Hipermedijalna Telekomunikaciona Infrastruktura Interneta 106

Visoka poslovna škola strukovnih studija, Novi Sad

246

1144 Hipermedijalna telekomunikaciona infrastruktura Interneta

Poslednjih deset godina intenzivno se razvijaju i usavršavaju nastavna sredstva, nastavne metode i oblici rada u funkciji podizanja efikasnosti i efektivnosti nastavnog procesa. Proses osavremenjivanja postojeće tehnologije znatno brže se odvija u proizvodnim oblastima, te se s pravom očekuje da škole i fakulteti prate inovativne procese i da obrazuju mlade stručnjake u skladu sa potrebama društva i privrede. Tek u poskednjih desetak godina, sa masovnijim korišćenjem računara u školama, stvoreni su uslovi za kvalitetnije inoviranje obrazovne tehnologije. Hipermedijalne instrukcije za interaktivni rad se kreiraju za personalne računare u vidu elektronskih hipermedijalnih interaktivnih udžbenika sa integracijom teksta, slike, zvuka, animacije i video klipovima. U potpunom hipermedijalnom mrežnom okruženju prilikom interaktivnog rada u individualizovanoj nastavi učenicima su dostupne kreirane instrukcije tako da učenici mogu samostalno da napreduju u ovladavanju nastavnih sadržaja, da se vrate na sadržaje koji im nisu dovoljno jasni, da dobiju dodatne i povratne informacije u skladu sa svojim mogućnostima i interesovanjima. Interaktivnost i kvalitet prezentovanih materijala, uz korišćenje multimedije i hiperteksta, daje znatno bogatije sadržaje u poreñenju sa nastavom koja se odvija u tradicionalnim učionicama. Razvoj telekomunikacione tehnologije i masovnije korišćenje Interneta omogućili su interaktivno učenje na daljinu baziranom na sistemskom pristupu uz korušćenje hipermedijalnih elektronskih izvora informacija.

Internet kao praktična realizacija povezivanja stotina miliona računara u jedinstvenu globalnu računarsku mrežu i njegov razvoj je uticao da obrazovanje na daljinu doživi kvalitativni skok i veće prihvatanje. Tehnologija obrazovanja na daljinu, u odnosu na tradicionalne načine učenja, su efikasne, napredne i zanimljive, a istovremeno i složenije u tehničkom, programskom i organizacionom smislu. Ovaj vid obrazovanja se može realizovati putem infrastrukture Interneta i servisa Interneta koji mogu biti u službi obrazovanja na daljinu. Internet ima velike potencijale i zato ga

Osnovi informaciono komunikacionih tehnologija

247

mnoge zemlje uključuju u svoj obrazovni proces. U svetu se donose zakoni koji omogućavaju širenje Interneta u školama. Obrazovanje na daljinu putem Interneta omogućava sticanje znanja van učionica. Nove mogućnosti obrazovanja postavlju nove zahteve. Prevazilaženje tradicionalne nastave koju karakteriše masovnost, jednosmernost i pasivnost zahteva sistemsku postavku i pre svega pilot programe koji su širom sveta pokrenuti.

14.1. RAČUNARSKE TELEKOMUNIKACIJE Postoje razni oblici komunikacija. Kompjuterske komunikacije čine osnovu za istraživanje i postupak modeliranja hipermedijalne interaktivne Internet učionice. Predavanje preko telekonunikacione infrastrukture Interneta čini osnovu industrijskog obrazovanja tj. obrazovanja na daljinu. Otuda ćemo razmotriti koji su osnovni elementi komunikacija zastupljeni u računarskim mrežama i Internetu. Danas se mnogo diskutuje o razvoju novih informacionih tehnologija a najviše o računarskim komunikacijama i Intenetu. Svet telekomunikacija i računara doživeo je dosad nezapamćen rast. Savremeno poslovanje i komunikacija meñu ljudima postala je nezamisliva bez korišćenja upravo tih resursa: računara, Interneta, mobilnih i satelitskih komunikacija i dr.

Slika 14-1 Skica telekomunikacija

U ovom opisaće se osnove računarskih komunikacija (komunikacioni medijumi i ureñaji), računarskih mreža (vrste i topologije) i Interneta (adrese, protokoli i servisi). Računarske komunikacije predstavljaju osnovnu komponentu i tehnološki preduslov za distantno obrazovanje. Uspostavljanje komunikacije izmeñu računarskih sistema otvara nove mogućnosti na polju distantnog obrazovanja. Komunikacije obezbeñuju nesmetan protok hipermedijalnih interaktivnih instrukcija izmeñu različitih domena u kiber svetu i oformljenih virtuelnih


248

Internet učionica. Značaj kompjuterskih komunikacija je evidentan, komunikacija se može klasifikovati u nekoliko grupa:

- neposredna komunikacija - prenos datoteka - pretraživanje baza podataka - korišćenje udaljenih resursa - komercijalni servisi

14.1.1. Načini komunikacije izmeñu računara

Da bi računar mogao da razmenjuje podatke s drugim računarom, ili nekim drugim perifernim ureñajem koji se priključuje na računar, moraju da budu ispunjena tri uslova, tj. potrebno je da postoje:

- komunikacioni medijum-linije

- komunikacioni ureñaj-hardver

- komunikacioni softver

Slika 14-2 Skica komunikacija Komunikacioni medijum služi za povezivanje računara s drugim računarom (ili nekim drugim ureñajem koji se priključuje na računar). Od njega zavisi brzina prenosa podataka izmeñu računara, kao i najveća moguća udaljenost meñu njima. Brzina prenosa izmeñu dve jedinice meri se brojem prenetih bitova u sekundi. S obzirom na to da je, u današnje vreme, broj prenetih bitova u sekundi uvek veći od 1000, a kod nekih medijuma i od milion, to je jedinica za merenje brzine prenosa kilobit, odnosno megabit, u sekundi (Kbps, odnosno Mbps). Komunikacioni medijum može da bude u vidu kabla ili bežični. Komunikacioni (prenosni) medijumi predstavljaju fizički kanal koji se koristi za povezivanje dva ureñaja. Mediji se klasifikuju kao: kablovski (žice, kablovi, optička vlakna), bežični gde se veza uspostavlja talasima (radio, mikrotalasnim, infracrvenim) ili drugim signalima koji se emituju. Bežične veze se koriste samo u slučajevima kada nije mogućno položiti kabl ili kada je veza na veliku udaljenost suviše skupa ako se ostvaruje preko kabla. Kablovi omogućavaju najveću bezbednost i brzinu prenosa za gotovo svaku primenu.


249

Specijalni kablovi za povezivanje koriste se za direktno povezivanje, na maloj udaljenosti (do nekoliko metara), dva računara ili računara i drugog ureñaja. Najčešće se sastoji od četiri ili više žica, u zavisnosti od toga koji se ureñaji povezuju.

Slika 14-3 Kablovi za povezivanje Upredena parica (UTP–unshilded twisted pair) je prvobitno korišćena za telefonske komunikacije i ostala je glavni medijum za mesni i lokalni telefonski saobraćaj i prenos podataka.

Slika 14-4 Upredena parica Parica se sastoji od dve izolovane žice, najčešće bakarne, upredene ravnomernim korakom upredanja. Trenutno je najjeftiniji medijum pa se često koristi u varijanti više parica u istom omotaču. Osetljiv je na spoljne smetnje jer nije oklopljen. Koaksijalni kabl sastoji se od jednog debelog, najčešće bakarnog, provodnika oko koga se nalazi izolacija. Sve zajedno je koaksijalno obmotano bakarnom ili aluminijumskom mrežicom i zaštićeno spoljnim omotačem. Koaksijalni kabl može biti tanak i debeo. Koristi se za povezivanje ureñaja na veće daljine (do nekoliko stotina metara).

Slika 14-5 Koaksijalni kabl Optički kabl pravi se u obliku fleksibilnih staklenih ili plastičnih vlakana male mase i dimenzija, duž kojih se prenosi svetlosni signal. Oko vlakna se nalazi omotač koji potpuno reflektuje svetlost. Nije osetljiv na električne ili elektromagnetne smetnje.

Slika 14-6 Optički kabl


250

Kapacitet mu je nekoliko stotina puta veći od upredenih parica. U komunikaciji preko optičkog kabla, električni signal se korišćenjem modulatora pretvara u puslirajuću svetlost koja se prenosi putem kabla. Ova svetlost se na mestu prijema detektuje i ponovo konvertuje u električni signal. Veze pomoću svetlosnih talasa koriste infracrvene zrake za komunikaciju izmeñu ureñaja koji su sasvim blizu, ili laserske zrake za komunikaciju izmeñu zgrada koje su relativno blizu. Ove veze rade dobro u mnogim uslovima, ali su veoma podložne smetnjama. Veze pomoću radio talasa koriste za prenos podataka radio talase. Najčešće se koriste mikrotalasi. Veze mogu biti izmeñu dve stanice na zemlji ili za vezu s komunikacionim satelitom. Mogu se koristiti i druge vrste talasa za komunikacije na manjim rastojanjima. Komunikacioni ureñaj je dodatak koji se, najčešće u obliku kartice, stavlja u računar i na koji se povezuje komunikacioni medijum. Ovaj ureñaj ima dva zadatka. Prvo, da električno usaglasi ureñaje koji se povezuju, i drugo, da podatke koji se prenose iz računara pretvori iz oblika u kome su bili uskladišteni u računaru u oblik pogodan za prenošenje preko komunikacionog medijuma. Komunikacioni ureñaji se koriste za sva povezivanja računara osim u slučaju direktne veze specijalnim kablom (tzv. null modem kabl). Modem je najčešći medijum za povezivanje računara su telefonske linije. Pri tome se, u najvećem broju slučajeva, radi o linijama sa biranjem (dial up), a reñe o iznajmljenim telefonskim linijama (poprečna veza). Iznajmljivanje telefonskih linija je skupo i zbog toga se ovo koristi samo u retkim slučajevima kada je saobraćaj izmeñu dva čvora toliki da opravdava cenu plaćenu za iznajmljivanje. Većina postojećih telefonskih linija prenosi kontinualne (analogne) signale kojima se predstavlja govorna informacija (telefonski razgovor). S druge strane, podaci u računarima su digitalni (diskretni). Da bi se ove informacije, koje se inače predstavljaju diskretnim (digitalnim) signalima, prenele preko telefonske linije moraju se prvo na predajnoj strani konvertovati u analogne signale. Podaci primljeni na drugoj strani moraju se ponovo konvertovati u digitalni oblik. Ureñaj koji vrši konverziju digitalnih u analogne signale (modulacija) i obrnuto (demodulacija) zove se modem (modulator-demodulator). Modem može biti interni (koji se ugraćuje u računar) i spoljni (koji se spolja priključuje na računar). Kod savremenih modema obično je s modemom integrisana i faks kartica i govorna mašina (telefonska sekretarica). Takva kartica se naziva FMV (Fax, Modem, Voice)


251

kartica. Eksterni modemi se priključuju na serijski ili na USB port na poleñini kućišta. Interni modemi prema vrsti slota na koji se ugrañuju na matičnoj ploči mogu biti ISA, PCI ili AMR (Audio Modem Raiser). Druga podela internih modema bila bi na harverske i softverske. Harverski modemi funkcionišu bez korišćenja procesorke moći računara dok sofverski modemi koriste resurse računara jer nemaju sve neophodne elekronske komponente da bih funkcionisali samostalno. Za korišćenje softverskih modema neophodan je računar sa MMX procesorom.

Slika 14-7 Blok šema modemske komunikacije računara

Kartice mrežnih adaptera (mrežne kartice) predstavljaju vezu izmeñu ožičenja mreže i računara (radne stanice). Ugrañuju se u računar i time se stvaraju priključne tačke na računaru na koje mogu ga se priključe mrežni kablovi.

Slika 14-8 Mrežna kartica

Mrežna kartica ima malu količinu memorije koja se koristi kao skladište za deo dolaznih podataka s mreže dok ih računar obrañuje. Neke novije mrežne kartice imaju čak i sopstveni procesor koji pomaže u obavljanju mrežnog saobraćaja.

Slika 14-9 Memorija na mrežnoj

kartici


252

U zavisnosti od topologije i arhitekture računarske mreže, ova kartica može imati BNC ethernet priključak (stara tehnologija), UTP priključak (novija tehnologija) ili oba priključka.

Slika 14-10 BNC i UTP priključak

PC Card. Pored drugih ureñaja, u ovom obliku se prave i komunikacioni ureñaji. Ova kartica može imati mrežni adapter, modem ili da integriše u sebi oba ova ureñaja. Obično se koristi u notebook računarima. Računari se povezuju u mrežu putem Switch-era ili Hub sistema.

Slika 14-11 HUB sistem

Up-link i Down-link. Imamo tri vrste linkova koji su najrasprostranjeniji u svetu. Ove tehnolodije nam omogućavaju veći i brži protok informacija.

Slika 14-12 Up-link i Down-link sistem Prva vrsta, ujedno najbrža, ali i najskuplja, jeste povezivanje na Internet pomoću satelitske veze. Ova veza podrazumeva satelitsku antenu prijemnik i satelitsku antenu predajnik. Ovakva veza sa Internetom zasniva se na tome da korisnik može i da prima i da šalje podatke putem satelitske veze, prilikom čega se ostvaruje velika brzina podataka. Druga vrsta, nešto jeftinija, takoñe se koristi satelitskom vezom, ali sa tom razlikom što se umesto antene predajnika koristi telefonska veza. Podaci se šalju pomoću telefonsle veze, a primaju se preko satelitske antene. Ovakva veza je veoma ekonomična i široko je rasprostranjena u svetu.


253

Treća vrsta se bazira na slanju podataka putem satelitske mreže. Korisnik treba da ima satelitsku antenu (prijemnik), kojom može da prima samo one podatke koji se šalju na datom satelitskom kanalu. Postoji više kanala koji neprestano šalju razne vrste podataka, tako da korisnik može da se opredeli za neki od njih u zavisnosti od svojih interesovanja. Neke od mogućnosti povezivanja sa Internetom: Modemi brzine 56 kb/s. Ovi modemi su sastavni deo svake konfiguracije ali upotrebljivost zavisi od kvaliteta telefonske linije tj. da li je linija digitalna ili analogna, da li ima filtere za uklanjanje šuma itd. Brzina često oscilira i to utiče na rad na mreži. ISDN (Integrated Services Digital Network). Za usluge ISDN-a potrebna je specijalna telefonska linija, i specijalni adapter. ISDN šalje podatke u digitalnom obliku kroz telefonsku liniju. Veza je brza i tiha, nema "pištanja" a podaci se nikada ne gube zbog statičkog elektriciteta ili šuma na liniji. Brzina prenosa podataka je 128 kb/s.

Slika 14-13 ISDN tehnologija

Satelitske veze. Najpoznatiji dobljavač Internet usluga preko satelita je DirectPC i on može da obezbedi i do 400 kb/s u dolaznom smeru. U odlaznom smeru komunikacija mora da se vrši preko modema jer je satelitska dvosmerna oprema vrlo skupa.

Slika 14-14 Satelitska veza koncept - a


254

Microsoft-ov najnoviji projekat na ovu temu je sistem Teledesic i ima za cilj postavljanje 800 satelita u nisku Zemljinu orbitu.

Slika 14-15 Satelitska veza koncept - b

LMDS (Local Multipoint Distribution Service). Umesto kablova ova tehnologija koristi delove radio-frekventnog spektra, što teorijski omogućava protok od 30 Mb/s. Princip rada zasnovan je na relej stanicama koje od vašeg računara maksimalno mogu da budu udaljene 3km. Potreban vam je takoñe Ethernet priključak. Na ispitivanjima se postižu brzine od 500 kb/s. DSL (Digital Subscriber Line). Ovi modemi brže prenose podatke u dolaznom nego u odlaznom smeru. Neke vrste DSL priključaka mogu da obezbede protok podataka do 51 Mb/s. Sam modem koristi više stepena modulacije telefonske linije i od toga zavisi brzina vaše veze. Za sve to naravno potrebna vam je asimetricna digitalna linija. Što je razdaljina izmeñu modema i provajdera veća to je veza lošija.

ADSL2 je jedna od novijih tehnologija koja obećava da donese, do skora nezamislive brzine. Ideja je sledeća: U zapadnim zemljama su optički kablovi ne samo položeni izmeñu telefonskih centrala nego su često provedeni sve do razvodnih kutija za pojedina naselja.

Slika 14-16 ADSL tehnologija

To znači da klasične telefonske žice premošćuju malu razdaljinu (manje od 3 km), a na tako maloj razdaljini je moguće podatke slati

2 ADSL – Asymeric Digital Subscriber Line što znači Nesimetrična digitalna pretplatnička linija.


320

velikom brzinom (zbog relativno malih gubitaka u mreži). ADSL je samo jedan od standarda koji koriste telefonske žice da bi slali digitalne podatke zaobilazeći telefonsku centralu i telefonske aparate u kući korisnika (normalna telefonska instalacija u kući korisnika ostaje nepromijenjena). Brzina prijenosa podataka pomoću ADSL-a nije ista u oba pravca (linija je nesimetrična odatle ono A- Asymeric) što znači da je brzina primanja podataka za korisnika veća od brzine slanja. Korisnci mogu primati podatke brzinom i do 9 Mb/sec. U obrnutom smeru, brzina je sprorija oko 640 Kb/sec, ali i dalje mnogo brža od brzine koju ostavrujemo sa standardnim modemom. Prednost ADSL tehnologije je što koristi standardne telefonske žice. Ipak, u mnogim područjima telefonske linije moraju biti poboljšane da bi omogućile ovako brz prenos podataka. Takoñe, neophodan je poseban modem. Zadnjih godinu dana svedoci smo razvoja ADSL-a i kod nas. Od nove godine nekoliko provajdera omogućava ovaj način povezivanja i u Novom Sadu. Brzine koje nude su dosta manje od gore navedene, ali su i te brzine po nekoliko puta brže od brzine koju ostvarujemo pomoću standarnog modema. Takoñe, kao i distributeri kablovske televizije, uglavnom iznajmljuju svoj modem korisnicima na korišćenje i u ponudi imaju različite pakete. Kable Modem (kablovski modemi). Zanimljiv način da prenesemo podatke do svojih domova je onaj koji stalno koristimo ali nikad o njemu ne razmišljamo na taj način. To je koaksijalni kabl kojim se prenose TV emisije putem kablovske televizije.

Slika 14-17 Kablovski pristup Internetu

Koaksijalni kabl može da prenese izuzetno velike količine podataka, teoretski može da "upumpava" podatke brzinom od 30 Mb/s. Potreban vam je samo priključak za kablovsku televiziju, Ethernet mrežna kartica i ugovor sa kompanijom za kablovsku televiziju. Komunikacija u odlaznom smeru odvija se preko telefonske linije a u dolaznom preko koaksijalnog kabla. Bezične veze (Wireless). Neke kompanije nude pristup Internetu velikom brzinom bez bilo kakvih kablova – bakarnih, koaksijalnih ili optičkih. Ljudima koji žive u zabačenim područijima sistemi sa bežičnim vezama mogu da obezbede brži pristup Internetu.


321

CDPD i PCS (Cellular Digital Packet Data i Personal Communication Sustems). Ove dve tehnologije obezbeñuju prenošonje podataka za džepne računare, Palmtop-e i slične ureñaje. Koriste se u velikim gradovima. WAP, WML i GPRS. Zadnjih godina nismo više ograničeni da Internetu možemo pristupiti samo preko kompjutera. Pre nekoliko godina pojavio se WAP3, protokol koji omogućuje pristup internetskim sadržajima s mobilnog telefona, bez povezivanja na kompjuter ili neki sličan ureñaj. Tako svaki WAP telefon ima ugrañen program browser pomoću kog se mogu pregledati tzv. WAP stranice, ali treba znati da se tu ne očekuje onako kvalitetan grafički prikaz sadržaja kao u slučaju “pravih” Web stranica. Kod WAP-a se radi uglavnom o čitanju posebno načinjenih tekstualnih stranica, za čiju se izradu koristi poseban jezik WML4. Osnovni problem za WAP tehnologiju je spori prenos podataka. Uz to cene korištćenja mobilnih telefona mnogo su više od običnih fiksnih telefona. Zadnjih godina pojavila se nova tehnologija GPRS5 koja je povećala brzinu prenosa podataka, a i pristupačnija je korisnicima zbog drugačijeg načina tarifiranja.

Teorijske brzine raznih načina prenosa

Način prenosa Teorijska brzina Trajanje prenosa fajla od 10 Mb u idealnim uslovima

56Kb modem 45 kb/s 29,6 min.

ISDN 128 kb/s 10,4 min.

Direct PC (satelitska veza)

400 kb/s 3,3 min.

LMDS 500 kb/s 2,7 min.

DSL 9 Mb/s 8,9 s

Kablovski modemi 30 mb/s 2,7 s

Tabela 14-18 Teorijske brzine prenosa

3 Wireless Application Protocol 4 Wireless Markup Language 5 General Packet Radio System


322

Komunikacioni softver čine programi koji omogućavaju komunikaciju dva ureñaja korišćenjem datog komunikacionog ureñaja i medijuma. Tu treba razlikovati dve vrste programa:

- veznike (drajvere) - aplikacione programe

Veznici (drajveri) omogućavaju da komunikacioni ureñaj prihvata i izvršava komande koje su zadate u skladu sa odreñenim standardom za tu vrstu ureñaja. Oni se dobijaju kupovinom komunikacionog ureñaja na CD-u (ili disketama). Ovi programi najčešće zavise od operativnog sistema na računaru, pa proizvoñač daje različite verzije veznika za različite operativne sisteme. To znači da izmenom operativnog sistema na računaru moraju da se zamene i veznici (drajveri) za postojeće ureñaje.

Aplikacioni programi omogućavaju različite vrste komunikacija meñu računarima ili izmeñu računara i drugog udaljenog ureñaja (na primer, štampača ili faksa). Proizvoñač komunikacionog ureñaja, pored veznika (drajvera), obično daje i osnovni aplikativni softver da bi njegov ureñaj mogao da se koristi. Meñutim, program za korišćenje komunikacionog ureñaja može biti i deo operativnog sistema (na primer, u Windows-u), a mnogo češće postoji veći broj programa na tržištu s različitim mogućnostima.

Kolekcija programa koji podržavaju rad računara u mreži zove se komunikacioni softver. Sve funkcije značajne za korisnike mreže ostvaruju se posredstvom odgovarajućih programa. Zato je raspolaganje dobrim komunikacionim softverom presudno za rad korisnika u mreži. Komunikacioni softver obezbeñuje sledeće funkcije:

- Postavljanje paramatara za rad u mreži - Uključivanje računara u mrežu - Rad korisnika u mreži - Sigurnosne mere - Administrativni poslovi - Pomoć korisniku


323

Komunikacioni softver se može naći u formi vlasničkog, javnog ili deljenog softvera. Za profesionalnu upotrebu najbolje je raspolagati vlasničkim softverom iza kojeg stoji proizvoñač sa svim garancijama i drugim pogodnostima pri unapreñenju softverskog paketa. Naravno, za amaterske primene može se koristiti i softver koji se daje besplatno za javnu upotrebu. Ovaj softver se nalazi u računarskim mrežama i može se koristiti od strane svih korisnika mreže.

14.1.2. Računarske mreže

Računari se povezuju u računarske mreže s ciljem:

- zajedničkog korišćenja hardvera (diskova, štampača i drugih

ureñaja) - zajedničkog korišćenja podataka u datotekama - razmene podataka meñu korisnicima - komunikacije meñu korisnicima - zajedničkog rada korisnika na nekim poslovima

Svaki računar (ili drugi ureñaj) priključen u mrežu naziva se čvor.

Podela računarskih mreža. Računarske mreže se mogu podeliti na razne načine, u zavisnosti od toga da li se posmatra:

- površina koju pokriva mreža - način povezivanja računara u mreži (topologiji) - način komunikacije računara u mreži (logističkoj organizaciji) - odnos meñu čvorovima u mreži

1. Prema površini na kojoj se nalaze računari u mreži, mreže se dele na:

- lokalne računarske mreže – LAN (Local Area Network) i - globalne računarske mreže – WAN (Wide Area Network).

