„ISPARIO“

GEORGES PEREC

ISPARIO

Crni lik flaminga niski plov kosi curi

šum na tlo (zlatio mu dotad trom put

zrakom piskavi zvuk) juri sad krv

svoju ugalj što kuca on nosi

Da nad njim uzmanjka stroga oka sjaj

danas olovo za tromu ti ruku Da šturak

ispari u noć u muku što ko ţivu brnjicu

nosi sluĉaj

za sipku istinu varljiv alfa znak

tko bi znao (nazirući (u sumrak

kao kad lûk mu slutimo u trku)

otpor što olovci pruţaš sa ţarom) da tu

majstorstvo (kroz prazninu mrku) ĉuĉi

bojnog poja (scuro za chiaro)

J. Roubaud

PROSLOV

Naknadno uviĎamo da otuda dolazi Propast

Tri kardinala, rabin, admiral mason i trio

marginalnih politikanata s kojima stanoviti

anglosaksonski trust ĉini što ga volja, na radiju su,

a onda i plakatima, puĉanstvu objavili da bi uskoro

moglo skapati od gladi. Isprva su mnogi pomislili:

obiĉna glasina. Govorili su da ovi samo truju

narod. Ali javnost ipak popuši foru. Svatko dograbi

ĉvrstu palicu. “Mi bismo kruha!”, vikali su ljudi i

zviţdali moćnicima, bogatašima i javnim vlastima.

Posvuda zavladala urota i konspiracija. Pandur od

straha odustao od noćnih patrola. U Mâconu su

nasrnuli na upravnu zgradu. U Rocamadouru

provalili u skladišta i ukrali tunu, brašno, svu silu

ĉokoladnih ploĉica, kukuruz u kvintalima, ali s

davno prošlim rokom trajanja. U Nancyu su na

kruţnom toku od šuba giljotinirali 30 sudaca, a

onda javno spalili novinski list uz optuţbu da radi

za drţavnu upravu. Posvuda su poharani dokovi,

hangari i magazini.

Potom su nastradali muslimani, crnci, Ţidovi. Pravi

pogrom u Drancyu, Livry-Garganu, Saint- Paulu,

Villacoublayu, Clignancourtu... Iz ĉistog su uţitka

masakrirali par tamnih vojaka. Na ploĉniku su pljunuli

na ţupnika u ĉinu davanja oprosta komandantu

sigurnosnih sluţbi CRS-a nakon što ga stanoviti tip

struĉno pokosi jataganom.

Ubijali su svoga za kobasicu, ovoga za štrucu,

onoga za koricu, svakoga za mrvicu.

U noći na utorak 6. travnja izbrojali su 29 napada

dinamitom. Ratni su zrakoplovi bombardirali toranj na

Orlyu. Alhambra u vatri, Institut u dimu, bolnica Saint-

Louis u ognju... Od parka Montsouris do Trga Nation

ni traga uspravnu zidu.

U Narodnoj skupštini (Palaĉa Bourbon) opozicijski

prvaci stali izvrgavati ruglu, strašnu poniţavanju i

opakim psovkama vlast koja, iako uzrujana zbog takva

nasrtaja, ispraznim frazama uporno pokušava smiriti

situaciju. I dok su u Quay d'Orsayu ţivota lišavali

dvajstri straţara, u Latour- Maubourgu lapidarno su

pogubljivali holandskoga konzula, otkrivši ga u kraĊi

inćuna iz barila. I dok su na Wagramu batinama puštali

plavu krv markiza koji, nakon što ga jadnik na samrti

zamoli za novĉić, ustvrdi da gladnima doista fali

dobrog ukusa, na Raspailu visoki zlatokosi Viking na

hromoj ragi krvavih prsa iz luka gaĊao svaku osobu

odbojna lika.

Od gladi pomahnitali vodnik ukrao bazuku i upucao

ĉitav svoj bataljun, od komandanta do vojnika. Vox

populi ga odmah promaknuo u Glavnog Admirala, da

bi ĉasak nakon toga stradao od oštra noţa zavidna

poboĉnika.

Bljutavi šaljivac pod pritiskom halucinacija

napalmom zalio dobar dio kvarta Faubourg Saint-

Martin. U Lyonu su smaknuli bar milijun ljudi; ionako

su gotovo svi bolovali od skorbuta i tifusa.

Poluidiotski gradski ĉinovnik iz tko zna kojih

razloga zabranio rad barovima, bistroima,

bilijarnicama i diskoklubovima. Nastupili su dani suha

grla. Povrh toga, u svibnju doslovno ţarilo i palilo:

autobus u voţnji naglo planuo; na svakih 5 prolaznika

njih tri dobilo sunĉanicu.

Prvak u kajaku s postolja naĉas uspalio narod koji

ga odmah postavio za kralja i ponudio mu da sam

smisli zvuĉni nadimak. On odabra Atila III. Novi

podanici prozvali ga Fantomas XVIII. Ovaj na to

spustio nos do poda. Ubili su ga golim rukama. Za

Fantomasa XXIII. okrunili su glupana i dali mu

cilindar, vladarsku vrpcu i štap od mahagonija sa

zlatnom drškom. S njim u nosiljci pošli su u palaĉu.

Nikad onamo nisu stigli: uz povik “Smrt tiraninu!

Ţivio ja, Ravaillac!” stanoviti raspojasani lola novoga

kralja rasporio britvom. Pokopali su ga u kolumbariju

koji su onda pomahnitali komandosi skrnavili osam

dana, a da nisu ni znali zašto.

Zatim su iskrsnuli franaĉki kralj, hospodar,

maharaĊa, tri Romula, osam Alarika, 6 Ataturka, osam

Mata Hari, Gaj Grakho, Fabio Maksim Rulijan,

Danton, Saint-Just, Pompidou, Johnson (Lyndon B.),

priliĉan broj Adolfa, tri Mussolinia, 5 Carolusa

Magnusa, Washington, Oton i protivnik mu Habsburg,

Timur Ling koji vlastoruĉno zakla osamnajst

Pasionaria, dvajst Maoa, dvajstosam Marxova (Chica,

tri Karla, dvaput po tri Groucha i još osamnajst Harpa).

Za dobrobit naroda Marat svima zabranio kupku, ali

ga Chariot Corday ipak umorio u kadi.

Na taj su naĉin dovršili likvidaciju vlasti. Tri dana

zatim oklopna su vozila zapucala s Anţuvinskoga

nasipa na zgradu Sully-Morland, zadnju

administrativnu utvrdu. Visoki gradski duţnosnik

izašao na krov i stao mahati zastavicom u znak

kapituliranja, a onda na mikrofon obznanio da vlast

istoga ĉasa napušta kormilo, ponudivši povrh toga

svoju odanu suradnju u cilju oĉuvanja mira. No trud

mu bio uzaludan: impozantna oklopna vozila, gluha na

taj vapaj, sravnila su zgradu s tlom, iz postupka

izostavivši i nagodbu i ultimatum. Na to su po nalogu

vrhovnog majmuna oruţanih snaga stali provoditi

ratnu taktiku koja ubrzo pokaza svu svoju jalovost i

samo pogorša situaciju.

Zbivanja su tada pošla po zlu: ukokali bi vas i za

najmanju sitnicu. Na ulici bi vas ljudi pozdravili, a

onda pali mrtvi. Napadali su autobus, mrtvaĉka kola,

poštansko vozilo, spavaća kola, taksi, koĉiju i kolica.

Nasrnuli su na bolnicu, knutom izmlatili jadnika na

samrti - prsti mu u grĉu stiskali pokrivaĉ - i izbliza

upucali boglja s gihtom. Na kriţ su pribili bar tri laţna

Krista. U vinu su utopili pijanista, u formalinu

formalista, u gazolinu motorista.

Nagrabusili su i mališani (njih su u kotlu kuhali), i

savojski dimnjaĉari (od njih su ţivu lomaĉu pravili), i

advokati (njih su lavovima davali), i fratri (njima su

krv puštali), i daktilografi (njih su plinom gušili), i

mladi slastiĉari (njih su zraka lišavali), i klaunovi,

konobari, i ţigola, i ugljari, grafiĉari, i bubnjari,

sindikalci, imigranti, i milordi, i hahari, i pitomci, i

ratari, i mornari.

Pustošili su, silovali, sakatili. Ali i poniţavali,

izdavali, prikrivali. Svi su zasvagda izgubili uzajamnu

bliskost i zamrzili svoga druga.

1. Anton V. Ockall Glava isprva nalik na raniji roman o liku što spava koliko mu drago

Anton V Ockall nikako da zaspi. Upali lampu. Na

budilici Jaz pola sata iza ponoći. Duboko uzdahnu

i osloni trup na lakat pa gurnu jastuk pod kriţa.

Dohvati roman. Otvori ga i pokuša ĉitati. Razabirući

samo zbrkanu radnju, svaki ĉas bi naišao na kakav

strani izraz.

Odloţi roman na blazinu. Prišavši umivaoniku,

namoĉi rukavicu kojom obrisa glavu i vrat.

Bilo mu ubrza. Spopa ga vrućina. Otvori krovni

prozorĉić i promotri blagu noć. S gradskih su rubova

dopirali potmuli zvuci. Zatim u blizini zaĉu tri bata,

turobnija od mrtvaĉkoga zvona, muklija od alarma,

dublja od basa. Na kanalu Saint-Martin tugaljivi klopot

oglasi prolazak broda.

Spazi ţivotinjicu modrih prsa i ţućkasta ţalca - ni

ţohar, ni ţiţak, moţda moljac - kako hoda po

prozorĉiću, vukući za sobom alfinu vlat. Prišavši

kukcu, pokuša ga spljoštiti ţustrim zamahom dlana, no

brţi od napadaĉa, ovaj mu umaknu i prhnu u noć.

Na to prstom otkuca koraĉnicu po jajoliku

prozorskom okviru.

Otvori ugradni hladnjak, izvadi bocu jogurta i iskapi

punu šalicu. To ga smiri. S divana dohvati ĉasopis, pa

ga odsutno prolista. Zapali cigarilo koji usprkos

odbojnu mirisu popuši do kraja. Zakašlja.

Upali radio: nakon afrokubanskog ritma zaĉu

boston, pa tango, onda fokstrot i kotiljon u novom

aranţmanu. Posluša kako Dutronc izvodi

Lanzmannovu skladbu, Barbara Aragonov madrigal, a

Stich-Randallova Aidu.

Naĉas zaspa, no iz sna ga trgnu radio koji najavi:

“A sada novosti...” Ništa vaţno: u Valparaisu na

inauguraciji mosta poginulo 29 osoba; u Ziirichu

Norodom Sihanouk poruĉio da odgaĊa put u

Washington; u Matignonu Pompidou sindikatima po-

nudio socijalni status quo, ali bi to pucanj uprazno; u

Biafri rasni konflikti; u Conakryu šuškaju o puĉu;

tajfun poharao Nagasaki, a uragan ljupka naziva

Amanda stigao nadomak otoka Tristan da Cunha, pa

cargo avionima vraćaju strano stanovništvo u

domovinu.

Konaĉno, na Roland Garrosu, u partiji vaţnoj za

Davis Cup, Santana porazio Darmona sa 6-3, 1-6,3-

6,10-8,8-6.

Ugasi radio. Ĉuĉnu na sag, udahnu i uĉini 5-6

trbušnjaka, no brzo klonu, uspravi malaksali torzo, pa

umornim okom promotri intrigantnu šaru na prostirci,

ĉas prisutnu, ĉas odsutnu, ovisno o motrištu.

Šara bi naĉas postajala gotovo kruţni lik s

vodoravnom crtom na kraju, poput slova G u zrcalu.

Ili bi pak u kristalnoj maglici pršić stvarao sliku

ponosita kralja što vitla ostima.

Ili bi, samo nakratko, iz triju ravnih linija izbio

pribliţan, slab kroki, pa bi u tim surogatnim

ispupĉinama, u tim polukonturama mašta iznimnim

naporom razabrala troprstu ruku podrugljiva

Sardonika.

Ili bi naglo izronio prikaz krupna volka što na

tamnoj kućici ima gotovo porculansku spiralu.

Proradi mu mašta. Prodirući okom u sag i

prouĉavajući ga, razabra prvo 5, pa 6, pa 24, a onda i

30 zadivljujućih, no triĉavih kombinacija, skica,

hirovitih lapsusa, tajnovitih slika. Pokuša ih sortirati u

potrazi za sigurnim znakom, općim signalom koji bi

odmah dokuĉio, signalom koji bi ga zadovoljio, no

uoĉi samo lanac slabih karika, ĉitav niz manjkavih

krokija, a svaki kao da pridonosi stvaranju, gradnji

inicijalnog prikaza, simulirajući ga, oponašajući,

gotovo ga dostiţući, ali ipak stalno skrivajući:

zidina, torba, tanki krušĉić smotan u osmicu;

srndać, šum krila, guţva; ponavljani stih;

krajnost;

ili hladno oko divovskoga kita, što izaziva Tonu,

paralizira Kaina, oĉarava Ahaba: svi su oni vitalna srţ

kojoj tabu brani rast, svi su oni dvoznaĉni supstituti u

stalnoj vrtnji oko znanja, oko moći koja, dokinuta,

zasvagda mora izostati, a ĉiji bi trajni povratak rado

vidio on koga sad obavija tupost.

Ţivac mu zatitra. Promatrajući sag oćuti ĉudnu bol.

U hrpi iluzija nastalih diktatom zamišljaja pomisli da

vidi ĉvorišnu toĉku, tajnovitu srţ koju bi prstom

gotovo mogao dotaknuti, ali u odsudnu bi mu ĉasu ona

vazda umaknula.

Tvrdoglavo ustraja, okovan fascinacijom. I kao da u

dubini saga postoji nit što tajnim bodom tka Alfa

toĉku, zrcalo Ukupnosti što odraţava ĉitavi Kozmos,

prvotnu toĉku koja naglo nudi totalnu panoramu, ponor

nultog radijusa, tajnovita polja ĉiju zaĉudnu obalu

iscrtava, ĉiju dojmljivu konturu prati, baš kao i vrtlog,

zidinu, zatvor, liticu kojom uzlazi, a koju nikako da

svlada...

Osam dana naš razoĉarani straţar ustrajao, trunuo,

ĉamio, kopnio na jajoliku sagu, puštajući mašti na

volju, u nastojanju da vidi, da viziji podari naziv, pa da

mu posluţi za okosnicu koju bi zatim obogatio, uokolo

joj izgradio, sazdao roman, u zagrljaju bunila, u potrazi

za iluzijom boţanskoga ĉaska koji bi mu otkrio i

razjasnio od A do Ţ.

Gušilo ga. Niotkud ni traga, ni znaka, ni signala,

samo 24 ili 25 kombinacija od kojih nikako da vidi

pravi put, usprkos stalnoj slutnji da odgovor mora biti

blizu, kljuĉ nadohvat prstiju... Naĉas bi zasjao, naĉas

zablistao, kao spoznajna najava (odavno u Antonu ĉuĉi

ta spoznaja, tako banalna, tako normalna, tako obiĉna),

no odmah zatim mrak, praznina, gubitak: ostao bi

samo tihi sušanj, sibilinski šapat, rasplinuti mrmor.

Laţna nada. Zbrka.

2.

Glava u kojoj otorinac obavlja ablaciju sinusa

Otada nikako da zaspi.

Ipak, rano bi odlazio na poĉinak, ĉim bi popio

biljni ĉaj i sirup s barbituratom, opijumom,

laudanumom ili makom. Ipak, glavu bi zavlaĉio

pod pokrivaĉ. Ipak, brojao bi ovcu po ovcu.

Zaĉas bi utonuo u polusan. Onda bi ga štogod

naglo trgnulo. Protrnuo bi. Tad bi izronila ista ona

uporna, nasrtljiva, napasna vizija: naĉas, samo

naĉas bi znao, vidio, shvaćao.

Skoĉio bi na sag, ali kasno, svaki put kasno:

slika bi isparila, ostala bi samo uzrujanost zbog

uzaludna nadanja, frustracija zbog spoznaja što mu

izmiĉu.

Zatim bi, sasvim budan kao nakon duga sna,

napustio madrac, hodao, pio, promatrao noć, ĉitao,

palio radio... Katkad bi navukao jaknu i izašao, pa

skitao, noć provodio u kakvu baru ili u svom

klubu, ili bi pak autom (iako sušta suprotnost

dobru vozaĉu) išao kamo ga put vodi, amo ili

tamo, ovisno o inspiraciji: u Chantilly ili Aulnay-

sous-Bois, u Limours ili Rancy, u Dourdan, Orly...

Onomad produţi i do Saint-Maloa: tamo osta tri

dana, no ĉorka osta ćorak.

Pokuša ubiti oko ovako i onako, ali svaki put

zaludu. Pokuša u toĉkastoj pidţami, pa u kostimu,

pa u najlonkama, pa sa šalom, pa u tunici koju mu

pokloni roĊak spahija, pa ĉak i gol. Madrac

pripravi na dvajst naĉina. Za silnu lovu unajmi

spavaonicu, a od pustih podloga za noćni odmor

iskuša i braĉnu, i poljsku, i pomoćnu, i kauĉ, i

divan, i luftić, i sofu, i visaljku.

Ĉim bi zbacio pokrivaĉ drhtao bi, pod

poplunom oblio bi ga znoj. Prispodobljivao bi alfa

i kapok vlakna. Pokuša spavati na stolcu, u ĉuĉnju,

širom razmaknutih nogu; potraţi fakira koji mu

ponudi svoju dasku s ĉavlima, pa gurua koji mu

propisa joga-poloţaj: podlakticom mora pritisnuti

potiljak, a stopalo privući ruci.

Svaki pokušaj osta jalov. Od sna ni s. I kad bi

pomislio da ga polako obavija, san bi mu samo

kliznuo, klisnuo, a svud uokolo bi zujalo i brujalo.

To bi ga muĉilo. To bi ga gušilo.

Tip iz stana do saţaljivo mu ponudi otpratiti ga

u bolnicu Cochin. On ispuni formular s osobnim

podacima i upisa broj osiguranja. Na upit prihvaća

li auskultaciju, palpaciju i radiografiju odgovori

potvrdno. Na to ga zasulo brojnim pitanjima: Boli

li ga? Tako-tako, odvrati. Što ga muĉi? Nikako da

zaspi? Uzima li što? Sirup ili rakijicu? Uzima, ali

uzalud. Boli li ga katkad oko? Pa ono... Usna

šupljina? Katkad. Glava? Da. Slušni kanali?

Nimalo, ali noću odasvud uporno zuji. Zanimljivo,

stvara li taj zuj pun ili šupalj zvuk? Otkud da zna...

Poslalo ga otorincu, simpatiĉnu tipu, kratko

ošišanom, dugih rusih zalizaka i s naoĉalama,

sivom mašnom oko vrata posutom pahuljastim

toĉkicama i cigarilom što vonja po alkoholu.

Otorinac mu opipa bilo, posluša pluća, gurnu mu

okruglo zrcalo u usta, pritisnu ušku, proĉaĉka

bubnjić, promasira grkljan, nosni kanal, sinus i

hrskavicu. Usprkos oĉitoj struĉnosti, doktor svojim

upornim zviţdukom na kraju razjari Antona.

- Jao! Jao! - zacvili on. - To boli!

- Psst! - odvrati otorinac. - Ajmo mi to sad

slikati.

Poloţi Antona na porculanskosjajni i hladni

bolniĉki stol, pritisnu tri gumba, spusti ruĉicu,

zatamni prostoriju, okinu fotografiju u potpunom

mraku, pa ponovo upali lampu. V. Ockall pokuša

ustati.

- Stop! - graknu otorinac. - Još nisam gotov.

Moram otkloniti svaku sumnju u pokušaj

samotrovanja.

Ukljuĉi struju, prisloni mu na zatiljnu kost

platinasto šilo sliĉno divovskoj olovci, a onda na

brojĉaniku nalik na motorni kompas oĉita razinu

dotoka krvi:

- Hm, kazaljka na istoku... - ustvrdi otorinac,

kuckajući po spravi i ţvaĉući cigarilo. - Frontalni

sinus bitno uţi od normalnog, moramo ga otvoriti.

- Otvoriti?! - paniĉno povika Anton.

- Da, otvoriti - potvrdi otorinac. - U protivnom

bi u grkljanu moglo doći do grĉa.

Sva ta opaţanja priopći kao da ga ĉitava situa-

cija silno zabavlja. V. Ockall nikako da shvati

zbija li doktor s njim šalu; crni humor dotiĉnog

baci ga u oĉaj. Izvadi maramicu u koju ispljunu

malo krvi, sav ljutit i slinav.

- Obiĉni šarlatanu! - odbrusi mu na kraju. - Da

sam bar otišao oftalmologu!

- No, no - pokuša izgladiti stvar otorinac. -

Nakon 5-6 imunotransfuzija, slika bi nam mogla

biti jasnija, ali prvo moramo analizirati ovaj nalaz.

Pritisnu gumb. Ubrzo banu pomoćnik u

ljubiĉastoj kuti.

- Rastignac! Otrĉi u bolnicu Foch, ili u Saint-

Louis, ili u Brocu - naloţi mu otorinac. - Do

dvanajst moramo dobiti vakcinu protiv tromba.

Zatim daktilografkinji izdiktira dijagnozu:

- Anton V. Ockall, nalaz od 8. travnja: bris iz

grla, kao i onaj iz nosa ukazuju na obiĉnu

hunjavicu, u nosnom kanalu prisutni tragovi

samotrovanja koji bi u budućnosti mogli blokirati

olfaktivni put, frontalni sinus uţi od normalnog, uz

upalu sluzi ĉak do sublingvalnog podruĉja;

inokulacija grkljana imala bi za nuspojavu

laringitis. Smatramo da sinus valja odstraniti, u

protivnom bi kad-tad mogao stradati glas.

Zatim umiri Antona: sinus otklanjamo dugim i

napornim, ali sasvim banalnim zahvatom, koji

provodimo još od Luja XVIII. Anton mora biti

odluĉan i za koji dan stvar gotova.

Tako V Ockall završi u bolnici. Stavili ga u

sobu za 30 smrtnika, u kojoj boravi njih 29,

uglavnom na samrti. Dali mu kombinaciju

Largactyla, Procalmadiola i Ataraxa. Ujutro im u

vizitu došao Glavni Primarijus; u pratnji mu svita

budućih doktorĉića koji upijaju svako slovo: kud

on okom, tud oni skokom. Tu i tamo prišao bi

kakvu jadniku u samrtnu hropcu i stao ga lupkati

po podlaktici, izazivajući u ovoga bolnu grimasu i

jauk. Za svakoga bi ipak našao šaljivu ili

umirujuću frazu, bubanu bi malcu ponudio

bombon, mamama bi namignuo. U onih 5-6

gadnih sluĉaja brucošima bi pojasnio dijagnozu:

parkinson, tumor, ĉir, paraliza, postnatalna koma,

sifilis, konvulzija, palpitacija, išijas.

Nakon tri dana Antona stavili u kolica i

odgurali do bolniĉkoga stola. Uspavali ga, a onda

mu otorinac u nos tutnuo trokar. Kirurški otvorio

dišni trakt, pa odmah iskoristio nosnu dilataciju i

sastrugao hrskavicu. Dubilom obradio kost, a

odmah zatim obavio biopsiju uz pomoć kirurškoga

šila što ga, ima tomu ĉitav kvartal, izumi stanoviti

Britanac. Punktirao mu sinus, iz nosa izvadio

zloćudnu izraslinu gljivasta oblika, a onda izvršio

primarni zadatak spalio mu nosno tkivo.

- Tako - zakljuĉi, pa dobaci pomoćniku

mokrom od znoja - dišni put smo oslobodili, upalu

sanirali.

Stavi Antonu tampon u nos, pa ga zaši i zavi.

Prvu su noć strahovali, budući da nakon kirurškog

zahvata zna doći do šoka, pa rana katkad prokrvari.

No ovaj oporavak bi miran i brz.

Osam dana nakon zahvata V Ockall napusti

bolnicu. Dodajmo da su mu snovi nastavili

izmicati, iako bol posta podnošljivija.

3.

Glava o halucinacijama što

truju i guraju Parodiu u

zagrljaj

Bol posta podnošljivija, ali on slabiji i slabiji.

Povazdan prikovan za madrac, kauĉ ili naslonjaĉ,

stalno bi na pozadini kakva kartona crtao magloviti

motiv sa saga, a katkad bi i buncao, halucinirajući.

Koraĉao bi visokim hodnikom. Uza zid, na

polici od mahagonija, stajalo 30 knjiga. Zapravo,

bilo bi stajalo 30 knjiga s onom koja na hrptu nosi

(morala bi nositi) brojku 9, ali njoj ni traga. Ipak,

samo bi oštro oko uoĉilo taj manjak, budući da

nikakvi znaci - nikakva praznina, nikakva rupa -

nisu upućivali na to da fali knjiga (toĉniji bi izraz

bio mapa; “a ghost”, kako kaţu u

National*Library). K tomu, logika njihova

razvrstavanja zatomi (ili ĉak zabašuri, prikri)

manjkavost, iziskujući od tragaoca da dobro prouĉi

ĉitav niz da bi došao do zakljuĉka da fali knjiga, i

to uz pomoć postupka oduzimanja (29 hrbata s

brojkama od 1 do 30, odnosno 30 minus 29 iznosi

1), a onda bi dugom raĉunicom dokuĉio da manjka

upravo knjiga broj 9.

Došlo bi mu da dohvati koju od njih i otvori ju

(moţda bi ĉitajući, sasvim sluĉajno, mogao naići na

potvrdu, indikaciju koju traţi?), ali svaka mu bila

izvan domašaja. Nikako ni da shvati vrstu izdanja:

ĉas bi mislio da su to tomovi divovskog Laroussa, a

ĉas da bi to mogli biti Kur'an, Talmud ili Tora,

majstorski Opus, zastrašujuća bilanca kakva tajnog

nauka...

Muĉio ga onaj manjak Oĉit propust, praznina,

rupa koju ljudi dosad nisu uoĉili, koju nisu znali,

mogli, ili bili voljni uoĉiti. Samo tako isparilo.

Ispario.

Katkad bi pomislio da u novinama vidi gomilu

zapanjujućih informacija:

U LOUVRU JUTROS STRADAO DRUGI

BOKAL!

Dirljiva priĉa staroga poštara:

JA SAM BIO SAMO GLASNIK!

*

SRAMOTNI INDUSTRIJSKI KRAH:

S LOVOM ORINAS KIDNUO S PATRASA

Katkad bi ga pak spopala vizija mahnitog ĉu-

daka, šašavca strunulih vijuga koji samo trabunja i

prolaznicima nudi abrakadabra prodiku, luĊaka iz

Chaillota, za kojim uz grohot bacaju šljunak. Vikao

bi, urlao bi: “Pokolj. Nastradala bilijarda, sto

bilijardi ptića”, pa mu mangup za kabanicu zakaĉio

pilića.

“Idiotski”, mrmljao bi onda, ali samo ĉasak za-

tim navalila bi bar isto toliko idiotska vizija tipa

koji ulazi u kafić:

Glas tipa dok prilazi šanku (osorno, gotovo

vojniĉki): Konobar!

Glas pipniĉara (oĉito poznavajući gosta): O,

moj komandantu! Dobar dan!

Glas komandanta (zadovoljan što ga ovaj i u

civilu odmah skontao): Svaki dan, dragoviću!

Glas pipniĉara (nauĉio on na kursu govoriti kao

pravi Britanac): What can I do for you?

Glas komandanta (slini): Daj mi onaj vaš

konjak s jajima.

Glas pipniĉara (naglo zabrinut): Aj... aj... aj...

Glas komandanta (odluĉno): Da, da, baš taj!

Glas pipniĉara (vidno na mukama): Ajajaj...

Glas komandanta (skaĉući sa stolca): Aj, raj,

kako god, samo natoĉi, i to širokom rukom, k‟o

svojima, daj!

Glas pipniĉara (sasvim klonulo): Rado bih, da

imam...

Glas komandanta (ljutita): Stani malo, imaš li

konjak?

Glas pipniĉara (u agoniji): Imam, ali fali...

Glas komandanta (iskri mu iz oka): Pa zaboga,

što fali? Zar...

Glas pipniĉara (ispuštajući dušu): Aaaaaah! Pst!

Pst!

Smrt pipniĉara.

Glas komandanta (utvrĊujući): Rigor mortis.

Izlazi, psujući na pasja kola mlitava pipniĉara.

Antonova priviĊanja nisu svaki put bila tako

duhovita (ako su nam upravo proĉitani odlomci

imalo duhoviti). Katkad bi ga uhvatila panika.

Znao bi zadrhtati, pun straha i ubrzana bila. Zar bi

ga sfinga što ĉuĉi mogla napasti?

Sat za satom, dan za danom trovala ga

halucinacija, ĉiji bi ga opijum stalno izgladnjivao, a

jaram tlaĉio.

U sumrak ga, tko zna zašto, silno uzruja vizija

ţiška ili ţohara koji nikako da svlada izboĉinu

kriţa na prozorĉiću. U tamnoj ţivotinjici valjda

nasluti simbol kobi koja mu stoji za vratom.

Noću zatim umisli kafkijansku transformaciju: na

plahti mlati udovima kao kornjaš izvrnut na ĉvrst

oklop, ili strvinar, a osloncu ni traga. Obli ga znoj.

Kriknu, no u kući nikoga da mu pritrĉi. Spopa ga

vrućina. Propara još koji put zrak rukom s tri

pandţasta prsta. No svud uokolo potpuna tišina,

osim sasvim tiha kapanja iz lavaboa. Tko bi išta i

znao o Antonovu stanju? Tko bi mu i mogao

pomoći, odmah, zasvagda? Postoji li izraz ĉiji bi

mu izgovor ublaţio muku? Uzmanjka mu zraka.

Gušilo ga, ţarilo mu u plućima, potmula mu bol

probadala grkljan. Pokuša zaurlati upomoć, no

protisnu samo ţaloban vapaj. Bolni mu grĉ nabirao

usta, obrvu i vrat. Uz jauk mu šikljao znoj kao

prascu na klanju. Oćuti strašan pritisak u grudima.

Dahćući, sopćući, izbulji oĉi poput luĊaka na

samrti. Iz trulog mu bubnjića briţnu crna krv. Još

slabašno mašući rukama utonu u hropac i agoniju.

Na podlaktici mu prsnuli ĉir svako toliko bljuvao

tamni gnoj.

Kopnio on i mršavio bar 5 kg na dan. Ruka mu

postala nalik na batrljak. Na tananu mu vratu

klimavo stršala ruţiĉasta, bucmasta, obla, okrugla

faca istaknutih usana. No podmukli nabijaĉ, muĉni

jaram uporno mu tlaĉio grudni koš, udav ili piton

smotan u ĉudovišnu omĉu drobio mu prsa. Svako

toliko ĉuo bi lom zgloba, frakturu kosti. Ali usta su

mu sad bila sasvim mutava.

Zatim shvati da dolazi smrt. Samo smrt, nitko

drugi da mu priskoĉi upomoć. Nitko da nasluti

kakvu muku muĉi. Nitko da mu olakša kraj,

nikakav ţupnik da mu otpusti dug Zloĉina.

Visoko na modru svodu opazi supa. Svud oko

madraca kutrila skupina ţivotinja - tustih crnih

štakora, poljskih i kućnih miša, ţohara, gatalinki i

krastaĉa - nanjušivši truplo, poslasticu strvinara.

Sokoli samo što nisu navalili na nj, šakali samo što

nisu dotrĉali iz saharskih zabiti.

Vlastita bi ga mašta ĉas zabrinjavala, ĉas

zabavljala: skonĉati kao šakalov ruĉak, obrok

poljskoga miša ili hranjivi mamac za supa što

visoko plovi (proĉita li to kod Malcolma Lowrya?),

takav bi kraj bio dostojan Amfitrionovih ţudnji.

Primamljivost bolovanja bî mu još

intrigantnijom. Pokuša u njoj uoĉiti kakav

pouzdaniji znak, sigurniji trag, pa ĉak i

inicijacijsku nit: ni smrt (iako iz ĉasa u ĉas bliţa),

ni pakao (iako iz ĉasa u ĉas oĉitiji), ali svakako

propust: oh no, onoma, manjak.

Usprkos prividu normalnosti, zdravlja,

znakovitosti, iz titrava okrilja govora, naivnog

talismana, zaĉudnog zapisa, vidi, izranja, izbija

zastrašujući kaos; usprkos prividu normalnosti

danas i sutra, valja imati na umu da za osam,

dvajstosam ili moţda tristodvajstosam dana dolazi

opća propast: vazda šira rupa, kolosalni zaborav,

ponor, potpuna praznina. Malo-pomalo svi

uranjamo u konaĉan muk.

I tko zna koja asocijacija nagna Antona da

vlastiti ţivot prispodobi ţivotu protagonista iz

davno proĉitana romana, tiskanog u nakladi

Juţnoga kriţa, romana Isidra Parodia, odnosno

Honoria Bustosa Domaicqa, a koji priĉa o

zapanjujućoj i uzbudljivoj sudbini stanovitog

prognanika, jadnog otpadnika.

4.

Glava u kojoj strašna sudba

pogodi ljubavnika

Robinsona

I ovoga su zvali Išmail. Nadljudskim naporima

dospio on na navodno pusti otok Umalo tamo

skonĉao. Pronašavši zaklon u rupi, osam dana

proţivio u agoniji, ni ţiv ni mrtav. Bilo mu

usporilo, dobio i malariju. Iz dana u dan kopnio,

cvokoćući i hropćući.

Ipak, zahvaljujući iznimno ĉvrstoj graĊi, osmi

dan malo ţivnu. Iako mršav i slab, ispuza iz brloga

u kom umalo ispusti dušu. Naišavši na vodu, otpi

malo, pa u usta stavi ţir koji odmah zatim

ispljunu. Nauĉi razlikovati dobru i lošu gljivu, kao

i plod, nakon što mu boba nalik na borovnicu

prouzroĉi ljubiĉasti osip po ĉitavoj koţi. Onda na

otoku otkri ananas, orah, kaki i dinju.

U sumrak bi s pomoću šiljka gravirao crtu u štap.

U dvajst dana sagradi nastambu, pravu kolibu

utabana poda, s tri zida, vratima i krovom od

tanana šiblja. U odsustvu truda za potpalu, hranu bi

ţvakao i gutao sirovu. Koji put bi strahovao od

napada divljih ţivotinja. Na otoku sasvim sluĉajno

(po Išmailovu sudu) nisu boravili ni ris, ni puma,

ni jaguar, ni bizon. Pri zalasku sunca na obzoru bi

ipak znào opaziti orangutana, koji bi svaki put

zaobišao Išmailovu kolibu. Od mahagonija izradi

ĉvrstu toljagu za sluĉaj da ga tkogod odluĉi

napasti.

Nakon 30 dana Išmail, sad sasvim zdrav, odluĉi

obići otok, pa dohvati štap. Ĉitav dan hodao naš

Robinson anonimnim otokom nalik na Tristan da

Cunhu, da bi u sumrak dospio na vrh brda, sjajna

vidikovca. Ali noć mu smanji vidokrug, pa on

tamo osta do jutra, kada dobro promotri obzor. Na

strani koju oznaĉava igla svakog kompasa, uoĉi

omanju bujicu koja završava u moĉvari, a u blizini

mora razabra, poskoĉivši od ĉuda, 5 ili 6 humaka.

Kradom im pristupi i shvati da ima posla s ĉudnim

napravama nalik na auspuh. Pomisli, s pravom, da

njihov rad zasigurno ovisi o morskim strujanjima.

Još razmišljajući o njihovoj svrsi, spazi kuću,

ribnjak i radio odašiljaĉ, u priliĉno jadnu stanju.

Otkri kao barut suh bunar i unutra tri tusta

pasanca. Sloj humusa punog ţivota pokrivao ĉitav

ribnjak.

Kuća stara bar dvajst godina, nalik na

kockarnicu u rokoko stilu, na Išmaila ĉas ostavljala

dojam kolonijalnog zdanja, ĉas tropskog paviljona,

a ĉas luksuznog bludišta.

Trokrilna vrata od drva s ukrasnim otvorima u

maurskom stilu vodila su u visoki hodnik dug bar

duplu duzinu koraka, a on u prostrani kruţni salon

s impozantnim ankarskim ćilimom i, svud uokolo,

divanima, sofama, otomanima, jastuĉićima i

zrcalima. Zavojitim stubama Išmail stignu do loĊa.

S plafona od ĉvrsta i nimalo tamna drva (gajak ili

sandalovina), na bronĉanoj kukici ispoliranoj

majstorskom rukom i tankoj ţici od aluminija,

visio japanski lampion, odašiljući uokolo opalni,

slabunjavi sjaj. Troja su pak istaknutih vrata sa

zlatno damasciranim staklima davala na balkon s

koga su pucali sjajni vidici.

Sumnjiĉavom pomnošću Išmail istraţi ĉitavu

nastambu. Dobro prouĉi svaki zid, strop i oplatu.

Otvori svaku ladicu. Zaviri u svaki kutak. U

podrumu spazi sasvim zakuĉastu instalaciju:

razabra osciloskop, zrcalo od polarizirana stakla,

gramofonsku trubu, hi-fi, pojaĉalo, osmotraĉnu

policu i strobo rotator, ali nikako da shvati smisao

ĉitava sklopa.

Iz straha ipak odluĉi noćiti izvan zdanja. Naprti

svu silu alata, kotao, sataru, sito, upaljaĉ i baĉvicu

alkohola, pa potraţi zaklon u obliţnju šipraţju.

Kao pravi “sam svoj majstor”, stao on tamo graditi

i uĉvršćivati novu nastambu. Usput bi i lovio:

ubivši kunića i lasom uhvativši agutija dobi

slaninu, mast, šunku i kobasicu.

Prolazili dani. Stigao monsun, a s njim i tmasti

oblaci: na obzoru Išmail osmotri nakupljanja

stratokumulusa, pa kumulonimbusa, a onda i

cirokumulusa. Odozdo zapuhalo. U ugodan plićak

navalila plima. Stalo pljuštati.

Nakon tri dana Išmail ujutro opazi jahtu koja

prilazi obali, a zatim i skupinu od 5-6 ljudi kako

grabi ka kockarnici. Ubrzo zaĉu jazz-band kako

svira fokstrot, pa ga zbuni da taj davno ĉuti zvuk

još ţari i pali. A onda nastupi obrat.

Išmail isprva naumi zbrisati, pojuriti u svoj stari

zaklon. No radoznalost nadvlada. Dopuza do

zdanja. Prizor ga šokira: tancali su pokraj

paviljona, gacali po smrdljivu ribnjaku. Pobroji tri

tipa i isto toliko riba, uz podvornika koji usprkos

salu ţustro migolji pokraj mafiozâ posluţujući na

oblu pladnju hranu, pića i pokoju kubanku. Na

stasitu i nasmijanu muškarcu od maksimalno 29

godina uoĉi smoking u Cardinovu stilu, s

maovskim ovratnikom, ali zato ni traga gumbima,

u skladu s davnom modom. Stariji bradonja, Pravi

Gospodin, u fraku pijuckao viski, koji zatim

dodatno rashladi trima kockicama i ponudi svom

komadu koji poĉiva u visaljci.

Za vas, Faustino - izjavi i poljubi joj vrat.

Thank you - odvrati Faustina napola

razdragano, napola mrko.

Ah, Faustino, tako bih vas rado vidio na svom

jastuku!

Ma molim vas, triput sam vas odbila! Ostanimo

ipak u dobrim odnosima - otpovrnu Faustina,

pruţajući mu naĉas ruku.

Faustina oĉara Išmaila. Uhvati ju povazdan

pratiti, ipak pritom strahujući za vlastitu koţu: ta,

nimalo davno šmugnu iz zatvora! Tko mu jamĉi da

u tom društvancu nisu murjaci ili doušnici. I

nagradu su raspisali za buntovnu mu glavu. Da

napusti domovinu prisilio ga tiranin, ogavnim

zloĉinom nadmašivši i samoga Kaligulu, i samoga

Borgiu, i tko bi sada znao ima li ova jahtica za

zadaću vratiti ga u onaj pakao? Ipak odluĉi

ignorirati, zaboraviti strah i sumnju: sasvim lud od

ljubavi, povazdan bi smišljao kako osvojiti

Faustinu, pa makar nagrabusio.

Faustina bi katkad napustila društvo i sama

pošla brdima i dolinama. Osvanu dan kad joj

Išmail pristupi. Faustina taman ĉitala Virginijin

roman Orlando.

- Miss - oslovi ju on. - Pardon i sto puta pardon,

rado bih vas upoznao, makar tako svoju prisutnost

razotkrio...

No Faustina na Išmailova moljakanja osta

ravnodušna.

5

Glava o prividno

normalnoj, a ipak sasvim

laţnoj situaciji

Zatim u potpunosti zagospodari halucinacija: on

pomisli da bi to mogli biti znakovi trovanja

kakvom crnom gljivom, ili moţda alkoholom.

Posumnja da od tolikog gubitka kilograma polako

isparava, da svatko vidi kroza nj. A moglo bi biti i

da gubi razum, odlazi na kvasinu: moţda samo

misli da vidi kockarnicu, jahtu, bradonju, Faustinu,

a zapravo još skviĉi u svojoj truloj moĉvari.

Da, ali onaj dan prisustvova prizoru jasna

raskola, odnosno udvajanja baobaba.

Da, ali osam dana nakon toga zaĉudi ga u dlaku

ista radnja koju odšpijunira osam dana unatrag:

tanac u blizini ribnjaka, uz fokstrot Louisa

Armstronga.

Da, ali stvar dodatno pogorša (Išmailova mašta

tu dodatno pumpa halucinaciju, stvarajući labavu,

ali vrlo suptilnu sponu s romanom, zbunjujuću

sponu koju samo uz izniman napor pratimo do

kraja): katkad bi, koraĉajući hodnikom, Išmail

zaĉuo škripu vrata i vidio lakaja kako izlazi s

tacnom u ruci. Ovaj bi išao ravno na nj,

ignorirajući ga, pa bi Išmail instinktivno skoĉio u

stranu. Sluga bi zatim na ormarić odloţio album, a

onda ispario. Išmail bi pošao do ormarića, ispruţio

ruku do albuma i pokušao ga otvoriti. No dodirnuo

bi uzorno ĉvrstu i glatku tvar: svi Titani i Golijati

pomaknuli bi ga malo sutra.

Bilo bi to kao da su kakav zlobni Troll ili zli

Kobold zamrznuli ĉitavu kockarnicu, pošpricali ju

ĉudnim plinom, fiksirom što svud prianja, ulazi i u

najmanju poru, paralizirajući svaki ion, svaki atom,

svaku tvar i svaki prostor.

Prividno normalna situacija: on bi vidio, ili bar

mislio da vidi, zvuk bi zvuĉao, miris mirisao. Vidio

bi Faustinu kako snatri na divanu, s pufastim

jastukom pod kriţima. Zatim bi ustajala i odlazila,

ispuštajući na jastuk krupnu zlatnu ogrlicu koju

krasi dijamantni kabošon. Išmail bi poskoĉio, u

ostavljanju nakita vidio bi jasan znak: Faustina ga

voli, ali mu to taji, budući da joj muţ, ljubavnik,

dragan, što li, zna uliti strah u kosti (ipak, svi su

oni pokorno poštivali Zakon koji Išmaila ĉini

tabuom i parijom: nisu ga dirali i dopuštali su mu

da slobodno tumara uokolo, ali su ga stalno i

posvuda ignorirali).

No rukom bi samo naĉas dotaknuo jastuk ili nakit i

odmah bi zatim ustuknuo, sav shrvan, osupnut,

drhtav: jastuk bi postao tvrda i kompaktna masa,

ĉvrsta kao dijamant. I kao da svaku stvar obavija

kakva stapajuća magma, sav bi prostor ostavljao

dojam limitiranosti, konaĉnosti, monolitnosti

glatkih i zagasitih ploha. U tom bi prostoru i

ljudska i druga bića imala stvarnu moć: Faustina

bi, tako, mogla otvoriti vrata i dokoliĉariti na

divanu, a dragi bi joj mogao ponuditi viski; tako

smo mogli ĉuti fokstrot, na obzoru uoĉiti jahtu, ili

pad zlatnoga nakita, izlazak lakaja. No izvan toga

prostora - a svi su znakovi davali naslutiti da

upravo tamo boravi Išmail - samo ravni, monotoni

kontinuum, tvar kompaktnija od gipsa, morta, kita

ili silikona; ĉvrsti spoj, lapidifikacija, ravnina,

plošnost, masivnost, glomaznost; potpuna sraslost,

stalna i trajna.

Jastuk bi pod njim ostajao gladak (i hridina bi

bila udobnija od toga divana), koraci mu nisu

ugibali sag, prsti mu nisu spuštali kvaku. On

spozna da mu fali moć.

Mnogo nakon toga, priliĉno kasno, Išmail

shvati da ţivi u filmu: snimio ga M., onaj bradonja

što bi rado bio obrlatio Faustinu, i to lunjajući

osam dana otokom, mimo znanja klana, ima tomu

dvajst godina.

I dok su stabla baobaba trunula od kobna virusa,

dok su nanosi humusa punog parazita postupno

pokrivali ribnjak, dok su kuću nagrizali zubi

zaborava, bilo bi dovoljno da obzor uskovitla

monsun i odmah bi - pod uĉinkom plimnoga vala

koji bi poplavio obalu s napravama i samim tim

pobudio opskurnu podrumsku aparaturu ĉiji mu

smisao isprva promaknu, aktivirajući dinamo,

dajući mu svoju snagu, svoj signal - navalili

doslovno isti prizori, minuli i brojni, i stalno iznova

oţivljavani, nalik na instalaciju Martiala Cantarala,

u kojoj mrtvaci u hladnom hangaru i uz pomoć

Vitaliuma mogu vazda iznova ponavljati svoj

kljuĉni ţivotni ĉas.

Prividno normalna situacija, pa ipak sasvim

laţna. Prividno normalna situacija, isprva, a onda

provala okrutnosti, ludila.

Rado bi on shvatio koja ga to asocijacija spaja s

tim romanom: uporno draškajući maštu, tragovi na

sagu budili su intuiciju tabua, gradili viziju tko zna

kakva zla, ništavila, muka; viziju, odnosno

spoznaju zaborava koji upravlja svim bićima i

stvarima, koji dokida razum. Prividno normalna

situacija, ali...

Ali što?

Vrag bi ga znao.

6.

Glava o suočavanju sa

strašnom Sfingom koja nudi

ultimatum

Zatim odluĉi staviti svoja proţivljavanja na papir,

u nadi da bi na taj naĉin mogao dobiti uvid u

situaciju.

Dohvati album. U gornji kut prvoga lista napisa:

ISPARIO

a zatim, ispod:

Ispario. Tko to? Što to?

U mom sagu motiv skriva (skrivao, skrio,

skrivio) sagu, a kroz nju i drugo: spoznaju, moć.

Imago u mom sagu.

Ta slika katkad priziva Arcimboldov stil: vlastiti

lik, ili pak začudni lik podivljala Doriana Graya,

mahnita albina, no nipošto sazdan od morskih

ţivotinja, raznovrsna voća, involutivnih tučaka koji

u uzajamnu proţimanju stvaraju glavu, vrat,

obrvu... Sliku zapravo tvori hrpa spiralnih bacila,

organiziranih tako suptilno da odmah uočavamo

dostatnost tog oblika za tvorbu lika, iako ni na čas

nismo u prilici razabrati signal, toliko uzimamo

zdravo za gotovo majstorovu nakanu da ostvari

uradak koji uzastopno, ili istodobno, otkriva i

skriva, i na taj način postojano odrţava zakon

vlastita tkanja.

Isprva slabo uviĎamo modifikaciju. Pomišljamo

da bi to mogao biti naš vlastiti poriv da posvuda

vidimo samo ono abnormalno, amfibolično,

anksiozno. Zatim naprasno shvaćamo, mislimo da

shvaćamo kako u našoj blizini postoji ona dobro

znana stvar koja nam odvlači pozornost, koja nas

uzdrmava, proţima grozom. Tada dolazi do

totalnog raspada. Od silna šoka gubimo volju,

gubimo razum. Trpimo stalnu i razornu bol.

Obuzima nas halucinacija koja nas moţdi do

konačna ishoda.

Rado bismo našli pravi naziv, pravi izraz; rado

bismo kriknuli: Tu smo, znači! Otuda dolazi moja

muka. Rado bismo iskočili, izašli izsibilinskoga

mraka, zbrkanoga šapta, klokota doslovnosti. Ali

kao da imamo izbora?! Moramo do kraja izoštriti

vid.

Rado bismo razabrali inicijalnu točku, ali oko

sad svaku stvar vidi mutno, i kao u daljini...

Zapisivao on svoja zapaţanja iz noći u noć,

dovoljno dugo da svodom prohuji 5 ili 6 mlaĊaka.

Sitniĉavo bi nizao gomilu triĉarija: potrošio zalihu

alkohola, odabrao LP ploĉu za roĊaka Julota koji

uskoro završava gimnaziju, skratio kućni ogrtaĉ,

pozdravio komšiju iako mu ljubimac, mops Azor,

uporno zapišava moj otiraĉ. No pisao bi i o

romanu koji upravo ĉita, o sastanku s kakvim

poznanikom, o zapanjujućim priĉama i ljudima

(npr. o advokatu koji na sudu mlati praznu slamu,

o stanovitom gadu koji na puk zapuca ćorcima, o

ludom tipografu što sabotira slog...).

Katkad bi s olovkom u ruci zamišljao, a onda

zapisivao, na papir stavljao svoj ţivot, analizirao

svoj um. Katkad bi razmatrao koju od svojih

halucinacija, ili pisao o IŠmailovu otoku.

Zamislio on tako i ĉitav roman: iza osam mora,

iza osam gora ţivio mališan, momĉić zvan Angdy.

Bilo mu 5 godina. Oronula mu palaĉa bila dom.

Dadilja mu kazala:

- Davno si imao 29 roĊaka. Tada smo kroz

ţivot mirno kroĉili. No malo-pomalo svi su oni tko

zna zašto isparili. Danas i ti moraš poći, u

protivnom bismo svi mogli stradati.

Na to Angdy udari na put. Sukladno

najuzornijoj tradiciji Bildungsromana naracija u

uvodu nudi kratku pouĉnu priĉu: pri samom kraju

šumskoga puta na Angdya navali Sfinga.

- Vidi, vidi! - riknu strašna ţivotinja. - Divna li

sandwicha za klopu! Odavna u ovom kraju nismo

imali ovako bucmasta malca.

- Stani malo, Sfingo, stop! - odvrati Angdy.

Imajući Lacana u malom prstu, nastavi: “Da

vidimo, prvo moraš odraditi svoj dio posla.”

- Svoj dio posla? - ponovi ţivotinja u ĉudu. - A

zašto? Uzalud ti protokoli, odgovor ionako znamo

samo mi.

- A onda doda, naglo posumnjavši:

- Znaš li ga kojim ĉudom ti?

- Tko zna? - odgovori Angdy uz vragolast hihot.

- Pun si samopouzdanja, a mi to jako volimo,

nakazo mala - nastavi Sfinga. - Znaĉi fair-play.

Ambicija bi ti mogla ublaţiti smrt. Slušaj sad moj

ultimatum!

Zgrabi lutnju, pa uz svirku nadahnuto zakanta:

Postoji li ţivotinja što

za trup ima krnji krug i

ravnom crtom završava?

Ja! Ja! - viknu na to Angdy.

Bizarna ga ţivotnja smrknuto upita:

- Misliš?

- Pa da - odgovori Angdy.

- Onda valjda imaš pravo - protisnu ţivotinja

tuţnim glasom.

Nastupi dugi tajac. Istoĉnjak zapuha modrim

svodom od tarlatana.

- Vazda sam govorila da mi zlu kob nosi

mališan - uzdahnu ţalobno ţivotinja, grcajući u

suzama.

- Ajmo, Sfingo, završimo s tim - progunĊa

Angdy. U nutrini ga spopa sućut za ţivotinju. No

doda: “Da nisam znao, završio bih u tvom

stomaku. Znao sam, bio sam bolji. Sukladno

Zakonu, ti moraš platiti glavom.

- Zavitla svojim strašnim prstom.

- Skoĉi u provaliju, zla Sfingo!

- Oh! - kriknu ţivotinja. - Pa ti traţiš moju smrt!

- That's right! - zaurla Angdy iz ĉista mira na

britanskom.

Zgrabi štap i udari ţivotinju koja izgubi oslonac

i vrtloţno propa u crni ponor. Uţasan krik,

istodobno nalik na lavlju riku, maĉji mijauk, orlov

kliktaj i ljudsku patnju, propara zrak i osta titrati

još osamnajst dana...

Nakon tako jasna uvodnog fablioa priĉa,

odnosno radnja, kao da biva zadana: Angdy obilazi

svoj kraj, kroĉi brdima, ali i dolinama, a obnoć

ulazi u kakav mraĉan grad. Rado priskoĉi u pomoć

kolarima, ratarima, sakristanima. Oni mu zauzvrat

daju slaninu ili okrajak kruha koji on zatim natrlja

lukom. Zna biti gladan, a i vodu katkad sanja. No

ţivi.

Tako postupno stasa u agilan i atipiĉan duh:

akumulira znanja, afirmira svoja stajališta, svoj

Anschauung. Na svom putu nailazi na pokoju

zanimljivu osobu. Svaka od njih Angdya dodatno

transformira: pruţa mu posao, dom, širi mu obzor.

Kod nakupca izuĉava zanat. Slobodno zida vlastitu

kuću. Kao tipograf osniva ĉasopis.

Ţivotni mu poziv svakim danom buja. A onda

na nj navali ĉitava zbrka ĉudnih zbivanja doslovno

simulirajući, osim u završnici, Sagu dubinskih

karika, tu zabavnu, a zapravo pouĉnu, a zapravo

dirljivu priĉu koju još davno iskoristi trubadur zvan

Hartmann, da bi zatim Thomas Mann triput u njoj

potraţio inspiraciju.

Angdy tako spozna da mu pravi tata, Willigis

(zvani Willo) nosi titulu kralja. Sibyllu i brata joj

Willigisa ljubavna su ĉuvstva spojila u braĉni

odnos (usprkos urlicima stanovita Danca na

samrti). Majĉin trbuh Angdy napusti uranivši dva

dana.

