Građansko pravo - Seminarski Maturski Diplomski Radovi

Građansko pravo - Seminarski Maturski Diplomski Radovi

Испитна питања

1. Предмет и метод грађанског права 1. Школа глосатора и школа постглосатора 2. Француски грађански законик 3. Аустријски грађански законик 4. Србијански грађански законик 1. Општи имовински законик за Црну Гору 2. Појам и врсте извора права 1. Временско, просторно и персонално важење грађанскоправних норми 2. Обичаји и узансе као извор права 1. Појам и врсте тумачења правних норми 2. Аналогија 1. Правна и пословна способност физичких лица 2. Проглашење несталог лица за умрло 3. Коморијенти 4. Лишавање пословне способности 5. Парнична способност 6. Деликтна способност 1. Држављанство, пребивалиште и боравиште 2. Правно лице 3. Удружења и установе 4. Деликтна способност правних лица 5. Индивидуализација правних лица 6. Појам грађанскоправног односа 1. Појам и садржина субјективног права 2. Апсолутна и релативна права 3. Лична права 4. Права ауторства 5. Преклузивни рокови 6. Застарелост (уопште) 1. Временски рок за наступање застарелости 2. Застарелост самог права 3. Једногодишњи рок застарелости

1 / 100


4. Застој застаревања 5. Прекид застаревања 6. Заштита права 7. Правни промет и врсте правног промета 8. Престанак и промена права 9. Појам и елементи правног посла 10. Правне радње 11. Изјава воље 12. Тумачење изјаве воље 13. Предмет правног посла 14. Кауза правног посла 15. Једнострани, двострани и вишестрани правни послови 16. Теретни и доброчини правни послови 17. Кауза и апстрактни правни послови 18. Формални и неформални правни послови 19. Правни послови међу живима и за случај смрти 20. Непостојећи правни послови 21. Ништави правни послови (и последице) 22. Рушљиви правни послови (и последице) 23. Конвалидација и конверзија 24. Побијање правних псолова 25. Услов 26. Налог и рок 27. Појам заступништва 28. Уговорно, законско и судско заступништво 29. Грађанскоправни деликти (вануговорна одговорност) 30. Објективна одговорност и одговорност за опасне ствари и делатности 31. Накнада штете (материјална и нематеријална штета)

2 / 100


1. Предмет и метод Грађанског права

Једна од дефиниција Грађанског права – скуп норми које регулишу робноновчанеодносе и у динамици и у статици.Динамика – промет; статика – присвајање имовине, воља.

1. Предмет грађанског права

Предметом грађанског права назива се материја коју оно регулише. Грађанско право јенаучна дисциплина која се бави проучавањем друштвених односа – грађанско правних иприватноправних. Грађанско право обухвата – стварно право, наследно право,облигационо право, породично право, лична права, статусна права итд.

1. Метод грађанског права

Метод грађанског права представља начин на који су регулисани друштвени односи.

Начела регулисања – начини којима се служи већина норми грађанског права. Алипостоје и одступања од сваког начела регулисања. Метод регулисања, тј. начеларегулисања и одступања од начела, испољавају се тиме како су уређени:

1. настанак правног односа, садржина односа, промена и престанак; 2. међусобни положај странака у односу; 3. могућност промене странака и иступање из односа; 4. санкције због повреде права; 5. остваривање повређеног и спорног права.

3 / 100


Грађанскоправни метод регулисања заснива се на начелима аутономске воље, правнеједнакости, преносивости права и обавеза, имовинске санкције и заштите на приватнизахтев.

- Начело аутономије воље (слободне иницијативе, диспозиције) – Грађанско право увећини случајева препушта субјекту на вољу да ли ће ступити у грађанскоправни однос,стећи право или обавезу, какве ће садржине бити права и обавезе, да ли ће се изменитикасније, хоће ли их вршити, како ће престати. Однос је у целости препуштен вољисубјеката. Грађанскоправна норма која га уређује примениће се само ако то субјект хоћеили ако нешто сам није уредио, или ако о нечему настане спор. Норме су такве дањихова примена зависи од воље адресата – диспозитивне (нпр. субјект је слободан дазакључи или не закључи уговор).

Постоје бројне когентне норме грађанског права – њихова примена не зависи од вољеадресата, он примену не може исључити. Тада се однос заснива без обзира на вољу.Права, обавезе и њихову садржину одредила је већ сама норма, измена није допуштена,вршење права је обавезно, начин вршења је правом ограничен, а однос може престатисамо на начин који норма предвиди (нпр. стицање и губитак пословне и деликтнеспособности, наслеђивање, настанак обавезе и права на накнаду штете, диктираниуговори и уговори по приступу, забрана злоупотребе субјективног права, обавезавршења права својине на пољопривредном земљишту, престанак права на издржавање,застарелост и преклузија).

- Начело правне једнакости (равноправности, координације) – Грађанскоправненорме, доводе странке у правном однсоу у правно једнаке положаје. Међу странкама непостоји субординација (подређивање), ни субјекција (потчињавање).

Има изузетака од овог начела – има грађанскоправних односа у којима постојисубординација и субјекција. Једна страна у односу надмоћна је, добија власт над другомнорма је овлашћује на наређује другој (нпр. послодавац упосленику, опозивач поклонапоклонопримцу, тужилац поништења другом уговорнику).

4 / 100


- Начело преносивости права и обавеза (прометљивости, отуђености и могућностиодрицања) – Норме грађаског права, у већини случајева, допуштају титулару да некомдругом пренесе своје субјективно право или своју обавезу (ако је поверилац сагласан стим), да на основу права које има установи другоме неко ново право, као и да се одрекнесвог права. Грађанско право допушта титулару и да своје право ограничи делимичнимпреносом: да титулар, задржавајући и даље своје право, на основу њега установидругоме неко ново право, различито од његовог (нпр. овлашћен је да другоме да совојуствар на послугу, у залогу, на плодоуживање, или да другоме установи право прелазапреко његовог земљишта, да постави инсталације у њему). Као што сме отуђити илиограничити право, титулару је допуштено и да се одрекне права тако да оно сасвимпрестане (нпр. одрицање од права својине, од права на накнаду штете итд), или тако дага не може вршити одређено време (нпр. привремено од права на деобу).

Од начела преносивости постоје одступања. Норме грађанског права везују нека праваи обавезе за титуларе, па их ови не могу пренети, или их се не могу одрећи. То су личнаправа и обавезе. Непреносива права су нпр. право на издржавање, наследно право,лична права на част, углед, име. Непреносиве обавезе су нпр. оне из уговора изпородичних односа. Не може се одрећи нпр. права на издржавање, на живот, име,брачних и породичних права. Бројне норме грађаског права предвиђају прелазак илиограничавање права по сили закона, без обзира на титулареву вољу (нпр. кад некоиспуни туђу обавезу, на њега по самом закону у часу испуњења прелазе сваповериочева права).

- Начело имовинске санкције – Санкције које предвиђају норме грађанског права унајвећем броју случајева нису усмерене на само лице, већ на његову имовине (на онаправа која су одвојива од титулара и имају новчану вредност). Грађанскоправна санкцијаизвршава се не на личности титулара обавезе, већ на правима која му припадају исастоји се у умањењу тих права (заплени и отуђењеу средстава, губитку права), илиизостанку очекиваног увећања права (нпр. онај ко недопуштеном радњом другомепроузрокује штету биће дужан да је надокнади из своје имовине, ако то не учини нидобровољно ни по судској пресуди, следи принудно извршење санкције – запленањегових новчаних и других средстава ради намирења). Циљ сансције у грађанскомправу је да успостави угрожено, нарушено или повређено право титулара.

5 / 100


Грађанско правао познаје и санкције које погађају личност субјекта, које се врши нањему самом, а не на имовини која му припада (нпр. ако субјект повреди туђу част, угледи сл., обавезан је да пружи затражено извињење, масовни медиј дужан је да објавиисправку неистините информације).

- Начело заштите на приватни захтев – Норме грађанског права одређују да се осубјективном грађанском праву, обавези или статусу, расправља у судском или другомпоступку само ако такав поступак покрене лице о чијем је праву, обавези или статусуреч. Ималац права у начелу је слободан да одлучи хоће ли тражити заштиту свога правакад је оно повређено или угрожено. Од имаоца права зависи да ли ће његово угроженоили повређено право бити заштићено. Заштита се остварује по приватној иницијативи,на захтев (ex privato), а не по службеној дужности неког државног органа (ex officio).

У мањем броју случајева надлежни орган расправљаће о неком грађанском праву,обавези или статусу и по иницијативи неког ко сам не учествује у грађанскоправномодносу. У грађаснкоправној ствари могу по службеној дужности покренути поступакнпр.: јавни тужилац (нпр. за поништење брака због одређеног разлога), органстаратељства (нпр. за утврђивање очинства) , или сам суд (нпр. оставински поступак кадје оставилац имао непокретност).

1. 2. Школа глосатора и школа постглосатора

1. Школа глосатора

6 / 100


Након уминућа римске јуриспруденције глосатори су обновили правну науку („ренесансаправне науке“ у 12. веку). Писали су глосе-сажета објашњења појединих речи, изразаили делова текста Corpus iuris-а. Настојали су да разумеју и утврде шта он садржи а пресвега Пандекта. Глосатори су сколастичари, за њих јеCorpus iuris ауторитативан текст као што је Библија била у црквеној сколастици. Неприлазе му критички и не процењују га правно-политички. Тежећи да разумеју његовусадржину служе се језичким и граматичким тумачењем, али и логичким. Логичкимсредствима уклањају противречности између појединих места. Повезујући разна местауспостављају и поједина општија правила. Реконструисањем Corpus iuris-а – откључали су ризницу правничког знања каква су богаством норми била нарочитаПандекта. Њихово доба траје од 11. до 13. века.

1. Школа постглосатора – средина 13. до 16. века

Постглосатори полазе од правног проблема, а користе за његово решавање. Corpus iurisсе у њихово доба афирмише као (супсидијаран) извор права. Баве се практичнимправним проблемима (дају правне савете и пишу коментаре), критичкији су према Corpus iuris-у. При опредељивању за неко решење уводе нове технике: позивање на ауторитете, навладајуће мишљење стручњака, аналогију, указивање на циљ који се жели постићинормом. Њиховом заслугом афирмисала се делатност правника као решавање спорована рационалан начин. Оставили су у правно наслеђе низ појмова (нпр. својина, степеникривице, подељена својина), а уопштавањем решења појединачних случајева из Corpusiuris-а стварају низ правила опште природе. Баве се и новим правним материјама –правима хартија од вредности, трговинским правом, просторним сукобом закона.

Док су глосатори били италијанска појава, постглосатори су били европска.

1. 3. Фанцуски грађански законик – Code civil 1804. – Napoleon Code

7 / 100


Пре доношења Законика француска је била правно расцепкана, на неким подручјима сепримењивало писано римско право, а неким обичаји. Наполеон је, поставши први конзул(13. августа 1800. године) именовао четверочлану комисију која је имала задатак дасачини пројекат грађанског законика. Пројекат Француског грађанског законика јеподељен на тридесет шест делова. После претресања усвојено је свих тридесет шестпредложених закона, који су посебним законом од 21. марта 1804. године обједињени уграђански законик под насловом Code civil des Franscais (Грађански законик Француза).Три године касније (1807) био је промењен у Code Napoleon (Наполеонов законик), што јеи данашњи званични назив законика. Из политичких разлога, почев од 1870. годинеуобичајен је назив Code civil francais, који је и данас у употреби. Грађанским законикомод 1804. унификовано је приватно право у Француској, па је тако важио на свимтериторијама које су у том тренутку биле у саставу француске државе или су у њенсастав ушле каснијим освајањима, али по пропасти Царства његова важност нијеаутоматски престајала у свим земљама. Од свих грађанских законика који су данас упримени у свету, овај француски је најстарији. Овај законик је је извршио огроман утицајна законодавство у више десетине земаља. Међутим, за разлику од онога што сеуобичајено мисли, Француски грађански законик својим највећим делом није оргиналнатворевина, већ је сачињен од већ постојећих материјала: француског обичајног права,реципираног римског права које је важило на тлу Француске, краљевских ордонанси,канонског права, судске праксе виших судова (парламента), теоријских радова,законодавства прелазног периода.

Редактори су ишли за тим да створе практично дело приступачно што ширем кругукорисника. Језик законика је једноставан, непосредан, јасан, без украса али и безсувопарности, елегантан.

Утицај Наполеона на садржину Законика је незнатан, али његова улога у читавомподухвату је одлучујућа. По општој процени Француска свој законик дугује његовој вољи,ауторитету и енергији.

1. 4. Аустријски грађански законик – 1811

8 / 100


Кодификација грађанског права у Аустрији започето је у време владавине МаријеТерезије, а настављено је за време Јосифа Другог. Законик је усвојен 1811. године, аступио је на снагу у свим деловима аустрије, не и Угарске, 1. јануара 1812 године.Радови на кодификацији трајали су шест деценија. У овом законику остварен је известанброј нових решења, али и он је, као и француски, проистекао из већ постојећихматеријала: римског права, школе природног права, у мањој мери Францускогграђанског законика, канонског права, општег немачког права... Утицај природног праваје велик и огледа се кроз велики број правила и принципа. Аустријски судови су даливелики допринос развоју грађанског права у Аустрији.

Аустријски законик је писан лако разумљивим језиком, прегледан је и јасан и није улазиоу појединости већ се определио за општија правила, препуштајући појединости суду. Отом законодавчевом поверењу у суд говори сажетост законика који има само 1502параграфа. Ово се показало недовољно па се 1904. године приступило ревизијизаконика. Ове измене и допуне (новеле) рађене су под утицајем Немачког грађанскогзаконика и швајцарског права (у мањој мери), и ступиле су на снагу 1914, 1915. и 1916.године. Новелирани текст је важио и у Словенији и Далмацији (које су биле аустријскепокрајине), неновелирани у Хрватској и Славонији, а по његовом узору сачињен јеСрбијански грађански законик од 1844. године.

1. 5. Општи имовински законик за Црну Гору - 1888

Радови на кодификацији грађанског права у ЦГ поверени су Валтазару Богишићу.Општи имовински законик за ЦГ донет је 1888. године. Овај законик није рађен преманеконм одређеном страном узору, већ према конкретним потребама ЦГ. Богишић јесачинио законик који представља кодификацију домаћег обичајног права, као и великихправних тековина модерних народа. Законик се назива општим зато што се односи на

9 / 100


све имовинске односе који због својих особености нису изузети и уређени посебнимпрописима, а имовинским зато што њиме није обухваћена материја породичног инаследног права.

Општи имовински законик писан је језиком који је прост и народан, али је у извеснојупотреби била неизбежна и употреба стручних назива.

Богишићев законик је рађен према друштвеним и културним приликама земље којој јенамењен, његова решења су промишљена, казивање мудро, језик прелеп, и по свим овимодликама он је не само наш најбољи законик, већ и једна од најзанимљивијих инајбољеих творевина ове врсте у европској правној цивилизацији ХIХ века.

1. 6. Србијански грађански законик - 1844

Радови на кодификацији грађанског права у Србији започети су за време првевладавине кнеза Милоша, двадесетих година прошлог века. За главног носиоца послаодређен је Георгије Захаријадес (учитељ кнежевића Милана). За основу српскекодификације узео је Француски грађански законик. Он је био само незнатно измењенипревод француског грађанског законика и, под политичким утицајем Аустрије, нијеприхваћен. Један мањи број његових параграфа преузет је и унет у други пројект, који јепо узору на Аустријски грађански законик сачинио Јован Хаџић. Овај пројекат јеозакоњен 1844. године као Грађански законик за Кнежевину Србију. Законик јеприлично оргиналан у области породичног и наследног права (где је преузео извеснеустанове из обичајног права), али у целини посматрано он је заправо скраћена верзијаАустријског законика – има 950 параграфа, уместо 1502. Читав тај посао је изведенлоше јер су приликом скраћивања (превода) изостављене важне ствари, језик законикаје извештачен. Ипак Законик је за Србију представљао значајан корак напред, састановишта права и укупног друштвеног сређивања и развоја.

10 / 100


1. Појам и врсте извора права

Извори грађанског права су опште норме које уређују грађанскоравне односе. Општанорма се одликује тиме што се односи на све случајеве исте врсте, док се појединачнанорма односи на тачно одређен случај. Општа норма се примењује неограничен, и општенорме се називају изворима права. Скуп општих грађанскоправних норми назива сеграђанским правом у објективном смислу, а права која применом опште норме настају засубјекте правних односа се називају субјективним грађанским правима. Објективнограђанско право (опште норме) може бити: неписано (обичајно) или писано. Обичајноправо данас је владајуће у англосаксонском свету. У соталим земљама оно је потиснутописаним правом, пре свега у облику закона и подзаконских општих аката (уредбе,наредбе итд.).

Извори права су у ствари норме садржане у закону.

Извори права: закон, судска пракса, обичај, узансе, правна наука (доктрина).