Lokalna računarska mreža - LAN je mreža koja je ograničena na jednu zgradu, ili grupu zgrada, i u kojoj su računari obično povezani kablovima. Lokalna računarska mreža može da se sastoji od dva-tri računara smeštena u jednoj prostoriji, ili od nekoliko stotina računara rasporeñenih u više zgrada.


324

Globalne računarske mreže – WAN (Wide Area Network) povezuju računare koji su geografski razdvojeni. Nekada su u podeli postojale i gradske računarske mreže – MAN (Metropolitian Area Network). 2. Topologija mreže

Nastaje geometrijskim ureñenjem veza i čvorova koji čine mrežu. Veza (linija, kanal) je komunikacioni put izmeñu dva čvora. Čvor se u topologiji definiše kao krajnja tačka neke grane mreže ili kao zajednički priključak na dve ili više grana u mreži. Hardver i softver svakog čvora odreñeni su funkcijama i učešćem tog čvora u mreži.

Čvorovi meñusobno komuniciraju na osnovu nekih fizičkih i logističkih veza. Fizičku vezu čini neki od pomenutih komunikacionih medijuma (najčešće kabl). Logistička veza znači da dva čvora mogu da komuniciraju bez obzira da li meñu njima postoji fizička veza.

Računarska mreža može imati:

- topologiju magistrale, - zvezdastu topologiju, - prstenastu topologiju, - hibridnu topologiju.

Kod topologije magistrale (bus) svi čvorovi su pojedinačno vezani na magistralu preko koje se obavlja komunikacija meñu njima. Prednost ove mreže je lako dodavanje i uklanjanje čvorova iz mreže, a ako neki čvor na mreži prestane s radom, to nema uticaja na ostale čvorove i rad mreže. Mreža prestaje s radom jedino u slučaju prekida na magistrali ili aktivnim komponentama magistrale (pojačavači).

Slika 14-19 Topologija magistrale


325

U topologiji zvezde (star) postoji centralni čvor na koji su povezani svi drugi čvorovi. Prednost ove topologije je lako dodavanje novih čvorova u mrežu, kao i to što isključivanje nekog čvora iz mreže zbog kvara ne utiče na rad ostalih čvorova. Nedostatak je u tome što u slučaju kvara na centralnom čvoru cela mreža prestaje da funkcioniše.

Slika 14-20 Topologija zvezde

U topologiji prstena (ring) svaki čvor je povezan s dva susedna čvora tako da veze čine kružnu konfiguraciju. Poslata poruka putuje od čvora do čvora u prstenu. Svaki čvor mora da bude sposoban da prepozna vlastitu adresu i primi poruku.

Slika 14-21 Topologija prstena

Osim toga, svaki čvor mora da ima mogućnost i da prosledi poruku koja je namenjena nekom drugom čvoru. Poruke, najčešće, idu samo u jednom smeru da se ne bi sudarile.

Prednost mreže je manja kompleksnost, pošto su putevi poruka odreñeni konfiguracijom mreže, tj. poruka automatski putuje do sledećeg čvora u mreži. Nedostaci su: teško dodavanje novih čvorova (prilikom dodavanja novog čvora koji mora da bude povezan s dva susedna čvora, neophodno je da se prekine rad mreže), kvar na svakom čvoru, aktivnoj komponenti ili bilo koji drugi prekid konfiguracije prstena uvek dovodi do prekida rada cele mreže.

Hibridna topologija je nespecifična i njen oblik može u velikoj meri da varira od jedne do druge konfiguracije. Kod ove topologije, osim veza karakterističnih za druge topologije, postoje i dodatne veze meñu nekim čvorovima.

Slika 14-21 Hibridna topologija


326

Ove dodatne veze su obično determinisane ekonomskim razlozima. Danas se koristi u lokalnim mrežama, kod nas, najčešće kombinacija topologije magistrale i zvezdaste topologije. Kod ove kombinacije, čvorovi koji su direktno vezani na magistralu (kičmu) koriste se kao zvezdišta (centralni čvorovi), na koja se vezuju drugi čvorovi prema topologiji zvezde. 3. Logička organizacija mreže

Prsten sa žetonom (token ring). Ovo je najčešće način upravljanja komunikacijom kod prstenaste topologije mreže, a koristi se i kod magistralnih topologija. Žeton (token) je mehanizam kojim se kontrolišu redosled i pravo računara da koriste komunikacioni kanal.

Žeton je specijalni niz bitova koji cirkuliše u prstenu od čvora do čvora kada nema prenosa poruka. Posedovanje žetona omogućava računaru koji ga poseduje ekskluzivni pristup mreži za prenošenje njegovih poruka, čime se izbegava mogućnost konflikta poruka različitih računara. Čvor koji želi da pošalje poruku zadržava žeton i šalje poruku.

Čvorovi u mreži proveravaju poruku kada ih ona prolazi. Oni su odgovorni za prihvatanje paketa koji je upućen njima, odnosno za prosleñivanje paketa upućenih drugim čvorovima. Paket obično mora da obiñe ceo krug dok se ne vrati do pošiljaoca s potvrdom prijema od prijemnog čvora. Kada čvor završi slanje poruke, on mora da vrati žeton nazad u cirkulaciju, čime označava završetak operacije i daje drugim čvorovima priliku da koriste kanal. Isti čvor ne može da pošalje uzastopce dve poruke da bi se sprečilo zauzimanje kanala od strane jednog korisnika. Ako čvor ne želi da šalje poruku, kada žeton doñe do njega on ga prosleñuje sledećem čvoru u prstenu.

Eternet (Ethernet) tehnika namenjena je za kontrolu saobraćaja u topologiji magistrale i zvezde. U ovim mrežama, kao i kod prstena sa žetonom, u svakom trenutku komunikacioni kanal može da koristi samo jedan čvor. Komunikacioni linija ima specijalni signal, zvani nosilac (carrier), koji je prisutan na liniji i kada nema prenosa podataka. Čvor koji želi da pošalje podatke osluškuje da li je linija slobodna i ako jeste, šalje paket. Može da se dogodi, zbog vremena potrebnog da signal putuje kroz mrežu,da dva čvora ustanove da je magistrala slobodna u isto (ili približno isto) vreme i da oba pošalju svoje pakete. U takvom slučaju


327

dolazi do sudara dve poruke. Kada čvorovi detektuju sudar, prekidaju postupak slanja poruke i ponavljaju sve od početka. Što je na mreži manji broj sudara, to je mreža efikasnija. 4. Prema odnosu meñu čvorovima u mreži, mreže se dele na:

- klijent/server (client/server) - ravnopravne mreže (peer-to-peer networks)

Mreže tipa klijent/server. Kod ovih mreža postoje dve vrste čvorova: klijenti (client) i serveri (server). Klijent je računar koji koristi resurse mreže. Server je računar koji ima resurse koje stavlja na raspolaganje i pruža usluge klijentima. Tako se, na primer, računar na koji je priključen jedan ili više štampača koje korisnici priključeni na mrežu mogu da koriste za štampanje naziva print server, računar na čijim su diskovima uskladištene datoteke s podacima koji se stavljaju na raspolaganje korisnicima fajl server, računar s modemima preko kojih se pristupa mreži modem server.

Ravnopravna mreža (peer-to-peer). Kod ovih mreža, kao što im i naziv kaže, svi čvorovi (računari) su ravnopravni. Svaki računar može da funkcioniše i kao klijent i kao server. To znači da svaki računar u ovoj mreži može da koristi resurse drugih računara, kao i da koristi svoje resurse zajednički s drugim računarima.

Slika 14-22 Peer to peer mreža

Meñutim, ova mreža može i da se konfiguriše da neki računari samo dele svoje resurse s drugim računarima, dok drugi samo koriste resurse drugih računara. Ipak, čak i u ovakvoj situaciji mreža ostaje ravnopravna, jer se svaki računar u mreži individualno administrira. Razmena podataka u mreži. Podaci koji se šalju iz jednog čvora u mreži drugom čvoru dele se na mestu predaje i pakuju u pakete. U nekim mrežama, na primer eternetu, ovakvi paketi se zovu datagrami (datagram). Ovi paketi putuju nezavisno kroz mrežu do mesta prijema, pri čemu ne stižu na mesto prijema ni istim redosledom, a


328

možda ni istim putevima. Na mestu prijema, po pristizanju svih paketa, raspakuju se paketi i sastave podaci koji su bili poslati. U slučaju da neki paket ne stigne, ili da stigne oštećen, od čvora koji ga je poslao traži se slanje nove kopije.

Svaki paket se obično sastoji iz: polja preambule (identifikatora) paketa, adrese odredišta, adrese pošiljaoca, oznake tipa podataka u paketu, samih podataka koji se prenose i okvira za proveru ispravnosti prijema. Sva polja imaju fiksnu dužinu, osim polja s podacima, koje može da bude različite dužine, pri čemu je definisana najmanja i najveća dužina polja. Na primer, kod eternet paketa, paketu prethodi preambula i meñuokvirno rastojanje koje služe za razdvajanje paketa i sinhronizaciju prijemnog čvora. Adresa odredišta i adresa pošiljaoca imaju istu ulogu kao i kod obične pošte. Saobraćaj porukama u mreži uključuje pakete koji dolaze s različitih čvorova, različitih mrežnih arhitektura i različitih protokola. Polje s tipom podataka služi za identifikaciju formata podataka koji su poslati i za odreñivanje procesa po prispeću paketa. Stvarni podaci koji se prenose uskladištavaju se u polje za podatke. Okvir za proveru ispravnosti prijema sadrži podatke za proveru tačnosti informacija sadržanih u svakom prenetom paketu. Najmanja veličina paketa koji može da se prenese prek eterneta je 64 bajta, a najveća 1518 bajta (u oba slučaja bez preambule, čija je veličina 8 bajta).

Komunikacija u mreži (protokoli). Svaka mreža sadrži različite ureñaje. Velike mreže sadrže obično veliki broj računara i drugih ureñaja različitih proizvoñača, koji rade s različitim programima i operativnim sistemima. Da bi se ostvarila uspešna komunikacija ovih ureñaja i mreže svi elementi mreže moraju da se koriste nekim zajedničkim skupom pravila (''da govore istim jezikom''). Drugim rečima, mreže zahtevaju standarde za komunikaciju:

- standardne protokole i interfejse koji će obezbediti zajedničke mehanizme za komunikaciju meñu različitim sistemima,

- standardni pristup projektovanju mreže – mrežnu arhitekturu, što definiše relacije i interakcije meñu servisima mreže i funkcijama preko zajedničkih interfejsa i protokola.

ISO/OSI referentni model Meñunarodna organizacija za standarde (International Standards Organization – ISO) sagledala je važnosti i potrebu univerzalnosti u razmeni informacija meñu mrežama i unutar njih, kao i meñu geografskim područjima, i 1978. godine donela preporuku kojom se omogućava lakše projektovanje mreža. Ova preporuka je široko prihvaćena. Njom se definiše model mrežne arhitekture sa sedam slojeva poznat kao referntni model za otvorenu


329

meñusobnu komunikaciju (Open Systems Interconnection). Ovim modelom se u mrežnoj arhitekturi specifirea hijerarhija nezavisnih nivoa, koji sadrže module koji izbode definisane funkcije. Arhitektura specifira funkciju modula i veze meñu njima. Time se u zajednički skup pravila prevodi način na koji mrežni čvorovi moraju da komuniciraju i razmenjuju informacije. Arhitektura definiše dve vrste relacija meñu funkcionalnim modulima:

- interfejse – relacije meñu različitim modulima koji obično operišu unutar mrežnog čvora. Tipično je da se modul jednog nivoa povezuje s modulom u nivou ispod njega da bi primio uslugu;

- protokole – relacije meñu ekvivalentnim modulima, obično na različitim čvorovima. Protokoli definišu oblik i pravila za razmenu poruka.

U ISO/OSI modelu ima sedam slojeva. Svaki sloj izvršava neke funkcije ili usluge, potrebne nivou (sloju) koji je iznad njega. Viši slojevi su rasterećeni funkcija koje obavljaju slojevi na nižem nivou.

U mreže može biti povezan veliki broj različitih računara. Da bi se omogućila komunikacija neophodno je da svi računari prepoznaju podatke koje primaju od drugih računara. Zato se uvode standardi kojima se definišu pravila kako se formatiraju i prepoznaju podaci toko komunikacije. Ovi standardi se zovu protokoli. U svetu postoji više organizacija koje se bave donošenjem ovakvih standarda.

Najvažniji su sledeći:

- Udruženje inžinjera elektrotehnike i elektronike (engl. IEEE - Institute of Electrical and Electronics Engineers),

- Udruženje elektronske industrije (engl. EIA - Electronic Industries Association),

- Meñunarodni savetodavni komitet za telefoniju i telegrafiju (engl. CCITT - International Consultive Committee on Telephone and Telegraph) i

- Meñunarodna organizacija za standarde (engl. ISO - International Standards Organization)

Podaci koji se prenose kroz mrežu organizuju se u strogo definisane celine koje zovemo paketima. U nekim mrežama (npr. Ethernetu)


330

ovakvi paketi se zovu datagrami (engl. datagram). U standardu se propisuje izgled paketa. Obično paket ima sledeću strukturu:

- identifikator paketa - adresa odredišta (primaoca) - adresa izvora (pošiljaoca) - definisanje tipa podataka - polje podataka - provera ispravnosti podataka

Identifikator paketa omogućava razlikovanje paketa. Kada se prenose velike količine podataka organizuje se veći broj paketa. Adresa primaoca i pošiljaoca ima svrhu kao i u svakoj drugoj komunikaciji. Definisanje tipa podataka ukazuje na vrstu podataka u polju karaktera (npr. ASCII karakteri ili binarni sadržaji). Polje podataka sadrži podatke koji se prenose. Ovo polje može imati različitu dužinu u različitim standardima. Najčešće dužina ovog polja iznosi od nekoliko bajtova do nekoliko hiljada bajtova. Polje za proveru ispravnosti služi za proveru ispravnosti prenosa u mestu prijema. Za ovo se mogu koristiti različiti metodi. U prenosu podataka postoje različiti problemi. Jedan problem je organizacija podataka u paket i fizički prenos paketa. Drugi problem može biti pouzdanost prenosa itd. Ovi problemi mogu biti različito rešavani u različitim mrežama. Da bi se omogućila komunikacija izmeñu različitih mreža, donet je standard poznat kao otvoren sistem povezivanja (engl. OSI Open System Interconnection). Ovaj standard je donela Meñunarodna organizacija za standarde - ISO. Po ovom standardu svi problemi prenosa podataka u računarskim mrežama razvrstavaju se u sedam nivoa:

- Fizički nivo (engl. Physical layer) odgovoran je za prenos binarnih sardžaja kroz komunikacioni kanal.

- Podatkovni nivo (engl. Data link layer) raspoznaje podatke i kontrolne signale i oslobaña ih eventualnih grešaka pri prenosu.

- Mrežni nivo (engl. Network layer) odnosi se na izbor puteva pri prenosu paketa sa podacima.

- Transportni nivo (engl. Transport layer) obezbeñuje deljenje složenih poruka u manje jedinice koje predstavljaju pakete podataka u mrežnom nivou.


331

- Sesioni nivo (engl. Session layer) upravlja razmenom izmeñu pojedinih čvorova. Ako se veza izgubi pokušava da je uspostavi bez intervencije korisnika.

- Prezentacioni nivo (engl. Presentation layer) priprema različite načine prezentacije podataka na sesionom nivou u smislu kompresije i šifriranja.

- Aplikacioni nivo (engl. Application layer) omogućuje korisničkom programu generisanje podataka za razmenu. Svi drugi nivoi moraju biti podreñeni ovom nivou.

Mnogi postojeći standardi se odnose samo na neke od navedenih nivoa. Meñutim, svaki nivo koji postoji na mestu pošiljaoca mora postojati i na mestu prijema.

Slika 14-23 Sedam nivoa OSI - standarda

Za korisnike mreža je najznačajniji aplikacioni nivo. Na tom nivou se organizuju različiti aspekti rada korisnika u mreži, kao što su elektronska pošta, prenos teka, pretraživanje datoteka.

14.2. KONCEPTUALNA TELEKOMUNIKACIONA INFRASTRUKTURA INTERNETA

Telekomunikaciona infrastruktura Interneta predstavlja osnovu za distantno obrazovanje. Potencijal Interneta i panorame servisa Interneta otvaraju nove mogućnosti u netradicionalnom obliku obrazovanja koji svoje uporište traži u razvijanju modela distantnog


332

obrazovanja. Internet omogućuje razvoj novih didaktičkih medija u nastavnom procesu kao i razvijanje interaktivnih hipermedijalnih distribuiranih koordiniranih kiber-nastavnih metoda. Učenje se u saznajnom procesu može posmatrati kao konstrukcija mentalnih modela modeliranih u Internet okruženju. Razvijaju se uslovi za kreiranje hipermedijalnih interaktivnih instrukcija, kao i za kreiranje individualizovanih okruženja za učenje na bazi hipermedijalnog Web-a.

Interaktivno hipermedijalno okruženje daje novu dimenziju u mišljenju i komuniciranju a sve u funkciji smanjenja saznajnog opterećenja učenika. Hipermedija olakšava sticanje znanja i način komunikacije koji se odvija u Internet okruženju pomoću multimedijalnih Internet servisa.

Internet čini globalnu računarsku mrežu, mrežu svih mreža koja u svojoj strukturi obuhvata veliki broj različitih arhitektura računarskih sistema PC, Apple Macintosh, Silicon Graphics, Acorn, Sun, Mini, Midi i velike računarske sisteme. Obuhvata veliki broj različitih operativnih sistema grafičkih i ne grafičkih. Obuhvata kompletnu komunikacionu infrastrukturu. Sisteme za distribuciju i transfer Internet signala poput linkova, modema, pojačavača, skretnica, usmerivača, svičera, analognih i digitalnih centrala. Obuhvata različite mrežne aplikacije i komunikacione softvere. Obuhvata veliki broj komunikacionih protokola koji obezbeñuju slanje, prijem, adresiranje podataka kao i mogućnost prepoznavanja računara na mreži. Obuhvata korišćenje standardizovanog OSI referentnog sloja za kontrolu svih mrežnih sesija. Kompletna komunikacija je standardizovana ISO standardima koji obezbeñuju kompatibilnost različitih implementacija mrežnih podsistema u okviru Interneta. Komunikacija, transfer i distribucija podataka ostvaruje se korišćenjem velikog broja servisa Interneta. Osnovni koncept povezivanja računara na globalnu mrežu ostvaruje se pomoću standardizovanih protokola u mrežnoj prostornoj topologiji. Povezivanja svih resursa u jedan globalni telekomunikacioni sistem čini celovit informacioni sistem.

14.2.1. Hronološki nastanak Interneta

Internet je globalna svetska računarska mreža na koju je priključen ogroman broj računara (više stotina miliona). Broj računara i korisnika Interneta povećava se svakog dana eksponencijalnom brzinom.


333

Razvoj Interneta počeo je u SAD, u doba hladnog rata (1969. godine) sa idejom pravljenja mreže računara koja bi obezbedila komunikaciju izmeñu vojnih laboratorija, vladinih biroa i univerziteta na kojima su rañeni brojni projekti za potrebe američke vojske. Trebalo je da čvorovi mreže budu ravnopravni (peer-to-peer), kako bi u slučaju uništenja nekog dela mreže ostatak mogao neometano da funkcioniše. Na takvoj mreži postojale su redundantne (višestruke) veze i putanje izmeñu računara, tako da bi u slučaju kvara na nekom delu podaci mogli da se prenose drugim putevima. U slučaju oštećenja nekog dela mreže podaci bi se automatski preusmeravali alternativnim putevima. Razvojem mreže rukovodila je Advanced Research Project Agency pod nadzorom Ministarstva odbrane SAD, a mreža je dobila naziv ARPANET. Mreža je rasla, da bi je 1975. godine u potpunosti preuzelo Ministarstvo odbrane, pretvorivši je u Defense Data Network (DDN). Ovakav sistem s visokim stepenom meñupovezanosti bio je privlačan i izvan vojnih krugova. Tako je 1980. Nacionalna naučna fondacija (National Science Foundation – NSF), na istim principima osnovala mrežu nazvanu The Internet, koja je sedam godina kasnije povezana na ARPANET/DDN i tako je nastao NSFNET. Ova mreža je u početku okupljala uglavnom akademske institucije, a kasnije joj se pridružila NASA, kao i druge vladine agencije. Približno u isto vreme, krajem 70-tih godina, razvijao se i USENET koji su u početku koristili nastavnici i studenti američkih univerziteta. Godine 1977. IBM je osnovao akademsku mrežu BITNET, koja je prvo povezivala univerzitetske računare u Americi, a kasnije, u okviru projekta EARN, u Evropi i drugim krajevima sveta. Uporedo sa ovim mrežama razvijale su se mreže i u drugim državama, na primer: JANET u Velikoj Britaniji, NORDUnet u skandinavskim zemljama, FUNET u Finskoj. Godine 1990. NSF je predstavila projekat umrežavanja raznih organizacija i mreža, prvo na nacionalnim, a zatim i na globalnom nivou. Tako je u današnjem obliku nastao Internet, ''mreža svih mreža'', kojim su, umesto čvorova, u mrežu povezivane druge mreže. Do 1995. godine najveći finansijer je bila NSF koja je obezbeñivala značajan deo sredstava, resursa i računarske infrastrukture za funkcionisanje Interneta. Meñutim, NSF je značajno redukovala i sredstva i upravljanje glavnim računarskim mrežama i njihovo funkcionisanje prepustila raznim provajderima, uključujući i komercijalne.


334

Ovakav nastanak Interneta uslovio je i način upravljanja njim. Internet nema vlasnika, tj. ni jedna država ili intitucija nema vlast nad celinom. Pojedine države ili firme su vlasnici delova komunikacionih kanala ili opreme koja se koristi. Na Internetu je svako vlasnik svog računara i ima neograničeno pravo da taj računar koristi po svojoj volji i da na njemu drži sadržaje koje on želi. Svaki vlasnik računara samostalno bira način na koji će se priključiti na mrežu, koje će njene sadržaje prenositi ili šta će slati drugima. Internet je mreža bez vlasnika. To je otvoren sistem koji prevazilazi granice zemalja i ne postoji niti jedna organizhacija ili vlada koja ga u potpunosti kontroliše.

