UNIVERZALNI SUFIZAM

H. J. VITEVEN

Za Ratan, moju dragu saputnicu na stazi života.

Sadržaj

Spisak ilustracija Spisak slika Odobrenja za slike Predgovor Uvod 1 Poreklo i istorijat sufizma 2 Hazrat Inajat Kan 3 Sufijevo putovanje na Zapad 4 Univerzalni sufizam: poruka duhovne slobode 5 Filozofija sufizma 6 Putovanje duše 7 Naš odnos prema Bogu: ideal Boga 8 Misticizam: jedinstvo sa Bogom 9 Etička kultura 10 Misticizam zvuka 11 Zdravlje i lečenje 12 Ideal mira: neki društveni aspekti Zaključak Bibliografija

Spisak ilustracija

Ilustracija 1 Religijski i mistički uticaji na sufizam Ilustracija 2 Putovanja Inajata Kana po Indiji Ilustracija 3 Članak 'Vesnik' iz Southern Daily Echo, 9. april 1919. Ilustracija 4 Prikaz spektra zračenja Ilustracija 5 Putanja elektrona Ilustracija 6 Slaganje vibracija Ilustracija 7 Duša, um i telo Ilustracija 8 Obrazac zvučnih talasa, proizvedenih kretanjem duž čelične ploče

Spisak slika

Crno-bele slike

1 Hazrat Inajat Kan (1882-1927) 2 Sufijsko učeništvo 3 Dargah (grob) Nizamudina Aulije 4 Portret Maulabakša, dede Inajata Kana 5 Mesto rođenja Inajata Kana u Barodi 6 Majka Inajata Kana 7 Inajat Kan kao mladić 8 Inajat Kan u kasnijem životu 9 Inajat Kan u vrtu u Suresnesu 10 Dvorište ispred dargaha Inajata Kana u Nju Delhiju 11 Dargah Inajata Kana 12 Unutrašnjost džamije Kajtbaj 13 Sufijski hram 'Universal Murad Hassil', u Katvijku Slike u boji

1 Hazrat Inajat Kan 2 Hazrat Inajat Kan sa grupom murida 3 Razgovor sa Hazratom Inajatom Kanom 4 Inajat Kan prkosi oluji

Odobrenja za ilustracije i slike

Autor i izdavači želeli bi da se zahvale sledećim ustanovama i ličnostima što su nam dozvolili korišćenje ilustracija i slika: The Bookworks, Kalifornija, za ilustraciju ''Obrazac zvučnih talasa, proizvedenih kretanjem duž čelične ploče'', iz knjige Majka i Nensi Semjuels (Mike and Nancy Samuels) Seeing with the Mind's Eye (Random House, London, 1988); Dover Publications Inc, za ilustracije ''Spektar zračenja'', ''Putanja elektrona'', ''Slaganje vibracija'' i ''Duša, um i telo'' iz knjige Gaja Murčija (Guy Murchie) Music of the Spheres (New York, 1967); East-West Publications i Sufi Foundation Inayat, za slike Saide van Tujl van Seroskerken (Saida van Tuyll van Serooskerken) ''Hazrat Inajat Kan sa grupom murida'', ''Razgovor sa Hazratom Inajatom Kanom'' i ''Inajat Kan prkosi oluji'' iz knjige The Flower Garden (London/The Hague, 1978); Međunarodnom sedištu Sufijskog pokreta, za portret Maulabakša, fotografiju rodnog mesta Inajata Kana, fotografiju majke Inajata Kana, fotografije Inajata Kana kao mladića i u kasnijem životu, kopiju članka iz Southern Daily Echo, 9. april 1919, i fotografiju Inajata Kana u vrtu u Suresnesu; Bertu van Limpdu (Bert van Liempd), za njegove fotografije dargaha Nizamudina Aulije, dvorišta ispred dargaha Inajata Kana u Nju Delhiju, dargaha Inajata Kana i sufijskog hrama 'Universal Murad Hassil' u Katvijku; Narodnom muzeju u Nju Delhiju, za sliku na naslovnoj strani ''Sufijski učitelj (Muršid) i njegovi učenici (muridi)'' i za sliku ''Sufijsko učeništvo''. Učinili smo sve što smo mogli da pronađemo sve vlasnike autorskih prava, no ukoliko smo ikoga od njih nekom greškom prevideli, autoru i izdavačima biće zadovoljstvo da prvom prilikom sklope potrebnu nagodbu.

P r e d g o v o r

Ova knjiga je odraz neizmerne blagodati i nadahnuća koje je sufijska poruka Hazrata Inajata Kana predstavljala u mom životu. Nastavio sam da proučavam tu poruku, ali ne na akademski, teorijski način, jer sufizam mora da se živi. Sufijski ideal je održavanje ravnoteže između unutarnjeg i spoljnog života. Nastojao sam da se ugledam na taj ideal tokom svog radnog veka u svojstvu ekonomiste. Kada pronađe nešto što ima veliku vrednost, čovek prirodno želi da to podeli sa drugima. Iz tog razloga sam napisao ovu knjigu koja prikazuje divni i bogati svet univerzalnog sufizma. Pri tumačenju različitih vidova sufijske poruke često sam citirao reči samog Hazrata Inajata Kana, pošto one najbolje mogu da prenesu njegovo mistično nadahnuće. Takođe bih želeo da u predstavljanju ove knjige izrazim svoju zahvalnost mnogim sufijima koji su me godinama nadahnjivali i pomagali mi da shvatim i oživotvorim silno bogatstvo i dubinu sufijske poruke. Prvo treba da spomenem svoje roditelje. Njima dugujem to što sam odrastao u sufijskoj atmosferi i što su mi sufijska učenja bila izložena veoma jasno i jednostavno još dok sam bio dečak. Takođe moram da se zahvalim i svom prvom inicijatoru, Kafiji Blauv-Robertsonu, koji me je na veoma inspirativan način uveo u neke sufijske prakse. Kasnije sam imao tu povlasticu da dobijem duhovno vođstvo i usmerenje od Muhameda Ali Kana i Mušarafa Kana, istaknutih mistika i prijatelja Hazrata Inajata Kana, a potom i od njegovog unuka Fazala Inajata Kana. Priključio sam se rukovodstvu sufijskog pokreta i to me je dovelo u bliskiju vezu sa tim izvanrednim ljudima. Tokom čitavog mog punoletnog života proučavao sam učenja Inajata Kana i učestvovao u različitim aktivnostima sufijskog pokreta. I sada se bavim sufijskom delatnošću, i to u skladnoj saradnji sa sadašnjim vođom sufijskog pokreta Hidajatom Inajatom Kanom, drugim sinom Hazrata Inajata Kana. Imao sam brojne podsticajne rasprave i

sklopio duboko prijateljstvo sa mnogim drugim sufijskim muridima (sledbenicima unutarnje škole sufizma). Posebno sam zahvalan Ratan, mojoj supruzi, koja me je uvek podržavala i podsticala na ovo delo dok smo zajedno išli sufijskom stazom. U radu na ovoj knjizi dragoceni su mi bili brojni predlozi Leonarda Apela, sjajnog urednika briselskog časopisa Inicijacije, koji je prvi izneo ideju o ovakvoj knjizi. Šeik-ul-mašeik Mahmud Kan, rođak Inajata Kana koji je opsežno proučavao klasični sufizam, dao je značajan doprinos prvom poglavlju o istoriji sufizma, na čemu sam mu izuzetno zahvalan. Naravno, za način na koji sam upotrebio njegove priloge odgovornost snosim isključivo ja sam. Potom treba da se zahvalim i svojim sekretaricama Riji Sampimon, Patriši Mjuz i Dorjen de Jong, čiji doprinos se sastoji u brižljivom prekucavanju delova rukopisa. I na kraju, veoma cenim doprinos Džesa Kurtisa, mog engleskog urednika, koji je izvršio brojna promišljena poboljšanja u engleskom tekstu ove knjige. Bez obzira na sve, svestan sam činjenice da će pokušaj da se opiše sufijska poruka uvek biti nepotpun. Sufizam predstavlja mnogo više od onoga što može da se stavi u reči i pojmove, pošto nije teorija i ne poseduje nikakvu dogmu. To je način života, načelni stav. Odlikuje ga stanovita atmosfera mira, jedne dublje stvarnosti. Nadam se da će nešto od te atmosfere zablistati kroz veo mojih pisanih objašnjenja.

U v o d

Dana 13. septembra 1910. godine veliki indijski mistik i muzičar Hazrat Inajat Kan uputio se brodom iz Bombaja za Sjedinjene Američke Države. S njim su putovali i njegov brat Mahebub Kan i rođak Muhamed Ali Kan. Cilj mu je bio da svetu donese poruku sufizma, duhovne mudrosti, i da tako uskladi istok i zapad. Latio se tog teškog zadatka sa dubokom verom u svoju božansku misiju. Američki način života bio mu je potpuno stran, i po mnogo čemu sasvim suprotan tadašnjem indijskom. Posmatrao ga je i osluškivao, i bio je podstaknut da prenese svoju sufijsku poruku kao odgovor na pitanja tog zapadnog sveta. Pri tom je osavremenio vekovnu sufijsku mudrost i učinio je opšteprimenljivom kako bi mogla da izađe iz islamskog konteksta u kojem se stolećima razvijala. Zbog toga univerzalni sufizam koji je on doneo svetu pruža duboko zadovoljavajući odgovor na potrebe sadašnjice. Jer, u svetu koji se spaja u jednu celinu i u kojem sve kulture i religije stupaju u bliskiju vezu, nesumnjivo postoji velika potreba za razumevanjem i slogom između religija. U tu svrhu Inajat Kan je osnovao Univerzalno bogosluženje, koje sve religije okuplja u objedinjenoj nadahnjujućoj verskoj misiji (videti 7. poglavlje). Pokazao je da postoji suštinsko jedinstvo velikih svetskih religija, i opažao božansko nadahnuće koje čovečanstvu s vremena na vreme stiže u različitim oblicima koji su u skladu sa kulturom određenog naroda u određeno vreme. Oblici su različiti, ali osnovna istina je ista. U našem naučnom i specijalizujućem svetu u kojem se religijske tradicije i dogme često sukobljavaju sa naučnim pogledom na svet, Univerzalni sufizam izlaže mističku filozofiju koja je bliska otkrićima savremene nauke s jedne strane i misticizmu i religiji s druge. Ogroman doprinos Inajata Kana sufizmu leži u njegovom spajanju obnovljenog klasičnog sufizma, lične stvaralačke osobenosti, i usredsređenosti na ono što je univerzalno. Svestrana i sveobuhvatna vizija poput ove izuzetno je potrebna u sadašnjem stanju ljudske svesti (videti 5. poglavlje).

Potrebnije od svega je da savremeni čovek putem meditacije pronađe način da ponovo stupi u vezu sa svojim unutarnjim bićem. Sufijski red, ezoterična škola duhovnog prosvećivanja sufijskog pokreta, pruža ozbiljnim tragaocima pristup stazi duhovnog vođstva i obučavanja koja je vekovima potvrđivala svoju korisnost. Inajat Kan zadržava pojmove i metode klasičnog sufizma. Da bi stigao do spoznaje jedine sveopšte istine, čovek mora da se drži naročitih praksi i postupaka; mešanje različitih metoda nije uputno. Nadahnut svojim ličnim iskustvom, Inajat Kan je obnovio te ezoterične prakse. Tako je ta mistička tradicija, koja neprekidno postoji još od sedmog stoleća, dobila novi životni podstrek od ovog velikog duhovnog učitelja i mistika današnjice. Taj pristup meditaciji i unutarnjem životu ne iziskuje okretanje leđa spoljnom životu; naprotiv, on nas nadahnjuje i bodri da obavljamo svoj posao i da ispunjavamo svoje obaveze. Na život u svetu se gleda pozitivno, kao na mogućnost da učimo i proširujemo svest, i tako se pripremimo za mistično iskustvo. Sufijski ideal je ravnoteža između unutarnjeg i spoljnog života (videti 8. poglavlje). Da bi se izložili neki od različitih načina na koje je ova mistička mudrost bila ispoljavana u prošlosti, prvo poglavlje pruža pregled razvoja sufizma kroz stoleća, od početaka misticizma u misterijama starog Egipta, preko određenih mističnih doživljaja čuvenih sufija na islamskom Srednjem istoku, do indijskog reda Ćištija u koji je Inajat Kan bio iniciran. Drugo poglavlje bavi se samim Inajatom Kanom: društvom u kojem je odrastao, njegovom muzičkom karijerom i vanrednom duhovnom potragom koja ga je pripremila za njegov uzvišeni zadatak na zapadu. Zatim slede neki najvažniji događaji u njegovom životu i radu na zapadu. Tu su i neka lična sećanja prvih sledbenika Inajata Kana, koja dočaravaju neka svojstva i ambijent sufijske poruke. U narednim poglavljima opisani su različiti oblici sufijskih poučavanja, uz često citiranje samog Inajata Kana, a rastumačeno je i kako se ta shvatanja sastaju sa drugim pravcima današnjeg mišljenja. Završno poglavlje izlaže ideju mira. To je ono što svetu danas treba više od ičega drugog. Međutim, mogućnost izgradnje skladnog i mirnodopskog sveta zavisi od duhovnog razvitka čovečanstva, jer samo putem tog razvitka čovek može da proširi svoju svest i da prevaziđe ograničenja koja remete sklad, i da tako uveća svoje razumevanje za bližnje i saosećanje prema njima. Mir nastaje u čistoći srca. Sufizam pokazuje put do tog ideala, i nadam se da će i ova knjiga doprineti daljem širenju tog univerzalnog sufijskog ideala.

1

Poreklo i istorijat sufizma

Poreklo misticizma u egipatskim misterijama

Naziv 'sufizam' dovodi se u vezu sa grčkom reči sophia (sofija) što znači mudrost, i sa arapskom reči sof koja označava čistotu, a takođe i potpuno belu vunenu haljinu koju nose neki sufiji. Te reči zajedno upućuju na suštu mudrost, mudrost koja se pojavljuje u čistoj svesti iz koje su iskorenjeni svi utisci i problemi spoljnog života; to je mudrost srca, a ne intelekta. Inajat Kan je u početku svom sufijskom redu dao dodatni naziv 'Red čistote'. Učeništvo, što će reći li čni odnos između murida, duhovnog učenika koji traga za istinom, i šeika ili muršida, duhovnog učitelja, uvek je u misticizmu imalo izuzetan značaj. Duhovno zračenje – u tišini – može da prenese živu suštinu istine, njeno iskustvo, mnogo dublje i potpunije od objašnjenja putem reči i teorija. U drevnim vremenima duhovna mudrost je bila prenošena lično sa učitelja na učenika i putem ličnog kontakta sa svecima i misticima. Poreklo te mističke tradicije možemo da pratimo unazad sve do drevnih vremena. Evropsko i islamsko gledište slažu se u zaključku da se najstariji izvor te mudrosti nalazi u egipatskim misterijama, koje su svoj pisani izraz našle u hermetičnim spisima koji se pripisuju Hermesu Trismegistu (Trostruko Najuzvišenijem Hermesu, što je grčki naziv za egipatskog boga Tota). Za te spise se smatra da su se prenosili takozvanom hermetičkom mrežom pitagorejskih i neoplatoničarskih filozofa i mistika. Važna veza između tog misticizma iz davnina i sufizma iz vremena islama je ličnost Dul-Nun al-Misrija (830 g.) koji je, prema merodavnom britanskom orijentalisti R.A. Nikolsonu, «više od ikoga drugog dao sufijskoj doktrini njen trajni oblik.» (1) Taj Dul-Nun bio je Nubijac, egipatski hermetik i sufi.

Za njega se kaže da je znao da čita egipatske hijeroglife. Drevno egipatsko ezoterično znanje se izgleda potajno nastavilo kada je Egipat potpao pod ranohrišćanski, a kasnije pod islamski uticaj (2). Dul-Nun je sebi predstavljao Boga kako se ispoljava u celoj vasioni. Ta spoznaja Božje jednote zauzima središnje mesto u mističkoj i sufijskoj misli. Dul-Nun je to izrazio u sledećoj nadahnjujućoj molitvi:

«O, Bože, nikada nisam slušao glasove zveri ni šuštanje drveća, ni zapljuskivanje vode ni poj ptica, ni fijuk vetra ni grmljavinu, ali ipak ih doživljavam kao potvrdu Tvoje Jednote (vahdanija) i dokaz Tvoje Neuporedivosti, kao i toga da si Sveprisutan, Sveznajući, Premudar, Potpuno Pravedan, Potpuno Istinit, i da u Tebi nema ni propasti ni neznanja ni bezumlja ni nepravde ni laži. Bože, prepoznajem Te u postojanosti Tvoje tvorevine i u očevidnosti Tvojih dela; daj mi, Gospode, da sa vedrim spokojstvom i čvrstom rešenošću tražim Tvoje zadovoljstvo u svom, i Ushićenost Oca u Njegovom detetu, opominjući Te se u mojoj ljubavi prema Tebi.» (3)

Zato Dul-Nun opeva svoju ljubav prema božanskom voljenom, kao što je Rabija iz Basre činila pre njega, i kao što su činili mnogi sufiji nakon njega:

Umirem, ali u meni ne umire Žar ljubavi prema Tebi, Niti je Tvoja Ljubav, moj jedini cilj, Ublažila groznicu moje duše.

Jedino za Tobom vapi moj duh; U Tebi je sva moja težnja, I Tvoje Blago je još uvek daleko iznad Siromaštva moje malene ljubavi.

Tebi se obraćam u mojoj molbi, I u Tebi tražim svoj konačni počinak; Ka Tebi se podiže moj glasni lelek, Ti prebivaš u mojoj skrivenoj misli. (3)

Hermetička mudrost koja je nadahnjivala Dul-Nuna datira iz doba piramida, oko 3000 godina pre nove ere. U vreme starog Rima se znalo da su egipatski sveštenici čuvali tajnu mudrost. Ta mudrost bila je veoma slična kasnijem sufijskom misticizmu. Raspolagala je istom vizijom Boga

koji je prisutan u celoj tvorevini, vizijom koju je izneo Dul-Nun. L. Hojak citira ovaj egipatski tekst:

«Bog je jedan i jedini, nema nikoga osim Njega Bog je onaj koji je sve stvorio Bog je duh, skriveni duh, duh duhova Bog je večan Bog je skriven i niko nije sagledao njegov izgled Niko nije otkrio njegov lik. Skriven je za Boga i ljude Skriveno ostaje njegovo ime Bog je istina i živi kroz istinu Bezbrojna su njegova imena Bog je život i sve živi pomoću Njega On duva životni dah u nos čovečanstva Bog je otac i majka Bog je samo postojanje Bog je sve stvorio Bog je onaj koji se ispoljio u mnogostrukosti Bog je tvorac neba i zemlje, praotac bogova Bog je saosećanje, štiti bespomoćne, sluša molitve onih koji su uhvaćeni u zamku, on je samilostan On je sudija između moćnika i sirotana Bog priznaje onog ko Njega priznaje, ko mu služi, i štiti onog ko ga sluša.» (4)

Hojak primećuje da je taj tekst mogao da bude naveden i iz Starog Zaveta ili Kurana. I Hazrat Inajat Kan vidi direktnu vezu koju ovako tumači:

«Avram je, pošto se vratio iz Egipta u kojem je bio posvećen u misterije života, došao u Meku, i tu je bio postavljen kamen u znak sećanja na tu inicijaciju koju je upravo primio od staroegipatske ezoterične škole; a glas koji je u taj kamen bio unet, glas Avramove pevajuće duše, nastavio se i postao čujan za one koji su bili u stanju da ga čuju. Od tog doba su proroci i vidovnjaci hodočastili do tog kamena u Kabi; glas se nastavio i još uvek traje.» (5)

Cilj tih davnih mistika bio je da prisno opšte sa Bogom i da se spoje sa Njim. Put do tog iskustva naznačen je u jednom Poimandrovom odlomku (grčki prevod hermetičkog spisa):

«Znanje koje čovek prima od Boga je božanska tišina, zatvaranje svih čula; jer, gubeći svest o svim osetima i svim telesnim pokretima, duša

(nous) ostaje u mirovanju; i kada Božja lepota izlije svoju svetlost na dušu... na taj način se ceo čovek preobražava u suštinu postojanja.» (6)

Ovaj odlomak ukazuje na duboko mistično iskustvo, potpuno saobrazno objašnjenjima Hazrata Inajata Kana na koje ćemo se kasnije vratiti. Ovi citati su dovoljni da pokažu da je Egipat imao jedinstveno mesto u drevnoj religiji; on može da se shvati kao ezoterično srce čovečanstva. A hermetizam se doima kao osnova ezoterije. Inajat Kan vidi dokaz toga u egipatskim piramidama. On tvrdi da je ta arhitektura bila dostigla duhovni stepen, i dodaje: «To je bilo mistično doba, i sve što su uradili nije bilo ostvareno mehaničkom snagom, nego duhovnom snagom; i zato će ono što su oni napravili trajati...» (7)

Uticaji na sufizam u islamskom svetu

Pored najstarije tradicije koja započinje sa egipatskim misterijama i novog podsticaja iz kuranskog otkrovenja, što je podsticalo potragu za ličnim odnosom sa božanskim, različite veze između sufizma i mističkih stremljenja nalazimo i u drugim velikim religijama koje su se međusobno upoznavale na Srednjem istoku. Za univerzalni sufizam – sufizam koji je obnovio i nadahnuo Hazrat Inajat Kan – te veze su značajne zbog toga što upravo lako slivanje različitih mističkih struja u sufizam dokazuje njegov u osnovi univerzalni karakter. U vezi sa tim prikladno je pomenuti impozantnu pojavu sufija Šihabudina Jahje al Suhravardija (1151-91) koji je na izrazito kreativan i osoben način težio spajanju svih oblika sufizma i svih njegovih struja u jednu filozofsku i ezoteričnu celinu. Suhravardi je zapravo nastojao da duhovnim i simboličkim elementima iz hermetičke, a takođe i iz zoroastrijanske, tradicije dodeli ključnu ulogu u sufizmu. Borba između dobra i zla, svetlosti i tame, zauzima značajno mesto u zoroastrijanskoj religiji. Na osnovu njenog principa božanske svetlosti Suhravardi je izgradio mističku filozofiju prosvetljenja. Najpoznatija književna dela su mu Filozofija prosvetljenja i Hram svetlosti. (S tim u vezi je zanimljivo da je Hazrat Inajat Kan u mladosti osećao naročitu bliskost sa Parsima, Zoroastrijancima koji su bili najsavremenija i najnaprednija društvena grupa koja je živela u njegovoj rodnoj Barodi.) Suhravardi je stremio živoj sintezi zasnovanoj na nepresušnoj mističkoj tradiciji čiji je začetnik bio Hermes, i koju je nastavio Platon, a potom i indijski i persijski mudraci.

I judaizam je imao svoje tradicionalno mesto u društvu u kojem se sufizam razvijao. Sufiji su bili naročito inspirisani ličnošću Mojsija, čuvenog jevrejskog proroka. Kao što Hazrat Inajat Kan kaže: «Mojsije, najistaknutiji prorok iz Starog Zaveta... bio je najomiljenija ličnost za arapske i persijske pesnike, i u pesmama persijskih sufija spominje se jednako često kao i Krišna u poeziji Hindusa.» (8)

Priča o Mojsijevom usponu na planinu Sinaj kaže da je on «stigavši na vrh ugledao blesak munje koji je bio toliko moćan da je prošao kroz celo njegovo biće. Mojsije se onesvestio i pao, a kada je došao sebi našao se u stanju prosvetljenosti.» (9) Inajat Kan objašnjava da to pokazuje «da je moguće da prosvetljenje u duši nastupi u trenutku». A «Mojsijevo padanje na zemlju može da se protumači kao krst, što znači ''ne ja; Ti jesi.'' Da bi postojao, čovek mora da prođe kroz fazu nepostojanja, ništavila. Sufijski izraz za to je fana, stanje u kojem čovek misli: ''Nisam ono što sam oduvek mislio da jesam''. To je istinsko samoporicanje, koje Hindusi nazivaju lajam, a budisti poništenje. To poništenje lažne ličnosti dovodi do buđenja stvarnog bića; od trenutka kada se to postigne, čovek prilazi sve bliže Bogu, sve dok ne stane licem u lice sa svojim božanskim idealom, sa kojim može da bude povezan u svakom času svog života.» (10) Hrišćanski uticaji dolaze uglavnom iz istočnog hrišćanstva koje je bilo blisko arapskoj misli i naravi. Hrišćanski monasi i isposnici su ličnim primerom i usmenim izlaganjem davali uzor svojim duhovno nastrojenim muslimanskim parnjacima, i među njima su se uspostavile dugotrajne i prijateljske veze. Prelaz sa stroge pobožnosti i odanosti isposništvu na potpuni misticizam ostvaren je putem sve veće prevlasti ljubavi prema Bogu u duhovnoj svesti. Izgleda da se porast važnosti tog presudnog načela očitovao u svim raznolikim religijskim tradicijama toga doba. Stoga ne može da se kaže da je bilo koja religija postala nadmoćna; uzajamno dejstvo izražavanja u poeziji i mudrim izrekama tih različitih religijskih grupa svakako je pružalo dragocen duhovni podstrek. Nezavisno od svega toga, Isusova ličnost izvršila je poseban uticaj na isposnički i mistički idealizam. U jednom neponovljivom, izvanrednom slučaju taj ideal je izvršio veoma moćan uticaj. Mansur Al Haladž (to mu je bilo najpoznatije ime) i danas važi za jedno od najvećih imena u istoriji sufizma. Njegova čuvena izreka 'Ana al Hak' ('Ja sam Istina' ili 'Ja sam Bog') dovela je do njegovog pogubljenja 922. godine zbog navođenja na jeres. Objavljujući kako se Bog ovaploćuje u čoveku, kao svoj uzvišeni primer isticao je Isusa, i svesno je i dosledno prihvatio osudu i stradanje kao sastavni deo i cenu svoje božanske sudbine. Zaista se mora priznati da

je sam prouzrokovao svoje mučeništvo. Poput mnogih drugih, uključujući njegovog učitelja Al Đunaida i ekstremistu Bejazida Bistamija, i Al Haladž bi se izvukao neozleđen da nije tako glasno isticao svoja uverenja, pošto je kalifatska vlast u Bagdadu proganjala takve ideološki neprihvatljive doktrine samo kada su one vodile u socijalne ili političke nemire i potrese. On je težio da potvrdi svoje uverenje u bezmalo hrišćanskom smislu, i istrajno ga je ispoljavao. Za njega su izvori nadahnuća bili i ovaploćenje Boga u Hristu i Hristovo stradanje; naravno, njegova izreka 'Ja sam Istina' predstavljala je suštinu sufijskog misticizma. Iz spoznaje sledi da je istina Bog i da je Bog jedan, sveprisutan i sveprožimajući. Naša poistovećenost sa svojom ograničenom ličnošću je ono što nas sprečava da se u svojoj svesti sjedinimo sa božanskim bićem. Kada se ta poistovećenost prekine, čovek spoznaje i ostvaruje jedinstvo. Al Haladž se molio za to: «Gospode, ukloni svojim bićem moje 'to sam ja' koje me kinji.» (11) A kada mu je to sjedinjenje bilo odobreno, svoje iskustvo je objavio rečima 'Ana al Hak', 'Ja sam Bog'. Međutim, najdirljivije su bile njegove uzvišene reči neposredno pred pogubljenje:

«Gospode, preklinjem Te, dopusti mi da budem zahvalan na Tvojoj milosti koju si mi podario. Od drugih si sakrio ono što si meni otkrio – velelepnost Tvog blistavog lica. Dozvolio si mi ono što si drugima zabranio – da posmatram misterije Tvoje skrivene svesti. Što se tiče tih drugih, Tvojih slugu, vatrenih vernika koji žude za Tvojom milošću, i koji su se okupili da me ubiju, oprosti im i sažali se na njih, jer da si im otkrio ono što si sakrio ja ne bih ovako postradao. Sva zasluga pripada Tebi ma šta da odlučiš.» (12)

Teže je ući u trag doprinosima sufizmu iz ostalih glavnih pravaca religijskog nadahnuća, hinduizma i budizma. Međutim, zanimljivo je videti kako je Bejazid Bistami (9. vek) svoje sopstveno autentično mistično iskustvo zasnivao na Upanišadama. Pokazalo se da je ta povezanost činjenična, a zasluga verovatno pripada jednom sufijskom učitelju iz Sinda koji je bio odlično upućen u vedantičku tradiciju. Tako među Bistamijevim ushićenim izjavama nalazimo i čuvenu 'Ti si to', zatim usklik 'Slava meni!' koji se takođe nalazi u Upanišadama, kao i 'Ja sam On'. (13) Ta iskustva ostvarenja jedinstva sa Bogom su glavna stvar u svakom misticizmu. Bistami se služi i drugim hinduističkim doprinosima, uvodeći između ostalog i arapski termin za ideju maje, iluzije spoljnog sveta.

Najzad, poznato nam je da je u Balku u istočnoj Persiji (danas je to avganistanski Turkestan) postojala aktivna budistička zajednica, i da je taj grad kasnije postao čuven po svojim sufijima. Odatle je potekao jedan od najglasovitijih ranih isposničkih sufija, čija ličnost je simbolizovala vezu između bikšua i zahida, budističkih i sufijskih isposnika. To je bio Ibrahim Ibn Adam, princ od Balka, sin korasanskog kralja. Legenda o njegovom preobraćenju u isposništvo često je bila poređena sa pričom o Gautami Budi. Dok je bio u lovu začuo je kako mu neki glas govori: ''Ti nisi stvoren da bi se time bavio; nije to ono što si obavezan da uradiš''. Osvrnuo se oko sebe i nije video nikoga, pa je rekao: ''Neka Bog satre đavola''. Ali kada je produžio, ponovo je čuo isti glas, i to još razgovetnije. To se još jednom ponovilo, i on se tada povinovao Božjem glasu. (14) Jednom je od Adama bilo zatraženo da objasni šta je služenje, i on je odgovorio: ''Služenje nastaje u meditaciji i zaboravu svega izuzev Boga.'' (15) (To upućuje na sufijsku praksu dikr-a ili zikar-a.) Rani sufiji su i inače naglašavali značaj unutarnjeg života. Sufijska poezija

Nakon Bejazida Bistamija i Al Haladža, kasnija galerija zanimljivih ličnosti vodi do Al Gazalija, učitelja iz 11. stoleća. Zatim je klasični sufizam u 13. veku dostigao svoj vrhunac sa Ibnom al-Arabijem, španskim filozofom i mistikom, i Maulanom Dželaludinom Rumijem, persijskim sufijskim pesnikom čije delo Matnavi predstavlja poetski parnjak Ibn al-Arabijevom teorijskom radu. U tom periodu je u Persiji cvetala sufijska poezija. Pesnička uobrazilja Persijanaca bila je plodan izvor za takvo izražavanje sufizma. Velik broj sufijskih mistika davao je prvenstvo izražavanju svog bića u pesmama, pričama i književnim simbolima, pošto su na taj način mogli da izbegnu negodovanje 'pravovernih', a takođe i zato što se uvidelo da u svakom slučaju istina nikada ne može tačno da se zabeleži u teorijama. Poput Rumija, i Faridudin Atar, Sadi, Hafiz i Omar Hajam postali su na zapadu poznati kao veliki pesnici. Nekoliko kratkih odlomaka iz dela nekih od tih slavnih sufijskih pesnika mogu da nam pruže predstavu o atmosferi sufizma koja je nadahnula Hazrata Inajata Kana, koji je u svojim predavanjima često citirao upravo te pesnike. Dželaludin Rumi, čiji je otac bio učeni teolog, izučavao je sufizam takoreći od malih nogu, te je i sam postao uvaženi veroučitelj. Međutim, unutarnje prosvećenje stekao je tek pri susretu sa Šemsom iz Tabriza,

dervišem koji se čudno i neobuzdano ponašao, ali u kojem je Rumi video savršeno oličenje božanskog voljenog. Njih dvojica su godinama bili nerazdvojni. Šems je podsticao Rumija da dopre dalje od proučavanja knjiga; legenda kaže da je on taj koji je bacio rukopis na kojem je Rumi godinama radio. Na taj način ga je priveo unutarnjoj svetlosti, duhovnoj ljubavi; i tako je Rumi postao nadahnuti pesnik koji je u mnogim sastavima, simbolima i pričama izražavao zanos ljubavi prema božanskom voljenom. Svoje mistično nadahnuće ispoljavao je i u obrćućem derviškom plesu koji je upražnjavao njegov Mevlevi sufijski red, mističnom plesu koji se održao do danas. Rumi je svoje pesme često pisao dok se nalazio u stanju ushićenosti, i zbog toga su one još uvek žive i oživljavajuće, i predstavljaju večni izvor nadahnuća, mada nisu uvek lake za razumevanje. One moraju da se slušaju duhovnim uhom. Nekoliko citata će na najbolji način pružiti utisak o čudesnoj atmosferi Rumijeve poezije. Njegovo najčuvenije delo, Matnavi, započinje dobro poznatim poređenjem sa trščanom sviralom:

«Poslušaj trsku kako kazuje svoju priču, jadikujući zbog razdvojenosti: Otkada sam u trščaku odsečena, moja tužaljka naterala je mnoge da zajecaju. Svako ko je otrgnut od svoje postojbine želi da se vrati ono vreme kad je bio sjedinjen sa njom. Slušaj taj oganj Ljubavi koji je u svirali, slušaj žar Ljubavi koji je u vinu. Svirala je drug svakome ko je odvojen od prijatelja: njene melodije probole su nam srca.» (16)

Hazrat Inajat Kan o ovom Rumijevom poređenju kaže: «Svirala ovde predstavlja dušu; dušu koja je bila odsečena od svog ishodišta, od korena, korena koji je Bog. I neprestani vapaj duše, bila ona toga svesna ili ne, prouzrokovan je žudnjom za ponovnim nalaženjem tog korena od kojeg je jednom bila odsečena.» (17)

A na jednom drugom mestu Inajat Kan dodaje sledeće objašnjenje: «Čovek je parče bambusa odsečeno od svog stabla; to stablo je celovito, ono je savršeno; parče je nepotpuno, nesavršeno; život je prosekao rupe do njegove srži kako bi moglo da svira sve tonove. Kada su rupe izrađene, iz njega počinje da izlazi muzika koja osvaja ljudske duše.» (18)

U jednom drugom ciklusu pesama Rumi ističe ushićenje kojim se odlikuje ta čežnja:

«O, zvuku umilno govorljive svirale, tvoj ton ima ukus šećera; tvoj ton mi danonoćno donosi miris vernosti. Ponovo odsviraj početak, daj još jednom one melodije. O, sunce čarobnog izgleda, nebeska slavo nad svima koji ljube! Ćuti, ne cepaj veo; iskapi bokal ćutljivih; budi onaj koji stavlja veo, navikni se na Božju milost.» (19)

Poslednji stih upućuje na još dve važne stvari: 1) ćutanje, bokal ćutljivih koji treba da iskapimo; a time treba da 2) razotkrijemo božansku misteriju. Drugi vid tog zastiranja je milost Boga kojem nije previše stalo da vidi naše mane. Sledeća strofa takođe opeva tišinu u srcu:

«Ako želiš da ti vera pruži sigurnost, potraži svoju sigurnost u osamljenosti. Koje je mesto za osamljenost? To je dom srca; navikni da boraviš u srcu. U domu srca daje se pehar snažnog i postojanog vina. Budi tih, posveti se umeću ćutanja; batali lukavo hvalisanje, jer srce je sedište vere; u srcu se čvrsto drži vernosti.» (20)

Ipak, da bismo dotakli nebeske sfere moramo da sledimo put, i da se popnemo na sam vrh.

«Rekoh: ''Pokaži mi merdevine uz koje mogu da se popnem na nebo''. On reče: ''Tvoja glava (um) je merdevine; položi je dole i stani na nju.'' Kada staneš stopalima na svoju glavu, stavićeš ih na glavu zvezda; kad se probijaš kroz vazduh, položi stopalo na vazduh, tako, i penji se! Pokazuje ti se stotinu puteva do nebeskog vazduha; svake zore se leteći dižeš u nebesa kao molitva.» (21)

Moramo da pognemo glavu, da položimo svoj intelekt. Putem te predaje možemo da se uznesemo. Srce mora da bude otvoreno; tada možemo da se vratimo iskonskom jedinstvu:

«Slušaj me, jer stojim pred Tvojim vratima! Otvori ih; reza na vratima nije znak dobre volje. U jezgru svakog atoma je dvorište za Tebe; dok ga ne otvoriš, ostaće skriveno. Ti si Cepač Praskozorja, Gospod Svanuća; otvaraš stotinu vrata i kažeš: 'Uđi!' Nisam to ja pred vratima, nego Ti; dopusti pristup, otvori vrata ka sebi.» (22)

Ovaj sažeti izbor iz beskrajnog bogatstva Rumijeve poezije može da nam pruži prvi utisak o vatrenoj revnosti sufijskog misticizma toga doba. Drugi veliki sufijski pesnik, Hafiz od Širaza, bio je majstor persijskog gazala, bliskog našem sonetu, u kojem peva o vinu i ljubavi, i o zaboravljanju svog ograničenog 'ja'. Neki kratki odlomci iz Hafizove poezije odaju utisak ushićenja koje prožima te božanstvene ljubavne pesme:

«Ne, kunem se da mi više neće dotaći usne prepuni pehar prinet rukom koja mi vino prodaje, dok moja dragana svojim blistavim licem ne ushte da ulepša moj pir – dok tajna Ljubavi što se podaje ne sklizne s nje kao sa plamenog jezička sveće, mada ja, oprljeni noćni leptir, od sramote sve veće ne smem da svetlu Ljubavi bez pomračenja poštu odajem.» (23)

Ljubavni zanos navodi čoveka da poželi da prevaziđe svoj ego. Poređenje sa noćnim leptirom, koji se spaljuje zbog ljubavi prema plamenu sveće, često je korišćeno u sufijskoj poeziji. Ta ljubav je iznad svih ovozemaljskih dobitaka i gubitaka:

«Pogledaj na pijaci sveta svo to zlato, i sve suze sveta uzalud prolivene; neće li to umiriti tvoje srce gladno? Gubici i dobici više ne dotiču mene; kad imam svoju Ljubav, za čim još da čeznem? Ispunjen sam radošću zbog njenog društva, njene usne na mojima su lekarija sušta – i to mi je dosta!» (24)

Bitno je da se prevaziđe svoje ograničeno biće:

«Svoje 'ja', Hafize, moraš savladati svoje 'ja'! Počuj vajnu mudrost krčmareve kćeri! To je tašta mala nevaljalica, tako mi vere, od gline i vode čarobna opsena, svojom lepotom opsednuta preko svake mere. E pa, Hafize, Život je zagonetka – okani je se: nema rešenja za nju sem da napiješ se.» (25)

Još jedno značajno stanovište sufizma ispoljilo se u delu Muslihudina Sadija. Njegove jednostavne priče i alegorije upućuju na važne vrline koje mogu da budu usvojene u svakodnevnom životu. Stoga ovaj pesnik stavlja naglasak na razvoj ličnosti. On srce upoređuje sa cvetom koji se predivno rascvetava i širi svoj miris. Dva najpoznatija Sadijeva dela su Gulistan, što znači 'ružičnjak', i Bustan, 'stanište mirisa'. Ključne ideje su zahvalnost, vera u Boga i predavanje. Sa takvim stavom on se obraća i kralju i vlastodršcima:

«O, kralju, ne oblači se u kraljevsku odeždu kad dolaziš na bogosluženje; pomoli se skrušeno poput derviša, kazujući: ''Bože, Ti si moćan i silan. Ja nisam vladar, već prosjak u Tvojoj avliji. Ako me Tvoja pomoć ne podrži, šta moja ruka može da pruži? Priteci mi u pomoć, daj mi snagu vrline, jer kako drugačije da budem narodu od koristi?'' Ako danju vladaš, noću se usrdno moli. Tvoje najbolje sluge čekaju te pred vratima; i ti bi tako trebalo da služiš, sa glavom u molitvi spuštenom na Božji prag.» (26)

To je idealno držanje za svakog ko je na odgovornom položaju. Hazrat Inajat Kan navodi vrlo sličnu anegdotu i povezuje je sa otvaranjem srca:

«Koliko je srce otvoreno, toliko mu se pokazuje obzorje lepote. Ne samo što probuđeno srce približava čoveka Bogu, nego živo, krepko srce privlači Boga čoveku. To je kao u priči o jednom persijskom kralju, kojem je njegov veliki vezir rekao: ''Po čitav dan se baviš državnim poslovima, a noć ti prolazi u molitvi Bogu. Koji je razlog tome?'' Kralj mu odgovori: ''Ja noću stremim ka Bogu da bi tokom dana On mene pratio!''» (27)

Jedna druga priča iz Sadijevog Gulistana predstavlja slavnog sufija Dul-Nun al-Misrija, o kojem smo već govorili kao o vezi između sufizma i egipatskih misterija. U Sadijevom prikazu on ističe važnost pojačavanja osećanja zavisnosti i straha od Boga, koje treba da bude jednako stvarno kao i u odnosu na zemaljskog vladara:

«Jedan vezir (ministar) posetio je Dul-Nun Misrija i zamolio ga za savet, rekavši: ''I danju i noću sam zaposlen u sultanovoj službi, nadajući se nagradi, ali i pored toga strepim da će me on kazniti.'' Dul-Nun zaplaka i reče: ''Da sam se ja bojao Boga kao što se ti bojiš sultana, već bih bio jedan od brojnih pravednika.''

Kad ne bi razmišljao ni o odmoru ni o naporu, derviš bi već osvojio duhovne vrhunce.