Da bi okajao strašan ĉin, Willigis zvani Willo

odjuri u boj, a ruka ga dušmanska s lakoćom

otpravi u smrt kakva mu bi po volji.

Potomka, pak, Angdya, ĉijim su ţilama kolala

tako amoralna krvna zrnca, majka Sibylla ostavi u

ĉamcu koji otpluta suprotno od juga, do kraja

punog odurnih moĉvara, kopiladi-ubojica k tomu

još i slaba uma (konzumacija alkohola po

stanovniku, kaţu, iznosi oko 5 baĉava od tristo

litara na godinu), kao i ĉudnih, a zasigurno i opakih

ţivotinja. Tako su u lokalnoj krĉmi, u koju su svi

nakon posla išli lokati, svojim simpatiĉnim

idiomom priĉali o zmaju: “Ak si taj dosad ni

smazal bar sto ljudskih srcov, tu ma raţi”. U tom

kraju, dakako, vazda bila noć, a gusta, britka i

hladna rosulja sipila non-stop. Lako onda uviĊamo

da samo pukom sluĉaju (ima ih koji bi u tomu

odmah uoĉili Boţji prst; zasigurno imaju pravo, ali

Naracija nas primorava da ponudimo makar iluziju

da ţivotni tokovi nisu nuţno fatalni, u protivnom bi

svaki diskurz bio uzaludan), da samo pukom

sluĉaju, znaĉi, valja zahvaliti to što i osamnajst

godina po dolasku u taj srdaĉan kraj Angdy još

ţivi. No, o tom potom...

7.

Glava čiji kraj potkopava amoralnu papinsku

budućnost izvanbračnog pokajnika

Sibylla, pak, i osamnajst godina nakon tih

dogaĊaja istim ţarom u svojoj brabantskoj ili

flamanskoj palaĉi mislila na svog divnog bracu,

odbijajući svakog prosca. Moćni burgundski

nadvojvoda baci oko na nju i pokuša ju odvući u

svoju loţnicu. Ona mu odbrusi: “Ni mrtva!” “Što?”

zagrmi nadvojvoda u srdţbi. Zapali pola Hainauta,

pa navali na Cambrai.

Tad u Cambrai ugalopira kao rosa mlad paladin

na ĉistokrvnom anglonormanskom Ċogatu riĊih

butina, zvanom Sturmi. Dopratili ga u Palaĉu.

Odmah omili Sibylli koja mu da u zadatak da skrši

Nadvojvodu. Iz ovih ću stopa nalog Vaš izvršiti,

odvrati vazal i poljubi joj ruku.

Jašući Sturmia slabina opasanih šafran

oklopom ispod ukrasna pokrova u boji indiga i s

gizdavom zlatnom ormom punom satiniranih

stakalaca, osvanu naš Adonis podno duguljasta

borilišta sa ţiĉanom kukuljicom i kacigom na

glavi, kao i oklopom osiguranih ruku, bokova i

prsa. Na zastavi mu grb s ribom. Ovacija

brabantskoga klana bar dvajst puta nadjaĉa

burgundsku drsku graju.

Turnir bî krvav, okršaj silovit, a zatim borba

prsa o prsa. Udarali oni štapovima i kosama,

ostima i kopljima. Boj potraja ĉitav dan. A onda

suptilnom taktikom naš odvaţni brabantski prvak

zarobi suparnika: Nadvojvoda iskusi poraz nad

porazima.

Ponovo zavlada mir. U svakoj su krĉmi ljudi

tancali uz zvuk frula, gajdi i bubnja. Snalaţljivu su

paladinu zdušno klicali. Odali mu poĉast.

Promaknuli ga u rang Glavnog Admirala. Na

Sibyllin poziv dojaha on u Palaĉu. Sibylla mu

odmah omilila. Sibyllu on odmah uzburkao.

O, ti koji nas ĉitaš, moramo ti sada otkriti, iako

si i sam zasigurno odmah dokuĉio, koga to Sturmi

na sapima nosi. Toĉno, imaš pravo: Angdya.

No Angdyu ni u primisli da poput Oidipusa za

majku ima upravo Sibyllu. No Sibylli ni u primisli

da Angdya za sina ima. No Sibylla ludo zavoli

Angdya. No Angdy ludo zavoli Sibyllu. No Angdy

pozna Sibyllu. No Sibylla pozna Angdya.

Kobni sluĉaj ipak obznani ljubavnicima blisku

krvnu sponu.

Sibylla posta ĉasna, sagradi bolnicu u kojoj su

prali smrdljiva skitniĉka stopala i o zdravlju skrbili

gratis.

Navukavši prosjaĉku ritu od gruba platna radi

okajanja, Angdy dohvati štap i ništa drugo - ni

torbu ni aluminijsku ĉašu - i obnoć napusti Palaĉu

u kojoj spozna spokoj. Odluĉi u daljini ispaštati,

primiti kaznu Gospodnju. U šumi osta do jutra,

gladan. Nakon muĉna putovanja što potraja bar tri

dana, stignu na slatkovodnu obalu. Pokuca na

vrata ratara koji mu otvori.

- Ima li u ovom kraju - upita - kakav Locus

Solus, na koji mogu poći da doţivotno ispaštam za

svoj grozomorni ĉin?

- Ima - odvrati tupavo ratar. - Ova lokva ima

otok, zapravo liticu, strmu hrid, na kojoj bi mogao

ĉuĉati i okajavati svoju muku koliko ti drago!

- Bi li mi pokazao put? - zamoli ga Angdy.

- Bih - odvrati ovaj - ali znaj da to znaĉi trunuti

tamo do kraja ţivota!

- Budi kako On odluĉi - promrlja Angdy.

- Budi - odgovori ratar.

Otprati ga tako do otoĉića zvanog Grand

Pardon. Sputa ga stavivši mu oko vrata konop, ili

moţda lanac. Angdy iskusi isposniĉki ţivot. Kruh

mu svagdanji posta hranjivi humus što noću izbija

iz hridi. Šibali ga uragani, burini; hladni

zapadnjak, vrući hamsin, uskovitlani jugo. Muĉili

ga tsunamiji i tajfuni. Strunula mu halja, skvrĉila

kao trud. Osta gol. Morila ga hladnoća, morila ga

vrućina; ĉas mu bilo kao u zamrzivaĉu, ĉas kao na

roštilju.

Usprkos spasonosnom humusu što mu ga On

milostivo priušti, Angdy priliĉno okopni. Okopni,

i nastavi kopniti. Posta sama kost i koţa. Ali baš

navali kopniti. Toliko okopni da izgubi i na visini.

Bivajući svakim danom manji, posta niţi od

patuljka, a onda, na kraju, i pravi tintilinić, šaka

jada, bodljikavo klupko...

Gotovo osamnajst godina nakon toga Pavao VI.

ispusti dušu. U Vatikanu taj dogaĊaj prouzroĉi

pravu strku: valja zajamĉiti baštinika, izabrati

novog papu. Obavili su bar osam izbora: tu biraju

idiota, tamo budalu; tu luĊaka, tamo šašavca. U

Koncilskoj Palaĉi korupcija dobila krila: za milijun

nudili pontifikat. Stvar pošla nizbrdo. Zanos ovĉica

hlapio. U svima splasnuo ţar za Sv. Oca.

Onda Boţja srdţba pomraĉi modri svod. Malo

zatim objavi On svoj lik stanovitu Kardinalu i to u

obliĉju krvava Praza na postolju od mirisnih

zlatnih pupoljaka.

- O, Kardinalu - zagrmi On - slušaj: imaš Oca,

imaš Papu! Odabrao sam. Angdya. Odabrao sam

ga zato što skoro osamnajst godina ĉuĉi na hridi

koju šiba Moj val.

- O, Boţanski Prazu, o Višnji Gospodaru,

promrmlja bogobojazni Kardinal, budi volja

Tvoja!

Svuda su išli i pitali za Angdya što ĉuĉi na

hridi. Na kraju su stigli i na onu obalu, zakucali na

vrata ratara što onomad otprati Angdya na otoĉić.

No on isprva odbi suradnju:

- Angdy? Nikad ĉuo! - odgovori. - Otoĉić? Ma

kakvi! Nikad tu nisam vidio nikakav otoĉić!

Uz pomoć novĉanoga mamca na koncu su ipak

saznali istinu, pošli brodom put otoĉića i uz krajnji

napor došli do vrha. No tamo, na silnu ţalost

Kardinala koga odmah spopa sumnja, usprkos

tvrdnji Boţanskoga Praza nisu našli nikakva

Angdya. Ni traga ni glasa od tog Angdya, koji

Boţju Milost oĉito iskusi samo dopola...

Unatoĉ Ihomasu Mannu, morao sam napisati

vlastiti zakljuĉak, ustvrdi Anton V Ockall,

dovršivši svoj roman. Skicu, zapravo, ili ĉak

sinopsis, budući da osmisli bogatu naraciju, ali

nikako da ostvari krucijalni diskurzivni ĉin. Tako

ĉitav zapis broji pukih 29 ili 30 natuknica, a samo

5-6 toĉaka imaju i razradu. Istina, on priliĉno

tankoćutno gradi lik Angdya, izrazito dojmljivo

ocrtava Nadvojvodu (“pravi razbojnik, kratko

ošišan i dugih, rusih zalizaka”: uoĉavamo

nadahnutost doktorovim likom, iako ga ovaj

ozdravi), naĉas oponaša zanimljiv govor lukavog

ratara koji Angdya vodi na otoĉić (“Za Boga

miloga! Nigdar ni bilo da pastuh odbija umakat.

Bu si ovaj još to poţalil, vragca mu ludoga!”),

pruţa kratki, ali tako suptilni opis turnira da bi ga

Paul Morand, Giraudoux ili Maupassant mogli

ponosno potpisati i ponuditi svojim ĉitaocima. No

osta na tomu. U zapisima taj ustuk opravda

originalnim silogizmom: kad bi ovaj roman,

ustvrdi on a priori, mogao dobiti kraj, valjalo bi

mu taj kraj i pruţiti. No, nastavi on, dovršim li ga,

mogao bi pruţiti uvid u tako jasnu, tako ĉistu

spoznaju, da svi koji ga proĉitaju istoga ĉasa umru.

Zato što, nastavi on, u fikciji mora postojati Angdy

koji poraţava Sfingu. Ispari li Angdy, u ništavilo

odlazi i mogućnost da iznova trijumfira umirujuća

moć Logosa. Znaĉi, zakljuĉi on, koji diskurz ikada

dokida sluĉaj? Nikoji! Ipak, doda u pola glasa,

imamo li izbora? Ni govora! Mora nam biti jasno

da bi nas kakva Sfinga u svakom ĉasu mogla

napasti; mora nam biti jasno (zar ikad ikom od nas

bi jasno?) da bi nam u svakom ĉasu moglo

dostajati kakvo slovo, kakav glas, kakvo da, kakvo

niks, da tu Sfingu odmah porazimo. Kako ustvrdi

Zaratustra, Sfinga vazda jazbinu gradi u Palaĉi

ljudskoj...

8.

Glava o kraĎi vaţna lista, s aluzijom na Franza

Anton V. Ockall ispari na Dan mrtvih.

To bi tri dana nakon što u novinama proĉita

ĉlanak koji ga priliĉno uzbuni:

Muška osoba, ĉija mraĉna moć izaziva toliki strah

da su svi podaci o njoj stroga tajna, provalila noćas u

policijsku arhivu i otuĊila navodno kapitalni spis koji

opasno kompromitira drotovski trio što rukovodi

policijskom upravom. Situaciju sad mogu smiriti

samo ţurni pronalazak i povrat inkriminirajućih

dokaza, koji bi zahvaljujući drskom lopovu u

protivnom mogli završiti u krivim rukama. I koliko

god policajci bili sigurni da ih on skriva u kući koju

su bar duplu duzinu puta dobro proĉaĉkali, nisu im

ušli u trag.

Komandant Romain Didot stoga zaigra na zadnju

kartu i u pratnji svog vrsnog pomoćnika Garamonda

pokuca na vrata Dupina, poznatog po istanĉanu

njuhu.

- Takva nam kraĊa - objasni mu - obiĉno znaĉi

vrlo malo. Da su nam ukrali bilo kakav XY spis,

uĉinak tog kriminalnog ĉina bio bi minimalan. No

ovaj put zbog spisa S.121 imamo posla s lovom od

krucijalnog znaĉaja...

- S lovom? - upitno ponovi Dupin, pomišljajući

kako mu niti smisla izmiĉu.

- Oprosti što tako brzam - simpatiĉno odvrati

Didot. - Probat ću biti jasniji: kradljivca pošto-po-to

moramo uloviti, budući da ovaj spis smatramo

vitalnim, a kraĊa poništava, dokida, razara ĉitav naš

sustav: slabi nas i odnos snaga u najmanju ruku svodi

na 1:5!

- Da vidimo - pokuša Dupin analizirati stvar. -

tvoji su ljudi dosad 24 puta traţili spis u kući toga

tata?

- Toĉno - odgovori Didot, - ali svaki put ćorak. A

svuda smo zavirili, baš svuda!

- Tako znaĉi - ustvrdi Dupin. - Svaki si kutak

pronjuškao, od podruma do krova, ali uzalud, zato

što imaš oko, ali ga upravljaš na krivu stranu. Zar nisi

dosad shvatio, tikvo stara, da taj tip mudro skriva

svoj ulov, što znaĉi da ga po svoj prilici drţi, blago

ga umrljavši ili okrnjivši (kao što ĉinimo s bilo kojim

banalnim izrazom), pod podloškom koji si bar osam

puta rukom dotaknuo, a da nisi ni znao, a da nisi ni

htio ni mogao znati da to nisu obiĉni papiri, da tu

ĉuĉi spis za kojim toliko tragaš!

- Ali - protisnu Didot - nisam vidio nikakav

podloţak!

- Ma daj! - ironiĉno otpovrnu Dupin.

Navukavši ogrtaĉ i dograbivši kišobran, izjuri iz

stana izjavljujući:

- Odoh ja po taj list. Dolazim za tili ĉas.

No usprkos ispravnoj raĉunici, natrag stignu

praznih ruku.

- A nimalo davno bio sam kit i po - promrmlja

samo.

Zatim gorku spoznaju ublaţi istraţujući trostruko

ubojstvo što ga poĉini orangutan, ostavljajući

policiju da sama muĉi svoju muku.

Kad odusta Dupin, koji instinktivno prokljuvi

ĉitavu stvar od A do Ţ, izgubih svaku nadu u spas,

zapisa Anton V. Ockall u svoj blok.

Svojim poznanicima napisa poruku koja glasi:

“Tako sam htio spavati koliko mi drago! Tako sam

htio svojski odronjati! A kad ono - isparilo! Tko?

Što? Tko bi znao! Isparilo. Danas i ja odlazim u

smrt, u zaborav, u propust. It is a must. Molim

oprost. Tako sam htio saznati! Gadna mi muka dušu

namuĉila. Glas mi posta kljasti šapat. O, smrti, budi

otkupnina za moj sumanuti zanos. Anton V. Ockall”

A ispod toga još i post-scriptum, zbunjujući post-

scriptum koji da naslutiti da Anton V Ockall gubi

razloţnost: “Dostavimo duzinu najboljih viskija onoj

ţuĉljivoj, riĊoj advokatskoj njušci koja dţogira pa

puši kao ćifut u zoološkom vrtu.”

Na kraju stavi paraf u obliku triju vodoravnih crta

(ona unutarnja valjda bi mrvicu kraća), okomito ih

spajajući nimalo artikuliranom ĉrĉkarijom.

Poĉini li samoubojstvo? Prisloni li pištolj pod

bradu? Raspori li ţilu britvom u toploj kupci? Iskapi

li ĉašu otrova? Sjuri li svoj auto u provaliju, u vrtlog

što ima trajati do noći Dana D, do dana Noći N?

Otvori li plin? Izvrši li hara-kiri? Poprska li svoju

koţu napalmom? Skoĉi li s vrha mosta u crni val što

ga odmah proguta?

Tko bi znao odabra li sam svoj kraj, potraţi li

smrt...

No kada mu tri dana nakon toga dobar drug dojuri

u pomoć ĉim proĉita zbrkanu Antonovu poruku, svi

prostori u vili bijahu pusti. Auto u garaţi. Sva roba u

ormaru. Svaka torba na svojoj polici. Uokolo ni kapi

krvi.

Ali zato ispari Anton V. Ockall.

Laţna nada za Antona V Ockalla

Japan koji zakonom ukida kimono,

boa što puši dok igra curling,

garava rajska ptica,

oštar vrisak u liturgijskom koralu,

blagi škorpion,

osam propalih trgovaca što pljuju na hrpu zlata,

trijumfalna ţalost,

jugo u dugom finskom hodniku,

duboki rupčić:

to bi moglo razbistriti obzor Antona V. Ockalla...

hipi kardinal što glasno izgovara antipapinski

slogan,

britva za mladi obraz,

tri bandita što opljačka ih poštanski vlak,

ravna kruţnica,

muški pupak s aktivnim vulkanom, pridošlica na

rodnoj grudi, sakati luĎak što u suton na ogradu

balkona naslanja oba lakta,

kriţ što odbija Krista,

sisal iz kog curi slatko vino pajacima što su svukli

biskupski plašt:

to bi bilo dovoljno da probudi nadu za Antona V.

Ockalla...

Suvisla papazjanija,

zrcalo što ga muti dobri vragolan,

mladica u listopadu,

koji prst alkohola za prolaznika koji hini kraj,

ubojičina Ijubav,

mnoga strma hrid što viri uz Rt dobra mora,

odana puška,

porculanska zgarišta, duhovna put, mir.; laţni

zaborav:

to bi odagnalo smrt Antona V. Ockalla... no kako

to postići u samom srcu ponoći kad dolazi Odlazak?

10.

Glava koja nas, nakon kompilacijskga

korpusa, vodi ravno u zoološki vrt

U toga dobroga druga Antona V. Ockalla, zvanog

Amaury Conson, bilo 6 sinova.

Najstariji od njih, sasvim sluĉajno prozvan

Angdy, ispario, ima tomu bar dvajstosam godina, i to

u Oxfordu, prilikom odrţavanja simpozija u organi-

zaciji Društva Martial Cantaral, na kom svoju misao

izloţi i slavni britanski struĉnjak Lord Gadsby

Wright. Drugi mu pak sin, Adam, ţivot izgubi u

sanatoriju Anima, skapavši od pusta posta. Još triput

toj familiji smrt pokuca na vrata: na otoku Inishmaan

od srĉanog udara nastrada Ivan koji bi i za sparina i

zimi povazdan ronio i iskapao morska blaga. U Palo

Altu svisnu Odilon, zabunom progutavši komad

oniksa koji mu zasta u grlu. U Osimu odapnu Urban,

izazvavši u ring strašnog boksaĉa Nou, a onda

iskrvarivši pod silinom udaraca; uzalud mu bila i

transfuzija koju tad primi ĉak 24 puta! Amauryu tako

još osta samo zadnji sin, Rpin, no on bi, stanujući na

drugom kraju toga kraja, oca ionako obilazio samo

triput na godinu, pa ovaj gajio za nj malo suzdrţaniju

ljubav.

Amaury Conson pronjuška ĉitavu vilu Antona V

Ockalla. Upozna i onog Antonova komšiju koji mu

ispriĉa priĉu o zahvatu na sinusu. Svuda potraţi

kakvu korisnu informaciju.

Ţivotni prostor Antona V. Ockalla zapravo bio

priliĉno skroman, ĉak i opskuran, nimalo privlaĉan, a

ni bogzna kako udoban: zidovi obojani vapnom,

prljavi sagovi od loša, trunjava pamuka. U šturu,

dugo zapuštanu salonu, ofucani, ustajali divan, a uza

nj komoda što smrdi po gnjilu luku. Za vrata klimava

plakara hanzaplastom fiksirana tri kiĉasta prizora u

boji. Kroz bow-window mutna stakla prodirao

sivkast, maglovit dan. Spavao Anton, oĉito,

isposniĉki, na lošu kauĉu s jastucima koji su izgubili

oblik i nimalo privlaĉnim plahtama. Kupaonica mu

bila mraĉna šupa, a u njoj vrĉ, lavor, ĉaša, britva,

ruĉnik što ga miš izgriska za ruĉak

Amaury rastvori svaku od mnoštva knjiga prljavih

i zguţvanih korica i nagomilanih u tri niza na

klimavoj polici. U njima opazi gomilu zapisa na

marginama i pokuša ih proĉitati, ali mu njihov

smisao promaknu. Ipak, razabra 5-6 libara koji su

Antonu V Ockallu po svoj prilici posluţili za dublju

analizu: Art and Illusion Gombricha, Kozmos

Witolda Gombrowicza, Opoponax M. Wittig, Doktor

Faustus Thomasa Manna, Noama Chomskog,

Romana Jakobsona, kao i Aragonov Blank ili

zaborav.

Zatim Amaury dohvati ĉvrsti karton, pa ga otvori.

Unutra otkri dobar broj rukopisa i uvidi Antonovu

sklonost k obrazovanju, budući da su svi zapisi

ĉuvali poman trag spoznaja što su mu ih još u školi

usadili. Tako Amaury, ĉitajući paragraf po paragraf,

dobi uvid u Antonov pouĉni curriculum studiorum.

Prvi zapis bî poput Ċaĉkoga sastavka:

U kraju u kom smo ţivili nisu postojali ni auti

ni autobusi. Katkad bi moj roĎak i ja išli viditi

Lindu, u drugom kantonu, ali blizu. Nismo imali

auto, pa smo morali trčati čitavim putom zato da

bi stigli u pravi čas; u protivnom bi nam Linda

znala ispariti.

Ipak, svanu dan kad Linda zasvagda napusti

rodni kraj. Tad smo ju morali zaboraviti, ali

nismo mogli: njoj smo podarili svu našu ljubav.

Toliko smo bili ludi za njom, za mirisom što ga

širi, za blistavilom kojim zrači, za košuljom joj i

dugim braun hlačama... ma, ama baš za svim što

joj pripada.

No svaka priča ima kraj: tri godišta po

odlasku, Linda izdahnu. To smo saznali slučajno,

dok smo u smiraj dana bili za stolom.

Zatim skoĉi na filozofiju:

Analizirajući apriornu intuiciju, Kant načas

posumnja u Cogito, znajući da tu čuči mogućnost da

kakav bog sanjajući o apsolutu, otuda crpi silno Ja.

“Tako, znači”, ustvrdi on, “Spinoza izvrši mutaciju i

dokinu vlastiti antroponim poradi čudnih glasova?

Ti, Judo od Barucha! Zar si Naturu viĎao tako što bi

svaku rupu zašio (zagušio), prikrio uz siv ILI i na taj

način taţio glad za Infinitumom?/” Onda Kant, krivo

anticipirajući novi uzmah platonizma, optuţi Spinozu

za suočinstvo vazda ubojita Nad-Ja, s obzirom da

Platon, počinivši paricid nad svakim od svojih

misaonih otaca, davno spozna postojanost svakog

bitka što proizlazi iz apsoluta.

Primitivni luk tako ostvari triangulaciju,

napinjući nit do sinusoidna vrha i pogaĎajući oštrim

vrškom glavu mislioca koga ubi pomisao da Cogito

postoji mimo apsoluta.

Pa na matku:

On Groups.

(domaća inačica rada Marshalla Hatta jr. L.I.T.,

28, listovi 5-18).

Tko otkri, prokljuvi, razjasni taj pojam? Gauss ili

Galois? Tko bi to znao! Danas ga pak svaka šuša

ima u malom prstu. Pa ipak, kaţu da noć uoči smrti

tad još sasvim anonimni Galois na svoj način zapisa

(Marshall Hall jr., op. cit. list 8) ovaj dugi niz:

aa1 = bb'

1 = cc

1 = dd

1 = ff

1 = gg

1 = hh

1 = ii

1 = jf

1

= kk1 = U

1 = mm

1 = nn

1 = oo

1 = PP

1 = M

1 = rr

1 -

ss'1 = tt„ = uu

1 = vv

1 = w w

1 = xx

1 - yy

2 = zz„=

A ii svima osta tajna kamo to Galois pokuša

dogurati tim polovičnim rukopisom.

Cantor, Douady, Bourbaky pokušali su na sto

načina (od konačnog polja do toposa, od local ringa

do Cstar

, od K-funktora koji mogu zahvaliti Shibu do

□ -ova slavnoga Thoma, ali i s pomoću distribucija,

involucija, konvolucija, Sckwartza, Koszula, Cartana

i Giorgiuttia) naći pravi put i nadvladati nagli

hijatus. Svaki im pokušaj bî uzaludan.

Mozgavši nad tim skoro 25 godina, Pontryagin

potpuno izgubi vid.

No Kan, ima tomu kojih 240 dana, proradi na

adjungiranim funktorima (vidi D. Kan Adjoint

Functors Transactions, IX, 3,18) i indukcijskim

putom dokaza, bar su svi tako pomislili (Jaulinu on

1 Kruži priča da Ibn Abbou (zapravo rođak mu) zna odgovor, no ako

ga i zna, šuti kao riba.

izjavi da izvod gradi na glasovitoj kardinalnoj točki,

pomalo i forsirajući), ovu propoziciju: Dopustimo da

su G, H i K (H a G, Gz> K) trostruka magma

(sukladno Kuroshu) u kojoj

a(bc) = (ab) c ; u kojoj su, za svaki a, x‟xa i x *ax

“sigurni”, mono, onda G = HxK ako G = H u K;

ako s u H i K invarijanti ili ako H i K imaju samo

1 zaj. član H n K = Jao! Kan izdahnu i za sobom

ostavi napola gotov posao. Stoga odgovor još

nismo dobili

Pa na britanski:

It is a story about a small town. It is not a

gossipy yarn; nor is it a dry, monotonous account,

full of such customary “fill-ins”, as “romantic

moonlight casting murky shadows down a long

winding country road”. Nor will it say anything

about tinkling lulling distant folds, robins caro-

ling at twilight nor any “warm glow of lamplight”

from a cabin window. No...

Nastavljajući svoju potragu, Amaury Conson

uvidi da Antona V Ockalla zanimaju i primitivni

obiĉaji:

Zaogrnut tunikom na isti način na koji bi nosio

raglan da ga kupi od francuskoga snoba na safariju,

pripadnik naroda Sokoro napušta Gogmi (Čad) i

odlazi u Mokulu. Tamo mu ţivi sin, u paradoksalnu i

ocu nimalo shvatljivu bračnom odnosu, budući da za

novi dom odabra suprugin zavičaj. Sad ga muči

zašto prista pustiti momka k Diongorima iza brda

i tako pogaziti slovo običaja, satkanih od suptilnih,

jasnih, gotovo strukturalnih niti.

O Sun, Margina, Uti, Kaakil, Longai i Zori, vi moćni

pomoćnici plodnog tla, ja vas zazivam. Molim za

umirujući zaborav u slučaju ovog valjanog braka

usprkos ţalosti koju ćutim. Hi moţda rasijani krivac

mora biti smaknut?

Konačni kompromis (maksimin ili minimaksl):

otac odluči poći k vidovnjaku koji ga zaštiti

vradţbinom, a zatim smili svog Suna ţrtvujući mu

pahuljasta jarića i crna kokota, kako bi proso dobro

rodilo.

Ali i ţivotinjsko carstvo:

Napola jarac, napola junac, moškatni bik (lat.

Ovibos moschatus) uglavnom ţivi u tundri. But

mu ima snaţan okus anisa, ali šniclu prvo valja

dobro istući da bi gastronomski uţitak bio

potpun. Da bismo ga uhvatili, mora jurnuti na

nas. Tada valja priljubiti trbuh uz tlo i pustiti ga

da dotrči, a na nj skočiti čim odozdo spazimo

kopito, divovsko i strašno.

Rukama ga tad zgrabimo za vrat, on nas vidi

i udari u riku, da bi zatim i sam svom duţinom

pao na tlo i s nama zaspao.

Iz tog na dodir ugodnog blaga isparavaju razni

mirisi: akacija, alfalfa, akonit, ariš, ogrozd,

origano, utrinac, pa čak i uljika.

Iako dolazi iz ovih naših područja, divlji bik iliti

tur ţivi isključivo izvan zooloških vrtova. Tko god

pomisli da bi noću mogao opaziti grbava tura kako

tumara šumom, mora znati da ţivi u zabludi: u nj

sasvim normalan hrbat, ni obao, ni konkavan. Zašto

bismo onda i govorili o turu?

Socijalni sukobi:

Bî to 3. svibnja. U novinama naslov: Sukob na

Boul'Michu. Na nalog priglupa vlastodršca časnik

posla bataljun na hrpu anarhista, komunista i JCR-

ovaca koji su spravom od vlasti traţili da iz zatvora

odmah pusti 5 njihovih drugova. U ogroman crni

kamion pun zlih orangutana udari kocka iščupana iz

pločnika. Zatim na ulici niknu barikada: gomila sruši

drvo i njim zapali popriličnu hrpu automobila.

Strahujući da bi mu kontrola nad situacijom mogla

izmaknuti, Grimaud naloţi pravi pogrom: panduri su

prionuli na posao i stali palicama mlatiti, suzavcima

gušiti i na tlo rušiti koga god su našli na putu.

Javnost dignu glas. U stotinama tisuća izašli su na

ulicu i promarširali Parizom mašući tko crnom tko

grimiznom zastavom i izvikujući čitav niz

antidiktatorskih slogana: “Sad bi bilo dosta”, "Vrati

lovu, naš Chaplinu”, “Vlast narodu”.

Radnički sindikat obustavio proizvodnju. Narod

okupirao svaki punkt: i kolodvor i luku, i rudnik i TV

studio, i dućan i faks, i mlin i dok. Crpkama

zavladala oskudica goriva...

Švapski idiomi:

Man sagt dir, komm doch mal ins Landhaus. Man

sagt dir, Stadtvolk muss aufs Land, muss zurück zur

Natur. Man sagt dir, komm bald, möglichst am

Sonntag. Du brummst also los, nicht zu früh am Tag,

das will man nicht. Am Nachmittag fährst du durchs

Dorf, in Richtung Sportplatz. Vorm Sportplatz fährst

du ab. Kurz darauf bist du da. Du hälst am Tor,

durch das du nicht hindurchkannst, parkst das Auto

und blickst dich um. Du glaubst; nun taucht vor dir

das Haus auf, doch du irrst dich, da ist das Dach.

Ringsum Wald, dickichtartig, Wildnis fast. Wald,

wohin du schaust. Baum und Strauch sind stark im

Wuchs. Am Pfad wächst Minzkraut auch Gras,

frisch, saftig und grün. Ins Haus, wovon du nur das

Dach sahst. Du träumst, dass das Haus, wovon du

nur das Dach sahst, lauburnrankt, gross und

mächtig ist. Mit Komfort natürlich, Klo und Bad und

Bild im Flur. Dazu Mann und

Frau stolz vorm Kamin. Träumst du, doch das Tor

ist zu und ins Haus, wovon du nur das Dach sahst,

kannst du nicht. Nachts, auch das träumst du

noch, löscht man das Licht und dann glüht rot und

idyllisch das Holz im Kamin. So träumst du vor

dich hin, doch man macht das Tor nicht auf,

obwohl Sonntag ist. Da sagt man dir also, komm

doch mal ins Landhaus und dann kommst du

wirklich zum Landhaus und bist vorm Landhaus

und kommst doch nicht ins Landhaus und warst

umsonst am Landhaus und fährst vom Landhaus

aus zurück nach Haus...

Na kraju, na podlošku od skaja u boji staroga

zlata, Amaury Conson otkri blok sa sustavno

zapisivanim razmišljanjima Antona V. Ockalla.

Otvori ga. Osta ĉitati do mraka. Zatim izjuri u noć.

Zaustavi taksi u prolazu.

- Odmah na policiju - kaza, pa mrtav umoran

svali kriţa na straţnji naslon.

Na policiji Amaury pomisli da bi mogao izgubiti

razum. Prvo proĉuĉa tamo do ponoći, a onda ga primi

tip odbojno tupava izraza lica. Mljackao on

i cuclao divovski sandwich sa šunkom iz Yorka,

ispuštajući pritom odvratan zvuk, a zalogaj bi svako

toliko zalio stolnim vinom, izravno naginjući bocu.

Tu i tamo bi još istim prstom ĉistio slušni kanal ili

svoj plosnati, nipošto orlovski nos.

- Da vidimo - promrmlja u par navrata. - Ako

napisa da planira samoubojstvo, onda ga valjda i

poĉini. Zašto bi to u protivnom zapisao?

- Ali, dragi brigadiru - ustvrdi Amaury - ja sam

vidio Antonov blok, kao i vilu! Osim toga, kakvo

samoubojstvo? On samo zapisa svoj strah od smrti.

A onda ispari! Ja tvrdim: otmica! Kidnapirali su ga!

- Otmica? Ali zašto? - ironiĉno i nimalo suptilno

odvrati brigadir. - I tko bi takvo što u ovom kraju

uĉinio?

Amaury Conson na kraju nazva dobra znanca,

pomoćnika u Quai d'Orsayu, koji informira o tom

admirala koji to dojavi komandantu koji pak izgrdi

brigadira, a onda Amaurya posla Ottaviu Ottavianiu,

drotu bastijskoga roda.

Amaury potraţi Ottaviania u stanu u najmu kraj

kolodvora Sablons, u Maillotu, blizu botaniĉkoga

vrta. U rokoko njihaljci s pufastim jastukom od

podatna kapoka i sa zgodnim koţnim obrubom tip

nalik na tusta grubijana uţivao u impozantnoj

mariniranoj haringi, umaćući ju u bokal s

krastavĉićima.

- Dobro - kaza, tikajući odmah Amaurya - ja sam

ti na raspolaganju. Ispriĉaj mi ĉitavu stvar u kratkim

crtama.

- Ĉuj - prihvati Amaury, - Antonu V. Ockallu ni

traga ni glasa. Napisao mi poruku najavljujući svoj

skori odlazak, a tri dana nakon toga ispario. No, ja

sumnjam na otmicu.

- Zašto otmicu? - upita Ottaviani pristojno, ali

pomalo tupavo.

- Anton V Ockall spozna - odvrati tajnovito

Amaury.

- Što spozna?

- Tko zna...

- Onda?

- U Antonovu sam bloku naišao na 5-6 zapisa.

Moramo ih proanalizirati. U njima on tvrdi da

spoznaju traţi, ali zna, ili pak da zna, ali nikako da

sazna...

- Znali su pisci biti i jasniji...

- Na kraju toga zapisa - nastavi Amaury - stoji

vrlo zanimljiv post-scriptum: “Dostavimo duzinu

najboljih viskija onoj ţuĉljivoj, riĊoj advokatskoj

njušci koja dţogira pa puši kao ćifut u zoološkom

vrtu.” To nam Anton sigurno priopćava kakvu šifru.

Mogli bismo prvo prouĉiti nju. Onda bi valjalo

proĉitati svaki zapis i tako izvući što znatniji broj

informacija...

- Hm, da - otpovrnu Ottaviano Ottaviani

sumnjiĉavo, - ĉitava mi priĉa zvuĉi kao gadna

zbrka...

- Hajmo mi kao prvo - nastavi Amaury Conson,

ignorirajući drotovu sumnju - obići taj zoološki vrt.

- Zoološki vrt? - ponovi Ottaviani upitno. - A što

bismo tamo, kad na tri koraka imamo botaniĉki?

- Ali, Ottaviani, zbog onog: “riĊa advokatska

njuška koja dţogira pa puši kao ćifut u zoološkom

vrtu”!

- Pa dobro - odvrati Ottaviani, - ti onda poĊi u

zoološki vrt, a ja ću pronjuškati po bolnicama.

Moţda Anton V. Ockall sluĉajno završi u kojoj od

njih.

- OK - prihvati Amaury. - A nakon toga sastanak.

Npr. u ponoć, u Balzaru, vaţi?

- Bio bi bolji Lipp.

- Dobro, u Lippu.

Amaury tako pojuri u zoološki vrt. Spazi

saharskoga lava. Pandţaš baci na nj kakvu tricu, a on

mu pruţi ĉokoladu. Vidi još i pumu. Jaguara.

Divokozu, alpsku i balkansku, lopatara. Risa. Losa.

A zatim zasta:

- Otkud vi tu? O divna li sluĉaja! Tko bi pomislio

da ću u zoološkom vrtu naići na vas!

Uskliknu to Olgi, snahi kanadskoga konzula u

Frankfurtu, znajući koliko ona voli Antona.

- Ah, dragi moj Amaury! Misliš li da bi stvarno

mogao biti mrtav? - zaplaka Olga.

- Ja ti, Olga, mislim da on ţivi, iako za sobom

izbrisa svaki trag.

- Posla li ti poruku da mora otići?

- Da. Posla li ti post-scriptum o advokatu koji

puši u zoološkom vrtu?

- Da, ali tu od advokata ni a.

- Tko zna? - promrmlja Amaury.

Uz fontanu koja sjajno simulira mini-Kamĉatku,

poluotok s mnoštvom zaigranih morskih ţivotinja -

pingvinima, kormoranima, njorkama, albatrosima,

brazdastim kitovima, kitovima zubanima,

pliskavicama, dupinima, dugonzima, narvalima,

lamantinima, spazi muškarca ĉasna lika koji taman

pali cigaru. Pristupi mu.

- Dobar dan - pozdravi muškarac.

- Kaţi mi, prika - odvrati Amaury idući odmah u

samu srţ stvari, - znaš li moţda ima li tu kakav

advokat?

- Ima - izravno otpovrnu muškarac, - ja sam

advokat.

- Pst! - skoĉi Amaury. - Moramo govoriti tiho!

Kaţi, znaš li ti Antona V. Ockalla?

- Tu i tamo bi mi davao posla.

- Misliš li da bi mogao biti mrtav?

- Tko zna?

- A tko si ti?

- Hassan Ibn Abbou, sudski advokat, 28, Quai

Branly, Alma 18-23.

- Zar si i ti primio pošiljku koju Anton svima

prvo odasla, a onda ispari?

-Da.

- A znaš li smisao post-scriptuma?

- Ma kakvi. Zapravo, pomislio sam da sam ja

onaj advokat koji puši iz Antonova zapisa. Zato sad

stalno visim u zoološkom vrtu. A ona “duzina

viskija”... Do danas nisam znao što bi to moglo

znaĉiti, a onda sam u novinama proĉitao da za tri

dana na Longchampu organiziraju konjsku utrku za

vaţnu nagradu.

- Ali što to ima s ovim? - odvrati Amaury.

- Pa ima! Tri su favorita: Piskaralo III, Viski

Duzina i Kafarnaum.

- Misliš da bi i to mogao biti trag? - upita Olga,

dotad ih samo slušajući.

- Tko zna? Svaku mogućnost moramo istraţiti.

PoĊimo na Longchamp za tri dana - kaza Amaury.

- A propos - doda još Hassan Ibn Abbou, - Anton

V. Ockall mi uruĉi, ima tomu skoro 30 dana, 30

fascikli što su, grosso modo, zakljuĉak slabo

razumljivih, ali napornih istraţivanja što ih on

poţrtvovno obavi. Niti ima suprugu kojoj bi ih u

baštinu ostavio, a ni kakva drugog baštinika, krvnog,

putativnog, optativnog ili konjunktivnog. Stoga

smatram normalnim da vama dam na uvid taj

umnogomu pouĉan plod rada, pogotovo zato što bi

nam sigurno mogao pruţiti niz tragova i skratiti nam

muku.

- Kad bi nam ih mogao pokazati? - upita Amaury.

- Za tri dana, budući da sad moram na put u

Aillant-sur-Tholon. Ujutro ću završiti s poslom, ali

sastanak ipak dogovorimo po zalasku sunca. Dotad

bismo mogli saznati i što znaĉi ona “duzina najboljih

viskija”.

- Ja ću staviti duzinu franaka na nj - pokuša biti

duhovit Amaury.

-1 ja - priklopi Olga.

- Dobro - kaza Hassan Ibn Abbou, bacivši oko na

sat, - vlak mi polazi u 10 do. Bog! Znaĉi, za tri dana

u sumrak.

- Budi nam zdravo! - pozdravi ga Olga.

- Ciao! - pozdravi ga Amaury.

Hassan uţurbano napusti zoološki vrt, ali ga zato

Amaury i Olga pomno pronjuškaju. Nikakva drugog

znaka. Amaury onda pozva Olgu na sasvim solidan

ruĉak.

Amaury tako obavi zadatak u zoološkom vrtu, a

Ottavio Ottaviani prokrstari bolnicama Broca, Foch,

Saint-Louis i Rotschild. Informaciju potraţi i u osam

policijskih postaja. Nitko da bi vidio Antona V.

Ockalla.

U ponoć na vlastiti pogon stignu do Lippa, u

blizini kruţnog toka Vavin-Raspail, a na ulazu mu

pristupi Amaury i tiho mu kaza:

- PronaĊimo drugi lokal, ovaj vrvi murjacima!

- Tu, u blizini - izjavi Ottaviani koji bi, kao

policajac, katkad znao izlanuti koju dobro ĉuvanu

tajnu, - tu u blizini mora biti tip koji bi mogao

ispariti.

- Ispariti? - poskoĉi Amaury, naslutivši dojavu.

- Mmm - potvrdi Ottaviani, odmah posumnjavši

da sluĉajno komu štogod otkri.

- Slušaj, Ottaviani, dosta okolišanja! IV. Ockall

ispari.

- To su dva para rukava - ustvrdi Ottaviani.

- Tko zna? - odvrati Amaury, a onda strogo

doda - Koga bi to u blizini kidnapirali?

- Stanovitog Marokanca - prizna Ottaviani.

- Marokanca? - poviknu Amaury.

- Pst! - utiša ga Ottaviani. - Da, Marokanca,

marokanskog advokata...

- Hassan Ibn Abbou! - vrisnu Amaury.

11.

Glava u kojoj po svoj prilici

pokušavaju nauditi marokanskim

advokatima

- Ma kakvi - hladnokrvno otpovrnu Ottaviani - Ibn

Barka.

- Aha - silno odahnu Amaury, budući da ga,

tkozna zašto, naglo uhvati strah za Hassana Ibn

Abboua, a onda, samo naĉas, i za vlastiti ţivot. Ta,

ako su kidnapirali Antona V Ockalla, tko garantira

da nisu odluĉili nasrnuti i na njih koji su Antonovi

dobri drugovi: Olgu, Hassana i samoga Amaurya?

On i Ottaviani onda poĊu u Harry's Bar. Nakon

što su odabrali stol u dnu, pristupi im konobar.

Amaury naruĉi ĉisti Chivas, a Ottaviani hladno

pivo. Konobar mu ponudi na izbor: bavarsko ili

tamno? Ovaj malo razmisli. “Daj mi ipak

bavarsko”, kaza konobaru koji narudţbu primi

podrugljivo zviţdućući.

Ottaviani u općim crtama ispriĉa Amauryu ĉudan

razvoj dogaĊaja otkako ispari Ibn Barka. Po svoj su

prilici uĉinili 5-6 gafova. U novinama osvanula

hrpa poluistina i podigla silnu prašinu. Javnost

pošizila. U Quai d'Orsayu izbio pravi skandal.

Papon sasvim opovrgnu svaki navod, ali zato

prizna Souchon, a zatim i Voitot. Objava

Figonovih navodnih zapisa, u kojima on iznosi

optuţbu na raĉun visokog duţnosnika, u

Matignonu izazva duboku razoĉaranost. S mukom

su zatim dokazali da su ti zapisi zapravo laţni.

Oufkir pruţi budalasti alibi. Figona su zatim

praktiĉki nagnali na samoubojstvo, ali istraga

nastavi tapkati u mraku. Opozicija na stup srama

bar dvajstosam puta pribi vlast koja dopusti tako

gnjusan zloĉin. Ĉak su zabranili list koji objavi

sumnjivu sponu Ibn Barkina kidnapiranja s ranijom

Argoudovom otmicom u Zürichu: policijski vrh

navodno ugovorio posao sa skupinom ubojica,

doušnika, kriminalaca, za kojima stoji niz pljaĉki,

ali su pomilovani zbog sudioništva u 5-6 sjajnih

akcija: smaknuli su Bourguibina protivnika u

Frankfurtu, afriĉkog militanta u Saint-Moritzu,

Yazida u Louvainu, kao i gabonskog konzula u

Madridu! Stoga, da bi uĉvrstio poloţaj propalog

tiranina ĉija su moć i slava u prošlosti poĉivali na

sramotnom bakšišu francuskog kapitala, Foccard

svoj bataljun orangutana spoji s ustaškom klikom,

priglupim varalicama, trgovcima zlatom ili

hašišom. Radili su sloţno kao braća! U tako trulom

ozraĉju raspravljali su iza zakraĉunatih vrata. Digli

su hajku na stanovitog tipa, ni kriva ni duţna, na

budalu kojoj svaku stvar valja nacrtati; naravno da

nisu dirali moćnu i politikantsku krupnu ribu...

- Da - zakljuĉi Ottaviani, ispijajući pivo naiskap

- ima tu svakoga Ċavla.

Zatim ušuti. Amaury uzdahnu. Pomisli: “Anton

kao da davno ispari!” Ipak ispriĉa Ottavianiu kako

su u zoološkom vrtu bili Olga i Hassan Ibn Abbou,

koga dotad nisu poznavali. “Ha-ha”, grohotom

odvrati Ottaviani, “V. Ockall ti znaĉi zataji svoga

druga?” “Da”, odgovori Amaury. To mu naknadno

uzburka misli.

- Da vidimo - pokuša on razmišljati. - U Zoou

smo nabasali na Hassana Ibn Abboua. Što ono

napisa Anton V. Ockall? “RiĊa advokatska njuška

koja dţogira pa puši kao ćifut u zoološkom vrtu.” I

na što smo naišli u Zoo-u? Na advokata koji puši.

Dobro. Moglo bi biti da naš advokat dolazi u

zoološki vrt samo zato da ostvari Antonov navod,

u nadi da bi i on na taj naĉin mogao tamo naići na

kakva Antonova druga?

- Znaĉi - zakljuĉi Ottaviani, - moţda imamo

posla s pukom sluĉajnošću?

- Sluĉajnost ili makinacija, -tko zna? Ali za

koji dan bismo na Longchampu mogli saznati ima

li štogod istinito u Antonovoj aluziji na duzinu

najboljih viskija. No prvo nam valja istraţiti drugu

vaţnu stvar. Znaš li ti Karamazova?

- Onoga koji ima guba buraza?

- RoĊaka mu, Arnauda Karamazova. Vozi taksi

u Clignancourtu. Katkad bi obavio koji poslić za

Antona, kao i za moj raĉun. Moramo ga pitati zna li

on da Anton ispari. Uĉini mi to do konjskih utrka

na Longchampu.

- OK, boss - odvrati Ottaviani, polako

otupljujući nad svojom kriglom.

Vani bila ciĉa zima. Na ulici nisi mogao naići ni

na patku, ni na volka. No zato su koraci Ottavia

Ottaviania bili odluĉni i kao ravnodušni na maglu

što posvuda zavlaĉi krak. Stignu na Almu, pa

autobusom do Quai d'Orsaya. Kratko odmori, pa

zirnu na sat: dvajst do dvanajst. Do dogaĊaja na

Longchampu ima još dosta.

- Hajdmo sada saznati - kaza u po glasa - zašto

Anton u svoj Fiat ugradi protuprovalni sustav.

Uz obalu, na tri koraka od iranskog konzulata,

uoĉi zalogajnicu u kojoj bi katkad kupio sandwich

sa šunkom ili ljutom kobasicom. Umoran, zadihan,

malaksao, odluĉi ući. Unutra spazi mnoštvo ljudi.

- Bog - pozdravi.

- Dobar dan - odvrati Romuald, uštrcani, ali

vazda nasmijani pipniĉar. - Stisla zima, ha?

- Uh, brrr - otpovrnu Ottaviani.

- Pa ipak, samo minus 1 - doda Romuald. - Zna

biti i puno niţa.

- Da, ali uz gadnu tramontanu što huĉi i buĉi -

priklopi Ottaviani, sasvim sluĉajno citirajući Saint-

Marca Girardina.

- Da vam napravim sandwich? - upita

Romuald. - Pršut, šunka, kobasica, slanina,

krvavica, ĉajna, pohanac, ovĉji sir, gauda, kantal,

gorgonzola ili hot-dog?

- Ma daj mi ipak grog - kaza Ottaviani, pa doda

- Sav sam promrzao.

- Grog, molim - viknu Romuald mladom

kuharu koji taman dogotovi ponudu dana: osso

buco s artiĉokama i ruţmarinom.

- Odmah, samo da prokljuĉa! - glasno odvrati.

Napitak malo zatim stignu.

- Dobar vrući grog - najavi Romuald. - Taj

ubija svaki virus!

Ottaviani kuša svoj grog.

- Mmm... Sjajan! - pohvali ga.

- Malo limuna?

- Hvala, sasvim mi odgovara ovako.

- To bi bilo ukupno tri franka.

- Izvoli.

- Thank you - pristojno zahvali Romuald.

Ottaviani u dnu lokala spazi Aloysiusa

Swansigna, svoga kâpa, kako dovršava voćku.

Dohvati svoj grog i kroz guţvu prokrĉi put do

Aloysiusa, pa mu pristupi, sav zadihan.

- Zdravo, kâpo - pozdravi ga.

- Bog, Ottaviani - odzdravi Swansign. – Kako

si?

- Tako-tako. Promrzlo.

- Bi li ti pasao jogurt?

- Hvala, nisam gladan.

- Onda?

- Što onda?

- Amaury Conson?

- On misli da bi mogla biti otmica.

- Valjda ima pravo - promrmlja Swansign.

- I ti tako misliš, ali zašto?

Kao odgovor, Swansign zaviri u svoju torbu i

izvadi spis, pa ga pruţi svom pomoćniku.

- Isus Krist motorist! - uskliknu Ottaviani. - Pa

to dolazi ravno iz Glavnoga štaba!

Zatim proĉita:

Iskaz konzula Alaina Gu.rina vrhovnom G -

P.R.C.-U

(distribucija SACLANT - “cosmic” NATO - S AG - G/PRC - 3.28.23)

Unatrag 30 dana, iz raporta komandanta

Glavnoga štaba NATO-a iz Orrouya, zapravo

priloga stava HCI-a iz Andillya, što ga u cilju

potvrĊivanja toĉnosti navoda otuĊi kandidat

2/6.30, pripadnik “straggling group”-a iz Cap

Horna, saznali smo kakva bi sudbina mogla snaći

Antona V. Ockalla. Zahvaljujući Misiji “NATO-

cosmic” 5/28-Z.5 odmah smo aţurirali “K. Count”

i utvrdili da Anton V. Ockall fali na popisu. Stoga

smo kroz Misiju “off days” 8/28-Z.5, nalog L18,

kao i stav “cosmic 1 bis”, uruĉili protuotmiĉki plan

svim GCR-ovcima, svim pomoćnicima IS-a i

poboĉnicima MS-a, svim HCI-ovcima, ONI-ima,

CIC-ovcima, G-3-ovcima, BND-ovcima, SID-

ovcima, “Prima Bis”-ovcima, osim onih iz MI-9,

ali ukljuĉujući i svakog raspoloţivog komandosa

izvan institucija.

Iako ova informacija s pravom kotira kao A.3 ili

B.l, valja naglasiti da smo, ima tomu osamnajst

dana, podigli razinu ĉitavog zahvata na 3, ali uz

potpuni promašaj. Razlog fijaska? Navodno ga zna

arlingtonski HCI: infiltrirana CIA, ali i SIS kod

naših pod nadzorom NATO-a? Uz to, postoji

mogućnost da pomoćnik u albanskom IS-u

kompromitira takozvanog Bradonju Ankarskog,

stavljajući rad toga klana pod svoj nadzor.

U situaciji smo, znaĉi, da moramo birati: ili

pustiti da sudbina Antona V. Ockalla grabi svojim

tokom, ili na vrat natovariti casus violationis,

moţda ĉak i damni. Smatramo da ovako atipiĉan

sluĉaj valja razmatrati u Palaĉi. Zato zapisnik i

sastavljamo mimo IS-a. Molimo za globalni stav,

kao i uputu za daljnju akciju.

- Ĉitava mi stvar zvuĉi priliĉno opskurno,

nimalo jasno - kaza Swansign. - A što si saznao od

Hassana Ibn Abboua?

- Šuti kao riba. Ali u ponoć imam s njim

dogovor, moţda štogod i izvali. S Olgom moramo

paţljivo: ta bi cura mogla biti opasna!

- Misliš? - Znam. A propos, bio sam kod Karamazova.

- I ?

- U zadnjih 30 dana on i Anton bili su skupa u

tri navrata: prvi put su išli noću autom do

Aulnaysous-Boisa, u naoko pust bungalov; tri dana

potom igrali su whist u Klubu Augustin Lippmann:

Karamazov potukao Voyla s razlikom od bar 24

boda. A sad pazi ovo: ima od tog dvajst dana,

Anton od Karamazova traţio da mu u Fiat ugradi

protuprovalni sustav i da mu stavi novi brisaĉ.

- U Fiat su stavili protuprovalni sustav?

-Da.

- Svašta! Ali zašto?

Otkud bi to Ottaviani znao? Volio bi da mu to

razjasni Swansign, za koga su govorili da ima

istanĉan njuh kao Mohawk. No Aloysiusu

Swansignu oĉito bî loš dan. Falilo mu nadahnuća.

- Zašto bi u takav auto ugradio protuprovalni

sustav? - promrmlja, pa promrsi još i - “A mislili

smo da smo 5-6 stvari uglavnom shvatili...”

Uzdahnu.

- Koja konfuzija! Kad bismo bar znali tko

skriva Antona V. Ockalla.

Zamahnu rukom i pucnu prstima. Dojuri

Romuald.

- Kava? Capuccino? - upita.

- Raĉun, molim.

- Odmah.

Izvadi olovku, pa zapisujući pobroja naglas:

- Tuna, osso buco, ovĉji sir, voćka, vino...

Osamnajst franaka, molim.

- Osamnajst franaka? - povika Aloysius

Swansign. - Bogami puno.

Romuald krivnju svali na PDV. Aloysius ga

nazva lopovom. Stvar umalo završi šakama, ali

Ottaviani na kraju ipak smiri Aloysiusa koji ljutita,

ali pokorno plati svoj raĉun.

Pri izlasku Aloysius od snaţnog propuha

gromoglasno kihnu.

