Glava II. Opšti prikaz tržišnog mehanizma - kao "korisne fikcije"

Aktuelne uvod napomene

Mnogi posetioci sajta će možda već pri susretu sa naslovom ovog članka preskočiti njegovo čitanje a pogotovo udubljivanje u njegov sadržaj. Verovatno zbog rezonovanja da su to opšte poznate i neaktuelne teorijske postavke. Uprkos tome smatram vrednim da se on prezentuje, najmanje iz dva razloga.

Prvo zbog toga da se vidi ispravnost tvrdnji sadržanih u članku "Privlačne zablude tržišnog fundamentalizma u Srbiji (i bivšoj Jugoslaviji) traju odavno - čak i nesvesno". A velika većina jugoslovenskih ekonomista nisu bili u stanju da vide razliku između teorijskih, "korisnih fikcija" i realno neostvarljivog tržišnog sistema zasnovanog na toj fikciji. I to je postala ideja vodilja, vladajuća doktrina tržišno orijentisanih jugoslovenskih ekonomista, naročito posle sloma tzv. "dohodaške teorije" koja i nije bila ništa drugo nego pokušaj teorijske interpretacije Kardeljevih nebuloza o udruženom radu, tj. o tržišnom socijalizmu zasnovanom na sveopštem sporazumevanju i društvenom dogovaranju.

Drugi, još aktuelniji i važniji razlog zbog kojega razmatranje ove korisne fikcije nije deplasirano, leži u činjenici da je, u osnovi na njoj zasnovana neoliberalistička paradigma. Već je na više mesta na mojim sajtovima rečeno da prvobitna liberalistička teorijska maksima laissez faire - laissez passer (pustimo stvari da idu svojim tokom), koja je takođe bila teorijska fikcija, sve dok nije mutirala, prerasla u savremeni ekonomski neoliberalizam. Između ostalog i uz bitnu podršku Fridmanovog stava (izrečenog u suprotstavljanju Kejnzu) da "ne postoji neki fundamentalni nedostatak u sistemu cena". A iz ovog članka će se dobro videti zbog čega taj "perfektno konkurentski" sistem cena eo ipso jeste samo teorijska, "korisna fikcija".

*************

Najpre ćemo razmotriti najvažnije aspekte integralnog tržišta, kakvo se dobija ako se - kao "korisne fikcije" -  postuliraju uslovi perfektne konkurencije i visoka sposobnost samoregulisanja (dakle, laissez, faire), ali se, naravno, nećemo zaustaviti na tome i izvesti zaključak da bi upravo tako trebalo da funkcioniše naše integralno tržište. U nastavku ćemo uzeti u obzir i osnovne postavke "kejnzijanske revolucije" i teorije monopolističke konkurencije - naravno, u pojednostavljenom obliku - da bismo se time približili savremenom integralnom tržištu. Time ćemo postići da budemo sasvim jasno koliko je naš tržišni mehanizam, u uslovima društvene svojine i samoupravljanja, daleko od takvog jednog opšteg modela. I naravno, biće lakše da se utvrdi šta je sve potrebno preuzeti da se naše integralno tržište i njegove performanse približe tom opštem modelu, što bi obezbedilo bitno povećanje ekonomske efikasnosti bez koga nema izlaza iz krize.

U ostvarivanju takvog koncepta ne može se u red ovakvog karaktera uklopiti pokušaj da se da pregled funkcionisanja tržišne (kapitalističke) privrede prema različitim teorijskim školama koje su se javljale tokom razvoja ekonomske misli, već je neophodno da se izvrši znatna generalizacija. To je veoma teško, jer mnoga gledišta, pa i teorijski pravci, moraju ostati po strani. Smatrali smo da je najprikladnije da kao osnovu (ali ne isključivu) orijentaciju uzmemo Samuelsonovu ( Paul A. Samuelson) "neoklasičnu sintezu"[1].

1. Analiza performansi tržišta proizvoda u uslovima perfektne konkurencije

U osnovi svakog tržišta, pa i tržišta proizvoda, leži tržišni mehanizam. Ono se obično interpretira kao formiranje cena iz odnosa ponude i tražnje. Cene su, dakle, u takvoj interpretaciji zavisna varijabla. Međutim, z daljeg izlaganja ćemo videti da to i ne mora biti uvek tako, tj. da cene mogu biti i nezavisna varijabla, dok se kao zavisna javlja količina ponude ( proizvodnje ).

Ovaj mehanizam se često posmatra sasvim pojednostavljeno, površinski, bez ulaganja u to šta stoji iza ponude i tražnje. Takav pristup ne bi mogao dovesti do pravog cilja: ako bi i mogao pokazati da je naše tržište proizvoda defektno, ne bismo takvim pristupom bili na tragu da otkrijemo u čemu se sastoji i, što je još značajnije, iz čega proističe ta defektnost. Stoga ćemo neophodnu pažnju posvetiti i robnoj tražnji i robnoj ponudi.

a) Osnove robne tražnje

Robna tražnja predstavlja spremnost kupaca da po određenoj ceni kupuju određenu količinu robe, da pri nešto nižoj ceni kupuju nešto veću količinu robe, da pri još nižoj ceni kupuju još veću količinu robe... Prema tome, robna tražnja nije jednoznačno određena kombinacija cene i količine robe koja se pri toj ceni želi kupovati, već je to niz cena i odgovarajućih količina robe koje se pri svakoj od tih cena žele kupovati. Sve te kombinacije zajedno (a ne svaka od njih pojedinačno) čine tražnju za određenom robom. Grafička ilustracija tražnje neke robe (D) data je na grafikonu 1 (s tim da P označava nivo cene, a Q količinu robe koja se traži).

Kriva tražnje D1 na grafikonu 1a pokazuje da su kupci spremni da pri ceni V kupe 2 jedinice robe. Pri ceni IV spremni su da kupe 3 jedinice i to nije nikakvo povećanje robne tražnje kao što se često kaže; to je samo povećanje količine robe koja se želi kupiti pri nižoj ceni. I kombinacije III-4 i II-5 predstavljaju jednako vredne opcije za kupce; sve one čine jednu te istu tražnju robe predstavljenu krivom D1, koja, stoga, zapravo predstavlja krivu indiferencije.

Grafikon 1.

Tek ako kupci postanu spremni da za 3 jedinice robe plaćaju ne cenu IV nego V (kao što je postulirano na grafikonu 1b), odnosno da pri ceni V kupuju ne 2 nego 3 jedinice proizvoda ..., da za 5 jedinica plaćaju na cenu II nego III, možemo govoriti o povećanju tražnje ove robe. Za iste količine robe kupci su spremni da plaćaju povećane cene ili uz iste cene spremni su da kupuju povećane količine robe. Grafički se ovo povećanje robne tražnje izražava pomeranjem krive tražnje (D1)

udesno-gore (na D2), kao što je prikazano na grafikonu 1b, a ne identifikovanjem neke kombinacije sa većom količinom i nižom cenom na istoj krivoj (D1); ovo poslednje bi trebalo zvati većom količinom koja se traži (većom količinom tražnje).

