Govorne vežbe

Uvod

Dete već u prvom mesecu priozvodi oko 30 različitih glasova, a do trećeg meseca izgovori oko 120. Kako su za izgovor ovih glasova sposobna i gluva deca od rodjenja, za pretpostaviti je da je ova sposobnost urodjena. U tom dobu ono uglavnom proizvodi krikove koji odrazavaju zadovoljstvo i nezadovoljstvo i dva stanja svojeg organizma.

Vežbe slušanja i diskriminacije izvodimo skoro u svim vrstama govornih igara dece, a i organizovanjem posebnih usmerenih aktivnosti za to, zatim u sklopu drugih vežbi (rečnika, rečenice, artikulacije glasova dece) i aktivnosti, kao što su upoznavanje dece sa sadržajem nekog teksta, izmišljanje životnih situacija, pričanje iskrivljenih priča koje deca ispravljaju itd.

Kao i za sve drugo u radu sa decom pogotovu srednjih i starijih uzrasta tekstovi nonsensne književnosti veoma su pogodni kao podsticaji za izmišljanje i stvaranje novih reči, najčešće nonsensna značenja, ali ponekad i logičkog.

Pod vežbama rečnika podrazumevamo ne samo uvećavanje leksičkog fonda dece već i njihovo osposobljavanje za adekvatno korišćenje reči u pravom i prenesenom značenju.

Za vežbe artikulacije glasova koriste se sledeća radno-igrovna sredstva i sadržaji rada-igre:

1. Čarobna torba ili kutija u kojoj su smešteni predmeti, igračke ili sličice čija imena imaju glas koji vežbamo u jednom od tri položaja u reči itd.

2. Raznovrsne vrteške uz koje koristimo odgovarajuće sličice sa imenima koja sadrže vežbani glas u sva tri položaja u reči;

3. Čarobno drvo jeste nacrtano (a može i prava sadnica nekog voća) sa granama o koje se vešaju odgovarajuće sličice i sl. ;

4. Za sve uzraste dece (3—7 godina) mogu se koristiti odgovarajući tekstovi koji u sebi sadrže reči sa glasom (glasovima) za vežbanje;

5. Za vežbe artikulacije glasa (početak, kraj ili cela vežba) koriste se i odgovarajuće govorne igre;

6. Onomatopeje predmeta, pojava u prirodi, glasanja svih vrsta životinja (biramo deci poznate i za odgovarajuću vežbu prikladne životinje, ptice, živinu;

7. Aplikacije od slika koje se nabacuju na flanelograf uz prigodno pričanje nečeg što je povezano sa sadržajem aplikacija.

1

1. R A Z V O J I VEŽBANJE G L A S O VA

Dete već u prvom mesecu priozvodi oko 30 različitih glasova, a do trećeg meseca izgovori oko 120. Kako su za izgovor ovih glasova sposobna i gluva deca od rodjenja, za pretpostaviti je da je ova sposobnost urodjena. U tom dobu ono uglavnom proizvodi krikove koji odrazavaju zadovoljstvo i nezadovoljstvo i dva stanja svojeg organizma. Ove glasove dete proizvodi spontano i nije svesno svojih emotivnih stanja na način na koji su toga svesni odrasli. Posle trećeg meseca dete počinje da uporedjuje glasove koje proizvodi sa glasovima svojih roditelja i pokušava da ih kombinuje. Manje-više potpunu artikulaciju dete stiče oko osme godine života, mada se i tada često sreće nepravilan izgovor ponekih glasova. Dečiji glasovi nisu isti kao i oni koje odrasli proizvode. Dete počinje razvoj artikulacije glasom "a" koje manje-više vuče na "e". Iz ovog samoglasnika se razvija slog "ma" u indo-evropskim jezicima, zbog čega se najčešće kao prva reč javlja "mama". Prvo se javljaju samoglasnici prednjeg reda (e, i), a potom srednji (a) i na kraju zadnji (o,u). Dete moze odstupati od navedenog pravila a da to ne znači poremećaj u jezičkom razvoju.