- Ţivili! - dobaci Romuald prpošno. - Snašla

vas dostojna kazna: virus s gospodina skoĉio na

vas!

Pozdravivši Aloysiusa Swansigna koji upravi

korak k policijskoj upravi, Ottavio Ottaviani zaputi

svoj na Longchamp. Tamo su, u nimalo srdaĉnu

ozraĉju, jahaĉi imali završnu utrku za Grand Prix

Touring Cluba, naporan handicap što ga stanoviti

bogataš okiti masnom svotom (dobitnik navodno

dobiva ĉitav milijun). Hipodromom su stoga

paradirali svi pariški odliĉnici.

Promatraĉi su tako mogli pratiti Amandu Von

Comodoro-Rivadavia, glumaĉku divu kojoj

Columbia ugovorom zajamĉi bilijardu za tri filma.

Na Amandi - o, sancta simplicitas - grimizna

dimija, uska koraljna ogrlica, purpurna bluza,

široki pojas u boji kadmija, karmin marama, riĊa

bunda, ĉarapa poput rubina, rukavica s nijansom

maka, ĉizmica što baca na hrĊu i još s rujnim

potplatima. U pratnji joj bio Urbain d'Agostino,

najnoviji ljubavnik, u košulji sa ţabo volanima,

Ungarovu sakou s ruskom kragnom, uz cilindar i

masivnu kolajnu. Prstom su pokazivali na

maharaĊu, glavnog dišu, princa, paladina,

hospodara, a svaki od njih bio na popisu

aristokratskog almanaha ili bar u Who is Who.

Posvud šuškala sama svila i kadifa.

Prolazilo onuda i mnogo lakaja, trgovaca

konjima i konjušara. Prodavaĉ novina izvikivao:

“Paris Turf, najbolji konjiĉki magazin!” Stanoviti

kladioniĉar pruţao odokativnu prognozu. Raja

nagrnula tipovati.

Ottaviani s mukom otkri Amaurya Consona na

samom vrhu tribina. U društvu mu bila Olga u šik

izdanju - u smaragdnoj tunici Amaury s pomoću

lornjona prouĉavao trkaću stazu, korak po korak.

- Mislim da bi podloga mogla biti jako tvrda -

ustvrdi.

Muškarac pokraj Amaurya dobaci da što on

zna. Amauryu su obrazi na to zaplamsali, ali

pokuša ostati pri svom: pa na Longchampu nisu još

imali tako smrznuto tlo, niti su konji ikad tako

jurili. Kiši odavno ni traga, kao ni magli; ĉista

zima, tlo kao staklo.

- Vidio si Viski Duzinu? - upita ga Ottaviani.

- Baš maloĉas kiksao, javili razglasom.

- Zašto?

- Tko zna.

- Onda ništa, ajmo ća! - promrmlja Ottaviani

shrvano.

- Olga bi rado ostala do kraja.

- Da - potvrdi Olga - stavila sam 29 franaka na

Piskarala.

Od ukupno 30 upisanih konja startalo njih 29, a

Viski Duzina, koji nosi broj 9, omanuo. Kao

favoritu, u kladionici su mu davali šansu 18:1, no

nakon kiksa nadmašili su ga Piskaralo III, Schola

Cantorum, trogodišnji anglonormanski

Assurbanipalov sin, Scapin, ĉistokrvni ĉilaš koji u

oţujku u Chantillyu osvoji Grand-Prix Brillat-

Savarin, Scarabourough, pravi alati as koji u

Ascotu triput doţivi pravi trijumf, Kafarnaum,

toĉkasti konj prirodno blago savitih nogu, i na

kraju Boţanski Markiz, favorit naprasit i nagao,

pokatkad prgav, ali navodno sjajan trkaĉ.

Na Piskaralu jahao Saint-Martin. Startali su

izvrsno, oĉarana ih publika nagradila gromkim

aplauzom. Ali na zavoju kod Mlina Saint-Martin

zviznu s konja kao kruška. Naslov prvaka osvoji

Kafarnaum, za duţinu prsa umaknuvši Boţanskom

Markizu.

- Onaj Hassan Ibn Abbou... Ĉudna li svata! -

malo zatim kaza Amaury. - Što smo na

Longchampu saznali?

Ostavivši hipodrom sa svim konjiĉkim

fanaticima i konjskim oboţavaocima, autobusom

su pošli put Pariza.

- Ipak - promrmlja Amaury - stvar bi mogla

biti jasna: zadnja tri dana imali smo tri favorita. No

Viski Duzina skiksa, Piskaralo poljubi tlo, a naslov

osvoji Kafarnaum!

- Zvuĉi kao Lupin - izjavi Olga.

- Ma kakvi - dobaci Amaury. - Zvuĉi kao loš

vic.

- Ni to - priklopi Ottaviani. - Zvuĉi kao loš

roman!

Pošli su u kafić na 5-6 cocktaila. U zraku su

mogli nanjušiti opojni miris sunovrata. Olga

poluglasno prizna društvu svoju ţalost:

- Da sam bar znala... - prošapta ona. - No kako

znati? Zadnjih mu dana nisam ĉula glas, a dotad,

kad bi i govorio, nisam uviĊala što ga muĉi. Znam

da ĉitav kvartal nikako da oka sklopi. Tištilo ga i

morilo, no kako bi mu itko patnju ublaţio?

Nagrizala ga i iscrpljivala sasvim ĉudna boljka...

Olgin glas slomi grcaj dug poput jauka violina u

rujnu.

- Draga moja Olga - kaza Amaury, milujući joj

ruku izrazito prisno. - Ako Anton još ţivi, nas

dvojica smo voljni ići do kraja, pronaći ga i

omogućiti mu da odspava koliko mu drago.

- Lo giuro! - srĉano povika Ottavio Ottaviani,

oponašajući Don Ottavia.

- Molim vas! - zavapi Olga, ţmirkajući

zahvalno.

Ottaviani pak duboko uzdahnu.

- Tri dana svojski radimo na tomu, a skoro pa

uzalud - zakljuĉi.

- PoĊimo do Hassana Ibn Abboua - kaza

Amaury. - On zasigurno ima kakvu korisnu

informaciju za nas.

Amaury i Ottaviani pošli su do Quai Branlya i

pozvonili na vrata šarmantna doma Hassana Ibn

Abboua iz razdoblja Luja XVIII. (Olga, sva

shrvana crnim mislima, odjurila kući spavati).

Otvori im lakaj i uputi ih u prostrani, luksuzni

salon.

- Rado bismo razgovarali s advokatom - kaza

Amaury.

- Advokat dolazi za par minuta - odgovori

sluga.

Na to izroni momak u odori s uskim zlatnim

trakama i ponudi Antonovim drugovima ĉašicu

alkoholna pića: Amaury odabra viski i sodu,

Ottaviani armagnac. Stali su pijuckati.

Malo zatim zaĉuli su zaglušnu buku u salonu do

onog u kom su bili, a onda i stanovit ţamor, lom

stakla, borbu prsa o prsa, mukli rad šaka.

- Milost! Jao! Samo to nnn... - zaĉuli su

advokata.

Amaury poskoĉi. Naĉas, samo naĉas, zavlada

tajac. Onda zaĉu kako advokat pada uz strašan krik.

Dotrĉali su. Iz usta Hassana Ibn Abboua izlazili

su samo slabašni hroptaji muškarca u agoniji.

Ubrzo ĉak ni to.

Iz tusta mu hrpta virio noţ, vrška oĉito namaza-

na paralizirajućom otopinom. Smrt stoga nastupi u

tili ĉas. Nikad nisu saznali kuda klisnu ubojica...

Malo zatim Amaury, vidno uzrujan situacijom,

istraţi ĉitavu kuću. Na kraju s mukom otvori

škrinju sa šifrom i u njoj otkri priliĉnu hrpu rukom

ispisanih fascikli što ih Anton ostavi kod Ibn

Abboua ima tomu 30 dana. Amaury shvati da bi u

rukama morao drţati isto toliko fascikli. Mnogo ih

puta pobroja, svaki put 29. Svakom štiocu odmah

bi moglo sinuti: “Sigurno fali broj 9, takvu bih

okladu s lakoćom dobio!”

Ĉitava stvar tako bivala mraĉnija i mraĉnija:

advokatska njuška koja puši u zoološkom vrtu

(nikad nismo jamĉili za ţuĉljivost) ispusti dušu, a

Antonu V. Ockallu još ni traga ni glasa.

Kasno u noći Amaury Conson otkljuĉa vrata

svog stanĉića na Quai d'Anjou. Do kokotova glasa,

do svitanja, u kućnom ogrtaĉu proĉita knjigu V.

Ockallovih zapisa u nastojanju da uhvati makar

kakav suvisli trag...

12.

Glava u kojoj bismo mogli štogod

kazati o grobu koji proslavi

Trajana

ZAPISI ANTONA V. OCKALLA

Pon.

Da, tu su i Išmail, Ahab, Moby Dick.

Ti, Išmail, krţljavi knjiški moljac, gutač

tajnovitih rukopisa, patuljak od piskarala u

raljama tkozna kakva anonimna splina, ti što si u

torbu utrpao kutu, pokoju majicu i 6 rupčića, pa

odjurio u spas, u smrt, ti koji si vidio kako u noći

izranja ţivotinja morskih dubina, silni albinski kit,

poput vulkanskog labuda na hladnu svodu!

Plovili su godinu, pa godinu i još godinu dana,

u stalnom koštacu s kovitlacima, uraganima i

tajfunima, s Labradora na FiĎi, s Rta Horn na

Aljasku, s Havaja na Kamčatku.

U ponoć na brodskom mostu Starbuck, Daggoo,

Flask, Stubb s Rta Cod i Dough-Boy slušaju Pipa

dok svira tamburin i poju:

O - h o ho,

I boca ruma! Mornar iz Nanticana priča kako Ahab u tri na-

vrata stupi u strašan okršaj s divovskim albinskim kitom, Moby Dickom. Moby Dick! Taj niz slova i najsnaţnijima smrzava krv u ţilama, osmokutnom gornjom palubom širi grč i srsi. Moby Dick! Astarothova ţivotinja, ţivotinja Zla. Vazda i posvuda u pratnji jata albatrosa, silni mu albinski trup sliči rupi u srcu vala, grumu soli na modru obzoru, i fascinira, i mami, i uţasava, taj ponor, vapnasta provalija, blistava brazda u iskonskoj jarosti, hodnik što vodi u smrt, prazni, šuplji, duboki bunar, koji usisava i goni u halucinaciju, u vrtoglavicu! Porculanska vrata u Stiks, crnji od katrana, malstromski magličasti vrtlog! Moby Dick! Samo u pola glasa ljudi aludiraju na nj. Sad smo u Boţjim rukama, izusti katkad kormilar lica prozirna od straha. Brojni mornari tiho mrmljaju molitvu.

Onda dolazi Ahab. Duboki mu oţiljak, kao od

gipsa, brazda glavu pod sivom kosom, pa krivuda

uz oko i svršava pod ovratnikom. Onako kljast,

oslanja trup na dični batrljak koji nastavlja

potporanj nalik na slonovaču, a zapravo viličnu

kost divovskoga kita.

Dolazi i divljački grmi, proklinjuči i psujući

ţivotinju koju ganja dobrih osamnajst godina.

Zatim na vrh glavnog jarbola pribija zlatnik za

onoga koji prvi u moru opazi ţivotinju.

Noć za noću, dan za danom, Ahab s pramca

promatra crni obzor, sav smrznut, obamro u

kabanici, no postojaniji od hridi, uspravniji od

jarbola, gluh kao top, mutav i miran poput kipa,

hladniji od smrti, dok iznutra kipi nadljudskom

srdţbom: pravi vulkan što tutnji, a istodobno i

čvrsta gromada koju kao da onamo odbaci kakav

uragan. Juţni kriţ sja u noći. Na vrhu glavnog

jarbola, kao točka na i, Luna svojim slabašnim

chiaro-scurom obasjava kobni zlatnik.

Plovi tako smiona galija godinu, pa godinu i

još godinu dana. Krivuda na jug, dok ju mora

ljuljaju i valjaju kaotično nadirući, pa

ustuknjujući; brodi u tarkom kolovozu kao i u

mrzlom travnju.

Toga jutra Ahab prvi opazi Moby Dicka. U

bistri osvit ni lahora, ni oblačka; morska površina

ravna kao sag kao zrcalo. Na modru obzoru samo

albin Moby Dick izdišući baca vodu. Hrbat mu kao

alpski vrh, gusta sumaglica, a nad njom nimbus

albatrosa.

Samo načas prizor nudi blagost. Na milju od

broda pliva Moby Dick, boţanska ţivotinja, spokoj

za kojim dolazi konačni uragan. Zrakom struji

snaţan miris apsoluta, stalnosti. Iz kristalna vala

izranja i uzlazi aura koja svud uokolo širi čistoću.

Vlada potpuni tajac, ni traga srdţbi. Svi su stali,

zadrţavaju dah dok ih obuzima, dok ih osvaja taj

nagli spokoj i razoruţava silna ljubav što uzlazi iz

mirna mora, iz bistra svitanja.

O drugarski času, slogom oslobaĎaš dušu!

Dok smrt kutri iz prikrajka, divovski albinski

kit, to porculansko brdo, svima pruţa oprost, i

Starbucku, i Pipu, i Išmailu, i Ahabu.

Ahab! Obraz mu gori, a trup mu svinut, strašan,

grbav. Dugo šuti i zuri u obzor. Duboki mu uzdah

zatim nadima snaţna prsa.

- Moby Dick, Moby Dick! - konačno zagrmi. -

Ajmo, čamci u vodu!

Daggoo o koţnu nogavicu brusi harpun oštar

kao britva.

Napad potraja tri dana, tri dana strašnih

okršaja, silovitih udara, borbi prsa o prsa, 30

mornara sloţno vodi pravi rat, navaljujući

dvanajst, pa i dvajst puta na izdrţljivog Morskog

Titana. Harpun oštriji od kirurškoga noţa

dvanajst, pa i dvajst puta ulazi do kraja, do

samoga drška u kita koji urla, koji divlja, ali

usprkos šiljcima što mu oru trup, usprkos razornim

kukama što ga ţivoga komadaju i do krvi mu

brazdaju albinski hrbat, on pruţa otpor, napada,

krši i potapa čamac po čamac, a zatim naglo

zaranja u dubinu.

Obnoć Moby Dick izroni niotkuda, navali na

brod i rastvori ga. Pramac zaroni u vodu. Zadnjim

snagama Ahab baci harpun, ali mu konop napravi

omču oko vrata, a kit ponovo pojuri na nj.

- Do kraja ću ti raditi o glavi! - zaurla Ahab. -

Na tvoj ću ţivot nasrtati i s dna Stiksa, u silnoj ću

mrţnji i pljunuti na nj! Zazivam ti zlu kob, Moby

Dick! Kam ti u rod, dabogda!

Harpun iščupa Ahaba s broda i prikova za kitov

albino hrbat. Moby Dick gipko izroni još par puta,

a onda okomito zaroni k dnu.

Za njima u moru osta magličasta provalija,

divovski kanjon, pamučni vir koji proguta svakog

mrtvog mornara, svaki uzaludni harpun, svaki

sumanuti čamac, kao i kukavni brod što crnim

usudom posta mrtvački sanduk...

Apocalypsis cum figuris: na ţivotu ipak (vazda

tako biva) osta Išmail, novi Jona, da drugima

ispriča kako taj put u kitovu oku spazi svoj usud,

svoju smrt, U porculanskom oku kita od alabastra,

nalik na niitavilo, nalik na prazninu!

Ah, Moby Dick! Ah, kobi dim!

Mnogi su ljudi ţalovali za Hassanom Ibn

Abbouom. Došli su mu na sprovod. Za mrtvaĉkim

landukom nastala povorka duga gotovo kao od

Quai Branlya do Faubourg Saint-Martina. Svi

pariški odliĉnici ispratili su ga do konaĉna

poĉivališta. Prstom su pokazivali na Amandu Von

Comodoro-Rivadavia i nadvojvodu Urbaina

d'Agostina. Olga ridala, Ottaviani po obiĉaju mrko

promatrao, a Amaury Conson osupnuta izraza lica

nastojao proniknuti u smisao “Moby Dicka”

Antona V. Ockalla.

Hassana Ibn Abboua pokopali su na groblju u

Antonyu, sagradivši mu krasnu mastabu od jaspisa

i oniksa ĉistog poput transvalskog dijamanta. Na

bronĉanoj ploĉi s aplikacijama od iridija stajala su

raznovrsna odliĉja - mnoga znaĉka, kriţ, traka i

kolajna - kojima su brojni vladari i pokoji

maharaĊa nastojali pokazati koliko poštuju

advokata: Kriţ borca, Victoria Cross, Nichan

Iftikhar, Carski grizli Labradora, Zlatni kriţ

papinskog pitona.

Odrţali su dvaput po tri govora. Kao izaslanik

Upravnog suda, ĉiji ustroj Hassan osmisli od A do

Ţ, nadgrobno slovo odrţi François-Armand

d'Arsonval, a za njim istupi vojvoda Victor

d'Aiguillon, rukovodilac u Angloiranskoj banci:

Ibn Abbou mu dvajst godina bio najodaniji i

najbliţi suradnik, nipošto kakav potrĉko. Zatim

Iman od Agadira progovori o Hassanovoj ljubavi

za domovinu, dok Lord Gadsby Wright na

rafiniranom britanskom ocrta briljantni curriculum

studiorum vrla pokojnika, koji mu prvo asistirao,

da bi najzad dogurao i do zvanja Auctor Honoris

Causa. Potom Raymond Quinault naglasi

varijabilan, ali vazda pozitivan odnos s advokatom

unutar Društva za zaštitu lipa.

Na kraju govor odrţi Carcopino, poklisar

Francuskog drţavnog instituta. Ima tomu 6 godina,

kaza, na uninominalnom glasanju u tri kruga koji u

to doba podignu silnu prašinu, Hassan Ibn Abbou

osvoji 29 od ukupno 30 glasova, pa ga Institut

primi u Pododbor za korpus natpisa u baštini

marokanskog Visokog Atlasa. Zahvaljujući toj

samo prividno drugoklasnoj sluţbi (a zapravo

nagradi), naš advokat napisa sjajan rad o slabo

poznatu i gotovo nimalo proniknutu grobu, tzv.

oppidum civium romanorum što ga bavarski

istraţivaĉ, Ţidov koji umaknu Anschlussu, iskopa u

Thuggi (danas Douggi). Jugurta navodno triput

nasrnu na nj, Juba II. tu potraţi konak (Titus Livius

dixit), a Trajan sagradi palaĉu za posvojka

Hadrijana.

Carcopino ipak ustvrdi, citirajući Piganiola, da

SU to samo naklapanja.

Ti su navodi, istina, imali malo dodirnih toĉaka

sa smrću Hassana Ibn Abboua, ali mnogi su ih

prisutni pozdravili aplauzom. I koliko god mu glas

bio tih, Carcopino bi svojim govorom publiku

svaki put iznova osvojio.

Nakon toga on improvizirajući ocrta lik svoga

suradnika, istraţivaĉa ĉija smrt liši Institut koliko i

ĉitavu naciju kapitalnog znanja, vitalnog iskustva,

budući da Hassan Ibn Abbou pokaza zavidnu

razinu uvida u prirodu dvoznaĉna odnosa što

romanizaciju spaja s barbarizacijom, produbljujući

tako i uĉvršćujući znanost koja, iako danas još u

povojima, ima blistavu budućnost upravo

zahvaljujući kapitalnom skoku što ga uĉini Hassan

Ibn Abbou. Poloţimo nadu u novo zrno što ga on

posija, ti bi nas plodovi mogli trajno hraniti,

zakljuĉi Carcopino glasom napuklim od ţalosti. Svi

su, ganuti govorom, i sami utonuli u tugu, nisu ni

pokušali aplaudirati, samo bi pokatkad uzdahnuli.

No Amaury Conson spazi, na tri koraka od

groba, osobu nasmijana brka. Onako prostodušna

lica i ţovijalan, odmah mu bi simpatiĉan. Bio on k

tomu i visok, skladan, u šik kaputu s raglan

rukavima, zasigurno iz butika kakva britanskog

krojaĉa. Amaury mu pristupi.

- Kaţi mi - upita ga on jasno i glasno - što ti na

usta mami hihot?

- Carcopino propusti kazati priliĉno vaţnu

stvar - odvrati stranac.

- A koju to stvar? - šapćući nastavi Amaury

vidno zaintrigiran.

- U svibnju Hassan Ibn Abbou za doktorat

ponudi ad hoc komisiji CNRS-a kratki, ali dobro

napisani rad - bar ja tako mislim - o jus latinumu,

odnosno rimskom pravu, što ga ima u malom

prstu. U tom radu naroĉito raspravlja o pitanju na

kom koplja lomi mnogi vrsni struĉnjak: imaju li, u

rimsko doba, pagus i oppidum duţnost dati svom

puĉanstvu (uglavnom ratarima i stoĉarima, katkad

i trgovcima) status koji npr. saharskom stanovniku

jamĉi ravnopravnost s Rimljaninom? Iako

manjkav, pogotovo u zakljuĉku, rad afirmira

intuiciju Marca Blocha o odnosu gospodara i

vazala, Maussa o ulozi šamana u rodovskoj

skupini, kao i Chomskog o zavisnosti površinskog

i dubinskog, pokazujući fakultativnost, a nipošto

nuţnost takva odluĉivanja; razotkrivajući isto tako

zabludu istraţivaĉa koji su na osnovama

takozvanog pozitivnog prava analizirali supstrat i

pomislili da u tom supstratu jasno naziru

kolonizaciju, romanizaciju ili barbarizaciju. To bi

znaĉilo da nuţno valja odbaciti svaku apriornu

tvrdnju i spoznati ono infrastrukturno. Zamisli:

Karl Marx na Institutu! Doista originalno. Ipak,

ĉlanovi ţirija rad su mahom prihvatili, osim

Carcopina (zvanog Cico Napor) koji tom prilikom

navodno zaurla: “Koji idiot! Koji idiot!”

- Ali upravo mu odrţa posmrtni govor... -

zausti Amaury.

- Da - potvrdi stranac. - Zbilja ĉudno. Mislio

sam da bi si mogao dati oduška i ubaciti bar 5-6

aluzija, a kad ono, ništa!

- Pst! - upozori ih Olga, slušajući ovaj

razgovor.

- Sad dolazi završni dio.

Svi s glava poskidali pokrivala, tko klobuk, tko

kapu. Stanoviti admiral odsalutirao, vidno hrom.

Ottavio Ottaviani krišom izvukao pamuĉni rupĉić.

Mnogi su i zaplakali. Paparazzi ispalio fotografski

rafal na Amandu Von Comodoro-Rivadavia koja

gorko zarida ţarivši obraz u vrat dragog oroza,

Urbaina d'Agostina.

Prvo su opazili ţupnika u limun ţutoj stoli i s

masivnim zlatnim škropilom u ruci, zatim tri

Ċakona koji su pod baldahinom raskošna poruba

drţali sasvim obiĉan kriţ, a onda i 5 borniolaša koji

su visoko podigli kapsu od mahagonija s

bronĉanim ruĉkama. Tko zna koji od njih posrnu.

Kako bilo, duguljasti mrtvaĉki sanduk kliznu na

pod i pritom popusti poklopac: zaboga! U kapsi ni

traga Hassanu Ibn Abbouu!

To izazva pravu pomutnju. Quai d'Orsay optuţi

policiju; policija krivnju svali na Matignon, a

Matignon na tvrtku za posmrtnu pomoć Roblot,

koja pak optuţi suparniĉku kuću Borniol, a ova -

pitaj boga zašto - bolnicu Foch, koja pak optuţi

Institut, a on Angloiransku banku koja nasrnu na

Pompidoua koji baci ljagu na Giscara, koji osudi

Papona koji prstom pokaza na Foccarda...

- Ajoj! - uzdahnu Ottavio Ottaviani. - Dva

sluĉaja Ibn Barka u godinu dana... Kako s tim izaći

na kraj?

Potraja to 5-6 dana, ali su skandal na kraju ipak

pomno zataškali. Javnost tako osta zakinuta za

podatak da Anton V. Ockall ispari - ako uistinu

ispari - baš kao što ispari i Hassan Ibn Abbou.

III

Douglas Aigg

Clifford

13.

Glava u kojoj naivni

bariton kroči u blistavu

budućnost

Tri dana nakon pokopa Hassana Ibn Abboua

Amaury Conson i tip što ga tada upozna otputovali

su k Olgi koju su dosadna hunjavica i gadan

lumbago nagnali da odmor potraţi na svom imanju

u Agincourtu, blizu Arrasa.

Onamo su pošli vlakom.

U prošlosti, kaza stranac nostalgiĉno, kad si htio

pod u Dinard ili Pornic, u Arras ili Cambrai, nisi

imao izbora: morao si ići poštanskom koĉijom,

rasklimanom krntijom. Putovao bi tri dana, a

katkad i dvaput toliko. Put si kratio razgovarajući s

koĉijašom, pijući vino, ĉitajući tisak, raspravljajući

o aktualnoj situaciji, ćavrljajući„0 krpicama.

Ispriĉao bi radnju kakva ljubavnog romana,

razglabao

o ubojstvu zbog kog su svi nagrnuli u sudnicu: ĉas

bi napadao svima znanog advokata koji ospori

nalaz istraţnog suca i odbaci ĉitavu optuţnicu, u

nastojanju da pošto-poto svali krivnju na jadnog

magistra koji ubojici proda otrov, laudanum; ĉas bi

kritizirao porotniĉki sastav; sumnjao bi ĉak i na

supstitut. Zatim bi ironiĉno govorio o upravi,

dokazivao korumpiranost Du Paty du Clama,

Cassagnaca, Drumonta, Mac-Mahona. Onda bi

zakantao komiĉnu tralalajku, kakvu su Paulin i

Bach znali izvoditi u noćnom klubu Crni mačak ili

kazalištu Ambigu; sa zanosom bi slavio Cyranoa, i

Sarah u ulozi Aiglona; zatim bi razgovor zašao u

lascivnost i šalu, a koĉija bi jurila do sumraka.

Tada bi blagovao u kakvoj šarmantnoj gostionici.

Za 6 franaka pio bi dobro vino iz anţuvinskoga

kraja, ili Latour-Marcillac, Musigny ili Pommard,

uz ribu, jastoga, but ili puricu. Krkao bi, mazao,

tamanio i hrdao do sita! Zatim bi pošao na zrak,

obišao gradski park sa sumornim travnjacima,

podmuklim tisama, ĉamotnim tratinama, stazama s

mršavim akacijama i krţljavim paulovnijama;

otišao bi popiti kakav curaçao, maraskino ili dobro

kuhano vino; odigrao bi partiju vista ili bridţa, a

katkad i bilijara, pokazujući lokalnom šampionu

svoga boga. Zatim bi pošao u javnu kuću, kratko

ostao u salonu, poklonio ĉokoladu s alkoholom od

višanja, zgodnu vrpcu, krasnu boĉicu Armagnaca,

a onda s najprivlaĉnijom curom otišao na kat, pa na

kraju zaspao, zadovoljan.

- Da - uzdahnu Amaury - danas imamo brzi

vlak, ali od šarma ni š.

Stranac kimnu u znak odobravanja. Zatim u

torbi napipa i izvadi kutiju originalna formata punu

duguljastih cigara.

- Mogu li vas ponuditi? - upita.

- Vrlo rado, hvala - odgovori Amaury. - No

rado bih saznao i od koga ju uzimam.

- Ja sam - otpovrnu stranac - Arthur Wilburg

Savorgnan.

- Da? - kaza Amaury u ĉudu, a odmah zatim

doda - Ja sam Amaury Conson.

- Amaury Conson? Zar nisi ti imao sina koji...

- Imao sam 6 sinova - uskoĉi odmah Amaury

- ali sad mi osta samo najmlaĊi.

- Yvon?

- Da! - uzviknu Amaury. - Ali otkud ti to znaš?

- Uskoro bi mogao saznati moju ţivotnu priĉu

- odgovori Arthur Wilburg Savorgnan nasmijano.

I ja sam drugovao s Antonom V. Ockallom, ali

Britanac sam i ţivim u Oakwoodu, blizu Oxforda,

pa sam ga viĊao 5-6 puta na godinu. Ipak, otkri mi

što ga muĉi. Kao i svima vama, najavi mi da hrli u

smrt. Ni Olga, ni Hassan, ni ti, a ni ja, nismo ga

shvaćali ozbiljno. Ipak, Hassan nazva, ima tomu

osam dana, da ugovori sa mnom sastanak, da o

tom porazgovaramo. Ali po dolasku u Pariz saznao

sam za Hassanovu smrt...

- A da li si ti shvatio smisao onog post

scriptuma?

- Nisam, ali mislim da nismo u pravu kad ga

doslovno išĉitavamo. Oznaĉava li sintagma “riĊa

advokatska njuška koja dţogira pa puši kao ćifut u

zoološkom vrtu” Hassana Ibn Abboua? Nipošto, i

to iz bar tri razloga: otkud bi Anton znao za

Hassanovu advokaturu? Izraz “riĊa advokatska

njuška” Hassanu stoji kao prst u oko, a usto,

Hassan bi popušio maksimalno tri cigarila na

godinu.

- Istina - prizna Amaury. - Uostalom,

uglavnom bi pio smokovaĉu, malokad viski.

- Da. Konaĉno, stalno su ga viĊali u

botaniĉkom vrtu, ali u zoološkom? Gotovo pa

nikad.

- Ali što onda znaĉi onaj post scriptum?

- Ja sam prvo pomislio da bi to mogla biti

varka. Danas slutim da bi to mogla biti Antonova

toĉka na i. Moţda bi u drugoj situaciji odabrao

kakav jasniji znak za kraj...

- Praznina vazda biva najmraĉnija - pomrmlja

Amaury.

- Zašto to govoriš? - ţacnuto upita Arthur

Wilburg Savorgnan.

- Proĉitao sam u Antonovim zapisima.

Odnosno, na kraju sam shvatio da stalno o tomu

govori. Zato sad i jurim k Olgi u Agincourt - doda.

Tad su umuknuli i ostatak puta prošli u tišini,

Savorgnan uţivajući u cigari, a Amaury ĉitajući

impozantan roman o propasti, sramotnom krahu,

hipokritskom bankrotu Grka Orinasa, a pritom mu

promaknu da i ta knjiga jasno i glasno nudi

odgovor na muku koja ga tišti, koja ga mori...

Za brzom lokomotivom klopotali su aluminijski

vagoni. Promicali su valoviti ruralni krajolici,

ratari na polju za volanom rujnih traktora. A onda

lokomotiva uspori. Stizali su. Uoĉili su oronuli rub

grada, pa kolodvor, 5-6 hangara, autobus i kruţni

tok.

Od Arrasa do Aubignya milili su vijugavim

omnibusom dvajst na sat. Konaĉno su ušli u

Agincourt (Azincourt tako nazivaju Britanci, koji

su nas tu potukli do nogu).

U zaklonu šarmantna dola, dubokog, divnog,

punog ozimih miomirisa i razdraţujućih

aromatiĉnih zapuha potoĉnica, trula drva, sivih

gljiva i gnjila humusa stajala kuća, krasno dobro

što ga sagradi François Daunou na kraju razdoblja

Konzulata. Ostavljajući nadahnutost Hardouin-

Mansardovim Grand Trianonom (koji u to doba

slovi za najbolji mogući paragon) poltronskim

zidarima, Soufflot tu zacrta svoju briljantnu

budućnost i smiono, drsko, sasvim hladnokrvno

Daunouu ponudi - proći 5-6 Rubikona bio bi lakši

pothvat!

- sagraditi glavnu zgradu u rokoko stilu: portal s

potpornim lukovima, tudorski zabat, niz balkona u

razini zida, timpani s maskaronima. Na nju bi

boĉno prislonio - upravo bi tu i bila sva novina

nacrta - flamboajantni paviljon s gotiĉkim

portikom i kruništima na konzolama.

François Daunou tri dana prouĉavao ovaj

originalni nacrt.

- Hm - na kraju kaza Soufflotu - nimalo

banalno... A zatim ga raspali nogom u guzicu,

garantirajući mu giljotinsku oštricu u bliskoj

budućnosti.

No Soufflot, kamufliran u brašnastu kutu

kuhinjskog pomoćnika, zbrisa u Lyon.

Daunou zatim, shrvan, pokuša angaţirati

Chalgrina, Vignona, Potaina, Hittorfa, no svaki od

njih otkloni ponudu. Na kraju nabasa na tajnovita

HolanĊanina Françoisa Tilmana Suysa. Davši mu

bjanko pristanak da ĉini što mu drago, na

raspolaganju mu ostavi i pozamašnu svotu. No svi

znaju da su upravo HolanĊani najbolji lopovi:

dovršivši gradnju kolonijalnog zdanja s

romboidnim krovom ĉiji su potporni lukovi bili

napirlitani ruţnjikavim, a svakako i trivijalnim

talijanskim godronima, François Tilman Suys baci

Daunoua na prosjaĉki štap. Stoga ovaj nakon

ciglog kvartala vlasnikovanja proda kuću izdašnu

ponuĊaĉu - trgovcu konjima iz Audruicqa koji mu

za nju da dvajst zlatnika. Novi vlasnik prvo u njoj

napravi konjušarnicu, a zatim, u silnu zanosu

nakon Wagrama, kockarnicu u koju su zalazili i

igrali boston ili bakaru McDonald, Soult, Duroc,

Victor, Caulaincourt, Savary, Junot, Oudinot... Na

njoj zaradi milijun-dva. No u doba Luja Filipa

kuću prigrabi pandur da bi u njoj sastanĉio i banĉio

sa svojom doušniĉkom kvartalom. Od svih njih

najgora pijandura propara ga ĉakijom dok su

nalokani izlazili iz lokala. U odsustvu baštinika,

kuća utonu u zaborav. Poharana, posta zaklon

klošarima, razbojnicima, lutalicama i bitangama.

Osamnajstoga dana travnja britanski komandant

Augustus B. Clifford na putu za bojišnicu sa

svojim bataljunom nabasa na nju i odluĉi u njoj

noćiti. Kuća u Agincourtu tako mu prirasla srcu da

osam godina nakon toga, kad su ga poslali za

kanadskog konzula u Frankfurt, u njoj zasnova

dom, obitavajući tamo bar polovicu dana u godini.

Briţno i s ukusom popravi zgradu: obnovi fasadu,

podignu novi krov, svud poĉisti i raskrĉi, za gorivo

odabra islandski mazut odbacujući prljavi ugalj, a

sagradi i prostrani park.

U Augustusa B. Clifforda bio i sin. Nazvao ga

Douglas Aigg, u ĉast Hrabra Vojnika, svog

komandanta u bitci kod Douaumonta.

Slatki mali Douglas Aigg, ili samo Aigg, kako

ga tatica vazda zvao od milja, ranu mladost proţivi

u Agincourtu. Kuća bi odzvanjala od milozvuĉna

Aiggova ciĉanja kad bi jurcao po vatastu travnjaku

parka ili skakao po akaciji, kad bi hranio hitru

zlatnu ribicu u fontani, svog malog karasa što ga s

mukom pripitomi, dajući mu kruha, crvića, obada,

bumbara, a pokatkad i volka, i koji bi izranjao ĉim

bi mališan prišao fontani i zazvao ga, bilo tiho bilo

glasno: Jona.

S mnogobrojnim drugovima, koji su uglavnom

obitavali u samom gradiću, Aigg bi igrao košarku

ili ragbi. Zabavljali bi ih turniri pikada. Planinarili

bi po ĉitavu kraju. Dadilja bi u smiraj dana

pripravila vruću ĉokoladu, kuglof ili voćni kolaĉ.

Svi bi u njima uţivali. Augustusovom kućom

vladali su radost i spokoj. Katkad bi ih uhvatila

ludavica. Pravi raj.

U osamnajstoj godini Aigg poloţi maturu.

Zaitm odabra ţivotni poziv: bariton. Usprkos

priliĉno slabu sluhu, zapnu za to. Osim toga, glas

mu bio sasvim dobar. Uz naporan rad upisa Scholu

Cantorum i izuĉi kompoziciju, produbljujući tako

svoja prvotna, štura znanja. Zatim ga Fricsay uputi

u koral, Šolti u kanon, Von Karajan u tutti, a Krips

u unisoni poj. Godinu dana nakon toga odrţa

audiciju u torinskom Carignanu, a nazoĉi joj

Adrian Boult glavom i bradom. Aigg prvo otkanta

Unto us a Child is born, zatim madrigal Ottavia

Rinuccinnia, a na kraju parcijalno i Aidu.

Zadovoljni Adrian Boult pozdravi baritonov

nastup, što mu prokrĉi put do Karla Böhma.

Upravo postavljajući U dissoluto punito ossia II

Don Giovanni za Muziĉki maj u Urbinu, ovaj ga

pozva i posluša mu glas, zatim mu ponudi ulogu

Komandatora, koliko god mu Mi bio šupalj, a još

mu i zajamĉi glavnu ulogu u skoroj budućnosti.

Uz ĉvrstu ruku i podršku Karla Böhma stao

Aigg grabiti krupnim koracima. “Tvoj fortissimo

zvuĉi pomalo languido”, prigovarao bi mu katkad

Karl Böhm, ili pak: “Dok izgovaraš Altra brama

quaggiù mi guida, budi odluĉniji: ĉas si mlitav, ĉas

si bljutav, a moraš biti oštar i ĉvrst”. No grosso

modo Böhm bî sasvim zadovoljan našim

baritonom.

U vojvodskoj palaĉi u Urbinu vokalizirao bi on

tako svaki drugi dan, baš kao slavni Caruso. Tako,

pri izlasku, na hodniku i nabasa na Olgu

Mavrokhordatos, sopranisticu angaţiranu da odigra

Donnu Annu. Istoga ĉasa on ludo zavoli Divu, a i

ona uzvrati istim ţarom. Tri dana nakon toga Olga

mu u San Marinu prista postati braĉnom druţicom.

Gradski otac gotovo u ponoć pospano odrţi

dosadnu govoranciju povodom sklapanja braka. No

- hvala Bogu - u modroj si noći na glavnom

gradskom trgu do jutra mogao slušati ansambl

Rimski virtuozi kako mladom braĉnom paru svira

sad rigodonku sad madrigal, sad ariju sad šansonu,

sad kolo sad simfoniju.

O, divna li ĉasa! O, kakva li spokoja! Violinski

zvuk u noći, ĉišći od glasa slavuja, zatim viola, a

onda i prodorna truba dostojna Wobischa! Aigg im

pristupi, s Olginom rukom u svojoj.

Znam, i ti koji nas ĉitaš htio bi da priĉa tako

završi. Da nakon stupanja u brak Douglas Aigg

Clifford i Olga Mavrokhordatos spoznaju ljubav,

mir i slogu, da mu ona izrodi 30 potomaka i da svi

budu zdravi i snaţni.

Ali, avaj! Pusti snovi! Milosti ni traga! Koji bi

Gospod podario oprost Douglasu Aiggu? Zazvano

zlo što vazda i svuda proţima mraĉni znak koji bi

moja ruka rado produbljivala ab infinitum i ovaj

put mora izvršiti svoj fatum. Tri dana nakon pira

smrt dolazi u Urbino, najavljujući pritom i dvajst

godina kasniji usud Antona V. Ockalla, kao i kob

Hassana Ibn Abboua...

Karl Böhm odluĉi od mrtva Komandatora - tog

Uomo di sasso, Uomo bianco s kraja Mozartova

Dramma giocoso - napraviti kip, pa Aigga

zaĉahuri, ukalupi u gips, u oklop sjajan i ĉvrst kao

od porculana, koji ovoga sputa u hodu, dopuštajući

mu samo 5-6 koraka, a priguši mu i glas. Zato

Böhm na oklopu probuši rupu, koja Aiggovu poju

priskrbi zanimljivu dubinu. “Zapravo”, ustvrdi

Böhm, “zvuĉiš kao mrtvac koji, trunući zakopan,

zaziva našu propast.” Dobro nasluti! Kako li samo

dobro nasluti! Doista, kad su Aigga stavili u oklop,

kad su diĉnog baritona potpuno zatvorili, zagipsali,

zazidali, shvatili su da su iz tkozna kog razloga

propustili napraviti otvor za oĉi i uši. Odmah su

pokušali spasiti stvar, ali kasno. U tom ĉasu na

pozornici Don Giovanni naloţi slugi da ponudi

ruĉak Komandatoru. Aigga su podigli na podij. To

su sasvim dobro obavili. No kola su zatim pošla

nizbrdo.

Svi znaju dijalog na samom kraju Don

Giovannia:

Grido indiavolato... - urla Giovanni.

Na to sluga odvrati:

Ah signor... L'uom di sasso... L'uomo bianco...

Ah padron... Tatata...

Zakljuĉili su da u tom ĉasu Aigg mora uĉiniti

bar osam koraka, izaći uz završni akord violina,

izgovoriti onaj svoj glasoviti: “Don Giovanni... m

‟invitasti..‟.‟, a zatim zakoraknuti još 5-6 puta i

publici pokazati svu impozantnost Komandatora.

No Aigg zakasni u polasku, a ĉim zausti svoju

dionicu Don Giovannia, sluga promuca: “Ah,

Padron... Siam tutti morti...” Aigga uhvati panika.

Osvanu na pozornici i kao da izgubi razum.

Nasumiĉno zavrluda, njišući ĉitavim trupom poput

kakva robota ili ĉudovišnog mutanta. Malo zatim

ispusti gromoglasni Mi. Onda mu naprasno puknu

glas; on trknu nosaĉ, uĉini krivi korak, izgubi

oslonac i udari o pod kao trupac baobaba, uz tupi

zvuk loma. S balkona i iz loţa, odozgor i odozdo,

publika ispusti zaglušan krik. Šokantan udarac bi

tako silovit da gipsani oklop prsnu kao Humpty

Dumpty koji pada s vrha zida.

Donji dio gabarita oko baksuznog baritona

ĉitavom duţinom prošara duboka brazda nalik na

slalomašku stazu, a uz nju na vapnastoj strukturi

kapilarno niknu i pokoja naprslina. Zatim klakom

uhvati rasti grimizna mrlja. Šiknu krv.

Kad su s pomoću dubila, klina i kolotura

napokon izvukli Aigga, mrtvu košticu iz ĉudovišna

ploda, prvo su spazili istu onakvu strašnu vapnastu

brazdu duţ ĉitava trupla, kao da ga ošinu munja,

grom srdita Jupitra. Zatim su obavili autopsiju, ali

pravi razlog smrti nikad nisu otkrili.

Augustus B. Clifford inkognito nazoĉio

Muziĉkom maju u Urbinu, a naknadno bismo

mogli doznati i zašto. U toj kobnoj noći provali on

u bolniĉku mrtvaĉnicu kamo su mu stavili sina i

ukra truplo umotavši ga u plahtu. Zatim isparkira

svoju Hispano Suizu Grand Sport. Vozivši ĉitav

dan i ĉitavu noć, prikovan za volan kao luĊak za

svoju maniju, napokon stignu u Agincourt.

Govorkali su ljudi da tamo on spali svoga sina, no

moţda ga ipak pokopa u kutu parka u kom

navodno tad niknu gusti travnjak kao od pamuka,

grosso modo u obliku zanimljiva krokija: trozubi

harpun ili troprsta ruka, zlokobni znak Vraga koji

parafira dno rukopisa što ga namrĉi mali Faust.

Augustus u Agincourtu utonu u osamu. U gradu

su šaputali da mu fali koja daska. GaĊao bi kamom

svakog klinca koji bi lunjao oko imanja, svakog

gnjavatora koji bi mu pozvonio na vrata, svaku

skitnicu koja bi u prolazu zatraţila koricu kruha ili

konak. Svud uokolo prostranog parka podignu

visoki zid. Govorili su i da obnoć ĉvrsto zabravi

svaki otvor. Od odlaska u grad sasma odusta; tamo

su viĊali još samo sluţavku kad bi nabavljala

šunkicu ili puricu. No francuski i ona nisu baš bili

na ti. “Onda, Squaw”, govorili bi joj ljudi, a ovaj

su joj nadimak dali zbog indijanskoga roda, “kako

tvoj ćaknuti gospodar?”

- You sort of a bitch, šupĉino ljigava - odvratila

bi Squaw, rado ponavljajući svoju najdraţu psovku

po lokalnim krĉmama.

Svi bi na to umuknuli, znajući da Squaw vlada

suptilnim judo katama. Stoga bi Squaw katkad uz

hihot dodala: “Dobro, dok god hrani Jonu.”

Znali su ljudi da Augustus sad obavlja tu

prvotno Aiggovu zadaću. U pola dana pristupio bi

fontani šapćući: “Jona! Jona!” Iako poodrastao,

Jona bi svaki put došao, a Augustus bi mu tada

bacao kruha koji bi on lakomo gutao.

Olgina potraga za Aiggom potraja 6 godina.

Stignu tako i do Agincourta. Augustus isprva odbi

primiti snahu u kuću (onomad mu samo nakratko

bî u vidokrugu). Zatim ipak popusti. Zaintrigira ga

ta primadona koju mu sin tako ludo zavoli. Na

kraju mu sasvim omili viĊati Olgu, slušati kako

priĉa, a priĉala bi uglavnom o naprasno okonĉanu

braku i ljubavi koju još gaji za Douglasa Aigga.

Augustus bi joj pak priĉao o slatkom klincu koji bi

hranio Jonu, skakao po akacijama i jurcao po

parku.

Olga zavoli Agincourt, otkrivši tamo nasušni

spokoj, budući da su ju u Parizu poslovi

iscrpljivali, satirali. Triput bi u 30 dana boravila na

imanju, uz Augustusa. U tih 5-6 dana obilazili bi

park, pijuckali sirup u salonu za primanja koji bi

Augustus otvarao snahi u ĉast. Nakon kasna obroka

Olga bi poĉinula na divnu divanu od mahagonija u

obliku slova S (i protkanom ljubavlju koju ruski

princ iskaza sopranistici Grisi), što ga Augustus

kupi na draţbi u palaĉi Drouot, ima tomu dvajst

godina, masno ga plativši. Poĉinula bi uz ruĉni rad,

što znaĉi da bi na plahti od finoga batista izraĊivala

krasnu šlingu u obliku volka, dok bi Augustus uz

nju, na virdţinalu od sjajna drva s inkrustiranom

slonovaĉom, svirao Albinonia, Haydna ili Aurica.

Olga bi katkad izvodila Schumanna. Glas bi joj

titrao na noćnom zraku.

14.

Glava koja bi mogla biti po

volji pindarskim fanaticima

Amaury pozvoni na vrata. U daljini zalaja danska

doga, ili moţda arapski hrt. Zatim sluţavka otvori.

- Dobar dan, Squaw - kaza Amaury. Taj mu

nadimak oĉito bî simpatiĉan.

- Good day to you, Sir Amaury - odvrati Squaw

- and good day to you too, Sir Savorgnan.

Sav u ĉudu, Amaury škicnu Savorgnana.

- Što? - izusti. - Zar i ti znaš Squaw?

- Zar nisi dosad shvatio?

- Bogami nisam - prizna Amaury.

- Maloĉas, dok smo vlakom ulazili u Arras,

kazao sam ti da bi uskoro mogao saznati moju

ţivotnu priĉu i shvatiti koliko su nam putovi bili

podudarni: sluĉaj bi nas stalno spajao, pa tako i

danas, a mogao bi i u budućnosti. Svi su nam

drugovi isti, kao i sva znanja, moći, pa i mraĉni

razlog zbog kog stalno trĉimo po ĉitavoj kugli.

- Similia similibus curantur - lukavo zakljuĉi

Amaury.

- Contraria contrariis curantur - ironiĉno mu

otpovrnu Savorgnan.

- Lady Olga is waiting for you - obznani

Squaw, rukom ih pozivajući da uĊu.

Doprati ih do living-rooma izrazito inovativna

pokućstva: osim saga od vanilija najlona i

jajolikog naslonjaĉa bili su tu i napuhujući

divani od kauĉuka, kao i lampa uz koju bi i

Noguchi ostavljao dojam primitivnosti. Ĉitav su

zid ukrasili op art vitraţom što ga iscrta oštra

olovka slavnog Aionstura.

U visaljci su opazili Olgu. Prvi joj poljubi ruku

Amaury, a zatim i Savorgnan.

- Cari amid - kliknu Olga - znali smo da s

pravom raĉunamo na vas. Augustus bi vas rado

vidio. Udarimo u gong!

Amaury dohvati aluminijski gong i triput ga

raspali s pomoću batića od iridija, stvarajući

gotovo kristalni zvuk koji dugo osta u zraku.

Zatim u salonu osvanu Augustus B. Clifford,

starac sivih lasi, gluh i slabašan. Prišavši

Savorgnanu, zagrli ga i upita:

- Wilburg my old chap, how do you do?

- How do you do? - odgovori vazda pristojni

Savorgnan.

- How was your trip? - nastavi Augustus.

- It wasn 't bad - odvrati Savorgnan.

- Nimalo loš - doda Amaury, dajući do znanja

da shvaća Konzulov britanski.

Nisu ostali na nogama. Olga im ponudi voćni

kolaĉ, voćni kup i voćni kompot. Kušali su u tišini.

Moćni muk bi tu i tamo narušio samo kakav kašalj

ili uzdah.

- Danas - konaĉno progovori Olga - moramo

prokljuviti mraĉnu intrigu u koju smo svi skupa

upali. Naši su drugovi u zadnjih 30 dana

proţivljavali niz zabrinjavajućih dogaĊaja,

zastrašujućih usuda. No, što znamo o Antonovoj

sudbini i Hassanovoj smrti? Samo 5-6 sitnica.

Ipak, znamo i to - ili bar tako mislimo - da iza svih

tih zbivanja stoji tajnoviti znak ĉiji smisao moramo

dokuĉiti. Prvo i prvo, moramo biti sloţni: stavimo

na kup svaku informaciju, a zatim koordinirajmo

akciju po akciju!

- Mislim da ti plan drţi vodu - odvagnu

Augustus.

- Da - prihvati Arthur Wilburg Savorgnan. -

Svaki od nas sigurno ima makar kakav podatak s

kojim drugi nisu upoznati. Udruţimo li snagu,

nova bi nam spoznaja mogla razbistriti horizont!

- Bravo! - kliknu Amaury.

- Hip hip hip hurrah! - dobaci Squaw banuvši

u taj ĉas s okruglom tacnom u ruci, punom boca s

alkoholom.

Nazdravili su.

Amaury izjavi da bi uvodno on mogao dati svoj

obol, budući da - kako kaza - zna dosta vaţnih

stvari. Iako u ĉudu, ostali su pristali da Amaury

govori prvi.

- Ovako - udari on odmah u priĉu. - Proĉitao

sam dobar dio, zapravo glavninu zapisa Antona V.

Ockalla. On tamo 5-6 puta aludira na roman koji bi

navodno mogao pruţiti odgovor. Roman zapravo

sadrţi svu silu raštrkanih naznaka s pomoću kojih

bismo mogli pribliţiti smisao, ali nikad potpuno u

nj proniknuti.

- Istina - ustvrdi Savrognan. - Anton bi

uglavnom pokazivao skrivajući, nudio maskirajući.

- Larvati ibant obscuri sola sub nocta -

promrmlja Olga na svom ipak klimavom

latinskom.

- Tako npr. - nastavi Amaury - malo govori

o Moby Dicku, malo o kasnom romanu

Thomasa Manna, a malo o romanu Isidra Parodia

tiskanom u izdanju Juţnoga kriţa ima tomu iks

godina. No Anton citira i Kafku, zatim govori o

Lisztovoj skladbi, pa o bjanko kralju ili ĉak

Arthuru Rimbaudu. Pritom sam uoĉio nit vodilju: u

njima vazda izroni ili ispari labuĊa boja, za koju

još kaţu i bila, bjanko, blanko ili blank.

- Bila! - povika Augustus B. Clifford,

ispuštajući ĉašu s rakijicom koja umrlja vanilija

sag.

- Bjanko! - kriknu Olga, razbivši od šoka

lampu.

- Blanko! - zaurla Arthur Wilburg Savorgnan

zagrizavši pola cigarila.

- Blank! - zaskviĉi Squaw tako prodorno da

slomi tri zrcala.

- Blank, da, bila i bjanko - potvrdi Amaury. -

Svaki mu zapis o tom vrišti. No na što naš Anton

V. Ockall pritom misli?

Augustus B. Clifford otkasa do ormara, otvori

ladicu i izvadi album znatna formata i krasnih

koţnih korica.

- Ima toĉno 30 dana - kaza - otkako nam An-

ton poštom posla ovaj album.

- Znaĉi, posla vam album, a tri dana nakon

toga ispari - izraĉuna odmah Amaury.

- Da. No u albumu nismo pronašli ni slova,

samo oglas što ga Anton oĉito išĉupa iz novina i tu

priĉvrsti.

Prišli su Amauryu i s njim prolistali album.

Listovi su doista bili prazni, njih 30. Samo su na 9.

spazili duguljasti propagandni oglas: slici ni traga,

samo štivo, zaĉudo ispisano juţnjaĉkim idiomom.

Amaury ga proĉita u pola glasa:

DOLI ŠKURO (Samo Homo zna izbilit svaku stvar...)

Svaka stvar poslin pari bilija, zato što On izbili

baš Svaku stvar: i mudantu vašu i bičvu, majicu

van i kotul, vašu vunu i pamuk, a i kapot.

Svaku stvar: i vaš lancun (od čistoga pamuka),

i mornarsku van uniformu (od čvrstoga platna),

al i drvo, kobasicu, i grozd, vaša vina, i pût, i

cvit,

i kuću, i kugu,

i vranu, i ribu,

i kosu, i novac,

i noć, i brak,

i udovicu, i gardu,

i krvna zrnca, i lim,

i papir, i prazninu, i omašku,

i knjigu,

i sport, i pivo, i kućanski aparat,

i ovratnik - ama baš svaka stvar biva

Bila, Bila, Bila!

DOLI ŠKURO

- Za ovo bismo morali zvati Champolliona -

promrmlja tiho Amaury.

- Sad ću vam ja kazati što znam - priopći

Savorgnan u nastojanju da i sam da doprinos

timskom radu. -1 ja sam u to isto doba dobio

pošiljku. Nisam znao od koga dolazi, budući da

nikakvu oznaku na njoj nisam našao, ali mi odmah

sinu da bi pošiljalac mogao biti Anton V. Ockall.