Koordinaciju Interneta vrše:

- National Science Foundation (NSF) - Internet Society (ISOC) udruženja koja čine pojedinci i

predstavnici korporacija kao u Electronic Frontier Foundation (EFF), koja se brine o privatnosti, pravima članova i slično. ISOC omogućava: jedinstveno adresiranje

- Internet Architecture Board (IAB) koordinira sledeće aktivnosti: dodelu adresa, i preporuke za standarde

Slika 14-24 Administrativni plan Interneta


335

Jedino što se rešava na centralizovani način na mreži jeste pitanje adresa, pošto svaki računar u mreži mora imati jedinstven identifikacioni broj. Decentralizacija upravljanja i nadgledanja omogućava da se Internet širi i razvija sadašnjim tempom. Razvoj Interneta u Jugoslaviji se odvijao u tri faze:

- Uspostavljanje nacionalne akademske mreže zasnovane na

TCP/IP protokolima mreže SNTIJ u periodu 1992-1996. godine

- Povezivanje akademske mreže na Internet i korišćenje Internet usluga, pre svega elektronske pošte

- Komercijalizacija Interneta i pojava Internet provajdera (Internet service provider – ISP)

14.2.2. Adrese i protokoli na Internetu

Internet je mreža od više desetina miliona računara meñusobno povezanih na različite načine: u lokalne mreže, telefonskim linijama, različitim vrstama kablova, usmerenim radiorelejnim vezama, satelitskim vezama, vezama kablovske televizije itd. Bez obzira na način povezivanja na Internet, svaki računar u ovoj mreži može komunicirati s bilo kojim drugim računarom priključenim na mrežu. Da bi se to obezbedilo, moraju da budu zadovoljena dva uslova:

- svaki računar mora imati svoju jedinstvenu adresu u mreži - računari za meñusobnu komunikaciju moraju koristiti

jedinstveni ''jezik''–protokol

Adrese. Svaki mrežni priključak (na primer, mrežna kartica) ureñaja priključenog na Internet mora imati jedinstvenu adresu koja će dotični priključak razlikovati od ostalih priključaka istog i drugih ureñaja. Ova adresa naziva se IP adresom (Internet Protocol address) zato što je koristi osnovni komunikacioni protokol Interneta – IP protokol. Pod ureñajem priključenim na Internet podrazumeva se najčešće računar (na primer PC), ali to može biti i druga komunikaciona oprema. IP adresa mrežnog priključka ima formu tridesetdvobitnog pozitivnog celog broja, pa otuda, teorijski, može postojati 232 (4.294,967.296) priključaka na Internet. Radi lakše manipulacije, na nivou komunikacionog softvera, IP adresa se zapisuje u formi četiri bajta meñusobno razdvojenih tačkama. Na primer, za priključak koji ima adresu 10010011 01011011 00010110 11001001 zapisuje se jednostavnije 147.91.22.201. treba istaći da


336

veličina računara na Internetu ima po jedan mrežni priključak, pa IP adresa u tom slučaju jednoznačno odreñuje računar – u žargonu obično se kaže da računar ima IP adresu, na primer, 147.91.22.201. Ureñaji koji imaju više mrežnih priključaka na Internet uglavnom obavljaju poslove rutiranja (ruteri), spajajući razlolike mreže i prebacujući poruke sa jedne mreže na drugu. Na osnovu IP adrese priključka ciljnog računara, poruka se prosleñuje tačno tamo gde treba. Na mestu prijema zna se ko je poslao poruku, jer je u poruci sadržana i informacija o IP adresi pošiljaoca.

Da bi se korisnicima računara olakšalo komuniciranje, uvedene su simboličke adrese koje predstavljaju viši nivo apstrakcije u odnosu na IP adrese. Simbolička adresa sastoji se iz niza imena razdvojenih tačkama, na primer, IRC.GRF.BG.AC.YU. ovakva adresa preslikaće se u procesu komunikacije u IP adresu, na primer, 147.91.22.5. Simbolička adresa ima hijerarhijsku strukturu slično poštanskoj adresi, gde se navodi ime i prezime, ulica i broj, grad i na kraju država. Uvodi se pojam domena i poddomena. Pod domenom podrazumeva se grupa mreža i računara na Internetu pod jedinstvenom administrativnom kontrolom i održavanjem. Poddomen predstavlja najčešće organizacionu podcelinu nekog domena, na primer, ustanovu u okviru države, odeljenje u preduzeću i slično. Osnovni domen označen je krajnje desnim imenom u simboličkoj adresi. Idući sdesna na levo identifikuju se odgovarajući poddomeni. Krajnje levo ime najčešće predstavlja simboličko ime računara. Tako u adresi IRC.GRF.BG.AC.YU, YU predstavlja domen koji obuhvata sve mreže u Jugoslaviji (deo Interneta u našoj zemlji), AC je poddomen domena YU i predstavlja mreže (računare) akademskih institucija, BG je poddomen domena AC.YU i odnosi se na mreže akademskih institucija u Beogradu, GRF je poddomen domena BG.AC.YU i odnosi se na računare na Grañevinskom fakultetu. IRC predstavlja simboličko ime računara u okviru mreže Grañevinskog fakulteta. Pored teritorijalne podele (identifikator zemlje) osnovni domen može biti:

- EDU obrazovne institucije - COM komercijalne institucije - ORG neprofitne organizacije i udruženja - NET institucije odgovorne za organizaciju Interneta - GOV vladine institucije - MIL vojne institucije - INT meñunarodne institucije


337

Na primer, WWW.IBM.COM je simbolička adresa web servera multinacionalne kompanije IBM. Neteritorijalna hijerarhija domena najčešće se koristi u SAD, dok se teritorijalna hijerarhija često susreće u ostalim zemljama.

Prednost korišćenja simboličke adrese sa stanovišta korisnika Interneta ogleda se u činjenici da ona u sebi nosi semantičko značenje pa je samim tim lakša za pamćenje. Osim toga, korisnik ne mora da vodi računa o promeni IP adrese računara na kome se izvršava željeni servis. Naime, ukoliko se menja topologija mreže menjaju se i IP adrese. Ažuriranjem odgovarajućih tabela preslikavanja IP adresa u simboličke i obrnuto, korisnik će uvek traženi servis naći na istoj simboličkoj adresi. Treba napomenuti da dodela IP adresa nije proizvoljan proces, već za to postoje odgovarajuće procedure o kojima ovde neće biti reči. Slično važi i za simboličke adrese.

Za potrebe komunikacije korišćenjem elektronske pošte potrebno je da i svaki korisnik računara ima svoju adresu. S obzirom da svaki računar može da ima više korisnika to se, u komunikacijama, pored adrese računara mora navesti i ime korisnika. Ovo ime se od adrese računara odvaja znakom @ (at sign, ampersand, u žargoni ''majmunski znak''). Tako, na primer, adresa [email protected] pripada korisniku čije je korisničko ime PERA na računaru Grañevinskog fakulteta u Beogradu.

Protokoli. Skup komunikacionih protokola na kome se bazira Internet naziva se TCP/IP po dva osnovna protokola: IP (Internet Protocol) i TCP (Transmission Control Protocol).

IP protokol funkcionie na trećem sloju referentnog OSI modela. Implementira se na svim računarima na Internetu, kao i svi ostali protokoli, kroz softversku komponentu u okviru operativnog sistema računara. Osnovna funkcija mu je da pakete sa informacijama (datagrame) rutira od izvora do odredišta, a na osnovu odrednišne IP adrese. Dakle IP je neka vrsta poštara na Internetu. Kako u jednoj komunikacionoj sesiji poruke meñu učesnicima u komunikaciji imaju proizvoljnu dužinu, a praktični i tehnički razlozi ograničavaju dužinu paketa, to IP često prenosi više paketa koji pripadaju jednoj istoj poruci. Svaki paket u zavisnosti od trenutnog stanja saobraćajnica na Internetu može putovati različitim putevima nezavisno od drugih paketa iste poruke. IP ne garantuje isporuku svih paketa bez greške, kao ni tačan redosled paketa na odredištu.


338

TCP protokol funkcioniše na četvrtom sloju referentnog OSI modela. Njegova osnovna funkcija je da obezbedi tačan prenos paketa poruke izmeñu dve proizvoljne tačke na Internetu. Naime, on sekvencira pakete (obeležava ih rednim brojevima) i potom ih predaju IP-u da ih prenese do cilja. Na prijemnoj strani, TCP pakete dobijene od IP-a proverava, pa ako postoji greška usled smetnji na vezama, inicira retransmisiju pogrešnih paketa. Takoñe, vrši i slaganje paketa prema rednom broju u redosledu kakav je bio na predaji. Bitno je istaći da se na većini računara na Internetu može odvijati više aplikacija (programa) istovremeno. Zbog toga je potrebno omogućiti višestruku simultanu komunikaciju izmeñu aplikacija na računarima.

Osim ova dva protokola, na Internetu postoje i drugi protokoli i alati na nivou aplikacija. Opisivanje ovih protokola izlazi iz okvira ovog rada. Zato će ovde biti samo pomenuti najznačajniji:

- SMTP (Simple Mail Transfer Protocol) omogućava slanje

tekstualnih poruka izmeñu dva čvora (elektronska pošta), - FTP (File Transfer Protocol) omogućava prenos datoteka

izmeñu dva čvora, - Telnet omogućuje povezivanje na udaljenoj mašini (remote

login).

Komunikacija u mreži se ostvaruje tako što se podaci koji se prenose organizuju u pakete. Protokol koji obezbeñuje prenošenje paketa od pošiljaoca do primaoca zove se IP (engl. Internet Protocol). Paket podataka može imati najviše 1500 karaktera. Ovakvo ograničenje dužine paketa sprečava zauzeće mreže od onih koji prenose velike količine podataka. Pojava velikog broja paketa smanjuje efikasnost mreže i svi korisnici trpe. Paket podataka sadrži adrese pošiljaoca i primaoca.

Ako su poruke vrlo kratke, koristi se UDP (engl. User Datagram Protocol) protokol, jer nije potreban TCP za numerisanje poruka. To povećava brzinu slanja i prijema poruke. U mreži može biti povezan veliki broj različitih računara. Da bi se omogućila komunikacija neophodno je da svi računari prepoznaju podatke koje primaju od drugih računara. Zato se uvode standardi kojima se definišu pravila kako se formatiraju i prepoznaju podaci tokom komunikacije. Ovi standardi se zovu protokoli. U svetu postoji više organizacija koje se bave donošenjem ovakvih standarda. Najvažnije su sledeće:


339

- Udruženje inžinjera elektrotehnike i elektronike (engl. IEEE - Institute of Electrical and Electronics Engineers)

- Udruženje elektronske industrije (engl. EIA - Electronic Industries Association)

- Meñunarodni savetodavni komitet za telefoniju i telegrafiju (engl. CCITT - International Consultive Committee on Telephone and Telegraph)

- Meñunarodna organizacija za standarde (engl. ISO - International Standards Organization)

Podaci koji se prenose kroz mrežu organizuju se u strogo definisane celine koje zovemo paketima. U nekim mrežama (npr. Ethernetu) ovakvi paketi se zovu datagrami (engl. datagram). U standardu se propisuje izgled paketa. Obično paket ima sledeću strukturu:

- identifikator paketa - adresa odredišta (primaoca) - adresa izvora (pošiljaoca) - definisanje tipa podataka - polje podataka - provera ispravnosti podataka

14.2.3. Načini pristupa Internetu

Da bi se pristupilo Internetu potreban je pristup do nekog računara koji je priključen na mrežu povezanu na Internet. U principu, postoje četiri načina pristupa:

- preko LAN mreže koja je stalno povezana sa Internetom - preko LAN mreže koja je povremeno povezana sa Internetom - preko telefonske linije s biranjem - preko kabla za kablovsku televiziju

Internet je mreža otvorenog tipa. Za povezivanje na Internet je potrebna veza do nekog od računara koji je već povezan na Internet. Usluge ovakvog povezivanja nude brojne firme u svetu i kod nas. Te firme se nazivaju Internet provajderi (provide - snabdeti, obezbediti). Krajnji korisnik se obraća upravo ovim institucijama, radi ostvarivanja povezivanja na Internet. Ulogu provajdera u Jugoslaviji danas obavlja nekoliko institucija, meñu kojima su Eunet, Telefonija, Informatika. Postoje i podprovajderi i u Jugoslaviji ih ima oko šezdeset.


340

Glavni kriterijumi za izbor provajdera za najveću svetsku računarsku mrežu Internet su:

- mrežna topologija - brzina mrežnih puteva - brzina na ulaznim linijama - brzina veze ka ostatku Interneta - tačke priključenja - tehnička pomoć - organizacija - puna usluga - cene

Za ostvarivanje veze sa Internet provajderom potrebno je nekoliko elemenata. Pre svega potrebna je fizička veza do provajdera. Najčešće se koristi:

- komutirana linija (PSTN line), odnosno klasična telefonska

veza. Zbog široke rasprostranjenosti komutiranih telefonskih priključaka, kao i relativno malih troškova komutirane linije, ovaj način povezivanja ovaj način povezivanja je čiroko rasprostranjen meñu individualnim korisnicima, ali i organizacijama kojima su usluge Interneta potrebne samo u kraćim vremenskim intervalima.

- iznajmljene linije (lased line) se koriste ako je potrebna stalna veza sa Internetom. Zbog relativno visoke cene uvoñenja ovakve linije ovaj način povezivanja koriste uglavnom organizacije koje preko iznajmljene linije povezuju celu svoju lokalnu mrežu na Internet.

- do Internet provajdera može da se doñe i preko javne paketske mreže JUPAK, koja je bazirana na X.25 protokolu. Ova mreža je rasprostranjena meñu javnim i državnim organizacijama, bankama. Priključak na ovu mrežu kao i potrebna oprema je relativno skupa, uz relativno malu propusnu moć do 19200bps.

- komunikacione mreže ISDN, ATM i druge, koje omogućavaju znatno veće brzine komunikacije sa Internet provajderima nisu još zaživele kod nas.

- mogu se koristiti i radio veze, kao i drugi tipovi bežičnih veza.


341

Izbor načina povezivanja zavisi od mnogo faktora od kojih su najznačajniji:

- obim korišćenja Internet

usluga - brzina prenosa podataka - tehničke mogućnosti za

realizaciju veze

Slika 14-25 Načini povezivanja na Internet

Individualnim korisnicima je uobičajeno da se za vezu koristi komutirana linija. Veće firme se opredeljuju za stalne veze preko iznajmljenih linija ili JUPAK priključka. Jupak koriste najčešće ako su već priključene na Jupak mrežu. Ako firma ima Jupak priključak, za ostvarivanje Internet veze preko Jupak mreže, mora se naći i provajder koji ima Jupak priključak i nudi uslugu povezivanja na Internet preko Jupak-a. Usluge zakupa linije odnosno povezivanje na Jupak mrežu, kod nas nudi preduzeće PTT Srbije, odnosno Crne Gore.

Postoje dva osnovna tipa veze sa Internet provajderom:

- terminalski - mrežni

Terminalska veza predstavlja način povezivanja sa Internet provajderom u kome se korisnikov računar koristi samo kao udaljena tastatura i monitor računara Internet provajdera. Sve rutine, radnje, programi i usluge koje se koriste odvijaju se na računaru Internet provajdera, korisnikov računar je samo posrednik tj. terminal.

Razvoj komunokacionih puteva, hardvera i softvera je otvorio put za mrežni pristup uz korišćenje modemske , ali i drugih veza za udaljeni pristup. Mrežnom vezom, lokalni računar postaje integralni deo Interneta. Terminalski pristup je jednostavniji za instalaciju, u zahtevima za potrebnim hardverom i softverom i jeftiniji je kod plaćanja Internet Provajderu. Mrežni pristup nudi pogodnosti povezivanja celih lokalnih LAN mreža na Internet, omogućuje da više korisnika istovremeno i


342

potpuno transparentno koriste vezu ka mreži i nudi komunikacione i servisne pogodnosti.

Povezivanje preko LAN mreže koja je stalno povezana sa Internetom. Ovaj način pristupa predviñen je za organizacije koje imaju lokalne računarske mreže. Korisnik priključen na ovakvu mrežu u svakom trenutku ima pristup Internetu korišćenjem odgovarajućih programa.

Slika 14-26 Povezivanje preko stalnog LAN-a

Način pristupa i nivo usluga za svakog korisnika pojedinačno, ili za sve korisnike na isti način, odreñuje administrator mreže u skladu sa uslovima koje je odredio provajder preko koga je mreža priključena na Internet. Ograničenja u pristupu i nekim servisima mogu biti vezana za doba i/ili utrošak računarskih (i mrežnih) resursa. Povezivanje preko LAN mreže koja je povremeno povezana sa Internetom. Ovaj način je predviñen za organizacije s računarskim mrežama. Uslovi su isti kao u prethodnom slučaju, a jedino ograničenje je vreme kada je mreža priključena na Internet.

Korisnici u velikim sistemima mogu da se služe Internet uslugama sa jednog računara, kada je sve isto kao i kod individualnih korisnika. Meñutim veliki sistemi (firme, škole) imaju drugačije razloge za pristup Internetu, te je u skladu sa tim i način pristupa nešto drugačiji. Razlozi zbok kojih se veliki sistemi povezuju na Internet su:

- kontakt sa korisnicima usluga - kontakt sa poslovnim partnerima - veze sa udaljenim poslovnicama i predstavništvima - ponuda dela usluga preko mreže - reklama i predstavljanje preko Internet prezentacija (Home

Page) - korišćenje baza programa i informacija - obavljanje raznih vrsta transakcija - poslovna komunikacija

Način povezivanja je uslovljen i potrebom da se svima ili delu zaposlenih omogući korišćenje Internet usluga, najčešće kroz postojeću ili novu lokalnu mrežu velikog sistema. Zato se sistemi


343

najčešće povezuju instalacijom komunikacionih računara, koji se sa jedne strane povezuje sa Internet provajderom a sa druge strane u lokalnu računarsku mrežu. Na ovaj način je omogućeno korisnicima na svim računarima u sistemu, a koji su povezani u lokalnu mrežu, da preko komunikacionog računara koriste Internet servise. Svi računari lokalne mreže su direktno povezani na Internet i čine deo Interneta.

U zavisnosti od potreba sistem se odlučuje za stalnu ili povremenu vezu sa provajderom. Stalna veza se ostvaruje iznajmljenom linijom od sistema do Internet provajdera. Kod nas se trenutno koriste uglavnom analogne linije koje se zakupljuju od PTT organizacije. Na oba kraja ovakve veze stavlja se odgovarajući modem, pri čemu se uglavnom koriste 56bps modemi. Na kratkim rastojanjima (nekoliko kilometara) mogu se koristiti i znatno brži modemi, ali je uz njih potrebna i skuplja komunikaciona oprema.

Slika 14-27 Veza sa provajderom

Povremena veza se ostvaruje preko komutiranih linija ili Jupak (X.25) veze. Stvari se mogu organizovati tako da je veza sa Internet provajderom uspostavljena u odreñeno doba dana ili po nekom unapred definisanom vremenu, ili onda kada je nekome iz sistema potreban neki od Internet servisa. U tom slučaju se ceo sistem konfiguriše tako da se veza automatski uspostavlja ako postoje zahtevi za korišćenje Internet servisa kao i da se automatski prekida u vreme kada se veza do provajdera ne koristi. Izbor Jupak veze je, zbog visokih troškova uvoñenja i korišćenja , opravdan samo u slučaju da sistem već ima Jupak priključak, ili planira da ga uvede zbog zadovoljenja nekih drugih potreba. Zato se za povremenu vezu uglavnom koristi komutirana linija, dok se Jupak i drugi načini povezivanja reñe koriste.


344

Kada je veza uspostavljena, funkcionalno nema razlike u korišćenju Internet servisa preko stalnih ili povremenih linija za vezu. Kada je napravljen sistem za automatsko podizanje i spuštanje veze, jedino što korisnici primećuju je pauza u odzivu u vreme dok se ne uspostavi veza sa provajderom.


Mnogo je ozbiljniji problem korisnika širom Interneta koji žele da pristupe nekom od računara u lokalnoj mreži sistema, tj. da koriste neki od ponuñenih servisa. To se, recimo, dešava ako neko želi da pogleda prezentaciju sistema, njenu ponudu, da stupi u kontakt sa nekim od entiteta, zatraži tehničku pomoč i slično. Ako je veza izmeñu sistema i Internet provajdera u trom trenutku neaktivna, prezentacija i ostale usluge neće biti dostupne. Standardna usluga povezivanja sa provajderom preko komutirane linije pretpostavlja podizanje veze sa strane korisnika usluge. Ali, u opisanom slučaju bilo bi potrebno da se veza podigne sa druge strane, odnosno da provajder pozove sistem. U najvećem broju slučajeva, kontakt korisnika širom Interneta se ostvaruje kada žele da pogledaju prezentaciju sistema ili pošalju elektronsku poštu nekog u sistemu. Ovo drugo nije problem jer se pošta može privremeno čuvati na računaru provajdera, a onda, kada se veza uspostavi, automatski preneti računarima u sistemu. Nije veliki problem ni sa prezentacijom: uobičajeno je da sistemi koji nemaju stalnu vezu sa provajderom prezentaciju stavljaju na računar koji je direktno povezan sa Internetom, dakle računar provajdera. Na taj način je prezentacija 24 sata na raspolaganju korisnicima širom sveta. Ovu uslugu daju provajderi, ili drugi sistemi koji već imaju stalnu vezu sa Internetom. Obično sus to oni sistemi koji nude usluge dizajniranja, kreiranja i održavanja prezentacija, a prezentacija može da stoji na njihovom računaru.

Nedostatak ovakve koncepcije je u tome što za izmene prezentacije moramo koristiti računar sistema kod koja je sama prezentacija postavljena. Uz to, moramo tražiti od provajdera da u odgovarajuće


345

tabele upiše potrebnu izmenu, koja će ukazati da se prezentacija nalazi na drugom računaru, a ne na nekom sistemu iz lokalne mreže. U slučaju koriščenja Jupak veze, nema opasnih problema jer je uobičajeno da se veza može podići i sa strane provajdera i sa strane korisnika sistema, stim što se standardni mehanizam za Jupak mreži tzv. reverse charging, koji omogućava da svi komunikacioni troškovi, bez obzira sa koje strane je podignuta veza, idu na račun korisnika.

Integracija lokalne mreže. Računare možemo povezivati u lokalne mreže. Za ovakvo povezivanje su pored računara potrebne sledeće komponente:

- server - mrežne kartice - kablovi za povezivanje i - mrežni softver

Server je računar koji stavlja svoje resurse na raspolaganje drugim računarima u mreži. Usluge koje server čini mogu biti različite prirode. Server može staviti na raspolaganje diskove, štampač, modem ili drugu opremu. Pored ovoga, server može omogućiti izvršavanje programa za potrebe korisnika mreže.

Mrežna kartica upravlja kreiranjem i primopredajom poruka u mreži. Za ove funkcije postoje posebni sistemski programi smešteni u ROM-u na kartici. Svaki računar u mreži mora imati svoju mrežnu karticu.

Kablovi služe za povezivanje računara meñu sobom, kao i povezivanje računara sa serverom. Kablovi mogu biti:

- telefonske parice - oklopljene telefonske parice - koaksijalni kablovi - optički kablovi

Mrežni softver odreñuje mogućnosti mreže koje korisnik vidi u mreži. Odluka o izgradnji lokalne mreže podrazumeva opredeljenje za jednog proizvoñača mrežnog softvera, a sve ostalo mora bit usaglašeno sa odabranim mrežnim softverom. Postoji veći broj proizvoñača mrežnog softvera. Kod nas je često u upotrebi Novell NetWare Network ili Ethernet.


346

U lokalnim mrežama obično postoje tri tipa korisnika mreže. To su:

- supervizor - regularni korisnik - operater

Slika 14-29 Mrežni hardver

Supervizor je lice odgovorno za efikasan rad mreže. U njegovoj nadležnosti je održavanje mreže, odreñivanje prava korisnika, održavanje sistema teka na serveru, pravljenje sigurnosnih kopija teka na serveru. Regularni korisnici su sva lica koja preko radnih stanica mogu prići serveru. Korisnici dobijaju od supervizora šifru pomoću koje mogu prići serveru. Takoñe, supervizor odreñuje prava korisnika u mreži. U mnogim mrežama se pri instaliranju mrežnog softvera automatski evidentira korisnik - gost (engl. Guest). Svi korisnici, pre nego što dobiju potrebne šifre od supervizora, mogu koristiti neke ograničene usluge u mreži prijavom pod šifrom gosta. Operater ja korisnik koga je supervizor ovlastio da obavlja neke poslove u mreži.

Korisnik se uključuje u mrežu prijavom (engl. login). Prijava korisnika se vrši unošenjem imena korisnika i šifre korisnika. Ovi podaci su prethodno dohovoreni sa supervizorom i korisnik unosi, na primer, komandu: LOGIN ime. Ako u evidenciji sistema postoji korisnik pod ovim imenom, sistem zahteva unošenje lozinke komandom: PASSWORD

Posle reči PASSWORD korisnik kuca na tastaturi lozinku koja se ne izdaje na ekran, da je ne bi otkrila i zloupotrebila druga lica. Ako je lozinka bila korektna, korisnik dobija pristup mreži. Sada korisnik može:

- slati poruke drugim korisnicima mreže - prići datotekama na serveru - prići periferalima na serveru ili - prići aplikacijama na serveru.

Sve ove aktivnosti korisnik obavlja u interakciji sa odgovarajućim programima mrežnog softvera. Korisnik se odjavljuje komandom LOGOUT.