Tražnja robe, kako je gore prikazana, određena je marginalnom (graničnom) korisnošću. Pojam marginalne korisnosti, koja determiniše tražnju potrošne robe, zasniva se na postavci da potrošaču svaka dodatna jedinica donosi sve manje zadovoljstvo (korisnost) i da je zbog toga spreman da je plati sve manje. Zbog toga tražnja ima opadajući karakter: što je veća količina to je niža cena. Ukupna tražnja jedne robe od strane mnogobrojnih kupaca dobija se sabiranjem svih količina koje se po određenoj ceni žele kupovati.

Što se tiče tražnje investicionih dobara, jasno je da ona ne može biti determinisana neposrednom marginalnom korisnošću, kao što je slučaj sa tražnjom potrošne robe.

Tražnja investicionih dobara izvodi se iz tražnje potrošnje robe. Ako poraste tražnja neke potrošne robe, tada će porasti i tražnja za investicionim dobrima pomoću kojih se proizvodi dotična potrošna roba. Naravno, pod uslovom da je cena kapitala adekvatna.

Jasno je da potrošnja konstituiše tražnju potrošnih roba, a iz ove se izvode i tražnja investicionih dobara. Primaoci dohodaka, koje oni ostvaruju kroz raspodelu i preraspodelu, nastoje da maksimiraju korisnost koju dohotkom mogu ostvariti. Oni ga usmeravaju na potrošnju pojedine robe sve dok je marginalna korisnost koju time ostvaruju veća od one koju bi ostvarivali alternativnom upotrebom dohotka, tj. potrošnjom dohotka na druge robe ili od marginalne korisnosti koju pruža netrošenje, tj. štednja. Svako, dakle, nastoji da maksimira korisnost po dinaru, nastoji da svaki dodatni dinar, pa i onaj poslednji, upotrebi da mu donese najveću korisnost.

Na ovaj način, simultano se određuje dve stvari: 1) koliko će pojedinci (domaćinstva) preduzeća i društvo u celini trošiti, a koliko će akumulirati (štedeti), i 2) koliko će se trošiti na koju robu, tj. kolika će biti tražnja pojedinih roba. Iz toga možemo zaključiti da je nivo nacionalnog dohotka jedna od osnovnih determinanti nivoa tražnje svih roba, tj. agregatne robne tražnje. Međutim, porast i agregatne robne tražnje i tražnje pojedinih roba (prikazan na grafikonu 1 kao pomeranje krive do Do na D1) zavisi i od niza drugih faktora o kojima ćemo govoriti kasnije.

b) Osnove ponude u uslovima perfektne konkurencije

Ponuda u jednoj grani (podrazumevajući tu ponudu svih proizvođača određene robe) možemo definisati kao spremnost proizvođača da po nižoj ceni prodaju manju količinu roba; da po nešto većoj ceni prodaju nešto veću količinu robe; a po još većoj ceni da prodaju još veću količinu robe. Već možemo naslutiti da će u grafičkom prikazivanju, za razliku od krive tražnje, kriva ponuda biti rastuća. Ali, do toga ćemo doći postepeno.

Postavlja se pitanje zbog čega su prodavci spremni da po povećanoj ceni (proizvodu i) prodaju povećanu količinu robe. Odgovor je u sledećem: oni su spremni na to zbog toga što na taj način povećavaju profit. A to se ostvaruje sve dotle dok je granični prihod (od prodaje dodatne jedinice proizvoda) veći od graničnih troškova (koji su, kao što ćemo videti, u određenoj fazi zaposlenosti, rastući). Prema tome, i ponuda se zasniva na marginalnoj korisnosti, s tim što se za preduzeća ova korisnost ispoljava u vidu profita.

Iz prethodnog možemo zaključiti da je za objašnjenje ponude neophodno da se razmotri pitanje maksimiranja profita kao ciljne funkcije u obliku maksimiranja profita i da se uzmu u obzir najvažnija pitanja iz teorije troškova.

Kada je reč o postulatu da preduzeća u kapitalističkoj ekonomiji imaju ciljnu funkciju u obliku maksimiranja profita, on je dosta osporavan (između ostalih i od takvih imena kao što je Gilbrait (John Kenneth Galbraith), ali je još više branjen. Za sada odoleva, kao i celokupna teorijska zgrada neoklasične škole koja je na njoj bazirana. Iz dalje analize ćemo videti koliko je veliki značaj ovog postulata za konzistentno teorijsko definisanje ponude; bez tog postulata ponuda ne bi mogla biti racionalno definisana, a time ni celokupni tržišni mehanizam. Već je to značajan razlog da se prihvati postulat o maksimiranju profita kao neophodne ciljne funkcije proizvođača, ali se može dozvoliti da u praksi to i ne mora uvek da bude striktno maksimiranje, već se može ispoljavati kao tražnja za ostvarivanje dovoljno velike (i stabilne) akumulacije; s tim da to ne znači da zbog ovako pomalo relativizovanog tretiranja ovog postulata on nije upotrebljiv.

Da bi se moglo razumeti kako se formira ponuda robe od strane preduzeća, neophodno je da se uzmu u obzir barem najelementarniji aspekti teorije troškova, služeći se, pri tom, grafikonom 2a.

Ukupni troškovi preduzeća (TC) za proizvodnju jednog proizvoda sastoje se iz fiksnih troškova (FC) i varijabilnih troškova (VC). Njihov karakter nećemo na ovom mestu objašnjavati, jer pretpostavljamo da su dovoljno poznati. Jasno je da su ukupni troškovi sa svakom jedinicom proizvoda sve veći, ali je situacija, kao što ćemo odmah videti, drugačija kad se posmatraju troškovi samo poslednje jedinice, koji se nazivaju marginalni ili granični troškovi (MC).

Fiksni troškovi, budući da, po pravilu, u ukupnom iznosu ostaju nepromenjeni, prosečno po jedinici proizvoda AFC.

Varijabilni troškovi prosečno po jedinici proizvoda (AVC) u početku opadaju, ali kasnije (pod uticajem zakona opadajućih prinosa ili, obrnuto rečeno, zakona rastućih troškova) počinju da rastu.

Po logici stvari, a to je vidljivo i iz grafikona 2a, prosečni ukupni troškovi (ATC) su veći i od prosečnih varijabilnih i od prosečnih fiksnih troškova; zbog  toga, kriva ATC leži iznad krivih AVC i AFC. Prosečni ukupni troškovi u početku imaju opadajući karakter (zbog opadajućeg karaktera prosečnih fiksnih troškova, a u početku  i varijabilnih), ali kasnije, pod preovlađujućim uticajem rastućih prosečnih varijabilnih troškova, postaju rastući.

Marginalni troškovi (MC) su ukupni (fiksni i varijabilni) troškovi proizvodnje samo poslednje jedinice proizvoda i jasno je da se moraju razlikovati od prosečnih ukupnih, fiksnih i varijabilnih troškova za sve do tada proizvedene jedinice i na grafikonu 2a predstavljeni su posebnom krivom MC. U početku, marginalni troškovi su niži ne samo od prosečnih ukupnih nego i od prosečnih varijabilnih troškova. Marginalni troškovi opadaju sve dotle dok prosečni varijabilni troškovi opadaju i dostižu najnižu tačku neposredno pre nego što prosečni varijabilni troškovi dostignu minimum i počnu rasti.