1. 8. Временско, просторно и персонално важење грађанскоправних норми

Правна норма или правило је најмањи део права који упућује на одређено понашање којеје прописала држава, а уједно прописује и санкције за непоштовање захтева државе.Односи се на све субјекте у друштву без обзира на познавање права. Делови правненорме су: хипотеза(уводни део) – упућује на чињенице које у стварности морајупостојати да би се норма уопште могла применити; диспозиција (главни део) – одређује

11 / 100


правила понашања; санкција – правне последице према ономе ко је повредиодиспозицију правне норме. Временско важење правних норми огледа се у четириоблика:

1. застарелост – је престанак права да се захтева принудно извршење обавезе попротеку законом одређеног времена, у коме поверилац није вршио своје право а био је уобавези да га врши; 2. преклузија – исто значи губитак одређеног права по истеку законом одређеногрока у коме није вршено, али на истек преклузивног рока суд пази по службенојдужности; 3. права ограниченог трајања – један број субјективних грађанских права одликује сетиме што је законом унапред ограничено време њиховог прајања, нпр. ауторска права; 4. одржај – једно лице које није ималац права а понаша се као да јесте, по протекуодређеног времена стиче то право.

Примена на одређеној територији – ступање на снагу закона одређено је у делупрелазних и завршних одредби и закона у коме предвиђа када ће закон ступити наснагу. Период од усвајања закона до његовог ступања на снагу назива се vakasio legis иобично траје 8 дана.

Стечена права (AGZ, Code civil) – од 14 века до краја 19 века наводило се и узконодавству и у науци да новодонета норма не може да утиче на већ стечена права.Три су основна схватања:

1. стечено право је само оно које титулар прибави својом вољом; 2. стечено право постоји само кад је правна ситуација окончана – кад су свечињенице већ настале; 3. комбинација права два – та права су она која се стичу рецимо рођењем(држављанство и сл.) или ступањем у неки правни однос (брак).

1. Обичаји и узансе као извор права

12 / 100


1. Неписано и писано право

Обичај је неписано опште правило, настало дуготрајним упражњавањем истог начинапонашања и прихваћено од стране припадника одређене друштвене групе. Неписаноправо је настало спонатано, кроз понашање самих заинтересованих, и боље јеприлагођено стварности. Може важити на целој територији једне државе и за свесубјекте (општи –генерални– обичаји), само у одређеном крају (регионални обичаји),само у одређеном месту (месни обичаји), за поједине уже друштвене групе (специјални–посебни– обичаји).

Обичај има тежњу да остане онакав какав је једном створен, па он може да постанекочница друштвеног напретка. Тако да је закон, као облик стварања права, бољеприлагођен новим потребама.

1. Правни обичаји (обичајно право)

Правни обичај је неписано правило понашања праћено свешћу о правној обавезности.Постоје два обележја правног обичаја:

1) објективно обележје – правног обичаја је у томе што је он устаљено правило по којемсе људи понашају увек кад ступају у однос на који се оно примењује; у случају спора, дали је овај захтев задовољен, процењује га суд; за формирање оваквог правила потребанје одређен период времена;

2) субјективно обележје – се односи на свест о правној обавезности таквог правилапонашања, уверење да му држава има пружити заштиту као и писаној државној норми.

Када су задовољена ова два захтева обичај постаје правно обавезан и заузима својеместо у хијерархији правних извора, после закона.

1. Фактички (обичан) обичај

13 / 100


Од правног обичаја треба разликовати обичан, фактички, прост обичај, који је, такође,правило понашања настало спонтаним прихватањем од стране самих заинтересованих,али га не одликује свест о правној обавезности, а санкција му није државна већдруштвена и може бити различита (подсмех, презир, бојкот итд.). Фактички обичајпостаје правно обавезан онда када закон упути на њега.

1. Узансе

Узансе су трговачки обичаји систематизовани и објављени у облику зборника које поправилу састављају професионалне организације трговаца, односно привредника, уциљу лакшег доказивања за случај спора и лакшег упознавања заинтересованих сањиховом садржином. Уношењем у зборник, обични обичаји се не претварају у правне,они се примењују ако су се странке позвале на њих, а и њихова улога остајенепромењена при процењивању да ли се субјект понашао по стандарду на који законупућује. Могу бити посебне (специјалне) – које важе за одређену врсту робе илипривредну грану, и опште – које важе за све привредне субјекте.

1. 10. Примена и тумачење правних норми

Кад је текст закона или појединачне норме неразумљева потребно је утврдити тачансадржај правне норме – то се зове тумачење или интерпретација. Изворно илиаутентично тумачење представља тумачење тела које је донело норму и обавезно засве.

Друга средства тумачења се употребљава када нема изворног тумачења. Та средствасу: граматичко (језично), правила логике и утврђивање околности које су довеле достварања правне норме. Таква тумачења нису обавезна, корисна само у конкретномслучају.

14 / 100


Подвођење одређених чињеница под правну норму. Утврђивање чињеничног стања ипроналажење правне норме. Две теорије: субјективна – пронаћи праву вољузаконодавца и објективна – придати норми оно значење које је одредио аутор норме.

Тумачење од стране судије – кад нас два правца: Нинко Перић – намера законодавца иЛазар Марковић – објективно тумачење.

Врсте тумачења правних норми (лица која тумаче правну норму):

1. законско тумачење; 2. судско тумачење; 3. доктринарно тумачење.

Законско тумачење – облик закона – општа обавезна снага.

Судско тумачење – конкретни случајеви.

Правна наука – доктринарно тумачење – није обавезујуће.

Методе тумачења, представља начин или технику на који се могу тумаччити у овомслучају правне норме:

1. граматичко – значење речи или реченице; 2. логичко – закони људског мишљења; 3. систематско – одређивање места норме у систему права; 4. историјско – услови доношења норме; 5. циљно (телеолошко) – које циљеве је хтео да оствари законодавац.

15 / 100


1. 11. Аналогија

Правне празнине. Проширивање принципа садржаних у закону на случајеве који су сарегулисаним односима слични. Законска аналогија – када се закон примењује на правниоднос на који се закон не односи. Правна аналогија – један или више норми се своди наопште начело па је појединачно правило резултат општег начела. Argumentum a contrario (razlog suprotnosti). На све сличне случајеве које нека норма обухвата примењује се њојсупротна норма. Обрнут ток тумачења.

1. 12. Правна и пословна способност физичких лица

1. Правна способност

Физичко лице (човек) као правни субјект је ималац правне способности. У савременимзаконодавствима сва људска бића су правни субјекти и сва имају исти обим и квалитетправне способности, без обзира на пол, узраст, душевно стање, телесно здравље,националну, расну или верску припадност. У савременим правима правна способностграђана је општа (имају је сви од рођења до смрти).

У извесној мери и под одређеним условима правну способност има људски зачетак –зачето дете се сматра рођеним ако је то у његовом интересу и под условом да се живороди.

16 / 100


Потпуна правна способност, на основу које су појединцу доступна (под прописанимусловима) сва права која правни поредак познаје, стиче се рођењем, под условом да једете рођено живо. Правна способност физичког лица се гаси његовом смрћу.

У старијим правима постојала је и цивилна (грађанска) смрт, под чиме се подразумевагубитак правне способности за живота (пре фактичке смрти), у случају изрицањанајтежих кривичних санкција.

1. Пословна способност

Пословна способност се може дефинисати као способност закључивања правнихпослова, а под овим се подразумевају изјаве воље које производе грађанскоправнадејства, тј. настанак, пренос, промену или престанак субјективних грађанских права(способност сачинити тестамент, закључити купопродајни уговор, поклон, закуп, одрећисе неког права итд.). Пословна способност нужно претпоставља правну, јер да би својимизјавама воље могло стварати права и обавезе, потребно је имати способност битисубјект права и обавеза. Обрнуто, права способност не претпоставља нужно и пословну,субјект права може али не мора имати пословну способност.

Физичка лица могу бити: 1) потпуно неспособна; 2) ограничено (делимично) способна; 3)потпуно способна.

По нашем праву, лица која нису навршила 14 година живота (млађи малолетници)потпуно су пословно неспособна. Њихови правни послови апсолутно су ништави и непроизводе никакво правно дејство. У име млађих малолетника правне послове закључујуњихови законски заступници, родитељи или стараоци.

Старији малолетници, лица са навршених 14 година живота, имају ограничену пословнуспособност, они могу потпуно самостално закључити послове „мањег значаја“, а осталеправне послове (већег значаја) могу закључити уз сагласност свог законског заступника.

17 / 100


Са 15 година у нашем праву се стиче тзв. радна способност која се састоји у томе штомалолетник може самостално (без сагласности законског заступника одн. органастаратељства) ступити у радни однос и располагати зарадом.

Пре навршене 15-е године живота малолетник не може располагати за случај смртисвојом имовином (без обзира по ком основу је стечена), ни сам ни преко законскогзаступника, а са навршеном 16-ом годином, под условима да је способан за расуђивање,стиче активну тестаменталну способност, с тим што тестамент може сачинити самолично а не и преко заступника.

Са навршених 18 година живота у нашем праву дете се правно осамостаљује, стиченеограничену (пуну) пословну способност (може закључивати све правне послове иможе их закључивати самостално, без сагласности законског заступника).

Неограничена (пуна) пословна способност може се изузетно стећи и пре пунолетства,ступањем у брак на основу судске дозволе. Законодавац је овако поступио да би сеотклонила могућност да се родитељи , вршећи правне послове у име малолетника,посредно мешају у њихове брачне односе. Овако стечену пословну способностмалолетник задржава и ако брак престане пре наступања пунолетства.

Стање пословне неспособности се може продужити и после навршене осамнаестегодине живота. Ако услед душевне болести, заосталог душевног развоја, телесних манаили из других разлога, дете није у стању да се само стара о својој личности, правима иинтересима, родитељско право (старање) може се продужити и после пунолетства (напредлог родитеља или органа старатељства) одлуком суда, који одређује да ли сеовакво лице изједначава са млађим или старијим малолетником. Кад касније престануразлози због којих је продужено родитељско право, суд (на предлог тог лица, родитељаили органа старатељства) доноси одлуку о престанку родитељског права, и стиче сенеограничена пословна способност, а тиме престаје и законско заступање оваквих лицаод стране њихових родитеља.

1. 13. Проглашење несталог лица за умрло

18 / 100


Исто дејство као фактичка смрт производи и судско проглашење несталог лица заумрло. Несталим се сматрају лица о чијем животу односно смрти постоји неизвесност, ипо томе се разликују од одсутних лица, чије пребивалиште (боравиште) није познато, ализа која се претпоставља да су у животу. Лице које се ради остваривања својих права(наследник) позива на нечију смрт, мора покренути судски поступак и исходити решењекојим се нестало лице проглашава за умрло. За умрло се може прогласити лице:

1. о чијем животу за последњих 5 година није било никаквих вести, а од чијег јерођења протекло 70 година; 2. о чијем животу за последњих 5 година није било никаквих вести, а околности подкојима је нестало чине вероватним да више није у животу; 3. које је нестало у току рата у вези са ратним догађајима, а о чијем животу није билоникаквих вести за годину дана од престанка непријатељства; 4. које је нестало у бродолому, саобраћајној несрећи, пожару, поплави, земљотресуили каквој другој непосредној смртној опасности, а о чијем животу није било никаквихвести за 6 месеци од дана престанка опасности. У решењу којим се, после спроведеногпоступка, нестало лице проглашава за умрло означиће се дан, а по могућности и час,који се сматра као време смрти несталог, а ако се тај дан не може утврдити, сматра седа је смрт наступила првог дана по протеку рокова после којих се може покренутипоступак проглашења за умрло.

Решење о проглашењу несталог лица за умрло садржи обориву претпоставку о смрти,тако да уколико се докаже да је лице које је проглашено за умрло и даље у животу, судће раније донето решење укинути.

Када се укине решење о проглашењу лица за умрло то нема утицаја на престанак брака,он је коначан, без обзира да ли је „преживели“ брачни друг у међувремену ступио у новибрак или није. Ранији брак се не успоставља аутоматски, али бивши супружници поопштим правилима могу закључити нови брак.

У случају наследника од њихове савесности зависи како се са њима поступа. Савеснинаследник враћа оно што се код њега затекло и у стању у којем се налази, он не дугујенакнаду за смањену вредност ствари услед употребе, ни накнаду за отуђене и

19 / 100


потрошене ствари и плодове. Несавесни наследник, који је знао или морао знати да јелице проглашено за умрло у животу, дугује не само оно што се затекло код њега, већ инакнаду за смањење вредности ствари услед њихове употребе, као и накнаду за свеотуђене и потрошене ствари, као и накнаду за пропуштене плодове.

Чињеница смрти уписује се у матичне књиге, после чега извод из њих служи као доказда то лице није у животу.

1. 14. Коморијенти

Коморијенти су лица настрадала у истој животној опасности (земљотресу, бродолому).Ако се стварни редослед смрти не може утврдити, узима се да је смрт наступилаистовремено. Тачно време наступања смрти битно је за наслеђивање, с обзиром да секао наследник може појавити само лице које је надживело оставиоца (декујуса).

1. 15. Лишавање пословне способност

Пунолетно лице које је са 18 година стекло пословну способност, може касније битилишено пословне способности ако постане неспособно за расуђивање или својимпоступцима угрожава своја права и интересе, или права и интересе других лица (уследдушевне болести, душевне заосталости, злоупотребе алкохола или опојних средстава,старачке изнемоглости или других разлога).

Степен лишења пословне способности (потпуно или делимично) зависи од тога у којој

20 / 100


мери је испољена неспособност за расуђивање а не од разлога из којег је до ње дошло.Оваква лица стављају се под старатељство, при чему старалац лица које је потпунолишено пословне способности има дужности и права стараоца малолетног лица које нијенавршило 14 година, а старалац лица које је делимично лишено пословне способностиима дужности и права стараоца малолетног лица које је навршило 14 година.

Уговори и други послови лица лишеног пословне способности неважећи су, исто правиловажи и за послове који су закључени пошто су престали разлози за лишење пословнеспособности или у току тзв. „светлих периода“, тј. стања у којима је овакво лице свесносвојих поступака. Из разлога правне сигурности не може се доказивати његоваспособност за расуђивање и тако исходити ваљаност закљученог правног посла, све докму судском одлуком не буде враћена пословна способност.

Може се доказивати да једно лице које није лишено пословне способности билонеспособно за расуђивање у време закључивања правног посла, и из тог разлогаисходити поништење посла.

1. 16. Парнична способност = пословна способност

1. 17. Деликтна способност

21 / 100


Деликтна способност у грађанском праву представља могућност да се лично одговараза проузроковану штету, независно од тога да ли истовремено постоји и кривичнаодговорност. У нашем праву она се стиче са навршених 14 година, али се при томе правиразлика: малолетници до навршене седме године су апсолутно деликтно неспособни, аза штету коју проузрокују одговарају њихови родитељи, док малолетници између седме ичетрнаесте године одговарају овојом имовином ако се докаже да су у времепроузроковања штете били свесни својих поступака. Деликтна способност представљаправну изложеност санкцији, која је по својој природи имовинска и састоји се у обавезинакнаде штете.

1. Држављанство, пребивалиште и боравиште

1. Држављанство

Држављанство је припадност појединца, домаћег држављанина, одређеномдржавноправном поретку. Са једне стране огледа се у обавезама које има према њој, аса друге стране што су му доступна сва права која тај правни поредак познаје, при чемусе нека стичу аутоматски (рођењем или достизањем одређеног узраста) а друга подопштим условима једнаким за све. Лица која немају статус домаћих држављана, било дасу страни држављани или апартиди (лица без држављанства) називају се странцима.

Доступност странцима права се деле у три групе:

22 / 100


1. општа - права која су подједнако доступна домаћим држављанима и странцима надомаћој територији (нпр. право својине на покретностима); 2. права релативно резервисана за домаће држављане, која странци могу стицатипод одређеним условима (нпр. да су стално настањени на домаћој територији); 3. права која су искључиво везана за домаће држављане и која странци никако немогу стицати (нпр. активно бирачко право). 1. Пребивалиште

Пребивалиште је законско седиште физичког лица, место у којем је оно у очима законастално присутно, без обзира да ли тренутно (повремено) фактички борави негде другде.Путем пребивалишта појединац се правно везује за одређено место.

Према законској дефиницији, пребивалиште је место у коме се грађанин настанио санамером да у њему стално живи. Настањење у одређеном месту само по себи ниједовољно, већ је потребна и намера да се у њему стално живи, а она се испољава несамо формално (кроз пријаву надлежним властима) већ и посредно, кроз заснивањеразноврсних животних односа (породичних, друштвених, професионалних, економских).

У нашем праву грађанин може имати само једно пребивалиште. Деца добијају и следепребивалиште својих родитеља, све до пунолества, после чега се примењују општаправила. То произилази из чињенице да су деца тамо где и родитељи, као и из прописакоји предвиђају обавезу грађана да пријаве не само сопствено већ и пребивалиште својемалолетне деце.

1. Боравиште

Боравиште је место у коме грађанин привремено борави ван свог пребивалишта.

1. Лично име

Лично име је сталан назив појединца (физичког лица), који служи његовом разликовању

23 / 100


од других појединаца.

У нашем праву лично име се састоји од: 1) презимена (породичног имена), којим сеизражава припадност одређеној породичној заједници; 2) имена (име у ужем смислу),којим се појединац индивидуализује унутар породичне заједнице.

Лично име детета одређују родитељи споразумно, само је њихова слобода ограниченапрописом према којем „ дете добија презиме према презимену једног или оба родитеља“.У избору имена (у ужем смислу) родитељи су начелно слободни, с тим што законзабрањује одређивање погрдних имена, имена којим се вређа морал или су усупротности са обичајима и схватањима средине.

Ступање у брак може али не мора имати за последицу промену презимена, што зависиод споразума супружника, који у том погледу могу да изаберу једну од више могућности:1) да свако задржи своје раније презиме;

2) да за заједничко узму презиме једног или другог од њих;

3) да свако свом презимену дода презиме оног другог;

4) да свако узме презиме оног другог и дода своје. По престанку брака супружник можезадржати презиме које је носио у браку или узети оно које је имао пре ступања у брак.

Грађанин има право да промени лично име, у целости или само име или само презиме.Промена личног имена неће се одобрити:

1) лицу против кога се води кривични поступак ради избегавања законом утврђенихобавеза;

24 / 100


2) промена у погрдно име или презиме, у име или презиме којим се вређа морал или којеје у супротности са обичајима и схватањима средине;

3) промена презимена малолетног лица ако би се ново презиме разликовало одпрезимена његових родитеља или усвојиоца.

Право на име је личне природе (неимовинско је и непреносиво); стиче се уписом уматичне књиге; незастариво је; делује према свим трећим лицима; свако је дужан да сеслужи својим личним именом.

Матичне књиге су јавне књиге које садрже податке од значаја за правни положајфизичких лица, или јавне књиге о личним стањима грађана. Организоване су по ужимподручјима (матичним подручјима) које одређује скупштина општине за свако насељеноместо засебно, а води их овлашћени радник (матичар). Он је дужан да упис изврши безодлагања, да извршени упис прочита лицу које пријављује чињеницу, односносведоцима, и да то потврди у књизи. Упис потписује лице које је пријавило чињенице,сведоци и матичар.

Оне имају снагу јавних исправа и право увида у њих имају сва правно заинтересованалица, а сваком заинтересованом лицу мора се на његов захтев издати извод, одн.уверење о подацима које садрже.

Према врсти чињеница односно података који се у њих уписују, постоје:

1)матична књига рођених;

2) матична књига венчаних;

3) матична књига умрлих.

25 / 100


1. 19. Правна лица

Организација која је носилац права и обавеза у грађанскоправним односима назива сеправно лице. Да би организација била правно лице неопходно је да је:

1) правно уредива;

2) правно допустива;

3) да може стицати права и обавезе.

Кад се испуне сва три услова настаје правно лице.

Правна лица могу постати само организације које јесу или би могле и требало би да будуправно уређене. Ако нису такве не добијају статус правног лица (нпр. кафанско друштво,излетничка дружина, група пензионера која се састаје у парку...). Али ни свеправноуредиве организације нису правна лица, нпр.: ортаклук, породична задруга,сувласништво, група за вежбе...

Правна лица могу постати само правноуредиве организације које су уређене напозитиван начин: правно допуштене. Ако су правом забрањене, не добијају статусправног лица (нпр. злочиначко удружење, политичка странка која се финансира изиностранства...). Али ни све правнодопуштене организације нису правна лица, нпр.:

26 / 100


брачна заједница, породично домаћинство, породична стамбена зграда...

Од правноуредивих и правнодопуштених организација само оне постају правна лица,којима правни поредак призна могућност да стичу права и обавезе. Правни поредакодређује врсте организација које могу бити правна лица: предузећа, задужбине,фондови, факултети, задруге, општине, радње, удружења грађана, сстамбене зграде удруштвенпј свпјини и др.

Организација је правно лице ако је правно способна односно правно лице јеорганизација која је прано способна. Правна способност организације представљаспособност организације да има своја права и обавезе.

Ако је организација правно лице, сама организација је ималац права и обавеза, а нису тоњени оснивачи и учесници. Њој, а не њима, припадају права и обавезе. Правно лиценастаје, постоји, функционише и престаје независно од својих оснивача и учесника.Организација води одвојен, самосталан правни живот.

Правна раздвојеност и самосталност испољава се у следећем:

1) имовинска и неимовинска права и обавезе, која правни поредак признајеорганизацији, припадају њој самој и само њој, а нису уједно права и обавезе њенихоснивача и учесника (нпр. зграда предузећа није директорова...);

2) када организација тужи или је тужена, странка у поступку нису њени оснивачи иучесници;

3) организација одговара само за своје обавезе, само својим повериоцима и само својомимовином, а тако исто и њени оснивачи и учесници;

4) правне радње које учесници организације предузму као делови организације, рачунају

27 / 100


се само њој, а за њих не производе правна дејства (нпр. ако лекар нестручно лечипацијента, болница му дугује накнаду штете...);

5) име, седиште и држављанство организације не одређује се по оснивачима иучесницима;

6) у јавним регистрима воде се права и обавезе на име организације, а не њених члановаи учесника;

7) организација не престаје нити се мења услед смрти, измене, искључења и сл.оснивача и учесника. Престаје и мења се из разлога који се тичу ње саме (због забранерада, неуспешног пословања, остварења циља и др.).

Правна осамостаљеност организације у односу на осниваче и учеснике испољава секако у спољном односу – са трећима, тако и у унутрашњем – са учесницима. У односу сатрећима само је организација правни субјект. Учесник се јавља тек као део организације.Организација је правни субјект и у односу са учесницима. Учесници су у правном односуса њом, а не и међусобно.

Одступања

У неким случајевима и организацијама које су правна лица недостаје у спољном односу,унутрашњем или у оба, неки од елемената правне раздвојености организације одоснивача и учесника. Пошто су код организација која су правна лица правнасамосталност начело, одступања морају бити посебно предвиђена да би важила.Нарочито су значајна одступања од искључиве одговорности правног лица својомимовином за своје обавезе. За обавезе неких врста правних лица, не одговара самоорганизација својом имовином, него и поједини или сви учесници својом имовином(задруга, командинтно друштво...).

Код сваке врсте правног лица могућ је тзв. продор кроз правно лице до учесника.Пробијање правне личности је ситуација када суд не узима да су правне сфере

28 / 100


организације и учесника раздвојене, и узима са су учесник и организација једно, како бии учесника обавезао да својом имовином одговара повериоцима за обавезеорганизације. То је посебно изражено у ситуацијама када чланови организацијепокушавају да приграбе одређену корист радом организације.

Функције правног лица:

1) остваривање трајнијих надиндивидуалних циљева – човек може путем организациједа оствари оне циљеве за чије постизање сам не би имао могућности; правно лице јеподесније од других правних облика јер је имуно на пролазност оснивача и учесника и напромене у свом саставу и јер је непосредније и јаче везано за циљ, веза имовине и циљамање подложна утицају оснивача и учесника;

2) лакше одвијање правног промета – јер је ималац права и обавеза само један јединисубјект – организација, уместо да мора да их буде онолико колико је оснивача иучесника организације;

3) обезбеђење намирења поверилаца (гарантна функција) – правно лице за својеобавезе одговара целокупном својом имовином; некада и учесници својом имовиномодговарају за обавезе правног лица; из имовине правног лица намирују се самоповериоци организације, а не и повериоци оснивача и учесника; организације не можебез имовине постати правно лице, односно без изгледа да имовину одржи и обнавља;презадуженом правном лицу забрањено је да предузима нове правне послове;презадужено, платежно неспособно и правно лице које послује с губитком обавезни суда иницирају поступак за санирање или за стечај; обавеза правног лица да накнадиштету не може се снизити због његовог имовнинског стања; гарантна функција постоји уинтересу поверилаца организације;

4) ограничење одговорности (лимитна функција) – оснивачи и учесници не одговарајусвојом имовином за обавезе организације, већ само до средстава која су унели у имовинуорганизације, а организације је одговорна својом имовином за обавезе.

29 / 100


1. Елементи правног лица;

Свим организацијама са статусом правног лица заједнички су следећи елементи:

- елементи организационог јединства: правилима уређена организација, органи,допуштени циљ и имовина; - елементи идентитета: име, седиште и држављанство; - елементи признатог правног субјективитета: правна, пословна и деликтнаспособност.

ð Организационо јединство

Организационо јединство значи да су на основу правила успостављени односи измеђуљуди, делатности остваривања циља и средстава и имовине потребинх за то.

ª Правилима уређена организација

Организација представља уређену целину, јединство елемената, а организационаправила су норме којима се целина уређује, јединство успоставља. Законодавацпоставља само општа организациона правила, општи оквир организације (нпр. законом опредузећима, законом о задругама итд.), а оснивачи и учесници организације ондаиспуњавају тај оквир својим правилима (нпр. актом о оснивању, статутом итд.). Свакоправно лице мора имати акт о оснивању, а статут морају имати само оне врсте правнихлица за које се то пропише. Унутрашња организациона правила су главна правилаживота организације, јер регулишу све оно што је битно за њено уређење ифункционисање.

ª Органи

Организација путем органа ступа у правне односе, стиче, преноси, мења и гаси права и

30 / 100


обавезе. Органи су она физичка лица која су овлашћена да изјављују вољу правног лица(њихове изјаве воље рачунају се правном лицу као његове). Услов да би се радњарачунала правном лицу јесте да је физичко лице доиста овлашћено да је предузме и даје предузело у вези са делатношћу организације, а не у приватном својству.

Правно лице без органа није могуће. Оно не може постојати а да у свом саставу немабар једно физичко лице, и то у својству органа, пошто правно лице не може дугачије даизјави вољу него преко физичког лица.

Унутрашњи органи су овлашћени да својим радњама изазивају правне последице самоунутар организације – према учесницима, а спољни – према трећима. Орган је инокосанкад је само једно физичко лице овлашћено да изјављује вољу, а ако их је више,колегијалан је.

ª Циљ

Свака организација настаје и постоји ради остваривања неког циља. Циљ је елементсаме организације. Осамостаљен је у односу на учеснике организације. Једном одређенциљ може се изменити само по одређеној процедури и условима.

Да би организација могла постати правно лице, циљ мора бити допуштен и одређен. Несме бити противан праву и моралу. Одређује се оснивачким актом, а мора се навести и устатуту и јавном регистру. Органи су обавезни да се руководе циљем, а због одступањамогу одговарати правном лицу. Правно лице сме стећи само она права и обавезе ипресузети само оне правне послове који су му потребни ради остваривања циља. Правнолице одговара оштећеном само ако је његов орган или други учесник штетупроузроковао у вези са циљем. Остварен циљ и немогућност оствареа разлог супрестанка правног лица.

ª Средства и имовина

Организација може постати правно лице само ако су припремљена одговарајућа

31 / 100


средства и намењена јој одређена права. У природи ствари је да средства и имовинабуду пропорционални циљу организације, да би се он могао остваривати. Имовином сеодговара за обавезе, из ње се намирују повериоци, код неких правних лица прописана јеминимална вредност оснивачких средстава као гарантни фонд за извршење обавеза.Необнављање и губитак средстава и имовине разлог су за престанак правног лица и задруге мере (санација, стечај, ликвидација).

ð Правни субјективитет

Правна, пословна и деликтна способност правног лица су елементи његовог правногсубјективитета, који се стиче признавањем од стране правног поретка.

Правно лице је само она организација којој правни поредак призна такав статус.

Организација која спада у врсту подесну да буде правно лице, стећи ће статус правноглица ако испуни услове предвиђене за њену врсту и ако признање правногсубјективитета уследи на начин предвиђен за њену врсту. Начини (системи) признавањаразликују се по улози државе у поступку признавања и по основу настанка правноглица.

Систем аутопризнања (иманентног признања) – једино држава стиче правнисубјективитет самим организовањем, без ичијег признања. За остале организациједржава мора да им призна правни субјективитет.

Систем прописа (настанак на основу оснивачког акта) – овај начин има две варијанте: а)посебном (специјалном) правном нормом закона или подзаконског акта одреди се дапоименце наведена организација има статус правног лица; б) општом (генералном)нормом закона или подзаконског акта одреди се за све организације неке врсте или засве организације које испуне неке услове, да имају статус правног лица. Кад се образујеименована организација односно организација из именоване врсте или са траженимусловима, она по сили закона постаје правно лице, на основу оснивачког акта.

32 / 100


Систем одобрења, концесије (настанка на основу дискреционе одлуке) – државни орган(управни или судски) даје одобрење за настанак организације (за стицање правногсубјективитета), ако нађе да је то целисходно. Надлежни орган нема обавезу даодобрење да чим утврди да су испуњени општи услови, поред тога он мора да просудида ли је целисходно (сврсисходно) да организација настане. Пошто давање одобрењазависи од дискреционе оцене, не постоји право (захтев) на признавање правногсубјективитета организацији, нити правни пут (поступак) да се оно оствари.

Систем утврђивања, декларације (настанак на основу везане одлуке) – општом нормомзакона или подзаконског акта одреде се услови за све организације неке врсте, а чимдржавни орган установи да су у датом случају испуњени услови, обавезан је да о томедонесе акт на основу којег организација постаје правно лице (нпр. за предузећа, радње).Надлежни орган једино испитује да ли су испуњени они услови које норма тражи, а не ида дискреционо суди о целисходности да организација настане. Према томе, постојиправо (захтев) на признавање правног субјективитета организацији, и предвиђен јеправни пут (поступак) да се оно оствари.

Допунски (помоћни) и комбиновани системи; основ и начин стицања правногсубјективитета - за настанак правног лица није некада довољан оснивачки акт,концесија односно декларацијао испуњености услова. Потребан је и још некипојединални правни акт државног органа или нешто друго. Нпр.: акт регистровања (упису јавни регистар), акт публиковања (објавити у службеном листу статут, одлуку оиспуњености услова и сл.), или пријава оснивања држави, предаја статута органу и сл.Тек када се оствари и та тражена додатна чињеница правно лице настаје. Оснивачкиакт, концесија односно декларација о испуњености услова престављају тада правниоснов стицања правног субјективитета, а регистрација, публикација, пријављивање и др.– начин стицања. А потребно је обоје (кумулативно).

û Правна способност

Способност правног лица да буде ималац субјективних права и обавеза назива сеправна способност. Неимовинска правна способност правног лица је ужа од таквеспособности физичког лица. Правно лице не може имати она неимовинска права чија суобјекти везани једино за људске јединке: породична права, брачна, права из односародитеља и деце и сл., нека лична права (нпр. право на физички интегиртет, здравље,лик, психички интегритет и сл.). Способно је да има право на име, часр и углед, тајнусферу, идентитет, личне податке. Правно лице не може имати она имовинска инеимовинска прав, чија функција је везана само за човека (право на издржавање, право

33 / 100


становања, станарско право, право наслеђивања по основу сродства и др.).

û Пословна способност

Спсосбност правног лица са својим изјавама воље (правним пословима) стиче, мења игаси права и обавезе, назива се пословна способност. Изјава воље органа рачунају сеправном лицу. Пословну способност организација не може стећи пре него што сеобразују органи, пошто путем органа предузима правне послове. Обим посоловнеспособности правног лица одређен је обимом његове правне способности.

1. 20. Удружења и установе

Врсте правних лица:

1) по структури: удружења и установе;

2) по циљу и врсти: комерцијална и некомерцијална;

3) по типу својине: једносвојинска и мешовита.

1. Удружења

34 / 100


Удружење је скуп лица (чланова) удружених ради остваривања заједничког циља(политичка странка, верска заједница, задруга...). Удружење делује у интересу чланова.Удружење је организација чији циљ, постојање, уређење и функционисање опредељујусами чланови.

- Једночлана и вишечлана удружења

По броју чланова удружења су једночлана (инокосна, униперсонална) или вишечлана(колегијална, мултиперсонална). Не одлучује се по броју учесника, него по броју чланова.Учесник је свако ко је у саставу организације (орган, запослени, члан), а члан је самоонај учесник који има одговарајући (члански) статус, ко у односу са организацијом имаправа и обавезе одређене врсте (право на удео у добити, на учешће у управљању, увођењу послова, обавезу сношења губитка, одговорност, обавезу улога и др.).

Удружење је вишечлано ако више учесника има статус члана. Довољно је да удружењеима бар два члана, осим ако његова природа или пропис захтевају већи број (нпр. зазадругу три, за политичку странку сто). Максималан број прописује се само изузетно,непосредно (нпр. доо може имати највише тридесет члонова) или посредно (нпр.ограниченим бројем деоница).

Једночлано удружење има само једног члана, само једном учеснику припадају свачланска права и обавезе.

Док све врсте удружења могу бити вишечлана, једночлана могу бити само она којима тодопушта њихова природа и пропис (нпр. задруга и командитно друштво морају битивишечлана, деоничко друштво и доо могу бити и једночлана).

Само је одређеним врстама вишечланих удружења допуштено да прерасту у једночлана,а да се тиме не угасе, свако једночлано увек може постати вишечлано.

- Лична и корпоративна удружења

35 / 100


По интезитету личне везе између чланова и удружења и између чланова међусобно,удружења су лична (персонална) или корпоративна (корпорације, нелична).

Лично удружење карактерише јака лична веза између члана и удружења и измеђучланова међусобно. Члан удружења постаје се својом вољом. Чланови сагласнимизјавама воље уређују и мењају организацију и међусобне односе. Чланови сунезаменљиви, чланство непреносиво и ненаследиво. Измена члана изискује сагласностсвих. Личне околности (смрт члана, иступање, искључење, лишење пословнеспособности и сл.) могу бити разлог престанка удружења. Сваки члан учествује уодлучивању, управљању и вођењу послова. За одлуку је потребна једногласност. Самочлан може бити овлашћен да предузима правне послове удружења. Чланови одговарајусвојом имовином за обавезе удружења. Име члана садржи се у имену удружења. Личнаудружења су нпр.: друштво са неограниченом солидарном одговорношћу чланова,командитно друштво.

Корпоративно удружење одликује слаба лична веза удружења и члана и члановамеђусобно. Чланом удружења некад сепостаје и без обзира на вољу. Организација имеђусобни односи чланова уређују се и мењају актом који не подразумева сагласностсвих (статутом). Чланови су измењиви, а чланство преносиво и наследиво. Не тражи сепристанак свих за промену члана. Личне околноси не узрокују престанак удружења.Управљати и водити послове удружења могу и лица која нису чланови. Одлучује севећином гласова. Улога органа није резервисана само за чланове. За обавезе удружењаискључиво оно одговара својом имовином. Име удружења не мора да садржи име члана.Корпорације су нпр.: деоночко друштво, командитно друштво на деонице, доо, задруга,удружење грађана, политичка странка, синдикат, верска заједница, општина.

1. Установе

Установа је организација чији циљ, уређење и начин функционисања одређује оснивач,а у живот спроводе учесници (органи, запослени). Установа је скуп добара намењенихостваривању неког циља на корист других – дестинатера (задужбина, градски музеј,национална библиотека, државна болница, фонд за запошљавање...). Установа немачланаве у свом саставу. Учесници установе остварују циљ који је одредио неко други –оснивач. Установа делује у интересу корисника. Ни оснивач ни учесници не могу својомвољом организацији променити циљ, делатност и уређење, нити је укинути, тако да неодговарају својом имовином за обавезе установе. Утицај оснивача на циљ, уређење ифункционисање исцрпљује се актом о оснивању, а потом он само надзире како учеснициостварују циљ установе. Правна раздвојеност установе од оснивача и учесника јеизразитија, тј. лична веза слаба или је ни нема.

36 / 100


- Задужбине

Задужбина је организација чију је имовину оснивач неповратно наменио да својимприходима доброчино остварује неки друштвенокористан циљ. Циљеви су илимеценатски: помагање и унапређивање образовања, културног, уметничког, научногстваралаштва и сл., или хуманитарни: заштита сиромашних, старих, болесних, деце,социјално угрожених и сл. Задужбина је увек добротворна установа (чинидбе вршикорисницима доброчино, без накнаде).

Корисници су лица која уживају чинидбе задужбине. По кругу корисника, задужбине суприватне или јавне.

Приватне задужбине делују у корист затвореног круга лица, која припадају некојинституцији (породици, предузећу, факултету).

Код јавних задужбина круг корисника је отворен. Није допуштено да се задужбинаоснује у корист унапред индивидуално одређеног или одређених лица. Ни код приватнихзадужбина лица нису унапред индивидуализована.

Промена циља задужбине, употреба имовине за други циљ, као и промена начинаостваривања циља, допуштени су једино ако је остварење изворно задатог циља илипостало немогуће или бесмислено.

Остваривању циља задужбине служи поред оснивачке имовине и приходи од имовинезадужбине (камате, дивиденде, ауторски хонорари, добијене закупнине), приходистећени по другом основу (поклонима, легатима, накнадом штете, добротворном акцијом)и приходи остварени обављањем привредне делатности.

У начем праву задужбина се јавља у три вида:

37 / 100


1) као задужбина у ужем смислу;

2)фондација;

3) фонд.

Разликују се по оснивачу, оснивачком акту, оснивачким средствима и управљачу.

Задужбину у ужем смислу оснивају само физичка лица (једно или више) тестаментом,једностраним правним послом, уговором или заједничким актом о оснивању, одсредстава у приватној својини, а њоме управља оснивач или физичко лице коме он топовери.

Фондацију оснивају само правна лица (једно или више), својим општим актом, одсредстава у друштвеној својини, док физичка лица могу само накнадно да приступе већоснованој фондацији као суоснивачи, а њоме управља њен колегијални орган.

Фонд оснивају или само физичка или само правна лица, или физичка и правна лицазједно, а њиме управља или оснивач или колегијални орган организације којој оснивачповери фонд на управљање.

Остале установе су нпр.: народна банка, фондови за запошљавање, становање,социјалну заштиту, болнице, библиотеке, музеји и др. Од задужбина се разликују у томе:док се задужбине оснивају да би својим чинидбама ненаплатно погодовале корисницима,ове установе се формирају од наплате одређених услуга од својих корисника (улазнице,претплате). Корисник ових установа може бити свако ко изјави вољу. Учесници су путемпредставника укључени у органе управљања многих установа, а не и задужбина. Утицајоснивача на промену уређења, функционисање и укидање осталих установа већи је негокод задужбина

38 / 100


ð Комерцијална и некомерцијална правна лица

Комерцијална (предузетничка, профитна) организација оснива се првенствено да биостварила добит, а некомерцијална нема такав циљ. Добит је првенствени циљ акоорганизација своју делатност врши:

1) уз накнаду коју остварује, предузимајући теретне правне послове;

2) на тржишту;

3) систематски;

4) као своју основну делатност.

Кад недостаје неки од ових елемената, организација је некомерцијална.

И привредна делатност (производња робе, трговина, промет, робе, капитала, пружањеуслуга, осигурање) и непривредна делатност (образовање, наука, култура, здравство,социјална заштита) могу се вршити како ради добити – комерцијално, тако и без тежњедобити – некомерцијално. У области привреде, некомерцијалне организације су нпр.:производна задруга, стамбена задруга, издавач верске литературе за потребе чланованеког реда, а комерцијалне, нпр.: задружно производно предузеће, издавачкопредузеће, задружно стамбено предузеће. У ванпривредној обалсти делују ради добити,комерцијалне су нпр.: приватне болнице,музичке, спортске и друге школе,радиодифузне установе, а некомерцијалне нпр.: јавне (државне, градске) болнице,радиодифузне установе, школе.

За комерцијалне организације предвиђени су другачији статусни облици него за

39 / 100


некомерцијалне, и то као обавезни. Оснвовни статусниоблик правног лица закомерцијалну организацију је предузеће, а и обавезан је, као што је за некомерцијалну тоустанова.

ð Једносвојинска и мешовита правна лица

Средства правног лица могу бити у правном режиму друштвене, државне, задружне иприватне својине. Ако су сва средства правног лица подвргнута само једном од тихрежима, правно лице је једносвојинско. Када за средства важе бар два режима, правнолице је мешовито.

Све врсте правних лица не могу се оснивати сваком врстом оснивачке својине, нити могуимати сваку врсту права својине.

1. 21. Деликтна способност правних лица

Способност правног лица да одговара за штете назива се деликтна способност. Оназначи да се деликтне (скривљене) радње учесника правног лица (органа, чланова,запослених) рачунају правном лицу (као његови деликти). Правно лице одговара наоснову кривице његових учесника. Правно лице је деликтно способно и одговорно самоако је његов учесник при вршењу штетне радње био способан за расуђивање и крив. Упротивном је правно лице деликтно неспособно и неодговорно. Важи претпоставка да јеучесник правног лица способан за расуђивање и крив за штету (пресумирана кривица).Правно лице неће одговарати ако обори ту претпоставку, ако докаже да је његовучесник у датој прилици поступао онако како је требало (ескулпација). Правно лицеодговара само ако његов учесник штетну радњу изврши као учесник правног лица, увези са делатношћу правног лица. Ако је не изврши у том својству, већ независно одделатности правног лица (приватно), одговараће он сам.

40 / 100


1. Индивидуализација правних лица

Име, седиште и држављанство правног лица су основни елементи који одређујуидентитет правног лица.

1. Име

Име комерцијалног правног лица (предузећа) зове се фирма, а некомерцијалног(установе) – назив. Име правног лица служи идентификовању правног лица. Правнолице се означава (номинује), разврстава (класификује) и разликује од других(дистингвира) помоћу имена.

Путем имена други означавају организацију, а и она означава себе као и своје еманације.Име стоји за субјекта (уместо њега). Име садржи податак о врсти правног субјекта (да јеправно лице, а не физичко лице, врсту правног лица и делатности, врсту одговорностикојој подлеже и др.). Путем имена разликује се дотично правно лице од других правнихлица исте врсте.

Ради потребе да идентификовање правног лица као странке у грађанскоправнимодносима буде поуздано, обавеза је сваког правног лица да има име и да се постојанослужи њиме. Име се одређује оснивачким актом, а мора се навести и у статуту и јавномрегистру. При избору и промени имена важе за правна лица већа ограничења него зафизичка, а нарочито ради заштите других субјеката од опасносати замене. Име сештити.

1. Седиште

41 / 100


Седиште је оно место где се налази средиште делатности и управљања организације, ау случају сумње, место где се налази руководство организације. Оно се не можеодредити произвољно.

Да би седиште било извесно, прописано је да се наводи у оснивачком акту односно устатуту и уписује у регистар. Седиште се узима за место где је правно лице дужно даизврши обавезу. По седишту се одређује који је суд месно надлежан да расправи спор,да води поступак стечаја и ликвидације, да изврши регистрацију и др. На основу седиштаопредељује се државна припадност правног лица.

1. Држављанство

На основу седишта правног лица се одређује да ли је оно домаће или страно.

Страна правна лица не могу имати она права која су резервисана за домаћа (ограниченаправна способност страних правних лица). Услови за стицање и оних права и обавеза,која могу имати као и домаћа правна лица, некада су другачији (нпр. постоји својинскимаксимум, отежано стицање непокретности и др.). Различито држављанство странакаизазива сукоб закона у простору.

1. 23. Појам грађанскоправног односа

1. 24. Појам и садржина субјективног права

42 / 100


Субјективна грађанска права су овлашћења, правне власти признати објективнимправним субјектима (физичким и правним лицима) у циљу задовољења њиховихинтереса.

¨ Објективно право – прописи, правила

¨ Субјективно право - овлашћење

¨ Субјективно право има основ у објективном праву

¨ Субјективно право мора имати носиоца

¨ Једна странка има овлашћење, друга има обавезу

¨ Моментом повреде права настаје право на захтев

¨ Захтев је могућност да се субјективно право оствари принудним путем

¨ Лица се не могу одрећи неких субјективних права, нпр. код заштите личности

¨ Нека субјективна права постоје и без захтева (кад истекне рок застарелости)

43 / 100


¨ Обавеза – чињење и пропуштање

¨ Обавезе произилазе из субјективних права

¨ Поред главне обавезе постоје и споредне обавезе, које могу настати и пре и послезакључивања правног посла

¨ Обавезе мањег интезитета – нема принуде за испуњење, њихово неиспуњење јевезано за губитак повољног статуса у правном послу

1. 25. Апсолутна и релативна права

- Апсолутна права се дефинишу као права која делују према свим трећим лицима,која нису појединачно одређена, при чему је њихова обавеза увек негативна. Њиховасуштина је у томе што имају објект у једном специфичном смислу, подразумевајући подтим правоно добро које се на основу права непосредно ужива, а трећима се намећеодређено понашање у циљу омогућавања те непосредне власти. Зато се оно састоји упасивност, у односу на ону власт коју на том добру има титулар права (не смеју гаонемогућавати ни ометати у уживању датог правног добра), и у односу на само добро(не смеју га уживати).

Правна власт која чини садржину апсолутног права, њен квалитет и обим, зависи одврсте добра на које се односи, другим речима од природе објекта. Постоје 4 врсте овихправних добара, па по томе и 4 врсте апсолутних права:

44 / 100


1. 1) стварна права – која за свој објект имају телесне ствари (покретне инепокретне); 2. интелектуална права или права ауторства (умна и индустријска својина) – која заобјекте имају интелектуална добра, односно производе људског духа; 3. права личност – која за објекте имају лична добра (телесни интегритет, част,слобода); 4. један ограничен број породичних права – која за свој објект имају саму човековуличност (нпр. право на васпитање детета и примену васпитних мера према њему).

- Релативна (облигациона) права, која се још зову потраживања, одликују се тимешто делују према тачно одређеном лицу односно страни, а то значи да је конкретноодређен не само њихов активни субјект, ималац права (поверилац), већ и обавезно лице,пасивни субјект (дужник).

Облигационо право (потраживање) и обавеза која му одговара чине облигациони однос,који се још зове и дуговински однос.

Између релативних права и обавеза које им одговарају постоји однос корелације:титулар (ималац) облигационог права може захтевати од дужника одређено понашањеи суштина права је баш у том понашању, а извршење обавезе исто је што и вршење(остваривање) права. Извршењем обавезе право престаје.

Понашање на које је дужник обавезан може по својој садржини бити различито игласити:

- на неко давање, тј. на предају неке ствари; - на исплату суме новца; - на чињење; - на нечињење, уздржавање од нечега што би иначе смео чинити.

Према распорду права и обавеза облигациони односи се деле на:

1. једностране – једнострано обавезне; 2. двостране – двострано обавезне.

45 / 100


У првом случају једно лице (страна) појављује се само у функцији повериоца а другасамо у функцији дужника.

У другом случају, свака страна се појављује и у функцији повериоца и у функцијидужника.

Најчешће се како у улози повериоца тако и у улози дужника налази по једно лице па сезбог тога облигациони однос обично и дефинише као однос између два лица, аликонкретније је дефинисати га као однос између две стране, поверилачке и дужничке,пошто се како на активној тако и на пасивној страни може наћи и по више лица.Изузетно, то може бити и однос између више страна.

Облигациони односи у којима има више поверилаца или више дужника могу битиорганизовани као:

1. заједничке (подељене) облигације; 2. солидарне облигације.

¨ У првом случају, постоји више облигационих односа проистеклих из истогчињеничног стања, али међусобно у ствари независних (подељени дуговински односи). Ако постоји више поверилаца наспрам једног дужника (активно подељено односнозаједничке облигације), сваки поверилац може од дужника захтевати само свој део исноси ризик његове инсолвентности (за оно што дужник не плати не могу се гонитисаповериоци који су наплатили). Ако постоји више дужника наспрам једног повериоца(пасивне подељене односно заједничке облигације), поверилац од појединог дужникаможе захтевати само део који отпада на њега и сноси ризик његове инсолвентности (заоно што један не може да плати не могу се гонити садужници, већ последицедефинитивно сноси поверилац).

¨ Општа карактеристика солидарних облигација је много чвршћа веза између вишесадужника, односно саповерилаца, а могу се појавити као пасивне и као активнесолидарне облигације. Ако наспрам једног дужника има више поверилаца (активнесолидарне облигације), сваки од њих има право захтевати испуњење целе обавезе и

46 / 100


намирењем према њему обавеза престаје и према осталим повериоцима (дужник сеослобађа у потпуности), а после тога се они међусобно обрачунавају у складу саодносима који постоје између њих. Поверилац који је наплатио цело потраживањезадржава само део који му припада а остало је дужан предати осталим повериоцима, стим што ризик његове инсолвентности сносе саповериоци. Ако наспрам једногповериоца стоји више дужника (пасивне солидарне облигације), поверилац можезахтевати испуњење целе обавезе од једног и то било ког дужника, а ако тај не може даплати, исплату може захтевати од неког другог, по свом избору, и тако редом све допотпуног намирења, а дужник који је обавезу измирио ослобађа све дужнике премаповериоцу, али не сноси исплату и у целини: он наиме има право захтевати од свакогсадужника да му накнади део који отпада на њега (а ако овај то није у стању, његов деосе сразмерно распоређује на остале садужнике).

Пасивна солидарност је од велика користи за повериоца , па се зато установљава кадасе овоме хоће дати више сигурности за наплату.

1. 26. Лична права

1. Појам и назив

Лична права су субјективна права на личним добрима: право на живот, физичкиинтегритет, здравље, психички интегритет, достојанство, част, углед, приватни живот,лик, глас, тајну сферу, идентитет, име, личне податке и др. Омогућују имаоцу да својелично добро оствари, уживјући га и располажући њиме.

Објективно лично право чини укупност норми које односе поводом личних добара уређујутако што имаоцима личних добара признају субјективна права на њима, а свим осталимлицима намећу обавезу да та добра не повређују, и за случај повреде имаоцу признајузахтеве према повредиоцу.

47 / 100


1. Објекти личних права 2. Лична добра – Лична су она добра која су најнепосредније и нераскидиво повезанаса лицем – са човеком или организацијом. Објекти личних права су две врсте личнихдобара:

- добра која су елементи, саставни делови лица (његов живот, тело, осећања,приватни живот, глас, достојанство, част и сл.); - добра која су еманације, опредмећени изрази лица (фотографије на којима је оноприказано, тонски снимак његових речи, подаци о њему,његови лични записи –дневници, писма; и др.).

1. Лична добра, умна (нематеријална) добра и ствари – Нематеријална (умна) добраисто су опредмећени изрази лица, али само они који су резултат стваралачког ума –опредмећене стваралачке идеје. Писма приватне садржине, лични дневници,фотографије које показују лице идт., представљају не само лична добра, него и ствари.Али, ствари су само они опредмећени изрази лица који су материјалне природе, накојима је могућа човекова власт и на која се могу стећи стварна права. 2. Отворени број личних права – закон набраја на којим творевинама ума јединопостоје интелектуална права. 3. Врсте личних права

- Опште лично право и посебна лична права -

Посебним личним правима називају се она субјективна права на личним добрима чија јесадржина уређена нормама. Имаоца (физичко или правно лице) штити у укупностињегових личних добара: генералном клаузулом јамчи неповредивост личности(свеукупности личних добара, интегритета личности), јанчи неповредивост личних правауопште, ненаводећи никакве изузетке. Та генерална гарантија неповредивости личнихдобара уопште, назива се опште лично право. Из њега се изводи заштита за свако личнодобро, којем је потребно. Функција општег личног права је да допуни заштиту којупружају посебна лична права. На основу њега:

- признаје се лично право и на оном добру на којем није већ неком нормом посебнопредвиђено, а - већ предвиђена лична права употпуњују се заштитом и од оних врста повреде којенису нормом наведене, као и од оних, до тада непознатих врста повреда.

48 / 100


Опште лично право не значи да на сваком личном добру постоји лично право, нити да јесвака повреда неког личног добра повреда личног права. Многа лична добра и многеповреде личних добара спадају у тзв. правнослободан простор, на њима или не могу илине треба имаоцу да буду призната лична права.

1. Садржина личних права 2. I. Личноправна овлашћења

Основна овлашћења су:

1. да ималац ужива своје лично добро (овлашћење уживања) – овлашћење уживањаврши се самим постојањем добра и његовим опстанком; 2. да располаже добром (овлашћење располагања) – ималац личног добра овлашћенје да њиме располаже фактички и правно. Фактичко располагање је задирање усамо добро (нпр. откривање страница своје интиме, објављивање писма, уништавањефилма, нарушавање здравља итд.). Правно располагањеврши се пристанком, одрицањем од права и преношењем права. Пристанаксе даје да други предузме радњу уживања или фактичког располагања. Тиме ималац непреноси своје право на лице коме даје пристанак, само ствара услов да радња којауследи не буде недопуштена.пристанак значи одрицање унапред од тражења заштитезбог повреде личног добра, али не и у делу у којем би дошло до прекорачења границедатог пристанка. Одрицањемималац изјављује вољу да престане његово право на личном добру. Ималац се не можеодрећи личног права у целости. Може се одрећи једино вршења појединог овлашћења. Уделу у којем се ималац одрекао права, оно престаје а не прелази на другога. Преносомправо прелази с имаоца на другога. Нека лична добра, поготово саставни делови лица,по својој природи су непреносиви. Није могућ пренос целог личног права, тако да имаоцуличног добра не остану никаква овлашћења на личном добру. Могућ је пренос само делаправа. Други стиче право на туђем личном добру (да га ужива или располаже њиме), аправо имаоца личног добра не престаје, него се само ограничава. Допуштеностпристанка, одрицања и преноса начелно зависи од тога да ли је слобода располагања(аутономија воље) већа вредност од личног добра којим се располаже, не сужава ли сепретерано слобода лица и не коси ли се са моралом. Лична права осим неимовинскиховлашћења садрже и имовинска, овлашћење комерцијалног искоришћавањасвојег личног добра. Комерцијално располагање подлеже бројним ограничењима правоми моралом.

49 / 100


3. II. Обавезе трећих

Да би ималац могао реализовати своје лично добро правни поредак обавезује сваостала лица да се уздрже од сваке радње подесне да осујети или омете титулара ууживању добра или фактичком располагању, а када имаоцу допушта правнорасполагање личним добром обавезује сва остала лица да од имаоца затражесагласност за предузимање радње.

III. Лична права као права власти

По начину како титулар субјективног права остварује заштићени интерес, грађанскасубјективна права могу се разврстати на:

¨ права власти (господарење) – која овлашћују свога титулара да спроводи своју вољунепосредно на објекту права;

¨ права тражења (захтевања) – чији титулар може од другога да захтева одређенопонашање;

¨ преображајна права (правне моћи) – што овлашћује титулара да изјавом вољепромени правну ситуацију;

¨ права учешћа (суделовања) – која омогућавају титулару учествовање у поступкуодлучивања.

IV. Личноправни захтев

Лично правни захтеви у ужем смислу последица су већ самог угрожавања или саме

50 / 100


повреде личног права, и непосредно служе заштити личног права. Такви су захтеви(тужбе):

1. за пропуштање – увек је превентиван, јер му је сврха да спречи повреду личногдобра; 2. за уклањање – увек је реактиван (поствентиван), јер му је услов да је повреда већнаступила. 3. Лична права физичких лица и правних лица – стицање и губитак личних права

Лично право стиче се часом настанка личног добра које му је објекат, а губи сепрестанком личног добра.

Нема сваки човек исталична права. Круг личних права мења се током живота. Зачет ајош нерођен човек има већ лична права. Лична права нерођеног човека (насцитурус)разликују се од истих права већ рођеног човека само по обиму овлашћења и по врсти истепену ограничења.

Правна лица не могу имати она лична права која по својој природи подразумевају човекакао титулара. Лична права правних лица нису ограничена делатношћу правног лица.

1. 27. Права ауторства

Заједничка особина што делују према свима, што за свој објект имају неку интелектуалнутворевину, а садржина им је одређена природом правног добра на које се односе.

1. Ауторско право

51 / 100


Ауторско право је апсолутно право које за свој објект има ауторско дело, а таквим сесматра нова интелектуална творевина у области књижевности, уметности, науке идругих области стваралаштва, изражена на било који начин. Ауторско дело јеинтелектуална творевина коју треба разликовати од њеног материјалног руха (добра),преко којег је саопштено спољном свету и учињено доступно другима. На тим добримапостоје одвојена права, која могу припадати истом лицу али и имати различите титуларе.Ауторско дело је само она интелектуална творевина која је саопштена спољном свету,која је на неки начин изражена. Закон не тражи неки тачно одређен начин изражавања,довољан је свки који је уопште подобан да изрази оно што се хтело и да творевину учинидоступну спољном свету. То ће једино бити од значаја у случају спора, јер ће у случајуспора своје ауторство лакше доказати онај чије је казивање на неки начин материјалнофиксирано.

Ауторско право се састоји из две различите компоненте:

1. имовинскоправне и 2. моралноправне.

Имовинскоправна компонента ауторског права састоји се из овлашћењаискоришћавања дела које се врши објављивањем, умножавањем, приказивањем,извођењем итд. Право на искоришћавање може се, са накнадом или бестеретно,пренети на другога ауторским уговором. Без дозволе аутора (ауторизације) друга лицамогу искоришћавати дело само у законом одређеним случајевима, уз поштовањеауторских моралних права и по правилу уз накнаду. Ауторска имовинска права трају заживота аутора и 50 година по његовој смрти, за које време су и наследива, после чегадело постаје слободно, тако да га уз поштовање ауторски моралних права може свакоискоришћавати, без ауторизације и без плаћања накнаде. Постаје опште добро. Подругом систему, по истеку законом одређених заштитних рокова ауторска имовинскаправа прелазе на државу, која сада има овлашћења да за искоришћавање деланаплаћује накнаду, а од овако створених прихода формирају се фондови који се користенаменски. Моралноправну компоненту ауторског правасачињавају:

¨ право на објављивање дела – састоји се у томе што је за живота аутор јединипозван да одлучи да ли ће дело бити објављено;

52 / 100


¨ право на признање ауторства – је право аутора да буде признат и означен каотворац дела, и да се успротиви сваком својатању дела од стране других лица;

¨ право на неповредивост дела – састоји се у томе што се аутор може успротивитисваком деформисању, сакаћењу или другом мењању дела;

¨ право на неповредивост аутора – право да се успротиви употреби дела која бивређала његову част и углед аутор има према свакоме па и према ономе на кога јепренео својину на оргиналу;

¨ право покајања – на основу права покајања аутор може да повуче из прометапримерке свог дела, и да у њему врши измене и допуне које би га учиниле достојимњеговог угледа и имена.

Ауторска морална права такође прелазе на наследнике, припадају наследницима завреме од 50 година после ауторове смрти, а по протеку овога времена о њиховојзаштити старају се организације аутора и академије наука и уметности. У случајуповреде ауторских права суд може досудити накнаду претрпљене штете и наредити дасе униште (или преиначе) предмети на којима је нанесена повреда, као и објављивањепресуде на трошак туженог.

1. Проналазачко право (право на патент)

Проналазачко право, као апсолутно право, за свој објект има патент, а патент је правнозаштићени проналазак, који представља ново техничко решење одређеног проблема.Проналазачко право не настаје аутоматски са остварењем проналаска већ признавањему нарочитом поступку који се води пред Савезним заводом за интелектуалну својину иокончава уписом признатог права у регистар патента. Проналазач има право да буденазначен као стваралац у пријави и свим исправама које се односе на патент(проналазачева морална права), као и да патент привредно искоришћава(проналазачева имовинска права), а то значи да према патенту производи предмете иставља их у промет. Он може уговором о лиценци пренети на другога овлашћењеискоришћавања (са или без накнаде), а према општим правилима, лиценца може битинеискључива и искључива. У првом случају, давалац лиценце може и сам искоришћаватипредмет лиценце и давати нове лиценце другим лицима, а у другом случају, давалац

53 / 100


лиценце не може ни у ком виду искоришћавати предмет лиценце, а стицалац можеовлашћење искоришћавања уступити другоме уговором о подлиценци.

Проналазачко право траје 20година (рачунајући од дана подношења пријаве патента), идок овај рок тече оно је наследиво по општим правилима законског и тестаменталногнаслеђивања.

1. Право на узорак и на модел

Модел је правно заштићени нови облик неког предмета који се може применити уиндустријској или занатској производњи, а узорак је правно заштићена нова слика илицртеж, који се може пренети на површину неког предмета односно производа. Одмодела (узорака) као естетских творевина треба разликовати њихове материјалнепрезентације. Законом се штите тродимензионалне и дводимензионалне естетскетворевине примењене у производњи а не и њихове материјалне презентације у обликутела или слика (цртежа). Право на модел (узорак) стиче се, после спроведеног поступкапред Савезним заводом за интелектуалну својину, признањем модела (узорка) и уписомпризнатог права у одговарајући регистар, а важи од дана подношења уредне пријаве запризнање тог права. По својој садржини оно је мешовито: морално право аутора је дањегово име буде наведено у пријави, списима и исправама који се односе на модел(узорак), а имовинско чини овлашћење искључивог привредног искоришћавања, тј.производња предмета према узорку (моделу) и њихово стављање у промет. Право намодел (узорак) је временски ограничено и траје 15 година рачунајући од данаподношења пријаве.

1. Право на жиг (заштитни знак, марку)

Жиг је знак заштићен (регистрован) на начин предвиђен позитивним прописима, којислужи да се у привредном промету разликује роба једног произвођача од робе исте илисличне врсте другог произвођача (робни жиг), или услужна делатност једног давоцауслуга од услужне делатности исте или сличне врсте другог даваоца услуга (услужнижиг). Начелно, као жиг се може заштити сваки знак који је довољно дистинктиван, а тозначи подобан за разликовање у привредном промету робе исте врсте а разнихпроизвођача; као што су слике вињете, шифре, натписи, речи, изрази, скраћенице,слогани, комбинације ових знакова и комбинације боја, тродимензионални облици. Правона жиг стиче се признавањем жига и уписом признатог права у одговарајући регистар итраје 10 година, рачунајући од дана подношења пријаве, с тим што се његово трајање(важење) може продужавати неограничен број пута. Она се састоји из овлашћења

54 / 100


титуларада заштићени знак употребљава у привредном промету, тј. да њиме обележавасвоје производе односно услуге, и да га ставља на средства за паковање, каталоге,проспекте, упуства, оглсе, фактуре и кореспонденцију. Он не може забранити другомлицу да исти или сличан знак користи за обележавање робе односно услуга друге врсте,осим ако је у питању чувени жиг.

1. Право на географску ознаку порекла производа

Ознака порекла производа је географски назив намењен обележавању производа чијасу посебна својства претежно условљена местом (подручјем) на којем је произведен,било под утицајем поднебља или тла, било да су дугована знању и искуству људи, билода су последица удруженог утицаја оба чиниоца, природног и људског. Може служитиза обележавање природних, пољопривредних, индустријских, занатских или производадомаће радиности.

1. Право на знак квалитета

Знак квалитета је у прописаном поступку установљен знак који привредна организацијаставља на свој производ, ради означавања да има одређене особине. Знак квалитета заодређену врсту производа исти је за све произвођаче тог производа, чије су некеособине истоветне, а неке друге различите.

1. 28. Преклузивни рокови

Преклузија – значи губитак права (правног прерогатива) по протеку законом одређеногрока у коме право није вршено. На истек преклузивног рока суд пази по службенојдужности. Преклузивни рок тече непрекидно (нема ни прекида ни застоја), послењеговог истека правни прерогатив губи се у потпуности и по правилу дефинитивно.Преклузија се односи на правне моћи, односно преображајна права (нпр. права да се

55 / 100


захтева поништење рушљивог правног посла, идр.), а установљена је да би се, уинтересу правне извесности, овлашћени субјект изјаснио да ли ће се својимпрерогативом користити или неће. Преклузивни рокови могу бити:

1. субјективни – који теку од сазнања за неку чињеницу; 2. објективни – који теку од неког правно релевантног догађаја (дан закључењауговора, идр.) без обзира на сазнање заинтересованог субјекта за тај догађај.

Може бити предвиђен само објективни, или само субјективни рок, а најчешће супредвиђена оба, у том случају субјективни рок је краћи и истиче најкасније саобјективним роком.

Преклузивни рок – строги рок. После истека рока права се гасе. Рачунају се и недеље ипразници. Преклузивни рок се најчешће примењује код дуготрајних правних односа.

1. 29. Застарелост (уопште)

Застарелост је престанак права да се захтева принудно извршење обавезе по протекузаконом одређеног времена, у коме поверилац није вршио своје право а био је умогућности да га врши. Дејство застарелости је у томе што се једна правна обавезапретвара у природну облигацију: дужник овакве обавезе не може бити судским путемнатеран да је изврши, али ако је ипак изврши, нема право захтевати да му се врати оношто је дао, чак и ако није знао да је обавеза застарела.

Застаревају релативна – облигациона права. Не застаревају апсолутна права, као ипоједина облигациона: алиментација, остали облици издржавања.

56 / 100


Обезбеђење правне сигурности, заштита дужника од доказивања, врши се притисак настранке да врше своја права, јавни интерес.

Застарелост почиње тећи првог дана после дана када је поверилац имао право дазахтева испуњење обавезе (први дан после доспелости потраживања), ако законом запоједине случајеве није другачије прописано. У време застарелости рачуна се и времекоје је протекло у корист дужниковог претходника (акцесија, прирачунавање временазастарелости). Застарелост наступа кад истекне последњи дан законом одређеног роказа извршење обавезе.

Рокови су утврђени императивним, а не диспозитивним нормама – не може се одредитидуже или краће време застарелодти од онога које је одређено законом, нити се можевољом заинтересованих одредити да застарелост неће тећи за неко време.

Дужник се може одрећи застарелости, али тек пошто је она наступила.

На приговор застарелости позива се дужник кад поверилац захтева намирењепотраживања.

Јемац се може позвати на застарелост само према главном дужнику.

Споредна потраживања застаревају најкасније са главним потраживањем.

1. 30. Временски рок за наступање застарелости

57 / 100


Временски рок за наступање застарелости: општи и ванредни рокови. Општи 10 година(примењује се увек кад за неко потраживње није одређен посебан – краћи, рок, којиможе износити 5 година, 3 године, годину дана).

Повремена потраживања – 3 године од доспелости сваког давања.

1. 31. Застарелост самог права

Застарелост самог права – 5 година по Закону о облигационим односима

Застаревање потраживања из уговора о промету роба, услуга и закупнина – 3 године.Не тражи се да су уговори били закључени у оквиру делатности правних лица.Застаревање одвојено тече за сваку испоруку , услугу, рад.

Потраживања накнаде штете – 3 године – субјективни рок. Објективни рок – 5 година.Дужи рокови код кривичних дела.

Потраживања утврђена пред судом – 10 година за правоснажне пресуде. Новацијатражбине. Неће се примењивати код повремених потраживања ако проистичу изправоснажне пресуде – 3 године.

Застарелост код уговора о осигурању – потраживања осигураника премаосигуравајућем друштву. Разлика између животних и осталих осигурања: 5 година за

58 / 100


уговоре о осигурању живота, 3 године за остале. Објективни рок – 10 година заживотна, 5 година за остала осигурања.

Застарелост код уговора о осигурању – потраживања осигуравача из уговора оосигурању застаревају за 3 године. Код осигурања од одговорности – директна тужба иосигуравач и осигураник – одговорно лице. Застарелост осигуравача према одговорномлицу почиње да тече кад и застарелост потраживања осигураника према том лицу.Регрес. Посебна правила код пловидбених осигурања. Рок у одређеним случајевима кодуговора о осигурању почиње да тече првог дана након истека календарске године укојој се догодио штетни догађај (осигурани случај).

1. 32. Једногодишњи рок застарелости

Једногодишњи рок застарелости – за тачно утврђена потраживања. Комуналне услуге.Доспевају у месечним и другим роковима. ПТТ услуге, ТВ претплата, претплата напубликације. За правна лица – рок 3 године.

1. 33. Застој застаревања

Застој (обустава, суспензија) застарелости састоји се у томе што услед неког узрока рокпрестаје да тече, али кад те околности престану течење рока се наставља а време којеје истекло пре застоја урачунава се.

59 / 100


Према Закону о облигационим односима застаревање не тече:

1. између супружника; 2. између родитеља и деце док траје родитељско право; 3. између штићеника и стараоца за време трајања старатељства; 4. између два лица у ванбрачној заједници, док та заједница постоји. 5. рад у туђем домаћинству.

Објективне околност које доводе до застоја: мораторијум, мобилизација, ратна опасност,немогућност рада суда.

Посебна правила:

1. за малолетна и неспособна лица – рок истиче након 2 године од дана кад супостала потпуно пословно способна или кад је добио заступника; 2. лица у војсци (одслужење војног рока, вежба) рок истиче 3 месеца од ослужењарока или престанка војне вежбе.

Признањем дуга дужник изазива прекид застарелости, после којег почиње тећи нов рок.Ако буде тужен, он се не мора позивати на застарелост, што ће имати за последицуосуду на принудно извршење, будући да на застарелост суд не пази по службенојдужности.

1. 34. Прекид застаревања

60 / 100


Прекид застарелости, који може изазвати како дужник тако и поверилац, има то дејствода застаревање почиње тећи изнова, а време које је протекло пре прекида не рачуна сеу законом одређени рок за застарелост. Застаревање се прекида:

1. када дужник призна дуг – усмено или писмено признање дуга, на посредан начин –давање отплате, плаћање камате ;

¨ прихватање од повериоца није потребно, дужник мора да учини нешто позитивно.Могућ делимичан прекид код делимичног признања дуга. Могуће је да се застарелост непрекида ако дужник није признао плаћање камата. Тренутни прекид застаревања. Новирок почиње да тече одмах.

1. подизањем тужбе – и свака друга радња повериоца преузета против дужникапред надлежним органом, у циљу утврђивања, обезбеђења или остварењапотраживања,

¨ успешна тжба – да није подносилац одустао или да није одбачена. Чак и кад јеподнесена ненадлежном суду, као и пред арбитражама. Да дође до усвјања тужбеногзахтева. a.

Писмена или усмена опомена повериоца дужнику не доводи до прекида. Прекид настајенајчешће радњама повериоца.

Код признања дуга – нови рок почиње да тече од момента признања. Код тужбе – новирок почиње да тече од правоснажног решења о покретању парничног поступка.

1. 35. Заштита права

61 / 100


1. Судска

Правозаштитни захтев (радња) може се остварити уз помоћ државе – судом, редованначин – обавезан је кад год је благовремено могућ и ефикасан.

Титулар чије је право повређено, свој правозаштитни захтев или радњу може остваритипосредством суда (јавна заштита, јавна правда). Заштита од суда тражи се путем тужбе.Тужба је писмено које садржи тврдњу титулара да му је право повређено и да му следујезаштита у односу на туженог. Њен кључни део је тужбени захтев – он представљаоношта тужилац тражи од суда у односу на туженог. У односу на врсту заштите која сетужбом тражи, тужбе су троврсне:

1. кондемнаторним тужбама – тражи се да суд наложи туженом одређено понашање; 2. конститутивним тужбама – се тражи промена правне ситуације; 3. декларативним тужбама – захтева се да суд утврди постојање или непостојањеправа или обавеза.

¨ Трострука заштита: 1) спор – парнични поступак, утврђивање чињеница; 2)ванпарнични поступак – нема парнице, али суд утврђује оно што је важно за одређеноправно стање; 3) извршни поступак – принудно.

¨ Приговор – право туженог да спречи спровођење права од стране тужиоца.

¨ Несамостални и самостални приговори. Привремени (перемпторни) и трајни(дилаторни) приговори. Лични приговори – против одређеног лица. стварни – противсваког лица.

¨ Приговор се истиче у спору.

62 / 100


¨ Противзахтев туженог – против тужиоца поводом истих чињеница или у вези саистим чињеницама.

¨ Тужбе: 1) извршне; 2) установљавајуће – позитивне и негативне; 3) конститутивне.

¨ Доказивање – странке. Разлози на којима се заснива неко право, активна и пасивналегитимација, доспелост захтева и испуњење.

¨ Пресуда – (мериторна одлука) одлука о спору, или потврђује тужбени захтев или гаодбија, односно постоје и мешовите пресуде. Позитивне пресуде: кондемнаторне(извршне), установљавајуће и конститутивне. Негаторне, одбијајуће су увекустановљавајуће.

¨ Пресуда – правоснажност.

¨ Формална правоснажност – пресуда се не може више нападати редовним правнимлековима.

¨ Материјална правоснажност – пресуда је коначно решила споран правни однос.

¨ Извршна пресуда – која се принудно извршава.

¨ Правоснажност доводи до извршности, али не увек. Некад извршност пре настанкаправноснажности.

Све што странка треба да докаже како би успела у спору представља њен терет доказа.Грађанско право одређује и шта мора суд да утврди по службеној дужности.

63 / 100


1. Вансудска заштита (самозаштита)

Самопомоћ – самовласно остваривање права, кад се помоћ од државе не можеблаговремено дoбити.

Самостално се не може остварити свака врста заштите. Сопственом силом може сеизнудити нечија радња (активна – чињење, или пасивна – нечињење), а не можепромена правне ситуације нити утврђење постојања или непостојања права илиобавезе. Самостални титулар може спровести како превентивни правозаштитни захтевили радњу, тако и реактивне. Титулар своје право може штитити било тако да сампредузме одређену радњу, било тако да принуди другога на активну радњу или пасивну.Сваким обликом самозаштите штити се субјективно право тако што се повређује туђе.Пошто је забрањено повређивати туђа права, самозаштита је изузетак који може битидопуштен само под одређеним претпоставкама.

1. општи услови допуштености самозаштите –

- ликвидно право - сам сме да се штити онај титулар кога би и суд заштитио; - недостижна судска заштита (неблаговремена или неделотворна) -неблаговременост – значи да самозаштита не трпи одлагање; - потребан и примерен начин - радња титулара мора бити потрбна за остваривањезаштите а уз то и примерена; ако се сврха заштите може постићи на више начина, морасе изабрати онај који не шкоди другоме, или му најмање шкоди; - одсуство очигледне несразмере – права се штите без обзира на своју вредност, алине по сваку цену; да би самозаштита била допуштена, интерес лица којем се шкодирадњом заштите не сме бити несразмерно вреднији од штићеног титуларевог интереса; - природна воља – за самозаштиту није потребна пословна способност, довољна јефактичка способност имати вољу да се штити своје право; радња у циљу заштите праваније лична и незаменљив, за помоћнике у заштити не траже се услови потребни да бинеко био пуномоћник.

1. посебни услови за поједине видове самозаштите

64 / 100


Основни облици допуштене самозаштите су:

- самопомоћ – представља хитно потребну радњу повређивања туђег правног добрада би се обезбедило или остварило своје или туђе право тражења или избегленеизбежне знатне тешкоће његовог доцнијег остваривања. Самопомоћ је допуштена акосу испуњени посебни услови и општи: да се предузима ради ликвидног права, каддржавна заштита није достижна, радњом која је потребна и привремена, а неповређујући несразмерно вредније добро; - нужна одбрана – преставља хитно потребну радњу повређивања нападачевогправног добра да би се одбио актуелни противправни напад на своје или туђе правовласти. Да би нужна одбрана била допуштена, потребни су осим посебних услова иопшти: да је напад усмерен на егзистентно ликвидно право, а судска заштита нијеактуелно достижна, да је одбрана потребна и примерена, а да повређено добро нијенесразмерно вредније од штићеног. - крајња нужда – представља хитно потребну радњу повређивања туђег правногдобра да би се отклонила актуелна опасност повреде својег или туђег права власти.Допуштеност крајње нужде захтева и опште услове: да се штити стварно постојећеликвидно право, без могућности благовремене судске заштите, помоћу потребне ипривремене радње, да вредност штићеног добра није битно мања од вредностиповређеног добра.

Код сваког облика самозаштите може доћи до прекорачења самозаштите – употребенепотребне и непримерене силе, као и до путативне самозаштите (када лице погрешнодржи да је право повређено, угрожено, да постоји напад односно опасност). Ако једошло до прекорачења одговара се за проузроковану штету.

1. 36. Правни промет и врсте правног промета

Преношење права и обавеза (целих или само дела) са једног лица на друго, ситуацијакад су права и обавезе у покрету, назива се правни промет.

65 / 100


Преносива су имовинска права, у великој већини и независно од тога да ли су апсолутнаили облигациона; док је непреносив један мањи број имовинских права (нпр. право наиздржавање, личне службености), апсолутних и релативних, као и сва права која су посвојој природи неимовинска (нпр. права личности). У једном броју случајева прелаз праваи обавеза од претходника на следбеника н езависи од воље претходника, како је то кодзаконског наслеђивања или на основу акта јавне власти, али чешће се то догађа наоснову уговора између претходника и следбеника (продаја, поклон). Средства правногпромета су облигациони уговори.

Сингуларна сукцесија – кад се преноси једно или више одређених субјективних права.

Универзална сукцесија – када се преноси имовина као целина на једно или два лица.Прелазе сва права. Сингуларна сукцесија је правило, а универзална изузетак.

Врсте правног промета:

1) транслативни – кад се једно право у пуном обиму преноси на нов субјект, а досадашњеје потпуно изгубио право; транслативан пренос постоји у случају преноса права својинеили у случају преноса неког потраживања (цесије). Код услова, чека се његовоостваривање;

2) конститутивни – не преноси се цело право, већ власник конституише (установи) насвом праву својине неко уже право у корист одређеног лица, преноси се на нов субјект(плодоуживање, заложно право, проналазачко право); случајеви конститутивногпреноса су привремени и њиховим престанком право претходника се успоставља уранијем (пуном) обиму; конститутивна правна овлашћења су узета из матичног права.Исто својство као и матично право. Врши се у истој форми као и транслативни правнипромет. Конститутивно право не може припадати субјекту матичног права, већ самотрећем лицу. Гасе се смрћу овлашћеног лица, истеком времена, конфузијом,напуштањем.

3) реститутивни – ако лице које је конститутивним преносом стекло право, то исто правопренесе поново на субјект матичног права.

66 / 100


1. 37. Престанак и промена права

- Правна норма – заповест усмерена на одређено понашање. Диспозиција исанкција. - Правне чињенице се подводе под правну норму. - Правно релевантна и правно ирелевантне чињенице. - Подела правних чињеница (тројна подела): 1)природни догађаји (смрт, рођење); 2)суверена воља (укидање својине); 3) људске радње ( најчешће ). - Подела правних чињеница (двојна подела): 1) догађаји и 2) људске радње(дозвољене и недозвољене). - Правне чињенице, стицање и престанак права. - Недозвољене радње – деликти. - Дозвољене радње – радње сагласне правну и вољне радње. - Радње сагласне праву – нису забрањене, али нису предузете у намери да сествори, акине или измени неко субјективно право (налажење ствари, прерада ствари).Нема намере. - Вољне радње – циљ, правни ефекат, правни посао. - Правне чињенице, стицање и престанак права - Четворна подела: природни догађаји (гашење својине), људске радње(контролисано понашање, активна и пасивна понашања, допуштене и недопуштенерадње), особине лица и ствари (пол, узраст, покварена ствар) и правни односи(издржавање). Ова подела има поредност. - Чињеницни скуп – све чињенице које треба да се стекну да би настао, престао илисе променио неки грађанскоправни однос (или субјективноправо). Код наслеђивања. - Ако се промене битне карактеристике права, које се тичу његовог индентитета,онда се не ради о промени већ о престанку права. - Клаузула rebus sic stantibus. - Место испуњења уговора – промена места у уговору се може извршити иједнострананим правним послом или по сили закона. - Различити разлози - Неке правне чињенице се гасе саме по себи, а некад без воље овлашћеног лица,као и вољом лица. - Правне чињенице на основу којих настаје једно право не морају бити исте као и зањегов настанак. Не мора ни иста форма правног посла. Нпр. Формални уговори се могуукинути неформалним правним послом.

67 / 100


- Право може да се промени, а да не изгуби свој идентитет. Може да дође и дослабљења права, када је дужник у доцњи са исплатом.

1. 38. Појам и елементи правног посла

Правни посао се може дефинисати као изјава воље која производи правно дејство.Оваква изјава треба да потиче од лица које има потребну пословну способност, да јеозбиљна, слободна, у потребној форми ако то закон захтева, и да су жељена правнадејства у складу са уставним начелима, инмперативним нормама и друштвеним моралом.Воља се може изјавити на разне начине: речима (усмено или писмено), уобичајнимзнацима или другим понашањем из кога се са сигурношћу може закључити о њеномпостојању.

1. Аутономија воље – индивидуални принцип, начело савесности и поштења –корекција. 2. Предуговорна обавеза обавештавања, верност уговору, еквиваленција престација,правичност, добри обичаји, правна сигурност. 3. Правни посао – изјава једне или више воља, којима правни поредак признајеправно дејство, који се састоји у промени субјективног закона, настанак, измена, пренос,престанак субјективних грађанских права. 4. Намера (animus) за заснивање правног посла.. Animus contrahendi – намера зазакључивање уговора. 5. Пуноважност правног посла је некад условљина околностима, које нису елементиправног посла (давање дозвола, одобрења). Ако је странка несавесна (знала је или јеморала знати да надлежни орган неће дати дозволу), тада је посао ништав, а несавеснастранка дуговаће накнаду штете.

1. 39. Правне радње

68 / 100


1. Изазива правне последице. 2. Није битна намера да се произведе последица. 3. Правни поредак утврђује последицу без обзира на намеру. 4. Стање свести субјекта није одлучујуће. 5. Недозвољене радње – деликти, заснивање пребивалишта, пословодство безналога, државина, прерада ствари.

1. 40. Изјава воље

Воља се може изјавити на разне начине: речима (усмено или писмено), уобичајнимзнацима или другим понашањем из кога се са сигурношћу може закључити о њеномпостојању.

С обзиром на начин изражавања, све изјаве се могу поделити на:

1. изричите (непосредне) – изричита изјава је она која је учињена поступцима чија јенепосредна сврха да трећима покажу одређену вољ, најчешће то се чини речима, али иуобичајним занцима; 2. прећутне (посредне) – прећутна изјава је она која је учињена тзв. конкулдентним

69 / 100


радњама (понашањима), а то су поступци чија непосредна сврха није у томе да покажуодређену вољу већ нешто друго, али из којих се са извесношћу може закључити да лицењима изражава одређену вољу.

Унутрашња воља је релевантна, само ако је у неслагању са изјављеном. Мане воље.Ћутање не значи прихватање, осим ако је у сталној пословној вези. Средство заостварење аутономије воље – активно понашање. Изјава воље се мора схватитиобјективно у складу са начелом савесности и поштења.

1. 41. Тумачење изјаве воље

- Просто тумачење – текст изјаве. - Права намера. - Заједничка намера уговарача. - Доброчини правни послови се тумаче у смислу који је мање тежак за дужника. - Специјална правила тумачења – формурални уговори. - Ако се употребом свих правила тумачења ипак не може доћи до смисла изјавевоље, прави посао је ништав, због неодређености.

1. 42. Предмет правног посла

Предмет правног посла је оно шта се посао односи. Давање, чињење, нечињење,уздржавање. Предмет мора бити могућ, допуштен и одређен. Предмет није допуштен,

70 / 100


ако је противан принудним прописима, јавном поретку или добрим обичајима.

1. 43. Кауза правног посла

Кауза је основ правног посла и даје одговор на питање зашто се једно лице обавезујетим послом. Кауза је мотив. Обавезивање обе стране. Доброчини послови –обавезивање једне стране. Кауза је економски еквивалент. Доброчини – негативниекономски ефекат. Свака уговорна обавеза мора имати свој допуштен основ – Закон ооблигационим односима. Апстрактни правни посао – невидљива кауза.

1. 44. Једнострани, двострани и вишестрани правни послови

Ова подела извршена је с обзиром на то из колико се воља састоји правни посао, коликострана односно лица изјављује вољу која чини правни посао.

Једнострани правни послови су они који се састоје из изјаве воље једног лица (једнестране), нпр.: тестамент, изјава којом се даје отказ или се раскида уговор збогнеизвршења, дереликција (одрицање власника од права својине), окупација (заснивањесвојине на ничијој ствари њеним заузимањем), јавно обећање награде и др.Једностраним правним пословима се могу стварати обавезе за себе, располагати својимправима, стварати права за трећа лица, али се трећима не могу наметати обавезе.

71 / 100


Двострани правни послови или уговори су сагласне изјаве воља двеју страна, којепроизводе неко правно дејство, нпр.: уговор о купопродаји, о трампи (размени), опоклону, о закупу, о зајму и др. Уговор настаје када се странке договоре о његовимбитним састојцима. Понуда је предлог за закључење уговора учињен одређеном лицу,који садржи све битне састојке уговора, тако да његовим прихватањем уговор бивазакључен. Понуда учињена присутном лицу треба да буде прихваћена без одлагања(иначе се гаси), изузев ако из околоности произилази да понуђеном припада известанрок за размишљање, а понуда учињена одсутном лицу, у којој није одређен рок заприхватање, везује понудиоца за време које је редовно потребно да стигне понуђеном,да је овај размотри, о њој одлучи и да одговор о прихватању стигне понудиоцу.Прихватањем понуде уговор бива закључен, уколико се изјава о прихватањусадржински поклапа са понудом, у противном сматра се да је одбијена и да је понуђениса своје стране учинио другу понуду своме ранијем понудиоцу.

Вишестрани правни послови су удржавање правних субјеката. Одлуке трговачкихдруштава.

1. 45. Теретни и доброчини правни послови

Теретни правни послови су они код којих се даје нека накнада за оно што се добија(купопродаја, трампа, закуп, зајам са каматом), а доброчини (бесплатни) они код којих сене даје накнада за оно што се добија (тестамент, поклон, послуга, зајам без камате).

1. 46. Каузални и апстрактни правни послови

72 / 100


Каузални су они правни послови из којих се види да ли се обавезује само једна странка(нпр. поклон) или се обавезује и друга страна и у чему се састоји њена обавеза, као штоје то код купопродаје, трампе, закупа, зајма, оставе.

Апстрактни правни послови су формални једнострано обавезни послови из којих се невиди да ли се обавезује и друга страна и у чему се састоји њена обавеза.

Код каузалних видљив основ, сврха. Код апстрактних кауза је невидљива (меница).Апстрактни послова убрзавају промет. Положај повериоца је бољи, јер у спору не морадоказивати основ. iustus titulus i modus acquirendi.

1. 47. Формални и неформални правни послови

Неформални (консенсуални) правни послови су они код којих воља може бити изјављенана било који начин, дакле изричито, прећутно, усмено, писмено, пред сведоцима или безњиховог присуства, уз учешће државних органа или без њега.

Формални су они за које закон захтева да изјава буде дата у тачно одређеној форми(писмено, пред одређеним државним органом, пред сведоцима), јер у противномнаступају одређене правне последице. Примери формалних послова у нашем праву:тестамент, уговор о промету непокретности, уговор о доживотном издржавању, уговор олиценци, ауторски уговори, закључивање брака.

С обзиром на последице које настају за случај непоштовања, постоје две врсте форме:

73 / 100


1) форма ad solemnitatem – битна форма; битан услов за пуноважност правног посла;непоштовање ове форме има за последицу ништавост посла (не производи правнодејство).

2) форма ad probationem – доказна форма; није битна за пуноважност; посао настаје ипроизводи правна дејства и кад није испоштована форма; ако дође до спора о постојањуи садржини посла, не могу се користити друга доказна средства, правни посао се можедоказивати само преко форме; арбитражни споразум.

Форма обезбеђује већу прецизност, одређеност. Умањује се могућност настанкаспорова. Боља контрола и евиденција. Уреднија наплата фискалних обавеза. Доказнафункција. Ипак форма тражи и трошење времена.

Неформални послови убрзавају промет, али тешко се доказује садржина, права намерастранака, а некад и сама чињеница постојања правног посла.

1. 48. Правни послови међу живима и за случај смрти

Правни послови међу живима (inter vivos)одликује се тиме што производи правна дејстваза живота твораца права (купопродаја, трампа, зајам, закуп) а за случај смрти (mortis causa) тиме што своја правна дејства производе тек у случају смрти творца правног посла(тестамена, уговор о наслеђивању).

Inter vivos – правни учинци настају за живота. Чак и они чија дејства почињу након смрти

74 / 100


једне стране, уговор о доживотном издржавању.

Mortis causa – сва дејства наступају након смрти странке (тестамент, поклон за случајсмрти, легат).

Код inter vivos послова важи начело формализма, док код mortis causa консенсуализма.

Врсте уговора:

1) једнострано обавезни (поклон) и

2) двострано обавезни (обе стране имају обавезу).

Комутативни – у моменту закључења знају се поверилац и дужник и знају се међусобнадавања.

Алеаторни (уговори на срећу) – не зан се ни поверилац, ни дужник, а ни давања.

Уговори са тренутним престацијама (чинидбама) – обавеза дужника се извршаваодједном (купопродаја, трампа, поклон).

Уговори са трајним престацијама – обавеза се извршава у дужем или краћем периоднизом поступака у одређеним временским размацима (нпр. плаћање закупнине умесечним износима, плаћање купопродајне цене у ратама).

75 / 100


Индивидуални уговори – су они које закључују поједини субјетки (правна или физичкалица) међу собом, производе правна дејства на стране уговорнице.

Колективни уговори – закључују се између организације послодаваца и организацијерадника, уређује поједина питања из радног односа (радно време, годишњи одмори,плате), обавезан је за све раднике.

Уговори intuitu personae (лични) – закључују се с обзиром на личне квалитете уговорнихстрана, права и обавезе су непреносива су и гасе се смрћу (нпр. уговор о поклону)

Нелични уговори – по правилу уговори су нелични, закључују се независно од личнихквалитета уговорних страна, права и обавезе из њих су преносива и међу живима и заслучај смрти.

Реални уговори – закључују се предајом ствари, а таквима се сматрају: зајам, послуга,остава и ручна залога, зато што обавеза на повраћај ствари (обавеза зајмопримца,послугопримца, чувара, залогопримца) настаје тек фактом предаје ствари.

1. 49. Непостојећи правни послови

Непостојећи правни послови су правни послови којима недостаје неки битан саставнидео (елемент без кога је посао незамислив): сама воља (сагласност), предмет, форма adsolemnitatem, (нпр. ако се неком предаје ствар на чување а овај мисли да је добија напоклон, правни посао је непостојећи). Као такав не производи никакво правно дејство,нити може бити конвалидиран (оснажен), ни протеком времена, ни вољом странака, ни

76 / 100


извршавањем.

Нема основних услова за настанак, привид настанка. То су:

1) фиктивни правни послови – нису настали, већ је код трећег лица створена лажнапредстава да су настали;

2) симуловани правни послови – прикрива се неки други правни посао, правни посао којисе крије зове се дисимуловани посао;

3) заблуде о природи, предмету и каузи уговора.

1. 50. Ништави правни послови и последице

Ништавим правним пословима вређају се општи интереси, услед чега их прате врлоенергичне санкције, које се огледају пре свега у томе што овакви послови не производеникакво правно дејство. Из њих не настају субјективна права и обавезе чије би сеизвршење могло судски захтевати и то стање је дефинитивно.

Ништави послови протеком времена не могу бити оснажени, нема конвалидације. Посаоостаје ништав и ако би узрок ништавости накнадно отпао. На ништавост се можепозивати свако правно заинтересовано лице (подношењем тужбе за поништење), а судса своје стране ништавост узима у обзир по службеној дужности (и пази на њу) и када сеучесници посла на то не обазиру, па чак и ако се одричу права која за њих настају изстања ништавости.

77 / 100


Протеком времена ништав посао се не може оснажити, али је могућа конверзија. Тозначи претварање ништавог посла у други, који је пуноважан и производи правнадејства (ништав посао остаје такав и намеравана дејства коначно изостају, алиизјављена воља испуњава услове за постојање и пуноважност другог посла, којипроизводи дејства у складу са намером странака).

У два случаја извршење ништаве обавезе има за полседицу оснажење (конвалидацију)правног посла:

1) ако је забрана или узрок ништавости био мањег значаја, што се у пракси тешко среће,јер посао лине ништавим крупни недостаци;

2) кад је извршен, у целини или у претежном делу, уговор који је ништав због недостаткаформе.

Ван ова два изузетка важи правило да уговор остаје ништав иако је извршен, апоследица тога је да се врати оно што је примљено, пошто не постоји правни основ да сезадржи, а ако то није могуће даје се одговарајућа накнада у новцу.

У најтежим случајевима ништавости, суду поред изрицања обавезе враћања стоје нарасполагању две могућности:

1) да ускрати право на повраћај датог, с тим да странке задрже оно што су на имеизвршења посла примиле;

2) да се оно што је на име извршења посла примљено одузме у корист државе (општине).

Ништави правни послови су противни принудним прописима, јавном поретку и добрим

78 / 100


обичајима, то су:

а) зеленашки правни послови – користе се тешке околности друге уговорне стране да сеуговори за себе или неког трећег несразмерна корист;

б) правни послови (уговори) са немогућим обавезама – обавезивање на чинидбу коју јенемогуће испунити;

в) правни послови потпуно неспособног лица (млађи малолетници – до 14 година) – неможе бити отклоњена ни сагласношћу законског заступника;

г) правни послови (уговори) које предузме правно лице ван оквира своје правнеспособности – уговор закључен ван правне способности нема правно дејство.

1. 51. Рушљиви правни послови и последице

Рушљивим правним пословима вређају се приватни интереси, услед чега их прате мањестроге санкције. Оне се огледају пре свега у томе што ови послови постоје и производесвоје дејства, само је њихова судбина неизвесна и има се решити у законом одређеномроку, њиховим поништењем или оснажењем ( конвалидацијом).

Један могући исход је њихово поништење (у законском року), које има повратно дејство,тако да се посао сматра неважећим од самог почетка (као да је ништав). Поверилац неможе исходити принудно извршење обавезе (дужник није обавезан извршити обавезу), аако је обавеза већ извршена, тужбом се може захтевати повраћај датог (повраћај у

79 / 100


пређашње стање).

Уколико у законском року не буде нападнут, рушљив посао се правно оснажнује, наступаконвалидација (самим протеком законског рока), и узима се да је био пуноважан одсамог почетка. Дужник мора извршити своју обавезу, поверилац може по потребизахтевати и принудно извршење, а ако је обавеза извршена, не може се захтеватиповраћај у пређашње стање.

Код рушљивих послова судска одлука има конститутивно дејство, а код ништавихдекларативно. Различити разлози рушљивости се означавају заједничким називомманљивост воље, пошто се састоје у неком недостатку (мани) воље односно њенојизјави.

То су:

1) правни послови закључени у заблуди – заблуда је крива представа о стварности(крива представа о некој правно релевантној чињеници у вези са правним послом); самобитна заблуда о битним својствима предмета је разлог за рушљивост посла; о личности –уговорној страни;

2)правни послови закључени у превари – свесно изазивање заблуде или одржавање узаблуди; преварена страна има право да тражи поништај и кад није у питању битназаблуда;

3) правни послови закључени под претњом – стављање у изглед неког зла на штетуучесника у правном промету; разлог за рушљивост је оpravdan strah; претња мора битиозбиљна, неотклоњива и противправна;

4) правни послови ограничено способних правних лица – ако то лице (малолетник санавршених 14 година) закључи послове већег значаја без дозволе законског заступника;ако не постоји сагласност законског заступника пре закључења посла, правни посао којије предузео малолетник је рушљив и његова судбина зависи од малолетниковог

80 / 100


законског заступника и малолетниковог сауговорника; законски заступник може сенакнадно сагласити са предузетим послом и та његова изјава има ретроактивно дејство(посао је пуноважан од почетка), или може одлучити да неда одобрење, онда се сматрада посао није ни закључен; малолетников сауговорник може позвати малолетниковогзаконског заступника да се изјасни, уколико се се изјасни у року од 30 дана, сматра седа је одбио да да одобрење; ако малолетник стекне пуну пословну способност пре негошто се сауговорник и законски заступник договоре, онда он одлучује о послу, он може уроку од 3 месеца од стицања пословне способности да покрене поступак поништења, аако не предузме ништа, правни посао се оснажује;

5) лезионарни уговори – су они обавезни уговори у којима је нарушена еквивалентностузајамних давања (лезија – оштећење); рок за поништај – 1 година.

Суд не узима рушљивост у обзир по службеној дужности већ само на захтев овлашћеногсубјекта, а поништење може захтевати само лице у чијем је интересу рушљивостустановљена.

1. 52. Конвалидација и конверзија

Конвалидација је накнадно оснажење правног посла, кад властодавац прихвати посаопуномоћника који је прекорачио овлашћења. Ако је забрана мањег значаја, а правнипосао је у већем дечу извршен.

Конверзија је претварање непуноважног посла у пуноважни. Тражи се испуњење условаза други посао, затим конверзија мора бити у сагласности са циљем који субјект имаприликом закључења посла и ако се из околности може закључити да би био предузетпуноважан посао, да је субјект знао за непуноважност.

81 / 100


1. 53. Побијање правних послова

Побијање дужникових радњи, како би поверилац наплатио своје потраживање.Паулијанска тужба – подноси се против лица у чију је корист предузета радња, која сепобија.

Услови:

1) инсолвентност дужника – пасива већа од активе;

2) несавесност дужника – знао или морао знати за потраживање и инсолвентност;

3) несавесност трећег лица – овај услов се не тражи код поклона и сродника.

Рок – 1 година за теретне послове, а 3 године за доброчине. Рачуна се од дана кад јепосао предузет, односно од дана када га је требало предузети (пропуштени правнипосао).

82 / 100


1. 54. Услов

Услов је будући неизвестан догађај од чијег наступања или ненаступања зависи почетакили престанак дејства једног правног посла (нпр. поклањам рођаку стан уколико сеожени).

Према начину на који се остварују, услови се деле на: 1) позитивне и 2) негативне.

Позитивни су они који се остварују наступањем околности (догађаја): нпр. ступање убрак.

Негативни су они који се остварују ненаступањем (изостанком) будуће и неизвеснеоколности: нпр. неступање у брак.

По једном другом критеријуму услови се деле на:

1)потестативне (зависи од воље),

2) каузалне (зависи од случаја) и

3) мешовите.

Каузалан је онај услов који не зависи од воље ни једне ни друге стране већ од случаја

83 / 100


или зависи искључиво од воље неког трећег који није учесник правног посла (нпр.купујем под условом да добијем кредит).

Потестативни су они који зависе од (воље) једног или другог учесника правног посла.

Обичан потестативан услов се састоји у некој радњи или уздржавању учесника правногпосла па утолико зависи и од његове воље (нпр. продајем уколико се песелим у другоместо).

Чист (прави) потестативни услов зависи од нахођења учесника правног посла, одњегове арбитрерне, дискреционе воље (нпр. издајем вам кућу у закуп, с тим да је поистеку закупа можете по тој и тој цени купити ако будете хтели).

Мешовит услов истовремено зависи од воље учесника правног посла односнонаследника или легатара и воље неког трећег или објективних околности (нпр.поклањам кућу том и том лицу под условом да се ожени том и том особом).

Постоји подела на: 1) одложне и 2) раскидне.

Одложан (суспензиван) је онај који дејства правног посла одлаже и њихово наступањечини неизвесним (нпр. продајем хармонику уколико добијем стипендију за усавршавањеу иностранству). Одложни услов – стиче својство наследника ако се услов испуни.

Ако је услов раскидан (резолутиван), правни посао производи дејства на која јеуправљен и у том погледу нема неизвесности, али је низвесно да ли су та дејствадефинитивна, да ли ће опстати (нпр. продајем аутомобил и преносим својину на купца,због одласка у иностранство, а тим да овај пренос пада и својина на аутомобилу ми севраћа ако не добијем радну дозволу у одређеној страној држави). Раскидни услов –наследник до испуњења услова.

84 / 100


Услов се испунио ако се оствари једна чињеница, до тада је услов у „лебдећем стању“(condicio pendent). Ако је сигурно да неће наступити, онда је услов отпао.

Дејства пуноважног одложног услова – право које је предмет уговора и даље припадапреносиоцу, он је власник, поверилац. У својству власника, продавац има право да ствари даље употребљава, да прибира плодове, да подиже својинске и државинске тужбе (ипротив купца), да прекине рок одржаја, да предузима акте управљања. Он не смеучинити ништа што би угрозило права стицаоца за случај да се услов оствари, иначедугује накнаду штете.

Дејства пуноважног раскидног услова – проиузводи дејства до остварења услова, правопо општим правилима прелази на прибавиоца (купца), који је овлашћен да га врши као исваки титулар и да га судским путем штити. Неизвесност постоји и састоји се у томе дали ће произведена правна дејства опстати.

Дејства оствареног услова – правни посао производи дејства.

Дејства неоствареног услова – правни посао није закључењн.

Неважећима сматрају се услови који су недозвољени (тј. противни како изричитимзаконским наређењима тако и општим правним принципима и начелима уставногпоретка), неморални (противни моралним схватањима друштва), немогући, неразумљивиили противречни. Суд решава у сваком конкретном случају.

Фикција испуњења и неиспуњења услова – сматра се да је услов остварен ако његовоостварење, противно начелу савесности и поштења, спречи страна на чији терет јеодређен, а сматра се да није остварен ако његово остваривање, противно начелусавесности и поштења, проузрокује страна на чију је корист одређен.

Услов и будуће потраживање може бити обезбеђено залогом.

85 / 100


Допуштеност услова – не могу се сви правни послови условљавати. Разлози моралнеприроде.

Постављање налседника под условом – тестаментална наредба последње је воље којомнеко лице чини распоред своје имовине за случај смрти.

Неправи услови (не производе последице као прави). То су:

1) услови који су се десили у прошлости и сада се дешавају;

2) нужни услов;

3) обичан услов – садржина правног посла;

4) правни услов – законски услов;

5) неразумљиви услов;

6) недопуштен услов;

7) немогући услов – од почетка јасно да се услов не може остварити.

1. 55. Налог и рок

86 / 100


1. Налог

Налог је обавеза или терета само код доброчиних правних послова (тестамент, поклон).Примљене користи се губе ако се обавеза не изврши. Сама обавеза мора бити одређена,могућа и допуштена. Налог обавезује, али не одлаже дејство.

Поклон са налогом – налог може бити установљен у корист неког трећег (нпр. дапоклонопримац издржава неког док се овај налази на редовном школовању...), можебити установљен у корист самог поклонодавца (нпр. да га поклонопримац обилази уболести...), може бити и установљен у корист самог поклонопримца (нпр. да поклоњенуствар употреби на одређени начин).

Поклон са налогом – смањење имовине поклона, низвршење налога доводи до губиткапоклона, али тек на основу судске одлуке.

Тестамнет са налогом – малог може бити установљен у корист неког трећег, у користнаследника односно легатара (корисника доборчиног располагања), као и у користсамог завештаоца (нпр. да се наследник стара о одржавању оставиочевог гроба).

Тестамент са налогом – један или више корисника налога; терети једног, више или свенаследнике; налог долази после оставиочевих поверилаца и нужних наследника; сматрасе да је нужни део без налога.

Разликовање налога од сличних установа:

1) уговор о налогу;

87 / 100


2) легат;

3) одложни услов – налог настаје истовремено са стицањем права, а одложни условодлаже дејство;

4) задужбина – правно лице.

1. Рок

Рок је протек времена или одређени тренутак у времену од чијег наступања илиненаступања зависи настанак или престанак правног посла. Рок је известан, а условније.

Испуњење обавезе пре рока – кад је рок уговорен искључиво у интересу дужника;поверилац може да одбије испуњење само ако је у невреме; он не може захтеватипревремено испуњење; ако је рок уговорен и у интересу дужника и у интересуповериоца (поверилац има право избора).

Рок уговорен у интересу повериоца – може да тражи испуњење рока, али мора даобавести дужника и да не буде невреме.

Врсте рокова:

1) одложни и раскидни;

2) материјалноправни и процесноправни;

88 / 100


3) парициони – судска пресуда;

4) субјективни и објективни;

5) преклузивни рокови и застарелост.

Постављање наследника под условом – привремени наследници до наступања одложногрока. Код раскидног – кад истекне рок престаје бити наследник.

Рачунање рокова (компутација) – природно – где се рок рачуна од оног часа у којем јенаступила извесна чињеница и завршава се одређеним даном и то у оном часу од којег јерок почео да тече.

Рок може бити одређен календарски – цивилно (у данима, недељама, месецима,годинама), или фиксирањем одређеног датума, или везивањем за догађај чији се датумунапред може израчунати, а исто тако везивањем за догађај чије је наступање извесноали је неизвесно време његовог наступања.

Рок одређен у недељама, месецима или годинама завршава се оног дана који се поимену и броју поклапа са даном настанка догађаја од кога рок почиње да тече, а акотаквог дана нема у последњем месецу, крај рока пада на последњи дан тог месеца.

Ако последњи дан рока пада у нерадни дан, као последњи дан рока рачуна се следећирадни дан.

Рок одређен у данима почиње тећи првог дана после догађаја од кога се рачуна, азавршава се истеком последњег дана рока.

89 / 100


Рок одређен у недељама завршава се истеком оног дана последње недеље који носиисти назив као дан у који се десио догађај од кога је рок почео тећи.

Почетак месеца – први дан у месецу, средина 15., крај – последњи дан у месецу.

Трговинско право – права половина месеца 1-15, средина 11-20, друга половина 16-докраја, крај месеца 21-до краја.

1. 56. Појам заступништва

Заступништво је вршење правних послова у туђе име и за туђ рачун, на основуовлашћења за заступање, са тим дејством да права и обавезе из предузетог посланастају непосредно за заступанога. Постоје три лица: 1)заступани (онај у чије име сепосао закључује); 2) заступник (који посао закључује са трећим) и 3) треће лице (са којимзаступник посао предузима).

Правни однос из закљученог уговора настаје између заступаног и трећег. Заступник,који је закључио уговор (или предузео други правни посао), није субјект права и обавезакоје из њега настају, нити одговара за извршење обавеза заступаног према трећем итрећег према заступаноме.

Заступник мора да има овлашћење за заступање и мора да се креће у његовимграницама.

90 / 100


Заступништво је могуће код свих правних послова. Само изузетно, кад су у питањуправни послови чији је лични карактер нарочито наглашен, закон захтева да посао буделично предузет (нпр. као што су тестамент, брак).

Заступништво треба разликовати од посредништва и комисиона.

Уговором о посредовању једно лице, посредник (мешетар) обавезује се да настоји наћи идовести у везу са налогодавцем лице које би с њим преговарало о закључењу одређеногуговра, а налогодавац се обавезује да му исплати одређену накнаду, ако тај уговор будезакључен.

Код комисионог посла (комисиона) једно лице ( комисионар) закључује правни посао усвоје има али за туђ рачун. И овде учествују три лица:

1) комитент (лице за чији рачун је посао закључен са трећим);

2) комисионар (лице које у своје име а за рачун комитента предузима правни посао);

3) треће лице (комисионарев сауговорник).

Посредник предузима фактичке радње, а комисионар предузима правне радње(послове), али при томе ради у своје име.

У зависоности од тога у ком правном акту је садржано овлашћење за заступање,разликују се:

1) уговорно,

91 / 100


2) законско,

3) судско и

4) статутарно заступништво.

1. 57. Уговорно, законско и судско заступништво

1. Уговорно заступништво

Уговорно заступништво је оно које се заснива на уговору између заступаног(властодавац) и заступника (пуномоћник), док се овлашћење за заступање зовепуномоћје, без обзира да ли је дато усмено или писмено.

Форма прописана законом за неки уговор или неки други правни посао важи и запуномоћје за закључење тог уговора.

Код уговорног заступништва треба разликовати два односа: један је однос измеђувластодавца и пуномоћника, други између властодавца и трећег лица с којимпуномоћник закључује уговор.

За однос између властодавца и пуномоћника меродаван је уговор који уређује њихова

92 / 100


међусобна права и обавезе.

За однос између властодавца и трећег меродавно је пуномоћје (овлашћење зазаступање).

Према обиму овлашћења и кругу послова на које гласи, пуномоћје може бити:

1) опште и 2) посебно.

Опште (генерално) пуномоћје је оно које гласи на предузимање свих правних пословакоји спадају у редовно пословање властодавца.

Посебно (специјално) пуномоћје је оно које гласи на предузимање послова који прелазеоквире редовног пословања, које може бити двојако:

1) посебно овлашћење за одређену врсту послова и 2) посебно овлашћење за свакипоједини случај.

На основу посебног пуномоћја за одређену врсту послова пуномоћник може предузетиједан или више правних послова, који морају бити истоврсни (нпр. продајавластодавчевих неп окретности).

За неке послове то није дозвољено већ се тражи посебно пуномоћје за сваки појединислучај (нпр. за преузимање меничне обавезе), мора гласити на један конкретно одређенслучај.

Властодавац мора бити способан да сам предузима правне послове, за које дајеовлашћење за заступање.

93 / 100


Пуномоћник мора бити потпуно пословно способно лице. Ако је пуномоћник ограниченопословно способан, онда је за њега потребна сагласност законског заступника.

Уколико пуномоћник прекорачи границе овлашћења, властодавац је у обавези само акоодобри прекорачење. Одобрење (ратификација) се даје у року, ако не онда се сматра даје одбијено. Ако властодавац да одобрење, оно има повратно (ретртоактивно) дејство.Ако одбије, властодавац и пуномоћник солидарно одговарају трећем за претрпљенуштету, под условом да је он био савестан (да није знао нити је морао знати запрекорачење овлашћења).

1. Законско заступништво

Законско заступништво је одређено законом, као и овлашћења.

Заступање пословно неспособних лица (деце) од стране његових родитеља –управљање имовином само ако је потребно за издржавање, васпитање и образовањемалолетника. Законски заступници су оба родитеља, родитељско право врше обародитеља. Родитељи без одобрења органа старатељства не могу отуђити илиоптеретити имовину свог детета, а орган старатељства може дати ово одобрење самоако то захтева неки интерес детета ( ако је потребно ради његовог издржавања,васпитања и образовања).

1. Судско заступништво

Судско заступништво одређује суд. Зове се и ad hoc заступништво.

Колизиони старалац – то је старалац који се поставља у случајевима када треба да севоди спор илизакључи правни посао између малолетника и његовог законскогзаступника.

94 / 100


Старалац одсутном лицу – када је то потребно ради заштите права и интереса појединихлица, чије пребивалиште одн. боравиште није познато а који нема заступника.

Старалац умрлог лица – кад је умрло лице остало без наследника и када су овлашћеналица поднела захтев за утврђивање очинства после смрти детета.

1. Статутарно заступништво (заступање правних лица)

Статутарно заступништво је заступање правног лица од надлежног органа тог лица, онису овлашћени да у име правног лица предузимају све правне послове везане за предметделатности правног лица.

Пуномоћници по запослењу – радници који раде на пословима чије је обављање везаноза закључење и испуњење одређених уговора овлашћени су на закључење и испуњењетих уговора.

1. 58. Грађанскоправни деликти

95 / 100


Грађанско правни деликт је понашање (чињење или пропуштање) којим се другомепроузрокује штета и које проузроковача обавезује на накнаду штете.

Помашање које представља деликт најчешће се састоји у некој активности , али се можесастојати и у пропуштању нечег што је требало учинити.

Проузроковач штете назива се штетником и он је дужник накнаде, а оштећено лице јеоштећени и он је поверилац накнаде, а одговорност за овако проузоковану штету називасе грађанска одговорност.

Не треба мешати са кривичном одговорношћу. Понашање штетника је противправно.

Штета може бити:

1) имовинска (материјална) и

2) неимовинска (нематеријална, морална).

Имовинска штета може се имовински (новчано) изразити и појављује се у облику стварнештете и изгубљене добити.

Стварна штета (обична) је умањење постојеће имовине, губитак постојеће имовинскевредности. Она се најчешће састоји у уништењу или оштећењу ствари или губитаканеког имовинског права, ту спадају и трошкови на које је оштећеник био присиљен (нпр.трошкови лечења).

96 / 100


Изгубљена добит (измакла корист) је неостварена имовинска вредност, имовинскавредност која би према редовном току ствари или околности конкретног случаја билаостварена да није било штетниковог поступка (нпр. неостварена зарада уследпривремене или трајне неспособности за рад проузроковане телесном повредом).

Неимовинска штета је субјективне природе и састоји се у физичком болу (у случајутелесне повреде), или у неком душевном болу (душевној патњи), трпљење и физичког идушевног бола, душевне патње у случају повреде части и угледа.

Радњом штетника може се проузроковати или само имовинска или само неимовинска,или једна и друга штета.

1. 59. Објективна одговорност и одговорност за опасне ствари и делатности

Основ одговорности – субјективна одговорност, по основу кривице. Кривицапретпоставља спсосбност за расуђивање.

Два основна облика кривице: 1) умишљај (намеру) и 2) нехат (непажња).

Намера има два степена: директни умишљај (штетник свестан последица својихпоступака и предузима из управо са циљем да штета наступи) и евентуални умишљај(штетник свестан својих поступака и пушта да штета наступи, иако његова воља нијеуправљена на тај резултат). Код намере постоји свест.

Непажња има два степена: груба непажња (крајња нужда) – која се састоји у томе што

97 / 100


се штетник није понашао онако како се понаша иоле пажљив човек, обична непажња(лака непажња) – која се састоји у томе што штетник није показао ни просечну пажњу.Код непажње нема свести.

Објективна одговорност увек мора бити одређена законом.

Објективна одговорност – одговара се без обзира што не остоји кривица штетника (већсамо узрочна веза између његовог поступка и штете). Одговорност без кривице:1)одговорност за опасне ствари;

2)одговорност за другога;

3) одговорност за посебне случајеве.

Главни такав случај јесте одговорност за опасне ствари, а то су покретне и непокретнествари које су по својим својствима такве да могу проузроковати штету чак и кад сењихов ималац понашао са максималном пажњом, која искључује сваку кривицу. За штетукоја потиче од опасне ствари одговара њен ималац. Ослобођење од одговорносит – акоје ствар одузета, а власник је предузео све мере; скривена својства ствари; виша сила;одговорност произвођача за производе.

Други случај објективне одговорности односи се на лица несособна з арасуђивање иназива се одговорношћу по основу правичности. Умноболна или слабоумна лица, као ималолетници до навршених седам година живота не могу бити криви, па и не одговарајуза штете коју проузрокују. Уместо њих одговара онај ко је по прописима дужан да водинадзор над њима. Ако штету начини лице које је неспособно за расуђивање, а накнадасе не може добити ни од њега ни од лица које врши надзор, онда суд може осудитиштетника, имајући у вису и стање штетника и оштећеног.

Одговорност за другог – правно лице неће одговарати, ако докаже да је запослениправилно поступио; ако је намерно, онда се накнада може захтевати и од правног лица иод запосленог; право регреса.

98 / 100


Посебни случајеви – терористички акти, јавне манифестације, приредбе; код тероризманакнаду врши држава; код приредби организатор.

Законско ослобођење од одговорнсти: нужна одбрана и крајња нужде. Нужна помоћ –од другог.

Нужна одбрана – неопходно је да учинилац од себе одбије истовремени противправнинапад

Крајња нужда – када учинилац од себе или другог отклања истовремену нескривљенуопасност, која се на други начин није могла отклонити, али учињена штета није већа одштете која је претила. Дозвољена самопомоћ – заштита државине.

1. 60. Накнада штете (материјална и нематеријална)

Накнада штете може бити: наканда имовинске штете и накнада неимовинске штете.

Наканда имовинске штете може бити :

1) у натури (натурална реституција) – када уместо уништене ствари на име накнаде даједруга ствар истих особина и вредности (или се оштећена ствар поправља и враћа упрвобитно стање);

99 / 100


2) новчана одштета – када се оштећенику на име накнаде штете (стварне штете иизгубљене добити) досуђује одређени новчани износ. Износ накнаде се равна премавеличини штете. Постоји могућност да се накнада досуди у мањем износу од штете, какоби се избегло економско руинирање одговорног лица, када оно заслужује такав избор.

Накнада неимовинске штете може бити:

1) неновчано и

2) новчано.

Неновчани облици накнаде се састоје у опозиву увреде, јавном извињењу, објављивањуисправке, објављивању пресуде.

Новчана накнада неимовинске штете састоји се у досуђивању оштећеном лицу извесненовчане суме за претрпљене физичке и душевне болове.

100 / 100

Documents

Građansko pravo - Seminarski Maturski Diplomski Radovi