Ipak, i dan-danas mozgam zašto na taj naĉin

osigura svoju anonimnost.

- I što si u pošiljci našao? - upita Amaury, sav

na iglama.

- Upravo sam vam htio pokazati.

Otvori torbu, malo po njoj proĉaĉka i izvadi

karton.

Trio spazi karton lakiran kaolinom i namazan

crnom indijskom tintom, koji minuciozni majstor

izgravira strugalom (ili moţda kakvom oštrom

pisaljkom), oĉito nadahnut naĉinom na koji

maštoviti Jarjack mnogo puta izradi imitaciju

tuţnoga Klauna u kostimu bojom nalik na labuda

što ga prvo oslika rival slavnoga Oudrya. Tako

odstranjujući crnu boju ostvari kroki pomnih linija

što oponaša zapis bambusom kakav tu i tamo

viĊamo U dnu japanskog laviranog tuša.

- Japanskog? - ponovi Olga.

- Da, japanskog. Odmah sam pošao do svog

Lorda Gadsbya Wrighta koji vodi našu upravu.

Skupa smo otputovali u Oxford i potraţili Parsifala

Ogdana koji nam proĉita zapis. Ovako smo ga

transkribirali:

Kuraki yori

Kuroki michi ni zo

Usuzumi ni Kaku

tamazusa to

Kori miyura kana

- Krasno - kaza Augustus.

- To bi vam bio haiku - nastavi Savorgnan. -

Zapravo tanka, koju napisa ili Izumi Shikibu (kaţu

da joj to bi zadnji zapis) ili slabo poznati Tsumori

Kunimoto, a nipošto slavni Narihira. Sadrţi ju

zbirka Go shi u shu, darovana Mikadu. Parsifal

Ogdan nam ponudi doslovnu inaĉicu ovih stihova,

što nas priliĉno zaĉudi s obzirom da smo od

Japanca što ga Anton V. Ockall upozna u National

Libraryu i s kojim osta u drugarskim odnosima

doznali da tanka zna imati po tri, go, roku, pa ĉak i

osam smislova.

No Parsifal nam objasni da tu aproksimaciju, tako

vitalnu u japanskom stihotvorstvu, zapadnjak

nuţno promatra drugim okom: tajnovitost, stranost,

pribliţnost ili mutnoća nisu mu zanimljivi. Za nj

tanka u inaĉici ili adaptaciji mora biti jasna,

koncizna, dojmljiva, izravna, zgusnuta, mora

nastati u šubu, pa makar to znaĉilo i izdaju

izvornika. Stoga nam Ogdan ponudi ovu od 5-6

mogućih inaĉica:

Iz crna mraka

po stazama tamnim

pisaljka tanka

prazni trag znaka raĎa:

O, u zraku albatros.

- Doista ljupko - ustvrdi Amaury - ali od toga

nismo nimalo mudriji.

- Moţda ni moja saznanja nisu ništa korisnija -

izusti Olga nakon dugog muka svih prisutnih, koji

nisu skupili hrabrosti prozboriti u toj nimalo

ugodnoj situaciji. - Mislim to zato što u vašim

zapisima, oglasima ili tankama bar postoji aluzija

na dobro nam mani blank. No u mom sluĉaju svaki

podatak kao da ima istu vaţnost: koliko su vaši

napisi tajnoviti, puni aluzija, zakuĉasti, toliko moj

rukopis zvuĉi jasno, sigurno, prihvatljivo...

- Ali - uoĉi Amaury - ako on sadrţi odgovor...

- Ah! - uskoĉi Olga. - Nisi shvatio. U mom

sluĉaju ni traga aluziji ili znaku. Uostalom, taj

rukopis, zapravo korpus, kompilira 5-6 radova

razliĉitih autora, no ti radovi, iako priliĉno poznati,

nama nisu osobito znaĉajni...

- Kad bi nam stvar ispriĉala ab ovo, moţda

bismo i shvatili... - ustvrdi Augustus.

- Dobro - odgovori Olga. - Anton i nama uputi

pošiljku, anticipirajući tako za punih osam dana

ĉudni spis što sadrţi onaj fascinantni post-

scriptum, oĉiti dokaz pogoršana mu stanja. Odmah

sam ga otvorila i pronašla:

a) navodni Aragov kratki roman pod nazivom

Zanimljivi put po Francuskoj, zgodna knjiţica

malog formata krasnih koţnih korica u arapskom

stilu, s tankim viticama od staroga zlata. Sam

roman ostavlja slabašan dojam;

b) 6 lirskih uradaka što ih zna svaki vrabac na

grani, budući da stoji u Michardu, svakoj antologiji

i svakom gimnazijskom planu i programu. Anton

ih vlastoruĉno zapisa, a marginu pritom ostavi

praznu. To su:

- Morski lom od Mallarmusa

- Usnuli Boaz od Victora Hugoa

- tri uratka što ih ispisa posvojak komandanta

Aupicka,

- Samoglasnici Arthura Rimbauda.

Tu i tamo koji stih, njih 5-6, donosi aluziju na

Antonovu maniju za tajnovitim, ĉistim, prazninom,

propašću. No mi znamo da to mora biti ĉisti

sluĉaj...

- Ipak - ustvrdi Amaury - imamo li izbora? Ako

su Antonu ti stihovi bili tako vaţni da ih zapisa,

znaĉi da nam mogu pruţiti dobar trag!

- Proĉitajmo, onda! - potaknu ih Arthur

Wilburg Savorgnan. - Kao prvo, to su krasni

stihovi, a osim toga, moţda uhvatimo kakvu nit

koja Olgi promaknu?

Stali su ĉitati:

MORSKI LOM

Put mi tuţna, jao, libri pročitani.

Ići! Tamo! Slutim, Albatrosi pjani

Hitaju od vala do svoda visoka.

Ništa, ni vrt stari u odrazu oka,

Da dušu mi ţudnu od mora odvrati,

o noći, ni lampa što Iskru svu trati

Na jalovi papir, kog praznina boji,

A ni mlada majka koja sina doji.

Poći ću! Brodu što ljuljaš jarbolima,

Diţi sidro, plovi ka najdaljim tlima!

Splin ovaj, što nada okrutna ga slama,

Sa zadnjim računa pozdravom marama!

No Uragan katkad zaziva brod vrli,

Pa nagnut na buri u propast on hrli,

Snova Otok gubi, gubi jarbol svoj...

Al, o dušo moja, mornara slušaj poj!

Mallarmus

USNULI BOAZ

Noćas trudni Boaz hrli u san lagan

Nakon duga dana radova napolju,

Za počinak spravlja blazinu najbolju:

Boaz vazda spava uz pun ţitni vagan.

U starca tog ima ţita i pogača,

No iako bogat, baš mu pravda draga;

U vodi tog mlinara mulju ni traga,

Niti traga paklu u vatri tog kovača.

Brada mu sva blista ko potok u priči. Ni

škrto ni pakosno urod bi brao,

Hotimično klas bi mnogi ostavljao

Gladušu što za njim po polju pabirči.

Ljudina ta hoda uspravno i ravno,

Za ruho on ima vrlinu i čist lan;

Siromahu blizak, u dţak zavlači dlan, Ko

fontana dariva, obilno, javno.

Ipak šparno ţivi, uza svu širinu,

Dobri taj gospodar i odan rodu svom.

Krhki spol bi rado s njim gradio dom:

Mladić ima ljupkost, al starac čvrstinu.

U povratku starac na izvorišni kraj

Prolazno napušta zbog stalnosti bića;

I dok iskra plamti u oku mladića, U staračkim očima mudar blista sjaj.

Noću tako Boaz snom uz svojtu plovi; Kraj

ţrvnja visoka kao razvalina Tri su kosca

na tlu tamna nakupina;

Iz davnina stiţu svi prizori ovi.

Narodom Abrahamovim sudac vlada;

Kopna kojima pod šatorom putuju Vlaţna

još su od potopa; još strahuju Ljudi da bi

od diva tko mogo stradat.

I baš kao Jakov, baš kao Judita, U zaklonu od lišća Boaz odmara;

No vrata svoda ruka Boţja otvara Pa u nj

spušta čudna spoznanja snovita.

I Boaz vidi hrast u osnovi sna tog Iz

trbuha što uvis hitro mu stasa,

A s njim kao dug lanac i nova rasa; Ispod

govori kralj, iznad skončava Bog.

Boazova duša pita iz dubina:

“Kojim bi to čudom moglo biti tako?

Ja danas sam starac, zato pitam kako, Kad

udovcu supruga uskrati sina?

Kad odavno ona s kojom bračno bivah

Napusti, o Višnji, moj brlog za dom Tvoj;

A još ko prst i nokat, mi još čvrst smo

spoj, Ja napola mrtav, ona poluţiva.

Krvi novoj izvor? Kako do tog doći?

Ta, kako bih sina mogo dobit sutra?

U mladosti sviću trijumfalna jutra,

Dan slavodobitno izlazi iz noći.

No stari drhtimo ko zimi na straţi;

Udovac sam, samac, ţivot mi pri kraju,

Pa dušu sad grobu privijam, o Kralju,

Kao bik što vodu u koritu traţi.”

Tako zbori Boaz na snovitu putu,

Upravljajuć oči k Bogu, pa zašuti;

I kao što jablan ruţu slabo ćuti,

Tako ni on da bi naslutio Rutu.

Dok on tako spava, Ruta iz Moaba Do

nogu mu grudi pruţila u mraku Zazivajuć

pritom tko zna kakvu zraku Kad san im

rasprši osvita luč slaba.

Boaz da bi znao, Ruta da bi znala,

On za tu blizinu, ona za plan Boga.

Dok isparava kâd bilja mirisnoga,

U ozračju noćnom pliva sva Galgala.

Na svadbu u tami, na pir slavan, dičan, I

glasnici su stigli, Boţja svita sva,

Pa tu i tamo kroz mrak prohujati zna

Odraz kakav modri, krilu sasvim sličan.

Snoviti disaj Boaza uspavana Prati ţubor

potoka po mahovini, U doba kad priroda blagost hini, A vrhovi brdâ

puni su ljiljana.

Ruta snatri, Boaz spi u crnoj travi,

Zvonca klopoću na vratovima stada;

Silna dobrota sa svoda na njih pada;

U taj miran sat na vodu idu lavi.

Odmara sav Ur, počiva Zarimuta;

Svod dubok i taman ţari svitac brojan;

Blistavi pak mlaĎak uz taj cvat osojan Na

zapadu sjaji, dok kutrijoš Ruta,

Pitajući ipak svojim budnim okom

Koji to Bog, koji to kosac aljkavi

Nakon naporna rada samo ostavi

Zlatni taj srp napolju tako visokom.

Victor Hugo

TRI URATKA što ih ispisa posvojak komandanta Aupicka

BUDI DOBRA, BOLI

Budi dobra, boli, tiha budi sada,

Traţila si suton; vidiš da silazi,

Sumračni sav zrak obavija srţ grada,

Mir donosi ovom, onog brigom gazi.

Ništavna gomila smrtnika dok trpi Od biča

Uţitka, krvnika u snazi,

I na slavlju ropskom grizodušja crpi,

Ruku daj mi, boli, amo ti dolazi,

Idi od njih. Vidi: na balkonu svoda Minula

godišta u prnji do poda,

A s dna morskog urok hihotom uzlazi,

Dok Apolon podno mosta sklapa oči,

I, ko crni pokrov na istočnoj stazi,

Noć, o draga, počuj, kako blago kroči.

SUGLASJA

Prirodo, hram si sa ţivim stupovima što

svoj govor katkad zastiru napola: Ljudi

koračaju kroz šumu simbola Koji na njih

znanim zirkaju očima.

Ko glasi što dugi iz daljina stvarno

Pristiţu u skladu mračnu i duboku,

Silnu poput noći, kao dan visoku, Zvuk,

miris i boja dišu podudarno.

Mirisa ima što nalik su na švrću,

Blagi ko oboa, slični mladu gaju, Drugi su

bogati, kvarni, paţnju zgrću,

Osvajaju prostor ko stvari što traju:

Ruţmarin i iris, jasmin i vanila

Proslavljaju zanos duha i ćutila.

MAĈAK

Ţarki ljubavnici i strogi mudraci

Istu ljubav daju, u odrasloj dobi,

Blagom, snaţnom mačku, ponosu u

sobi, Što odmor voli, i toplinu na dlaci.

Drug Radosna znanja i ljubavnih slasti

Traţi tišinu i stravu noćnog mira.

S njim bi, Stiksu, sjajna dobio kurira Kad

bi ikad htio na sluganjstvo spasti.

Dok sanjari zrači iznimnom finoćom,

Kao Sfinga koja ţudi za samoćom, I kao da uranja u Zaborav dug

Bokovi mu puni magičnih iskara,

A zrnca zlatna sjaja šaraju mu krug

Oka tajnovita što tiho izgara.

SAMOGLASNICI

A crno (3 blanka), I rujno, U šafran, O modro - otkrijmo bit postanja tajnih:

A, roj muha crnih, dlakavih i sjajnih

Što zuji oko smrada strašna povazdan.

Rti mračni: onaj, magla ili plahta,

Mrzla koplja, Bjanko Kralji, srh ljiljana;

I grimiz, krv pljunuta, hihot usana

kivnih ili pjanih, pokojnoga dahta. U, kruzi, titraji boţanski svih mora,

Mir pašnjaka s ovčicama i mir borâ

Što lud nauk tiska na lica široka;

O, konačna truba zvuka oštra, strana,

Tihost koju nosi Nadir, il Nirvana: O, omikron, zraka ljubičastog Oka!

Arthur Rimbaud

15.

Glava koja na kraju ima za cilj

odobrovoljiti Moćnoga Manitua

Proĉitavši, Olga promotri Amaurya, Savorgnana,

Augustusa i Squaw, a zatim duboko uzdahnu. Svi

su muĉali. Nisu baš shvaćali. Imajući razliĉit ukus

za lirsko, svaki od njih u mislima izdvoji najdraţi

uradak i pokuša pronaći nit vodilju, trag.

- Maloĉas sam kazao da bismo morali zvati

Champolliona, ali mislim da bi i on zakazao - izjavi

Augustus u ĉudu. - U pomoć bismo morali pozvati

i Chomskog...

- Moţda ĉak i Romana Jakobsona koji bi nam

strukturalno razjasnio Mačka, kao što uĉini u onoj

svojoj slavnoj analizi!

- Ili pak Bourbakia!

- Ili kakva Oulipovca!

- Ĉudno, zbilja ĉudno - promrmlja u kutu

Amaury.

- Što? - upita Arthur Wilburg Savorgnan.

- Ono “A crno, 3 blanka” Arthura Rimbauda.

Moţda bi to mogao biti kakav signal?

- Moţda. Svaki znak tu sigurno stoji hotimiĉno,

a nipošto sluĉajno. Ali napisa ih Arthur Rimbaud,

nisu Antonovi!

- Tko zna? - promrmlja svaki od njih.

Augustus B. Clifford ukljuĉi maštu. U pola glasa

izni nadahnut govor koji su svi upijali, koliko god

bio zbrkan:

- A crno, 3 blanka... Chiaro-scuro: pribliţni

atribut za kontrast. Baš kao znak koji signalizira da

postoji samo ako izda okolinu (osporavajući

aktualizaciju i upućujući na virtualizaciju, on mora,

da bi dokuĉio svoju ĉistoću, prvo i osnovno

zajamĉiti svoju razliku, svoju izvornu

idiosinkraziju, suprotnost s crnim, rujnim, šafran,

modrim...), moţda to “3 blanka” gradi

kontradikciju: prazni znak punoga, praznina lista

kojim klizi olovka i ispisujući slova vodi ju u smrt:

o, uzaludni papir koji dokida vlastiti blank; diskurz

adiskurza, govor propasti koji prstom cilja na

zaborav što sklupĉan ĉami u Logosu, tu trulu

košticu, rasap, razdor, propust koji otkriva ili skriva

svoju moć, kanjon Akolorada, prolaz za nula

koraka i nula spoznaja, mrtvu zonu u kojoj svaki

govornik odmah uviĊa svoju golotinju i nailazi na

strašnu rupu u koju mu pada govor, ţivi oganj koji

sprţi svakog tko mu pokuša prići, usahnuli izvor,

tabu gola izraza, ništavna izraza, što samo biva

dalji, što samo biva odmaknutiji, odbijajući utaţiti

svakog mucavca, svako trabunjalo, sakat izraz,

mlitav i jalov izraz, prazan izraz, poniţavajući

atribut znakovnog viška kojim trijumfira sumnja,

uskrata, iluzija, lakuna, prazna brazda, lakanski

ponor, slobodni vakuum u koji uranjamo, zasvagda

tonući, potaknuti ţudnjom za onim što nismo u

stanju iskazati, kao i uzaludnom mukom krika koji

nas vazda proţima, postupni nabor na padinama

govora koji nas vazda uranja u mrak, obnavlja

izdaju, slabi nam instinkt, nagon, mogućnosti,

osuĊujući nas na zaborav, na laţnu luĉ, na razum,

na hladnu rutu, na stranputicu, ali i luĊaĉka moć,

mamac apsoluta koji umah izgovara i strast i glad i

ljubav, podgradnja istinskoga znanja i koliko -

toliko zasnovanog šapta, glas dubinskoga ja, glas

onoga tko jasno vidi, tko gradi istinski odnos, tko

ţivi. Da. U srcu Logosa postoji proskribirani dio,

tabu zona (tko bi joj prišao, tko za nju i zna?):

Rupa, Blank, lakuna koja iz dana u dan brani svaki

govor, prazni svaki izraz, kvari dikciju, dokida glas

u lošu izgovoru nalik na krkljaj uzrokovan

strangulacijom. Blank u ĉiju nas tišinu vazda goni

Sfinga, blank nalik na Moby Dicka za kojim Ahab

traga tri puta po godinu dana, Blank u koji bismo u

špaliru svi mi mogli ispariti...

Augustus B. Clifford potraţi zatim svoj

naslonjaĉ, sav mrk i shrvan. Svatko prisutan pusti

mašti na volju...

- Istina, Anton V Ockall ispari - zakljuĉi

Amaury.

- Hassan Ibn Abbou ispari - doda Savorgnan.

-1 Douglas Aigg Clifford ispari, ima tomu

dvajst

godina, a trup mu prošara brazda nalik na

slalomašku stazu - promrmlja Augustus.

- I to dok su izvodili Don Giovannia, a on bio

Uomo Bianco u oklopu od gipsa - zaplaka na to

Olga.

- Ajmo, molim vas - prozbori i Savorgnan -

nismo tu da kukamo. “Ma kolika bila nam bol,

udruţimo snagu slogom”, kao što davno kaza

François Danican Philidor. Zaboravimo naĉas da su

nam drugovi mrtvi, ili da su isparili, i pokušajmo

danas shvatiti, pokušajmo proniknuti u ĉitavu stvar,

umanjujući snagu uroka koji nam visi nad glavama,

zaštićujući tako i vlastito potomstvo.

- Ali kako bismo u to ikad mogli proniknuti do

kraja? - kriknu na to Olga. - Kopajući po ĉitavoj toj

stvari mogli bismo samo produbiti tajnu ĉija bi nas

srţ na kraju mogla stajati ţivota. A zašto hrliti u

smrt? Zašto izabrati istu strašnu sudbu koju su

iskusili Aigg, Anton i Hassan?

Ostali su zatim burno Olgi prigovorili

kukaviĉluk.

Augustus utiša rastući ţamor visoko podiţući

prst.

- Dragi moji - prozbori muklim glasom i vidno

zabrinut. - Stanimo, zatomimo svoju tugu, zatomi-

mo plaĉ, srdţbu, strah. Ja ću osobno stati uz

Arthura Wilburga Savorgnana i ići s njim do kraja.

Kao što kaza Malcolm Lowry: “Osloboditi bismo

mogli onoga koji hrabro kroĉi u budućnost”.

Zatim baci oko na sat, pa nastavi:

- Skoro ponoć. Gladni smo, a mogli bismo

štogod i popiti. Hajdmo stoga prvo za stol, spravili

smo na brzinu slastan zalogaj, poznavajući vaš

istanĉan ukus za hranu.

- Njam, njam - dobaci gurman Savorgnan.

- Baš sam gladan, baš sam gladan... - šaljivo

doda Amaury.

Squaw, koja oĉito prostoriju napusti na prstima,

banu tad i najavi:

- Klopu sam vam stavila u big salon za

primanja.

Svi su taj podatak pozdravili aplauzom.

- Ipak prvo napudrajmo nos - sofisticirano

ponudi Olga gostima kratki odmor.

Svi su otišli u sobu, da bi malo zatim ponovo

došli, skockani i napirlitani.

Olga, totalno in, osvanu u laganu ansamblu od

sjajna atlasa u duginim bojama, što ih Christian

Dior skroji i pritom ukrasi brojnim uzbibanim i

šarmantnim ciframa: vrpcama, trakama,

konopĉićima, mašnama, volanima, kukuljicama,

krinolinima. Podlakticu joj obavijala glomazna

sudanska narukvica od zlata u obliku poskoka.

Kicoš Amaury odabra gizdavi frak stroga kroja.

Savorgnan, u duši dandy, svoj osobit stil

istaknuo miš sivim smokingom, limun ţutim

ţaboom i ljiljak mašnom od antilopa. Opazivši ga,

Amaury zazviţdi oĉarano i pomalo zavidno. - My tailor is rich - zadovoljno izjavi

Savorgnan. Augustus B. Clifford, pak, koji dugogodišnjim

iskustvom u konzulatu izgradi sasvim istanĉan

ukus, u društvo stupi u hlaĉama i sakou

kolonijalnog štiha, nalik na Britanca koji u Victorii

priĉa o svojoj misiji u Hajdarabadu kojom pokuša

pridobiti lukavog Tipu Sahiba.

Nakon paradiranja, glumatanja i pozdravljanja

pošli su u prostrani salon s prostrtim stolom,

zahvaljujući Squaw. Amaury ponudi Olgi ruku; za

njima su išli Augustus i Savorgnan. Silno su ih

zadivili komoda u stilu Luja X., burgundski stalak

sa ţigom Hugoa Sambina, sofa s floraInim

motivom koju potpisa Ruhlmann, no osobito ih

oĉara divan s baldahinom koji su, ima tomu 29

godina, pripisali Grinlingu Gibbonsu što, usprkos

vidljivoj majstorovoj oznaci, izazva skandal u

krugovima znalaca.

- Znaš li - upita Augustus Savorgnana - da su u

ĉasopisu Warburg and Courtauld objavili vaţnu

Gombrichovu raspravu u kojoj on napada Irwina

Panofskog?

- You don 't say! - uskliknu Savorgnan, u ĉudu.

- Ozbiljno! Umalo završi priliĉno gadno.

Gombrich naknadno prizna da u ĉlanku razabra 5-6

originalnih razmišljanja koja su mu zatim posluţila

kao osnova za Art and Illusion.

- Ako ništa drugo, to bi svakako moglo osi-

gurati visok rating tvom divanu, izradila ga blanja

slavnoga Gibbonsa ili kakva anonimusa!

Zatim ih domaćin pozva k stolu.

Augustus svom drugarskom triju ponudi pravu

gozbu, nipošto skroman zalogaj. Uvodno su kušali

hladnu platu od svraĉaka à la Souvaroff. Ribu su

zaobišli, ali su zato uţivali u jastogu s kuminom, uz

koji su otvorili Mouton-Rothschilda iz '28. Nakon

toga su hrskali kuhani but janjca u umaku od luka i

uz mrvicu anisa koji, znalaĉki doziran, obogati

aromu. Sukladno dugoj tradiciji Cliffordova doma,

kao prilog su posluţili suptilni kari. Zatim na stol

stignu balkanski lonac s paprikom, u koji su stavili

još i turovca, karda, artiĉoka, mladoga graha i crnih

rotkava. Inspirirani “normandijskom rupom”,

svakom su gostu posluţili vrhunski kalvados.

Gozbu su okrunili parfaitom od crnog ribiza koji su

popratili Sigalas-Rabaudom za kojim bi ĉak i

Curnonsky poludio.

Augustus B. Clifford odrţi zdravicu u kojoj

izrazi nadu da bi uz trud svih prisutnih mogli stati

na kraj muci koja ih tišti, gadnom ĉvoru što ga

gotovo 30 dana uzaludno pokušavaju razmrsiti.

Nazdravili su. Ispijali su ĉašicu za ĉašicom. Na

kraju su bili priliĉno urokani.

Ostali su budni dokasna. Ljubavna gugutanja

spojila su Olgu i Amaurya: on joj cmakao ruku i

obasipao ju slatkim izjavama. Zatim su boţanski

armagnac toĉili u potocima: baloni od mutna stakla

bili su do vrha puni.

Noć polako kopnila. U daljini kokot triput

kukuriknuo. Na stol stigao i iranski kavijar.

Olga zakunjala, pronašavši oslonac u Amauryu.

Augustus Savorgnanu priĉao o svom sudioništvu u

lokalnoj kajakaškoj utrci i o tom kako bi rado pro-

micao taj, u Agincourtu slabo znan sport. Osnovao

bi klub, ĉak im i kajak poklonio, a zatim trojici

lokalnih momaka dao modru majicu s grbom nalik

na oksfordski, za koji su davno on i još dva momka

išli po utrkama.

Kad su pošli na poĉinak, dan odavno bi svanuo.

Zvonjava oglasi polovicu dana. Duboko zvono,

alarm, bas, zatitra u daljini. Augustus B. Clifford

otvori oko, nimalo naspavan. Stalno mu u glavi kao

kroz maglu odzvanjao idiotski pojam: volak ili

vojak ili lokva ili bokal? Asocijacijama bi ga vodio

u nimalo suvislu magmu supstantiva, izraza,

slogana, maksima, u ĉitavi zbrkani diskurz,

brljotinu, i uzaludni su mu bili svi pokušaji da iz

njih izroni, oni su ga stalno iznova gurali u naporni

vrtlog u kom nit bar duplu duzinu puta biva

raskinuta i isto toliko puta dobiva nastavak, u

vrtlog sirotih pojmova u kojima svaki dio manjka, i

izgovor, i zapis, i smisao, iako stvaraju niz,

kontinuirani val, kompaktan i jasan; za sobom

ostavljaju pouzdan uĉinak, intuiciju, spoznaju koja

naglo zaiskri u slabašnu drhtaju, u izmaglici koju

naprasno ispuni jasniji signal, ali gamo naĉas, da bi

odmah zatim utrnuo.

- How was it? - promrmlja (obiĉno bi sam sa

sobom govorio britanski). It was. Was it? It was.

Odgovor (ili oprost, ili sućut) bi naĉas zatitrao, ali

ni traga pojmu, ni traga diskurzu koji bi ga kad-tad

mogli ukljuĉiti u obuhvatniju spoznaju.

A onda mu naglo sinu (tko zna zašto ga spopada

takva sitnica) da Jona, Aiggova ribica, još ĉami

gladan. Taj trivijalni propust tako ga uhvati kopkati

da bî primoran ustati. Potraţi svoju robu, potiho

gunĊajući.

U kući su svi spavali. Iz ormarića izvadi malo

zrnja, karasov najdraţi obrok. Taman odluĉi izaći

kadli u kutu salona na klaviru opazi onaj tajnoviti

karton lakiran kaolinom i namazan crnom

indijskom tintom, na koji, kako ispriĉa Savorgnan,

vrhunski majstor ugravira japansku tanku za V.

Ockalla. To ga zaĉudi, pa mu pristupi. Rukom

dohvati duguljasti karton, prstom putujući po

labuĊim krivuljama suptilnog japanskog znakovlja.

Zatim naglo kriknu, luĊaĉki, sumanuto:

- Aj! Aj! Zahir! Tamo, tamo, Zahir!

Rukom zamahnu po zraku. Onda ga pokosi

smrt.

U kući su svi poskoĉili, ustali, dotrĉali,

odgurujući pritom svaku stvar na putu, u panici,

mramornih lica, uţasnuti, divljajući, strahujući,

cvokoćući.

Prvo dojuri Amaury, zatim Olga, pa Savorgnan i

Squaw.

Augustusa su pronašli kako nauznak poĉiva na

prostranu osmokutnu sagu s istoĉnjaĉkim

motivima. Strašna grimasa grĉila mu obraz. U

konaĉnom trzaju rukom zguţva dobar komad

kaolinskoga kartona. Posvuda uokolo - zrna.

- Zašto zrna? - u ĉudu upita Amaury.

- Tim zrnima bi hranio karasa Jonu - odgovori

Olga koja odmah shvati.

- Da - doda Squaw. - Zadnja tri dana nikako da

ga nahrani. Sigurno mu jutros sinu da taj propust

mora ţurno ispraviti.

- Ja mislim - nastavi Olga - da ga upravo u ĉasu

biranja zrnja koja Jona oboţava i spopa muĉnina,

nagla koliko i fatalna, moţda kakva trauma, šok,

infarkt, tko bi ga znao?

- Da, ali - otpovrnu Savorgnan - ĉuĉi li razlog

toga napadaja u kartonu s Tankom što ga na

izdisaju zguţva u šaci?

- Tad smo ĉuli i krik - dobaci Amaury. - Ali

nismo shvatili što govori.

- Ja sam ĉula: “Zar hir, zar hir?” - kaza Olga.

- A ja “Za mir!”, ili “Safir!” - priklopi

Savorgnan.

- Ni sluĉajno - skoĉi Squaw. - Dobro sam ĉula:

“Zahir, tamo, tamo, Zahir!”

- Zahir? - na to svi uglas - what is it???

- It is a long, long story - promrmlja Squaw

umorno.

- Mi bismo ju rado ĉuli - stali su moljakati.

- Dobro, ispriĉat ću vam - prista Squaw - ali

prvo nazovimo Aloysiusa Swansigna ili Ottavia

Ottaviania, budući da Swansign Augustusu posla

brzojav, ima tomu tri dana, u kom napisa: “Pratimo

lituaciju. Stvari idu krivim tokom. Moglo bi doći

do novog zloĉina, sumnjamo ĉak u Agincourtu.

Molimo za budnost i što brţu dojavu ako u vašoj

potrazi što ispliva. Na promptnoj informaciji

poĉiva brza akcija.” Aloysius Swansign zna

Clifforda iks godina - nastavi Squaw. - Zna i da

postoji Zahir. Swansignova bi nam pomoć mogla

biti iznimno vaţna, budući da ĉitavu stvar odavno

prati.

Amaury ga pokuša nazvati. U policiji su mu

prvo kazali da Aloysiusa Swansigna “u birou danas

nisu ni vidli”, a zatim su ga spojili s Ottaviom.

- Halo - kaza Ottavio Ottaviani - na liniji

Ottavio Ottaviani.

- Halo - odvrati Amaury Conson - na liniji

Amaury Conson.

- Amaury? Kako si?

- Nimalo bajno!

-Zašto?

- Maloĉas Augustus B. Clifford ispusti dušu.

- Crocus and Plum-Pudding*. - kriknu pajkan.

- Augustus! Mrtav!

- Potpuno - naglasi Amaury.

- Ubojstvo?

- Mislimo da bi ipak mogao biti infarkt.

- Za boga miloga! - opsova Ottaviani. - Dola-

zimo!

Spusti slušalicu. Amaury isto tako.

- Dolazi - kaza Olgi koja naĉu samo dio

razgovora.

Augustusa B. Clifforda podigli su i u drugom

salonu poloţili na oniţi divan, pa ga pokrili

plahtom.

Squaw svakog od prisutnih pozva na okrugli sag

s indijanskim motivima, pa izvadi ĉitavu hrpu

zaĉudnih amajlija.

- Da bi išta kazala - poluglasno objasni Olga

- Squaw vazda nastoji umiriti boţju srdţbu

psalmom oprosta koji Moćni Manitu prihvati samo

ako tu molitvu, taj zaziv, prati strogo propisani

ritual što ga u ĉasu osnivanja Klana, ima tomu 30

puta 30 godina, uspostavi sâm osnivaĉ, Grandiozni

Satchmo, formulirajući kanon koji opsta do danas,

idući od usta do usta, s oca na sina, s naraštaja na

naraštaj.

Slabo shvatljivim ţargonom Squaw izgovori

kanon Grandioznog Satchma, kojim obznani ĉitav

niz uputa, a zatim govoru pridruţi i ĉin, ostvarujući

ga tako pomno da su ju svi promatrali s uţitkom.

- O, Grandiozni Satchmo, ima tomu 30 puta 30

godina, uputio si nas kako ublaţiti strahovitu

srdţbu Moćnoga Manitua. Danas ću ĉiniti kao ti.

Prvo si ušao u svoj mraĉni vigvam. Odloţio si

torbu, otvorio ju i izvadio svoj crni tomahavk.

Zatim si na okrugli sag poloţio tri dţaka znanja,

dvostruko toliko listova od kovilja - znanog i kao

alfa, halfa, stipa ili sparto - ispisanih japanskim

kistom, tri lonĉića iz kojih si izvadio duhan, trud za

potpalu, dugi tuljak. Zatim si rastvorio tobolac koji

si ostavio na glavnoj osi saga, pa si sulicama

zašiljio svaki ionako oštar vršak. Onda si svukao

gradsku nogavicu i navukao priprostu ĉakširu, pa si

obavio ritual trostrukoga pranja. Nakon toga si

mogao ĉuĉnuti uza sag, pronaći unutarnji mir i

Moćnom Manituu ponuditi govor kojim bi ga

odobrovoljio: “O, Moćni Manitu, svaku stvar vidiš

svojim unutarnjim okom. Znamo mi tvoju moć:

ona zahvaća i dţukca i sokola, i divokozu i šišmiša,

i ćuka i tvora, i ĉaglja i uholaţu, i cipla i vapitija, i

bizona i zmiju, i agamu zmajolikih obrisa i ţirafu

bljutava buta. Danas mi, kao i milijuni ljudi dosad,

hrlimo ka znanju što davno prhnu u zaborav, da

bismo u vlastito bilo, u vlastito tkivo ugradili

inicijalni krik i tako utabali put vlastitu rodu.

Moćni Manitu, šutljivi majstoru, bdij nad nama,

kako danas, tako i svagda!”

16.

Glava u kojoj pupčani dragulj

dovodi do britaniziranja

siročića

Ravna kao daska, s rukama uz bok, Squaw zviznu i

udari bradom o pod. Zatim hitro poskoĉi i triput

zarotira.

- Dobro - kaza Olga. - To bi bio kraj Squawina

zazivanja. Moćni Manitu ga blagonaklono prihvati.

Mogli bismo saznati što Zahir znaĉi.

U Masulipatamu Zahir bi jaguar; na Javi, u

surakartskoj bolnici, albinski fakir koga su pogubili

gaĊajući ga kamom; u Širazu oktant što ga Ibnadir-

šah naloţi baciti na dno mora; u tamnicama

Mahdija busola koju su sakrili u parijinu prnju, a

koju zatim dotaknu Oswald* Carl von Slatim; u

alhambri Abdoua Abdallaha, u Granadi, po

Zotanburgovim navodima, ţila na zabatu od

oniksa; u kazbi Hammam Lifa mraĉno dno bunara;

u Bahii Bianci sitna kovanica koja, navodno,

upropasti Borgiasa.

O Zahiru mnogo toga sazna onaj koji uroni u

divovski oktav što ga Julius Barlach objavi u

Danzigu potkraj kulturkampfa Otta von Bismarcka.

U nj zapisa svu silu podataka o Zahiru, a ukljuĉi i

izvorni rukopis raporta Arthura Philipa Taylora.

Uĉinak Zahira prvo su uoĉili pripadnici islama, pri

kraju austro-otomanskog sukoba. Na arapskom

Zahir znaĉi “vidljiv”, “pozitivan”. Za Alaha

navodno imaju 30 naziva, od kojih i Zahir.

Zahir u prvi mah ostavlja dojam obiĉnosti, pa

ĉak i banalnosti: mogao bi to biti bilo koji tip ili

zatipak, bilo koja stvar: kam, kovanica, pismo,

kolofon. No svi oni imaju zastrašujuću moć: tko

ikad vidi Zahir, nuţno ga pamti, manijakalno, do

ludila.

Prvi o Zahiru progovori fakir iz Ispahana. On

ispriĉa kako si na trţnici u Širazu mogao razabrati

oktant od bakra, “tako sazdan da bi onoga koji ga

vidi potpuno i zasvagda zatravio”. Arthur Philip

Taylor, pak, u svom dugom zapisu natuknu da su

stanovnici Bhuja, na rubu Hajdarabada, koristili

zbunjujući izraz “Ovaj oĉito svrnu oko na jaguara”,

oznaĉavajući tako luĊaka ili proroka. Kazali su mu

da pritom aludiraju na ĉarobnog jaguara koji upro-

pasti svakog onoga koji ga vidi, budući da ga u

mislima proganja do smrti. Kazali su mu isto tako

da vazda postoji Zahir. U davnini to bi talisman

koji su nazivali Yauk, a zatim to posta prorok s

Irawadia koji bi obraz skrivao pod ţarom s

draguljima ili obrazinom od tanka zlatna rupca. Na

to fakir još doda: Tko bi Alaha ikad mogao

dokuĉiti?

U Agincourtu su Zahirom smatrali oko od

magliĉasta korunda, jajoliko oko na kolutu što krasi

prst, oko krupno poput lotosa i s tri jasno

ugravirana znaka: na vrhu mu bila kao kakva

troprsta Astarothova ruka, ispod vodoravna osmica,

oĉit znak trajnosti, a u dnu gotovo kruţni lik koji

završava ravnom crtom.

Zahir u kuću stignu na zbunjujući naĉin. U noći

28. travnja stranac pokuca na vrata. PoĊoh otvoriti.

Spazih kratkonoga, labrnjasta, pomalo sumnjiva

tipa, u priliĉno zamazanoj doktorskoj kuti, koja mu

zasigurno bi sva roba.

- Dugo sam putovao - prvo kaza - gladan sam i

umoran.

- Crta, skitnico! - ja ću na to.

On samo šuti i zuri. Ja onda da ću zgrabiti

batinu, kadli naglo progovori:

- Nosim vaţnu stvar za Clifforda.

- Da vidim!

- A, jok! Za Clifforda osobno.

- Onda poĊi za mnom - odgovorim ja.

Ušla sam u living-room. Augustus taman uz

voćku privodio kraju svoj obrok.

- Na vrata nam došao jadnik koji bi s vama

razgovarao.

- A kako zovu tog jadnika?

- Tko zna. Tvrdi da ima vaţnu stvar za vas.

- Ostavlja li dojam razbojnika?

- Mogao bi biti skitnica.

- Ja sam mu oĉito znan?

- Oĉito.

- Dobro, pusti ga unutra.

Tip banu. Promotri Augustusa u ĉudu, nipošto

drsko.

- Augustus B. Clifford?

- Taj sam. A tko si ti?

- U krstionicu nisam dospio, nisam imao s kim.

Stoga imam samo nadimak, pomalo ĉudan, ali uhu

ugodan: Tryphiodorus. Kako vam zvuĉi?

- Prihvatljivo - odgovori Augustus smotano.

- No da - nastavi Tryphiodorus, - ima tomu tri

dana, u Arrasu mi prišao kardinal pokajniĉkog

izraza i naloţio: “Odmah poĊi do Augustusa B.

Clifforda i kaţi mu da ima sina koji ĉami u

gradskoj bolnici.”

- Sina! - zavapi Augustus, umalo pavši na

zadnjicu (straţnjicu, guzicu, kantu, prdu, rit), ali, za

boga miloga, ta tko ga izrodi?

- Avaj! - uzdahnu Tryphiodorus. - Majka mu

umrla na porodu i ostala anonimna. No u torbi su

joj pronašli izjavu s lokalnim policijskim ţigom, u

kojoj za oca malca, tog ploda kratkotrajnog

ljubavnog zanosa buknulog u rujanskoj noći u

Saint-Agilu, navodi Augustusa B. Clifforda.

- Molim? - Augustus gotovo zaboravi disati. -

Ĉista laţ! Podla laţ!

- Samo malo! - zaustavi ga Tryphiodorusov

stroţim glasom. - Nosim vam odluku suda po ko-

joj, ipso facto, skrb za maloga odsad pada na vas.

- Bastard! - kriknu Augustus.

- Ali i Britanac - doda Tryphiodorus.

Augustus prvo naumi poći do svog advokata, ali

nakon Tryphiodorusovih navaljivanja ipak

pokorno, a moţda i prihvaćajući novu situaciju,

odjuri put Arrasa. U gradskoj su mu bolnici dali

maloga u za nj popriliĉno dugoj majiĉici od finoga

batista. On ga poloţi u svoju Hispano Suizu Grand

Sport - kako Hi mogao i slutiti da dvajst godina

nakon toga mora na gotovo isti naĉin voziti sina,

ali ovaj put mrtva i umotana u plahtu! - i u noći

stignu u Agincourt.

Pozvoni. Ja dotrĉah i otvorih. U naruĉju mu bio

malac, nalik na furiju, lica stisnuta u groznu

grimasu, podrhtavajući od grĉa.

- I will kill him, I will kill him! - kuću propara

Augustusov kriĉavi glas. Od straha sam stala kao

paralizirana.

- DoĊi sa mnom - kaza.

U salonu baci uplakana jaĊniĉka na bilijarski

stol, skinu mu majicu, pa dohvati noţ i visoko

zamahnu. Da sam tada bar mogla oćoraviti! No u

ĉasu kad odluĉi obaviti gnjusni zloĉin, Augustus

naglo zasta, kao gromom ošinut.

- Oh! - izusti.

Prišavši, u pupku malca opazih jajoliki dragulj,

kao kakvo oko s tri znaka. Kao da su ga hotimiĉno

sakrili u tom pupĉanom uzlu.

Sasma gluh na plaĉ maloga, Augustus s mukom

izvadi dragulj, promotri ga, dugo i u potpunoj tiši-

ni. Zatim duboko uzdahnu, gotovo kriknu, zakrklja,

kao da ga guši u klonulim prsima.

- Dobro - na kraju izjavi, - ako svoj patronim

moram ustupiti kopiladi, uĉinit ću to. Ako ovaj

mora biti moj sin, bit ću mu otac. Nazvat ću ga

Douglas Aigg i na taj naĉin zaboravu istrgnuti

hrabrog Komandanta pod kojim sam ratovao u

Douaumontu. Trajno ću skrbiti za maloga. Zatajit

ću mu da ga prigrlih kao siroĉića, kao nahoĉića.

Moţda mi kao sin uzvrati pravom ljubavlju.

Tako Augustus B. Clifford sa sinom dobi Zahir.

Douglasu on bî sjajan otac, pomirljiv, blag i mudar.

Zahir pak ugradi u zlatnu alku koju zatim stavi na

prst.

Douglas Aigg odrastao. U kući zavlada spokoj.

Punih 6 godina sinĉić proţivi u radosti i slozi.

U krošnjama parka blistaji listopadnog purpura

odraţavali su svoj topli bakar na drhtavi modri

svod u ritmu udara zapadnjaka...

17.

Glava o silnoj moći koju koral Antona

Dvoraka kao da ima nad bilijarskim stolom

Da bismo dokuĉili uzrok zlog usuda koji nas zatim

shrva, moramo natrag u prošlost.

Kao momka od osamnajst godina, Augustusa

su, iz razloga koji pomno skriva, spopali duhovni

jadi, koji su toliko zabrinuli roĊaka mu Admirala

da ga ovaj pozva - strahujući da bi u ĉasu klonuća,

zaborava ili naglog spoznavanja mogao poĉiniti i

samoubojstvo - da s njim plovi bar godinu dana na

laĊi s tri jarbola zvanoj Flying Dutchman, na kojoj

ga poduĉi napornu mornarskom poslu.

Po izlasku iz tako dubokih patnji što ih

plovidba zasigurno ublaţi, ali nipošto i otkloni,

Augustusa silno dojmi kvazišarlatan Othon

Lippmann, toboţnji jogi iznimnih moći za kojim

su svi izgubili glavu.

Nakon što Augustusu napuni uši kako zna tajnu

ulaska u Nirvanu, u prostranstva blanka i zaborava,

lukavi Othon Lippmann hladnokrvno raspiri krhku

i naivnu mornarovu maštu, pa ga prvo nagna da

odbaci svoga Boga, a zatim i da prigrli nauk koji

sâm širi, pravi miš-maš apostata koji istodobno

oboţava Višnua, Brahmu, Budu i Adonaja, a

inicijacijom prisiljava novaka da pomno prouĉi iks

kompilacija, zbrĉkanu brljotinu, zbunjujući potpuri

što ga popabirĉi iz knjiga kao što su Vasavadatta,

Mantik-ut-Tair, Kalpasutra, Gita Govinda, Zuo

Zhuan, Ţohar, ali i citirajući - s pravom ili krivom -

Sv. Marka, Sv. Justina, Montana, Arija,

Gottschalka, Valda, Williama Bootha, Johna

Darbya, Hagadu, dobar dio Šulhan Aruha, Sunu,

Ghulam Ahmada, Sruti, osam Upanišada,

osamnajst Purana, Tao-T.-King, dvajstri uratka u

stihu Li-Poa, kao i Satapatha Brahmanu.

Othonov nauk poprati i Drakonski kanon, pro-

pisujući praktikantima ĉitav niz ablutia, invocatia,

oratia i unctia.

Svaki dan su morali obaviti tri pranja (na

kokotov znak, u po dana i u ponoć). Ovo u zoru

izvodili su na izrazito originalan naĉin. Za tu su

proĉišćujuću kupku rabili rosu koju su noću

prikupljali u 29 kanti pozicioniranih svud oko

parka, da bi ju zatim osobit sustav kanalizirao do

duboka korita od prozirnoga kvarca zvanog antico

rosato, tako ĉvrstog da su ga morali polirati

sirovim dijamantom.

Kako bi otklonili mogućnost da suvišna rosa

ostvari poguban uĉinak na Augustusovu

konstituciju, ĉitav su sustav automatizirali,

istodobno osiguravajući nadzor nad ukupnim

tokom, ali i izolibraciju dotoka zahvaljujući mini-

ustavi s nizom komora, ĉija su podizanja i

spuštanja upravljala protokom kroz vijĉanu sisaljku

s tranzistorskom sklopkom i u konaĉnici vodila do

otvaranja ili zatvaranja ispusnog otvora.

Stoga bi Augustus iz dana u dan odmah po

ustajanju išao ravno u korito s vazda istom

razinom rosnih kapi.

Ipak, da bi ablucijsku kupku obavio u skladu s

propisima, Augustus bi odmah dodao tri stvari što

mu ih Othon Lippmann skupo proda, kao da su od

suhoga zlata:

kao prvo, škrob u prahu, zato što bi priliĉno

luţnata rosa znala zapušiti odvod, pa su ju morali

ublaţavati;

zatim 6 zrnaca takozvanog radioaktivnog safira

ĉiju proĉišćujuću moć Othon silno nahvali (a

zapravo to bi obiĉan šampon protiv stidnih ušiju

što ga usavrši tupavi avinjonski stomatolog i

proširi uporabu u gradskoj bolnici, no struka ga

ajn-cvaj zabrani, saznavši da sadrţi visok postotak

akonita; saznali smo tako da Othon, koji ostatak

otkupi muljaţom, kompromitirajući tako

provansalsku upravu, bi primoran zbrisati u

Tiranu; tamo pak stupi u kontakt sa skupinom

priliĉno sumnjivih tipova i razvi unosnu trgovinu

opijumom); napokon, Augustus bi u kupku dodao

29 (parnim danima) ili 30 (ostalih dana) karata

proizvoda ĉiji sastav - nikom poznat - oĉito bi

apriorni razlog, aktivni princip totalnoga

namakanja. Pripravak za spavanac? Za

halucinaciju? Za hipnozu? Tko bi znao. No

svakako su uĉinci na Augustusa bili ravni zanosu

uţitka: kad bi kupku do kraja pripravio i sasvim

gol ušao u cilju da obavi jutarnju purifikaciju,

Augustus bi prvo silno zadrhtao. Glavu bi tad pri-

ĉvrstio uzicom zahvaljujući kojoj bi mu nos

ostajao na suhom; u protivnom bi lako mogao

završiti na dnu korita, u zagrljaju smrti. Ubrzo

zatim bi opustio svaki ud, klonuo, zakunjao.

Kad bi iz korita napokon izašao, katkad bi

aludirao na Nirvanu koju tamo spozna, izlazak iz

vlastita bića, ĉist zanos, viziju moćnoga Gurua,

vizitu Boga-Oca, pristup Istinskoj Spoznaji,

boţanski uţitak Potpunosti, fascinaciju apsolutom,

Iluminaciju.

I tvrdio bi da, sav trom i tup, uranja u Oblivion,

pliva u Apsolutu, uţiva u Infinitumu.

Do Aiggova dolaska, odnosno do dolaska

Zahira u kuću, Augustus bi marljivo obavljao svoju

jutarnju abluciju i u njoj istinski uţivao.

No otkako na prst stavi Zahir i tako ga zavoli da

ga u svakom ĉasu pokuša imati na oku, svima

obznanjujući da bi ga dao samo mrtav, ustanovi da

ga u dodiru Zahira s kupkom spopada strašna

muka, uţasan svrab, silna bol, da ga ţiga i probada

i da usprkos svojoj volji slabo to podnosi, pati,

proţivljava takvu agoniju da bi povratio, pa

zaboravlja na sav uţitak, kapitalni, vitalni,

kardinalni alibi, apsolutni motiv, razlog za tu

jutarnju abluciju.

Augustus tad smisli naĉin da mu, baš kao što

uzicom drţi nos na suhom, i prst sa Zahirom stoji

izvan korita, da ga mirno nosi i ponovo uţiva u

kupki. Sagradi dizalicu s koloturom koji mu

omogUĆi da kontrolira plutajući naslon za ruku.

Prvih 6 godina tom kompromisu nisi mogao

naći manu. Izum bi svaki put radio kao urica.

Augustus bi u proĉišćujućoj kupki ustrajno i

obilno crpio snagu.

No svanu jutro kada po izlasku iz korita, nakon

što ga kupka opusti, ošamuti, omami, ogrnu

Nirvanom, Augustus ustvrdi da mu na prstu fali

Zahir.

Kriknu kao ţivotinja. Oko slabašna znaka

jajolika obrisa, traga Zahira, osta samo krvni

ugrušak nalik na rubin.

Zatim, tri dana i tri noći idući amo-tamo po

kući kao kakav luĊak, posvuda zaviri, divljaĉki

otvori svaku ladicu, istraţi svaki kutak, od vrha do

dna, od tavana do podruma, pronjuška po svakoj

prostoriji i šupi, svim dvorištima, svakom silosu,

pa ĉak i pomno pograblja oštar šljunak u parku.

A onda, tri dana nakon toga, uţasnu nas

naprasni dogaĊaj: dolazak Othona Lippmanna u

Agincourt.

Vidno malaksao i sav znojan, zaogrnut prnjom

što izgubi svaku sliĉnost s raglan kaputom, pojuri

ravno na Augustusa, psujući ga na pasja kola,

obasipljući pogrdama, dobacujući svu silu odurnih

izraza, ĉak ga i fiziĉki napadajući.

- Ti si obiĉna budala - zaurla - tupan, glupan,

slaboumnik, idiot, moron, pizdun, majmun,

praznoglava«:, primitivac!

Zatim ga raspali svom snagom.

Iako prividno osta potpuno miran, Augustusa

oĉito uzbuni, odnosno razjari Othonov ispad, pa

mu uzvrati swingom kojim ga obori na pod, rasturi,

nokautira.

Douglas Aigg, tad još klinjo od 6 godina, nazoĉi

borbi, odbroja kao u boksu, pa tatu proglasi

šampionom.

No Othon Lippmann na podu ni makac. To ih

odmah zabrinu.

- Ma što sad ovaj izvodi? Što izvodi? -

promrmlja Augustus tiho i grubo.

Istodobno Douglas Aigg - kako bi i pomislio da

u zraku titra uragan? - zaigrano trĉkarao oko

klonula Othona, pocikujući tako glasno da mu

Augustus, ljutit i iţivciran, osorno naloţi da

napusti prostoriju.

- IzaĊi van istoga ĉasa! - graknu tako glasno da

Aigg, koji nikad dotad da bi vidio oca u takvoj

srdţbi, zadrhta kao prut, promuca ispriku grimiznih

obraza i zbrisa, zapišanih hlaĉa i sav uplakan.

I onda, dok Aigg pokuša ublaţiti tugu tako da

nahrani Jonu, svog karasa... - A propos - uskoĉi Olga - i mi sad moramo

nahraniti Jonu onim zrnima, svakako to moramo obaviti...

- Pst! Pst! - zaĉu ona odasvud. - Pustimo

Squaw da dovrši svoju tako zanimljivu, tako

fascinantnu priĉu!

- Thank you! - odvrati Squaw.

Aigg, znaĉi, odjuri nahraniti ribicu, a mi smo

Othona Lippmanna dovukli u salon do i poloţili na

otoman. Ja sam otrĉala po alkohol da ga vratimo u

ţivot. Raskopĉali smo mu kaput i tad opazili - oh,

uţasna li uţasa, od tog su nas strašnog prizora

prošli ţmarci, uhvatila nas panika, zastala krv u

ţilama, digla kosa na glavi! - da Othon Lippmann

pliva u vlastitoj krvi. Kao da mu divovski sup

duplu duzinu puta skoĉi na grudi, otkidajući

komad torza, šibajući pluća, orući mu panĊama po

prsnom košu. Odurni kukci - od obadâ, bumbarâ,

muhâ, crvâ, do ušiju i ljiljaka - zujali su kao

strvinari nad krvavom, viskoznom, još toplom

magmom što smrdi na dvajst koraka!

- Bljak! - protisnu Olga.

- Fuj!- doda Amaury.

- Da - nastavi Squaw. - Agonija Othona

Lippmanna potraja osam dana. Iz komatoznog bi

stanja pokatkad izlazio samo zato da bi na nas

sasuo svu silu groznih pogrda i optuţio - tkozna

zašto - da smo mu smrt planirali i da zato na nas

zasvagda zaziva zlo. Mi smo mu ipak ranu pomno

viĊali, da mu bar ublaţimo kraj. Ispusti dušu i na

izdisaju izgovarajući gomilu strašnih psovki i

urlajući tako ţivotinjskim krikom da nas zaboli.