Grafikon 2 

Grafikon 2a nam pomaže da izvršimo generalizaciju o formiranju ponude pojedinačnih proizvođača u uslovima perfektne konkurencije. Logično je da se na svakom nivou cena proizvođaču isplati (u cilju maksimiranja profita, akumulacije) da povećava količinu ponude sve dok se rastući marginalni troškovi ne izjednače sa cenom. To znači da je ponuda određena graničnim troškovima. Ili, grafički iskazano, krivu ponude proizvođača (s) predstavlja odsečak krive marginalnih troškova iznad tačke A, koja se naziva tačkom zatvaranja. Ova kriva je prikazana na grafikonu 2b.

Količine koje nude svi proizvođači pri određenim cenama sabiraju se i tako se dobija ukupna ponuda dotičnog proizvoda (možemo je zvati ponuda grane). To je ilustrovano na grafikonu 3. Sabiranjem individualnih ponuda na grafikonu 3a, 3b i 3c dobijena je ponuda grane S1. Iz ove krive se vidi da su proizvođači spremni da pri ceni II ponude 2 jedinice proizvoda, pri ceni III spremni su da ponude 4 jedinice itd. Jasno je da ovo povećanje od 2 na 4 jedinice niije povećanje ponude, već samo povećanje količine iste ponude. Povećanje ponude prikazana je kao pomeranje krive S1 udesno-dole u položaj S2. Iz nje se može videti da su proizvođači postali spremni da po ceni II nude 3 jedinice (umesto 2), odnosno da su po ceni III spremni da nude 5 jedinica (umesto 4). 

c) Tražnja, ponuda i cene proizvoda

Iz krive tražnje D1 na grafikonu 1a vidi se da smo postulirali to da su kupci spremni da kupuju 2 jedinice proizvoda po ceni V, ili 3 jedinice po ceni IV, ili 4 jedinice po ceni III. S druge strane, iz krive ponude (S1) na grafikonu 3d vidi se da smo postulirali da su proizvođači spremni da proizvode i prodaju po ceni II samo 2 jedinice proizvoda, po ceni III spremni su da prodaju 4 jedinice, dok bi po ceni IV bili spremni da proizvode i nude 6 jedinica proizvoda. Očito je da kupci i prodavci mogu naći "zajednički jezik" samo pri kombinaciji 4 jedinice proizvoda po ceni III. Grafički predstavljeno, to je upravo secište krive tražnje D1 i krive ponude S1 kao što je prikazano na grafikonu 4a [(koje čine tzv. Maršalov (Alfred Marshall) krst]. Prema tome, ponuda i tražnja, u uslovima tržišnog obrazovanja cena,[2] opredeljuju nivo cena i količinu ponude i tražnje koja će se realizovati. Sve druge kombinacije količina i cena nisu moguće pri nepromenjenoj ponudi i tražnji. 

Grafikon 3.

Na primer, kupci bi možda više preferirali da pri ceni II kupuju 5 jedinica proizvoda, ali su proizvođači spremni da tu količinu nude samo ako bi cena bila između III i IV.

Na grafikonu 4a prikazano je i srazmerno povećanje i robne tražnje (na D2) i ponude (na S2). Kao rezultat ovog srazmernog porasta i tražnje i ponude dolazi samo do povećanja količine koja se kupuje, odnosno prodaje, ali cena ostaje nepromenjena.

Ukoliko dođe samo do porasta robne tražnje, uz nepromenjenu ponudu (kao što je postulirano na grafikonu 4b), dolazi, naravno, do povećanja cena, ali i do povećanja količine koja se kupuje i prodaje. Ovde se na veoma jasan način vidi distinkcija o kojoj smo ranije govorili: ponuda nije povećana, već je samo u okviru iste ponude - tj. iste spremnosti proizvođača da pri rastućim cenama nude rastuće količine - realizovana veća količina te ponude.

Ako, pak, dođe samo do povećanja ponude )na S2 na grafikonu 4c), uz nepromenjenu robnu tražnju, tada će doći, na jednoj strani, do smanjenja cena, a na drugoj strani, do povećanja realizovanih količina.

Na ovom mestu ne možemo se upuštati u detaljniju analizu mnogobrojnih uzroka zbog kojih može da dođe i dolazi do povećanja robne tražnje i zbog čega bi moglo doći, ali mnogo manje i ređe dolazi, do povećanja ponude. O tome ćemo, koliko bude neophodno, govoriti tokom daljeg izlaganja.

Grafikon 4

Mehanizam ili zakon ponude i tražnje bio je poznat već u vreme afirmisanja radne teorije vrednosti, istina, bez grafičkog predočavanja i jasnog diferenciranja promena tražnje, odnosno ponude, u smislu pomeranja odgovarajućih krivih, od promena količine ponude i tražnje koje se žele prodavati i kupovati po različitim

cenama pri istoj ponudi, odnosno tražnji, što su tek kasnije razjasnili Maršal i Pigu (Arthur Cecil Pigo). U to vreme, zakon ponude i tražnje korišten je za osporavanje radne teorije vrednosti na taj način što je postulirano da sam po sebi znači samostalnu teoriju vrednosti cena, a ne kao neophodni "mehanizam koji se slaže sa svakom teorijom vrednosti", kao što je primetio Šumpeter (Joseph A. Schumpeter).[3] Marks je osporavao (i ismejavao) tezu da robe ulaze u promet bez vrednosti i da je dobijaju tek u mehanizmu ponude i tražnje, koji on nije zanemarivao, ali mu nije ni poklanjao posebnu pažnju, upravo zbog toga što je smatrao da radom stvorena vrednost postoji kao kategorija koja prethodi mehanizmu ponude i tražnje i u njemu može biti samo u izvesnoj meri modifikovana u tržišnu vrednost (cenu). Neoklasična ekonomska teorija je, kasnije, otišla dalje u produbljivanju zakona ponude o tražnje i došlo je do formiranja dominantnog stanovišta, koje smo napred već pomenuli, da iza tražnje robe stoji marginalna korisnost i tražnja potrošača da maksimiraju ukupnu korisnost, dok iza ponude stoji marginalni troškovi u funkciji maksimiranja profita, koji predstavlja oblik maksimiranja korisnosti od strane proizvođača. Na taj način, afirmisano je stanovište da determinanta cene (i vrednosti) nije rad, nego nešto drugo - korisnost koja dolazi do izražaja kroz mehanizam ponude i tražnje.

d) Performanse tržišta proizvoda u uslovima perfektne konkurencije

U prethodnom razmatranju razjasnili smo pojam i način formiranja robne tražnje, pojam i način formiranja ponude proizvoda u uslovima perfektne konkurencije i kako iz odnosa ponude o tražnje proističe cena i količina realizovane ponude i tražnje. Radi daljeg razmatranja, to smo ponovo prikazali na grafikonu 5a i postulirali da se pri ceni IV realizuje 6 jedinica proizvoda i to od strane tri proizvođača koje prikazuju grafikoni 5b, 5c i 5d. Uslovi perfektne konkurencije, koje pretpostavljamo, znače da ni jedan proizvođač nije u situaciji da utiče na to da cene budu veće od one koja se spontano formira na osnovu odnosa ponude i tražnje. Drugim rečima, ona je za sve proizvođače data  i oni pri toj ceni nude količine koje odgovaraju njihovim individualnim ponudama. A to je kod svakog proizvođača količina pri kojoj inače rastući marginalni troškovi (MC) dostižu formiranu cenu. Ponuda veće količine pri datoj ceni im se ne isplati, jer dodatna (marginalna) jedinica košta više (marginalni trošak je veći) nego što donosi prihoda. Prema tome, nivo formirane cene, zapravo predstavlja liniju tražnje (d), koja sa krivom ponude - koju, kao što smo objasnili, predstavlja kriva marginalnih troškova MC - determiniše obim realizovane ponude kod svakog proizvođača.

Grafikon 5

Kako, pri tome, proizvođači pojedinačno prolaze, zavisi od nivoa njihovih prosečnih ukupnih troškova - koji uključuju i "normalni" profit, u vidu implicitne kamate na sopstvena sredstva - i nivoa formirane cene.

Prvi proizvođač, koga ilustruje grafikon 5b, ima prevelike prosečne ukupne troškove (ATC) i za njega je cena IV preniska; niža je od prosečnih ukupnih troškova, koji, pri količini ponude koja se može realizovati po toj ceni, nisu još dostigli najniži nivo (još su padajući).. Zbog toga, on ostvaruje gubitak označen na grafikonu osenčenom površinom. Možemo pretpostaviti da on još uvek proizvodi, iako ostvaruje gubitak, samo zbog toga što njegova realizovana ponuda nije pala ispod tačke zatvaranja, koju smo objasnili na grafikonu 2. Ako bi cena pala još niže, on bi ispao iz proizvodnje, ukupna ponuda grane bi opala (kriva ponude bi se pomerila ulevo-gore), što znači da bi se formirala nova, nešto viša cena.

Drugi proizvođač, koga ilustruje grafikon 5c, u obrnutoj je situaciji. Formirana cena je veća od njegovih prosečnih ukupnih troškova na onom nivou proizvodnje koji on ostvaruje pri njegovoj krivoj ponudi (tj. pri onom nivou proizvodnje kod kojeg se izjednačuje njegovi marginalni troškovi sa datom cenom). Iako su na tom nivou realizovane proizvodnje prosečni ukupni troškovi već rastući, znatno viša cena ih pokriva i pri tome se ostvaruje maksimalni profit. Taj profit kod ovog proizvođača je toliki da se ostvaruje ne samo "normalni" profit (u visini kamate na sopstvena sredstva kao implicitnog troška) nego i ekstra profit. Pretpostavimo da je taj ekstra profit upravo ravan gubitku koji ostvaruje prvi proizvođač.

Treći proizvođač, koga ilustruje grafikon 5d, u situaciji je da se njegovi marginalni troškovi izjednačuju sa datom cenom upravo pri onom nivou proizvodnje na kome su prosečni ukupni troškovi najniži. To, drugim rečima, znači da se, prema njegovoj individualnoj krivoj ponude, realizuje onaj nivo  proizvodnje na kome su njegovi prosečni ukupni troškovi (naravno, i u ovom slučaju se uključuje i "normalni" profit) jednaki ceni, što znači da on ne ostvaruje ni gubitak ni ekstra profit. On je upravo u ravnotežnoj situaciji.

Na osnovu pretpostavki koje smo u ovim primerima usvojili, situacija u celoj grani bi bila upravo jednaka onoj u kojoj se nalazi treći proizvođač (na grafikonu 5d); situacija bi bila ravnotežna, jer bi proizvođači u celini ostvarivali upravo samo "normalni" profit. To znači da neće postojati motivi za ulazak novih proizvođača, kao što bi bio slučaj kad bi se u grani u celini ostvarivao ekstra profit. Što se tiče napuštanja grane, jasno je da prvi proizvođač, koji ostvaruje gubitak, ima razloga da razmišlja o tome. Međutim, logično je da će on, pre toga, nastojati da poveća svoju efikasnost, da smanji svoje troškove, što bi mu omogućilo da poveća svoju individualnu, a time i ukupnu ponudu. Ako bi u tome uspeo, došlo bi do izvesnog smanjenja cena i nešto slabijeg rezultata kod ostalih proizvođača, koji bi, takođe, pokušavali da povećaju efikasnost i da ne dovedu u pitanje svoj opstanak u grani.

Ako prvi proizvođač, koji ostvaruje gubitak, ne bi mogao da snizi troškove i poveća ponudu, jasno je da on  na duži rok ne bi mogao održati proizvodnju. Morao bi da je napusti i to bi značilo smanjenje ukupne ponude u grani koje bi dovele do porasta cena, ostvarivanja većeg profita (zapravo ekstra profita) ostalih proizvođača i do ulaska novih proizvođača.

Iz svega toga se vidi da težnja proizvođača da maksimiraju profit (akumulaciju) pozitivno deluju na efikasnost proizvodnje i racionalnost alokacije faktora proizvodnje. Proizvođači se angažuju u proizvodnji one robe kod koje je profit najveći, kod koje su cene najviše, a to znači kod koje je tražnja najveća. Proističe da proizvođači, težeći da maksimiraju profit, proizvode ono što je ljudima

najpotrebnije (za čim ispoljavaju najveću tražnju); dakle, u svom interesu, na najbolji način, podmiruju potrebe društva. U tu svrhu, proizvođači ne samo što se opredeljuju za proizvode koji su po svojim prirodnim svojstvima ljudima najpotrebniji već nastoje da ih učine što atraktivnijim, poboljšavajući njihov kvalitet, njihovu korisnost za potrošače (jer, u protivnom, može doći u pitanje realizacija onog nivoa proizvodnje pri kome su marginalni troškovi jednaki ceni). Iz svega što je rečeno proističe da težnja za maksimiranjem profita (akumulacije) ima presudan značaj za postojanje dovoljne međugranske mobilnosti kapitala i drugih faktora proizvodnje, tj. mobilnosti iz proizvodnje jednih u proizvodnju drugih proizvoda.

Takođe, težnja ka maksimiranju profita odlučujuće utiče da proizvođači nastoje da proizvodnju organizuju na što racionalniji način: nastoje da ostvare što veće efekte sa datim faktorima, odnosno nastoje da date efekte ostvare sa što manjim angažovanjem i što manjim utroškom faktora proizvodnje. Drugim rečima, u cilju ostvarivanja što veće rentabilnosti, nastoje da ostvare  što veću produktivnost i ekonomičnost. U tu svrhu, oni rade na uvođenju tehnoloških inovacija i na različite načine protežiraju tehnički progres. Ostvarivanju što veće racionalnosti i što većeg profita podređena je i prostorna alokacija proizvodnih kapaciteta. To znači da težnja ka maksimiranju profita (akumulacije) ima presudan uticaj i na postojanje dovoljne teritorijalne mobilnosti kapitala i drugih faktora proizvodnje.

2. Tržišni mehanizam i obrazovanje cena faktora proizvodnje

Neoklasična ekonomska teorija smatra da integralno tržište, pored tržišta proizvoda, čine i tržišta faktora proizvodnje: finansijskih sredstava (kapitala), rada i prirodnih resursa. Tržišnost faktora proizvodnje ogleda se u tome što oni imaju svoje cene, koje se obrazuju u sklopu tržišnog mehanizma u čijoj osnovi je odnos ponude i tražnje, kao što je već obrazloženo kod tržišta proizvoda. Naravno, i u ovom slučaju mora se sagledati šta stoji iza ponude i tražnje faktora proizvodnje i u krajnjoj liniji određuje njihove cene.

Generalno govoreći, ponuda faktora proizvodnje zavisi od različitih činilaca i oni se moraju posebno sagledati za svaki faktor.

Ali, što se tiče tražnje faktora proizvodnje, može se reći da je zajedničko to da je ona određena marginalnim prihodom proizvoda svakog faktora proizvodnje i kroz to dolazi do izražaja izvedenost njihove tražnje iz tražnje proizvoda. Drugim rečima, poslednja jedinica angažovanih faktora proizvodnje donosi određenu količinu proizvoda, a time i marginalni prihod od tih proizvoda. Istovremeno, za tu poslednju jedinicu faktora treba platiti određenu cenu. Proizvođač će u cilju maksimiranja profita izvršiti angažovanje poslednje jedinice faktora samo ako marginalni prihod proizvoda (od angažovanja te jedinice) nije manji od cene koju treba platiti za tu poslednju jedinicu faktora. Prema tome, tražnja faktora proizvodnje, generalno govoreći, određena je na nivou na kome se izjednačavaju cene faktora i granični prihod proizvoda koji on donosi.

Ponuda radne snage zavisi barem do četiri faktora: 1) od broja stanovnika, (2) od srazmere stanovnika koji stvarno predstavljaju radnu snagu, (3) od prosečnog broja radnih časova sedmično ili godišnje, po radniku i (4) od kvaliteta i količine napora i kvalifikacija koje radnici imaju.

Između svakog od ovih faktora i ponude radne snage postoji pozitivna korelacija: što su ovi faktori izraženiji, biće veća ponuda radne snage, tj. biće, pri određenoj

(nepromenjenoj) najamnini, veća količina radne snage spremna da radi po toj najamnini, odnosno biće nesmanjena količina radne snage spremna da radi pri nižoj najamnini.

U pogledu tražnje radne snage vredi ono što je generalno rečeno za tražnju faktora proizvodnje.

Iz odnosa ponude i tražnje radne snage obrazuje se tržišna cena rada - najamnina i obim realizovane ponude i tražnje, kao što je objašnjeno kod tržišnog mehanizma proizvoda.

Ponuda prirodnih faktora je objektivno data i dosta je neelastična - količina ponude, po pravilu, malo se povećava kad cena raste. Kod nekih prirodnih resursa je sasvim konstantna. (Grafički, ovo se izražava tako što kriva ove ponude stoji skoro ili sasvim vertikalno).

I za prirodne resurse, u pogledu tražnje, vredi ono što je rečeno generalno za sve faktore: njihova tražnja je određena marginalnim prihodom proizvoda koji se dobijaju po osnovu angažovanja marginalne jedinice prirodnih resursa.

Kao cena koja proističe iz odnosa ponude i tražnje prirodnih resursa javlja se renta.

Da bismo u razmatranju došli do skice integralnog tržišta u kojoj je, pored perfektne konkurencije, postulirana visoka sposobnost samoregulisanja koja odgovara filozofiji laissez faire,[4]) moramo uzeti u obzir  tržište kapitala prema neoklasičnom, pred kejnzijanskom shvatanju.

Za neoklasično, pretkenzijansko shvatanje karakteristično je to da je kamata (kao cena kapitala) smatrana realnom, nemonetarnom kategorijom, što je u velikoj meri vredelo i za sam kapital. Novac je posmatran odvojeno od realne ekonomije, tretiran je samo kao veo kojim su prekriveni realni tokovi reprodukcije. Kao takav, smatralo se da je mogao imati uticaj samo na promene u nominalnom izrazu, u skladu sa kvantitativnom teorijom novca. Realna ekonomska analiza smatrana je ekonomski čistom i logički zaokruženom i bez uzimanja u obzir novca. Obim naturalne proizvodnje, relativni odnosi cena, raspodela, obim akumulacije i investicija, kao i kamata, bili su najvažniji aspekti realne ekonomije na koju novac nije imao gotovo nikakav uticaj.[5])

U tom kontekstu, pod kapitalom u opštem razmatranju podrazumevala su se fizička dobra koja se koriste u proizvodnji i koja imaju svoj kontrapart u nepotrošenom dohotku, tj. u akumulaciji. Otuda je u razmatranju tržišta kapitala pod kapitalom posmatran ovaj vrednosni izraz - nepotrošeni dohodak, akumulacija. A to što se taj kapital pozajmljuje u obliku novca, tretirano je samo kao pojavni oblik akumulacije, a u krajnjoj liniji realnog kapitala (fizičkih proizvodnih dobara).[6] Stoga je i razumljivo što u to vreme nije bila dominantna distinkcija u okviru finansijskog tržišta na tržište kapitala i tržište novca, sa kamatom kao jedinstvenom cenom.

Da bi funkcionisanje tržišta kapitala bilo što jasnije, prikazaćemo ga uz pomoć grafikona 6.

Kao i kod tržišnog mehanizma uopšte, i kod tržišta kapitala cena (kamatna stopa, r) i obim "realizovanog" kapitala (onog koji se uzajmljuje, odnosno pozajmljuje, Qc) proističu iz odnosa ponude (Sc) i tražnje kapitala (Dc).

Ponuda kapitala (obim štednje, akumulacije) determinisana je opredeljenjem ljudi da svoje dohotke, u manjoj ili većoj meri, troše odmah, odnosno da veći ili manji deo štede (akumuliraju), stvarajući time preduslove da u budućnosti troše više. Smatra se da ponuda kapitala nije naročito zavisna od visine kamatne stope, što se izražava skoro potpuno vertikalnošću krive ponude (Sc); drugim rečima, količina kapitala je samo blago rastuća u zavisnosti od visine kamatne stope. Naravno, povećanje ponude kapitala izražava se na taj način da nastaje spremnost da se pri promenjenoj kamatnoj stopi štedi i nudi veća količina kapitala, odnosno da se ista količina kapitala nudi pri nižoj kamatnoj stopi; grafički se ovo iskazuje pomeranjem krive ponude udesno-dole. 

Grafikon 6.

 Tražnja kapitala se izvodi iz tražnje investicionih dobara, a ova, kao kod prethodne dve vrste faktora proizvodnje (rada i prirodnih resursa), iz tražnje potrošne robe, i određena je marginalnim prihodom proizvoda kapitala: za poslednju jedinicu angažovanog kapitala mora se platiti određena cena (kamata) i ona može biti onolika koliko je povećanje prihoda od angažovanja te jedinice kapitala. Jasno je da ovde dolazi do izražaja dejstvo zakona opadajućih prinosa: da bi se angažovala (tražila) sve veća i veća količina kapitala, moraju u realizaciju ući projekti sa sve nižom produktivnošću. Upravo zbog toga tražnja kapitala ima opadajući karakter, što se jasno uočava na grafikonu 6. Pri ceni (kamatnoj stopi) VI, koja je visoka, u realizaciju će moći da uđe malo investicionih programa (samo oni najefikasniji). Pri ceni III, moći će u realizaciju i ispoljiće se tražnja od 5 jedinica kapitala. Ili, drugačije rečeno, da bi došlo do tražnje 5 jedinica kapitala, moraju u realizaciju da uđu i manje efikasni programi; marginalni prihod proizvoda od ovih programa je niži, pa i cena (kamatna stopa) mora biti niža (na grafikonu je to cena III).

