Fakultet organizacionih nauka

Beogradski univerzitet

STRATEGIJA INTELEKTUALNE SVOJINE I PATENTI KAO FAKTOR KONKURENTNOSTI

-Seminarski rad-

Prof. Biljana Stošić Studenti: Jadranka Vasilić

Milan Pikić

Beograd, 2009

1

SADRŽAJ

UVOD……………………………………………………………………………………………………………………………………………… 2

1. INOVACIJE – OSNOVNI ELEMENTI…………………………………………………………………………………… 3

2. INOVACIJE I INTELEKTUALNA SVOJINA………………………………………………………………………….. 42.1. Razlozi za i protiv zaštite intelektualne svojine………………………………………………….………….. 5

3. STRATEŠKI MENADŽMENT INTELEKTUALNE SVOJINE……..……………………………………………..93.1. Strategija intelektualne svojine na nivou preduzeća i na globalnom nivou….………………… 93.2. Upravljanje intelektualnom svojinom…………………….…………………………………………………… 103.3. Strateško upravljanje intelektualnom svojinom……………………….……………………………………12

4. INOVACIJE I PATENTI………………………………………………………………………………………………………. 144.1. Patent kao pravo intelektualne svojine………………………………………………………………………. 144.2. Postupak patentiranja…………………………………………………………………………………………………. 164.3. Patentna strategija……………………………………………………………………………………………………… 17

5. PRAVA INDUSTRIJSKE SVOJINE U SRBIJI KROZ PRAKSU ZAVODA ZA INTELEKTUALNU SVOJINU, PRAKSU VRHOVNOG SUDA U BEOGRADU I POJEDINIH PRONALAZAČA…… 185.1. Zavod za intelektualnu svojinu u Srbiji…………………………………………………………………………. 185.2. Intelektualna svojina u Srbiji sa posebnim osvrtom na evropske integracije………………….195.3. Periodični pregled podnetih prijava za patente u Srbiji………………………………………………… 205.4. Zaštita patenata u parničkom postupku i sudska praksa vrhovnog suda Srbije……………. 22

6. POSLOVNI SLUČAJ: Usmerivači redova-barijere-Tehnomerkur d.o.o………………………. 226.1. Istorijat kompanije……………………………………………………………………………………………………… 226.2. Proizvodni asortiman i politika obezbeđenja veće konkurentnosti ……………………………… 23

7. ZAKLJUČAK……………………………………………………………………………………………………………………….. 26

8. LITERATURA……………………………………………………………………………………………………………………… 27

2

STRATEGIJA INTELEKTUALNE SVOJINE I PATENTI KAO FAKTOR KONKURENTNOSTI

Apstrakt: Ovaj rad ima za cilj: da objasni pojam inovacija i intelektualne svojine,kako sa pravnog aspekta, tako i sa aspekta menadžmenta inovacija. Zatim da upozna sa nekim od osnovnih elemenata značajnih za zaštitu intelektualne svojine, pri čemu je posebno analizirano pronalazačko pravo (patenti). Takođe, da ukaže na značaj strateškog upravljanja intelektualnom svojinom koje je ključno za konkurentnost jednog inovativnog preduzeća.

Ključne reči: inovacije, intelektualna svojina, patenti, strategija, konkurentnost.

UVOD

Inovacije su postale jedan od najvažnijih vektora održivog razvoja preduzeća i ekonomskog prosperiteta celog društva. Preduzeća treba da se zaštite od neetičkih i nelegalnih dela konkurenata. Te u tom kontekstu, adekvatna i efikasna zaštita intelektualne svojine daje moćan podsticaj inovativnim preduzećima za investiranje i doprinos ekonomskom napretku. Što ukazuje na direktnu povezanost strategije intelektualne svojine sa inovacionom strategijom. Inovacije i intelektualna svojina, odnosno strategijsko upravljanje njima doprinosi povećanju konkurentnosti i razvoju preduzeća. U radu se izdvaja jedno od prava intelektualne svojine – patentno pravo koje predstavlja ključni faktor konkurentnosti.

„Jedan od najvećih problema sa kojima se svet suočava jeste pronalaženje puta i načina da se zaštiti intelektualna svojina. Što se više razvijamo to nam se ova potreba snažnije nameće. Trebalo bi da postavimo za svoj konačni cilj: da dođemo do propisa o zaštiti intelektualne svojine koji bi bili bar toliko precizni koliko je to slučaj kod svojine na telesnim stvarima“ – izjava Nikole Tesle u njujorškom časopisu „San“ od 18. Maja 1904 godine.

3

1. INOVACIJE – OSNOVNI ELEMENTI

Kreativnost i inovacije su stare koliko i čovečanstvo i predstavljaju najveću ljudsku karakteristiku. Od starog veka do danas, uspešna društva su bila ta koja su promovisala, nagrađivala i osvajala individualnu kreativnost i inovaciju. Istoriju su napisali pobednici; pojedinci, grupe ili zemlje koji su inovirali bolje nego njihovi susedi težeći ka pobedi – i u biznisu i u istoriji. Oni koji nisu uspeli da inoviraju, ili koji su kopirali inovatore su pregaženi ili zamenjeni. Savremene nacije će nastaviti da se takmiče u elektronici, poljoprivredi, medicini, i u medijima. Budućnost donosi jedinstven razvoj u umetnosti, tehnologiji, filozofiji, biznisu, i u vladinim institucijama i novi lideri će se neizbežno pojaviti u ovim oblasti.

Spominjanje inovacija najčešće navodi na pomisao da je to nešto što je povezano sa fundamentalnim naukama, da je to pitanje nauke i istraživanja ili državne podrške. Sledeće što se pomisli ja da su inovacije samo pronalasci, nešto što je povezano usko sa intelektualnom svojinom pri čemu se pod tim najčešće podrazumeva da to mora obavezno da bude patent. Međutim, inovacije su više od pukog naučnog otkrića, jer ne postoje industrije niske tehnologije, već samo preduzeća niske tehnologije.

Najuniverzalnija definicija inovacija bi glasila da inovacija podrazumeva obnavljanje i širenje dijapazona proizvoda, usluga i njihovih tržišta; uspostavljanje novih načina proizvodnje, nabavke i distribucije; uvođenje promena u način upravljanja, organizaciju rada, uslove za rad i veštine radne snage[4]. Jasnija i kraća definicija bi bila da su inovacije proces transformacija ideja u praktičnu primenu - realizaciju[3].

Inovacija predstavlja uspešno eksploatisanje novih ideja: sopstvenih ili tuđih, osmišljenih u sopstvenoj radionici ili preslikanih iz drugih sredina, pri čemu treba voditi računa da li je inovacija primenljiva za uslove ambijenta u kome se privređuje i da li se prenošenjem inovacije ne povređuje nečije pravo, npr. patentno ili autorsko pravo. Nove ideje mogu da se odnose na neki novi ili poboljšan proizvod odnosno uslugu, ali takođe i na način na koji se proizvod odnosno usluga isporučuju.

U zavisnosti od klasifikacije postoje različiti oblici inovacija. Tako prema kriterijumu priroda inovacije razlikujemo radikalne (suštinske) inovacije kada se želi uvesti nešto što je potpuno novo u svetu i inkrementalne (evolutivne) inovacije kod koje se ono što se radi može raditi bolje. Prema kriterijumu tipa inovacije, treće izdanje bazičnog dokumenta poznatog kao Olso Manual iz 2005. – Smernice za sakupljanje i tumačenje podataka o inovacijama, navodi se sledeća klasa inovacija[4]:

inovacije proizvoda/usluga; inovacije procesa; inovacije organizacije; inovacije marketinga.

Inovacioni procesi se implementiraju u organizaciju kroz tri ključne funkcije, a to su:

istraživanje i razvoj (eng. Research&Development - R&D);

4

proizvodnju i marketing.

Uspešan menadžment inovacija bazira se na konceptu upravljanja protokom znanja u okviru ovih i drugih funkcija u preduzeću, kojim treba podržati i komunikaciju sa okruženjem, u cilju povećanja konkurentnosti i profitabilnosti, odnosno, ostvarivanja ukupnog poslovnog uspeha[3].

Inovacije omogućavaju poboljšanje kvaliteta proizvoda, osvajanje novih tržišta, povećanje i obima i fleksibilnosti proizvodnje, smanjenje troškova radne snage, smanjenje potrošnje materijala, energije i uticaja na okolinu, itd. Ovo su samo neki od osnovnih razloga koji ukazuju zašto su inovacije neophodne. S toga, inovacije predstavljaju izazov za svaki biznis i svaki sektor. Održati konkurentnu prednost je postao zajednički imenitelj za sva preduzeća širom sveta, ovo je postao imperativ opstanka i prosperiteta. Zato u današnjoj privredi, postoji tendencija povećanja investicija u nematerijalna sredstva, odnosno kompanije bi trebale svoj novac usmeravati u istraživanje i razvoj (R&D), više nego u nove fabrike i opremu, jer te investicije omogućavaju da se stvore novi proizvodi, da se firme istaknu i postanu vodeće u sektoru svoga delovanja.

2. INOVACIJE I INTELEKTUALNA SVOJINA

Intelektualna svojina, kao segment intelektualnog kapitala, predstavlja važan resurs preduzeća koji utiče na njegovu ekonomsku snagu i konkurentnu poziciju na tržištu. Intelektualna svojina u suštini predstavlja pravo zaštićene inovacije jednog preduzeća. Intelektualna svojina je unikatna i ona predstavlja plod lične kreativnosti i inovativnosti To može biti bilo koja kreativnost iz bilo koje oblasti života: pronalazak iz bilo koje oblasti tehnike, ime pod kojim se prodaje proizvod ili nudi usluga, pesma, slika, film, i sl. Skoro svaki korisnik je i potencijalni stvaralac intelektualne svojine. Intelektualna svojina stimuliše napredak, transformišući društvo i dodajući vrednost našem životu.

Portfoilo intelektualne svojine obezbeđuje dve osnovne svrhe: zaštitu „proizvoda“ intelektualnog rada i uvećanje vrednosti i konkurentnosti preduzeća. Zaštita intelektualne svojine, preko sistema nacionalnih i međunarodnih pravila, koja se zovu prava na intelektualnu svojinu, neophodna je radi sticanja i finansiranja inovacija i kreativnosti, koje za uzvrat, vode ka ekonomskom, kulturnom i socijalnom napretku. Zaštita intelektualne svojine takođe podstiče proizvodnju i širenje znanja i širokog asortimana kvalitetnih proizvoda i usluga. Prava na intelektualnu svojinu stvaraju dodatnu vrednost za potrošače i mogu da budu garancija za poreklo i kvalitet. Predmet zaštite prava intelektualne svojine su nematerijalna dobra, duhovne tvorevine, koje su rezultati kreativnosti i intelektualnog rada, te prava stvaralaca (inovatora – pronalazača i autora). Vlasnik prava intelektualne svojine ima pravo da spreči svako neovlašćeno korišćenje. Treba napomenuti, da intelektualna svojina predstavlja imovinu, i da se kao takva može kupovati, prodavati, licencirati, razmenjivati ili ustupati.

Posmatrano sa aspekta pravnih nauka, pravo intelektualne svojine predstavlja relativno novo pravo, koje se razvija krajem 19. veka, iako su instituti ovog prava veoma stari. U početku se ova pravna disciplina razvijala kao deo trgovačkog ili građanskog prava,

5

da bi razvoj ovog prava poprimio nove trendove i oblike, sa razvojem novih tehnologija i radikalnih inovacija i u tom smislu posebno nastajanjem i primenom informacione tehnologije i Interneta, biotehnologije (genetsko inženjerstvo) i dr[1].

Pravo intelektualne svojine obuhvata:

1. pravo industrijske svojine, koje obuhvata sledeće kategorije: patent (zaštita pronalazaka – pronalazačko pravo); žig (znaci za obeležavanje robe i usluga); modeli i uzorci (industrijski dizajn); geografske oznake porekla; topografija integrisanih kola

2. autorsko pravo i srodna prava[3].

2.1. Razlozi za i protiv zaštite intelektualne svojine

Prava intelektualne svojine nastoje da unaprede tehničku genijalnost i kulturnu kreativnost priznavajući prava privatne svojine. Ali ne postoji jasna opšta saglasnost da li zapravo intelektualna svojina ostvaruje te ciljeve i koliko njena zaštita treba da bude snažna u nekoj situaciji. Te su česta neslaganja između nacionalnih i internacionalnih vladinih organizacija u vezi sa pitanjem kako prava intelektualne svojine u određenoj situaciji pomažu društvu, ili mu pak, štete. Često na obe ove suprostavljene strane argumenti su više bazirani na ekonomskim i političkim uverenjima ili na filozofiji, nego na dokazima. Istina je sigurno negde između – intelektualnu svojinu stvaraju pobednici ili gubitnici, i u skladu sa tim ona u nekim situacijama može doprineti određenu korisnost za društvo, a u nekim ne. Međutim, oko jedne stvari obe strane se mogu složiti, a to je da intelektualna svojina doprinosi razvoju društva, bilo na bolje ili na gore. Jedan od korisnih pristupa ovom problemu jeste pregled argumenata koji ljudi obično navode za podržavanje odnosno protivljenje jakim pravima intelektualne svojine, od kojih svaki ima važnost u datoj zemlji ili industriji ili određenoj situaciji.

Neki od argumenata za jaku zaštitu intelektualne svojine odnose se na[2]:

Obezbeđenje podsticaja ljudima da budu kreativni, u smislu da isključiva bezbednost odnosno sigurnost prava intelektualne svojine će ohrabriti ljude da budu kreativni, jer će njihova kreativna dela – proizvodi ili usluge biti zaštićeni i drugi neće moći da ih besplatno kopiraju. Čime se doprinosi društvenim koristima kroz bolje, kvalitetnije, a manje skupe proizvode, kao i više umetničke i kulturne raznolikosti.

Zatim, nagrađivanje ljudi nakon njihove kreativnosti, ohrabruje i njih, a i druge pojedince da i u budućnosti budu još više kreativniji, stvarajući više boljih i kreativnih dela.

Pravo intelektualne svojine, dalje, daje ljudima pravo da „ubiru plodove“ svog kreativnog rada, jer im daje kontrolu da sami odluče da li će dati pravo na korišćenje njihovih dela drugim ljudima, ili će to pravo zadržati za sebe. Takođe, zaštita ovog

6

prava pruža kreativnim pojedincima kako ekonomsku naknadu za svoja dela, tako i moralnu u smislu prepoznatljivosti i priznanja za njihov rad.

Ukoliko je neki pronalazak ili autorsko delo ili neka druga duhovna tvorevina zaštićena pravom, u ovom slučaju patentom ili autorskim pravom, onda se te informacije mogu otkriti i podeliti široj javnosti, bez straha od neovlašćenog kopiranja.

Kao što je već ranije navedeno, intelektualna svojina se može prodavati, kupovati, iznajmljivati ili razmenjivati kao imovina. Jaka zaštita intelektualne svojine u ovom slučaju, daje organizacijama sigurnost da mogu da izvrše prenos drugim organizacijama, i to ugovorima u kojima su navedeni određeni uslovi koje će primalac određenog oblika intelektualne svojine morati da poštuje. Takođe, zaštita omogućuje transfer inovacija bez straha da će one biti ukradene, što bi mogao biti slučaj ukoliko zaštita nije raspoloživa, i tada bi organizacije bile podstaknute da sačuvaju njihove inovativne tajne.

Inovacije su skupe. Ulagači izbegavaju da investiraju u tehnologije koje nemaju ekskluzivna prava, jer konkurenti mogu uvek da kopiraju proizvod i da ga prodaju mnogo jeftinije, nego inovatori. Ali, prava intelektualne svojine obezbeđuju podsticaj za investiranje, nudeći investitorima način za dobijanje finansijskih prihoda, u vidu visokih profita, istovremeno zadovoljavajući tržišne principe tako da investitori mogu biti u mogućnosti da kontrolišu šta se dešava sa njihovim investicijama.

I na kraju, ustanovljavajući, jačajući, slabeći ili pak, eliminišući zaštitu intelektualne svojine, države mogu da podrže ili obeshrabre određene industrije ili delatnosti.

Nasuprot, gore navedenim razlozima koji objašnjavaju zašto intelektualnu svojinu treba zaštititi, postoje i argumenti koji je negativno kritikuju, a odnose se na ograničavanje ili čak i potpuno eliminisanje nekih oblika zaštite intelektualne svojine, i to su sledećih nekoliko[2]:

Ekskluzivnost kao osnovna karakteristika inovacija. Ukoliko su ekskluzivna prava previše duga ili previše opširna, ona će umanjiti javnosti pristup inovacijama. Takva prekomerna zaštićenost može predstavljati korist vlasniku inovacije, ali ne donosi veću vrednost društvu. Čak iako su ekskluzivna prava ključna za obezbeđenje podsticaja, nagrađivanja, i ostalih prednosti kako bi se osigurao i obezbedio kontinuitet inovacija i u budućnosti, niko ne zna tačno pravi balans između današnjih slobodnih pristupa, npr. medicinskim ili filmskim poboljšanjima, i onih budućih.

Sledeći argument se odnosi na povećanje cena. Naime, vlasnici intelektualne svojine imaju ekskluzivno pravo da naplaćuju po višim cenama svoje proizvode, nego njihovi konkurenti. Međutim, cena može biti previsoka, ako su prava intelektualne svojine previše jaka.

Zatim, postoji mišljenje da prava intelektualne svojine stvaraju monopol za pojedine tehnologije, kompanije ili države. Međutim, imati patent ili autorsko pravo ili portfolio prava ne znači nužno stvaranje kontrole na tržištu odnosno uspostavljanje monopolske pozicije. Npr. ako neko dobije patent za određeni antibiotik, to ne znači

7

stvaranje monopola, zato što su i drugi antibiotici koji služe istoj svrsi dostupni potrošačima. Osnovna kritika se zapravo odnosi na portfolio intelektualne svojine, kao što npr. kompanija IBM ima veliki portfolio ovih prava, jer svake godine dobije hiljadu patenata, što neminovno vodi ka centralizaciji inovativnosti i kreativnosti u velikim kompanijama, što predstavlja prepreke sa kojima se susreću druge kompanije za ulazak na tržište pojedinih proizvoda, i na taj način dolazi do smanjenja konkurencije. Zato antitrutovsko pravo (pravo protiv trustova) bi trebalo da se upotrebiti radi sprečavanja da pravo intelektualne svojine prouzrokuje prevelike koncentracije moći u monopolu.

Takođe, postoji problem vezan za pitanje da li se vodi računa o tome šta sve može biti zaštićeno pravom intelektualne svojine, zanemarujući pri tome šta je najbolje. Odnosno, investitori i ljudi koji se bave istraživačkim radom ulažu mnogo više napora u razvoj i marketing lekova, poljoprivrednih kultura i tehnologije koja su predmet zaštite intelektualne svojine, zbog mogućnosti za veći ekonomski prihod. Odluke investitora da li da ulože u kompanije koje se tek razvijaju su bazirane ne samo na efikasnosti tehnologije, veštinama i sposobnostima menadžment tima i veličine tržišta, već i na tome da li je zaštita intelektualne svojine dovoljno snažna da opravda njihovu investiciju. Postoji malo ili nimalo inicijative i podstreka da se zaštiti znanje u javnom domenu – na primer, postojeće ili tradicionalne kulture ili poljoprivredna praksa itd. S toga, glavna primedba jeste da sistem intelektualne svojine možda navodi istraživače samo na profitabilne investicije.

Prava intelektualne svojine mogu unaprediti komercijalizam nasuprot saradnji, odnosno „guranje“ ljudi od saradnje ka takmičenju. Npr. kompanije se mogu dogovoriti sa konkurentima, pokušavajući da na taj način izbegnu ili blokiraju druge oblike intelektualne svojine. Tradicionalna ekonomska teorija generalno favorizuje konkurenciju. Takođe, precizne menadžment šeme intelektualne svojine, mogu da upotrebe intelektualnu svojinu za promovisanje i unapređivanje saradnje i otvorenu podelu informacija.

Iako je relativno lako zaštititi poslovnu tajnu i autorska dela, patente je veoma komplikovano steći i skupi su. S toga, su siromašni i naivni pojedinci i kompanije u nepovoljnijem položaju u odnosu na multinacionalne korporacije i bogate organizacije. Pa se postavlja pitanje da li je skuplje dobiti ili održati, tj. sačuvati određeno pravo intelektualne svojine?

U skladu sa sporazumom Svetske trgovinske organizacije (eng. World Trade Organization - WTO) iz 1995,o aspektima trgovinskih odnosa prava intelektualne svojine, mnoga nacionalna zakonodavstva morala su doneti nove zakone i svaka država je morala finansirati zavode za patente i žigove, a sudski sistemi su morali biti osposobljeni da postupaju sa primenom slučajeva intelektualne svojine. Kritika se odnosi na to da ove institucije zahtevaju bitno angažovanje nacionalnih fondova, a siromašnije zemlje u tom kontekstu su primorane da odvoje finansijska sredstva od svojih oskudnih sredstava za obezbeđenje složene vladine infrastrukture koja se zahteva ovim sporazumom.

I na kraju, poslednji argument se odnosi na moralno pitanje upotrebe prava svojine. Neki ljudi smatraju da intelektualna svojina predstavlja krađu, pri čemu je ovaj stav

8

povezan sa otvorenim kolektivnim sistemom kulture. Naime, postoje brojni izazovi za patentiranje određenih biljaka korišćenih u tradicionalnoj poljoprivredi ili pak, patentiranje religioznih običaja u Indiji, Južnoj Americi i drugim zemljama, ali na tim teritorijama je nemoralno dokazivati prava svojine, jer na tim područjima vlada stav da ona treba da ostanu slobodno dostupna svima. Takođe, i patenti za recimo hirurške procedure su suprotne, odnosno protivne pravu svojine, i u tom smislu ove metode treba da ostanu slobodne i besplatne za korišćenje, a ne da budu predmet ekskluzivnog prava jednog vlasnika, tj. pojedinca. U genetskoj sekvenci, se isto postavlja moralno pitanje vezano za pravo svojine za korišćenje ljudskih organa i drugih komponenti ljudskog tela, npr. krvi, i opozicija apeluje da ljudsko telo treba tretirati kao sveto, a ako ne onda bar ga ne treba tretirati kao predmet svojine radi bolje i jače tržišne pozicije.

Svi ovi prethodno navedeni argumenti, i za i protiv intelektualne svojine, pokazuju nerazdvojiv dualitet i tenziju u modernom sistemu. Takođe, postoji još mnogo drugih primera dualiteta i konflikata koje intelektualna svojina krije, a neki od njih su sledeći: staro nasuprot novom, bogatstvo nasuprot siromaštvu, kreativnost nasuprot piratstvu, neopipljivo nasuprot opipljivom, intelektualan rad nasuprot fizičkom radu itd.

Možda najbolji primer koji pokazuje kontrast između ova dva stava jeste zamisliti svet bez intelektualne svojine, a onda zamisliti svet u kome su prava intelektualne svojine izuzetno jaka. U prvom slučaju, gde ne postoji intelektualna svojina ili u kome su prava intelektualne svojine suviše slaba, ljudima bi nedostajala kreativnost ili pak, nagrada za kreativnost. Ukoliko bi se i desilo da ljudi stvore nešto novo, oni bi se odrekli izbora i kontrole, i bili bi u iskušenju da to zadrže za sebe, potpuno u tajnosti i verovatno bi doveli u pitanje da li bi ponovo stvarali nešto novo i bili kreativni. Međutim, ako bi ipak podelili njihov izum tj. inovaciju sa drugima, bez tajnosti, onda bi njihovo delo bilo dostupno na korišćenje svima, tako da drugi ljudi ne bi bili podstaknuti niti motivisani da ulože svoje vreme i resurse u razvoj i poboljšanje inovacija i njihovog širenja u društvu.

U drugoj krajnosti, u svetu sa izuzetno jakim brojnim pravima intelektualne svojine, kreativnost pojedinaca bi bila ugušena ograničenim pristupom informacijama. Preterana prava bi sprečila saradnju istraživača i poboljšanja postojeće tehnologije, tako da društvo ne bi imalo koristi od inovacija. Možda bi najveća i najrasprostranjenija šteta bila uzrokovana time što bi usled prekomernih prava se izgubila ili smanjila konkurencija, uzrokovana prema koncentraciji moći onih koji poseduju intelektualnu svojinu, na trošak onih koji je nemaju, uključujući i potrošače. U globalnom kontekstu, razvijene zemlje se slažu sa tim da prava intelektualne svojine naginju da se koncentrišu u bogatim zemljama na račun siromašnijih zemalja, koje nisu u stanju da podrže inovacije ili da plate njihove proizvode. Monopolizacija i antikonkurentsko ponašanje će preovladati.

9

3. STRATEŠKO UPRAVLJANJE INTELEKTUALNOM SVOJINOM

3.1. Strategija intelektualne svojine na nivou preduzeća i na globalnom nivou

Upravljanje pravima intelektualne svojine (eng. Intellectual Property Right - IPR), na nivou preduzeća, treba da bude usmeravano odgovarajućom IPR strategijom, integrisanom u ukupni poslovni plan preduzeća. IPR strategija može biti ofanzivna, defanzivna ili kombinacija ova dva, u zavisnosti od poslovnih i tržišnih okolnosti. Kreiranje i implementacija IPR strategije pretpostavlja kontinualnu analizu tržišnih potreba, nivoa i stope tehnološkog razvoja, te snaga i slabosti preduzeća i konkurenata[3]. Preduzeće bi trebalo da ima viziju o tome šta želi u budućnosti, te da shodno tome odredi značaj intelektualnih resursa za postizanje dugoročnih, strategijskih ciljeva i eventualni doprinos ostvarenju poslovne vizije. Takođe, u upravljanju intelektualnom svojinom kao intelektualnim resursom, treba napraviti razliku upotrebe intelektualne svojine u defanzivne svrhe (zaštita inovacija) i ofanzivne (konkurentske, odnosno komercijalne) svrhe. U konkurentske svrhe se intelektualna svojina koristi za ulazak na tržište, kao i sprečavanje da konkurentska preduzeća ojačaju svoju poziciju na određenom segmentu. U komercijalne svrhe, cilj je nuditi elemente intelektualne svojine drugima, u što većem obimu, radi maksimiranja profita i prihoda.

Značajan element IPR strategije jednog preduzeća treba da bude i mogućnost sprečavanja i konstantnog suočavanja sa prekršiocima prava intelektualne svojine. Nakon što je jedno preduzeće uložilo trud i imalo troškove kako bi zaštitilo svoje inovacije, treba da ima i dobro isplaniranu strategiju kako bi sprečilo da konkurenti eventualno kopiraju, imitiraju ili na drugi način prekrše njihova prava intelektualne svojine. Jer prava intelektualne svojine koja su grubo prekršena i ne mogu se povratiti, postaju bezvredna[6].

IPR strategija se menja sa razvojem jednog preduzeća. Male firme zaštićuju samo nekoliko ključnih invencija, pri čemu se oslanjaju na neformalnu zaštitu tamo gde je to moguće. Ova preduzeća se radije opredeljuju za poslovne tajne nego za patente i obično biraju najjednostavnije i najjeftinije postupke za zaštitu svojih poslovnih tajni, koristeći poverljive radne sporazume i ugovore koje neće otkriti drugima. Razlog zašto se retko opredeljuju za patent je najčešće taj što njihovo sticanje iziskuje veće troškove. Takođe, firme u početnoj fazi rasta i razvoja nemaju specijalizovan IP menadžment. Srednja preduzeća šire svoj proizvodni portfolio, proširuju svoje patente u druge države, registruju zaštitni žig preduzeća i mnoge firme u ovom periodu zapošljavaju izvršno veće sastavljeno od eksperata za intelektualnu svojinu i advokata za upravljanje IP strategijom. Velika preduzeća sa nekoliko stotina zaposlenih, imaju nekoliko portfolia patenata u različitim tehnologijama i industrijama, licencirane i primenjene žigove, autorskih dela ili poslovnih tajni i imaju specijalizovane menadžment timove za upravljanje intelektualnom svojinom. Možemo zaključiti da je za sve kompanije po pravilu kompleksnost portfolia intelektualne svojine i prefinjenost IP menadžmenta raste i razvija sa rastom i veličinom jedne organizacije.

Nacionalni sistemi intelektualne svojine imaju mnogo i sličnosti i razlika između različitih država, s toga IPR strategija treba da bude usmerena ka ovim razlikama pravnih

10

sistema. Ove razlike se odnose na jezik, standarde za dobijanje patenata ili zaštitnih žigova, zatim aktivnosti i prepreke procesa patentiranja i njegove primene, a koje se odnose na pregovaranja, kriminalne prepreke, obime falsifikovanja i piraterije, obaveze licenciranja i druga ograničenja. Sporazum kojim su regulisana ova i druga pitanja vezana za različitosti pravnih sistema jeste Sporazum o trgovinskim aspektima prava intelektualne svojine - TRIPS (eng. Trade Related Aspects of Intellectual Property Rights). U preambuli ovog sporazuma, navedene su veze sa Svetskom organizacijom za intelektualnu svojinu – WIPO (eng. World Intellectual Property Organization)[3]:

Svetska trgovinska organizacija – WTO (eng. World Trade Organization) podstiče stvaranje veza sa WIPO;

01.01.1996. stupio je na snagu sporazum o saradnji WTO i WIPO; Saradnja je predviđena u oblastima: obaveštavanje o nacionalnim zakonima i

propisima; pristup tim propisima i njihovo prevođenje; sprovođenje postupaka za zaštitu nacionalnih obeležja; tehnička saradnja.

Osnovni principi koje promovišu WTO i TRIPS sporazum su[3]:

Nacionalni tretman, po kome se svaka članica obavezuje da prizna državljanima drugih članica tretman koji nije nepovoljniji od onog koji daje svojim državljanima u vezi sa zaštitom intelektualne svojine;

Tretman najpovlašćenije nacije (eng. MFN – most favored nation), ugrađen u osnovu svih sporazuma WTO;

Transparentnost: zakoni i drugi propisi, kao i konačne sudske odluke, moraju se objaviti ili učiniti dostupnim javnosti na nacionalnom jeziku, na način koji omogućava vladi i titularima prava da se sa njima upoznaju;

Tehnološki progres, kroz odredbe TRIPS sporazuma, zaštita prava intelektualne svojine treba da doprinese unapređenju tehnoloških inovacija i transferu tehnologije na uzajamnu korist stvaralaca i korisnika, na način koji podstiče socijalnu i ekonomsku dobrobit.

Možemo izdvojiti neke od osnovnih karakteristika IP sistema u određenim državama, tako npr. Amerika, Evropa i Japan imaju najjači i najstariji IP sistem. Brazil, Rusija, Indija i Kina su unapredile do maksimuma delatnost patenata i zaštitnih žigova. Najmanje razvijene zemlje prezentuju jedinstvenu praksu u kojoj je prava intelektualne svojine teško zaštititi i inovacije su na mnogo nižem nivou nego kod bogatih i razvijenih zemalja[2]. No bez obzira na ove različitosti, nacionalni propisi o patentima, žigu i topografiji treba da budu harmonizovani sa odredbama TRIPS sporazuma.

3.2. Upravljanje intelektualnom svojinom

Sposobnost upravljanja intelektualnom svojinom može se predstaviti hijerarhijski. Na najnižem nivou su organizacije koje nemaju kompetentne menadžere za upravljanje intelektualnom svojinom, dok su na najvišem nivou organizacije koje imaju obučenog inovativnog rukovodioca i IP menadžere koji su sposobni da integrišu ciljeve organizacije sa inovativnim potencijalom. Korisna hijerarhija koja pomaže boljem razumevanju i shvatanju IP menadžmenta ima šest nivoa, od najmanje do najviše efikasnog upravljanja intelektualnom

11

svojinom. Svaka organizacija, i ona koja teži dobiti i neprofitna, i bogate i siromašne zemlje, uklapaju se u jednu od sledećih kategorija[2]:

Nivo nula – organizacija bez strategije Prvi nivo – defanzivna organizacija Drugi nivo – organizacija koja ima kontrolu nad troškovima Treći nivo – organizacija koja je „profitni centar“ Četvrti nivo – integrisana organizacija Peti nivo – vizionarska organizacija

Na nultom nivou se nalaze organizacije, često one manje i neprofitne, koje nemaju IP strategiju ni politiku. Ne preduzimanje i neaktivnost u tom pogledu vode ka tome da se ove kompanije potencijalno mogu suočiti sa destruktivnim posledicama. Bez IP strategije jedna organizacija propušta priliku da napreduje i razvija se, i takođe nema kontrolu nad aktivnostima konkurenata. Postoji nekoliko razloga odnosno objašnjenja za to što jedna organizacija nema IP strategiju. Jedan od njih jeste ne prepoznavanje rasta značaja intelektualne svojine i ignorisanje prednosti koje omogućavaju inovacije za njihovu organizaciju. Kao razlog može se navesti i to da menadžeri možda veruju da analiziranje i zaštita intelektualna svojina previše koštaju, pa možda jednostavno ili nisu u mogućnosti ili ne žele da investiraju potrebni novac. Takođe, mogu i ubediti sebe da će bez IP strategije imati manje rizične situacije, naročito ako organizacija nema kreativne kadrove i istraživačku grupu. Moguće je i da su pojedine organizacije politički protiv ideje intelektualne svojine, tako da mogu izabrati da je ignorišu. I na kraju, kao razlog možemo uzeti u obzir i to da neke organizacije nemaju dovoljno sposobno i obučeno osoblje za intelektualnu svojinu. Koji god da je razlog u pitanju, nemanje IP strategije je najgora alternativa za većinu organizacija.

Ciljevi jedne organizacije koja se nalazi na prvom nivou IP menadžmenta jeste građenje portfolia patenata i ostalih prava intelektualne svojine, zaštita biznisa i čuvanje slobodnog rukovođenja. Praksa koja se koristi u ovim organizacijama uključuje investiranje u unutrašnje invencije, poslovne tajne, licence i dr, zaštita invencija, primenjivanje prava kada su potrebna i kontrola novih proizvoda za potencijalne patente. Postoji kontinum menadžment veština na ovom nivou.

Na drugom nivou organizacije rade sve što rade i organizacije na prvom defanzivnom nivou, ali i daju prioritet zaštiti njihove intelektualne svojine. Postižu to kroz funkcionalan IP odbor i postavljaju jasne kriterijume u odlučivanju šta da zaštite, iskorišćavajući procenu tržišne vrednosti kako bi napravili razliku koji su njihovi ključni, bitni proizvoda od onih koji to nisu. Procena uključuje prošle, sadašnje i buduće vrednosti. Tako da slabi proizvodi koji nisu potrebni misiji organizacije su eliminisani. Ovakva praksa dozvoljava organizaciji da usredsredi svoje resurse na intelektualnu svojinu. Ovaj pristup kontrole troškova je koristan za kompanije u razvoju sa bitnim IP portfoliom, gde troškovi postaju glavno ograničenje.

Organizacije na trećem nivou idu dalje od modela kontrole troškova, i uče kako da izvuku korist direktno iz IP portfolia brzo i jeftino, prodavajući nebitne aktive intelektualne svojine koje mogu imati neku vrednost i korisnost za druge. Menadžment tim za intelektualnu svojinu je mnogo agresivniji, proaktivan u razvoju biznisa. Menadžment na ovom nivou može biti ili centralizovan ili decentralizovan.

Na sledećem nivou, četvrtom, organizacije dolazi do integrisanja IP strategije sa korporativnom strategijom. Takođe i na ovom nivou, kao i na prethodnom, menadžment tim može biti strukturiran centralizovano ili decentralizovano. Najbolji uspeh organizacije održavaju na ovom nivou.

12

I na kraju, na najvišem mogućem nivou, organizacije oprezno gledaju u budućnost kako bi uočile moguće pravne trendove i trendove u praksi intelektualne svojine, i iskorišćavaju te prognoze da uobliče i razviju svoju strategiju. Vizionarske organizacije idu toliko daleko da u stvari pokušavaju da promene budućnost kako bi ispunili svoje ciljeve. Google je primer kompanije koja je promenila paradigmu širenja informacija i koja je promenila strukturu autorskog prava sa svojim aktivnostima. Naime, pokušaji ove kompanije da navedu sve informacije u lak onlajn format za pretragu je izazvao sporove i neslaganja u vezi sa pitanjem da li ili ne Google narušava autorska prava drugih.

Možemo zaključiti da različite organizacije upravljaju na različite načine intelektualnom svojinom, od onih koje nemaju IP strategiju do onih koje imaju vizionarski pristup.

3.3. Strateško upravljanje intelektualnom svojinom

Najbolji način da IP menadžeri postave organizaciju na odgovarajući nivo u piramidi efikasnog upravljanja intelektualnom svojinom jeste da deluju strategijski. Strategija, bilo u vojnom ili komercijalnom kontekstu, odnosi se na određivanje strategijskih ciljeva, razvijanje resursa, donošenje taktičkih odluka i njihovu implementaciju. Strategijsko upravljanje intelektualnom svojinom podrazumeva postavljanje jednostavnih i dugoročnih ciljeva od starne lidera jedne organizacije, a koji su bazirani na objektivnoj proceni raspoloživih sredstava i na temeljnom razumevanju i shvatanju konkurentnog okruženja, izradi IP menadžment plana i zatim efikasnom implementacijom tih ciljeva. Strategijsko upravljanje obuhvata najjednostavnije rečeno dva zadatka[2]:

a) Formiranje strategije za upravljanje intelektualnom svojinom;b) Implemantaciju te strategije.

Prvi korak u formiranju IP strategije jeste definisanje misije i ciljeva jedne organizacije. Prilikom definisanja ciljeva treba obratiti pažnju na to da ciljevi budu jasni, razumljivi i precizno definisani. Takođe, ciljevi treba da budu usmereni podjednako kako na dugoročne tako i na kratkoročne rezultate. Ciljevi IP menadžmenta treba da budu i internacionalno definisani tako da mogu dobiti eksterna IP prava (misli se i u drugim zemljama tj. van države u kojoj organizacija posluje), ali i da budu zaštićeni unutar organizacije.

Dalje, IP menadžer prilikom formiranja IP strategije mora uzeti u obzir i izvršiti procenu svih unutrašnjih resursa kompanije. Ljudski resursi su prvi i najvažniji. Prilikom odabira i sastavljanja timova u organizaciji, IP menadžeri moraju voditi računa kako o uobičajenim zahtevima, kao što su sposobnost, talent, obrazovanje i dr. pojedinih kandidata tako moraju uzeti u obzir i to da inovativne organizacije karakteriše i to da operišu i u internacionalnom okruženju, te njihovi timovi moraju znati kako da procene srodne IP informacije i prava u celom svetu, kako bi doneli odgovarajuće odluke koje će funkcionisati globalno i implementirali planove odmah u mnogo država. Ovo takođe zahteva razvijanje poslovnih veza između zaposlenih u firmi i spoljnih konsultanata. Kada se sastavi i kreativni i pravni i biznis tim, onda oni mogu zajedno funkcionisati, u smislu zajedničkog donošenja odluka, preduzimanja akcija, razmenjivanja informacija i itd.

13

Sledeće što treba gore navedeni timovi da preduzmu, naravno pod rukovođenjem IP menadžera, jeste procena postojećeg IP portfolia organizacije, koji je bio razvijen ili stečen u prošlosti. Ovo uključuje identifikovanje svih bitnih oblika intelektualne svojine (patente, autorska dela, poslovne tajne, zaštitne žigove i druga prava). Većina organizacija ima listu svojih patenata, registrovanih zaštitnih žigova i sl., međutim postoje i one organizacije koje ne poseduju takvu listu i u takvim organizacijama IP menadžeri moraju odmah delovati i napraviti tu listu. Procenjujući snagu IP portfolija menadžeri koji su zaduženi za upravljanje intelektualnom svojinom mogu to učiniti kroz sledeće tri dimenzije:

Kroz pravni okvir: Koliki je opseg ekskluzivnih prava predviđen za oblike intelektualne svojine koji su od velikog značaja za organizaciju? Koji postupci i proizvodi su tim pravima obuhvaćeni? Koliko lako se mogu primeniti? Koje su to slabosti ili izuzeci isključivi?

Trajanje: Koliko će prava intelektualne svojine trajati? Kada će isteći? Geografski opseg: U kojim zemljama ili kojim regionima jedne države su ova prava

punovažna?

Na osnovu ove tri dimenzije IP menadžeri mogu doneti važne odluke vezano za najznačajnije oblike intelektualne svojine, omogućujući razumevanje relativne vrednosti različitih IP prava i portfolia. Međutim, treba razmotriti i to da bi idealna situacija bila sledeća: imati koristan oblik intelektualne svojine sa jakim pravnim okvirom, koji je primenljiv u mnogim državama i koji nije vremenski ograničen (koji će trajati i nakon što IP prava isteknu), ali kao što je to često slučaj, praksa ne odgovara ovom idealu, neki od primera koji to ilustruju su: patent za laboratorijski instrument može imati jak pravni okvir za taj uređaj, osrednji geografski opseg (upisan je jedino u SAD, Evropi i Japanu) i može trajati 20 godina. Ili npr. čuveni zaštitni žig Coca – Cola možda ima osrednji pravni okvir (sprečeno je korišćenje imena na konkurentnim bezalkoholnim pićima, ali ne i njihova prodaja), globalno je rasprostranjen i ima neograničeno trajanje.

Zatim, treba razmotriti utvrđene prakse i politike već postavljene u organizaciji a koje utiču na intelektualnu svojinu. IP menadžer treba da odredi da li je organizacija uspostavila prakse sa poverljivim radom, ili obelodanjuje svoja otkrića, praksu dobijanja dozvole za korišćenje drugih tehnologija i praksu koja se odnosi na prenošenje zakonskih prava. Ukoliko organizacija nema ove uspostavljene prakse, onda je deo IP strategije implementacija ili, pak poboljšanje (ukoliko ih ima) ovakvih praksi. Prakse i unutrašnji odnosi u kompaniji mogu odrediti šta zaposleni i konsultanti mogu postići i ostvariti. Takođe, prakse mogu biti veoma korisne ako podržavaju inovacije i način korišćenja IP sistema.

I na kraju, ostaju fizički i materijalni resursi (oprema, zalihe, novčana sredstva, mašine, sirovine itd.) koje treba proceniti. Ovi resursi nisu značajni samo za IP menadžment, već i za celu organizaciju.

Naredni korak IP menadžera jeste procena konkurentnog okruženja i istraživanje IP portfolia konkurenata, kako bi identifikovali eventualne prepreke koje mogu ograničiti slobodu delovanja organizacije i prava intelektualne svojine koja mogu ometati pristup organizacije informacijama o tržištu ili o materijalima.

Kada je IP menadžer pribavio sve prethodno navedene potrebne informacije treba da ih sve zajedno stavi u menadžment plan. Ovaj plan ima dve svrhe – da zaštiti pravo intelektualnog kapitala organizacije i da obezbedi drugima pristup inovacijama ali bez narušavanja IP prava organizacije.

14

Pošto je IP menadžer uskladio organizacione ciljeve, resurse i okruženje u menadžment planu sada treba da implementira IP strategiju.

Glavni ciljevi IP menadžmenta, koji se mogu kombinovati i prilagođavati u zavisnosti od okolnosti su[2]:

Dobiti kapital; Zaštititi investicije; Dobiti kratkoročnu konkurentnu prednost; Održati dugoročnu konkurentnu prednost; Poboljšati marketing; Izbeći prepreke; Upravljati odnosima sa osobljem; Osigurati pristup tehnologiji, materijalima, softveru i podacima; Ojačati odnose sa snadbevačima; Uskladiti odnose sa partnerima; Zaštiti odnose sa kupcima; Kontrolisati upotrebu inovacija; Olakšati širenje znanja; Olakšati širenje proizvoda; Izgraditi ugled i imidž kompanije.

4. INOVACIJE I PATENTI

4.1. Patent kao pravo intelektualne svojine

Patenti predstavljaju ključno pravo intelektualne svojine kojim se štite rezultati pojedinih faza inovacionog procesa – pre svega, invencije tj. pronalasci. Oni pripadaju pronalazačkom pravu, te predstavljaju pravo koje stiče inovator – pronalazač na osnovu rezultata kreativnog rada, čime se podržava kreativnost kao suštinska odrednica i uslov inovativnosti[3].

Sa pravnog aspekta, pronalazačko pravo je sistem pravnih normi koje imaju za cilj da regulišu pravnu zaštitu rezultata pronalazačkog rada[1].

Da bi neki pronalazak dobio patentnu zaštitu mora ispunjavati uslove patentibilnosti, a to su: da je nov, odnosno da nije obuhvaćen stanjem tehnike, koja obuhvata sva tehnička rešenja dostupna javnosti do momenta podnošenja prijave za patentiranje, sledeći uslov je inventivnost, odnosno da bi pronalazak bio rezultat stvaralačkog rada on mora biti rešenje tehničkog problema koji za stručnjaka ne proizilazi iz poznatog stanja tehnike i poslednji uslov se odnosi na primenljivost, tj. društvenu korisnost – da je pronalazak upotrebljiv u industrijskoj ili nekoj drugoj delatnosti (npr. trgovini, poljoprivredi itd.).

Sledi da je „patent je pravo koje se priznaje za pronalazak iz bilo koje oblasti tehnike, koji je nov, koji ima inventivni nivo i koji je industrijski primenljiv“ [5].

15

Predmet pronalaska koji se štiti patentom može biti proizvod (npr. uređaj, kompozicija, supstanca, biološki materijal) ili postupak ili primena postupka ili proizvoda. Međutim, pronalascima se ne smatraju otkrića, naučne teorije i matematičke metode, estetske kreacije, planovi, pravila i postupci za objavljivanje intelektualne delatnosti, za igranje igara ili objavljivanje poslova, programi računara i prikazivanje informacija. Takođe se ne štite ni pronalasci čije bi objavljivanje ili upotreba bili protivni javnom poretku ili moralu, pronalasci koji se odnose na hirurške ili dijagnostičke postupke lečenja koji se primenjuje neposredno na ljudskom ili životinjskom telu i biljna sorta i životinjska rasa ili biološki postupak za dobijanje biljke ili životinje[1].

Sa aspekta menadžmenta inovacija, o patentima se može govoriti s obzirom na sledeće komponente:

Patenti kao mehanizam aproprijabilnosti inovacije; Patenti kao izvor informacija i podrška inovativnosti; Patenti kao pokazatelj stepena razvoja i inovativnosti[3].

Suština patenta je odobravanje vlasniku patenta pravo na ekonomsko iskorišćavanje patenta i sprečavanja drugih lica da bez njegove saglasnosti da proizvodi, stavlja u promet ili upotrebljava proizvod izrađen prema zaštićenom pronalasku, da primenjuje i nudi postupak zaštićen patentom. Ovo pravo je vremenski (obično je dužina trajanja patenta je 20 godina od dana podnošenja prijave) i teritorijalno ograničeno (odnosi se na zemlje u kojima je odobren). Pored ovih imovinskih prava, pronalazač ima i moralna prava koja se odnose na pravo da se inovator-pronalazač naznačuje kao vlasnik patenta u patentnoj prijavi i svim spisima (registrima, publikacijama, ispravama) koje su vezane za njegov pronalazak.

Osnaženje prava nad patentima povlači mnogo pitanja na nivou inovacionih projekata, neki od razloga u korist patentiranja su sledeći: omogućen period ekskluzivnosti, u toku koga je drugima zabranjeno da komercijalizuju pronalazak, čak i u slučaju da je nezavisno razvijen, zatim olakšana saradnja u istraživanju i marketingu inovacije, veća sloboda u izboru načina poslovanja i na kraju, motivacija za pronalazače, jer predstavljaju znak određenog dostignuća. Takođe, postoje i razlozi protiv patentiranja, a to su: visoka cena patentiranja i nedovoljna zaštita, patenti podrazumevaju brzu objavu, dok se dobro zaštićene tajne mogu trajno sačuvati, zatim može se kontrolisati vreme objavljivanja kako bi se izvršilo usklađivanje sa zahtevima tržišta i nekada je nemoguće dokazati da krajnji proizvod krši postojeći patent.

4.2. Postupak patentiranja

16

Postupak za priznavanje prava na patent pokreće se podnošenjem prijave koja mora da zadovoljava Zakonom propisane uslove, a koji se odnose na to da prijava patenta treba da sadrži: zahtev za priznavanje patenta, opis pronalaska, jedan ili više patentnih zahteva za zaštitu pronalaska patentom, nacrt na koji se pozivaju opis i zahtevi i apstrakt. Prijavu može podneti sam pronalazač ili druga, Zakonom predviđena lica.

Zatim Savezni zavod za intelektualnu svojinu podnese prijava Zavod mora da konstatuje dan i čas kada je prijava podneta kako bi se moglo utvrditi pravo prvenstva. Ovo pravo je značajno jer se od trenutka podnošenja prijave (računaju se sat, minut i sekund kao trenutak podnošenja) podnosiocu priznaje prioritet i ekskluzivitet u dobijanju zaštite ukoliko mu ona bude potrebna u odnosu na sva druga lica koja kasnije podnesu prijavu za iste ili slične oblike pronalazaka[1]. Takođe, vreme koje se računa od trenutka podnošenja prijave je značajno i zbog rokova koji od tog trenutka počinju da teku.

Dalje, da bi se nekom pronalasku priznala zaštita patentom potrebno je kumulativno ispunjenje materijalnih i formalnih uslova. Nakon formalnog ispitivanja prijave patenta, a ukoliko se utvrdi ispunjenje uslova, Zavod izdaje i objavljuje prijavu. Ako, pak uslovi nisu ispunjeni Zavod odbija prijavu.

Većina zemalja pruža neke forme zaštite patenata organizacijama koje funkcionišu u okviru njihovih granica. Ipak, dok neke zemlje imaju adekvatnu zaštitu, druge je nemaju –što pokazuje da različite zemlje su članovi različitih konvencija, te usvajaju različite sisteme. Evropski i američki patentni sistem imaju neke sličnosti, npr. vremensko trajanje patenta je isto u oba sistema. Postoji ipak jedna ključna razlika: u SAD, patent dobija istraživač koji može da dokaže da ga je prvi izumeo, dok u Evropi postoji pravo prvenstva prijave patenta, bez obzira na realno vreme pronalaska[3].

Pošto patenti predstavljaju ekskluzivnu privilegiju kojom se , na osnovu zakona, daje pronalazaču pravo da proizvodi, prodaje ili na drugi način koristi patentirani proizvod ili proces određeno vreme. Najveći deo podataka o patentima prati kroz Svetsku organizaciju za intelektualnu svojinu – WIPO, Evropski zavod za patente – EPO (eng. European Patent Office) i Američki zavod za patente – USPO (eng. United States Patent Office). Odnos broja prijavljenih i odobrenih patenata po klasama definisanim Međunarodnom patentnom klasifikacijom – IPC (eng. International Patent Classification) predstavlja izuzetno značajne podatke.

4.3. Patentna strategija

17

Patent predstavlja ključno sredstvo u jačanju sposobnosti jednog preduzeća da izvuče maksimalnu korist iz inovativnih ideja i tehnoloških mogućnosti. Upravljanje resursima znanja, posebno novim idejama i konceptima, osnova je sposobnosti svakog preduzeća da se promeni, prilagodi i iskoristi nove prilike dok konkuriše u dinamičnom poslovnom okruženju. Imajući u vidu da se radi o ključnom resursu savremenih preduzeća u današnjoj ekonomiji znanja, od posebne je važnosti kreiranje i implemantacija patentne strategije kao ključni deo ukupne poslovne strategije jednog inovativnog preduzeća.

Zaštita pronalazaka patentom, u izazovnom, riskantnom i dinamičnom poslovnom okruženju, može biti presudna za prosperitet inovativnih preduzeća. Patent treba da bude strategijsko sredstvo koje ima za cilj poboljšanje konkurentne prednosti i sticanje produktivnosti preduzeća. Te su neki od ključnih razloga za zaštitu pronalazaka patentom i kreiranje patentne strategije sledeći[5]:

snažan tržišni položaj i prednost nad konkurentima; veći profit ili povrat na investicije; mogućnost učestvovanja u transferu tehnologija putem ugovora; obezbeđenje tehnološkog programa rada za budući razvoj; sprečavanje konkurenata da uđu na tržište sa istim pronalaskom; pristup novim tržištima; pozitivna slika i imidž kompanije kao i njenih proizvoda/usluga u javnosti; smanjenje rizika od povrede prava, odnosno sprečavanje konkurenata da zaštite isti ili

sličan pronalazak; dodatni prihod od licenciranja i/ili prenosa prava na patent.

Deo svake patentne strategije treba da bude analiza razloga za i protiv patentiranja određenog pronalaska, kao i analiza moguće alternative. Imajući u vidu da dobijanje, zadržavanje i zaštita patenta može biti veoma složen i skup posao, poslovna odluka o tome da li patentirati ili ne određeni pronalazak treba da bude zasnovana na mogućnosti komercijalizacije pronalaska i njegove poslovne upotrebe, pri čemu treba analizirati tržište – odnosno da li postoji potražnja za pronalaskom, zatim da li postoje potencijalni korisnici licence ili investitori koji su spremni da ulože u adekvatno plasiranje pronalaska na tržište, da li očekivani profit od ekskluzivnog položaja na tržištu opravdava troškove patentiranja i slično. Te s toga možemo zaključiti da nije dovoljno da pronalazak bude samo sjajan sa tehničke tačke gledišta, već da se moraju uzeti u obzir i druge karakteristike, kako bi postigao komercijalni uspeh, te da se ne isplati patentirati pronalaske koji ne zadovoljavaju određene uslove.

5. PRAVA INDUSTRIJSKE SVOJINE U SRBIJI KROZ PRAKSU ZAVODA ZA INTELEKTUALNU SVOJINU, PRAKSU

18

VRHOVNOG SUDA U BEOGRADU I POJEDINIH PRONALAZAČA

5.1. Zavod za intelektualnu svojinu u Srbiji

Zavod za intelektualnu svojinu je jedina i zvanična institucija za zaštitu prava industrijske svojine, autorskih i srodnih prava na teritoriji Republike Srbije. Zavod za intelektualnu svojinu je nezavisna organizacija u sistemu državne uprave Republike Srbije koje deluje samostalno a nadzor nad njenim radom vrši direktno Ministarstvo nauke Republike Srbije.

Zavod za intelektualnu svojinu kako se danas zvanično zove institucija za zaštitu prava industrijske svojine, autorskih i srodnih prava je u istoriji vrlo često menjala svoj naziv. Pored potrebe za promenama naziva koje su zavisile od promena državnog uređenja kao i samog naziva države u kojoj je delovala ova institucija je menjala i sam naziv koji se odnosio na pogled svog delovanja. Kraljevina Srba je jedna od 11 država koja je bila članica Pariske Unije 1883 godine ali je Upravu za delovanje u smislu zaštite intelektualne svojine osnovala znatno kasnije 1920 godine. Kasnije, 1948 godine je Uprava za zaštitu intelektualne svojine promenila svoj naziv u Savezna uprava za pronalazaštvo, 1953 Savezni ured za patente, 1956 Savezna uprava za patente, 1958 Uprava za patente, 1967 Savezni zavod za patente, 1994 Savezni zavod za intelektualnu svojinu i danas Zavod za intelektualnu svojinu. Promene koje su uzrokovale promenu naziva su promene koje su nastale u pogledu delovanja samog zavoda. Tako da danas za razliku od pre Zavod za intelektualnu svojinu deluje na teritoriji Republike Srbije dok je Savezni zavod za intelektualnu svojinu (1994) delovao i na teritoriji drugih država članica zajednice, federacije koje su egzistirale tih godina.

Zavod za intelektualnu svojinu u Srbiji obavlja stručne poslove i poslove državne uprave koji se odnose na patent, mali patent, žig, dizajn, oznaku geografskog porekla, topografiju integrisanog kola, autorsko i srodno pravo. Pored svega navedenog, deluje u pogledu primene međunarodnih ugovora koji se odnose na oblast intelektualne svojine i predstavljanju i zastupanju interesa Republike Srbije u specijalizovanim međunarodnim organizacijama za zaštitu intelektualne svojine. Zavod vrši i nadzor nad radom organizacija za kolektivno ostvarenje autorskih i srodnih prava kao i druge poslove koji su određeni Zakonom o minisarstvima. Nadzor nad Zavodom direktno vrši Minisarstvio Nauka.

5.2. Intelektualna svojina u Srbiji sa posebnim osvrtom na Evropske inegracije

19

Danas, Republika Srbija ulaže velike napore da svoje pravne norme usaglasi sa međunarodnim pravom a prvenstveno sa odgovarajućim konvencijama i ugovorima. Shodno svim tendencijama kao i činjenici da je Srbija istupila iz mnogobrojnih međunardonih organizacija kao što su WTO (Svetska trgovinska organizacija) kao i neizbežna za oblast intelektualne svojine WIPO (Svetska organizacija za intelektualnu svojinu) i AIPPI (Svetska organizacija koja okuplja stručnjake iz oblasti intelektualne svojine) neophodno je izvršiti usklađenja sa svim svetskim zakonskim regulativama. Nakon uspešnog rada na pomenutim usklađenjima, Srbija se u jesen 2001 godine vratila u Svetsku organizaciju za zaštitu intelektualne svojine čime se jasno preuzima odgovornost na daljim usaglašavanjima domaćeg zakonodavstva sa Evropskim zakonima. Na osnovu toga, danas možemo primetiti da se u međuvremenu dosta radilo na zahtevanim usklađenjima što potvrđuje i godišnji izveštaj evropskog komesara sa proširenje Olia Rena u Briselu (Novembar 2008 godine).

Srbija ima nameru da u budućnosti pristupi još nekim konvencijama iz oblasti industrijske svojine i preduzima neophodne korake u tom pravcu kako bi na dalje štitila domaće interese na međunarodnom aspektu.

U oblasti industrijske svojine koji su u nadležnosti Zavoda za intelektualnu svojinu Srbije na snazi je veći broj zakona. U oblasti patenata na snazi su sledeći:

Zakon o patentima („Službeni list SCG“ br. 32/2004) Zakon o potvrđivanju Ugovora o saradnji u oblasti patenata („Službeni list SRJ –

Međunarodni ugovori „ broj: 3/96) Zakon o potvrđivanju sporazuma između savezne vlade Savezne republike

Jugoslavije i Evropske patentne organizacije o saradnji u oblasti patenata („Službeni list SCG – Međunarodni ugovori“ broj: 14/2004),

Budimpeštanski sporazum o međunarodnom deponovanju mikroorganizma radi postupka patentiranja (iz 1977 godine) dok se trenutno nalazi u skupštinskoj proceduri.

Prilikom donošenja aktuelnog Zakona o patentima vođeno je računa o usklađivanju sa odredbama TRIPS-a, Konvencije o evropskom patentu (KEP) iz 2000 godine, kao i odgovarajućim direktivama Evropske unije, a prvenstveno direktivom broj: 98/44/ES o pravnoj zaštiti pronalazaka iz oblasti biotehnologije, te delimično i ugovora o patentnom pravu (PLT) koji Srbija tek treba da ratifikuje.

Pored stupanja Svetskoj trgovinskoj organizaciji, jedan od važnih ciljeva Srbije je i pristupanje Evropskoj patentnoj organizaciji čiji Administrativni odbor je na 114. Sastanku koji je održan 29. Maja 2008 godine doneo odluku da pozove Republiku Srbiju da postane njena punopravna članica.

Kada sumiramo sve navedeno i uzmemo u obzir ostale aspekte na kojima se takođe radilo a i danas se radi (žigovi, industrijski dizajn i ostalo) dolazimo do zaključka da se u oblasti industrijke svojine dosta toga uradilo na uskalađenju sa međunarodnim kao i evropskim pravom a posebno sa TRIPS-om ali da se korišćenje industrijske svojine od strane srpske privrede a posebno malih i srednjih preduzeća i dalje ostaje na jako niskom nivou i da

20

odgovara stanju zemalja nižeg stepena razvijenosti. Uzroci za to su kompleksni, ali moramo imati u vidu da u eri globalizacije privreda mora koristiti moderne izvore konkurentnosti a jedan od najznačajnijh predstavlja industrijska svojina. Iako u našoj zemlji postoji osnovna infrastruktura za primenu industrijske svojine, najveći izazov predstavlja podizanje svesti o neophodnosti njenog korišćenja kao i dalje jačanje mehanizma za njeno sprovođenje. Stoga je krajnje vreme da naša zemlja usvoji strategiju u oblasti industrijske svojine i da postakne srpsku privredu da postane ne samo njen korisnik već i značajni svaralac.

5.3. Periodični pregled podnetih patenata u Srbiji

Na dole prikazanom dijagramu je predstavljen kontinuirani rast prijava patenata u Srbiji za period od 1999 godine do 2008 godine. Možemo primetiti da se od 2005 godine drastično menja situacija kada je u pitanju broj podnetih prijava. Drastičan skok podnetih prijava se beleži zahvaljujući Ugovoru proširenju i saradnji sa Evropsom patentom organizacijom na osnovu koga su podnosioci evropskih prijava patenata stekli mogućnost naznačenja naše zemlje.

(Peiodični pregled podnetih patentnih prijava po periodu, broju i vrsti prijave)

Struktura prijave patenata da daleko najveći broj prijava podnose pojedinci, odnosno samostalni pronalazači i to preko 90% prijava, dok preduzećima pripada između 5 i 7% a institutima od 1 do 2% prijava. Činjenična situacija sa kojom dominiraju prijave fizičkih lica za našu zemlju je nepovoljno jer govori o tome da je privreda mrtva. Svakoko to može imati vaze ako se uzme u obzir da je privreda mrtva a da dominira trgovina kao nus proizvod tranzicije. Svakako treba uzeti u obzir da u razvijenim zemljama privreda sa institutima i drugim organizacijama podnosi 60-70% prijava odnosno da uloge naših činioca moraju da se zamene te samim tim će biti jasno da privreda počinje sa radom u svakom smislu kako

21

naučno istraživačkom tako i u samoj proizvodnji. Važno je napomenuti da se naša farmaceutska industrija najviše bavi naučno-istraživačkim radom kao i podnošenjem i praćenjem objavljenih patenata.

Sa aspekta podnošenja međunarodnih prijava patenata Zavodu, domaći podnosioci takvih prijava su takođe imali srazmerni rast u podnošenju prijava na zaštiti svoji pronalazaka na međunarodnom nivou. Na dole prikazanom dijagramu možemo sagledati broj podnetih međunarodnih prijava pronalaska naših pronalazača:

(Broj podnetih međunarodnih prijava patenata iz Srbije Zavodu)

5.4. Zaštita patenata u parničkom postupku i sudska praksa Vrhovnog suda Srbije

U parničnom postupku pred trgovinskim sudom zaštita patenata se ostvaruje jednom od sledećih tužbi:

22

Tužba zbog povrede prava: je tužba protiv lica ili organizacije koja se bavi ekonomskim ikorišćavanjem zaštićenog pronalsaska bez dozvole titulara prava (neposredna povreda prava). Pored toga, povredom patenata se smatra i nuđenje i isporuka i stavljanje u promet i na drugi način delova uređaja, supstanci, kompozicija ili materijala koji se odnose na određeni bitan element tuđeg zaštićenog pronalaska, čime se omogućava drugom licu da neovlašćeno ekonomski iskorišćava taj zaštićeni pronalazak (posredna povreda prava). Tužbom se može zahtevati: 1) Utvrđenje postojanja prava, 2) Zabrana preduzimanja povrede prava, 3) Naknada štete, 4) Objavljivanja presude o trošku tuženog.

Tužba za zaštitu prava poslodavca, odnosno zaposlenog: može zahtevati poslodavac odnosno zaposleni koji ostvaruje ta prava.

Tužba za ustanovljenje svojstva pronalazača: je tužba gde pronalazač kao lice ima pravo da zatraži od suda njegovu zaštitu i upisivanje njegovog imena u odgovarajuće isprave odnosno registre koji se vode pri zavodu.

Analizom jednog broja predmeta iz ove oblasti u sudskoj praksi Vrhovnog suda Srbije može se zapaziti da najveći broj sporova se odnosi na korišćenje pronalaska u radnom odnosu i to na tehničko unapređenje. Sporna pitanja iz ove oblasti odnosila su se na pitanje prava na naknadu, naknadu štete zbog povrede prava pronalazača i na zastarelost. Sa druge strane javljaju se i slučajevi korišćenja pronalaska u komercijalne svrhe bez prethodnog ugovora o davanju licence.

6. Poslovni slučaj: Usmerivači redova – barijere – Tehnomerkur d.o.o.

6.1. Istorijat kompanije

Preduzeće Tehnomerkur d.o.o. je osnovano 1970. Godine kao zanatska radnja za proizvodnju automobilskih delova i delova od plastike. Posmatrano sa jedne strane, mala zanatska radnja po broju zaposlenih, kapitalu i vrsti organizacije a sa druge strane, ozbiljna masovna proizvodnja tada usmerena velikim i poznatim kupcima kao što su Zastava automobili, Zastava kamioni, Fabrika Automobila Priboj, Tvornica Automobila Maribor kao i mnogi drugi veliki sistemi koji su koristili delove „male privrede“. Na taj način, mala zanatska radionica je prerasla u ozbiljnu kompaniju 90-ih godina koja je postala lider ne samo u proizvodnji auto delova i delova od plastike nego i opruga i opružnih osigurača. Ulaganjem u nove tehnologije i u nove proizvodne grupe se indirektno ulagalo i u „ime“ preduzeća.

Nestabilne i ratne devedesete, lom ozbiljnog industrijskog sistema u Srbiji kao i raspad Savezne Republike Jugoslavije donose nove promene ne samo u organizaciji Tehnomerkur-a. Formirane tehnologije i ozbiljne grupe proizvoda gube svoje ključne kupce, proizvodni kapaciteti koji su formirani na osnovu realne potrebe za plasmanom velikih serija bivaju nepopunjeni a troškovi ostaju isti. Odlukom generalnog direktora i osnivača, Tehnomerkur od 1991 godine u svoj proizvodni asortiman postepeno ubacuje nove proizvode

23

(robna grupa Metalna galanterija) koji će u vreme stagnacije odnosno recisije domaće ekonomije preduzeću obezbediti pozitivni bilans stanja i uspeha.

Kao lider u proizvodnji auto delova, delova od plastike i opruga, Tehnomerkur je danas poznat i kao lider u proizvodnji metalnog nameštaja, sigurnosnih metalnih sistema i sl. Pored navedenog proizvodnog asortimana i mnoštva proizvodnih grupa TM neprestano ulaže u razvoj novih artikala koji se dalje plasiraju na slobodno tržište i/ili poznatog kupca.

Razvoj privrednog društva za poslednjih 15 godina se vidi kroz rezultat mnoštva proizvodnih grupa ali i na samom kapitalu kompanije koja zahvaljujući broju zaposlenih i ukupnom kapitalu preduzeća po Zakonu o privrednim društvima spada u srednja preduzeća ali sa druge strane zahvaljujući realnim uticajima domaće stalne kao i trenutne svetske ekonomske krize po ostvarenom prometu TM spada u mala preduzeća.

Politika kompanije je večita borba za opstanak sa razvojem novih artikala i/ili proizvodnih grupa čiji plasman na domaće ali i strano tržište obezbeđuje na osnovu visokog kvaliteta i profesionalnog odnosa a ne politikom niskih cena i sumnjivog kvaliteta.

6.2. Proizvodni asortiman i politika obezbeđenja veće konkurentnosti

Politika konkurentnosti Tehnomerkur-a je u visoko profesionalnom pristupu ne samo klijentima nego i obezbeđivanju viskokog kvaliteta proizvoda, međutim, večita borba sa oštrom konkurencijom kako domaćom tako i stranom su navele preduzeće da pored obezbeđenja svoje konkurentne pozicije kroz kvalitet koji garantuje ime proizvođača svoje mesto na tržištu odnosno bolji položaj u odnosu na konkurenciju (postojeću i potencijalnu) obezbedi upotrebom menadžmenta inovacija.

Inovacija se odnosi na robnu grupu nameštaja za javne ustanove. Proizvod koji je bio predmet patentiranja odnosno velike pažnje je „Barijera za usmeravanje redova za čekanje“. Proizvod je namenjen za usmeravanje redova čekanja u bankama, poštama i drugi javnim ustanovama a može se koristiti ne samo za usmeravanje redova nego i zaštitu prolaza a da pri tome pored tehničke namene ima za cilj da prostoru obezbedi vizuelni utisak uređenosti

odnosno organizacije.

Ideja se rodila potrebom – zahtevom velikog kupca JP PTT Saobraćaja Srbija da svoje poslovnice uredi. Shodno da su imali ideju šta im je potrebno, obratili su se zahtevom za rešavanje problema. Shodno da je proizvod – Usmerivač redova sa trakom vrlo zahtevan proizvod jer se u samom stubu nalazi mehanizam koji uvlači odnosno omogućava izvlačenje trake koja se dalje

24

postavlja između stubova i na taj način omogućava jednostavno i brzo rešenje organizacije kretanja ljudi Tehnomerkur je sa svojim inženjerskim timom vrlo brzo uradio projekat i kvalitetno rešenje – uzorak nakon čega je isti prezentovao kupcu koji je bez sumnje bio zadovoljan. Nakon projektovanja i puštanja prve serije proizvoda došlo se na ideju da se proizvod zaštiti shodno složenosti mehanizma što se i učinilo. Postupak patentiranja je trajao par meseci i neosporno se dobilo rešenje za priznavanjem patenta na teritoriji Republike Srbije. Iako su postojali slični proizvodi u Evropskoj Uniji „gladni“ trgovci nisu imali vremena da reaguju i sličan proizvod obezbede iz uvoza. Prednost TM-a je bila informacija u pravo vreme i na pravom mestu kao i redosled odluka koje su se donosile.

Nakon 5 godina od proglašenja velikog patenta Tehnomerkur je jedini proizvođač Usmerivača redova sa trakom ne samo na teritoriji Srbije već i na celokupnom Balkanu. Prisutan je u svim javnim institucijama, poštama, bankama, hotelima, restoranima sa svojom jedinstevnom ponudom odnosno rešenjem. Da li je zasluga u patentu? Sa jedne strane odgovor je decidno DA a sa druge strane odgovor je NE. Konkurentni položaj se upravo ogleda u specifičnom artiklu kojeg ne može svako napraviti i u kojeg se mora ulagati. Proizvodi koji su po svom proizvodnom karakteru složeni i zahtevaju primenu više različitih tehnologija i znanja a sa druge strane i velikih materijalnih ulaganja u proizvodni ciklus (tehnlogije i alate) a pre svega toga u sam projekat razvoja su proizvodi koji su konkurentni. Domaći proizvođači – potencijalni pronalazači i direktni konkurenti pre svega nisu raspolagali informacijom koju je Tehnomerkur kao veliki dobavljač JP PTT Saobraćaja imao (informacija u pravo vreme i na pravom mestu). Ako izuzmemo ovu činjenicu, većina domaćih proizvođača ima problem sa usmerenim – ciljanim tehnologijama. To znači da su fokusirani na jedan ili dva proizvoda koji se izrađuju jednostavnim tehnologijama i za koje je potrebna jedna do dve tehnologije. Sa druge strane, Tehnomerkur je specijalizovan na mnoštvu proizvoda te je u mogućnosti da sinergijom različitih sektora (u ovom slučaju sektor proizvodnje opruga i sektor metalnog nameštaja) dobije jedan značajan i složen artikal i na taj način obezbedi bolji plasman svoji proizvoda na „gladno tržište“.

Možda je neko bio u želji i nadi da napravi sličan ili isti proizvod a da se prethodno raspitao kod Republičkog zavoda za intelektualnu svojinu da li na tom rešenju postoji ikakva zašita prava kao što to i sam Tehnomerkur radi kada želi neki novi proizvod da ubaci u svoj proizvodni asortiman a da pri tome nema problem sa povreom Zakona i nečijeg prava a pre svega svog imidža.

U prilogu se nalazi SWOT analiza koja u slučaju Tehnomerkura važi isključivo za robnu grupu Barijere – Usmerivači redova sa trakom jer se kod drugih robnih grupa SWOT analiza drastično razlikuje.

SNAGA - FAKTORI KOJI POMAŽU – UNUTRAŠNJI- vrhunski proizvod, visok kvalitet, velika tražnja- savremene tehnolije - elastični sistemi adaptacije na sve zahteve i promene - dobaro projektovan dalji razvoj artikala iz te robne grupe- politika visokog kvaliteta i „dobre“ cene

25

SLABOSTI – FAKTORI KOJI ŠTETE - UNUTRAŠNJI- hendikep plasmana robe na tržište EU

PRILIKE – FAKTORI KOJI POMAŽU – SPOLJAŠNJI- nema domaće konkurencije- potencijalna konkurencija nije spremna da ulaže a i ako ulaže proizvod je zaštićen- konkurencija iz uvoza hendikepirana da iste proizvode stavi u promet na tržište- problem u komunikaciji – naziv proizvoda nije usklađen sa domaćom kulturom i običajima – ljudi slabo znaju da razaznaju šta njima treba i kako se to zove

PRETNJE – FAKTORI KOJI ŠTETE – SPOLJAŠNJI- mala očekivanja domaćeg sudstva u zaštiti pronalaska i konkurenog položaja- svest potencijalnih kradljivaca je niska da je proizvod zaštićen- životni ciklus proizvoda je izuzetno dug- veliki troškovi održavanja patentne zaštite kao i ispitivanja zaštite na drugim tržištima kao i zaštita prava na istim.

Zaključak je jasan, Tehnomerkur uživa ekskluzivno pravo proizvodnje i plasmana proizvoda na slobodno tržište a da pri tome nije iskoristio svoj dominantan položaj i time dizao cene. Politika cena je ostala ista kao i za sve ostale proizvode gde je prisutna oštra konkurencija.

Nastavljamo sa razvojem novih raznovrsnih artikala za kojima postoji tražnja i pri tome se borimo za svakog pa i najmanjeg kupca uz veliko uvažavanje svojih konkurenata sa kojima igramo velike utakmice. Uvek smo bili lojalni konkurenti sa velikim poštovanjem direktne konkurencije za razliku od mnogih nama prljavih i nelojalnih konkurenata. Napominjem da iako Tehnomerkur ima mogućnost monopola i domintatnog položaja nikada nije niti će iskoristiti isti na štetu svojih zadovoljnih i potencijalnih kupaca. Politika visokog kvaliteta i realnih cena koštanja proizvoda sa politikom patentne zaštite proizvoda dovode do ključnih ciljeva a to su hiljade ozbiljnih sistema – kupaca.

ZAKLJUČAK

Inovacije i stvaralaštvo su dotakle i promenile milione života, verovatno da danas ne bi ni postojale da nije bilo podsticaja koje daje pravo na intelektualnu svojinu. Intelektualna svojina predstavlja strategijski resurs preduzeća i ima uticaj na tržišnu snagu i konkurentsku poziciju. S toga je važno da menadžment jedne kompanije jasno definiše njenu IPR strategiju, kako bi sprečio falsifikovanje i piratstvo u domenu intelektualne svojine i na taj način spreči konkurente da ugroze dominantnu poziciju preduzeća na tržištu ili određenom tržišnom segmentu. U radu se posebna pažnja poklanja pronalazačkom pravu, odnosno patentima kao delu portfolia intelektualne strategije. Zaštita pronalazaka – patenata podstiče razvoj ključnih tehnologija (npr. telefonske veze, električna struja, itd.), spasonosnih lekova (npr. beta-blokeri za bolesti srca), proizvodi za zaštitu bilja (npr. glifostat) i mnogobrojni drugi izumi koji su pomogli da se poboljša život u raznim delovima sveta.

26

LITERATURA:

1. Drakulić, M., Osnovi poslovnog prava, FON, Beograd, 2001.2. Michael A. Gollin, Driving Innovation – Intellectual Property Strategies for a Dynamic

World, Cambrige University, On-line izdanje, www.cambridge.org 3. Stošić, B., Menadžment inovacija – Ekspertni sistemi, modeli i metodi, FON, Beograd,

2007.4. www.merr.gov.rs 5. www.yupat.sv.gov.yu

27