Tokom predškolskog perioda detinjstva značajno se proširuje rečnik deteta i usavršavaju gramatičke strukture, što je u skladu sa razvojem i karakteristikama mišljenja. Tako je njegov rečnik najbogatiji rečima koje obeležavaju konkretni svet koji ga okružuje, u skladu sa misaonom vezanošću za perceptivna obeležja.1

Novija istraživanja ukazuju da se prvo javljaju zadnjenepčani samoglasnici (k, g, h), a onda bilabijali (p, b, m) iako se nekada mislilo da je suprotno. Najteže se izgovaraju afrikati i sumni glasovi (š, ž, č, ć, dj, dž). Takodje se "r" javlja kasno, a pogotovo na kraju sloga. Trogodišnje dete pravilno izgovara 60-75% suglasnika.

Devojčice su u artikulaciji nesto bolje od dečaka, a na nepravilan razvoj artikulacije značajan uticaj imaju multijezičke sredine, veliki broj dijalekata na malom prostoru, kao i nisko obrazovanje roditelja.

Vežbe slušanja i diskriminacije izvodimo skoro u svim vrstama govornih igara dece, a i organizovanjem posebnih usmerenih aktivnosti za to, zatim u sklopu drugih vežbi (rečnika, rečenice, artikulacije glasova dece) i aktivnosti, kao što su upoznavanje dece sa sadržajem nekog teksta, izmišljanje životnih situacija, pričanje iskrivljenih priča koje deca ispravljaju (Đani Rodari — Iskrivljena priča i sl.) ili igre iskrivljavanja i ispravljanja namerno pogrešno kazivanih priča i životnih situacija, korišćenje pantonime...

1 Kamenov,Emil: Vaspitno-obrazovni rad u dečjem vrtiću,Beograd, Dragon,2006, str.169.

2

Osnovno je u svemu tome da treba imati SADRŽAJ igre i cilj igre, kao i za sve druge vežbe, pa radno-igrovna sredstva, a decu uvesti u igru slušanja i diskriminacije (dakle, i ovde praktična primena metode igre pa onda i drugih). Naravno, i te vežbe slušanja i diskriminacije povezuju se i sa drugim područjima delatnosti dece u vrtiću (spoljašnja korelacija rada, najčešće sa muzičkim), a i sa različitim oblastima unutar maternjeg jezika (unutrašnja korelacija: diskriminacija i artikulacija glasova, diskriminacija reči povezana je sa glasovima u njoj a i sa akcentima itd.).

Igre diskriminacije izvodimo parovima reči, recimo, Mara-bara-para (novac) — para (vode), a posle kazivanja deci izmišljenog sadržaja priče o devojčici Mari koja je izgubila paru (novac) u bari iz koje se dizala para (vode), pa joj neko (narator) pomogao da nađe paru (novac). Ili, deci najpre kažemo izmišljenu priču o dečaku Buci koji je video kucu pa se od nje poplašio i pobegao kući i zakucao na vrata vičući: Otvori, mama, kuca je sama! Posle (pri)kazivanja ove priče deci mlađeg uzrasta, predlažemo im igru: Zatvorite usta (stavljamo prst na usta), slušajte dobro što ja kažem i pokazujte ono što govorim: Buca (svi da pokazuju na dečaka)—kuca (izvode pokrete kucanja)—kuca (pokazuju na kucu ili stavljaju svoje opuštene šake na uši-oponašaju uši kuce) — puca (izvode pokrete nišanjenja puškom)2.

Za starije uzraste izmislimo dužu priču o devojčici Kosi i njenim drugarima (Rosa, Bosa, Luka) koji su došli da pomognu nešto njenom dedi koji se zvao Gosa i babi koja se zvala Sosa, pa posle, na prethodno pominjani način, predlažemo deci da slušaju i pokazuju ono što izgovaramo: Kosa (pokazuju na devojčicu)-kosa (svi se hvataju za svoju kosu na glavi)- kosa (prave pokrete košenja trave)- kosa (planine, podignuta ruka ukoso)-Rosa (pokazuju na devojčicu)-rosa (prstima se pokazuje titranje rose u travi); Bosa (devojčica)-bosa (podignu »bosu« nogu)-Luka (pokazuju na dečaka)-luka (oponašaju jedenje luka)-luka (pristanište, rukama oponašaju njihanje broda)-vuka (urliču k'ao vuk, auuu)-kuka (iskrivljuju ruku da liči na kuku)-kuka (plaču) itd. prema sadržaju priče koju smo izabrali ili izmislili. Recimo, posle upozna-vanja dece sa sadržajem priče Nagluvi petao, na ovaj način kako smo prethodno rekli vežbamo diskriminaciju reči: gost (pokreti pozdravljanja sa susedom)-KOST (pokret bacanja kosti)-POST (pokret kusanja kašikom); PEVAM (veselo mahanje glavom uz otvaranje usta)-ZEVAM (pokreti zevanja); SAD (pokret pokazivanja prstom u zemlju)-SAT (pokret gledanja u ručni sat)-MLAD (osmeh); VEŠTO (pokret pletenja čarape)-NESTO (širenje bbeju ruku); ZBORI (pokret govorenja) — MORI (mrštimo lice i čelo); VEĐE (dodir obrva) - MEĐE (pokret povlačenja vodoravne linije rukom); VRBE (podignemo obe ruke ukoso uvis) — SVRBE (češamo ruku ili rame).