347

Postojeća lokalna računarska mreža se može povezati na Internet uz odgovarajuće izmene, zavisno od tipa i organizacije mreže. Najpre je potrebna veza do Internet provajdera, koja se priključuje na neki od modema na računaru povezanom na lokalnu mrežu - taj računar je "most" prema Internetu. U tu svrhu može da se koristi neki od postojećih računara, ako isti ima odgovarajuće hardverske i softverske elemente, ili se dodaje novi računar koji će preuzeti ulogu komunikacionog servera. Postoje brojne organizacije koje kao komunikacioni server koriste servere pod:

- Novell NetWare-om - Microsoft NT-om - IBM LAN Server-om - neka od verzija Unix-a

Korišćenje nekog od postojećih servera je najjeftinije, ali shodno tome i najlošije rešenje. Razlozi protiv mogu da se nañu u pouzdanosti rada, performansama, sigurnosti podataka.

Ako se odvaja poseban komunikacioni računar obično se koristi računar pod nekom od verzija Unix-a, a odnedavno i Windows NT ili neki drugi operativni sistem. Često se koriste računari koji rade pod Public Domain verzijama Unix-a: Linux, FreeBSD. Svi pomenuti operativni sistemi su izuzetno rasprostranjeni na Internetu i dostigli sus nivo funkcionalnosti i pouzdanosti dovoljan za ovakvu namenu. Ipak za profesionalne primene se uglavnom koriste moćniji i skuolji računari koje proizvode firme Sun, Digital, Silicon Graphics.

Najskuplje, ali najbolje rešenje je postavljanje specijalizovanih ureñaja koji se zovu ruteri. Instalacija rutera je neophodna kada se uspostavlja brza veza sa provajderom. Analogni ruter se mora nalaziti i na strani porta kod provajdera.

Za povezivanje lokalne mreže na Internet neophodno je obezbditi numeričke kao i simboličke adrese za računare iz lokalne mreže. najpre se formiraju numeričke adrese, za šta je potrebna odgovarajuća kolekcija IP adresa, usklañena sa postojećim brojem računara (za svaki računar je potrebno odvojiti posebnu adresu). Uz to se formiraju simbolička imena za računare tj. dobijanje odgovarajućeg domena. Komercijalni domen npr. ime.com.


348

Troškovi. Važni elementi pri izboru načina povezivanja sa Internet provajderom su komunikacioni troškovi. Treba se uporediti cena zakupa linije sa cenom utrošenih impulsa, koja je izračunata na osnovu vremena podignute veze ka Internet provajderu. Naravno potrebno je sagledati i troškove korišćenja drugih načina povezivanja, pre svega preko Jupak veze i početni troškovi za opremu i programe. Troškovi koji se plaćaju za vezu sa provajderom su samo deo ukupnih troškova veze sa Internetom. Veliki de otpada na plaćanje provajderu, za uslugu povezivanja na Internet. Provajderi ovu uslugu naplaćuju na više načina:

- plaćanje fiksnog iznosa za odreñeni vremenski rok, najčešće

mesečno - plaćanje po količini saobraćaja koja se meri u paketima

(megabajtima) - po vremenu provedenom na vezi sa provajderom - kombinacija prethodno navedenih obračunskih sistem

Povezivanje preko telefonske linije s biranjem. Na ovaj način se uglavnom povezuju pojedinačni korisnici (na primer, pristup od kuće). Oni biraju provajdera – organizaciju koja ima jedan ili više računara povezanih na Internet i telefonske linije kojima se, preko modema, može pristupiti ovim računarima.


Različiti provajderi nude različite usluge, pa pri izboru provajdera nije dovoljno obratiti pažnju samo na cenu priključka na Internet (najčešće po satu ili prema količini prenetih podataka) nego treba razmotriti i druge usluge koje provajder besplatno pruža, uz dovoljan broj telefonskih linija za pristup. Za povezivanje na Internet najpre treba obezbediti vezu do Internet provajdera. Individualni korisnici najčešće koriste komutiranu telefonsku liniju, tj. klasičnu telefonsku vezu. Telefonski priključak se


349

povezuje s modemom, koji, uz odgovarajući računar, predstavlja kompletnu neophodnu opremu.

Sledeći korak je pronalaženje Internet provajdera koji nudi usluge mrežnog povezivanja na Internet korišćenjem SLIP ili PPP veze. SLIP i PPP su protokoli koji omogućavaju da dva računara razmenjuju podatke preko, modemske veze. PPP je napredniji protokol i češće se koristi od SLIP-a. Provajder će otvoriti korisnički nalog za mrežni pristup i dati osnovne podatke neophodne pri konfigurisanju programa na lokalnom računaru. Potrebni podaci su:

- korisničko ime (user name, login) - lozinka (password) - telefonski broj za vezu sa Internet provajderom - detalji o IP adresi - primarni DNS, opcioni i sekundarni DNS - opciona IP adresa mrežnog prolaza (gateway IP address) - maska podmreže (subnet mask) - naziv domena i naziv host-a - tip korisničkog naloga (SLIP/PPP) - procedura za prijavljivanje na sistem - dodatne informacije o sistemima za proveru PAP ili CHAP, za

korišćenje PPP veze

Kada provajder otvori nalog, sve ostale opcije moraju se izvesti na lokalnom računaru. Najpre treba instalirati i konfigurisati softver za ostvarivanje PPP odnosno SLIP veze do Internet provajdera i obezbediti rad TCP/IP protokola, koji je osnova funkcionisanja Interneta.

Slika 14-31 Komunikacioni hardver


350

Podešavanje Dial-up networking-a za Windows XP za individualnog korisnika u pristupu Internetu.

Sa Start menija odabrati Control Panel pa Network Connectios.

Kreiranje konekcije počinjemo pokretanjem aplikacije Create a New Connection, čime se pokreće New Network Connection Wizard.

Treba se aktivirati opcija NEXT i dalje podešavanje radimo prema sledećim opcijama:

Slika 14-32 New Conection Wizard

Connect to the Internet

Set up my connection manually

Slika 14-33 Set up my connection manually

Connect using a dial-up modem

Slika 14-34 Connect using a dial-up modem


351

Unos ISP name - ime provajdera

Slika 14-35 Unos imena provajdera

Ukucati broj telefona provajdera npr. 829892 (zarez za pauzu) za Hemo.net

Slika 14-36 Unos broja provajdera

Izaberite da li zelite da konekcija bude dostupna svima koji rade na racunaru ili ne.

Slika 14-37 dostupnost konekcije


352

Prozor traži unos ussername i password-a

Slika 14-38 Unos korisničkog imena i šifre

Potvrditi opciju Finish

Slika 14-39 Opcija Finish

Konekciju mozete startovati ili dva puta kliknuvsi na ikonicu na desktop-u ili ici na Start/AllPrograms/ConnectTo/HEMONET.

Kada startujete HemoNet ikonicu, otvoriće se prozor gde će Dial-up networking tražiti Username i Password. Nakon upisivanja traženih podataka, kliknuti na Dial Username – vaše korisničko ime koje ste dobili prilkom registracije Password - šifra za identifikaciju

Slika 14-40 Konekcija na Internet

Dial-up networking nakon uspostavljenja modemske veze daje poruku Verifying user name and password i posle toga Connected at


353

[brzina]. Nakon toga se pojavljuje vreme koje pokazuje koliko ste već na vezi.

Prozor se za vreme sesije može minimizovati, a na kraju sesije potrebno je prekinuti modemsku vezu klikom na taster Disconnect.

Povezivanje preko kabla za kablovsku televiziju. U zemljama u kojima je razvijena kablovska televizija već nekoliko godina se eksperimentiše s umrežavanjem računara pojedinačnih korisnika na Internet, korišćenjem postojećih kablova za kablovsku televiziju. Prenos podataka se vrši u opsegu koji se ne koristi za prenos televizijskog signala. Ovakvo priključenje omogućava pun pristup Internetu, pa se svaki računar ponaša kao mrežni čvor koji vidi druge čvorove i oni vide njega.

Slika 14-41 povezivanje na Internet Brzina prenosa podataka je višestruko veća nego preko telefonske linije uz korišćenje modema. U ovakvom povezivanju na Internet najdalje su otišle Austrija i Švajcarska.

14.2.4. Servisi Interneta

Predavanje i obrazovanje preko telekomunikacione infrastrukture Interneta uz upotrebu panorame Internet servisa obezbeñuje realizaciju industrijskog distantnog obrazovanja. Interaktivna hipermedijalna instukcija se lako može proslediti u distantnom učenju i podučavanju. Hipermedijalni Internet servisi obezbeñuju olakšanu komunikaciju, sticanje znanja i izvlačenje intelektualne suštine iz elektronske nastavne grañe u vidu hipermedijalnog Web-a.

Kreirana individualizovana nastavna graña u Internet okruženju obezbeñuje novu koncepciju u prenosu i komunikaciji izmeñu obrazovnih entiteta. Fleksibilno interaktivno okruženje obezbeñuje plasiranje intelektualne obrazovne suštine pomoću Internet servisa u


354

novom kiber-didaktičkom okruženju. Eksploatacija kreiranih hipermedijalnih interaktivnih instrukcija u okruženju na bazi hipermedijalnog elektronskog Web-a uz korišćenje Internet servisa daje distribuirano i koordinirano distantno okruženje.

Kreiranje i implementacija virtuelne hipermedijalne elektronske Internet učionice za interaktivno obrazovanje na mreži u potpunosti se oslanja na infrastrukturu Interneta i njegovih multimedijalnih servisa.

Uporedo s rastom Interneta povećavao se i broj servisa koji su na raspolaganju korisnicima. Od početne ideje – razmene poruka i podataka izmeñu korisnika, razvili su se brojni servisi, čiji se značaj takoñe vremenom menjao. Prikazaćemo meni Internet servisa po grupama:

Tabela 14-42 Servisi Interneta

14.2.4.1. Osnovni servisi

Prisutni su praktično na svakom računaru koji je povezan na Internet. Da bi smo ih koristili, moramo imati korisničko ime na nekom od servera u mreži i odgovarajuću lozinku za pristup, čime se dobija jednoznačna adresa. 1. Elektronska pošta (e-mail) je najstariji, najrasprostranjeniji i najkorišćeniji servis Interneta. Upotrebljava se za razmenu pisanih poruka izmeñu korisnika ili grupa korisnika. Kao i kod obične pošte, elektronskoj poruci mogu se pridodati dokumenti kreirani drugim programima (tekstovi, crteži, slike, zvučne datoteke, programi itd.). Elektronske poruke se šalju i primaju preko mail servera – računara


355

koji su posebno namenjeni da procesiraju i usmeravaju elektronsku poštu. Kada server primi poruku on je upućuje računaru na koji je adresovana. Adresa pojedinačnog korisnika sastoji se od njegovog korisničkog imena i simboličke adrese njegovog prijemnog servera.

Iako je elektronska pošta ušla u upotrebu početkom devedesetih godina, ona potiče još s kraja šezdesetih i početka sedamdesetih godina. To znači da su se mnoge tradicionalne procedure razvijale i popravljale tokom godina, ali su ostale i neke slabosti. Poruke putuju razbijene u paketima. Ovi fragmenti poruka mogu da se nañu u različitim redovima, datotekama, različitih računara širom sveta. Svaki računar koji obrañuje poruku pravi nekoliko njenih kopija u cilju prenosa do krajnjeg odredišta. Ovakav mehanizam prenosa može imati značajan uticaj na privatnost poruke.

Pored klasične pisane poruke, savremeni programi za elektronsku poštu imaju mogućnost dodavanja pismu i govorne poruke (voice mail). Ova poruka se snimi (pomoću mikrofona priključenog na zvučnu karticu računara) i ide kao prilog pisanoj poruci. Na mestu prijema govorna poruka se reprodukuje zadavanjem odgovarajuće komande. Mada je istorijski najstarija od svih servisa Interneta, elektronska pošta je i dalje najpopularnija. To je savremeni vid starog dobrog pisma koje je vekovima prenosilo vesti, zbližavalo ljude, širilo kulturu, pomagalo da se dogovore poslovi itd. Isto e-mail radi i danas, samo mnogo efikasnije.

Ako smo direktno priključeni na Internet, poruka koju pošaljemo stiže za svega nekoliko minuta, a najčešce trenutno bude isporučena na odredište. Za slanje elektronske pošte, ipak nije neophodna stalna veza sa mrežom. Mnogo jeftinije a i dalje upotrebljivo rešenje je povremena razmena elektronske pošte preko modema i odgovarajućeg servera, najčešće protokolom UUCP. Druga prednost elektronske pošte u odnosu na recimo faks ili običnu poštu je u tome sto se primljeni tekst može i dalje obrañivati, pripremati za štampu i štampati, komentarisati pri odgovoru. Tako se bez teškoća mogu slati slike, crteži, i razni ostali fajlovi koji se čuvaju na računaru. Za razliku od ostalih vidova slanja poruka, e-mail je veoma pogodan za dodatne zaštite, pa se može obezbediti provera autentičnosti poruke.


356

Ako se sve ove napomene imaju u vidu, elektronska pošta može da bude vrlo koristan i važan metod komunikacije u distantnom obrazovanju.

Struktura elektronskog pisma. Elektronsko pismo se najčešće sastoji iz sledećih delova:

- adrese (ili adresa) primaoca - predmeta poruke (subject) - potpisa (signature) - priloga (atachment)

Prilikom pokretanja programa za pisanje pisma dobija se prozor za dijalog, koji se najčešće sastoji iz tri dela: za adresu, za predmet poruke (subject) i za tekst poruke.

Adresa primaoca piše se u adresnom delu prozora za dijalog. Ukoliko se poruka šalje na više adresak one se sve navode u ovom delu. U ovom delu je mogućno navesti i naziv liste adresa primalaca. Predmet poruke (subject) se navodi u nekoliko reči u posebnom delu prozora za kreiranje pisma. On treba što bolje da ukazuje na sadržaj pisma, jer se, osim imena pošiljaoca i vremena prijema poruke samo sadržaj ovog polja pojavljuje prilikom pokretanja programa za čitanje pošte. Ukoliko primalac dobija mnogo pisama, predmet poruke može da ima odlučujući značaj u redosledu, odnosno, kada će pismo biti pročitano. Pored toga, ovo može da bude upućeno primaocu i drugim sredstvima komunikacije (na primer na pejdžer).

Tekst poruke zavisi od potreba i meñusobnog odnosa pošiljaoca i primaoca. Treba voditi računa o tome da li se poruka upućuje nepoznatoj osobi ili dobrom prijatelju. Pri pisanju poruke treba se držati pravila pristojnosti. Ako se odgovara na tuñe pismo, korisno je u odgovoru citirati mali deo pisma na koji se odgovor odnosi da bi primalac znao o čemu se radi. Nikada se u pismu ne koriste samo velika slova jer se to smatra ljutnjom (vikanjem) na primaoca. Šale se ne prenose dobro u elektronskom obliku, pa ih treba izbegavati da ih primalac ne bi pogrešno protumačio. Nikada se u pismu ne piše nešto što ne bi mogle da znaju i druge osobe osim primaoca. Poruka može da stigne pogrešnoj osobi, neko drugi može da pregleda poštu umesto primaoca, stare poruke je moguće izvaditi iz arhive i posle dugog vremena, obrisane poruke se mogu povratiti iz korpe za


357

otpatke, poruka može biti preusmerena drugim osobama bez znanja i odobrenja autora itd.

Potpis (signature). Svako pismo treba da bude potpisano, iako se u zaglavlju svakog primljenog pisma nalaze ime i adresa pošiljaoca. Ovde se ne misli na potpis u tekstu poruke, nego na umetanje sadržaja posebne datoteke na kraju pisma, s potpisom i drugim podacima o autoru pisma. Prilog (atachment). Pismu se mogu pridodati i dokumenti kreirani drugim programima. Kod nekih programa ovi dodaci idu kao posebno pismo, dok se kod nekih programa uključuju u osnovno pismo. Pri slanju ovakvih dodataka, kada su u pitanju dokumenti koji imaju makronaredbe ili programi, treba strogo voditi računa da s njima ne pošaljemo i viruse. Isto tako, pri prijemu ovakvih dokumenata treba obavezno, pre otvaranja, proveriti da u njima nema virusa. Funkcije programa za elektronsku poštu. Programi za slanje i prijem elektronske pošte mogu biti nezavisni ili u sastavu programa za pretraživanje Interneta. Bez obzira na to o kom programu se radi, svi ovi programi imaju zajedničke osnovne funkcije:

- kreiranje elektronske poruke (new message) - slanje poruke (send message) - preuzimanje pristiglih poruka (get message) - čitanje primljene poruke (read message) - odgovor na primljenu poruku (replay) - prosleñivanje primljene poruke na drugu adresu (forward) - automatsko prosleñivanje svih primljenih poruka na drugu

adresu - razvrstavanje i arhiviranje primljenih poruka (file) - brisanje poruke (delete) - štampanje poruke (print) - uključivanje drugih dokumenata u poruku (attach) - kreiranje adresara

U slučaju da je korisnik priključen na Internet (provajdera) preko telefonske linije s biranjem, dobra je praksa da piše pisma off line (u vreme kada nije priključen). Tako napisana pisma se komandom send later normalno ''šalju''. Posle priključenja na provajdera, komandom ''Send Unsent Messages'' ova pisma se stvarno šalju.

Programi za elektronsku poštu. Da bi se elektronska pošta slala i primala, potreban je odgovarajući program. Postoji veći broj


358

programa za prijem i slanje pošte. Programi za elektronsku poštu mogu biti samostalni ili u sastavu drugih programa, najčešće pretraživača Interneta. Od samostalnih programa kod nas se najčešće koristi Pegasus mail. Od ostalih uglavnom se koriste dva najpristupačnija programa:

- Outlook Express, koji je uključen u Windows - Netscape Messenger, koji je deo programskog paketa tj.

pretraživača Netscape Communicator-a Outlook Express. Ovaj program se obično pokreće klikom na ikonu koja se nalazi na radnoj površini ekrana. Kada se program startuje dobija se slika ekrana prikazana na slici. U prozoru piše koliko ima pristiglih a nepročitanih poruka. Pored toga, u prozoru se nalaze sličice (ikone) kojima su označene komande za:

- čitanje pisma (Read Mail)

- čitanje vesti (Read News)

- pisanje pisma (Compose a Message)

- formiranje adresara (Address Book)

- prenošenje pošte sa servera (Download All)

- traženje adresa drugih korisnika (Find People)

Slika 14-43 Program Outlook Express

Prilikom prvog pokretanja programa potrebno je postaviti odgovarajuće parametre. Tada se automatski aktivira čarobnjak (wizard) za postavljanje parametara koji vodi korisnika. Potrebni podaci su ime korisnika i njegova elektronska adresa. Prethodno, korisnik mora da sazna od administratora sistema ime servera koji palje poštu (outgoing server) i servera koji prima poštu (ingoing server), jer program zahteva unošenje ovih podataka.

Microsoft Outlook Express – podešavanje. Program Microsoft Outlook Express služi za rad sa elektronskom poštom i news konferencijama.


359

Program se pokreće dvoklikom na ikonicu Outlook express (nalazi se na desktopu i u Start/Programs meniju). Kada se program prvi put startuje za odreñenog korisnika, program će zatražiti podatke o samom korisniku, kao i lokacije mail i news servera.

Definisanje nove e-mail i news konekcije – ovaj segment uputstva namenjen je pre svega dial-up korisnicima. U meniju Start/ Programs/ Internet Explorer otvorite Outlook Express, zatim opciju iz menija Tools/ Accounts

Slika 14-44 Opcija Accounts

U prozoru Internet Accounts izabrati tab Mail, a zatim kliknuti na taster Add /Mail...

Slika 14-45 Opcija Mail

Ovim ste pokrenuli Internet Connection Wizard. U prozoru Your Name upišite vaše ime (primer: pera peric)

Slika 14-46 Unos imena i prezimena korisnika


360

U prozoru Internet E-mail Address upišite vašu adresu (primer : [email protected])

Slika 14-47 Unos e-mail adrese korisnika Izbor Incoming servera

Provajder nudi korisnicima dve vrste incoming servera (program koji isporučuje poštu sa mail servera na računar korisnika): klasični POP server i napredni IMAP server, čiji je najveći kvalitet mogućnost čuvanja prispele pošte na samom serveru. Korisnik prilikom definisanja svog mailbox-a mora da se odluči za jedan od ova dva servera. Dakle, u ovom koraku se odlučujemo za Incoming mail server:

Slika 14-48 Podešavanje parametara

U prozoru E-mail Server Names za Incoming mail server postoje dve mogućnosti: U rubrici My incoming mail server is a izabrati

- IMAP server, tada u rubrici Incoming mail treba upisati podatke od Vašeg provajdera npr. imap.hemo.net

ili - POP server, tada u rubrici Incoming mail treba upisati podatke

od Vašeg provajdera npr. pop.hemo.net. U oba slučaja za Outgoing mail server upisati podatke od Vašeg provajdera npr. smtp.hemo.net


361

U prozoru Internet Mail Logon uneti Account name: npr. Pera i Password: koje vam je vaš provajder dodelio

Slika 14-49 Unos Password-a U okviru poruke Congratulations pritisnite na opciju Finish. Vratićete se u okvir Internet Accounts. U prozoru će se pojaviti vas proavajder. Selektujte svog provajdera i pritisnite dugme Properties, da bi proverili i eventualno ispravili parametre koje ste uneli u toku podešavanja.

Slika 14-50 Zatvaranje prozora za setovanje Kada ste proverili postavljenje parametre pritisnite opciju Set as Default. Nakon toga na opciju Close.

Postupak podešavanja je završen. U prozoru ispod linije menija nalazi se linija sa alatkama. Radni deo prozora podeljen je u tri dela. U pravougaoniku s leve strane dat je spisak foldera za arhiviranje:

- Inbox je folder u kome se nalazi prispela pošta. - Outbox je folder u kome se nalazi pošta koja još nije poslata. - U folderu Sent Items nalaze se kopije poslatih pisama. - U folderu Deleted Items nalaze se pisma koja su obrisana, ali

mogu vratiti. - U folderu Drafts nalaze se nacrti pisama koji su sačuvani

tokom kucanja.


362

U gornjem delu prozora nalazi se spisak poruka u folderu koji je označen s leve strane (Inbox). U spisku je dat:

- naziv pošiljaoca (From) - predmet poruke (Subject) - kao i datum i vreme prispeća poruke (Received)

Nepročitane poruke su označene boldovanim slovima. U donjem delu prozora dat je tekst poruke koja je označena u spisku.

Korišćenjem alatki u liniji sa alatkama:

- kreira se nova poruka (Compose Message) - kreira se odgovor pošiljaocu (Replay to Author) - kreira se odgovor svima kojima je poruka upućena (Replay to

All) - prosleñuje se poruka na drugu adresu (Forward Message) - Alatkom Send and Receive napisana poruka se šalje, a ako

se poruke čitaju, onda se tom komandom preuzimaju nove poruke koje su pristigle sa servera.

- Alatka Delete prebacuje označenu poruku u folder Deleted Items.

- Alatkom Adress Book pravi se ili edituje adresar.

Klikom na alatku Compose Message ili na sličicu (ikonu) s istim imenom dobija se prozor za kreiranje poruke.

Slika 14-51 Prozor za poruke

U prozoru pored reči To: piše se adresa primaoca, pored CC: pišu se adrese drugih korisnika kojima se upućuje kopija pisma, a pored Subject: upućuje se predmet poruke. U radnom delu ispod toga piše se tekst poruke.


363

U liniji sa alatkama, pored uobičajenih alatki za sve Windows aplikacije (Undo, Cut, Copy i Paste), nalazi se i alatka Send kojom se poruka šalje. Alatkom sa slikom spajalice (Attach) otvara se dijalog za izbor datoteka koje se pridodaju osnovnoj poruci (tekst kreiran procesorom teksta, crteži). U meniju File nalazi se komanda Send Later kojom se poruka napisana kada računar nije bio priključen na provajdera šalje prilikom uspostavljanja veze. Svaka e-mail poruka koja se piše ima neke osnovne zajedničke elemente koje su iste u svim e-mail programima samo što neki oh njih nemaju sve dolje navedene funkcije , a svaki od njih ima i nešto dodatno. To: ovo je adresa osobe kojoj šaljemo poštu. U njega unosimo punu adresu primaoca e-mail poruke. Subject: ovo je neka vrsta naslova poruke – nekoliko riječi kojima se opisuje sadržaj poruke. Cc: ovde možemo da unesemo adresu na koju hoćemo da se pošalje kopija poruke koja se šalje na adresu navedenu u To: - redu, a primalac originalne poruke vidi Cc: - red u naslovu poruke. Bcc: ovo je "slepa kopija" (blind copy), isti je slučaj kao sa Cc: redom, samo što primalac orginalne poruke neće moći da vidi da je Bcc: adresa primila njenu kopiju. Attachments: koristi se za slanje datoteka zajedno sa porukom. A big white area: u veliku praznu površinu unosi se tekst poruke koja se šalje.