Kamatna stopa, kao cena kapitala, zavisi, kao što je rečeno, od odnosa ponude i tražnje. Ali, kad se uzme u obzir šta stoji iza ponude i tražnje kapitala, onda možemo reći da kamatna stopa zavisi, s jedne strane (sa strane ponude), od spremnosti ljudi da odlažu potrošnju svojih dohodaka, tj. od obima tehničkog i tehnološkog progresa, koji određuje neto produktivnost kapitala, tj. ekonomsku efikasnost većeg ili manjeg broja investicionih programa. Kad se uzmu u obzir obe ove determinante, onda postaje jasno zbog čega veliko nagomilavanje kapitala (pomeranje krive ponude udesno-dole) nije dovelo do drastičnog smanjenja kamatne stope: tehničko-tehnološka unapređenja stalno su povećavala marginalnu produktivnost kapitala i omogućavala da se povećava tražnja kapitala (da se kriva tražnje pomera udesno-gore) i da se, na taj način, apsorbuje (traži) ogromno povećani obim kapitala i pri manje-više nepromenjenim kamatnim stopama.

Iz prethodnog proističe da je kamatna stopa promenjiva veličina - rezultanta odnosa ponude i tražnje kapitala. Stoga se postavlja pitanje na koji način ona, tako varijabilna, može da uravnoteži obim investicija i akumulacije (I=S). Odgovor je da ona to može da čini upravo svojom varijabilnošću, a ne obrnuto, da neka sasvim određena kamatna stopa determiniše nivo investicija i štednje, tako da se oni izjednače. Uobičajeno je da se kaže da će se uvek naći neka kamatna stopa (kao rezultanta odnosa ponude i tražnje), pri kojoj se izjednačuje investicije i akumulacija. A to ne znači ništa drugo nego da odnos ponude i tražnje kapitala determiniše ne samo kamatnu stopu nego istovremeno sa kamatnom stopom taj odnos (a ne kamatna stopa samo po sebi) determiniše i obim "realizovanog" kapitala (Qc), koji, zapravo, predstavlja jednakost investicija i štednje. U našem konkretnom primeru, ponuda i tražnja se izjednačuju pri kamatnoj stopi r=IV i "realizovanom" kapitalu Qc=3,5 pri kome se ostvaruje jednakost štednje i investicija. Dakle, mada se često kaže da kamatna stopa izjednačuje štednju i investicije,[7] tačno je, zapravo, to da ponuda i tražnja kapitala determinišu i nivo kamatne stope i kvantitativni nivo (Qc) na kome se štednja (koja čini ponudu kapitala Sc) izjednačuje sa investicijama (koje znače tražnju kapitala Dc).

3. Ostvarivanje opšte ravnoteže na principu samoregulisanja

Nakon što su kroz prethodno razmatranje skicirana četiri tržišta - tržište roba, rada, prirodnih resursa i kapitala - treba barem u osnovnim crtama izložiti performanse integralnog tržišta prema shvatanjima neoklasične teorije u obavljanju njegove distributivne, selektivne i alokativne funkcije i u ostvarivanju opšte ravnoteže na principu samoregulisanja uz punu zaposlenost i maksimalnu efikasnost koja pretpostavlja uslove perfektivne konkurencije.

Integralno tržište se na pojednostavljeni način može prikazati tako da su, na jednoj strani, proizvođači, koji preko odgovarajućih tržišta angažuju faktore proizvodnje (rad, prirodne resurse i kapital); proizvođači i vlasnici faktora ostvaruju prihode kroz koje se dohodak raspoređuje (distribuira) na sve učesnike u njegovom stvaranju[8].

Bilo da se nalaze u funkciji proizvođača i vlasnika faktora proizvodnje, na jednoj strani, ili u funkciji primalaca dohotka, a to znači potrošača ili štediša, na drugoj strani, ljudi nastoje da maksimiraju korisnost. Samo što se to, u prvom slučaju, ispoljava kao težnja za maksimiranjem prihoda (najamnina, rente, kamate i profita), a u drugom, kao težnja za maksimiranjem korisnosti od potrošnje, odnosno štednje.

Međutim, među subjektima u različitim funkcijama, mada im je zajedničko da teže maksimiranju korisnosti, postoje bitne suprotnosti interesa. Od posebnog značaja su suprotnosti između proizvođača i vlasnika faktora proizvodnje, i između proizvođača i potrošača. Prema neoklasičnoj ekonomskoj teoriji, integralni tržišni mehanizam ima sposobnost da na principu samoregulisanja uspostavlja opštu ravnotežu, koja se može definisati kao stanje u kome se ostvaruje najveća ukupna korisnost za sve članove društva, kako za proizvođače i vlasnike faktora proizvodnje na jednoj strani, tako i za potrošače i nosioce štednje, na drugoj. Preciznije rečeno, stanje opšte ravnoteže je stanje u kome  više nije moguće povećati korisnost za jednog subjekta, a da se u većoj meri ne smanji ostvarivanje korisnosti za nekog drugog[9]. Ali, da bi se opšta ravnoteža u tom smislu mogla uspostaviti moraju postojati neke veoma značajne pretpostavke. 

a) Elementarne pretpostavke za ostvarivanje opšte ravnoteže

(1) Osnovna pretpostavke za uspostavljanje opšte ravnoteže je da postoji institucionalni aranžman i društveni milje u kome proizvođači posluju, koji će stvarati dovoljnu motivaciju i snažnu ekonomsku prinudu da se maksimira profit.

Ako proizvođači ne bi bili motivisani i ekonomski prinuđeni da maksimiraju profit, jasno je da se ne može očekivati da bi preduzimali sve što je moguće da njihovi troškovi budu što niži da bi njihova ponuda mogla da bude što veća; drugim rečima marginalni troškovi bi bili visoki i suviše rano bi se izjednačavali sa cenom; a tada njihova individualna ponuda prestaje.

Društvo bi od proizvođača dobilo manje proizvoda po višoj ceni a moglo bi da dobije više proizvoda po nižoj ceni.[10] Bila bi to situacija u kojoj bi se još mogla povećati korisnost za potrošače a da se pritom ne bi smanjila korisnost za proizvođače, što znači da opšta ravnoteža ne bi bila ostvarena.

(2) Ukoliko postoji takav institucionalni aranžman i celokupni društveni milje da proizvođači ispoljavaju snažnu motivaciju i ekonomsku prinudu da maksimiraju profit, tada to podrazumeva da među njima vlada konkurencija. Međutim, da bi tržišni privredni sistem imao sposobnost da na principu samoregulisanja ostvaruje opštu ravnotežu, neizostavan je uslov da to bude perfektna konkurencija.

Osnovni postulat perfektne konkurencije je da pojedinačni proizvođači ne mogu svesno uticati na nivo cene već se ona za njih javlja kao data kategorija . Cenu određuje uzajamno dejstvo ukupne ponude i ukupne tražnje određenog proizvoda i potom ona važi kao cena s kojom su suočeni bespomoćni perfektni konkurenti. Ona se za svakog proizvođača javlja kao tražnja i on na nju reaguje onom količinom proizvoda koja proističe iz njegove ponude, tj. koja odgovara njegovim marginalnim troškovima.

Bitan momenat za dalje razmatranje koji treba uočiti je da u uslovima perfektne konkurencije samo ukupna tražnja određenog proizvoda ima opadajući karakter, što znači da su kupci spremni da plaćaju višu cenu ako mogu da dobiju manju količinu robe. Međutim, za perfektnu konkurenciju je karakteristično da ni jedan proizvođač nije toliko velik da bi kupce mogao da dovede do takve situacije; ne može da bitno smanji količinu ukupne ponude da bi time uticao na povećanje cena. Zbog toga se tražnja za svakog proizvođača javlja kao konstantna i ako on ograniči svoju proizvodnju i količinu ponude, na primer, za 10%, to neće dovesti do primetnog sniženja cene.

Ali, do bitne promene dolazi sa ukrupnjavanjem pojedinih proizvođača do te mere da neki od njih postaje ako ne isključivi a ono dominantni nosilac ponude. Tada on dolazi u situaciju da tražnja njegovih proizvoda ima opadajući karakter. I on može odlučiti da tu tražnju podmiruje manjom količinom proizvoda da bi doveo do povećanja cena.[11] A zašto bi on to učinio?

Monopolista, u skladu sa preduzetničkom prirodom nastoji da maksimira svoju korisnost, svoj profit. A njegov profit je maksimalan na onom nivou proizvodnje na kome marginalni troškovi dostižu marginalni prihod. Nakon toga svaka dodatna jedinica proizvoda donosi više troškova nego prihoda, pa je jasno da se prihod smanjuje.

Zbog toga monopolista svesno ograničava proizvodnju na onaj nivo na kome se izjednačuju marginalni troškovi i marginalni prihod; time sprečava pad cena i maksimira profit. Prema tome, monopolska solucija ne daje društvu maksimum korisnosti (blagostanja); ona ne predstavlja maksimalnu efikasnost. I, naravno, pri

takvom ponašanju monopoliste, ne ostvaruje se opšta ravnoteža o kojoj je napred bilo reči: pozicija potrošača bi se većom i jevtinijom proizvodnjom mogla poboljšati i oni bi ostvarivali veću korisnost nego što bi izgubili proizvođači kad bi se ponašali kao perfektni konkurenti.

(3) Treća bitna pretpostavka za samoregulišuće ostvarivanje opšte ravnoteže je da i među vlasnicima faktora postoji perfektna konkurencija. To znači da ni vlasnici faktora ne mogu uticati na cene. Ukoliko ta pretpostavka ne bi bila ispunjena, vlasnici faktora bi mogli da drže cene suviše visoko i na taj način bi uticali da troškovi proizvođača budu visoki. Zbog toga bi ponuda proizvođača bila manja.

A to, opet, znači da potrošači, tj. društvo u celini, ne bi dobilo onoliko proizvoda koliko bi stvarno moglo, i to po nižim cenama. Iz toga se vidi da se opšta ravnoteža, u smislu napred obrazložene definicije, ne može uspostaviti ukoliko ne postoji perfektna konkurencija i među vlasnicima faktora proizvodnje.

(4) Četvrta značajna pretpostavka za samoregulišuće ostvarivanje opšte ravnoteže i pune efikasnosti je da postoji puna mobilnost faktora iz proizvodnje jednog u proizvodnju drugog proizvoda, i naročito, teritorijalna mobilnost. Osnovni preduslov za postojanje ove mobilnosti je da proizvođači teže da maksimiraju profit a vlasnici faktora odgovarajuće dohotke od tih faktora. Ali, potrebno je da budu ispunjene i mnoge institucionalne pretpostavke i da ne postoje različite vanekonomske prepreke za punu mobilnost faktora. U tom slučaju, proizvodnja će se kvantitativno i kvalitativno prilagođavati preferencijama potrošača koje dolaze do izražaja kroz tražnju pojedinih roba i na taj način ostvarivaće se selektivna i alokativna funkcija integralnog tržišta. Obrnuto, ukoliko iz bilo kog razloga ne postoji dovoljna mobilnost faktora proizvodnje to će otežavati nastojanje proizvođača da na najefikasniji način zadovoljavaju robnu tražnju. Na jednoj strani, u proizvodnji pojedinih proizvoda biće previše proizvođača, cene će biti niske tako da će pojedini kapaciteti biti nedovoljno korišćeni, ili će biti sasvim izvan proizvodnje; na drugoj strani, u proizvodnji nekih drugih proizvoda biće nedovoljno proizvođača, ukupna ponuda tih proizvoda biće nedovoljna, a cene visoke. Jasno je iz svega da takva situacija, izazvana nedovoljnom mobilnošću faktora, ne bi predstavljala opštu ravnotežu i maksimalnu efikasnost, jer bi društvo od proizvođača dobijalo manje nego što bi oni objektivno mogli dati. U jugoslovenskoj stvarnosti ovakve situacije su brojne i izražavaju se sintagmom "strukturne neusklađenosti".

b) Nemogućnost samoregulišućeg ostvarivanja opšte ravnoteže zbog odsustva perfektne konkurencije

Kao što je napred rečeno, opšta ravnoteža može postojati samo u uslovima perfektne konkurencije. Međutim, već odavno je jasno[12] da perfektna konkurencija, u kojoj su svi proizvođači suočeni s datom cenom bez mogućnosti uticaja na njeno obrazovanje, ne predstavlja realnost i da može da služi samo kao "korisna fikcija". Štaviše, pitanje je da li je i ranije bila u dominantnoj meri životna realnost.[13]

(1) Za razliku od postulata o maksimiranju profita - o kome gledišta nisu jedinstvena, s tim što preovlađuju ona koja u načelu priznaju njegovu valjanost - postojanje monopolskih elemenata u savremenim tržišnim privredama uopšte nije sporno. Proizvođači koji imaju takvu poziciju, koriste mogućnost uticaja na cene (što je karakteristično za odsustvo perfektne konkurencije). A to znači da ne realizuju onu količinu ponude pri kojoj cene padaju na nivo marginalnih troškova, već realizovanu količinu ponude smanjuju, i na taj način utiču da cene budu veće, a

time, kao što je napred objašnjeno , i profit. Posledica je da proizvođači daju društvu manje nego što stvarno mogu. Ukupna korisnost je manja nego što bi mogla da bude, obzirom da je smanjenje korisnosti kod potrošača (zbog smanjenja količine robe koju dobijaju) znatnije nego što je povećanje korisnosti kod proizvođača (po osnovu povećanog profita). A to znači da savremeni tržišni privredni sistem zbog toga što u njima postoje monopolski elementi, ne dovode do ostvarivanja opšte ravnoteže.