A da se vezir bojao Boga kao što se bojao kralja, on sam bi bio kralj.» (26)

Na još jedno gledište nailazimo u povesti o veziru koji je doživeo blagodat boravka među dervišima (sufijskim misticima) i postao nezainteresovan za sve ono što položaj u izvršnoj vlasti može da pruži:

«Jedan smenjeni vezir stupio je u društvo derviša, i blagodat druženja sa njima tako je delovala na njega da se u duši osećao potpuno zadovoljnim. Kad mu je kralj ponovo postao naklonjen i naložio mu da se vrati u njegovu službu, ovaj je to odbio i rekao: ''Povlačenje je bolje od zaposlenosti.''» (29)

- Ilustracija 1: Religijski i misti čki uticaji na sufizam puna strelica – uticaji na sufizam isprekidana strelica – širenje sufijskih redova u Indiju (Geografske oznake): Crno more, Kaspijsko more, Mediteransko more, Crveno more, Persijski zaliv (Pune strelice): neoplatonizam, gnosticizam, istočna crkva, hermetizam, zoroastrijanizam, budizam, vedanta (U središnjem krugu): sufizam (Isprekidane strelice): Nakšibandiji, Ćištiji, Kvadiri, Suhravardiji Putovanje sufizma u Indiju

Sufizam se iz Persije i Srednjeg istoka proširio dalje u 13. stoleću, kada su sufiji iz različitih sufijskih redova putovali u Indiju. Muslimanski kraljevi koji su osvojili delove severne Indije ponudili su im zaštitu i uticaj, ali ti sufijski misionari su delovali individualno, bez potpore ikakve centralne organizacije. Svojom iskrenom pobožnošću i duhovnošću privukli su mnoge sledbenike. Islamski sufizam je najgostoljubiviji dom našao na indijskom tlu. (30) Indija je, sa svojom dugotrajnom duhovnom utemeljenošću, bila veoma otvorena za tu novu veru. Prvi sufijski red koji je stigao u Indiju bio je red Suhravardija. (31) Mnogi učitelji iz ovog reda postali su duhovni vodiči tadašnjih vladara; tako je Nizam od Hajderabada bio duhovni potomak sufija iz suhravardijskog reda. Danas je najbrojniji sufijski red u Indiji red Ćištija, koji je 1192. godine u Indiju uveo Muinudin Ćišti. Tom redu je pripadao i Muhamed Abu Hašim Madani, duhovni učitelj koji je inicirao Hazrata Inajata Kana. Njegov osnivač, Muinudin Ćišti,

školovao se u Bokari i Samarkandu. Bio je iniciran od strane Hazrata Usmana Harunija; sa svojim muršidom putovao je na mnoga mesta na Srednjem istoku. Postoji podatak da je tokom boravka u Medini sanjao kako mu sveti prorok kaže da treba da ide u Ađmer. Ćišti nije znao gde je to; ali u drugom snu mu je bila pokazana mapa severne Indije na kojoj je bio obeležen tačan položaj Ađmera. Prvo je otputovao u Delhi, kojim je tada još uvek vladao hinduski kralj Radža Pritviradža. Vladar je naredio da se on protera iz Delhija. Kaže se, međutim, da je

«svako ko je namerio da ukine red bio tako neodoljivo savladan magnetskom ličnošću velikog sveca i njegovim srdačnim ponašanjem da se, naprotiv, osećao obaveznim da, umesto da ga protera iz grada, posluša propoved Kvađe Saheba (Ćištija) i da prigrli islam.» (32)

Tako je 'Kvađa' svojom duhovnom spoznajom i porukom mira i ljubavi osvojio srca Indijaca. Ono što je islamske sufijske redove činilo privlačnim za narod bio je ideal bratstva, po kojem su svi njegovi članovi bili jednaki, bez ikakvih kastinskih razlika koje su bitno obeležavale i razjedinjavale indijsko društvo. I Ćišti je u početku u Ađmeru naišao na snažno protivljenje, ali bio je čudesno zaštićen, privukao je brojne sledbenike i nastanio se u njemu. Pisao je prosvećujuća pisma Kutubudinu Baktijaru Kakiju, svom kalifu (duhovnom nasledniku) koji je upravljao njihovim redom u Delhiju. U jednom od tih pisama je napisao:

«Kako da čovek zna da li je dospeo u blizinu Boga? Evo kako: najbolji način da se to zaključi jeste da se čine dobra dela. Budi siguran da u Božju blizinu dolazi onaj kome je data sposobnost da čini dobra dela.» (33)

To je bilo sasvim tipično za njega, pošto je veoma često bio nazivan Garibom Navazom, što znači zaštitnik ubogih. Evo još jedne podsticajne Ćištijeve izreke, tipične za mističku filozofiju:

«Znanje je sadržano u neizmernom okeanu, a prosvetljenje je nalik talasu na njemu; kakav je onda odnos između Boga i čoveka? Dok okean znanja samo Bog održava, prosvetljenje pripada čoveku.» (34)

Ćišti je preminuo 1236. godine, u 93. godini života. Njegov dargah (grobnica sveca) u Ađmeru postao je sveto mesto hodočašća koje još uvek svake godine privlači na hiljade poštovalaca. Pri poseti ovom mestu čovek biva ganut ozarujućom i nadahnjujućom atmosferom. U ograđenom prostoru grobnice snažan utisak ostavlja i ogroman kazan, viši od čoveka, koji se koristio za kuvanje hrane za sirotinju. I to pokazuje kako su dobra dela – socijalni rad – bila tesno povezana sa duhovnim učenjem. U obuci i meditaciji reda Ćištija muzika ima veoma važnu ulogu. Za Muinudina

Ćištija se kaže da je slušajući muziku ponekad bivao toliko ushićen da je gubio svest o spoljnom svetu. Njegovi koncerti bacali su ljude u duhovni zanos. (35) Ta se muzička tradicija vekovima održavala u ćištijskom redu, koji je putem neprekidnog niza duhovnih učitelja opstao do danas. Jedan od duhovnih potomaka Muinudina Ćištija bio je Nizamudin Aulija (1238-1325), koji je bio sahranjen izvan Delhija – tamo gde se sada nalazi Nju Delhi. I njegov je dargah – zajedno sa susednom džamijom i dargahom Amira Husra, velikog indijskog sufijskog pesnika koji je bio njegov učenik – postao sveto mesto koje svake godine posećuju stotine hiljada poštovalaca. Krajem 19. veka Maula Bakš, deda Inajata Kana i čuveni muzičar, postao je prvi direktor Muzičke akademije (Gajanšale) u Barodi. Bio je čovek vrlo širokih pogleda i spajao je mnoge različite pravce indijske muzike. U toj porodičnoj tradiciji je Inajat Kan odgajan tako da od njega postane istaknuti mistik predodređen da raširi sufizam i da njegovu mudrost donese na zapad. Tako sufizam nastavlja svoje putovanje. Napomene 1. Citirao A.J. Arberry, An Introduction To the History of Sufism, Longman, Green, London, 1942, str. 44. 2. Za dodatne podatke videti knjigu L. Hoyack-a De Soefi Gedachte, jun 1954. 3. Iz knjige A.J. Arberry-a Sufism: An Account of the Mystics of Islam, London, 1950, str. 52-53. 4. L. Hoyack: 'De Wijsheid van Hermes Trismegistos', iz De Soefi Gedachte, septembar 1954, str. 66 (citirano iz knjige H. Brugsch-a Religion und Mythologie der alten Egypter). 5. The Sufi Message of Inayat Khan, II, str. 202. 6. Hoyack, 'De Wijsheid', str. 68. 7. The Sufi Message, X, str. 203. 8. ibid, IX, str. 173. 9. ibid, str. 173. 10. ibid, str. 174. 11. Citirano iz Emergence, Journal for Evolving Consciousness, 1, str. 8. 12. ibid, str. 8. 13. Videti pronicljivu analizu R.C. Zaehner-a u njegovom delu Hindu and Muslim Mysticism. 14. Arberry, Sufism, str. 36. 15. ibid, str. 37. 16. R.A. Nicholson, The Mathnavi of Jelal-ud-Din Rumi, E.J.W. Gibb Memorial Series, Lucas, London, 1972, str. 5.

17. The Sufi Message, X, str. 141. 18. Complete Works of Pir-o-Murshid Hazrat Inayat Khan, original texts: Lectures on Sufism 1923, 1, January-June, East-West Publications, London/The Hague, 1989, str. 145. 19. Mystical Poems of Rumi, preveo A.J. Arberry, University of Chicago Press London, 1968, str. 11. 20. ibid, str. 18-19. 21. ibid, str. 9-10. 22. ibid, str. 30. 23. Poems from the Divan of Hafiz, Javidan Publication, 1963, str. 25. 24. ibid, str. 65. 25. ibid, str. 34. 26. The Bustan of Saadi, The Wisdom of the East Series, John Murray London, 1911, str. 23. 27. The Sufi Message, XI, str. 115. 28. The Gulistan or Rose Garden of Saadi, preveo Edward Rehatsek, George Allen & Unwin, London, 1964, str. 105. 29. ibid, str. 88-89. 30. Videti Arberijevu knjigu An Introduction to Sufism, str. vi-x. 31. Ovaj red su osnovala dva ranija člana porodice Suhravardi, a ne prethodno pomenuti slavni Šihabudin Jahja al Suhravardi. 32. W.D. Begg, The Holy Biography of Hazrat Khwaja Muin-ud-Din Chishti, W.D. Begg, Ajmer, 1960, str. 51. 33. ibid, str. 107. 34. ibid, str. 113. 35. Videti knjigu Khwaja Gharib Nawaz, str. 97. Autor je Zahurul Hassan Sharib.

2

Hazrat Inajat Kan (1)

Detinjstvo

Inajat Kan je rođen u Barodi, u Indiji, 5. jula 1882. godine. Baroda je bila napredna pokrajina. Njen maharadža Sajađi Rao Gekvar ovako je opisao svoje ideale vezane za Indiju:

«Indija ne treba više da bude zemljoradnička zemlja, i mora da zauzme svoje mesto među trgovačkim i industrijskim nacijama. Ne mogu da zamislim nijednu uzvišeniju misiju od toga da se Zapad upozna sa njenom filozofijom a da ona od njega usvoji naučna znanja, da pruži Evropi čistotu življenja i da se ugleda na njene političke ideale, da usadi duhovnost u umove Amerike i da ovlada načinima poslovanja njenih trgovaca.»

Taj ideal udruživanja najznačajnijih vrednosti Istoka i Zapada kasnije je postao jedan od ciljeva Sufijskog pokreta Inajata Kana. Inajat Kanov deda s majčine strane, Maula Bakš, imao je veoma važnu ulogu u njegovom životu. Maula Bakš je dobio ime od jednog derviša koji je pripadao ćištijskom sufijskom redu i koji ga je zamolio da mu nešto otpeva, dao mu svoj blagoslov i rekao mu: «Tvoje ime će biti Maula Bakš, 'Onaj koji ima bogomdani talenat', i biće poznato diljem Indije, jer će ga tvoja muzika učiniti slavnim» (B, str. 19). Nekoliko godina kasnije Maula Bakš je bio prihvaćen za jedinog učenika Gasita Kana, jednog od najvrsnijih indijskih pevača. Od svog učitelja je naučio sve što se moglo naučiti i ostao je uz njega sve do njegove smrti. Potom je počeo da putuje po Indiji, zadržavajući se na dvorovima mnogih maharadža i dobijajući najviša priznanja za svoju umetnost. Tako je imao priliku da se upozna i sa muzikom severne Indije – pod jakim uticajem persijske i arapske muzike – i sa jednostavnijom muzikom juga, koja se smatrala za svetu i religioznu. Njegova muzika

počela je da odražava veštinu severa zajedno sa dubinom juga. Cilj mu je bio da razvije sistem muzičkih znakova koji bi ujedinio severnjačku i južnjačku praksu u toj oblasti, sistem koji bi bio prihvatljiv u celoj Indiji. (2) Takođe je, pripremajući se za predstavljanje vicekralju, proučavao i zapadnu muziku. Kada se posle mnogo godina vratio u Barodu, napredni maharadža osnovao je Gajanšalu (Muzičku akademiju) i postavio Maulu Bakša za njenog prvog upravnika. Ovome je to omogućilo da ostatak života, sve do smrti 1896. godine, posveti usavršavanju i poučavanju indijske muzike. Akademija je pod njegovim vođstvom bila svakome pristupačna, bez obzira na kastu, veroispovest, pol i muzičko nasleđe. Smatrao je da muzika treba da čini osnovu obrazovanja svakog deteta, zato što snažno utiče na karakter. Dom Maule Bakša postao je sastajalište filozofa i pesnika isto koliko i muzičara, pošto su maharadžine reforme privukle u Barodu neke od najboljih umova Indije i iz islamske i iz hinduističke vere. Maula Bakš je bio odgojen kao musliman, ali je uviđao i priznavao lepotu u svim religijama i mnogi od njegovih učenika bili su bramani. Takva je bila atmosfera u kojoj je Inajat Kan odrastao: inspirativna muzika, sveobuhvatno gledište otvoreno za sva ljudska bića bez pravljenja ikakvih razlika, služenje svima ujedinjavanjem dva pola indijske muzike. Bilo je sasvim prirodno da se između Inajata i njegovog dede uspostavi veoma blizak kontakt.

«Dečakova žudnja je neodoljivo privlačila čitavu dušu njegovog dede, i ovaj ga je bodrio i nadzirao sa uverenjem da taj dečak predstavlja najsavršeniji plod postojanja uloženog u dostizanje ideala.» (B. str. 29)

Dok je Inajat bio dečak, njegov deda je imao običaj da ga probudi ujutro i da celo prepodne provede sa njim u vežbanju, pevanju i učenju muzike. Kako se dečak razvijao, tako mu je Maula Bakš posvećivao sve više pažnje, a Inajat je bio izuzetno prijemčiv i upijao šarm ličnosti Maule Bakša i sve ono što je u njegovom dedi bilo dobro i lepo.» (B, str. 44) Inajatov otac, Mašeik Rahmat Kan, takođe je poticao iz porodice muzičara, pesnika i mistika. Putujući po Indiji sreo je jednog učitelja i zapitao ga gde bi trebalo da ide. Učitelj je rukom pokazao u pravcu Barode i on je otišao tamo. Rahmat Kan je sklopio duboko i prisno prijateljstvo sa Maulom Bakšom; oženio se njegovom ćerkom i svesrdno pomagao svom tastu u njegovom radu na Muzičkoj akademiji. Rahmat Kan bio je izvrstan pevač klasične drupad muzike. Rahmat Kan je bio strog čovek, ali odan i plemenit. I, kao što piše u Biografiji: «Smatrao je da su najvažnije stvari u životu srdačno postupanje

i učtivost, i izuzetno se trudio da poštedi tuđa osećanja» (B, str. 31). O Katidđi Bibi, Inajatovoj majci, malo toga piše u Biografiji, ali se nameće utisak da se radilo o divnoj, nežnoj ženi koja je bila pobožna, ljubazna i plemenita. Imala je široka interesovanja i vladala je arapskim, persijskim i urdu jezikom. Prema slugama je bila pažljiva isto kao prema deci, uvek održavajući skladnu atmosferu. Nije htela da ima učešća u imovini svoga oca: «Neka Bog blagoslovi moju decu; ako su nasledili uzvišene osobine moga oca, to je sasvim dovoljno, i ne treba im njegova svojina. Koliko će dugo trajati taj ovozemaljski imetak? Ono što zavređuje najveću pažnju je samo jedna stvar, a to je duševnost njihovog dede; to je ono što mogu da naslede» (B, str. 33). Pre Inajatovog rođenja njegova majka je imala snove u kojima je videla Hrista kako dolazi i leči je; ponekad se pojavljivao Muhamed i blagosiljao je, ponekad bi se našla usred proroka i svetaca koji su se brinuli o njoj ili je primali u svoje društvo, ili iščekivali nešto i spremali se za trenutak koji su predvideli. Po prirodi pobožna, skromna, čedna i nenametljiva, nije govorila o svojim snovima nikome izuzev Bimi, svojoj baki, koja je takođe bila vrlo pobožna i u to vreme jako stara. Bima je rekla: «To su dobre vesti, ali i veliki teret i odgovornost za tebe kao majku, a i za onoga ko će prispeti. Ne govori nikome o tome, već traži zaštitu od Boga i pomoć od onih koje vidiš u snovima» (B, str. 33). U takvoj duhovnoj porodici i okruženju Inajat Kan je rastao kao izuzetno nadaren mladić. Njegove sklonosti, način razmišljanja, njegovi ideali i iskustvo pripremali su ga za uzvišenu misiju njegovog života. Biografija pruža izvrstan opis njegovog života kao dečaka i mladića u Indiji, sa mnogim nadahnjujućim pričama o njegovim susretima sa muzičarima, misticima i učiteljima u čarobnom svetu indijskih prinčeva. Mnoge od tih priča pružaju rasvetljujući uvid u duhovni život i u sufizam. Ovde mogu da se iznesu samo osnovna skica i nekoliko primera, kao što je ovaj: «Najveća radost mu je bila da podeli svaki kolač ili slatkiš koji bi dobio sa svojom braćom ili drugovima u igri» (B, str. 37). Snažno je saosećao sa nevoljama i patnjama svojih bližnjih, i često bi se povlačio u samoću i u tišini meditirao. Već u detinjstvu pokazala se njegova sklonost ka mistici, pošto bi «veoma često usred velike aktivnosti ili uzbuđenja, među svojim rođacima i prijateljima, Inajat bio sasvim miran i odavao utisak nekog ko je iznad svega što ga okružuje» (B, str. 41). Od početka je dolazio u dodir sa različitim religijama, nadahnjivao se njima, i doživljavao i izražavao suštinsku doslednost istine u svim religijama. To je počelo kada je, iako iz muslimanske porodice, bio poslat

u marati (hindu) školu, u kojoj se predavalo na jeziku vladajuće grupacije i koja je bila smatrana najsavremenijom mada je školovanje još uvek bilo vrlo staromodno. (3) I deda i otac su ga, videvši njegovo zanimanje za duhovnost, upoznali sa mnogim mudracima i jogijima. Dečak bi sasvim mirno sedeo, upijajući atmosferu koja se širila oko njih. Kada je upoznao Hamsasvarupu, veoma nadahnjujućeg svamija (svetog čoveka), Inajat je osetio snažnu naklonost prema hinduizmu. Voleo je da proučava Bhagavadgitu i podjednako dobro je vladao marati jezikom hinduističkih učenjaka, guđarati jezikom kojim su govorili mnogi Parsi, prijatelji njegove porodice, kao i jezikom kojim se govorilo u njegovom vlastitom domu a koji je danas poznat kao urdu. Istovremeno je redovno obavljao muslimanske molitve i imao urođenu naklonost prema Muhamedu (B, str. 53). Kasnije je, tokom boravka u Hajderabadu, upoznao mnoge Parse i stupio u vezu sa jednim prvosveštenikom njihove drevne zoroastrijanske religije, koji je bio očaran Inajatovim pretvaranjem njihovih duhovnih pesama u rage, pošto ih je mladić pevao sa takvim zanosom i dubokim poštovanjem kao da je ponikao u toj tradiciji» (B, str. 72). Nakon što je Inajat pronašao svoga muršida (4), jedan ortodoksni musliman se jednom prilikom požalio tom muršidu na njega zato što «među njegovim prijateljima ima i ljudi iz drugih religija, Hindusa, Parsa, hrišćana i Jevreja», ali Inajatov muršid mu je odgovorio: «Dok ti vidiš Inajatov spoljni izgled, ja vidim njegovo unutarnje biće. Ne mogu baš tačno da ti kažem ko je Inajat i šta mi on znači, sem da je on moj voljeni murid i da sam ponosan na njega» (B, str. 77-78). Inajat se živo interesovao i za život na Zapadu. Voleo je da čita o njemu i učio je engleski jezik. Čim je stekao osnovno znanje engleskog, služio se njime i usavršavao ga u razgovoru sa svakim Englezom na kojeg bi naišao. Takođe je učio o evropskoj muzici od svog strica Alaodina Kana (dr A.M. Patan), koji se školovao u Londonu na Kraljevskoj muzičkoj akademiji. Sve je to bilo od koristi u Inajatovoj pripremi za životnu misiju u zapadnom svetu. Otac ga je naučio mnogim važnim stvarima. Pošto je video da Inajat ima snažnu sklonost prema usamljeničkom i isposničkom životu u prirodi, potrudio se da uspostavi ravnotežu pokazujući mu i važnost života u svetu, tj. u društvu. ''Jer, svet je stvoren sa nekom svrhom'' (B, str. 55). Pokazao je Inajatu lepotu ljubavi prema bližnjima i pomaganja drugima. Učio ga je da govori istinu, da vodi čedan život i da veruje u Boga. To poučavanje «prodrlo je duboko u Inajatovo biće. Kao da je nešto u njegovoj prirodi izbilo na površinu» (B, str. 56).

Godine 1896, neposredno posle Inajatovog četrnaestog rođendana, preminuo je Maula Bakš. Gubitak dede, te magične ličnosti koja ga je tako dobro razumela i bila mu i prijatelj i učitelj, predstavljao je veliki udarac za Inajata. Taj ''veliki bol rastanka još više mu je otvorio srce za pitanje života i smrti'' (B, str. 58).

Prva putovanja po Indiji

Njegovi roditelji su zaključili da bi promena životne sredine pomogla Inajatu Kanu da savlada žalost. Bilo mu je dopušteno da prati oca, na poziv nepalskog maharadže, na skup istaknutih indijskih muzičara. To je bio početak Inajatovih putovanja po Indiji. U toku sledećih 14 godina proputovao je celu Indiju. Ovde priložena mapa pokazuje gde je sve stigao. Opis tih putovanja u Biografiji deluje bajkovito, dočaravajući lepotu indijske prirode. Na prvom putovanju u Nepal šest dana su se van bilo kakvih staza kretali kroz šumu. Maharadža je poslao nosiljke za goste, ali Inajat je više voleo da pešačeći uživa u lepoti prirode, netaknutoj šumskoj divljini i ptičjem poju. Drveće koje stotinama godina stoji u miru, na mestu koje čovek nikada nije zaposeo, pružalo mu je osećaj spokojstva. ''U svakoj savijenoj grani video je Božju ruku koja blagosilja'' (B, str. 59).

- Ilustracija 2: Putovanja Inajata Kana po Indiji Države: Avganistan, Pakistan, Tibet, Nepal, Bangladeš, Burma, Indija, Sri Lanka. Mesta: Delhi, Katmandu, Džaipur, Agra, Sigoli, Ađmer, Tonk, Benares, Patan, Muršidabat, Daka, Gvalior, Kalkuta, Baroda, Idar, Bombaj, Sekunderabad, Rangun, Gulbarga, Hajderabad, Bangalor, Madras, Misor, Kumbakonam, Nagapatinam, Tanđor, Tričinapoli, Kočin, Travankor, Kandi, Kolombo. Ta putovanja bila su izuzetno značajna za Inajatov muzički i duhovni razvoj. U Katmanduu, glavnom gradu Nepala, Inajat je imao priliku da sluša veličanstvene indijske pevače. To je potpomoglo njegov stalni napredak u muzičkom znanju i umeću. Takođe je uvideo da muzika može da uskladi ličnosti muzičara; i više nego ikada je naučio da muziku smatra svetom. No, istovremeno je primetio da su «oni koji se nisu potpuno udubili u muziku, naprotiv, skloniji zabavi i površnosti, i da ih više privlače razonoda i veselje, neobuzdana osećanja i nepromišljene strasti» (B, str. 61).

Takođe mu se nije dopadala sklonost mnogih muzičara da veličaju svoje pokrovitelje maharadže i da im laskaju, kako bi stekli njihovu naklonost. Uvideo je da to vodi kvarenju indijske muzike. Za vreme jedne svoje kasnije posete Bombaju 1902. godine, ustanovio je da je indijska muzika zaista unižena i da preovlađuje sklonost ka lakim rešenjima i površnosti. Shvatio je da je razlog za to činjenica «da je prava muzika vekovima bila izvođena uglavnom u palatama a retko u hramovima, tako da je javnost sve vreme bila neupućena u nju» (B, str. 66). Stoga je često bivao razočaran slabom reakcijom publike na njegovu muziku. Tada bi pevao samom sebi, i to je činio veoma uspešno. Posle nekih godinu dana Inajat se sa ocem vratio u Barodu. Majka ga je radosno dočekala, i majka i sin su razvili veoma prisan odnos i uzajamno razumevanje. Zbog toga je majčina neočekivana smrt posle kratke bolesti za njega predstavljala težak udarac. Tada je Inajat počeo sam da putuje i dobijao pozive da peva na dvorovima raznih maharadža. Postigao je veliki uspeh u Misoru i dostigao vrhunac svoje muzičke karijere u Hajderabadu, gde se nadao da će pevati za vladara Nizama. Posle šestomesečnog strpljivog čekanja, tokom kojeg je vežbao i napisao jednu knjigu o muzici, jedan prijatelj ga je upoznao sa premijerom, koji je bio impresioniran Inajatom i predstavio ga Nizamu. Taj vladar je shvatao i cenio njegovu muziku i duhovnu atmosferu koju je ona stvarala. Biografija ovako opisuje Inajatov susret sa Nizamom:

«Kada je stigao pred Nizama, između njih se smesta uspostavilo razumevanje. Nizam je i sam bio pesnik i muzičar, tako da je osetio snažan poziv u carstvo muzike koji mu je došao preko Inajata. U isti mah, Inajat je bio impresioniran Nizamovom jednostavnošću i ljubaznošću, kao i izvanrednim razumevanjem ljudske prirode. Nizam je naslutio da je Inajatov muzički talenat samo plašt ispod kojeg se krije neka čudesna tajna, koju je težio da dokuči» (B, str. 70).

Kada mu je bilo postavljeno pitanje o tome, Inajat je objasnio magiju svoje muzike na sledeći način:

«Pošto je zvuk vrhovni izvor ispoljavanja, on je sam po sebi tajanstven. Stoga svako ko poseduje znanje o zvuku zaista poznaje tajnu univerzuma. Moja muzika je moja misao, a moja misao je moje osećanje. Što dublje uranjam u okean osećanja, to su divniji biseri koje iznosim u obliku melodija. Tako moja muzika proizvodi u meni osećanje koje zatim obuzima i publiku. Moja muzika je moja religija, tako da ovozemaljski uspeh nikada ne može da bude odgovarajuća

cena za nju; jedini moj cilj u muzici je da dostignem savršenstvo» (B, str. 70).

Nizam je bio duboko impresioniran. Dao je Inajatu ime Tansen, po slavnom pevaču u Akbarovoj palati velikana, i stavio mu je na prst prekrasni smaragdni prsten. To je Inajata učinilo poznatim u celoj Indiji, pošto je dvor u Hajderabadu bio vodeći u zemlji. Nakon toga je svuda bio pozivan da peva, mada je isprva boravio samo kod Nizama. Na svojim kasnijim turnejama izvodio je muziku na mnogim indijskim kneževskim dvorovima. Od samog početka Inajat je koristio priliku da tokom svojih putovanja obiđe sveta mesta i da se upozna sa velikim sufijima i učiteljima. U Katmanduu je naišao na jednog starog sufija čija predivna ličnost ga je oduševila. Jednog dana je jašući brdima

«ugledao u daljini nekoga kako sedi na mestu na kojem teško da bi se iko ikada mogao videti. Stigavši do njega, ustanovio je da je taj čovek mahatma koji sedi i ko zna otkada meditira na tom samotnom mestu. Kad su im se pogledi susreli, Inajata je ispunilo ushićenje, a spokoj kojim je bila prožeta atmosfera koju je mahatma stvorio oko sebe bio je neizreciv. Činilo se kao da svo drveće i svaki list na njemu nepomično s poštovanjem stoji pred mahatmom. Kao da se i vetar koji uvek duva privremeno smirio pod uticajem savršenog mira prouzrokovanog spokojstvom njegove duše. Inajat je pevao tom mahatmi i zauzvrat dobio blagoslov njegovog nadahnjujućeg pogleda. Nakon toga je često odlazio na to mesto, ponekad sa svojom vinom (5), i stekao mahatminu naklonost. Svetlost, snaga i mir koje je dobio od njega obeležili su karijeru koja mu je bila predodređena» (B, str. 62-63).

Duhovna potraga Inajata Kana

Kasnije je, tokom boravka na dvoru Nizama od Hajderabada, Inajat počeo da posvećuje sve više vremena kontemplaciji. Tokom noći bi ustajao da meditira, i počeo je da oko sebe oseća blistavu svetlost. Kasnije ga je glas ''Alah ho akbar, Bog je velik'' budio u noći. Tada bi ustajao i satima sedeo u tišini. Jednom prilikom je «zatvorenih očiju video kako se neko pojavljuje pred njim i ugledao lice neopisive lepote. Sutradan je Inajat taj svoj unutarnji doživljaj ispričao jednom prijatelju, koji mu je rekao: ''Sada si stigao do tačke na kojoj treba da potražiš muršida''» (B, str. 73).

Tako se dao u potragu za učiteljem. Prvo je nekoliko svetaca kojima se obratio odbilo da ga vodi, ukazujući mu umesto toga izuzetno poštovanje. Potom je u Hajderabadu posetio čuvenog učitelja maulanu Kair-ul-Mubina, zbog kojeg je i sam Nizam često ponizno stajao u uglu da bi čuo njegovu propoved. Čak i maulana je rekao: ''Ja? Ja ne zaslužujem tu privilegiju. Nisam dostojan toga.'' On je u Inajatovim očima video ono što ovaj nije izrazio rečima, osećanje dubokog poštovanja, na koje je odgovorio: ''Ja sam tvoj sluga, tvoj rob'' (B, str. 75). Ali onda, kao što se u Biografiji navodi:

«Nekim izvanrednim sticajem okolnosti dobio je telepatsku poruku, usled koje je zatražio od jednog dečaka da otvori vrata i pripremi sedište, posle čega se okrenuo svojim posetiocima i rekao: ''Hazrat (Učitelj, Gospodar) dolazi.'' Sledećeg trenutka se na vratima pojavila jedna ličnost koja kao da je sišla sa neba i počela blago i otmeno da korača po zemlji, koja nije bila njen dom. Međutim, Inajatu taj lik ipak nije bio nepoznat. Sinulo mu je da je to isto ono lice koje je viđao u meditaciji. Pošto se smestio na sedištu pripremljenom za njega, Učitelj ga je pogledao i činilo se kao da ne može da odvoji oči od njega. Taj susret njihovih pogleda u trenu je oživeo, da tako kažemo, iskonsku bliskost. ''Ko je ovaj mladić? On mi silno privlači dušu'', rekao je Učitelj. Maulana mu odgovori: ''Vaša Svetosti, ovaj mladić je muzički genije i žudi da se potčini vašem neuporedivom vođstvu.'' Učitelj je smesta pristao da ispuni Inajatovu želju i na licu mesta ga je inicirao. Inajat je napisao pesmu posvećenu svome muršidu, koja je ovako glasila:

Uzeo si me za ruku, moj poštovani posvetioče, i sada je moj ponos u Tvojoj ruci. Dao sam Ti srce, moje jedino blago; ništa mi nije ostalo, i to me čini srećnim. Opio me je pehar koji mi Ti dade, te mi više nikakav nektar ne treba. Kao Josif si mi osvojio srce, kao Hrist si me digao iz mrtvih, kao Mojsije si mi preneo Poruku, kao Muhamed si mi pružio pehar, Tvojom milošću Inajat ima sve za čime je čeznuo, budi blagosloven, Spasitelju, moj Gospode.

Otpevao je tu pesmu svome muršidu, i ona je na ovog ostavila veoma dubok utisak. Položio je ruke na Inajatovu glavu i blagoslovio ga, rekavši: ''Budi blagosloven Božanskom Svetlošću i prosvetli sve koje Alah ljubi.''» (B, str. 75-76)

Otada se razvio veoma dubok učeničko-učiteljski odnos između Inajata i njegovog muršida, Sajeda Muhameda Abua Hašima Madanija. Inajat je odlazio kod njega što je češće mogao i «otvorenog srca sedeo u prisustvu muršida, poput prazne čaše u koju su mogle da se uliju prosvetljujuće reči, opojni pogled i uzdižuća atmosfera kojom je bilo nabijeno sve što je okružavalo njegovog muršida» (B, str. 76). Kad bi se vratio kući, satima je ostajao nem. A kada je bio sa svojim muršidom uviđao je da se

«svi problemi rešavaju bez ikakve potrebe da nešto zamoli ili zatraži. Inajat je shvatio da reči uopšte nisu neophodne, i da je samo prisustvo muršida bilo svetlost koja prosvećuje umove onih koji su bili u njegovoj nazočnosti. Sve što se činilo teškim i nejasnim postajalo je jednostavno i krajnje jasno. Kao da mu je i pre toga sve bilo poznato, pa ipak zaklonjeno od njegovih očiju, i da se u prisustvu njegovog muršida sve razotkrivalo» (B, str. 80).

Njegovi prijatelji su primetili izvanrednu promenu u njemu; postao je sasvim drugačija osoba. I njegovo pevanje se promenilo. Nizama je to zadivilo i pokušao je da ga zadrži na svom dvoru, ali Inajat je počeo da žudi za slobodom. Našao je nešto što je bilo neuporedivo privlačnije od svetovne velelepnosti dvora. Kada je 1908. godine njegov muršid napustio ovaj svet – zatraživši oproštaj od svih oko sebe, moleći se za njih i dajući im svoje blagoslove – u Inajatovom srcu je ostala bolna praznina. Raskošni Nizamov dvor više ga uopšte nije privlačio. Stoga je pošao na hodočašće indijskim svecima. Prethodna mapa pokazuje kuda se sve kretao. Još jednom je sreo mnoge učitelje i sufije. Duboko ga je nadahnula poseta grobnici Muinudina Ćištija, osnivača ćištijskog sufijskog reda u Ađmeru, kojem je i njegov muršid pripadao. Slušajući noću pevanje jednog fakira bio je ganut do suza.

«Sedeći na svojoj prostirci sa brojanicom u ruci, razmišljao je o tome kako su sva veština i ugled koje je stekao bili krajnje beskorisni kad se radi o njegovom nađatu ili spasenju. Shvatio je da ovaj svet nije ni pozornica postavljena za našu zabavu, ni pijaca za zadovoljavanje naše sujete i gladi, nego škola za učenje teške lekcije. Stoga je odlučio da

sledi sasvim drukčiji put od onog kojim se dotada kretao, i okrenuo je novu stranicu u svom životu» (B, str. 86).

Pitao se šta da radi: «''Da li da postanem derviš i živim od milostinje? Ako to učinim (razmišljao je), predstavljaću teret za one koji zarađuju za život.'' Mislio je: ''Ukoliko rešim da zarađujem i počnem da prodajem svoju muziku za novac, to bi bilo gore od ropstva; osim toga, to bi bilo bacanje bisera pred svinje.'' Vređalo ga je to što je video kako se loše u njegovoj zemlji bogataši odnose prema muzici i njegovoj profesiji. Zaključio je da bi najbolje bilo da pokuša da svojim slobodnim duhom uzdigne indijsku muziku do njene stare slave» (B, str. 89).

Stoga je putovao i u mnogim mestima držao koncerte i predavanja o muzici. No, «muzika je bila samo odeća njegovog bića. Po ceo dan je posmatrao derviše i fakire i razgovarao sa njima, a najveći deo noći je provodio u bdenjima; u zoru je pevao pobožne pesme, a uveče je meditirao uz muziku» (B, str. 89). Doživeo je mnogo divnih i nadahnjujućih susreta. Jednog dana je posetio jednog bramana koji je bio čuveni vidovnjak. Kad su ostali nasamo, taj braman mu je rekao:

«Ti treba da odeš na Zapad... Tamo ćeš obaviti veliki posao koji sada ne može da ti se saopšti. To ti neće doneti bogatstvo, ali u pitanju je posao koji ne može ni da se zamisli. Zato, prikupi hrabrost i svi će se oblaci razići» (B, str. 109).

Inajat je tada došao do vrhunca svoje duhovne potrage. U trenutku je mogao da dospe u stanje samadija. Kao što Biografija opisuje:

«Čim bi počeo da izvodi svoju muziku, uzdigao bi se iznad zemaljskih sfera. Uskoro bi ne samo on, nego i svi oni koji su sedeli oko njega postajali opčinjeni i osećali se ushićeno, u čemu je on nalazio svrhu svog posedovanja muzičkog dara. Ljudi nisu bili svesni gde se nalaze ni šta slušaju, i nisu mogli da shvate u koju sferu su podignuti sa zemlje. Pošto bi završio sa svojom muzikom, Inajat bi pao u zanos, a svi ostali su izgledali kao da su izgubljeni u magli.»

Tako je muzika «izvršila svoj zadatak u njegovom životu; nastupio je trenutak za novu životnu etapu» (B, str. 111). Tada je shvatio zbog čega je nedugo pre toga izgubio sve svoje ordenje koje mu je bilo dodeljeno za njegov muzički uspeh. On je tih godina zaista bio izgubio i sve one koji su ga vodili: svoga dedu, svog oca i majku, i svoga muršida. Osećao je da čoveku zapravo ništa ne pripada. U njegovoj svesti jasno se isticalo ono mu je njegov muršid rekao: «Putuj u svet, dete

moje, i uskladi Istok i Zapad harmonijom svoje muzike. Na sve strane širi mudrost sufizma, jer upravo zbog toga te je tako izdašno obdario Alah, Milosrdni i Samilosni» (B, str. 111). Obavljene su završne pripreme; došlo je vreme za njegovu misiju. Niko ga nije zadržavao; put pred njim bio je čist, i 13. septembra 1910. godine Inajat je krenuo iz Indije za Sjedinjene Američke Države. Stariji od dva njegova preživela brata, Muhamed Ali Kan, pošao je sa njim. Inajat se uzdao u božansko vođstvo i zaštitu. Kasnije je u svojoj autobiografiji napisao: «Sudbina me je prenela iz sveta lirike i pesme u svet industrije i trgovine... Rekao sam zbogom svojoj otadžbini Indiji, zemlji sunca, i krenuo za Ameriku, zemlju moje budućnosti» (B, str. 121). Njegov rad na širenju sufijske poruke u zapadnom svetu je započeo. Napomene 1. Građa za ovo poglavlje uzeta je iz prvog dela knjige Biography of Pir-o-Murshid Inayat Khan, East-West Publications, London/The Hague, 1979. Citati iz nje označeni su kao (B, str...). 2. Zanimljivi podaci o motivacijama i ciljevima Maule Bakša u njegovom traženju muzičke reforme i unapređenja mogu da se nađu u knjizi E. de Jong-Keesinga Inayat Khan: A Biography, East-West Publications, London/The Hague, 1974. 3. Živopisni dodatni prikazi životnih okolnosti u Barodi u to vreme nalaze se u memoarima Pages in the Life of the Sufi, čiji je autor Murshid Musharaff Khan, Sufi Publishing Company, 1971. 4. Muršid je indijska reč za duhovnog vodiča. Pir-o-Muršid (Najviši Učitelj i Vođa) je predvodnik duhovne škole. Učenici se zovu muridi. 5. Vina je indijski muzički instrument sličan gitari, s tim što ima dve velike tikve, po jednu na svakom kraju.

3

Sufijevo putovanje na Zapad

Ugledavši Kip slobode dok je uplovljavao u njujoršku luku, Inajat Kan je osetio da ona ''čeka na trenutak da se izdigne iz materijalne slobode u duhovnu slobodu'' (B, str. 123). (1)

Prispevši u Njujork, imao je utisak da se nalazi u potpuno drugačijem svetu, svetu abnormalne aktivnosti u kojem ''kao da se sve kreće'' (B, str. 123). Ali, pošto je donosio poruku jedinstva, verovao je da će biti u stanju da se prilagodi ljudima i okolnostima. Došao je da prenese sufijsku poruku; ali, osećao je da je u početku jedino njegovo sredstvo muzika, njegov poziv, a u tome su mu pomagali njegov brat Mahebub Kan i rođak Muhamed Ali Kan, koji su takođe bili odlični indijski muzičari. I zaista, muzika im je otvorila prva vrata; dobijali su pozive za održavanje koncerata i predavanja o indijskoj muzici, prvo na Kolumbija univerzitetu u Njujorku, a potom i na zapadnoj obali na UCLA-i Berkliju. Tako su počeli da uspostavljaju kontakte. Međutim, osećali su da je njihova muzika «bila stavljena na težak ispit u tuđoj zemlji, u kojoj je ličila na stare novčiće donete u banku koja posluje sa novcem koji je trenutno u opticaju» (B, str. 123). Što se tiče njegovog stvarnog cilja – donošenja sufijske poruke zapadnom svetu, on je shvatio da vreme još nije sazrelo. U početku mu je trebalo vremena da prouči zapadni svet i psihologiju njegovih ljudi kako bi dokučio na koji način može da sprovede svoju misiju. Uvideo je da njegov posao na Zapadu predstavlja ''teži zadatak nego što je to ikada mogao da pretpostavi'' (B, str. 179). Za takav zaključak postojalo je mnoštvo razloga. Pre svega, on nije imao iza sebe nikakvu organizaciju koja bi ga podržavala; uz to, stigao je u potpuno različit svet, u kojem nije imao ni

poznanstava ni pristalica. U takvoj situaciji često mu je nedostajalo i novca; kasnije je napisao da se ''siromaštvo ispostavilo kao moj najogorčeniji neprijatelj'' (B, str. 185). Nije krio da je bilo ''nekoliko prilika koje su mi pružale mogućnost velikog bogaćenja'' (B, str. 185), ali one nisu bile u skladu sa njegovim principima. Odlučio je da se odrekne takvog profita, osećajući da više snage dobija držeći se svog principa potpune slobode i nezavisnosti. Sledećim rečima je dodatno objasnio svoj stav o tome:

«Mnogi su se pitali da li je bilo van moći jednog mistika da sebi pribavi bogatstvo, ukoliko mu je ono bilo jako potrebno kao što je meni bilo. Nisam umeo da na to pitanje dam sasvim jasan odgovor, ali nikada nisam osećao da mi je nemoguće da se obogatim ukoliko to želim. Međutim, moj život je po tom pitanju bio nalik životu ptice, koja mora da se spusti na zemlju da bi pojela neko zrno, ali stvarnu radost nalazi u letenju vazduhom. Ako bi neko rekao ptici: ''U vazduhu nema zrnevlja, ostani na zemlji i tu ga skupljaj'', ona bi rekla: ''Ne, meni je potrebno tek nekoliko zrna. Ni tone zrnevlja koje leži na zemlji ne bi mogle da me namame toliko da odustanem od radosti letenja kroz vazduh.'' Tako ni ja nisam mogao da žrtvujem ono što me je zaista zanimalo u životu, čak ni da mi je bilo ponuđeno svo blago ovog sveta» (B, str. 185).

Osim tog materijalnog problema, postojale su i poteškoće svojstvene mentalitetu koji je u to doba preovlađivao na Zapadu. Suočio se sa brojnim predrasudama: protiv islama – bez obzira na to što je on sam došao sa univerzalnom porukom; protiv istočnjačke filozofije i sistema vrednosti; ponegde je čak postojala i predrasuda koja se ticala boje kože; otkrio je da se mnogi ljudi plaše mističnih, psiholoških ili okultnih ideja (B, str. 180); a razume se da su tokom Prvog svetskog rata i nacionalistička osećanja postala veoma jaka. Najzad, iskustvo mu je pokazalo da je zapadnjacima, čak i kada su bili impresionirani sufijskim idealom, bilo veoma teško da shvate i razviju ideju učeništva, koja je preko potrebna na mističkoj stazi. Uvideo je da ''na Zapadu nema učenika (sledbenika), iako ima učitelja''. Čak ni oni ''koji nastoje da ispolje duh učeništva nekako ne uspevaju da igraju tu ulogu'' (B, str. 187). Žene su bile spremnije da razumeju i prihvate njegov rad i sufijsku poruku, pošto su po prirodi osetljivije, a takođe i manje uvučene u delanje u svetu. Stoga su žene imale veoma značajnu ulogu u Inajat Kanovom radu na prenošenju sufijske poruke. Tako je njegov prvi daroviti murid i pomagač u Sjedinjenim Državama bila jedna žena: Ada Martin,

koja je kasnije dobila sufijsko ime Rabija. Kada je 1912. godine odlazio za Englesku, Inajat Kan joj je dao najvišu incijaciju i poverio joj ''brigu o održavanju niti Poruke'' u Americi. I dalje je osećao da još uvek nije u stanju da učini nešto veliko na unapređivanju i širenju sufijskog pokreta. To je pre bilo vreme za proučavanje i prilagođavanje i za stvaranje prvih kontakata. No, najvažnije je bilo to što je ''pronašao dušu koja je bila određena da bude moj životni partner'' (B, str. 126). Osećao je da mu je bilo potrebno «iskustvo porodičnog života, naročito života sa decom i različitim fazama njihovog razvoja, koje pruža potpunu predstavu o ljudskoj prirodi» (B, 183). Ora Bejker je bila jedan od njegovih studenata muzike. Inajat ju je snažno privlačio, a on je u svojim meditacijama primio saopštenje da je ona predodređena da mu bude supruga. Isprva ju je njena porodica sprečavala da ga prati u Englesku, ali ona je našla načina da ode sa njim, tako da su se 1912. godine venčali u Engleskoj (B, str. 184). Imalo su četvoro dece: dva sina – Vilajeta i Hidajeta, koji su kasnije imali značajnu ulogu u nastavljanju sufijske poruke; i dve kćeri – Nurunisu i Kairunisu. Nurunisa je postala junakinja francuskog pokreta otpora u Drugom svetskom ratu, u kojem je uzvišeno žrtvovala svoj život. U sledećoj etapi sufijskog putovanja Inajata Kana po Engleskoj, i dalje mu je bilo teško da napravi značajniji pomak u svojoj misiji. Uspostavio je neke zanimljive kontakte, ali reakcija na njegovu muziku bila je prilično slaba. Pošto mu je rečeno da bi interesovanje za nju bilo veće u Francuskoj, 1913. godine se preselio u Pariz. U njemu je stekao mnogo prijatelja koji su bili veoma otvoreni za indijsku muziku i upoznao se sa velikim kompozitorom Klodom Debisijem, koji je – kako je napomenuo – ''postao veoma zainteresovan za naše rage''. Izgleda da su upravo njima bile nadahnute neke docnije Debisijeve kompozicije. (2) Tokom njegovog boravka u Francuskoj, Inajatu Kanu je bilo ponuđeno da poseti Rusiju. Međutim, to se ispostavilo kao prilično neprijatno iskustvo: od njega i njegove braće se očekivalo da izvode svoju muziku za zabavu bogatijih ruskih staleža:

«Kao da je Bog želeo da mi pokaže, pre nego što je Rusiju zadesila velika nesreća (revolucija), kako su čak i čitavi narodi vođeni ka uništenju kada svojevoljno odaberu taj put. Da sam unapred znao o kakvom se pozivu radi, sigurno ga ne bih prihvatio. Ipak, Božja slava svugde je prisutna» (B, str. 135).