Slika 14-52 Opcije To, Cc, Bcc

Netscape Messenger. Ovaj program je sličan prethodnom. Može da se pokrene nezavisno ili iz paketa Netscape Communicator.


364

Ispod linije sa alatkama radni deo prozora podeljen je u dva dela. U gornjem delu je spisak prispelih poruka (ime pošiljaoca, predmet, vreme prispeća itd.), a u donjem tekst poruke označene u spisku.

Slika 14-53 Prispele poruke

Ime foldera s porukama nalazi se u prozoru ispod linije sa alatkama, a folder se menja izborom iz padajuće liste koja se dobija klikom na dugme pored prozora. Funkcije alatki su iste kao u prethodnom programu, a i imena alatki su slična.

Klikom na alatku New Msg dobija se prozor za pisanje poruke. Adresa (adrese) se pišu pored reči To:. Ako ih ima više, posle svake se pritisne na taster Enter na tastaturi. Predmet poruke se piše u polju Subject:, a sam tekst poruke u donjem delu prozora. Funkcije i nazivi alatki u liniji s alatkama su isti kao kod opisanih alatki u programu Outlook Express.

E-Mail na Linux-u. Većina ljudi koji Internet koriste iz svojih domova imaju udaljene poštanske sandučiće na serverima dobavljača Internet usluga. Meñutim, kada učitavaju pristigle poruke pomoću samostalnog programa za elektronsku poštu, kao što je Eudora, oni trajno kopiraju svoje poruke u lokalno poštansko sanduče koje je napravio njihov softver za elektronsku poštu. Drugi pristup je čitanje pristigle pošte neposredno na serveru za poštu. Na taj način sadržaj poštanskog sandučića ostaje na serveru, a softver za elektronsku poštu učitava poruke koje su pristigle bez pravljenja trajnog lokalnog sandučeta. Omotnice u formatu Berkeley Mail Folder u kombinaciji sa programom Sendmail i Unix klijentom za elektronsku poštu uobičajeno su rešenje kojim se korisnicima obezbeñuje upotreba elektronske pošte. Poruke elektronske pošte obično su smeštene na serveru dobavljača internet usluga. Ne postoji način da softver direktno pristupa tim udaljenim omotnicama kao da su lokalne omotnice u BMF format.


365

Umesto toga, potreban je softver za elektronsku poštu sa implementiranim:

- POP3 i - IMAP4 protokolima.

U modelu POP3 korisnici uspostavljaju vezu sa Internetom, preuzimaju nove poruke iz svojih sandučića i, ako žele, brišu izvorne kopije poruka iz sandučića na udaljenom serveru. Time nastaje lokalno poštansko sanduče čiji se sadržaj može čitati i posle prekidanja veze sa Internetom. Korisnici mogu da čitaju poruke, da sastavljaju odgovore i nove poruke i zatim da ponovo uspostave vezu sa Internetom kako bi poslali poruke koje su sastavili i označili za slanje.

Pošto je projektovan za rad bez stalne veze sa Internetom, protokol POP3 odgovara korisnicima koji imaju ograničen pristup mreži. Meñutim, jednostavnost ovog protokola razlog je nekih njegovih suštinskih ograničenja. U IMAP modelu poštanski sandučići nalaze se na udaljenom serveru i tamo ostaju. Korisnici ih otvaraju i pristupaju njihovom sadržaju pomoću klijentskih aplikacja, ali umesto da poruke kopiraju u lokalne poštanske sandučiće, oni rade sa udaljenim sandučetom bez pravljenja lokalne kopije. IMAP4 zbog same svoje pririode – neposredan rad sa udaljenim sandučetom – zahteva da postoji veza sa Internetom kako biste mogli da čitate poruke, da odgovarate na njih i da ih obrañujete. To znači da je IMAP4 pogodniji za situacije u kojima je veza sa mrežom trajna ili gotovo besplatna.

2. Telnet. Sledeći korak u razvoju mreža je pristup udaljenom serveru preko mreže. Tada izmeñu računara postoji stalna veza, pa korisnik može da sa jednog računara odgovarajućim programom pristupi drugom računaru u mreži i da na njemu izvršava programe kao da sedi ispred tog računara.


366

Na Internetu se za to koristi program telnet, kome jedino treba saopštiti mrežnu adresu računara kome se pristupa. Telnet se može pokrenuti iz Windows-a: start, ms-dos prompt, iza odzivnog znaka c: otkucati Telnet. Aktivitaće se servis Interneta u tekstualnom režimu

Slika 14-54 Sajt servisa Telnet

Recimo: telnet hosting.hemo.net. Pri uspostavljanju veze računari "pregovaraju" oko osobina terminala, tako da udaljeni računar sazna kakav terminal ili emulaciju terminala koristimo. Sledeći korak je prijavljivanje na sistem pomoću korisničkog imena i lozinke.

Slika 14-55 Unos naziva servera

Znači moramo imati nalog na udaljenom računaru kao što smo radili na lokalnom, osim sto se sve komande koje se koriste izvršavaju se na udaljenom serveru (računaru).

Dobra osobina telnet-a je ta što se na udaljeni terminal može logovati do 12 korisnika i što je u odnosu na klasične terminale brzina pri radu mnogo veća. Svakom servisu koji je raspoloživ odgovara neki fiksan i poznat broj porta. Recimo 21 za telnet, 23 za FTP, 25 za e-mail, 80 za Web itd.

Napredniji korisnici računara znaju da upotrebe telnet i u druge svrhe, za kontrolu tuñih računara, za neodobren ulazak u tuñe sisteme i "vršljanje" po njima, za obaranje razlicitih web servera (uz pomoć telnet-a i dodatnih programa).

3. FTP. Prenos datoteka je jedan od osnovnih poslova za koji služi mreža. Program FTP je namenjen pre svega prenosu podataka sa servera na naš računar i obrnuto. Pri tome naravno treba imati korisnički nalog na serveru, da bi se pristupalo sopstvenim datotekama.


367

Varijacija na ovu temu je poseban servis Anonymous FTP, do koga se dolazi klasičnim programom FTP, stim da se za korisničko ime kuca anonymous a za lozinku svoja e-mail adresa. Na ovaj način administratori sistema ostatku sveta nude jednostavan pristup do javnih datoteka, pre svega za distribuciju besplatnog softvera i ostalih podataka.

Slika 14-56 Anonymous FTP servis

Različiti operativni sistemi predstavljaju tekstualne datoteke na različite načine, što kod prenosa datoteka sa jednog na drugi računar može da napravi probleme. Datoteke koje prenosimo mogu biti tekstualne ili netekstualne tj. binarne i one su iste svuda.

4. Finger. Adrese korisnika su precizne, ali su često toliko kritične da nam ne znače mnogo. Program finger omogućava da saznamo prezime i ime korisnika na osnovu njihove adrese, a takoñe i obrnuto, saznavanje adresa svih korisnika koji odgovaraju zadatom uzorku. Da bi finger radio, na udaljenom računaru mora postojati odgovarajući serverski program, što najčešće i jeste slučaj.

Ima situacija kada naredba finger ne daje rezulatate, iako je e-mail adresa nekog korisnika mreže sasvim regularna. Obično se radi o tome da prava adresa korisnika ne odgovara e-mail adresi, što je urañeno da bi e-mail adrese bile kraće. Na primer [email protected] se transformiše u [email protected]

Slika 14-57 Sajt Finger servisa


368

Druga mogućnost ne funkcionisanja naredbe finger je zaštita mreže koja se postiže fizičkim odvajanjem saobraćaja ureñajem koji se naziva firewall, koji blokira prolaz za izvesne klase adresa i neke protokole, a ostale propusta. Time se postiže veća sigurnost mreža ali se gubi deo komfora. Pretraživanje većeg broja računara naredbom finger se ne mora raditi ručno, već za to postoji program NETFIND, koji pomaže da pronañemo adresu nekog korisnika u okviru zadatog područja.

5. Talk. Internet ima moćan ali i jednostavan sistem za interaktivni razgovor koji se zove talk. Uslov je da su računari povezani na Internet i da su sagovornici trenutno ulogovani. Kao i kod drugih servisa, ako vaša mreža nije povezana na Internet stalnom vezom možete koristiti talk servis izmeñu računara ili samo na jednom računaru. Neophodan uslov za korišćenje talk-a je da postoji odgovarajući serverski program na polaznom i odredišnom računaru. Taj server se naziva talk deamon i on za nas upućuje poziv i uspostavlja vezu. Kao i u životu, razgovor nije uvek baš jednostavan – ima tehničkih detalja koji mogu da zasmetaju.

Pre svega, treba da znamo tačnu adresu osobe sa kojom želimo da pričamo i on mora biti ulogovan u trenutku zvanja. Internet je veoma veliki, ima puno korisnika, pa ima smisla zaštite svoje mreže od upada sa strane. Administratori za takvu svrhu postavljaju specijalno konfigurisan računar – firewall kao zaštitu, a jedna od nedužnih žrtava te zaštite bude ponekad i program talk koji ne može da proñe kroz "branu".

Slika 14-58 Sajt Talk servisa

WinTalk je nešto jednostavniji program od IRC-a (četovanje). Da bi se razgovaralo sa nekim koga znate i ko je trenutno na mreži koristićete Talk. Ne zahteva nikakvo predznanje osim adrese korisnika. Kada se pokrene program Talk ne dešava se ništa - on je


369

aktivan i nalazi se u task baru Windows-a i čeka da ga neko pozove. Ako korisnik želi nekoga da nazove aktivira program i iz menija se bira opcija talk i zadaje se adresa sagovornika i vase ime. Kada je Talk pokrenut, drugi mogu da Vas zovu, i tada se čuje zvuk za poziv, pa je dovoljno aktivirati ikonu i prihvatiti poziv (accept) ili odbiti (refuse). Ekran se deli na dva dela horizontali ili vertikali, u jednom kucate Vi a u drugom sagovornik. Konfiguracija programa je jednostavna, može se staviti proizvoljan zvuk za signalizaciju poziva, recimo zvuk telefona.

6. R-servisi. Telnet i FTP sasvim lepo mogu da posluže za pristup udaljenom računaru i prenos datoteke. Programeri Unix-a na Berkli Univerzitetu su smatrali da to može i bolje, pa su napravili tri nova servisa:

- rlogin (za pristup drugom računaru, nadogradnja telnet-a) - rcp (kopiranje datoteka meñu računarima u mreži) - rsh (izvršavanje programa na udaljenom računaru)

Suštinska razlika izmeñu telnet-a i FTP-a je u tome sto ovi servisi omogućavaju pristup udaljenom računaru bez eksplicitne provere lozinke. Lozinka se provarava, ali samo prvi put, kada se prijavljujete na prvi računar u mreži. Sistem se dobro pokazao i široko je prihvaćen pa se danas može naći na mnogim implementacijama TCP/IP-a. Ovako "poverenje meñu serverima" može lako da bude zloupotrebljeno, pa r-servisi predstavljaju jednu od najozbiljnijih pretnji sigurnosti sistema i podataka korisnika. R-servisi olakšavaju rad sa više računara u mreži. Oni su, isto tako, jedan od opasnih sigurnosnih problema.

14.2.4.2. Javni servisi Instalirani su na značajnim serverima u mreži, da bi se svim korisnicima obezbedio jednostavan pristup podacima, obično bez dodatne provere identiteta tih korisnika. Do većine ovih servisa se može doći iz tekstualnog (MS-DOS Prompt) i grafičkog okruženja (Windows). 7. Mailing liste. E-mail se obično šalje na jednu ili nekoliko adresa: adrese izvesnog broja korisnika možemo da stavimo pod zajednički alias (nadimak) i tada slanje poruka nekoj grupi korisnika sa sličnim interesovanjima postaje jos lakše. Da bi komunikacija bila uzajamna,


370

svaki od korisnika u grupi mora imati definisan isti alias za celu grupu. Postoji i ekonomičnije rešenje: lista za e-mail. Mailing lista nastaje tako što se na jednom mestu čuva spisak svih pretplatnika liste. Lista ima svoju adresu, i kad nova poruka stigne na tu adresu, ista se (polu) automatski prosleñuje svim članovima. Na taj način se omogućava jednostavno organizovanje grupe korisnika sa zajedničkim interesovanjima, koji meñusobno razmenjuju poruke.

Slika 14-59 Sajt servisa Meiling liste

8. Anonymous FTP. FTP (File Transfer Protocol) je osnovni servis za prenos datoteka, koji je kao takav bio prisutan praktično na svakom računaru povezanom u TCP/IP (Internet) mrežu. Uslov za korišćenje ftp-a je korisničko ime i lozinka na udaljenom računaru u mreži, sa koga možemo da šaljemo datoteke.

Na nekim od servera postoji poseban korisnik pod imenom "anonymous"- anonimac, koji nema lozinku, a u čijim katalozima se nalazi mnoštvo datoteka koje svi mogu da čitaju ali ne mogu da upisuju. Tako su takozvani Anonymous FTP serveri, kojima se pristupa standardnim programom FTP, uz korišćenje komandi koje su identične onima koje se koriste u standardnom FTP.

Program FTP se pokreće naredbom ftp adresa, posle čega se kuca korisničko ime i lozinka na udaljenom računaru. Kao adresa mogu se ravnopravno koristiti simbolički i numerički oblik. Za krisničko ime se kuca anonymous, a za lozinku Vasa e-mail adresa. Na ovaj način administratori nude ostatku sveta jednostavan pristup do javnih dateoteka, pre svega za distribuciju softvera i ostalih podataka.

Program ftp sadrži veliki broj komandi, mada se u praksi koristi svega nekoliko. Kao neke od najznačajnijih komandi mogu se izdvojiti sledeće:


371

dir spisak datoteka u tekućem katalogu na udaljenom računaru

ls –lr sadržaj svih potkataloga na udaljenom računaru cd katalog prelazak u potkatalog na udaljenom računaru cd.. prelazak na nadreñeni katalog na udaljenom

računaru pwd prikaz imena tekućeg kataloga na udaljenom

računaru lcd katalog promena tekućeg kataloga na lokalnom računaru ! komanda izvršavanje komande na lokalnom računaru get ime-datoteke

prenos datoteke sa udaljenog na lokalni računar

put ime-datoteke

slanje datoteke sa lokalnog računara na udaljeni

mget *.doc prenos većeg broja datoteka istovremeno mput * slanje svih daototeka istovremeno open adresa početak nove sesije close kraj sesije na udaljenom računaru quit izlazak iz programa

Pri prenošenju datoteka mora se strogo voditi rašuna da li je datoteka tekstualna ili binarna. Zato pre prenosa odgovarajuće datoteke treba otkucati ascii (ako je datoteka tekstualnog tipa) ili binary (ako je datoteka binarna). Tako na primer, kada bi se trebalo preneti prezentacija sa lokalnog računara na server na Internetu postupak bi bio:

- startovali bismo program FTP - otkucali bi komandu open ime servera - kao ime otkucali bi korisničko ime (user name) - kao lozinku odgovarajuću lozinku (password) - ušli bi u direktorijum ime komandom cd ime kataloga - prvo bi podesili vrstu fajlova na tekstualne komandom ascii - sve tektstualne fajlove poslali bi komandom mput *.htm - onda bi vrstu fajlova podesili na binarne komandom binary - sve binarne fajlove poslali bi komandama mput *.jpg i mput

*.gif - vezu sa udaljenim računarom prekinuli bismo komanod close - iz programa ftp izašli bi komadnom quit


372

File Transfer Protocol se može koristiti iz Windows okruženja. Za ovu namenu postoje posebni programi u kojima je rad sa FTP-om jednostavniji. Jedan od takvih programa je WSftp32. Anonymous FTP serveri su veoma važna i rado posećena mesta na Internetu. Oni predstavljaju najstandardniji način distribucije softvera i drugih podataka, pa se u skladištima hiljada ovakvih servera u svetu može naći ogroman broj datoteka. Širenjem popularnosti WWW-a, Anonymous FTP nije izgubio na značaju, pošto se tim datotekama sada lakše pristupa iz Web Browser-a.

9. Usenet News. Mailing liste o kojima je već bilo reči imaju i mana. Ako na jednom računaru ima sto pretplatnika na istu listu, zauzima se sto puta više prostora na disku nego što je potrebno, a i komunikaciona linija je žestoko opterećena, pošto sve poruke stižu redom i nezavisno jedna od druge. Sistem Usenet News je nastao davno, sa ciljem da izbegne pomenute nedostatke mailing lista. Ime je skraćenica od Users Network News, korisnička mreža novosti. Poruke na Usenet News-u se smeštaju na mrežne servere; čim pristupite News-u, Vas klijentski program komunicira sa najbližim serverom. Serveri povremeno razmenjuju poruke meñusobno, tako da se svaka poruka prosledi do svih zainteresovanih News servera, a time i korisnika u svetu. Zbog toga ovaj sistem obezbeñuje dobar konfor uz minimalno zauzeće komunikacionih linija.

Sve poruke se organizuju po diskusionim grupama (news groups) i lancima diskusije (threads). Kada čitate poruke, najpre birate diskusionu grupu, zatim lanac diskusije i najzad konkretne poruke u njemu. Diskusionih grupa ima jako mnogo na svetu ali nije neophodno da sve budu dostupne na svim serverima.

Slika 14-60 Usenet News

Svaka diskusiona grupa ima svoje ime, koje sadrži nekoliko segmenata razdvojenih tačkom. Ime se čita sleva udesno:


373

os.windows.sco spada u konferencije koje se bave operativnim sistemima.

U svakom slučaju, Usenet News je sistem koji stavlja ogromnu hipoteku na Vaše slobodno vreme pa treba biti veoma selektivan u izboru diskusija koje pratite. To je gotovo idealan način za razmenu mišljenja sa ljudima sličnih interesovanja širom sveta, pa nema pitanja za koje se neće naći neko ko na njega kompetentno može da odgovori. News nije idealan, jer je pronalaženje podataka u njemu sporo, ali su prednosti nesumljive – glavna prednost je svakako dostupnost iz svih krajeva sveta. 10. Gopher. Koliko je Internet dinamičan najbolje prikazuje primer servisa Gopher. Pre nekoliko godina on je napravio fantastičan bum – uskoro su svi mrežu pretraživali kroz njegove karakteristične menije. Teško je zamisliti nešto jednostavnije za upotrebu: samo birate stavke koje mogu biti potkatalozi, datoteke ili veze ka ostalim gopher-ima i drugim servisima Interneta. Danas je Gopher i dalje vrlo bogat informacijama, ali se mnogo teže primećuje, jer se istim podacima najčešće pristupa preko Web-a tj. ljudi više vole grafičko okruženje. Svejedno, kada tražite neku tekstualnu datoteku, još uvek ćete je najlakše naći na nekom od Gopher servera, poželjno uz pomoć servisa Veronica kojim se Gopher pretražuje. Gopher ima vrlo slične osobine jer sakuplja datoteke na serverima, kroz koje "rovarimo" šetajući se po menijima. Kao i svi ostali servisi na Internetu Gopher radi po klijent-server principu. Kada na nekom računaru pokrenemo Gopher, on preko mreže kontaktira odgovarajući server sa koga dobija menije i datoteke za prikazivanje. Na hiljade Gopher servera širom sveta je smeštena nepojmljiva količina podataka, a u Internet žargonu se za to odomaćila reč gopherspace – prostor gophera.

Slika 14-61 Sajt Gopher servisa


374

11. WWW (World Wide Web) je najveći informacioni servis na Internetu. On je zvanično opisan kao ''globalna'' hipermedijalna inicijativa za ciljno (namensko) pronalaženje informacija, koja daje univerzalni pristup velikoj ''galaksiji dokumenata''. Korišćenjem jednostavnih grafičkih interfejsa, Web projekt je izmenio način na koji ljudi posmatraju i kreiraju informacije. Time je kreirana prva globalna hipermedijalna mreža. Kada neko kaže Internet, svi zapravo misle na World Wide Web, lep, hipermedijalni i za upotrebu veoma pogodan servis. Web znači mreža (spider’s web – paukova mreža), a WWW čini mreža dokumenata koji meñusobno ukazuju jedni na druge i omogućavaju brzo i lako šetanje ili, kako se to popularno kaže "surfovanje" po Internetu. WWW je jedan od najpopularnijih servisa na Internetu. Projekt WWW je zamišljen i razvijen u CERN-u (Evropskoj laboratoriji za nuklearnu fiziku u Švajcarskoj) 1989-1994. godine pod rukovodstvom Tima Bernersa Lija (Tim Barners-Lee). Ovaj projekt je korisnicima računarskih mreža omogućio jednostavan pristup različitim medijima na konzistentan način. Lepota Web-a je njegova univerzalnost i nezavisnost od platforme. Kod WWW-a se radi o hipertekst sistemu, što znači da se iz dokumenata mogu referencirati drugi dokumenti. To izgleda ovako: u tekstu je neka reč podvučena, što znači da je to link ka nekom drugom dokumentu. Kliknete mišem na tu reč i automatski prelazite na drugi, referencirani dokument. WWW ima elemente multimedije, jer se iz njega mogu prikazivati i tekstovi, slike, zvuci, video zapisi itd. Kao i ostali Internet servisi WWW je organizovan po klijent-server principu. To znači da se podaci nalaze na serverima u mreži gde se izvršava potreban serverski program koji na zahtev, preko mreže, šalje dokumente klijentskom programu, koji se izvršava na našem računaru. Protokol kojim WWW klijent i server komuniciraju se naziva HTTP (Hyper Text Transfer Protocol), a serverski program se obično zove HTTP deamon (deamon – program koji se stalno izvršava). Da bi ste pristupili Web serveru, morate imati instaliran TCP/IP protokol i odgovarajuci program za pristup – browser. Dokumenti koje koristi WWW su standardne tekstualne datoteke, sa dodatkom sekvenci za formatiranje teksta. Ovo formatiranje je logičko, tj. definiše naslov, naglašenost, spisak i slično, a svako na svom računaru bira vrstu i veličinu slova. Ekstenzija datoteke je HTML (Hyper Text Markup Language). Ovaj jezik se zasniva na SGML standardu (Standard Generalized Markup Language), ali je za potrebe Web-a prilagoñen i pojednostavjen. Osim standardnih opcija, HTML


375

ima podršku za tabele, matematičke formule kao i ekranske forme. WWW može da se koristi i za dvosmernu komunikaciju, kada se na klijentu unesu potrebni podaci koji se prosleñuju Web serveru na dalju obradu. Lepa osobina WWW-a je što može da pristupi i drugim servisima Interneta, drugim WWW serverima, Anonymous FTP-u, Gopher-u, News-u, kao i da pozove Telnet za interaktivni pristup drugim računarima u mreži. WWW se često povezuje i sa bazama podataka na mreži, tako da se kroz poznato Web-ovo okruženje dobijaju najrazličitiji podaci sa raznih sistema. Ova opcija se naziva mostom (gateway) i realizuje se pomoću ekranskih formi (koje podržavaju HTML) i programskog interfejsa Web servera (cgi-bin – Common Gateway Interface). Prve vizije ovog sistema imale su za cilj unapreñenje nauke i obrazovanja. WWW je imao značajan uticaj u ovim područjima, s tim što je revolucionarno uticao i na mnoge druge elemente društava, kao na primer: ekonomiju, politiku, literaturu. Za popularnost Interneta isključivo je zaslužan WWW. WWW je fenomen, a razlog za njegov uspeh ne može da se traži u superiornoj tehnologiji. Tehnologija je samo omogućila realizaciju koncepta. Razlika izmeñu Interneta i WWW-a je slična razlici izmeñu računara i multimedijalnog programa koji se na njemu izvršava. Korišćenjem WWW-a svako može jednostavno da kreira svoju Web prezentaciju, koja je odmah dostupna svima koj su priključeni na mrežu. Ovakav koncept karakteriše:

- hipermedija – unapreñene veze izmeñu strana - distribucija – sistem datoteka je ceo svet - interaktivnost – korisnik može da radi interaktivno s medijem - dinamika – implicitna kontrola publikovanja - nezavisnost od platforme – nije vezana za jednog proizvoñača - više izvora informacija – podržani prethodni Internet protokol, - implicitni tip podataka – MIME obezbeñuje tip podataka na

serveru - nema centralnog upravljanja – svako može da objavljuje - nema kritične zavisnosti od jednog servera

WWW je Internet servis koji se najbrže razvija. Pomoću njega mogu da se gledaju tekst, slike i video sekvence, da se čuje zvuk, ili nañu informacije iz različitih područja. U jesen 1997. godine više od pola miliona računara širom sveta je obezbeñivalo informacije na WWW-u,


376

procenjeno je da ima preko sto miliona Web strana preko kojih se moglo pristupiti na više od milijardu pojedinačnih dokumenata. Niko ne zna veličinu Web-a. Njegovo godišnje povećanje procenjuje se na oko 50%.

WWW hipermedija (hypermedia) predstavlja okosnicu Web-a. Ona je nastala povezivanjem principa rada hiperteksta i multimedije. Interaktivna hipermedija omogućava korisnicima da pored gledanja dokumenata i slušanja objašnjenja budu i aktivni učesnici interakcijom s prezentacijama. Hipertekst (hypertext) uveo je Ted Nelson 1965. godine. Izraz se koristi da opiše ''nesekvencijalne fragmente teksta povezane meñusobno pomoću pokazivača nazvanih veze (linkovi)''. Ovi linkovi prebacuju čitanje sa jednog fragmenta teksta na drugi. Time se u proces čitanja uvodi nelinearnost. Ovo može da se uporedi sa čitanjem knjige (koje je po prirodi sekvencijalno), kada čitalac pri nailasku na nepoznatu reč u tekstu pogleda njeno značenje u malom rečniku na kraju knjige, ili eventualno uzme drugu knjigu (rečnik ili leksikon) da se upozna sa značenjem nepoznate reči. Posle pročitanog objašnjenja čitalac može da se vrati na mesto u knjizi gde je stao i da nastavi čitanje, ili može da napusti čitanje prve knjige i posveti se detaljnijem istraživanju nepoznatog pojma. Hipertekst dokument može da se definiše kao informacioni prostor koji je organizovan na nelinearan način da olakša brzo korišćenje informacija, tako što će omogućiti čitaocu pristup informacijama u njegovom sopstvenom pojedinačnom stilu, zavisno od ciljeva čitanja i prethodnog poznavanja onoga što čita. Ovi informacioni prostori su definisani mnoštvom linkova koji povezuju tekstualne i grafičke jedinice koje se zovu čvorovi (dokumenti, informacione jedinice, kartice, okviri, prozori itd.). Veze (link) su ključni blokovi u pravljenju hiperteksta. Oni definišu odnose meñu čvorovima. Sistem hiperteksta dozvoljava autoru da povezuje čvorove tak da kreira nelinearni dokument. Čitalac može da krstari kroz povezani informacioni prostor i pristupa čvorovima u nesekvencijalnom redosledu, koristeći asocijacije jedinstvene za svakog individualnog čitaoca, u skladu s njegovim znanjem i ciljevima čitanja. Najvažniji koncept u razumevanju hiperteksta je da je ono što omogućava nelinearnu organizaciju strukture, koja čitaocu dozvoljava slobodno kretanje kroz informacije sadržane u čvorovima, mogućnost povezivanja. Veze mogu biti predstavljene na različite načine, na primer: markiranje ili podvlačenje teksta, druga boja teksta, sličice (ikone) itd. Ovim vezama mogu biti pridodata i dopunska objašnjenja (tool tips) kojima se daju dodatne informacije čitaocu pre nego što skoči s jednog čvora na drugi. Proces kretanja kroz hipertekst dokument naziva se navigacija (krstarenje). Za


377

čitanje ovakvih dokumenata koriste se posebni programi za navigaciju – brauzeri (browser). Multimedija je bilo koja kombinacija u jednom dokumentu: teksta, dvo i trodimenzionalne grafike (crteža, dijagrama, planova, tehničkih crteža, itd.), fotografija, zvuka, animacija i videa. Ako se korisniku dozvoli da kontroliše redosled korišćenja informacija u računaru, program postaje interaktivna multimedija. Hipermedija ujedinjavanje koncepta hiperteksta s multimedijalnim sistemima dovelo je do nastanka pojma hipermedije (hypermedia). Hipermedija dozvoljava da informacije na različitim medijama (kao tekst, grafika, digitalizovani govor, zvučni zapisi, slike, animacije, video zapisi) budu povezani nelinearnom strukturom, da bi se omogućio alternativni pristup informacijama. Same slike mogu biti povezane sa zvukom ili nekim drugim dokumentom. Pored ujedinjavanja koncepta hiperteksta s multimedijom, u WWW-u je uopšte i pojam veze. Tako više veza ne mora da ukazuje na delove dokumenta koji se nalaze na istom računaru, već pojedini delovi hipertekst dokumenta mogu da se nalaze na različitim računarima u celom svetu. Ovakva veza koja ukazuje na delove dokumenta na drugom računaru naziva se hiperveza (hyperlink).

URL (Uniform Resource Locator). Jednoobrazni lokator resursa (URL) predstavlja mrežno uopštenje standardnog koncepta imena datoteka. On ne ukazuje samo na datoteku u nekom folderu, već ta datoteka i njen folder mogu da se nalaze na bilo kom računaru u mreži i mogu da se koriste bilo kojom od nekoliko različitih metoda. Osim toga, URL ne mora da pokazuje na datoteku, već može da ukazuje i na: upite, dokumente koji se nalaze duboko u bazama podataka, rezultate komandi zadatih drugim programima i sl. URL se sastoji iz tri dela:

- Prvi deo informiše program za navigaciju koji se protokol

koristi za pristup datom resursu - Drugi deo je ime čvora računara na kome se resurs nalazi - Treći deo je put (staza) do resursa

Za hipertekst dokumente koristi se HTTP (Hyper Text Transport Protocol). Daćemo objašnjenje sledeće adrese http://www.ftn.ns.ac.yu/rad/primeri.html

- http:// (Ovaj deo URL-a definiše Internet protokol za

dokument. http:// označava da dokument pripada WWW-u.)


378

- www.ftn.ns.ac.yu/ (Ovaj deo predstavlja adresu računara na kome se dokument nalazi. On ukazuje programu za navigaciju kroz WWW s kojim računarom treba da se poveže.)

- rad/ (Ovaj deo URL-a je put (staza) do foldera dokumenta. On označava gde se na računaru nalazi dokument. S obzirom na to da u listi može biti navedeno više imena foldera kroz koje put prolazi, URL-ovi mogu biti dugački.)

- primeri.html (Na samom kraju URL-a nalazi se ime dokumenta. Nastavak .html označava da se radi o dokumentu u hipertekstu. Ovaj poslednji deo URL-a nekada može i da se izostavi.)

URL lokatori drugih servisa imaju istu trodelnu strukturu: protokol, ime domena i put do informacije. Struktura adrese je ista kao u prikazanom primeru, jedino mogu da se razlikuju protokoli servisa:

- https:// - secure HTTP - ftp:// - file:// - gopher:// - news:

Programi za navigaciju (Browsers). Proces kretanja kroz hipertekst dokument naziva se navigacija, krstarenje ili surfovanje. Za čitanje ovakvih dokumenata koriste se posebni programi za navigaciju – brauzeri (browser). S obzirom na to da je i WWW zasnovan na hipertekstu, za krstarenje po Web-u se koriste Web brauzeri, mada se oni mogu koristiti i za druge hipermedijalne aplikacije. Postoji više ovakvih programa, ali po zastupljenosti u korišćenju najznačajniji su grafički programi:

- Netscape Communicator (75%) - Internet Explorer (16%) - dok svi ostali programi pokrivaju 9% tržišta

Posle instaliranja programa za navigaciju potrebno je izvršiti njegovo prilagoñenje serveru čije će usluge ovaj program koristiti kao klijent, tj. serveru preko koga se izlazi na Internet. Ovo podešavanje programa može izvršiti iskusniji korisnik i sam, ali je od sistem administratora (ili provajdera) potrebno dobiti odreñene podatke (IP broj, gateway – izlaz na mrežu, imena ulaznog i izlaznog mail servera itd.).


379

Dial-Up pristup podešavanje-prilagoñavanje programa Internet Explorer 5.0-6.0 u Windows-u XP

Program Internet Explorer se instalira prilikom instalacije Windows-a. Desnim klikom na ikonu Internet Explorer-a dobijate padajući meni sa koga birate tab Properties. Na stranici General u polju Home Page/Address: uneti adresu stranice kojom želite da počne Vaše surfovanje svaki put kada startujete IE. Ovde je to http://www.hemo.net

Slika 14-62 Internet Options- General

Na stranici Connections u polju, od postojećih konekcija izabrati HemoNET i postaviti ga da je default. Na istom ekranu opcija Set Default.

Slika 14-63 Internet Options- Connectionsl


380

Za vrednost automatskog proksija upisati http://proxy.hemo.net/proxy.pac

Slika 14-64 Podešavanje Proxy

Stepen bezbednosti na Internetu. Internet Explorer poseduje PCT (Private Communicativni Layer) ili SSl (Secure Socet Layer) kriptografski mehanizmi podataka, koji omogućavaju odreñeni stepen sigurnosti.

Visoki stepen zastite predstavljaju takozvani Firewall programi i skoro svi serveri poseduju slične programe. Za personalne podatke koji se šalju putem elektronske pošte (E-mail) postoje specijalni programi. Jedan takav program je i PGP, koji se koristi za kodiranje poruka, i funkcioniše na dva načina:

- javno - tajno

Slika 14-65 Internet Options- Security Internet Explorer deli svet Internet-a u zone, tako da se Web site može podeliti u zone sa odgovarajućim stepenom bezbednosti. Na


381

desnoj strain Status Bar-a može se primetiti koja se vrsta sigurnosti koristi za odreñenu stranicu.

Postoje četiri različite zone sigurnosti koje se mogu menjati u Security.

- Internet zona sadrži sve Web site-ove koji nisu plasirani u

ostalim zonama, sadrži sve ono što se ne nalazi u računaru ili na Internet-u. Za ovu zonu se preporučuje stepen sigurnosti Medium.

- Local Internet zona za ovu zonu je karakteristično da nema potrebe za Proxy Server-om koji je definisao provider. Ovde se ubrajaju i site-ovi koji su specifirani u tab Connections i Local Internet. Stepen sigurnosti je Medium-low.

- Trused sites zona u ovu zonu spadaju site-ovi koji su poznati korisniku i treba da bude siguran da ne stavlja u opasnost svoj računar ili podatke. Stepen sigurnosti za ovu zonu je minimalan-Low.

- Restrictd sites zona u ovu zonu se klasifikuju svi nepoverljivi site-ovi. Site-ovi za koje korisnik nije siguran da li može da pokrene odreñenu aplikaciju a da ne stavi u opasnost svoj računar i podatke. Stepen za zonu Restricted sites je najviši-High.

Programi mogu da se koriste za krstarenje po Internetu (on line) ili za pregledanje dokumenata hiperteksta (off line). Kod oba programa, u liniji zaglavlja prozora, osim imena programa i standardne dugmadi Windows-a nalazi se i ime hipertekst dokumenta koji se pregleda. Ispod linije zaglavlja, kao i u skoro svim Windows prozorima, nalazi se linija menija. U menijima File, Edit, View i Help nalaze se u oba programa slične komande, uobičajene za Windows programe. U drugom redu, odmah ispod linije menija, nalazi se linija sa alatkama. Ispod ove linije nalazi se polje za lokaciju (Location: ili Address). U sredini se nalazi prozor dokumenta, a sa strane uobičajene skrol trake. Na dnu se nalazi linija progresa (statusna linija), gde se prikazuju informacije o progresu odabranog dokumenta i URL veza. Kretanje kroz dokument u Internet Explorer-u. Izbor dokumenta za pregled vrši se unošenjem njegove URL adrese u polje za lokaciju (Location: ili Address). Pritiskom na taster Enter započinje


382

kontaktiranje računara na kome se dokument nalazi, a potom prenošenje dokumenta na ekran. Pri tome se u liniji progresa pojavljuju adresa (IP broj) kontaktiranog računara, veličina dokumenta koji se prenosi, procenat koji je prenet, kao i brzina prenosa. Brzina prenosa zavisi od opterećenja puteva na mreži, a delimično i od hardvera korisnikovog računara. Po završetku prenosa dokumenta u liniji progresa pojavljuje se poruka Document Done ili Done. Obično se, ako nije drugačije zadato, na ekranu pojavljuje naslovna strana (Home Page) dokumenta. Dalje kretanje, prelazak na druge strane na koje ukazuje naslovna strana, vrši se klikom na reči ili slike označene u tekstu ili dugmad za navigaciju datu u tekstu. Pri dovoñenju pokazivača miša na ove označene objekte (reči, slike, dugmad) standardni pokazivač miša pretvara se u ruku sa uperenim kažiprstom, što je znak da je u pitanju veza. Na taj način može da se prelazi sa jednog dela na drugi, unutar istog dokumenta hiperteksta, ili, ako je u tekstu dat URL nekog dokumenta, na taj dokument na bilo kom računaru u svetu koji je priključen na Internet. Osim na opisani način (klikom na vezu), prelazak s jednog dokumenta na drugi može se vršiti i klikom na alatke iz linije s alatkama.

Elementi korisničkog interfejsa su:

- Radna površina (Desktop)

- Title bar - Horizontalni meni

(Pop Up Menu ili Menubar)

- Vertikalni meniji (Pull Down Menu ili Menubox)

- Toolbar - Prozori (Window) - Dijaloški okviri

(Dialog Boxes) - Status bar

Slika 14-66 Internet Explorer

Radna površina Desktop je statička nepromenljiva površina ekrana na kojoj se nalaze ostali elementi interfejsa. Horizontalni meni


383

omogućava kontrolisani pristup osnovnim funkcijama programa. Nalazi se na vrhu ekrana i stalan je.

Sadržaj horizontalnog menija:

- File - Edit - View - Favorites - Tools - Help

Vertikalni meni se karakteriše time što je najčešće izveden kao podmeni horizontalnog menija ili podmeni drugog ili višeg reda, odnosno podmeni vertikalnog podmenija.

OPCIJE VERTIKALNOG MENIJA FILE

- Window – predstavlja drugu kopiju početne strane - Open – alternativa za otvaranje strane pomoću URL-a

(Uniform Resource Locator – tekst koji se koristi za identifikovanje i adresiranje stvari (item) na kompjuterskoj mreži)

- Edit – prebacuje Web stranicu u Microsoft Word - Save – čuvanje fajlova - Save As – čuvanje fajlova pod odreñenim nazivom. Može se

snimiti u tekst formatu ili HTML - Page Setup – omogućava sreñivanje karakteristika za

štampanje ( ne radi u unix-u) - Print – štampa sadržaj stranice - Send – slanje strane preko elektronske pošte - Import and export - Ubacivanje i izbacivanje Web fajlova - Properties - Prikazuje se veličina fajla i putanja na kojoj se on

nalazi - Work offline - opcija kojom se može raditi izvan mreže - Close – zatvara postojeći prozor Internet Explorera. U

Windows-u, kada se zatvori poslednji prozor, izlazi iz Internet Explorera.

Edit

- Cut – otklanja markirane delove strane i čuva kopiju u clipboard-u


384

- Copy – čuva kopiju markiranog teksta u clipboard-u - Paste – sadržaj clipboard-a stavlja na deo stranice Internet

explorer-a koji je označen - Select All – markira sadržaj postojećeg prozora - Find on this Page – pronalazi reči ili delove na postojećoj strani

Explorer-a View

- Toolbars - omogućuje uključenje ili isključenje programskih funkcija

- Explorer bar - sadrži explorerove opcije: Search, History - GoTo – omogućava vraćanje na prethodnu stranicu kao i onu

iza nje ako smo prethodno prvo koristili opciju Back. Takoñe omogućava opciju Home tj vraćanje na prvu stranu

- Stop – zaustavlja svaku operaciju koja se u tom trenutku odvija

- Refresh – daje svežu kopiju postojeće stranice ali ponovo ne učitava stranicu

- Text Size - podešavanje veličine texta - Encoding – predstavlja drugo rešenje za menjanje fontova

kada je opcija Fonts iz Edit menija nepristupačna - Fullscreen - maximalna veličina stranice - Search - pretraživanje-otkucati željenu adresu i odabiranje

ove opcije i na ekranu će se prikazati ta i adrese slične sadržine.

- History - omogućava ponovno posećivanje stranica koje ste posetili tj. pamti njihovu adresu

Favorites

U meniju Favorites se nalaze opcije koje obezbeñuju lakši rad na mreži. Svaka stavka u off line listi se može odrediti kao dostupna čime se pokreće "čarobnjak" koji Vam pomaže da odredite da li će Internet Explorera 5 da snima i linkovane strane, i koliko će pri tom ići u dubinu a onda zakazuje sinhronizaciju strane sa keširanim sadržajem.

Tools

- Mail and News u kom su dozvoljene opcije:


385

- Read Mail - Pročitaj poštu - New Masage - Nova poruka - Send Links - pošalji - Send Massage - Pošalji poruku - Windows Update - menja opcije Windows-a (dodavanje novih,

korekcija starih) Ikonice-komande u tools baru. Za manipulaciju Web stranama moguće je koristiti ikone sa standardne palete komandi ("toolbar buttons") Internet Explorera. U sledećoj tabeli su te komande prikazane:

Taster Ikone Funkcija

Back Povratak na prethodnu Web stranu

Forward Prelazak na narednu Web stranu

Stop Prekid preuzimanja Web strane

Refresh "Osvežavanje" trenutno prikazane Web strane

Home Prebacivanje na početnu stranu (Home Page)

Search Otvaranje prozora s opcijama za pretraživanje

Favourites Prikaz liste adresa Web strana koje su označene kao često posećivane

History Prikazuje listu posećenih Web lokacija, u zada-tom vremenskom periodu

Fullscreen Prikaz sužene palete osnovnih komandi i uklanjanje polja Address

Mail Otvaranje programa Outlook Expres, ili Internet News

Print Štampanje sadržaja Web strane

Edit Otvaranje predefinisanog editora za HTML kod

Tabela 14-67 Komande u Tools baru Internet Explorera


386

Komande sa tastature. Pored upotrebe ikona sa standardne palete komandi, moguće je, u cilju izvoñenja pojedinih aktivnosti, koristiti i kombinacije tipki s tastature. U sledećoj tabeli su prikazane kombinacije tipki s kraćim opisima njihovog značenja.

Akcija Kombinacija tastera

Prelazak na sledeću stranu Alt+→ Prelazak na prethodnu stranu Alt+← Prikaz menija s izabranim komandama Shift+F10 Prelazak na sledeći okvir u prozoru Web stranice Ctrl+Tab

Prelazak na prethodni okvir u prozoru Web stranice Shift+Ctrl+Tab

Povratak prema početku Web stranice ↑ Napredovanje prema kraju Web stranice ↓ Povratak prema početku Web stranice, "ekran po ekran" Page Up

Napredovanje prema kraju Web stranice, "ekran po ekran" Page Down

Prelazak na početak Web stranice Home Prelazak na kraj Web stranice End "Osvežavanje" sadržaja tekuće stranice F5 Prekid preuzimanja Web stranice Esc Prelazak na novu lokaciju Ctrl+O Otvaranje novog prozora Ctrl+N Memorisanje aktivne Web stranice Ctrl+S Štampa aktivne Web stranice ili aktivnog okvira Ctrl+P

Aktiviranje označene veze (linka) ENTER

Tabela 14-68 komande sa tastature

Primljeni dokument može, iz bilo kog razloga, da bude nepotpun ili nečitljiv. Osim toga, na korisnikovom računaru, a i na serveru, postoji takozvani mehanizam keširanja. Stranice koje je korisnik posetio čuvaju se na njegovom disku, a i na disku servera, neko vreme (u


387

zavisnosti od toga kako je to podešeno pri administriranju sistema), pa se prilikom svakog novog traženja već posećene stranice prvo proverava da li se ona nalazi u računaru korisnika, ili na serveru. Ako se nalazi na jednom od ta dva mesta, stranica se ne preuzima sa udaljenog računara nego iz keša. Ako se posećene stranice dugo čuvaju i/ili često menjaju ovim mehanizmom, korisnik ne dobija nove, izmenjene stranice nego one koje je već video. Klikom na alatku Reload, odnosno Refresh, program zahteva ponovno direktno kontaktiranje traženog računara i prenošenje traženog dokumenta sa njega.

Netscape Communicator u svom osnovnom paketu sadrži:

- browser Navigator - mail program Messenger - program za praćenje diskusionih grupa - Usenet-a Collabra - HTML editor Composer - Netcaster - program za on-line komunikaciju preko mreže Conference

Kao značajne novine mogu se istaći dostupnost opcija preo tastature, zatim Dynamic Font tehnologija (tehnologija pomoću koje se pri prikazu Web strane mogu koristiti i fontovi koji nisu instalirani na korisnikovom kompjuteru, ali su zaštićeni od korišćenja u drugim aplikacijama), Symantec-ov JIT kompajler (omogućava drastično brže izvršavanje Java apleta), MIME HTML (pruža mogućnost da se u poruke ugrade kompletne HTML strane, sa slikama, zvucima, animacijama, Java apletima ili JavaScript programima).

Slika 14-69 Browser Netscape Communicator


388

Opera browser. Uglavnom ovaj browser prikazuje stranice korektno, retko se dešava da ne prikaže stranicu kao i MSIE ili NC.Opera takoñe ima i dobru osnovu za Java Script.

Opera se preporučuje za grupe koje se bave diskusijama. Za pristup diskutativnoj grupi preko servera UserNet potrebno je otvoriti Toolbar sa opcijama koje imaju mogućnost olakšavanja rada u ovim grupama.

Čuvanje kompletnih stranica sa tekstom Microsoft je uneo kao novitet u svoj browser dok je Opera ovu opciju imala već od prve verzije. Ali kod novijih verzija ova opcija više ne postoji. Bez obzira gde se odabere mesto čuvanja stranica, slike će se sačuvati tamo gde je instaliran program, da bi se slike videle trebaju se ručno premestiti u direktorijum sa HTML stranicom.

Slika 14-70 Browser Opera

Opera je jedan mali program i zbog toga se preporučuje osobama sa skromnim hardware-om. Podržava i plug in-Netscape, i zbog toga klient može da doda nove mogućnosti. Browser-i na Linux-u. Postoji niz Web čitača za Linux-ovo X Windows okruženje : Amaya je Web čitač koji je organizacija W3C (World Wide Web Consortium) razvila za testiranje novih Web protokola i formata podataka. Amaya je kombinacija Web čitača i alatke za izradu Web dokumenata koja podržava CSS ( cascading style sheets – ulančani listovi stilova) i HTML (HyperText Markup language) zajedno sa novim grafičkim formatima, kao što je PNG. Amaya takoñe sadrži moćan editor za matematičke izraze.

