником српске владе. Ради тајности састанак је одржан

у вагону воза између Београда и Лапова. Овај документ је био дефанзивно-офанзивног

карактера и предвиђао за Македонију поделу или аутономију. Миловановић и Гешов су

се начелно споразумели у погледу дефанзивно-офанзивног вида уговора, не улазећи у

појединости око разграничења у Македонији. Договорено је да се преговори наставе у

Софији преко српског посланика у том граду. Овај предлог није прихваћен од стране

бугарске владе, пошто њиме за Македонију није прихваћено алтернативно решење,

аутономија.

Други предлог који је упутила српска влада предвиђао је и алтернативна решења

за Македонију и арбитражу руског цара, али ни он није прихваћен. У овом периоду

долази и до притиска Русије у правцу спречавања рата са Турском. Процес даљег

договарања иницирао је бугарски дипломата Ризов у Паризу, где је боравио када и

Миловановић и краљ Петар. Он је предочио Миловановићу да је наступио одсудни

тренутак за склапање савеза. Разговори су отада кренули са много више еластичности

са обе стране.206

У погледу савеза Бугарске и Србије постојала су опречна мишљења и у њима

самима. Чак је бугарски дипломата Чариков био за балкански савез на челу са Турском.

У Србији, Пашић је био против уступака већег дела Вардарске долине, али није ушао у

отворен сукоб са Миловановићем, јер је савез са Бугарском био кључ балканског

савеза. Организација „Уједињење или смрт“ („Црна рука“), која је окупљала

официре - заверенике из 1903. године, била је у почетку против Миловановића, да би се

касније измирила са њим.207

И „црнорукцима“ и Пашићу је било јасно да без савеза са

Бугарском није могуће остварити српске националне интересе. Миловановић, с друге

205

*Спис који треба да послужи као потсетник, представка, нацрт.

206„ Историја српског народа“, том V-1

207 Слободан Јовановић, Сабрана дела,том II, стр. 249-252.

319

стране, рачунао је на Македонију (део који би припао Србији) као на залеђе српског

изласка на море у северној Албанији. Преговори са Бугарском су настављени преко

посланика у Софији Мирослава Спалојковића*208

. Уговор о пријатељству и савезу

између Србије и Бугарске коначно је потписан 13. фебруара 1912. године, са тајним

додатком и војном конвенцијом (потписаном 2. јула исте године). Поред тога, постојала

су и два споразума генералштабова Србије и Бугарске. Овај споразум је био и круна

дипломатског рада Милована Миловановића. На жалост, овај велики српски дипломата

није дочекао плодове свога рада. Умро је у јуну 1912. године у напону снаге са

49 година.

Наведени уговор био је уперен против Турске, Аустро-Угарске и Румуније (због

румунских аспирација на Добруџу). У случају рата са Турском било је предвиђено да

Бугарска делује са најмање 200.000 војника, а Србија са најмање 150.000. Прецизиране

су и обавезе Бугарске у случају напада Аустро-Угарске на Србију и обавезе Србије у

случају напада Румуније на Бугарску. Краљ Фердинанд је обавезе против

Аустро-Угарске потписао тек под претњом француске владе да Бугарској неће

одобрити тражени зајам.209

Уговором је било предвиђено и да све ослобођене области у

Македонији дођу под заједничку власт. Неспорно српске територије биле су северно од

Шар-планине, а неспорно бугарске, источно од реке Струме. Територија између

Шар-планине, Струме и Егејског мора је означена као спорна. У овој зони линија

разграничења је повучена од Големог врха изнад Криве Паланке, преко Сопота на

Вардару до Охридског језера. Арбитар по овом питању био је руски цар.210

Бугарско-грчки споразум је потписан 29. маја 1912. године, а војни 5. октобра исте

године. Споразум се односио само на Турску.

Црна Гора и Бугарска су закључиле усмени споразум о војној акцији против

Турске септембра 1912. године.

Србија и Грчка нису преговоре крунисале уговором, али то није омело стварање

савеза.

208 *Миловановић је Спалајковићу поручио да не одустаје од Овче поља због стратешког значаја ове

области за Србију.

209 Ратковић,Ђуровић,Скоко, „Србија и Црна Гора у Балканским ратовима 1912-1913“, БИГЗ, Београд,

1972, стр. 24-26. 210

Ратковић,Ђуровић,Скоко, „ Србија и Црна Гора у Балканским ратовима 1912-1913“, БИГЗ, Београд,

1972, стр.24-26.

320

Црна Гора и Србија су 27. септембра 1912. године у Луцерну потписале

политички и војни споразум, а војну конвенцију 6. октобра 1912. године.

Балкански савез је био уобличен, а на Балкану је „врело“ . Италија је

бомбардовала Дарданеле 18. априла 1912. године и заузела Родос и Додеканез.

Шиптарски побуњеници су ушли у Пећ, Призрен и Приштину, а у Кочанима је дошло

до крвавих нереда. Аустро-Угарска је преко свог министра иностраних послова

Берхтолда покушала да иницира реформе у Турској и спречи рат, али је било касно.

Силе Антанте су углавном биле уздржане и само су вербално осуђивале евентуални рат

против Турске.

Почетком јесени дилеме више није било, очекивао се било какав повод за почетак

рата.

321

14. БАЛКАНСКИ РАТОВИ 1912 - 1913. ГОДИНЕ

У пролеће 1912. године Србија и Бугарска су приступиле усклађивању својих

планова за све случајеве рата предвиђене Уговором о савезу и војном конвенцијом.

Српски начелник генералштаба Радомир Путник и његов бугарски колега Фичев*211

лако су се споразумели о узајамној помоћи у случају напада Аустро-Угарске или

Румуније. Спор је настао око употребе савезничких снага у рату са Турском. Српска

страна је сматрала да ће главне турске снаге бити на вардарском бојишту, а не на

маричком. Бугари су прихватили српски став, али са одређеним оградама.

После ових договора српски генералштаб је израдио операциони план за рат

Србије и Бугарске против Турске. У Београду су се 5. септембра састали генерал Фичев

и пуковник Живојин Мишић, заменик начелника српског генералштаба. Притиснути

изгледима скорог рата и поред несугласица одлучили су да цела српска војска дејствује

на вардарском, а цела бугарска војска на маричком бојишту.

На линији Ћустендил-Дупница (Марек) једна српска и једна бугарска дивизија

образоваће савезничку војску.

Овај споразум је у суштини био ратни план савезника. Што се тиче Грчке, њене

трупе су биле предвиђене да делују на њеним северним границама,а флота је имала

задатак да прекине везу између азијског и европског дела Турске. Велике силе су и

даље покушавале да спрече рат. Британија је упозоравала Србију да може доћи до

напада Аустро-Угарске. Русија је ишла на локализацију рата (ограничени рат на

Балкану). Аустро-Угарска је обавестила Турску да предстоји напад балканских

савезника, па је ова 24. септембра објавила мобилизацију своје европске војске,

наводно због маневара око Једрена. Истовремено је забрањен транзит оружја од Солуна

за Србију и заплењено је више грчких бродова.

Балкански савезници су већ увелико вршили мобилизацију. Србија је мобилисала

335.000 људи, поред већ 20.000 војника мирнодопске војске (укупно у балканским

ратовима располагала је са 402.000 људи). Врховни командант је био краљ Петар I, а

начелник генералштаба Радомир Путник. Војска је била подељена у три армије. Првом

211

* У Евксинограду код Варне од 29. маја до 3. јула 1912 године.

322

армијом је командовао престолонаследник Александар. Она је бројала 132.000 војника

и била је концентрисана око Јужне Мораве у ширем подручју Врања. Друга армија, под

командом Степе Степановића, јачине 74.000 војника (Срби и Бугари заједно)

концентрисана је на простору Ћустендил-Дупница. Трећа армија под командом Боже

Јанковића бројала је 76.000 војника и била је концентрисана у области Медвеђе и

Тупалског виса. Поред ове три армије, била је формирана и Ибарска војска под

командом Михаила Живковића, која је бројала 25.000 војника. Била је концентрисана у

подручју Рашке. Јаворска бригада, под командом Миливоја Анђелковића, била је

концентрисана на Јавору и бројала је 12.000 војника.212

Ратни план турске војске направио је Колмар фон дер Голц (Голц-паша). Турска

војска је, у почетку, требало да буде у дефанзиви на маричком и вардарском војишту.

Према Грчкој и Црној Гори Турци су требали да се ослањају на две тврђаве, Скадар и

Јањину. Највећи проблем турске војске је била половична мобилизација.

Ратне операције прва започиње Црна Гора 8. октобра 1912. године. Бугарска,

Грчка и Србија су Порти упутили неприхватљиве захтеве*213

, које је Турска одбила.

Грчка, Бугарска и Србија 18. октобра прелазе турску границу. У наредних месец дана

пашће турска доминација на Балкану као кула од карата. Велика српска победа над

Турцима код Куманова 24. октобра била је прва у низу њених великих успеха.

Ослобођени су Сјеница, Пријепоље, Прибој, Пљевља, Нови Пазар,

Приштина,Ђаковица, Призрен. Црногорска војска је истерала Турке из Бијелог Поља,

Берана, Пећи и код Ђаковице се сусрела са српском војском. Срби су ослободили

Вардарску област (Македонију) и сусрели се са Грцима код Флорине. Бугари су

потукли Турке код Кирк Калисе у Тракији, опсели Једрене и кренули ка Чаталџи и

Цариграду. Грци су потукли Турке код Сарантопороса и Селфиxе и ушли у Солун.

Српска војска је у међувремену кренула преко северне Албаније на Јадранско

море, где је и стигла северно од Љеша 18. новембра, а у Драч 29. новембра. Тако је

српски план да се изађе на Јадран остварен на терену. Замисао покојног Милована

Миловановића била је остварена под Пашићем, који је као председник владе прихватио

тај план. Турска је већ 25. новембра затражила преговоре о примирју. Савезници су је

212

Ратковић, Ђуровић, Скоко, „Србија и Црна Гора у Балканским ратовима 1912-1913“, БИГЗ, Београд,

1972, стр. 24-25. 213

Тражене су реформе под надзором балканских савезника.

323

практично избацили са Балкана (до Чаталџе надомак Цариграда) и њена војска се

одржала само у тврђавама (Скадар, Јањина, Једрене).

У међувремену Аустро-Угарска врши велики притисак на Србију да се повуче са

мора и на границу према Србији мобилише око 200.000 људи. Русија одговара сличним

мерама према Аустро-Угарској. У Валони вође албанског покрета оснивају нову

државу и владу са Исмаил Кемал Бејом*214

. Грчка на ово одговара бомбардовањем

Валоне. И Грчка и Србија знају да се Албанија формира као ометајући фактор од стране

Централних сила према Србији и Грчкој.

Примирје са Турском је потписано 3. децембра 1912. године у складу са

територијалним променама насталим у рату. На иницијативу Француске, у Лондону

почиње конференција амбасадора великих сила. Оне одлучују 17. децембра да признају

независну државу Албанију. Почеле су игре око граница ове нове државе која никада у

историји није постојала.

Аустро-Угарска је покушавала да што више одмакне границе између Албаније и

Србије и Црне Горе на север и североисток. На крају је прихватила да Ђаковица

припадне Србији, а Скадар Албанији. Србија и Црна Гора су наставиле борбе око

Скадра, без обзира на одлуку великих сила. Под притиском Русије, српска војска се

повукла из опсаде Скадра 9. априла 1913. године. И поред тога, Црногорци су 24.

априла заузели Скадар. Аустро-Угарска је тада образовала поморску блокаду Бара од

стране великих сила (без Русије), па је краљ Никола 4. маја 1913. године морао да

нареди напуштање Скадра.215

У међувремену, Грци су 5. марта заузели Јањину, а Бугари уз помоћ II српске

армије Једрене 24. марта. Турска је била принуђена да прихвати савезничке услове и 30.

маја 1913. године у Лондону потпише мировни уговор, препуштајући балканским

савезницима све поседе у Европи до линије Енос-Мидија. Грчка је добила Крит, а

острва у Егејском мору су стављена под управу великих сила (слично је било и са

границама Албаније).

Још крајем 1912. године долази до размимоилажења балканских савезника по

питању турских територија. Грчка и Бугарска су се сукобиле око Солуна (који је

ослободила грчка војска) и делова Тракије.

214

28. новембра 1912. године. 215

„Историја српског народа“, том V-1

324

Србија, која је однела кључне победе у рату и помогла Бугарској код Једрена, била

је одбачена са Јадранског мора, па је тражила веће уступке у Македонији где је

ослободила многе велике градове и скоро целу вардарску Македонију. На помолу је

био савез Грчке, Србије и Румуније против Бугарске, која очигледно није имала намеру

да прави било какав компромис са дотадашњим савезницима. Долази до оружаног

сукоба Грка и Бугара код Нигрите и Кавале маја 1913. године. Русија покушава на све

начине да измири савезнике. Сазонов, министар иностраних дела Русије позива сву

четворицу председника влада држава из балканског савеза у Петроград. Пашић у исто

време преговара са Гешовом који није одушевљен са међусавезничким ратом, али он

ускоро подноси оставку и премијер постаје „ратоборни“ Данев. Руски цар 8. јуна шаље

личну поруку у Београд и Софију да се преговори наставе и очувају савез.216

У јеку преговора у ноћи 29/30. јун 1913. године, Бугари нападају српске положаје

на Брегалници. Срби одбијају напад и крећу у офанзиву. Грчка заузима Кавалу, Румуни

улазе у област Силистрија, а Турска поново заузима Једрене. Бугарска је преценила

своје снаге и то је скупо платила (не треба изоставити значај аустроугарске

дипломатије у овом сукобу). Примирје је Бугарска затражила 20. јула 1913. године

(15. јула је Данев поднео оставку). Преговори о миру вођени су у Букурешту. Србија је

добила поред западног дела вардарске Македоније и источну до Осоговских планина,

као и све градове у овој области, осим Струмице. Грчка је границу према Бугарској

померила до реке Месте, а Румунија је добила територије у Силистрији. Турска је

повратила Једрене.

Из рата је Србија изашла увећана за 32.000 км2

и за 1,5 милиона становника.

Укупна површина Србије је сада износила 87.800 км2 а Црне Горе 15.300 км

2. Две

српска државе су добиле (коначно) заједничку границу. Аустро-Угарска је наставила

провокације из Албаније (упади шиптарских банди преко границе) покушавајући да

умањи значај дотадашњих српских победа. Српске трупе су се из Албаније повукле

19. октобра 1913. године, после аустроугарског ултиматума.

Победе српске војске имале су велики одјек међу Србима у Аустро-Угарској као и

осталим словенским народима (Хрватима, Словенцима, Чесима, Словацима).

Југословенски покрет је знатно ојачао. Аустро-Угарска је сматрала да оваква Србија

представља претњу за њен опстанак. Она је чекала тренутак за обрачун са Србијом, а

216

„Историја српског народа“, том V-1

325

Немачка за коначни обрачун са Антантом. Светски сукоб је био на помолу. Србија је у

кратком периоду до почетка Првог светског рата, успела само да ојача своје везе са

Антантом и започне преговоре о уједињењу са Црном Гором (што је била обострана

жеља). Једно значајно поглавље у историји српског народа је завршено са венцем

победе, а нова велика искушења су била на помолу.

14.1 Крај рата

Упркос стабилизовању фронта у Македонији, жеља бугарске владе за мир је

настала због догађаја који су били далеко од Македоније. Примирје је потписано 31.

јула, а питања територија су решена споразумом из Букурешта и Цариграда.

Букурештански споразум је закључен 10. августа 1913. године између српских, грчких,

црногорских и бугарских делегата, чиме је окончан Други балкански рат. „Српска

граница код врха Патарика је повучена код старих граница према сливу река Вардар и

Струме све до грчко-бугарске границе. Горња долина Струмице је и даље остала под

бугарском влашћу. Срби су добили централни Вардар у модерној Македонији

укњучујући Охрид и Битољ, Косово и Метохију,Штип и Кочани и источну половину

Новопазарског санџака. Овим уговором је удостручила своју територију са око 40.000

км2 на 87.780 км

2 и добила је популацију око 1.500.000 људи“.

326

Границе пре и после уговора

327

15. РАЗВОЈ КРАЉЕВИНЕ СРБИЈЕ ОД 1903. ДО 1914. ГОДИНЕ

Период од 1903. године до 1914. године сматра се златним периодом

привредног и културног живота . Србија се у овом периоду претежно развила у пољима

новинарства, књижевности, сликарства, фотографије, филма и кинематографије.

„Уочи балканских ратова 1911. године излазила су укупно 252 српска листа и часописа

од којих је у Краљевини Србији 152 (само у Београду 105, Војводини 41, Босни и

Херцеговини 19, Хрватској 12, Црној Гори 3 итд.)“.217

На издавању и писању свих ових

новина и часописа радио је велики број људи разних занимања и опредељења,

новинара, политичара, просветних радника, студената, ђака итд. Један од

најзначајнијих, који је највише утицао на развитак српске журналистике и

публицистике до Првог светског рата, јесте Димитрије Давидовић. Димитрије је био

издавач и уредник српских новина у Бечу и уредник првих новина у Србији, а поред

њега био је и Вук Караџић.

У Београду је 1904. године излазило чак 13 дневних листова. Најстарије и

најзначајније биле су „Српске новине“, а најмлађе „Политика“. „Политика“ је била

покренута исте те 1904. године, а покренули су је браћа Владислав и Дарко Рибникар.

Појава „Политике“ значила је важан догађај у српском новинарству. Својим

принципијалним ставом о најважнијим питањима унутрашње и спољне политике, као и

одмереним и углађеним писањем, она се издвајала од остале политичке штампе.

„Политика“ је погодила укус ондашње интелектуалне читалачке публике и за неколико

година постала је најугледнији и најчитанији српски лист.

Књижевност је у овом периоду имала велики развој. Период, који обухвата од

90-тих година XIX века па до Првог светског рата, означен је термином који је

заједнички за већину средњовековних и јужнословенских књижевности, а то је

модерна. Овај термин је узет из немачке књижевности и то баш онда кад њен утицај

знатно слаби. Једино се у српским земљама немачки културни и књижевни утицај доста

осећао. У самој Краљевини Србији и њеној престоници Београду нагло је почео да јача

француски утицај и тада су нове књижевне идеје долазиле баш из Париза.

217

„Историја српске културе“, Дечије новине, Горњи Милановац, Нови Сад, 1944. године

328

За две деценије, колико је трајала модерна, уметнички успон књижевности био је

већи него икада. „Нарочито се осетио у поезији што је савременог песника М.

Павловића навело да ово раздобље назове један мали златан век наше поезије.“218

Београд је у то време знатно ојачао и као културни и као научни центар и тиме

заузео водећу улогу и у књижевности. Најзначајнији писци овог периода (од 1903. до

1914. године) и њихова дела су: Б. Поповић („Антолгија новије српске лирике“, 1911),

Јован Скерлић („Историја нове српске књижевности“, 1914), Јован Дучић („Песме“,

1908), Милан Ракић („Песме“, 1903,1912), Вељко Петровић („Родољубиве песме“, 1912,

„На прагу“, 1914), Сима Пандуровић („Посмртне почасти“, 1908), Борисав Станковић

(„Нечиста крв“, 1910) и Исидора Секулић („Сапутници“, 1913).

За књижевност је од посебног занчаја оно што се у језику дешавало, а за ту

промену заслужан је Вук Караџић.

Што се тиче сликарства, у овом периоду нема нешто пуно да се каже. У Србији се

појавио импресионизам, а међу најзначајније сликаре тог времена убрајамо Милана

Миловановића и Надежду Петровић. Године 1904. одржана је и Прва југословенска

изложба у Београду.

Српска фотографија доживела је највећи успон баш у време ослободилачких

ратова од 1912. до 1918. године. Ратна драма кроз коју су пролазили српски војници и

цео српски народ дала је маха документарној фотографији највишег ранга. Врховна

команда српске војске увела је фото-службу у српску војску. која је била задужена да

документарише и чува за будућа покољења све што се буде дешавало у рату.

Развојем фотографије, развијали су се и филм и кинематографија. Најстарији

сачувани филм снимљен на тлу Србије дугујемо Енглезима и то Аруду Муирм

Вилсону, почасном српском конзулу у Шефилду и његовом сниматељу Френку

Мотершоу. Они су септембра 1904. године у Београду снимили филм „Крунисање

Петра I Карађорђевића“, као и неке призоре из Краљева, манастир Жичу и неке пределе

у Новом Пазару. Касније, 1909. године отворен је хотел „Париз“ у Београду и тиме је

отворен и први стални кинематограф. Након овог отварања уследило је и отварање

других сталних биоскопа у престоници и другим градовима. Из редова власника

сталних кинематографа потекли су и први филмски продуценти у Србији. Светозар

Боторић је један од првих продуцената. Он је 1911. године ангажовао француског

сниматеља Луја де Барија и отпочео производњу филмских журнала о преседничким

218

„Историја српске културе“, Дечије новине, Горњи Милановац, Нови Сад,1944. године

329

догађајима. После њега производњом филмова почели су да се баве и браћа Савић, који

су и власници биоскопа. Код њих је радио Карл Фргуд, немачки сниматељ и добитник

Оскара за камеру. Браћа Савић су произвела играни филм Јадна мајка 1912.године.

Трећи београдски филмски продуцент био је Ђока Богдановић, који је био

власник биоскопа „Касино“. Он је своју делатност развио у време балканских ратова

1913.године. За њега је снимао руски фотограф Самсон Чернов и они су реализовали

драгоцене документарне филмове о Другом балканском рату и свакодневним

догађајима у Београду од 1913. до 1914. године.

330

16. ОЦЕНА СПОЉНЕ ПОЛИТИКЕ СРБИЈЕ

1903 - 1914. ГОДИНЕ

Мајски преврат 1903. године означио је преокрет како у унутрашњој, тако и у

спољној политици Србије. На унутрашњем плану Србија је постала демократска

парламентарна уставна монархија, прихватајућу најбоље традиције парламентаризма

западне Европе.

Спољна политика Србије, раније често приватизована (краљ Милан) или

противречна (лутања 1890-1903. године), почиње да добија обрисе политике једне

озбиљне државе. Креатори тог новог правца били су Милован Миловановић и Никола

Пашић. Европа је већ била подељена на два супротстављена блока (Централне силе и

Антанту) и Србија је своје интересе и национални програм морала да уклопи у шире

интересе великих сила. И за Пашића и за Миловановића предност су имале две силе,

Француска и Русија. С једне стране, то се слагало са ставовима Радикалне странке о

спољној политици, али и са основним поставкама „Начертанија“. Претходна искуства

ослањања на Аустро-Угарску, показала су да Србија чак и у вазалном односу према

овој сили не може од ње очекивати било какву значајнију добит за себе (на дужи рок).

Нови правац Србије у међународним односима доводи до сукоба са

Аустро-Угарском (Царински рат), економског осамостаљења и симпатија сила Антанте,

које ће пружити и финансијску подршку Србији.

За остваривање спољнополитичких циљева велики значај имају и научна

истраживања (Јован Цвијић и др.) која потврђују право Србије на територије насељене

српским живљем (Стара Србија,Повардарје и северна Албанија). И после балканских

ратова, Цвијић ће у својим делима тврдити како се Србија сада састоји из два дела,

Моравске Србије и Вардарске Србије.219

Он уопште није сматрао спорним да су

Скопље, Битољ, Прилеп и други градови српски. Тек за пределе јужно од Битоља и

источно од Струмице је тврдио да их насељава народносна група која представља

прелаз од Срба ка Бугарима.

219

Цвијановић Јован, „Говори и чланци“, САНУ, Књижевне новине, Завод за уџбенике и наставна

средства, Београд, 1987, стр. 228-232.

331

Пашић се, такође, ослањао на Цвијића када је током балканских ратова тврдио

аустроугарском посланику да је предео северне Албаније и Скадра етнички и

историјски српски.220

Еластичност једног европског дипломате Миловановића и, са друге стране,

чврстина „националног агитатора“ Пашића, донели су завидан успех Србији на

међународном плану од 1903. до 1914. године. То више није била слабашна балканска

државица нејасне спољнополитичке оријентације, већ озбиљна држава на коју је блок

Антанте веома рачунао и која је имала врло прецизне спољнополитичке циљеве.

220

Ђорђе Станковић, „Никола Пашић југословенско питање“, Историјски институт, Београд, 1987,

стр. 111-112.

332

17. СРБИЈА У ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ

Краљевина Србија ратовала је против Аустро-Угарске и других Централних

сила од 28. јула 1914. када јој је аустроугарска влада објавила рат, па све до завршетка

Првог светског рата 1918. године. Прве године рата Србија је потукла аустроугарску

Балканску војску. Наредне године њена војска суочила се са тројном инвазијом . Не

желећи да се преда, српска војска се повукла преко Албаније. Евакуисана је на Крф где

се одморила, наоружала и реорганизовала. Одатле је пребачена на Солунски фронт, где

је већ 1916. године забележила успехе. После дугог затишја, борбе за пробијање фронта

почеле су септембра 1918. године. Српске и друге савезничке снаге пробиле су фронт и

убрзо је Бугарска принуђена на предају. Српска војска незадрживо је напредовала и

1. новембра 1918. ослобођен је Београд. Захваљујући српским војним победама и

дипломатији створена је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца.

Велику победу у Првом светском рату Србија је несразмерно скупо платила:

током рата изгубила је 1.300.000 становника, што је чинило 33% популације или чак

60% мушке популације.

17.1 Увод у рат

17.1.2 Сарајевски атентат

На Видовдан, 28. јуна 1914. године у Сарајеву убијен је аустроугарски надвојвода

(ерцхерцог) Франц Фердинанд. Омладинац Недељко Чабриновић је најпре бацио бомбу

на престолонаследника, али је надвојвода тог пута остао неповређен. Непун сат касније,

Гаврило Принцип је из испалио два хица и усмртио надвојводу и, грешком, његову

супругу Софију војвоткињу Хоенберг. Оба атентатора су одмах била ухваћена.

Следећих дана полиција је ухапсила још тројицу њих: Трифка Грабежа, Васу

Чубриловића и Цветка Поповића. Мухамед Мехмедбашић успео је да побегне и да се

пребаци у Црну Гору. Оптужница је подигнута против 25 лица. Сви ухапшени били су

аустроугарски држављани. По националности највећи број њих били су Срби, али је

било и Хрвата. Истрага је утврдила да је тројицу атентатора одредио Данило Илић, али

и да су остала тројица, међу њима и Гаврило Принцип, дошли недавно из Београда, где

333

су се одлучили да убију надвојводу. Тамо су се повезали са избеглицом из Босне

Миланом Цигановићем, а преко њега са четничким војводом и мајором српске војске,

Војиславом Танкосићем. Од њих су добили оружје и уз њихову помоћ су се пребацили

преко границе. Међутим, Принцип, Чабриновић и Грабеж су одлучно тврдили и у

истрази и пред судом да су потпуно самостално и из националних и патриотских

уверења дошли на мисао да убију надвојводу.

Аустроугарски истражни органи на сваки начин су покушавали да повежу

атентаторе са српском владом. Министарство спољних послова у Бечу послало је свог

званичника Фридриха фон Визнера у Сарајево да прикупи све компромитујуће

чињенице које повезују атентат и српску владу, али је Фон Визнер 13. јула 1914. могао

да телеграфише једино то да национални покрет у Босни и Херцеговини подржавају

неке организације из Србије које српска влада толерише, али да „није могуће доказати

учешће српске владе у атентату, у његовој припреми, или у обезбеђењу оружја“,

штавише да за тако нешто „нема места чак ни за сумње“, пошто постоји „много више

разлога за тврдњу да је то искључено“.

17.1.3 Реакција српске владе

Држање званичне Србије после првих вести о Сарајевском атентату било је у

складу са уобичајним реаговањима у тим приликама, али и са извесном журбом да се

суседној сили предочи како влада у Београду не само што жали, већ и осуђује учињени

злочин. Српски посланик у Бечу, Јован М. Јовановић ,телеграфисао је у Београд у 19:16

часова. Влада је у 22:30 часова одговорила и наложила Јовановићу да изјави у име

краљевске владе министру иностраних дела најдубље саучешће. Такође, представници

владе одмах су изјавили саучешће аустријском посланику у Београду. Како је Никола

Пашић био ради агитације у унутрашњости земље, саучешће су изјавили министар

правде и начелник министарства иностраних дела. Такође су биле прекинуте

видовданске свечаности и наређена је дворска жалост. Српски посланик је 30. јуна

изјавио да ће српска влада изручити све атентаторе и саучеснике, уколико се утврди да

се налазе у Србији.

334

17.1.4 Јулски ултиматум

Јован М. Јовановић се у Бечу узалуд трудио да оспори оптужбе против своје

земље и да делује у правцу смиривања тензија. Када су 2. јула у Беч пренесена тела

убијених, надвојводе и његове супруге, спуштена је у његовом стану застава на пола

копља. Прве недеље јула ни по чему нису наговештавале оно што се спремало. Оба

цара, њихови министри и други чиновници отишли су на одмор, немачка штампа је

престала да напада Србију, једно време није било демонстрација у Аустро-Угарској.

Убрзо се чуло да се барон Гизл враћа у Београд на своје место аустроугарског

посланика, па је ова вест примљена са олакшањем. Ипак, све су ово биле варке

политичких и војних врхова Аустрије и Немачке којима су они хтели да добију на

времену за припрему, како би могли да изненаде непријатеља. Знајући да могу да

изврше мобилизацију и концетрацију снага знатно пре Француза, а неупоредиво пре

Руса, Немци су хтели да једним муњевитим продором кроз Белгију за неколико недеља

баце Француску на колена, а да потом прегрупишу армије и нанесу одлучујући пораз

Русији.

Посланик Гизл је 23. јула 1914. године у 18 часова предао ултимативну ноту

заступнику српског председника владе Лазару Пачу, министру финансија. Одговор је

изричито тражен у року од 48 часова. Тренутак предаје је био одређен жељом Беча да

се сачека одлазак француског председника републике из Русије, где је боравио у

званичној посети, пошто се желело спречити француско-руско саветовање на највишем

нивоу поводом ултиматума Србији. Текст ултиматума предат је осталим великим

силама 24. јула ујутру како би се скратило њихово време за реакцију.

Уз опширну оптужбу Србије, изложену око основне тезе да се идеја о атентату

родила у Београду, да су оружје и муницију дали официри и чиновници чланови

народне одбране и да су пребацивање у Босну извеле старешине српске пограничне

службе, ултимативни захтев је изложен у десет тачака. Од Владе Србије се тражило да

забрани све публикације које пишу против Аустро-Угарске и својом општом

тенденцију угрожавају њен територијални интегритет; да одмах распусти Народну

одбрану и слична удружења и да спречи да она наставе свој рад под другим именом и у

другом виду, Такође је захтевано да се из јавне сцене у Србији избаци све оно што

представља пропаганду против Аустро-Угарске и да се из службе уклоне сви официри

и чиновници који су против Аустро-Угарске.Тражено је и да се прихвати сарадња

335

органа царско-краљевске владе у угушивању субверзивног покрета управљеног против

територијалног интегритета Царства; да се отвори истрага против учесника у

Сарајевском атентату и да се прихвати да у овој истрази учествују органи Аустро-

Угарске; да се одмах ухапсе Војислав Танкосића и Милан Цигановић; да се спречи

помагање недозвољене трговине оружја преко границе.Влада је требала да отпусти и

строго казни припаднике пограничне службе који су помогли пребацивање атентатора;

да објасни изјаве српских високих чиновника против монархије (дате против 28. јуна) и

да обавештава царско-краљевску владу о испуњењу ових захтева.

Цео ултиматум је очевидно тежио да понизи Србију, али и да суштински наруши

њену самосталност и државност. Ово се нарочито односи на тачке пет и шест, али и на

тачку десет. Читајући 24. јула ултиматум Србији британски државни секретар за

спољне послове, Едвард Греј, је одмах рекао царско-краљевском амбасадору да је то

најужаснији документ који је једна држава икад уручила некој другој држави и при том

је указао на тачку пет. Чим је сазнао за садржај ове ноте, руски амбасадор у Бечу је

похитао да упозори грофа Берхтолда да је реч о захтевима које не може да прихвати

једна уставна држава. Српска влада се састала исте вечери када јој је ултиматум упућен

и могла је само да закључи да не остаје ништа друго него да се гине. Гледиште Србије

према ултиматуму најбоље показују лично писмо регента Александра руском цару

Николају II, упућено 24. јула:

„Захтеви у аустроугарској ноти понижавају сасвим излишно Србију и не слажу се са

њеним достојанством независне државе. Ми смо вољни примити оне аустроугарске

захтеве који су у складу с положајем независне државе, а и оне које би нам саветовало

Ваше височанство да усвојимо. Све личности за које буде доказано да су умешане у

атентат казнићемо строго ми сами. Извесни услови не могу се извршити без промене

нашег законодавства, а за то треба времена. Рок који нам је дат сувише је кратак.“

Слично гледиште изнео је и Никола Пашић приликом сусрета са енглеским

отправником послова. Увече 23. јула, наређено је да се ухапсе Танкосић и Цигановић.

Први је убрзо био ухапшен, а други је побегао у унутрашњост Србије. Силе Антанте

саветовале су Србији да попусти у највећој мери. Балканске владе биле су углавном

уздржане. На питање из Београда црногорска влада је одговорила да не може дати

никакав савет и мисли да се треба држати онога што саветују Русија и Француска.

336

17.1.5 Српски одговор и објава рата

Српски одговор је био готов тек после 17:30 часова 25. јула. Написали су га

Никола Пашић и Стојан Протић. У сваком случају, одговор је уручио лично председник

владе Никола Пашић, мало пре шест часова. Барон Гизл је приметио да одговор није

задовољавајући. Само што се Пашић вратио у министарство иностраних дела, стигло је

бароново писмо у коме је посланик навео да Србија није на одговарајући начин

одговорила на захтеве царско-краљевске владе и да су односи између држава

прекинути. Одмах потом, барон Гизл и особље посланства напустило је Београд и

отишло је у Земун. Већ је била припремљена евакуација архиве . Одговор Владе Србије

био је крајње попустљив и достојанствен. Били су прихваћени сви захтеви, осим онај у

тачки шест, али је и код те тачке понуђена арбитража суда у Хагу или комисије великих

сила. Саопштен свету овај одговор је примљен као пример дипломатске вештине и

крајње попустљивости. Задовољан је био чак и немачки кајзер Вилхелм II Немачки.

Ипак, немачки војни и политички кругови само су чекали повод да нападну Русију. Са

нестрпљењем су очекивали вест о руској мобилизацији. У Двојној монархији, такође,

нису водили рачуна о садржају одговора: имали су формалан изговор да српска влада

није прихватила свако слово ултиматума и требало је још само да објавити рат. За то им

је требало још два дана.

Влада Аустро-Угарске је, 28. јула 1914. у 11 часова, упутила Влади Србије

обичном поштом телеграм са садржајем:

„Краљевска влада Србије није на задовољавајући начин одговорила на ноту датирану

23. јулом 1914. коју јој је предао аустроугарски посланик у Београду. Зато

Царско-краљевска влада налази да је принуђена да се ослони на силу оружја ради

очувања својих права и интереса. Аустро-Угарска сматра да се од овог тренутка налази

у рату са Србијом.“

Тако је Србија, после балканских, била принуђена да води још један рат. сада са још

моћнијим противником.

Ратне прокламације

Дан након објаве рата, објављен је ратни проглас аустроугарског суверена Франца

Јосифа I народима монархије у коме је стајало да су смутње једног, мржњом испуњеног

непријатеља, натерале Монархију да се лати мача у циљу одбране своје части, свог

337

угледа и ранга велике силе и свог интегритета. Даље је Србија оптужена да поткопава

поредак на југоистоку Монархије, па да је царско-краљевска влада, пошто је покушала

да на миран начин реши спор нотом од 23. јула, принуђена да отпочне рат.

Истог дана је регент Србије принц Александар Карађорђевић објавио свој ратни

проглас:

„На нашу Србију насрнуло је велико зло. Аустро-Угарска нам је објавила рат. Невоље

наше Краљевине и нашег народа са Аустријом нису почеле од јуче... Моја је влада...

хтела избећи по сваку цену сукоб и зато је изашла у сусрет аустроугарској влади до

крајњих граница попустљивости, преко којих не може ићи ниједна независна

држава...Нажалост, бечки државници осташе глухи...Ја сам принуђен позвати све моје

драге и храбре Србе под српску тробојку...Срби, браните свом снагом своје огњиште и

српско племе!“

Црна Гора је стала уз Србију, а њен краљ Никола I Петровић обратио се

прогласом народу 6. августа:

„Црно-жути барјак, који од давних времена као мора притиска душу југословенског

народа, развио се да тај народ сада потпуно уништи, да његове слободне представнике

Србију и Црну Гору прегази...Тко је јунак и слиједи корацима два стара српска краља,

да гинемо и крв прољевамо за јединство и слободу златну...Ми смо хтели мир, а

наметнут нам је рат“.

Три прогласа донела су три сасвим опречна садржаја. Проглас Фрање Јосифа

оптуживао је Србију за вишегодишњу завереничку акцију против Монархије, а Црну

Гору потпуно мимоилазио. Прогласи регента Александра и краља Николе оптуживали

су Монархију да већ током дугог историјског периода спречава развитак српског

народа, односно, по црногорском тексту, Југословена уопште. Први проглас је тумачио

објаву рата као природну последицу завереничког деловања, два друга прогласа

тумачила су исту ту објаву рата као део већ започетог историјског процеса спутавања

Срба. Фрања Јосиф се позивао правом велике силе да ратом штити своје интересе и

интегритет, док су Александар и Никола позивали народ на одбрану од непријатеља.

Војске

Аустро-Угарска је желела локализовани сукоб са Србијом, али је такав сукоб трајао

само три дана, јер је објава рата од 28. јула 1914. проузроковала оружани сукоб

широких размера. У Лондону и Петрограду тражили су (и после 28. јула) начин да се

338

сукоб не прошири, па су претпостављали да ће Срби препустити непријатељу Београд и

да ће након тога сукоб прећи у надлежност конференције великих сила. У Берлину су

само чекали да добију вест о општој мобилизацији у Русији, па да започну

непријатељства. Чим је та вест стигла, почело је упућивање ултиматума и објављивање

рата. Русији је рат објављен 1. августа , Француској 3. августа, а Белгији 5. августа.

Даље је деловао аутоматизам савеза.

Србија није имала уговорених обавеза по којима би за њу аутоматски настао cacus

foederis, али је она тиме, што је била нападнута и што је тај напад ланчано изазвао

укључење у рат великих сила и више других држава, постала део овог система објава

непријатељстава, па је 6. августа објавила рат Немачкој, савезнику силе која је њу

напала. Црна Гора, као традиционалан српски савезник, прогласила је општу

мобилизацију 28. јула ујутро, а Народна скупштина је на вандредној седници од

1. августа захтевала да се одмах објави рат Аустро-Угарској. Дипломатски односи

прекинути су 5. августа, 6. августа је објавила рат, а 7. августа отпочеле су операције

црногорске војске.

339

18. КОНСТИТУИСАЊЕ КРАЉЕВИНЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ (СХС)

18.1 Предуслов за стварање Краљевине Југославије

Предуслов за стварање југословенске државе било је избијање Првог светског

рата. Када је избио рат, политички свесни појединци и интелектуалци осетили су да је

дошло време да се реши јужнословенски проблем. Значајно је мишљење, које се јавља у

политичким врховима Србије, да је српска влада у своме манифесту од 29. јула 1914. (у

коме српски народ обавештава о томе да је Аустрија напала Србију) повезала судбину

Хрвата и Срба под Аустро-Угарском. И краљ Никола, у својој прокламацији

Црногорцима, наглашава слогу Јужних Словена. Хрватски одбор, који су формирали И.

Мештровић и А. Трумбић у Риму, а који је касније послужио као база Југословенског

одбора, почетком децембра 1914. протестује против аутроугарског напада на Србију,

сматрајући га нападом и на хрватски народ, јер су Србија и Црна Гора, како је речено,

„животни дијелови нашег народа“.221

Српска влада поставља, 6. децембра 1914, као свој ратни циљ ослобођење Срба,

Хрвата и Словенаца од аустроугарске власти: „Уверена у решеност целог српског

народа да истраје у светој борби за одбрану свог светог огњишта и слободе, Влада

Краљевине сматра као свој најглавнији и у новим судбоносним тренуцима једини

задатак да обезбеди успешан завршетак овог великог војевања, које је, у тренуцима кад

је започето, постало уједно борба за ослобођење и уједињење све наше браће Срба,

Хрвата и Словенаца“.222

Тај захтев за уједињењем Срба, Хрвата и Словенаца под

аустроугарском влашћу са Србијом, српска влада је поставила већ у септембру исте

године савезничким владама захтевајући да сви етнички чисти српски, хрватски и

словеначки крајеви буду припојени Србији. Касније, пред крај године, кад је јавно

поставила свој ратни циљ, и кад су савезници наговарали Италију да ступи на њихову

страну обећавајући јој велики део словеначких и хрватских територија, влада Николе

Пашића није гледала на јужнословенске проблеме другачије него као на оправдан

захтев Србије за проширењем својих територија и своје управе на словеначке и

хрватске територије.

221

Н. Стојановић , „Српска интелигенција пред новим задацима“, Српски глас, бр. 23, 18.4.1930. 222

Х.Репац, Краљевина СХС, у: „Јубиларни зборник живота и рада Срба, Хрвата и Словенаца 1918-

1928“, Београд, Матица живих и мртвих СХС, други део, 1929, стр. 654.

340

Зато је Србија претендовала да једино она може пред савезницима представљати

Србе, Хрвате и Словенце. Ту лежи корен свих каснијих сукоба са Југословенским

одбором (формираним 30. априла 1915. године у Паризу, а са седиштем у Лондону) и у

који су ушли емигранти Срби, Хрвати и Словенци. Србија одбацује Лондонски уговор

1915. године, који јој је понудила Антанта. Југословенски конгрес протестује, 6. маја

1915. у Нишу, против уступања јужнословенских територија Италији, а А. Трумбић,

као председник Југословенског одбора, упућује документован меморандум владама

савезника, у коме истиче захтев Јужних Словена у Аустро-Угарској монархији за

уједињење са Србијом и Црном Гором и, уз то, протестује против одлуке да се

југословенске територије предају Италији.

Године 1918. распала се Аустро-Угарска. Председник САД Вудро Вилсон

изневши почетком 1918. у „Четрнаест тачака“ услове САД за склапање мира са

Централним слама, дао је значајну подршку националним тежњама потлачених народа

Аустро-Угарске и истодобно одбио претензије Италије на јужнословенске територије.

С једне стране, неуспеси на бојиштима, пропаст немачких офанзива, пробој Солунског

фронта од стране српских и савезничких трупа, с друге стране, све теже патње и беда

широких маса, катастрофално погођених последицама дугог рата, знатно убрзавају

процес распадања монархије.223

Народни заступници и политичари, припадници разних странака и група, одржали

су 3. марта 1918. године у Загребу састанак и споразумели се о заједничкој акцији свих

којима је циљ стварање заједничке независне и демократске државе Јужних Словена.

Дана 6. октобра 1918. представници Срба, Хрвата и Словенаца с подручја

Аустро-Угарске, закључили су да оснују Народно веће Срба, Хрвата и Словенаца. 28.

октобра исте године, аустроугарски министар спољних послова гроф Андраши послао

је америчком државном секретару телеграф у коме непосредно моли да се склопи

примирје с Аустро-Угарском, без обзира на друге зараћене стране. Дан након тога, 29.

октобра, састао се Хрватски сабор, који доноси једногласно прихваћени закључак: „Сви

досадашњи државноправни односи и везе између Краљевине Хрватске, Славоније и

Далмације с једне стране, те Краљевине Угарске и Царевине Аустријске с друге стране,

разрешавају се. Укида се и ништавном проглашава Хрватско-угарска нагодна из 1868, а

исто се тако укидају и ништавим проглашавају све касније њене допуне и ревизије,

тако да од данас Далмација, Хрватска и Славонија немају с Краљевином Угарском ни

223

Ж. Гудац , „Краљевина Југославија“, Савремена политичка историја, Београд, стр. 49-64.

341

правно ни фактично никаквих заједничких државних послова (...)“Морамо напоменути

да ни Далмација ни Славонија нису у Аустро-Угарској били делови Хрватске. Српска

влада настојала је да дође у додир с представницима Народног већа у Загребу желећи

да мимоиђе Југословенски одбор, који је Народно веће опуномоћило да заступа државу

Словенаца, Хрвата и Срба пред страним владама. Почетком новембра 1918. састали су

се у Женеви А. Корошец, председник Народног већа, председник српске владе Никола

Пашић, председник Југословенског одбора Анте Трумбић и представници српских

опозиционих странака.

Дана 9. новембра 1918. они заједно објављују Декларацију о стварању заједничке

државе Срба, Хрвата и Словенаца, без обзира на пређашње границе, са заједничком

владом. Занимљиво је да су Пашић, Трумбић и Корошец били уверени да је тим

њиховим договором спроведено уједињење државе Словенаца, Хрвата и Срба са

Србијом, и у том уверењу они постављају првих шест министара заједничке

владе - тројицу са српске стране, а тројицу са стране Народног већа. По Декларацији,

српски министри заједничке владе полагаће заклетву пред регентом, а министри

именовани од стране Народног већа пред председником Народног већа.

Велика народна скупштина у Новом Саду је 25. новембра донела одлуку о

присједињењу Барање, Бачке и Баната Србији. Дан пре тога, 24. новембра је збор

посланика Народних већа Срема у Руми донео одлуку о присаједињењу Срема Србији.

Велика српска народна скупштина у Подгорици је 26. новембра једногласно одлучила

да се династија Петровић-Његош збаци са престола и да се Црна Гора присаједини

Србији. Веће народних првака и посланика 28. новембра је донело одлуку да се Босна и

Херцеговина припоји Србији. Народно веће из Загреба је 25. новембра донело одлуку

да се југославенско подручје Аустро-Угарске уједини са Србијом у нову државу.

Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца основана је 1. децембра 1918. године.224

Пре

1.децембра више десетина срезова из оквира Аустро-Угарске се прикључило Србији.

224

Н. Стојановић , „Српска интелигенција пред новим задацима“, Српски глас, бр. 23, 18.4.1930.

342

18.2 Видовдански устав

Видовдански устав је први устав јужнословенске државе, тачније Краљевине

СХС. Име је добио по датуму доношења, 28. јуну 1921. године. Важио је до 6. јануара

1929. године. Процес усвајања Видовданског устава показаће велике политичке сукобе

у новој држави. Иако су постојали ранији планови о доношењу устава (види упутства

Крфска декларација, Женевски споразум), устав је на крају донет тесном већином и

прегласавањем на националној основи. За устав је гласало 223 посланика Уставотворне

скупштине (Радикална странка, Демократска странка, Вошњакови земљорадници,

Југословенска муслиманска организација и Национална турска странка). Против је

било 35 посланика (социјалисти, републиканци и Српска земљорадничка странка), а

апстинирао је чак 161 посланик - Хрватска републиканска сељачка странка

(бојкотовала од почетка рад Скупштине), Комунистичка партија Југославије, Народни

клуб и Југословенски клуб. Уз то, није било представника тзв. треће зоне, која је била

под италијанском окупацијом. У име краља сагласност је дао

престолонаследник-регент Александар, што овај Устав сврстава у категорију

устава-пактова.

Краљевина СХС је одређена као уставна, парламентарна и наследна монархија,

чији је језик српско-хрватско-словеначки (очигледна политичка формулација).

Успостављено је унитарно уређење (теорија о троплеменом народу). Прокламована

начела поделе власти била су деформисана каснијим одредбама, али је у принципу

постојао парламентаризам.

Законодавну власт делили су краљ и народна скупштина. Краљ је имао широк

круг овлашћења - законодавна иницијатива, санкција, промулгација закона, као и

иницијатива и сагласност за промену устава. Имао је и право проглашења рата и

закључења мира. Поседовао је и широка овлашћења у погледу постављања судија и

распуштања скупштине. Уз то имао је класична овлашћења шефа државе.

Народна скупштина је била једнодомно представничко тело. Бирачко право било

је ограничено релативно високим старосним цензусом, а нису га имале ни жене. Сваки

члан скупштине имао је право законодавне иницијативе, посланичког питања,

интерпелације. У случају промене устава, скупштина се распуштала и бирала нова, што

је имало значење скривеног уставотворног референдума.

343

Министарски савет је био одговоран и краљу и народној скупштини (орлеански

парламентаризам), а министри нису морали бити из редова посланика. Постојала је и

кривична и грађанска одговорност министара, уз специјалан Државни суд.

Министарски савет имао је право законодавне иницијативе, издавање уредби за

примену закона и оних са законском снагом у посебним случајевима.

Судови су били независни и организовали су се као првостепени, апелациони и

Касациони суд (са седиштем у Загребу). Били су предвиђени и посебни управни судови

(Државни савет и Главна контрола). Био је прописан и велики број

социјално-економских права, као и посебан Привредни савет.225

Јединице територијално-административне поделе су биле области, окрузи, срезови

и општине. У пракси Устав није функционисао како је замишљено. Неке одредбе, пре

свега у судству, нису поштоване и судство је остало разједињено. Парламент је био

изложен опструкцијама, а краљ склон раду на своју руку. Испуњавање права грађана

није било на високом нивоу у пракси. Читав устав делио је судбину политички и

национално растрзане земље.

225

Репац, Х, „Краљевина СХС“, у Јубиларни зборник живота и рада Срба, Хрвата и Словенаца

1918-1928, Београд, Матица живих и мртвих СХС, други део, 1929, стр. 656.

344

19. КРАЉЕВИНА ЈУГОСЛАВИЈА ОД ВИДОВДАНСКОГ УСТАВА ДО

ШЕСТОЈАНУАРСКОГ РЕЖИМА

Три недеље после прогласа уједињења образована је прва заједничка влада

Срба, Хрвата и Словенаца. Она је била концентрациона, што значи да су у њу ушли

представници ових наших странака, свих племена и све три главне вере у земљи. Да би

се то могло извести, ради што повољнијег утиска у народу, владу је требало проширити

знатно више него што се у први мах замишљало. У њу је ушло 20 чланова, од којих су

18 били ресорни министри. Тако је од првог дана, пристанком свих, проширен круг

заједничких послова и учињен један знатан корак ка централизацији власти, мада су

задржане дотле постојеће покрајинске владе са њиховим ужим компетенцијама.

За председника владе није дошао Никола Пашић, који је испочетка био изабран за

то место, као вођа најјаче странке у Србији и дотадањи шеф владе, него његов

партијски друг Стојан Протић. Пашић је одређен за председника југословенске

делегације за преговоре о миру. Прве одлуке нове владе биле су следеће: уведена је

нова, заједничка, државна застава (плаво-бело-црвена), заједнички грб, комбинован из

грбова сва три племена Југославије и уведен је нови календар.

19.1 Уставноправни развој Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца

У Конституанти, која је требало да реши питање унутрашњег уређења

југословенске државе, оштро су се сукобила два схватања о битном карактеру тог

уређења: хоће ли оно донети јединствену или федералну државу. Победило је прво

становиште и то углавном српским гласовима. За Видовдански устав, донет

1921. године, гласала су: 184 Србина, 18 муслимана, 11 Словенаца и 10 Хрвата.

83 Хрвата су се уздржали од гласања или нису уопште ни дошла у Конституанту, а

њима се придружило и 26 Словенаца. За устав су гласала 223 посланика, против 35, а

161 посланик није гласао.226

Већина је имала 27 гласова више од укупне опозиције.

Хрвати су одбијали да признају Видовдански устав не само зато што није био донет по

њиховој жељи, него и зато што је изгласан простом, а не квалификованом већином,

како је предвиђао Крфски пакт. Већина Хрвата, скупљена у Радићевој Сељачкој

странци, правила је начелне замерке самом акту уједињења у онаквом облику у каквом

је извршено, тражила је републику и одбацивала највећи део заједничких послова. Срби

226

Павловић С, „Србија: историја иза имена“, Београд, 2004, стр. 121-269.

345

су наглашавали да су сами Хрвати напустили Крфски пакт и питали се, кад су

напуштена крупнија питања из тога уговора, зашто да се задржавају на споредним.

У своме делу о уставном праву Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца,

С. Јовановић је изложио општу тенденцију Видовданског устава: „Видовдански устав

начињен је под претпоставком да су Срби, Хрвати и Словенци један народ и да се све

разлике између њих своде на разлике имена, вере, азбуке (у случају Словенаца, још и

неке разлике језика). Те разлике Видовдански устав оставио је недирнуте: свакоме

племену обезбеђено је и његово посебно име, и његова посебна вера, и његова посебна

азбука, односно језик: и српство, и хрватство, и словенство ушли су равноправно у сам

државни појам. Али, даље од тога Видовдански устав није ишао. Он није дозвољавао

могућности Србима, Хрватима, Словенцима да се развијају у својим одвојеним

племенским областима. Тежње за племенским издвајањем сматрао је као једну сметњу

за стварање јаке националне државе. Племенска свест је требало што пре да ишчезне,

да би могла да се јави „државна идеја“. Као гаранцију да ово развијање „државне идеје“

неће донети собом хегемонију српског племена као бројно најјачег, Видовдански устав

дао је парламентаризам и самоуправу. По мишљењу твораца тог устава,

парламентаризам и самоуправа чине немогућом било чију тиранију, па и тиранију

једног племена над другим. Само централизам једне апсолутистичке државе, а не и

централизам једне демократске државе, могао би Хрвате и Словенце довести у

потчињен положај према Србима. Укратко, Видовдански устав представља покушај да

се Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца организује као једноставна национална

држава“.227

Краљ Петар је умро 16. августа 1921. године у Београду, у једној скромној и

повученој вили на Топчидерском брду. Краљ Александар, који га је наследио, вршио је

стварно краљевску власт као државни регент све од 11. јуна 1914, кад се краљ Петар

због болести повукао од послова. У току рата, услед великих напора и узбуђења, болест

старога краља само се погоршавала. Млади престолонаследник примио је дужност у

најтежем моменту, неколико дана пред Сарајевски атентат, који ће и њега и целу

Србију ставити пред најсудбоносније одлуке.

Најдуже незадовољни у нашем политичком животу остали су Хрвати. Њихово

питање представља, све до распада СФРЈ, једно од најтежих унутрашњих питања

Југославије. Оно је један од најглавнијих узрока за све политичке кризе од уједињења

227

Гудац Ж, „Краљевина Југославија“, Савремена политичка историја, Београд, стр. 49-64.

346

до распада. Нема ниједне владе којој оно није задавало најозбиљније тешкоће. Због

њега је сав наш политички живот добио једно време карактер племенске борбе,

потискујући интерес за сва друга крупна привредна и социјална питања, која су била од

прворазредног значаја за развој друштва и државе.

Када се пође са гледишта да су Срби, Хрвати и Словенци један народ, како се

уверавало са свих надлежних страна онда када је требало да се брани и створи

заједничка држава, онда о том јединству више не би могло бити спора. Против

јединства стварно могу бити само они који не верују у њега или који желе да Срби,

Хрвати и Словенци представљају трајно три одвојена народа или бар три народна

индивидуалитета. Оно што је највише и стварно сметало Видовданском уставу није

било његово начело, него његов оквир и метод његове примене. Много му је штетило

нарочито то:228

1. што је са јединством уско везао систем круте централизације;

2. што се годинама одуговлачило да се уведу у живот обласне и среске самоуправе, које

су уставом биле предвиђене;

3. што се тим самоуправама није дала широка компетенција.

Највећа и најупадљивија грешка у вези са Видовданским уставом учињена је свакако

при подели земље на области.

Та подела изведена је против свих првобитних начелних одлука. Од првога дана,

направљен је од ње партијско-политички пазар, који је читаву ствар компромитовао до

краја. Првобитно се мислило да се подела изврши рационално према привредним и

природним потребама и гравитацијама, тако да свака област обухвати отприлике до

800.000 становника. Мада, то начело није беспрекорно, оно би ипак, да се добро

спровело, заступницима идеје поделе земље по томе принципу очувало доследност и

дало би сигурно извесне резултате од вредности. Овако, чим је почело политичко

погађање, оно је изгубило свој морални значај и сваку оправданост. Тако се дошло

дотле да је земља, уместо у 14 или 15, била подељена у 33 области, од којих неке нису

имале ни 200.000 становника. Очигледно је да је подела била лоша, неправедна и зато

од првог дана изложена оштрој и оправданој критици.

Вођа Хрватске сељачке странке, С. Радић је у иностранству почео да тражи

подршку за „хрватско питање“. Он је 1923. године напустио земљу, покушавајући да у

Енглеској, СССР-у и Аустрији добије подршку за осамостаљивање хрватске државе.

228

Павловић С, „Србија: историја иза имена“, Београд, 2004, стр. 121-269.

347

Аустрија је била немоћна, као поражена из недавно окончаног рата; Енглези су му

објаснили да унутрашње спорове треба да решава на законит начин у својој земљи; у

СССР-у су Радићеву борбу бољшевици хтели да употребе за јачање својих класних

схватања и интереса међу Југословенима, а не за развијање хрватскога национализма.

Пошто није постигао никакав успех, он се после скоро годину дана вратио у Загреб.

Његова партија коначно улази у скупштину приступајући опозицији и изазивајући

оставку, до тада чврсте, радикалске владе. Веза Радићеваца са демократима изазвала је

коначан расцеп у Демократској странци, из које је иступио Светозар Прибићевић,

оснивајући нову странку „самосталних демократа“. Та нова странка ушла је у савез са

радикалима, да брани линију Видовданскога устава и то најпре кратко време у влади

(од 27. марта до 27. јуна 1924. године), затим у љутој борби против коалиционе владе

дотадашње опозиције, којој је био на челу Љубомир Давидовић и од 6. новембра

1924. године поново у влади. Кратку владавину Давидовићеве коалиције онемогућило

је Радићево држање.

На изборима од 8. фебруара 1925. године, Сељачка странка добија поново

67 хрватских мандата. Највећа хрватска странка тражила је ужу везу са највећом

српском, Радикалном странком, која је држала власт, и после дужих преговора, нашла

је. Радићевци су ушли са радикалима у владу 18. јула 1925. године.

Већ 4. априла 1926. године , Пашић је поднео оставку своје владе. Разлози за

оставку су лично незадовољан створеном политичком ситуацијом и оштри напади у

јавности због неких афера његовог сина, које су довеле до образовања једне посебне

истражне анкете у скупштини. То је била и последња влада у којој је Пашић

учествовао. Његова странка наставила је још једно време сарадњу са Хрватском

сељачком странком под вођством Николе Узуновића као председника владе. Радић се

показао исто толико незгодан друг у влади као и ван ње.

За време Узуновићеве владе, 10. децембра 1926. године, умро је Никола Пашић.

Његовом смрћу нестало је главне водеће личности у Радикалној странци и једног јаког

ауторитета у парламентарном животу. Одмах по његовој смрти, у Радикалној странци

долази до разних подела које слабе странку и значајно умањују њен ауторитет у

јавности.229

Пуних шест година по изгласавању Видовданскога устава прешло се на стварање

самоуправних области. 23. јануара 1927. године извршени су избори за њих. Одмах

229

Кандић Љ, „Одабрани извори из опште историје државе и права“, Савремена администрација,

Београд, 1982, стр. 248-261 и 383-386.

348

после тих избора дошла је и промена владе. Уместо Хрватске сељачке странке, владину

већину Николе Узуновића, састављену 1. фебруара, сачињавала је, поред радикала, још

само Словенска људска странка А. Корошеца. Али, ни та влада није била дуга века.

Замењена је 17. априла новом владом радикала и демократског опозиционог блока, у

којој је први човек био Веља Вукићевић, до тада политичар без већег значаја.

Вукићевићева владавина, као и владавина његове владе, само је продубила јаз, те

је тај период остао запамћен као време тешких оптужби и грубих поступака, великих

грешака и грубих речи.

Резултат се десио 20. јуна 1928. године, када је народни посланик Пуниша Рачић,

изазван хрватским провокацијама и омаловажавањем српских жртава, у скупштинској

сали убио Павла Радића и доктора Ђуру Басаричека, а тешко ранио Стјепана Радића и

још два хрватска посланика. Раздражење је после тог догађаја, а нарочито после

Радићеве смрти (8. августа), захватило најшире кругове. Хрватски посланици и чланови

Самосталне демократске странке напустили су скупштину и прекинули односе са

странкама владине већине. Осећало се да ове људе притискује тешка атмосфера

проливене крви и мутна неодређеност у погледу развоја даљих догађаја. Покушаји да

без нових избора дође до сарадње измећу странака парламента нису успели, а

процењено је да нови избори, у тако општој раздражености, не би донели ништа

добро.230

19.2 Од уставотворне скупштине до диктатуре

Један од неколико закона које је усвојило Привремено представништво, био је

изборни закон за уставотворну скупштину. Током преговора који су претходили

оснивању нове државе било је договорено да ће гласање бити тајно и засновано на

општем праву гласа. Социјалдемократе и Словенска људска странка су подржавале

право гласа за жене, док су се радикали противили. Демократска странка је била за ту

идеју, али јој се није довољно посветила, па овај предлог није прошао.

Српски политичари су сматрали Србију за стандарног носиоца југословенског

јединства, као што је Пијемонт био за Италију или Пруска за Немачко царство.

Хрватски политичари су користили сваку прилику да у сарадњи са српским

непријатељима подривају Краљевину.

230

Пантић Д, „Компаративна историја државе и права“, Паневропски универзитет, Бања Лука, 2007,

стр. 154.

349

20. ШЕСТОЈАНУАРСКИ РЕЖИМ

Недуго након тога, 6. јануара 1929, користећи као изговор политичку кризу коју су

изазвала убиства, краљ Александар је укинуо устав, распустио скупштину и увео личну

диктатуру. Такође је 3. октобра променио име државе у Краљевина Југославија и

променио унутрашњу поделу са 33 области на 9 бановина.

Краљ Александар је објавио нови устав (Oктроисани устав из 1931), који је пренео

извршну власт на краља. Предвиђено је да на изборима важи опште право гласа (иако

оно још није укључивало жене). Одредба о тајном гласању је одбачена, а притисак на

јавне раднике да гласају за владајућу странку ће бити особина свих избора одржаних

под Александровим уставом. Даље, половину горњег дома је директно именовао краљ,

а предлог закона је могао постати закон након усвајања у једном дому и такође ако га

одобри краљ.

Хрватски отпор новом режиму био је јак и крајем 1932. Хрватска сељачка странка

је објавила Загребачки манифест који је захтевао „крај српске доминације и диктатуре“.

Режим је на овом реаговао затварањем многих политичких противника, укључујући

новог вођу Хрватске сељачке странке Влатка Мачека. Упркос овим мерама, опозиција

диктатури је настављена, док су Хрвати тражили решење „хрватског питања“. Крајем

1934, краљ је планирао да ослободи Мачека из затвора, спроведе демократске реформе

и покуша да нађе заједнички језик између Срба и Хрвата.

Међутим, краљ је убијен у Марсељу 9. октобра 1934, од стране припадника

ВМРО-а Владе Черноземског, у завери југословенске емиграције и радикалних

елемената забрањених политичких партија, у сарадњи са хрватском

екстремно-десничарском усташком организацијом.

Пошто је најстарији Александров син Петар био малолетан, трочлано

намесништво, одређено по Александровој жељи, преузело је улогу краља.

Намесништвом је доминирао краљев брат кнез Павле Карађорђевић. Крајем

тридесетих, унутрашње тензије су наставиле да расту српским и хрватским тежњама за

успостављањем етничких федералних јединица. Срби су желели и формално

350

заокружавање српских земаља,а Хрвати су желели знатно проширење на рачун српског

етничког простора.

Експанзија нацистичке Немачке 1938. је дала нови подстрек напорима да се реше

ови проблеми. Кнез Павле је 1939. именовао Драгишу Цветковића за новог премијера,

са циљем постизања споразума са хрватском опозицијом. Према овом споразуму,

Влатко Мачек је постао потпредседник владе Југославије и створена је аутономна

Бановина Хрватска са својим сабором 26. августа 1939. године.

Ове промене нису задовољиле Србе који су били забринути за статус бројног

српског народа у новој Бановини Хрватској и желели су да ,,српским

бановинама“припоје се територије са српском апсолутном већином. Хрватски

националисти усташе су, такође, биле незадовољни било којим решењем који је био

мањи од пуне независности Хрватске са целом Босном и Херцеговином.

351

ЛИТЕРАТУРА

-Аврамов Смиља, Крећа Миленко «Међународно јавно право», Савремена

администрација, Београд 1997.

Аврамовић Сима Општа историја ,Стари и Средњи век», Номос, Београд 2004

Аврамовић Сима Упоредно правна традиција”, Службени гласник, Београд 2009

Авдијев Всеволд Игоревич «Историја старог истока», Едиција Београд 2009

-Академија наука СССР «Ослободилачка борба против фашизма 1939-45», Наука,

Москва 1983.

-Бајица Мартиновић Петар «Милан Недић» Никола Пашић Београд 2003.

-Бајт Александар «Берманов досије», Младинска књига, Љубљана 1998.

-Банковић Сава «У предворју пакла», Епархија вршачко-банатска, Вршац 1991.

-Баркер Елизабет «Британска политика на Балкану у II светском рату», Глобус,

Загреб 1978.

-Билт Карл «Мисија мира» Погледи Крагујевац 1998.

-Буисон Кристоф Жан,«Херој кога су издали савезници»Гамбит Јагодина2006.

-Булајић Милан «Усташки злочини геноцида», Рад, Београд 1988.

-Винавер Вук «Југославија и Мађарска 1933-1941» Народна књига Београд 1976.

-Воиновић Стево «На служби код Дангића», Погледи, Крагујевац 2001.

-Вукић Ранко «Улога југословенског шефа државе у одржавању међународних

односа 1918-1941. године» докторска дисертација, Правни факултет, Београд 2004.

-Вучковић Звонимир «Сећања из рата», Погледи Крагујевац 2001.

-Вучковић Радоје «На судбоносној раскрсници» ИСИ Београд 2004.

-Гречко Андреј «Ослободилачка мисија совјетске оружане силе у II светском рату»,

политичка литература, Москва 1974.

Деретић Јован“Античка Србија”, Романов, Бања Лука, 2009

-Димитријевић Војин «Основи међународног јавног права» Београдски центар за

људска права Београд 2005.

-Додоли Лучијано, Марадеј Манлио – приређивач Радовић Радошин «Свет после II

светског рата», Слобода, Београд 1975.

-Дојчер Исак «Стаљин-политичка биографија» Глобус, Загреб 1977.

352

-Дедијер Владимир «Сведочанства о другом светском рату», Народна књига и

партизанска књига, Београд 1980.

-«Други светски рат» том I Народна књига Београд 1982.

-Ђорђевић Драгослав «На раскрсници 1941» Братство Торонто Онтарио Канада

1988.

-Ђорђевић Животије «Истином за Србију», Гамбит, Јагодина 2004.

-Ђорђевић Животије «Губици становништва Југославије у II светском рату», АБЦ

графика, Београд 1997.

-Ђорђевић Стеван «О континуитету држава», Научна књига, Београд 1967.

-Ђуретић Веселин «Влада на беспућу», Народна књига, Београд 1982.

-Ђуретић Веселин «Савезници и југословенска ратна драма»Политика Београд

1992.

-Ђурић Вељко «Војвода Ђујић», Погледи, Крагујевац 2001.

-Ђурић Вељко «Мајор Дангић», Погледи, Крагујевац 2001.

-Ђурић Вељко «Голгота Српске Православне цркве 1941-1945» издање аутора

Београд 1998.

-Ђурић Вељко, Мијовић Миличко «Илустрована историја четничког покрета»

Народна књига, Сезам, Алфа Београд 1993.

-Живановић Сергије «Трећи српски устанак», Погледи, Крагујевац 2000.

-Јанковић Миодраг, Лалић Вељко „Кнез Павле – истина о 27. марту“ Унапрес,

Београд 2007.

Јелачић Алексеј, “Историја Русије

-Јовановић Слободан «Из историје и књижевности» Сабрана дела, БИГЗ, СКЗ,

Београд 1991.

-Калабић Радован «Равногорска историја», ЕВРО, Београд 1992.

-Калабић Радован «Српска емиграција» Независно издање, Београд 2001.

-Карапанџић Боривоје «Грађански рат у Србији 1941-1945» Отаџбинско издање,

Нова искра Београд 1993.

-Карапанџић Боривоје «Истина и крагујевачкој трагедији»Плава књига Кливленд

Охајо САД 1989.

-Карапанџић Боривоје «Југословенско крваво пролеће 1945-Титови катини и гулази»

Младост Београд 2000.

-Коњхоџић Алија «Споменица братства 1954-1974», Торонто, Канада 1974.

-Костић Лазо «Спорне територије Срба и Хрвата», Досије, Београд 1990.

353

-Казимировић Васа «Немачки генерал у Загребу», Призма, Крагујевац 1996.

-Казимировић Васа «Србија и Југославија 1914-1945» књига I Призма Крагујевац

1995.

Курт Амели «Стари исток», Том I, Завод за уџбенике и средства, Београд 2004

Курт Амели «Стари исток», Tom II,Завод за уџбенике и наставна средства,

Београд 2004

-Лековић Мишо «Мартовски преговори 1943», Народна књига, Београд 1985.

-Лиз Мајкл «Силовање Србије», БИГЗ, Београд 1991.

-Лучић Дејан «Павелићев тестамент», Досије, Београд 1990.

-Mackenzie David”The Serbs and Russian Panslavism”Cornll Universitu press Ithaca New

York first pubblished 1967.

-Марјановић Јован «Дража Михаиловић између

Британаца и Немаца», Просвета, Београд 1979.

-Милошевић Радомир «Закаснели рапорт», Интерпринт, Београд 1996.

-Младеновић Божица «Дневник Косте Миловановића Пећанца» Историјски

институт САНУ Београд 1998.

-Младеновић Милош «Лажни идоли и варљиви идеали» ИСИ Београд 2004.

-Нешовић Слободан «Велика тројица очи у очи», Народна књига, Београд 1978.

-Николић Димитрије «Ђенерал Михаиловић-биографија» ИСИ Београд 2004.

-Николић Коста «Историја Равногорског покрета 1941-1945» том III Српска реч

Београд 1999.

-Николић Коста,Димитријевић Бојан «Данило Грегорић и 25.март 1945»ИСИ

Београд 2007.

Николић Драган «Општа историја права» Свен, Ниш 2007

Острогорски Грегорије „Историја Византије“ просвета Београд 1969

Павловић Марко, “Правна историја света”, Надежда Павловић,Крагујевац 2000

-Павловић Војислав «Од монархије до републике» Клио Београд, Глас српски

Бањалука 1998.

-Петровић Радомир Кент «Четници источне Србије», Погледи, Крагујевац 1999.

-Попов Чедомир «Од Версаја до Данцинга» Нолит, Београд 1976.

-Потемкин В.П. «Историја дипломатије» свеска III – дипломатија у периоду

припрема Другог светског рата 1919-1939. Архив за правне и друштвене науке

Београд 1951.

Ростовцев Mихаил “Историја старог света”, Матица Српска, Нови Сад 1990.год

354

-Рутам Џаспер «Пуцањ у празно» ИСИ Беогеад 2004.

-Самарџић Милослав «Генерал Дража Михаиловић са општом историјом

четничког покрета» Погледи Крагујевац 1997.

-Самарџић Милослав «Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког

покрета» том II Погледи, Крагујевац 2005.

-Самарџић Милослав «Дража и општа историја четничког покрета» том I

Унапрес Београд 2005.

-Сајц Алберт «Михаиловић преварант или херој» Институт за савремену

историју, Београд 2004.

-Симић Сима «Ватикан против Југославије» Култура Београд 1990.

-Симић Сима «Прекрштавање Срба за време Другог светског рата» Култура

Београд 1990.

Славнић Љиљана, “Историја правних институција“ правни гакултет за привреду

иправосуђе Нови Сад 2008

-Скоко Саво «Крваво коло херцеговачко», Планета, Београд 2000.

-Сотировић Драган, Јовановић Бранко «Србија и Равна Гора» ИСИ Београд 2004.

-Стојадиновић Милан «Ни рат ни пакт», Либурнија, Ријека 1963.

-Стругар Владо «Југославија у рату 1941-45», БИГЗ, Београд 1975.

-Тепавчевић Алекса «Борба за слободу» Доб Гацко 2002.

-Терзић Велимир «Слом Краљевине Југославије» Народна књига, Победа, Београд

1984.

-Тодоровић Мирослав «Судија смрти – истина о суђењу и ликвидацији Драже

Михаиловића», Белетра, Београд 1998.

-Топаловић Живко «На Равној Гори», Погледи, Крагујевац 1999.

-Топаловић Живко «Како су комунисти дограбили власт у Југославији», Погледи,

Крагујевац 2001.

-Ћано Галеаца «Тајни архив грофа Ћана» Зора, Загреб 1952.

-Ћоровић Владимир «Историја Срба», Том III БИГЗ, Београд 1989.

Фрај Сомерсет «Историја света», Вук Караџић, Београд 1976

-Фотић Милан «Изгубљени пут» први део Александар Јелић Београд 2001.

Čekalova А Александра, Margita A. Poljakovska, “Живот и обичаји у византијском

друштву

-Џомић Велибор «Страдање србске цркве од комуниста» Светигора Цетиње 2003.

-Шепић Драгован «Влада Ивана Шубашића» Глобус Загреб 1983.

355

-Шервуд Роберт «Ратне тајне Бијеле куће» Зора Загреб 1952.

-Шуштерич Урош «Од Љубљане до Равне Горе» Погледи Крагујевац 2004.

Чланци:

-Ајзенберг Александар «Код четника у Хомољу», НИН, Београд 1998.

-Греговић Саво «Југословенско крваво пролеће 1945», фељтон, Новости, Београд

2004.

-«За бољу Србију» Зборник чланака, Погледи, Крагујевац 1993.

-Јанковић Миодраг «Принц сурове српске митологије», фељтон, Новости 2003.

-«Кнез Павле у вихорима европске политике» зборник округлог стола, Златна књига

Београд 2003. Погледи бр: 59, 63, 64, 65, 66, 70, 71, 72, 73, 77, 79, 80, 81, 86, 87, 133,

185, 260, 261, 262, 263, Крагујевац

-Погледи, специјално издање бр. 1 Крагујевац 2004.

-Српска реч бр. 2-3, 6 ,7,8 Београд

-Самарџић Милослав «Забрањени очеви», Погледи, Крагујевац 1998.

Документи, белешке, мемоари:

-Авакумовић Иван «Михаиловић према немачким документима» Институт

засавремену историју, Београд 2004.

-Баковић Радосављевић Милка «Мемоари једне Равногорке», Погледи,

Крагујевац1998.

-Ваухник Владимир «Невидна фронта» Свободна Словенија Буенос Аирес

Аргентина 1965.

-Дедијер Владимир «Дневник», Либурнија, Ријека 1981.

-«Документи о спољној политици СФРЈ 1941-1945» зборник Југословенски преглед

Београд 1988.

-Драшковић Драган «Краљево октобра 1941» историјски архив Краљево 2003.

-Ђоновић Јован «Моје везе са Дражом» ИСИ Београд 2004.

-Жујовић Младен «Дневници и белешке» Интерклима Врњачка Бања 2004.

-Зборник I ВИИ Београд 1952.

-Зборник II ВИИ Београд 1962.

356

-Зборник IV ВИИ Београд 1952.

-Зборник XII ВИИ Београд 1970.

-Карађорђевић Петар II «Живот једног краља», Ново дело, Београд 1990.

-Кризман Богдан «Југословенске владе у избеглиштву 1941-43», Зборник

докумената, Глобус, Загреб 1981.

-«Кримска конференција руководства три савезничке државе», Документи,

Политичка литература, Москва 1979.

-Мајски Иван «Успомене совјетског дипломате» Међународни односи, Москва 1987.

-Михаиловић Драгољуб Дража, Депеше и преписка Архив Југославије, Архив СМИП-

а, Архив Војно историјског института, личне збирке докумената.

-Петрановић Бранко «Југословенске владе у избеглиштву 1943-45», Зборник

докумената, Глобус, Загреб 1981.

-Петрановић Бранко, Зечевић Момчило «Југословенски федерализам идеје и

стварност», Зборник докумената, Просвета, Београд 1987

-Пешић Миодраг «Дража Михаиловић у извештајима америчких и

британскихофицира 1941-1944.», Зборник докумената, Погледи, Крагујевац 2003.

-Пешић Миодраг «Операција ваздушни мост»Погледи Крагујевац 1997.

-Пилетић Велимир «Судбина српског официра», Погледи, Крагујевац 2002.

-«Техеранска кнференција руководства трију савезничких држава», Документи,

Политичка литература, Москва 1978.

-Тодоровић Борислав «Последњи рапорт», Погледи, Крагујевац 2002.

-Тодоровић Владимир «Ратно право и безбедност» Службени гласник Београд 1999.

-Черчил Винстон «II светски рат», Мемоари, књига VI, Просвета, Београд 1966.

Архивска грађа:

-Архив Војно-историјског института

-Архив Србије

-Архив Југославије

-Архив Министарства спољних послова

-Архив Чачка

-Архив Словеније

-Архив Шумадије-Крагујевац

357

-Универзитетска библиотека Београд

-Библиотека Трстеник

-Библиотека Врњачка Бања

- Приватна збирка докумената др Животија Ђорђевића

-Библиотека Руског културног центра у Београду