Uprkos nepovoljnom početku, putovanje se ispostavilo kao uspešno. Bio je pozvan na Carski muzički konzervatorijum, na kojem je njegova muzika

izazvala oduševljenje (B, str. 135). Stekao je mnogo prijatelja, osobito Sergeja Tolstoja, sina čuvenog pisca. U Rusiji je naišao na veliko interesovanje za religijske i filozofske teme. Njegova prva knjiga, Sufijska poruka duhovne slobode, bila je prevedena na ruski i objavljena. Takođe se upoznao i sprijateljio sa kompozitorom Skrjabinom, koji je smatrao da ''na Istoku postoji mnogo toga što bi moglo da se uvede u zapadnu muziku'' (B, str. 138). Inajat Kan se složio s tim i uzdao se da će na kraju takva muzika ''postati svetska muzika, koja će pomoći da se čovečanstvo ujedini'' (B, str. 138). (3) Dok nije otišao iz Rusije 1914. godine, Inajat Kan je postao privržen toj zemlji i njenom narodu. Dopadao mu se ruski jezik, koji mu se činio sličnim hindiju; video je idealizam Rusa i njihovu naklonost prema umetnosti, misticizmu i filozofiji. Na jednom skupu u domu vođe muslimana u Moskvi govorio je o bratstvu i naišao na izvanredan odziv ljudi iz mnogih istočnih zemalja. Za njega je to bila ''slika doma, ali ipak ne dom'' (B, str. 138). Vratio se 1914. godine u Pariz da učestvuje na muzičkom kongresu. Uskoro posle toga počeo je Prvi svetski rat, i on se sa porodicom prebacio u London i u njemu proveo ratne godine. Bilo je to teško vreme. Jedna anegdota iz Biografije pokazuje kako mu je bila pružena božanska pomoć u trenutku nevolje.

«Jednog dana je muršid stigao u grad u neočekivano vreme, tako da ga na stanici niko nije dočekao. Za vreme rata na ulicama nije bilo rasvete, a ni vozila. Muršid je bio prepušten sam sebi sa svim stvarima koje je trebalo nositi, sa rukama punim torbi i instrumentom. Hodao je cestom očekujući da će naići na nekoga ko bi mogao da mu pokaže put. Video je kako mu iz daljine prilaze neki ljudi. Kad im se približio shvatio je da su svi pijani i na vrhuncu razdraganosti. Glasno su se smejali. Uz dreku, koškanje i igranje prišli su muršidu koji je stajao u mraku natovaren silnim torbama. Jedan od njih ga je spazio i rekao: ''Hej, ko je ovo?'' Svi ostali su na to prsnuli u smeh. A muršidov pogled se na njih spustio poput groma; činilo se da su njihova opijenost i veselost iščezli u trenutku. Zatim ih je upitao za adresu koju je tražio, a oni su odgovorili: ''Odvešćemo te tamo.'' Jedan od njih je uzeo jednu muršidovu torbu, drugi drugu, a i treći je uzeo nešto, ali Muršid nije nikome hteo da da svoju vinu; međutim, dvojica među njima su mu je takoreći silom uzeli i mirno pošli putem kao da su na svetoj dužnosti. Više nije bilo ni najmanjeg znaka pijanstva. Kao da su svi bili obuzdani određenim utiskom koji je on odavao, a kojeg on sam

nije bio svestan do trenutka kad su rešili da ga otprate do njegovog odredišta» (B, str. 259-260).

- Ilustracija 3: Članak 'Vesnik' iz The Southern Daily Echo, 9. april 1919. V E S N I K Skup je tiho sedeo i čekao u velikoj predivnoj prostoriji; neki su sklopili ruke i oborili glave; neki su napregnuto gledali napred sa iščekivanjem; u nekima je radoznalost bila prikrivena kao da su bili obuzdani bestelesnom silom koja se nevidljivo širila iz mirisnih štapića. Situacija je bila takva da se čovek jedva usuđivao da diše, plašeći se da će osujetiti neko nepoznato prisustvo. Pepeljasti safiri setno su visili iz plameno-plave grnčarije na stočićima. Onaj kojeg su svi bez glasa čekali da vide, bešumno je ušao u svetlozlatnoj odori; na grudima mu je počivalo krilato srce ukrašeno dragim kamenjem. Lice mu je zračilo savršenim spokojem; mir se iz njega širio kao sjaj koji samo duša može da primeti. Sve lepe misli kao da su ušle u svoj dom da borave u njemu. Došao je sa porukom Ljubavi, Sklada, Jedinstva i Lepote. U stvari, on sam je bio sopstvena poruka – bio je oličenje svega što je došao da podučava. Za trenutak je zastao utonuvši u koncentraciju, uspostavljajući dodir sa Beskrajnim. A onda je tišina bila prekrasno začarana uzbudljivim ritmom dubokog, mističnog pevanja. Naglo je prekinuo svoju pobožnu pesmu i otvorio velike, blistave oči da, zračeći blagoslov duboko unutarnje sreće, pogleda sve prisutne. Polako je, kao da miluje, podigao ruku i obratio se: ''Duše Bogu drage.'' E.G.P.W. ____________________________________________________________ Inajat Kan je osećao da je''rat paralisao umove ljudi'' (B, str. 139). Rat je bio u žiži interesovanja, a ''glas mira je za mnoge uši bio akord koji unosi nesklad'' (B, str. 139). Uprkos tome, za njega je bio ugovoren niz predavanja, mada je često govorio pred veoma malobrojnom publikom. Upravo u tom periodu priklonili su mu se neki veoma predani muridi. Inajat posebno ističe gospođicu Gudinaf ''koja je predstavljala kamen-temeljac za građevinu Reda'' (B, str. 141). U njoj je otkrio duh učeništva, inače tako redak na Zapadu. I gospođa Sejnsberi Grin bila je od velike

pomoći, pogotovo u sprovođenju aktivnosti Univerzalnog bogosluženja. Polako je počinjao rad na širenju sufijske poruke: objavljivane su prve knjige; sufijski red je bio ozakonjen i osnovani su neki sufijski centri. Inajat Kan je i pored toga osećao da je to ''još uvek bilo vreme za oranje zemlje''. Kada se 1918.godine rat završio, Inajat Kan je imao utisak da su se okolnosti u Engleskoj dodatno pogoršale: ''srca su postala hladna usled naknadnih posledica rata'' (B, str. 147). Zbog toga je međunarodnu centralu Sufijskog pokreta premestio iz Engleske u Švajcarsku, u Ženevu, a sam se sa porodicom smestio u okolini Pariza, gde se ponajviše osećao kod kuće. Odatle je rad na širenju sufijske poruke počeo da napreduje. Posle jedne decenije pripremanja na Zapadu, iz njega je počela da se izliva neverovatna bujica nadahnutih predavanja. To je dovelo do osnivanja njegovih letnjih škola u Suresnesu, predavačkih turneja kroz mnoge evropske zemlje i još dva putovanja u Ameriku. Godine 1923. je ustanovio da je u SAD veoma teško «da se Poruka uopšte čuje, tako da se osećam kao da duvam u pištaljku usred buke hiljadu bubnjeva». Stvari treba da budu izložene ''u velikom stilu'' (B, str. 175), jer u protivnom je teško izazvati ikakvu reakciju. U vreme njegovog drugog obilaska Amerike njegova organizacija je bila jača; sastao se sa mnogim novinarima i održao svoje prvo predavanje u hotelu Valdorf Astorija u Njujorku pred velikom masom ljudi. Opisao je svoje utiske o tom događaju:

«Neki su došli zainteresovani reklamom, neki zato što su pročitali novinske izveštaje, neki su došli da vide nekakav fenomen na bini, a neki iz puke radoznalosti; neki su, pak, imali strpljenja samo pet minuta pošto su ušli u dvoranu. I pored toga cela stvar je protekla uspešno. To me je navelo da se zapitam šta svet želi: istinu ili laž. Duše nesvesno tragaju za istinom, ali su očarane lažima.» (B, str. 205)

Uprkos svemu, na tom putovanju je mnogo toga bilo postignuto. Kada razmotrimo predavanja iz tih godina, zapanjuje nas njihova sveobuhvatnost, dubina i jasnoća. O ma kojoj temi iz filozofije, psihologije, misticizma i religije da se radi, Inajat Kan uvek nadahnjuje i ukazuje na suštinu, božanski duh. Tih godina su bili inicirani mnogi muridi; osnivana su nacionalna udruženja i centri Sufijskog pokreta, a njegovo međunarodno sedište bilo je registrovano 1923. godine u Ženevi. Zbog svega toga je opterećenost Inajata Kana poslom postala tolika da je morao da se ostavi muzike, što je za njega predstavljalo veliku žrtvu. Ovako je objasnio tu svoju odluku:

«Digao sam ruke od muzike zato što sam od nje dobio sve što se moglo dobiti. Da bi služio Bogu, čovek mora da žrtvuje ono što mu je najdraže, i ja sam žrtvovao svoju muziku, koja mi je draža od svega. Komponovao sam pesme, pevao sam ih i svirao vinu, i izvodeći tu muziku došao sam do stepena razvoja u kojem sam dotakao muziku sfera. Tada je svaka duša za mene postala jedna muzička nota, a moje reči su privukle sveukupni život, koji je slušao njih umesto da sluša moje pesme. Ako se ičim danas bavim, onda je to podešavanje duša umesto instrumenata, usklađivanje ljudi umesto tonova. Ako ima ičega u mojoj filozofiji, onda je to zakon usklađenosti sa sobom i sa drugima. U svakoj reči sam otkrio određenu muzičku vrednost, u svakoj misli melodiju, u svakom osećanju harmoniju, i nastojao sam da istu stvar jasnim i jednostavnim rečima protumačim onima koji su navikli da slušaju moju muziku. Svirao sam vinu sve dok se moje srce nije pretvorilo u taj instrument; a zatim sam ga ponudio božanskom Muzičaru, jedinom postojećem Muzičaru. Otada sam postao Njegova svirala, i kada poželi On na njoj svira svoju muziku. Ljudi su mi pripisivali zasluge za tu muziku za koju zapravo ne treba zahvaliti meni, nego Muzičaru koji svira na svom vlastitom instrumentu.» (4)

Krajem života, kada se vratio u Indiju, Hazrat Inajat Kan je izrazio želju da bude sahranjen blizu groba Nizamudina Aulije u Delhiju. Posle njegove smrti tako je i učinjeno, a poslednjih godina međunarodni sufijski pokret radi na poboljšanju i proširenju njegovog dargaha u Indiji. Napravljen je mermerni spomenik izvanredne lepote. U čistoj i nadahnjujućoj atmosferi tog dargaha priređuju se redovne meditacije i koncerti; u isti mah se organizuju i socijalni programi za siromašne ljude koji žive u toj oblasti. Lepota i skladnost tog dargaha u razvoju, sa starim dargahom Nizamudina Aulije u pozadini, pokazuju kako kontinuitet mističke linije kroz vekove, tako i novi božanski podstrek i nadahnuće univerzalne sufijske poruke koju je Hazrat Inajat Kan doneo zapadnom svetu. Razume se da ovaj kratak činjenični prikaz putovanja Inajata Kana po Zapadu radi širenja Univerzalnog sufizma ne može da dočara duhovnu atmosferu njegovih beseda. Izgleda da je za to potreban jedan ličniji pristup. U sledećem odeljku ću sažeto izložiti lična iskustva nekih murida koji su učestvovali u Inajat Kanovim letnjim školama.

Li čna sećanja na Inajata Kana

Mnoga saopštenja i mnoge uspomene govore nam o nezaboravnom, preobražavajućem utisku koji je Pir-o-Muršid Inajat Kan ostavljao na svoje učenike, svoje muride. Počnimo sa Azmat Faber, koja opisuje kako ju je 1923. godine jedan prijatelj pozvao u Ženevu da se upozna sa Muršidom Inajatom Kanom. Ona je tada boravila u Švajcarskoj radi zdravstvenog oporavka i raščišćavanja privatnih problema. Napisala je:

«Nikada neću zaboraviti te jesenje dane u Ženevi; oni su predstavljali početak velike promene. Promene koja je počela od trenutka kad sam sela da intervjuišem Muršida i kada mi je on uputio svoj duboki blagi pogled. Reči ne mogu da iskažu šta mi je značio taj prvi susret sa njim. Bila sam dirnuta nečim za čime sam čeznula u najdubljem delu svog bića. Osetila sam da ne postoji ništa što taj čovek ne bi razumeo i da mu je poznata najdublja žudnja moje duše. Svo traganje iz poslednjih godina, sva tuga i usamljenost su nestali; bilo je to kao da je neka blaga ruka uklonila sve što me je uznemiravalo i nanosilo mi bol. Kao da je život ponovo počeo. Iste te sedmice Muršid me je inicirao. Predložio mi je da ostanem u Ženevi kako bih mogla da slušam predavanja o sufizmu i da malo pripomognem u radu koji je trebalo da se obavi. Osetio je koliko je velika moja duhovna glad i znao je da bih tu uvidela sve mogućnosti za produbljivanje svoje ličnosti kroz sufizam. «Kada je Muršid sledećeg proleća ponovo došao u Ženevu, dao mi je drugo ime. Slučaj je hteo da za to ime ne saznam neposredno od Muršida nego od jednog aktiviste u sedištu pokreta, koji mi ga je greškom saopštio. Tog dana nisam videla Muršida, tako da nisam mogla da ga pitam za značenje tog imena. Kad sam se probudila sledećeg jutra, tiho sam ponavljala to ime i svaki put bih dodala: ''Napredovaću u Božjoj slavi, biću ispunjena slavom Božjom.'' Nekoliko minuta sam to ponavljala. Bila sam neizmerno srećna, bilo je to kao da se blagoslovi sa svih strana izlivaju ka meni. Pa ipak, u tom trenutku nisam shvatala šta sve to znači. U toku dana mi je, međutim, postalo jasno. Posle ručka Muršid je sa nekim svojim muridima hodao prema sedištu organizacije i iznenada mi kroz smeh rekao: ''Upropastili su mi tajnu, rekli su ti tvoje ime.'' Na to je neko zapitao: ''A šta ono znači?'', a Muršid je odgovorio: ''Ono znači Božja slava.'' Tada mi je postalo jasno šta se dogodilo tog jutra, kada sam ponavljala

značenje tog imena a da toga nisam bila ni svesna. Kako je to bilo moguće, kako se to desilo? «Bilo je to dragoceno vreme, ta prva letnja škola. Kad sam konačno pošla na put i rastala se sa Muršidom, osećala sam da sam iskusila nešto čega domet nisam mogla u potpunosti da shvatim. Rekla sam Muršidu: ''Ovo je za mene nalik snu'', a on je na to odgovorio: ''Pa to i jeste san.'' Način na koji je to rekao učinio je da još dublje osetim da je čitav život jedno putovanje od nesavršenosti ka savršenosti, od nečeg nestvarnog ka stvarnom... «Poslednja letnja škola 1926. godine bila je vrhunac lepote. Ponekad se činilo kao da celo Muršidovo biće isijava svetlost. To sam najjače doživela jedne subote; to je bio dan posle večeri kada nam je Muršid dao svoj blagoslov u tišini svog samadija. Ne verujem da je moguće opisati te samadi večeri. To su bili najuzvišeniji trenuci koje jedno ljudsko biće može da doživi na ovom svetu. Ćutke smo sedeli u toj moćnoj božanskoj atmosferi pre nego što nam je jednom po jednom bilo odobreno da na nekoliko minuta budemo u Muršidovoj blizini. Pogled koji nam je Muršid upućivao, oslobađajući osećaj pročišćavanja koji ni sa čim ne može da se uporedi, sve je to teško opisati. Mnogi od nas su osećali to poslednje leto u Suresnesu kao vrhunac svega što je Muršid mogao da nam pruži.» (5)

Sirkar van Stolk, koji je pratio Inajata Kana na mnogim njegovim evropskim putovanjima, opisuje jedan veoma zanimljiv razgovor sa njim posle jednog od njegovih predavanja:

«Misliš li ti da se čitav moj rad sastoji od ovakvih predavanja? Ta predavanja su samo paravan; moj pravi zadatak nalazi se u višim sferama. Kada bih morao da procenim rezultate svega što radim po prisustvovanju ove šačice ljudi, bio bih potpuno obeshrabren. Tačno je da mogu da razumem kakve probleme i poteškoće imaju ljudi u publici – i pokušavam da im pružim odgovore na njihova pitanja. Ali, što se tiče moje prave namere... Jedan od najvažnijih zadataka koje moram da obavim jeste da u raznim zemljama u koje odlazim podešavam unutarnje sfere prema višem nivou vibracija. Eto zbog čega moram toliko da putujem.» (6)

Van Stolk se priseća i sledeće epizode: «Čak i najpraktičniji i najkritičkije raspoloženi ljudi bili su impresionirani Hazratom Inajatom Kanom; nikada neću zaboraviti njegov susret sa mojim ocem. U mojoj ranoj mladosti otac se nadao da ću ga naslediti u porodičnom poslovanju; međutim, nakon što sam

upoznao Muršida rekao sam ocu da to više nije mogućno. Hteo sam da sledim duhovnu stazu. Mada je bio duboko razočaran, otac je prihvatio moju odluku bez ikakvog negodovanja. No, bilo je sasvim normalno što je poželeo da i on upozna čoveka koji je tako snažno uticao na njegovog sina; delimično iz tog razloga udesio sam da Muršid, posle našeg povratka iz Nemačke 1924. godine, provede nekoliko dana u našem domu u Holandiji. «Otac nije imao nikakve mističke sklonosti, a nije bio ni religiozan u uobičajenom smislu reči, ali je bio pronicljiv poznavalac ljudi. Često je nastojao da stupi u kontakt sa bilo kojim autoritetom u filozofskim i duhovnim stvarima koji bi mogao da mu saopšti nešto vredno; ali, pošto ga je krasio blistav um, nije lako potpadao pod uticaj njihovih shvatanja. Prve večeri Muršidovog boravka kod nas, otac ga je posle večere pozvao u svoj kabinet. Dugo su tamo ostali zajedno, zadubljeni u razgovor, a ja sam otišao u krevet. Počeo sam da čitam, i posle dosta vremena vrata kabineta su se otvorila. Otac se popeo stepenicama do moje sobe, i polako seo na ivicu mog kreveta. ''Dečače moj, dečače moj'', rekao mi je, ''ovaj tvoj Učitelj je najdivnija osoba koju sam ikada upoznao. A znaš li zašto? Zato što je to jedini čovek koga znam koji živi ono što podučava.''» (7)

Munira Naun, jedna od prvih murida u Sjedinjenim Državama, opisuje svoj utisak sa jedne druge večere sa Inajatom Kanom:

«Imala sam tu privilegiju da nekoliko puta večeram u domu Hazrata Inajata Kana pre nego što sam otputovala. Verovatno najveći blagoslov u celom mom životu dogodio se u jednoj od tih nezaboravnih prilika. Tada nisam znala da vidovnjak jednim svojim pogledom može čoveka da obaspe ogromnom milošću. Zato, kada se te večeri moj pogled sreo sa pogledom mog Muršida, nisam mogla ni da pretpostavim da će to na mom neupućenom srcu ostaviti božanski pečat. Pa ipak, mora da je bilo tako, pošto sam mnogo godina kasnije, dok sam radila neku vežbu, iznenada ponovo u sećanju videla mog Muršida kako na večeri sedi preko puta mene i gleda me onako kako me je gledao te davne večeri. Posle toga sam svake noći u mislima oživljavala taj prizor, i dok sam jedne noći mirno ležala blagoslovljena tim samilosnim pogledom, obuzeo me je dubok mir, i u tom blaženom trenutku shvatila sam čiji sam gost na večeri tada bila.» (8)

Predivna, neuporediva atmosfera koja se širila oko Muršida Inajata Kana i na njegovim predavanjima u letnjoj školi prikazana je na nekim suptilnim crtežima Saide van Tujl van Seroskerken, jedne od prvih sledbenica.

Muršid ju je nagovarao da nacrta njegov portret, ali ona u to vreme nije imala smelosti za to. Kasnije ga je nacrtala po sećanju. Jedna od tih slika prikazuje Muršida na večeri sa nekim pozvanim muridima. Saida ovako opisuje taj prizor u svojim memoarima:

«Muršid nije mnogo govorio, samo bi povremeno oslovio nekog iz društva. Bilo je to dirljivo zajedništvo koje je navodilo na pomisao o poslednjoj večeri Isusa Hrista. Jednom su i moji roditelji bili pozvani na jednu takvu večeru. Moj otac je bio žustar sagovornik i sa uživanjem je razgovarao sve dok nije počeo da oseća potpuno drukčiju atmosferu u tom stvarno izuzetnom društvu. Potom su moji roditelji ugostili Muršida jedne večeri u Holandiji, ali oni nisu bili muridi. Otac je bivao sve tiši i na kraju više uopšte nije govorio. Kada smo se vratili kući rekao je majci: ''Mislim da smo bili u društvu jednog istinskog velikana.''» (9)

Jedna druga slika prikazuje Muršida u privatnom razgovoru. Na jednom izvanrednom crtežu Muršid se nalazi u bašti za vreme oluje. Saida ovako opisuje taj prizor:

«Tog nedeljnog dana bilo je prisutno mnoštvo posetilaca iz Pariza u Muršidovom vrtu u Visuu (10). Bio je avgust i spremala se oluja s grmljavinom. Postalo je mračno i podigao se jak vetar. Muršidova supruga, braća, deca i gosti brzo su se sklonili u veliku sobu. Ja sam bila poslednja i upravo sam htela da otvorim dvokrilna vrata da bih i sama ušla u kuću kad sam se osvrnula oko sebe da vidim da li i Muršid dolazi. Ono što sam tada videla nikad neću zaboraviti. Muršid je mirno stajao na jednom brdašcu poput veličanstvenog kipa, okrenut prema oluji kao da je unosi u sebe. Oko njega su se kovitlali uvelo lišće i prašina. Kosa mu je lepršala na vetru. Stajao je tamo kao neki biblijski prorok, Mojsije, Avram. Nije primetio da ga posmatram. Unutra su gosti i deca razgovarali, a napolju je na delu bilo nešto sasvim različito – večne sile prirode u svoj svojoj moći sa Muršidom. Taj trenutak se zauvek utisnuo u mene, i kasnije sam pokušala da ga ovekovečim na jednom akvarelu.» (11)

Ratan de Vris Fejens, koja mi je kasnije postala supruga, došla je u kontakt sa sufizmom još dok je bila mala, kad su je roditelji 1926. godine poveli sa sobom u Suresnes. Kad joj je bilo šest godina prisustvovala je poslednjoj letnjoj školi Inajata Kana i bila je potpuno impresionirana njegovom blistavom ličnošću.

«Kada sam imala šest godina roditelji su me poveli sa sobom u Suresnes u okolini Pariza radi pohađanja dvomesečne sufijske letnje

škole. Najveći deo onoga što se u mom životu dešavalo u godinama pre i posle toga postalo je mutna, bezbojna prošlost. Ti meseci su, međutim, ostali veoma upečatljivi. Prvo, ambijent je bio vrlo prijatan – divna poljana sa stablima kajsija i šljiva, dvorana za predavanja, vedro nebo, blistavo sunce. Pored toga, čitava atmosfera je stvarala utisak da ste kod kuće. U mom kasnijem životu smenjivala su se veoma tužna, dosadna, uzbudljiva i radosna iskustva i okolnosti, ali sve se to svesno ili nesvesno odigravalo naspram pozadine koju je činilo osećanje koje je tamo nastalo; osećanje da sam pronašla dom koji mi je pružio utemeljenje. «I treće, to je bio centar aktivnosti, ljudi su sa oduševljenim izrazom lica celim svojim bićem bili usredsređeni na Muršida koji je predstavljao centralnu figuru koja zrači duhovnošću, nadahnjuje sve prisutne i sve drži u ravnoteži. Iako sam bila dete, intuitivno sam osećala da je ono što se ta dva meseca dešavalo u Suresnesu bilo deo tog snažnog izlivanja poruke sufizma na zemlju. Naravno, to osećanje su budile i stare sufijske priče koje su roditelji kazivali svojoj deci. Muršid nije zanemarivao tu decu. I pored svog krajnje zahtevnog posla, svake sedmice bi našao vremena da održi jedno predavanje za decu onih koji su učestvovali u letnjoj školi. To se dešavalo petkom posle podne u bašti Fazala Manzila, Muršidovom tadašnjem domu. Osim što nas je obučavao u govorenju i pevanju, Muršid nas je učio najosnovnijim stvarima o meditaciji putem igara koncentracije. Jedno dete bi imalo zadatak da isprazni svoj um, dok bi se ostala deca koncentrisala na neku životinju. Bila je to očaravajuća igra, u kojoj je katkada bilo više sreće nego pameti. Još uvek čujem Muršidov glas kako govori: pa, o kojoj se životinji radi? «Ti časovi za decu bili su prava svetkovina i postali nezaboravna uspomena zahvaljujući usredsređenosti na Muršidovu ličnost koja je ulivala poverenje, velikoj ozbiljnosti i u isti mah radosnom predosećanju i zadovoljstvu koje je svako osećao zbog vlastitog ili tuđeg doprinosa.» (12)

Napomene 1. Građa za prvi deo ovog poglavlja preuzeta je iz drugog dela knjige Biography of Pir-o-Murshid Inayat Khan, East-West Publications, London/The Hague, 1979. Upućivanja na stranice data su isto kao u prethodnom poglavlju.

2. E. de Jong-Keesing, Inayat Khan: a Biography, East-West Publications, The Hague/London, 1974, str. 122. 3. Ovome je više prostora posvećeno u 11. poglavlju. 4. The Flower Garden of Inayat Khan, East-West Publications, The Hague/London, 1978, str. 10. 5. Iz komemorativnog broja holandskog časopisa De Soefi Gedachte iz 1982. godine, str. 51-53. 6. S van Stolk i D Dunlop, Memories of a Sufi Sage: Hazrat Inayat Khan, East-West Publications, London/The Hague, 1967, str. 62-63. 7. ibid, str. 6. 8. Forty Years of Sufism (Sufi Quarterly Special Issue), 1950, str. 47. 9. Komemorativni broj De Soefi Gedachte, str. 45-48. 10. Mesto blizu Pariza u kojem je Hazrat Inajat Kan tada živeo i 1921. godine vodio svoju prvu letnju školu. 11. Akvarel: slikanje vodenim bojama, ponekad kičicom ili mastilom. 12. Komemorativni broj De Soefi Gedachte, str. 30-31.

4

Univerzalni sufizam: poruka duhovne slobode

Kao što smo videli, Inajat Kan je odrastao okružen pravim sufizmom i duhovnom muzikom. Od najranijih dana je bio pod univerzalnim uticajima. Njegov deda spajao je elemente muzike severne i južne Indije, a u porodici je postojalo i veliko interesovanje za zapadnu muziku. Inajat Kan je od detinjstva bio izložen nadahnuću raznih religija. Išao je u Maharati hindu školu i učio od mnogih učitelja i sveštenika brojnih religija koje su bile zastupljene u Indiji. Uopšte uzev, mongolska kultura sa svojim mešovitim hinduističko-muslimanskim karakterom, u kojoj je Inajat Kan odrastao, kombinovala je istočne i zapadne religijske pravce. Zapadna linija počela je sa avestanskim zoroastrijanizmom, nastavila se preko judaizma i hrišćanstva do islama, i od najranijih vremena uključivala mnoge starije religijske i filozofske vrednosti iz starog Egipta, Grčke i Persije. Istočna struja poticala je od vedske mudrosti praćene bramanističkim doktrinama. Nastavila se širenjem budizma na Daleki istok, obuhvatanjem srodnih tradicija kao što su taoističke i konfučijanske doktrine (slično je bilo i u Indiji, gde se povezala sa đainizmom); vrhunac je dostigla u hinduizmu kojeg je Inajat Kan tako dobro poznavao i voleo, i koji je u to vreme sadržao i izvorna učenja Sika, čija je sveta knjiga Grant Saheb vrlo bliska sufijskim idealima. Prema tome, tu indijsku kulturu možemo u izvesnom smislu da doživimo kao glavni tok duhovnog života ljudskog roda. Odakle je i mogao da dođe bolji odgovor na probleme svetovnjačkog zapadnog sveta? Dakle, kada je u potpunosti asimilovao sve te niti religijske i duhovne

misli, i kada je ostvario duhovnu spoznaju, Inajat Kan je krenuo da izvrši svoju misiju ''usklađivanja Istoka i Zapada'' i da širi mudrost sufizma kao što je njegov muršid najavio. To je odlično izloženo u Inajat Kanovom formulisanju jednog od ciljeva Sufijskog pokreta, kojeg je stvorio kao sredstvo za rad na širenju sufijske poruke: «Delovanje Sufijskog pokreta uključuje i tumačenje ideja tih pesnika, izražavanje njihovih ideja rečima koje savremeni ljudi mogu da shvate, jer vrednost tih ideja ni sada nije ništa manja nego što je bila nekada.» (1)

Izgleda da književnik A.Dž. Arberi nije bio svestan sufijske poruke Inajata Kana kada je u pogovoru svoje istorije sufizma napisao:

«Ukoliko 'intelektualni argumenti' neminovno moraju da budu drugačije vrste od onih koji su zadovoljavali el-Đunaida, el-Gazalija, Ibna Arabija ili Dželaludina Rumija, to ni u kom slučaju ne znači da će se disciplina tela i duha koju su izumeli sufijski učitelji pokazati kao nepodesna da zadovolji potrebe sadašnjeg i budućeg čoveka. «Daleko od toga da je beskorisno osvrnuti se na stranice iz daleke prošlosti. Bilo da smo muslimani ili ne, nesumnjivo smo deca istog Oca, i zato za hrišćanskog naučnika nije neprikladno niti beznačajno da stremi ponovnom otkrivanju onih ključnih istina koje su Sufijskom pokretu obezbedile tako trajan i moćan uticaj. Ukoliko bi u svom istraživanju imao saradnju svog muslimanskog kolege – a ima dosta pokazatelja da će imati – onda mogu da se nadaju da će zajedničkim snagama obelodaniti zaista izvanrednu i inspirativnu istoriju uzvišenog ljudskog nastojanja; zajedno mogu da uspeju u oživljavanju obrasca mišljenja i ponašanja koji će zadovoljiti potrebe mnogih koji teže ka ponovnom uspostavljanju etičkih i duhovnih vrednosti u ovim mračnim i pretećim vremenima.» (2)

- Slike u boji 1. Hazrat Inajat Kan 2. Hazrat Inajat Kan sa grupom murida (nacrtala Saida van Tujl van Seroskerken) 3. Razgovor sa Hazratom Inajatom Kanom (nacrtala Saida van Tujl van Seroskerken) 4. Inajat Kan prkosi oluji (nacrtala Saida van Tujl van Seroskerken)

No, potrebno je i nešto više od proučavanja spisa nekadašnjih sufijskih mistika. Potrebno je živo strujanje da nadahne i obnovi naš duhovni život, i upravo to je ono što nam pruža Univerzalni sufizam Inajata Kana. Važna pitanja sufijske poruke su jedinstvo i uravnoteženost. Univerzalni sufizam osvetljava dublje jedinstvo svih velikih religija i gradi most koji spaja nauku, filozofiju, misticizam i religiju. On nam pokazuje put do ujedinjujuće i isceljujuće dubine našeg sopstvenog bića, duše koja nas dovodi u vezu sa božanskim životom. Uči nas da stremimo ka ravnoteži između tog unutarnjeg života i ideala i dužnosti u našem spoljnom životu. Ravnoteža između glave i srca, između snage i mudrosti, između aktivnosti i mirovanja. Naglasak je na čovečnosti; ideal je ljubav, sklad i lepota života. Sufijska poruka stiže do modernog zapadnog sveta: Inajat Kan je otišao u taj svet, osluškivao ga je i njegova opšteprimenljiva sufijska učenja pružaju odgovor na potrebe tog sveta. U tom odgovoru je jedina i večna istina izložena savremenim rečima, jednostavnim ali dubokim. Na taj način sufizam Inajata Kana može da doprinese spajanju istočnog i zapadnog sveta. To je poruka duhovne slobode koja ne nameće nikakvu dogmu, već nam ostavlja slobodu da sledimo svoj sopstveni put do istine. Mnoge od tih aspekata nalazimo u propisanim ciljevima Sufijskog pokreta koje je ustanovio Hazrat Inajat Kan: 1. Sticanje i širenje znanja o jedinstvu, religiji ljubavi i mudrosti, kako bi predrasude raznih veroispovesti i ubeđenja mogle same od sebe da otpadnu, kako bi ljudsko srce moglo da se do vrha ispuni ljubavlju, i kako bi svaka mržnja izazvana pravljenjem razlika mogla da bude iskorenjena. 2. Otkrivanje skrivene svetlosti i snage u čoveku, tajne svih religija, moći misticizma i srži filozofije, bez ometanja vladajućih običaja i uverenja. 3. Pomaganje da se sasvim približe dva suprotna pola sveta, Istok i Zapad, putem razmene misli i ideala, kako bi moglo da se uspostavi sveopšte bratstvo i kako bi čovek mogao da se upozna sa drugim čovekom van uskih nacionalnih i rasnih granica. Pa ipak, ove reči nisu dovoljne da opišu poruku sufizma. Ona je suviše bogata i suviše duboka da bi se ukratko opisala. Jer, njena suština, a to je iskustvo božanskog dodira koje prevazilazi misli i reči, je mistična, tako da njen stvarni smisao i vrednost nikada ne mogu u potpunosti da se izraze rečima. To mora da se doživi. Zato je najbolje da je shvatimo kao božansko nadahnuće koje nam otvara vrata ka večnom izvoru mističnog jedinstva sa Bogom i tvorevinom.

Najinspirativnije prizivanje ideala Univerzalnog sufizma i Sufijskog pokreta stiže nam od samog Hazrata Inajata Kan u sledećem odlomku:

«U današnje vreme cilj Sufijskog pokreta je da dovede do boljeg razumevanja među pojedincima, narodima i rasama, i da pruži pomoć onima koji tragaju za istinom. Njegova glavna preokupacija je stvaranje svesti o božanstvenosti ljudske duše. Sa tim ciljem se iznosi sufijska doktrina. «Sufizam je donet na Zapad ne samo zbog nedostatka razumevanja između Istoka i Zapada ili između hrišćana i muslimana, nego i zbog nesuglasica među samim hrišćanima i uopšte pojedincima. Sufizam je kao škola došao sa Istoka na Zapad. Sufijska ezoterična škola ima iza sebe tradiciju drevnih sufijskih škola koje su postojale u različitim razdobljima, ali sufijska poruka ima svoju sopstvenu tradiciju. Ona je više od škole: ona je sam život; ona je odgovor na vapaj celog čovečanstva. «Sufizam je religija ukoliko čovek želi da se preko njega uputi u religiju; on je filozofija ukoliko želi da putem njega stekne mudrost; on je misticizam ukoliko čovek želi da njime bude vođen u otkrivanje duše. A ipak je i iznad svih tih stvari. On je svetlost, on je život koji je hrana i potpora svake duše, i koji uzdiže smrtnika do besmrtnosti. On je poruka ljubavi, sklada i lepote. On je božanska poruka. On je poruka vremena, a poruka vremena je odgovor na zov svake duše. Međutim, poruka se ne nalazi u njegovim rečima, nego u božanskoj svetlosti i snazi koja leči duše, donoseći im Božji mir i spokojstvo. «Sufizam nije ni deizam ni ateizam, jer deizam podrazumeva verovanje u Boga negde daleko na nebu, a ateizam znači odsustvo vere u Boga. Sufi veruje u Boga. U kojeg Boga? U Boga od kojeg se razdvojio, Boga u sebi i izvan sebe; kao što je rečeno u Bibliji, mi živimo i krećemo se i imamo svoju suštinu u Bogu. To učenje je učenje sufija.» (3)

Napomene 1. The Sufi Message of Inayat Khan, X, str. 130-131. 2. A J Arberry, Sufism: An Account of the Mystics of Islam, George, Allen & Unwin, London, 1950, str. 134-135. 3. The Sufi Message VIII, str. 20-21.

5

Filozofija sufizma

Nauka i misticizam: zapadnjačka i istočnjačka misao

Uvek mi je bilo podsticajno da pratim kako je Hazrat Inajat Kan, kao mistik, razvijao filozofsku viziju koja je u mnogo čemu u potpunom skladu sa uvidima do kojih je moderna naučna misao stigla na analitički način. Mistici i naučnici pristupaju znanju o tvorevini sveta na potpuno suprotne načine. Nauka se služi sve prodornijim raščlanjavanjem i finijim posmatranjem; misticizam odmah prodire u srž stvari i otkriva u objedinjenoj unutarnjoj viziji suštinsku prirodu sveta i međusobne veze u njemu. Metodologije nauke i misticizma – kao i metodi zapadnog i istočnog mišljenja – su se razdvojile još u srednjem veku. Zapadnjačka nauka je razvila materijalističku uzročno-determinističku teoriju potpuno suprotnu mističkim i religijskim viđenjima. No, u današnjem neobičnom vremenu u kojem živimo, ti putevi se ponovo približavaju i počinju da se dodiruju u određenim oblastima. U skladu sa tim, neki naučnici su uočili paralele između vizije ranijih mistika i nekih vidova moderne nauke, koja postaje sve organskija, celinskija, i počinje da gleda na celu kreaciju kao na nedeljivu dinamičku celinu. Uzročnost je u modernoj nauci zamenjena verovatnoćom. Dok u klasičnoj mehanici odvojeni delovi određuju celinu, u kvantnoj mehanici celina je ta koja određuje ponašanje delova. Taj razvoj je 1930. godine opisao ser Džejms Džins, astronom i fizičar: «Vasiona počinje da izgleda više kao ogromna misao nego kao ogromna mašina.» (1)

Mistička filozofija koju je Inajat Kan izgradio u skladu sa principima ranijih mističkih mislilaca u potpunosti se podudara sa tom modernom slikom vasione. U daljem toku knjige razmotrićemo neke bitne aspekte tog približavanja i sastajanja.

Vibracija

Da vidimo prvo kako Inajat Kan doživljava celu tvorevinu kao vibracije:

«Sve postojeće stvari koje vidimo ili čujemo, koje opažamo, vibriraju. Da nije vibriranja, drago kamenje ne bi nam pokazivalo svoju boju i svoj sjaj; to je vibriranje koje čini da drveće raste, da voće dozreva i da cveće cveta. I naše postojanje je u skladu sa zakonom vibracija, i to ne samo postojanje našeg fizičkog tela nego i naših misli i osećanja.» (2)

I to je sasvim u skladu sa najranijim mističkim spisima hermetika, u kojima stoji da je treći princip to da ''ništa ne miruje, sve se kreće, sve vibrira''. (3)

Postoji mnogo različitih vrsta vibracija. Moderna nauka ih je podvrgla sve istančanijoj analizi i došla do nekih izvanrednih rezultata. Ona ukazuje na sveopštu harmoniju koja je bila nazivana 'muzikom sfera'. (4)

- Ilustracija 4: Prikaz spektra zračenja

Frekvencija u Vrste talasa Talasna Talasna dužina u periodama u sekundi ili zraka dužina angstremovim jedinicama

NEPOZNATI TALASI PULSIRAJUĆIH ZVEZDA, KRUŽEĆIH GALAKSIJA I VASIONE (?)

milion kilometara jedna perioda u sekundi

TALASI NAIZMENI ČNE STRUJE hiljadu kilometara jedan kilocikl (hiljadu perioda)

DUGI RADIO-TALASI jedan kilometar

KONTROLA LETENJA REDOVNI OPSEG EMITOVANJA

jedan megacikl (megaherc, milion perioda)

FM TALASI KRATKI RADIO-TALASI

TELEVIZIJA TALASI ULTRAVISOKE FREKVENCIJE

VODONIK U KOSMOSU jedan metar hiljadu megaciklova jedan santimetar

RADAR milion megaciklova

INFRACRVENO jedan mikron (milioniti deo metra) --------------CRVENO-------------------------- -----CRVENO------------------

VIDLJIVA SVETLOST ------------LJUBIČASTO---------------------------LJUBIČASTO--------------- milijardu megaciklova

ULTRALJUBIČASTO jedan milimikron

trilion megaciklova jedan angstrem (10 na -8 cm)

RENDGENSKI (X) ZRACI kvadrilion megaciklova

GAMA-ZRACI jedan fermi

NEPOZNATI TALASI U JEZGRU ATOMA (?)

Lako je razumeti da je zvuk vibracija. I vidom i dodirom opažamo da žica na violini vibrira. Rečeno pojmovima fizike, zvuk nastaje kada molekuli odgovarajućeg objekta, kao što je violinska žica, vibriraju. Ton je određen brojem vibracija, tj. titraja u sekundi (na primer, srednje C iznosi 262 titraja u sekundi); to je nezavisno od prirode titrajućeg objekta. Tako je zvuk u izvesnom smislu apstraktan fenomen. Svetlost je tajanstvenija vibracija. Ona u fizici može da se opiše i ispita na dva načina – kao tok čestica energije (fotona), i kao talas. Različite boje svetlosti imaju različite talasne dužine i frekvencije (učestalosti). Zanimljiva je pojava da je proizvod talasne dužine i frekvencije, a to je brzina svetlosti, uvek nepromenljiv i iznosi 300000 km/sec za sve vrste svetlosti i zračenja.

Međutim, vidljiva svetlost je samo mali deo ogromnog raspona elektromagnetskih talasa. Na donjim granicama vidljive svetlosti imamo prvo infracrvene i ultraljubičaste zrake, a zatim i niz radarskih i radio-talasa sa sve nižim frekvencijama; a na drugoj strani su rendgenski (X) zraci sa višim frekvencijama. Ilustracija 4 pokazuje složeni spektar zračenja u njegovom ogromnom rasponu različitih frekvencija i talasnih dužina. Naše misli i emocije su nevidljive kao i ti talasi, i zato nijedan fizički instrument nije bio u stanju da ih izmeri. Međutim, njihovo dejstvo može da se posmatra i proučava u psihologiji i parapsihologiji. To su vibracije različite vrste, koje mogu da se prenose sa jedne osobe na drugu, ponekad i na velike udaljenosti. To zapažamo u svakodnevnom životu kada osećamo raspoloženje druge osobe preko njene 'atmosfere', bez njegovog ispoljavanja putem reči. Fenomen telepatije pokazuje da određene misli, usmerene na određenu osobu, mogu da budu primljene od nje čak i na velikoj udaljenosti. Isto tako čudesan za naše uobičajeno mišljenje je i fenomen sinhronosti, gde ista misao može istovremeno da se pojavi u umovima različitih mislilaca koji inače ni na koji način nisu u vezi. Inajat Kan ističe da finije vibracije dalje stižu:

«Domet vibracija je u skladu sa finoćom ravni njihove polazne tačke. Jednostavnije rečeno, reč koju usta izgovore može da dopre samo do ušiju slušaoca; ali misao koja potiče iz uma dopire daleko, jureći od jednog do drugog uma. Vibracije uma su mnoge snažnije od vibracija reči. Iskrena osećanja jednog srca mogu da prodru u srce druge osobe, ona govore u tišini, šireći se u okolni prostor, tako da sama atmosfera nečijeg prisustva obznanjuje njegove misli i osećanja. Vibracije duše su najmoćnije i najdalekosežnije, one se poput električne struje kreću od jedne do druge duše.» (5)

- Ilustracija 5: Putanja elektrona

- Ilustracija 6: Slaganje vibracija zvučni talasi; ZVONO; povezani; ATOM; svetlosni talasi Na kraju stižemo do prirode materije, koja nam se čini tako čvrsta i konkretna, nimalo nalik vibraciji. Ali kvantna teorija je sada došla do zaključka da se materija, kad se ispita do svojih najmanjih subatomskih čestica, pokazuje ili kao čestice ili kao talas. Tu materija pokazuje ''sklonosti ka postojanju''. Kao što je Kapra objasnio: «U propisanoj formi kvantnog mehanizma te sklonosti su izražene kao verovatnoće i povezane

su sa veličinama koje uzimaju oblik talasa; slične su matematičkim formulama i obrascima upotrebljenim da opišu, recimo, vibrirajuću gitarsku žicu, ili zvučni talas.» (6)

Zapravo, slika atoma sa njegovim jezgrom i sa elektronima – kao česticama – koji kruže oko njega, sada može da se posmatra kao množina postojanih talasa oko jezgra. Naučnik Ervin Šredinger shvata svaki elektron kao jedan odsečak vibracija (ilustracija 5). Na sličan način Gaj Murči pravi poređenje između vibriranja atoma i vibriranja zvona (ilustracija 6). Poslednja dostignuća fizike kao da idu još dalje u svođenju celokupne manifestacije na vibracije. Osnovni građevinski blok prirode sastojao bi se od 'superstruna', minuskulnih vibrirajućih struna, sto milijardi puta manjih od protona! Sve različite osnovne sile, sve čestice u prirodi bile bi različite vibracije tih superstruna! (7) Na taj način možemo da vidimo beskrajnu raznovrsnost vibracija. One se protežu od čvrste materije do svetlosti i zračenja, do zvuka, i do misli i osećanja. Inajat Kan vidi materiju kao sastavljenu od zbijenih vibracija, dok su manje materijalni i nevidljivi fenomeni finije, razređenije vibracije. On ovako opisuje beskrajni raspon različitih vibracija:

«Vibracije po pravilu imaju dužinu i širinu, i mogu da traju najmanji delić trenutka ili najveći deo epohe vasione. One stvaraju različite oblike, pojave i boje dok odmiču napred, i pri tom jedna vibracija stvara drugu; tako mnoštvo proizilazi iz jednog. Tako postoje nizovi ispod nizova i nizovi iznad nizova, i svi oni sačinjavaju vasionu.» (8)

Duh i materija

Zatim dolazimo do pitanja 'šta je duh' – kao suprotan materijalnom svetu, uključujući i njegove najfinije vibracije zvuka i misli. Duh i materija oduvek su bili smatrani za suštinski različite. Inajat Kan veoma jasno opisuje te suprotnosti: «Život ima dva osnovna činioca, od kojih je jedan prihvaćen a drugi još uvek nije. Prihvaćeni činilac života je ono što zovemo materija (tvar, sadržina); činilac koji još nije prihvaćen može se nazvati vakuumom.» (9) Nauka je u stvari otkrila ogromnu važnost tog vakuuma, te praznine. Ono što je izgledalo kao čvrsta materija sada se u krajnjoj analizi pokazuje kao nešto što se sastoji od atoma u kojima veoma sićušni elektroni kruže oko veoma sićušnog jezgra. Ta kretanja se odvijaju u praznom prostoru,

vakuumu koji zauzima daleko najviše mesta u atomu. Ali, šta je ta praznina? Čak ni sa najfinijim instrumentom ne možemo ništa od nje da opazimo, i zato je smatramo za 'ništa'. No, Inajat Kan odmah zatim pravi mistični skok: ''A taj vakuum je zapravo sve što postoji.'' (10) Poteškoća je u tome što vakuum ne možemo da posmatramo pomoću istih metoda kojima posmatramo čak i najprefinjenije tvari. U stvarnosti, međutim, taj vakuum, koji je sve, jeste duh. Ponovo Inajat Kan: «Ono što prevazilazi materiju je duh. Duh je odsustvo materije, čak i u njenom najfinijem obliku.» Stoga je on zapravo sveprožimajući Božanski Duh, u kojem živimo, krećemo se i imamo svoju suštinu, kao što Biblija kaže. Napravivši na taj način jasnu razliku između materije i duha, Inajat Kan potom iznova spaja ta dva pojma, pojasnivši to ovim poređenjem: «Kao što su led i voda dve stvari a ipak su u suštini istovetni, isto važi i za duh i materiju. Voda se pretvara u led tokom izvesnog vremena, a led se, kad se topi, ponovo pretvara u vodu.» (11) I dalje: «Materija zapravo potiče od duha, i u svojoj suštini je duh; materija je delovanje duha koji se materijalizovao i postao shvatljiv za naša čula opažanja, postavši na taj način stvarnost za njih, stvarnost iza koje se krije duh.» (12) Nešto kasnije u istoj knjizi on pruža isti opis govoreći o tvari i vakuumu: «Tvar (supstanca) je bila sačinjena u vakuumu i u njemu se ispoljila; uobličila se, stvorila se i ponovo će se rastvoriti u vakuumu.» (13) Proces u kojem duh postaje materija odvija se putem vibriranja. Vibriranjem duh prvo postaje čujan, zatim vidljiv, a na kraju i opipljiv. U vezi sa tim Inajat Kan navodi reči iz Biblije: ''U početku beše Reč, i Reč beše Bog.'' Zatim opisuje taj proces: «Vibracije se pretvaraju u atome, a atomi proizvode ono što zovemo život; njihovo grupisanje, putem prirodne sile privlačnosti, obrazuje živi entitet, biće; i pošto se dah ispoljava kroz obličje, telo postaje svesno.» (14) Ta misao se pokazuje potpuno saglasnom sa viđenjem moderne nauke. Fritjof Kapra je to jasno rastumačio u svojoj knjizi Tao fizike.

«Odnos između dejstvenih čestica i vakuuma je u biti dinamički odnos; vakuum je u stvari 'živuća Praznina', koja pulsira u beskrajnim ritmovima stvaranja i razaranja. Otkriće dinamičkog svojstva vakuuma mnogi fizičari smatraju za jedan od najznačajnijih pronalazaka moderne fizike. Umesto da kao do tada bude smatrana za puko spremište fizičkih prirodnih pojava, pokazalo se da je praznina dinamička veličina od najvećeg značaja. Otuda izgleda da rezultati moderne fizike potvrđuju reči kineskog mudraca Čang Tsai-ja: ''Kada

zna da je Velika Praznina puna Či-ja (vitalne energije), čovek shvata da ne postoji tako nešto kao ništavilo''.» (15)

Tada preostaje jedno pitanje: šta je taj duh koji putem vibriranja postaje materija, i koji na taj način postaje prvo čujan a zatim i vidljiv? Inajat Kan tvrdi da duh ne može da se definiše našim pojmovima, ali da može da se shvati kao 'čista inteligencija'. Pod inteligencijom on ne misli na intelekt, jer ta zamisao prevazilazi saznajno svojstvo (u smislu upućenosti, obaveštenosti). Na kraju dolazi do ove formule: «Kada svest nije svesna nijedne pojedinosti, ona je čista inteligencija. Kada se to ostvari, moguće je dokučiti najveću tajnu života.» (16) Taj duh deluje u i kroz celu tvorevinu, u svakom biću. Duh koji deluje u čoveku je duša. Inajat Kan poredi dušu sa zrakom božanskog sunca. S jedne strane, ti zraci se zasebno ispoljavaju, ali s druge strane oni su jedno, pošto predstavljaju zračenje jednog sunca. Isti je slučaj i sa dušama. Na taj način možemo da razumemo izvorno jedinstvo celokupne tvorevine. Ono se na mnogo složeniji način pokazuje i u naučnom viđenju. Tako David Bom koristi koncept 'neprekinute celovitosti', a Kapra ističe da moderna nauka vidi svet kao «jednu nedeljivu, dinamičku celinu čiji su delovi bitno međusobno povezani i mogu da se shvate jedino kao uzorci kosmičkog procesa.» (17) On to izražava i ukazujući da: «Kada prodiremo u materiju, priroda nam ne pokazuje bilo kakve izdvojene osnovne građevinske blokove, već se pojavljuje kao složena mreža odnosa između različitih delova objedinjene celine.» (18) To postaje jasno kada analiziramo atom: «Subatomske čestice – a time, u krajnjoj liniji, i svi delovi vasione – ne smeju da se shvate kao odvojeni entiteti, nego moraju da se definišu preko njihovih međusobnih odnosa.» (19) Postoji nadahnjujuća analogija između ovog viđenja i Inajat Kanovog objašnjenja onog što nazivamo 'trostruki aspekt prirode':

«Najinteresantnija činjenica koja proizilazi iz proučavanja ta tri aspekta je to da oni postoje u svakoj stvari, u svakom biću, i u svim okolnostima, i da bez njih ništa ne može da postoji. Samo, ukoliko pri proučavanju ta tri aspekta nastavimo da ih doživljavamo kao tri, ne opažamo njihovu tajnu; no, ukoliko naučimo da ih vidimo kao jedno te isto, onda imamo koristi od posmatranja ta tri posebna aspekta.» (20)

On pruža i primere tog trostrukog aspekta prirode u ljudskim i religijskim pojmovima. U ljudskoj aktivnosti postoje tri aspekta voljenja: osoba koja voli, voljena osoba i ljubav. I u znanju postoje tri aspekta: znalac, znano i znanje (ili saznajna moć). U religiji imamo hinduističko trimurti (trojstvo):

Brama, Tvorac; Višnu, Održavalac; i Šiva, Razoritelj ili Asimilator. Takođe imamo i hrišćansko Sveto Trojstvo Oca, Sina i Svetog Duha. No, Inajat Kan vidi taj trostruki aspekt u svim stvarima i svim bićima. I zaista, u atomu vidimo kako se jezgro i elektroni drže na okupu kroz snažan uzajamni odnos; odnos koji ih, kao što smo videli, određuje. Murči čak govori o «snažnoj i bazičnoj, gotovo polnoj žudnji preobilnog kiseonika da se spoji s drugim elementima.» (21) Dakle, vidimo da slični principi ili sile deluju u beskrajnoj raznolikosti vasione. To nas ponovo dovodi do 'neprekinute celovitosti' Davida Boma. Po Bomovom shvatanju: «Taj uvijeni poredak razvija se u izričit, uočljiv poredak, svet koji vidimo i u kojem je sve odvojeno.» I zatim kaže da «taj implicitni (podrazumevajući, nejasno izraženi) poredak i superimplicitni poredak iza njega nagoveštavaju postojanje stvaralačke inteligencije koja je u osnovi svega toga.» (22) To se podudara sa Inajat Kanovim viđenjem božanskog duha koji se ispoljava u svim bićima i u svim vidovima manifestacije. Kada mu je postavljeno pitanje da li ''za sve atome u manifestaciji može da se kaže da imaju dušu'', on je odgovorio:

«Svakako, pošto je manifestacija nebeskog porekla, i nastala je iz nebeskih sfera. Zbog toga svaki atom u ovoj vasioni, mentalni ili materijalni, potiče iz tog izvora, i ne može da postoji a da nema deo tog nebeskog zračenja u sebi. Čak i trunka prašine poseduje to zračenje u svojoj osnovi, i da nema tog zračenja ne bi se pokazala našem pogledu. Vidimo je zato što ima svetlost u sebi; njena sopstvena svetlost je ono što nam je pokazuje. To je njena duša. «Ono što izgleda kao ispražnjeno od Inteligencije zapravo to nije, samo što je Inteligencija skrivena u biti toga. To je, tako reći, Inteligencija koja se projektovala, pa ju je onda njen vlastiti ishod pokrio i u sebi sakrio; ali Inteligencija mora jednog dana da se pokaže. Zato ona u svim fazama života nastoji da izbije. To možete da vidite u vulkanskim erupcijama. Ta moć je na delu u poplavama, munjama i gromovima, zvezdama i planetima. Ona ima želju da provali kad je na neki način zarobljena, a priliku za izlaženje dobija u ljudskom životu. Iz tog razloga je duhovnost jedino moguće krajnje ostvarenje ljudske evolucije. Pitanje: Da li se na to misli pod izrazom: duhovno razumevanje materije? Odgovor: Da.» (23)

Stvaralački proces

Kada počnemo da prihvatamo to viđenje suštinskog jedinstva tvorevine, možemo da počnemo da razumevamo i njeno poreklo. Moderna nauka se bavi fundamentalnim razmatranjima nulte tačke i Velikog praska, i stvara različite teorije o postanku vasione. Ali, tu čovek stiže na granicu misterije koja prevazilazi jednoznačno određeno mišljenje. Te teorije pobuđuju duboka i zagonetna pitanja. Inajat Kan nam je ponudio svoje mističko tumačenje stvaralačkog procesa u uvodu u svoje majstorsko delo Duša, odakle i kuda:

«Šta je postojalo pre manifestacije, tj. ispoljenja? Dhat, suština Bivanja, istinsko Postojeće, Jedino Biće. U kakvom obliku? Ni u kakvom. Kao šta? Kao ništa. Jedina definicija koju reči mogu da pruže je: kao Apsolut. Sufijski izraz za to postojanje je Ahadijah. Svest je potekla iz tog Apsoluta, svest o postojanju. Nije bilo ničega čega bi Apsolut mogao da bude svestan – jedino svog postojanja. To stanje se zove Vahdah. (24)

Vahdah osim toga znači i svest o zvuku. (25) Dok je dhat, Apsolut, nečujan, nepokretan, apstraktni život, u početnoj stvaralačkoj fazi vahdaha prvo vibriranje se ispoljava kao zvuk. Nakon toga:

«Iz te svesti o postojanju razvilo se mišljenje, misao – ja postojim. To je bio razvitak svesti o postojanju. Taj razvitak je doveo do stvaranja Ega, Logosa, koji sufiji nazivaju Vahdanijah. Sa osećanjem jastvenosti, tj. sopstvenog postojanja, urođena moć Apsoluta se, da tako kažem, prikupila; drugim rečima, ona se koncentrisala u jednoj tački. Tako je sveprožimajuće zračenje obrazovalo svoje žarište, središte koje je božanski Duh ili Nur, u sufijskoj terminologiji – Arvah. (26)

To središte zračenja ili nur može da se uporedi sa suncem. Inajat Kan to dodatno objašnjava:

«To Sunce je onaj aspekt Apsolutnog Boga u kojem On počinje da se ispoljava i Njegov prvi korak ka ispoljavanju je usredsređivanje, zbijanje, ono skupljanje koje je primetno kod svih živih bića i kod svih stvari. Prvo dolazi do skupljanja a zatim do širenja, koje nastupa kao nešto prirodno, kao reakcija. Prvo stremljenje je želja za udisanjem, a potonje za izdisanjem. Skupljanje i širenje su primetni u svim vidovima života i potiču od samog Boga. «Sveprisutna Svetlost usled tog stremljenja postaje zgusnuta, i upravo ta zgusnuta Svetlost Inteligencije je Sunce koje mistici priznaju i odaju mu priznanje. Šems Tabriski govori o tome u jednoj svojoj

strofi: ''Kada se sunce Njegovog lica pokazalo, počeli su da se pojavljuju atomi oba sveta. Kako je Njegova svetlost padala, svaki atom je dobijao ime i oblik''.» (27)

Dakle, taj čin u stvaralačkom procesu obeležen je duhovnom svetlošću. Širenje tog svetla – koje prirodno sledi posle skupljanja koje je njegovo ishodište – ''predstavljalo je uzrok celokupne manifestacije''. (28) I taj proces ispoljavanja je Inajat Kan sažeto izložio:

«Tada je ta skoncentrisana svetlost podelila postojanje na dva izraza: svetlost i tamu. Pravo govoreći, ne postoji takva stvar kao tama, nikada nije bilo tame. Postoji samo više svetlosti u poređenju sa manje svetlosti. Ta svetlost i tama obrazovale su akašu, sufijski rečeno asman, prilagodbu, kalup; a fenomen svetlosti i senke koji deluje putem tog kalupa doveo je ispoljavanje do velikog mnoštva prilagodbi, asmana ili akaša, od kojih su jedne unutar drugih, i jedne povrh drugih. Svaki korak koji je ispoljenje učinilo rezultiralo je mnoštvom oblika napravljenih od različitih tvari koje su proizvedene tokom procesa pretvaranja duha u materiju. Delovanje tog procesa odvijalo se u skladu sa zakonom vibriranja, koji predstavlja tajnu kretanja. To je ravan određenih, izričnih oblika prirode, koju sufiji zovu ađsam. «Iz tih oblika je postepeno, preko minerala, nastalo biljno carstvo; iz biljnog je nastalo životinjsko carstvo, a iz njega ljudski rod, insan, čime su božanskom Duhu pribavljena tela – ađsam – koja su mu potrebna od vremena kada se usredsredio u jednoj tački i iz nje pružio svoje zrake kao mnogobrojne duše.» (29) «Čitava manifestacija je Božje izdisanje, a ono što Indusi zovu pralaja – uništenje ili kraj sveta – je upijanje, usisavanje koje je Božji udisaj.» (30)

To Inajat Kanovo izvanredno viđenje početka i kraja kreacije kao da pokazuje izvesnu sličnost sa onom astronomskom teorijom koja pretpostavlja postojanje 'Velikog stiska' pre postojeće šireće vasione, da bismo mogli da imamo

«neku vrstu pulsirajuće ili poskakujuće vasione koja bi se naizmenično širila i skupljala poput pluća ili kucajućeg srca, za razliku od takozvane hiperbolične vasione koja mora bezgranično da se širi. I ova potonja vasiona, shodno 'najčistijim' matematičkim zaključcima, morala je da se skuplja (pre Velikog stiska) od ''beskrajno razređenog stanja kakvo je u veoma dalekoj prošlosti vladalo'', pri čemu su dve strane Stiska zadržavale jedna prema drugoj misterioznu simetriju ogledala – ravnotežu implozije (sabijanja) i eksplozije (rasprskavanja),

involucije (uvijanja unutra) i evolucije (razvijanja), koja može da se uporedi sa približavanjem i udaljavanjem komete i konačno može da pruži ključ za razumevanje vremena. (31)

Napomene 1. F Capra, The Turning Point, Wildwood House, London, 1982, str. 76. 2. The Sufi Message, XI, str. 25. 3. The Kybalion, Yogi Publication Society, Chicago, 1908, str. 137. 4. Guy Murchie, Music of the Spheres, II, Dover, New York, 1967. 5. The Sufi Message, II, str. 18-19. 6. Capra, Turning Point, str. 69. 7. Miahia Kaku i Jennifer Trainer, The Cosmic Quest for the Theory of the Universe. 8. The Sufi Message, II, str. 18. 9. The Sufi Message, XI, str. 22. 10. ibid, str. 9. 11. ibid, str. 57. 12. ibid. 13. ibid, str. 60-61. 14. The Sufi Message, II, str. 18. 15. F Capra, The Tao of Physics, Shambala, Boulder, 1975, str. 223. 16. The Sufi Message, XI, str. 69. 17. Capra, Turning Point, str. 83. 18. ibid, str. 70. 19. ibid. 20. The Sufi Message, XI, str. 50-51. 21. Guy Murchie, Music of the Spheres, II, Dover, New York, 1967, str. 262. 22. Art Meets Science and Spirituality in a Changing Economy, The Hague, 1990, str. 61. 23. Inayat Khan, The Soul, Whence and Whither, East-West Publications, London/The Hague, 1984, str. 41. Na jednom drugom mestu Inajat Kan definiše 'dušu' kao područje zračenja ili inteligencije koje je najprisutnije u ljudskom biću. 24. ibid, str. 9. 25. The Sufi Message, V, str. 26. 26. Inayat Khan, The Soul, str. 9. 27. ibid, str. 15. 28. ibid, str. 26. 29. ibid, str. 9-10. 30. ibid, str. 15. 31. Murchie, Music of the Spheres, I, str. 218-19.

6

Putovanje duše U prethodnom poglavlju smo pokazali grandioznu prirodu stvaralačkog procesa koji nam je Hazrat Inajat Kan izložio. Videli smo da duh deluje u i kroz celu tvorevinu. U čoveku je duša taj duh, duša koja je zrak božanskog sunca. U nizu predavanja na temu 'Duša, odakle i kuda' (1), Inajat Kan iznosi velelepnu viziju iskustva čovekove duše kao vrhunca stvaralačkog procesa; tokom njenog putovanja u zemaljsku ravan, tokom njenog života na zemlji i pri povratku u božansko izvorište. To viđenje je jedinstveno zbog jasnoće i verodostojnosti sa kojima je u stanju da objasni, katkada do zapanjujućih pojedinosti, iskustvo duše u nebeskim sferama – između samog Boga i zemlje. Čovek oseća da Inajat Kan poznaje te stvari, iako su one za nas uglavnom skrivene velom smrti. Otkuda on poseduje takvo znanje? Neka on sam na to odgovori:

«Na pitanje: kako prorok dolazi do tog znanja? – može se odgovoriti da je duša proroka poput ploda koji, usled svoje težine na grani, dodiruje zemlju. Taj plod nije pao na zemlju, još uvek je povezan sa granom za koju je pričvršćen, granom koja prolazi kroz sve ravni postojanja. Tako i prorok u svojim iskustvima, da tako kažem, dotiče sve različite svetove. Ta misterija je ono što je skriveno iza proročkog genija i proročkog nadahnuća. Preko tog protoka plod je povezan sa stablom. Dakle, iako je na zemlji, prorok govori o nebu; iako na zemlji, on glasno izvikuje ime Božje. Dok je za mnoge Bog fantazija, za njega je Bog stvarnost.» (2)

On takođe kaže da je ''svaki prorok govorio svojim sledbenicima (o drugom svetu) na način koji oni mogu da razumeju''. I dok su živopisne slike raja i pakla izložene u ranijim vremenima bile prilagođene tadašnjem shvatanju, mnogo tananije tumačenje Inajata Kana u potpunosti proizilazi

iz njegovog sopstvenog filozofskog viđenja stvaralačkog procesa, viđenja koje je saglasno sa modernim naučnim mišljenjem i stoga je savršeno prihvatljivo savremenom umu. Anđeoske sfere

Kao jedan zrak božanskog sunca, duša prvo stiže na ravan postojanja koja je blizu tog zračećeg izvora božanskog bitisanja zvanog anđeoska nebesa, i tada se opisuje kao 'anđeo'. Neke duše ostaju u toj ravni; druge, koje imaju veću moć, snažniji podstrek božanskog duha iza sebe, nastavljaju dalje. Na pitanje da li anđeli imaju oblik, Inajat Kan odgovara da je to nešto ''veoma tanano i izuzetno teško da se objasni rečima''.

«Radi se o tome da svaka stvar ili biće koje ima naziv ima i oblik, samo što smo mi navikli da oblikom smatramo ono što možemo da vidimo, dok ono što naše oči ne mogu da vide ne smatramo oblikom. Da bismo zamislili obličje jednog anđela, moramo i sami da postanemo anđeo: moramo da se pretvorimo u anđela da bismo shvatili kakvo je stvarno obličje anđela. Navikli smo da dočaravamo svako obličje kao svoje vlastito, i zato kad god zamišljamo vile ili anđele, duhove ili utvare, zamišljamo da su nalik nama. Vile na koje misle Kinezi imaju kineske crte lica i ostala obeležja, a vile na koje misle Rusi nose ruske šešire, zato što um zamišlja ono što je navikao da gleda.» (3)

U stvarnosti, anđeli su bića od svetlosti (nur). Oni su vibracije. Oni su u blizini Boga. Anđeoske sfere su lišene strasti i emocija. (4) Duše koje tamo žive slobodne su od svih ovozemaljskih osobina i razlika. Anđeli znaju samo za sreću, koja je istinska priroda, suština duše; njima je svojstveno da vole i da su skloni da veruju. Ta mistična istina je u hrišćanskom slikovitom predstavljanju izražena u vidu anđela koji sede na oblacima i sviraju na harfama. Harfa i njena muzika su simbol činjenice da su anđeli živuće vibracije. Njihovo prikazivanje na oblacima znači da su oni iznad zemaljskih prolaznih uživanja i patnji.

«Takve duše koje su u neposrednoj vezi sa Božjim Duhom i koje ne poseduju znanje o faličnom svetu prepunom iluzije, koje žive i ne znaju za smrt, čiji životi su sušta sreća, čija hrana je božanska svetlost, stvaraju oko božanskog duha, koji sufiji zovu nur, auru koja se naziva arš, najviše nebo.» (5)

Ti anđeli su neiskazivo srećni, pošto uživaju u Božjoj svetlosti i Božjem životu. Mada obično ne komuniciraju sa ljudskim bitisanjem, ipak su neki od njih određeni da obave izvesnu dužnost na zemlji. (6) Oni mogu da budu glasnici, koji donose upozorenje ili pomoć onim dušama na zemlji koje su otvorene za njih, koje su u svom srcu zadržale sponu sa višim sferama. To su anđeli čuvari ljudskog roda. Anđeli su životni tokovi kojima je svojstveno da sakupljaju i da stvaraju. Na anđeoskim nebesima oni skupljaju atome zračenja. (7) One duše koje imaju snage da nastave svoje putovanje u zemaljsku ravan nekada se sreću sa dušama koje su se ponovo vratile na anđeoska nebesa; ove ih podešavaju svojim osećanjem i ritmom. To menjanje potom određuje pravac koji će one slediti u svom daljem putovanju. (8) Sfera džinova

Prošavši tako kroz anđeoska nebesa, te duše stižu u sferu džinova ili genija. «To je sfera uma i može se nazvati duhovnom sferom, pošto su um i duša ono što sačinjava duh.» (9) Inajat Kan ovako objašnjava džinove:

«Džin je entitet sa umom, ali ne takvim umom kakav ima čovek, već sa čistijim, bistrijim umom, obasjanim Svetlošću Inteligencije. Um džina je dublji u opažanju i u razumevanju, zato što je prazan – nije ispunjen mislima i maštarijama kao um čoveka. Um džina može da se nazove praznom čašom – čašom u koju može da se uspe znanje, u kojoj ima mesta za njega.» (10)

Sfera džinova je svet poezije, muzike, umetnosti, nauke i filozofije, misli i mašte. Džinovi stiču svoje znanje (njihov naziv je u vezi sa sanskritskom reči đnana, što znači znanje, i sa latinskom genius, božanstvo proizvođenja i rađanja) putem intuicije i nadahnuća. To je veoma slobodan svet, nije ograničen kao u zemaljskoj sferi. Život u sferi džinova može da se uporedi sa životom ptica i jelena u lugovima, slobodnim životom u prirodi. Vreme u tom svetu je neuporedivo drugačije: tamo je život mnogo duži. U toj sferi duha duša izgrađuje svoj um privlačeći džin-atome. Taj um funkcioniše kao odeća ili vozilo koje duši omogućava da živi u tom svetu. Nama je teško da pojmimo njegov oblik, pošto smo naviknuti na fizičke oblike, koji ne pripadaju sferi džinova. Džinovi su u stanju da stupe u vezu sa dušama u našem svetu i u stanju su da jedni drugima pomažu. U izvesnom smislu za jednog džina je lako

da pomogne nekom ljudskom biću, jer poseduje veliku slobodu kretanja. Međutim, to može da bude i prilično teško, jer ljudsko biće može da bude toliko zadubljeno u zemaljske misli i aktivnosti da je usled toga otporno na uticaje iz sfere džinova. Oni džinovi koji poseduju snagu i želju da putuju još dalje potom će se sresti sa dušama koje se vraćaju i od kojih mogu mnogo da nauče. Kako Inajat Kan kaže, džinovi dobijaju ''mapu putovanja ka manifestaciji'' (11). Oni primaju utiske iz jednog ili više umova tih duša koje se vraćaju, i to preko procesa odražavanja, pojave koja ima važnu ulogu u celoj manifestaciji. Na taj način um džina prihvata utisak koji ima ličnost vraćajuće duše, a ova time ništa ne gubi. Dakle, prazna čaša uma džinove duše može toliko da se ispuni tim utiscima da džin postaje ono što je na njega ostavilo utisak. Na taj način ličnost vraćajuće duše može ponovo da dođe na zemaljsku ravan. To je Inajat Kanovo objašnjenje istinskog smisla reinkarnacije, tj. ponovnog utelovljenja. Ličnost – sa kojom je čovek sklon da se poistoveti – je ono što se reinkarnira; duša je, kao božanski zrak, ponovo privučena svom izvoru. Dolazak na fizičku ravan

Nastavljajući svoje putovanje ka manifestaciji, duša potom stiže na fizičku ravan. Duša koja je rođena prikazivana je kao Kupidon, anđelčić koji odapinje strele u srca muškarca i žene, koji se usled toga zaljubljuju. Filozofski to može ovako da se objasni: «Dvojnost u svakom aspektu života i na bilo kojoj ravni je stvaralačka, a njen plod, tj. potomstvo, je svrha i krajnji rezultat dvojnog izraza prirode.» (12) Na taj način zaljubljeni par ''krči put za tu novopristiglu dušu da uđe u fizičko postojanje''. (13) Novorođenče smesta zaplače. Zašto? Inajat Kan kaže da je to zato što ono uviđa da se našlo u zarobljeništvu na nekom nepoznatom mestu. Telo koje duša preuzima kao svoje oruđe – ili sredstvo, vozilo – za život na zemlji je, kako to Inajat Kan divno kaže, ''dar od čitavog univerzuma''. (14)

«Ono nije podareno duši samo od roditelja, nego od predaka, od naroda i rase u kojoj se duša rađa, i od celog ljudskog roda. To telo nije dar samo od ljudskog roda, nego je ishod nečega što je ceo svet stvarao kroz mnoge epohe: ilovača koja se hiljadu puta iznova mesila; ilovača koja je bila pripremana tako da je stalno postajala sve

inteligentnija, sve sjajnija i sve življa; koja se prvo pojavila u mineralnom carstvu, napredovala u biljnom carstvu, a potom se pojavila kao životinjsko carstvo, i koja je bila savršeno doterana kroz pravljenje tog tela koje je podareno novopridošloj ljudskoj duši.» (15)

Hojak prikazuje taj proces kao dva puta evolucije – vertikalni i horizontalni – koji se sastaju u rođenju čoveka. Vertikalni put je duša, duh koji putuje od svetlosti i lakoće anđeoske sfere do zbijenosti zemlje; involucija najfinijih vibracija duha u gušće vibriranje materije. Horizontalni put je fizička evolucija od minerala do čoveka, čijim ispitivanjem se bavi nauka. A čovek, u kojem se ta dva puta sastaju, predstavlja vrhunac procesa manifestacije, ispoljavanja. (16) Kada posmatra taj proces, ''čoveku dođe da ustvrdi da je ne samo čovek, nego i celokupna manifestacija stvorena po slici Božjoj''. (17) Tako duša, rođena na zemlji, sadrži tri bića: anđela, džina i čoveka. Shodno dubini utisaka stečenih na raznim ravnima ona pokazuje svojstva anđela i džina. Utisci dobijeni od vraćajućih duša u sferi džinova daju individualne konkretne osobine i sklonosti. Osim toga, duša preuzima nasleđe svojih zemaljskih predaka. Inajat Kan kaže da duša 'pozajmljuje' svojstva iz sfere džinova i iz fizičkog sveta. Zajedno s tim svojstvima ona preuzima i obaveze i dužnosti koje idu uz ta svojstva. (18) Za vreme ovog zemaljskog života duša želi da prikupi zemaljske imetke. U stvari, to i jeste ono što je navodi da dođe na zemlju; to je

«želja da joj priđe, da ovlada njome, da je iskoristi koliko god može, i da se stara da joj ne bude oduzeta. Takva je priroda duše. U tome je razlika između socijalističke tačke gledišta i mističkog shvatanja. Socijalista kaže: ''To je nepravedno'', ne shvatajući da je to potpuno prirodno svojstvo. Bez toga, život ne bi bio moguć.» (19)

Telo koje je duša na taj način dobila napravljeno je kao savršeno sredstvo za iskušavanje života u punoj meri. Ono čini pojmljivim i izvesnim ono što je opažljivo. U tu svrhu imamo pet čula, pomoću kojih možemo da kušamo, mirišemo, dodirujemo, čujemo i vidimo. Tako ''telo može da se uporedi sa staklenikom napravljenim od ogledala''. (20) To je evidentno za oko, ali ista je i priroda ostalih čula.

«Oko se poput ogledala nalazi pred svime što je vidljivo, ono odražava sve što vidi. Uši su prilagođene za ponavljano odjekivanje svakog zvuka koji dopre do njih. Drugim rečima, one su ogledalo svih zvukova. Čula dodira i ukusa su grublja u poređenju sa čulima vida i sluha, ali njihova suština je ista. Ona osećaju sve različite slatke, kisele

i slane ukuse, kao i toplotu i hladnoću, i služe kao ogledala u kojima se ukus i dodir odražavaju. «Dakle, kao što čovek vidi sebe odraženog u ogledalu, tako i telo postoji kao ogledalo u kojem se odražava i pojašnjava svaki doživljaj iz spoljnog života. Ukoliko je ogledalo prašnjavo, ono ne može jasno da odrazi sliku; tako ni iskustvo života nije čisto i jasno ukoliko se o telu ne vodi briga sa duhovne tačke gledišta. «Sufiji kažu da je telo Božji hram, ali pravilno tumačenje te izreke bi bilo da je telo napravljeno da bude Božji hram.» (21)

Iz toga sledi da je briga o telu itekako važna stvar. Inajat Kan čak kaže da je to ''prvi i najvažniji princip religije''. (22) Osim spoljnih čula, postoje i unutarnji centri opažanja. To su intuitivne sposobnosti, pogodnosti putem kojih mogu da se shvate misli i osećanja druge osobe – ugođaj neke ličnosti ili mesta; a ukoliko su te sposobnosti izoštrene, čak mogu da se steknu i saznanja o prošlosti i budućnosti. Međutim, usled našeg neprirodnog i materijalističkog života, ti centri su često zapušeni. To dovodi do depresije i konfuzije, pošto unutarnja žudnja za uviđanjem nije sasvim zadovoljena. Iako su ti centri smešteni u telu, oni su od mnogo finije građe koja može da se neguje i podržava samo finijom energijom koju privlačimo putem disanja i putem treperenja zvuka i reči. Stoga to ima važnu ulogu u sufijskoj obuci. (23) (Videti 10. poglavlje) Dva najznačajnija unutarnja centra nalaze se u srcu i u glavi. Sufijsko obučavanje istovremeno usavršava oba ta centra, što dovodi do ravnoteže. Kada ljudsko biće dobije telo, njegov um je dovršen. Pre rođenja na zemlji postojala je samo prilagodba (akaša), kako kaže Inajat Kan, usaglašavanje diktirano utiscima koji su snašli dušu tokom njenog putovanja u zemaljsku ravan. Ta akaša postaje um kada se poveže sa telom. (24) Osobenost uma

Inajat Kan opisuje karakter uma kao ogledalo. (25) Već smo videli da duša u svetu džinova putem odraza prima utiske o osobenosti duše koja se vraća. I u našem zemaljskom životu duša odražava sve utiske koje prima. Ti utisci dolaze preko čula: sve što vidimo, čujemo, mirišemo, kušamo i dodirujemo ostavlja na nas utisak. Na taj način sva naša različita iskustva u odnosima sa drugim ljudima, kao i naši sopstveni postupci, stvaraju snažne utiske. Takođe smo pod utiskom misli i osećanja, izgovorenih ili napisanih

reči; ili pak, kao što je ranije ukazano, neposrednog opažanja preko unutarnjih centara. Svi ti utisci su odraženi u smislu da pune i obeležavaju um dokle god je on usredsređen na njih. No, um kao ogledalo lako može da se okrene ka drugačijim utiscima, mislima i osećanjima i da se ispuni njima. U tekstu Svet uma (25) Inajat Kan razmatra kakvu ulogu ima taj fenomen odražavanja u celokupnoj manifestaciji; takođe i u životinjskom svetu (u kojem će, na primer, konj odražavati čovekovu snagu volje i povinovati mu se), pa čak i kod biljaka koje – kako pokazuju skorašnja istraživanja – reaguju na različite vrste muzike, kao i na to koliko pažnja im se posvećuje. Utisci koje čovek prima ponovo se projektuju na druge, na okolinu. I u tom pogledu je um nalik ogledalu. Ali, um je nešto više od pasivnog ogledala: on raspolaže pamćenjem, a uz to je i kreativan. Njegovo pamćenje podrazumeva da se jednom primljeni utisci beleže i ostaju sačuvani nakon što se um na neko vreme okrene od njih i pozabavi drugim stvarima. Ti utisci kasnije mogu da budu ponovo proživljavani i ponovo razmatrani. Što se više to čini, to će jača i dublja bivati traka za beleženje tih utisaka. Na taj način um skuplja znanje i iskustvo i razvija određeni model ponašanja – svoj karakter. Stoga jedinka izgleda kao ono što njen um sadrži; na izvestan način ti utisci jesu ta osoba. Sem toga, um je kreativan. On obrađuje svoje utiske. U stanju je da razmišlja o njima, da produbljuje svoje osećanje o njima u srcu. Ti utisci mogu da se izraze rečima i da nas podstaknu na određena dela. Zatim drugi ljudi putem mehanizma odražavanja reaguju na te misli, reči i dela. Zračeće dejstvo naših misli i osećanja može da bude tako snažno i prodorno da može da privuče izvesna zbivanja i događaje u našem životu na način koji ne možemo svesno da razumemo. Tako je ceo naš život određen tim mislima i osećanjima koja vrše presudan uticaj u našem umu. Možemo da kažemo da je on određen smerom u kojem je naš um najčešće okrenut, ili našim stavom u životu. Taj mehanizam veoma često dovodi do više ili manje automatskog razvoja događaja u našem životu, tako da nas određena duboka iskustva i utisci nose dalje u pravcu koji zapravo ne želimo. Tako, na primer, neki neuspeh koji je snažno uticao na nas može da proizvede trajni strah od neuspeha koji će privući kasnije neuspehe. Ali, mi ne moramo i ne treba da dozvolimo da naš život uzme takav tok – pod uticajem spoljnih događaja – koji ne odgovara našim unutarnjim željama. Jer, iza uma se nalazi duša, božanski zrak – kao što smo videli – izliv božanskog stvaralačkog duha. U tom duhu je skrivena moć koja može da usmeri um i naš život u željenom pravcu. To možemo da učinimo kada

postanemo svesni te moći koja je naše božansko nasleđe, kada otvorimo svoj um za nju. Stoga moramo da shvatimo da smo odgovorni za božanski duh – ne samo za vlastite postupke, već i za svoje misli i osećanja. Ključ za postizanje tog savršenog vladanja životom – vođenog iz duše – leži u tome da svesno biramo kojim utiscima poklanjamo pažnju – koja će ih hraniti i potkrepljivati – a kojim nepoželjnim utiscima ne dopuštamo da deluju na nas. To je umeće 'gledanja i negledanja, slušanja i neslušanja' – odbijanja da se dalje posvećuje pažnja utiscima koje smatramo nepoželjnim. Na taj način možemo da razvijemo snagu da postignemo svoje životne ciljeve. Otuda iskrsava pitanje koji bi to ciljevi trebalo da budu. Šta je svrha našeg života? U svojoj knjizi Svrha života Inajat Kan kaže da je ''prvi korak na duhovnoj stazi da duša shvati svoj krajnji cilj u životu''. (26)

On citira i Sadija: ''Svaka duša je stvorena sa određenim razlogom i svetlost tog razloga je tada bila upaljena u njoj.'' (27) Put postignuća

Ko želi da sazna koji je to razlog taj će ga i naći, a nastojanje da se postigne razabrani cilj daje smisao našem životu. U početku taj cilj može da bude ograničen i materijalan, no stremljenje ka njemu je ipak ''korak na duhovnoj stazi''. Krećući se ka njemu mi učimo, napredujemo, i to će nas osposobiti, kada ostvarimo svoj početni cilj, da težimo ka višem idealu. Zato Inajat Kan kaže da se ''svi ciljevi pretvaraju u jedan cilj, a taj cilj je ono čemu mistik teži.'' (28) Zatim navodi pet aspekata koji nas čine sposobnim da napredujemo ka krajnjem mističkom cilju: naša želja da živimo, naša želja da saznajemo, naša želja za moći, naša želja za srećom i naša želja za mirom. To su temeljne i sveobuhvatne želje koje se nalaze u osnovi većine ovozemaljskih ciljeva. Inajat Kan nam pruža pet praktičnih psiholoških saveta o tome kako možemo da budemo uspešni i ostvarimo svoje ciljeve, prevazilazeći brojne poteškoće na svom putu. To učenje o 'putu postignuća' veoma je značajno za naš spoljni život. O tim učenjima, koja još uvek nisu u celini objavljena, ukratko mogu da kažem ovo: pre svega je potrebno da se razvije koncentracija – da pažnja, misli i osećanja budu stalno usmereni ka cilju. Treba imati pouzdanje da će cilj biti postignut uprkos svim poteškoćama. Za nalaženje načina za uspešno uklanjanje tih teškoća mora da se upotrebi razum. Zato napredak treba da bude postepen; opasno je žudeti da se ciljevi jako brzo postignu, jer to

može da iscrpe čovekovu snagu i da bude kontraproduktivno. Inajat Kan je rekao da u ovom svetu ima mnogih koji u svom entuzijazmu šutnu cilj svog postignuća kao fudbalsku loptu. Čovek prvo mora sebe da učini spremnim da postigne cilj; da stekne potrebnu snagu za to. Stoga je neophodno strpljenje – učenje da se sačeka pravo vreme da se napravi određeni korak napred. Nije lako biti strpljiv, ali to uvećava unutarnju snagu. Sve to znači da je od početka do kraja neophodna samodisciplina: zadržavanje pogleda na cilju; odbijanje da olako podlegnemo ljutnji i uzrujanosti; odolevanje raznim odstupanjima i zastranjivanjima; sve to iziskuje samodisciplinu. Pored toga, to podrazumeva da moraju da se učine i određene žrtve kako bismo postigli svoj cilj. Dalje, samodisciplina je neophodna i da ne bismo govorili o svojim planovima.Tim ćutanjem se čuva energija potrebna da se ostvari cilj, i ujedno se predupređuju kritikovanje i protivljenje. Ako istrajemo u tom duhu, postići ćemo svoje ciljeve. Inajat Kan o tome veoma jasno govori. On ukazuje na božansku snagu duše koja može da privuče sve što čovek zaista želi. Svemogući Bog će se odazvati na čežnju duše. Kao što je Hrist rekao: ''Ištite, i daće vam se; tražite, i naći ćete; pokucajte, i otvoriće vam se.'' (29) Napredovanjem na putu postignuća možemo korak po korak da stremimo ka višim idealima. Pet ranije pomenutih osnovnih želja na kraju mogu da nas dovedu do krajnjeg unutarnjeg ispunjenja. Uvidevši da je fizički život vremenski ograničen, možemo da otkrijemo večni život duše; izvan granica zemaljskog znanja možemo da otkrijemo znanje o božanskom postojanju; možemo da stupimo u dodir sa Svemoćnom Snagom Božjom; i možemo da pronađemo stvarnu sreću duše, van svih ometajućih uticaja u životu. U tom krajnjem ostvarenju svoje čežnje duša postaje svesna sebe, sopstvene božanske suštine, sjedinjena sa Bogom i prosvetljena Njime. Duša, koja je zrak božanske svetlosti – ili božanske inteligencije, suzbijen vlastitim oruđima u obliku uma i tela – bila je potpuno zauzeta svojim učestvovanjem u iskustvima koja stiče preko tih oruđa. Međutim, doći će čas kada će zaključiti da su ta iskustva razočaravajuća, i tada će se okrenuti od njih i usmeriti pažnju na samu sebe. Inajat Kan je ovako opisao taj proces:

«Da bi postigao da oči vide same sebe, čovek mora da uzme ogledalo da bi video njihov odraz; isto tako je, da bi se istinsko biće ispoljilo, čitav čovek, njegovo telo i um, načinjen kao ogledalo, kako bi u tom ogledalu to istinsko biće moglo da vidi sebe i da spozna svoju

nezavisnu suštinu. Ono što treba da postignemo na stazi inicijacije, putem meditacije i duhovnog saznanja, jeste da spoznamo tu suštinu tako što ćemo od sebe učiniti savršeno ogledalo.» (30)

U osmom poglavlju, koje se bavi misticizmom, razmotrićemo važne teme inicijacije (posvećivanja) i meditacije, koje predstavlju srž sufijske staze. Cilj kretanja tom stazom je Bogosvesnost, koja može da se postigne putem samospoznaje, samoostvarenja. Sa tom samospoznajom se ispunjava svrha manifestacije. Inajat Kan je dao odgovor na pitanje koja je svrha manifestacije:

«Na to se može odgovoriti jednom rečju: zadovoljstvo, radi Božjeg zadovoljstva. Zašto Bog bez toga nije zadovoljan? Bog je Jedino Biće, a u prirodi bića je da postane svesno sebe. Ta svest stiče iskustva o životu putem različitih kanala, imena i oblika; u čoveku ta svest o biću dostiže svoj vrhunac. Prosto rečeno, Bog kroz čoveka doživljava život u njegovom krajnjem savršenstvu.» (31)

Život posle smrti: povratak duše Bogu

Nakon iskustva zemaljskog života, po svakog dolazi smrt. To može da se dogodi kada duša ispuni svoju svrhu na zemlji, ''kad se njen cvet potpuno rascveta'', tako da nema više ničega što bi je zadržavalo. Međutim, do toga može da dođe i kada

«iz jednog ili drugog razloga, bilo usled bolesti ili usled starosti, telo izgubi tu snagu održavanja na okupu, koja prikiva dušu koja deluje u njemu. Ono se predaje i duša tada odlazi ostavljajući materijalno telo kao što bi čovek bacio kaput koji mu više ne treba.» (32)

U tom slučaju ciljevi i želje duše još uvek nisu ispunjeni. Ali, život se tada nastavlja u drugim sferama – prvo u svetu džinova. Smrt je opsena prouzrokovana čovekovim vezivanjem, privrženošću, njegovim poistovećivanjem sa svojim telom, koje je zapravo samo odelo, plašt navučen preko uma i duše. U stvarnosti, smrt je samo prelazak u drugi život. Kao što je opisao putovanje duše ka zemlji, Inajat Kan je opisao i mnoge vidove nastavljanja života duše u višim sferama. Kao što smo videli, on to uspeva zahvaljujući svojoj mističnoj povezanosti sa nebeskim sferama koja mu pruža direktan uvid u te svetove. Nagoveštaji koje on daje o životu posle smrti upadljivo se u mnogo čemu podudaraju sa nedavno zabeleženim iskustvima osoba koje su bile na ivici smrti. (33)

Mnogi ljudi koji su se oporavili od teške bolesti ili udesa posle kojeg su bili smatrani klinički mrtvima, izveštavaju kako su napustili svoje telo i videli ga, na primer, kako leži na operacionom stolu, i pri tom su čuli kako lekari razgovaraju. Posle toga je sledilo kratko iskustvo početka življenja u drugom svetu o kojem su mnogo toga imali da kažu. Takvi opisi, pruženi od strane vrlo različitih ljudi, upadljivo su slični. Međutim, u malom broju slučajeva ljudi se nisu sećali ničega posle tog kritičnog trenutka. (34) To može da bude saobrazno Inajat Kanovom objašnjenju da će duša osobe koja umre, ubeđena da neće biti ničeg posle smrti, upravo zbog takvog shvatanja neko vreme biti paralisana i u pasivnom stanju. To stanje može se nazvati 'čistilištem'. Ali, nakon toga se javlja novi životni poriv koji omogućava duši da počne da stiče iskustva iz života u sferi džinova. Duša koja nije smatrala da se sa smrću sve okončava odmah se seli u novi svet. Inajat Kan taj svet ovako opisuje:

«A šta duša vidi na toj blistavoj dnevnoj svetlosti? Vidi sebe kako živi kao i ranije, sa istim imenom i izgledom, a ipak napreduje dalje. Duša u toj sferi nalazi više slobode a manje ograničenja koja je pre toga doživljavala u svom životu na zemlji. Pred njom je sada svet koji joj nije tuđ, jer to je svet koji je ona stvorila tokom svog života na zemlji. Ono što je duša poznavala kao um – upravo to je sada za dušu svet. Ono što je duša, dok je bila na zemlji, nazivala maštom, sada se pojavljuje pred njom kao stvarnost. Ukoliko je taj svet umetnički, to je umetnost koju je duša stvorila. Ukoliko u njemu nema lepote, i to je prouzrokovano dušinim zanemarivanjem lepote dok je bila na zemlji.» (35)

Nakon smrti duša nastavlja svoje putovanje sa umom. Sadržaji uma – sva iskustva zabeležena u njegovoj memoriji – određuju život duše na džin ravni; to je pravo značenje raja i pakla. Ako je naš život na zemlji bio srećan, i ako smo i druge činili srećnim, onda tu sreću nosimo sa sobom u drugi svet. A ako smo bili nesrećni i nanosili nepravdu drugima, nosimo taj otrov sa sobom. Dakle, isprva nastavljamo sa istim mislima i osećanjima i istom vrstom 'delovanja' kao na zemlji. (36) Ali, duša nije osuđena na takvo delovanje, pošto nije izložena istim ograničenjima kao kada je bila na zemlji. Ona se na kraju uzdiže do standarda koji je bio standard njenog ideala, i radi ono što je prethodno želela.» (37) Taj drugi svet pruža mnogo veću slobodu i manje ograničenja. Stoga duša u tom svetu ima veću moć da ostvari svoje ciljeve i želje. I u tom svetu duša ima mentalno ili duhovno telo. Kako to telo izgleda?

«Ono izgleda sasvim onakvo kakav je čovek bio na zemlji. Zašto to mora da bude tako? Zbog čovekove ljubavi prema svom telu. Ukoliko duša želi da se ono promeni, ono može da se promeni u skladu sa njenim sopstvenim idealom.» (38)

Takođe postoji i jezik svojstven sferi džinova, jezik koji je neodređeniji a ipak izražajniji od našeg jezika. Ti duhovi (duše koje se vraćaju sa svojim umovima) i dalje mogu veoma jasno da vide okolnosti na zemaljskoj ravni – ukoliko to žele. (39) Oni su u stanju da komuniciraju sa dušama na zemlji, ali ove ne mogu razgovetno da ih čuju. Jer, «postoji jedan zid koji se nalazi samo pred onima koji su još uvek na zemlji, a ne i pred onima koji su prešli na drugu stranu.» (40) Međutim, ljudi na zemlji ipak ponekad mogu nesvesno da prime poruku od određenog duha, i da ostvare svoje želje, misleći da to čine vlastitom slobodnom voljom. (41) Mudijev izveštaj o iskustvima na ivici smrti slaže se sa ovim. On razmatra ono što može da se smatra 'odsustvom ograničenja' u tom svetu, i to ovako objašnjava: «Pogledajmo to na ovaj način: osoba u duhovnom telu je u povlašćenom položaju u odnosu na druge osobe oko nje. Ona može da ih vidi i čuje, dok one ne mogu da vide i čuju nju.» (42) On opisuje i duhovno telo:

«Pored toga, iako to telo nije opažljivo ljudima u fizičkim telima, svi koji su ga iskusili slažu se da duhovno telo bez obzira na to jeste nešto, koliko god da ga je nemoguće opisati. Postoji saglasnost da duhovno telo ima oblik ili izgled (ponekad loptasti ili bezoblični oblak, ali ponekad i u suštini isti oblik kao fizičko telo), pa čak i delove (projekcije ili površine slične rukama, nogama, glavi, itd.). Čak i kada se saopštava da je njegov oblik u osnovi okruglastog izgleda, često se kaže da on ima ivice, jasan gornji i donji deo, pa čak i upravo spomenute 'delove'.» (43)

Shvatanje iz nekih svetih spisa, po kojem će nakon smrti doći do sudnjeg dana – kada anđeli koji sve beleže saberu sva dobra i loša dela jedne duše – zapravo znači da, kada se sa duše skloni pokrivač tela, um postaje veoma bistar, tako da duša odmah može da ima pregled celog svog života na zemlji. Kao što Inajat Kan kaže: ''Beleženje i sud se u stvari odvijaju u srcu.'' (44)

To potvrđuje i Mudi kada ustanovljava da je «zanimljivo primetiti da sud u slučajevima koje sam proučavao nije dolazio od svetlosnog bića, za koje se čini da svakako voli i prihvata ljude, nego iz nutrine jedinke kojoj

se sudi.» (45) Um postaje bistar u životu posle smrti zato što duša pri prelaženju u drugi svet popravlja to svoje oruđe:

«Oslobađajući se od svih utisaka bolesti, žalosti, patnje koju je duša trpela dok je bila na zemlji, ona leči svoje sopstveno biće, i obnavlja tkiva onog tela koje i dalje ostaje sa njom nakon što je napustila fizičko telo. Ona se pročišćava od bolesti i od utiska bolesti, i tako uspostavlja život u svetu duha u skladu sa svojim stepenom evolucije.» (46)

Potom duša dugo živi u sferi džinova. U njoj je vreme veoma različito od ovog ovde, na zemaljskoj ravni. Sve mnogo duže traje.(47) Za to vreme duše se sreću sa drugim dušama, koje putuju ka zemlji. Pomoću procesa odražavanja, uporedivog sa slikom koja se pojavljuje na fotografskoj ploči, one prenose svoja iskustva na zemlji, svoje osobine, ubeđenja i stavove tim dušama koje stižu na zemlju. Osim toga, ove druge duše tada preuzimaju «garancije, ugovore, zaloge i sve račune koje je duh ostavio nedovršene na zemlji – sve to one preuzimaju na sebe da isplate ili prime po dolasku na zemlju». (48) A duše koje se vraćaju ništa ne gube u tom procesu odražavanja; ta razmena čini davaoca još bogatijim. (49) Kada se to davanje svesno učini, ''taj duh oseća veliku radost''. (50) Taj odnos je poput odnosa deteta prema svom roditelju ili učenika prema njegovom učitelju. (51) U međuvremenu duša koja se vraća neprekidno nastoji da u svetu džinova ostvari svoje ciljeve.

«Postoje ciljevi koji ostaju neostvareni za čovekovog života na zemlji. Oni se postižu u daljem putovanju u svetu duha, jer ništa što je ljudsko srce ikada poželelo ne ostaje neispunjeno. Ukoliko ovde nije ispunjeno, to se ostvaruje na drugom svetu. Želja ljudske duše je želja Boga, bilo da je mala ili velika, ispravna ili pogrešna, i ona ima svoj trenutak zadovoljenja. Ukoliko taj trenutak ne dođe dok se duša nalazi na zemaljskoj ravni, on dolazi na njenom daljem putovanju, u svetu duha.» (52)

Kako izričito i nadahnjujuće viđenje Inajat Kan ovde pruža! Kakvi god da su naši problemi i razočarenja u zemaljskom životu, na kraju će, u životu posle smrti, sve želje biti ispunjene i svi problemi rešeni. Jer:

«Poreklo duše je savršeno, a takav je i njen cilj. Prema tome, čak i usred svojih ograničenja, duša poseduje iskru savršenstva. U prirodi savršenstva je da nema želja ni potreba. Ograničenost koju duša oseća je na zemlji, gde ona živi životom ograničenosti. Pa ipak, jedina njena želja je savršenstvo, da postigne i stekne sve što želi. A ta želja biva

zadovoljena upravo zato što Onaj Savršeni čak i u svetu raznolikosti i mnoštva čini sve što je moguće da doživi savršenstvo.» (53)

Pored toga, u svom božanskom savršenstvu duša ne trpi uticaj svih loših iskustva zemaljskog života. Ta iskustva će stvoriti utiske u umu, ali sama duša ostaje čista i na kraju će pročistiti um i potom se odvojiti od njega da bi se ponovo sjedinila sa Božanskim Bićem. Na tom putovanju ka svom odredištu duša napušta sferu džinova i seli se na nebo anđela. I taj prelaz je jedna vrsta smrti, smrti koja nastupa posle mnogo duže vremena, «smrti koja nije tako teška i bolna kao na zemaljskoj ravni, na kojoj je sve grubo i prosto; promena se sasvim blago oseća posle veoma dugog vremena ispunjavanja svake želje.» (54) - Ilustracija 7: Duša, um i telo Anđeoska nebesa

Zatim duša ostavlja iza sebe svoju odeću iz sveta džinova. Ona ostavlja za sobom sve misli, ali odnosi sa sobom svoja osećanja, osećanja koja je sakupila. Njen život je u vibracijama, on je zvuk, ton (na sanskritu sura). Telo duše je znatno promenjeno pri ulasku u anđeoska nebesa. Ona postaje svetlosno biće, telo od zračenja i svetlosti. Svetlost je ovde život; ona je čujna, vidljiva i shvatljiva. (55) Zapremina tog tela anđela je veća od tela jednog džina, kao što je i to telo veće od fizičkog tela. Pa ipak, i ta tela džina i anđela ulaze u najunutarnjije biće čoveka (videti ilustraciju 7). Zanimanje anđela je da budu u blizini Svetlosti i Života Božjeg, kao pčele oko cveta.

«Duša gleda božansku lepotu, udiše božanski vazduh, boravi u sferi slobode, i uživa u Božjem prisustvu. Život na nebu anđela je jedna jedina muzika, jedna neprestana muzika. Zbog toga su mudraci iz svih epoha nazivali muziku nebeskom, božanskom umetnošću – upravo zato što je nebo anđela u celosti muzika.» (56)

Stoga je sreća anđela neuporedivo veća čak i od radosti u sferi džinova, a i njihov život je duži od života džinova. Ali njihova jedina težnja je da se približe Svetlosti. Na anđeoskim nebesima – kao što smo videli – takođe dolazi do susreta duša koje napuštaju izvor i onih koje mu se vraćaju. Za duše koje se vraćaju konačno dolazi vreme «kada je duša potpuno spremna da napusti čak i tu oblast ljubavi, sklada i lepote, kako bi prigrlila izvor i cilj ljubavi,

sklada i lepote koji ju je privlačio na svim ravnima.» (57) Tada duša skida svoje blistavo ruho i stiže do svog odredišta u Bogu.

«Privučena magnetskom snagom božanskog Duha, duša dospeva u njega sa neizrecivom radošću, kao što se zaljubljeno srce predaje u ruke voljene osobe. Jačanje te radosti je toliko da ništa što je ikada doživela u svom životu nije dušu učinilo tako nesvesnom sebe kao što je ta radost čini. Ali, ta nesvesnost sebe zapravo postaje Samosvest.» (58)

I pored toga, postoji značajna razlika između ovog načina postajanja nesvesnim sebe i svesnog dolaska do tog ostvarenja.

«Ta razlika je poput one koja postoji između osobe vučene nazad sa leđima okrenutim izvoru, i druge osobe koja putuje ka cilju osećajući na svakom koraku zadovoljstvo u svakom iskustvu na koje naiđe, i radujući se svakom trenutku tog putovanja koje je približava cilju. «Šta duša, svesna svog napredovanja ka cilju, ostvaruje? Sa svakom koprenom koju skida ona ostvaruje bolji život, veću moć, pojačano nadahnuće, sve dok – prošavši kroz sfere džinova i anđeoskih nebesa – ne stigne do faze u kojoj uviđa onu grešku koje je bila svesna, ali ne u potpunosti svesna, grešku koju je napravila poistovećujući se sa svojim odrazom, svojom senkom, pri padanju na te različite ravni; kao kada bi sunce, zaboravljajući u tom trenutku da je suncokret samo otisak njegovog stopala, pomislilo gledajući ga: ''Ja sam suncokret''.» (59)

Napomene 1. Hazrat Inayat Khan, The Soul, Whence and Whither, East-West Publications, London/The Hague, 1984. 2. ibid, str. 52, uz neke manje ispravke zasnovane na izvornim tekstovima predavanja objavljenim u Complete Works of Pir-o-Murshid Hazrat Inayat Khan (original texts): Lectures on Sufism, 1923, II, East-West Publications, London/The Hague, 1989. 3. Inayat Khan, The Soul, str. 23-24. 4. ibid, str. 20. 5. ibid, str. 21, uz neke ispravke zasnovane na izvornim tekstovima iz Complete Works. 6. ibid, str. 29. 7. ibid, str. 38. 8. ibid, str. 173. 9. ibid, str. 47.

10. ibid, str. 48. 11. ibid, str. 55. 12. ibid, str. 71. 13. ibid, str. 71. 14. ibid, str. 74. 15. ibid, str. 74. 16. L Hoyack, De Boodschap van Inayat Khan, Uitgeverij Ae. E Kluwer, Deventer, str. 63. 17. Inayat Khan, The Soul, str. 76. 18. ibid, str. 81. 19. ibid, str. 44. 20. ibid, str. 104. 21. ibid, str. 104. 22. ibid, str. 104. 23. ibid, str. 107-108. 24. ibid, str. 112. 25. The Sufi Message of Inayat Khan, IV, The Mind World. 26. The Sufi Message of Inayat Khan, I. The Purpose of Life, str. 189. 27. ibid, str. 26. 28. ibid, str. 26. 29. Matej 7:7 (autorizovani prevod). 30. The Sufi Message of Inayat Khan, II, Cosmic Language, str. 248. 31. Inayat Khan, The Soul, str. 130. 32. ibid, str. 135. 33. Videti R A Moody, Life after Life, Bantam Books, New York, 1975, kao i njegovu knjigu Reflections on Life after Life, Bantam Books, New York, 1977. 34. Moody, Life after Life, str. 24. 35. Inayat Khan, The Soul, str. 141. 36. ibid, str. 160. 37. ibid, str. 160. 38. ibid, str. 153. 39. ibid, str. 145. 40. ibid, str. 145. 41. ibid, str. 147. 42. Moody, Life after Life, str. 46. 43. ibid, str. 46-47. 44. Inayat Khan, The Soul, str. 37. 45. R A Moody, Reflections on Life after Life, str. 32. 46. Inayat Khan, The Soul, str. 150. 47. ibid, str. 160; takođe i str. 140: ''Vreme na onom svetu je sasvim različito od vremena ovde.'' Takođe i Moody, Reflections, str. 101. 48. Inayat Khan, The Soul, str. 15. 49. ibid, str. 156.

50. ibid, str. 159. 51. ibid, str. 159. 52. ibid, str. 150. 53. ibid, str. 150. 54. ibid, str. 164. 55. ibid, str. 171. 56. ibid, str. 169. 57. ibid, str. 174. 68. ibid, str. 178. 59. ibid, str. 174.

7

Naš odnos prema Bogu: ideal Boga

Predstave o Bogu

Kakav je odnos između nas i Boga, božanskog izvorišta duše, tvorca vasione? U dubini svog bića mi neminovno čeznemo da postanemo svesni tog odnosa, te povezanosti. Ali, to je itekako teško, pošto smo potpuno zapleteni u ovaj materijalni svet, obuhvaćeni njime i zaokupljeni našim spoljnim čulima. A želeli bismo da vidimo i osetimo Boga. Zato je razumljivo što je najraniji predmet obožavanja bilo sunce, sunce koje se svakog dana rađa i hrani nas svojom toplotom; sunce koje je bilo daleko, van domašaja ali od presudne važnosti za život vasione. I zaista, kao što smo videli, poređenje Boga koji stvara duše sa suncem i njegovim zracima može da nam pomogne da razumemo misteriju stvaralačkog procesa. No, kako smo razvijali naše naučno znanje o vasioni i otkrivali prirodu sunca, zemlje i ostalih planeta, ta predstava o Bogu bila je odbačena. Počeli smo da shvatamo da je Bog nevidljiv i nečujan za naša spoljna čula. Pa ipak, osećamo poriv da tragamo za Njim. Da bismo izgradili svoj odnos sa Bogom bilo nam je potrebno Njegovo drukčije, natprirodno predstavljanje. Teško nam je da u svom umu pojmimo i zamislimo Boga. Jer (kao što Hazrat Inajat Kan kaže u Gajanu): «Sve što postoji ima svoju suprotnost, izuzev Boga; to je razlog zbog kojeg Bog ne može da bude učinjen shvatljivim.» (1) Zato proroci, božanski izaslanici, s vremena na vreme dolaze u ljudski rod da mu pokažu put do Boga; da pruže nadahnjujuće i prizivajuće slike i ideje o Božjem biću. Oni su spoznali Boga; i dalje su bili u vezi sa božanskim duhom i izvorištem; i bili su inspirisani da kroz ljudski jezik probude osećaj misterije Božjeg bića.

Mnogi aspekti Boga na koje nam je na taj način bilo ukazivano predstavljaju suprotnosti raznih ograničenja čoveka. Tako Saum, prva molitva u Univerzalnom bogosluženju sufijskog pokreta, počinje ovako: «Slava Tebi, Najviši Bože, svemoćni, sveprisutni, sveprožimajući, jedina suštino...» Kao što je čovekova snaga uvek ograničena, tako je Bog svemoćan. Dok čovek može da u jednom trenutku bude na samo jednom mestu, Bog je sveprisutan i sveprožimajući. Slično tome, u jednom od najstarijih svetih spisa, Bhagavadgiti, piše:

«Ti si sve što mi znamo, najuzvišeniji, iznad ljudskih merila, Pouzdana osnova ovog sveta i nikad poljuljano utočište, Čuvar večnog zakona, neprolazna Duša života. Nerođen, besmrtan; tvoja snaga je titanska, imaš milion ruku, sunce i mesec su tvoje očne jabučice, Lice ti je plameno, svet u pepeo pretvaraš, Ispunjavaš sva četiri kraja neba, premošćuješ bezdan koji razdvaja nebo od zemlje. Veličanstven i strašan je tvoj izgled zbog kojeg sva tri sveta drhte.» (2)

I ovde nalazimo mnoge aspekte suprotne čovekovim ograničenjima: 'nikad poljuljano utočište' – dok je zemaljsko utočište uvek krhko;

'čuvar večnog zakona' – dok se naši zakoni uvek menjaju i postaju nevažeći; 'neprolazna duša života, nerođena, besmrtna' – dok smo mi smrtni, rađamo se i umiremo.

Veoma poetična je i sledeća rečenica iz Bhagavadgite, koja svakako sadrži neko sećanje na obožavanje sunca: «Zamisli da se hiljadu sunaca zajedno uzdigne na nebu: takva je slava Beskrajnog Boga». (3) A u Kuranu, poslednjoj od svetih knjiga, čitamo:

«U ime Boga, Najmilostivijeg, Najsaosećajnijeg. 1. Reci: On je Bog, Jedan i Jedini; 2. Bog, Večiti, Apsolutni; 3. On ne stvara,

Niti je stvoren; 4. I nema nikoga Njemu sličnog.» (4)

Mada su svi ti aspekti uzdižući pošto postavljaju Božje biće iznad svih naših ljudskih ograničenja i slabosti, oni takođe mogu da nagoveste i veliko rastojanje između Boga i nas. Ti aspekti su apstraktne, teško razumljive predstave.

Budizam je zbog svoje privrženosti istini najapstraktnija od svih religija. Ali ta istina, koja je večna, koja donosi sreću i mir, teži da postane svesna. Sledeći budistički tekst to pojašnjava:

«Stvari ovoga sveta i njegovi žitelji podložni su promeni; oni su proizvodi ranije postojećih stvari; sva živa stvorenja su onakva kakvima su ih učinila njihova prethodna dela, jer zakon uzroka i posledice je dosledan i bez izuzetaka. «Ali u promenljivim stvarima krije se istina. «Istina čini stvari stvarnima. Istina je i u promeni postojana. «I, istina želi da se pokaže; žudi da postane svesna; nastoji da spozna sebe. I u kamenu postoji istina, jer kamen je ovde; i nikakva sila na svetu, ni Bog, ni čovek, ni đavo, ne može da uništi njeno postojanje. Ali, kamen nema svest. «Istina se nalazi u životinji; ona se kreće naokolo i opaža svoje okruženje; raspoznaje i uči da bira. Postoji svest, ali to još uvek nije svest o Istini. To je samo svest o sebi, o svom 'ja'. «Svest o sebi zamagljuje oči uma i skriva istinu. Ta svest je uzrok zablude, izvor privida i samoobmane, klica greha. «To 'ja' proizvodi samoživost, egoizam. Nema tog zla koje ne potiče od njega. Nema nepravde koja nije počinjena isticanjem i potvrđivanjem tog 'ja'. «Svet Samsare prepun je patnje i bola. No, blaženstvo istine je moćnije od sve te patnje. Istina pruža mir žudećem umu; ona pobeđuje zabludu, gasi oganj želje i dovodi do Nirvane.» (5)

Ovo viđenje razvoja manifestacije isto je kao ono koje smo ranije opisali i koje proističe iz božanskog duha. Jasno rečeno, kao što kaže Inajat Kan: ''Bog je istina i istina je Bog''. Međutim, da bi se odgovorilo na potrebu za ličnim odnosom sa Bogom, pružane su i predstave o Bogu kao ličnosti. To je sasvim očevidno u jevrejskim svetim knjigama koje iznose poseban odnos između Boga i Izraela i podstiču čoveka da voli Boga, da ga se boji i da mu služi. Sledeći tekst je dobar primer:

«Dakle, Izraele, šta Gospod tvoj Bog zahteva od tebe, ako ne da se bojiš Gospoda tvoga Boga, da hodaš svim njegovim putevima, i da ga voliš, i da služiš Gospodu svome Bogu svim svojim srcem i svom dušom,

Da se pridržavaš svih zapovesti Gospoda, i njegovih zakona, koje ti danas za tvoje dobro donosim? ... «Jer Gospod tvoj Bog jeste Bog bogova, i Gospodar svih gospodara, moćni Bog, silan i strašan, kojeg se ne tiču osobe, niti prima nagrade; On izvršava ono što siročad i udovice presude, i voli stranca, pružajući mu hranu i odeću. Zato i vi volite stranca; jer i vi ste bili stranci u zemlji egipatskoj. Boj se Gospoda svoga Boga; njemu služi, i njemu budi veran, i zaklinji se njegovim imenom.» (6)

A u Novom zavetu, svetoj knjizi hrišćana, Bog je često prikazan kao Otac na nebesima, Sudija i Onaj koji oprašta naše mane, Stvoritelj. Dakle, ima mnogo aspekata Boga i predstava o Njemu. Na prvi pogled one kao da su različite u različitim religijama i to je često dovodilo do pogrešnih shvatanja i nesuglasica, do sukoba, pa čak i do verskih ratova. No, kada dublje proučimo svete knjige, otkrivamo da jedna te ista sveta knjiga često pruža i apstraktne predstave i one više ličnog karaktera. Tako Bhagavadgita kombinuje gore-navedeni apstraktni odlomak sa veoma dirljivim li čnim prizivanjem:

«Primi naše pozdrave, Gospode, sa svih strana sveta, Ti beskrajne snage i bezgraničan u svojoj slavi, Ti si sve što postoji, jer svugde te nalazimo.

Lakomisleno sam te zvao 'Krišna' i 'moj drug', Smatrao besmrtnog Boga za prijatelja i smrtnog sabrata, Drzak u svojoj ljubavi, nesvestan tvoje veličine.

Često bih se suviše prisno našalio, dok smo se gostili Sred gomile, ili šetali, ili ležali i odmarali zajedno; Jesu li te moje reči vređale? Oprosti, Večiti Gospode.

Tvorče ovoga sveta, nepokrenuti pokretaču, Ti si jedini dostojan obožavanja, ti najviši. Gde bi u tri sveta iko mogao da ti nađe ravnog?

Stoga ti se klanjam, ničice padam i za oproštaj molim; Oprosti mi, Bože, kao što prijatelj prašta svom drugu, Kao otac sinu, kao muškarac najdražoj voljenoj.» (7)

S druge strane, Novi Zavet, pored ličnih predstava, pruža i jedan veoma mističan tekst u kojem Pavle pronalazi u Atini oltar neznanom bogu, tekst koji dolazi do vrhunca u nadahnjujućim rečima: ''U Njemu živimo i krećemo se i imamo svoju suštinu''. Razvoj ideala Boga

Dakle, možemo da vidimo da nije neophodno da se pitamo koje predstave su ispravne a koje pogrešne. U izvesnom smislu sve one imaju neke nedostatke, pošto su izražene ljudskim rečima i pojmovima i obraćaju se našim umovima. Božja stvarnost je s one strane našeg mišljenja i ona za njega ostaje tajna. Pa ipak, potrebna nam je predstava ili predstave o različitim aspektima Boga da bismo mogli da uspostavimo odnos sa Njim. Iz tog razloga Hazrat Inajat Kan je uveo koncept 'ideala Boga': idealnu predstavu o Bogu koju svako ko ima određenu veru mora da napravi za sebe. To je najpodsticajnija i najinspirativnija predstava koju čovek može da zamisli na osnovu sopstvenog shvatanja tvorevine sveta. Taj ideal Boga nije istina o Bogu; on je ljudsko zamišljanje, i kao takav je za različite jedinke različit; i ta će se predstava za svakog od nas vremenom razvijati kako bude raslo naše razumevanje. Inajat Kan vidi razvijanje ideala Boga kao merdevine kojima se korak po korak penjemo uvis, sve bliže Bogu. Tako možemo da uspostavljamo odnos sa Bogom koji u našem životu postaje sve stvarniji kako izaziva odjeke – u dubini našeg bića, u našoj duši, van ograničenja našeg uma. To je naš prvi zadatak u unutarnjem životu. Inajat Kan pojašnjava:

«Prva i glavna stvar u unutarnjem životu jeste da se uspostavi odnos sa Bogom, da Bog postane neko sa čime se povezujemo, neko kao što je Stvoritelj, održavalac, praštalac, sudija, prijatelj, otac, majka i voljena osoba. U svakom tom odnosu moramo da postavimo Boga ispred sebe i da osvestimo taj odnos, tako da on više ne bude fantazija...» (8)

U sledećem pasusu on nastavlja: «Zadatak unutarnjeg života je da Boga učini stvarnim, tako da On više ne bude fantazija; da bi taj odnos koji čovek ima sa Bogom mogao da mu izgleda stvarnije od bilo kojeg drugog odnosa u ovom svetu...» (9) To je oduvek bio sufijski ideal. Međutim, kako u današnje vreme možemo da sledimo taj put? U našoj naučnoj epohi mnogi ljudi nailaze u tome na velike poteškoće zbog toga što osećaju da je tradicionalni način viđenja Boga u stvari samo jedna maštovita ideja koja se ne temelji na činjenicama. Tradicionalna

slika Boga koji sedi na nebu na svom prestolu nikako ne može da se uklopi u jedan naučniji pogled na svet i njegovo stvaranje. Pa kako onda možemo, budući da smo upućeni u naučni pogled na svet, da izgradimo ideal Boga koji bi bio u skladu sa naučnim shvatanjem? Već smo videli da je taj naučni pogled na svet u skladu sa jednom apstraktnijom predstavom, tj. idejom o sveprisutnoj životnoj sili ili energiji, što se slaže sa mističnom izrekom iz Novog zaveta: ''u Njemu živimo i krećemo se i imamo svoju suštinu''. Ali, tako apstraktna predstava ne dopire do naših osećanja; teško je doživeti lični odnos sa njom. Jedan od najznačajnijih i najprosvećujućih izraza sufijske poruke je upravo most koji Inajat Kan gradi između naučnog i filozofskog viđenja stvarnosti i jednog ličnijeg ideala Boga kakav nam je potreban. Naime, Inajat Kan, koji je jasnije od ikoga opisao apstraktni, mistični ideal Boga, tvrdi u knjizi Saglasnost religijskih ideala da je za nas veoma važno da svoj religijski razvoj započnemo sa ličnim idealom. On kaže da su se oni koji su pročitali mnoštvo knjiga i razmišljali o duši i duhu – kao što smo mi to činili u prethodnom poglavlju – ''hranili Istinom ne vareći je''. (10) Šta to znači? 'Varenje' znači potpuno asimilovanje, unošenje istine u naše biće, tako da dotična ideja postane deo nas i dobije stvarni smisao u našem životu. Za to nije dovoljno da imamo zanimljivu apstraktnu zamisao. Za unutarnji život je važno da razvijemo živ i snažan odnos kako bismo imali osećaj da možemo da se predamo Bogu, da možemo da se ponizimo pred Njim, da možemo da zanemarimo svoja ograničenja i nedostatke. To pruža potpuno drugačije iskustvo. Inajat Kan nam preporučuje «da počnemo sa obožavanjem ličnog Boga, pa da kasnije dozvolimo svojoj duši da se otvori za apstraktnog Boga»... «Spoznaja apstraktnog Boga je zadovoljstvo koje dolazi nakon što smo usavršili obožavanje ličnog Boga.» (11) Međutim, u ovom naučnom dobu i dalje nam ostaje pitanje: kako izgraditi most između te apstraktne ideje za koju znamo da je istinita, i ideala Boga koji nam omogućava da razvijamo za nas neophodan živi odnos sa Bogom? Da bi spojio apstraktno viđenje i ideal ličnog Boga, Inajat Kan kaže u Saglasnosti religijskih ideala: «Ukoliko Bog ne poseduje ličnost, kako onda čovek može da je ima – mi ljudi koji smo izašli iz Njegovog sopstvenog Bića, i koji možemo da ispoljimo božansko kroz usavršenje naših duša?» (12) On zatim pravi jedno poređenje – ''ukoliko je mehurić voda, sigurno je i more voda''. Kako bi mehurić mogao da bude voda, a more ne? On poredi ljudsku dušu sa kapljom a Boga sa okeanom. Kap je sićušna u poređenju sa ogromnim okeanom,

beskrajno mala, pa ipak je od iste materije: ''Ukoliko smo mi kap a jesmo ličnost, onda i Bog, okean, mora da bude ličnost.'' On to razrađuje u sledećem pasusu:

«Ukoliko je isti taj duh koji udišemo iz prostora ono što čoveka čini inteligentnim bićem sposobnim da misli i oseća, isti duh koji mu pruža moć opažanja i razumevanja i razvija u njemu osećanje koje čovek naziva 'ego', 'ja'; ukoliko je zaista izuzetan fenomen to što duh svojevoljno biva uvučen u fizičko telo (13), koliko tek onda duh sam za sebe mora biti sposobniji za opažanje i razumevanje, za mišljenje i osećanje. Međutim, zbog toga što smo ograničeni svojim telesnim sastavom mi nismo u stanju da u potpunosti iskusimo njegov savršeni život i njegovu savršenu ličnost.» (14)

Čovekov odnos prema Bogu

To je sigurno veoma podsticajan most između dva pristupa. Na taj način dobijamo čudesnu predstavu Boga: s jedne strane, to je sveprožimajuće, jedino biće u kojem se svi mi krećemo; s druge strane, ipak možemo da zamislimo to biće kao savršenu ličnost, sa savršenim umom, svemoćnu i koja upravlja celokupnom tvorevinom uključujući i naš pojedinačni život. Čudesna stvar koju je tako važno shvatiti je to da smo svi mi povezani sa Bogom isto kao što su kapi vode povezane sa okeanom. Između nas i Boga zaista postoji vrlo ličan odnos; to nije nikakva fantazija već nešto sasvim stvarno, što određuje pravac našeg života; ali mi često držimo oči zatvorene pred tim. Zahvaćeni smo opijenošću svojim životom, delovanjem u njemu i uvučenošću u njega; no, ako otvorimo oči i osmotrimo život, gledajući šta on ima da nam kaže, onda možemo da uvidimo božansko vođstvo koje nam dolazi u mnogim različitim oblicima. Možemo da ga vidimo najistančanije moguće, možemo da ga nađemo u vlastitom srcu, u našoj intuiciji. Da bismo bili u stanju da to osetimo, moramo da budemo u stanju da utišamo svoj um; tada možemo neposredno da čujemo glas Božji. No, ukoliko nismo dovoljno sposobni za to, on može da nam dođe i spolja, preko nekog znamenja u prirodi, preko nekog događaja sa simboličnim značenjem, ili u snu. Inajat Kan nas poučava da čak i ukoliko previdimo sve to, možemo da primimo nagoveštenja od prijatelja, a ako ni njih ne poslušamo, upozorenje od neprijatelja (koje nije tako ugodno). A ako i dalje nastavimo sa zatvorenim očima, na kraju će nam život doneti iskustvo koje će nas naučiti. Sami snosimo posledice svojih postupaka. Dakle, u životu stalno imamo priliku

da učimo. Važno je da se to uvidi, da se primeti taj Bog koji može da nas vodi kroz život. Da bi ilustrovao taj odnos, Inajat Kan pravi poređenje sa majkom i detetom. Dete želi da se udalji od majke i da samostalno istražuje život; majka ga pušta, ali ga i dalje drži na oku, jer hoće da ono ponešto iskusi, ali ne previše toga. No, kada dete priđe majci i želi da bude vođeno i uzme je za ruku, onda biva vođeno znatno prisnije i revnosnije. Isto tako, ukoliko čovek traži božansko vođstvo, Bog mu pruža posebno vođstvo. Na taj način možemo da razvijemo taj lični odnos koji je toliko važan za unutarnji život. Tada možemo da počnemo da ga činimo stvarnim; postepeno možemo da počnemo da uviđamo da je taj odnos koji osećamo u dubini svog bića zapravo najvažniji odnos za nas. To stvara čuda u našem životu, čini nas snažnim i nezavisnim. To niko ne može da nam oduzme. Taj odnos može da nam pomogne u svim životnim okolnostima; može da nam pomogne da prevaziđemo ograničenja. Sa predavanjem Bogu u nas se uliva Njegova moć. Tako možemo da razumemo paradoks na koji nam mistici ukazuju: i pored krajnje poniznosti, onaj ko živi unutarnjim životom može da postane moćniji i ispunjeniji ljubavlju zato što će u svim ljudima videti taj isti duh. Plima ljubavi koja dobija na snazi u našim srcima je najmoćnija sila koja može da nas približi doživljavanju i doticanju božanskog. Na taj način možemo da ostvarimo smisao našeg života. Saglasnost religijskih ideala

Ideja o idealu Boga omogućava nam da shvatimo temeljnu saglasnost religijskih ideala koju pokazuje Univerzalni sufizam. Kao što ideal Boga mora za različite jedinke da ima donekle različne aspekte, različitu aromu, da tako kažemo, da bi se one izdigle iznad vlastitog načina razmišljanja u božansku sferu, tako će on ispoljiti razlike i u različitim kulturama u različitim istorijskim periodima. Reči kojima je religijski ideal izražen moraju da odgovaraju kulturi datog perioda. Ali, uza sva svoja razilaženja, sve različite religije vode čoveka u pravcu Jednog i Jedinog Bića. Hazrat Inajat Kan nas navodi da razumemo kako božanski glasnik s vremena na vreme dolazi kada čovečanstvo ne može da nađe svoj put, kada ideal Boga više nije živ, nego biva pokopan pod krutim dogmama koje više ne nadahnjuju ljudski rod. Ti glasnici se pojavljuju kao ljudska bića, u obličju koje je po ukusu ljudi tog vremena; i objašnjavaju večnu istinu na način

koji je za većinu podsticajan. Ono što iz njih zrači, njihova vibracija, u stanju je da prodre kroz spoljno mišljenje čovečanstva i da nas osvesti za božansko bitisanje. Na taj način svete knjige koje su nam ostavljene – mada su često bile napisane izvesno vreme nakon što su ti božanski glasnici napustili zemaljsku ravan – mogu da nastave da nas nadahnjuju. U današnje vreme, kada su mogućnosti prevoza i komunikacije znatno približile različite religije, od velikog je značaja da njihova suštinska saglasnost bude obuhvatno shvaćena. Postoji jedan Bog; zbog toga bi religija, koja čoveka uči da služi Bogu i da mu se moli, morala da ujedini čovečanstvo u sveopštem bratstvu / sestrinstvu. Da bi raširio i objasnio to mistično shvatanje suštinskog jedinstva svih religija, Hazrat Inajat Kan je uspostavio Univerzalno bogosluženje kao religijsku aktivnost Sufijskog pokreta. To je oblik bogosluženja u kojem obred slikovito prikazuje kako je ista božanska svetlost doneta čovečanstvu putem različitih religija. U tu svrhu se jednom lučom koja predstavlja svetlost Boga pali po jedna sveća za svaku od brojnih religija. Zatim se iz raznih svetih knjiga čita neki odlomak na temu koja se izlaže u propovedi. To Univerzalno bogosluženje ne obavljaju profesionalni sveštenici nego pripadnici Sufijskog pokreta koji bivaju posebno rukopoloženi, mada nastavljaju svoj posao u svetu. Muškarci i žene podjednako učestvuju u toj službi. Tako u Univerzalnom bogosluženju sve religije govore svojim sopstvenim glasom. Sve one mogu da nas nadahnu, i sledbenici različitih religija mogu da se udruže u tom Univerzalnom bogosluženju, nalazeći u njemu nešto od svoje religije kao i jedinstvo sa drugima, otvarajući svoj um za inspirativne reči iz drugih religija. To Univerzalno bogosluženje danas se obavlja u brojnim sufijskim centrima širom sveta. Njegov cilj je da ujedini različite religije, a ne da stvori novu religiju. Ono mističnom razumevanju pruža simbolički izraz. Kada Inajat Kan govori o ''religiji budućeg sveta'', on misli na nešto što je iznad formalnosti, dogmi, pa čak i ideala Boga. To će biti ''nešto što živi u duši, u umu i u srcu čovekovom''.

«A šta je to? Hindusi su to nazvali darma, a uobičajeno značenje te reči je dužnost. Međutim, radi se o nečemu mnogo većem i uzvišenijem od onoga što smatramo dužnošću u našem svakodnevnom životu. To je sam život. Kada je osoba obzirna i uviđavna, kada je svesna svojih obaveza prema bližnjima, prema svom prijatelju, prema ocu i majci, i u svakom odnosu u kojem se nalazi prema drugima, to je nešto živo, poput vode koja duši daje osećaj života...

«To je religija koja je bila religija prošlosti i koja će biti religija budućnosti. Sve religije koje su poučavali Hrist i drugi velikani nameravale su da u čoveku probude onaj osećaj koji postoji kada je religija živa. Tada nije bitno u koju zgradu čovek odlazi da se moli, jer svaki trenutak njegovog života postaje religija – ne religija u koju on veruje, nego religija koju živi. «Koja je misija sufizma? Sufizam je misija iskopavanja života koji je nalik vodi, i koji su zatrpali utisci ovog materijalnog života. «Ta živa činjenica u srcu je ljubav. Ona može da se ispolji kao dobrota, kao prijateljstvo, kao saosećanje, kao popustljivost, kao praštanje, ali u kojem god vidu da ta živa voda izbije iz srca, ona potvrđuje da je srce božanski izvor. «A kada se taj izvor jednom aktivira i poteče, onda je sve što čovek čini svojim delom, rečju i osećanjem čista religija; takav čovek postaje istinski religiozan. «Ako će se pojaviti neka nova religija, biće to ova religija, religija srca.» (15)

Napomene 1. Inayat Khan, The complete Sayings, Omega Publications, New Lebanon, 1978, str. 49. 2. The Bhagavadgita, New American Library, 1944, poglavlje XI, str. 92-93. 3. ibid, str. 92. 4. Qur'an, sura CXII. 5. P Carus, The Gospel of Buddha, Open Court Publishing Company, London, 1921, str. 5, 6. 6. Deuteronomy, 10: 12, 13 i 17-20 (autorizovani prevod). 7. Bhagavadgita, str. 95-96. 8. The Sufi Message of Inayat Khan, I, str. 70. 9. ibid, str. 70. 10. The Sufi Message, IX, str. 89. 11. ibid, str. 92. 12. ibid, str. 89. 13. To se događa kada se ljudsko biće rodi: izvestan duh biva uvučen u materijalno obličje koje je naše telo. 14. The Sufi Message, XI, str. 64. 15. The Sufi Message, XI, str. 24-25.

8

Misticizam: jedinstvo sa Bogom

Misti čno iskustvo

U prethodnom poglavlju smo videli kako možemo da razvijemo odnos prema Bogu stvaranjem takvog ideala Boga koji nas najviše uzdiže. Taj ideal se unapređuje sa našim razumevanjem i duhovnim razvojem. Tako nam ideal služi kao lestve, koje nam omogućavaju da se popnemo bliže Bogu, i da pri tom taj ideal činimo sve divnijim, sve uzvišenijim, bezmalo savršenim. Na taj način možemo da uspostavimo živ odnos sa Bogom, da mu se molimo, da osećamo i prihvatamo Božje vođstvo u svom životu. Postepeno možemo da dostignemo stepen razvoja u kojem u svim bićima prepoznajemo božansko, i sva životna iskustva prihvatamo kao da dolaze od Boga. Usled naše ljubavi prema Bogu, vidimo kako božanski duh deluje u celoj tvorevini. To nam pomaže da ispoljimo svetačku narav. Čežnja mistika je da odu čak i dalje od toga: da se uspnu još više kako bi zaista doživeli Boga, da stupe u dodir sa božanskom stvarnošću koja je u pozadini svih predstava i oblika. Dok se u religijskom odnosu čovek i Bog i dalje doživljavaju kao odvojeni, mistik stremi ujedinjenju s Bogom, zaboravljajući svoje ograničeno biće da bi postao uronjen u svest Boga. Prevazilazi se lažno jastvo i otkriva ono pravo. Inajat Kan je opisao to mistično stanje:

«U tom stanju sufi čuje preko Božjih ušiju, vidi kroz Božje oči, radi Božjim rukama, hoda Božjim nogama; tada je njegova misao Božja misao, a njegovo osećanje je Božje osećanje. Za njega više nema razlike koju obožavalac pravi između sebe i Boga; Kao što persijski pesnik Hosro kaže: ''Pošto sam ja postao Ti a Ti si postao ja, pošto sam ja postao telo a Ti si postao duša, onda, Voljeni, nema razlike između mene i Tebe''.» (1)

Pošto je prvo tražio Boga spolja, mistik ga na kraju pronalazi unutra, u svojoj sopstvenoj duši. To je poetično izraženo u Gajanu:

«Tražio sam, ali nisam mogao da Te nađem; glasno sam Te dozivao stojeći na minaretu; udarao sam u hramovno zvono na izlasku i zalasku sunca; uzalud sam se kupao u Gangi; razočaran sam se vratio iz Kabe; tražio sam te na zemlji, i na nebu sam te tražio, Voljeni, ali na kraju Te nađoh kao biser u školjci mog srca.» (2)

Ono što se u mističnom iskustvu događa može sažeto da se opiše kao okretanje ogledala uma od spoljnog sveta, ka kojem je ono uglavnom bilo upravljeno, prema unutarnjem svetu, kako bismo mogli da postanemo svesni božanstvenosti naše duše, a time i Boga. Inajat Kan razjašnjava:

«Duša ima dve različite strane i dva različita iskustva. Jedna strana je iskustvo putem uma i tela, a druga strana je iskustvo duha. Ono prvo se naziva spoljnim, a ovo drugo unutarnjim iskustvom. Duša ima svojstvo stakla, ona je prozirna; a kada se jedna strana stakla pokrije, ono postaje ogledalo. Tako duša postaje ogledalo u kojem se spoljna iskustva odražavaju kada se druga strana pokrije. «Iz tog razloga pojedinac, ma koliko da je obdaren spoljnim znanjem, nije nužno obdaren i unutarnjim znanjem. Da bi dospeo do unutarnjeg znanja, sufi pokriva drugu stranu duše kako bi njena uglačana površina mogla da odražava duhovni umesto spoljnog sveta. Čim je u stanju da to izvede, on dobija nadahnuća i otkrovenja.« (3)

To je bilo izraženo i na jedan drugačiji način: jedinka mora da postane poput prazne šolje da bi mogla da bude ispunjena božanskom svetlošću i nadahnućem. Takvo mistično iskustvo ne može rečima da se opiše; ono je s one strane mišljenja i osećanja. To je doživljaj same duše, iskustvo čiste svesti. Ono je savršeno ispunjavajuće, to je ekstaza u kojoj čovek ipak može da ostane razborit. To je suština sveg znanja.

«Tada nema nijednog dela čovekovog bića koji ostaje gladan. Postoji osećaj trajne zadovoljenosti koju pruža znanje nečega što znalac nikako ne može rečima da izrazi. To je ono znanje koje mistici zovu samorealizacija (samospoznaja, samoostvarenje), neki religiozno nastrojeni ljudi smatraju ga Bogosvešću, a filozofski umovi kosmičkom svešću.» (4)

Kao iskustvo jedinstva sa suštinom, sa duhom celokupne tvorevine, misticizam je u osnovi isti u svim religijama. On je ujedinjujuće jezgro u svim religijama. Načini i metodi dolaženja do tog iskustva mogu da se razlikuju, ali konačno iskustvo je istovetno; i to jedinstvo zrači u svakom unutarnjem religijskom iskustvu.

Značajna razlika u metodu odnosi se na spoljni život. Hinduistički i budistički mistici na Istoku često su se povlačili iz života u svetu, živeći u prirodi i sprovodeći isposničke metode. Oni su se potpuno usredsređivali na unutarnji život. Način koji Inajat Kan preporučuje u današnje vreme je ljudski, humani način. Sufi stremi ka ravnoteži unutarnjeg i spoljnog života. Život u svetu smatra se pravom prilikom za sticanje iskustva za kojim je duša žudela, pozivom da ispunimo svrhu našeg života, da izvršavamo svoje dužnosti i da povećavamo svoje saosećanje prema bližnjima. Takvo širenje naše svesti takođe krči put za naš unutarnji život. Ono pomaže u prevazilaženju naših ličnih ograničenja sa kojima smo skloni da se poistovetimo, i time sprečimo svoj unutarnji razvoj. S druge strane, unutarnji život je izvor nadahnuća za naš spoljni život. Dovođenje unutarnjeg i spoljnog života u ravnotežu pruža nam punoću života. Prema tome, sufijski pristup misticizmu ima dva vida:

1. duhovno obučavanje: učenje osvešćivanja unutarnjeg života; 2. mentalno pročišćenje: u vezi sa našim držanjem u spoljnom životu.

Duhovno obučavanje

Cilj duhovnog obučavanja je da se postane svestan duše, našeg najdubljeg bića. To je teško, pošto naša pažnja stalno biva privučena ka spoljnom životu, u kojem smo aktivni našim umom i telom. Od početka života na zemlji mi sebe doživljavamo kao odvojeno biće, različito od svih ostalih. Imamo svoje ime, po kojem nas svako poznaje. Rođeni smo u određenom mestu, od određenih roditelja; i to određuje naš početak u životu, i naša prva iskustva. Ta iskustva stvaraju duboke utiske u našem umu koji daju određeno usmerenje našem mišljenju i osećanju, kao i određene načine na koje reagujemo na ono što nam se događa. To oblikuje naš karakter. U daljem životu učimo i stičemo još mnoga iskustva koja dopunjavaju sadržaj našeg uma i često produbljuju naše ranije misli i osećanja. Tako razvijamo svoj vlastiti svet uma, sa problemima, željama i namerama koje nas drže neprestano zauzetim u spoljnom životu. Zapravo smo tako snažno obuzeti svim tim da se poistovećujemo sa ovim ograničenim bićem od uma i tela. Nismo svesni ničeg drugog, potpuno smo zaboravili svoje pravo biće, svoju dušu. Inajat Kan je našu situaciju uporedio sa onom u kojoj se nalazi putnik: kroz prozor našeg voza ili automobila posmatramo čarobne krajolike koji se stalno smenjuju, i toliko smo obuzeti time da zaboravljamo na sebe. To je opojni privid spoljnog

života. Moramo da počnemo da gledamo kroz to, da se odvajamo od toga da bismo otkrili stvarni život, život naše duše. To je cilj misticizma. Međutim, to nije nešto što je namenjeno samo posebno nadarenim mističnim ličnostima. Za svakog pre ili kasnije dođe vreme kada ga više ne zadovoljava opijenost spoljnim životom. Kada stekne određena iskustva i postigne određene ciljeve u spoljnom životu, čovek otkriva da je zadovoljstvo koje mu to pruža sve manje. Pojavljuje se žudnja za dubljom, više ispunjavajućom srećom i mirnijim iskustvima. Inajat Kan to naziva 'buđenjem duše'. Počinjemo da shvatamo da isto kao što nismo svoje telo, jer je ono samo naše oruđe za korišćenje, takođe nismo ni um. Sa svim njegovim mislima i osećanjima, njegovim sećanjima, njegovim razborom i egom, i on je oruđe koje koristimo. No, šta smo onda 'mi'? Da bismo počeli to da otkrivamo, moramo da budemo spremni da se okrenemo od sve te aktivnosti uma i tela. Moramo i telo i um potpuno da umirimo. Nepomično sedeći u odgovarajućem položaju, treba da obustavimo svoje misli i osećanja, da ih pustimo da iščeznu iz naše svesti; ali ne tako što ćemo pokušavati da ih isteramo, nego tako što ćemo postati ravnodušni prema njima. U meri u kojoj to možemo da učinimo, otkrićemo unutarnje iskustvo koje nema nikakve veze sa bilo čim iz našeg spoljnog života. To iskustvo ne može prikladno da se opiše. Ono je tanano i svetlo, kako u smislu uzvišenosti tako i u smislu unutarnje prosvetljenosti; i veoma je spokojno. Kada prvi put to doživi, čovek oseća da to iskustvo može da postane i mnogo snažnije i zanosnije. Ali, veoma je teško postići tu mirnu ućutalost. Čim sednemo zatvorenih očiju i pokušamo da budemo mirni, iskrsavaju sve moguće misli i osećanja i uznemiravaju nam um. Uviđamo da nemamo kontrolu nad svojim umom, koji je nalik plahovitom, neukroćenom konju. Upravo zato je potrebno duhovno obučavanje. Prvo što moramo da naučimo u tom obučavanju je da postanemo gospodar svoga uma. Mističke škole su u tu svrhu upražnjavale koncentraciju i kontemplaciju. Koncentracija je svakako izuzetno značajna i za unutarnji i za spoljni život. Ne bismo bili u stanju ništa da postignemo kada ne bismo mogli da usmerimo svoju pažnju i energiju na to u toku potrebnog vremena. Što se više usredsredimo na neku aktivnost – zaboravljajući na sve drugo – to ćemo uspešniji i kreativniji biti u toj aktivnosti. Kada smo zainteresovani za određenu aktivnost, ta koncentracija može da se poveća na potpuno prirodan način. Ona je tajna svakog uspeha. Svesna koncentracija koja se upražnjava u duhovnom obučavanju je teža, pošto je njen cilj smirivanje uma. U tu svrhu moramo izvesno vreme

da održavamo um sasvim usredsređenim na jedan objekat, sliku ili simbol. To će pripremiti um da se umiri. Dalji razvitak toga je kontemplacija, u kojoj usredsređujemo svoj um na jednu misao, jednu ideju. To je istančaniji i apstraktniji postupak; on prodire dublje. U sufijskim školama osoba koja kontemplira uvek je povezana sa Bogom, izvorom i središtem sveukupne unutarnje svetlosti i života, sa kojim treba ponovo da uspostavimo vezu. Duboko misleći o izvesnim božanskim svojstvima i aspektima, ne samo da obučavamo svoj um, nego i produbljujemo svoj odnos prema Bogu. Odraz tog božanskog svojstva u našem umu postaće kreativan, tako da ćemo moći da ispoljimo to svojstvo u našem vlastitom životu i ličnosti. Na taj način takve prakse kontemplacije takođe mogu da nam pomognu da svoj život vodimo u pravcu dublje unutarnje čežnje. No, najrazvijenija od tih kontemplativnih praksi u sufizmu premašuje specifična svojstva. Ona se zasniva na shvatanju da je čitava ova manifestacija svet privida koji ne poseduje nezavisno postojanje, i da u stvarnosti jedino Bog postoji. To takođe znači da su naš um i telo samo sredstva za božanski duh, sredstva pomoću kojih on može da postane svestan sebe. Naše telo je hram Božji. U sufijskoj tradiciji te kontemplativne prakse se sprovode uz pomoć stalnog ponavljanja svetih reči koje izražavaju ideju božanskog svojstva o kojem čovek kontemplira. Takve svete reči često su preuzete iz arapskog jezika, kao što su indijske mantre preuzete iz sanskrita, pošto su to stari jezici čije reči čuvaju izvorni zvuk koji izražava njihovo značenje; stoga one dublje utiču na nas. Njihov zvuk, njihova vibracija neposredno nas dira u srce. (5) Svete reči koje se koriste u sufijskom obučavanju imaju dodatnu moć, zato što su ih vekovima koristili sufijski mistici. One čoveka podsvesno dovode u vezu sa živim magnetizmom te poruke i zvuka u kolektivnoj svesti čovečanstva. Takve reči treba da budu date kao sasvim lični recept, nalog od strane ovlašćenog inicijatora, duhovnog vodiča na stazi; murid (učenik) mora da ih prihvati kao sveto i tajno dobro. Iz tog razloga ovaj važan aspekt sufijskog misticizma ne može ovde detaljnije da se izloži. Vežbe disanja su takođe bitan sastojak u duhovnom obučavanju. Svi mistici su priznali važnost daha, pravilnog načina disanja, kontrolisanja daha. Inajat Kan nam je pružio brojna divna i upečatljiva objašnjenja o toj tajanstvenoj stvari.

«Dah je sam život u stvorenjima, a snaga daha je ono što održava sve čestice tela na okupu, tako da kada se ona umanji volja gubi svoju vlast nad telom. Kao što snaga sunca održava sve planete, tako i snaga

daha održava sve organe. Pored toga, dah pročišćava telo unošenjem novog i svežeg života i iznošenjem svih gasova koje treba izbaciti. On hrani telo tako što iz prostora upija duh i sadržinu koji su mu potrebni, neophodniji od svega što čovek jede i pije.» (6)

To vodi ka duhovnom značenju: «Dah je kanal kroz koji mogu da se prenesu svi izrazi najunutarnjijeg života. Dah je električna struja koja teče između večnog života i smrtnog tela. Oni koji su stekli bilo kakvu intuiciju ili natprirodnu moć, i uopšte bilo kakvu moć, postigli su to uz pomoć daha. No, prva bitna stvar je čist kanal za disanje, a taj kanal je ljudsko telo. Ukoliko je taj kanal začepljen, ne postoji mogućnost da dah neometano teče. Vazduh sam po sebi nije loš, ali kada dodirne zemlju podložan je njenom uticaju, te može da postane zagađen. Isti je slučaj i sa dahom; dah je sam po sebi čist, ali ukoliko kanal kroz koji se kreće nije pogodan i zdrav, on postaje nečist.» (7)

Stoga je, da bi se ostvario duhovni napredak, neophodno da se pročiste kanali za dah i da se on učini finijim. U tu svrhu su utvrđene tehnike disanja, koje mogu da predstavljaju velika pomoć na putu ka Bogu. «Za sufija dah predstavlja most između njega i Boga; on je za njega konopac koji je pričvršćen za nebesa i sa njih se spušta do zemlje. Sufi se penje uvis uz pomoć tog konopca.» (8) Uz to, dah može da se koristi i kao sredstvo za održavanje usredsređenosti uma u koncentraciji i kontemplaciji.

«Zato mistici uzimaju konopac da njime vežu um za određeno mesto sa kojeg on ne može da se pomeri. Šta je taj konopac? Taj konopac je dah. Tim konopcem oni vezuju um i primoravaju ga da se zaustavi tamo gde oni to žele. Kao što ptica koristi svoju pljuvačku da napravi gnezdo, tako i mistik od daha stvara svoj ambijent, stvara svetlost i magnetizam u kojem će živeti.» (9)

Sve te prakse su samo priprema za ono ka čemu stremi tragalac na duhovnom putu, a to su meditacija i realizacija. U do sada opisanim praksama, čovek je aktivan i koristi snagu svoje volje da pročisti i umiri telo i um. To je, kako kaže Inajat Kan, ''granica ljudskog razvoja, iza koje sledi duhovni razvoj''. Na toj granici čovek mora da postane pasivan, da se otvori i u tišini preda božanskom duhu. To stanje meditacije, koje tada može da nastupi, najbolje je opisano izrazom Inajata Kana 'mistično opuštanje'. Opuštanje prirodno dolazi nakon fizičkog ili mentalnog naprezanja snage volje. Tako i posle primene koncentracije i kontemplacije, kada se naše telo i um umire, možemo prirodno da se

opustimo. U toj utišanosti bez misli i osećanja, možemo da iskusimo čistu svest; može da nas dodirne božanski duh.

«Treće stanje, odnosno stepen, je meditacija. Ona nema nikakve veze sa umom. To je iskustvo svesti. Meditacija je duboko poniranje u sebe, i uzletanje u više sfere, koje se prostiru dalje od vasione. Upravo kroz to iskustvo se dolazi do blaženstva meditacije.» (10)

«Treći član koncentracije je meditacija. Na tom stupnju čovek postaje komunikativan; on opšti sa tihim životom, i to opštenje se prirodno obelodanjuje i u spoljnom životu.» (11)

Putem tih iskustava tragalac konačno može da stigne do stanja realizacije. «Realizacija je rezultat tri prethodna stupnja. U trećoj vrsti iskustva čovek se bavio meditacijom, dok se u ovoj meditacija bavi čovekom. Drugim rečima, nije više pevač taj koji peva pesmu, nego pesma peva pevača. Taj četvrti stupanj je jedna vrsta širenja svesti; to je otvaranje i otkrivanje duše; duboko poniranje u samog sebe; opštenje sa svakim atomom života koji postoji bilo gde u svetu; spoznaja i ostvarenje stvarnog 'Ja' u kojem je ispunjenje svrhe života.» (12)

Mentalno pročišćenje

Na taj način nam duhovno obučavanje omogućava da otvorimo vrata ka unutarnjem znanju, da podignemo svoju svest iznad neprobojnosti i neprozirnosti zemlje. To je vertikalna linija razvitka. Kada živimo u svetu, moramo tu unutarnju stazu, na kojoj nas meditacija izdiže iznad sveta uma, da dopunimo procesom pročišćenja uma. Jer, dokle god naš um ostaje sputan krutim i ograničenim mislima i shvatanjima, i dok nam je srce zatrovano neprijateljskim osećanjima prema drugima, možemo da pokušavamo da se nakratko odvratimo od svega toga, ali tako nečist um će uskoro ponovo privući pažnju duše. Duša će ponovo biti zatočena u bednom zatvoru uma. Događaji iz spoljnog života izazvaće zbrku i uznemirenja, i tako nam suziti svest. Istinski duhovni razvoj zbog toga iziskuje određeno držanje u našem spoljnom životu koje može da dovede do mentalnog pročišćenja. Tu pratimo horizontalnu liniju razvoja, koju je Inajat Kan opisao kao 'širenje svesti'. Prvi vid razvoja se zove 'odučavanje'. Mi svoj život počinjemo učeći – od naših roditelja, u školi i na fakultetu – mnoga toga što nam treba u životu. Nastavljamo da učimo iz svog iskustva i izgrađujemo svoj karakter,

svoje običaje i navike, kao i određena mišljenja i uverenja. Sve to ograničava naš um i teži da ga učini krutim. Kada želimo da dopremo do unutarnjeg života, moramo u izvesnom smislu da odgodimo proces odučavanja. Na prvi pogled to deluje kao zbunjujuća zamisao. Na šta se pod tim misli?

«Duhovno postignuće je od početka do kraja odučavanje od onoga što je čovek naučio. Ali, kako se to odučava? Ono što je čovek naučio je u njemu samom. To može da se postigne tako što će čovek postati mudriji. Što mudriji postaje, to je sposobniji da ospori svoja sopstvena shvatanja. Što manje mudrosti poseduje, to više se drži svojih shvatanja. U zaista mudroj osobi postoji spremnost da se pokori drugima. A sasvim budalasta osoba uvek je spremna da odlučno brani svoja shvatanja. Razlog za to je taj što mudra osoba lako može da se odrekne svog mišljenja, dok ga se glupak uporno drži. Upravo zato što je toliko privržen svojim gledištima on i ne postaje mudar, i zato se ne razvija.» (13)

Dakle, čovek mora da počne da uviđa i prihvata relativnost svojih misli i shvatanja, i da postane otvoreniji za nove ideje. Važna i veoma praktična smernica na tom putu sastoji se u tome da naučimo da razumemo gledišta drugih ljudi. Inajat Kan je rekao: ''Sufi sve posmatra sa dve tačke gledišta: sa svoje i sa tuđe''. To se protivi sklonosti mnogih ljudi da se snažno i često plašljivo drže svoje sopstvene tačke gledišta i da je vatreno brane od drukčijih shvatanja. Na taj način se čovek zatvara unutar granica svojih gledišta i iskustava. Posmatranjem stvari i sa tuđe tačke gledišta, on širi svoje perspektive i otvara svoj um za drugačije i često obogaćujuće uvide, i tako razvezuje 'čvorove' u svom umu. U početku može izgledati teško da se sledi ovo uputstvo, ali ono se neretko pokazuje iznenađujuće praktičnim. Radeći u svetu mi moramo da sarađujemo sa drugim ljudima, a da bismo u tome bili uspešni moramo da ih razumemo. Približavanje različitih gledišta, nastojanje da se postigne opšta saglasnost, često dovodi do uravnoteženog pristupa koji je valjano promišljen. Čak i u slučaju onih koji nam se protive jer imaju drugačije ciljeve i interese, sve biva bolje kada pokušamo da razumemo njihovo stanovište. Možemo da otkrijemo nešto vredno što i sami možemo da primenimo. To će nam pomoći da izgradimo mostove preko različitosti, i tako stvorimo mogućnost saradnje ili barem razumnog kompromisa. U istoriji nauke možemo da vidimo kako su revolucionarni novi uvidi bili postizani otvaranjem nečijeg uma za neki nov i sasvim različit način posmatranja određenog problema.

Sledeći vid mentalnog pročišćenja sastoji se u tome da se uoči šta je u ispravnom pogrešno i šta je u pogrešnom ispravno. Možemo da se izdignemo iznad prilično ograničenih merila ispravnog i pogrešnog koja su u opštoj upotrebi. I to će nam proširite vidike i pružiti nam dublje razumevanje.

«Mentalno pročišćenje podrazumeva da pojmovi kao što su dobro i loše, ispravno i pogrešno, dobitak i gubitak, i užitak i patnja, te suprotnosti koje nam sputavaju um, moraju da budu izbrisani tako ćemo sebi predstaviti suprotnosti tih stvari. Tada čovek može da vidi neprijatelja u prijatelju i prijatelja u neprijatelju. Kada je čovek u stanju da otkrije otrov u nektaru i nektar u otrovu, onda i smrt i život postaju jedno. Za njega suprotnosti više nisu suprotnosti.» (14)

Na taj način učimo da se izdignemo iznad suprotnosti od kojih je celokupno ovo zemaljsko ispoljenje bilo sazdano. Izvan tih suprotnosti je Božja jednota koja sve prožima. Ta jednota je ono za čime jedan mistik traga. Mentalno pročišćenje krči put ka njoj. Ovi vidovi mentalnog pročišćenja dovode nas do dubljeg iskustva pročišćenja srca. Srce je dubina uma, u kojoj razvijamo i ispoljavamo svoja osećanja. Kada počnemo da shvatamo tačku gledišta svog bližnjeg i kada je sputavajući činilac krutih sudova o dobrom i lošem ublažen ili uklonjen, počećemo da saosećamo sa drugima. Ne samo što ih razumemo, nego smo u stanju i da saosećamo sa njima – njihova osećanja mogu da se odraze u našem srcu, tako da će se krajnje prirodno pojaviti nežni poriv prijateljstva, praštanja, dobrote i pomaganja. To je prekrasno i oslobađajuće iskustvo, koje našu svest dovodi do temeljnog jedinstva svih različitih stvorenja i ličnosti. Ono obezbeđuje moralno izdizanje. Kao što Inajat Kan kaže: «To izdizanje je pročišćujući proces. Jedan trenutak izdizanja može da pročisti zlo iz mnogih godina, jer je nalik kupanju u Gangi, kako Hindusi kažu.» (15)

Upravo tim pročišćenjem našeg mišljenja i osećanja moramo – da tako kažem – da očistimo prašinu i rđu života sa ogledala našeg uma. Ukoliko zatim usmerimo um na Boga, on može da postane savršeno ogledalo Božjeg bića. To u krajnjoj liniji znači da Bog postaje svestan samog sebe posmatrajući svoj odraz u ogledalu našeg uma. To je svrha našeg života, pa čak i svrha celokupne tvorevine sveta. Ka tome nas vodi krst koji ujedinjuje vertikalni put duhovnog obučavanja i horizontalni put širenja svesti.

Inicijacija i u čeništvo

Naravno, nije lako slediti taj put. Za to može da bude potreban ceo život vođen sa sve većom usmerenošću na taj ideal, i pri tom je veoma važno da se dobije izvesno vođstvo na tom putu. Upuštanje u to unutarnje putovanje dovodi nas do nove i neispitane teritorije, različite od onoga što smo naučili u svom spoljnom životu. Stoga predstavlja privilegiju i praktičnu pomoć ukoliko može da nas vodi neko ko je na tom unutarnjem putovanju već ostvario određen napredak. Da bi se dobilo i sledilo to vođstvo, neophodno je učeništvo. Ono je uvek imalo značajnu ulogu u mističkim redovima svih religijskih tradicija. Praćenje duhovnog vodiča – gurua ili muršida – predstavljalo je osnovnu stvar. Kroz odnos između učitelja i učenika, između muršida i murida, gurua i čele, uspostavlja se duboka duhovna veza međusobnog delovanja i poverenja, odanosti, ljubavi i razumevanja. Taj odnos počinje sa inicijacijom, koja označava stupanje na stazu. Upućenik prima blagoslov od učitelja i obećava da će verno sprovoditi njegova uputstva. Učitelj potom pruža duhovno obučavanje tako što propisuje praktične vežbe i postupke koji odgovaraju karakteru i sposobnostima učenika. To je dragoceno, pošto pravilan izbor i kombinovanje tih praksi mogu da imaju važnu ulogu. Iskustvo i nadahnuće su ono što učitelju omogućava da napravi taj izbor, a privrženost i poverenje učenika u učitelja daju tim praksama dublji smisao. U isto vreme učitelj nudi pomoć u mentalnom pročišćavanju. On će učeniku otvoriti oči za drugačija gledišta i vidike, za drugačije izraze života. To će učeniku pomoći u napornom procesu odučavanja. Za to je potrebno duboko poverenje u učitelja, kako bi učenik bio spreman da prihvati učenja koja mogu da odstupaju od nekih njegovih ranije stvorenih predstava. No, suština tog duhovnog učenja prevazilazi verbalna objašnjenja. Radi se o finijoj i plemenitijoj učiteljevoj vibraciji, o njegovom zračenju koje učenik može da primi u tišini. To je odraz više svesti učitelja u učenikovom umu, odraz koji ovome omogućava da otkrije dubinu vlastitog bića. Pravi učitelj dovodi svog učenika u sklad usaglašavajući njegov ritam i osećanja, i tako mu dopušta da na podesan način sam otkrije rešenje svojih problema i pitanja. Hazrat Inajat Kan je u okviru Sufijskog pokreta osnovao sufijski red – definisan kao Ezoterična škola unutarnje kulture – kao njegovu najbitniju aktivnost. Oni koji ozbiljno žele da slede unutarnju stazu mogu da dobiju inicijaciju i duhovno vođstvo unutar tog sufijskog reda. Za ljude sa Zapada to je jedinstveno uvođenje u čudesno obogaćujući i ispunjavajući svet

misticizma u kojem mogu da se pridruže drevnom karavanu tragalaca za istinom. Napomene 1. The Sufi Message of Inayat Khan, XI, str. 163. 2. The Sufi Message, Gayan Vadan Nirtan, str. 86. 3. The Sufi Message, V, str. 245. 4. ibid, str. 250. 5. Mistično značenje zvuka je važna tema na koju ćemo se vratiti u desetom poglavlju. 6. The Sufi Message, XIII, str. 135. 7. ibid, str. 140. 8. ibid, str. 142. 9. The Sufi Message, IV, str. 155. 10. ibid, str. 172. 11. ibid, str. 155. 12. ibid, str. 156. 13. ibid, str. 108-109. 14. ibid, str. 109. 15. ibid, str. 117.

9

Etička kultura Značenje dobrog i lošeg

Kao što smo videli u osmom poglavlju, u nastojanju da se mentalno pročisti mistik treba da nauči da vidi ono što je ispravno u pogrešnom i ono što je pogrešno u ispravnom. Mistik teži da se izdigne iznad tih suprotnosti koje su obeležje zemaljske manifestacije. One su važne za život u svetu u kojem, kao odgovorna ljudska bića, moramo da biramo između ispravnog i pogrešnog. Ali, mistik traži i žudi za Bogom, a Bog transcendira te suprotnosti. Kao što Inajat Kan kaže u Vadanu: «Bog ne može da bude u isti mah i dobar i savršen; za savršenstvo su potrebni i dobro i loše.» Uviđajući to, takođe možemo filozofski da razumemo kako svemogući Bog upravlja svojom tvorevinom sa određenim ciljem tako što koristi sve suprotstavljene sile.

«Prirodna posledica toga je da čovek počinje da shvata zakon koji deluje u prirodi; počinje da uviđa da cela vasiona predstavlja jedan mehanizam koji svrhovito funkcioniše. Stoga svi, i pravednici i nepravedni, i dobri i loši, putem nepravične snage i pravične snage dovode do jednog željenog rezultata, do predodređenog ishoda koji predstavlja cilj života.» (1)

- Slike: Hazrat Inajat Kan (1882-1927) Sufijsko učeništvo Dargah (grob) Nizamudina Aulije Gore levo: Portret Maulabakša, dede Inajata Kana Gore desno: Majka Inajata Kana

Mesto rođenja Inajata Kana u Barodi Inajat Kan kao mladić Inajat Kan u kasnijem životu Inajat Kan u vrtu u Suresnesu Dvorište ispred dargaha Inajata Kana u Nju Delhiju (napomena tehničkom uredniku: u fotokopiji iz koje sam prevodio nedostaju prethodne dve slike) Dargah Inajata Kana Unutrašnjost džamije Kajtbaj To takođe znači da dobro i loše mogu da budu relativni. Ne može uvek objektivno da se odredi šta je dobro za sve ljude i u svim okolnostima. «Budući da pripadnici različitih rasa, naroda i religija imaju donekle različita merila ispravnog i pogrešnog, shvatanja dobra i zla, kao i poimanja greha i vrline, teško je razabrati zakon koji upravlja tim suprotnostima.» (2) Stoga se javlja pitanje: kakav je to zakon? Kakve smernice možemo da pronađemo za svoje etičko ponašanje u praktičnom životu pre nego što postignemo mistično iskustvo koje transcendira dobro i loše? Inajat Kan odgovara na to pitanje o temeljnom zakonu dobra i zla na način koji je u tesnoj vezi sa mističkim vidom proširivanja svesti. U nastavku istog odlomka on kaže:

«To, međutim, postaje jasno kada čovek shvati zakon vibracija. Svaka stvar i svako biće izgledaju odvojeni jedni od drugih na površini postojanja, ali ispod površine su na svakoj ravni sve bliže jedni drugima, da bi na najdubljoj, najunutrašnjijoj ravni svi postali jedno. Tako svako remećenje mira i najmanjeg dela postojanja na površini, utiče na celinu u nutrini. Zato su svaka misao, govor i postupak koji remete mir nepravilni, ružni i grešni; dok je ono što dovodi do mira pravilno, blagotvorno i valjano. Pošto je život nalik kupoli, i njegova suštinska priroda je nalik kupoli. Poremećaj i najmanjeg dela života remeti celinu i vraća se u vidu nesreće osobi koja ga je izazvala; svaki mir proizveden na površini umiruje i bodri celinu, i zatim se vraća kao mir onome koji ga je proizveo. To je filozofija koja čini osnovu ideje o nagradi za dobra dela i kazni za loša dela, tim posledicama koje dolaze od viših sila.» (3)

Prvo značajno načelo u ovom odlomku je 'zakon vibracija'. To ukazuje na naša osećanja, naš ritam. Kakva su osećanja u pozadini naših postupaka; i kakav je ritam u kojem postupamo? To određuje da li i u kojoj meri ti

postupci usrećuju druge i nas. U tom smislu Inajat Kan još kaže ''odista, sve što pobuđuje sreću je dobro''. (4) Tajna te sreće – istinske unutarnje sreće – povezana je sa temeljnim jedinstvom ove tvorevine. Mir nas čini svesnim tog temeljnog jedinstva koje predstavlja suštinu našeg bića. I zato su «svaka misao, govor i postupak koji remete mir nepravilni, ružni i grešni; dok je ono što dovodi do mira pravilno, blagotvorno i valjano.» Mir u svom srcu možemo da iskusimo kada se otvorimo za božanski duh. I možemo činom da ga potvrđujemo u spoljnom životu stvaranjem i održavanjem skladnosti. Sklad je odnos između različitih tonova, boja ili bića sa njihovim osećanjima i mislima, odnos koji stvara lepotu i podstiče ljubav. Na taj način se ruše prepreke između različitih bića i doživljava se jedinstvo. Prema tome, sklad je suštinski etički i duhovni ideal. To znači da je zlo «nešto što je lišeno sklada, čemu nedostaju lepota i ljubav, i iznad svega nešto što se ne uklapa u ugodnost života.» (5) Moralna evolucija

No, kako možemo da se ugledamo na takav ideal u svom svakodnevnom životu, koji je uvek prepun konflikta i nesuglasica? U svojoj knjizi Etička kultura Inajat Kan pruža velik broj vrlo praktičnih i realističnih preporuka za naše ponašanje. Naslov knjige je karakterističan za njegov pristup, koji se bavi evolucijom, unutarnjim rastom, a ne krutim propisima. To je postepeno, korak-po-korak širenje našeg gledišta i shvatanja i prevazilaženje naših uskih egocentričnih sklonosti. Umesto da se odmah suočimo sa najvišim etičkim idealom, možemo da počnemo da se držimo ovog upućivanja na nivou na kojem za većinu nas počinje učenje, dakle u našem običnom svakodnevnom životu. Imamo mnogo različitih vrsta odnosa: sa prijateljima i neprijateljima, sa poznanicima i rođacima, sa gazdama i slugama – i sa Bogom. Na ovom stupnju se osećamo sasvim odvojenim i različitim od svih tih drugih bića, osetljivi smo na ono što nam ona rade i često smo skloni neprijateljskim osećanjima. Na tom stupnju bi trebalo da težimo da shvatimo ono što Inajat Kan naziva zakonom reciprociteta (uzajamnosti). «Taj moral je prirodan za onog koji vidi razlike između sebe i drugih, koji svakog čoveka prepoznaje kao 'tog i tog'.» (6) Taj zakon vodi ravnoteži, poštenju i

pravednosti u našim poslovima sa drugima. Zato je to prvi pristup skladu i slozi. Ideal reciprociteta može da izgleda prilično jednostavno; međutim, moramo da shvatimo da naš ego uvek teži da proizvede izvesnu asimetriju u našim prosuđivanjima. Kao što Inajat Kan primećuje sa prodornim psihološkim uviđanjem: «Svaki čovek je sam sebi najdraži, pa je prirodno što, kada se bavimo moralnim procenama, veću vrednost pridajemo našim postupcima prema drugima nego njihovim postupcima prema nama..» (7) Da bi se došlo do stvarnog reciprociteta, nužno je da se prevaziđe ta asimetrija:

«Zbog toga, da bismo uspostavili ravnotežu, uvek moramo da imamo u vidu da ljubazan postupak, korisna ideja, mala pomoć ili izvesno poštovanje koje nam neko ukaže, predstavljaju nešto dragocenije od istih tih stvari koje mi činimo svom prijatelju; dok uvredu, štetu koja nam je pričinjena, razočarenje izazvano od strane nekog prijatelja, prekršeno obećanje, prevaru i sve ostalo što nam se ne sviđa, treba uzeti kao nešto što nije toliko vredno osude kao kada mi to uradimo drugome.» (8)

Shvaćen na ovaj način, reciprocitet postaje prvi i vrlo bitan korak u našem moralnom usavršavanju. I u svom divnom objašnjenju značenja tog zakona reciprociteta u raznim našim odnosima, Inajat Kan nas uvek navodi da gledamo dalje od naših ograničenih egoističnih predstava, i podstiče nas da:

«Kada imamo posla s nekom osobom, prvo treba da razmotrimo u kakvom smo odnosu sa njom, pa da zatim razmislimo kakav način postupanja te osobe prema nama bi nam prijao, jer je i ona upućena na nas isto kao i mi na nju. U svim ljubaznim postupcima treba da učinimo više nego što očekujemo da ona učini za nas, dok svoje neprijatne postupke treba da svedemo na manju meru nego što možemo da pretpostavimo da će ta osoba biti neprijatna prema nama.» (9)

Na taj način možemo postepeno da proširujemo svoju simpatiju sa svojih bližnjih na one koji su udaljeniji od nas, i da izvršavamo svoje dužnosti prema njima. Međutim, upozoreni smo da: «Osećanje velikodušnosti i naklonjenosti treba da ide ruku pod ruku sa dužnošću; ukoliko nije tako, dužnost umesto blagoslova postaje prokletstvo.» (10) Time još jednom postaje jasno da su naša osećanja, motivi koji podstiču naše delovanje, važniji od samih dela. Iskrenost i saosećanje daju vrednost onome što činimo za druge.

Razume se, sve je to konkretna primena širenja svesti opisanog u osmom poglavlju kao horizontalna dopuna vertikalnom pravcu mističkog uzdizanja. Međutim, reciprocitet mora da se primenjuje i u našim odnosima sa protivnicima. Inajat Kan sasvim realistično gleda na to kada kaže da je ''uzvraćanje uvredom na uvredu i štetom na štetu jedino što uspostavlja ravnotežu''. (11) U isti mah nam se savetuje da budemo veoma obazrivi: ''Kada imamo posla sa neprijateljem treba da budemo taktičniji nego u svojim postupcima prema prijatelju''. (12) Zato zakon 'oko za oko' ne treba primenjivati ''dokle god postoji mogućnost da se na neprijateljske postupke uspešno odgovori ljubaznošću i dobrim delom''. I uopšte, Inajat Kan nam savetuje da:

«Treba preduzeti mere opreza da nam niko ne postane neprijatelj; naročita briga mora da se povede da se ne dozvoli da nam prijatelj postane neprijatelj. Ispravno je da se na svaki način oprosti neprijatelju i da se zaboravi njegovo neprijateljstvo ukoliko on to iskreno zatraži; isto tako, da se učini prvi korak u uspostavljanju prijateljstva, umesto njegovog odbijanja i zadržavanja otrova iz prošlosti u svojoj svesti, što je jednako loše kao i zadržavanje stare bolesti u organizmu.» (13)

To jasno prikazuje aspekt moralnog pročišćavanja, kojim smo se pozabavili u prethodnom poglavlju, kao bitno pitanje unutarnjeg života i misticizma. Na taj način – a to važi i za ostale naše odnose – dobro izbalansiran reciprocitet dovodi nas do toga da počnemo bolje da razumemo druge tako što ćemo se staviti u njihov položaj i pogledati na stvari sa njihove tačke gledišta. Tako možemo da savladamo preterane ili zamišljene otpore u drugima i da razvijemo praštanje i saosećanje. To će nas dovesti do drugog stupnja moralne evolucije: zakona dobročinstva,

«kada čovek, sagledavajući sebe kao biće odvojeno od drugih, a i druge kao različita bića ponaosob, ipak vidi nešto što ih povezuje prolazeći kroz njega i sve njih, i doživljava sebe kao kupolu u kojoj nastaje odjek dobra i zla; i da bi dobro odjekivao, on daje dobro za dobro i dobro za zlo.» (14)

Ovde, počevši da razumevamo druge i postavši svesni kako funkcionišu naši odnosi sa njima, počinjemo da uviđamo kako se naše misli i osećanja odražavaju u umovima drugih ljudi. A u 'zamku ogledala' u svetu uma njihov odjek nam se pre ili kasnije vraća. Zato bi trebalo da se potrudimo da iz nas izlaze samo nežna i prijateljska osećanja, kako bi nam se takve vibracije vratile u kupoli vasione. Ta svest o postojanju kanala koji prolazi kroz sva naizgled odvojena bića i povezuje ih vodi nas ka psihološkom savetu Inajata Kana – koji je prisutan u čitavoj sufijskoj poruci – da uvek

usmeravamo um na dobru stranu stvari, situacija i ljudi. To nije ni slepilo ni odsustvo pronicljivosti, nego znači da svesno biramo kojim utiscima posvećujemo pažnju da bi mogli da se prodube i pojačaju u našem umu. To je stav zapažanja i nezapažanja, koji dovodi do izvesne znalačke nevinosti. (15) Pomoću tog stava možemo da postanemo gospodar svojih osećanja i misli, a time i gospodar svog života. Jer, život nam kroz naša iskustva vraća ono što smo činili i zračili putem svoga uma. Sve to sadrži u sebi jedno sasvim praktično pravilo: uzdržavanje od osuđivanja i kritikovanja drugih ljudi. Stalno dolazimo u snažno iskušenje da to činimo; naši umovi vole da analiziraju druge sa naše tačke gledišta; i skloni smo da osećamo da smo bolji od njih. Ali zapravo, time što usmeravamo um na tuđe slabosti i mane, postajemo skloni da stvorimo ili podstaknemo te slabosti u sebi, pa će naš odnos sa osobom koju kritikujemo usled toga biti negativan i štetan. Netaktično kritikovanje može da izazove neprijateljstvo druge osobe i često će je navesti na odbrambeni stav i time još više pojačati njene mane. Čak i ukoliko svoje kritike iznesemo u njenom odsustvu nekoj trećoj osobi, to će nepovoljno uticati na naš odnos. Inajat Kan primenjuje taj pristup da objasni značenje Hristove izreke: ''Ne opiri se zlu''.

«Zlo može da se uporedi sa vatrom. U prirodi vatre je da uništava sve što joj se nađe na putu, ali iako je moć zla jednako velika kao i moć vatre, ono je takođe i nemoćno poput vatre. Jer, kao što vatra ne istrajava, tako ni zlo ne traje. Kao što vatra samu sebe proždire, tako i zlo nosi u sebi sopstvenu propast. Zašto je rečeno ''ne opiri se zlu''? Zato što odupiranje uliva zlu život; neopiranje ga pušta da samog sebe satre.» (16)

To znači da ne treba da reagujemo na isti način, besom na bes. Iako je takva reakcija prirodna, to znači da čovek dopušta da bude zaražen istim raspoloženjem, istim zlom, tako da je ovome dozvoljeno da se širi i prima još hrane. Tada rezultat može da bude lančana reakcija. Kloneći se toga, obuzdavajući svoju reakciju, čovek može da stoji kao greben u moru. On ne mora da se slaže sa mislima ili željama drugog; ali time što ne dopušta sebi da u svom srcu potpadne pod uticaj negativnih osećanja, mnogo su veće šanse za pronalaženje skladnog rešenja ili kompromisa zahvaljujući unutarnjoj snazi i razumevanju. Međutim, sklad uvek treba posmatrati u dovoljno širokom kontekstu: ne samo sa osobom sa kojom smo u neposrednom kontaktu, nego i u

odnosu prema drugima koji su uvučeni u to, u odnosu prema široj zajednici i prema našim idealima. Prevazilaženje lažnog ega

Razume se da uopšte nije lako sprovoditi ta etička pravila u praksi. To zahteva neprestanu borbu sa svojim egom. Deseta sufijska misao ovako to iskazuje: «Postoji jedna Staza – poništenje lažnog ega u pravom – koja smrtnika uzdiže do besmrtnosti i u kojoj se nalazi svako savršenstvo.» To izaziva temeljno pitanje: šta je lažni a šta pravi ego? Inajat Kan objašnjava da je ego jednako važan deo našeg uma kao i mišljenje, rasuđivanje, pamćenje i snaga volje. On nastaje kada duša u toku svog putovanja dobije um i telo kao svoja oruđa. «Naši um i telo, odraženi na jednom delu sveprožimajuće svesti, čine od tog dela svesti individualnu dušu, koja je u stvarnosti univerzalni, sveopšti duh.» (17) Mi živimo od te svesti; sve što iskusimo posredstvom tih oruđa, uma i tela, odražava se na našu svest, našu dušu. Zato ti odrazi u i kroz naš um i telo postaju tako snažni i opčinjavajući u početku našeg zemaljskog života da naša svest biva potpuno osvojena njima. Posledica toga je da težimo da se poistovetimo sa svojim umom i telom. Mislimo da jesmo naš um i telo. To je osnovna samoobmana u životu, i uzrok svih njegovih tragedija. To poistovećenje tvori lažni ego, i upravo ta samoobmana mora da se prevlada da bismo mogli ponovo da otkrijemo stvarnu prirodu naše svesti, naš pravi ego koji je povezan sa sveopštim duhom. Sve poteškoće koje doživljavamo na stazi etičke evolucije i proširivanja svesti prouzrokovane su tim lažnim egom. On se stalno sukobljava sa drugim egoima, sa protivnim interesima, željama, mislima i osećanjima. Tako naš lažni ego neprestano izazivaju i razdražuju drugi egoi. To poremećuje sklad i mir u našem srcu; što se više borimo protiv drugih za svoje interese i ideje, to mučniji će biti taj nesklad. Sklad možemo da stvorimo samo putem obuzdavanja i obučavanja svoga ega. A Inajat Kan ukazuje da imamo posla sa tri oblika ega:

fizički ego, mentalni ego, i duhovni ego.

Fizički ego se razvija dok postajemo privrženi, pa čak i potčinjeni zadovoljavanju naših telesnih potreba i želja. Kako možemo da naučimo da savladamo taj ego? Treba li da se odreknemo svakog telesnog zadovoljstva i živimo isposničkim životom?

To nije metod sufije. Pošto sufija teži savršenom ovladavanju životom i ravnoteži, moramo da razlučimo šta egu treba a šta ne. Možemo da zadovoljavamo svoje prirodne potrebe, ali treba da izbegavamo pohlepu. Možemo da uživamo u životnim iskustvima, ali tako da se ne vezujemo za njih. Inajat Kan to izuzetno dobro objašnjava:

«Obučavanje se sastoji u tome da budemo razboriti u životu, i da shvatimo šta želimo i zašto to želimo i kakva će biti posledica toga, šta možemo sebi da priuštimo a šta ne. Takođe, treba da procenimo želju sa stanovišta pravde, da uvidimo da li je ona ispravna i dolična.» (18)

Mentalni ego nastaje i uvećava se putem vezivanja za naše misli i osećanja. Ukoliko se poistovetimo sa njima, prirodno je da ćemo želeti da naše misli, osećanja i dela – naša ličnost – budu poštovani, čak visoko cenjeni. To dovodi do sujete, koja može da ima negativne ili pozitivne učinke u našem životu. Ona deluje negativno kada potcenjujemo i omalovažavamo druge, pa ih čak i suzbijamo i činimo im nepravdu da bismo osetili kako smo iznad njih; to je sujeta u grubom obliku. Međutim, otmeniji oblik sujete može da nas podstakne na dobra dela, u nadi da ćemo putem njih zaslužiti priznanje i poštovanje svojih bližnjih. Većina nas je u mnogo čemu zavisna od mišljenja drugih ljudi, i stoga njihovo uvažavanje hrani našu sujetu. Taj mentalni ego je teže disciplinovati nego fizički ego; prevejaniji je i dublje ukorenjen u našu ličnost. Da bismo uspeli u njegovom obučavanju, moramo svesno da ispitamo i procenimo naše mentalne želje. U tom slučaju možemo da razaberemo šta je našem mentalnom egu potrebno a šta ne. Izvesno prirodno zadovoljstvo može da bude neophodno da nas pozitivno motiviše u našem etičkom razvoju. Ali, preuveličavanje naših dobrih osobina usled gordosti i uobraženosti nije nužno i sprečiće naš razvitak. Što više naučimo da obuzdavamo mentalni ego, to više će se uvećavati naše vrline. Da bi se prevazišao ovaj ego, od velike je pomoći da postanemo svesniji Boga, svemoćnog stvoritelja koji nam je dao sve naše dobre osobine i mogućnosti. Kada to shvatimo, naša gordost i uobraženost će se istopiti i biće zamenjene zahvalnošću za sve velike darove koje smo dobili u svom životu. Stav predavanja Bogu dovešće do smernosti i poniznosti. Ta poniznost može da se upražnjava i unapređuje ''zaboravljanjem na svoju ličnost u svakoj misli i postupku i u svakom odnosu sa drugima''. Jer:

«Gotovo svi imaju sklonost da stave svoju ličnost u prvi plan, čime se podiže zid između dve duše čija sudbina i sreća leže u jedinstvu i slozi.

U poslu, u struci, u svim vidovima života neophodno je da se čovek udruži sa drugima u toj slozi, jer se time ispunjava svrha života.» (19)

Na taj način možemo da napredujemo na Stazi. Ali, borba će morati da se nastavi celim putem. Jer, kada nekom novom skromnošću prevaziđemo izvesne sujete, naš ego uvek teži da se ponovo pojavi u finijem, lukavijem obliku, kao teže primetna sujeta. To je značenje izreke Inajata Kana u knjizi Gajan: ''Skromnosti moja, / ti si zastor koji pokriva moju domišljatiju sujetu''. (20) Zato moramo da nastavimo da budemo oprezni i predostrožni protiv tog dovitljivog neprijatelja. Jer, čim ta sujeta ponovo oživi, ona teži da nas ograniči, da nas rastavi od božanskog nadahnuća i da nam stegne srce. Ako nastavimo da radimo na prečišćavanju mentalnog ega, on postepeno može da bude doveden pod kontrolu. Tada preostaje duhovni ego. Šta je to? Je li to pravi, autentični ego? Duh možemo da zamislimo kao suštinu našeg bića. Ali, osvešćivanje našeg unutarnjeg bića još uvek će ostaviti jedan ego – najviši oblik ega: ego duha. Jer, «postoji duh čoveka i duh Boga. To dvoje su različiti, pa ipak isti. Pomisli na more i na mehurić, kako je prostrano jedno, a kako sićušno drugo!» (21) Prema tome, možemo da vidimo da čak i kada dostignemo stupanj na kojem smo očistili ogledalo svoga uma i usredsredili se na svoj unutarnji život, postavši svesni suštine svoga bića, još uvek je pred nama poslednji skok: da postanemo ništa, da potpuno zaboravimo na sebe i uronimo u okean božanskog života. Moralna evolucija dostiže svoj vrhunac i kraj u mističnom sjedinjenju sa Bogom: ''Mene nema, samo Ti jesi''. (22) Ili, kao što u zoroastrijanskim svetim spisima stoji: ''Tebi na žrtvu Zaratustra prinosi sam Život i Srž svoga Bića.'' (23) To je konačno predavanje duhovnog ega Bogu. To je istovremeno i treći etički stupanj razvoja: pravilo odricanja, u kojem, kako kaže Inajat Kan, «razlika između 'mog' i 'tvog', i razlikovanje 'ja' od 'ti' nestaju u spoznaji jedinog Života koji je unutra i spolja, ispod i iznad; i to je smisao biblijskog stiha ''u Njemu živimo i krećemo se, i nalazimo svoju suštinu''.» (24) Napomene 1. The Sufi Message of Inayat Khan, IV, str. 126. 2. The Sufi Message, VIII, str. 99. 3. ibid, str. 99. 4. The Sufi Message, XIII, str. 204.

5. The Sufi Message, VIII, str. 104. 6. The Sufi Message, III, str. 255. 7. ibid, str. 239. 8. ibid, str. 239. 9. ibid, str. 233. 10. ibid, str. 234. 11. ibid, str. 240. 12. ibid, str. 235. 13. ibid, str. 236. 14. ibid, str. 255. 15. Uporediti sa 6. poglavljem u ovoj knjizi, gde se ovo pitanje takođe razmatra. 16. The Sufi Message, VIII, str. 104. 17. The Sufi Message, V, str. 240. 18. The Sufi Message, XIII, str. 175. 19. ibid, str. 189. 20. Inayat Khan, The Complete Sayings, str. 8. 21. The Sufi Message, XIII, str. 191. 22. Videti Rumijeve stihove citirane u 1. poglavlju. 23. Yasna 33.14 u The Divine Songs of Zarathustra, priredio i izdao I J S Tareporewala, Bombay, 1951, str. 348 (slobodan engleski prevod). 24. The Sufi Message, III, str. 255.

10

Misticizam zvuka

U petom poglavlju smo videli da se vasiona sastoji od vibracija koje su veoma raznovrsne. Među njima vibracije zvuka imaju najvažniju ulogu u stvaranju sveta i u ljudskom životu. To su veoma fine vibracije i stoga su najbliže duhu. Videli smo da prva faza stvaranja, nazvana vahdah, kad je svest potekla iz Apsoluta, može da se označi kao svest o zvuku. Nakon toga, u sledećoj fazi ispoljavanja, zvanoj vahdanijat, razvijala se svest o 'ja postojim', dok se moć Apsoluta koncentrisala, skupljala. Tada je stvorena svetlost koja zrači u manifestaciju. (1) Otuda: «Nevidljivi, neshvatljivi i neopažljivi život postepeno postaje poznat tako što prvo postaje čujan a zatim i vidljiv; i to je poreklo i jedino izvorište svih oblika.» (2) Inajat Kan dalje razjašnjava ulogu zvuka u stvaralačkom procesu: «Zvuk daje svesti dokaz o njenom postojanju, mada je on zapravo aktivni deo same svesti koji se pretvara u zvuk. Znalac, mogu da kažem, postaje poznat samom sebi; što ću reći, svest postaje svedok vlastitog glasa.» (3) U vezi s tim on često citira Novi Zavet. ''U početku beše Reč, i Reč beše s Bogom i Reč beše Bog.'' (4) Ali taj zvuk kojim (i koji) započe stvaranje apstraktan je. Vibracije su mu i dalje suviše fine da bi se čule našim fizičkim ušima. Taj zvuk ispunjava sav prostor, i može da se čuje unutarnjim čulom u dubokoj meditaciji. (5) Posle zvuka dolazi svetlost; te dve vrste vibracija se za nas različito ispoljavaju. Svetlost, primljena putem oka, pokazuje nam oblike u trodimenzionalnom svetu, prikrivajući obmanljivi karakter ovog materijalnog sveta neodoljivom jasnoćom onog što vidimo. Zvuk, primljen preko uha, je iznad oblika i zbog toga lakše može da poveže čoveka sa duhovnim svetom. U zanimljivoj knjizi Nada Brama: Svet zvuka, Joakim Ernst Berent opisuje našu slušnu sposobnost kao više žensku, jin, po naravi, a moć vida kao mušku ili jang. (6)

No, to je samo razlika u naglasku. Hazrat Inajat Kan čak kaže: «Postoji odnos između zvuka i boje. Oni su zapravo jedno; to su dva aspekta života. Život i svetlost su jedno te isto; život je svetlost i svetlost je život, pa je tako i boja zvuk, a zvuk boja. Samo, kada je zvuk boja on je najvidljiviji i najmanje čujan.» (7) A zatim objašnjava da: «Isti život koji je čujan takođe je i vidljiv; ali gde? Na unutarnjoj ravni.» (8) Dakle, u spoljnom životu opažamo svetlost – sa njenom bojom – i zvuk, pošto imamo različita čula za opažanje vidljivih i čujnih stvari. Međutim: «U stvarnosti oni koji meditiraju, koji se usredsređuju, koji prodiru u sebe, oni koji istražuju i pronalaze izvor života, počinju da uviđaju da iza ovih pet spoljnih čula postoji još jedno, skriveno.» (9) Skladnost i tvorevina

Povezivanje različitih tonova ili različitih boja u prikladnoj srazmeri i u podesnom ritmu stvara sklad. Lepota je plod sklada, harmonije. Mi čeznemo za tom lepotom i zbog toga uvek pokušavamo da stvorimo sklad. I cela tvorevina ispoljava sklad i sazdana je na njemu. «Cela tvorevina je zasnovana na skladu, i cela tajna tvorevine je sklad.» (10)

- Ilustracija 8: Obrazac zvučnih talasa, proizvedenih kretanjem duž čelične ploče

Mi smo u stanju da doživimo taj sklad u lepoti prirode, gde je pevanje ptica i šuštanje lišća poput božanske muzike; a kakvu neopisivu lepotu nam pokazuje netaknuta priroda sa svim različitim nijansama! To je sklad koji svi možemo da osetimo preko svojih čula. Ali, izvanredno je to što i uvid savremene nauke u tajne vasione i u sklop kosmosa takođe otkriva veličanstvenu harmoniju. Dotakli smo tu temu u petom poglavlju, u kojem smo spomenuli 'muziku sfera'. (11) Primetili smo da zvuk može da se smatra za apstraktan fenomen, pošto je ton određen brojem vibracija u sekundi u ma kojem treperećem objektu. Ovde možemo da dodamo da su akordi, kombinacije tonova, to skladniji što je manji broj koji prikazuje omer njihovih vibracija. Najskladnija je oktava, sa omerom 1:2; ona sadrži sedam tonova. Za njom slede kvinta, sa omerom 2:3, i četvrtina – 3:4. (12) Pokazuje se da te brojke i omeri u različitim matematičkim varijacijama odlikuju harmonijsku strukturu mikro i makrokosmosa. Tako svi gradivni blokovi materije, atomi, imaju sedam omotača u kojima njihovi elektroni mogu da kruže oko njihovog jezgra. Kvantna teorija pokazuje da elektroni

mogu da se kreću samo u omotačima čija se udaljenost od jezgra povećava shodno geometrijskoj skali od 1, 4, 9 angstrema, itd. (x²). (13) Broj elektrona koji mogu da se nađu u tim nadovezujućim omotačima povećava se u nizu od 2, 8, 18, (2x²). (14)

Konačno, brzine kojima se elektroni kreću u tim uzastopnim omotačima pokazuju omer od 12 do 6 do 4 do 3, itd., a to se tačno poklapa sa omerom vibracija u najharmoničnijim akordima: 2:1, 3:2, 4:3. (15) Izgleda da ima nekakve magije u tim brojevima! Zaista se čini da je tajna kreacije u izvanrednoj usklađenosti. U makrokosmosu razdaljine planeta od sunca približno – ali ne sasvim – odgovaraju matematičkom nizu: 4 + 0; 4 + 3; 4 + 6; 4 + 12, itd., opet uz slične omere kao kod muzičkih slaganja. (16) Možda možemo da uočimo neku povezanost između tog više približnog karaktera makrokosmičkog sklada i Berentove ideje da vasiona 'stremi ka skladu'. On ističe da planete nisu mogle da menjaju svoje sadašnje putanje još od vremena svoga postanka. Mora da su 'pronašle' te putanje (orbite) između milijardi mogućnosti nakon milijardi godina. (17) On dodaje da je bilo potrebno mnogo stotina godina da se ustanovi sistem muzičkih harmonija. A u svetu prirode svaka biljka, svako drvo kulminira u cvetanju iz kojeg se razvija novo semenje. Tako je Tvorac oblikovao vasionu u beskrajnoj raznolikosti harmonijskih odnosa. Ta harmonija izražava temeljno jedinstvo tvorevine. Mora da stvaralački duh neprekidno radi da bi parirao težnjama ka raspadanju i haosu do kojih bi moglo da dođe saglasno logičkoj analizi. Sve suprotstavljene sile i elementi u vasioni drže se na okupu, kao da su obuhvaćeni Sveprisutnim Jedinim Bićem koje je bilo njihov uzrok i izvor. Inajat Kan je prelepo izrazio paralelizam uočen između harmonija u vasioni i u muzici: ''Muzika je minijatura harmonije vasione, jer harmonija vasione je sam život.'' (18) Prema tome, kada stvara muziku i čovek stremi savršenom skladu. Značenje zvuka u ljudskom životu

Inajat Kan ovako nastavlja taj odlomak: «I čovek, kao minijatura univerzuma, pokazuje skladne i neskladne akorde u svom pulsiranju, u kucanju srca, u svom treperenju, ritmu i tonu. Njegovo zdravlje ili bolest, njegova radost ili uznemirenost, sve pokazuje muziku ili odsustvo muzike u njegovom životu.» (19) To nas dovodi do značenja zvuka i muzike u

našem životu. Glas je naš zvuk. Za Inajata Kana to je najživlji zvuk pošto mu je poreklo u dahu. Kao što smo videli u osmom poglavlju, dah je u duhovnom smislu veoma značajan. On povezuje duh i telo; disanje je strujanje života. Stoga naše reči mogu da budu veoma značajne, čak moćne u našem životu. Pa ipak, veoma često u svojoj svakodnevici koristimo mnoštvo reči tako površno da njihovo značenje gubi vrednost, i postaju prazne. S druge strane, znamo da čak i reči izgovorene bez razmišljanja mogu da imaju velik psihološki uticaj. Ukoliko nagoveštavaju nešto pozitivno – ili negativno – u našem životu, to može da nas pokrene da razmišljamo i osećamo na određen način; zato i neznatna sugestija može da dovede do značajne posledice u našem životu. Stoga je neophodno da budemo svesni psihološkog dejstva naših reči i da ih u pozitivnom smislu kontrolišemo. Takođe znamo da neke reči mogu da imaju moćno, nemerljivo jače dejstvo od onog koje ima većina reči koje koristimo u svakodnevici. To zavisi od života koji se nalazi u pozadini reči, od snage i dubine misli i osećanja, usredsređenosti ili duhovne dubine koju reč izražava. Inajat Kan nam kazuje prosvetljujuću priču o učeniku koji je došao kod svog učitelja i počeo da mu postavlja neko filozofsko pitanje. No, duhovni učitelj je bio u dubokoj meditaciji koju nije hteo da prekine. Rekao je učeniku: ''Tišina!'' Ta reč je bila tako moćna da je učenik ušao u tišinu – i ostao nem do kraja svog života. Nikada više nije progovorio. No, kao što nam Inajat Kan kaže: «Došlo je vreme kada je njegovo ćutanje počelo glasno da govori. Njegova nema misao bi se ispoljila, a nema želja bila bi ispunjena; njegov nemi pogled bi lečio, a nemo lice nadahnjivalo. Njegova tišina je postala živa.» (20) Ako naš glas i reči koje izgovaramo mogu da budu tako moćni, trebalo bi da naučimo da to čudesno sredstvo koristimo svesnije i pozitivnije u našem životu. To pre svega zahteva veću kontrolu onog što govorimo. Međutim, to nas dovodi do sledećeg pitanja: kako i u kom pravcu bi trebalo da koristimo svoje reči? Sa kakvim ciljem? I kako možemo da im vratimo nešto od snage koju su izgubile usled našeg površnog svakodnevnog korišćenja? Ovde moramo da shvatimo da, kako Inajat Kan kaže, ''glas je izraz duha''. (21) On izražava misli i osećanja odražena u duši. Zato nije dovoljno da kontrolišemo svoje reči; moramo da kontrolišemo i svoje misli i osećanja, svoja raspoloženja, i da ih priklanjamo željenom pravcu. U protivnom, prijateljske reči neće zvučati ubedljivo; naša prava osećanja će se pokazati u tonu našeg glasa, čak i ako su nam reči prijateljske. Iz tog razloga naš glas može da se upotrebi kao

barometar, kao što Inajat Kan preporučuje. Konsultujući svoj glas, slušajući ga, možemo da ustanovimo pravo stanje našeg duha. (22) Osim toga, glas možemo da koristimo i u duhovnim praksama, za delovanje na naš um i produbljivanje naše svesti. Dotakli smo se toga kada smo u osmom poglavlju spominjali korišćenje svetih reči. Naravno, naše misli i emocije treba da budu usredsređene na svetu reč kao takvu, ali izgovaranje reči, sa njenom vibracijom, može tim praksama da da veliku snagu. To je upotreba reči u našem unutarnjem životu, u kojem one ponovo stiču nešto od svoje izvorne moći. Da bismo ih koristili na pravi način u svom spoljnom životu, moramo da težimo skladu. Tako, kao što smo ranije citirali Inajata Kana, naša radost ili uznemirenost pokazuju muziku ili odsustvo muzike u našem životu. Citiraćemo ga još jednom: «Steći duhovnost znači spoznati da je cela vasiona jedna simfonija; svaka jedinka je jedna nota u njoj, i njena sreća leži u tome da postane savršeno prilagođena harmoniji vasione.» (23) Ali, kako je moguće da se ostane u slozi sa svima oko nas kada se srećemo sa tako mnogo neprijatnih ljudi ili ljudi koji imaju drugačije poglede sa kojima ne možemo da se složimo? Tajna koja otkriva put do sloge i sklada leži u širenju našeg razumevanja, kako bismo počeli da vidimo dobru stranu onog što je loše na mističnoj stazi odučavanja. (24) U svojoj knjizi o muzici, Inajat Kan je opisao taj proces odučavanja:

«Čovek bi pomislio da je karakter uma takav da je ono što čovek nauči ugravirano na njemu; kako onda da se čovek oduči od toga? Odučavanje je upotpunjavanje tog znanja. Videti neku osobu i reći ''Ta osoba je rđava, ne dopada mi se'', to je učenje. Videti dalje od toga i uočiti nešto dobro u toj osobi, početi voleti je ili saosećati sa njom, to je odučavanje. Kada primetite nešto dobro u nekome koga ste smatrali rđavim, odučili ste. Razmrsili ste taj čvor. Čovek prvo uči tako što gleda jednim okom, a potom gledajući sa oba, i to njegov vid čini potpunim.» (25)

To znači izdizanje iznad dvojnosti, u jednotu i skladnost. Rečeno muzičkim pojmovima, to može da se shvati kao naše podešavanje prema osnovnom tonu koje nas usaglašava sa svim drugim tonovima. Sa religioznog stanovišta, to znači usklađivanje naše duše sa Bogom. Tada svako delo, svaki postupak postaje muzika. A muzika nam pomaže na putu do sklada u životu. Uživanje u muzici podešava čoveka i dovodi ga u sklad sa životom. (26)

Od svih umetnosti muzika ima posebnu duhovnu vrednost i značenje zato što «pomaže čoveku da se pribere ili meditira nezavisno od misli; tako muzika deluje kao most preko ponora između oblika i neuobličenog». (27) Iz tog razloga je muzika uvek imala važnu ulogu u sufizmu, naročito u ćištijskoj školi u kojoj je Inajat Kan bio iniciran. On život posmatra kao simfoniju. Njegovo učenje o muzici dostiže vrhunac u sledećem pasusu:

«Lepota linije i boje može da ide donekle i ne dalje od toga; zadovoljstvo mirisa može da ide nešto dalje, ali muzika dotiče naše najunutarnjije biće i tako proizvodi novi život, život koji celom biću pruža ushićenje, uzdižući ga do onog savršenstva u kojem leži ispunjenje čovekovog života.» (28)

Čovek ne može a da ovde ne pomisli na vrhunac muzičke karijere Inajata Kana u Indiji, kada je – kao što smo videli u drugom poglavlju – mogao trenutno da dospe u stanje samadija. «To je išlo dotle da bi ne samo on nego i oni oko njega postali opčinjeni i osećali se ushićeno... Po završetku izvedbe Inajat je bio uronjen u ekstazu, a svi ostali su izgledali kao izgubljeni u magli.» (29) Napomene 1. Videti peto poglavlje u ovoj knjizi, naročito prvu polovinu. 2. The Sufi Message of Inayat Khan, II, str. 37-38. 3. ibid, str. 14. 4. Jovan 1:1. 5. The Sufi Message, VIII, str. 62-67. 6. J E Berendt, Nada Brahma, East-West Publications, London/The Hague, 1988, posebno poglavlje IX. 7. The Sufi Message, II, str. 124. 8. ibid, str. 124. 9. ibid, str. 130. 10. ibid, str. 148. 11. Videti početak petog poglavlja u ovoj knjizi. 12. Berendt, Nada Brahma, str. 46, 47. 13. G Murchie, Music of the Spheres, II, Dover, New York, 1967, str. 338. 14. ibid, str. 261. 15. ibid, str. 342. 16. Murchie, Music of the Spheres, I, str. 85. Taj niz, koji je otkrio nemački astronom Johan Elert Bode, razvio se u takozvani Bodeov zakon. 17. Berendt, Nada Brahma, str. 104. 18. The Sufi Message, II, str. 149.

19. ibid, str. 149. 20. The Sufi Message, IV, str. 217. 21. The Sufi Message, II, str. 118. 22. ibid, str. 119. 23. ibid, str. 148. 24. Videti osmo poglavlje, Misticizam: Jedinstvo sa Bogom. 25. The Sufi Message, II, str. 151. 26. ibid, str. 149. 27. ibid, str. 25. 28. ibid, str. 152. 29. Videti završni deo drugog poglavlja u ovoj knjizi.

11

Zdravlje i lečenje

Ritam i ton

Opisujući muziku kao minijaturu harmonije cele vasione, Hazrat Inajat Kan nas poučava i da skladni ili neskladni akordi u našem pulsiranju, u otkucajima srca, u našoj vibraciji, ritmu i tonu imaju presudan uticaj na naše zdravlje ili bolest. Njegova poučavanja o zdravlju počinju od ove teme: «Bolest je nesklad, bilo fizički ili mentalni, pri čemu jedan od njih utiče na onaj drugi. Šta dovodi do nesklada? Nedostatak tona i ritma.» (1) Kako bi trebalo da se protumači ova muzička analogija? Pod 'tonom' Inajat misli na pranu, život ili energiju. Manjak prane je slabost, fizička i mentalna. Svaka čovek ima svoj osoben ton, koji sa dahom vibrira kroz telo. Moramo da pokušamo da održimo svoj ton na prikladnoj visini. Telo, kao sveti instrument, mora da bude naštimovano i održavano u skladu ''putem pažljivosti u ishrani, putem trezvenosti i putem potpunog i pravilnog disanja''. (2) A da bismo mentalni ton održali na prikladnoj visini, moramo da budemo postojani u svim promenljivim životnim okolnostima, tako što ćemo se kloniti preteranog veselja i preteranog tugovanja, kao i naglih promena raspoloženja. 'Ritam' u fizičkom smislu znači pravilnost u cirkulaciji krvi. Svako od nas ima sebi svojstven ritam, i taj ritam mora da se održava. Pravilnost u našim navikama, u radu i odmoru, u svemu, pomaže nam da održimo ''onaj ritam koji je neophodan i koji upotpunjava muziku života''. (3) I upozoreni smo da ukoliko se naš ritam iz nekog razloga prekine, on mora da bude ponovo uspostavljen sa velikom brigom, postepeno, razborito i strpljivo.

Ritam uma je delovanje uma u skladnim ili neskladnim mislima: ''Ukoliko čovek nastavi da stvara skladne misli, to je isto kao pravilni otkucaji pulsa.'' (4) Ritam je uz to i brzina kojom um radi, i koja treba za pojedinca da bude prirodna, neusiljena, tako da niti skače isuviše brzo s jedne misli na drugu, niti se nadnosi nad jednom mišlju bez ikakvog napredovanja. (5) Ono što je bitno za održavanje pravilnog ritma, kako fizički tako i mentalno, jeste ravnoteža između aktivnosti i odmaranja. To smo već dotakli u jednom ranijem poglavlju. To takođe znači da čovek ne može stalno da troši energiju: to bi moglo da dovede do iscrpljenja nerava. Drugi uzrok tog iscrpljenja je odsustvo trezvenosti: alkoholne i opojne supstance svih vrsta, kao i neumerenost strasti i besa, satiru energiju nerava. (6) Odnos između uma i tela

Kakav je odnos između čovekovog fizičkog i mentalnog stanja? Inajat Kan ga uopšteno opisuje na ovaj način: «Um i telo stoje licem u lice. Telo odražava svoju sređenost i pometnju na um, a um istovremeno odražava svoj sklad i nesklad na telo.» (7) U delu Metafizika bio je nešto precizniji: «Um vrši jače dejstvo na telo, a telo vrši otvorenije dejstvo na um». (8) Uobrazilja je automatsko, spontano delovanje uma koje može da ima veliki uticaj na bolesti pošto često preuveličava bol ili iznurenost. Ona čak može da prouzrokuje bolest ili da je potpomogne. Kako Inajat Kan kaže: «Od stotinu osoba koje pate od određene bolesti, ustanovićete da bi devedeset i devet njih moglo da bude izlečeno kada bi im njihova uobrazilja to dopustila.» (9) Elem, bolest može čak i da nestane odvraćanjem naše uobrazilje od nje. Uz to, pozitivna uobrazilja može da leči. Sve to još jednom pokazuje koliko je um moćan, te da kontrola uma predstavlja ključ za zdravlje i sreću. Zbog toga moramo da razvijamo pozitivne misli kako bismo zamenili negativna uobraženja. Naši nervi smesta reaguju na misao i prenose njeno dejstvo u sve delove fizičkog tela. Taj proces je veoma jasno opisan u modernoj neurologiji. U zanimljivoj knjizi Kvantno lečenje dr Dipak Čopra opisuje kako novootkriveni neurotransmiteri (provodnici, tj. prenosioci) putuju u sve delove tela neverovatnom brzinom. (10) Razume se, dejstvo naših misli zavisi od snage i dubine poriva uma. Ovde moramo da uvidimo razliku između mišljenja i ubeđenja, tj. verovanja. Čovek može da misli da će biti izlečen a da stvarno ne veruje u

to na dubljem nivou. Istinsko uverenje je najbolji lek protiv bolesti, mada je takvo uverenje svakako teško imati bez dokaza koji ga podupire. Međutim, kao što Inajat Kan ukazuje: ''To je kao pravljenje kule u vazduhu, ali potom ta kula postaje raj''. (11) Vera je vrhunac uverenja. Ona se oseća u najdubljem delu našeg bića, u kojem stvara unutarnju ubeđenost da će se ono u šta čovek veruje dogoditi. Vera je veoma moćna. ''Vera je tako sveta da ne može da se prenese na drugog; ona mora da se pronađe u samom sebi.'' (12) Vera je Božja milost. Sve što možemo je da se otvorimo za nju i da se uzdamo u nju. Ali, da bismo to učinili, moramo da uklonimo svaku vrstu pesimističkog gledišta i osećanja. Zbog čega možemo da imamo to pouzdanje? Duh, sila naše božanske duše, je ono što sa određenom namerom radi sa umom. I, ''pošto je materija posledica duha, duh poseduje svu vlast nad materijom''. (13) Kada nam je Inajat Kan početkom stoleća iznosio ove doktrine, takva uverenja delovala su dijametralno suprotna medicinskom i naučnom mišljenju. I to je napomenuo: ''U današnje vreme čovek misli da je duh nastao iz materije.'' Ali, skorašnja napredovanja u medicinskoj nauci približila su se mističarskom stanovištu. Dr Dipak Čopra kaže to ovako: «Pre toga, nauka je izjavljivala da smo mi fizičke mašine koje su nekako naučile da misle. Sada se pokazuje da smo mi misli koje su naučile da stvore fizičku mašinu.» (14) Metodi lečenja

Sve nas ovo dovodi do teme lečenja. Inajat Kan je potpuno siguran da smo u stanju da steknemo i zadržimo dobro zdravlje: «Ne postoji bolest koja je neizlečiva, i mi činimo greh protiv savršenstva božanskog Bića kada odbacujemo nadu u bilo čije izlečenje, jer u tom savršenstvu ništa nije nemoguće; sve je moguće.» (15) Naša je dužnost da vodimo valjanu brigu o svom telu, pošto ono predstavlja ''sredstvo koje je Bog stvorio radi svog sopstvenog iskustva''. (16) Inajat Kan zauzima veoma izbalansirano gledište po pitanju načina vođenja te brige. S jedne strane treba da pazimo i da čuvamo svoje zdravlje, svoj ton i ritam, da pronađemo uzroke poremećaja i pokušamo da ih otklonimo ''usklađujući se''. S druge strane, ne smemo previše da mislimo o svome zdravlju, i ne smemo da dozvolimo svojoj mašti da preuveličava i možda u beskraj održava bilo koji sitan problem. ''Vođenje brige o sebi je podjednako neophodno kao i zaboravljanje na svoju bolest.'' (17)

Inajat Kan zauzima uravnoteženo, mada donekle kritičko gledište i kad se radi o tradicionalnom medicinskom lečenju. Govoreći o lekarskim metodima koji su korišćeni za suzbijanje mikroba, bakterija i virusa, on napominje da oni, bez obzira na sav njihov uspeh, ne moraju uvek da pomognu. Razlog je to što:

«sve što postoji u predmetnom, objektivnom svetu ima svoj živi i važniji deo koji se nalazi u subjektivnom svetu; a taj deo koji je u subjektivnom svetu održava se pomoću pacijentovog uverenja. Sve dok veruje da je bolestan, on pruža podršku onom delu bolesti koji je u subjektivnom svetu. Čak i kada bi klice bolesti bile uništene u njegovom telu, ne jednom nego hiljadu puta, one bi tamo ponovo bile stvorene.» (18)

Ovo shvatanje potvrđuje i Čopra: «Prema ajurvedi, borba se vodi 'ovde unutra', suprotno teoriji klica ili mikroba, koja nastoji da nam pokaže da je rat započeo 'tamo napolju' od strane upadača svih vrsta – bakterija, virusa, uzročnika raka, i tako dalje – koji čekaju u zasedi da nas napadnu. Međutim, zdravi ljudi žive usred tih opasnosti sasvim bezbedno.» (19)

Što se tiče lekova, Inajat Kan upozorava da oni nisu uvek istinski uspešni, i da naknadne posledice mogu da budu pustošeće i zbunjujuće za mozak i um. On priznaje da lekovi imaju svoje neophodno mesto, ali ističe da ne treba da se koriste za sitne pojedinosti koje mogu da se izleče i drugim sredstvima. (20) A opet, kao što kaže u jednom kasnijem pasusu, «ako bolest može da se izleči nekim običnim lekom onda ne treba rasipati mentalnu snagu, pošto ona može da se upotrebi u nekom ozbiljnijem slučaju. Ako bi se svaka boljka lečila mentalno, zašto su uopšte napravljeni svi lekovi i lekovite biljke?» (21) Prema tome, potrebna je uravnoteženost u primeni različitih postupaka. I dr Čopra dolazi do zaključka da naše savremeno sagledavanje činjenica ''čini da lekovi izgledaju mnogo opasnije nego što smo mislili''. (22) Hirurške operacije takođe mogu da budu od istinske pomoći, ali njihove naknadne posledice po nervni sistem su tako teške da ih ne treba olako preduzimati. (23)

Inajat Kan pridaje veliki značaj savladavanju bolesti i to vrlo jasno kaže. Zar bolest i smrt ne bi trebalo posmatrati kao da su izrazi Božje volje? «Smrt se razlikuje od bolesti; bolest je gora. Žaoka smrti je samo trenutačna; shvatanje da čovek napušta svoju okolinu je gorko iskustvo koje traje jedan tren, ne duže; ali bolest je nepotpunost, manjkavost, a to nikako nije poželjno.» (24) To dovodi do dve važne izjave o eutanaziji, koja je u današnje vreme predmet mnogih polemika. Prvo, on kaže da

lekari ne bi trebalo da ubijaju da bi izbavili čoveka od bola i patnje, «jer priroda je mudra, i svaki trenutak koji čovek provodi na ovoj fizičkoj ravni ima svoju svrhu. Mi ljudska bića smo suviše ograničeni da bismo presudili i odlučili da dokrajčimo život i patnju.» Ali, ipak moramo da pokušamo da ublažimo patnju. S druge strane,

«koristiti veštačka sredstva da bi se neko satima ili danima održavao u životu takođe nije ispravno, jer i to predstavlja protivljenje mudrosti prirode i božanskom planu, i jednako je loše kao i ubijanje čoveka. To je čovekova težnja da uvek ide dalje nego što bi trebalo, i tu on čini grešku.» (24)

Kada se imaju u vidu svi nedostaci medicine, lekova i operacija, koji je najbolji put do dobrog zdravlja? «Najbolji lek je jednostavna, nezagađena hrana, svež vazduh, pravilnost u radu i odmoru, jasnoća u mišljenju, čistota osećanja, i poverenje u savršeno Biće, sa kojim smo povezani i čiji izraz predstavljamo.» (25) Duhovno lečenje

To poverenje u savršeno Biće Boga je ono što nas čini prijemčivim za božanski dar vere. U tom slučaju svemoćni duh može da deluje da bi nas izlečio od bilo koje bolesti. Molitva je od izuzetne pomoći u tom procesu, pošto nas čini svesnim naše unutarnje povezanosti sa Božanskim Bićem. U meditaciji možemo da stupimo u neposredan kontakt sa čistom inteligencijom i snagom svoje duše, božanskog duha u nama; ona je osnov najidealnijeg mogućeg lečenja. U jednom neobjavljenom predavanju Hazrat Inajat Kan je to ovako objasnio:

«Meditativni proces je tretman za sve bolesti, iz tog razloga što ispoljeni život potiče od neispoljenog. Neispoljeni život je lišen svake aktivnosti i u njemu vlada potpuno mirovanje; on je sušti mir... «Zbog toga nema boljeg leka od mira. «Lekovi mogu da pomognu, ali samo u određenoj meri. Na primer, lek može da pomogne telu, ali ne i umu; psihološki tretman može da pomogne umu, ali ne i duši. Sve te stvari kao što su lekovi i psihološki tretmani dolaze spolja i pacijent je zavisan od njih, dok u meditativnom postupku pacijent stvara svoj lek iz samog sebe.» (26)

Osim toga, pošto se vibracije nalaze u osnovi svega u vasioni kao i unutar čoveka, 'moć reči' ima snažno isceljujuće dejstvo. Pod time Inajat Kan takođe misli na vibracije, uključujući i muziku. U tom kontekstu se navodi da je u Americi postojao jedan lekar koji je imao tu ideju i nastojao da je

naučno sprovede u delo. (27) Taj lekar je verovatno bio dr Abrams, koji je izumeo radioniku, korišćenje električnih vibracija za lečenje. Inajat Kan ga spominje na jednom drugom mestu, i to sa velikim očekivanjem od tog razvitka u medicini:

«On je počeo da dolazi do nekih dobrih rezultata, ali to je stvar za koju je potreban barem jedan vek da se u potpunosti razvije. Veoma je opsežna i ovo je tek njen početak; stoga još uvek nema kraja greškama; ali u isti mah, ako budemo dovoljno strpljivi, posle mnogo godina nešto bi od toga moglo da ispadne, nešto što bi moglo da bude vrlo korisno za medicinski svet.» (28)

Jedno vreme je radionički postupak bio žestoko kritikovan u medicinskom svetu, ali izgleda da sada nailazi na šire prihvatanje, naročito u Britaniji. Lečenje pomoću meditacije i zvuka takođe se koristi u savremenom razvoju drevne ajurvedske medicine. Dr Čopra, koji je naučno proučavao te stare metode, je na molbu Maharišija Maheš Jogija objasnio kako tehnika transcendentalne meditacije, takozvana 'tehnika blaženstva' i praiskonski zvuk mogu da imaju snažno isceliteljsko dejstvo. (29) Sve su to načini samolečenja koje Inajat Kan smatra poželjnijim od lečenja od strane drugih, pošto jačaju volju. (30) No, često nam je ipak potrebna tuđa pomoć. Inajat Kan objašnjava kako možemo da pomognemo drugima putem duhovnog lečenja, poredeći razliku između medicine i duhovnog lečenja sa putovanjem železnicom ili avionom. (31) Zdravlje – naš ton i ritam – je vibracija. Vera i meditacija stvaraju osnovnu skladnu vibraciju koja predstavlja najsavršeniji lek. Takve vibracije nisu ograničene samo na naš um i telo; one mogu da budu primljene od strane drugih ljudi i hotimično usmerene na one kojima je potrebno lečenje. Te vibracije se stvaraju i prenose putem daha i mogu da se usmeravaju na različite načine. To su:

lečenje putem pisanja neke svete reči ili poruke; magnetizovanjem vode; pokretima šakama iznad obolelog dela tela; dodirom; pogledom; snagom glasa koji daje uputstvo; saosećajnim prisustvom i ponašanjem; molitvom;

i najzad, postoji lečenje u odsustvu, u kojem isceliteljske vibracije mogu da premoste bilo koju razdaljinu. To je sasvim drugačiji metod lečenja. (32)

Ta isceliteljska moć može ovako da se objasni: «Dah je, da tako kažem, električna struja koja može da se uključi bilo gde, bez obzira na udaljenost. Tako uspostavljena struja daha stavlja u pokret eterične talase u prostoru, i shodno isceliteljevoj magnetskoj snazi prostor između njega i pacijenta ispunjava se tekućom strujom isceliteljske moći. Nema sumnje da je duhovna razvijenost preduslov za to; bez nje je moć isceliteljevog uma, koliko god velika, suviše slaba da bi lečenje uspelo. Pod duhovnom razvijenošću se misli na Bogosvest.» (33)

To nas dovodi do suštine pitanja – kako duhovna isceliteljska moć može da se razvije. Duhovna razvijenost se u nastavku samo uopšteno spominje, pošto je u osmom poglavlju detaljnije razmotrena. Prvo, moć daha mora da se razvija putem duhovnih vežbi disanja. Zatim, iscelitelj mora da bude u prikladnom ritmu i da poseduje čistotu uma. Potom je potrebna koncentracija, sa saosećanjem prema bolesnoj osobi; koncentracija ne sme da bude usmerena na bol ili bolest nego na obnavljanje zdravlja. Poslednje i najvažnije je vera u Boga: iscelitelj mora da postane kanal za božansku isceliteljsku moć. Inajat Kan o tome kaže:

«Kada iscelitelj misli da on leči, njegova moć je mala poput kapi; kada misli da Bog leči, i kada zahvaljujući toj misli zaboravi na sebe i bude svestan samo Božjeg bića, tada njegova moć postaje velika poput okeana.» (34)

To je dodatno pojašnjeno u sledećem inspirativnom pasusu: «Ubeđenje i spoznaja da ''ne postojim ja, nego Bog'' je ono što iscelitelju daje moć da leči na daljinu; ta spoznaja mu takođe pruža uverenost da njegova misao može da pređe bilo koju razdaljinu, pošto ga znanje o postojanju sveprožimajućeg Boga čini svesnim da je Apsolut život sam po sebi, i da je čak i prostor, koji prosečnoj osobi ne znači ništa, zapravo sve; on je sam život svih stvari i stvorenja.» (35)

Mistički iscelitelji vekovima su pokazivali šta duhovno lečenje može da postigne. I sam Inajat Kan je bio odličan iscelitelj, ali je zaključio da najveći deo svog vremena treba da posveti razvijanju i širenju sufijske poruke. Muršid Ali Kan, njegov rođak, koji ga je pratio od početka njegovog zalaganja za sufijsku poruku i koji je bio duhovni vođa i generalni zastupnik Sufijskog pokreta od 1948. do 1958. godine, razvio je izvanrednu isceliteljsku moć i svesrdno se posvetio tom poslu. On je pravi

primer različitih osobina koje su potrebne za lečenje: njegov dah je bio veoma moćan, posedovao je uzvišenu čistotu, duboko saosećanje i nepokolebljivu veru u Boga. Takođe je bio izvrstan majstor i učitelj muzike, tona i vibracije. Muršid Ali Kan običavao je da kaže, kad bi mu se neko zahvalio što ga je izlečio, podižući ruke uvis, ''to se dogodilo isključivo zahvaljujući Bogu''. Bilo je nekih izvanrednih slučajeva njegovog isceljivanja prijatelja i sledbenika sufijske poruke. Hazrat Inajat Kan je smatrao da je unapređenje duhovnog lečenja toliko značajno da je ustanovio posebnu aktivnost duhovnog lečenja u Sufijskom pokretu. Početnici koji učestvuju u toj isceliteljskoj aktivnosti redovno se sastaju u malim grupama da bi praktikovali lečenje u odsustvu. U tu svrhu se obavlja jednostavan ritual sa posebnim molitvama i meditacijama. To je skroman i nevidljiv način rada na pomaganju onima koje muči neka nevolja ili bolest. Napomene 1. The Sufi Message of Inayat Khan, IV, str. 15. 2. ibid, str. 18. 3. ibid, str. 19. 4. ibid, str. 15. 5. ibid, str. 20. 6. ibid, str. 36. 7. ibid, str. 21. 8. The Sufi Message, V, str. 235. 9. The Sufi Message, IV, str. 49. 10. Videti Deepak Chopra, Quantum Healing, Exploring the Frontiers of Mind/Body Medicine, New York, 1989. 11. The Sufi Message, IV, str. 54. 12. ibid, str. 55. 13. ibid, str. 39. 14. Videti Chopra, Quantum Healing, str. 76. 15. The Sufi Message, IV, str. 43. 16. ibid, str. 33. 17. ibid, str. 24. 18. ibid, str. 25, 26. 19. Videti Chopra, Quantum Healing, str. 259. 20. The Sufi Message, IV, str. 33. 21. ibid, str. 88. 22. Videti Chopra, Quantum Healing, str. 73. 23. The Sufi Message, IV, str. 32.

24. ibid, str. 46. 25. ibid, str. 33, 34. 26. Iz neobjavljenog kompleta 'Sangatha I', str. 1. 27. ibid, str. 34. 28. The Sufi Message, str. 107, 108. 29. Videti Chopra, Quantum Healing, str. 237. 30. The Sufi Message, IV, str. 89. 31. ibid, str. 76. 32. ibid, str. 80-87. 33. ibid, str. 87. 34. ibid, str. 85. 35. ibid, str. 87.

12

Ideal mira: neki društveni aspekti

Unutarnji mir

U prethodnim poglavljima sam pokušao da opišem neke od lepota Univerzalnog sufizma Hazrata Inajata Kana: njegovu mističku filozofiju; njegovo viđenje putovanja ljudske duše; njegovo Univerzalno bogosluženje; njegovu unutarnju školu; i misticizam zvuka i njegovu povezanost sa našim zdravljem. Sve to može da nam pomogne da pronađemo svoj lični put kroz poteškoće i zamršenosti života u pravcu našeg krajnjeg cilja. Ali, sada se nameće pitanje: kako sufijski ideal može da doprinese stvaranju mira u svetu, u našem još uvek podeljenom, sukobljenom i napaćenom svetu? Videli smo kako nas i etička evolucija i duhovni razvoj vode ka duboko ispunjavajućem iskustvu mira u našem srcu. To je najveća blagodat. Kao što Inajat Kan kaže u Gajanu: ''Vaistinu, blaženo je srce koje stekne božanski Mir.'' (1) A u knjizi Aforizmi on ovako opisuje taj unutarnji mir:

«Mir nije znanje, mir nije snaga, mir nije sreća; pa ipak, mir je sve to. Pored toga, mir donosi sreću, mir udahnjuje čoveku znanje o vidljivom i nevidljivom, i u miru se otkriva Božansko Prisustvo.» (2)

Način vladanja koji može da nas dovede do tog mira u srcu zasniva se na obuzdavanju i prevazilaženju našeg lažnog ega. U sufijskoj terminologiji taj lažni ego je nafs. Neobjavljeni ciklus predavanja nadahnutih Hazratom Inajatom Kanom, pod naslovom ''Knjiga o miru'' (3), počinje sa ovim mišljenjem: «Kao što su svi ratovi izazvani delovanjem nafsa, tako i svi oblici mira potiču od obuzdavanja nafsa, i to važi bilo da se posmatra sa univerzalnog ili nekog konkretnog stanovišta.» Taj nafs, lažni ego, nastao je – kao što smo videli (4) – usled našeg poistovećivanja sa svojim ograničenim bićem, svojim telom i umom, i

svim potrebama, mislima i osećanjima koja u njemu postoje. Dakle, osnovno obeležje načina pristupanja Inajata Kana svetskom miru jeste uverenost da je ta potreba za obuzdavanjem nafsa ''ispravna, bilo da se posmatra sa univerzalnog ili nekog konkretnog stanovišta''. Tako možemo da ispitamo

nafs neke osobe – što smo i činili do sada – ali takođe i nafs nekog društvenog ideala, nafs nekog naroda i nafs neke religije ili verovanja.

U tim slučajevima dolazi do poistovećenja određene društvene grupe ili organizacije sa nekim ograničenim idealom; nekog naroda sa njegovim ograničenim nacionalnim obeležjima i interesima; i crkve ili verske organizacije sa njenim posebnim oblikom verovanja. U svim ovim slučajevima mir zavisi od obuzdavanja dotičnog nafsa. Zbog toga ćemo se pozabaviti svakim od tih različitih oblika nafsa ili neutemeljenog poistovećenja. Nafs jedne osobe već je bio razmatran u devetom poglavlju posvećenom etičkoj kulturi. Još jedan njegov aspekt u ''Knjizi o miru'' rasvetljava i dopunjava ranije tumačenje. Za početak smo upozoreni da je nafs jedna veoma podmukla životinja: «Mnogi mogu da govore protiv nafsa, ali ukoliko nisu nadahnuti da govore, ukoliko taj govor ne izvire iz srca, onda je i taj jezik u vlasti nafsa.» Uvek postoji iskušenje da se napadne nafs druge osobe; čak i ukoliko se neki nafs okrene protiv samog sebe, ''on time sebe jača, što je veoma obmanjujuće''. Zbog toga, ''sufije pribegavaju uljuljkivanju đavola da bi zaspao, a ne njegovom buđenju da bi mu se pružio otpor''. Pod tim se misli: nemoj da ti um bude okupiran borbom protiv nepravde, nego razvijaj i neguj dobrotu. Usmeravanje uma na prijateljski naklonjene i nežne misli i osećanja oživljava tu dobrotu u nama. Jer – kao što smo videli – um je kreativan. Misli i osećanja kojima posvećujemo pažnju jačaju i vode ka novim pozitivnim osećanjima i delima. Inajat Kan često upoređuje naš um sa baštom koju treba da kultivišemo. Zato se na protivljenje nepravdi gleda kao na «čupanje korova iz bašte iako čovek nije baš siguran da on tu ne može ponovo da izraste. Negovanje pravednosti je sađenje cveća ili drveća koje će samo od sebe ugušiti korov.» Zaključak je: «Pošto suprotstavljanje nepravdi katkada dovodi do precenjivanja sopstvene ispravnosti, negovanje duševnosti i ljubavi često je nadmoćnije od njega, i način vladanja sveca je obično bolji od načina vladanja proroka ili učitelja.»

Ovaj poslednji citat takođe ističe važnost svojstava srca. U našim mislima – na površini našeg uma – uvek moramo da uviđamo razlike i da ih analiziramo, a upravo to je ono što daje podstrek nafsu; poistovećujemo se sa svojim sopstvenim specifičnim idejama. Dublja osećanja u srcu, osećanja ljubavi, prijateljstva, praštanja i sličnog su ono što nas vodi ka prevazilaženju razlika i doživljaju jedinstva. To je najbitnije za naš lični duhovni razvoj. Međutim, taj lični razvoj je od velike važnosti i za društvo i za svet. Stepen evolucije svih ljudskih bića određuje klimu u kojoj politički lideri donose odluke koje mogu da dovedu do rata ili mira. Jer, sve naše misli i osećanja ulaze u ono što Karl Gustav Jung zove ''kolektivno nesvesno''. Njih – bilo svesno ili nesvesno – primaju drugi umovi i potpadaju pod njihov uticaj. Na taj način svako daje svoj doprinos ratu ili miru u svetu. Zbog toga je naša prva dužnost – ukoliko želimo da se založimo za mir – da ostvarimo mir u svom sopstvenom srcu. Kao što Inajat Kan kaže u Gajanu: «Mirotvorče, pre nego što pokušaš da stvoriš mir širom sveta, prvo ga postigni u samom sebi!» Večni i prolazni svet

Ovo je jednostavna ali veoma značajna preporuka. Jer, upravo stvaranjem mira u sopstvenom srcu otvaramo put za doživljavanje jedinstva i Božjeg savršenstva; to je ono iskustvo za kojim svi žudimo. No, kada nismo u stanju da jasno uvidimo kakvo je duhovno svojstvo tog savršenstva, postajemo zbrkani i pokušavamo da to savršenstvo postignemo na zemlji, umesto da ga ostvarimo u svojim srcima. I Volter Lipman i Oldouz Haksli snažno su nas upozoravali da ne pomešamo duhovni i zemaljski, večni i prolazni svet. Volter Lipman razlikuje dva 'carstva': ''carstvo materijalnog sveta, u kojem je čovek u situaciji da se rađa, živi, radi, da se napreže i da umre'', i ''carstvo suštine, transcendentni svet u kojem čovekova duša može da se preporodi i da bude u miru''. (5) Na sličan način i Oldouz Haksli zapaža dve suprotstavljene filozofije: onu ''koja potvrđuje postojanje i neposrednu ostvarljivost večnosti''; i onu ''koja potvrđuje ono što se odvija u vremenu kao jedinu stvarnost''. (6)

Ono što je važno da se uoči je to da savršenstvo, spasenje za kojim čovek žudi u dubini svog srca, može da se pronađe samo u carstvu

transcendentnog sveta duha, večnosti, što će reći – u našem vlastitom najdubljem biću, našoj duši. Carstvo materijalnog sveta, vremenskog sveta, je potpuno različito. Život u ovom svetu je ograničen, prolazan i nesavršen; pun je sukoba i protivrečnosti, zbrke i zamršenosti. U ovom svetu ne postoji apsolutno dobro; sve je relativno. U njemu je nemoguće doneti jasne i sveopšte propise. Aristotel nas je upozorio da ne možemo da ustanovimo prikladno pravilo ukoliko zahtevamo više 'jasnoće' nego što stvar o kojoj se radi to dopušta. (7) Otuda, nastavlja Volter Lipman, mudrost Biblije «ne sadrži sistematično i sveobuhvatno iznošenje etičkih principa iz kojih je moguće sa jasnoćom i sigurnošću izvesti izrične odgovore na konkretna pitanja». (8) U političkom svetu vidimo potvrdu toga u velikim promenama kroz koje su tokom vremena prolazili programi hrišćanskih partija, kao i u brojnim sličnostima tih programa sa programima nereligioznih partija. Potpuno je jasno da ekonomska politika pripada tom materijalnom carstvu. Stoga ono ne može da nam pruži savršenstvo za kojim tragamo. Ekonomska nauka pokazuje nam da su materijalna bogatstva za veliku većinu ljudi uvek nedovoljna u odnosu na naše rastuće potrebe. Najbolje ekonomsko stanje sastoji se od uravnoteženja tih nedovoljnosti: raspodele naših dobara za zadovoljavanje različitih potreba na takav način kojim se ostvaruje najveća sveukupna korist. No, to još uvek nije savršenstvo. A – pošto su neophodne olakšice da bi se ljudi podstakli da doprinose nacionalnom proizvodu – razlike u prihodima su neminovne, tako da postoje i velike razlike u stepenu zadovoljenosti koji su različite jedinke u stanju da dostignu, što može da se sukobi sa našim osećanjem za pravdu. Iskustvo pokazuje da to osećanje može u izvesnoj meri da oslabi, ali nikada i da se ukine bez nanošenja patnje svima. Zaista, kao što Lipman kaže: «Pošto je gorak kraj postao očevidan u zemljama totalne revolucije, možemo da vidimo koliko je beznadežan položaj savremenog čoveka. Stravični događaji pokazuju da što se više ljudi trude da od zemlje naprave raj, to više od njega prave pakao.» (9) Potpuno je jasno da savršenstvo – savršena pravda – nije mogućno u materijalnom svetu. Međutim, to ne znači da treba da se povučemo iz sveta i fatalistički ga prepustimo njegovim kukavnim mehanizmima da bismo se usredsredili na meditativni život u nekom manastiru ili indijskom ašramu. Za čovekovo stanje predstavlja veliku promenu na bolje ukoliko društvima na razborit način upravljaju osetljive vođe koje imaju na umu dobrobit naroda, tako da se u okviru prihvatljivih zakona omogući dovoljno široko

polje za slobodno razvijanje ljudske energije, što dovodi do prihvatljivog nivoa blagostanja. Minimum materijalnih sredstava i slobode takođe će stvoriti bolje uslove, u kojima će mnogi ljudi moći da obrate pažnju na duhovni put, na kojem naše najdublje žudnje mogu da budu zadovoljene. To je razlog zbog kojeg je sufijski ideal ravnoteže između unutarnjeg i spoljnog života toliko važan. Kada možemo da crpemo snagu i nadahnuće iz savršenog izvora unutar sebe, onda možemo da delujemo u pravom duhu u nesavršenom spoljnom svetu. U tom duhu čovek će imati širu perspektivu, koja omogućava da sve različite strane nekog problema i sve posledice određenih postupaka budu pažljivo procenjene. Tada čovek može lakše da pronađe pravilan srednji put, razborit kompromis u kojem suprotni interesi ili tačke gledišta mogu pomirljivo da se zbliže. Na takav uravnotežen stav ukazano je u sledećem odlomku iz ''Knjige o miru'':

«Veoma je teško odgovoriti na pitanje da li sufije treba da budu naklonjeni i da pomažu takve aktivnosti kao što su zabrana alkohola, droga i prostitucije, jer ono što izgleda kao jednostavno pitanje zapravo je vrlo složeno pitanje izraženo u nekoliko reči. Moguće je da je u igri više etičkih i duhovnih pitanja, tako da je pre donošenja odluke umesno da se sva ona ispitaju. To ne znači neutralnost ni ravnodušnost, mada ne isključuje neutralnost i nije njena suprotnost. To znači da prvo treba razmotriti sva načela, sagledati stvar sa svih stanovišta, a opet ne oklevati da zaštitite ono što osećate da je moralno ili duhovno ispravno.» (10)

''Knjiga o miru'' takođe podvlači potrebu za trezvenošću, u isti mah ukazujući da to nije lako i da od mistika zahteva određene žrtve.

«Trezvenost je svojstvo koje je neophodno kad god iskrsne neki problem. Mistici nisu uvek trezveni, jer iskustvo Božjeg prisustva deluje veoma stimulativno na srce i um i dovodi do duhovne opijenosti ili ekstaze. Ali, kada se pojavi problem čovekova dužnost je da služi Bogu pre nego da traga za Njim. Pri služenju sa poniznošću i skromnošću čovek može da služi Bogu i bez svesti o Njegovom prisustvu.» (11)

Sve ovo, naravno, podrazumeva obuzdavanje nafsa naših ograničenih društvenih ideala ili ciljeva, pošto bi nafs zatvorio naš um pred drugačijim gledištima i tako bi mogao da dovede do nesklada i sukoba.

Mir među narodima

Ima li potrebe da se naširoko govori o miru u svetu? Sukobi i ratovi velikih razmera između različitih naroda prouzrokovali su neizmernu patnju i štetu čovečanstvu u prošlosti i mogli bi u budućnosti da budu razorni za svet u celini ukoliko bi se ikada upotrebilo nuklearno naoružanje. Zato je neophodno za svet da se pronađe način za miroljubiviju koegzistenciju nacija. Kakav je sufijski pristup tome u ''Knjizi o miru''? Ugledajući se na inspirativnu studiju Imanuela Kanta Ka večnom miru, ona počinje poređenjem između pojedinca i naroda:

«Problematika naroda nije toliko različita od problematike pojedinca, samo ima veće razmere. Postoje dva vida ličnosti: ona duša koja predstavlja pogodnost za Boga da bi dotakao život na površini i zapravo nije ništa drugo do Bog, i ona gomila misli, ideja, osećanja i utisaka priloženih uz ime. Tako i narodnost ima dva aspekta: ono obuhvatanje grupe pojedinaca na većoj ili manjoj teritoriji da bi oni delovali kao celina, i onaj niz postupaka, ideja i ideala prikačenih za vladu, zakone i delatnost na istoj teritoriji.» (12)

U tom smislu zaista možemo da mislimo o narodnom umu koji je, kao Jungovo ''kolektivno nesvesno'', nastao od ukupnog iskustva, misli, osećanja i težnji stanovnika jedne zemlje. Stoga takav narod poseduje svoj sopstveni suštinski identitet koji ne može da se zanemari i poništi da bi se stvorio jedan jedinstveni svet pod jednom svetskom vladom. U nastajanju nacija možemo da zapazimo veliki napredak ljudskog roda:

«Bili su potrebni mnogi vekovi da se od porodica i bratstava napravi pleme, i od plemena narod. To nije bio brz ni lak proces. Čovek, zaboravljajući prošlost i uznemiren sadašnjošću, sa pogledom na budućnost, ne uzima uvek u obzir mnoge naporne faze koje su bile neophodne za izgradnju takvih modela upravljanja državom kakvi danas postoje. Uprkos svim njihovim nedostacima i manama, kada se osvrnemo na prošlost čini se da je postignut veliki napredak. Na osnovu toga čovek može da stekne neku predstavu o evoluciji cele ljudske rase, ma koliko ona bila spora.» (13)

I Kant smatra da su pojava i razvitak nacije važno dostignuće na koje je priroda nagnala čovečanstvo. On prirodu naziva 'velikim umetnikom' koji postiže da saradnja i jedinstvo nastanu iz nesuglasica i sukoba stvorenih od strane čoveka; i on u toj 'prirodi' uočava – «izvornu mudrost koja svoju

pobudu nalazi u uzvišenijoj zamisli usmerenoj ka konačnom odredištu čovečanstva». (14) Dakle, Kantovu 'prirodu' možemo da smatramo za božanski duh upravljanja. Na sličan način je i Čarls Darvin uočio, pored svog zakona opstanka najsposobnijih, 'prirodni zakon saradnje'. On uviđa da:

«pošto čovek napreduje u civilizaciji, i mala plemena se udružuju u veće zajednice, najobičnija razboritost bi pojedincu ukazala da treba da unapredi svoju društvenu osetljivost i naklonost prema svim pripadnicima istog naroda, mada mu oni lično nisu poznati . . . kada se jednom stigne do te tačke, preostaje samo lako uklonjiva prepreka proširivanju njegove naklonosti na pripadnike svih naroda i rasa.» (15)

Kant odmah zatim primećuje da narod vremenom počinje da shvata da je u interesu njegovih pripadnika da sarađuju i da se pridržavaju određenih pravila koja regulišu njihove međusobne odnose, umesto da se pojedine porodice ili gradovi bore jedni protiv drugih. U tu svrhu se razvija pravno uređenje, koje svakog građanina štiti od nasilja, i osnivaju se sudovi za rešavanje sukoba i sporova. Tako se uspostavlja izvesna ravnoteža suprotnih interesa. Na isti način i nacije moraju da nauče da žive zajedno u miru. U tu svrhu moraju da se uspostave i prihvate norme međunarodnog prava, koje štite sve nacije od mogućnog nasilja i agresije od strane njihovih suseda. Zato postaje neophodan međunarodni sud pravde kako bi se rešile nesuglasice među njima. Na taj način sve nacije mogu da nauče da sarađuju. Svet sada pokušava da to postigne preko Ujedinjenih Nacija i raznih njihovih organa, ali to se ispostavlja kao veoma težak zadatak. Nastojanje da se postigne slaganje u važnim i neodložnim međunarodnim problemima između velikog broja nezavisnih nacija, koje imaju različita i često vatreno zastupana stanovišta, može da bude krajnje frustrirajuće. To iziskuje mnogo energije, strpljenja i istrajnosti. Ono što je bitno za uspeh jeste da različite državne delegacije nauče da saslušaju obrazloženja onih drugih. To onda može da dovede do širenja vidika, većeg razumevanja, kako bi mogla da se postigne saglasnost. Izvesno obuzdavanje nafsa određene nacije je nužno da bi se usvojila takva opšta saglasnost koja samo delimično odražava ideje i interese bilo koje nacije. Objedinjavanje svetske ekonomije

Kant nas uverava da će ekonomski i finansijski interesi navesti nacije na saradnju. Taj argument vremenom postaje sve jači. Ekonomski interesi

su se u prošlosti često sukobljavali i ponekad dovodili do ratova. No, u dvadesetom veku razvija se sve jedinstvenija svetska ekonomija. Međunarodna privredna razmena izvanredno se uvećala pod uticajem sve jeftinijeg prevoza i komunikacija. Nacionalne ekonomije usled toga postaju sve zavisnije jedne od drugih. I postojanje međunarodnih finansijskih tržišta takođe uspostavlja tesne veze između nacionalnih ekonomija. Kretanja krupnog kapitala pojačavaju zajedničke finansijske interese i dovode u vezu kamatne stope na nacionalnim tržištima kapitala. U mnogo čemu nacionalne ekonomije su postale delovi jedinstvene svetske ekonomije. Zato državnim vladama postaje sve teže da samostalno upravljaju svojim ekonomijama. Međunarodna ekonomska i monetarna saradnja među državama postaje sve nužnija na mnogim poljima. Mnoštvo međunarodnih organizacija obavlja važan posao u ovoj oblasti. Po mom mišljenju, Svetska banka i MMF su bili posebno korisni. Oni su od kraja Drugog svetskog rata bili tako osmišljeni da se odluke donose na osnovu većine glasova. To znači da se, u ograničenom području njihove odgovornosti, osnovno načelo državnog suvereniteta prenelo na njih. To je bilo mogućno samo zbog toga što je sistem glasanja realistično utemeljen na ekonomskoj snazi zemalja članica. Uz to, te ustanove su mogle uspešno da funkcionišu jer njima upravlja izvršni organ od najviše 24 člana izabrana od strane 177 zemalja članica na osnovu njihove glasačke moći. Izvršni organ zapravo vrlo retko glasa, jer skoro uvek teži opštoj saglasnosti. Takav način rada obavezuje sve izvršne direktore i predsedavajućeg da vrlo pažljivo saslušaju iznošenje različitih argumenata, i da procene njihovu opravdanost i značaj. Važnost odluke postignute opštom saglasnošću je u tome što se onemogućava nametanje svima nekog ograničenog ali snažno zastupanog gledišta (nafs nacionalnog gledišta); umesto toga, različite tačke gledišta dovode se u razboritu ravnotežu. Ove ustanove su u mnogim slučajevima uradile dragocen posao za svetsku ekonomiju, mada o mnogim važnim odlukama još uvek mora da se pregovara dvostrano ili u malim grupama najjačih država. I pored toga, rasprave u takozvanoj Grupi od pet i Grupi od sedam vodećih industrijskih zemalja predstavljaju korak napred u međunarodnoj saradnji i dovele su do boljeg razumevanja i određenih pozitivnih rezultata u usaglašavanju politika. Možemo da se nadamo da ta saradnja može vremenom da se proširi u svetsko ekonomsko veće. (16) Ovaj razvoj događaja je ohrabrujući, no kada se uporedi sa ogromnom potrebom za međunarodnom saradnjom u današnjem svetu, on predstavlja

samo skroman početak. Čak i na poljima u kojima je neodložna potreba za saradnjom nesumnjiva, još uvek je teško ubediti javno mnenje i skupštine u razvijenim demokratijama da podrede uske nacionalne interese opštem dobru svih nacija. U isto vreme su izbili neki žestoki sukobi i ratovi manjih razmera među zemljama u razvoju, u kojima često vladaju diktature. Stoga postoji velika potreba za širim razumevanjem i podrškom miroljubivoj saradnji. Kako to može da se ostvari? ''Knjiga o miru'' uzima u obzir različita načela koja bi mogla da ujedine ljude. Ujedinjuju ća osnovna načela

Idealisti su se nadali da bi mogao da bude stvoren jedan međunarodni jezik koji bi pomogao da se ljudski rod ujedini. Ali, pokušaj da se to postigne putem veštačkog jezika esperanta nije uspeo da stekne opšte prihvatanje. Ono što je potrebno je 'jezik srca'. ''Knjiga o miru'' poziva se na priču o Vavilonskoj kuli sa kojom su izbile razlike u jeziku: «Reč 'Vavilon' znači 'Božja kapija'. Jedino na Božjem pragu govori se jedan jezik, a to je jezik srca. Pravi Vavilon ili prag Božji nije na fizičkoj ravni nego u oblasti srca. Njegov univerzalni jezik nije govor nego muzika.» (17)

Babel (Vavilon) na hebrejskom ili bab-ilu na vavilonskom zaista znači 'Božja kapija'. Ali, balal znači 'zbuniti', 'pobrkati', 'praviti nered', a vrlo slično se izgovara, tako da tekst iz Postanja 9:1-9 može da se dovede u vezu sa zbrkom jezika koja je tamo nastala. (18) Muzika će biti jedini sveopšti jezik; već ''ceo svet danas u nekom obliku sluša muziku drugih rasa, drugih naroda, drugih civilizacija; i ne samo što je sluša nego je često i visoko ceni''. Ali, da bi muzika bila zaista ujedinjujući element za sve ljude, ona mora da bude univerzalna. Kao što su državne himne ''služile da ujedine sve ljude jedne zemlje'', tako bi i muzika nadahnuta univerzalnim božanskim idealom mogla da pomogne zbližavanju celog čovečanstva. I ovde može da nas nadahne shvatanje Inajata Kana i njegovo lično iskustvo muzike kao najuzvišenijeg – budući najapstraktnijeg – vida estetske kontemplacije, tj. udubljivanja. Ona je bliža mističnoj meditaciji i spoznaji od bilo kog drugog ljudskog stremljenja i stvaralaštva. Zajednički ideali takođe mogu da spoje ljude u mnogim nacijama; ovde možemo da imamo u vidu zaštitu šuma, očuvanje kitova i slične aktivnosti. Opasnosti po našu životnu sredinu, koje su postale toliko očigledne, sada zbilja daju veliku snagu takvim aktivnostima. «U čoveku postoji snažna

želja za mirom, koja predstavlja odjek ili odraz njegove prave prirode. Ona se katkada pokazuje u nekoj organizovanoj saradnji sa njegovim bližnjima.» (19) Poslednjih godina ta težnja je najupečatljivije bila ispoljena u Mirovnom pokretu, koji crpe veliku emotivnu snagu iz uočene užasne opasnosti od nuklearnog rata. Međutim, čovek u svojoj 'žudnji za međunarodnim bratstvom' ne sme da postane netrpeljiv prema onima čiji vidici nisu tako široki. Može li nauka, koja je po svojoj prirodi univerzalna, da potpomogne ujedinjavanje ljudi i tako olakša očuvanje mira? ''Knjiga o miru'' ukazuje na ograničenja nauke u tom pogledu: «Čak i naučnici uviđaju manjkavost nauke kao univerzalnog ideala. Osim što predstavlja sluškinju rata, ona zahteva veliku inteligenciju da bi se razumeli njeni temeljni zakoni, tako da će možda biti potrebno mnogo vremena da dopre do srca i umova većine ljudi.» (20) Međutim, predviđeno je i to da: «Pre ili kasnije naučnici će početi da istražuju svest, da dublje proučavaju fizičke i psihičke fenomene, i to će ih primorati da prihvate postojanje svetova nedostupnih našim čulima». (21) I to kretanje u nauci takođe postaje sve važnije u današnje vreme. Ono svojom holističkom filozofijom nadahnjuje mnoge duhovne struje u takozvanom pokretu Novog Doba. Sve to doprinosi većem jedinstvu i bratstvu. Potreba za univerzalnom religijom

Uza sve to, Inajat Kan je itekako svestan i neophodnosti religijskog gledišta:

«Bratstvo ljudi bez Božjeg Očinstva je poput tela bez krvi. Obličje može da bude tu, ali u njemu neće biti života. Ni sva uputstva i propisi ne mogu da ujedine ljude čija srca nisu omekšana tako da poteku jedno u drugo poput reka i da se uliju u ono sveobgrljujuće more života koje je Bog.» (22)

Prema tome, ono što svetu treba je univerzalna religijska svesnost. To znači da i nafs religije mora da bude savladan: taj nafs je isključiva poistovećenost sa određenim oblicima verovanja i rituala koji se doživljavaju kao jedini put do Boga, do spasenja. Takvi vernici zahtevaju da drugi prihvate isto verovanje i ritual, a to češće dovodi do sukoba nego do mira. Verovanje i ritual su zapravo sredstva koja mogu da nam pomognu, načini putem kojih čovek može da razvije i ispolji svoj religijski

život. Sve različite staze velikih religija spajaju se u jednu božansku stvarnost koja mora da bude doživljena. Zbog toga je saradnja među religijama veoma dragocena: ''Svako udruživanje religija, bez obzira na gubitak članstva, predstavlja kretanje ka miru''. (23) U tu svrhu je Inajat Kan ustanovio Univerzalno bogosluženje kao religijsku aktivnost Sufijskog pokreta. U tom Univerzalnom Bogosluženju se spajaju sve velike religije: obred slikovito prikazuje kako božanska svetlost preko njih dolazi u čovečanstvo; a čitajući njihove svete knjige možemo da iskusimo sklad koji postoji između njihovih različitih načina slavljenja božanskog bića i ispoljavanja suštinski istovetnog etičkog ideala ljubavi, samilosti i tolerancije među ljudima. To je polazna tačka za mir u svetu. Molitva za Mir

Podari svoj Mir, Gospode, Ti koji si savršen i večan, da bi naše duše mogle da zrače mir. Podari svoj Mir, Gospode, da bismo mogli složno da mislimo, postupamo i govorimo. Podari svoj Mir, Gospode, da bismo mogli da budemo zadovoljni i zahvalni na Tvojim Izdašnim Darovima. Podari svoj Mir, Gospode, da bismo usred ovozemaljske borbe mogli da uživamo u Tvom Blaženstvu. Podari svoj Mir, Gospode, da bismo mogli sve da izdržimo, sve da podnesemo u očekivanju Tvoje Naklonosti i Milosti. Podari svoj Mir, Gospode, da bi naši životi mogli da postanu božanska vizija, i da bi u Tvojoj Svetlosti sasvim nestala tama. Podari svoj Mir, Gospode, naš Oče i Majko, kako bismo svi mi, Tvoja Deca na zemlji, mogli da se udružimo u jedno bratstvo.

Napomene 1. The Complete Sayings of Hazrat Inayat Khan, str. 65. 2. ibid, str. 202. 3. Ova učenja potiču iz Amerike iz ranijeg perioda poučavanja Inajata Kana. Zapisao ih je Semjuel Luis, ali duboko nadahnuće u mnogim odlomcima nesumnjivo prenosi zvuk neponovljivog glasa Inajata Kana. 4. Videti deveto poglavlje, str. 90.

5. Walter Lippmann, The Public Philosophy, Chatto & Windus, London, 1955, str. 127-8. 6. Aldous Huxley, The Perrenial Philosophy, Chatto & Windus, London, 1947, str. 220. 7. Citirao Lippmann u Public Philosophy, str. 130. 8. ibid, str. 132. 9. ibid, str. 127. 10. 'The Book of Peace', poglavlje 1, str. 2. 11. ibid, poglavlje 3, str. 6. 12. 'The Book of Peace', poglavlje 2, str. 3. 13. ibid, str. 4. 14. Imannuel Kant, Toward eternal peace, Wereld Bibliotheek, Amsterdam, 1915, na početku prvog dodatka su 'garancije za večni mir'. 15. Citirao G. Murchie u The Seven Mysteries of Life, Houghton Mifflin, Boston, 1978, str. 514. 16. Videti WIDER Study Group Series No. 4: World Economic Summits, Helsinki, 1989. 17. 'The Book of Peace', poglavlje 2, str.6. 18. Videti Encyclopaedia Britannica: Micropedia, I, str. 707. 19. 'The Book of Peace', poglavlje 2, str.6. 20. ibid, str. 6. 21. ibid, str. 6. 22. 'The Book of Peace', poglavlje 3, str.4. 23. ibid, str.1.

Zaklju čak U prethodnim poglavljima sam opisao neke važne aspekte Univerzalnog sufizma, sufijske poruke Hazrata Inajata Kana. Ali, kao što sam upozorio u predgovoru, takav prikaz je nužno nepotpun. Sufijska poruka je bogata, duboka i sveobuhvatna; ona ima i neka svojstva koja ne mogu na odgovarajući način da se izlože u sklopu ove knjige. Srž sufijske poruke je misticizam, unutarnji put. U sufijskom redu, Sufijskom pokretu ezoterične škole unutarnje kulture, Inajat Kan je svojim muridima poverio neprocenjivo blago duhovnih znanja i veština koje upućenici poštuju kao sveto i tajanstveno dobro koje im je dato radi njihovog ličnog razvitka. Inajat Kan je pored toga pružio i obilje ezoteričnijih učenja posebno namenjenih njegovim muridima, ukoliko napreduju ka višim inicijacijama. Zbog toga ta učenja nisu bila objavljena. Umeće duhovnog učeništva je važan deo tih veoma tananih učenja. Unutarnja škola je još jedna bitna aktivnost Sufijskog pokreta. To je organizacija koju je Inajat Kan osnovao 1923. godine u Ženevi radi očuvanja i širenja sufijske poruke. Iako kao mistik nije bio sklon organizacionim i administrativnim pitanjima, shvatao je da je njegovoj duhovnoj poruci potreban organizacioni organ da bi opstala u materijalnom svetu, baš kao što je ljudskoj duši potrebno njeno fizičko telo da bi mogla da živi na zemlji. Naravno, ta organizacija je samo sredstvo u službi duhovnog ideala sufizma. Da bi se sprečilo da se u toj organizaciji pojave materijalni interesi i da u izvesnoj meri postane sama sebi svrha, ne postoji profesionalno sveštenstvo. Rad u organizaciji i njenim različitim aktivnostima – uključujući čak i rad opunomoćenih inicijatora – obavlja se na dobrovoljnoj osnovi od strane murida koji to čine pored svojih svetovnih poslova. To je ujedno u skladu sa idealom ravnoteže između unutarnjeg i spoljnog delovanja.

Struktura Sufijskog pokreta je hijerarhijska na način koji je lično Inajat Kan jasno naznačio. To odražava karakter duhovnog odnosa i stav koji je potreban u njegovoj glavnoj aktivnosti: sufijskom redu, unutarnjoj školi. Ta struktura ima za cilj da omogući da nadahnuće duhovnog vođe Sufijskog pokreta prožme celu organizaciju i bude joj primer. U isti mah, u različitim odborima i komitetima mogu u potpunosti da se predstave i ispolje gledišta onih koji rade u pokretu, tako da duhovni vođa može da ih uzme u obzir. Stara sufijska tradicija je u celosti bila izgrađena na učeništvu i uglavnom se sastojala od ezoteričnog obučavanja. Otuda je prirodno što je nastao velik broj sufijskih redova, krugova učenika okupljenih oko raznih duhovnih učitelja. Muridstvo je veoma ličan odnos, te svako mora da ima slobodu da sam odabere svog učitelja. Moderni Sufijski pokret, kojeg je osnovao Hazrat Inajat Kan, nije samo unutarnja škola nego i organizacija stvorena u cilju širenja ideala Univerzalnog sufizma u celom svetu. Za taj zadatak je važno snažno jedinstvo svih koji se zalažu za te ideale. U današnje vreme je uspostavljena ravnoteža između neophodne slobode izbora sopstvenog duhovnog vođe i potrebe za jedinstvom u sufijskoj delatnosti, pa tako razne duhovne vođe sa svojim muridima deluju zajedno u Sufijskom pokretu, a istovremeno je uspostavljena saradnja između Sufijskog pokreta (pod duhovnim vođstvom Pir-o-Muršida Hidajata Inajata Kana, drugog sina Hazrata Inajata Kana), Sufijskog međunarodnog reda (koji je osnovao Pir Vilajet Inajat Kan, najstariji sin Hazrata Inajata Kana) i Sufijskog islamskog ruhanijat udruženja (koje sada razvija vrlo bliske kontakte sa Sufijskim pokretom). Svaka organizacija postoji kao ljudska aktivnost i zato je uvek u izvesnoj meri nesavršena. No, u osnovi sufijskih organizacija nalazi se nadahnjujući i zračeći duh Hazrata Inajata Kana. A Inajat Kan je uvek naglašavao svojim muridima – koji su prirodno bili gotovo zaslepljeni zračenjem njegovog nadahnuća – da moraju da primete i shvate sufijsku poruku koja se nalazi iza njegove ličnosti. Povrh njenog izražavanja u učenjima Inajata Kana i u aktivnostima Sufijskog pokreta, teče nevidljiva reka nadahnuća koja se probija u svest čovečanstva i ispoljava u raskošnom mnoštvu tokova. U pozadini svega toga je božanska stvarnost. Kao što je Inajat Kan rekao: «Vesnik je veo koji prekriva poruku, a poruka je veo koji prekriva Boga.»

Bibliografija

Hazrat Inajat Kan

The Complete Sayings of Hazrat Inayat Khan, Omega Publications, New Lebanon, 1978.

The Complete Works of Pir-o-Murshid Hazrat Inayat Khan (original texts in five volumes): Lectures on Sufism, 1923, Volume 1, January-June, East-West Publications, London/The Hague, 1989.

The Flower Garden of Inayat Khan, East-West Publications, London/The Hague, 1978.

The Soul, Whence and Whither?, East-West Publications, London/The Hague, 1984.

The Sufi Message of Inayat Khan, Volumes I-XIII, Barrie and Jenkins, London/Servire Publishers, Katwijk, Holland, 1960-82. Revised edition: Volume II and Volume VIII, Element Books, Shaftesbury, 1991; Volume VI and Volume XIV, East-West Publications, London/The Hague, 1996. Knjige o Inajatu Kanu

Biography of Pir-o-Murshid Inayat Khan, East-West Publications, London/The Hague, 1979.

Hoyack, L, De Boodschep van Inayat Khan, E Kluwer, Deventer

de Jong-Keesing, E, Inayat Khan: a Biography, East-West Publications, London/The Hague, 1974.

--, Inayat Answers, East-West Publications, London/The Hague, 1977.

van Stolk, S, with D Dunlop, Memories of a Sufi Sage: Hazrat Inayat Khan, East-West Publications, London/The Hague, 1967. Druga sufijska dela

Arberry, A J (transl.), Mystical Poems of Rumi, University of Chicago Press, London, 1968.

The Bustan of Saadi, Wisdom of the East Series, John Murray, London, 1911.

Nicholson, R A, The Mathnawi of Jelal-ud-Din Rumi, E J W Gibb Memorial Series, New Series, IV, 2, Lucas, London, 1972.

Poems from the Divan of Hafiz, Javidan Publications, 1963.

Rehatsek, E (transl.), The Gulistan or Rose Garden of Saadi, George Allen & Unwin, London, 1964. Opšta literatura

Arberry, A J, Introduction to the History of Sufism, Longman, Green, London, 1942.

--, Sufism: An Account of the Mysticism of Islam, George Allen & Unwin, London, 1950.

Art Meets Science and Spirituality in a Changing Economy, SDU, The Hague, 1990.

Begg, W D, The Holy Biography of Hazrat Khwaja Muin-ud-Din Chishti, W D Begg, Ajmer, 1960.

Berendt, J E, Nada Brahma, East-West Publications, London/The Hague, 1988.

The Bhagavadgita, New American Library, New York/Scarborough, Ontario, 1944.

Capra, F, The Turning Point, Wildwood House, London, 1982.

Carus, P, The Gospel of Buddha, Open Court Publishing, London. 1921.

Chopra, Deepak, Quantum Healing: Exploring the Frontiers of Mind/Body Medicine, Bantam Books, New York, 1989.

The Divine Songs of Zarathustra, I J S Taraporewala (ed.), D B Taraporewala Sons and Company, Bombay, 1951.

Hoyack, L, 'De Wijsheid van Hermes Trismegistus', in De Soefie Gedachte, September 1954.

Huxley, A, The Perennial Philosophy, Chatto & Windus, London, 1947.

Kaku, M, and J Trainer, The Cosmic Quest for the Theory of the Universe.

Khan, Murshid Musharaff, Pages in the Life of a Sufi (third edition), East-West Publications, London/The Hague, 1982.

Kant, I, Toward Eternal Peace, Wereld Bibliotheek, Amsterdam 1915.

The Kybalion, Yogi Publication Society, Chicago, 1908.

Lippmann, W, The Public Philosophy, Chatto & Windus, London, 1955.

Moody, R A, Life After Life, Bantam Books, New York, 1975.

--, Reflections on Life After Life, Bantam Books, New York, 1977.

Murchie, G, Music of the Spheres, I and II, Dover Publications, New York, 1967.

--, The Seven Mysteries of Life, Houghton Mifflin, Boston, 1978.

Nawn, Munira, (writing in) Forty Years of Sufism (Sufi Quarterly Special Issue), 1950.

Sharib, Zahurul Hassan, Khwaja Gharib Nawaz, S H Muhammad Ashraf, Lahare, 1961.

WIDER Study Group Series 4: World Economic Summits, Helsinki, 1989.

Korisne adrese

Molbe za obaveštenja o instituciji 'International Sufi Movement' koju je osnovao Hazrat Inajat Kan slati na adresu:

The General Secretariat of the Sufi Movement Anna Paulownastraat 78 2518 BJ The Hague The Netherlands - telefon: 31 (0)70 346 1594 - faks: 31 (0)70 361 4864

Internet adresa knjižare sufijskog centra: http:/ /guess.worldweb.net/sufi E-mail adresa: jmccaig@worldweb.net

(zadnje korice) Sufizam se ne sastoji samo od reči ili ideja. Sufizam nije teorija. On nema dogmu. Jednostavno rečeno, sufizam je način života, stav prema življenju. Njegovi koreni su duboko u plodnom duhovnom tlu starog Egipta, ali se sa procvatom islama dalje razvijao i stekao status svetog načina života, tj. ideala koji nastoji da očuva ravnotežu između unutarnjeg i spoljnog sveta. Ova veoma doterana i duboko duhovna knjiga predstavlja detaljno istraživanje učenja Hazrata Inajata Kana, čuvenog indijskog mistika koji je osavremenio vekovnu mudrost sufizma na prelazu iz 19. u 20. vek. U tu svrhu on je ustanovio Univerzalno bogosluženje sa ciljem povezivanja svih religija u jedinstvenoj nadahnjujućoj religijskoj službi. Napisana sa iskrenom žarom, izvrsna knjiga dr Vitevena je prosvetljujuće putovanje kroz duhovnu mudrost Univerzalnog sufizma, koje osim toga uspeva da baci svetlost na razvoj sufijskog misticizma sa posebnim naglaskom na učenjima i književnim delima Hazrata Inajata Kana. Pošto sve više ljudi stremi ka osećaju unutarnjeg i spoljnog mira, ova predivna knjiga donosi njegovo suštinsko tumačenje. Znalački napisana i obdarena istinskim razumevanjem duhovne prirode sufijskog misticizma, ovo je zaista duševna knjiga. Ona obuhvata:

~ Dugu istoriju sufizma ~ Život Hazrata Inajata Kana na Zapadu ~ Bogato nasleđe sufijskih učenja ~ Ulogu Univerzalnog sufizma u stvaranju skladnog sveta

Dr H.J. Viteven rođen je 1921. godine u Cajstu, u Holandiji, i odrastao je u sufijskoj porodici. Od detinjstva je bio nadahnut mudrošću sufizma. Iniciran u 18. godini života, celog života je proučavao sufijsku poruku, povezujući svoj unutarnji život sa svojim poslovnim aktivnostima. Trenutno je potpredsednik Međunarodnog sufijskog pokreta i ekonomski savetnik.