2 Matić, Radomir, Metodika razvoja govora dece, Nova prosveta, Beograd,1985, str. 153-160.

3

Za vežbe diskriminacije glasova biramo one glasove kod kojih se najčešće greši i u diskriminaciji i u artikulaciji, jer je to obično, povezano, ide zajedno. To su glasovi koji su po nečem srodni (zvučni-bezvučni, imaju isto mesto obrazovanja a isti i način obrazovanja i sl. tome) ili su uopšte teški i za diskriminaciju i za artikulaciju, pa smo prilikom ispitivanja otkrili ili prilikom vežbi zapazili koji su to glasovi u pojedine dece, a i u celoj grupi: p-b-m, d-t-n, dž-č, đ-ć, ć-č, đ-dž, m-n-nj, z-s, ž-š, s-š, itd. Naravno, biramo ili izmišljamo za sadržaj igre priče ili pesme koje imaju reči sa takvim glasovima: para-bara-Mara, deda-teta-Nena, džip-čips, Đura-ćuran kreće (na put) -kreče (zid), đak-džak itd. Vežbe diskriminacije izvodimo kao završetak ili po-četak neke druge vežbe, recimo artikulacije, rečnika i sl., ali je bolje da celu usmerenu aktivnost posvetimo vežbama diskriminacije glasova (ili grupe glasova) koje deca slušno ne razlikuju, nisu se navikla na to ili nisu još slušno usvojila te glasove. No, često će nam se dešavati da jedno dete pokušava da ispravi drugo dete: Ne kaže se spavaćica (haljina za spavanje), već spavaćica (misleći na spavaČica, koja spava).

2. RAZVOJ GLASOVNE STRANE GOVORA I ARTIKULACIJE

4

Tok razvitka i učenja glasova kod dece predstavlja polaznu osnovu u izučavanju osnovnih pitanja razvijanja govora, jer je glas njegov prvi fenomen).

1. Prva i druga godina života

Od rođenja deteta počinje faza kričanja pa se u prva tri meseca u dece javljaju neartikulisani glasovi. Pored kričanja, nešto kasnije, dete počinje da ispušta i zvukove zadovoljstva pa guče (pevajući vokali) ili nezadovoljstva pa plače. Obično od četvrtog meseca dete počinje da meša gukanje sa brbljanjem, što predstavlja fiziološku igru govornih organa. Čuju se neki samoglasnici koji u početku nisu jasni. Dete se igra gukanjem kao da peva a brbljanjem kao da priča. Čuju se i neki praskavi suglasnici, još nejasni. Takve glasove dete počinje da spaja u slogove. Pomoću znakova koje pruža intonacija može se otkriti značenje plača. Zbog toga se može smatrati da razvoj govora počinje plakanjem deteta3.

U šestom mesecu dete počinje da tepa, faza podražavanja nečijeg glasanja traje do kraja prve godine a podražavanje onog što čuje produžava se i dalje u toku nekolike sledeće godine. Inače, primarni uticaj majke i vaspitača na artikulaciju glasova deteta traje sve do konačnog osvajanja izgovaranja svakog glasa i to biva odlučujuće, a ima i povratnu spregu.

PRI KRAJU PRVE GODINE ŽIVOTA GOVORNI ORGANI DETETA treba da budu osposobljeni i spremni za izgovaranje artikulisanih glasova.

U drugoj godini života dete može izgovarati sve vokale do kraja 18 meseci, ali sa nedefinisanim oštećenjima (tzv. distorzija). Takođe se javlja nestabilna upotreba nekih drugih glasova (m, p, b, k, g, t, d, n, v, f, h), čiji izgovor zavisi od mesta položaja glasa u reči (početni, srednji, završni), a koji se (izgovor) manifestuje kao ispuštanje, zamenjivanje i menjanje mesta glasa u reči, kao sažimanje, udvajanje, produžavanje ili skraćivanje izgovora glasa itd.4

3. RAZVOJ ARTIKULACIJE U TREĆOJ I POTONJIM GODINAMA

Ima neslaganja kod naučnika u tome do kojeg uzrasta deca usvoje pravilno izgovaranje svih glasova, јеr je to individualna stvar svakog deteta a zavisi i od

3 VASIĆ, Smiljka: GOVOR vašeg deteta, Zavod za udžbenike, Beograd 1968. Str.5-35.4 Matić, Radomir, Metodika razvoja govora dece, Nova prosveta, Beograd,1985, str. 153-1165.

5

jezičke i socijalne sredine u kojoj dete živi (porodične i šire). Ista istraživanja, više stručnjaka, daju različite rezultate i u našem a još više u poređenjima sa drugim jezicima. Naime, ima dece koja do kraja četvrte godine savladaju izgovor svih glasova maternjeg jezika, a ima i takve kod kojih se vreme korektnog izgovaranja nekih glasova proteže sve đo osme godine života. Obično se najpre usvaja izgovor jednog glasa na početku pa u sredini i tek onda na kraju reči (tzv. inicijalni medijaini i finalni položaj glasa u reči), sem izuzetaka u nekolika glasa. Zbog toga se, valjda, najviše i greši pri izgovoru glasa na kraju reči. Može se napraviti i redosled usvajanja glasova mada, i tu ima znatnih neslaganja, pogotovu kad su u pitanju različiti jezici. Obično se kao norma za određivanje uzrasnog doba pravilnog osvajanja izgovora svakog glasa, u nekom od pomenuta tri položaja u reči, uzima izgovor 75% odsto dece, a onih 25% ide u iznad ili ispod prosečne dece, i to ako dete više puta, najmanje triput, izgovori pravilno ili pogrešno isti glas u istom položaju a različitih reči.

Utvrđeno je da se izgovor vokala najranije usvoji i da tu ima najmanje artikulacionih grešaka, a i kad se jave, one se brzo zapažaju, jer je procenat zastupljenosti (frekvencije) vokala u govoru (a to znači i u pisanju) blizu 50 na sto i bez njih se ne može ni govoriti ni pevati (interesantne su igre slušanja i izgovaranja ili pevanja poznatih reči, ali bez vokala).

Ima pojava da dete usvoji pravilan izgovor nekog glasa u sva tri položaja u reči ili samo u jednom, a da posle, za izvesno vreme, opet pogrešno izgovara taj glas, da bi se potom vratilo na njegovu pravilnu artikulaciju. Dešava se da dete isti glas u istom položaju, ali druge reči različito izgovara (u jednoj reči pravilno, a u drugoj pogrešno), jer je tako čulo-naučilo, jer se radi o otežanom izgovaranju grupe suglasnika (ptica), pa i vokala (avio-avi-jon) itd.

Vaspitaču nije potrebno da detaljno zna sve ove stvari, ali kad je upućen i u takve pojave razvoja glasovne strane govora dece, one će ga manje zbunjivati i zabrinjavati.

Međutim, za vaspitača je važno da zna, do kada je pogrešno izgovaranje nekog glasa u bilo kom položaju u reči, normalna uzrasna razvojna pojava, a od kada to u deteta prelazi (ili je već prešlo) u govorni poremećaj pa, u tu svrhu može koristiti priloženi UPOREDNI PREGLED POJAVE KOREKTNOG IZGOVORA glasova srpskohrvatskog jezika.

Pomoću lutaka i igrački improvizujemo i izvodimo i prave male scenske dramatizacije pred decom. To je tzv. scensko prikazivanje da deca gledaju i slušaju kako se koja životinja javlja, ali i podstičemo decu da oponašaju to takvo glasanje dok prate scensko prikazivanje kratkih radnji i pokreta. Deca su već u stanju da za nama i sa nama, uz pljeskanje ručicama ili uz taptanje nogama, izgovaraju-ponavljaju igre rečima u vidu, prethodno pominjanih, tapšalica, pljeskalica, tašunaljki, čistogovorica i pošalica, ređalica i sl.

6

Za vežbe artikulacije glasova u trećoj godini života koristimo razne igračke, raznovrsne igre, kraće pesmice, lake pokretne igre s pevanjem (Ringeraja, Ide maca oko tebe, Kolariću paniću i druge) pa improvizacije dramskih igara u vidu susreta i razgovora životinja, pomoću lutaka (glasanjem-javljanjem i pokretima) te pozivanje životinja da nam dođu (KAKO IH MAMIMO: mac-mac, kuc-kuc, pi-pi, brrr- za ovce, puj-puj, tike-tike za kokoš, sike-sike za koze, gic-gic za svinje), i KAKO IH GONIMO-teramo OD SEBE -nas kad nisu dobre pa se posvađaju ili, kad ih pozivamo da krenu: iš, šic, čibe, ljuk--ljuk (za tele), điha-điha, uš-tut (za svinje) itd. Deca ovog uzrasta (treća godina života) već mogu učiti oponašati onomatopeje nekih prirodnih pojava (uz pokrete, gde se to može): ššš-za šuštanje lišća ih padanje kiše, fiju--fiju za vetar (uz pokrete-njihanje uvis podignutih ruku), vrrr-za oponašanje rada raznih motora-mašina itd.

Sa decom od TRI I VIŠE GODINA starosti za vežbe artikulacije glasova imamo šire polje igrovne delatnosti, što zavisi od uzrasta, od glasa ili grupe glasova što vežbamo, od radno-igrovnih sredstava koja imamo, od korelacije rada i sa drugim područjima delatnosti (tematsko planiranje), od potreba da se sa tom grupom, baš taj glas ili grupa glasova vežbaju (prethodna zapažanja ili ispitivanja) itd. Osnovno je tu, ako treba vežbati artikulaciju, da se glas vežba u sva tri položaja u reči (početni, srednji, završni), da vežbamo one g)asove koje deca, prema svome uzrastu već treba da pravilno izgovaraju, a ona to ne čine, pa posle i druge glasove. Ako je pogrešan izgovor nekoga glasa razvojna normalna pojava, onda ne insistiramo na pravilnosti njegova izgovaranja.

Za vežbe artikulacije glasova koriste se sledeća radno-igrovna sredstva i sadržaji rada-igre:5

1. Čarobna torba ili kutija u kojoj su smešteni predmeti, igračke ili sličice čija imena imaju glas koji vežbamo u jednom od tri položaja u reči, pa tako, u posebnim kesicama ili pregradama, i rasporedimo sredstva igre, jer izgovor glasa vežbamo onako (onim redom) kako se on i usvaja u dece (u većini glasova): najpre početni, pa srednji i najzad završni položaj u reči.

2. Raznovrsne vrteške uz koje koristimo odgovarajuće sličice sa imenima koja sadrže vežbani glas u sva tri položaja u reči, a sličice poređamo tako, da se najpre imenuju one u kojih se taj glas nalazi na početku, a potom u sredini i na kraju.

3. Čarobno drvo jeste nacrtano (a može i prava sadnica nekog voća) sa granama o koje se vešaju odgovarajuće sličice.

4. Za sve uzraste dece (3—7 godina) mogu se koristiti odgovarajući tekstovi koji u sebi sadrže reči sa glasom (glasovima) za vežbanje, ali tako da učestalost


7

upotrebe toga glasa (glasova) bude veća od drugih (takve tekstove biramo, a i da su prikladni uzrastu).

5. Za vežbe artikulacije glasa (početak, kraj ili cela vežba) koriste se i odgovarajuće govorne igre, kao što su brzogovorenja razna (pošalice, čistogo-vorice, brzalice) i druge.

6. Onomatopeje predmeta, pojava u prirodi, glasanja svih vrsta životinja (biramo deci poznate i za odgovarajuću vežbu prikladne životinje, ptice, živinu, čije glasanje možemo imitovati) jesu za decu omiljeni načini igranja, tj. oponašanja kretanja i glasanja životinja u različitim životno-igrovnim situacijama.

7. Aplikacije od slika koje se nabacuju na flanelograf uz prigodno pričanje nečeg što je povezano sa sadržajem aplikacija a, istovremeno, i podsticanje dece da horski, u manjim grupama i individualno, izgovaraju odgovarajuće reči sa glasom koji vežbamo, pominjanim već redosledom.

4. Kako se izvode vežbe artikulacije glasova?

Polazi se od principa igre i vodeće uloge vaspitača, koristi se metoda igre u interakcijskim odnosima i sa drugim metodama rada, podstiče se najpre horsko, pa u manjim igrovnim grupama, i, najzad, pojedmačno izgovaranje glasa (grupe glasova) što vežbamo. Znači, vežba mora imati neki sadržaj. Deci jednostavno ispričamo neku izmišljenu priču ako koristimo čarobnu torbu, kutiju, drvo, neku od vrteški, uvedemo

8

ih u igru na taj način što im objasnimo cilj igre i način igranja: Onaj ko izvuče predmet, igracku, sliku ima da je imenuje a mi slušamo kako će on to (tačno) uraditi, pa ćemo, posle svi ponoviti ime igračke (ili obratno). Može i vaspitač (mladi uzrast) izvlačiti igračke, pokazivati ih deci koja horski kazuju šta je to pa će posle i deca sama tc, rado, činiti. Na vrteški Časovniku okreće se kazaljka i zaustavi kod izabrane slike itd. Postoje različite mogućnosti. "Važno je da igra ima neki sadržaj, da deca znaju cilj i način igre pa će sve ići lako6.

To isto važi i za korišćenje tekstova, dramatizacija raznih, govomih igara itd. Dobar deo vežbe-igre može biti podstaknut i ovako: TRAŽIMO REČI SAN (bilo koji glas što vežbamo) NA POČETKU (u sredini i na kraju) reči. Prethodno se deci mora objasniti i praktično pokazati šta je to početak, sredina i kraj. Tek onda mogu tražiti reči sa odgovarajućim glasom, u odgovarajućem položaju u reći. Takve vežbe su spojene i sa vežbama bogaćenja rečnika. Uostalom, glas se nikad i ne vežba izolovano od reči a još je bolje i u sklopu rečenice to činiti, baš onako kako se glas u životu (govoru) i koristi. Tako se koristi tzv. korelacija unutar jednog područja delatnosti (ovde, maternji jezik) a i tzv. sinhrona korelacija u radu na razvoju govora. Samo, ovde nam je, sada, u centru naše i dečje pažnje izabrani glas, a drugi put će to biti neki pojam i neka od kategorija reči, treći put će glavna pažnja biti usmerena na oblik i značenje rečenice itd. redom kad nam što zatreba (isplanirano je) da se radi.

5. VEŽBE REČNIKA

Za svaku vežbu rečnika moramo se posebno pripremati a i decu takođe. Ove vežbe povezujemo i sa drugim područjima delatnosti dece: polazimo od upoznavnja sredine i okoline dece, uvodimo decu u matematičke pojmove, koristimo muzičko, fizičko i likovno vaspitanje. Recimo, kad radimo na muzičkom vaspitanju, mi obavezno imenujemo muzičke instrumente koje koris-timo sa: decom (rečnik muz. instrum.) pa tek onda radimo na realizaciji programskih-sadržaja iz muzičkog

6 Matić, Radomir, Metodika razvoja govora dece, Nova prosveta, Beograd,1985, str. 165.

9

vaspitanja. Koristeći tako korelaciju sadržaia iz različitih područja delatnosti mi radimo na bogaćenju dečjeg rečnika" i ne-hotice, tim pre ako se i kada se posebno pripremamo za usmerene aktivnosti na rečniku.

Isto tako, mi radimo na bogaćenju dečjeg rečnika, ali samo delimično, i u svim drugim aktivnostima vezanim za razvoj govora dece. Recimo, kad vežbamo artikulaciju glasova dece, mi koristimo i određene reči koje vežbani glas imaju u inicijalnom, medijalnom i finalnom položaju nekih reči (reči se i sastoje od glasova). Isto tako, kad radimo na razvoju rečenice u dece, mi vežbamo i njihov rečnik, jer se rečenica sastoji od reči. Sadržaj bilo kojeg i bilo kakvog teksta takođe se sastoji iz reči. Vežbe slušanja i diskriminacije najčešće izvodimo pomoću reči, mada se za te vežbe mogu koristiti i onomatopeje, kao i drugi načini izazivanja zvukova i šumova. A vežbe bilo koje vrste stvaralačkog pričanja (logičkog ili nonsensnog) u dece, nagone ih da izmišljaju i da izražavaju nove pojmove i odnose, stvaraju nove reči. Deca to najviše vole i mi takve vežbe (izmišljanje i stvaranje novih reči) najčešće i treba da koristimo. Zato su posebno prikladne nonsensne igrarije rečima. Uostalom, bez rečnika, tj. bez upotrebe reči ništa i ne možemo raditi u maternjem jeziku a malo šta čak i iz muzičkog, likovnog i fizičkog vaspitanja. Znanje nekog jezika dakle, i maternjeg), po bogatstvu rečnika, i to prvenstveno aktivnog a posle korišćenje nonsensne književnosti za vežbe rečnika.

6. KORIŠĆENJE NONSESNE KNJIŽEVNOSTI ZA VEŽBE REČNIKA

Kao i za sve drugo u radu sa decom pogotovu srednjih i starijih uzrasta tekstovi nonsensne književnosti veoma su pogodni kao podsticaji za izmišljanje i stvaranje novih reči, najčešće nonsensna značenja, ali ponekad i logičkog. Decu najpre upoznamo sa sadržajem takvog teksta (metode korišćenja tekstova) pa ih onda podstaknemo na odgovarajuće igre. Recimo, kad smo decu upoznali sa kratkim sadržajem pesme Zvonimira Baloga »Sta rade životinje kad hoće da se rukuju« i kad

10

decu uvedemo u igru kako se sve mogu da pozdravljaju rukuju životinje, i biljke. i stvari itd., onda se sama deca prisećaju i, uz odgovarajuće pokrete, kazuju da se volovi roguju, konji kopitaju, .slonovu surluju itd. već prema karakterističnom za tu životinju. Ovde imamo, pored izmišljanja novih reči (nonsensnog značenja) još i rimovanje tih reči, što se ponekad i u pesmu pretvori.7

Polazeći od sadržaja basne Pčela i golub možemo bogatiti dečji rečnik imenima reči koje označuju mesta gde ko stanuje-živi: golub-golubarnik, pčela-košnica-pčelarnik, ovce-ovčarnik, koze-kozarnik, krave-kravarnik, kokoške-kokošarnik itd. Ovde su reči logičnog značenja a takođe se rimuju, i to se spontano javlja, kao i u prethodnom primeru sa pozdravljanjima životinja.

I sami roditelji spontano rade na bogaćenju rečnika svoje dece i ne znajući da to čine. Na primer, majka tepa detetu i obraća mu se sa: mili moj sinčiću, detence, ćerkice, sunce moje, zlato moje i sl. tome. Naravno, proći će dosta vremena kada će dete prvi put izgovoriti ove reči (negde između devetog i petnaestog meseca u većine dece), ali će one postati najpre njihov pasivni rečnik a posle se postepeno pretvarati (i pretvoriti) u aktivni.

6.1. Aktivni rečnik

Aktivni rečnik jeste onaj koji dete koristi u svome govoru i razume značenja upotrebljenih reči. On se bogati uzrastom deteta. Ako dete normalno progovori (negde između devetog i petnaestog meseca) ono će do kraja druge godine života imati fond aktivnog rečnika od stotinak pa i više reči. Za svaku dalju godinu života, aktivni rečnik deteta prosečne govorne razvijenosti, prirodnim razvojem bogati za oko tri stotine reči godišnje. A ako se sa detetom stručno radi, pogotovu u vrtiću, njegov aktivni rečnik može se obogatiti za godinu dana i sa do pet stotina reći. Lako je sada izračunati koliki je fond aktivnog rečnika po godinama uzrasta u dece prosečne govorne razvijenosti.

6.2. Pasivni rečnik

Pasivni rečnik u dece predškolskog uzrasta deset puta je bogatiji od aktivnog. To su one reči koje dete razume kada ih čuje, ali ih još ne upotrebljava u svome govoru, ne može ih verbalno koristiti. Fondovi aktivnog i pasivnog rečnika nikad se ne mogu izjednačiti do kraja života čoveka, jer on uvek više zna od onog što može i ume verbalno i pisano da izrazi. Znanje stranog jezika (pa i maternjeg) cenimo ne samo po tome koliko ga i kako neko razume (pasivno znanje) već po tome koliko i kako on može na tom jeziku aktivno konumicirati. Naš je zadatak da radimo na


11

bogaćenju fonda dečjeg aktivnog i pasivnog rečnika, ali i u prvom redu da pasivni rečnik dece pretvaramo u aktivni.

Sve vežbe bogaćenja dečjeg rečnika moramo izvoditi tako što ćemo spajati pokret i odgovarajuću reč, tj. imenujemo pokret dok ga izvodimo: trčimo sa decom i horski to imenujemo (mi trčimo) skačemo kao zeke i istovremeno označavamo to rečima (ovako zeka SKAČE). Recimo, kada se radi o imenovanju prostora gde ko živi, mi kazujemo: »Golub živi u golubarniku« i istovremeno pokazujemo sliku ili maketu golubarnika (najbolje je pravi golubarnik, a još je bolje praviti sa decom golubarnih i istovremeno ga imenovati). To radimo tako zato što deca misaono spajaju pojam i njegovo verbalno izražavanje. U stvari, dete i spontano u običnom životu na takav način i uči svoj maternji jezik i bogati svoj rečnik. Kada ga majka svlači, oblači, prepovija, ona ga hvata za ručice i govori mu: »Daj ručicu, nogicu... Ovo je ručica, ovo je nogica, ovo je glava...« Tako se radi i u jaslicama. Dete najpre čuje ono što mu se kaže pa povezuje to sa onim na šta mu se ukazuje. Ono najpre nauči da se okrene kada izgovorimo njegovo ime (pasivni rečnik) a tek kasnije pocinje i samo da ga izgovara (aktivni recnik, vezan za pojam o sebi), najpre tepavo i hrapavo.

Znati jedan jezik znači imati bogat leksički fond i umeti ga koristiti u usmenom i pisanom izražavanju, i razumeti druge, naravno.

7. Zaključak

Vežbe bogaćenja dečjeg govora možemo izvoditi na različite igrovne načine koristeći raznovrsna radno-igrovna sredstva a i različite sadržaje. Nikad nećemo posebno vežbati vrste reči, kao takve, već vežbamo tzv. kategorije reči, kao što su: sinonimi, antonimi, homonimi, paronimi, augmentativi, deminutivi, rečnik zanimanja, brojevi, imenovanje životinja i rečnik imena uopšte, odevnih i obuvnih predmeta, rečnik biljaka i cveća, prirodnih pojava, hrane i pića, delovi tela (ljudi i životinja), vrste voda, rečnik predmeta i stvari i igračaka, rečnik voća i povrća, prevoznih sredstava, mašina i alata itd.

12

Vežbe slušanja i diskriminacije najčešće izvodimo pomoću reči, mada se za te vežbe mogu koristiti i onomatopeje, kao i drugi načini izazivanja zvukova i šumova. A vežbe bilo koje vrste stvaralačkog pričanja (logičkog ili nonsensnog) u dece, nagone ih da izmišljaju i da izražavaju nove pojmove i odnose, stvaraju nove reči.

Najbrže učenje rečnika odvija se u predškolskom uzrastu dece. Zato u radu na razvoju govora centralno mesto zauzima rad na rečniku dece i to je jadan od osnovnih zadataka, jer se reč koristi kao polazna osnova rada na diskriminaciji i artikulaciji glasova, na razvijanju dečje rečenice i drugih komponenata i osobina dobrog govorenja.

Pod vežbama rečnika podrazumevamo ne samo uvećavanje leksičkog fonda dece već i njihovo osposobljavanje za adekvatno korišćenje reči u pravom i prenesenom značenju.

8. Literatura

1. Kamenov, Emil: Vaspitno-obrazovni rad u dečjem vrtiću, Beograd, Dragon, 2006;

2. Matić, Radomir, Metodika razvoja govora dece, Nova prosveta, Beograd,1985;

3. VASIĆ, Smiljka: GOVOR vašeg deteta, Zavod za udžbenike, Beograd 1968.

13

Sadržaj

Uvod …………………………………………………………………………….11. Razvoj i vežbanje glasova ……………………………………………….22. Razvoj glasovne strane govora i artikulacije ……………………………53. Razvoj artikulacije u trećoj i potonjim godinama ……………………….64. Kako se izvode vežbe artikulacije glasova ……………………………...95. Vežbe rečnika …………………………………………………………...106. Korišćenje nonsense književnosti za vežbe rečnika…………………….11

14

6.1. Aktivni rečnik ……………………………………………………116.2. Pasivni rečnik…………………………………………………….12

7. Zaključak ………………………………………………………………..138. Literatura ………………………………………………………………...14

15

Documents

Govorne vežbe