Lynx Web čitač je de fakto standard za tekstualne Web čitače. Postoje verzije za sve varijante Unixa, za Windows i NT a radi se i na


389

verzijama za Macintosh. U svetu Linuxa on ima više mogućnosti upotrebe :

- Pretraživanje HTML dokumenata ili Weba na sistemu na

kome nema X Windowsa, npr. sa konzole servera ili znakovnog terminala priključenog na mrežu pod Linux-om

- Brzo pristupanje Web-u radi preuzimanja podataka bez dodatnog opterećivanja sistema koje je neizbežno kada se koristi Netscape ili sličan grafički čitač

- Pristupanje Webu sa nedovoljno snažne mašine

Xmosaic je nastao u laboratorijama američkog nacionalnog centra za primenu superračunara (Nacional Center for Supercomputer Applications), bila je prvi nagoveštaj da bi Web tehnologija mogla da bude nešto više od obične alternative tada sveprisutnom Gopheru, koji je početkom devedesetih godina bio glavni sistem za hipertekst. NetScape Communicator za Linux u koji je ugrañen Web čitač Navigtor, nesporno je najbolji čitač World Wide Weba i prvi je ponudio mnoge nove mogućnosti koje su danas postale standardne. Iako Microsoft možemo smatrati jednakim suparnikom Netscape-u na tržištu čitača, Netscape još uvek drži prvo mesto po nekim procenama, delimično zahvaljujući odluci da od početka 1998. godine Communicator i njegov izvorni kod besplatno distribuiraju i dozvoljavaju se njegove izmene. Za pristupanje World Wide Webu pomoću Communicator-a nije potrebna nikakva dodatna priprema. Najpre uspostavite vezu sa Internetom, a zatim izdate naredbu: $ netscape

Od tog trenutka nadalje Netscape radi veoma slično kao na računarima pod Windowsom ili na Macintosh računarima. Snimanje dokumenata na disk. Dokument tj. stranica prikazana na ekranu može se snimiti u datoteku na disku računara korisnika na isti način kao u programu Word. Pri tome treba imatu u vidu da se ovim snima samo tekstualni deo dokumenta. Slike u dokumentu nisu date u istom formatu kao tekst (html), već u nekom od formata za predstavljanje slika (najčešće jpg ili gif). Da bi se snimila slika s dokumenta prikazanog na ekranu treba prvo pokazivač miša dovesti na sliku i napraviti klik desnim dugmetom miša. Na taj način otvara se pomoćni meni.


390

Izborom komande Save Image As iz ovog pomoćnog menija dobija se prozor za dijalog. U ovom prozoru se, kao i kod svih prozora za snimanje dokumenata, odreñuje folder u kome će dokument biti snimljen i ime datoteke u koju će dokument biti snimljen. Snimanje programa se vrši preko linka sa opcijom Download na sajtu.

Slika 14-71 Opcija Save Image As

Komunikacija preko tastature u Netmeeting-u. Da bi se uspostavila komunikacija potrebno je posedovanje odgovarajućeg programa. Jedan od najpristupačnijh je Netmeeting.

Kada se konektujete na Internet i startujete Netmeeting, postupak za razmenu teksta preko tastature je sledeći:

- preduslov je da se unapred obavi dogovor sa entitetom sa kojim se uspostavlja komunikacija, da se oba entiteta uloguju i svako na svom računaru uradi iste korake

- u prozoru Directory sa istoimenom opcijom potrebno je izabrati direktorijum u kome se obavlja razgovor sa entitetom. Direktorijumi su:

o Uls. Microsoft. Com o Uls1. Microsoft. Com

- aktiviranjem željenog direktorijum na ekranu u prozoru

Directory će se pojaviti listing svih entiteta koji u datom trenutku vrše razmenu reči preko tastature. U tom listingu će sigurno naći i entitet sa kojim smo ugovorili komunikaciju preko računara.

- kada se listing pojavi, opcije pod kojima ćemo prepoznati ko je na vezi u direktorijumu u tom trenutku su:

o e-mail o first name o last name


391

o city/state o countru o comments

- aktiviranje opcije Call preko markirane neke prethodne

opcije - ikonica u gornjem desnom uglu simulira dizanje slušalice i

simulira okretanje broja osobe sa kojom želimo komunikaciju

- tada se na ekranu pojavljuje CHAT-program servis za komunikaciju preko tastature koji se sastoji iz dva prozora.

Komunikacija preko mikrofona u Netmeeting-u. Ukoliko posedujemo:

- zvučnu karticu - mikrofon - zvučnike ili

slušalice

Slika 14-72 Netmeeting Moguće je putem Interneta razmenjivati govor. Kartice Full Duplex omogućavaju slanje i slušanje govora istovremeno. Kada su svi ovi uslovi ispunjeni prilikom startovanja programa Netmeeting će omogućiti da se priča preko linije korišćenjem mikrofona.

Slika 14-73 Sajt Netmeeting

Konfigurisan Netmeeting program omogućava voñenje dijaloga pomoću glasa na principu Chat servisa.


392

Razgovor nalikuje telefonskom razgovoru ali je mnogo jeftiniji i povoljniji. Komunikacija se odvija tako da kada priča jedna osoba nju druga čuje preko zvučnika kompjutera i obrnuto. Može se kombinovati kucana reč i "živa " reč.

Gledanje slika preko kamere u Netmeeting-u. Razvojem modernih tehnologija došlo se i do mogućnosti prenosa žive slike, tzv. videofonije preko Interneta. U ovu svrhu razvijene su posebne kamere prilagoñene računarima, najčešće se montiraju na gornjem delu ekrana. Pomenute kamere se isporučuju u crno beloj ili kolor varijanti u kompletu sa interfejsom i softverom za korišćenje. Video konferencija se sprovodi kombinacijom programa Netmeeting i softvera koji se isporučuje uz kameru. Računari za pretraživanje WWW-a (Searching Engines). WWW je ogroman informacioni prostor sa, prema trenutnim procenama, više od pola milijarde Web strana i svakodnevnim enormnim povećanjem ovog broja. On je revolucionisao komunikacije i smatra se najvećom inovacijom u području izdavaštva. Ali on nije planiran, organizovan i regularno održavan. Njegova veličina je beskonačna, nema standardizovanog jezika i kontrolisanog rečnika. Promene u njemu su stalne i brze, položaji (Web site), URL adrese i alati za pretraživanje se menjaju bez upozorenja. Svako može da stavi na Web šta želi. Zbog toga snalaženje u ovom prostoru predstavlja teškoću i za iskusne korisnike. Najjednostavniji način pristupu informacijama je ako se zna URL adresa hipertekst dokumenta. Ova adresa se jednostavno zadaje u adresno polje programa za navigaciju. U današnje vreme svaka firma koja iole drži do sebe ima na svim svojim materijalima odštampanu i adresu svoje prezentacije. Dalji put je jednostavan. Slede se linkovi i/ili, eventualno, polja za postavljanje upita u okviru prezentacije. Meñutim, ovakav put je najsporiji ako se traži nešto specifično. Za pronalaženje konkretnih podataka koje zanimaju korisnika koriste se mašine za pretraživanje. Svaka od ovih mašina održava svoju baza podataka, a korisnik pretražuje tu bazu i dobija adrese na kojima se pominje podatak koji ga zanima. Uspeh pretraživanja zavisi od toga koliko se ključne reči koje je zadao korisnik podudaraju s rečima u dokumentima u bazi.


393

Programi ovih mašina, kompjuterizovani roboti zvani paukovi (spiders), tumaraju neprekidno po Web-u i pronalaze nove strane, ažuriraju postojeće i brišu zastarele. Vrše klasifikaciju pronañenih strana. Oni zahtevaju minimalne intervencije od strane korisnika.

Najbolje su velike mašine. Svaka od njih ima izmeñu 80 i 150 miliona strana. Najpoznatije mašine za pretraživanje su:

- Yahoo

(www.yahoo.com) - Alta Vista

(www.altavista.com)

Subjekt traženja otkuca se u okviru a zatim se pritisne na dugme Search. Klikom na neki od markiranih delova teksta u rezultatu otvaraju se novi dokumenti.

Slika 14-74 Sajt Yahoo.com

Pošto kao rezultat pretraživanja može da se dobije više stotina, hiljada pa i stotina hiljada dokumenata, pretraživanju treba pristupiti s odgovarajućom pažnjom. Pre početka pretraživanja treba razmisliti o tome koje specifične reči, izrazi, fraze ili imena treba da se pojavljuju u dokumentu koji tražimo (jedinstveni izrazi, imena organizacija, fraze ili nizovi reči). Koji su ekvivalentni izrazi ili sinonimi. Pokušajte da mislite kako je autor stranice razmišljao. Budite specifični.

Za pretraživanje treba uključiti nizove od više reči. Fraze se stavljaju pod dvostruke navodnike (''). Bolje je koristiti mala slova. Proveriti da li mašina za pretraživanje pravi razliku izmeñu velikih i malih slova (kao, na primer, Alta Vista). Treba koristiti Bulove (Boole) operatore: AND (i) zahteva sve reči i fraze, OR (ili) dozvoljava bilo koju reč ili frazu, AND NO (i ne) isključuje reč ili frazu. Varijacije standardnih Bulovih operatora su + koji zahteva i – koji isključuje reč ili frazu ispred koje se nalazi.


394

Nikada se ne treba osloniti na samo jednu mašinu. Najveće mašine indeksiraju manje od 40% Web-a. Približno 60% sadržaja u svakoj mašini za pretraživanje je jedinstveno. Pre upotrebe dobijenih podataka, treba proveriti:

- ko je napravio stranu, - da li je data e-mail adresa za kontakt, - da li znate ''izdavača'', - da li ima datum, i da li je datum dovoljno ''svež'', - da li autor ima predrasuda u tekstu, - da li ima linkova prema drugim stranama i gledištima, - da li objavljeni deo predstavlja nemodifikovanu verziju, - pod kojim uslovima autor dozvoljava dalje korišćenje svojih

podataka.

12. IRC (Internet Relay Chat). Pored servisa talk postoji i druga vrlo atraktivna mogućnost za razgovor preko računara u kome mogu učestovovati hiljade ljudi širom sveta istovremeno. Nalik na chat na BBS-ovima, IRC nudi mogućnost da se u bilo koje doba dana sretnemo sa novim ljudima bilo gde u svetu. IRC je organizovan na vrlo zanimljiv način.

U svetu postoji veliki broj servera koji meñusobno, direktno ili indirektno, razmenjuju poruke. Klijentski program koji pokrećemo na svom računaru komunicira sa najbližim serverom i preko njega sa celim svetom. Ceo sistem je organizovan po kanalima (channels) na koje se korisnici priključuju u zavisnosti od svojih interesovanja i tema za razgovor.

Slika 14-75 Program IRC


395

Osim za razgovor, IRC može da posluži za prenos podataka. IRC je svakako najjednostavniji za to. IRC je, sve u svemu svet za sebe i za one koji slobodnog vremena imaju na pretek.

13. Mail gateways. Namenjeni su pristupu javnim servisima elektronskom poštom. Ovim se omogućava pristup podacima i za one korisnike koji nemaju stalnu vezu sa Internetom, već samo povremenu razmenu elektronske pošte.

14. Java. Programeri firme Sun Microsystems su primetili da se HTTP protokolom, kojim Web prenosi tekstove i slike, mogu preneti i programi koje bi Web browser interpretirao. Tako je nastao sistem Java koji Web-u daje efikasno programersko okruženje nalik na C++, otvarajući tako vrata mnogih novih primena. Java je trenutno prisutna na Web-u i na Internetu, a mnogi misle da je to sistem koji ima mnogo veće potencijale od onih koji su u prvom trenutku viñeni. Korisnicima je očigledno da se Java-om postižu efektne animacije i trčeća slova u okviru prezentacija, što može da bude znatno efikasnije od standardnih slika koje Web nudi. Suština Jave je mnogo radikalnija. Inicijalno je to bio projekat kojim je trebalo da se automatizuju kućni aparati, tako što se programi prenose preko mreže na odredište i tamo izvršavaju.

Na Web-u se Java javlja u dva osnovna oblika:

- Prvi su mali, prevedeni programski moduli koji se zovu klase. Oni su potpuno portabilni, jer Web Browser-i umeju da ih interpretiraju nezavisno od operativnog sistema i računara.

- Druga, jednostavnija, varijanta su Java Script-ovi, programski moduli koji se distribuiraju u izvornom obliku kao deo HTML dokumenata i izvršavaju na Browser-u.

Sa View Source komandom u Internet Explorer-u možete videti kako jezik Java izgleda. Pomoću Jave može da se crta po ekranu, kontrolišu ekranske forme, ispisuju tekst i slike itd. Sve se to obavlja na lokalnom računaru, što je brže nego kad se radi preko mreže.

Java je pravi programski jezik, jedina razlika u odnosu na neke klasične je interpretacija: browser izvršava komande jezika višeg nivoa od mašinskog. Brzina rada je i pored toga prihvatljiva i nije značajno manja od brzine prevedenih programa.


396

14.2.4.3. Servisi za pretraživanje

Omogućavaju pronalaženje odgovarajućih dokumenata na javnim servisima. Bez njih bi krstarenje Internetom bilo znatno sporije i manje efikasno.

15. Archie. Iza Anonymous FTP-a prirodno sleduje servis za njegovo pretraživanje – Archie. Ime je dobio po analogiji sa engleskom rečju arhiva (archive) jer predstavlja svojevrsan katalog svega što se na Anonymous FTP serverima širom sveta može naći.

Zamislićemo ga kao jednu veliku bazu podataka koja se periodično usaglašava sa tekućim stanjem svih poznatih Anonymous FTP servera. Kada Archie-u zadate ime datoteke koju tražite, dobijate spisak svih lokacija u kojima se ta datoteka nalazi.

Slika 14-76 Sajt Archie.com

Kada nam neka datoteka zatreba, obraćamo se Archie serveru da bismo saznali gde sve ista datoteka može da se nañe, koje je veličine i kog datuma je postavljena.

Bitno je izabrati Anonymous FTP prema kome imamo najbržu vezu, pa odatle prenositi datoteke. Do Arhie-a se može doći na puno različitih načina. Ono što je gotovo uvek na raspolaganju ako ste povezani na Internet je interaktivno logovanje na odgovarajući server. Za to vam je potreban program telnet, korisničko ime je Archie a lozinke nema. Kada dobijete komandni promt Archie, treba zadati opcije i uslov pretraživanja, a kao rezultat se dobija spisak adresa servera gde je taj fajl pronañen.

16. Veronica je namenjena pretraživanju Gopher-a. Otkucamo deo naslova koji se pojavljuje u gopher menijima i dobijamo spisak gopher lokacija gde se isti pojavljuje, takoñe u obliku menija.

17. WAIS. (Wide-area Information Server). Servis WAIS je nastao da bi pomogao u pronalaženju dokumenata, na osnovu dela njegovog


397

sadržaja. Pretražuju se kompletni tekstovi (fulltext search) na osnovu zadatog uzorka: reč ili kombinacije reči. Kada se zada upit, WAIS proverava unapred pripremljenu bazu podataka, pronalazi dokumente koji se preklapaju sa zadatim upitom i ispisuje njihovu listu, zajedno sa svojom ocenom o nivou poklapanja. WAIS baze se prave na osnovu raznih izvora dokumenata (source). Na Internetu je uobičajeno da se na ovaj način pretražuju Web dokumenti, Gopher, Usenet News i slično, mada je isti sistem sasvim upotrebljiv i za neke specijalizovane namene. Cilj nastanka ovog servisa je bio da obezbedi komforan sistem za izbor informacija za svakog pojedinačnog korisnika, koji štedi vreme, živce i novac. Nesto poput ličnih dnevnih novina, u kojima pišu samo podaci koji nas lično interesuju. Ideja nije nova – trenutno se ulažu veliki napori sa se sistemi sličnih karakteristika razviju i primene.

WAIS je danas samo jedan od mnogih sistema za pretraživanje mreže. Poznati sistemi poput Lycos-a, AltaVista-e, Yahoo-a i sličnih imaju ogromne baze i veoma brze računare koji non-stop češljaju mrežu i rasporeñuju vesti. A opcija SEARCH je postala nezaobilazna za ozbiljnije pretraživanje i pregledanje Web-a.

Slika 14-77 Sajt servisa WAIS

18. Netfind. Ovaj servis služi za pronalaženje e-mail adrese korisnika na osnovu imena i prezimena. Pretraživanje se vrši komandom finger. Kad se izabere manje područje pretraživanja postoji šansa da se adresa zaista i pronañe.

14.2.4.4. Sigurnosni servisi

Neophodni su kada poželimo da pomoću Interneta prenosimo podatke koji imaju posebnu važnost. Saobraćaj na Internetu je u velikoj meri otvoren, pa se ne može garantovati tajnost podataka. Uz ove


398

posebne servise, neki od programa za pristup odgovarajućim javnim servisima, npr. Web-u imaju opciju za zaštitu komunikacije.

19. PGP (Pretty Good Privacy). PGP je vrlo dobar javno dostupni program za šifrovanje elektronske pošte i drugih dokumenata. Zasniva se na RSA algoritmu sa javnim i tajnim ključem. Upotreba je relativno jednostavna, a zaštita poruka veoma snažna.

Program PGP je raspoloživ za razne operativne sisteme i ima mnoštvo opcija. Oko njega se podigla velika prašina, zbog toga što je pomoću njega tehnologija za pouzdano šifrovanje postala široko dostupna i što je RSA algoritam zaštićen patentom. Rezultat svega je da se program sme koristiti, osim u zemljama gde postoje drugačiji lokalni propisi.

Slika 14-78 Sajt servisa PGP

20. Kerberos je sistemski servis koji obezbeñuje vezu sa jednom sigurnom mašinom, na kojoj se vrši provera identiteta servera i korisnika, kao i kriptovanje komunikacije. Da bi ste koristili Kerberos, on mora da bude instaliran na sve servere u mreži, a programi koji obezbeñuju ostale servise moraju da budu na odgovarajući način prilagoñeni.

21. SSH (Secure Shell). Dosta dobro rešenje za šifrovanje komunikacije je program SSH (Secure Shell), koji koristi RSA algoritam za proveru identiteta (korisnicko ime i lozinka), a u toku rada šifruje komunikaciju bržim IDEA algoritmom ili nekim iz skupa od pet raspoloživih.


399

SSH je nastao po ugledu na rlogin, rcp i rsh koji objavljuju isti posao: interaktivni rad na udaljenom računaru, prenos datoteka preko mreže i izvršavanje komandi na udaljenom, računaru. Da bismo koristili SSH, on mora biti instaliran na računaru od strane administratota sistema. SSH, tamo gde postoji, obavezno treba koristiti umesto naredbe telnet.

Slika 14-79 Sajt servisa SSH

14.2.4.5. Sistemski servisi

Namenjeni su uglavnom administratorima servera i mreža, a ponekad mogu da budu od značaja i za korisnike, pre svega kako bi proverili da li je neki računar trenutno priključen na mrežu ili postoje problemi na vezama.

22. Ping. Servis Ping sluzi za proveru postojanja i kvaliteta tj. brzine veze meñu računarima u mreži.

Slika 14-80 Sajt servisa Ping


400

23. Nsf obezbeñuje deljenje mrežnih diskova. Veći broj računara može da pristupi istim delovima diska na serveru.

Slika 14-81 Program Nsf

24. Traceroute poput ping-a, proverava vezu i uz to ispisuje putanju kojom paketi putuju od servera do servera. Koristi se kada postoji sumlja da paketi "lutaju" ili se gube zbog lošeg rutiranja.

25. Netstate prikazuje trenutno aktivne mrežne veze na serveru.

Slika 14-81 Sajt servisa Netstate

26. X-windows je distribuirani prozorski sistem. Program startovan na nekom računaru može svoje rezultate ispisivati na nekom drugom računaru u mreži.


401

1155 KORIŠĆENJE WIRELESS–WiFi-WLAN BEŽIČNOG PRISTUPA INTERNETU

Bežični (wireless) Internet je sistem povezivanja računara ili računarske mreže sa Internetom bez potrebe za telefonskom linijom ili iznajmljenim vodom. Komunikacija se obavlja bežično, radio talasima. Ureñaji rade po meñunarodnom standardu IEEE 802.11b i koriste frekvenciju od 2.4GHz, koja je u celom svetu namenjena za civilne potrebe, odnosno za njenu upotrebu nije potrebna nikakva dozvola.

15.1. PREDNOSTI WIRELESS TEHNOLOGIJE

Bežični LAN danas postaje sve popularniji u krugu poslovnih ljudi. Kroz godine bežični (wireless) LAN je prošao standardizacije, poboljšanja u brzini i postao pristupačan ekonomskom cenom. Bez obzira koji se standard koristi, za bežični LAN nije potrebna iznajmljena linija (npr. ako na lokaciji nematehničkih mogućnosti za dobijanje iznajmljene linije, ova tehnologija je idealna da se taj problem reši). Bez ikakvih prekida u radu korisnik se individualno spaja na mrežu, bez kablova i utičnica. Korisnik može biti za svojim stolom, ili se seli po kancelarijama, skladištima, napolju ili unutra, uvek je spojen na mrežu. Preseljenje opreme, ako jednog dana firma promeni adresu, ureñaj se može premestiti na novu lokaciju i na njoj dobiti Internet za jedan dan. Novi mrežni korisnici se mogu dodati bilo kada, bez žica. Bežični LAN može biti korišćen kao privremena mreža na mestima gde je standardno umrežavanje teško ili nemoguće. Velika brzina pristupa do 2Mb/s. Domet do 40Km uz upotrebu odgovarajućih antena. Za pristup bežičnih korisnika bazi podataka na serveru ili štampaču u preduzeću, sve što je potrebno je Access Point – pristupna tačka. Taj ureñaj omogućuje integraciju bežičnih korisnika sa postojećim žičanim Ethernet mrežama. Znači prednosti su: mobilnost, fleksibilnost, lako spajanje na klasičnu mrežu, lako proširenje.


402

15.2. SIGURNOST BEŽIČNE (WIRELESS) TEHNOLOGIJE

Pitanje sigurnosti je jedno od najčešće postavljenih kada su u pitanju bežične mreže. Možda će to mnoge iznenaditi, ali brojni analitičari i eksperti za sigurnost mreža smatraju bežične mreže sigurnijim od klasičnih mreža. Za to postoje jaki argumenti. Kada je u pitanju sigurnost, glavne razlike izmeñu LAN (Local Area Network – lokalna računarska mreža) i WLAN (Wireless Area Network – bežična lokalna računarska mreža) mreža potiču od različitog fizičkog nivoa. Bežični ureñaji imaju ugrañene opcije za kriptovanje (šifrovanje). Standard IEEE 802.11b, standardno predviña sigurnosnu tehniku poznatu kao Wired Equivalent Privacy (WEP) koja se bazira na korišćenju ključa i algoritma RC4 za ekkripciju (dešifriranje). Korisnici koji ne znaju ključ ne mogu pristupiti WLAN-u. Enkripcija se neuporedivo lakše implementira kod WLAN-a, što je rezultovalo dosta nezavisnih proizvoñača za WLAN Security software (zaštitni softver). Da bi neko pristupio WLAN mreži mora imati informacije o radio opsegu, korišćenom kanalu i podkanalu, sigurnosnom ključu i šiframa za autentifikaciju i autorizaciju korisnika. To je mnogo više podataka nego kod klasičnih žičanih mreža i čini WLAN mreže veoma sigurnim.

15.3. WLAN TEHNOLOGIJA

Bežični ureñaj za svoj rad koristi neki frekventni opseg čijom širinom nazivamo broj frekvencija koje su nam na raspolaganju u tom opsegu.

Standardom 802.11b predviñena su tri načina realizacije prenosa signala (fizički sloj OSI modela) u proširenom spektru:

- Prvi je IR (Infra Red) i bazira se na prenosu u infra crvenom

opsegu. Na tržištu praktično ne postoje WLAN ureñaji koji koriste IR.

- Drugi način se zasniva na prenosu podataka u proširenom spektru upotrebom tehnike frekvencijskih skokova, tzv. FHSS (Frequency Hopping Spread Spectrum). Predajnik u toj varijanti emituje signal na uskim kanalima oko centralne frekvencije "skačući" sa kanala na kanal po prethodno utvrñenoj, pseudoslučajnoj sekvenci. U poslednje vreme je sve manje zastupljen na tržištu.


403

- Treći, za nas najinteresantniji, jeste metod prenosa kod koga se spektralno širenje signala obavlja upotrebom direktne sekvence DSSS (Direct Sequence Spread Spectrum).

Slika 15-1 Metod prenosa DSSS

Ista tehnologija se koristi kod GPS satelitskog sistema za navigaciju. Signal se XOR funkcijom kombinuje sa pseudoslučajnom numeričkom sekvencom koju, prema 802.11b standardu, čini 11-bitni Barkerov kod. U literaturi se obično kod opisa ovog koda umesto bita koristi termin chip kako bi se pokazalo da, sam za sebe, Barkerov kod ne nosi nikakvu binarnu informaciju. Rezultat je 11 Mchips digitalni protok sekvence koji se sada moduliše korišćenjem digitalne fazne modulacije. Ako se koristi diferencijalna binarna modulacija DBPSK (Differential Binary Phase Shift Keying), brzina prenosa je 1 Mbps dok se 2 Mbps postiže korišćenjem diferencijalne kvarternarne modulacije DQPSK (Differential Quarternary Phase Shift Keying).

15.4. WLAN ARHITEKTURA

Arhitektura 802.11b mreža najbolje se može opisati kao serija povezanih ćelija. Ćeliju čini jedan ili više bežičnih klijenata koji komuniciraju sa AP-om (Access Point – pristupna tačka) i naziva se BSS (Base Service Set). Ta komunikacija se odvija unutar područja koje je odreñeno dometom AP-a i naziva se osnovna servisna zona BSA. Kada se klijent nalazi unutar osnovne servisne zone, on može da komunicira sa drugim članovima BSS-a. BSS se pojavljuje u dva oblika:

- Ad-hoc mreža (nezavisni WLAN, Independent WLAN) i - Infrastrukturni WLAN (Infrastructure).


404

Ad-hoc mreža sastoji se isključivo od bežičnih klijenata koji su konfigurisani kao ravnopravni i komuniciraju svaki sa svakim (peer-to-peer). Prema 802.11b standardu oni čine IBSS (Independent Basic Service Set).

Slika 15-2 Ad-hoc mreža

Bežični klijenti mogu biti prenosivi ili fiksni računari kao i drugi prenosivi ureñaji sa odgovarajućim hardverom (bežične mrežne kartice i sl.) IBSS sa dva klijenta predstavlja ujedno i najmanju 802.11b mrežu. U praksi, IBSS je obično sastavljen od manjeg broja klijenata koji su povezani zbog nekog specifičnog zahteva i na kraći vremenski period. Otuda i potiče naziv ad hoc mreža.

Slika 15-3 IBSS sa dva klijenta

Infrastrukturni WLAN se javlja kada je BSS posredstvom AP-a povezan na ožičeni deo mreže. Klijenti su posredstvom AP-a povezani na ožičeni deo mreže koji se u 802.11b standardu naziva distribucioni sistem (DS). Access Point se ponaša kao bazna stanica u sistemu mobilne telefonije i obavlja funkciju bežičnog haba ili mosta prema ožičenom delu mreže.

Slika 15-4 Infrastrukturni WLAN


405

Da bi bio u stanju da koristi mrežne usluge, svaki klijent mora biti pridružen AP-u (Access Point-u). Važna karakteristika ove mreže je to da se kompletna komunikacija odvija preko AP-a. Infrastrukturni WLAN ipak ima mnogo prednosti u odnosu na ad hoc mreže. Na prvom mestu je mogućnost realizacije mnogo kompleksnijih mreža – klijenti mogu da budu na znatno većem meñusobnom rastojanju i izmeñu njih nije neophodna optička vidljivost.

Slika 15-5 Access Point Korišćenjem dodatnog AP-a u repetitorskom modu to rastojanje se može značajno povećati. AP nam stavlja na raspolaganje veći broj mehanizama za zaštitu i upravljanje mrežom kojih kod ad hoc mreža nema.

15.5. UREðAJI ZA BEŽIČNO UMREŽAVANJE

Bežične LAN mreže poseduju sve osobine tradicionalnih ožičenih lokalnih računarskih mreža, ali bez potrebe da se obezbedi žična veza za svakog učesnika u mreži. Da bi se realizovala jedna takva mreža potrebni su ureñaji koji omogućavaju prenos podataka radio talasima. Na tržištu se nudi veliki broj različitih ureñaja za bežično umrežavanje:

- bežične kartice, - ruteri, - print serveri, - kamere, - bar kod skeneri, i dr.

Svaka WLAN mreža realizovana je upotrebom dva osnovna tipa ureñaja koje nazivamo gradivnim elementima bežične računarske mreže. To su:


406

- AP (Access Point) tj. pristupne tačke - Klijenti tj. bežične stanice

Slika 15-6 Ureñaji za bežično umrežavanje

Ova izuzetno fleksibilna tehnologija omogućava povezivanje dislociranih (udaljenh) jedinica preduzeća brzinama koje omogućavaju izgradnju i razvoj modernih informacionih sistema.

Ovi ureñaji su zasnovani na korišćenju Orinoco bežične tehnologije koju je razvio najveći svetski proizvoñač telekomunikacione opreme - Lucent Technologies (sada u vlasništvu firme Proxim), a pravo na korišćenje kupili su i Agere, Avaya i HP, te se ovi ureñaji mogu naći i sa njihovom nalepnicom, omogućavaju najbolje performanse bežične mreže.

Druga važna komponenta svakog kompjuterskog sistema je softver. TurboCell vrhunski softver izvlači maksimum performansi iz Orinoco ureñaja i pruža maksimalnu bezbednost bežičnoj mreži.

KarlNet je kompanija koja kao OEM projektant stoji iza najvećeg broja Wireless outdoor rešenja koja se mogu naći na tržištu. Njihov TurboCell protokol za outdoor wireless bazne stanice je trenutno najkvalitetnije i najzastupljenije rešenje na tržištu outdoor wireless rešenja. Neke od kompanija koje koriste njihova rešenja u svojim proizvodima su Lucent, Avaya, Dell, Compaq, Motorola, Speedcom, Buffallo, Gateway, C-Spec, Pinnacle Communications, i mnogi drugi...


407

Bazna stanica je ureñaj koji je centar svake bežične mreže. Najčešće se povezuje na "omni" antenu, odnosno antenu koja emituje signal u radijusu od 360 stepeni. Vrlo kvalitetan softver omogućava autorizaciju svakog korisnika, 128 bitnu enkripciju saobraćaja, automatsku regulaciju brzine veza, rutiranje saobraćaja i sve ostalo neophodno za stabilno i kvalitetno funkcionisanje mreže.

Slika 15-7 Bazna stanica

AP (Access Point). Pristupno mesto je ureñaj čijim posredstvom bežični klijenti pristupaju mreži. Pristupna tačka je ureñaj koji meñusobno povezuje bežične i žičane korisnike mreže. Pojednostavljeno – zamislićemo ga kao jedan mrežni HUB.

Access Point može da komunicira sa bežičnim klijentima, sa ožičenom mrežom ili sa drugim AP-om. Na sebi ima integrisan najmanje jedan LAN port, po pravilu Ethernet priključak za povezivanje na ožičenu mrežu i najmanje jedan WLAN port, konektor za antenu za komunikaciju sa drugim bežičnim ureñajima. Multifunkcionalnost koju poseduje daje mu mogućnost da igra različite uloge u računarskim mrežama. Zavisno od toga kako se konfiguriše menja se i njegova namena.

Slika 15-8 Access Point


408

Orinoco® AP (Access Point) je nešto naprednija i skuplja varijanta povezivanja na bežičnu mrežu. On poseduje ethernet port koji mu omogućava priključivanje direktno na HUB lokalne LAN mreže. Specijalni software omogućava svim računarima pristup bežičnoj mreži bez potrebe da jedan računar bude posvećen tome kao što je slučaj sa PCMCIA klijent-om. Još jedna prednost ovog rešenja je da je pristup bežičnoj mreži moguć sa svakog operativnog sistema pa i sa Macintosh računara.

Slika 15-9 Orinoco AP Na raspolaganju su sledeći načini konfigurisanja:

- Običan AP (root mod) - Repetitor - Most (bridge) izmeñu dva ili više LAN-ova, za povezivanje dve

fizički razdvojene mreže - AP klijent (opciono Access Point može se koristiti i kao bežična

mrezna kartica za umrežavanje pojedinačnog računara – klijent)

Običan AP mod koristi se kada je AP povezan na kičmu ožičene mreže preko Ethernet porta. Bežični klijenti koriste AP da bi pristupili ožičenoj mreži ali i meñusobnu komunikaciju obavljaju preko AP-a. Vrlo često postoji potreba da se poveća domet AP-a ili da se obezbedi povezivanje klijenata sa kojima ne posoji optička vidljivost. To se rešava korišćenjem dodatnog AP-a koji se konfiguriše tako da radi kao repetitor. On se, kao neka vrsta klijenta povezuje na centralni AP i pri tome omogućava da se drugi klijenti, koji zbog konfiguracije terena ne “vide” centralni AP, preko njega povežu na mrežu. Mada je u nekim situacijama to jedini spas, upotrebu repetitora treba izbegavati – postoje problemi preklapanja, a propusna moć posredne veze je dosta niska. Na klijentskoj strani se to registruje kao spor pristup mreži i povremeni zastoji. Mali broj AP ureñaja na tržištu podržava rad u repetitorskom modu.

U Bridge (most) modu AP se koristi za meñusobno povezivanje udaljenih LAN-ova. Ovako podešen AP može da komunicira samo sa AP-om koji je konfigurisan na isti način i pridruživanje bežičnih klijenata nije moguće. Postoje dve pod varijante podešavanja zavisno


409

od konfiguracije mreže. Treba napomenuti da nije neophodno da centralni AP bude povezan na LAN mrežu. To može da bude nezavisan AP koji se nalazi na lokaciji izabranoj tako da ga svi drugi AP-ovi vide. Na taj način može da se reši povezivanje LAN-ova izmeñu kojih ne postoji direktna optička vidljivost. Ureñaj podešen kao AP klijent ponaša se kao "običan" klijent pomoću koga se računar povezuje na AP u root modu. Veza ka računaru je Ethernet kabl čija dužina može da bude 100m, a sa računarom se povezuje posredstvom Ethernet kartice. Ovaj način povezivanja klijenata ima smisla samo kada je neophodno korišćenje antene koja se montira negde napolju (krov, terasa). Najznačjnija prednost ovakvog rešenja je što skraćuje rastojanje izmeñu antene. Bežična mrežna kartica je u principu klasična mrežna kartica jedino što kao medij koristi vazduh, a ne kabl. U računaru se takva kartica posle inicijalnog podešavanja i bez dodatnog softvera ponaša kao klasična mrežna kartica.

Orinoco® PCMCIA klijent je najjeftinije rešenje na tržištu za povezivanje korisnika na bežičnu mrežu. Instalira se unutar računara pomoću PCI ili ISA adaptera za samo par minuta. U slučaju da je računar koji se priključuje na bežičnu mrežu deo postojeće LAN mreže, da bi ostali računari mogli da koriste bežičnu konekciju potrebno je da računar na koji se instalira PCMCIA klijent ima instaliran i podešen softver za rutiranje. Ova kartica je idealno rešenje i za notebook računare.

Slika 15-10 Orinoco PCMCIA kartica

Antene. Antene konvertuju visoko frekventni signal predajnika u radio-talase i emituju ih u odreñeni prostor, da bi se na prijemnoj strani dešavao obrnut proces. Većina WLAN ureñaja dolazi sa ugrañenim antenama koje su obično sasvim dovoljne ako je reč o nekoj in door instalaciji. Najčešći domet ureñaja u zatvorenom je od 50 do 70 m, a na otvorenom od 200 do 300 m.

Kod svake radio-veze se teži da se sa što manjom snagom emitovanj ostvari što jači signal na prijemnoj strani. Za postizanje ovog cilja koriste se različite vrste antenna sa različitim karakteristikama zračenja. Pokazalo se da sve antene imaju osobinu da u odreñenim pravcima zrače intenzivnije nego u drugim. Zavisno od vrste antene


410

zračenje se može više ili manje usmeriti. Imajući na umu ovu karakteristiku, antene se mogu podeliti u tri osnovne kategorije:

- omni direkcione antene, - poluusmerene antene i - usmerene antene.

Izbor antene ima veliki uticaj na rang i upotrebljivost kompletnog sistema. Ironično govoreći, dizajn gotovo svake spoljašnje 802.11b kartice postavlja antenu u najgori mogući položaj: bočno i vrlo blizu računaru. U tom položaju dijagram zračenja je često iznad i ispod samog računara. To dovodi do preklapanja signala sa signalima računara. Na sreću proizvoñači računara, naročito laptopova, su odgovorili na nabolji mogući način – ugradili su antene u same okvire ekrana i kućišta. Primetiće se vrlo velike razlike u snazi signala ako se postavi mala omnidirekciona spoljašnja antena na klijentsku karticu i orijentišete je na odgovarajući način. Koji je način odgovarajući, to zavisi od okruženja. Antena se treba tako podesiti da signal bude najjači. Može se postaviti iznad monitora, pored kućišta ili čak na kolenima, ako taj položaj daje zadovoljavajući signal. Nemora se bežati od ustručavanja da se antena "prošeta" po raspoloživom prostoru nebi li se dobio najbolji signal.

Pre nego što se počne sa postavljanjem antene u mrežu potrebno je pogledati da li kartica može da zakači spoljašnju antenu. Naime, mnoge jeftine kartice ne poseduju konektore za povezivanje. Zato je potrebno pogledati parove konektora koje kabl mora da sadrži. Tih kombinacija ima mnogo. Potrebno je kupiti najkraći mogući kabl, jer postoji gubitak signala kroz kabl. Firme CISCO, Senao, Zcom koriste MMCX konektore. PCMCIA kartice su vrlo tanke pa su i konektori mali i lomljivi.

Kada se zakači antena na karticu potrebno je pronaći način da se na drugom kraju vidi pristupna tačka (Access Point). tada se kaže da postoji linija na lokaciji ili Line of Sign (LOS). LOS za male razdaljine nije kritična stavka, ali je za velike daljine izuzetno kritična, naročito kod linkova point-to-point. Idealna putanja za dve antene je izmeñu vrhova visokih zgrada sa dolinom izmeñu, što se u praksi retko nalazi, ali treba naći najbolju moguću. Za spoljašnju upotrebu, drveće je najveći ometač signala


411

(slede matal, beton i dr.). Zimi može sve biti u najboljem redu. Meñutim, u proleće se mogu javiti smetnje – olistale krošnje dtveće dovode do gubitka signala. Karakteristike signala. Teoretski gledano, izotropske ili idealne antene bi imale polje zračenja koje odgovara lopti. Kod omnidirekcionih antena to bi ličilo na torus. Ali u praksi nije tako.

Slično tome, dijagram zračenja usmerenih antena je poput ragbi lopte. Antene ne daju jači signal (tome služe pojačivači). One fokusiraju raspoloživi signal u odreñenom pravcu. Fokusiranje kod antena daje jači signal na manjoj površini. Sve antene su mahom direkcione, a mera ove usmerenosti se naziva dobitkom. Što je veći dobitak bolji je opseg (u pravcu u kome antena najbolje zrači) Omni direkcione antene. Obično se kaže da ove antene zrače u svim pravcima podjednako, što nije tačno. Ako se posmatra horizontalna ravan, antenezaista podjednako zrače na sve strane (360 stepeni) ali je u vertikalnoj ravni ugao pod kojim zrače ove antene znatno manji od 180 stepeni.

To je dobro za pokrivanje velikih površina, kada se nezna iz kojih pravaca dolaze klijenti. Loša strana ovih antena je što skupljau šum sa svih strana, tako da nisu efikasne kao usmerene antene. Omnidirekcione antene se primenjuju tamo gde je potrebno iz jedne centralne tačke pokriti što veći prostor.

Slika 15-11a Omni

antena

Ove antene liče na tanka koplja (od desetak santimetara do par metara). Omni antene se se montiraju vertikalno uperene prema nebu.

Slika 15-11b Omni

antena Poluusmerene antene. Kod ovih antenna je zračenje u jednom pravcu neupotrebivo jače od zračenja u svim ostalim pravcima.


412

Postoji veliki broj konstrukcionih rešenja za ove antene. Na tržištu se obično nude:

- patch - panel - sektorske - yagi antene

Najčešće se koriste za LAN-to-LAN veze na kraćim rastojanjima. Pošto je ugao pod kojim zrače prilično veliki (kod nekih antena preko 120 stepeni), mogu da se koriste umesto omni-antena. Ako se pomoću antenskoh splitera kombinuje nekoliko antena dobija se antenski sistem koji mnogo kvalitetnije pokriva odreñeni prostor nego bilo koja omnidirekciona antenna. Sektorske antene. Ako se nacrta omni antena sa ogledalima sa strane, dobiće se dijagrami zračenja sektorske antene. Sektori zrače najbolje u jednom pravcu, pod uglom manjim od 180 stepeni. One su zgodne za point-to-multipoint aplikacije, gde više klijenata pristupa bežičnoj mreži iz istog pravca.

Sektorske antene se pojavljuju u obliku konstruktivnih rešenja, od ravnih omni (dugačke, tanke ili pravougaone) do malih, četvrtastih kvadrata ili krugova. Neke su samo prečnika od 20-ak centimetara. Neke se montiraju na krovovima da bi pokrile prostor sala za razgovor, učionica ili štandova na sajmovima. Jagi (Yagi) antene liče na stare TV antene. To je ravno parče metala sa poprečnim cevčicama. Tipična širina snopa varira od 15 do 60 stepeni, zavisno od tipa antene. kao i kod omni antena, dodavanje više elemenata, znači više dobitka, dužu antenu i više cene.

- Težina 3.5 Kg - Dimenzije 1000 x 89

mm - Polarizacija

horizontalno 15°, vetrikalno 15°

- Impedansa 50Ω (Oma)

- Signal 18 dBi - Frekvencija 2.4GHz

Slika 15-12 Jagi antena


413

- Konekcija na D-link DWL-900AP+, ili DI-614+, ili DI-714P+, ili DWL-900AP

Neke jagi antene liče na božićne jelke; druge se montiraju u dugačke cevi. One obezbeñuju veća pojačanja od sektorskih antena.

Slika 15-13 Dijagram zračenja jagi antene.

Veoma usmerene antene. Prostorni uga pod kojim zreče ove antene je veoma mali tako da ono što one emituju čini veoma uzak snop. Obično je reč o uglovima od 7 stepeni u vertikalnoj i 8 u horizontalnoj ravni.

Na neki način tanjir je suprotan od omni antene. Tanjiri fokusiraju vrlo tanak snop. Tanjiri imaju najveći dobitak i najveću usmerenost od svih antena. Oni su idealni za linkove tipa point-to-point. Mogu da prenose signal na daljinu veću od 30 Km. U pogledu dobitka, tanjiri su najjeftiniji tipovi antena. Mnogi korisnici satelitskih TV linkova koriste ovu opremu za pojačanje signala na 2.4 GHz. U pogledu pojačanja nema bitnih razlika izmeñu rešetkastih i čvrstih tanjira. Tanjiri mogu da budu puni ili rešetkasti. Konstukcija ovih antenna podrazumeva metalni reflektor koji može da bude realizovan kao:

- puni tanjir ili - rešetkasti tanjir tj. reflector – grid (reflektor mreža) antena.


414

Antene sa punim tanjirskim reflektorom obično imaju veće pojačanje. Čvrsti tanjiri primaju mnogo veće opterećenje usled snage vetra od rešetkastih tanjira.

Slika 15-14 Antene sa punim tanjirom

Dok prednost rešetkastih tanjir reflektora leži u većoj otpornosti na vetar (vetar lakše prolazi kroz nju). Koriste se za point-to-point vezena najvećim rastojanjima. Instalacija usmerenih antena je komplikovana pošto je obično reč o velikim rastojanjima. Za usmeravanje antena mora da se koristi specijalna oprema.

Za potrebe korišćenja sistema za

bežični Internet, najčešće se koriste "15 dbi grid" antene (na slici). One su male, a dovoljno snažne da omoguće dobar prijem signala na razdaljini od par kilometara.

Slika 15-15 Rešetkasti tanjir

Za veća rastojanja koriste se veće 24 dbi antene. One se koriste i za "point-to-point" linkove kada je moguće povezati tačke i na razdaljini od 30 do 50 kilometara.

15.6. OSTALA OPREMA ZA WLAN MREŽE

Kada konačno doñe do realizacije WLAN mreže i kada treba da se meñusobno povežu svi WLAN ureñaji, pokazuje se da su neophodni razni:

- kablovi, - konektori, - antenski spliteri i slično.


415

Sve te komponente moraju biti izabrane tako da slabljenje signala bude minimalno i što je najvažnije da svi spojevi budu korektno izvedeni i pouzdani. Antenski kablovi. WLAN mreže rade na veoma visokim učestanostima (2,4 GHz ili 5 GHz) a karakteristike kablova nisu iste na svim učestanostima. Najviše nas tangira slabljenje signala koje unosi antenski kabl. Kablovi koji se sasvim uspešno koriste na učestanostima do 10 MHz obično su potpuno neupotrebljivi na 2 GHz. Poslednja, ali svakako ne najmanja važna stavka - kabl. Iako je reč o kvalitetnom kablu sa niskim gubicima, pošto je reč o visokim frekvencijama (2.4GHz) pravilo "što kraće, to bolje" je u ovom slučaju zakon. U praksi do 15m kabla je maksimum jer je i tada veći deo signala "pojeden", a sve preko toga anulira efekat antene i praktično onemogućava konekciju.

Slika 15-16 Antenski kablovi

Konektori za antenske kablove. Za konektore koji se koriste u WLAN mrežama važe slična pravila kao i za kablove. Postoji veoma veliki broj vrsta ali se najčešće koriste SMA, N i TNC.

Slika 15-17 Konektori za antenske

kablove

Antenski spliteri. Spliteri se uglavnom koriste kada imamo poterebu da na jedan AP povežemo više antena. Obićno su to usmerene antene (sektor) koje na ovaj način čine antenski sistem koji optimalno pokriva odeñeni teren. Druga važna primena splitera je u konfiguraciji sa AP-om u repetitorskom modu. To je obično situacija kada treba povezati dve lokacije izmeñu kojih ne postoji optička vidljivost.


416

15.7. BEZBEDNOST BEŽIČNIH MREŽA

Jedan od glavnih nedostataka WLAN mreža je njihova naglašena ranjivost kada je reč o napadima spolja. Može se reći da bežićne računarske mreže u samoj svojoj osnovi nose problrm bezbednosti. Za razliku od tradicionalnih ožičenih mreža koje je moguće fizički obezbediti, kod bežićnih mreža je to neizvodljivo. Radio-talasi se šire na sve strane pa je čak i kada je reč o indoor instalaciji ograničenoj na jednu poslovnu zgradu veoma teško obezbediti da se ti talasi ne prostiru i van zgrade. Kada je reč o nekoj outdoor (LAN-to-LAN) instalaciji problem je još izraženiji. Bilo ko sa notebook računarom i usmerenom antenom može sa dovoljno velikog rastojanja ne samo da prima ono što emitujemi, nego ima mogućnost da prodire u našu mrežu.

Prvi vid zaštite predstavlja korišćenje SSID-a (Service Set Identifier) stringa dužine 2-32 karaktera koji predstavlja zajedničko mrežno ime ureñaja u bežičnomj segmentu mreže. Korišćenjem SSID-a omogućava se pristup bilo kog klijenta koji nema isti SSID. Drugi vid zaštite predstavlja filtriranje MAC adresa. Ovaj vid zaštite zasniva se na čnjenici da svaki ureñaj u Ethernet mreži ima jedinstvenu MAC adresu. U AP-u se napravi lisa MAC adresa kojim je dozvoljen pristup tako dea sve druge, pri pokušaju konektovanja, bivaju odbijene. Na prvi pogled to izgleda kao veoma dobra zaštita, ali je problem u tome što se MAC adrese na klijentima veoma lako menjaju.

Treći i najozbiljniji vid zaštite predstavlja korišćenje WEP (Wired Equipment Privacy) protokola. Protokol je napravljen tako da obezbedi bezbednost bežičnih mreža koja bi bila, u najmanju ruku, jednaka onoj kod žičanih mreža.

Documents

Hipermedijalna Telekomunikaciona Infrastruktura Interneta 106