(2) Odsustvo perfektne konkurencije nije samo činjenica na tržištu roba, nego u još većoj meri, i na tržištu rada. Danas perfektna konkurencija na strani ponude rada u razvijenim privredama ne postoji, sem retkih izuzetaka. Sindikalni pokret u svim razvijenim zemljama je do te mere ojačao da u velikoj meri sprečava međusobnu konkurenciju radnika putem snižavanja najamnina (cena rada). Naravno, ne lamentiramo za (nezavisnom) pozicijom radnika iz devetnaestog stoleća, ali se sa stanovišta funkcionisanja tržišnog mehanizma mora konstatovati činjenica da perfektna konkurencija na tržištu rada razvijenih tržišnih privreda nije realnost. Prvenstveno se to odnosi na ponudu radne snage, ali situacija nije perfektna ni na strani tražnje.

Post-neoklasična ekonomska teorija još uvek nije uspela da izradi teorijsku zgradu monopolističke konkurencije, ili čistog monopola, koja bi imala jednako vredne performanse efikasnosti i optimalnosti, kakva je sadržana u "korisnoj fikciji" perfektne konkurencije. Neki autori (kao, na primer, Samuelson) veliku nadu polažu u borbu protiv monopola, dok drugi (na primer, Galbrait) ne veruju mnogo u uspešnost te borbe.  Ali, dalje izlaganje će pokazati da je jugoslovenski problem drugačiji i mnogo teži jer je jugoslovenska situacija mnogo gora od monopolske.

[1] P. A. Samuelson, Ekonomija, VII izd., "Savremena administracija", Beograd, 1979.

[2] Ovo treba naglasiti, jer ćemo iz analize jugoslovenskih uslova videti  da se cene ne obrazuju na ovaj tržišni način, tj. kao rezultanta odnosa ponude i tražnje.

[3] Povijest ekonomske analize, "Informator", Zagreb, 1975, str. 497.

[4] Naravno, još jednom napominjemo da ovako dobijenu skicu integralnog tržišta nećemo uzeti kao definitivnu osnovu, već ćemo je dalje dopunjavati i korigovati postavkama "kejnzijanske revolucije" i teorije monopolističke konkurencije, da bismo, na taj način, došli do realistične slike savremenog integralnog tržišta.

[5] Videti o tome u Šumpeterovoj Povijesti ekonomske analize, "Informator", Zagreb, 1975, str. 910.

[6] Istina, javljala su se i pojedinačna mišljenja [Tornton (Henry Thornton) i kasnije Viksel (Knut Wieksell)], koja su na neki način dovodila u vezu kamatnu stopu sa obimom i cirkulacijom novca, ali ona nisu postala dominantna sve do pojave Kejnzove (John Maynard Keynes) teorije.

[7] Nije ovo jedino neadekvatno izražavanje. Podsetimo da se često kaže da je pri višoj kamatnoj stopi tražnja kapitala manja, što bi značilo da tražnja kapitala zavisi od nivoa kamatne stope. A to bi bio circullus vitiosus, jer upravo kamatna stopa (kao cena) zavisi od odnosa ponude i tražnje. Dakle, od kamatne stope ne zavisi tražnja kapitala - ili, grafički rečeno, položaj krive tražnje - već samo količina kapitala koja će se pri određenoj tražnji "realizovati".

[8] Celokupni dohodak raspoređuje se na najamninu, rentu, kamatu i profit. Neoklasična ekonomska teorija tretira najamninu kao dohodak od rada, koji se formira na osnovu marginalne produktivnosti rada, a odgovara njegovom doprinosu formiranju ukupnog dohotka. Isti je slučaj sa rentom kao dohotkom od prirodnih resursa i kamatom kao dohotkom od kapitala kao faktora proizvodnje. Međutim, kad je reč o profitu, neoklasična ekonomska teorija nije imala konzistentnu teoriju. Videti o tome, na primer, u knjizi Džoan Robinson (Johan Robinson), Ekonomska filozofija, Istraživačko - izdavački centar SSO Srbije, Beograd, 1981. i Džoan Robinson i Džon Itvel (John Eatwel), Uvod u savremenu ekonomiku, Centar za kulturnu djelatnost, Zagreb, 1981. Neoklasična ekonomska teorija bitno se, u pogledu profita, razlikuje od Marksa (Karla Marx) koji pod pojmom profita obuhvata sav višak vrednosti, dakle i kamatu i rentu. Neoklasična ekonomska teorija, naprotiv, pod profitom podrazumeva samo višak iznad kamate na kredite i rente i interpretira ga različito: kao implicitni prinos na faktore koje daje sam preduzetnik (njegov rad, kapital ili prirodne resurse); ili kao nagradu za preduzimljivost i inovacije od strane preduzetnika; ili kao nagradu za neizvesnost i rizik;  ili kao monopolski prinos. (Videti o tome u knjizi P.A. Samuelsona, Ekonomija, str. 634.). Na drugoj strani, ovi primaoci dohotka se javljaju kao potrošači - kupci na tržištu proizvoda - odnosno nosioci štednje i formiranja kapitala.

[9] Ovo stanje se u ekonomskoj teoriji naziva Paretov (Vilfredo Pareto) optimum. Više o tome može se videti u Samuelsonovoj Ekonomiji, str. 654.

[10] Takvu postavku čak u smislu samo "korisne funkcije", osporavaju mnogobrojni kritičari neoklasične ekonomske teorije. Na primer, Džoan Robinson, istaknuta predstavnica nove kembridžske škole kaže (ne bez ironije): "Valras je došao do genijalne zamisli da učesnici na njegovom tržištu "izviruju" svoje ponude dok se ne dođe do ravnoteže a zatim tek sledi trgovina po tako ustanovljenim cenama" (Ekonomska filozofija, str. 111).

[11] Do istog rezultata dovodi i slučaj da na tržištu ima više proizvođača, ali da oni diferenciranjem proizvoda i segmentiranjem tržišta dođu u situaciju da imaju tražnju svojih proizvoda, koja, u tom slučaju, ima opadajući karakter, što znači da će cene njihovih proizvoda porasti ako oni odluče da isporuče manju količinu proizvoda.

[12] A naročito posle 1933. godine kada su se pojavile dve knjige: The Economics of Imperfect Competition (Ekonomija nesavršene konkurencije) koji je napisala Džoan Robinson (u Engleskoj) i The Theory of Monopolistic Competition (Teorija monopolističke konkurencije) koju je napisao Eduard Čemberlin (Edward Chamberling) u SAD.

[13] "Cinik bi o savršenoj konkurenciji mogao reći ono što je Bernard Šo (Bernard Shaw) rekao za hrišćanstvo: jedina nevolja sa savršenom konkurencijom je što nikada nije bila u praksi primenjena". (P.A.Samuelson, cit. delo, str. 48).

Oznake:

Radmilović, tržišni mehanizam, korisne fikcije, integralno tržište, perfektna konkurencija, sposobnost samoregulisanja, laissez faire, kenzijanska revolucija, monopolistička konkurencija, integralno tržište, Samjuelson, neoklasična sinteza, robna tražnja, Osnove ponude, robna tražnja, cena proizvoda, faktori proizvodnje, opšta ravnoteža, samoregulisanje, maksimiranje profita, Galbraith, konkurentsko tržište, Maršalov krst, marginalni troškovi, alokacija proizvodnih kapaciteta, maksimiranje profita, akumulacija, tržište faktora, tržište rada, prirodni resursi, tržište kapitala, pretkenzijansko shvatanje, marginalna produktivnost, kamatne stope, investicije, stope štednje, opšta ravnoteža, vanekonomske prepreke, mobilnost faktora