Augustus izgovori posmrtno slovo:

- Othon Lippmann, bio si moj Guru. Danas

kroĉiš put Raja. Tamo ĉami Hurija koju ti Alah u

svojoj milosti podari. Prigrlio sam nauk što si mi ga

donio. Danas ga napuštam, i to trajno. S tvojom

smrću odlazi i tvoj nauk. Iz bisaga sad moram

izvaditi Ponoć i zapaliti trud.

Govor završi zakuĉastom mišlju koju shvatih

obnoć, kad Augustus, nadahnut Parohijskim

kanonom Othona Lippmanna, prikupi 6 naramaka

drva, pa na njima spali truplo. Lomaĉa potraja ĉitav

dan, a onda posta brašnasti prah što ga bura

zavijajući rasprši crnim zrakom...

Tko bi od vas ikad mogao pojmiti silinu kojom

zla kob tad navali? Nitko. Augustusa B. Clifforda

shrva collapsus totalis: promatrala sam kako nujan

i apatiĉan nosi svoj kriţ, prolazi Golgotu, povija

šiju pod jarmom jada i suza.

Ţalila sam ga zato što bi po ĉitav dan išao amo-

tamo uzdišući, sav smrknut i klonuo. Iako dotad

tradicionalno gurman, pa ĉak i proţdrljivac, glad

mu posta stran pojam. Ni ruĉak da bi dovršio. A ja

sam mu ipak s mnogo ljubavi kuhala ono što voli:

pisanicu s luĉicama, rumbac u bujonu, but,

krvavicu s gorĉicom, salpikon. No on bi pod zub

uglavnom stavio koji inćun, malo kantala, komadić

odojka, prst španjolskog amontiljada, krišku

ananasa ili limuna. Popriliĉno smršavivši, samo

potpiri moju zabrinutost.

Katkad bi otišao u svoju kulu i u njoj samovao

5-6 dana, ispuštajući noću tu i tamo bolan krik, a

zatim bi ponovo osvanuo, slabašan, znojan, divalj.

U godinu dana mrka mu kosa izgubi boju; poprimi

lik oronula starca.

U tako turobnu ozraĉju prolazili su dani

Douglasa Aigga, tog krhkog i plahog momĉića

voštanog lica, nimalo pripravnog na silovitu borbu

kakvu bi u toj situaciji današnji ljudi morali biti u

stanju voditi. Augustus to ipak shvati i odluĉi biti

bolji, stati na kraj svojoj izdaji, zapostavljanju,

nonšalantnom zakazivanju, osuĊujući takav svoj

odnos i htijući bar Aigga, ni kriva ni duţna za taj

zloĉin, zaštititi od patnji, od uroka.

- Što god sam mogao sam «ukaljao - kaza mi

malo potom, u suton, - zabrljao, izdao, prognao,

uprskao. Ĉamit ću, trunut ću, gnjilit ću u svom

šugavom vakuumu, u svojoj rupi, ali da bar svom

sinu, malcu što ga onomad zao sluĉaj k nama posla,

ali ĉiju sam trajnu skrb još onda zajamĉio, da bar

sinu osiguram valjanu poduku. Od danas ću ga ja

poduĉavati. Uostalom - doda, - to bi mi mogao biti

pravi spas, naporan, ali zasigurno moguć.

Augustus onda proradi na Aiggovu priliĉno

klimavu znanju. Dotadašnja nastava u općinskoj

školi u Agincourtu, kako ustvrdi, urodi krţljavim

plodom: pravopis mu loš (ispušta slova), mašta

oskudna, zna oduzimati i dobiti koliĉnik, ali slabo

zbraja i mnoţi; poznat mu Avogadrov zakon, ali ga

brka s nimalo bliskom tzv. Aragovom postavkom;

navodno zna da su Luja X. nazivali SvaĊalicom, ali

razlog mu stran; ima najbolji Gaffiotov dikcionar,

ali znanja iz latinskog svodi na “Animula vagula

blandula”, “Aquila non capit muscas”, “Sic transit

gloria mundi” i “O fortunatos nimium sua si bona

norint agricolas”

Kako bi produbio Aiggova znanja, Augustus

zasuka rukav i zdušno prionu na taj nimalo lak

posao; ipak, ĉas u svojstvu nadstojnika, ĉas u

svojstvu nastavnika, praznoglavog bi malca zasipao

vrlo mudrim i priliĉno opskurnim frazama u kojima

bi uglavnom bilo malo sadrţaja. Aigg bi svaku od

njih upio, pokorno, radosno, nimalo kivno, ali ĉim

luna uĉini prvi krug posta jasno da od svladanoga

gradiva malo toga shvati: matka, filozofija i latinski

nikako mu nisu išli, iz britanskog nauĉi samo 5-6

izraza, dok u francuski ipak uloţi malo truda, pa

uglavnom shvati smisao katkad proizvoljnih

gramatiĉkih slaganja, od osam bi sluĉaja triput

toĉno razlikovao frikativ od labijala, supstantiv od

pronominalnog supstituta, nominativ od akuzativa,

aktiv od pasiva ili povratnog oblika, indikativ od

optativa, kondicional od futura, apozicijski atribut

od atribucijskog partitiva, itos od patosa, hijazam

od antiklimaksa.

Augustus napokon shvati da samo umišlja kako

pridonosi obrazovanju briljantnog uma budućnosti,

a osobito ga ogorĉi spoznaja da ima sasvim llabu

moć formiranja momkova ţivotnog poziva. Onda

popusti pritisak i zaĉudo uoĉi - što ga silno

obradova - da Aigg u glazbi vazda pronalazi

istinski uţitak. Tako su ga znali uhvatiti kako

pijucka u tubu, stvarajući nimalo kakofoniĉan

zvuk. Intuitivno bi pronalazio harmoniju. S

naroĉitom bi radošću prionuo na vokalizu. Svaku

bi ariju zapamtio nakon što bi tkogod glazbalom ili

glasom triput prošao kroz notai zapis.

Augustus, koji davno primi poduku od samog

Iturbia, odmah u salon stavi kratki klavir (pomalo

nazalnih tonova, ali sjajnih akordâ, što ga Graf

izvorno napravi za Brahmsa koji navodno upravo

za njim sklada Sonatu za klavir br. 3 u F-molu, op.

5), i to pokraj bilijarskoga stola (istog onog za

kojim, kako proĉitasmo, uz pomoć noţa umalo za

glavu skrati pilića Aigga).

Otad bi ga, dan za danom, Do Mi Fa Soi, od osvita

do sumraka, Sol Fa Mi Do, pratio i nadahnjivao,

poduĉavajući ga suptilnom majstorstvu poja.

Potpuno zapostavljajući svoj latinski i filozofiju,

Douglas Aigg sa ţarom navali na kanat, a pritom

mu mnogo zadovoljstva pruţi Mozart, ali i Bach,

Schumann, Franck. Istini za volju, sliĉniji Marsiji

no Apolonu, ovaj bi ptić sustavno ispuštao

gromoglasni piano i sasvim tihi krik, modulacija

mu bila kukavna, iz usta mu izlazio samo paĉji

kvak, kantao bi kao kanta, ali s rastućim uţitkom.

Znamo da Douglas Aigg s osamnajst godina uz

silan napor poloţi maturu, a onda pokaza

odluĉnost. Nakon što mu zamisao sazri, pristupi

Augustusu i kaza mu:

-1 ja ću kad-tad završiti u Scali! Bariton sam po

vokaciji!

- Od Arrasa do Milana nisu samo dva koraka -

blago upozori Augustus.

- Labor omnia vincit improbus - odgovori Aigg,

pokazujući upornost.

- Kad na vrbi zasvrbi, dragi moj! - otpovrnu

Augustus.

- Ali, tata! - ljutita odvrati Aigg s nultom

stopom humora.

- No, daj! - umiri ga Augustus. - Svaka ĉast

tvojoj upornosti. Ali znaj da to znaĉi prvo

danonoćno crnĉiti i osvojiti prvu nagradu na

brojnim trnovitim konkursima. Ta, kamo bismo

stigli kad bi svaka šuša mogla u Scalu?

- Pa i mislim ići korak po korak - ustvrdi Aigg.

- Onda moramo svojski prionuti na posao -

zakljuĉi Augustus.

Aigg navali kao sumanut, vokalizirajući od jutra

do sutra, usavršavajući svoj vibrato i koloraturu.

A onda, zadnjih dana travnja, u sumrak, nakon

što gotovo svisnu od rada na Haydnovu oratoriju,

Aigg, sasvim slab i malaksao, klonu glavom i

laktovima na rub bilijarskoga stola na koji su,

tamo, u kutu salona, svi bili zaboravili.

Augustus iskoristi pauzu da zasvira koral

Antona Dvoraka.

Aigg naglo ustvrdi da kolonija gljivica pokriva

gotovo polovinu bilijarskoga platna: duţ ĉitavog

ruba uoĉi hrpu ĉudnih vapnastih toĉaka, visokih do

picu, bizarnih, anomalnih kamiĉaka, pahulja što

sitnih što krupnih, što okruglih što jajolikih, što

pravilnih što krnjih; tu i tamo krasila bi ih kakva

inkrustacija ili dodatak, a bili su nanizani kao da

formiraju suvisli iskaz, kao da imaju jasnu, svakom

poznatu svrhu: nisu bili samo sluĉajan signal, nosili

su smisao baš kao što ga nosi kakav rukopis, ili bar

kipu (ĉvorovi od uzica koji su Inkama sluţili za

komunikaciju).

No druga stvar potpuno zbuni Aigga: svaki put

kad bi Augustus udario koju tipku na klaviru, zapis

bi dodatno nabujao, i tako mikron po mikron,

angstrom po angstrom. Pobroji ih: ukupno 29.

Augustus nastavi svirati do mraka, a Aigg gotovo

da osta u istom poloţaju. Promatrajući, zapravo

fiksirajući taj komad platna, na kraju, nakon što

Augustus na rubu nadahnuća odsvira atonalni

akord, na platnu izbroja 30 vapnastih toĉaka:

zadnja, najnovija, nasta kao blaga aura, pa posta

slabo vidljiv trag, a onda zadobi riţinu zrnatost.

- Tata! - kriknu Aigg.

- Kaţi, dragi moj - odgovori Augustus.

- Vidi! Zapis! Tu, na stolu, mrdni sim!

- Zaboga! San imamo, a rival klavira omami

nas! - jauknu Augustus, poskoĉivši. - Kako to

misliš: na stolu umrli sin?

- Ma kakav umrli sin! Mrdni sim da vidiš zapis,

tu, na bilijarskom stolu!

Augustus pristupi da i sâm to promotri. Odmah

namršti obrvu.

- Again! Again! Again! - triput protisnu muklo.

- Zašto tako govoriš? Što ti bi? - zapita Aigg.

Zabrinu ga tatin sad mramorni obraz.

- Hajdmo, sinko moj dragi! Iz ovih stopa

napuštamo dom!

18.

Glava u kojoj promatramo kako

karas odbija carsku halvu

Augustus tad posvojka pozva na stranu. Ĉula sam

ĉitav njihov razgovor.

- Nikad ti nisam govorio o mraĉnom dogaĊaju

koji poprati tvoj dolazak. Da mogu, danas bih ti

kazao kakav nas urok otada proganja. No vlastiti

mi Zakon brani obznanu. Tko bi ikad izdao tu

krhku vokabulu, minimalni x, apsolutni tabu koji,

ab ovo, muti svaki naš izričaj, zlu kob navlaĉi na

svaku našu nakanu, kvari svaki naš ĉin! Svatko zna

da nama, u prkos našoj volji, upravlja anonimno

zlo, kaţnjava nas visokim zidom koji oko nas gradi

i zasvagda nam zatvara prolaz, osuĊujući nas na

okolišanja, mucanja i zaborav, na okrutnost laţnih

spoznaja u kojima gasnu, trnu naši krici, naši

glasovi, naši grcaji, naši uzdasi, naša ţudnja... I što

smo uporniji u pribliţavanju tom zataškanom

znaku, što smo ustrajniji da vlastitim rukama

uhvatimo tu ĉistoću nimalo ocrtanih rubova, to bi

nas gorim usudom mogla ošinuti opaka srdţba.

Moraš znati, sinko moj, da od danas smrt ponovo tu

ţivi i ovuda lunja, baš kao i po tvom dolasku.

Katkad sam znao pomisliti - nastavi Augustus -

da si bar ti, ako ja nisam, slobodan od tih mraĉnih

kobi. Ali mi smo sasvim razoruţani. I imao bi

krivo, a s tobom i ja, kad bi riskirao i tu ostao.

Moraš poći, odmah, još za dana!

No Aigg odmah odbaci Augustusovplan i

ustvrdi da su ti razlozi laţni i da on zapravo

vlastitoga sina nastoji udaljiti od ognjišta!

- Molim?! - zagrmi on, dirljiv u svom silnom

ĉudu. - Što?! Zar i ti, tata? Sada shvaćam: ti bi htio

da sam mrtav! A ja sam, onako naivan, u ocu svom

uzdanicu vidio i volio ga istinskom ljubavlju! Istog

tog oca koji danas smišlja plan, okrutan koliko

glup, kako da mi napakosti! Samo, tvoji su izgovori

tako prozirni! Imaj srca i u brk mi kaţi pravi

razlog! Ako iz hira nastojiš odbaciti sina, uĉini to,

ali istodobno bar odbaci i tako komiĉan alibi!

- Sinko moj! - zavapi Augustus, poskoĉivši na

Aiggovu poniţavajuću bujicu. No glas mu napuknu

u grcaju.

Naknadno mi prizna da u tom ĉasu umalo Aiggu

oda tajnu, gotovo mu ispriĉa kako mu u dom stignu

k'o pilić, britanski nahoĉić, skoro mu kaza i za

Zahir, za Othona Lippmanna, za skitnicu

Tryphiodorusa u doktorskoj kuti, za kupku and, so,

and so. Ipak, odusta, od straha.

Douglas Aigg u tišini promotri Augustusa. To

potraja dugo, jako dugo. Onda naglo zakoraknu i

buĉno odjuri niz hodnik. Augustus osta kao

paraliziran.

Upitah ga da li da potrĉim za Aiggom.

- Nipošto - odgovori. - Pustimo ga. Ako odluĉi

poći, dobro. U protivnom, što da radimo, svi smo

nagrabusili.

Do jutra smo slušali kako Aigg koraĉa po kući.

U osvit smo razabrali da izlazi u majici s rol

kragnom i širokoj jakni, s torbom u ruci.

Prišavši fontani, ĉuĉnu uz rub i triput zazviţdi

modulirajući oĉito znakovit signal, s obzirom na

to da Jona malo zatim izroni. Aigg svom karasu

odrţa podulji govor, bacajući mu tu i tamo

komadić kolaĉa koji bi u ruci mrvio kao što ĉinimo

sa zrnima za kuskus.

Zatim ispari, potpuno ignorirajući i kuću i svoju

Squaw, baš kao i oca koji gar othrani. Samo za

sobom zalupi sad mrska ulazna vrata.

Nismo znali kamo otputova Aigg. Augustusa

spopa silna tuga. Jona bi nas bojkotirao kad god

bismo prišli fontani i dozivali ga. Nasta pravo

rasulo.

A onda nam, nakon što su svodom dvaput po tri

uštapa prošla, na vrata pozvoni poštar i isporuĉi

pismo. Augustus ga otvori i prvo proĉita potpis, a

onda i sadrţaj.

- Znaš li ti sluĉajno ovu osobu? - na koncu

upita. - Anton V. Ockall...

- Bogami, nikad ĉula.

- Ni ja. Ali on kao da svašta zna o nama.

Proĉitaj i sama:

Poštovani,

u travnju sam 5-6 puta vidio Douglasa Aigga

Clifforda. Sasvim slučajno saznavši da vam još od

naprasnog napuštanja Agincourta odbija pisati,

smatrao sam da bih mogao iskoristiti prigodu i

sâm vam pruţiti par informacija, kako bih ublaţio

vaš jad i brigu.

Stigavši u Pariz, Douglas Aigg prvo iskusi ţivot

na najniţim granama. Šalabajzajući po najgorim

rupama, nabasa na trojicu sa samoga ljudskog

dna, na trio odurnih bandita, kriminalaca kojima

su i najcrnji zločini bili mačji kašalj. Fasciniran

takvim zlom, Douglas Aigg pruţi im podršku u nizu

kraĎa od kojih su korist izvlačila ova gnjusna

trojica. Umalo da pritom i nagrabusi: hitroprstog

su voĎu uhvatili u samom činu i poslali na čamu u

čuzu zvanu Maroni.

Moţda poltron ili kukavica, a svakako plaha

biljka, Douglas odmah pomisli kako bi i sâm

mogao strunuti u kakvoj tamnici, a takva mu

mogućnost bî iznimno odbojna. Ajn-cvaj napusti

druţbu lopova, ustaša, kvarnih razbojnika, pa u

Latinskom kvartu unajmi stančić s pokućstvom,

skroman, ali dovoljno udoban. Tko bi znao otkud

mu novac da osigura svoj tadašnji ţivotni

standard, ni izbliza skroman.

Istina, auto propusti nabaviti, ali zato u dućanima

s robom ostavi pravo bogatstvo: tako kupi i

pamučnu polo majicu slikom grandioznog

Dţugašvilia i u njoj osvanu na ulici, a svi koji su

ga opazili i lik na majici skuţili, od srca su mu

aplaudirali, od Quai Confia do Balzara, od mosta

Sully do kafića Pont-Royal. K tomu, idući u korak s

modom, znao bi poslušati što kaţu Lacan i Balibar,

McLuhan Marshall i Ninipotch, Tutti i Quanti. Od

časopisa bi čitao Comunications, Atoll, Scilicat i

Trois Continants. Odlazio bi u kino Logos,

oboţavao Godarda, hvalio Cournota.

No to potraja maksimalno dvanajstinu dana u

godini. Ostavši švorc, shvati da kuburi, da puno

cuga, da kao niškorist samo zjaka i da ga kroz

ţivot vodi slab instinkt

Sa ţarom tad navali na svoj novi posao,

kratkotrajan, ali dinamičan, imajući u glavi samo

tri cilja: transformaciju socijalnog ozračja, smrt

Kapitala, propast Profita. Posta gorljivim

zagovornikom stavova UAS-a (Ultraalbanska

stranka) koji, inspiriran govorom što ga u Skadru

(alb. Shkodra) odrţi Hoxha ima tomu bar tri

godišta, napadnu kako mlaku Francusku

komunističku partiju, tako i takozvanu

promandarinsku skupinu. No samo osam dana

nakon tog zbliţavanja UAS doţivi raspad.

Douglasa Aigga spopa silna tuga. Zatim mu

kroz glavu prostruji da mu otac -Vi - davno kaza:

“Nakon smrti roĎaka Gastona, spas sam pronašao

u Adagiu Tomasa Albinonia.”

Odmah mu sinu da za svim tim uzbudljivim

iskustvima trči samo zato da zatomi svoju pravu

svrhu, svoj ţivotni poziv: poj!

Otad svojski zapnu, a 30 dana nakon toga

zablista na audiciji za Scholu Cantorum koja ga

primi.

Danas ţivi u sirotinjskom stančiću na Trgu

komandanta Nobodya br. 6.

Tako, nakon što umalo zaglibi na krivom putu,

Douglas Aigg ipak odlučno odabra svoju vokaciju.

U nadi da bi Vas ovo pismo moglo uspokojiti

nakon onako nagla mu odlaska,

srdačno Vaš, Anton V. Ockall

Augustus Aiggu odmah posla doznaku na

pozamašan iznos, a poprati ju i poduljim pismom -

pravim romanom - kojim pokuša opravdati svoj

postupak. No doznaka mu ubrzo stignu natrag, pa

on u banci potraţi razlog. Tamo su mu kazali da na

Trgu komandanta Nobodya br. 6 nisu našli

nikakvog Aigga Clifforda. Nagrizan sumnjom,

nazva Scholu Cantorum, pitajući studira li kod njih

kakav Douglas Aigg Clifford. Ovaj put dobi

potvrdan odgovor: “Da, studira, ali kao

prvoplasiranog na ispitu iz unisonog poja za

nagradu smo ga poslali na Julliard School of Music

na Manhattanu da uĉi kompoziciju.”

Minu godina dana. U našim ţivotima kao da

zavlada utiha. U novinama smo proĉitali kako

Aigg Clifford osvoji izbirljivu publiku Carignana.

Longchamp objavi kako bismo “tog baritona

uskoro mogli slušati u najizazovnijim ulogama”, za

Gavoty on posta “budući Tito Gobbi” Rostand ga

prispodobi “Gigliu s glasom Kima Borga, strašću

Ruffa, intuicijom Souzaya”.

A onda, dok sam u sumrak s namirnicama

dolazila iz grada u pratnji momka koji mi za dvajst

novĉića pomognu oko mojih triju pozamašnih

torbi, opazila sam kako fontanu nonšalantnim

korakom obilazi muška osoba. Pri tom sam prizoru

potmula, pomislivši naĉas da vidim samoga

Douglasa Aigga. Dakako da ta osoba bi Anton V.

Ockall.

Bila mu brat bratu 24 godišta. Visok, uspravan

kao i, vitak kao nit, u vanilija mantilu raglan

ovratnika, sa štapom i slamnatim škrlakom. Iako a

priori šarmantan mladić, odmah mi sumnju pobudi

ona dobro znana odsutnost osobitosti, pa i

postojanosti: prozirna mu put na oblu licu odavala

krhkost zdravlja, iz mlitava, klimava drţanja

dobivala sam dojam uzmicanja, a u obrvama poput

inja i modrikastim oĉima nalik na vodu kao da sam

naĉas opazila albinca. Sva mi ta plahost uzdrma

spokoj; pomislih da taj mladić mimo svoga znanja

u grudima nosi silan trh.

Prišla sam mu i pozdravila sukladno tradiciji

mog naroda:

- Haug, Prozirnoliki obrazu! Svako dobro tvom

vigvamu, zakopajmo ratni tomahavk, popušimo

lulu mira!

- Aijou! - odvrati on, prstima si dotaknuvši

glavu iznad oĉiju i ispod škrlaka, a onda ju i

prignuvši kao pravi Mohikanac, pokazujući mi da

dobro pozna naš obiĉaj. - Dao Manitu da ti u loncu

krĉka karibu!

Stranca sam pozvala u kuću, ponudila mu stolac,

udarila u gong. Uĉas stignu Augustus.

- Izvoli - kaza.

- Ja sam Anton V. Ockall - odvrati stranac uz

naklon. - Ima godina dana otkako sam vam...

- Znam - grubo uskoĉi Augustus. - Ima godina

dana otkako si mi ispriĉao zbunjujući niz

dogodovština što ih moj sin Aigg doţivi, a nakon

kojih ipak ostvari svoj ţivotni san. Imam dojam da

danas kroĉi ispravnim stazama. Ima tri dana da su

ga u Torinu nagradili gromkim aplauzom. Bio bih ti

zahvalio da sam znao kamo pisati. Ali na omotnici

pisma što si mi ga uputio nisi ostavio trag.

- Zaboravio sam, naţalost. Pardon! - uzdahnu

Anton V. Ockall, pa nastavi: - Ali kako sam danas

sasvim sluĉajno prolazio pokraj Agincourta,

pomislio sam da bih vas mogao doći pozdraviti.

- Bog s tobom, baš dobro da si došao! Ali, daj

budimo na ti, to nam ipak olakšava razgovor.

- Imaš pravo - prihvati Anton V. Ockall.

- Bi li sa mnom blagovao? - upita Augustus.

- Kako bih mogao odbiti? - odgovori Anton V.

Ockall.

Odloţi štap, skinu škrlak, a onda i mantil.

- PoĊimo u moju cigar-sobu - kaza Augustus.

Napustili su mraĉan hol i pošli dugim

hodnikom, pa trima stubama. Augustus pokaza V

Ockallu na udobni crni koţni naslonjaĉ s

naslonima od sjajna mahagonija, a onda mu ponudi

pravu kubanku iz uvoza.

V. Ockall zapali, vidno zadovoljan.

- Skotch? Bourbon? Viski? - upita Augustus,

pokazujući zavidnu ponudu u baru.

- Hm, da... - odgovori Voyl zdvojno.

- Ili gin? Cocktail? Bloody Mary? Bullshot?

Martini?

- Imaš li moţda sauvignona i ribizovca?

-Tibikir?

Pijuckali su. Onda V. Ockall progovori:

Sigurno bi rado ĉuo kako sam upoznao Aigga.

Toga sam dana išao do akvarija u Botaniĉkom vrtu.

U blizini, uz fontanu s karasima, opazio sam

momka u širokom crnom kaputu i ţalobna, tuţna

lika, što bi mi po vanjštini mogao biti brat. Iz

torbaka izvadi smolastu tvar, namirnicu nalik na

halvu ili rahat lokum, koju smrvi u ruci i baci

karasima, usprkos upozoravanju ĉuvara koji mu

triput pristupi i uz odbojnu viku prstom ţutim od

duhana pokaza na natpis koji strogo brani hranidbu

ribica.

No ovaj bî uporan, kao da raĉuna s tim da bi

svakoga ĉasa s dna mogao izroniti koji karaš, kao

dupin iskoĉiti i zgrabiti svoj obrok. Ipak, nikakvoj

ribici ni traga: to ga rastuţi, to ga smrknu.

Prišao sam mu i kazao da oĉito jako voli taj

riblji, nimalo zahvalan soj. On mi ni 5 ni 6 prizna

da ima mnogo znanaca, ali da pravim drugom

smatra samo Jonu, svog karasa koji bi izronio kad

bi ga zazvao ili mu zviţdukom dao znak. Svaki dan

bi ga u suton hranio. Kad bi bio tuţan, otvarao bi

mu dušu, a Jona bi mu vazda drugarski namignuo.

Danas, nastavi on sav promrzao, jadan,

prostodušan i nujan, pun splina, danas naivno

pomisli da bi ga koja ribica iz Botaniĉkoga vrta

mogla doći drugarski pozdraviti. Stoga zadnji

novĉić da za halvu, hranu koju Jona oĉito oboţava,

a uz to ovaj put odabra vrhunsku halvu iranskoga

šaha. Tko bi u francuskom dućanu mogao naći

bolju?

Budući da su momkovi jadi stali tištati i moju

grud, kupio sam mu slatkaĉ, a onda ga još i pozvao

u snack-bar. Iako gladan, polako saţvaka hranu,

baš kao musliman nakon duga ramazana.

Kad smo naruĉili kavu, on mi potanko ispriĉa

svoju intrigantnu priĉu, od ţivotnog mu poziva i

naporna rada da bi taj san ostvario, pa do vas -

pardon, zaboravio sam da smo sad na ti - i Squaw...

-I, što kaza? - navali Augustus, a pritom ga obli

znoj. - Zna li za mraĉnu tajnu koja mu poprati

dolazak u moj dom?

Zna. Sa 6 godina zaskoĉi vas - pardon, nikako

da usvojim - u kaldariju u koji si svako jutro

odlazio na abluciju. Uranjao bi u Nirvanu i mimo

svoga znanja mrmljao bi stvari kojima si ga tako

zaintrigirao da ti pristupi i spusti uho na spoj s

uzicom kojom si drţao nos izvan korita, a taj mu

spoj - tko zna zašto? - oĉito posluţi kao pojaĉalo...

- Aha, sad shvaćam. Capisco! - ispusti

Augustus hrapava glasa i voštana lica.

- Da, dobro si shvatio: mimo svoga znanja odao

si mu tajnu. Kazao si mu za Zahir koji si mu

pronašao u pupku. Duboko traumatiziran, a

istodobno lud od bola i pun ţuĉi koja mu

umnogostruĉi snagu, on ti išĉupa Zahir s prsta!

- ... izazivajući pritom zlu kob koja nas i danas

prati - protisnu Augustus.

- Toĉno. Sa samo 6 godina pojmi ĉitavu

situaciju. U svojoj nutrini za to optuţi vas - pardon,

stalno zaboravljam - i odluĉi kad-tad vratiti milo za

drago, pa bi otada uţivao kad bi vidio da padaš, da

si slabo, a bila bi mu muka svaki put kad bi opazio

da ti usud biva blaţim. U svakom si mu ĉasu bio

mrzak!

- My God, my God! - u grĉu zavapi Augustus,

stišćući u ruci papirnatu maramicu.

- Zlo što ga zazva tvoj sin - koliko god bio

nahoĉić, koliko god bio Britanac - i danas prati tvoj

ţivot. On ĉak i vokaciju odabra u sluţbi plana koji

skova samo zato da ti zada smrtni udarac!

- Vokaciju? - promrmlja Augustus, izgubivši

nit.

- Zapravo sam zbog ovoga došao - izjavi Anton

V. Ockall hladno.

U torbi s crnim koţnim rubovima napipa i

izvadi olovkom struĉno nacrtan kroki na komu

Uomo di sasso kaţnjava Don Giovannia zato što

mu taj ĉudni šaljivac prvo zada smrt, a onda ponudi

da skupa ruĉaju. Sputan jajolikim oklopom od

gipsa, lik bi nalik na divovskog Humptya Dumptya.

Na naliĉju krokija Aiggova ruka zapisa

zabrinjavajuću najavu: “Kad ovakav nastupim, ima

da pati, zato što ga moja krv zasvagda izvrgnu

sramoti.”

- Ovaj zapis - pojasni Anton V Ockall - Aigg

ostavi u mom klubu ima tomu tri dana. Još doda da

sad ţivi u Urbinu, da u Don Giovanniu ima ulogu

Komandatora i da kani sklopiti brak s Olgom

Mavrokhordatos...

Augustus poskoĉi kao da ga ĉvaknu poskok.

- Ni govora! Ni govora! Hrli u smrt! - zaurla.

IV

Olga

Mavrokhordatos

19.

Glava u kojoj, raspršujući laţna

opravdanja stara dvaput po duzinu

godina, napokon

otkrivamo zašto potonu impozantni Titanic

- Ni govora! ni govora! Hrli u smrt! - zaurla

Augustus.

- Abyssus abyssum invocat! - mrko zakljuĉi

Anton V. Ockall.

No kako Olgu to smlavi, pa zacvili i klonu,

Arthur Willburg Savorgnan na brzinu skrati

vijugavu narativnu nit Squawina podugaĉkog

izlaganja.

- Zaborav nikako da nam ublaţi bol - kaza. -

Ima dvaput po duzinu godina otkako nas napusti

Douglas Aigg, Anton V. Ockall ispari unatrag 30

dana, a danas izdahnu Augustus... Svlada ih isto

ono podmuko zlo što još uokolo lunja i što - tko

zna? - moţda dokusuri Hassana Ibn Abboua,

Othona Lippmanna, pa i majku koja incognito

porodi Aigga...

- I svakog mog sina osim Rpina - uzdahnu

Amaury Conson.

- No - nastavi Arthur Willburg Savorgnan -

nismo li ipak nadomak cilju? Nismo li uoĉili

glavnih par putokaza? Nismo li, zahvaljujući Sagi

koju nam Squaw potanko ispriĉa, od A do Ţ, dobili

priliku, crno na bianco, raskrinkati crno zlo što nas

proganja?

- Ali nisu mogli znati od kog sam roda! -

kriknu Olga.

- Aigg nipošto, pa nisi ni ti znala - odvrati

Squaw nastavljajući svoju priĉu. - Ali Augustus da.

Odmah shvati:

Rodom iz Istambula, stanujući u palaĉi s ĉijih

su prozora pucali vidici kako na Thanatogram, na

obali Crnoga mora, tako i na Trilipopolis, sazdan

na Mramornom moru, porodica Mavrokhordatos

(katkad su pisali Mavröcordato ili Maurocordata,

što u balkanskom lokalnom govoru, koji su ostali

narodi tako slabo poznavali da su mu pripisivali

logogrifsku moć, znaĉi “koji ima crna prsa” ili

“koji ima zlu moć”) sultanu isprva priskrbi ĉitav

niz slugu: Stanislas posta Sulimanov brico,

Konstantin Ibrahimov doktor; radivši prvo kao

tarĊuman (danas bismo kazali tumaĉ), Nikolaj

zatim za svoga gazdu Abdula Aziza prikupi milijun

knjiga (uglavnom starih) u slavu Islama. Sin mu,

Nikolaj mlaĊi, dobi titulu banatskog hospodara;

navodno posta glavnim uzdanikom Abdula Hamida

samo zato što bi znao sjajno zabašuriti svaki, pa

ĉak i najobiĉniji govor, koji bi tad postao tako

zbrkan da bi malotko išta shvatio, iako bi svaki ĉas

unosio mnoštvo signala kojima bi davao do znanja

da šifrira ili transponira po sasvim priprostim

pravilima.

Nikolaj za grb odabra goruću Sfingu: kao

Sultanov ljubimac, pomisli da bi mogao dogurati

do statusa wasira ili mamamuša. No tri godišta

nakon toga Mahmud III., ljubomoran na toliku

Hospodarovu moć i u strahu da bi svoju vlast

mogao proširiti do Stambola, Nikolaja usmrti, a na

kolac osudi glavninu klana Mavrokhordatos.

Iako s mukom, porodica ipak umaknu. Sit

Divana, Augustin, Olgin dida, otputova u Draĉ i

tamo otvori advokaturu. Zatim osnova novinski

list da bi u narodu mogao potpirivati otpor

Sultanu. Tako npr. objavi: “Albanci, sviću slavni

dani. Pokaţimo tiranima, zamahnimo krvavim

zastavama. Koraĉajmo, koraĉajmo! Prljavom

krvlju natopimo našu brazdu!”

Draĉ uzdrma pobuna. Ubili su 5-6 ustaša, svuda

vikali “Smrt Turcima!” ili “Zatrimo Islam!”. Na

barjak su stavili zastavu od pahuljasta organdija i

na nju u kutu utkali grb Nikolaja s gorućom

Sfingom. Vaţna nacionalna stranka vigovskog

krila, ali anarhistiĉkih poriva, mobilizira javnost.

Osoba znana kao Arthur Gordon, navodno dalji

roĊak slavnoga Byrona (oba su ova albionska sina

bila grbava), pobudi opoziciju i osmisli nacionalnu

himnu koju su stanovnici odmah stali zviţdati u

svako doba dana, provocirajući spahijski jatagan.

Nakon tri puta po godinu dana Otomani su

morali uzmaknuti. Na Krfu su potpisali sporazum

o miru: trijumfalnom albanskom narodu zajamĉili

su autonomiju. U nastojanju da nadmudri Cavoura

koji mladoj naciji gotovo pokuša uvaliti tutorat,

kraljica Victoria u Tiranu za konzula posla lorda

Vanisha, briljantnog oksfordskog majora i ljubimca

Richarda Vassall-Foxa lorda Hollanda III., koji ga

upozna s dvorom, a zatim i zdušno podrţa

nominaciju. Pun oboţavanja za Victoriu, Augustin

Mavrokhordatos dopusti da ga lukavi lord Vanish

obrlati, pa prihvati stav da bi kolonijalni ili

polukolonijalni status odliĉno odgovarao

Albancima koji, još mlitavi od turskoga biĉa,

sigurno nisu sposobni za samostalnost, pa bi

Britancima valjalo dati priliku da im pripomognu,

isprva tako da podupru svaku frakciju koju

alarmira mogućnost uspostavljanja diktatura, a

zatim suptilnijim naĉinima zahvaljujući kojima bi

drţava dobila status dominiona. No valjalo bi

postupati brzo i uĉinkovito, u protivnom bi

Abisinac, Austrougar ili maštoviti Talijan mogli

zgrabiti priliku. Oĉaran ponudom, Augustin odmah

Analizira taj dobro skovani komplot. Britansko

zlato prokola u potocima. Nastupi infiltracija. Na

svaku su vitalnu toĉku postavili sigurnu osobu.

Izgradili su vrlo sofisticirani (da iskoristimo pojam

koji naknadno ulazi u domaći lingvistiĉki korpus)

sustav, naoko briljantan. No tri dana do udara, dok

su britanski husari ĉuĉali u Brindisiu u nadi da bi

njihov bataljun uskoro mogao dobiti znak, manu

militari, za invaziju albanskoga tla, procuri urota.

Krivi korak? Gaf organizatora? Ĉin otpadništva ili

Judina izdaja, ako tkogod konspiraciju razotkri

izdašnu ponuĊaĉu? Tko zna. Kako bilo, to podignu

silnu prašinu. Albanci su na glasu kao opasni

šovinisti. Na smrt su osudili osamnajst sudaca, uz

optuţbu, bila ona prava ili laţna, da su sudionici

komplota.

I sâm Augustin gadno svrši: prvo su ga obradi

li knutom, a onda ga pribili za stup. Dotrĉala raja

i stala mu dobacivati pogrdu i sprdnju, gaĊati ga

otpacima i trulim plodovima. Oko vrata su mu

stavili okov, slomili popriliĉan broj kostiju, duboko

u grlo uturali krpu. Imobilizirali su ga, umlatili,

zalili alkoholom i uţgali oganj.

Iznimno ĉvrsta graĊa osigura mu dugotrajnu

agoniju. Truplo su zatim bacili mopsu koji šmugnu

od silna smrada.

I ostali Mavrokhordatosovi u Draĉu, njih 30,

doţivili su crnu sudbu. Albanci su ih svuda

proganjali, tri su im puta kuću opljaĉkali, baku

silovali, a uplakanu klinĉadiju poklali.

Godinu dana iza toga na ţivotu osta još samo

zadnji ĉlan klana, no Albanci su bili toliko zagrizli

da su ga nastavili proganjati i još raspisali nagradu

na milijun hrivni za onoga tko im ga dostavi, ţiva

ili mrtva. Zašto? Zato što na ţivotu osta

Augustinova najbliţa krv, sin Albin (upravo ga

Augustin tako patriotski prozva!).

Albin, znaĉi, strugnu u gustu makiju u kojoj

osta osam godina, a onako polumrtva na ţivotu ga

odrţa puka mrţnja, jaĉajući iz dana u dan. Tako

mu omrznu koliko Albanci koji su mu smaknuli

ĉitav rod, toliko i Britanci: njih optuţi za

kompromitaciju oca.

A onda u kolibi koju su stanari odavno napustili

i u koju bi moţda navraćao još samo pastir sa

svojih par ovaca i prazova, otkri silno blago:

gomilu dukata, dragulja i zlatnih poluga.

Otada kao Mathias Sandorf svoj kolosalni

imutak uloţi u odmazdu. Okupi skupinu otpadnika

od zakona kojima masno plati, svakom dajući fifti-

fifti, a zauzvrat iziskujući potpunu odanost.

Glavni mu štab posta oronula utvrda prozvana

“Bill Yard” nakon što u prošlosti u njoj navodno

noćni zaklon tu i tamo potraţi britanski razbojnik

Bili, znan i kao Fra Diavolo, budući da skinu

fratarsku halju zato da bi pljaĉkao, katkad trojku, a

katkad mailcoach.

Kad bi odabrao kompanjona za bandu, Albin bi

ga prvo pozvao u Bill Yard. Tamo bi odmah

iskapili 5 šljivovica, a onda bi odvaţni kompanjon

poloţio ruku na kriţ i vlastitim ţivotom zajamĉio

lojalnost. Tad bi mu Albin na podlakticu zlatnim

skarifikacijskim šilom utisnuo sasvim tanku

brazdu, kao od alabastra, plitku, ali trajnu i otpornu

na svaki abraziv, utisnuo bi razlikovni znak.

Albanski pandur koji dobi priliku da ga vidi, pruţi

nimalo zadovoljavajući opis: “Kao kakav krug kroz

koji prolazi ravna crta, oznaka dosta sliĉna znaku

za zabranu prolaza”.

Katkad bi koji Albinov kompanjon policiji

dopao šaka. I koliko god opis albanskog pandura

bio mutan, po alabastarskom su znaku

ugraviranom u Bill Yardu znali da u rukama

sigurno imaju razbojnikova suradnika.

No u osam su godina uhvatili da bi trojicu, a

Albin okupi gang od bar 27 bandita!

Na piku su im osobito bili Britanci. Konzulat u

Tirani triput su dignuli u zrak. Svaka jahta pod

britanskom zastavom u draĉkom bi akvatoriju

opasno riskirala zasvagda trunuti na dnu mora.

Pa i sam Titanic pouzdano potonu, odnosno

zaroni u propast zahvaljujući akciji tog zlikovca, a

nipošto od sudara sa santom: na brodu su tad bili,

da bi dogovorili gradnju tiskarskog pogona,

ĉlanovi angloalbanskog konzorcija kojima

Barclay's priskrbi inicijalni kapital.

Po sudaru vlaka i autobusa u Quintinshillu,

blizu Hamiltona, na pola puta od Huntingdona do

Oakhama, u noći sa 5. na 6. kolovoza 1918.,

britanska policija zakljuĉi da Albin zna napasti

protivnika i na rodnoj grudi. No naknadno su

saznali da Albin to uĉini iz ĉistog uţitka, tj. kako

sâm izjavi “during his holidays”: iako razbojnik, i

on bi koristio godišnji odmor od dvajzdva radna

dana, kada bi odlazio u Albion koji uporno

izvrgava ruglu, ali ĉija mu vlaţna klima godi.

Godinu nakon što svojim akcijama prisili britansko

puĉanstvo da napusti albansko tlo, Albin navali na

lokalno stanovništvo. Obavi 5-6 pljaĉkaških

pohoda, ali u drţavi u kojoj industrija osta izvan

granica, sav mu ulov bi kakva mršava ovca ili

švorc ratar.

Zaliha blaga mu pak svakim danom kopnila, pa

shvati da mora zgrnuti kapital.

U dolini blizu Bill Yarda rasla silna koliĉina

maka bojom nalik na ljiljan. S pravom odmah

nanjušivši da bi ta polja mogla biti izvor

kolosalnog profita, Albin od magistra nauĉi kako

spraviti laudanum, a zatim s pomoću isparavanja

dobiti sasvim dobar opijum.

No, svatko zna da bi za opijum dobio koliko i

za pišljivi bob dok god mu fali dobra ditstribucija.

Ipak, ako i postoji ruta koja starta u Ankari, prolazi

Balkanom, pa via Kotor, Dubrovnik ili Split (bivši

Spalato) piĉi do Riminia i na kraju dolazi do Mila-

na, glavnoga grada ovoga vida trgovanja u

procvatu, onda ju svakako drţi multinacionalni,

zapravo supranacionalni “sindikat” (koji okuplja

osamnajst big bossova koji zastupaju Mafiju, Cosu

nostru, Luckya Luciana, Jacka “Dancing Kida”

Diamonda, Big Italy, Chicago-Loop Corporation,

Bunnya “Gunfighta” Salvatoria i još 5-6

drugoligaških organizacija).

Nimalo glup, Albin skonta da bi priliĉno

riskirao kad bi pristupio tako ĉvrstom lancu, pa

suptilno i iznimno odvaţno odabra dumping.

Saznavši za sajmištara koji u Milanu radi kao

karika toga lanca, on stupi s njim u kontakt i

ponudi mu opijum s popustom.

Kad mu trgovina posta unosnijom, on pokuša u

Draĉu pronaći pomagaĉa koji bi nadzirao tranzit,

budući da opijum iz Bill Yarda dolazi autom, kanu

ga zatim vozi u Chioggiu, a brod Padom do

Milana.

Stoga Albin u Tirani kontaktira muškarca što su

mu ga opisali kao pouzdanog, intuitivnog,

suptilnog, bistrog, taktiĉnog i maštovitog varalicu.

Onaj tko pomno ĉita ovaj roman sigurno shvati tko

bi taj muškarac mogao biti (u protivnom ĉita

površno). Dakako: Othon Lippmanri!

Znaĉi - Augustus to od šuba prokljuvi - Olga,

koja ludo ljubi Douglasa Aigga, za oca ima druga

Augustusova ljutog protivnika; druga koji, povrh

toga, silno mrzi britanski narod!

- Ali - pokuša saznati Anton V Ockall - tko bi

onda bila Olgina mama?

20. Glava u kojoj dobivamo dokaz o poloţaju dolara ($)

- Godinu dana zatim ţivot ispisa roman - nastavi

Augustus svoju priĉu. - Trgovina opijumom išla

kao po loju, pa Albin s lakoćom zgrnu priliĉnu

hrpu zlata. U Bill Yardu stolovao kao paša. A onda

sazna da holivudska diva Anastasia u blizini snima

film. U pomanjkanju britanskih ţrtava, Albin, koji

nastavi istim ţarom mrziti svakog Anglosaksonca,

pa tako i graĊanina Ujaka Sama, organizira

pljaĉkaški pohod na okrug što ga produkcija

okupira podiţući svoj glavni logor.

Onako naprasit, zgrabi pušku, bazuku,

malodimni barut, napalm i brizant, a zatim u

pratnji ponabitoga mastifa i koliko prstiju na ruci

hladnokrvnih i odvaţnih kompanjona jurnu iskaliti

silnu srdţbu.

Stignu u blistavi lipanjski suton. Dan bi vruć,

sumrak mlak, ali su zato najavili gotovo mrzlu noć.

Alban uoĉi da su na padini brda podigli tri

studija, ali su kampirali uz lokvu. Svi iz tima

spavali su u 5 dugih prikolica, a Anastasia prigrabi

ponajbolju. Opazi da u studiju još snimaju, i to

naporni kadar otklona koji zamori ĉitav tim, i

skript tajnicu, i majstora tona, i pomoćnika

snimanja, i foto dišu, zato što bi dolly svaki put u

vidnom polju zahvatila samo dio statista. Albin

svojoj bandi naloţi da navali na njih, spali što god

vidi, maksimalno masakrira, rasturi koliko joj

drago, a onda krišom otrĉa do bungalova na

kotaĉima, divina svit houma.

Tiho provali u omanji budoar, u kom baš svaka

stvar poziva na ljubavni uţitak: duboki divani, tusti

sagovi, uglavnom matirana zrcala - radi

sofisticiranog ugoĊaja, nipošto zbog stidljivosti.

Zrak su ispunjavali lascivni miomiris i slabašna luĉ

lampiona.

Albin napravi krug po budoaru što mami na

strast, a onda razgrnu kruti baldahin od gruba

brokata i tamo nakratko potraţi zaklon. Mirisna su

ga ulja obavijala i opijala.

A onda na vratima osvanu Anastasia. Svukavši

kimono od pahuljasta organdija s crnim toĉkicama,

skinuvši pamuĉnu štramplicu što joj prianja uz

koţu od pupka do noţnoga prsta, diva osta naga,

samo s krupnom zlatnom ogrlicom koju krasi

dijamantni kabošon na vratu. Ispruţi svoju vitkost

na otoman i mazno uzdahnu od zadovoljstva.

Albin dugo osta kao paraliziran boţanskim

prizorom što mu ga podari diva.

Sav mu obzor posta divin obli obris koji pulsira

u valovima od spokojna joj disanja.

Skulptura u polusnu izloţi tako svoju nagost

kroz uzbuĊujući chiaro-scuro što modrim obrubi

uljuljani bok.

Put joj bila divna i ruţiĉasta, istodobno i

zagasita i glatka, sjajna.

Albin skoĉi, blistava oka, kao kakav Gladni

Pan.

- Oh, Anastasia - prošapta, gorući od strasti. -

Kupidon upravo odapnu svoju sulicu!

Nadahnuto odmah sroĉi odu po uzoru na

Canticum canticorum Salomonis, a u slavu

Anastasiina divnoga stasa:

Tvoj trup, galija prava kojom ću mora oploviti,

i barka, brigantin kog valjaju valovi moji,

Tvoja arkada, tvrĊava koju ću osvojiti, bastion,

zaštitni humak koji rastalit ću burom zanosa što mi

struji ţilama,

I ušna ti školjka, srĉanka, oštriga, volak, ĉiju ću

krivulju pratiti,

Tvoj kapak, titraj miga, pomrĉina ĉaska,

Tvoja obrva, trijumfalni luk kojim ću proći

ponirući u dubinu bunara tvog crnog oka,

Tvoj palatalni svod, madrigal u povojima, atol,

purpurni koralj po koji bih pošao na samo dno

mora, pa makar mi i zraka uzmanjkalo,

Tvoj vrat, kula ljiljanska, kazba od talka,

paragon jarma, okov za moju strangulaciju,

Tvoja ruka, štit, vitao, ljubavna ţila, ĉvrsta

bronca, garota ĉiji zavrtaj taţi moj nagon,

I šaka ti, prstolika ţivotinja, sampan, skif, dory,

ponton što nasumiĉno lavira, brodi, krstari po

našim uljuljkanim udovima,

Tvoj hrbat, obala, naplavina, solana, izravnano

korito, grbavi dolac, lûk što ga krivi sulica uţitka,

Tvoja put, oh, tvoja put, albino koţa fatalnoga kita,

ţal ĉiji uzmak jamĉi moju smrt, almanah u koji i

na sudnji dan pisat ću ti akrostih,

Tvoj bok, strmi brzac, krhka karika, rub na koji

ću pristati kao rob, prva luka za moju laĊu

buktinju,

Tvoj pupak, trajno raspukli kaolin, kupa što

trajno vabi na libaciju,

I krilo ti, grb nikom znana grbovnika, tajnovita

uvala, vrata koja ću otvoriti širom,

Tvoja straţnjica, plod koji ću otkoštiti, izvući

mu soĉni pinjol, raspucali grozdić,

I runo ti, Zlatno runo za kojim kao Jazon gazim

i dvaput po duzinu godina uragan izazivam, to

runo, boţanski pubis, ljubavna obrva, os, kanal,

cilindar, krzno, blazina kojoj nudim lignju,

marabut, raj ljubavnog osvajanja,

Tvoja brazda, lotosova brazda, brazda

zaborava, osipanja, dokidanja, brazda Nirvana,

brazda u kojoj vazda ĉuĉi moja smrt, u kojoj ću

vazda iznova biti poraĊan i vazda iznova umirati,

izdisati od tako ljudskoga uţitka,

Pup tvoj, kamo svaka stvar odlazi u smrt, tvoj

pup, zadnja utvrda u kojoj ću ţivot svoj anulirati,

abrogirati, amputirati kroz Amora koji traţi

afirmaciju, kroz apsolutni srh koji kad-tad moramo

iskusiti, zasvagda uranjajući u strast ili u zaborav,

u noć u kojoj svaka stvar hlapi, u postojani ĉasak

koji Stapa nas u isti lik!

Albin tako sroĉi. A onda skinu svu robu i

sasvim nag pohotno skoĉi na divu.

- Molim? - srdito viknu Anton V Ockall. - Zar

ju napastvova?

(Znamo da mu ima godina; k tomu, odrastao u

puritanskom ozraĉju, obavi i krizmu i firmu i

umalo posta fratar.)

- Ni govora! - odvrati Augustus, hihoćući. -

Otvorivši oĉi, diva odmah zavoli barabu i otvori

mu dušu, šapućući, a on ju sasluša, prodirući ad

limina apostolorum:

- Tako ţudim za pravim razbojnikom,

istinskim banditom, propalicom! Da li i danas

policija traga za tobom?

- Sigurno - odgovori Albin.

- Bi li dali dobru kintu za tvoju glavu?

- Silnu! - odgovori Albin.

- How much? - zaintrigira Anastasiu.

- Milijun hrivni.

- How much is that in dollars ($)? - ustraja

Anastasia.

Budući da dolar iznosi 28 hrivni, Albin odmah

izraĉuna odoka, a onda još u novinama potraţi

toĉan kurs.

- Thirty-six thousand - kaza, priliĉno ponosan.

- That is a lot! - Anastasiu iznos oĉito zadivi.

Diva ga zatim zavodljivo i gotovo mangupski

promotri, pa podatno prošapta:

- Budi moj Don Jüan, moj Casanova, moj

Valmont, moj Boţanski Markiz!

I bi to kao da kakva Virginia Mayo svu svoju

ĉar nudi Richardu Widmarku, ili Joan Crawford

Franku Sinatri, Rita Hayworth Kirku Douglasu,

Kim Novak Caryu Grantu, Anna Magnani

Randolphu Scottu, Gina Lollobridgida Marlonu

Brandu, Liz Taylor Richardu Burtonu, a Ingrid

Thulin Omaru Sharifu!

No prozbori li Anastasia tada glasom svojim ili

samo odglumi kakvu davnu ulogu?

Istini za volju, koga briga? Ta, uranjajući u

najdivnija škakljanja, mazuckanja, ljubakanja, tko

ikad okom ulovi poţudniji turnir, strasniji dvoboj,

pohotniju borbu?

I dok, poput Apolona što uhvati Iris, Adonisa

što ukroti Kalipso, Antinoja što uzapti Auroru,

Albin Anastasii pruţi vrhunski uţitak, banda mu,

sukladno nalogu, navali na studija i dignu ih u

zrak. Prasak rasprši tamu i zagluši okolinu. Kao u

Valpurginoj noći. Svi oni što su dotad zdušno

radili ili kunjajući odmarali, zgranuto su potrĉali,

nasumiĉno, uz vrisku i graju. Mnogi su od njih

odmah izgubili ţivot, od vruća ugara ili silna

kovitlaca, od prokljuĉala kama što ga poţar išĉupa

iz tla, od usijanih otkrhaka koji bi trup izbušili kao

darda, od buktinja što kao da ih riga vulkan.

Ipak, usprkos silnoj strci koju izazva, ova

strahota na miru ostavi naša dva golupĉića koji su

uţivali u isto toliko ţarkom, ali nimalo ubojitom

zanosu.

I dok su Albinovi mafijaši, ĉim su do kraja

obavili što ovaj od njih zatraţi, iznimno zadovoljni

uratkom pošli natrag u Bill Yard, on nastavi svoj

ljubavniĉki okršaj prsa o prsa, uz lascivnu

pošalicu, gugut,/Zirt i uzajamnu ljubavnu izjavu.

Potraja to tri dana. Zatim Anastasia izmigolji

Albinovim poljupcima i škakljucanjima: sinu joj

da potpisa ugovor, pa za onaj basnoslovni honorar

mora produkciji dati svoj divovski prinos.

Avaj! Lako tada zbroji dva plus dva. Ni u

produkciji ni u distribuciji nikog ţivog. Sva

aparatura otišla dovraga! I Nagra, i kolica...

Paillardica posta ostatak ostataka, a miks-pult

gomila strašnih otpadaka, krhotina, okvira i ţica

što ih vatra savi, saţga i rastali. Dolly kao da izradi

ruka Hajdua koji za oko inspiraciju potraţi kod

Nahuma Gaboa, a onda i kod Baldaccinia.

Ništa, znaĉi, od Anastasiina angaţmana. To nju

tako silno raţalosti da Albin, koji nikako da joj

odagna tugu, odluĉi otići i ostaviti ju u prikolici.

Ali prvo joj kaza, i to zastrašujućim tonom:

- Budu li kći ili sin plod ovog vrhunskog

zanosa koji nas spoji na puna tri dana, moraju

nositi moj patronim: Mavrokhordatos, koji bi u

protivnom - doda - mojom smrću mogao otići u

dim, a s njim i moj Urok!

21.

Glava u kojoj otkrivamo stav

Vladimira Iljiča o

Hollywoodu

Albin, znaĉi, dignu sidro. Naknadno sazna,

zahvaljujući poruci koju primi u Bill Yardu, da

Anastasia ipak stignu do svog konzulata u Kotoru.

No na dugu putovanju diva promrznu, pa i 30 dana

nakon toga osta shrvana upalom pluća.

Doktor joj propisa odlazak iz Hollywooda.

Anastasia u suzama prista. Istini za volju, usprkos

svojoj actor's studio pojavi ona, smatrali su mnogi,

ima slabu šansu za opstanak u zvuĉnom filmu, tada

još u povojima (bi to potkraj srpnja '28.; odmah

nakon Crosslandova filma Columbia i Rank

prigrlili su novinu).

Tako vamp zbog koga okopni Faruk i okrupni

Baudoin, vamp zbog koga propati Taft, ali i

Woodrow Wilson, za kim mnogu suzu isplaka J.

Ramsay Mac Donald, vamp komu Sir Winston

Churchill pokloni tonu kubanskih cigara i koga

Vladimir Iljiĉ Uljanov prispodobi najpogubnijoj

vrsti opijuma, bi primoran povući crtu - a ni toĉku

još da stavi - ispod tako briljantna ţivotopisa (tko

bi pomislio da bi takav kraj bio moguć?):

osamnajst Oscara i triput po dva Zlatna lava! Sic

transit Gloria Mundi!

Mnoštvo fanova spopa silna tuga. Ĉitav klub iz

Iron Mountaina, na granici s Wisconsinom, blizu

Michigana, izvrši samoubojstvo. Stanoviti Japanac

poĉini harakiri. Jamajkanski mornar skoĉi s vrha

Radio City Buildinga na Manhattanu.

Anastasia potraţi mir u sanatoriju, u Davosu.

Nakon što ju Thomas Mann tamo opazi, navodno

izjavi: “Da sam onomad vidio Anastasiu, malo

sutra bi Hans Castorp upoznao Clawdiu

Chauchat.”

Nakon pola godišta Anastasia rodi, ali onako

sušiĉava gotovo odmah po porodu izdahnu. U torbi

su joj pronašli oporuku s nalogom da curicu

nazovu Olga Mavrokhordatos. Olga posta glavna

baštinica popriliĉna bogatstva što upravi sanatorija

osta na raspolaganju uz duţnost da za nju skrbi do

punodobnosti.

Tako Olga stasa u Davosu, u ultra-šik sanatoriju

u koji bi odlazila samo Who is who kasta. Kako bi i

znala za Albina?

- A što bî s Albinom? - uskoĉi V. Ockall.

- Nakon tri godišta sazna da Olga ţivi u

Davosu. Odluĉi poći k njoj. Otputova s Othonom

Lippmannom koji mu posta glavni pomoćnik.

Jurili su u Albinovu Bugattiu usprkos oštrim

alpskim okukama. Do Davosa nikad nisu stigli...

- Zašto? - upita Anton V Ockall u ĉudu.

- Othon Lippmann mi ispriĉa da ga, nakon što

su prošli pola puta, blizu Innsbrucka, Albin ostavi

u Bugattiu kazavši da ima sastanak s tipom koji

ţivi u blizini. Othon opazi da Albin ulazi u naoko

prazan hangar. Osta u autu do sumraka, a onda

odluĉi poći do hangara. Otvori vrata, a kad tamo,

stanaru ni traga. Samo Albin u lokvi krvi, mrtav.

- Moš si mislit'! - posprdno dobaci Anton V.

Ockall.

- Da, sigurno ga Othon umori kako bi mu

pripalo ĉitavo blago.

-1, nastavi li Othon put do Davosa da vidi Olgu?

- Nastavi. Zasigurno s nakanom da ju

kidnapira. Stupi u kontakt s upravom sanatorija, ali

mu ona zabrani pristup Olgi. Ta, otkud mu pravo?!

Još ga i zaplaši zatvorom pokuša li išta u tom

smislu.

- Znaĉi - zakljuĉi V. Ockall - Olgi osta tajnovit

razlog patronima Mavrokhordatos?

- Toĉno - uzdahnu Augustus. - Baš kao što

svima osta tajnovit urok koji taj patronim prati.

Tko bi otad i mogao Olgi otkriti sramotnu i

zastrašujuću moć koja ju trajno oznaĉi?

Nakon smrti Othona Lippmanna, koji mi prvo

obznani da nam odmazda visi nad glavom, a zatim

mi zazva zlo zbog Zahira što ga proguta crni mrak,

tri sam puta išao u Davos da Olgu vlastoruĉno

usmrtim, makar u zadnji ĉas. No Olgu u sanatoriju

nisam pronašao. Doušnik mi dojavi da su ju uoĉili

u Locarnu. Pojurio sam onamo. Kasno! Zatim su

mi potvrdili da Olga ţivi u Londonu; poţurio sam

onamo. Stigao sam na Victoria Station u isti onaj

ĉas u koji ga Olga napusti, otputovavši za

Frankfurt. Odmah sam poslao brzojav svom

ĉinovniku u konzulatu i naloţio mu da pazi na

Olgu do mog dolaska. No, kobnom igrom sluĉaja,

upravo joj moj ĉinovnik, idiot nad idiotima kog

sam ajncvaj najurio, odobri vizu za Stockholm, pa

sam, na izmaku snaga, odustao.

Zato sam i kazao - zakljuĉi Augustus - da Aigg

slabo shvaća ĉitavu stvar. On misli da proklinjući

svoga oca Augustusu smrt za vrat stavlja. No

stupajući u brak s Olgom, on sâm u smrt juri,

nipošto ja. Naivno upada u zamku koju su svud

uokolo postavili! Kad ono ima nastup?

- U utorak, u suton - odgovori Anton V. Ockall,

zavirivši u svoj blok.

- Znaĉi za tri dana - kaza Augustus,

razmišljajući. - Moja Hispano Suiza Grand Sport

mogla bi proći tako dug put u tako kratkom roku.

No moramo poći istog ĉasa: ravno u Urbino!

Išĉupajmo moga sina iz kandţi smrti koju slutimo

na obzoru! Ajmo, pojurimo! Pohitajmo! PoĊimo!

Andiamo!

22.

Glava za koju bi mnogi kazali da

donosi čitav niz vaţnih

informacija

- Dobro - otpovrnu Anton odluĉnim glasom, -

poĊimo u Urbino, putovati bismo mogli i noću,

voziti malo ja, malo ti, ali odgodimo naĉas

polazak, zato što svakako moramo proniknuti u

smisao vapnasta zapisa na bilijarskom stolu.

- Ali zašto? Što sa svim ovim ima bilijarski

zapis? - prokljuĉa Augustus.

- Tu nasta urok koji pogodi tvoga sina. On ti

pak propusti priznati vaţnu stvar: znamo da ti

upravo on s prsta išĉupa Zahir, ali kamo ga zatim

sakri, tko to zna!

- Ali to znaĉi da... zapis... - Augustus posta kao

krpa.

- Zapis bi nam mogao otkriti što to Urok spaja

sa Zahirom.

- Ali tko bi to znao prokljuviti?

- Ja - odgovori Anton V. Ockall pun

samopouzdanja. - Aigg mi onomad ugrubo napravi

kroki koji sam zatim sâm doradio, u miru,

pokatkad konzultirajući kakva struĉnjaka s

Instituta ili iz CNRS-a. Ako do danas i nisam upio

sva znanja, ipak imam 5-6 spoznaja s pomoću

kojih sigurno mogu doći do odgovora ili nam bar

olakšati zadatak.

Otišli su, stoga, do bilijara. V Ockall mu

pristupi i rukom opipa zapis. Zatim lupom prouĉi

svaku gomilicu intrigantnih alabastarskih toĉaka.

- Da - promrmlja na kraju - imao sam pravo,

imamo posla s katunom.

- Katunom?

- Da. Katun, supstantiv muškoga roda,

oznaĉava glif koji su rabili pripadnici Maya,

osobito na Jukatanu. Taj priliĉno ograniĉavajući

modus significandi naroĉito bi im posluţio da u

podnoţju divovskog bloka ili slavoluka ugraviraju

kakvu mudrost, priĉu, dogaĊaj, datum ili kroniku.

Uglavnom su to bili zapisi u kojima bi

izraţavali razdoblja od skoro dvajst godina,

odnosno protok dana, luna, godišnjih doba, ili pak

vladarskoga rodoslovlja, migracija, kardinalnih

toĉaka obzora, ali pokatkad bi to bili gotovo

romani ili bar narativni uratci što umiĉu ĉistoj

komunikaciji i postaju larpurlartizam...

- Ali zar samim tim što uviĊaš da imaš posla s

katunom kontaš i smisao toga zapisa? - upita

Augustus, sav na iglama.

- Ma kakvi! - zahihota Anton V. Ockall. - Ima

tu posla bar do jutra (tad bî ponoć): smisao dolazi

na kraju, kad rašĉlanimo put koji nas od

subscriptia (znaĉi zapisa koji vidimo sad i tu) vodi

prvo do transcriptia, a onda i do translatia.

No prvo moramo prokljuviti na kojoj

aksiomatizaciji poĉiva transkripcija - nastavi V.

Ockall. - Vidiš, glavobolju bi nam moglo zadati to

što nam fali opći korpus. Danas smo proniknuli u

brat bratu frtalj zapisa. Na kraju bismo, grosso

modo, na svakih osam pojmova mogli shvatiti tri.

- Ali, misliš li da bismo ipak mogli, usprkos

tako oskudnu znanju, shvatiti smisao toga znaka?

- Naravno. I drugi su u prošlosti postizali cilj:

Champollion, ali i Laranda, Arago, Alcala, Riga,

Riccoboni, Von Schönthan, Wright. Smisao

zapravo izbija na površinu, makar ga samo

slutimo, kao u daljini, mutnjikavoj budućnosti,

titravoj izmaglici. Zahvaćamo ga asocijacijom.

Tako imamo tri diskurzivna razdoblja: prvo

mislimo da vidimo samo zbrkani galimatijas,

triĉavu kašu, ali istodobno konstatiramo da znak

postoji, pouzdan znak podvrgnut kodu koji publika

odavno prihvaća i odobrava, odnosno socijalnom

alatu koji osigurava komunikaciju, propisujući joj

normu, utvrĊujući kanon, pravila i pravo.

To mogu biti statut i Kuran, govor advokata,

notarova isprava, ugovor o kupnji polja, pozivnica,

duplikat izvatka iz katastastra, baš kao i roman. A

sad ono glavno: bit proizlazi iz artikuliranja, a

nipošto iz samoga podruĉja aktivnosti, budući da

posvuda stalno postoji komunikacija (moţda bi

tkogod kazao i dosluh), diskurz što kola od bića do

bića, od ovog do onog, bio on tranzitivan ili

narativan, nastao u mašti ili fikciji, afabulaciji ili

aprobaciji, sagi ili madrigalu.

Znaĉi, prvo imamo dominaciju Logosa, imamo

“ono” što zbori i ĉiji jaram odmah uviĊamo iako

još plutamo na površini smisla. Tako, u sluĉaju

romana, uoĉavamo ipso facto opći, poznati,

banalni okvir koji nam omogućava da zakljuĉimo

da ĉitamo roman: 5 ili 6 likova stupaju u kontakt i

uzajamnu konfrontaciju zahvaljujući usudu koji do

samoga kraja smatraju pukom sluĉajnošću, dok

iluzija proizvoljnosti zapravo prikriva, i to slabo,

apsolutnost kobi. Mrtvac, pa tri, pa još dva-tri, pa

svi, pa još i vijugava nit što naraciju tka kao sag

tako konfuznih motiva da svaka mogućnost da

vidimo gotovu sliku odlazi u dim i da nam sva

nastojanja da uoĉimo kakav znak postaju uzaludna.

Ali kad shvatimo koji to zakon upravlja

gradnjom diskurza, mora nas zadiviti da i uz tako

krnji korpus, uz Vokabular podvrgnut kosanju,

izostavljanju i manjkavostima, pisanija ipak dolazi

do kraja.

Osupnuti silnom marginalnom moći koja

proskribirani smisao zaobilazi, ali ga ipak zahvaća,

proizvodi suptilnijim naĉinima, dodatno ga

naglašavajući, istiĉući aluzijom, asocijacijom,

postupkom zasićivanja, mi ĉitajući osiguravamo

potvrdu znaka u koji još nismo sasvim proniknuli.

Na kraju uviĊamo i zašto ĉitav diskurz poĉiva

na tako krutom okovu, tako tiranskom kanonu.

Sva zamisao nasta u ţudnji, ludoj koliko ništavnoj,

da potpuno istraţimo fascinantnost jalova piska, da

napustimo spokojnu stazu prvog, sigurnog,

obiĉnog izraza, da oznaĉivaĉu ponudimo samo

uzak prolaz, grlić, ušicu tako sitnu, tako tanku,

tako oštru da joj odmah uoĉimo opravdanost.

Tako izranja afirmacija kao sušta suprotnost

zatomljivanju, tako jaĉa sloboda proizašla iz spona,

tako buja mašta, tako od sasvim opskurnog

dolazimo do sasvim jasnog!

- Tvom bih prbgramatskom govoru zdušno

aplaudirao - na to kaza Augustus - kad bih takav

zakljuĉak smatrao mogućim. No Kronos bi da

poţurimo: do Urbina imamo bar dvajstosam

hindskih kadama, ili osam nagija, ili osamnajst

kupoduturama!

- Dobro - odvrati V Ockall. - Ajmo onda,

nagarit ću samo tako kroz maglu.

Zatim mi Anton V. Ockall uputi ovu molbu:

“Squaw, poĊi u atrij, u mojoj torbi ima 6 knjiga od

vitalnog nam znaĉaja.”

Pošla sam u atrij po tu gomilu libara, a u njoj

pravi paragon znanja o civilizaciji Maya:

Villacorta-Rodasova španjolska inaĉica Popol

Vuha, kolosalni opus fra Sahaguna, transkripcija

Korpusa iz Machu Picchua, a k tomu još i tri

Chilam Balama: Ixil, Oaxaca i Uaxactun.

Transkripcija potraja do osvita. Anton V.

Ockall skinu ĉak i prsluk, toliko ga obli znoj.

Svako toliko bismo mu donosili sandwich, ĉašu

crnog vina, kavu ili malo jaĉi alkohol, a on bi samo

radio, rasprostirući po sagu svu silu manjkavih šara

i odokativnih skica, no stalno iznova gunĊajući.

Pušio bi cigarilo za cigarilom, kašljao, proĉišćavao

grlo. Paniĉno bi listao ĉas ovu ĉas onu knjigu.

Od pomaka ni P. Šizio bi, prostaĉio kao koĉijaš,

sav ljubiĉast kipio, slinio, škrgutao zubima,

proklinjao. Promrmljao bi kakav ĉudan izraz,

apsurdnu sintagmu, konfuzno bi buncao. Zabrinuto

smo ga promatrali: ta svatko bi pomislio da mu fali

koja daska.

A onda, na pragu praskozorja:

- Uf! - ispusti zadovoljno, iako sav znojan i

umoran. - Naĉas sam pomislio da ću morati

odustati.

Augustusu, koji stavi monokl da bi mu slika

bila jasna, pruţi karton s 29 intrigantnih šara.

- No da! - ljutito odvrati Augustus. - Zbilja

ĉudno: mislio sam da ću bar sad imati jasnu sliku.

- Polako, polako! - odgovori V. Ockall. - Sad

ću ti pojasniti.

Lokalni idiomi, njih 5 ili 6, rabili su katun. Tu

imamo posla s idiomom Chiapasa, zvanim

lacandon. Tradicionalno su ga koristili u

anticipiranju budućih dogaĊaja. Danas poznamo

pismo, ali nam fali izgovor, budući da su kljuĉ tog

šifriranog idioma u sluţbi prognoziranja,

otkrivanja, vraćanja, vazda imali samo proroci i

šamani.

- Ali... Kako bismo onda...? - upita zabrinuto

Augustus.

- Smiri strasti, Augustus, dopusti da ti

objasnim. Imamo bar 5 naĉina:

Stvar uglavnom komplicira to što imamo posla

s avokalnim ţargonom, znaĉi onim koji u pismu

ispušta samoglasnik, ali ga sadrţi u izgovoru. No

pokušamo li imitacijom taj sustav ubaciti u kalup

koji simulira transkripciju, npr. onu dobro znanu

brojalicu:

An ban ta la pan sa da a da ja dan van

In bin ti li pin si di i di ji din vin

On bon to lo pon so do o do jo don von...

mogli bismo doći do makar pribliţnoga smisla,

bilo razumom, bilo intuicijom ili maštom.

Odmah zatim po crnom plakaru iscrta 29

labuĊih znakova i poluĉi ovaj zapis:

Ra Jaĉ Sam A Kla Sa A A Pla Na

Na, A A Sva Ta Ma Ja Za Pa Sa

Na Ja A Pra Ša Na Sta Ja Na.

Augustus ga samo tupo promotri, nimalo

spokojniji.

- To svakako sliĉi chinooku ili volapiku, ali

sasvim sigurno ima slab uĉinak na moju

imaginaciju - progunĊa.

No V. Ockall ga umiri, ustvrdi da mu do cilja

fali još samo malo, uskoro bi mogao išĉitati ĉitav

Katun.

Doda da mora imati mira, pa nas zamoli da

napustimo salu za bilijar. Ja poĊoh pripraviti ruĉak

koji bi nam obnovio snagu, a Augustus baci oko na

svoju Hispano Suizu, ulašti ju, obavi kontrolu ulja i

napuni gorivom.

Toĉno u dvanajst banu Anton V. Ockall, s

kartonom u ruci. Pristupi Augustusu.

- Gotovo! - kaza nam. - Prokljuvio sam smisao

vapnasta znaka na rubu bilijarskog stola.

- Proĉitaj mi ga - odvrati Augustus slabašnim

glasom. - Drhtim kao prut.

Naknadno nam sinu da su modri svod uto stali

zakrivati oblaci, zacrnjujući obzor. Pristizali su

zastrašujući nimbostratusi, kao da nadolazi uragan.

Nagli propuh razbi prozorsko staklo.

Tiho izustih: I am afraid. Zatim opazih

Augustusa kako moli, mrmlja, muca.

Tad nam Anton V. Ockall proĉita zapis koji

sadrţava našu osudu. Uĉini to hladnim glasom,

artikulirajući, izgovarajući svako slovo, skandiraju-

ći tako jasno da si mu govor lako mogao zamisliti

kao bilijardu oštrih iglica kojima bi proboo, probio,

probao raniti, prikovati, na kriţ pribiti Augustusa.

Otad minu dvajst godina, i kosa mi izgubi boju,

ali u ušima mi još odzvanja taj glas:

ZAKON SAM POLIRAO NA STRMINI

A ODMAZDU SAM SVOJU

UPISAO U PRAŠINU LITICA.

Zavlada dugi muk. Nitko ni da zucnu. Ĉuli smo

samo zuj bumbara oko kartona u ruci Antona V.

Ockalla.

- Shvaćaš li sad? - tiho upita Anton.

- Zvuĉi kao kraj Arthura Gordona Pyma -

promrmlja Augustus.

- Upravo tako - potvrdi Anton V Ockall.

- Moţda bi - nastavi Augustus, - poput onog

zapisa, i ovaj mogao imati takvu kobnu moć.

- No što bismo mi tu mogli?

- Imam razloga za strah: u prašini litica vidim

jajoliki oklop od gipsa u koji mora ući moj sin u

utorak, u smiraj dana. Tad ga Zakon što ga kroji

Odmazda kani dokinuti. To znaĉi da u tom oklopu

ĉuĉi smrt. Poţurimo u Urbino! Moramo ga

osloboditi do utorka u sumrak!

Uskoĉi, a za njim i Anton, u Hispano Suizu koja

istoga ĉasa jurnu.

No znamo da stignu kasno, iako gotovo da osta

prikovan za volan, hitajući kroz noć i propuštajući

svaku priliku za odmor. Ipak, u tri ga navrata na

putu zaustavi zla kob. U Aillant-sur-Tholonu otišlo

mu 6 zubaca na zupĉaniku i blokiralo mu vratilo; u

Isonzu mu skviknuo dinamo i uništio ĉitav sustav

napajanja akumulatora; najzad, u San Larandi, na

Ogliu, tako naglo smota volan da ovaj puknu!

U ĉasu kad Augustus stignu u Urbino, odnosno

u vojvodsku palaĉu, Aigga su taman stavili u

oklop. Augustus pokuša otrĉati u loţu koju bariton

ima na raspolaganju, ali ga ĉuvar zaustavi. Dali su

mu pomoćni stolac na balkonu. On klonu na nj, sav

shrvan, u suzama, gluh za boţanski akord iz Don

Giovannia.

Zatim izroni Aigg, gipsana gromada, mramorni

blok, tromo vukući svoj trh. Svi znamo kobni

razvoj dogaĊaja koji nas obavi tugom: Douglas

Aigg uĉini krivi korak i pavši na tlo napuknu...

Ni govora! - na to Olga kaza hladno. - U toj

priĉi manjka vaţna, kljuĉna stvar. Ti si nam

ispriĉala Aiggovu smrt kako si ju ĉula osam dana

iza toga, po Augustusovu povratku u Agincourt s

mrtvim sinom, umotanim u plahtu.

No Augustus ti propusti kazati najhitniju stvar.

Moţda ju pokuša ignorirati? Moţda ju zaboravi?

Moţda zbog svog nagonskog ĉina naknadno tako

silno zaţali da ga na svaki naĉin pokuša odagnati?

Tko zna! No i Anton V. Ockall bi nazoĉan

Aiggovu izlasku na pozornicu; i ĉitavu stvar

poprati okom i uhom!

- A što bi on to mogao okom i uhom popratiti,

osim da Aigg uĉini krivi korak i kao baobab

pljusnu na pod? - upita Squaw i nikako da

prokljuvi na Što cilja konzulova snaha.

- Pa npr. to da Augustus, umoran od duga puta i

sasvim malodušan otkako prokocka mogućnost da

mu priskoĉi u pomoć - sarkastiĉno objasni Olga, -

to da Augustus, opazivši sina skoĉi i kriknu tako

glasno da Aigg na to udari u potporanj, zaglavinja i

izdahnu!

23.

Glava u kojoj uviĎamo što

riskiraju oni koji idu puniti ribu

- My God! - vrisnu Squaw koju ta informacija

zgromi, a odmah zatim, sva smrknuta, otvori

paljbu: “Tko ga tako zlobno oblaja? Ĉista laţ, sto

posto! Moramo na umu imati i tvoju krv! Ti si

Mavrokhordatosova loza, tvoj otac na nas baci

urok! Tvoju osudu mi sad moramo izdurati!

- Daj šuti, Squaw! - odvrati joj Olga. - Od bola

si tupava.

Ali Squaw nastavi, podmuklo dodajući:

- A zašto bi Augustus kriknuo? Moţda si baš ti

ispustila taj oštri krik od kog Douglas Aigg

izdahnu? Nisi li i sama imala ulogu u Don

Giovanniu? Nisi li i sama tamo bila?

- Ono što nam Squaw govori ima smisla -

prizna Arthur Wilburg Savorgnan. - Svi su mogli,

Augustus koliko Olga, Anton V. Ockall koliko i

kakav stranac, ispuštajući urlik u krivi ĉas ustrašiti

Aigga i tako izazvati kobni usud baritona. No tko

ti kaza, Olga, da to kriknu baš Augustus?

- Anton V Ockall - odgovori Olga. - On ga

ulovi i okom i uhom. Ispriĉa mi da intuitivno

shvati kako bi Augustus mogao naglo poskoĉiti

kad spazi sina u gipsanu oklopu i riknuti kao

umirući lav, kriknuti kao albatros kad ga zgrabi

kakav šaljivdţija od mornara. Ĉim Aigg stupi na

pozornicu, Anton V. Ockall uoĉi da Augustusov

obraz naglo gubi boju i kao da opazi kako mu krik

zri u grlu. Hitro pojuri, ali nakon samo tri koraka

Augustus ispusti ţivotinjski krik, kao Astaroth, kao

Sfinga što kruţi po litici, ispusti Grido indiavolato

iz pluća na koja bi rado navalio sup. Aigg tad

izgubi oslonac i kao gromom ošinut zviznu na pod.

Na to u publici nasta takva zaglušna pomutnja, cika

i vika, strka i panik" da Augustusov krik odmah

proguta zaborav.

Aiggovom sam smrću umalo i ja umrla - doda

Olga, nastavljajući priĉu. - Bila sam tamo. Nakon

pada, kada smo duţ gipsa uoĉili cik-cak naprslinu,

i sama sam spuznula, kolabirala, pala u duboku

komu. Ţivo su mi truplo poloţili na divan. U

agoniji sam ostala 6 dana. Onda su mi doktori u

nos ubrizgali tvar što uţasno smrdi po amonijaku.

Otvorila sam oĉi i kraj uzglavlja spazila Antona V

Ockalla, s mojom rukom u svojoj. On mi potanko

objasni situaciju. Krišom ušavši u bolniĉku

mrtvaĉnicu, Augustus ugrabi sina. Kanila sam

odmah poći u Agincourt.

- Ni govora! - kaza mi V. Ockall. - Što bi

postigla? Augustus bi ti prosuo mozak kao

krvoloĉnom jaguaru, budući da si

Mavrokhordatosova roda, pa misli da si ti kriva za

Aiggovu smrt!

Tad mi obznani tko sam i kaza mi za urok što

ga nosi moja loza. Ali ja zavapih, poriĉući:

- Ali on vlastita sina umori svojim strašnim

krikom!

Ostvarit ću, znaĉi, urok koji vlada mojim

postupcima, budući da on umori muţa što sam ga

upravo dobila!

Punih 6 godina Anton V Ockall osta mi uz bok,

posta mi pratilac, vazda i svuda. Rado bih bila

zbrisala, odjurila u Agincourt i vlastitom rukom

ubila Augustusa. No V. Ockall pokaza da nada

mnom ima silnu moć. Katkad bih pomislila da

mogu umaknuti toj stalnoj skrbi, ali on bi mi

pruţao tako drugarsku podršku! Popuštala bih

Antonovoj umirujućoj paţnji. Znao bi nas i

nasmijati. Zaboravila bih na smrt svog dragog

Douglasa Aigga. Kad bih i zapala u tugu, Anton bi

ju vazda znao ublaţiti svojim toplim glasom. Kad

bi mi pak um spopala, pomraĉila volja da

Augustusa lišim ţivota, on bi ga odmah znao

razbistriti.

Zapostavila sam svoju vokaciju, zaboravila na

poj. Znatna svota što mi ju u baštinu ostavi

Anastasia nakon dvajstri godišta oploĊivanja u

banci posta pozamašnim kapitalom koji mi

omogući ţivot na visokoj nozi. Anton V. Ockall

pak, baš kao Larbaud, zapravo Barnabooth, svoj

silni imutak navodno crpio iz tako duboka rudnika

da ga nisi mogao istrošiti - iz rudnika cinka,

stroncija, radioaktivnog olova i kobalta.

Putovali smo. Upoznali smo ĉudan splin

transatlantika, noć u hladnu i nimalo udobnu

kampu, oĉaranost panoramom, ţalost zbog gorka

okusa rano skonĉanih suglasja.

A onda mi, dok smo odlazili s bala na koji smo

pošli kako bih utaţila svoju strast za mazurkom,

Anton izjavi ljubav. I ja sam tad otvorila dušu i

priznala da sam mu sklona. Imala sam ja udvaraĉa,

mahom dosadnih, a on mi, onako ljubazan,

usluţan, ugodan i šarmantno paţljiv, darivao sad

dijamant sad safir, raskošno mi udvarao...

Naruĉivao bi za moj uţitak platu od svraĉaka i

iranski kavijar...

- Sivi ili crni? - radoznalo upita Amaury, kao

pravi gurman.

- Daj, ušuti! Kakav proţdrljivi prostak! - izgrdi

ga Arthur Wilburg Savorgnan.

- On mi - nastavi Olga, ispuhujući nos, na rubu

suza - na raspolaganju ostavi svog grooma. Ujutro

bi u mom budoaru osvanula hrpa irisa ili kala ĉiji

skupi uzgoj, u oţujku, pod slamnatim pokrovom,

on naruĉi u botaniĉkom vrtu, kao i isporuku cargo

avionima.

Naš ljubavni odnos posta ozbiljan i ĉvrst. No

dok sam ja, na distanci od Aigga i Urbina, od

Agincourta i Augustusa, zaboravljala svoju tugu i

mimo svakog grizodušja otvarala vrata slatkih dana

spokojna uţitka, dok sam izranjala iz pusta jada i

napokon pronalazila mir, Antonu kao da su tonuli

brodovi. Tko zna zašto, ali iz dana u dan rasli su

moji strahovi da ga mori kakva trajna briga, kakva

podmukla bol. Na licu mu stalno bila grimasa.

Svaki ĉas bi prinosio ruku talismanu što ga tankom

zlatnom niti priĉvrsti oko skoĉnoga zgloba. Nakon

što sam sasvim sluĉajno opazila tu ruţnu stvarcu,

grbavu i zakrţljalu, poput olova što bi u tiskari išlo

u otpad, pokušala sam doznati zašto amajlijom

smatra tako šugav kamiĉak. No Anton na to upravo

podivlja, prokljuĉa mu krv u ţilama, opsova mi i

boga i vraga, pa još i laţno optuţi. Mislila sam da

bi mi mogao štogod naţao uĉiniti pa sam strugnula.

Tri dana Antonu ni traga ni glasa. A onda

obnoć banu nasmijan u moj dom i odrţa mi govor

koji mi priliĉno uzburka dušu:

- Upravo su danas prošla dvaput po tri godišta

otkako smo stali skupa putovati, po gorama i

dolima, tu smo promatrali krajolik, tamo obilazili

palaĉu ili dvorac, uţivali u širokoj panorami ili

vrtovima u britanskom stilu. Tvoja tuga danas

sasvim minu. Zaboravila si na odmazdu koju si

snovala za Augustusa. Moraš poći u Agincourt,

moraš Augustusu pruţiti oslonac: da bar snahu

ima, kad ga sin napusti!

Tad mu odgovorih, suzdrţavajući plaĉ:

- Što mi znaĉi Augustus? Ti si onaj komu sam

dala svu svoju ljubav. Ti si mi pomogao da

ozdravim. Tvoj bi odlazak bio moja propast!

- Ni govora! - odvrati Anton, gluh na moj

vapaj.

- U Agincourtu imaš osiguran mir i spokoj. Ja

pak moram na put, bogu iza nogu, zato što kobni

usud koji dokrajĉi Aigga sad nastoji uništiti i moj

ţivot!

- Ali zašto?

- Kazat ću ti. Augustus usvoji Douglasa Aigga

nakon što ga to zamoli skitnica po nadimku

Tryphiodorus. Ni Augustus ni Douglas Aigg nisu

znali tko mu bi pravi otac. Ali ja sam, ima tomu

skoro kvartal, sasvim sluĉajno doznao da mu otac

bi sâm Tryphiodorus, glavom i bradom!

- Pa što to ima s nama? - u ĉudu zapitah.

- Ima, ima. Saznao sam, tri dana nakon toga, iz

pisma što sam ga pronašao u smokingu dok smo

napuštali kockarnicu u Albiu u kojoj smo

aplauzom nagradili Lolitu Van Paraboom, bivšu

divu Crazy Saloona, saznao sam, znaĉi, da i moju

pojavu prati sliĉna zbrka. Vazda sam mislio da sam

krv irskoga magnata koga srĉani udar liši ţivota

kad sam imao godina koliko prstiju na ruci.

Tutorom mi tad posta nadstojnik imanja koji, kao

pravi bigot, za moju izobrazbu zaposli fratra! Ali,

vraga! I moj pravi otac, kako saznah, nosi nadimak

Tryphiodorus!

- Molim?!?!

-Da!!!

- Ali, to znaĉi da...

- Shvatila si. Aigg i ja smo braća!

- Što? - upita Amaury Conson, zadrţavajući

dah. - Aigg i Anton braća? Svašta! To stvarno

zvuĉi komiĉno!

- Ali, tko bi ikad pomislio... - nastavi Squaw.

No Arthur Wilburg Savorgnan nimalo šokirano

protisnu “Pst!”, pa doda:

- Tišina, pustimo Olgu da dovrši priĉu.

Ostavimo sad išĉuĊavanja po strani, budući da bi

do noći mogli ĉuti još mnogo ĉudnijih stvari,

paradoksalnijih kviprokvoa, zbunjujućijih sudbina.

Arthur Wilburg Savorgnan to izgovori oĉito

znajući na što cilja. No, o tom potom...

Olga nastavi svoju intrigantnu priĉu. Svi su ju

tako slušali još od jutra, tko s divana, tko s kauĉa,

tu i tamo sklapajući naĉas oko. Nisu baš znali

kamo to vodi, ali su bar sasvim jasno razabirali da

radnja svako toliko ubrzava, doţivljava obrat ili

skok, u skladu s tradicijom pravoga romana.

- Suma sumarum - nastavi Olga, - koliko god

tako blisko srodstvo Antona i Douglasa Aigga

ĉudilo i zbunjivalo, nisam shvaćala zašto bi moj

dragi zbog toga morao otputovati tko zna kamo.

Pokušala sam doznati što ga nagoni na odlazak.

On izrazi bojazan da bi ga mogla snaći ista kob

koja mu pogodi brata.

- Zašto bih joj ja umaknuo? - upita. - Ta, Aigga

upravo ona smlavi. Ako istinitom smatramo jasno

zapisanu odmazdu na rubu Augustusova

bilijarskoga stola u Agincourtu, ako nas tvoj

okrutni koliko uĉinkoviti otac Albin stvarno tako

mrzi, onda izlaz postoji samo u odlasku: moram

odmagliti u duboku tuĊinu i na taj naĉin razbiti

ĉaroliju, tu privlaĉnu silu koja moj ţivot spaja s

tvojim.

- Ali ja nikada nisam prizivala Aiggovu smrt!

Ubi ga Augustusov glas, a nipošto moja ruka!

- Krivo! - otpovrnu tada V. Ockall. - Sudbina

mu bi zacrtana ĉim su ga stavili u gipsani oklop. Ni

ti ni ja nismo baritonu prizivali smrt. Ubi ga slovo

Zakona koji i nas kaţnjava. Mogli bismo, istina,

poginuti skupa; ali uz Augustusa si sigurna. Ja ću

pak, sad kad sam na dar dobio suptilniju moć, ići

do kraja, pokušat ću dokuĉiti tajnoviti razlog zlog

usuda koji nam visi nad glavama!

Poljubi mi ruku. Razdvoji nas gorki plaĉ koji mi

propara grudi. Naloţi mi da poţurim u Agincourt.

Zatim umuknu i odjuri.

Otvori advokaturu u Aubussonu, ali od rada mu

oĉito korist bila slaba. Kvartal nakon toga saznala

sam da, tkozna zašto, ţivi u Issoudunu, ali moţda

su ga, osim solidna pravniĉkog posla, tamo drţali i

koji drugi razlozi. Zatim boravak prijavi u

Ornansu; sluĉajno sam naĉula 5-6 stvarĉica o tom

naoko vaţnom razdoblju Antonova ţivota. Gradom

bi kao macho kruţio na motoru; glavna maĉka u

kvartu stalno bi za njim uzdisala. U torbi bi nosio

pozamašan rukopis, navodno vaţan i skoro gotov

rad na stanovitom gramatiĉkom pitanju. Ljudi su

ga smatrali izrazito ljubaznim i pristojnim. Na

skupu o Lhomondu odrţa krasan govor o optativu.

Na spoj bi išao s curom koja bi na poslu u pošti

vazda krivo spajala. Ipak, na Sudu ga

iskompromitira traljavo napisan raport. Stoga na

kraju napusti i Ornans.

Zatim mi posla oproštajno pismo. Napisa da

radi u Ursinsu, gradiću na podruĉju Aina. Mislim

da sam proĉitala kako ţivi u komfornom stanu. U

Atlasu sam locirala Ursins blizu Oyonnaxa, u

samoj Juri. Gradić opisa kao sasvim ugodan. Na

kraju sam saznala da ţivi pokraj Ursinsa, u slabo

znanoj zabiti zvanoj Rt Tragichay: rupa nad

rupama. Otada dvajst godina nisam ni ĉula za nj,

nisam znala ţivi li ili mu smrt pokuca na vrata...

To bi bilo to - zakljuĉi Olga. - Ja sam pak

poslušala i pošla u Agincourt. Augustus isprva

odbi primiti snahu. Zatim ipak popusti i pruţi mi

krov nad glavom. Svi prisutni znamo nastavak i

kraj...

- Pada noć - kaza Squaw umornim glasom.

- Gladni smo. Valjalo bi štogod i popiti. A

nismo ni Jonu nahranili. Bar tri dana nikakav mu

obrok nismo dostavili. Odmah to moramo uĉiniti

ako ga mislimo odrţati na ţivotu.

- Dobro - svi su bili sloţni. - PoĊimo nahraniti

Jonu.

Izašli su. Obavi ih sumrak. Na ugodnu zraku

blagi prsti lahora mrsili su krošnju divovskoj

akaciji. Prišli su fontani, zazviţdali na naĉin koji bi

hitrog karasa dovabio na površinu. Zatim su ga i

zazvali: “Jona! Jona!”

No Joni ni traga.

- Zbilja ĉudno - ustvrdi Squaw. - I nimalo

dobro. Dvajst godina Jona poslušno dolazi na naš

poziv, otkako naš dragi klinjo napusti dom.

Uz pomoć lampi su ga potraţili. U vodu su

zatim spustili sondu. Na kraju su i plivaricom

prošli jajoliku fontanu. Prvo su pronašli 5-6

aksolotla, po inćun, rumbac i tunu, i još bar 25

zlatnih pijora.

A onda su izvukli Jonu. Mrtvog. Onomad

majušni karaš posta krupna riba, duga bar stopu, ili

ĉitav hvat. Na blagu sjaju lampi blistala mu ispod

usta porculanska šara.

Tuţna li otkrića! Ţalosna li ĉasa! Instinktivna

li spoznanja da kob još visi nad glavama! Crna li

obzora! Zloguka li znaka! Fatalna li proroĉanstva!

Svi su s mukom prigušili uzdah i zadrţali suzu:

dragi Jona, dobra ribica koja bi s dna izronila na

površinu ĉim bi zaĉula milozvuĉni zviţduk! Svi su

bili tuţni. Kao da Joninom smrću, smrću tog

simbola Augustusova doma, ĉitav Agincourt sluti

apokalipsu.

Arthuru Wilburgu Savorgnanu na to sinu da bi

karasa mogli konzumirati i na taj naĉin, baš kao

Pap.uanci, toj oboţavanoj ţivotinjici, toj ribici koju

su obasipali znakovima ljubavi, tom karasu komu

su osiguravali svu skrb, za konaĉni spas pruţiti

transsupstancijaciju.

Svi su toj zamisli aplaudirali.

- Ribu bismo mogli napuniti - odmah priklopi

Squaw, pa doda - Davno sam u San Franciscu

drugovala sa Ţidovom Abrahamom Baruchom koji

propusti brit milu, ali obavi bar micvu; iako bi

ţidovstvo prakticirao samo tu i tamo, k rabinu bi

odlazio za Šavuot, Purim, Hanuku, za 5. ijar, Roš

hašanu i Jom kipur. On mi pokaza kako pripraviti

ukusni Gäfilt Fisch.

Nakon što su Jonu stavili u kantu s vodom da

odagnaju onaj grozni okus ustajalosti što ga ima

riba iz ugoja, Squaw u loncu zakuha kilogram luka,

i obiĉnog i onog protiv vampira, pa doda majĉinu

dušicu, papriku, kumin i šafran, zatim posoli i

popapri, još stavi malo anisa, a pnda ubaci kupus,

vuĉji bob, rotkvu i ĉiĉoku. Pusti da malo prokuha,

a nakon blanširanja izmarinira, pa profiltrira,

odnosno propasira.

Dohvativši noţ, Olga stavi Jonu na dasku, a

onda ribu rastvori.

Zrak na to propara zaglušan vrisak.

Svi su dotrĉali. Potpuno šokirana, konzulova

snaha prstom pokaza na dasku, a kad tamo,

fascinantni Zahir što ga Olga izvadi iz karasova

trbuha blista kao prvog dana!

Tad su shvatili da Aigg, ima tomu bar

dvajstosam godina, u znak ljubavi Joni pokloni

Zahir nakon što ga skinu s Augustusova prsta.

Olga zadrhta, zamuca, nad obrvu prisloni ruku

umrljanu ribljom krvlju, a onda samo kliznu na pod

i gadno udari glavom.

Podigli su ju i na rukama nosili do niskog

sanduka na koji su ju poloţili. Svim su silama

pokušali pozvati doktora, magistra ili bar izviĊaĉa

koji bi znao priskoĉiti u pomoć i zaustaviti krv ili

sašiti ranu, obaviti punkciju ili transfuziju, ablaciju

ili adukciju. Uzalud.

Olgu uhvati bunilo, bilo joj uspori. Oko joj

posta mutno, a slaba su joj pluća stala pištati. Na

izdisaju konzulova snaha kao da pokuša pošto-poto

pustiti glas. Ispusti ĉudan, rasprsnuti zvuk, na kraju

sliĉan mucavu grgljaju.

- Što? Što? - upita Amaury.

Squaw ĉuĉnu i prisloni uho na Olgino grlo,

poput Hurona ili Mohikanca koji spušta timpan na

traĉnicu da sazna nailazi li mrski izum

prozirnolikih, topao vlak.

Olga tiho promrmlja niz slabo artikuliranih

glasova. Sva u grĉu zatim naglo klonu.

Na visinama Atropos raskinu ţivotnu nit. Olga

prhnu put Raja, put lovišta iz kojih su ju dozivali

Douglas, Augustus i Jona.

- Olga nam na izdisaju svim silama pokuša

prošaptati vaţnu stvar. Squaw, znaš li ti što

izgovori?

- upita Arthur Wilburg Savorgnan.

- Jasno sam ĉula što kaza, ali ništa nisam

shvatila: “Zlo iz govora!”

Zlo iz govora! Olga to triput ponovi, a onda joj

glas oslabi, pa ništa drugo nisam razabrala.

24.

Glava koja, usprkos prvotnom nadahnuću dvojca,

vodi do nimalo zdrava ozračja

- Zlo iz govora? - sumnjiĉavo ponovi Amaury.

- Pa, bar bismo to mogli lako prokljuviti - odmah

ustvrdi Arthur Wilburg Savorgnan.

- Misliš? - upita Amaury.

- Naravno. Ja mislim da to zlo mora biti kakva

trauma, antraks ili gnojna angina koja napada grlo,

uzrokujući blokadu ili labavost glasnica, pa od toga

pati govor, odnosno izgovor.

- Aha! - odvrati Amaury komu taj smisao

promaknu. - Ali zašto u tako vaţnu ĉasu izgovara tako

opću misao?

- Zašto? Zato da napokon saznamo kakav okov

oko vrata guši Olgu: ţudnja za Tabuom za koji su, da

bismo ga srušili, dovoljni slabi trzaji koji stalno

ponavljaju (nikad dovoljno dugo, vazda u nastojanju

da doţivimo ĉistu spoznaju na obzoru zabrana) da

postoji Zlo, da trpimo to Zlo, da nas to Zlo silno tišti,

Zlo što u smrt nagna prvo Douglasa Aigga, pa Antona,

Hassana Ibn Abboua, Augustusa, a sad i Olgu, Zlo što

nas muĉi i zato što mu uzaludno pokušavamo dati

Naziv, ali nikako da zatvorimo kruţnicu, samo ju

širimo, i ovlasti joj, i silu, samo na koţi iskušavamo

apsolutnu joj moć, i nikako da na obzoru tabua što ga

gradi uvidimo pojam, slovo, glas koji bi izgovorio:

“Vidi svoju smrt, vidi otkuda dolazi propast”, ali i,

doslovno, da postoji granica, da postoji spas.

Nipošto: u zavojitosti toga znaka spasu ni traga.

Svi smo mislili da su Anton ili Augustus u smrt pošli a

da nisu mogli iskazati kakva ih muka mori. Ma kakvi!

U smrt su pošli upravo zato što nisu mogli ili znali

iskazati, glasno izgovoriti taj ništavni naziv, taj

ništavni zvuk koji bi zasvagda dokinuo Sagu u kojoj

prazniĉimo. Zato što smo upravo mi šutnjom stvorili

Odmazdu koja nas danas proganja; mi smo zataškali

urok, nismo ga izgovorili, stoga nas taj, nama potpuno

stran Urok kaţnjava: Mi smo Smrt spoznali ili u nju

kroĉimo; ta, tko bi joj ikad i mogao umaknuti, tko bi

ikad i mogao saznati zašto tako biva, budući da smo

proizašli iz Tabua, taj nas ĉin autira i ostavlja u

poloviĉnoj spoznaji (pusta tlapnja zato što bismo,

dajući mu formu iskaza ili pisma, odmah dokinuli

dvoznaĉnost diskurza koji nam omogućava opstanak) i

šutnjom vazda moramo tajiti Zakon koji nama

upravlja, puštajući nas da ĉamimo, da ugibamo u

zadršci i tako mu osiguramo rast...

- Tvoj govor - kaza na to Amaury - smatram

vaţnijim no što bismo u prvi mah mogli pomisliti. Ali

dosad smo prošli dobar komad puta! Tko bi pomislio

da bi nam puki odlazak ĉlana iz društva, odlazak

Antona V Ockalla - bilo da ispusti dušu, poĉini

samoubojstvo ili otputova u tuĊinu - mogao zadati

tolikih briga? Ipak, iako smo u svakom ĉasu znali da

onim što ĉinimo odgovaramo na nuţnost, da naši

govori nisu proizvoljni, da svaka stvar ima razlog, ima

smisao, ovi su dogaĊaji nalik mnogoslojnu romanu,

krimiću kakav bi napisali Mathurin, Jan Potocki,

Hoffman ili Balzac do Vautrina, Goriota, Ponsa i

Rastignaca, u kojima silna i slobodna mašta piskarala

što slabo za kruh zaradi objavljujući iz dana u dan

ulomak u novinama, stalno gomilajući broj stranica,

do sita ulanĉavajući komadić po komadić šuć-muć

škrabotina, stvara narativnu nit s fabulom koja kao da

dolazi iz strunulih moţdanih vijuga kakva luĊaka

bizarnih manija, koji svaki ĉas u radnju unosi

sumanutu sluĉajnost i inspiraciju naoko crpi u

diskontinuiranim koliko varljivim, proizvoljnim

koliko instinktivnim odlukama!

- Toĉno - prihvati Arthur Wilburg Savorgnan.

- Mnogi bi kazali: “Ovo zvuĉi paradoksalno!”, ali ja

bih otpovrnuo da mi ĉitava ova stvar zvuĉi tako

istinito da u njoj gotovo vidim Zakonitost današnjih

romana: da bismo naslutili moć koju ima sasvim

slobodna mašta, mašta koju krila mogu nositi u

najdalju daljinu i koja hranu pronalazi u silnom obilju,

u novini koja stalno buja, svaki odabrani izraz mora

iskljuĉiti proizvoljnost, sluĉaj, rutinu, navodnu

naivnost ili puku brbljariju i proći, naprotiv, kroz sito

ograniĉavajućih faktora, poštujući nalog apsolutnog

kanona!

- Znaĉi - nastavi Amaury Conson u lirskom tonu, -

ta Imaginacija satkana od brojnih karika, gluha za

zbrkani tok koji nam govor ĉini tankim, ta modroprsta

Inspiracija proizlazi iz krivudava puta kojim nam valja

proći da bismo ĉistoću Rukopisa naĉas ukaljali

izrazom koji smo odabrali!

- Polako! - na to povika Squaw, koju zabrinu novi

tok razgovora. - Svašta s tobom, Amaury! Razglabaš o

knjigama, a Olga nam maloĉas izdahnu na rukama!

- Oprosti, Squaw, oprosti! - odvrati Amaury, a

sram mu zajapuri obraz.

- Hajmo mi zbrisati iz ovog nimalo zdravog

ozraĉja! - iz ĉista ih mira potaknu Arthur Wilburg

Savorgnan.

- Ni govora - otpovrnu Squaw - zar smo zaboravili

da nam uskoro dolazi Aloysius Swansign? On bi nam

sigurno mogao pomoći. Dolazi li autom, do kraja bi

dana mogao biti tu. Hajmo mi stoga štogod

prizalogajiti, danas ionako ništa nismo stavili u usta, a

onda smo do Aloysiusova dolaska slobodni.

Tako su pošli za stol. Pri blagovanju su svi bili

suzdrţani: iako gladni, bili su tako ţalosni da nisu

mogli laka srca uţivati u raskošnu zalogaju. S mukom

su ţvakali i gutali. Squaw ipak kaza:

- Usprkos Olginoj smrti, kušajmo ovu vrhunsku

gorgonzolu u kojoj bi Augustus tako znao guštati da

sam katkad morala noću otići do prodavaĉa sira i

obnoviti zalihu.

Ali gorgonzolu nisu ni taknuli, baš kao ni hladni

but ili prhki kolaĉ od jabuka sa šlagom.

Arthura Wilburga Savorgnana uhvati jaka

glavobolja. Napravili su mu ĉaj i dali Aspirin iako on

zatraţi Optalidon. Izjavivši da bi malo otpoĉinuo,

potraţi svoju spavaću sobu.

Amaury Conson pak pokuša ustvrditi postoji li u

kući kopija, rukopis ili skica koja bi, baš kao ona

Tanka, pruţila koju dodatnu informaciju. Otvori 5-6

kartonskih košuljica, zaviri u osam polica na kojima

su stajali Augustusovi romani, zbornici, strana knjiga

i govori.

Ali istraga osta jalova. Amaury odluĉi izaći. Vani

blistava noć, ni hladna ni topla. Zapali Trabuco

fantastiĉna okusa našavši ga u Augustusovoj ladici s

cigarama. Napravi krug oko prostrana parka, udišući

ĉist noćni zrak koji kubanki priskrbi blagu aromu

opoponaksa.

- Tko bi pomislio - tiho promrmlja - da su u tako

mirnu ozraĉju, u vrtu kojim vlada takav Spokoj,

moguća tolika ubojstva? Tko bi pomislio da Smrt

zalazi u takav Raj koji kao da svud uokolo širi

blagost?

U daljini huknu sova. Tad mu sinu - tkozna zašto

ga taj Paladin simbol asocira na tako mutnu spoznaju -

da davno, ima tomu iks ili iksiks godina, proĉita

roman koji isto tako aludira na vrt u komu trijumfira

Smrt, javni vrt u koji i sam zna zaći i koji jako voli. Ta

bi mu ljubav onda morala jamĉiti spas.

Kako mu ono glasi naslov? Mrskoga su gosta zatim

stali ganjati. Tko mu kao dobri Samarićanin priskoĉi

upomoć? Nitko. Mrtva su ga bacili u provaliju.

Odmor potraţi na klupi obrasloj mahovinom, pod

divovskom akacijom koja svojom uzbibanom

krošnjom priskrbi mukli, ali stalni šum, tihi mrmor,

brujni uzdah koji katkad zazvuĉi sibilinski, ili

dodonski.

Ljutilo ga to što mu kliska asocijativna nit uporno

migolji. Roman? Ta, Anton V. Ockall mu onomad

kaza da roman pruţa odgovor! Uĉas mu glavu ispuni

konfuzni val pun vrtloţnih slika: Moby Dick?

Malcolm Lowry? Van Vogtov World of Null- A? Ili

zrcalni odraz trostrukog broja 6 na ĉistim koricama

otisnutim kod Christiana Bourgoisa? Ili tajnoviti

simbol za inkluziju, ta troprsta ruka što ju Roubaud

objavi kod Gallimarda? Aragonov Blank ili zaborav?

Jalovi pisak'? Ispario?

Iz misli ga trgnu noć. Kao da naglo zahladi.

Zadrhta.

Dovršivši Trabuco, odbaci u dalj opušak ĉiji jarki

ţar samo naĉas obasja tminu. Napusti klupu. Tad

uvidi da slabo locira svoj poloţaj: gusti mu travnjak

amortizira korak, iako bi mu pod potplatima morala

škriputati šljunĉana staza. Upali zippo, ali od slabašna

mu sjaja i korist bila slaba. Baci oko na sat. Skoro

ponoć. No prislonivši uho na nj, shvati da sat stoji: od

tik-takanja ni T. Opsova. Uhvati ga frka. Bilo mu

ubrza.

Tapkajući u mraku prvo udari u zid. Zatim ljosnu u

rupu u kojoj su, odmah skonta, davno skupljali rosu za

Augustusovu jutarnju kupku. Onda tumarajući zaluta

u grmoliku nakupinu mirisnih borovnica i bodljikavih

tuja, a napusti ju nakon grdnih okršaja, sav izranjavan.

Na kraju nabasa na kuću, nakon što dvajst puta

pomisli da oĉito mora strunuti u srcu parka. No kuću

kao da su svi napustili: lampa u svakoj prostoriji

utrnuta, posvuda mraĉno kao u rogu.

- No dobro - prormlja on. - Valjda nasta kratki

spoj.

Ušavši u mrkli hodnik, nasumiĉno produţi do

salona, napipa divan, pa sav drhtav i promrzao spuznu

na nj.

U kući tajac.

- Kamo su pošli Savorgnan i Squaw? - zabrinu ga.

- Zašto Aloysius Swansign odusta od dolaska?

Onda ga, tko zna zašto, uhvati panika. LuĊaĉka mu

bol naglo zasvrdla vrat. Nad obrvama ga stisnu i

uţasna glavobolja.

- Sigurno sam otrovan - zavapi. - Sigurno sam

konzumirao kakvu nimalo zdravu, kvarnu hranu!

Pokuša ustati, potraţiti po zakucima kakav jaĉi

alkohol, sirup ili pripravak da iz organizma izbaci

obrok. Spopa ga sumnja: u vino su mu stavili otrova.

-1 ja! Sad i ja! Shvatio sam, u mori lisum..., umor i

om... - promumlja kroz plaĉ, nimalo siguran komu bi

optuţbu valjalo uputiti.

Svatko bi tad pomislio da Amaury polako pada u

duboku komu. Ali, nadljudskim naporima on napusti

divan i kroz mrak doglavinja do hodnika.

- Ali zašto? - zacvili mu duša. - Ta nisam li ono-

mad organizam podvrgnuo mitridatizaciji, nakon što

su mi bar dvajst puta kazali da to uĉinim!

Zar mu doista otkucava ĉas? Nipošto, ĉvrsto

odluĉi. Na kraju mu ipak moraju dati ĉašu alpskog

milcha, ili protuotrov. Sinu mu da na katu, u stanĉiću

koji su dali Arthuru Wilburgu Savorgnanu, ima boĉica

Homatropini hydrobromiduma

H3 - CH - CH

3

N - CH3 CHO-CO-CHOH-C

6H

5, BrH H

3C

- CH - CH3

koji bi mu morao ublaţiti bol.

Tapkajući u mraku usprkos silnoj boli, usprkos

znoju koji ga obli, on korak po korak svlada uspon

mraĉnoga stubišta što vodi do gornjih prostorija...

V

Amaury Conson

25. Glava koja, nakon kratkog brifinga, govori o smrti dobro nam znana lika

Kasno u noći u Agincourt stignu Aloysius

Swansign u društvu Ottavia Ottaviania. Za jutra

napustivši policijsku postaju Faubourg Saint-

Martin (u kojoj stoji arhiv svih informacija o

sluĉaju Antona V Ockalla), Aloysius svoj Ford

Mustang nagari poput Fangia, Stirlinga Mossa,

Jima Clarka ili Brabhama. Ipak, kao da im kakav

zloduh ispuni put avatarima (u smislu havarija,

svakako [vidi Bloch i Wartburg, Dauzat,

Thomas...], budući da, koliko god poštovali

Višnua, s mukom zamišljamo Aloysiusovu

inkarnaciju, transsupstancijaciju ili

transformaciju), pa auto bar 5-6 puta iz ĉista mira

otkaza poslušnost i zasta, primoravajući Ottavia

Qttaviania da dugotrajno i mukotrpno proradi na

analizi stanja motora, dio po dio, od kućišta do

klipa, od poklopca do brzina.

Zatim su pali u provaliju koju povoljan sluĉaj

ipak ostavi dovoljno plitkom.

Onda su pogazili, listom, ĊurĊicu, dţankija,

doda (Didona dodu dudu davno da), ćuka, ĉinĉilu,

cucka s kratkom dlakom, a na kraju i balavca

starog ni 6 godina, što puĉanstvo toliko razjari da i

sam Aloysius umalo izgubi glavu.

- Uf! - laknu Ottaviu Ottavianiu ĉim

Aloysius zakoĉi kovitlajući za sobom prašinu. -

Napokon smo stigli!

- Da bar nismo zakasnili! - odvrati Aloysius

tonom punim sumnji. - Vidi: u ĉitavoj kući luĉima

ni traga, svuda mrkli mrak, kao da su ju napustili.

- Ma daj! - umiri Ottaviani svoga kapa. - To svi

spavaju, zato su u mraku.

- Svašta! - otpovrnu Swansign. - Baš su sad

odluĉili spavati. Znali su da dolazimo, mogli su

nam otvoriti.

- Ipak pozvonimo - hladnokrvno priklopi

Ottaviani.

Tri su puta povukli malo zvono na ulaznim

vratima, ali ono odasla blag i ugodan kristalni

zvuk, nimalo kriĉav ili odbojan. Ni nakon dugih

minuta nitko da bi otvorio.

- Vidiš - shrvano ustvrdi Aloysius. - Svi su

mrtvi.

Zatim dvoznaĉno ošaca Ottaviania iskosa, pa

promrmlja, gotovo u bradu: - Ma mora da u kući

tkogod ipak osta na ţivotu. Ali mislim da i taj ţivi

sad sigurno spava mrtav urokan!

- Moramo ostati cool - izjavi Ottaviani.

Aloysiusova aluzija kao da mu promaknu. No

svom snagom pritisnuvši kvaku razlabavi vijak na

cilindru, a onda uz pomoć noţića potisnu zaponac i

otvori vrata.

- UĊimo! - pozva ga.

Pomalo bojaţljivo zakoraknu u kuću, a za njim i

Aloysius Swansign, na distanci od 5-6 koraka, kao

pravi trtaroš. Tad u holu naglo razdani. Banu

Squaw, a u ruci joj lampa slabašna sjaja.

- Vidiš - kaza. - Uzalud smo bili zabrinuti.

Dolazi Squaw!

- Haug! - pozdravi ih Squaw mrko. - Satima tu

ĉuĉimo, a vas ni od korova!

- Zvuĉiš jako ljutita, Squaw - uoĉi Aloysius. -

Što ti bi?

- Bi mi to da Augustus ispruţi papak!

- Pa to znamo!

- Da, ali i Olga!

- Olga?! - skoĉi Ottavio Ottaviani.

- Da, Olga, ali i Jona!!

- Jona? - upita Ottaviani. - Nisam znao da tu

imamo i takvu osobu.

- Pa naravno da imamo! - pokudi svog

pomoćnika Aloysius Swansign. - Karasa!

- Aha! - tupavo otpovrnu Ottaviani, u ĉudu što

ljudi daju nadimak glupavoj ţivotinji poput karasa.

- Ali kad? Ali kako? Ali zašto? - nastavi

navaljivati Aloysius Swansign, a Squaw ubrzo od

toga bî puna kapa.

- Zaĉas ću ti ispriĉati - zapiskuta ona - ali

hajmo prvo u salon i trgnimo ĉašicu. Ova bi nam

jutarnja magla u protivnom mogla uvući hladnoću

u kosti. U kući bî mraĉno kao na dnu bunara.

- Imali smo kratki spoj - objasni Squaw. -

Valjda iskoĉio osiguraĉ. Usprkos svim našim

naporima da kvar otklonimo, nismo mogli postići

komutaciju napona. K tomu, da bar imamo

voštanicu, lojanicu, uljanicu, lumin, baklju ili

lampion, ali jok: imamo samo ovu lampu na

izdisaju.

- Lako za to, Squaw - ohrabri ju Ottaviani. -

Uši nam i u mraku mogu ĉuti tvoju priĉu. Ionako

kokot mora uskoro oglasiti zoru.

Gotovo nasumiĉno su pošli do Augustusova

cigar-salona. Tamo, na slabašnoj luĉi zagušljiva

mirisa Squaw murjacima izloţi strašan niz uţasnih

dogaĊaja koji su, u rasponu od jutra do mraka,

nasrnuli na dom Cliffordovih.

Dolazak Amaurya Consona u društvu Arthura

Wilburga Savorgnana;

konfrontacija niza informacija o sluĉaju Antona

V. Ockalla:

Antonovi zapisi,

Augustusov album,

labuĊa Tanka ispisana po crnu kartonu, nimalo

originalni Korpus sa 6 kompiliranih madrigala što

ih Anton ispisa za Olgu, a Augustus osigura

parafrazu u govoru koji svakog zabrinu;

smrt Augustusa koji izjutra nakani nahraniti

Jonu, pa naglo kriknu: “Zahir!” i zviznu na pod;

saga o Zahiru:

Aiggov dolazak u kuću nakon što im banu

Tryphiodorus,

nauk Othona Lippmanna,

jutarnja proĉišćujuća

kupka, gubitak Zahira,

smrt Othona Lippmanna,

Aiggova vokacija,

vapnasti zapis na rubu bilijarskoga stola,

odlazak Douglasa Aigga u tuĊinu, pojava

Antona V. Ockalla,

Aiggov kobni usud,

rodoslovno stablo klana

Mavrokhordatos, Albinova strast,

Anastasiina smrt i Olgin ţivot,

Albinovo ubojstvo što ga poĉini Othon,

transcriptio i traductio Katuna na rubu bilijarskoga

stola,

Aiggova smrt u Urbinu, za koju su iznašli bar tri

motiva;

Olgina priĉa o Ijubavi za Antona;

Antonov odlazak nakon što sazna da i on, baš

kao i Aigg, za oca ima Tryphiodorusa;

smrt karasa zvanog Jona koga su pošli nahraniti;

priprava Gäfilt Fischa;

Olgin pronalazak strašnog Zahira nakon što

raspori Jonu, a zatim pad, udarac glavom koja

napuknu i brza smrt uz zadnji šaptaj: “Zlo iz

govora!”

- To bi bilo to! - zakljuĉi Squaw. - Lanac

dogaĊaja kojima nas kob proganja, a danas ĉak

triput nasrnu na nas!

- Hm - odvrati Aloysius Swansign. - To jasno

vidim. Ali kamo su otišli naši drugari Amaury

Conson i Arthur Wilburg Savorgnan?

- Arthur ima jaku glavobolju pa odmara, a

Amaury, koliko znam, odluĉi prvo obići park, a

onda poći na spavanac. Sigurno su u kući, svaki u

svom kutku, u duboku snu.

- Ali zašto nisu došli kad smo zvonili na

vratima? Ta, pravili smo popriliĉnu buku!

- Ja mislim da su ih svi ovi dogaĊaji tako

iscrpili da su gluhi za svaki zvuk, taman da im i

sam Sotona grmi i vrišti uoĉi okupljanja na Sabat.

- Ali moramo svi biti na okupu - promrmlja

Aloysius. - Da vidimo: ima li tu kakva tuba ili

trombon, bariton saksofon ili truba, gajda ili tam-

tam?

- Ništa od toga, ali ima rog - odgovori Squaw,

pa sa stalka dohvati olifant, pravi dragulj, napola

bronĉan, napola od tuĉa, koji sigurno datira bar iz

X. st.

Govorili su, ali to mora da su bila naklapanja,

da vojskovoĊa zvani Alarik, vazal kralja Klodiona

komu duga kosa priskrbi nadimak Samson, ponudi,

prigodom vazalskoga saziva, i to nakon što su

kupama nazdravili mnogo puta, ĉitavu svoju

grofoviju i dobar udio u danku onomu koji pušući

u Alarikov rog ispusti makar kakav zvuk (sigurno

su tad bili u šumi!). Izazov prihvati drski mladac,

mršavko iz puka, prostak koji ni grba da bi imao:

pristupi mu, zgrabi rog i kao Švicarac koji svira

najdraţu mu pastoralu, protisnu ĉist i tako oštar

zvuk da Alarik istoga ĉasa ogluši. Klodionu to bi

tako milo (Alarik mu svojim suparniĉkim, nimalo

vazalskim odnosom nagnao strah u kosti) da

odmah, ignorirajući pritom mudro slovo svog

parnjaka:

Hvališ li prostaka, on navali. Navališ li na prostaka, on zahvali.

mladcu podari svu svoju naklonost, naziv

paladina, pa još i svoju kći, dvorac s trima kulama,

dvaput po tri markizata, i kaza mu da bi ga vazda

volio imati uz bok, kao što Roland bî uz Carolusa

Magnusa.

Ali avaj! Tri dana nakon toga Hilarion (tako su

zvali vrla junaka) pokaza da su mu, iako zna puhati

u rog, potpuno strani i lûk i štap i srp i kratki maĉ:

u naprasnu okršaju s hitrim maurskim patuljkom

koji na nj nasrnu puhaljkom, on mu samodopadno

pokuša zadati smrtni udarac, ali kilavo rukujući

Durandalom raspori vlastiti trbuh!

Aloysius Swansign baci oko na olifant kao što

novak promatra violinu Stradivaria ili Amatia, a

onda duboko udahnu i puhnu u obli usnik, ali rog

ispusti samo šuškavi, gotovo plaĉni “kvak”. “Isusa

ti ĉaĊava!”, opsova kako samo znaju u rodnom mu

Cantalu, od AuriUaca do Saint-Floura, od Puy

Marya do Mauriaca, na podruĉju na kom ţivi bar

osamnajst ljudi istog patronima, a svi su po

zanimanju ugljari!

Fanfaron Ottavio Ottaviani ponudi svoju

pomoć. Puhati nauĉi davno, u rodnom Niolu, kaza,

zato što bi s rogom i psima po makiji znao loviti

kozoroga, divokozu, lopatara, srndaća ili divlju

svinju. S briom zgrabi olifant i zavrti ga u ruci kao

što lakoruki bubnjar vrti palicu, pa odsvira sasvim

zadovoljavajući znak za kraj lova, a onda hrabro

nastavi, improvizirajući ĉitav pot-pourri (iliti miš-

maš), zasnovan na dobro znanoj Robijaškoj pismi,

koja završava ovako:

On tad pita, šta ću sada

A ja, ko zna, triba vidit

Vidit, da, al ' šta i kada

Ko zna, ja ću, triba vidit

Za vidit van triba na dvor

Triba lomit, triba sić

Tom i sluţi moja rič

Slobodniji nišan zato

Priklopi on, a ja na to

A ti skoči priko zida

Di tu ima zid, on pita

Van svud uokolo dvor

Triba proći, triba svuda

Ja ga Pismon voĎin tuda!

- Bravo! Bravo! Bravissimo! - aplaudira Squaw.

- Dosta! - priliĉno mrko kaza Aloysius, silno

ljubomoran na Ottaviania i milozvuĉni mu poj,

pokušavajući mu tako umanjiti vrsnost, ali i dati do

znanja da lošim, gotovo uvrnutim ukusom smatra

to što pomoćnik, obiĉni potrĉko izvodi takav solo,

dok mu kapo falša.

- OK, boss, OK - uzdahnu Ottaviani, pokorno,

ali s gorĉinom.

- Osim toga - doda Aloysius Swansign,

ublaţavajući ton - naši bi pajdosi uskoro morali

dojuriti. Zato smo buku i pravili, nismo li?

Dugo nitko da bi banuo na vrata. Zatim su za-

ĉuli spori korak koji kao da gazi po podrumu, pa

stubama, kloparajući klip-klap.

Nosom u prostoriju promoli Arthur Wilburg

Savorgnan, sav zguţvan, trom, nadut, trapav,

ustajao i mlitav. Ukratko, poluţiv.

- Vidi ti to! - profrflja. - Ottavio! Šta ti tu radiš?

- Ma daj, Arthur - priklopi Swansign, - pa znao

si da dolazimo!

Još konfuzan, Savorgnan u tišini promasira

potiljak, a onda prstom makinalno obrisa nos.

Uoĉivši divan, uputi korak onamo, sruĉi trup na nj

i odmah ponovo zaspi, hrĉući.

- Pustimo Britanca da malo odspava - kaza

Aloysius. - PoĊimo potraţiti Amaurya. Koliko god

vas nisam sklon snuţditi crnim prognozama, iz

dosadašnjih bismo iskustava mogli naslutiti da

Amaury noćas izdahnu!

- Amaury? Izdahnu? Ali zašto? - upita Squaw.

- Zašto? Zašto? Vazda taj zašto! - zagunĊa

Aloysius. - Zašto bismo Smrti vazda morali

prikrpiti kakav Zašto? Izdahnu i toĉka! Who 's Who

odsad mora izostaviti natuknicu o tom tipu.

- Zvuĉiš tako sigurno! Kako znaš?

- Maloĉas sam shvatio - udari u priĉu Aloysius

Swansign - da kad-tad mora izdahnuti.

Umorni smo stigli u Noyon. Pošao sam u

lokalnu policijsku postaju, u sluĉaju da su mi moji

doturili kakav novi podatak. Pomoćni mi ĉasnik

pruţi brzojav. Odmah ga otvorih i proĉitah:

PARIZ 6. SVIBNJA 12:03 SATI STOP

JUTROS PRIMILI DOJAVU O SMRTI RPINA

CONSONA U PAROSU STOP ISCRPAN

RAPORT O ĈITAVOM DOGAĐAJU

DOSTAVILI SMO TI U POLICIJSKU POSTAJU

ARRAS STOP

Pojurio sam u Arras, ali sam onamo stigao

obnoć zato što mi put odulji ĉitav niz baksuza.

Utrĉao sam u policijsku postaju, ali sam nabasao

samo na fufljava ĉinovnika u noćnoj šihti, brbljava

idiota, k tomu još i potpuno gluha, koji mi odrţa

bizarnu govoranciju kojom zapravo zatraţi

nagradu, proviziju, bakšiš. Opalio sam ga batinom,

a onda sam još priliĉno dugo pokušavao doći do

spisa o Rpinovoj smrti koji sam na koncu pronašao

u ladici nakon što sam ju uz silan napor rasturio.

Tako sam saznao da Rpin Conson iz Harwicha

otplovi katamaranom pod irskom zastavom,

prokrstari ĉitavom turskom obalom pa zasta u

Naxosu, a onda u Parosu. Tamo baci sidro na duţi

rok: na brodu bi spavao, a danju bi obilazio otok.

No, ima tomu kojih osam dana, zaluta u šugavu

rakijašnicu, zadnju rupu, pravu kalafatsku i

mornarsku jazbinu u kojoj samozvani brodski

kuhar Coq sustavno uništava puk podvaljujući mu

ubojiti alkohol za rakiju od anisa, truli sok od

dropa za hipokras, kvarni ocat za vino.

Gotovo istoga ĉasa pristupi mu stranac i ponudi

da zaigraju trik-trak, a da za ulog stavi svoj

katamaran.

- Dobro, zaigrajmo - prista Rpin - ali nisam za

trik-trak.

- A šta bi vi igrali?

Rpin nabroji: backgammon, tavla, nardy, tapa,

puff, plakoto, tokadilja. Na kraju su obojica

prihvatili zanzi, igru s trima kockama.

Obojica su odigrali rundu. Stranac dobi asa,

Rpin samo tricu.

Stranac napravi grimasu.

- Nova runda - kaza. - Sad vi prvi!

- Ja?- zaĉudi to Rpina. - Ali ja sam dobio tricu,

a vi asa!

- Da, ali mi tu imamo lokalnu poslovicu: ako

asa u prvom bacanju ostvariš, suparniku inicijativu

u novoj rundi ostaviš.

- Pardon - odvrati Rpin ljubazno, ali strogo. -

Nisam za to: ili vi prvi, ili igru napuštam.

- Dobro, popuštam! Ali sam si to traţio! -

podrugljivo prihvati nasmijani stranac.

Dohvati ih, opipa, zadrţi, prodrma, provalja,

osokoli, puhnu, umiri, zakotrlja.

Sigurno pritom poĉini kakvu smicalicu, kad iz

prvog pokušaja dobi tri asa!

- A, A, A - ovaj zadovoljno proĉita svaku kartu.

- Dovraga! - opsova Rpin, pa u mislima doda:

Ovaj tip mi smrdi na lopovluk, ali i od lukavog ima

lukaviji! Ošaca, udvostruĉi, okupi, ispusti, pokupi,

baci, zaklopara, udari, umiri, i sâm ostvarujući tri

asa!

- Al pari! - povikali su svi uglas.

Prišli su da ošacaju izbliza.

-Pfffft! - prosikta stranac uz pakosnu grimasu.

- Al pari! Nastavljamo li na bod, na razliku, na tko

prvi baci bolju ili tko prvi propusti krug?

- Na bod - hladno odvrati Rpin.

Prostoriju su ispunili podmuklost, zloba i

rivalstvo, od kojih svima zasta krv u ţilama.

Nasta tajac. Ni da bi klupa zaškripala. Ni da bi

usta srknula. Mogao si ĉuti muhu u zraku.

Svi su promatrali Rpina koji totalno

hladnokrvno zapali cigaru, a onda iskapi svoju

boĉicu hipokrasa.

- Vi prvi - kaza strancu.

Stranac potraţi inspiraciju, baci, pokri, otkri, as.

- Sada vi - podrugljivo odvrati.

Rpin zviţduĉući baci kocku pa kud puklo da

puklo, ali sudbina mu bi sklona, pa i on ostvari asa.

- Obojici nula - izjavi poluglasno.

- Obojici nula? - zaurla stranac. - Ni sluĉajno!

AI pari. Iznova bacamo!

- Ma daj otkaĉi, stvarno si dosadan! - dobaci

Rpin.

No stranca spopa silna srdţba: naprasno zgrabi

Rpina za ovratnik, izvadi skakavac i zari ga triput

do kraja u grudi sina Amaurya Consona koji, kao

riba na suhom, istoga ĉasa skonĉa!

- Ţalimo zbog smrti tako šarmantna mladića -

na to odgovori Squaw - ali...

- Rpin, šarmantan mladić?! - uskoĉi Aloysius. -

Obiĉan razbojnik!

- Dobro, dobro - prihvati Squaw, nastavljajući

po svom, - ali zašto bi odmah po sinovoj smrti

glavom morao platiti i Amaury Conson?

- Uskoro bi i to mogla saznati - odgovori

Aloysius. - Tu smo vaţnu stavku napola

prokljuvili, ali još plivamo u mutnom. Hajmo mi

prvo potraţiti Amaurya.

Ostavljajući Arthura Wilburga Savorgnana da

ćori, prokrstarili su kućom. No Amaurya, bilo ţiva

bilo mrtva, nisu našli ni na kakvu madracu, divanu,

kauĉu, ni u kakvoj visaljci. Kao da propusti

otpoĉinuti i pod prostranim baldahinom koji su mu

stavili na dispoziciju. Kao da mu stopala nikad i

nisu stupila unutar visoka zida koji štiti kuću.

Ipak, na zidu u sobiĉku tik do mirnog stanĉića

koji su, ima tomu tri dana, dali Amauryu kako bi

noću mogao spavati koliko mu drago, Squaw otkri

podlogu od bristola u nijansi porculana koju za zid

drţi sjajna Scotch 3M traka i koja oku nudi prizor

od 29 ili 30 fotografija raznih osoba, a gotovo

svaka kao da dolazi iz triĉavih novina kao što su

Paris Jour ili Daily Mirror, Historia ili Radar.

Izašavši iz sobiĉka, Squaw pozva Aloysiusa

koji upravo malo pronjuška po ugradnom ormaru.

- O, Aloysius! - povika Squaw. - DoĊi, brzo!

Tu sam našla 29 ili 30 fotki. Sigurno nam mogu

biti od koristi!

Njuškalo od Aloysiusa Swansigna pristupi. Po-

mno promotri zanimljivu podlogu.

- Kaţi mi, Squaw - upita ju onda, - zašto misliš

da taj karton pripada Amauryu?

- Mi to tu dosad nismo viĊali - ustvrdi

Squaw.

- Kad sam, ima tomu 5 dana, dobila nalog da

osposobim dva stanĉića za dvojac što ga Olga

pozva u Agincourt, pošla sam u sobiĉak po 6

plahti, tri jastuka, pokrivaĉ i dovoljno ruĉnika. Sto

posto sam sigurna da tada na zidu nisu bili ni

karton ni ta lica.

- Ima tu - promrmlja Aloysius - priliĉan broj

dobro nam znanih osoba, ali i 5-6 tipova koji su mi

potpuno strani, a o ovom tu bih doista volio štogod

saznati.

Prstom pokaza na osobu koja ga zanima: lik

priprostih crta lica, s bujnom, gustom, rudlavom

kosom poput pamuka, sa zaliscima i bradom, ali

nimalo brkatom. Tanki mu oţiljak kao od alabastra

brazda ugib na gornjoj usni. Na oksfordskoj

košulji s ruskom kragnom nosi mrki sako s raglan

rukavima i tri gumba od najfinijih konopljinih niti,

što mu pruţa pomalo folklorni ton. Mogao bi biti

zingaro, Ciganin, sajmar ili kalmuĉki ratar, baš

kao i hippy (u skladu s današnjom modom) koji

zvrnda po banju ili balalajci u kakvoj rupi

Chinatowna ili Big Sura.

Aloysius tad pozva Ottaviania, odvraćajući ga od

nasumiĉna kopanja po obliţnjim prostorijama. U

policiji su govorili da Ottaviani, taj tupavi, ali

odani robot, pamti svaki lik, makar ga vidio i samo

na ĉas.

- Ottaviani - kaza on, pokazujući mu fotku, -

nisi li ti moţda vidio ovog upadljivog ĉupavca?

- Tako mi oĉiju - odvrati odmah Ottaviani, -

nisam. Ovoj fotografiji, k tomu, ima bar 29 godina!

- Imaš pravo - prizna Aloysius. - PoĊimo onda

do Arthura Wilburga Savorgnana, tu smo došli u

ćorsokak.

Brzoprsto išĉupa fotku koju komadić izolir-

banda drţi za podlogu od bristola, a onda

Squawinim stopama i u pratnji Ottaviania Aloysius

Swansign stignu do vrata budoara u kom još spava

Arthur Wilburg Savorgnan. Prošavši na prstima

kroz vrata, promrmlja:

- Pst! Pst! Još knjava kao puh ili dabar. Pustimo

ga da odspava. Pripravimo doruĉak: topli kakao,

koju voćku, tost, slaninu... Danas imamo mnogo

posla.

Squaw napravi kakao. Popili su ga. Ottaviani

stavi namaz na kroasan, Aloysius u vruću šalicu

umoĉi hrskavi krušćić smotan u osmicu.

Noć bi na izmaku. Zarudi slabašna zora,

kupajući u svom blagom, tuţnjikavom sjaju salon

što sav vonja po duhanu.

- Zaboga! Tu riskiramo asfiksiju! - opsova

Ottavio Ottaviani.

- Prozraĉimo - odvrati Squaw, širom otvarajući

prozor.

Protrnuli su od oštra, ali toniĉna mraza. Arthur

Wilburg Savorgnan zadrhta, pa skoĉi s divana na

kom zaspa, sav podbuhao, naboran, rašĉupan,

zguţvan i još odonda konfuzan.

- Što? - izusti. - Zar svanu?

Ponudili su mu kakao, ali on kaza da bi prvo

pod tuš. Otpratili su ga do kupatila. Nakon

tuširanja potraţi par ĉistih hlaĉa, majicu i maramu

s toĉkicama koja mu da sportski štih. Zatim banu u

salon nasmijan.

Sav na iglama, Aloysius Swansign odmah

navali na nj:

- Ti si noćas vidio Amaurya Consona? - upita ga-

- Izgubili smo - odgovori Arthur Wilburg

Savorgnan - Amaurya Consona!

26.

Glava u kojoj rodbinski uzus

nagoni maštovita momka da svoj

Gradus ad Parnassum završi s

dvaput po tri ubojstva

- Izgubili smo Amaurya Consona - kaza Arthur

Wilburg Savorgnan. - Poĉiva u podrumu, u tanku s

mazutom.

- Znaĉi, tamo si ga vidio? - upita Aloysius

uţasnuto.

- Bio bih ga vidio kako onamo pada, ali zbog

kratkoga spoja svuda nasta mrak. Ipak, još sam

dugo ĉuo kako mu krik odzvanja u tanku, a onda i

konaĉni pluf koji mu oznaĉi smrt.

- Ali kad? I, zašto? Zar si ga ti gurnuo?

- Bio bih i to uĉinio da sam morao - prizna

Arthur Wilburg Savorgnan, slabo skrivajući tugu.

- Mislim da nasrćući na moju osobu uĉini krivi

korak, zapnu za rub tanka, posrnu, izgubi oslonac,

kliznu i strmoglavi... Kao da ga kakva sila k dnu

privlaĉi!

- Ali zašto bi nasrtao na svog druga?

Arthur Wilburg Savorgnan uzdahnu, ali zatomi

glas. Izraz lica posta mu mrk.

Aloysius Swansign tad izvadi fotografiju s

Bradonjom, pokaza ju Savorgnanu i kaza

zastrašujućim tonom:

- Ja znam zašto! Ova fotografija sigurno u

Consonu probudi srdţbu! Ti si mu ju pokazao, nisi

li?

- No way - prošapta Arthur Wilburg

Savorgnan. - Sluĉajno ju otkri u mom ormaru.

Nakon što noćas napravi krug oko parka, izgubi

put, pa tapkajući kroz tamu nabasa na kuću. I

Squaw i ja smo spavali. U kući bi mraĉno kao u

rogu. Amaury potraţi divan. Shrvala ga glavobolja.

Moţda malo i odspava, a onda naglo poskoĉi, kao

da ga štogod guši, i tko zna zašto uhvati ga panika.

Onako na mukama pomisli da ga tkogod planira

ubiti, da su mu stavili otrov u napitak. Tad mu sinu

da bi u mojoj spavaćoj sobi mogao naći protuotrov

koji bi mu pomogao. Pipajući u mraku dospi na

kat, do sobiĉka tik do moga budoara: tamo

pronjuška i otkri fotografiju. Onda zaboravi na bol,

ali gromoglasno kriknu i navali na moju njušku,

naprasno mi oduzimajući san.

- Fotografija s Bradonjom! - riknu.

Onda naglo potraţi izlaz, frfljajući,

zamuckujući. Korak upravi k salonu, ali malo

zatim dotrĉi natrag, s bristolom u ruci, na kom stoji

30 kućica, 30 polja, od kojih njih 29 sadrţi

fotografiju.

- Na mom su bristolu inicijalno sva polja bila

puna - kaza. - Na sada praznom polju imao sam

fotografiju s Bradonjom. Ukrali su miju, ima tomu

bar dvajstosam godina, u travanjskoj noći. Usprkos

ţalosti i ljutnji, toj banalnoj kraĊi nisam tad prida-

vao vaţnost. Ali tri dana nakon toga moj najstariji

sin, Angdy, skonĉa u Oxfordu!

Glas mu napuknu u muklom plaĉu.

Odgovorio sam mu:

- Dragi Amaury, fotografija koju si maloĉas

pronašao u sobiĉku odavno mi pripada, ĉasti mi.

- Zar bi to mogla biti zabuna? - u ĉudu upita

Amaury.

- Nipošto! Tvoj bradonja i moj bradonja

zapravo su ista osoba!

-1 ti si imao fotku s Bradonjom?

-Da.

- Ali zašto?

- Bar u tri navrata aludirao sam na sliĉnost

naših ţivotopisa. Na istim smo osnovama stasali.

Ţivotni su nam putovi analogni, sliĉni smo kao

dva jaja!

- Nisam zaboravio na gomilu tvojih aluzija! -

uskoĉi Amaury. - Bar 5-6 puta htio sam s tobom

poći na stranu, raĉunajući da bi mi mogao

razjasniti naš odnos ili bar moju tajnovitu prošlost

o kojoj tako malo znam. Ali rasprava toliko potraja

da nisam imao prigodu. Iako kasno, sad bih ju ipak

pošto-poto zgrabio...

Pristao sam, ali i odmah dodao:

- Dobro. Ali poĊimo drugamo, da nismo ni na

tvom ni na mom podruĉju. Napustimo ovaj mrak i

hladnoću. Hajdmo do Augustusova cigar-salona.

Dobro bi nam došla i koja ĉašica.

- All right - odgovori Amaury. - PoĊi onamo. Ja

ću odmah doći.

Zatim uţurbano napusti prostoriju stišćući

bristol s fotografijama u ruci.

Pošao sam, znaĉi, u cigar-salon. Dugo sam tamo

ĉamio, ispijajući usput ĉašu akvavita.

A onda sam zaĉuo strašnu buku kako dolazi iz

podruma. Umah sam potrĉao, ali napipavajući,

budući da smo još bili u mraku. Do podruma sam

stigao priliĉno lako. Tamo sam kroz ţarki chiaro-

scuro iz kotla vidio Amaurya kako na mazutu pali

vaţan rukopis, obujmom mi bar ostavi takav

dojam.

Zaurlao sam, odmah posumnjavši:

- Što to kaniš uništiti?

Odbi mi dati odgovor. Jarosno mu oko

promatralo kako album crni, pa dobiva nijansu luga

i kvrĉav rub. Zatim mi pokaza na klupu u kutu, on

sâm zicnu na sklopivi stolac i pozva na razgovor:

- Dragi moj, sad popriĉajmo!

- Tu? - upitah ga u ĉudu. - Nismo li kazali da

bismo to mogli uĉiniti u Ċgar-salonu?

- Nismo - ustraja on. - Popriĉajmo tu.

- Ali zašto?

- Zato što tu imamo luĉ, zato što tu imamo

toplinu, zato što...

Zasta i prodornim mi okom osinu obraz.

Nisam odustajao:

- Zato što? Što još tu ima?

- Nothing - odgovori. - Hajd, zauzmi tu klupu i

razgovarajmo, u protivnom...

- U protivnom?

- U protivnom bismo mogli propustiti zadnju

priliku...

Zaintrigiran tom upornošću, pristao sam

usprkos zabrinutosti. Ošacao sam duguljastu klupu,

ĉiĉio na nju, zapalio cigarilo, pa odmah udario u

priĉu:

- Najavio sam da ću ti kad-tad ispriĉati svoju

Sagu. Sad ju poslušaj. Odmah znaj da bi taj roman

isto tako mogao biti i tvoj. Kob koja proganja tvoj

ţivot, proganja i moj. Zao nas sluĉaj oblikova na

isti kalup. Ta, ista krv kola našim ţilama: tvoj Tata

i moj Tata ista su osoba!

- Molim? - protisnu Amaury. - Nas dvojica

smo braća?

- Da, braća! Braća koju spaja ţalost, koju spaja

smrt!

- Ali kako si to saznao? - u ţaru upita

Amaury.

- Otkud ti taj podatak koji su mi vazda krili?

- Oh! Budući da sam imao samo blagu intuiciju

i znao samo to da mi nad glavom stoji stanovita

tajna, stvar koju svi šutnjom skrivaju, a zapravo

malo njih za nju i zna, dvajst godina sam traţio

odgovor, bar dvajst godina, niţući pritom

nagaĊanja, stvarajući mnoštvo idiotskih sinopsisa,

instinktivno smišljajući ishod, proraĉunavajući,

zamišljajući i tako malo-pomalo ispunjavajući

duboku rupu zaborava, strašni tabu koji koĉi

objavu.

U tih dvajst godina gomilao sam zanimljiva

poznanstva, plaćao svakojaku dojavu, posvuda

konzultirao gomilu ĉinovnika koji su mi otvarali

vrata vaţnih arhiva s informacijama o mom

rodovskom stablu, navaljivao sam na korumpirana

suca, tuţioca, advokata, birokrata, pisara,

pomoćnika, skladištara kojima sam suhim zlatom

plaćao tricu i kuĉinu. Zatim sam morao probrati tu

silnu gomilu informacija u kojoj ruku pod ruku idu

i novo i labavo, i anormalno i isprazno. Nakon toga

sam, da bih spojio dva i dva, morao uhvatiti suvislu

nit, a to pak bi pravi brain-storming, budući da

gotovo svaki put ta nit izosta.

Ipak sam uspio: doĊoh, spoznah, shvatih.

Razmrsio sam ĉvor. Dobio sam potpuni uvid u

vlastitu prošlost!

It is a story told by an idiot, full of sound and

fury, signifying nothing.

Dug roman, zbrkan, katkad i isprazan, a katkad

ĉaroban; priĉa o Odmazdi koja vazda prati tvoj

korak, baš kao i moj. Osoba koja ju osmisli dvajst

godina u njoj ustraja i nikako da popusti. Za

samilost kao da propusti ĉuti, svaki oprost zatomi,

a sav cilj mu posta oko za oko, odmazda u

usmrćivanju, u iskaljivanju jara na mladoj Krvi.

On poĉini uţasna ubojstva svih naših Sinova!

- On! On! - prošapta Amaury, mahnita lica.

- Da, on! Osoba ĉiju si intrigantnu sliku imao,

ali o kojoj ništa nisi znao! Taj intrigantni Bradonja

sa zaliscima, s gustom mrkom kosom! On! Tvoj

Tata! Moj Tata!

- Moj Tata! - zavapi Amaury, a silna ga bol

savi u struku. - Znaĉi, ništa nisam znao! Zašto smo

morali imati tako zlog Tatu?

- Samo polako, Amaury, ohladi glavu, prihvati

tu spoznaju. Ispriĉat ću ti ĉitavu priĉu:

Tvog Tatu, mog tatu (kako su ga zvali, odnosno

toĉan izgovor nikad nisam saznao), majka rodi u

Ankari.

Tako posta prinova u ponajbogatijoj familiji u

tom kraju. Njihov su imutak svi smatrali

basnoslovnim, katkad ga prispodobljujući Midinu

bogatstvu. No svaka bi oporuka vazda uzrokovala

niz komplikacija, s obzirom na broj ĉlanova u

Klanu - njih bar 30, a svaki s oko 5-6 potomaka.

Zbog tolikih baštinika s pravom su strahovali da bi

inicijalna svota, usprkos oploĊivanju što ga nosi

Kapitalizacija, diobom ubrzo mogla biti

rasprĉkana.

Stoga su tradicionalno ĉitav kolaĉ davali prvom

sinu, ostalima ostavljajući pokoju mrvicu.

Najstariji bi sin, izabranik, ljubimac, tako dobio

palaĉu, imanja, polja, šumu, svu silu dionica i

uţitnica, zlata, dijamanata i nakita. Zabranili bi mu

da radi, ali su zato mlaĊi morali crnĉiti.

S lakoćom uviĊamo ishod tako

diskriminacijskog pristupa: samo bi najstariji

dobivao svu rodbinsku ljubav, dok su braća bila

omalovaţavana i ignorirana. Stoga, iako su tu

diskriminaciju svakako pravdali nuţnošću

dugoroĉnog uĉvršćivanja moći Klana (a to su

mogli zajamĉiti samo gomilajući imutak, nipošto

umanjujući ga rasipnim oporukama), zbog

nagonskog kulpabiliziranja nisu svoj familijarni

uzus zasnovali na Sint ut sunt aut non sint,

odabravši navodno moralni zakon koji svakog

ĉlana rangira, pa su tako inicijalni potomci slovili

kao sjajni, dobri, ĉisti i uţivali su u svim

blagodatima, dok su zadnji ostajali kratkih rukava i

još bili ocrnjivani.

Zaĉudo, taj Zakon Klana svi kao da su dobro

podnosili, nisu ćutili nikakvu gorĉinu. Nitko da bi

ikad kazao: Summum Jus, summa Injuria; svi

potomci, i najstariji i najmlaĊi, taj su princip

odrţavanja imutka doţivljavali kao sasvim

normalan, pa ĉak i normativan, i nisu uviĊali oĉitu

zloporabu, parcijalnost koja svima oduzima samo

zato da bi profitirao izabranik.

Istini za volju, onom koji bi ostao kratkih ruka-

va samo bi puki sluĉaj mogao ublaţiti usud: smrću

izabranika sva bi baština pripala drugom potomku

u nizu.

Stoga su švorc braća, ubogi roĊaci i gladni

štrikani gotovo stalno molili Boga da baštinik

skonĉa, da ispari. Milosrdni bi ih Alah katkad i

uslišio: kakav gadan tifiis ili laringitis odstranili bi

tada kandidata za baštinika. Ali jao, protuslovnost

osta: moţda su ju na taj naĉin umanjili, ali ju

nipošto nisu i dokinuli!

Odmah nam biva jasno da su kad-tad morali

postići status quo, što znaĉi manju sigurnost, ali i

manju muku.

Kaţimo da su s mota Brat za braću, braća za

brata, kojim su davno ukrasili štit Klana, došli

prvo na Svaki bratac svoga konja hrani,

smatrajući, zapravo strahujući da bi mogao biti

krvaviji no što uistinu bi, ali on potraja samo

godinu dana, da bi na kraju spali na Brat bratu vuk,

i to još od briljantna dogaĊaja koji s pravom zadivi

ankarsko visoko društvo:

Momak od niti osamnajst godina imao dvaput

po tri starija brata, što mu a priori zasvagda zatvori

izabraniĉka vrata. No osmišljavajući, zakuhavajući,

usavršavajući, a zatim i izvršavajući, on uspi

svakog od njih smaknuti, a k tomu, spona svih tih

ubojstava bî iskljuĉivo njihova silna maštovitost.

Mladac prvo navali na Niciasa, nakazu, grdobu,

a usprkos njušci nalik šakalovoj volio ga, ili mrzio,

upravo onoliko koliko i ostalu braću. Kako su svi

šuškali o Niciasovoj tupavosti, zadatak mu bî

popriliĉno lagan.

Uz naivnu izliku stignu u stan tog ĉudovišta.

Tamo ga poduĉi majstorstvu gaĊanja lukom,

kompilacijskom nauku japanskog mudraca

nadahnuta Buddhom. Nakon toga Nicias, u ĉudu,

ali zadovoljan zbog bratova sjajna poklona, uroni u

štivo, a ovaj mu šiljak tvrĊi od dijamanta, ali tanak

kano ĉaĉkalica zari u bok. Udarac bî fatalan,

budući da mu slomi trtiĉnu kost i prouzrokova grĉ

u slabinskom gangliju, što onda izazva kolaps

ţivĉanog sustava i gubitak daha, a malo zatim i

sinkopalnu vrtiĉavost. Hitno transportirana u

bolnicu, nakarada u tom vrtloţnom stanju osta

osam dana, da bi zatim izdahnula i tako priliĉno

razoĉarala puk što ga radoznalost okupi u

bolniĉkom dvorištu da vidi tu vrtnju, tu iznimnu

atrakciju kakva Ankari navodno kroniĉno fali,

pogotovo zato što tamošnji stanovnici s mnogo

zavisti promatraju fakirsko majstorstvo obrtanja,

majstorstvo “Darviša”, nad kojim monopol drţi

Ispahan.

Niullovo ubojstvo bî bar isto toliko bizarno.

Tog njištavog, prozirnjikavog i slabunjavog

mlitavca krasio takav IQ kao da su mu tri, a

nipošto tristri godišta, pa su mu dali nadimak Nj

oka.

Njoka po zanimanju, iliti po vokaciji bio govornik:

govornjakao bi i govornjiskao ţivadi uz lokvu u

gradskom vrtu kao sv. Franjo pticama. Onaj kog bi

to zabavljalo, dobacio bi mu pokoji dukat ili florin,

a on bi na nj skoĉio kao ninja.

Maximinu (maštovitom bratoubojici) ovaj

zadatak bi maĉji kašalj.

Na moĉvarno dno postavi bitvu koju ţicom

spoji s akumulatorom stvarajući snaţan indukcijski

tok. Zatim plati tipu koji, prilikom Njokina

govornjiskanja, baci u lokvu laţni zlatnik, a

zapravo jaku privlaĉnicu.

Ni 5 ni 6 Niull skoĉi u moĉvaru. Istoga ĉasa

iskusi hidrokuciju.

Optat, pak, uţivao samo u alkoholu:

konzumirao bi opol od jutra do mraka i svaki dan

bi pijan blokirao, svoj posao kljaštrio i krnjio, pa

mu i prihod opao. Stoga Maximin potplati poštara

da Optatu dostavi baĉvicu dobrog viskija i da mu

objasni kako pošiljka dolazi iz Port Nooa, budući

da Optat, ima tomu tri mlaĊaka, u Irskoj navodno

kupi boţanski viski Onyx. Po isporuci Optat

pomisli kako mu na vrata dolazi ista cuga, pa

dobar dio smaknu odmah, a toliko mu bi po volji

da nastavi do kraja.

No, lukavi Maximin na dno stavi piro-napravu,

nimalo opasnu dok pluta u alkoholu, ali strašnu u

dodiru sa zrakom. Tako bratski ološ, iskapivši

baĉvu, ipso facto izazva poţar u kom i sâm,

pruţajući vatri onako natankan plodno tlo, izgori u

hipu, kao trud, a u zraku zamirisa ovan s raţnja.

U tom ĉasu Maximin onuda prolazio, nimalo

sluĉajno. Dograbi laso i uhvati Optata. Dovukavši

ga kao ţivu buktinju do bunara, baci ga na dno i

tako izvrši zloĉin koji, ĉudna li ĉuda, ĉitavu kraju

bi na korist zato što su u roku od 30 dana svi

pokušavali prisvojiti taj ĉudotvorni, izrazito

kurativni izvor, pogotovo za katar, ali i za

ankilozu, bronhitis, cistu, urolitijazu, pitirijazu,

laringitis, svrab, padavicu, antraks...

Zatim svanu sudnji dan za Parfaita. Maksimin si

zada nimalo lak zadatak Ta, Parfait, pravi Golijat,

jaĉi od Turĉina, gori od Trola, nasilan, zloban,

zlotvoran, kvaran i podmukao, u borbu bi vazda

ulazio sa ţarom! A tko bi s njim snagu pokušao

odvagnuti, nuţno bi podbacio, u startu potpisao

poraz.

Parfait u svom kvartu otvorio slastiĉarnicu u

kojoj su proizvodili svu silu kandiranog voća,

bombona, pralina, kalisona, ĉokoladica, marcipana,

nugata i kasata.

Za zavajonom sa sirupom što ga usavrši odmah

poludi ĉitava Ankara i prozva ga po tom vrsnom

slastiĉaru.

Svaki boţji dan svratio bi mu koji paša, aga,

kadija ili spahija i naruĉio za kakav gala party

“parfait s maraskinom” ili “parfait sa sirupom od

ribiza” za kojim su svi šizili.

Tako i Maksimin navrati k Parfaitu. Da mu par

novĉića i naruĉi divovski parfait od limuna.

- Parfait! - kulinarskim ţargonom otpovrnu

Parfait.

No kad mu Parfait na stol stavi parfait,

Maksimin ga kuša, a onda sloţi grimasu i kaza da

mu zbog namirnica u prahu uradak naţalost mora

sabotirati.

- Molim? - poskoĉi Parfait na tu drskost i

zapiska: - Što fali mom parfaitu!!!?

Odmah poduzimajući nuţni korak, triput

ošamari Maksimina i u facu mu baci rukavicu.

- Dobro - odgovori Maksimin. - Obavimo to

sad i tu. Ali ja biram vrstu okršaja: dvoboj bocama!

Parfaita toliko zbuni taj paradoksalni izbor, da

naĉas zasta, osupnut.

Iskoristivši protivnikovu paraliziranost,

Maksimin ga pogodi bocom u tintaru. Parfait

posrnu i krkljajući zviznu na pod.

Maksimin ga ĉitavog namaza parfaitom od

limuna, pa ga još zali sirupom, a.posao dovrši tako

Što posudi hrpu kandiranog voća, pa ga tu i tamo

plošno spusti.

Zatim dozva svoju milu divovsku dogu koja

dotrĉi iz mraĉnoga kuta. Zadnjih 6 godina sva su

joj hrana bili parfaiti Maksiminova brata.

Ţivotinja, dakako, skoĉi, onjuši, liznu, a na

kraju i griznu.

Na izlazu Maksimin podrugljivo zakljuĉi: “Prah

si koristio, prah moraš postati!”

Nakon Parfaita nova mu ţrtva posta Romuald.

Ali on bi tvrd orah. Kao prava ništarija, zavidnik,

inkvizitor, Romuald bi posvuda vidio komplot ili

zlu nakanu. Svi su mu bili sumnjivi.

Strahujući za svoj ţivot ĉuĉao bi u kući, vazda

iza zakraĉunanih vrata, s puškom u ruci, slušao bi

radio i ispod oka promatrao svakog tko bi izronio

na obzoru, a poskoĉio bi i kad bi mu uz kuću

prošao koji paor.

U potrazi za nirvanom, kupi ĉak i tkaninu,

aljkavo ju skroji i nonšalantno porubi, napravi

balon koji konopcima i klinovima zakaĉi za tlo, da

bi u zraku spavao i bar noću bio na sigurnom.

Maksimin isprva razmotri 5-6 mogućnosti

(otkaĉiti glavni konopac koji drţi zrakoplov,

sabotirati autostabilizacijski pogon ili osovinu,

podvaliti zapaljivi plin koji bi izazvao imploziju,

izbacio balon iz balansa i srušio ga), ali uzalud.

Zatim mu sinu: unajmi dvokrilac, prhnu s njim

u zrak, pa s visina zapikira na mrski balon i probi

ga. Rupa bi kobna: balon propa duboko u tlo, a

Romuald skonĉa kao rudar: uguši ga plin.

Još mu osta Sabin. Ali Sabinu nisi mogao ni

prići. Dobro znajući da bi ga samo stric mogao

lišiti prava na baštinu i da mu sav kapital klana

kad-tad mora pripasti, Sabin zavidnu roĊaku ili

bratu ni u snu da bi dao priliku za podli ĉin. I

raznosaĉ kruha i pomoćnik ugljara morali su na

vratima pokazati po tri propusna lista da bi mu

nogom kroĉili u dom.

O Sabinu su kruţila brojna intrigantna

naklapanja. Govorili su da na raspolaganju ima

osamnajst spahija, vrhunskih boraca jataganom,

krivošijom ili puškom, da ga ta vojska stoji kao

suho zlato, ali ga vazda posvuda prati i od šuba

ukoka svakog tko mu pristupi na blizinu od jarda!

Govorili su da ima momka koji prvi kuša svaki mu

obrok, zbog straha od trovanja. Govorili su da u

kući ţivi tip, pljunuti on, koji spava pod

baldahinom dok on sâm odlazi spavati u podrum u

kom sagradi, zahvaljujući majstoru koga smaknu

ĉim dovrši posao, divovski blockhaus sa šifrom.

Osim madraca da mu sni budu spokojni, unutra bi

dovoljno namirnica da u sluĉaju nuţnosti tamo

proboravi pola godišta.

Tako lukav protivnik, koji kao da pomno

osigura svaki svoj korak, silno razbukta

Maksiminovu maštu. Gomila ubojstava što ih.

dotad izvrši nisu mu još bila dovoljna. Goropadno

ustvrdi da su mu bila samo zakuska. U Sabinov

naprasni odlazak ugradi svu svoju ambiciju, shvati

ga kao vrhunac svog iznimnog, a dotad samo u

natruhama iskazanog majstorstva.

Ipak, dugo su ga morili strahovi da bi mogao

kiksati. Usprkos zavidnoj inspiraciji, Sabinovoj

utvrdi nikako da utvrdi slabu toĉku.

A onda mu trgovac konjima u razgovoru

sluĉajno otkri da svaka tri dana Sabinu nosi

magarĉića, budući da ovaj - tu brbljavi prodavaĉ

slaba morala ortaĉki namignu - uţitak pronalazi

iskljuĉivo u sodomiji.

- Odliĉno! - pomisli Maksimin nasmijana brka.

- Sad bar znam da ima igraĉku! Moram iskoristiti

ovu informaciju od suhoga zlata kako bi moj braco

doţivio slom.

Produbljujući tu frišku spoznaju, on od glavnog

ĉuvara ankarskoga zoološkog vrta dozna da bi

magarić Sabinu vazda priskrbio samo dio slasti,

odnosno za prvotni bi mu uţitak bio dovoljan, ali

bi zatim nasladu traţio u kakvoj krupnijoj ili

ĉudnijoj ţivotinji.

Tako bi Sabin znao potplatiti upravu zoološkog

vrta i za noć unajmiti ili ţivinu jaĉih gabarita

- kakva krupnog stvora poput jaka, orangutana,

nilskoga konja ili mamuta - ili pak kakvu iznimnu

ţivotinju - klokana, kazuara, kanarinca ili bou

konstriktor, tapira ili mandua, oposuma ili

aligatora, albatrosa ili kajmana, kita ili

mravoklopa.

Ipak, iako iz tog zoološkog vrta isproba gotovo

svaku ţivotinju, Sabin nikako da oćuti

zadovoljstvo, kukajući da mu svi ti osobiti stvorovi

nisu znali pruţiti onaj boţanski uţitak kakav davno

iskusi na, odnosno u lamantinu iz Ĉada (Manatus

inunguis ili Manatus latirostris).

No, sluĉaj ili sudba nagnali su sajmištara iz

Halifaksa da upravo tih dana uz ĉitav niz što dobro

znanih što sasvim novih atrakcija (sijamski

blizanci, patuljci, albinci, turovi s ovnovskim

glavama, kunići S kopitima), Ankaranima ponudi i

takozvanog “Divovskog zmaja iz Locha” koga su

prozvali Rudolf. Istini za volju, niti to bi zmaj, a ni

morski piton: tog dugonga, ţivotinju blagu kano

ovca, u povoljnim si okolnostima lako mogao

podvaliti za lamantina, budući da su bili sliĉni

koliko po masi i obujmu, toliko i po glatku krznu i

ugodnoj vanjštini.

Jasno ko dan da Sabin odmah pokuša dobiti

Rudolfa. Ali kako? Sajmištaru ponudi dobru svotu

za najam dugonga. Ovaj ga odbi. On iznos

udvostruĉi, utrostruĉi, pomnoţi ga s 4, pa s 5. Na

kraju su ipak postigli dogovor. Sastanak su

uglavili za koji od idućih dana.

Ali njuškalo Maksimin za to sazna. Odmah mu

sinu odliĉna zamisao.

Kombinirajući 5-6 zapaljivih tvari izradi

šupĉanu granatu, a onda kolosalnom drskošću

pristupi u dugongov akvarij, pa iskoristi ĉasak

ţivotinjina odmora u vodi kako bi joj utisnuo

svoju minotvorinu.

Zatim ugradi i upaljaĉ od kolodijskog pamuka

koji i na najslabiji kontakt jamaĉno odgovara

aktivacijom ubojitog izuma.

Nakon što postavi smicalicu, Maksimin

proĉami do sumraka u krĉmi blizu Sabinova doma,

siguran da u bliskoj budućnosti mora ispustiti tri-

jumfalni krik.

Prognoza mu bi sasvim toĉna: u 23 sata i 31

minutu iz mraka izroni sajmištar, a za njim i

divovsko

korito: unutra kunja Rudolf, nasmijan kao krava

kad u daljini spazi vlak.

U osam minuta do ponoći obzor zablista:

gromoglasni prasak propara uši. Zrak zatim ispuni

zagušljiva izmaglica koja poprati big-bang.

Maksimin vlastitim oĉima utvrdi da su svi

pomrli.

Zatim sav radostan svrati u noćni klub i tamo

osta do jutra. Iako priliĉno škrt (ali ovakav

majstorski pothvat zaziva potlaĉ), sabljom otvori

šampanjac, nazdravi i svima natoĉi mnogo puta.

Tako Maksimin pokosi braću. Ali jao! Zarana

obznani trijumf, zarana objavi slavodobitak: 6 dana

nakon toga bratić, koji zasigurno shvati da ĉitava

stvar priliĉno smrdi, u svom sobiĉku skova pljunuti

takav plan kojim Maksimina skrati za glavu!

“Tko jaĉi, taj kvaĉi” tad posta zakon klana.

Nastupi faza lanĉanoga klanja. Advokat kog su

zaduţili da kontrolira transmisiju familijarnog

Kapitala sasvim izgubio nit: u tri godišta bar su

dvajstri vlasnika nakratko okusila blagodati tog

imutka, ali svakog od njih sustignu smrt, usprkos

zdravlju i mladosti.

Kad su napokon shvatili da bi, nastavi li pomor

tim ritmom, klan uskoro mogao biti zatrt, malo su

posustali. Ustvrdili su da na ţivotu osta ukupno

frtalj klana. Nasta panika. Stoga su osnovali uniju.

Potpisali su koalicijski sporazum koji su svi

poštovali da bi 30 dana.

Zatim su ubojstvo uzdigli na razinu rituala.

Dogovorili su da svaki otac mora imati samo po

sina, kako bi otklonili opasnost od ljubomorna

brata. Tako su suparništvo ograniĉili na roĊaĉki

odnos, do onoga dana kada, sukladno apsolutnosti

darvinovskog probira, dobiju iskljuĉivo baštinika

po naraštaju.

Da bi ostvarili taj dugoroĉni cilj, imali su,

grosso modo, tri naĉina kojima su mogli slobodno

raspolagati:

mogli su ubiti Majku odmah nakon poroda;

mogli su, nakon dobivanja prvoga sina,

zaustaviti dotok prinova kastracijom Oca;

mogli su (a to svima bi po volji) na ţivotu

ostaviti prvoga sina, a ostalo potomstvo lišiti ţivota

ili pustiti da ga smrt dograbi, ostavljajući ga na

buništu, bacajući ga u kanalizaciju Hi ga, po

naputku onoga Swifta, posluţujući kao divlju ili

malajsku svinju za ruĉak kakvu britanskom lordu.

Tako su u razdoblju od kojih 5-6 godina malo

sanirali situaciju. Pri transmisiji oĉinskoga imutka

krvavi su sukobi tad popriliĉno opali.

Krvoprolića iz ĉistog uţitka postala su prošlost.

Svi su nastojali maksimalno ograniĉiti rast klana i

na taj naĉin zadrţati zadovoljavajući kvorum.

Stoga su svi smatrali da su osobno zasluţni za taj

status quo, humaniji no što bismo u prvi mah mogli

pomisliti.

27.

Glava o popriličnu blagu što

bratu na mukama ostavi bubnjar

No - nastavi Arthur Wilburg Savorgnan - strašna

sudba pogodi nam mamu i tatu.

U bolnici Dobrog Samarićanina u Acapulcu

naša majka istodobno rodi tri mališana. Oca, koji

po Zakonu Klana bi duţan prisustvovati porodu,

puki sluĉaj (hvala Bogu, u protivnom bismo

odmah nastradali!) nagna da dan uoĉi tog vaţnog

dogaĊaja skoĉi u Washington, zato što su mu kao

iskusnu trgovcu ponudili ugovor za kupnju silnih

koliĉina usnih harmonika, tog minijaturnog

glazbala što su ga upravo u to doba izumili i za

kojim su svi izgubili glavu, a pogotovo Ankarani!

Mama shvati da bi joj odmah po zakljuĉivanju

ugovora muţ mogao dojuriti i, kad vidi da su

dobili tri sina, a imaju pravo na triput manju

koliĉinu, istoga nas ĉasa umoriti.

U njoj tad proradi majĉinska ljubav, pa u

nastojanju da nam bar saĉuva ţivot, mama pozva

ĉasnu kojoj potanko ispriĉa svoju muku. Ĉasna

ozbiljno shvati opasnost i ponudi joj pomoć.

Majci tako ostavi mališana, a s nama dvojicom

na brzinu napusti prostoriju i tako nas spasi od

smrti.

- To znaĉi, ako sam dobro shvatio - zakljuĉi

Amaury, - da su po dolasku oca u bolniĉkoj sobi

bili samo majka i sin.

- Toĉno. Zatajili su mu da ima tri malca. K

tomu, zabašurili su naš upis u knjigu tako što su

nam dali laţni patronim i iskoristili to što su dva

sijamska blizanca, umrla pri porodu, naĉas završila

u hodniku blizu inkubatora u kojima smo ĉuĉali

mi.

- Ali, ako za nj nismo ni bili ţivi, kako nas

onda naumi proganjati? I zašto nasrnu na svakog

od naših sinova?

- Dvajst godina nakon toga našu mamu shrva

gadan virus (staphylococcus viridans). Silno

oslabi. Pozvali su Kardinala da ju posluša i da

oprost, a onda i pomast. Naša mu majka tad otkri

ĉitavu priĉu.

Ali u oholog Kardinala bi smutljiva ćud.

Trgovao bi duhovnim dobrima, primao mito i

šurovao. Odmah instinktivno shvati da ima dobru

robu. Ponudi ju za što bolji iznos. To doĉu tatin

dalji roĊak kog tadašnji baštinik potplati da u potaji

radi za nj. Optuţi nam oca za izdaju Zakona Klana,

budući da nas ostavi na ţivotu i zataji ostalim

ĉlanovima, a onda mu za kaznu usmrti sina, tvog i

mog brata!

No tatina ljubav za tog sina koji bi kad-tad

postao baštinikom bi nadljudska. Stoga, kad mu sin

naprasno nastrada, on od silna bola izgubi razum!

Optuţi nas - nas! - da smo krivi za tu smrt. Da mi

nismo na ţivotu, kaza, sin bi mu sada bio!

Stoga svojim ţivotom zajamĉi da nas kani

proganjati i ubiti ĉim nam pokoka svakoga sina

ponaosob, kako bismo i mi spoznali tu bol što para

grudi ocu koji sina zarana izgubi!

- Znaĉi li to da tad sazna svaki podatak o nama

i o našim sinovima?

- Nipošto. Nikakvi mu podaci o nama nisu bili

znani (osim toga, tad još nismo imali sinova). Ali

odluĉi poći na put samo zato da sazna kamo smo

otišli, koji su nas ljudi othranili i u kom smo kraju

stasali.

Prvo stignu u Acapulco, a nakon što nam otkri

trag njuhom koji bi posramio dvajstri indijanska

naroda, provršlja istom onom cik-cak rutom koju

iscrta ĉasna ima tomu dvajst godina.

Tako ga put nani u ogroman grad znan kao

Guadalajara, u kom smo nauĉili ĉitati i pisati, u

kom su nas krstili i krizmali. No znajući da bi tata

kad-tad mogao osvanuti na našim vratima, ĉasna

odluĉi da Guadalajara mora postati naša prošlost,

da ju mora s nama napustiti i poći u Tiflis, otamo u

Tobolsk, pa u Oslo. Imali smo 10 godina. Tamo

ĉasna izdahnu, propustivši nam kazati kakva to zla

kob ĉuĉi nad nama.

Razdvojili su nas. Ti si dospio u dom za siroĉad

u Uskubu (iliti Skopju), da bi tri godišta nakon

toga zbrisao. No pao si pod kamion i odmah

zaboravio svu svoju prošlost.

Ja sam pak otišao u Huli i postao posvojak

glavnog vojnog bubnjara. Kad sam poodrastao,

moj pooĉim shvati da volim uĉiti, pa mi priušti

upis na Oxford.

Nismo bili ni u kakvu kontaktu. Ništa nisam

znao o tvom ţivotnom putu. Ti pak nisi znao ni da

postojim. Alija sam katkada bio zabrinut za svoga

brata i tugovao sam za našom prošlošću.

Navršivši 25 godina i obranivši doktorat, dobio

sam posao na Institutu za starolatinski idiom u

Sofiji. Kako sam nastavu drţao samo 6 puta u 30

dana, u obilnoj sam dokolici nastojao o tvojoj

sudbini saznati što sam god mogao. Na ruku su mi

išli vlakovi koji od Skopja do glavnog bugarskoga

grada putuju maksimalno dan.

Ali u skopskom mi sirotištu nisu znali kazati

kamo si klisnuo. Prokrstario sam ĉitav kraj. NaiĊoh

na nimalo nadahnuta, ali lakoruka slikara koji mi

na bazi podataka do kojih sam u domu došao

olovkom nacrta zapanjujući foto-robot, istina slabo

uporabljiv, s obzirom na to da su podaci bili stari

bar 10 godina.

Pokazujući tvoju sliku ratarima, trgovcima,

sajmištarima, tipografima, ĉinovnicima,

policajcima, znao sam pomisliti da ću kad-tad naići

na onoga tko bi mi mogao pruţiti makar kakvu nit

vodilju. Ali uzalud.

Nakon što sam do kraja odradio svoj mandat,

napustio sam Uskub, a da nisam pronašao nikakav

znak, nikakav trag.

No onda sam došao u Augsburg, budući da su

mi u Zakladi Josiah Macy junior ponudili sjajan

poloţaj i suradnju na ogromnom istraţivanju

Oskara Schärf-Hainischa von Schlussnig-Figla o

zadrţavanju frikativa u izgovoru bororo idioma

(Parana), u kom, baš kao i u bantu standardu,

uoĉavamo pojavu labijalnog “//” na kraju

supstantiva muškoga roda. Tako sam triput na

godinu (od 10. oţujka do 20. travnja, na samom

kraju lipnja i polovinom kolovoza) putovao do

Skopja i odluĉno nastavljao svoju potragu.

Naknadno sam došao do ovog zakljuĉka: kad

su nas razdvojili, morali smo imati 10 godina. No

koliko god sam ti ja nastojao ući u trag, ti kao da

nikada ni na koji naĉin nisi pokucao stvoriti

priliku za kontakt sa mnom. Nisam za to mogao

naći nikakva opravdanja. Stoga sam kao apriornu

tvrdnju postavio tvoj odlazak i za nj pronašao tri

moguća razloga: ili si umro odmah nakon što si

napustio dom za siroĉad; ili su ti kakav Ciganin ili

koji drugi nomad priuštili otmicu; ili su ti,

konaĉno, kakav šok ili trauma naglo pomraĉili um,

oslabili nagon ili zatomili znanja i tako raskinuli

tvoj dvoznaĉni odnos sa samim sobom, na kom

poĉiva tvoj cogitol

Bar tri godišta mozgao sam koju od tih triju

mogućnosti odabrati kao valjanu.

A nakon što sam konzultirao ĉitav niz zapisa,

administrativnih knjiga, almanaha, novina,

trgovaĉkih zapisnika, duplikata, pisarskih arhiva,

nakon što sam obišao upravu, svaki kolodvor i

postaju, hangar, bolnicu, luku, dok, skladišta, sa-

znao sam da su, ima tomu osamnajst godina,

spazili momka, kom kao da fali koja daska, kako

luta Mitrovicom, omanjim gradom u blizini

Skopja.

Lokalni mu govor bio sasvim stran, noga

krvava, trbuh zasigurno prazan.

Odmah sam shvatio, prvo intuitivno, a zatim i

razumom, da bi to napokon mogla biti moja nit

vodilja. Pošao sam u Mitrovicu. Tamo sam

razgovarao s pastirom koga sućut nagna da

momku ponudi krov nad glavom, slamaricu, kruh i

posao. Uĉvrsti moju slutnju. Potvrdi sliĉnost s

foto-robotom.

Tako sam, konaĉno, nakon 6 godina jalova

tapkanja u mraku, naišao na prvi trag koji mi

omogući da ti pokucam na vrata!

Saznao sam da si završio pod kotaĉima

kamiona kad si krišom napustio dom za siroĉad i

da si svu svoju prošlost izbrisao, tako potpuno

izbrisao da nisi znao ni tko si ni otkuda dolaziš.

No ipak si bio bistriji no što su u prvi mah

mislili. Ponovo si nauĉio govoriti. U raĉunanju si

zatim bio priliĉno dobar. Nastojnik u lokalnoj

gimnaziji pokloni ti atlas, a onda iskamĉi i

suglasnost pastira da maksimalno proradi na tvom

obrazovanju.

Tri si godišta, znaĉi, proţivio u Mitrovici.

Katkad bi nasrnuo koji šmokljan i dobacivao ti:

“Anonumos! Anonumos!”, što bi u lokalnom

govoru znaĉilo “osoba kojoj fali antroponim”.

Zatim su ti svi stali koristiti taj naziv; gotovo da ti

posta nadimak. Ipak, kad si napustio Mitrovicu,

sam si odabrao “Amaury Conson”, po nadstojniku

od kog si dobio dobru naobrazbu.

Htio sam upoznati Amaurya Consona. Ali kad

sam stigao, od ljudi sam saznao da ga zadnjih 6

godina nisu viĊali. RoĊak mu izjavi da moţda ţivi

u Zürichu. Otišao sam onamo pola godišta nakon

toga, iskoristivši poziv na struĉni skup. No naišao

sam na tvoga kuma Amaurya Consona, od kog

nisam mogao dobiti nikakvu informaciju o tvom

boravištu. Ipak, otkri mi vaţan podatak: tri su

mlaĊaka prošla otkako mu na vrata .pokuca

Bradonja, spodoba oronula, ali oĉito puna

strašnoga jara, i postavi mu niz pitanja na tvoj

raĉun!

Stavi mi bubu u uho: tko bi, osim brata, još

mogao pokušavati doći do Amaurya? I zašto?

K tomu, stalno sam imao dojam da svaku moju

stopu prati kakva zla kob. Noću bi mi san razbio

pavor nocturnis, vizija ubojstva.

I kao u magli dolazio bi mi na oĉi davni prizor

- star kojih dvajst godina - u kom nas ĉasna nakon

igara s jojom ili zvrkom stavlja u krilo, pa nam

sasvim tiho objašnjava da iza brdâ i morâ, iza šuma

i gora ţivi Bradonja koji smišlja kako nam sada ili

u budućnosti nauditi, pa kad i sami iskusimo ĉari

oĉinstva, potomstvo bismo morali stalno nadzirati,

kako bismo mu zajamĉili siguran ţivot.

No svaki dio tog mog bunila bî tako zbrkan,

tako stran, da sam ga bar osam dana pokušavao

upotpuniti kojim jasnijim podatkom.

Onda naglo iz zaborava izvukoh Acapulco, grad

u kom smo ti i ja izašli iz majĉina trbuha. Dobio

sam brzojav iz kog sam saznao da su nas bila

trojica, da su nas rošadom spasili od strašnog

ubojstva umah i da nas zatim posvoji ĉasna.

Saznao sam i to da, ima tomu iks godina, stanoviti

Bradonja nasilu upa u bolnicu zazivajući pravdu za

svog mrtvog Sina!

Tako on, isprva tabula rasa kad smo mi u pita-

nju, postupno o nama sazna gotovo svaki podatak.

Sazna ti novi antroponim. Upozna ti kuma

Amaurya Consona. Shvatio sam da, iako na to

potroši dobrih 10 godina, danas juri na nas, imamo

ga za vratom!

Pomislio sam: kakva upornost! Za nama bi tako

mogao do smrti, nikakva ga stanka, nikakav odmor

nisu mogli odvratiti od nauma da izvrši odmazdu,

da ostvari svoj iskljuĉivi cilj: prići nam, ubiti nam

potomstvo, a onda i nas!

Morao sam ti to odmah javiti; htio sam da i ti znaš

za tu strašnu srdţbu i tu silnu moć (ta, progonio

nas ĉova po ĉitavom globusu!). Ali u kom gradu

ţiviš? U kakvoj nastambi? U kolonijalnom

paviljonu? U zgradi u Chicagu? U kakvoj rupi u

Saint-Flouru? U kućici s balkonima punim

aspidistara malo izvan Hamburga ili nadomak

Upsali? Znaš li da ti maĉ visi nad glavom? Imaš li

sina? Toliko muĉnih pitanja na koja sam hitno

morao dobiti odgovor.

Dakako, mogao sam u 5-6 navrata na radiju ili

u novinama lansirati potragu za tobom. Gotovo da

sam to i uĉinio, ali ipak nisam, strahujući da bi

Bradonja odmah iskoristio svaku informaciju.

I dok smo ja i tvoj kum Amaury Conson

nastojali saznati štogod o tvom ţivotnom putu, moj

pooĉim, dragi vojni bubnjar, ispusti dušu.

Budući da sam mu bio iskljuĉivi baštinik,

ostavi mi popriliĉno blago: 29 krupnih*krasnih,

ĉistih dijamanata, a od svih najsjajniji bi onaj što

su ga prispodobljivali Ko-Hi-Nooru, ili bar

slavnom Mogulu, a za kog mi basnoslovno bogati

Sadi Mamo V ponudi ĉitavu milijardu.

Tako zbrinut na dulji rok napustio sam posao

kako bih mogao prionuti na potragu za tobom.

Ipak, prvo sam htio pošto-poto saznati otkuda

dolazi ta naša propast, pa sam skoknuo u Ankaru,

budući da sam ĉuo da iz toga grada dolazi osoba

koja nas progoni.

Stigao sam, znaĉi, u Ankaru. No na glavnoj

mitnici, stanoviti ĉinovnik izigravajući facu nasrnu

i zakriĉa: “Pokaţi podlakticu!”

Iako sam bio osupnut tim grubim tonom, skinuo

sam košulju. On stavi binokl, zgrabi mi ruku i

prouĉi podlakticu. Zatim ciknu od zadovoljstva i

naloţi mi da ga pratim. Ušli smo u obliţnju

prostoriju u kojoj sam uoĉio muškarca priliĉno

ljubazna lika koja, usprkos obiĉnom civilnom

sakou, oĉito tu bî glavni, budući da ovaj udari

cokulom o cokulu salutirajući mu.

- Zašto dolaziš? - upita na to glavni.

- Dolazim, Sahibu - kaza ovaj moj na turskom

(koji sam ja, uz još 29 istoĉnih idioma, poznavao

dovoljno dobro da ga shvatim, ali kako bi on to

znao!) - zato što imamo pripadnika Klana. Na

podlaktici nosi znak. Ĉim sam ga spazio, znao sam

s kim imam posla. Moj njuh jamĉi pouzdanost,

mnogi su to dosad s razlogom ustvrdili!

I doista. Na ruci suprotno od srca imao sam

sasvim tanki oţiljak nalik na grosso modo kruţni

lik s vodoravnom crtom na kraju (poput Zahira koji

onomad toliko zadivi Augustusa ili znaka što ga

Albin utisnu u koţu svakom razbojniku što mu

posta pomoćnikom). Ali nisam tada znao da smo

taj znak imali još u majĉinoj utrobi.

- Da? - odvrati glavni. - Pokaţi!

Poboĉnik - ta, što bi drugo mogao i biti no

poboĉnik, obiĉni ĉauš, kako tamo kaţu - zgrabi

moju ruku i pokaza glavnom koji mu ţalosnim

tonom odgovori:

- Inšala, imaš pravo, Mahmud Abd-ul-Aziz Ibn

Osman Ibn Mustafa. Mogao bi za to dobiti

nagradu, ali - nastavi on pozivajući ga da napusti

prostoriju - šuti o tom, u protivnom bi ĉitava stvar

mogla poći po zlu.

- Barak Allahu Fik! - kaza na izlasku Mahmud

Abd-ul-Aziz Ibn Osman Ibn Mustafa.

Glavni mi rukom pokaza stolac. Poslušao sam

ga. Ponudi mi cigaru snaţna mirisa nimalo tamna i

nimalo laka duhana. Zatim pucnu prstima: na vrata

banu momak od kog naruĉi ĉaj od jasmina, napitak

što ga svaki Turĉin s dobrim ukusom ispija u

litrama.

- Govoriš li britanski? - upita.

- Jawohl, I said.

Razgovarali smo, znaĉi, britanski, odnosno

špikali smo anglisch. Obznani mi da su u Ankari

signalizirana dvajstri sluĉaja srĉanih udara. Budući

da moja vakcina stara bar osam godina danas pruţa

slabu, odnosno nikakvu zaštitu, strogo mi zabrani

ulazak u grad.

Shvatio sam da taji pravi razlog, ali i da bi mi

fiziĉki blokirao put u sluĉaju da mu zastrašivanja

postignu slab uĉinak.

Posta mi jasno da ima nalog zaustaviti svaku

osobu koja na ruci nosi tanki oţiljak kao od

alabastra, svakog “pripadnika klana”, kao što kaza

pomoćnik Mahmoud Abd-ul Aziz. Ipak, nisam

znao - a htio sam - razlog takva diskriminiranja.

Zašto u Ankari toliko strahuju od dolaska ljudi “iz

Klana”?

Nisam skupio dovoljno hrabrosti da ga iz ĉista

mira zaskoĉim svim mogućim pitanjima o zabrani

koju mi nastoji podvaliti, pa sam pokušao

zaobilaznim putom:

prihvaćajući informaciju da bih ulaskom u grad

mogao ugroziti vlastiti ţivot, napustio sam mitnicu,

ušao u svoj Lagonda-Bugatti, otišao u obliţnji

gradić, unajmio kućicu i u njoj ostao osam dana.

Tamo sam bojom potamnio koţu, ofarbao kosu,

stavio laţnu bradu, navukao sivi ogrtaĉ s

kapuljaĉom i tako dovršio potpunu transformaciju.

Onda sam prišao skupini histriona i u njihovoj

karavani pošao za Ankara u kojoj su morali

nastupiti povodom otvaranja gradskog Grand

casina. S lakoćom sam dobio vizu, a onda i

propusnicu, pa sam, visoko s njima mašući, prošao

mitnicu.

Moj dobar znanac u to doba uputi stanovitom

ankarskom advokatu pismo u kom mu kaza da

dolazim. Odbacio sam ogrtaĉ incognita, vratio koţi

izvornu boju i navukao svoju robu, ali sam zadrţao

laţnu bradicu i još dodao monokl, koji mi priskrbi

vanjštinu suca.

K tomu, u strahu da bi mi u svako doba tkogod

mogao prići i potraţiti znak na ruci, stavio sam

Zavoj i priĉvrstio ga hanzaplastom kao osoba koja,

bolujući od antraksa ili duboko zarinuta trna,

napušta bolnicu s rukom u marami.

Pošao sam do advokata. Otvori mi on osobno.

Nisam mu htio otkriti koja mi sumnja nagriza dušu

- tko zna, onako lukav, mogao bi mi još i zagorĉiti

Ţivot kakvom smicalicom! - pa sam izmislio ĉitav

roman i ispriĉao da jako volim folklor i da imam

zadatak napraviti kolosalni Variorum, kompilaciju

tradicionalnog narodnog stvaralaštva kojom bih

obuhvatio poslovicu, traĉ, sagu, vic, puĉku

mudrost, glazbu i priĉu.

Sasvim sluĉajno sam pogodio najdraţi mu hobi:

on zahihota slatko, od srca, a onda mi otkri što o

tom zna.

- Da vidimo - prvo kaza. - Znaš li Tradicional-

nu priĉu o Ali Babi?

-Jok.

- Onda naĉuli uši, da ĉuju najmilozvuĉniju od

svih priĉa:

Uz zvuk okarina što sviraju Rajnsko zlato,

Ali Baba, patuljasti paša tromiji od nilskoga

konja, pravi tusti prasac, krkao riţu, grašak,

paštu u umaku što kisi, umaku što nakon duga

brčkanja dobi tufinavi okus ustajalosti. Ispod

divana mačka ţvakala plućica. Ali Baba

podrignu, a onda proguta dobar komad buta.

Dobro, kaza, ajmo. Odvaţno zgrabi pušku, luk,

bazuku i bubanj. Pojuri na svom dragom

vrancu poljima, šumama, brdima i dolinama. Ni

konj ni on nisu točno znali kamo idu, ali su

naumili goniti lava koji zasigurno u pampi brsti

ananas; najhrabriji od svih ţivotinjskih

stvorova pomisli da to litica doţivljava odron.

Ali Baba viknu: ali zašto? Ima li on odgovor za

to? Ima li? Za to bi morao znati dobiti zbroj,

razliku, umnoţak i razlomak. On trojci pridoda

5 i dobi osam; zbroji 6 i 1 i dobi 8 minus 1. Što,

upita totalni idiot, račun? I ubi Ali Babu;

lavpakpotrča tako brzo da izdahnu.

Aplaudirao sam mu. Htio sam doći do stvari

koja mi zaokuplja misli, ali od advokata nisam

dobio priliku budući da on nastavi:

- Postoji i Balada o Topinamburu, kojom

obiĉno klinĉadiju uljuljkavaju u slatki sanak.

- Ĉujmo onda i Baladu o Topinamburu - na to

ću ja.

Kad Topinambur htio bi vidit

Ratnika tromog il ludu travu

U Ljiljanu mrak tminu i crno

Ti samo maštu potakni pravu

Uzjaši Oblak il zlatnu Kobilu U slovu svakom u svakoj glavi

Znaj spava zvuk i kruţnost sakriva Miris Lipa u jalovoj lavi

To Alah pravila smisli nova A sad uroni u carstvo Snova

Pozvao sam ga na bis. On uz naklon zadovoljno

pozdravi.

Onda sam navukao vodu na svoj mlin.

Insinuirao sam da u gomili svojih tuţbi zasigurno

ima 5-6 soĉnih raporta koji bi mi mogli biti korisni.

No on namršti obrvu, naglo smrknut. Uĉinio

sam krivi korak.

- U Ankari doista postoji priĉa koju bi ti nazvao

soĉnom - odgovori. - Ali nit bi ju itko spominjao,

nit bi ikad na nju aludirao. Znamo dobar broj

brbljivaca koji priĉu nisu ni dovrš...

Advokatov govor oĉito bi istinit, budući da on

naprasno spuznu na pod: iznad obrva oktogonalni

trag, plod olova što ga kakav iznimni gunman

ispali s obliţnjih balkona. Zahvaljujući

sofisticiranoj optici probi prozorsko staklo i pogodi

svoj priliĉno škakljivo pozicionirani cilj.

- Zaboga! - pomislio sam, zgranut.

Stisla prpa, ja ni makac. A onda kroz prozor dozuja

krupni oblutak opasan konopom koji drţi papir

pristojna formata s ispisanom porukom:

CRTA, PRIKA, ILI BI U PROTIVNOM I TI MOGAO IZGUBITI GLAVU!

Kao paraf na toj intrigantnoj uputi vidio sam

ljubiĉastu oznaku s likom kagulara kako,

arogancijom nadmašujući samoga kralja Ku-Klux-

Klana, visoko drţi zastavu s tri boĉna vrška.

Prvo sam pomislio da to mora biti sluĉajno:

advokat oĉito pokuša loviti u mutnim vodama, pa

su ga, iz straha da bi mogao zagristi kakav novĉani

mamac i štogod izlajati, naprasno ohladili, a usput

mu i zastrašili sugovornika - taj sam bio ja! - i

pokušali odvratiti od nauma da stvar istraţi do

kraja.

Ali, kad sam ĉuĉnuo nad mrtvog advokata,

vidio sam da i on na podlaktici nosi isti onaj

alabastarski znak što ga ima svaki ĉlan Klana!

Znaĉi, iz zlokobnog sam sluĉaja za vodiĉa izabrao

suparnika!

Nisam znao ni što ni kako. Shvatio sam da bi

bilo riskantno ostati trunuti u Ankari. Ipak, nisam

shvaćao razlog takva jara.

No trag su mi, samo dan nakon ovog dogaĊaja,

pruţili spoj dobrodošlog sluĉaja i isto tako

zgodnog kviprokvoa.

Siguran zaklon potraţio sam u blizini sajma klavira

(malo tko zna da Ankara drţi primat, u odnosu na

Osaku pa ĉak i na La Paz, u uvozu polovnih

klavira). Tamo sam ĉamio, sklupĉan, manji od

makova zrna, strahujući da bi svaki ĉas mogao

banuti kakav ubojica.

Onda sam u sumrak zaĉuo buku na ulici.

Svladavši trtu, izašao sam na balkon.

Na prostranu trgu uz zgradu Suda, tog

ogromnog zdanja, kolosalnog bloka od izrazito

jarka lila granita, ĉudan osmoĉlani VIS koji

saĉinjavaju tri banja, britanski rog, timpani, gajda,

bubanj i još sopran koji harmonijski nadahnut

liturgijskim koralom izvodi oratorij sa zbrkanom

priĉom o Blanko kralju koji izdahnu, a onda, iako

mrtav, mic po mic smaza svojih 29 vazala.

Bacivši dvajst kuroša putujućim muziĉarima

glasno sam aplaudirao: priuštili su mi dobru

zabavu, pogotovo njihov zadivljujući humor,

ironiĉan ma koliko slabo shvatljiv, dovitljiv ma

koliko opskuran, baš kao i lokalni štih koji u mojoj

glavi simbolizira glavnu artikulacijsku toĉku za

asimilaciju mog turskog Nad-ja.

U ponoć sam ogladnio i pozvao konobara koji

radi u kvartovskoj krĉmi i naruĉio ovĉji pilaf,

šniclu na ţaru i malo groţĊa.

Došavši s hranom, osta kratko sa mnom u

razgovoru o ovom i onom, a onda upita što mislim

o onim uliĉnim muziĉarima. Kazao sam da su mi

bili zanimljivi i dodao:

- Onaj Oratorij o Blanko kralju smatram vrlo

duhovitim i maštovitim!

- Maštovitim? - ponovi konobar dignutih

obrva. - Ma kakva mašta! Ni grama, ni koliko bi

bilo crnog ispod nokta! Ĉitava priĉa puca od

istinitosti! Svi tu znamo za Klan u kom svaki ĉlan

ima tanki alabastarski oţiljak na podlaktici. Isprva

Klanom vladao Kralj koji zgrnu sva bogatstva...

Slušajući ga što govori, rukom sam napipao noţ

u dnu ogrtaĉa koji sam upravo bio navukao pod

izgovorom da sam na balkonu malo promrzao.

Pomislio sam kako imam posla s tipom koji prvo

malo provocira da bi mi zatim zadao smrtonosni

udarac.

Ali nisam imao pravo. Moj konobar - rara avis

- zapravo bi ĉisti naivac. Obznani mi, od A do Ţ,

iako s mnogim propustima, razlog jara koji dolazi

iz Klana i ugroţava i moj i tvoj ţivot.

Sumnjajući u šutljivost momka koji bi istom

lakoćom mogao svakom izbrbljati to što mi upravo

otkri, priĉicu koja bi odmah postala izvorom

opasnosti za moj krhki organizam - tkogod bi mi s

lakoćom mogao prosuti kosti! - ubio sam

lakoumna konobara, ali sam ga prvo odslušao do

kraja.

Zatim, ĉuvši kakvu mi sudbinu garantiraju

ukoliko odluĉim ostati u gradu, pokupio sam svaku

svoju prnjicu i svoju riticu i napustio Ankara,

proklinjući ju zasvagda.

Tri dana potom stigao sam u Zürich. Odjurio

sam do Amaurya Consona. Silno sam htio

bonificirati ono što sam u Ankari saznao, a raĉunao

sam da bi i on mogao iskopati kakvu informaciju

o tvom ţivotu.

No Amaurya sam pronašao mrtva: upucali su ga

bar osamnajst puta nakon što izjutra usta i u

kuhinji si pokuša spraviti vruću ĉokoladu.

Pidţama kao da mu popi svu krv, a oko mu bî

nalik na pikulu koju toliko oboţavaju dokoni

mangupi što na školskom dvorištu igraju na jamu.

Tako sam svašta saznao o alarmantnoj sudbini

koja nas proganja, ali nikako da saznam u kom

gradu ţiviš!

Svuda sam išao: u Ajaccio, na Rt Matifou, na

ušću Pontchartrain, u Joigny, u Stockholm, u

Tunis, u Casablancu - posvuda sam konzultirao

mnoštvo ţutih stranica, ali na tvoj patronim nisam

naišao; posvuda sam odlazio u konzulat i na

policiju, ali nikad nisam dobio ni najmanju

informaciju...

28.

Glava koja prvo govori o razočaranu

muţu, a završava sa srditim burazom

Puna dva godišnja doba pokušavao sam ostvariti

taj nimalo laki cilj. Onda sam, umoran i tuţan, odustao.

Ubrzo nakon toga, na palubi transatlantskog

broda Commandant Crubovin koji iz Toulona

isplovi za La Guairu (luku Caracasa), upoznao sam

Yolandu, daktilografkinju brodskog sakristana.

Odmah sam ju zavolio. Ona mi prista biti

supruga.

Htio sam s njom non-stop putovati, pa smo

kupili snaţan avion.

Grosso modo godinu dana nakon pira, dok sam

s Yolandom obla trbušĉića - dan poroda bi sasvim

blizu - zrakoplovio nad Afrikom, nagla blokada u

dotoku goriva prisili nas da avion hitno spustimo

na tlo. Uz mnogo napora smo to i uĉinili: pali smo

na vrh mini-brda u marokanskoj Sahari, ali smo s

obzirom na potpuno odsustvo svakog ljudskog tra-

ga imali dojam da smo stigli na Mars. U sudaru s

tlom nastrada trap.

Sa zalihom namirnica koju smo imali mogli

smo opstati 30 dana, ali smo zato imali bar tri dana

naporna hoda do prvog izvora na kom su vodu

uzimali srĉani plavi ljudi, lutajući amo-tamo,

sukladno godišnjim dobima.

Prvih 6 dana bili smo dosta dobro. Ulovili smo

dahua, zgodnu ţivotinju nalik na bambija, ali koja

ţivi na obroncima i ima tako grbav trup da ju s

lakoćom uhvatiš tako da joj uhu ponudiš cvrkut

koji oponaša iritantni poj krunastog goluba, budući

da taj ptiĉji soj odavno istinski mrzi. Sav u ĉudu,

srdit, a pogotovo rasijan, nonšalantni dahu tad

naglo pravi polukrug, ali gubi oslonac i nuţno pada

na samo dno dola u kom ga lako zgrabiš. Tako smo

na vatrici pripravili boţanski but kojim smo

omastili brk, budući da smo bili siti kobasica i

namaza iz zaliha.

No nakon toga smo morali i piti, a vodu nismo

imali. Akvavit nam saţga grlo, ali nas slabo utaţi.

Shvatili smo da moramo poći trkom do izvora,

a onda noću kroz Hoggar, pokoju suhu lokvu ili

hladno brdo stići bilo na jug, u In Salah, Tinduf ili

Timbuktu, ili na suprotnu stranu, u Igli, na izvor

Ain Chair, u tvrĊicu Ain Taiba, u oazu Ain Aicha,

u utvrdu Mac-Mahon, u Aruansku kazbu.

No bila to Hamada, Tassili, Adrar, Iguidi,

Visoki Atlas, Borku, Djouf ili Tuat, divlja Sahara

zna i odvaţnu putniku zadati mnogo briga, a kako

bi s njima u koštac mogla Yolanda kojoj porod

gotovo da kuca na vrata?

Ipak, ja tad nisam imao sluha za nju i napor koji

izdrţava. Ostavljajući ju u zaštiti dragoga nam

Boga, pojurio sam, stavivši u torbu samo

ţirokompas, spravu koja u svakom ĉasu toĉno zna

pokazati astralni azimut. Motrio sam obzor, njušio,

traţio, raĉunajući da bi mi na tom putu sluĉaj ili

ĉudo mogli priskoĉiti upomoć.

Moram kazati da mi Fortuna tad pruţi ruku:

nakon tri dana hoda naišao sam na vojnu patrolu.

Ali jao i triput jao! Nisam znao da u ĉasu dok

mi poboĉnik koji komandira patrolom pruţa svoju

aluminijsku ĉuturicu - kao onaj husar koji na konju

jašuć' uoči krvava boja poljima što na smrt

zaudaraju dok ih polako pokriva noć

Hugou bi silno drag zbog svog impozantnog

lika, ali i zbog hladnokrvnosti, kao onaj husar,

znaĉi, što zaostalu hidalgu nudi rum - nisam znao

da Yolanda proţivljava agoniju!

A kad sam sit, napit, ponovo snaţan i vitalan, a

k tomu još i nakrcan osnovnim alatom za popravak

vijka kruţnog (zapravo spiralnog) navoja koja

upravlja mojim dotokom goriva (istini za volju,

nuţni su mi bili turpijica zavinuta vrška ili šilo, ali

sam bar dobio, i to mi za prvu ruku bi dovoljno,

kuku, batić, kalauz, razboj s dugim ravnalom,

malu kosu, srp i bušilo, istina zahrĊalo i napuklo,

komu usto fali i spoj za svrdlo, ali zato ima dosta

dobru dršku), stigao do aviona, naišao sam na

tuţnu panoramu: umiruća Yolanda upravo porodi

6 mališana.

Urlajući sam dojurio k njoj da joj bar dam piti

pa da ju voda osnaţi. Ali ona sam bolno jauknu i

ispusti dušu.

Tko bi mogao opisati tugu što mi ju priušti

Yolandina smrt? Tko bi mogao opisati moju

shrvanost? Moju pomutnju? Taj mi gubitak zada

toliku bol da sam dvajst puta pomislio kako bih

rado i sam izdahnuo, kako bih mogao poĉiniti

samoubojstvo, ţrtvujući našu slinavĉad.

Ja, kukavni batrljak boţanskoga braĉnog spoja,

turobni oĉajnik koji samo crnu misao po glavi vrti,

kriţ svoj nosi, nasmrt trpi, dvajst golgota prolazi,

dvajst sam puta htio ţivot odbaciti, dokinuti ga s

pomoću dugoga ravnala, tog opasnog alata koji

grud propara istom lakoćom kojom noţ izviĊaĉa

uranja u topivi sir, i tako oznaĉiti kraj svih svojih

muka!

Ali tu su bili i naši potomci, naših 6

cmizdravaca koji ni za što nisu bili krivi, ali su

onako omotani pupĉanim vrpcama riskirali smrt,

budući da su ih ti konopci ţivota lako mogli

udaviti ili ugušiti.

Nadvlada samilost. Oslobodio sam malca po

malca spona s usahlim izvorom u kom su rasli, a

onda sam ih oprao koliko sam mogao i sklonio u

avion.

Zatim sam prionuo na komplicirani popravak

dotoka goriva, ali što god da uĉinio, iskra bi vazda

došla dovoljno rano da dotok goriva zakasni u

cilindar. Ni isturpijavši vijak na osovini nisam

ništa postigao. Morao sam ĉitav sklop praktiĉki

rastaviti 1 ponovo sastaviti, korak po korak, od

kućišta do kotaĉića, od volana do vijaka, od

cilindara do koĉnica, od stuffing-boxa do klipova.

Tri sam dana na tomu radio, ali sam na koncu

stroj ipak stavio u pogon (za razliku od mog

dobrog znanca Casimira koji uzalud izradi vanjski

motor u nadi da bi taj brikolaţ mogao ući u

proizvodnju). Potom sam otplovio zrakom u

Agadir, raĉunajući da ću malcima tamo osigurati

skrb ĉiji izostanak im ugrozi ţivot.

Tad mi kroz glavu prostruji kako nas još davno

ĉasna mudro upozori. Stoga sam u dubini srca

pomislio: ako su u mom klanu imali toliko uputa o

baštini rodbinskoga kapitala, onda mora da su

vazda viĊali mnogo potomaka, mora da su imali

posla s dvojkama, trojkama i još brojnijim

porodima.

Znaĉi, osoba koja nas proganja, moj otac koji

vapi za mojom smrću i koji onomad kaza da

odmazdu prvo kani izvršiti nad našim potomcima,

zasigurno vodi raĉuna o svakoj bolnici koja

signalizira anormalan broj slinavaca.

To pak znaĉi da ukoliko dam svu svoju siroĉad

bolnici u Agadiru, Vox Populi bi zasigurno odmah

saznao, a onda bi odmah dojurio i moj infanticidni

bradonja!

K tomu, uvidio sam da bih, ustrajući na tom da

mi svi potomci ostanu skupa, zasvagda prokockao

svoj mir i sigurnost. Da bismo svi ostali ţivi i

zdravi, morao sam, baš kao kukavica koja svoja

jaja spušta u tuĊi ptiĉji dom, svakom od mališana

izgraditi novu liĉnost i priskrbiti novoga oca...

- Shvatio sam - promrmlja Amaury, u licu kao

krpa. - Shvatio sam kamo priĉa vodi: kao skitnica

pod nadimkom Tryphiodorus i u doktorskoj kuti,

ostavio si Aigga Augustusu, Antona V Ockallu...

- Da. Shvatio si, ali još nisi ĉuo ĉitavu priĉu.

Stoga poslušaj:

I Hassan Ibn Abbou bi moj sin. Prvog sam ga

ostavio, u Agadiru, kamo sam prvo stigao.

Ostavivši avion u hangaru, ugravirao sam

svakom od njih, budno i pomno, s pomoću

kriptokoagulantnog trokara, sićušan ali jasan znak

na podlakticu, dajući do znanja da svaki od mojih

potomaka pripada zlokobnom Klanu.

Onda sam sluĉajnim odabirom, uz brojalicu

Am stram gram

Pica Pica Caligram

Bura Bura Ratatam

Am stram gram

dohvatio prvog malca i stavio ga u agadirsku

bolnicu. U mraku sam upalio trud i dosta dugo

napipavajući uoĉio sam majku s malim na umoru.

I ona kao da bi sasvim slabo. Dobio sam priliku.

Zgrabio sam vatu, natopio ju kloroformom i ubrzao

sudnji ĉas za majku, a onda sam joj sina spustio U

obliţnji inkubator, dok sam uz nju stavio svoga

malog.

Zatim sam, upisavši mu arapski patronim Ibn

Abbou kako bi ga od toga dana nosio, strugnuo u

potrazi za ostalim praznim kućicama za mojih 5

ptića: danas si ĉuo da sam Aigga odnio Augustusu

u Arras, kao i to da sam u haljama i liku

takozvanog Tryphiodorusa Antona u Dublinu

poloţio uz Lady d'Antrim, suprugu lorda Horatia

V. Ockalla, irskog duhanskog magnata.

Za Dunhill lord izradi kombinaciju latakija-

virdţinija u proporciji koju samo on zna, budući da

ĉaroban okus tog insinuantnog proizvoda ovisi

upravo

o doziranju, a nikako o sastojcima. Nazva ju

Balkan Sobranyi, a tom duhanu Davidoff mnogo

godina nakon toga prida status apsolutnog

paragona.

Ali jao! Ni tri godišta nisu prošla, a lord

Horatio V. Ockall uzjaha ţivahna mladog konja,

koji ga uĉas zbaci, pa ovaj polomi svaku kost i još

izgubi razum. Na samrti, gotovo zadnjim dahom

šapnu svom pomoćniku pomno skrivanu formulu

duhana, ali oĉito uz takva odstupanja da po smrti

lorda Horatia, nikad nisu postigli, koliko god

pomno pratili uputu, tako ĉist, tako suptilan, tako

dobar duhan. Zato optimalni Balkan Sobranyi

danas gotovo da ispari s trţišta; zato su mu

pronašli slabi supstitut u duhanu Squadron Four,

koji na aluminijskom pakiranju ima labuĊi

kvadrigonalni kroki, ali sadrţi sasvim obiĉnu,

banalnu Latakiju i sivkastu Virdţiniju koja pravu

zlatastu boju dobiva samo kad buja pod modrim

svodom Airlingtona, Fairfaxa, Richmonda,

Portsoutha, Chathama ili Norfolka, pa ga s pravom

valja spustiti za klasu.

No iako sad znaš za usvajanja triju mojih

sinova, o ostalima još ništa nisi ĉuo.

Osobno sam htio odgojiti bar dvojicu. Osta mi,

znaĉi skrasiti još samo ptiĉicu - it was not a boy,

but a girl - pošao sam u Davos...

- Davos? - upita Amaury.

- Da, u Davos. Sad odmah uviĊaš zašto sam

naknadno shvatio da zasvagda gubimo mogućnost

spasa, da nas zasvagda proganja Tatin urok. Zato

što - o, grdna li sluĉaja! - u Davosu sam za zadnji

kukaviĉji ĉin odabrao sanatorij.

- Sanatorij! - kriknu Amaury.

- Da, sanatorij - kazao sam glasom turobnijim

od mrtvaĉkog zvona, dubljim od basa, tonom

kojim Grimaud (onaj Šuljivi Athosov sluga) kaza

d'Artagnanu, Porthosu, Athosu i Aramisu kako

svojim oĉima poprati ĉin kojim Mordaunt zari

navaja noţ u junaĉinu koja mu dvajst godina

unatrag majku usmrti satarom. - Da, sanatorij:

noću sam kradom ušao i nasumiĉno prošao dugim

sivkastim hodnikom. Onda sam kroz duguljastu

špijunku na madracu opazio...

- Anastasiu! - bolno prošapta Amaury.

- Da, Anastasiu, svima znanu divu Anastasiu!

Prišao sam joj. U agoniji, sušićava, sa slabašnim

plućima što hropcu i krkljaju, porodi ona kao uš

ruţna slinavca komu, baš kao i njoj, smrt bi

zacrtana u skoroj budućnosti, pa mi tako uskrati

muku, tlaku, ţalost ubojstva: sinĉić otprati majku u

raj i tako isprazni jastuk za moju malu!

- Što? - povika Amaury. - Znaĉi, Olga za muţa

odabra brata!

- A zatim i za ljubavnika!

- Fatalitas! - promrmlja Amaury, a onda nakon

duga muka upita - A što bî s onom dvojicom što si

ih sam naumio odgojiti?

- Prvih 5 godina sam to i ĉinio. Ali kobnog

dana, dok sam još ţivio u Ajacciu, ostavio sam ih u

igri u gradskom parku pokraj šumarka i otišao u

obliţnji kafić popiti sok od ananasa, smatrajući da

su na sigurnom. Uţivao sam pijuckajući kadli

strašan krik propara zrak.

Dotrĉao sam. U parkiću strka i panika: mnoštvo

mama, dadilja i gradskih ĉuvara viĉu i zapomaţu.

U suzama, kroz plaĉ i kuknjavu, s maramicama u

ruci, ispriĉali su mi kakva nas strahota pogodi:

Opazili su visokog, mršavog tipa s ĉudnom

kapicom kako izlazi iz šumarka i pušući u frulu

proizvodi primamljivu glazbu.

Odmah ga opkoli hrpa mališana, a s njima i

moja dvojica. Stali su ga u stopu pratiti, a za njim

su pošli i duboko u šumu. Kako nisu dolazili

natrag, odrasli su digli frku i organizirali potragu.

Traţili su ih posvuda, prošli rubovima šumarka,

zavirili u svaki grm. Patrolirali su, dozivali, traţili

informaciju od koga god su mogli. Ali uzalud. K

tomu, ljudi su šuškali da u toj šumi ima mnogo

razbojnika, bandita koji kidnapiraju za visoku

otkupninu, ili skitnica što pljaĉkaju po makiji, pa

nisu u nju duboko ni zalazili.

Prihvativši njihovu priĉu, prvo sam tu strahotu

koja pogodi populaciju iz parka oduzimajući joj

najĉišći sastojak i smisao ţivota, pripisao pukom

sluĉaju i nisam u njoj vidio sponu s Odmazdom

koja proganja nas dvojicu i potomstvo.

Ipak, tri dana nakon toga u novinama sam pro-

ĉitao da tvoj najstariji sin, dvajst godina star

Angdy (komu su, kao prvom na studiju u Ulmu,

zajamĉili briljantnu budućnost u CNRS-u ili na

Institutu iz koga, usprkos slabu iskustvu, dobi

mnogo dobrih radnih ponuda), ispari na simpoziju

o patovokalizaciji, što ga organizira Zaklada

Martial Cantaral, a za chairmana zaĉudo postavi

moga kapa, lorda Gadsbya Wrighta.

Tad sam shvatio da su dogaĊaji u Ajacciu i u

Oxfordu bili prvi plodovi Bradonjinih aktivnosti...

- Znaĉi - zakljuĉi Amaury - saznao si za smrt

Angdya?

Potvrdio sam.

- Ali, zašto onda nisi došao u Oxford na pokop?

Bio sam tamo, mogao si mi prići, objasniti mi

ĉitavu stvar... Tako bih bar saznao da nas ganja

ludi otac, a moţda sam mogao štogod i uĉiniti za

našu sigurnost.

- Isprva sam kanio dojuriti. A onda mi lord

Gadsby Wright posla brzojav u kom mi napisa da

dan uoĉi smrti Angdya na simpoziju s njim u

društvu uoĉi bradonju kog ostali sudionici nisu

poznavali. Odmah sam skontao da bi mi na

sprovodu sigurno ušao u trag, a htio sam pošto-

poto ostati incognito. Stoga sam od prvotnoga

nauma odustao, raĉunajući kako ću ti prići kojim

sigurnijim kanalom.

Amaury dugo osta kao paraliziran. A onda sasu

ĉitavu bujicu na nj, tonom koji sluti na zlo:

- Tako si ti, znaĉi, odabrao: da bi spasio

vlastitu guzicu, nisi otišao u Oxford i na taj si mi

naĉin propustio obznaniti odmazdu koja nam visi

nad glavama. Potpuno triĉavim, potpuno ništavnim

smatrao si straviĉan udarac koji dokinu moju krv!

Mogao si mi ispriĉati ĉitavu priĉu, ali mi ništa nisi

otkrio: svojim si ih propustom ubio bar koliko i naš

otac. Ali kao glas krvi koja zbog tvog zloĉina,

zbog tvog zaborava iscuri, danas moram vlastitom

rukom tvoj ţivot okonĉati!

Mora da mu ĉitava stvar pomuti razum, pa on

zgrabi masivni ţaraĉ i navali, riĉući.

Ja pak dograbih kolac u nadi da ću ublaţiti

udarac. Ali nisam morao: on uĉini tri koraka, a

onda kao da ga svlada kakva nadljudska sila i

zovnu na dno tanka s mazutom.

Ispusti uţasan krik, kojim kao da izbaci svu

snagu kojom pokuša nasrnuti. Zatim pljusnu,

napravi krug s virom, ispari...

VI Arthur Wilburg Savorgnan

29.

Glava koja završava vrlo znakovitim blankom

- Tako skonĉa Amaury Conson - zakljuĉi Arthur

Wilburg Savorgnan.

- Tako mi Baoura Lormiana, koji nam pribliţi

Ossiana! - otpovrnu Aloysius Swansign, sa

zadovoljstvom izgovarajući svoj najdraţi usklik. -

Tvoja nas priĉa uistinu fascinira! Ipak, u njoj

pronalazim bar 5-6 kontradikcija.

-1 know - odgovori Savorgnan. - Da bi moja

tvrdnja bila istinita, Amaury bi morao smrtno

stradati nakon svog sina Rpina. No, nisi li ti, dok

sam ja maloĉas shrvan umorom knjavao, obznanio

Squaw Rpinovo ubojstvo?

Svakako - prizna Aloysius Swansign. - Tvoja

tvrdnja utoliko stoji. Ali kako to da si ti još na ţivo-

tu iako su ti svi potomci mrtvi? Anton V. Ockall,

Douglas Aigg Clifford, Olga Clifford-

Mavrokhordatos i Hassan Ibn-Abbou su mrtvi! A

ona dvojica o kojima si sâm skrbio, davno su

kidnapirani. Znaĉi, i ti si dosad morao nastradati!

Valjda imaš pravo - zadrhta Arthur Wilburg

Savorgnan. - Smrt mi zasigurno dahti za vratom.

Ubrzo bi mogla staviti toĉku na kobni usud koji nas

proganja ab ovo.

No Alosyius Swansign sumnjiĉavo odmahnu.

- Toĉka dolazi onda kad svatko doţivi svoj

fatum, sukladno zakonu koji upravlja romanima

naših ţivota.

Ottavio Ottaviani od jada pogladi svoju kozju

bradicu.

- Da, Ottavio Ottaviani - kaza Aloysius

Swansign. - Kucnu ĉas da i ti progovoriš.

- Ali - tvrdoglavo odbaci tu mogućnost Ottavio

Ottaviani - kakva korist od mojih govora?

Nikakva, bar su mi tako stalno ponavljali.

- Daj, daj! - odvrati kapo Swansign. - Znamo

da ono što bi nam kazao ima silnu vaţnost!

Ottavio Ottaviani uzdahnu, a onda ovako

prozbori:

Imao sam tri godišta kad smo brat i ja

kidnapirani ĉim smo izašli iz parkića u Ajacciu:

visoki nas mršavko oĉara, uĉara, zaĉara toliko da

smo ga u stopu dugo dugo pratili...

- Sinko moj! - zavapi Arthur Wilburg

Savorgnan.

- Tata! - zacmolji Ottavio Ottaviani skaĉući mu

za vrat.

- Ali, kaţi mi, sinko - nastavi Arthur, tapšući ga

po lopatici u navali oĉinskoga ţara - koji od dvojca

si ti, Ulrich ili Yorick?

- Davno sam bio Ulrich, ali onda nas dvojicu

ugrabi onaj bandit iz Niola. Nauĉi nas krasti kokota

i patku s obliţnjih imanja. Zatim nas proda za malo

para, Yoricka sajmištaru Gribaldiu, a ja sam

dospio kod vojnika koji mi usadi sklonost

policijskom zvanju.

- Znaĉi, ţiv si - uzdahnu Savorgnan. - Nisi

iskusio Odmazdu? A Yorick?

- On otputova u Bonifacio, a Ottaviani, moj

oĉuh, dom zasnova u Bastii. Isprva nisam znao u

kojoj ulici Yorick ţivi. No kad sam, iks godina

nakon toga, dobio priliku poslovno otputovati u

Bonifacio, Yorick odavno napusti taj gradić.

Saznao sam samo to da nauĉi bubnjati i da

otplovi na brigantinu put Livorna, budući da mu

oĉuh, rodom Toskanac (iz gradića zvanog

Albinia), potkraj ţivota oćuti silnu nostalgiju za

panoramom rodnoga mu kraja...

- Htio bi znati ţivi li još Yorick - zahihota

Aloysius Swansign. - Volio bi da ţivi i na taj ti

naĉin osigura dulji opstanak! Ali jok! Yorick

izgubi glavu ima tomu 29 godina...

- Alas, poor Yorick! - zaplaka Savorgnan.

- Imam - nastavi Aloysius Swansign - pouĉni

raport o smrti Yoricka Gribaldia što ga sastavi

poboĉnik Pons:

Wasqu'lham: Danas (pon. 28. lipnja), na jutarnjoj trubi falila su tri novaka u bataljunu. Pobočnika Boutza to razjari:

- Osam dana pritvora! - kaza brigadiru. - