1.Pojam krivicnog prava- Krivicno pravo je sistem pravnih propisa kojima se odreduju krivicna dela I krivicne sankcije, kao I uslovi pod kojima se iste primenjuju prema uciniocima tih dela. Krivicno pravo je zakonsko pravo, jer je zasnovano iskljucivo na zakonu. Kao krivicno pravo u objektivnom smislu ono se moze podeliti na opsti I posebni deo. Opsti deo sadrzi odredbe relevantne za sva krivicna dela, a posebni deo predvidja I regulise pojedina krivicna dela. Krivicno pravo u subjektivnom smislu je pravo na kaznjavanje. Ono pripada samo drzavi. Predmet krivicnog prava- Krivicno pravna nauka, za predmet svog proucavanja, ima dva pravna fenomena: krivicno delo I kaznu. Predmet krivicnog prava predstavljaju I instituti saucesnistva, pripremnih radnji, pokusaja, dobrovoljnog odustanka, nuzne odbrane, krajnje nuzde, slozenog I produzenog krivicno delo I drugi. U zizi interesovanja krivicnopravne nauke od proslog veka nalazi se I sam ucinilac dela kao subjekt izvrsenja. Pitanjem krivicne odgovornosti, odnosno uracunljivosti, a time I vinosti kao I njegovim oblicima umisljaju I nehatu, takodje se bavi krivicno pravo kao svojim predmetom.

2.Izvori krivicnog prava- Najvaznije su podele na medjunarodni I nacinoalne, ali postoje I neposredni I posredni, kao I glavni (osnovni)I sporedni (dopunski)izvori. Medjunarodni izvori- medjunarodni ugovori su ratifikovani I objavljeni predstavljaju deo unutrasnjeg pravnog poretka, sto se postize donosenjem, odnosno izmenama I dopunama nacinoalnog krivicnog zakonodavstva, gde se odredjena ponasanja predvide kao krivicne dela I sankcionisu. Nacionalni izvori- Ustav kao najvisi pravni akt sadrzi dve vrste odredaba od znacaja za krivicno pravo. Prve su one koje krivicnopravne principe podizu na rang ustavnopravnih principa(nacela zakonitosti, legaliteta idruge). Druge su one odredbe koje predstavljaju osnov propisivanja odredjenih krivicnih dela. Krivicni zakon je autoritativan pravni akt donet od najviseg predstavnickog tela u zemlji, kojim se regulise odredjena oblast krivicnog prava, a koji je donet kao jedna zakonska celina. Za razliku od krivicnih zakona, krivicni zakonik je kodifikovani skup krivicnopravnih propisa (krivicnih zakona)koji obuhvata celu materiju krivicnog prava. Podzakonski propisi- imaju nizi rang od zakona I zbog toga oni ne mogu propisivati krivicna dela, niti institute opsteg dela krivicnog prava. Oni ne mogu biti dounski izvori kod tzv.blanketnih krivicnih dela kada krivicni zakon upucuje na njih. Sudska praksa- Ona ima veliki znacaj za krivicno pravo. Bez obzira na veliku preciznost krivicnopravnih normi, krivicni zakon ne moze u toj meri biti savrsen da sudskoj praksi ne ostavlja odredjeni prostor koji se krece u granicama tumacenja, ali koji donekle znaci I stvaranje prava. Teorija krivicnog prava- Uticaj nauke- teorije krivicnog prava je daleko veci prilikom stvaranja krivicnog zakona, ali I prilikom pravilnog tumacenja njegove primene. Iako ne predstavlja neposredni izvor krivicnog prava, uticaj nauke krivicnog prava na krivicno pravo je pozeljan, I to kako na nivou stvaranja krivicnog zakona I njegovih izmena I dopuna, tako I prilikom njegove primene.

3.Tumacenje u krivicnom pravu-Tumacenje predstavlja odredjivanje preciznog, tacnog I pravog smisla krivicnopravne odredbe na konkretan slucaj. Autenticno tumacenje koje daje organ koji je tvorac zakona(kod nas republicka skupstina). Sudsko tumacenje daju sudovi, resavajuci konkretne slucajeve u vidu obrazlozenja svojih odluka. Doktrinarno(naucno) tumacenje daje krivicnopravna teorija-nauka krivicnog prava. Jezicko(ili gramaticko)tumacenje je najjednostvniji metod tumacenja od koga se uvek polazi. Sistemsko tumacenje polazi od mesta zakonske norme koju ona ima u pravnom sistemu. Logicko tumacenje koristi pravila logike kao nauke o pravilnom misljenju. Komparativno(uporedno) tumacenje nema neki veci znacaj I moze posluziti

samo kao dopunski metod I orjentacija uz druge metode tumacenja. Istorijsko tumacenje polazi od toga kako je zakon nastao I dolazi do onoga sta je zakonodavac normom hteo da postigne, ili sta je ona objektivno znacila u vremenu kada je nastala.

4.Analogija u krivicnom pravu- Аnalogija u savremenim krivicnopravnim sistemima ima dva domena primena: kao nacin stvaranja prva I kao metod tumacenja zakona. Stvaranje prava putem analogije vezano je za pitanje pravnih praznina. Primenjena u ovom obliku analogija znaci stvaranje opisa novih krivicnih dela na osnovu slicnosti sa onim inkriminacijama koje su vec opisane kao takve u zakonu. Kada je rec o tumacenju putem analogije sasvim je druga situacija. Ovo tumacenje u sustini predstavlja jednu vrstu logickog tumacenja. Ovde se radi o zakljucivanju koje polazi od slicnog ka slicnom, za razliku od vec iznetog zakljucivanja od posebnog ka opstem ili opsteg ka posebnom. Bez obzora sto tumacenje putem anologije u krivicnom pravu nije pozeljno, ono je u nekim slucajevima .neophodno. Cak postoje slucajevi kada zakon izricito upucuje na ovaj nacin tumacenja.

5.Vremensko vazenje krivicnog zakona- Krivicni zakon kao I drugi zakoni stupa na snagu onog dana kada je u samom zakonu propisano, a to je najcesce osmog dana po njegovom objavljivanju. U vezi sa stupanjem na snagu novog krivicnog zakona jedno od vaznih pitanja jeste koji ce se zakon primeniti ako je krivcno delo ucinjeno u vreme vazenja starog zakona, a u vreme sudjenja vazi novi. Vazi pravilo da se za svako krivicno delo sudi po zakonu koji je vazio u vreme njegovog izvrsenja, jer je taj zakon prekrsen I tim je zakonom propisano kako ce se kazniti onaj koji to delo ucini. Ovo je u skladu I sa poznatim pravilom da retroaktivna primena zakona nije dozvoljena. Rec je o primeni zakona koji je blazi za ucinioca, cime se odstupa od principa retroaktivnosti.

6. Prostorno vazenje krivicnog zakona- Pravila u prostornom vazenju krivicnog zakona resava pitanje ciji ce zakon u konkretnom slucaju biti primenjen da li zakon jedne ili druge drzave. U krivicnom pravu izgradjena su I prihvacena cetiri principa koja resavaju pitanje prostornog vazenja krivicnog zakona: teritorijalni, personalni, realni I univerzalni. Prema teritorijalnom principu krivicni zakoni se primenjuju na svakog ko ucini krivicno delo na teritoriji drzave gde taj krivicni zakon vazi. Prema personalnom principu vazi srpski Krivicni zakon vazi za drzavljane Srbije I kad u inostranstvu ucine bilo koje krivicno delo. Ovde se radi o tzv. aktivnom personalnom principu. Prema realnom principu krivicni zakon jedne drzave primenjuje se na svakog ko ucini krivicno delo na stetu te drzave ili njenih gradjana ili njihove imovine. Kod nas postoje dve vrste realnog principa I to primarni I supsidijarni realni princip. Primarni realni princip predvidja da nase krivicno zakonodavstvo vazi za svakog naseg drzavljanina I stranca ko u inostranstvu ucini neko krivicno delo protiv ustavnog uredjena I bezbednosti Republike Srbije ili ucini krivicno delo falsifikovanje novca, ako se falsifikovanje odnosi na domaci novac. Supsidijarni realni princip odredjuje da nas krivicni zakon vazi I za strance koji u inostranstvu ucine prema nasoj zemlji ili nasem drzavljaninu bilo koje krivicno delo. Univerzalni princip predvidja vazenje naseg krivicnog zakona I za stranca koji prema stranoj drzavi ili prema strancu ucini u inostranstvu krivicno delo za koje se prema nasem zakonu moze izreci zatvor u trajanju od 5 godina ili teza kazna.

7.Odnos krivicnog I ustavnog prava- Medjusobnu vezu ove dve grane prava karakterise, pre svega to sto I krivicno pravo kao I druge grane prava, mora da polaze od odredjenih ustavnih nacela. Ustav kao najvisi pravni akt, pored ostalih drzavnih oblasti uredjuje principe ustavnosti I zakonitosti, osnove organizacije I nacela rada sudova I tuzilastva I obavljanje drugih javih funkcija. Krivicno pravo uzvraca ustavnom pravu tako sto pruza krivicnopravnu zastitu I samom ustavnom uredjenju koje je ustavom utvrdjeno. Istaknute cinjenice da ustavno I krivicno pravo

tretiraju jednu te istu materiju I da se u regulisanju iste donekle dopunjuju I preplicu, nije nikakvo stetno I nepotrebno dupliranje, niti tu ima sukoba I konfrontiranja stavova I interesa dve naucne discipline.

8. Odnos krivicnog I medjunarodnog prava- U savremenim uslovima fukcionisanja I saradnje drzava I medjunarodne zajednice I njihove povezanosti I uzajamnosti skoro da je nezamisliva izolacija I zatvaranje jednog nacionalnog krivicnog prava I njegovo uspesno funkcionisanje. Koncept o zastiti ljudskih prava, nacionalnih, etnickih ili verskih grupa, civilnog stanovnistva u oruzanim sukobima, borba protiv terorizma, trgovina ljudima, primernoj proceduri I slicno, jesu dostignuca I koncepti savremene civilizacije I opste prihvacene vrednosti od velikog broja zemalja. Isprepletanost domaceg krivicnog prava sa medjunarodnim krivicnim pravom I sranim krivicnim pravima je nuznost.

9.Odnos krivicnog I gradjanskog prava- Krivicno I gradjansko pravo imaju dosta dodirnih tacaka. Najteznja veza medju njima se uspostavlja preko svih vrsta imovinskih krivicnih dela, kod kojih je objekat zastite privatna I drzavna imovina, a ona predstavlja osnov regulisanja gradjanskog (civilnog) prava. Ove dve grane povezane su preko athezionog postupka, koji se kao sastavni krivicnom postpku, vodi povodom naknade materijalne I nematerijalne stete, koje je prourokovano izvrsenjem krivicnog dela. Krivicno I gradjansko pravo imaju I druge zajednicke ili slicne pravne institute kao sto su deliktna radnj, posledica, uzrocni odnos I primena sankcije.

10. Odnos krivicnog I upravnog prava- Izmedju krivicnog I upravnog prava postoje velike slicnosti I u pogledu materijalnopravnih I u pogledu procesnopravnih odredbi. I jedna I druga nauka su javnopravnog karaktera I u jednom delu imaju istu ulogu I zadatak, a to je borba protiv kriminaliteta. Drugim recima, odnos izmedju ovih grana prava zavisi od odnosa koji postoje izmedju krivicnih dela I prekrsaja, mada se mora istaci da upravno pravo samo u jednom svom delu tretira prekrsaje, dok se u ostala dva dela bavi upravnim postupkom u celini I upravnim sporom. Zloupotrebe I moguce nezakonitosti u fukcionisanju upravnog aparata sankcionisu se krivicnim delima kao sto su: zloupotreba sluzbenog polozaja ili ovlascenja, nesvestan rad u sluzbi, protivzakonite naplate I isplate, odavanje sluzbene tajne I sl. To su krivicna dela koja stite upravni aparat od nedozvoljenih radnji samih sluzbenih lica u tom aparatu.

11.Odnos krivicnog I porodicnog prava- Sve su brojnije relacije koje se uspostavljaju izmedju krivicnog I porodicnog prava. Svestan znacaja porodice u drustvu, kao I to da je ona preduslov za stabilnost ne samo potomstva, vec I buducnosti drzave, drustva I covecanstva, krivicni zakonodavac je predvideo niz mera na zastiti institucija braka I porodice od nistavosti manljive I devijantne bracne zajednice, pa do krivicnog gonjenja onih koji su te nezakonitosti izazvali. Najnovije mere zakonodavaca propisivanjem novog krivicnog dela nasilja u porodici I krivicnih sankcija za isto-kazne I mere bezbednosti, kao I obezbedjenje njigovog sprovodjenja, jasno ukazuje na nameru krivicnog zakonodavstva da nastavi I prosiri zastitu bracnih I porodicnih odnosa. Najnovijim izmenama Krivicnog zakonika predvidjen je veliki broj krivicnih dela o zastiti maloletnika I porodicnih odnosa I to u glavi protiv braka I porodice I protiv polne slobode, a povecane su I kazne za mnoga od vec postojecih krivicnih dela.

12. Odnos nauke krivicnog prava sa drugim naukama krivicnog prava (pravnim, vanpravnim) –a) Odnos sa krivicnim procesnim pravom – Krivicnoprocesno pravo uredjuje formu I nacin postupanja nadleznih organa, koji postupak mora predhoditi osudi ucinioca za krivicno delo. Prema tome, predmet krivicnoprocesnog prava jeste forma u kojoj se ozivotvoruje krivicnopravni zahtev normiran u materijalnom pravu. Takav medjusobni odnos ovih disciplina uticao je da se u teoriji krivicno pravo naziva materijalnim, a krivicno procesno pravo formalnim pravom, sto naravno nije sasvim tacno jer I jedna I druga grana imaju I svoju formu I materiju.

Na bliskost ovih grana prava ukazuju pojedini instituti za koje je I danas u teoriji sporno kojoj naucnoj disciplini pripadaju, materijalnom krivicnom pravu ili krivicnom postupku (zastarelost, amnestija, pomilovanje I sl.); b) Odnos sa drugim krivicnim naukama: 1) Odnos sa kriminologijom- I krivicnom pravu I kriminologiji je cilj suzbijanja kriminaliteta. Kriminologija to cini tako sto se bavi etiologijom (uzrocima) I fenomenologijom (pojavnim oblicima) kriminaliteta. Kriminologija pruza krivicnom pravu saznanja do kojih ova nauka samostalno ne bi mogla da dodje sopstvenim istrazivanjem, posebno ne u obimu I meri u kojoj to cini kriminologija. 2)Penologija se bavi izucavanjem procesa izvrsenja krivicnih sankcija. S obzirom da je izvrsenje krivicnih sankcija uglavnom regulisano odgovarajucim zakonom o krivicnim sankcijama a znatan deo predstavlja predmet regulisanja raznih podzakonskih I drugih propisa I odluka, penologija ima kako pravne tako I vanpravne aspekte. 3)Predmet kriminalistike jeste otkrivanje krivicnih dela I njihovih ucinioca, zbog cega je ona bliza nauci krivicnog procesnog prava, nego nauci krivicnog prava. U meri uspesnosti izvrsenja ovih zadataka kriminalistika daje svoj doprinos krivicnom pravu, ciji je osnovni zadatak sprecavanje kriminalnog ponasanja. 4) Kriminalna politika – politika suzbijanja kriminaliteta se bavi izucavanjem svih oblika drustvene reakcije na kriminalitet. Kriminalna politika kao prakticna delatnost jeste racionalna I organizovana delatnost usmerena na suzbijanje kriminaliteta. Za razliku od krivicnog prava, kriminalna politika se nije sasvim jasno izdiferencirala kao prakticna delatnost I kao naucna disciplinam ona je I jedno I drugo.

13.Pojam medjunarodnog krivicnog prava – Medjunarodno krivicno pravo je ona grana medjunarodnog prava koja obuhvata pravila I propise sadrzanih u aktima medjunarodne zajednice (uglavnom u konvencijama) I ugovorima (bilateralnim I multiliteralnim) zakljucenim izmedju pojedinih drzava kojima se odredjuju medjunarodna krivicna dela I sankcije kao I skup propisa kojima se predvidjaju uslovi o pruzanju medjunarodne pravne pomoci u pogledu primene sankcija u ciniocima krivicnih dela. Ovako odredjeni pojam medjunarodnog krivicnog prava ukazuje da I ova grana prava sadrzi odredbe materijalnopravnog I procesno pravnog karaktera. Za razliku od domaceg krivicnog prava, koje odvojeno regulise materijalno od procesnog prava, medjunarodno krivicno pravo sadrzi I jedne I druge odredbe zajedno.

14. Nastanak I razvoj medjunarodnog krivicnog prava – Nastanak medjunarodnog krivicnog prava, pa I nastanak medjunarodnog prava uopste vezan je za pojavu medjunarodnog ratnog prava. Medjunarodno ratno pravo nastalo je kao potreba regulisanja pravila ratovanja I mirnog resavanja sukoba zaracenih strana- drzava. Pojava medjunarodnog ratnog prava znacila je krupan korak ka humanizaciji rata I njegovom postepenom kontrolisanju. Prvi akti koji su sadrzali pocetnu ideju u regulisanju pravila ratovanja pojavili su se za vreme Francuske revolucije. Ova ideja ostala je na nacionalnom planu sve do 1864. Najveci uspeh u regulisanju ratnog stanja I stvaranju pravila ratnog prava radi zastite ranjenika, zarobljenika I civilnog stanovnistva predstavljaju Haske konvencije od 1899 I 1907 godine. Upravo ta ratna pravila utvrdjivanja I pre konferencije u Hagu, znatno zaokruzena u celovit sistem na ovim sastancima I kasnije stalno dopunjavana I usaglasavana novim propisima, predstavljala su osnov za propisivanje medjunarodnih krivicnih dela. Upravo poucene ovim primerom, saveznicke sile su jos tokom Drugog svetskog rata, a narocito pri kraju istog, donekle akte medjunarodnog karaktera na osnovu kojih su formirale medjunarodne vojne krivicne sudove u Nemackoj I Japanu.

15. Medjunarodna krivicna dela – Medjunarodne zlocine Statut je odredio I definisao zlocine protiv mira, ratne zlocine I zlocine protiv covecnosti. a)Zlocin protiv mira ssastoji se u planiranju, pripremanju, zapocinjanju ili vodjenju napadackog rata ili rata kojim se krse medjunarodni ugovori, sporazumi ili garancije ili u ucestvovanju u nekom zajednickom planu ili zaveri za izvrsenje ma kog od gore navedenih dela; b) Ratni zlocini predstavljaju teze povrede ratnih zakona I obicaja kao sto su: ubijanje, zlostavljanje, odvodjenje na prinudni rad civilnog

stanovnistva okupirane teritorije, ubijanje ili zlostavljanje ratnih zarobljenika, ubijanje talaca, pljackanje javne ili privatne imovine, namerno razaranje gradova ili sela, ili pustosenje koje nije opravdano vojnim potrebama. c) Zlocini protiv covecnosti sastoje se u ubijanju, istrebljenju, porobljavanju, deportaciji ili cinjenju drugih necovecnih dela prema civilnom stanovnistvu pre ili za vreme trajanja rata ili u proganjanju na politickoj, rasnoj, nacionalnoj ili verskoj osnovi. Za ove zlocine Medjunarodni vojni sud u Nirnbergu, a kasnije I u Tokiu prvi put u istoriji covecanstva osudio je ratne zlocince, izrekao im krivicne sankcije koje su izvrsene. Smatra se da se ovim cinom rodilo medjunarodno krivicno pravo.

16. Krivicna odgovornost u medjunarodnom krivicnom pravu – Danas je usvojeno shvatanje, u zakonodavstvu evropskih zemalja I zakonodavstvu koje je radjeno po njegovom uticaju, da je krivicna odgovornost osnov kaznjivosti I da njene elemente cine svesti volje- dakle princip subjektivne odgovornosti. Ovako odredjena odgovornost u medjunarodnom krivicnom pravu, zbog niza specificnosti nije se mog.o u potpunosti, posebno ne u pocetnom periodu resavati u praksi. Tako je pitanje krivicne odgovornosti I kaznjavanja za ratne I druge medjunarodne zlocine ostalo mrtvo slovo na papiru sve do Drugog svetskog rata- do sudjenja pred Medjunarodnim vojnim sudom u Nirbergu. Ovaj sud je 1. oktobra 1946 doneo Nirbersku presudu u kojoj su prvi put oglaseni krivicno odgovornim I osudjeni za ratne zlocine visoki drzavni I vojni rukovodioci Treceg Rajha. Ovom presudom osudjeno je na smrt 12 lica na celu sa Geringom, 7 je osudjeno na dozivotni zatvor na celu sa Hesom, dok su 3 optuzena krivicne odgovornosti. Tako je prvi put u istoriji covecanstva uspostavljena I realizovana krivicna odgovornost u medjunarodnom krivicnom pravu.

17. Komandna odgovornost u medjunarodnom krivicnom pravu – Питање командне одговорности покренуто је први пут пред крај Другог светског рата, тачније 1945. године, када је откривено да су јединице под командом јапанског генерала Јамашите учиниле велике злочине, које он сам није учинио нити наредио. На основу теоријских расправа, дефиниција у Статутима и досадашње судске праксе, пре свега наведених међународних кривичних судова, могу се у најкраћем издиференцирати најбитнији елементи командне одговорности, тј. одговорности претпостављеног за радње потчињеног, а то су: а) постојање односа субординације и хијерархије између потчињеног и претпостављеног, б) да је претпостављени (командант, заповедник) знао или имао разлога да зна да ће се извршити или да је извршено кривично дело, ц) да претпостављени није предузео неопходне и разумне мере да спречи дело или казни његове починиоце1.

18. Medjunarodni AD HOC tribunal - Међународни кривични суд за бившу Југославију (МКСЈ) основан је Резолуцијом 827 Савета безбедности. Паралелно са овим Судом формиран је још један ad hoc Трибунал, а то је Међународни трибунал за злочине почињене у грађанском рату у Руанди. Седиште овог суда је у наведеној афричкој држави. Оба суда су привремена, формирана за суђење злочинима почињеним на тачно одређеним територијама и у одређеном временском периоду, односно формирана су за тачно одређене случајеве, због чега се и зову ad hoc трибунали. Заједничко за оба ова суда је и то што раде паралелно, примењују иста правила поступка, исте принципе и користе исту судску праксу.

19. Stalni medjunarodni krivicni sud - Идеја о оснивању Међународног кривичног суда

1

настала је одмах после Другог светског рата. Надлежност овог суда се простире на подручја држава које су потписале Статут, а на основу посебног уговора закљученог са државом која није потписница Статута, надлежност се протеже и на територију те државе. Његово постојање није временски ни просторно ограничено, због чега се и сматра сталним међународним кривичним судом.Органи међународног кривичног суда су: председништво суда, веће које води претходни поступак, судско веће, жалбено веће, канцеларија тужиоца и Секретаријат надлежан за административне послове.Поред одредаба материјалног карактера Статут садржи и одредбе процесног карактера, које се односе на поступак пред судом који је доста сличан са кривичним поступком домаћег права.

20. Nacelo postupka stalnog suda - а) Најпре начело законитости или nullum crimen nulla poena sine lege. Према овом, опште прихваћеном начелу у домаћем, као и у међународном кривичном праву, па и у овом Статуту, нико није кривично одговоран за дело, нити му се може изрећи казна, које у тренутку извршења није било кривично дело из надлежности овог суда; б) Следеће начело јесте nulla poena sine lege, тј. да лице које суд огласи кривим може бити кажњено само оном казном по врсти и мери која је предвиђена за то дело (принцип законитости казне); ц) Начело забране ретроактивне примене права (retionae personae). Према овом начелу нико није кривично одговоран за дело које је извршено пре ступања на снагу овог Статута у коме је оно одређено; д) Начело ne bis in idem – не двапут у истој ствари. Ово начело значи да се пред овим Судом никоме неће судити за понашање које чини биће кривичног дела за које га је овај суд већ осудио или ослободио; е) Принцип искључења из надлежности односно кажњивости за лица млађа од 18 година. Према том принципу Суд није надлежан за вођење кривичног поступка против лица која су у време извршења кривичног дела била млађа од 18 година; ф) Начело (претпоставка) невиности. Ово начело по националном законодавству али и по Статуту значи да се нико не може сматрати кривим док се његова кривица не докаже, у складу са законом и правилима поступка које овај суд примењује. г) Начело индивидуалне кривичне одговорности подразумева обавезу суда да мора бити чврсто уверен да је окривљени крив за кривично дело које му се ставља на терет, а у случају иоле сумње мора га ослободити.; х) Принцип незастаривости кривичних дела из надлежности Суда, што је у складу са другим документима сличног карактера, а што одговара општем начелу о незастаревању најтежих злочина – злочина геноцида, ратних злочина и злочина против човечности.

21. Pojam krivicnog dela - „кривично дело је оно дело које је законом предвиђено као кривично дело, које је противправно и које је скривљено“. Оваква дефиниција своди се на то да је кривично дело дело човека, да је оно противправно, да је законом одређено као кривично дело и да је скривљено. Као што се види из законског текста а што је прихваћено у теорији и пракси, општи појам кривичног дела обухвата четири конститутивна елемента: 1) дело, 2) предвиђеност у закону, 3) противправност и 4) кривицу; Elementi krivicnog dela - Први и најважнији елемент или опште обележје сваког кривичног дела је дело човека. Оно се састоји из радње и последице између којих постоји узрочна веза. Други елемент је противправност. Она указује на недозвољеност одређеног понашања, на супротност неком правном пропису, односно правним нормама којима се одређују правила понашања у друштву. Одређеност кривичног дела у закону представља трећи објективни елемент кривичног дела. Како је кривично дело основни институт кривичног права, законска претпоставка за утврђивање кривичне одговорности и примену кривичних санкција, од посебног је значаја да законска обележја сваког дела буду одређена на максимално могуће прецизан начин. Међутим, овим објективним елементима нови Кривични законик изричито додаје и субјективни четврти елемент – скривљеност дела. Ово указује да је кривично дело скривљено учињено дело, јер само оно што је неко

скривљено учинио може бити третирано као кривично дело.

22. Bice krivicnog dela - Термин биће кривичног дела означава скуп свих законских или посебних елемената одређеног кривичног дела. Кроз биће кривичног дела конкретизују се општи, заједнички елементи, својствени свим кривичним делима и по тим обележјима нема разлике између појединих кривичних дела. Такође, може се рећи да биће кривичног дела представља типизирање појединих облика кривичних дела. Због тога уместо бића можемо користити појмове као крађа, убиство, клевета итд. Према томе, може се рећи да је однос између општег појма кривичног дела и бића кривичног дела однос између општег и посебног. Обележја бића кривичног дела могу бити објективна (спољна) и субјективна (унутрашња). У објективна обележја спадају: радња извршења, последица, предмет радње, средство, начин извршења, место и време извршења и лична својства. У субјективна обележја спадају, пре свега, умишљај и нехат, али код појединих кривичних дела и намера и побуда.

23.Radnja krivicnog dela - Радња је освновно обележје кривичног дела. Она представља вољно понашање човека којом се остварује кривично дело. Понашање које није вољно не може се сматрати радњом у кривичноправном смислу. Радњом се остварује учествовање у делу, било кроз радњу извршења или кроз саучесничку радњу. У најширем значењу, радња кривичног дела је одређено понашање које је одређено у закону и којим се остварују и остала обележја кривичног дела. Предузимање радње кривичног дела мора бити вољно јер у противном нема радње кривичног дела, ако је она предузета под утицајем апсолутне (неодољиве) силе. Вољно понашање човека као радња извршења кривичног дела може се предузети чињењем или нечињењем. За постојање кривичног дела нечињења битно је да је постојала дужност на чињење, јер само пропуштање дужног чињења може бити кривично дело. Дужност на чињење може да произилази из више основа: а) када произилази из неког правног посла – уговора или радног односа и б) када произилази из неког претходног чињења којим је створена обавеза на чињење или којим је створена опасност за друго лице. Кривична дела нечињења се деле на две групе: на права кривична дела нечињења и неправа кривична дела нечињења. Права кривична дела нечињења су она која су по самој својој природи неко нечињење. Неправа кривична дела нечињења нису по својој природи нечињење, нити су у закону одређена као нечињење, јер се могу учинити и одговарајућим чињењем, али су у конкретном случају учињена путем нечињења. С обзиром на допринос у остварењу кривичног дела радња кривичног дела се може појавити као: а) радња извршења, б) радња подстрекавања, ц) радња помагања и д) радња организовања. Постоје кривична дела која имају више радњи извршења, при чему постоје две ситуације. Прва је да су две или више радњи одређене кумулативно – морају бити све извршене да би постојало конкретно извршено кривично дело. Друга ситуација код кривичног дела са више радњи извршења је кад су радње алтернативно одређене тако да је за настајање кривичног дела довољно да је само једна од њих извршена.

24. Posledica krivicnog dela - Последица је произведена промена или стање у спољном свету које настаје као резултат дејства радње кривичног дела. Без последице нема друштвено опасног дела, па ни кривичног дела. Код схватања последице у ширем смислу полази се од тога да свако кривично дело има последицу, која се огледа у негативном дејству на заштитном објекту. Код оваквих кривичних дела не треба утврђивати последицу. Битно је да је радња извршена, јер довршење радње значи извршење кривичног дела. Извршењем кривичног дела то добро је или повређено или угрожено. Повреда се може манифестовати у уништењу тог добра, његовом већем или мањем оштећењу или чињењу неупотребљивим, тачније у изазивању неке промене тако да то добро није више у

оном стању у коме је било пре извршења кривичног дела. Последица кривичног дела у виду угрожавања састоји се у изазивању опасности за правно заштићено добро, у стварању могућности да то добро буде повређено. Та опасност да дође до повреде може бити већа или мања, ближа или даља, па се у том смислу последица угрожавања диференцира на конкретну и апстрактну опасност. Поред последице повреде и угрожавања, постоји још и разликовање последице на главну и споредну и ближу и даљу последицу.

25. Uzrocnost - Питање узрочности не регулише се законом како код нас тако и у свету јер је то немогуће, већ се оно разрађује у правној теорији, а судска пракса га, у сваком конкретном случају, уз помоћ теорије решава.Проблем узрочности јавља се кад је последица резултат више радњи извршења или је уз радњу човека на наступање последице утицала и нека објективна околност. У решавању питања када се људска радња може сматрати као узрок последице створено је више теорија од којих су најважније: теорија квалитативног разликовања услова и узрока, еквивалентна теорија, адекватна теорија и теорија узрочног разликовања услова према природи њихових последица и времена када су испуњени.. Теорија квалитативног разликовања услова од узрока полази од тога да између узрока и услова постоји суштинска разлика. Еквивалентна теорија (теорија sine qua non) сматра узроком сваки онај услов без кога последица не би могла да наступи. Теорија узрочног разликовања услова према природи њихових последица и времену када су испуњени, полази од разликовања непосредних и посредних услова последице.

26. Mesto izvrsenja krivicnog dela - а) Место извршења кривичног дела. Одређивање места извршења кривичног дела важно је са гледишта кривичног права из више разлога. Прво, према месту извршења кривичног дела утврђује се просторно важење кривичног закона. Друго, према месту извршења кривичног дела одређује се месна надлежност суда и треће, место извршења дела може бити обележје код неких кривичних дела. Одређивање места извршења кривичног дела не представља проблем ако су се извршење радње и наступање последице догодиле на истом месту. Међутим, ако је радња извршена на једном месту, а последица наступила на другом месту, поставља се питање које место у овом случају треба сматрати местом извршења кривичног дела. То су тзв. дистанцна кривична дела. За одређивање места извршења дистанцних кривичних дела постоје три теорије: теорија делатности, теорија последице и теорија јединства. По теорији делатности узима се као место извршења оно место где је учинилац предузео, односно пропустио чињењем, без обзира где је наступила последица. По теорији последица узима се да је место извршења оно место где је последица наступила, без обзира на то где је учинилац радио, јер тек наступањем последице имамо остварено кривично дело. По теорији јединства као место извршења кривичног дела узима се како место где је учинилац предузео, односно пропустио чињење, тако и место где је последица наступила.

27. Vreme izvrsenja krivicnog dela - б) Време извршења кривичног дела. Питање времена када је извршено кривично дело поставља се код кривичних дела код којих се радња предузима у једном, а последица наступа у другом времену. Као и код одређивања места извршења кривичних дела, тако се и овде разликују три теорије: теорија делатности, теорија последице и теорија јединства. По теорији делатности сматра се да је кривично дело извршено у време предузимања радње извршења, према теорији последице сматра се да је дело извршено у време када је последица наступила, док по теорији јединства сматра се да је кривично дело извршено како у време предузимања радње, тако и у време наступања последице.Наш Кривични законик прихвата теорију делатности, тако да се сматра да је кривично дело извршено у време када је радио или био дужан да ради, без обзира на то када је последица наступила. Када је у питању саучесник за њега се као време

извршења кривичног дела узима време када је он радио или био дужан да ради.

28. Subjekt krivicnog dela - Кривично дело је, као што је већ речено, дело човека. За сва лица која су учествовала у извршењу кривичног дела употребљава се заједнички појам – субјект кривичног дела. С обзиром на својство у коме учествује, субјект се може појавити у извршењу дела као: извршилац, саизвршилац, помагач, подстрекач и организатор злочиначког удружења. Само се човек може сматрати субјектом кривичног дела, мада исту последицу може да изазове животиња или последица може бити изазвана дејством природне силе. спорно је да ли је субјект кривичног дела и оно лице које се за извршење кривичног дела послужило другим лицем. На то питање се може потврдно одговорити само у неким ситуацијама, односно уколико су испуњени услови за постојање посредног извршилаштва. У супротном, ако је ово друго лице, са било којим степеном свести и воље предузело радњу, оба субјекта врше дело. Свако лице које је достигло одређено старосно доба (у нашем праву 14 година) може бити субјект кривичног дела. Међутим, код неких кривичних дела субјект може бити само одређено лице, тј. само лице са одређеним својством (службено лице, војно лице, лекар, мајка и сл.). Ако је субјект лице са одређеним својством онда је то увек изричито означено што претставља обележје кривичног дела.

29. Objekt krivicnog dela- Кривичним законодавством штите се различите друштвене и индивидуалне вредности, а извршењем кривичног дела повређују се или угрожавају различита добра. Та добра и вредности називају се објектима кривичног дела. У теорији кривичног права врши се разликовање објекта кривичног дела на заштитни објект и на објект радње. Заштитни објект су оне друштвене или индивидуалне вредности које се штите кривичним законодавством. Заштитни објект може бити општи, групни и појединачни. Под општим заштитним објектом има се у виду укупност свега што се кривичним законодавством заштићује (човек и његове слободе и права, као и безбедност, независност и уставни поредак државе). Групни заштитни објект су оне вредности које се непосредно штите одређеном групом кривичних дела и он значи даљу разраду и конкретизацију општег заштитног објекта. Појединачни заштитни објект указује на оно што се инкриминисањем појединог кривичног дела заштићује. Објектом радње сматра се оно добро према коме се предузима радња кривичног дела и на коме се, по правилу, остварује последица дела.

30. Protivpravnost krivicnog dela i njegova odredjenost u zakonu - а) Противправност је општи формални елемент сваког кривичног дела, што значи да је противправност опште обележје сваког кривичног дела. Противправност означава противност правним прописима којима су регулисани друштвени односи у једном друштву (правне норме), то су и кривична дела као противправна дела противна важећим правним нормама. Заступљено је становиште да треба разликовати противправност у формалном и у материјалном смислу. У формалном смислу то је кршење неке правне норме која садржи неку заповест или забрану, док би у материјалном смислу противправност значила штетност неког понашања, његову опасност за неко правно заштићено добро. У овом другом значењу противправност би се подударала са материјалним обележјем кривичног дела. б) Одређеност дела у закону је такође опште обележје сваког кривичног дела. Иако је реч о формалном елементу, он је тесно повезан са материјалном садржином кривичног дела, јер и на овај формални начин мора да се изрази која људска понашања којима се угрожавају или повређују заштићене вредности представљају кривична дела. На овај начин се одваја кажњиво од некажњивог, а унутар кажњивих делатности разграничавају се кривична дела од других облика недозвољених и кажњивих понашања, као што су привредни преступи и прекршаји. Одређеност дела у закону значи прописивање свих обележја једног кривичног дела, одређивање његовог бића.

31. Osnovi koji iskljucuju postojanje krivicnog dela- opste napomene - Једно дело или људско понашање представља кривично дело ако има све опште елементе кривичног дела, као и посебне елементе тог кривичног дела о коме се ради. Недостатак неког од општих елемената искључује постојање кривичног дела у конкретном случају, тако да се учињено дело не сматра као кривично дело. Ови случајеви настају у ситуацијама када је учињено дело, које има сва обележја (посебне елементе) кривичног дела, предвиђено законом, али није противправно, или није скривљено, због чега се такви случајеви сматрају основима искључења постојања кривичног дела. Општи основи искључена постојања дела (због непостојања противправности или неког другог општег елемента дела) могу се поделити у две категорије према томе да ли су прописани у кривичном законику или нису. Они основи који су прописани кривичним закоником имају експлицитни карактер и без сумње искључују постојање кривичног дела. У највећем броју кривичних закона ови основи су: нужна одбрана, крајња нужда, неурачунљивост и дело малог значаја. У другу групу се могу сврстати основи до којих је дошло у теорији, или их познају нека страна кривична законодавства. Наш Кривични законик предвиђа следеће основе искључења постојања дела: 1) дело малог значаја, 2) нужна одбрана, 3) крајња нужда, 4) сила и претња, 5) неурачунљивост, 6) стварна заблуда и 7) правна заблуда.

32. Delo malog znacaja- Значај једног кривичног дела одређује законодавац при одлучивању да то кривично дело пропише у закону. Закон одређује услове под којима се може сматрати да је учињено кривично дело – дело малог значаја. Потребно је да су испуњена три услова: а) да је степен кривице учиниоца низак, б) да су штетне последице учињеног дела одсутне или незнатне и ц) да општа сврха кривичних санкција не захтева изрицање кривичне санкције. Степен кривице учиниоца цени се према степену његове урачунљивости и виности (умишљаја и нехата). Искључење постојања кривичног дела по основу малог значаја могуће је само код кривичних дела за која је прописана казна затвора до три године или новчана казна. Циљ института „дело малог значаја“ који би могао бити прихватљив јесте да искључи примену кривичног права у односу на случајеве у којима су испуњена сва обележја неког кривичног дела, када се ради о тако безначајном кривичном делу да примена кривичних санкција очигледно нема сврхе.

33. Nuzna odbrana - Нужна одбрана је данас општеприхваћени институт и кривичног законодавства и теорије, као и праксе кривичног права. За дело учињено у нужној одбрани не кажњава се, али је донекле споран основ некажњивости. Према томе, нужна одбрана је одбијање од себе или свог добра или добра другога истовременог противправног напада тако што се према нападачу учини дело које има обележја кривичног дела. Из овако одређеног појма нужне одбране произилази да нужна одбрана обухвата две основне компоненте: напад и одбијање напада. Обе ове компоненте треба да испуњавају одређене услове, које не даје закон, већ теорија и судска пракса, а то су:1) Напад код нужне одбране мора долазити од неког човека (није битно да ли је то лице скривљено поступало). Напад се састоји од активне делатности човека којом се угрожава или повређује правно заштићено добро неког лица. Напад треба да је стваран. Напад треба да је управљен против неког правног добра лица које се брани, а може бити управљен и против добра неког трећег лица, физичког или правног. Напад треба да је противправан. То значи да није дозвољена нужна одбрана против поступања које је у складу са правом. 2) Одбијање напада, односно одбрана, је други елемент нужне одбране. То је делатност нападнутог лица или неког другог која је усмерена на одбијање напада и заштиту угроженог добра. Одбрана код одбијања напада треба да испуњава следеће услове. Одбрана треба да је управљена против нападача и да јој је смисао одбијање напада. Одбрана треба да је истовремена са нападом, односно да је напад

започео или да непосредно предстоји. Одбрана треба да је неопходно потребна, да је, дакле, била нужна да би се одбио истовремени противправни напад. Најзад, нужном одбраном се, осим лица чије је добро нападнуто, може користити и свако друго лице које нападнутом помогне да од свог добра одбије истовремени противправни напад, као и лице које самостално одбија такав напад од нечијег добра. 3) Прекорачење нужне одбране. Догађа се да лице које поступа у нужној одбрани прекорачи границе. То може да буде на два начина: да употреби одбрану која је била неопходна, али која је била јача него што је довољно (интензиван екцес нужне одбране) или је одбрана била истовремена али је трајала дуже него што је било потребно (екстензиван екцес).

34. Krajnja nuzda - Крајња нужда према законској дефиницији постоји онда када је дело учињено ради тога да би учинилац од себе или другог отклонио истоврмену нескривљену опасност која се на други начин није могла отклонити, иако притом учињено зло није веће од оног које је претило. Закон одређује под којим се условима сматра да је кривично дело учињено у крајњој нужди, а то су углавном два услова: опасност и отклањање опасности. Опасност је стање угрожености неког правног добра. Интензитет опасности може бити већи или мањи, али мора бити такав да даје основ за вероватноћу у наступање повреде. Дакле, опасност треба да је стварна, да је већ наступила и да траје. Погрешна представа о постојању опасности (тзв. путативна крајња нужда) искључује постојање крајње нужде, а учинилац се може позивати само на стварну заблуду. Други услов или елемент код крајње нужде је отклањање опасности. То је делатност која је управљена на заштиту правно заштићеног добра, на отклањање стања угрожености тог добра. Постојање крајње нужде зависи и од постојања дужности излагања опасности тако што лице које је дужно да се излаже опасности не може да се позива на крајњу нужду, ако је у питању опасност којој је дужан да се излаже у границама те дужности. Пошто се за крајњу нужду тражи да је опасност нескривљена учинилац који је скривио опасност чини кривично дело ако при њеном отклањању учини дело које има обележја кривичног дела. Међутим, ако је опасност била скривљена али нехатом, учинилац се може блаже казнити. Из свега наведеног јасно је да су услови за оног ко је поступао у нужној одбрани повољнији него за оног ко је поступао у крајњој нужди, што је разумљиво, јер је код нужне одбране сукоб права и неправа (право на одбрану и противправно поступање нападача), док је код крајње нужде сукоб права са правом (ни онај који је у крајњој нужди, ни онај на чију се штету опасност отклања не поступају противправно).

35. Sila i pretnja - Сила представља употребу физичке снаге од стране једног лица према другом лицу с циљем да се принуди на неко чињење или нечињење које доводи до проузроковања забрањене последице, тј. до остварења кривичног дела. Поред тога, силом се сматра и примена хипнозе или омамљујућих средстава да би се неко довео у несвесно стање или онеспособио за отпор. Ова сила долази од човека. Међутим, ако она долази од стране природних сила у питању је виша сила. Сила може бити апсолутна и компулзивна. Претња се састоји у стављању некоме у изглед неког зла које ће му се догодити ако не учини оно што се од њега захтева. Наступање тог зла треба да зависи од воље оног који прети, при чему то не мора бити оствариво, нити мора постојати стварна намера да се то оствари, али је довољно да онај коме се прети то схвата као могуће (на пример, претња пушком у којој нема муниције, али онај коме се прети то не зна). Претња може бити учињена усмено, писмено или конклудентном радњом. Да би била од значаја за кривичну одговорност учиниоца неопходно је да претња буде озбиљна, могућа, садашња и неотклоњива.

36. Neuracunljivost - Да би нека радња била кривично дело, неопходно је да се она може учиниоцу приписати у кривицу. Неурачунљивост је у кривичноправном смислу психичко

стање, супротно стању урачунљивости, које постоји код учиниоца кривичног дела које се састоји у томе да учинилац у време извршења дела није могао да схвати значај свог дела или није могао да управља својим поступцима услед душевне болести, привремене душевне поремећености, заосталог душевног развоја или друге теже душевне поремећености. Постојање таквог стања код учиниоца у време извршења дела искључује постојање кривице учиниоца тог дела, а како је кривица опште обележје појма кривичног дела, то је непостојање кривице основ искључења постојања кривичног дела. С обзиром на то, неурачунљивост је један од основа који искључује постојање кривичног дела.Да би неурачунљивост учиниоца имала то дејство она треба да је постојала у време извршења кривичног дела. Постојање неурачунљивости у време суђења није основ искључења постојања кривичног дела, али може да буде од утицаја на вођење кривичног поступка и решавање других питања.

37. Stvarna zabluda - У свом општем значењу заблуда (eror) значи постојање погрешне представе о некој околности. Кривичноправни појам заблуде односи се на околности које су кривичноправно релевантне, које су од утицаја на постојање кривичног дела и кривичне одговорности. У том смислу заблуда у кривичном праву може бити двојака: заблуда о правно релевантним чињеницама и заблуда о праву. Прва се односи на стварни аспект кривичног дела у питању и зове се стварна заблуда, а друга на његов правни аспект и зове се правна заблуда. Стварна заблуда у ужем смислу везује се за виност као психички однос учиниоца према свом делу, а посебно за његову интелектуалну компоненту – свест о стварним обележјима кривичног дела, о којима учинилац има погрешну представу. Стварна заблуда у ширем смислу је погрешна представа о околностима које се налазе ван бића кривичног дела, а од значаја су за његово постојање. Стварна заблуда може бити неотклоњива и отклоњива. Неотклоњива стварна заблуда постоји када учинилац није био дужан и није могао да избегне заблуду у погледу неке стварне околности која би, да је заиста постојала, чинила дело дозвољеним. Оваква заблуда искључује постојање кривичног дела. Отклоњива стварна заблуда је стварна заблуда услед нехата. У случају постојања такве заблуде постоји кривично дело учињено из нехата, уколико кривични закон предвиђа такво нехатно кривично дело. Стварна заблуда у ужем смислу може се односити, о заблуди о објекту, заблуди о лицу као пасивном субјекту и заблуди о узрочном односу између радње и последице или промашеном ударцу. Заблуда о објекту (error in objekto) постоји када учинилац погрешно држи да дело врши према једном објекту, а врши га према другом. Заблуда о лицу (error in persona) је само посебан облик заблуде о предмету и постоји кад се као објект дела појављује људско биће. Заблуда о узрочном односу или промашеном ударцу (aberatio ictus) има доста сличности са заблудом о објекту, јер се у оба случаја последица реализује на објекту на коме се није желела.

38. Pravna zabluda - Кривични законик одређује кривичноправни значај правне заблуде, али не и њену садржину. Кривични законик Републике Србије правној заблуди даје значај околности која може да искључи постојање кривичног дела. У том смислу Законик предвиђа да је потребно да је учинилац био у неотклоњивој правној заблуди. Овај облик заблуде постоји ако учинилац није био дужан и није могао да зна да је одређено дело предвиђено као кривично дело, а самим тим нити да је противправно. Овакав облик заблуде искључује кривицу учиниоца, а тиме и постојање кривичног дела. Међутим, ако је учинилац био у отклоњивој правној заблуди казна му се може ублажити. Овај облик заблуде постоји ако учинилац није био свестан да одређено дело представља кривично дело, али је то био дужан и могао је да зна. Овде се правна заблуда појављује као факултативни основ за ублажавање казне.

39. Stadijumi izvrsenja krivicnog dela (donosenje odluke za izvrsenje krivicnog dela i

pripremanje krivicnog dela) - Donosenje odluke za izvrsenje krivicnog dela- Доношење одлуке је први могући стадијум у остваривању кривичног дела. У овој фази извршилац само доноси одлуку о извршењу кривичног дела, али још не приступа њеној реализацији. У питању је само један мисаони процес будућег извршиоца кривичног дела. За овај стадијум извршења кривичног дела се не кажњава, пошто могући извршилац још ништа није предузео у правцу остварења те одлуке, а сама одлука не значи да ће она бити и остварена. Pripremanje krivicnog dela - Припремне радње су оне делатности које доприносе извршењу кривичног дела, које олакшавају његово извршење или се у садржајном смислу не могу подвести под радњу извршења, па ни покушај исте. Стадијум припремања кривичног дела почиње предузимањем бар једне припремне радње и траје све док не дође до покушаја кривичног дела, тј. до започињања радње извршења кривичног дела. Дакле, извршилац је већ предузео неке активности ради остварења своје одлуке да изврши кривично дело, али још није приступио његовом извршењу. За све ове кажњиве припремне радње законом је предвиђена и казна, која је, што је разумљиво, мања него за свршено кривично дело на које се та припремна радња односи.

40. Pokusaj krivicnog dela - Покушај је умишљајно започињање извршења кривичног дела при чему није наступила последица која је била обухваћена умишљајем учиниоца. Одређивање делатности која представља покушај извршења кривичног дела, нарочито је значајно код тзв. сложених кривичних дела, код којих је употреба одређеног средства или примена одређеног начина извршења законско обележје кривичних дела. прави се разлика између несвршеног и свршеног покушаја. Код првог је радња извршења остала несвршена, а код другог је радња завршена, али је нешто друго утицало да последица није наступила. Ово разликовање је од значаја нарочито ако дође до добровољног одустанка од покушаја. С обзиром на могућност наступања последице покушај може бити подобан и неподобан. Подобан је онда ако последица није наступила али је могла да наступи, а неподобан ако последица није ни могла да наступи. У теорији кривичног права врши се диференцирање неподобног покушаја на апсолутно неподобан и релативно неподобан покушај. Покушај није могућ код свих кривичних дела. Тако код неких кривичних дела, сам покушај прописан је у закону као свршено кривично дело. Покушај је стадијум кривичног дела за који се, по правилу, кажњава. Разлог за то неки виде у томе што је код покушаја предузета радња извршења која је увек управљена према објекту, због чега је објект био угрожен (иако није повређен), док други оправданост кажњавања за покушај виде у израженој и видљивој злочиначкој вољи.

41. Dobrovoljni odustanak od izvrsenja krivicnog dela - Добровољни одустанак од извршења кривичног дела постоји кад у току извршења дела учинилац одустане од довршења започетог кривичног дела. Одустанак је добровољан ако је учинилац био свестан да дело може да доврши, али је својом вољом одустао од довршења. Није битно за постојање добровољног одустанка из којих побуда је учинилац одустао (на пример, страх да ће бити откривен и кажњен, кајање, сажаљење према жртви и сл.). Овај институт моћи ће да се примени и у случају када учинилац објективно није могао да доврши започето дело ако он није знао за ову немогућност. Тако постоји добровољни одустанак кад учинилац обије улазна врата неке банке и притом одустане од даљег извршења дела, незнајући да се трезор банке или касе уопште не могу обити средствима којима је он располагао. Уколико је учинилац одустао од довршења започетог кривичног дела због тешкоћа на које је наишао приликом извршења кривичног дела, или је сматрао да такве околности постоје (на пример, није умео или могао да изврши обијање или је неко наишао или му се само учинило да неко иде), неће постојати добровољни одустанак, јер учинилац није својом вољом одустао од довршења кривичног дела, већ је на то био приморан. Учинилац може одустати од извршења кривичног дела и у стадијуму тзв. несвршеног и

свршеног покушаја. Тако, ако је учинилац одлучио да одустане, а налази се у стадијуму несвршеног покушаја (радња још није довршена) довољно је само да прекине радњу извршења па до последица неће доћи.

42. Pojam i vrste sticaja krivicnih dela - Стицај кривичних дела постоји када се врши остварење више кривичних дела од стране једног лица. Због тога се и зове стицај (или скуп) кривичних дела. Стицај кривичних дела се може остварити онда када један учинилац једном радњом (идеални стицај) или са више радњи (реални стицај) учини више кривичних дела за која му се истовремено суди. Идеални стицај: Ако је од стране истог учиниоца истовремено једном радњом учињено више кривичних дела постоји идеални стицај кривичних дела. Реални стицај: Ако је више кривичних дела учињено од стране истог чиниоца са више радњи постоји реални стицај, под условом да ни за једно од извршених дела учиниоцу није изречена правноснажна пресуда.

43. Prividni odealni sticaj krivicnih dela - Привидни идеални стицај постоји у случају када се са једном радњом проузрокује више последица, при чему једна последица обухвата све остале тако да постоји само једно кривично дело. Привидни идеални стицај се појављује у виду специјалитета, супсидијаритета, конзумпције, алтернативитета и инклузије. а) Специјалитет постоји онда када је једно кривично дело предвиђено у два законска прописа али тако што је у једном пропису предвиђено у општем облику, док је у другом предвиђено као посебан, специјалан облик његовог испољавања, односно једно кривично дело поредставља посебан случај неког другог кривичног дела. б) Супсидијаритет постоји онда када се једно кривично дело појављује као претходни стадијум другог кривичног дела, при чему ако је ово друго дело учињено оно прво је њиме обухваћено, тако да нема првог већ само другог кривичног дела, а самим тим нема ни стицаја. ц) Конзумпција постоји када је претходно кривично дело конзумирано другим кривичним делом, односно када је једно кривично дело по својој природи садржано у другом, па у случају извршења тог другог кривичног дела постоји само то дело, које искључује постојање претходног дела (lex consumes derogat legi consumptae). До консупције ће доћи и онда када је биће једног кривичног дела укључено у биће другог кривичног дела на тај начин што се прво појављује као начин извршења другог дела. д) Алтернативитет постоји када је једно проузроковање обухваћено са два или више прописа, али који имају исти општи карактер, односно ради се о два, у основи иста кривична дела, која имају само једно различито обележје по коме се међусобно разликују. Инклузија постоји када неко при извршењу неког тешког кривичног дела изврши и неко сасвим лако које, иако представља посебно кривично дело, губи свој значај када је остварено у склопу оног тешког дела, тако да се не узима посебно у обзир као кривично дело у стицају, већ се третира као уклопљено у остварено тешко дело.

44. Privredni realni sticaj krivicnih dela - Привидни реални стицај постоји када је са више радњи извршено више кривичних дела, али која су међусобно тако повезана да се ствара утисак да свако следеће дело конзумира прво или пак да је прво супсидијарно другом. Због тога се у кривичном праву сматра да постоји једно кривично дело. У таквом случају узима се да нема стицаја, иако је учинилац остварио биће више кривичних дела, тако да одговара за једно кривично дело. Према томе, за постојање привидног реалног стицаја битно је: 1) да је учинилац извршио више кривичних дела, 2) да је свако кривично дело извршено посебном радњом и 3) да се за сва кривична дела учиниоцу суди у једном поступку и да за сва буде изречена једна пресуда. Реални стицај ће постојати и онда када су нека кривична дела извршена једном радњом, тј. када се налазе у идеалном стицају, док су друга извршена посебним радњама. Привидни реални стицај постоји код сложеног, продуженог

и колетивног кривичног дела.

45. Slozeno krivicno delo- Сложено кривично дело представља законску конструкцију до које долази спајањем два или више кривичних дела, за које закон прописује јединствену казну. Ово је и најчешћи разлог због чега законодавац прописује једно сасвим ново кривично дело састављено од два или више кривичних дела. Ово кривично дело је, дакле, састављено из два или више кривичних дела, али која су међусобно нужно повезана, тако да биће једног кривичног дела садржи у себи бића два или три кривична дела. Тако, на пример, кривично дело разбојништва је састављено из два кривична дела принуде и крађе, а кривично дело тежак случај разбојништва из три кривична дела, принуде, крађе и тешке телесне повреде или убиства. Ово је случај тзв. правог сложеног кривичног дела. Међутим, уколико нису испуњени елементи сложеног кривичног дела, постојаће само неко од појединих кривичних дела, која улазе у састав сложеног кривичног дела, на пример, принуда, крађа, тешка телесна повреда итд. У том случају се не може говорити о покушају сложеног кривичног дела, већ о свршеном појединачном кривичном делу за које се изриче казна предвиђена за то дело.

46. Kolektivno krivicno delo - Колективно кривично дело карактерише се одређеним понављањем кривичних дела, од стране једног лица, која су чврсто повезана, пре свега одређеним односом учиниоца према делу, па се зато сматра да постоји само једно (скупно) кривично дело. У кривичноправној теорији и пракси уобичајено је да се разликују три врсте колективног кривичног дела и то: у виду занимања, у виду заната и из навике. У нашем кривичном законодавству сада постоје само колективна кривична дела у виду занимања (надрилекарство, надриписарство, бављење недозвољеном трговином, вршењем недозвољеног прекида трудноће и др.). Осим колективног кривичног дела у виду занимања, теорија кривичног права и пракса познају још два облика колективног кривичног дела и то: у виду заната и из навике. Колективно кривично дело у виду заната постоји када је учинилац извршио једно или више истих или истородних кривичних дела у чијем је извршењу још од почетка показао спремност да њиховим вршењем остварује извор прихода, тј. прибавља имовинску корист. Колективно кривично дело из навике постоји када је код учиниоца формирана склоност ка вршењу кривичних дела и када спремност за понављање дела произилази из те навике.

47. Produzeno krivicno delo- Продужено кривично дело постоји када исто лице са више радњи изврши више истих или истородних кривичних дела у одређеном временском периоду тако да се надовезују једно на друго и у природном и логичком смислу чине једну целину, а у кривичноправном смислу једно кривично дело. Из оваквог законског решења произилази да је за постојање продуженог кривичног дела потребно да су испуњене две сталне (обавезне) околности и бар још две од пет околности (услова) које прописује закон. Квалификација продуженог кривичног дела врши се према најтежем од дела која улазе у његов састав (ако неко изврши више обичних и макар једну тешку крађу јединствено кривично дело у продуженом трајању ће се квалификовати као тешка крађа). Пошто је продужено кривично дело једно дело, за њега се изриче једна казна без обзира на број дела, али број учињених дела и укупна последица могу бити од утицаја на одмеравање казне.

48.Pojam i oblici saucesnistva- под саучесништвом се подразумева учествовање више лица у остварењу једног кривичног дела, а под саучесником свако лице које је својом радњом учествовало у остварењу тог дела. Саучесништво представља не само посебан облик извршења кривичног дела, већ и посебан облик криминалитета тзв. колективни (или групни) криминалитет. Из наведеног произилази да за постојање саучесништва није довољно само то да у извршењу кривичног дела учествује више лица, већ је потребно да

између тих лица постоји одређена објективна и субјективна веза. Објективна веза се састоји у томе што сваки саучесник мора предузети неку делатност којом се доприноси остварењу неког кривичног дела. Субјективна веза се састоји у томе што код свих саучесника мора да постоји свест о заједничкој делатности усмереној на извршење одређеног кривичног дела.

49.Izvrsilastvo i saizvrsilastvo- Извршилаштво постоји када само једно лице извршава кривично дело. То лице, које само предузима радњу и њоме производи забрањену последицу назива се извршилац. Радња извршења може се остварити непосредно телесним покретом или неком другом делатношћу самог извршиоца, што је најчешћи случај. Међутим, учинилац може предузети радњу и посредно, тј. стављањем у покрет било које врсте енергије, употребом животињске снаге или употребом неког другог лица (детета или умоболног). Саизвршилаштво постоји када више лица учествује у извршењу кривичног дела или предузимају поједине делатности које улазе у састав радње извршења. Битна карактеристика саизвршилаштва је у томе што се свако од тих лица појављује као проузроковач последице, док је само кривично дело њихов заједнички акт. Сва ова лица се зову саизвршиоци. Из наведеног произилази да се лица која учествују у извршењу кривичног дела могу сматрати саизвршиоцима под два услова: објективним и субјективним. Због тога се ова теорија зове објективно-субјективном. Саизвршилаштво је могући, а не обавезни облик учествовања у извршењу кривичних дела. Тако, на пример, за кривично дело учествовање у тучи потребно је учествовање најмање три или више лица и сви се они сматрају саизвршиоцима у том делу. То је случај тзв. дивергентног (супротстављеног) нужног саизвршилаштва. Сасвим је супротне природе нужно саизвршилаштво код дела у којима учесници имају заједнички циљ, тзв. конвергентно (усаглашено) нужно саизвршилаштво. То је, на пример, случај са кривичним делом побуна лица лишених слободе. Од нужног саизвршилаштва треба разликовати тзв. привидно саизвршилаштво, када у радњи извршења учествује више лица, али се само једно од њих сматра извршиоцем. Такав је, на пример, случај код кривичног дела ванбрачна заједница са малолетним лицем.

50.Podstrekivanje- Теорија, законодавство и пракса су израдиле скоро јединствено схватање да је подстрекавање стварање код другог одлуке да изврши одређено кривично дело или учвршћивање такве одлуке. Под стварањем одлуке или навођењем другога да учини неко кривично дело подразумева се утицање на другога да донесе одлуку да изврши кривично дело. Лице које врши подстрекавање назива се подстрекач, а лице које се подстрекава назива се подстрекнути. Радња подстрекача мора бити усмерена на то да се код подстрекнутог изазове или учврсти одлука да предузме радњу којом ће бити проузрокована последица. Подстрекавање мора бити усмерено према једном одређеном лицу или одређеном кругу лица, зато што управо код тог лица или лица из одређеног круга треба да се изазове или учврсти одлука. Подстрекавање може бити непосредно или посредно зависно од тога да ли подстрекач директно утиче на другог или то чини преко другог. Ако више лица подстрекава исто лице на извршење истог кривичног дела, они се појављују као саподстрекачи. По свом резултату подстрекавање може бити успело и неуспело.

51.Pomaganje- Помагање је облик саучесништва у ужем смислу код кога се са умишљајем доприноси извршењу кривичног дела. Тај допринос мора бити у извесној узрочној вези са извршеним кривичним делом. Помагање се може дефинисати као умишљајно доприношење, пружање помоћи другом лицу да изврши кривично дело, које се предузима пре или за време извршења дела, а циљ му је да извршиоцу створи погодније услове за извршење кривичног дела или да олакша извршење. Помагање у извршењу кривичног дела

може се извршити на различите начине, односно различитим радњама. У том смислу прави се разлика између физичког (материјалног) и психичког (или моралног) помагања. Физичко помагање може да се састоји у давању средстава за извршење кривичног дела, у отклањању препрека, стварању повољних услова, чувању страже док извршилац врши дело, довођење на место извршења, показивање најлакших пролаза до места извршења, остављање објекта незакључаним или неком другом пружању материјалне помоћи. Психичко помагање може се састојати у давању савета или упутстава како да се изврши кривично дело и информација од значаја за извршење дела, обећању прикривања кривичног дела, учиниоца и средстава којима је дело извршено, трагова дела или предмета прибављених кривичним делом или пружању друге моралне подршке и помоћи вербалног карактера. Помагање може бити непосредно и посредно, зависно од тога да ли се помоћ пружа директно извршиоцу кривичног дела или другом лицу да оно помогне извршиоцу. За разлику од подстрекавања где је то тешко замислити, помагање се може извршити и нечињењем. Да би то био случај, код помагања мора постојати дужност на чињење. Помагање мора бити учињено са умишљајем, а ако је извршено из нехата, што је могуће (непажљивим чувањем оружја омогући извршиоцу да дође до оружја) не сматра се као саучесништво у виду помагања, већ евентуално неким другим кривичним делом.

52.Granice odgovornosti i kaznjivosti saucenika- Саучесници одговарају по општим правилима о кривичној одговорности која важи за све учиниоце кривичних дела. Међутим, при расправљању њихове одговорности важе и нека посебна правила која се састоје у следећем. Најпре, саучесници одговарају за кривично дело које је учињено, а које је њихово заједничко дело. То је кривично дело које је извршилац извршио, а чијем су извршењу они допринели. Овакво схватање саучесништва назива се акцесорним схватањем саучесништва или схватањем о зависној природи саучесништва, јер одговорност саучесника зависи од дела које је извршио извршилац. Када је реч о обиму те зависности постоје два схватања. По једном, за одговорност саучесника морају бити остварени сви елементи кривичног дела извршиоца (екстремна акцесорност) и по другом, морају бити остварени само објективни, тј. не мора постојати и кривица извршиоца (ограничена акцесорност).У нашем кривичном праву усвојено је схватање ограничене акцесорности са неким изузецима у којима је дошло до изражаја схватање о независној (самосталној) природи саучесништва, према коме се радња сваког саучесника схвата као самостално кривично дело, тако да постоји одговорност за саму саучесничку радњу и не зависи од тога шта је остварио извршилац. Ако је неко од саучесника добровољно одустао од покушаја (спречио наступање последице) он се може ослободити од казне, али не и други саучесници.

53.Pojam krivicne odgovornosti i krivice- Кривица се дефинише као скуп субјективних услова којима се означава психичко стање учиниоца и његов однос према кривичном делу. Да би била још ближа законском одређењу, кривица се дефинише као скуп субјективних елемената који треба да постоје на страни учиниоца кривичног дела да би се учињено дело могло сматрати као кривично дело. Тако схваћена кривица појављује се као субјективни елемент који се уноси у појам кривичног дела, али схваћеног у објективно-субјективном смислу где субјективна компонента – кривица улази у састав појма кривичног дела. При томе, Кривични законик посебно одређује појам кривице и предвиђа да је за кривицу учиниоца потребно да је учинилац урачунљив, да је кривично дело учинио са умишљајем (или из нехата ако је то законом прописано) и да је био свестан или је био дужан и могао бити свестан да је његово дело забрањено. Према томе, кривица има своја три елемента: урачунљивост, виност и свест, односно дужност и могућност свести о забрањености

учињеног кривичног дела.

54.Pojam uracunljivosti i neuracunljivosti- Урачунљивост се увек утврђује према стању које је постојало у време извршења кривичног дела и у односу на то дело. Стање урачунљивости учиниоца у време суђења није од значаја за утврђивање његове кривице, али оно може да буде од значаја за вођење кривичног поступка. Утврђивање урачунљивости у конкретним случајевима врши суд, преко вештака-психијатара. И услове за постојање неурачунљивости, односно услове под којима се учинилац дела сматра неурачунљивим одређује кривични закон. При томе, постоје три методе које се примењују: а) биолошка, б) психолошка и ц) биолошко-психолошка.а) Према биолошкој методи неурачунљивост се утврђује на основу постојања одређених ненормалних психичких стања код учиниоца, као што су: душевне болести, различити облици душевне поремећености или душевне заосталости. б) Према психолошкој методи неурачунљивост се одређује на основу постојања одређених поремећаја основних психичких функција (свести и воље) који треба да су постојали код учиниоца у време извршења кривичног дела. ц)Према биолошко-психолошкој методи која комбинује биолошку и психолошку методу, за постојање неурачунљивости није довољно само неко од одређених абнормалних психичких стања или постојање само поремећаја основних психичких функција, већ је нужно да постоји и једно и друго и то у таквој међусобној вези да је постојање одређеног ненормалног стања изазвало настајање одређених поремећаја основних психичких функција. Овај метод утврђивања неурачунљивости усвојен је и у нашем кривичном праву.

55.Bitno smanjena uracunljivost- Према томе, битно смањена урачунљивост учиниоца постоји ако је код њега у време извршења дела постојала душевна болест, привремена душевна поремећеност, заостали душевни развој или друга тежа душевна поремећеност, и ако је због неког од тих абнормалних стања могућност учиниоца да схвати значај свог дела или да управља својим поступцима била битно смањена. За разлику од неурачунљивости, код битно смањене урачунљивости наведени биолошки основи су довели до поремећаја психичких функција али мањег интензитета, тако да је његова могућност расуђивања и ослучивања била битно смањена, али не и искључена, какав је случај код неурачунљивости. Постојање битно смањене урачунљивости код учиниоца кривичног дела не искључује кривицу, већ представља само факултативни основ за ублажавање казне.

56.Actiones liberae in causa (skrivljena neuracunljivost)- Овај правни институт постоји код нас у кривичном праву као скривљена неурачунљивост. Скривљена неурачунљивост је она ситуација када учинилац сам себе доведе у стање привремене душевне поремећености, на пример, употребом алкохола, коришћењем дрога, услед чега дође у стање неурачунљивости, па у таквом стању учини кривично дело. Пошто се кривица учиниоца утврђује према стању у време извршења кривичног дела, у наведеном случају код учиниоца не би могла да постоји кривица. Међутим, како је учинилац сам себе довео у такво стање при чему је можда баш и хтео да у таквом стању учини кривично дело, Кривични законик предвиђа да се кривица учиниоца у оваквом случају утврђује према времену непосредно пре довођења у такво стање (смањене урачунљивости) ако је у време стављања себе у такво стање поступао са умишљајем или из нехата у односу на дело које је касније учинио у неурачунљивом стању у које је себе довео.

57.Pojam i oblici vinosti (krivice)- Виност је психички однос учиниоца према свом делу. Тај психички однос се изражава у постојању свести о радњи, последици и узрочном односу између предузете радње и наступеле последице, као и у постојању хтења или пристајања на произведену последицу. Овако схваћена виност представља субјективни елемент, односно кривицу учиниоца кривичног дела чије се постојање мора увек утврдити. Пошто је виност психички однос учиниоца према учињеном делу, то се она утврђује на основу психичких елемената кроз које се тај однос изражава, а то су елемент свести учиниоца о делу и елемент његове воље да то дело чини. Садржина ових психичких елемената може бити различита, јер степен свести и воље могу бити јаче или слабије изражени. Због тога се појављују различити степени виности. Сви ови степени виности могу се уопштавањем свести на два основна, а то су умишљај и нехат, с тим што сваки од њих има своје облике. Умишљај и нехат су не само основни облици виности, већ се виност у сва своја два облика исцрпљује, тако да изван умишљаја и нехата нема другог облика виности.

58.Umisljaj- Умишљај (dolus) је свесно и вољно остварење кривичног дела. Преко умишљаја као психичког односа учиниоца према свом делу најпотпуније се изражава став према радњи, објекту напада и према последици коју је проузроковао. Из наведеног произилази да умишљај карактеришу два психичка елемента: елемент свести и елемент воље. Како садржина свести и садржина воље могу бити различити то се могу разликовати различити облици умишљаја. Наш Кривични законик предвиђа две врсте умишљаја, директни и евентуални умишљај, док остали могући облици, који се иначе могу подвести под ова два, нису предвиђени али се они могу појавити у пракси, тако да судови под одређеним условима и у неким ситуацијама могу да их узму у обзир. Први облик умишљаја је директни умишљај (dolus directus) и он постоји када је учинилац био свестан свог дела и хтео његово извршење. Други облик умишљаја је евентуални умишљај (dolus eventualis). Овај облик умишљаја постоји када је учинилац био свестан да услед његовог чињења или нечињења може наступити забрањена последица, па је пристао на њено наступање. Остали, посебни облици умишљаја које теорија познаје и који могу да се појаве у пракси су: а) претходни (онај који мора да претходи радњи извршења – што је одлика сваког умишљаја) и накнадни (онај који се јавља после извршења дела – без утицаја на степен кривице – више одражава став учиниоца после дела), б) предумишљај (умишљај на бази претходног размишљања) и накнадни (умишљај без претходног размишљања – на мах), ц) одређени (учинилац има тачну представу о последици) и неодређени (само приближну представу о последици), д) алтернативни (када учинилац зна да ће наступити једна од више могућих последица) и евентуални (када учинилац зна да ће једна последица сигурно да наступи, а друга је само евентуално могућа).

59.Nehat- Нехат (culpa) је други и то лакши облик виности, где је психички однос учиниоца према делу изражен у проузроковању последице која се није хтела. Основна карактеристика нехата је одсуство вољног елемента код учиниоца, тако да он нити хоће последицу нити пристаје на њено наступање. Код нехата може да постоји само елемент свести, а може да нема ни свести већ само да је постојала дужност и могућност учиниоца да такву свест има. С обзиром на то разликују се два основна облика нехата: свесни нехат и несвесни нехат. Свесни нехат постоји када је учинилац био свестан да забрањена последица може наступити, али је олако држао да она

неће наступити или да ће је моћи отклонити. Други облик нехата је несвесни нехат. Код овог облика виности учинилац не само да није имао вољу већ код њега није постојала ни свест о могућности наступања последице. Поред ових основних облика нехата у теорији се прави разлика између неких других облика нехата које наше кривично законодавство не предвиђа, али који се могу појавити у пракси. То је, пре свега, разликовање обичног и грубог нехата. Без обзира што ова разлика није предвиђена у Кривичном законику она може бити од утицаја код одмеравања казне. Друга подела је на обичан и професионални нехат. Први се односи на недостатак уобичајеног степена пажње који се тражи од сваког човека, а други постоји кад је у питању недостатак оног степена пажње који се тражи од професионалаца у вршењу његове професије (на пример, ако неко сече дрва од њега се тражи да буде пажљив да неког не повреди, али ако хирург врши операцију од њега се захтева повећани степен пажње).

60.Odgovornost za krivicna dela kvalifikovana tezom posledicom- Код неких кривичних дела закон предвиђа постојање тежег облика дела, ако је при извршењу дела наступила одређена тежа последица од оне која је обележје тог кривичног дела. Таква кривична дела називају се кривична дела квалификована тежом последицом. И код ових кривичних дела виност учиниоца мора да постоји, како у односу на основно кривично дело, тако и у односу на тежу последицу. Основно кривично дело код ових дела може да буде учињено са умишљајем (тешка телесна повреда квалификована смрћу) или из нехата (тешка дела против безбедности саобраћаја, зависно од тога како је закон предвидео). У односу на тежу последицу закон предвиђа да је за одговорност, односно кажњавање учиниоца потребно да се она може приписати нехату учиниоца. Код неких кривичних дела закон предвиђа тежи облик кривичног дела ако је дело учињено под посебном околношћу. Таква кривична дела називају се кривична дела квалификована посебном околношћу. Виност код оваквих кривичних дела мора да обухвати и ту околност. Тако, на пример, код кривичног дела тешке крађе извршене за време пожара, поплаве или слично, које је у ствари квалификовани облик кривичног дела обичне крађе, учинилац ће за ово кривично дело квалификовано посебном околношћу одговарати само ако је знао за пожар у време када је вршио крађу, а уколико није то знао одговараће за обичну крађу, иако је исту извршио за време пожара.

61.Odgovornost za krivicna dela ucinjena putem stampe i drugih sredstava javnog informisanja- Многа кривична дела врше се изјавама тзв. вербални деликти и често се врше путем штампе или других средстава јавног информисања. То су, на пример, неовлашћено откривање тајне, увреда, клевета, позивање на отпор, позивање на насилну промену уставног уређења. Код одговорности за ова кривична дела примењују се општа правила о кривичној одговорности како за извршиоца тако и за саучеснике. Осим тога примењују се и нека посебна правила о одговорности, али само онда када се њихова одговорност не може расправити по општим прописима о кривичној одговорности. Тако, на пример, извршиоцем кривичног дела, путем објављивања у новинама, на радију, телевизији или другом јавном гласилу, сматра се аутор информације.

62.Krivicna odgovornost pravnog lica- Једно од најспорнијих питања у садашњем тренутку у кривичном праву јесте да ли правно лице може бити субјект кривичног дела и кривичне одговорности. Ове дилеме изазива, пре свега, специфичност правног лица, његова организација и делатност која се одвија преко одређених органа и форума у виду фитичких лица или колективних представника. При томе је неспорно да физичка лица и колективни представници врше, осим корисних, и неке штетне и опасне радње и активности за које неко мора и кривично одговарати. Међутим, томе на путу стоје нека основна начела

савременог кривичног права. Та начела, пре свега су: начело субјективне и индивидуалне кривичне одговорности, начело nula poena sine cupula, неприхватљивост колективног кажњавања и др. Осим ових ту су и проблеми правно-теоријског карактера.

63.Pojam i vrste krivicnih sankcija- Кривичне санкције су мере које спроводи држава против учиниоца кривичног дела у циљу заштите друштва од криминалитета. Та се заштита остварује предвиђањем одређених друштвено опасних понашања као кривичних дела и прописивањем кривичних санкција за та дела, те изрицањем прописаних санкција учиниоцима кривичних дела. Кривичним санкцијама се одузимају или ограничавају одређена права лицима којима су оне изречене и оне се због тога извршавају принудно.

Примена санкције није дозвољена ante delictum – пре извршења кривичног дела. Vrste krivicnih sankcija- Наше садашње кривично законодавство предвиђа четири врсте кривичних санкција: казне, мере упозорења, мере безбедности и васпитне мере. Казне су и код нас основна и најважнија врста кривичних санкција. Оне се примењују према кривично одговорним и пунолетним лицима. Мере упозорења су санкције које замењују казну у случајевима кад за то постоје услови. Мере безбедности су санкције које се изричу уз казну, а у извесним случајевима и самостално. Васпитне мере су санкције намењене малолетним учиниоцима кривичних дела, а изузетно и према млађим пунолетним лицима.Све врсте кривичних санкција остварују општу сврху кривичних санкција, али у оквиру те опште схврхе свака од њих остварује и своју посебну сврху. Извршење кривичних санкција регулисано је Законом о извршењу кривичних санкција.

64.Pojam i vrste kazni- Кривично право је незамисливо без казне и оно би без ње сасвим променило свој карактер. Казна је репресивна мера која се у циљу сузбијања криминалитета примењује према учиниоцу кривичног дела на основу одлуке суда након спроведеног кривичног поступка. За разлику од неких других кривичних санкција, казна се без кривице у савременом кривичном праву не може ни замислити. Степен репресивности је највиши код казне. Казна највише задире у права и добра учиниоца кривичног дела. Оно што је карактеристично за казну, а не за друге кривичне санкције (нпр. мере безбедности) јесте да она значи и социјално-етички прекор које друштво упућује учиниоцу кривичног дела. Казне се деле, с обзиром на самосталност у изрицању, на главне и споредне. Главне су оне које се изричу самостално за учињено кривично дело. Увек се изриче само једна главна казна, па чак и кад се учиниоцу суди за више кривичних дела у стицају. Споредне казне се изричу уз главну казну, ако су прописане законом или по општим правилима о њиховом изрицању. Учиниоцу се може изрећи једна или више споредних казни. Највећа и најмања мера казне одређена је у Кривичном законику и то у општем делу. Овако одређени минимум и максимум казне називају се општи законски минимум и максимум казне и они се одређују за сваку врсту казне.

65.Kazna zatvora- Казна затвора се састоји у лишењу слободе осуђеног лица и одузимању његове слободе кретања у одређеном временском периоду који је одређен пресудом. У свим савременим казненим системима казна лишења слободе је најзначајнија казна и заузима централно место. Код највећег броја кривичних дела предвиђена је ова казна, јер она пружа највише могућности да се оствари сврха кажњавања која се састоји у преваспитању деликвента и његовом укључивању у нормалан живот. Краткотрајне казне затвора већ дуги низ година трпе озбиљне приговоре, али одолевају и опстају. За најтежа кривична дела као и за најтеже облике тешких кривичних дела прописана је казна затвора у трајању од тридесет до четрдесет година. Ова казна прописана је углавном за кривична дела за која је раније постојала смртна казна, тако да она представља у извесном смислу замену за укинуту смртну казну. Казна затвора од тридесет до четрдесет година не може се

никада прописати као једна казна за одређено кривично дело, па је зато у свим случајевима прописана алтернативно са казном затвора до двадесет година, тако да суд не мора, већ само може, да изрекне ову казну. Наведене одредбе предвиђају да осуђеном лицу којем је изречена казна затвора до једне године, суд може одредити да се ова казна изврши на тај начин што осуђени не сме напуштати просторије у којима станује, осим у случајевима прописаним законом који уређује извршење кривичних санкција.

66.Uslovni otpust- Лице које издржава казну затвора може бити отпуштено са издржавања казне под одређеним условима. Такав кривичноправни институт назива се условни отпуст. Условни отпуст суспендује казну и у том погледу има слично дејство као и условна осуда, с тим што се код условне осуде одлаже извршење казне у целини, а код условног отпуста осуђено лице издржава део казне, док се од преостале казне (1/3) отпуста. И код условне осуде и код условног отпуста одређује се рок проверавања (кушње). Уколико осуђено лице у том року не испуни одређене услове долази до судског опозива казне коју ово лице издржава. Условни отпуст се може опозвати, а у неким ситуацијама он се мора опозвати. Условни отпуст се обавезно опозива ако условно отпуштени за време трајања условног отпуста учини једно или више кривичних дела за која суд утврди казну затвора у трајању преко шест месеци, а ако утврди казну затвора до 6 месеци, условни отпуст се може, али не мора опозвати. Условни отпуст се може опозвати и у случају ако се открије да је условно отпуштени раније извршио још неко кривично дело. Опозивање условног отпуста је могуће најкасније у року од две године од дана када је условни отпуст истекао. Најзад, ако условно отпуштени учинилац испуни постављене услове по протеку времена уколико је остало неиздржаног времена изречене казне, сматра се да је казну у целости издржао.Најновијим изменама Кривичног законика предвиђено је да се не може условно отпустити осуђени који је покушао бекство или је побегао из завода за извршење казне затвора у току издржавања казне.

67.Novcana kazna- Новчана казна је казна имовинског карактера. Имовинске казне настале су веома рано у кривичном законодавству још у доба претварања приватне освете у композицију или откупнину. Новчана казна може се одредити на два начина: 1) у дневним износима, или 2) у одређеном (фиксном) износу. Новчана казна у дневним износима се одмерава тако што се најпре одређује број дневних износа казне, а затим утврђује колика је вредност једног дневног износа. Новчана казна може да се изриче и у фиксном износу који се утврђује у оквирима прописаних минимума и максимума новчане казне. На тај начин новчана казна се одмерава када суд није у могућности да одреди за учиниоца вредност једног дневног износа новчане казне или би то утврђивање знатно продужило трајање кривичног поступка. Кад суд учиниоцу кривичног дела изрекне новчану казну, он у пресуди одређује рок у коме је осуђени дужан да плати казну. Тај рок не може бити краћи од петнаест дана од дана правоснажности пресуде, нити дужи од три месеца. Изузетно, у оправданим случајевима, суд може да дозволи да осуђени новчану казну плати у ратама, најдуже у року од једне године.Ако учинилац који је осуђен на новчану казну, исту не плати у одређеном року, суд ће је заменити казном затвора, рачунајући по хиљаду динара за један дан затвора.

68.Rad u javnom interesu- Рад у јавном интересу је као казна први пут предвиђена код нас у нашем новом Кривичном законику. Иако се ради о главној казни она није у посебном делу законски прописана код појединих кривичних дела. Рад у јавном интересу се састоји у томе да је осуђени коме је ова казна изречена обавезан да обавља одређени друштвено користан рад. Рад се врши у циљу стицања добити и њиме не сме да се вређа људско достојанство кажњеног, нити да рад буде понижавајући. Овај рад се распоређује тако што

се врши шездесет часова месечно, а одређује се тако да се мора обавити за најмање месец дана, а највише за шест месеци. Код одлучивања да изрекне ову казну суд је дужан да узме у обзир све околности које се цене код одмеравања сваке казне. Осуђени коме је изречена ова казна обавезан је да обавља рад у јавном интересу онако како му је пресудом наложено. Ако осуђени испуњава све своје обавезе у односу на ову казну постоји могућност да му се иста умањи за једну четвртину од изречене казне.

69.Oduzimanje vozacke dozvole- Наше кривично право је и раније познавало правни институт одузимање возачке дозволе, али као меру безбедности која се изрицала уз одређену казну. Међутим, нови Кривични законик предвиђа одузимање возачке дозволе као казну и то као главну или као споредну казну. Одузимање возачке дозволе као главна казна може се изрећи за кривична дела за која је прописана казна затвора до две године или новчана казна у ком случају она замењује ове казне. Ова казна се може изрећи и као споредна казна такође уз казну затвора и новчану казну без ограничена њихове висине како у погледу прописаности у закону тако и изречености од стране суда. Суд одређује трајање ове казне у сваком конкретном случају и оно не може бити краће од једне године нити дуже од три године. Време трајања ове казне рачуна се од дана правоснажности пресуде којом се казна изречена, с тим да се време проведено у затвору не урачунава у време трајања ове казне. За време трајања ове казне осуђени не сме управљати моторним возилом. Уколико он то буде чинио суд ће му изречену казну одузимања возачке дозволе заменити казном затвора, тако што ће се за једну годину одузимања возачке дозволе одредити један месец затвора.

70.Odmeravanje kazne- Под одмеравањем казне подразумева се одређивање врсте и висине казне која се изриче учиниоцу у конкретном случају за учињено кривично дело, у оквиру казне прописане за то дело. Код одмеравања казне, осим наведеног, морају се узети у обзир општа правила о одмеравању казне, као и све околности како би се учиниоцу одредила казна која би одговарала тежини учињеног кривичног дела, личности учиниоца и са којом би се најбоље могла остварити сврха кажњавања.Приликом одмеравања казне треба имати у виду законско и судско одмеравање, зависно од тога да ли је у закону тачно одређена и врста и висина казне или је то остављено суду да учини. С обзиром на то разликује се систем апсолутно одређених казни, систем неодређених казни и систем релативно одређених казни. За одмеравање казне од великог је значаја индивидуализација казне. Индивидуализација казне представља прилагођавање казне извршеном кривичном делу и његовом учиниоцу, како би казна што ефикасније утицала на преваспитање учиниоца. Закон одређује да суд при одмеравању казне полази од законом прописане казне за конкретно дело, води рачуна о потреби остваривања сврхе кажњавања и узима у обзир све околности конкретног случаја које могу да утичу да казна буде мања или већа (олакшавајуће и отежавајуће околности).

71.Olaksavajuce i otezavajuce okolnosti- Под олакшавајућим и отежавајућим околностима подразумевају се све оне околности које карактеришу конкретно учињено кривично дело и личност његовог учиниоца, а које могу да имају известан значај за утврђивање избора и висине казне у конкретном случају. Постоји више подела тих околности по различитим критеријумима. Ипак, најважнија је она која се врши с обзиром на то да ли се односе на само учињено дело или на личност учиниоца, тј. на објективне и субјективне околности. Закон може одредити које је отежавајуће и олакшавајуће околности суд дужан да узме у обзир и какво може да буде њихово дејство на одмеравање казне (обавезно или факултативно). При томе их може одредити прецизно или у мањој или већој мери уопштено. Тако, на пример, нека законодавства (Кривични законик Руске федерације)

изричито одређују које околности могу бити олакшавајуће, а које отежавајуће, нека одређују само отежавајуће (Кривични законик Португала), док нека законодавства врше систематизацију на објективне и субјективне околности не одређујући какав значај имају за одмеравање казне у конкретном случају (Кривични законици Италије, Бугарске, Хрватске, Републике Српске).

72.Povrat- Под повратом се подразумева поновно извршење кривичног дела од стране лица које је већ једном или више пута било осуђено за неко кривично дело. Ово је кривично правни појам поврата. Поред овог постоји још и криминолошко и пенолошко схватање појма поврата. С обзиром на природу кривичних дела разликују се две врсте поврата и то општи и специјални поврат. Општи или обичан поврат постоји када је учинилац после изречене или издржане казне за претходно дело поново извршио и то било које кривично дело. Специјални поврат постоји онда када је учинилац после изречене или издржане казне поново извршио исто или истоврсно кривично дело. С обзиром на временски размак између кривичних дела извршених у поврату разликују се временски одређен (или ограничен) и временски неодређен (или неограничен) поврат. Временски одређен поврат постоји онда када је ново кривично дело извршено у одређеном року после изречене или издржане казне за раније извршено дело. Временски неодређен поврат постоји онда када је ново кривично дело извршено у било које време после изречене или издржане казне за претходно кривично дело. С обзиром на број поново извршених кривичних дела разликују се обичан или једноструки и вишеструки поврат. Обичан поврат постоји када учинилац изврши ново кривично дело после осуде за претходно кривично дело.

73.Ublazavanje kazne- Правило је да се за учињено кривично дело казна одмерава у оквирима прописане казне за одређено дело. Међутим, ради индивидуализације казне кривично законодавство допушта да се у неким случајевима казна може одмерити испод минимума прописане казне, па и да се прописана казна замени блажом врстом казне. Овакво одмеравање казне представља ублажавање казне. Према томе, ублажавање казне је одмеравање казне учиниоцу дела испод износа прописане казне за то кривично дело или одмеравање блаже врсте казне од оне која је предвиђена за то дело. Блажа врста казне је она која је било по начину извршења или по свом дејству лакша за учиниоца дела, а што је одређено законом. Нарочито олакшавајуће околности се могу појавити код већег броја кривичних дела, које није могуће тачно предвидети, што овој врсти ублажавања даје карактер општег института. Ублажавање казне може бити обавезно и факултативно. У случајевима када је суд овлашћен да учиниоца кривичног дела ослободи од казне, а није га ослободио, може му казну ублажити, без ограничења прописаних за ублажавање казне.

74.Oslobodjenje od kazne- Суд може ослободити од казне учиниоца кривичног дела само кад то закон изричито предвиђа. У оваквим случајевима суд оглашава учиниоца кривим за учињено кривично дело, али га ослобађа од казне тако да му не изриче никакву казну. Међутим, пресуда се у таквим случајевима сматра осуђујућом, учинилац се сматра осуђеним и осуда се уписује у казнену евиденцију. Суд може ослободити од казне учиниоца кривичног дела само кад то закон изричито предвиђа. У нашем кривичном праву постоји више случајева када је дозвољено ослобођење од казне и они су предвиђени како у општем тако и у посебном делу Кривичног законика. Ослобођење од казне могуће је, под одређеним законом прописаним условима и у случају поравнања учиниоца и оштећеног, као и у случају стварног кајања учиниоца дела.

75.Poravnanje ucinioca i ostecenog i stvarno kajanje- Поравнање учиниоца и оштећеног је њихов међусобни споразум о компензацији оштећеном за зло проузроковано кривичним делом. Ова компензација се састоји у отклањању последица кривичног дела која се најчешће састоји у накнади имовинске или неимовинске штете проузроковане кривичним делом или пружању неке услуге као накнаде за учињено зло.Поравнање учиниоца и оштећеног је такође један од законских основа за ослобођење учиниоца од казне. За постојање овог основа за ослобођење од казне није од значаја кад је (пре или за време кривичног поступка) и на чију иницијативу дошло до поравнања. Битно је да је учинилац кривичног дела испунио све обавезе које је преузео споразумом о поравнању. Stvarno kajanje- Стварно кајање се појављује као један од основа за ослобођење од казне. Да би стварно кајање било релевантно као основ за ослобођење од казне потребно је да је учињено пре него што је учинилац сазнао да је откривен, јер се тек онда може сматрати да је у питању стварно кајање, које може имати кривичноправни карактер. Стварно кајање је факултативни основ за ослобођење од казне. Због тога суд може, ако не ослободи учиниоца казне, да му казну ублажи или да стварно кајање третира као олакшавајућу околност код одмеравања казне. Ово је нови основ за ослобођење од казне и предвиђен је само када су у питању кривична дела за која је прописана казна затвора до пет година.

76.Odmeravanje kazne za krivicna dela ucinjena u sticaju- Стицај кривичних дела постоји онда када учинилац једном радњом (идеални стицај) или са више радњи (реални стицај) учини више кривичних дела за која му се истовремено суди. У таквом случају суд доноси једну пресуду и у њој изриче једну главну казну за сва учињена кривична дела. О томе како одредити јединствену казну за кривична дела у стицају, постоје углавном два решења. По првом суд непосредно утврђује казну за сва дела посматрајући их у њиховој укупности, дакле не утврђује казну за свако посебно дело. По другом решењу, суд најпре утврђује казну за свако поједино кривично дело, па онда на основу ових појединачних казни утврђује једну казну заједничку за сва дела. Ово друго решење подразумева три принципа помоћу којих се долази до јединствене казне. Код принципа апсорпције, Код принципа асперације, Принцип кумулације.

77.Odmeravanje kazne osudjenom licu- До одмеравања казне осуђеном лицу може доћи у неколико случајева. Прво, ако је учинилац пре изрицања пресуде извршио још неко кривично дело што је тек касније откривено. Друго, ако је учинио ново кривично дело после изречене пресуде, али пре него што је отпочело издржавање казне. Треће, ако је учинио ново кривично дело у току издржавања казне. Од овог правила о одмеравању казне за дела у стицају предвиђена су два изузетка. Први је ако се с обзиром на тежину кривичног дела и мали неиздржани део раније казне, не би могла остварити сврха кажњавања. У том случају суд ће изрећи нову казну независно од раније казне и учинилац ће ту казну издржавати кад се заврши издржавање раније казне. Други изузетак је ако за време издржавања казне затвора или малолетничког затвора осуђени учини кривично дело за које је прописана новчана казна или затвор до једне године. У овом случају учинилац ће се казнити дисциплински по прописима о дисциплинском кажњавању лица која се налазе на издржавању казне.

78.Uracunavanje pritvora i ranije kazne- Притвор није казна већ мера обезбеђења присуства окривљеног, али она у суштини значи лишење слободе, као што је на пример, лишење слободе од стране органа унутрашњих послова ради спровођења истражном судији, лишење слободе без доношења одговарајуће одлуке о притвору, време проведено у

психијатријској установи на посматрању итд. Правично је да се ово време урачуна у казну затвора. Такође се у казну затвора урачунава и ранија казна за прекршај, привредни преступ или казна или дисциплинска мера за повреду војне дисциплине уколико се ради о истом делу за које се суди као за кривично дело, а ранија казна дисциплинска или друга за то дело је већ извршена. При овом урачунавању изједначавају се дан притвора, дан другог лишења слободе, дан затвора, осам сати рада у јавном интересу и хиљаду динара новчане казне, са једним даном изречене казне затвора.У изречену казну затвора се урачунава и време проведено на психијатријском посматрању у установи одговарајућег типа, које суд одреди својом одлуком (решењем и наредбом) ради утврђивања урачунљивости, алкохолисаности, зависности од опојних средстава или неког другог психичког стања или других здравствено-релевантних стања битних за извршење кривичног дела.

79.Pojam I vrste mera upozorenja- Дуго је казна била једина кривична санкција која се само изражавала и извршавала у различитим појавним облицима. Почетком XX века долази до увођења мера безбедности, а касније и условне осуде и судске опомене у систем санкција чиме се број кривичних санкција знатно проширио. условна осуда и судска опомена чине посебну врсту кривичних санкција, које се уобичајено називају мерама упозорења. Сврха условне осуде и судске опомене јесте остваривање принципа да је казна, а нарочито казна лишења слободе, крајње средство, односно да не треба примењивати строже санкције, све док се општа сврха кривичних санкција може постићи блажом врстом санкције. Ово се нарочито односи на лакша кривична дела и схватање да треба избегавати краткотрајне казне лишења слободе И у нашем кривичном праву постоје ове две мере упозорења – условна осуда и судска опомена. Њихова сврха је да се према учиниоцима лакших кривичних дела не примени казна онда када се може очекивати да ће упозорење уз претњу казном (условна осуда) или само упозорење (без претње казном) (судска опомена) довољно утицати на учиниоце да више не врше кривична дела. Кривични законик одређује сврху условне осуде и судске опомене а истовремено и услове за њихову примену. Ти услови јесу: 1) условна осуда и судска опомена се могу изрећи само за лакше кривично дело; 2) циљ условне осуде јесте да се избегне примена казне и 3) да се ради о учиниоцу код кога се може очекивати да ће условна осуда, односно судска опомена, довољно утицати да убудуће не врши кривична дела.

80.Uslovna osuda- Прво схватање. Према континенталном или француско-белгијском схватању условна осуда се састоји у условном одлагању извршења изречене казне за одређено време и под одређеним условима. Учинилац се за то време не сматра осуђиваним ако испуни постављене услове. Друго схватање. Код англоамеричког система нема вођења кривичног поступка, већ се суђење одлаже за време док се учинилац кривичног дела ставља у проверу, односно под надзор правосуђа и јавне безбедности. Треће схватање. Условна осуда је посебна врста кривичне санкције која представља меру упозорења. Овакво схватање је прихваћено у нашем кривичном праву. За изрицање условне осуде потребно је да буду испуњена два услова. Први услов јесте да се учиниоцу за извршено кривично дело утврђена казна затвора у трајању до две године. Утврђена казна је истовремено и елемент и главни објективни услов за изрицање условне осуде. Други услов јесте да време проверавања (кушње) не може бити краће од једне нити дуже од пет година. Ово је законски рок, тако да се исти не може од стране суда нити скратити нити продужити, без обзира на дужину утврђене казне затвора или висину новчане казне.

81.Opozivanje uslovne osude- Изречена условна осуда се може опозвати. Кривични

законик прописује када се условна осуда мора опозвати, а када оставља суду да одлучи да ли ће условну осуду опозвати или не. Суд ће обавезно опозвати условну осуду, ако учинилац у време проверавања учини једно или више кривичних дела за која суд изрекне казну затвора од две године или дужем трајању. До опозивања условне осуде може доћи и ако се после њеног изрицања сазна да је учинилац раније извршио још неко кривично дело, што није било познато у време изрицања условне осуде, ако оцени да не би било основа за изрицање условне осуде да се знало за то дело. У таквом случају поступиће се по истим правилима опозивања условне осуде. Опозивање условне осуде је могуће и због неиспуњења одређених обавеза од стране осуђеног које су му условном осудом одређене. Ако осуђени не испуни те обавезе које су му постављене у пресуди, суд може да му продужи тај рок у оквиру времена проверавања, али може и да опозове условну осуду и изрекне осуђеном казну која му је утврђена у условној осуди.

82.Uslovna osuda sa zastitnim nadzorom- Условна осуда са заштитним надзором је нови институт у нашем кривичном законодавству. Увођењем заштитног надзора као елемента проверавања и кушње уз условну осуду добили смо један комбинован, нов облик условне осуде. Условну осуду са заштитним надзором суд изриче ако сматра да ће се тиме, с обзиром на личност учиниоца, његов ранији живот и његово држање после учињеног кривичног дела, сврха условне осуде потпуније остварити. Заштитни надзор обухвата законом предвиђене мере помоћи, старања, надзора и заштите и може трајати одређено време у оквиру времена проверавања. Закон одређује садржину заштитног надзора, тј. које је обавезе дужан условно осуђени да испуњава за време трајања условне осуде. Суд је дужан да у пресуди којом изриче условну осуду одреди једну или више обавеза које закон предвиђа. Суд одређује време трајања мера заштитног надзора које мора бити у оквирима времена проверавања одређеног у условној осуди.

83.Sudska opomena- Судска опомена је посебна кривична санкција у систему санкција. Судска опомена је најблажа санкција за пунолетне учиниоце и не доводи до ограничавања права и слобода учиниоца. Намењена је, као облик реаговања, најлакшим облицима криминалитета. Она значи социјално-етички прекор за учињено кривично дело уз упозорење учиниоцу ако поново изврши кривично дело да може очекивати примену неке строже кривичне санкције. Судска опомена је санкција са наглашеним специјално-превентивним дејством, пре свега окренута примарним деликвентима, учиниоцима најлакших кривичних дела. Због тога се она не изриче пресудом већ решењем јер не садржи одлуку о кривици ни казни. Судска опомена се може изрећи и за кривична дела у стицају, ако за свако од тих дела постоје услови за изрицање судске опомене. Уз судску опомену се могу изрећи одређене мере безбедности. То су забрана управљања моторним возилом и одузимање предмета. Она представља специфичну меру упозорења која се изриче пунолетном и кривично одговорном учиниоцу. По својој суштини, судска опомена представља прекор учиниоцу кривичног дела од стране друштва и упозорење да убудуће не врши кривична дела, јер ће бити кажњен.

84.Pojam i vrste mera bezbednosti- Мере безбедности представљају посебну врсту кривичне санкције чија је карактеристика у томе што се могу применити према сваком учиниоцу кривичног дела без обзира на то да ли је кривично одговоран или кривично неодговоран, и без обзира на то да ли је он пунолетно или малолетно лице. Примена мера безбедности заснива се на постојању посебног стања опасности које учинилац носи у себи, а које може бити проузроковано биопсихичким или социјалним факторима. То стање представља својство учиниоца кривичног дела. Оно је у теорији познато као опасно стање.

Опасност учиниоца се схвата као опасност за околину, опасност да се врше нова кривична дела. По нашем Кривичном законику постоји једанаест мера безбедности. То су: обавезно психијатријско лечење и чување у здравственој установи; обавезно психијатријско лечење на слободи; обавезно лечење наркомана; обавезно лечење алкохоличара; забрана вршења позива, делатности или дужности; забрана управљања моторним возилом; одузимање предмета; протеривање странаца из земље; јавно објављивање пресуде; забрана приближавања оштећеном; забрана присуства спортским приредбама.

85.Obavezno psihijatrijsko lecenje I cuvanje u zdrastvenoj ustanovi- Ова мера безбедности може се применити према учиниоцу који је кривично дело учинио у стању битно смањене урачунљивости, као и учиниоцу који је у стању неурачунљивости учинио противправно дело предвиђено у закону као кривично дело. За одређивање ове мере морају бити испуњена два услова: постојање озбиљне опасности да ће учинилац учинити теже кривично дело, и да је за отклањање те опасности потребно његово лечење и чување у здравственој установи. Трајање ове мере није одређено тако да она траје док постоји потреба за лечењем у здравственој установи. Кад престане таква потреба мера безбедности ће се обуставити. У том случају, ако постоји потреба, суд може изрећи меру обавезног психијатријског лечења на слободи. Ова мера безбедности изриче се на неодређено време, а о отпуштању из здравствене установе одлучује суд решењем након спроведеног посебног поступка. Тај поступак се спроводи по службеној дужности, на предлог здравствене установе, или на предлог органа старатељства.

86.Obavezno psihijatrijsko lecenje na slobodi- Мера обавезног психијатријског лечења на слободи изриче се оном учиниоцу који је кривично дело учинио у стању неурачунљивости, а суд утврди да је опасан за околину и да је за отклањање те опасности довољно његово лечење на слободи.Ова мера се изриче и према учиниоцу који је кривично дело извршио у стању неурачунљивости, према коме је одређено обавезно психијатријско лечење и чување у здравственој установи ако суд оцени на основу резултата постигнутих у лечењу да више није потребно његово лечење и чување у здравственој установи, него само лечење на слободи. При извршењу ове мере лечење се обавља на слободи, али ако је потребно ради бољег лечења, оно се повремено може извршавати и у одговарајућој здравственој установи. Ово повремено лечење у здравственој установи не може трајати дуже од петнаест дана, а у току целог трајања мере укупно лечење у здравственој установи не сме трајати дуже од три месеца.

87.Obavezno lecenje narkomana- Ова мера безбедности може се изрећи учиниоцу који је извршио кривично дело услед зависности од сталне употребе опојних дрога, а код кога постоји опасност да ће због постојеће зависности наставити са вршењем кривичних дела. Обавезно лечење наркомана се извршава у одговарајућој здравственој установи или другој специјализованој установи за ту врсту лечења, а може се спровести и у заводу за извршење казне затвора, ако у њој постоје услови за такво лечење. Трајање мере може бити највише три године. Време које учинилац проведе у установи за лечење урачунава се у казну. Она може трајати до три године и кад је изречена уз казну затвора у краћем трајању.Ако се ова мера изриче уз новчану казну, условну осуду, судску опомену или уз ослобођење од казне, може се спроводити на слободи, али и у том случају не може трајати дуже од три године.

88.Obavezno lecenje alhoholicara- Ова мера безбедности изриче се учиниоцу који је кривично дело извршио услед зависности од сталне употребе алкохола уколико

постоји опасност да учинилац услед ове зависности може да настави да и даље врши кривична дела. Трајање ове мере зависи од потребе успешног лечења, али не може бити дуже од изречене казне затвора. Време проведено на лечењу, које се спроводи у одговарајућој здравственој установи или специјализованој установи за лечење алкохоличара, урачунава се у казну затвора. Кад је ова мера изречена уз новчану казну, условну осуду, судску опомену или уз ослобођење од казне њено трајање не може бити дуже од две године и спроводи се на слободи.Ако је изречено обавезно лечење на слободи, а учинилац се без оправданог разлога не подвргне лечењу или га самовољно напусти, суд ће наредити да се ова мера принудно изврши у одговарајућој здравственој или другој специјализованој установи.

89.Zabrana vrsenja poziva, delatnosti i duznosti- Мера безбедности забране вршења позива делатности или дужности може се изрећи како урачунљивом учиниоцу, тако и неурачунљивом учиниоцу. Урачунљивом учиниоцу се изриче уз казну или условну осуду, а неурачунљивом учиниоцу уз меру безбедности. У пресуди којом се изриче ова мера мора бити тачно одређено на шта се забрана односи. У случају када је ова мера изречена уз условну осуду суд може при изрицању условне осуде одредити да ће се та осуда опозвати ако учинилац прекрши забрану вршења позива, делатности или дужности. Мера се састоји у забрани вршења одређене службе, позива или делатности везаних за располагање, коришћење, управљање или руковање државном или друштвеном имовином и за чување те имовине. Трајање ове мере може бити од једне до десет година од дана правоснажности пресуде. Време проведено на издржавању казне или у установи за чување и лечење не урачунава се у време трајања ове мере. Уколико је ова мера безбедности изречена уз условну осуду суд може одредити да ће се опозвати условна осуда, ако осуђени прекрши забрану која му је одређена у оквиру мере безбедности.

90.Zabrana upravljanja motornim vozilom- Мера безбедности забране управљања моротним возилом предвиђена је за учиниоце кривичних дела угрожавања јавног саобраћаја. Забрана се односи на управљање моторним возилом одређене врсте или категорије. Циљ ове мере јесте повећање безбедности у саобраћају, а састоји се у забрани управљања моторним возилом одређене врсте или категорије. Ова мера може се изрећи учиниоцу који је учинио кривично дело којим се угрожава јавни саобраћај, а законом се може одредити и обавезно изрицање ове мере. Ову меру суд ће изрећи, ако тежина учињеног кривичног дела, околности под којима је дело извршено, или раније кршење саобраћајних прописа од стране учиниоца, показују да је опасно да он и даље управља моторним возилом одређене врсте или категорије. Приликом одлучивања суд је дужан да узме у обзир да ли је учинилац по занимању возач моторног возила. Мера се може изрећи у трајању од три месеца до пет година. Забрана тече од дана правноснажности пресуде, с тим да се време проведено на издржавању казне или у установи у којој се извршава мера безбедности не урачунава у трајање забране.

91.Oduzimanje predmeta- Ова мера безбедности се састоји у одузимању од учиниоца предмета којима је учињено кривично дело, који су били намењени за извршење кривичног дела или који су настали извршењем кривичног дела. Услов за примену мере безбедности одузимања предмета јесте да је предмет у својини учиниоца. Сви ови предмети могу се одузети од учиниоца и кад нису његова својина, ако то захтевају интереси опште безбедности или када и даље постоји опасност да ће бити употребљени за извршење кривичног дела, али тиме се не дира у право власника на накнаду штете од учиниоца. Одузимање предмета се врши према оцени суда о потреби изрицања ове мере. , законом се може предвидети обавезна примена ове мере безбедности, што је учињено код неких кривичних дела (на пример, код кривичног дела фалсификовања новца прописано је

обавезно одузимање лажног новца насталог извршењем тог кривичног дела).

92.Proterivanje stranca iz zemlje- Као што се из назива ове мере види она се може изрећи само странцу, тј. лицу које није држављанин наше земље. Састоји се у протеривању учиниоца са територије Србије за време од једне до десет година или заувек. Време трајања се рачуна од дана правноснажности пресуде, а време проведено на издржавању казне не урачунава се у време трајања ове мере.У неким случајевима ова мера представља зло које се наноси учиниоцу кривичног дела, иако јој то није циљ и сврха. На пример, ова мера безбедности има сасвим другу тежину за странца који живи у Србији где има породицу и где ради или студира, у односу на странца који је у транзиту и кога самим тим мало или уопште не погађа.

93.Javno objavljivanje presude- Јавно објављивање пресуде Кривични законик уводи као нову меру безбедности. У нашем ранијем кривичном законодавству то је била мера, али не и санкција. Ову меру је суд могао да наложи само код кривичног дела клевете ако је она учињена путем средстава јавног информисања. Као таква она се ретко примењивала и није имала неки већи значај. Увођење ове мере безбедности има своје криминално-политичко оправдање, нарочито у случајевима када је њен циљ отклањање опасности по живот или здравље људи. Објављивање пресуде може се извршити најкасније у року од тридесет дана од дана правоснажности пресуде којом је ова мера безбедности изречена. Пресуда се објављује о трошку учиниоца кривичног дела.

94.Uslovi I nacin oduzimanja imovinske koristi- да се ради о специфичној кривично правној мери која је истовремено и имовинскоправног карактера и која има за циљ успостављање пређашњег стања, стања пре него што је кривично дело учињено. Одузимањем имовинске користи се то стање само санира и учинилац дела се при том не кажњава нити му се наноси неко зло. Притом се има у виду да нико не може задржати имовинску корист прибављењу кривичним делом. Из овога произилази да ће се имовинска корист прибављена кривичним делом обавезно одузети. Ако одузимање имовинске користи није могуће, учинилац ће се обавезати да плати новчане износе који одговарају прибављеној имовинској користи. Као имовинска корист прибављена кривичним делом сматра се новац, хартије од вредности, предмети, златан накит и свака друга имовинска корист. Ако је учинилац кривичног дела прибављену имовинску корист пренео на друга лица без накнаде или уз накнаду, која очигледно не одговара стварној вредности ствари, имовинска корист ће се одузети од тих лица. Ако је кривичним делом прибављена имовинска корист за другог, та корист ће се одузети.

95.Zastita ostecenog izvrsenim krivicnim delom- Уколико постоји лице које је непосредно оштећено кривичним делом, његови интереси имају предност у односу на меру одузимања имовинске користи стечене кривичним делом. Мера одузимања имовинске користи у односу на захтев оштећеног је супсидијарног карактера. То значи да тај захтев оштећеног увек има предност.Ако је у кривичном поступку усвојен и досуђен имовинско-правни захтев оштећеног одузеће се само онај део имовинске користи који прелази досуђени износ по имовинскоправном захтеву оштећеног. Оштећени који је у кривичном поступку у погледу свог имовинскоправног захтева упућен на парницу, може тражити да се намири из одузете имовинске користи, ако покрене парницу у року од шест месеци од дана правноснажности одлуке којом је упућен на парницу.

96.Krivicnopravni status maloletnika u nasem krivicnom pravu- Малолетницима се у нашем правном систему сматрају лица која су навршила четрнаест

година, а још нису навршила осамнаест година. У оквиру овог узраста прави се разлика између млађих и старијих малолетника. Млађи малолетници су лица која су навршила четрнаест, а нису још навршила шеснаест година. Старији малолетници су они који су навршили шеснаест, а нису навршили осамнаест година.Лица која су млађа од четрнаест година називају се деца. Према деци не могу се применити никакве кривичне санкције нити друге мере предвиђене кривичним законима. Уколико ова лица изврше кривично дело она се предају органима старатељства ради предузимања мера из њихове надлежности. Према млађим малолетницима за учињена кривична дела примењују се васпитни налози или васпитне мере које су посебна врста кривичних санкција намењених за малолетне учиниоце кривичних дела. Примена казни према овим лицима није дозвољена. Према старијим малолетницима за учињена кривична дела примењују се, по правилу, васпитни налози или васпитне мере, али изузетно под посебно одређеним условима може да се примени казна, али не казне које су предвиђене за пунолетна лица, већ посебна врста казне која се назива малолетнички затвор. Ова казна је прилагођена малолетним учиниоцима и разликује се од казне затвора за пунолетна лица.

97.Vaspitni nalozi- Васпитни налози нису кривичне санкције, већ посебна врста кривичноправних мера које се примењују према малолетним учиниоцима кривичних дела и представљају крупну новину Закона о малолетницима. Примењују се према малолетницима који су учинили кривична дела за која је прописана новчана казна или затвор до пет година. Оне се примењују без покретања кривичног поступка или ако кривични поступак против малолетника буде обустављен. Ове мере примењује јавни тужилац за малолетнике, у случају да не покрене кривични поступак, или судија за малолетнике, ако обустави кривични поступак који је покренут против малолетника. Као услови за примену васпитног налога узимају се признање малолетника и његов однос према кривичном делу и према оштећеном који углавном садржи кајање.Сврха васпитних налога је да се избегне покретање кривичног поступка, или ако је покренут, да се обустави, а да се примене васпитни налози и на тај начин утиче на правилан развој малолетника и на јачање његове личне одговорности. На овај начин се благим мерама, благовремено опомиње малолетник да убудуће не чини кривична дела. Малолетнику се може издати један или више васпитних налога. Закон о малолетним учиниоцима кривичних дела и кривичноправној заштити малолетника предвиђа пет врста васпитних налога.98.Krivicne sankcije prema maloletnicima- Кривичне санкције према малолетницима су и даље васпитне мере, али сада нешто другачијег садржаја и казна малолетничког затвора. Млађим малолетницима могу се, осим наведених васпитних налога, изрећи још само и васпитне мере. Сврха васпитних мера и уопште кривичних санкција према малолетницима је да се надзором, пружањем заштите и помоћи, као и обезбеђивањем општег и стручног оспособљавања утиче на развој и јачање личне одговорности малолетника, на васпитање и правилан развој његове личности, како би се обезбедило поновно укључивање малолетника у друштвену заједницу. Сврха малолетничког затвора је поред тога и вршење појачаног утицаја на малолетног учиниоца да убудуће не врши кривична дела, као и на друге малолетнике да не врше кривична дела.

99.Vaspitne mere(pojam I vrste)- Васпитне мере су законом одређене мере којима се остварује одбрана друштва од криминалитета путем заштите и васпитања малолетника, које изриче суд према малолетном учиниоцу због учињеног кривичног дела, а које се састоји у ограничавању његове слободе или права. Као кривична санкција она се може применити само према оном малолетном лицу које је извршило кривично дело. Али

за разлику од казне њена примена не зависи од постојања кривичне одговорности за извршено кривично дело. Закон о малолетницима предвиђа три врсте васпитних мера: мере упозорења и усмеравања, васпитне мере појачаног надзора и заводске васпитне мере.У мере упозорења и усмеравања спадају судски укор и посебне обавезе. Ове мере су замениле раније дисциплинске мере према малолетницима. Васпитне мере појачаног надзора изричу се малолетницима према којима је за васпитање и развој потребно предузети мере уз одговарајући надзор и помоћ, али није потребно њихово потпуно издвајање из средине у којој живе. Заводске васпитне мере се изричу оним малолетницима према којима треба предузети трајније мере васпитања, лечења и оспособљавања, као и њихово потпуно издвајање из средине у којој су до тада живели, а све то у циљу вршења појачаног утицаја на малолетнике. У заводске васпитне мере спадају три мере: упућивање у васпитну установу, упућивање у васпитнопоправни дом и упућивање у посебну установу за лечење и оспособљавање.

100.Sudski ukor- Судски укор представља најблажу васпитну меру која се састоји у прекору који суд у име друштва упућује малолетном учиниоцу дела због извршења дела. Суд ће изрећи ову меру ако стекне уверење да је за поправљање малолетника довољно да га прекори за извршено дело и опомене на могуће последице. Код изрицања ове мере суд је дужан да малолетнику укаже на штетност и неприхватљивост његовог поступка и да му предочи да ће, у случају поновног извршења дела, доћи до примене неке друге, свакако теже мере или санкције. При опредељењу за ову васпитну меру суд треба да има у виду све оне околности које се иначе цене и код других васпитних мера, а посебна тежина учињеног кривичног дела и спремност малолетника да убудуће не врши кривична дела.

101.Posebne obaveze- Посебне обавезе представљају једну од васпитних мера упозорења и усмеравања коју суд изриче малолетном учиниоцу кривичног дела ако оцени да је таквим обавезама потребно утицати на понашање малолетника. Закон о малолетницима предвиђа десет различитих обавеза које садрже одређене захтеве које малолетник, коме буду изречене, треба да испуни или забране којих треба да се придржава. Трајање обавезе која се врши у одређеном временском периоду може бити до годину дана што одређује суд који може и да измени или обустави извршење обавеза. Суд такође може да замени изречене обавезе другим обавезама или да изречену васпитну меру замени другом васпитном мером.

102.Pojacan nadzor od strane roditelja, usvojioca ili staraoca, u drugoj porodici i organa starateljstva- Ову меру појачаног надзора суд изриче малолетном учиниоцу кривичног дела када су родитељи, усвојилац, односно старалац пропустили да врше одговарајућу бригу и надзор над малолетником, а иначе су у могућности да то чине, а по оцени суда од њих се може очекивати да ће убудуће вршити потребан појачан надзор. Трајање ове мере може да буде од шест месеци до две године о чему суд накнадно одлучује према постигнутим резултатима. У циљу постизања што бољих резултата суд одређује да надлежни орган стартељства проверава спровођење ове мере и пружа помоћ у остварењу њених циљева.При изрицању ове мере суд може, упоредо са истом, да одреди малолетнику једну или више посебних обавеза које су предвиђене као васпитна мера упозорења или усмеравања. Исто тако суд може ове мере изменити или укинути. При одређивању ових обавеза суд посебно указује малолетнику и његовим родитељима, усвојиоцу или стараоцу да у случају њиховог неиспуњавања суд може да меру појачаног надзора замени другом васпитном мером. Појачан надзор у другој породици се изриче у случају ако родитељи, односно стараоци малолетника који је извршио кривично дело, нису у могућности да над њим врше надзор или ако се од њих то не може основано очекивати, па се малолетник предаје другој породици која је вољна да га прими и која има могућности

да над њим врши појачан надзор. Ова мера може трајати од шест месеци до две године, о чему суд накнадно одлучује према постигнутим резултатима, с тим што се извршење мере обуставља ако родитељ, усвојилац или старатељ стекну могућност за спровођење потребног појачаног надзора. Ако се остваре резултати ове мере извршења исте се може обуставити или заменити другом. Уколико малолетник не испуњава одређене обавезе суд може да изречену меру појачаног надзора у другој породици замени неком другом васпитном мером. Ова мера је слична претходној, с тим што код ове мере појачан надзор над малолетником који је учинио кривично дело врши орган старатељства. Она се изриче у случајевима када је потребан појачан надзор а ниједан од претходно наведених мера појачаног надзора не може бити примењена. У случају изрицања ове мере, малолетник остаје да живи код својих родитеља или других лица која га издржавају,а појачан надзор врши одређено службено лице органа старатељства. Ово службено лице је дужно да се брине о школовању малолетника, његовом запослењу, лечењу, његовом издвајању из досадашње средине која на њега штетно утиче, као и сређивању прилика у којима малолетник живи. Трајање ове мере је од шест месеци до две године о чему суд накнадно одлучује према постигнутим резултатима. И код ове мере суд може малолетнику одредити и извршење посебних обавеза (једна или више) које може да измени или укине зависно од постигнутих резултата. У случајевима неиспуњавања ових обавеза суд може да изречену меру појачаног надзора замени неком другом васпитном мером.

103.Upucivanje u vaspitnu ustanovu, vaspitno-popravni dom i posebnu ustanovu za lecenje i osposobljavanje- Упућивање у васпитну установу је мера заводског карактера. Она се изриче према малолетном учиниоцу када је потребно да му се обезбеди помоћ и стално вршење надзора од стране стручног васпитача, односно кад суд оцени да је поправљање малолетника нужно да се предузму трајније мере васпитања и његово одвајање од дотадашње средине.Ова мера се извршава у некој општој установи за васпитавање малолетника, али не у установи која је намењена само за малолетне учиниоце кривичних дела. Трајање ове мере може да буде од шест месеци до две године, о чему суд накнадно одлучује, разматрајући сваких шест месеци да ли постоје основи да се ова мера укине или да се замени неком другом васпитном мером.Код ове васпитне мере постоји могућност да се малолетник после шест месеци проведених у овој установи пусти на условни отпуст ако се на основу успеха у васпитању основано може очекивати да малолетник неће више чинити кривична дела и да ће се добро владати. Упућивање у васпитно-поправни дом примењује се према малолетном извршиоцу кривичног дела ако суд оцени да малолетника треба издвојити из дотадашње средине и да према њему треба применити појачане мере надзора и посебне стручне програме преваспитања. Ова мера се издржава у специјалним установама – васпитно-поправним домовима. То су посебне установе са утврђеним режимом за поправљање теже васпитно запуштених малолетних деликвената. У њима се малолетнику омогућава да стекне опште и стручно образовање за вршење квалификованих послова по изласку из васпитно-поправног дома. Код изрицања ове мере суд посебно узима у обзир тежину и природу кривичних дела, околност да ли је према малолетнику већ изрицана васпитна мера и која, односно да ли му је изрицана кривична или прекршајна санкција, тежина и природа кривичних дела које је малолетник учинио, његов ранији живот, степен поремећаја личности малолетника и његово понашање.Трајање ове мере може да буде од шест месеци до четири година. Међутим, суд не одређује њено трајање приликом изрицања, већ о томе одлучује накнадно, сваких шест месеци, према постигнутим резултатима. Ова заводска мера се изриче према малолетном учиниоцу кривичног дела заосталом или ометеном у психофизичком развоју (глуви, слепи, глувонеми, заостали у душевном развоју и сл.). Ова мера има двоструки карактер. Она се

према овој специфичној категорији малолетника примењује уместо мере упућивања у васпитну установу или упућивања у васпитно-поправни дом, а може се применити и уместо мере безбедности и обавезног психијатријског лечења и чувања, ако се у посебној установи за лечење и оспособљавање може да обезбеди чување и лечење малолетника и тиме оствари сврха мере безбедности која се замењује овом васпитном мером.Примена ове васпитне мере траје до три године, а ако је ова мера изречена уместо мере безбедности њена примена траје колико је то потребно. Кад малолетник постане пунолетан извршење мере се наставља у установи за чување и лечење у којој се извршава одговарајућа мера безбедности.

104.Maloletnicki zatvor- За овакве малолетне деликвенте наше кривично право предвиђа посебну кривичну санкцију – малолетнички затвор. Малолетнички затвор је једина казна која се може применити према малолетним учиниоцима кривичних дела и то само према старијим малолетницима, мада се и према овој категорији малолетника по правилу примењују васпитне мере, а казна изузетно. Малолетнички затвор је посебна врста казне лишења слободе. По неким својим карактеристикама сличан је казни затвора као врсти кривичних санкција за пунолетне учиниоце кривичних дела. Међутим, по условима за њено изрицање, начину њеног одмеравања и начину извршавања она је прилагођена личности малолетника. И ова казна се изриче малолетном учиниоцу тежег кривичног дела који је кривично одговоран. Али по циљевима које треба да постигне, ова казна је веома блиска са васпитним мерама. Трајање ове казне може да буде од једне до пет година, а за кривична дела за која је прописана казна затвора до двадесет година или тежа казна или ако се казна изриче за кривична дела у стицају, а у стицају су бар два кривична дела за која је прописана казна затвора преко десет година, максимум казне малолетничког затвора је десет година. Казна се изриче на пуне године или на пуне месеце. Малолетник издржава ову казну у посебном казнено-поправном дому за малолетнике, а кад наврши двадесет три године наставља издржавање казне у казнено-поправном дому за пунолетна лица.

105.Izricanje krivicnih sankcija punoletnim licima za dela koja su ucinila kao maloletnici- За суђење пунолетном лицу које је учинило кривично дело у време свог малолетства важе различита правила зависно од тога да ли је кривично дело учинио као млађи или као старији малолетник. Ако је кривично дело учинио као млађи малолетник њему се не може судити ако је већ навршио двадесет једну годину, а ако није може му се изрећи одговарајућа васпитна мера (посебне обавезе, мера појачаног надзора од стране органа старатељства или мера упућивања у васпитно-поправни дом) и казна малолетничког затвора, ако постоје услови за изрицање ове мере. Изузетно ако је учинилац навршио двадесет једну годину суд му може, уместо малолетничког затвора, изрећи казну затвора или условну осуду. Коју ће од ових мера изрећи суд, зависи од његове оцене тежине учињеног кривичног дела, времена које је протекло од његовог извршења, држања и владања учиниоца кривичног дела и од сврхе која треба да се оствари применом одређене мере.Млађем пунолетном учиниоцу коме је изречена једна од наведених васпитних мера за извршено кривично дело, могу се уз ово изрећи све мере безбедности осим забране вршења позива, делатности или дужности.

106.Primena vaspitnih mera prema mladjim punoletnim uciniocima krivicnih dela- Према млађим пунолетним лицима се по правилу изричу казне за извршење кривичног дела. Међутим, законодавац предвиђа и могућност изрицања неке од васпитних мера према овој категорији учиниоца кривичних дела. Млађа пунолетна лица су лица која су навршила осаманест, а нису још навршила двадесет једну годину живота. ако је млађи пунолетник учинио кривично дело после пунолетства, а у време суђења још није навршио двадест једну годину, суд му за учињено

кривично дело може изрећи посебну обавезу, меру појачаног надзора од стране органа старатељства или меру упућивања у васпитно-поправни дом, ако, се обзиром на карактеристике његове личности, тежину дела и околности под којима је дело учињено, може постићи сврха која би се остварила изрицањем казне. Изречена васпитна мера може трајати највише до навршене двадесет треће године. Млађем пунолетном учиниоцу коме је изречена једна од наведених васпитних мера за извршено кривично дело, могу се уз ову изрећи све мере безбедности осим забране вршења позива, делатности или дужности. Овој категорији учиниоца (млађем пунолетном лицу) не може се изрећи казна затвора од тридесет до четрдесет година, ако у време извршења дела није навршило двадесет једну годину.

107.Zastarelost- Застарелост је законски основ за гашење кривичних санкција услед протека одређеног времена после којег се не може предузети кривично гоњење против учиниоца кривичног дела или после кога се не може извршити казна или друга кривична санкција. Ово има за последицу губитак права државе и њених надлежних органа или на кривично гоњење или на извршење кривичне санкције. Чињеница застарелости наступа протеком извесног времена или од извршења кривичног дела или од правоснажности пресуде којом је изречена кривична санкција. Разлози за постојање института застарелости су, пре свега, криминално-полетичке природе. Наиме, њено оправдање је у пропусту државе да преко својих органа предузме кривично гоњење, или пак да изврши кривичну санкцију. Након протека одређеног времена чија дужина зависи од тежине извршеног кривичног дела, односно тежине и природе изречене кривичне санкције, држава на неки начин губи своје право на кажњавање, она се сама одриче тог права јер се кажњавање са аспекта легитимности после протека дужег временског периода озбиљно доводи у питање. Надаље, и сама потреба за кажњавањем и остваривањем сврхе казне, па и остваривања заштитне функције кривичног права, слаби протеком времена. Код кривичног гоњења стоји и додатни разлог практичне природе, а то је да протеком времена постаје све теже доказивати учињено кривично дело. Наше кривично право познаје две врсте застарелости: застарелост кривичног гоњења и застарелост извршења кривичних санкција.

108.Amnestija- Амнестија је акт законодавног органа, којим се у форми закона поименично неодређеном кругу лица обухваћених актом амнестије даје ослобођење од кривичног гоњења (аболиција), потпуно или делимично ослобођење од извршења казне, замена изречене казне блажом казном, рехабилитација, или укидање правне последице осуде. Све ово се даје и чини искључиво законом и не може никако правним актом ниже правне снаге. Сам појам амнестије подразумева да се она даје за већ учињена кривична дела, а не за будућа. Уосталом, термин, реч амнестија значи „предавање у заборав учињеног кривичног дела“ (грчки: амнестија – заборављање). Ако лице обухваћено амнестијом остварује биће (обележја) истог кривичног дела и после тог момента, чини ново кривично дело које није обухваћено амнестијом. На пример, ако би након амнестије за кривично дело неодазивања позиву и избегавања војне службе, амнестирано лице наставило да избегава војну службу, амнестија се не би односила на дело извршено након ступања на снагу закона којим је дата амнестија, већ пре тога.

109.Pomilovanje- За разлику од амнестије, помиловање је појединачни правни акт који се односи на конкретно (поименично) одређено лице, којим се мења дејство судске одлуке у погледу изречене кривичне санкције, или пак спречава доношење те одлуке у случају да до кривичног гоњења још није дошло. Помиловањем се може дати ослобођење од кривичног гоњења (аболиција), потпуно или делимично ослобођење од извршења казне, замена изречене казне блажом казном или условном осудом, рехабилитација, одређивање краћег трајања одређене правне последице осуде или укидање поједине или свих правних

последица осуде. Помиловањем се може одредити укидање или краће трајање ових мера безбедности: забране вршења позива, делатности или дужности, забране управљања моторним возилом учиниоцима који су возачи по занимању или протеривање странаца из земље.Помиловање представља акт милости чије давање није ограничено неким материјално-правним условима. То значи да дејство помиловања у односу на извршење било које казне, одређене мере безбедности и правне последице осуде може бити потпуно или делимично, док у односу на кривично гоњење и брисање осуде (због њихове природе) може бити само потпуно. Помиловање даје председник републике на основу мишљења суда који је изрекао пресуду у првом степену, које може уважити или не, било да је оно позитивно или није за осуђено лице, односно лице о коме се одлучује.

110.Pravne posledice osude- Правне последице осуде које се састоје у престанку или губитку одређених права, настају даном правноснажности пресуде и својим су наступањем конзумиране и не садрже забрану поновног стицања тих права. Правне последице осуде које се састоје у забрани стицања одређених права, такође наступају даном правноснажности пресуде, али оне трају одређено време које се рачуна од дана издржане, опроштене или застареле казне. Имајући у виду чињеницу да правне последице осуде некада тешко погађају учиниоца кривичног дела, искључено је њихово наступање када је изречена нека блажа кривична санкција (што подразумева да је учињено неко лакше кривично дело). Правне последице осуде не могу наступити кад је за кривично дело учиниоцу изречена новчана казна, условна осуда, ако не буде опозвана, судска опомена или кад је учинилац ослобођен од казне. Према томе, правне последице осуде могу наступити само ако је изречена казна затвора и оне наступају аутоматски по сили закона (ex lege), њих не одређује нити изриче суд, иако наступају даном правноснажности пресуде, под законом прописаним условима.

111.Rehabilitacija i davanje podataka iz kaznene evidencije- Правни институт рехабилитација уведен је у новије време у савремена кривична законодавства. У најширем смислу схваћена рехабилитација подразумева поновно успостављање ранијег положаја осуђеног лица као пуноправног грађанина и стављање у заборав његове криминалне прошлости. То, у ствари, значи да му даје статус неосуђиваног лица. Она истовремено значи и право осуђеног лица да, под одређеним условима, према њему буду отклоњене правне последице осуде, као и да сама кривична осуда буде брисана из казнене евиденције. О осудама за кривична дела води се код надлежних органа казнена евиденција. Према Кривичном законику казнена евиденција садржи личне податке о учиниоцу кривичног дела, о кривичном делу за које је осуђен, податке о казни, условној осуди, судској опомени, ослобођењу од казне и опроштеној казни, као и податке о правним последицама осуде. У казнену евиденцију се уносе и касније измене података садржаних у казненој евиденцији, као што су подаци о месту и времену издржавања казне, податак о датуму издржане казне или условном отпусту, као и поништење евиденције о погрешној осуди.Подаци из казнене евиденције могу се дати суду, јавном тужиоцу и органима унутрашњих послова у вези са новим кривичним поступком који се води против лица које је раније било осуђивано. Подаци из казнене евиденције могу се, на образложен захтев дати и државном органу, предузећу, другој организацији и предузетнику, ако још трају правне последице осуде или мере безбедности, ако за то постоји оправдан интерес заснован на закону.Подаци о брисаној осуди никоме се не могу саопштавати, тј. осуда се стварно брише из казнене евиденције. Могу се давати само подаци о осуди у вези са којом није наступила рехабилитација.

.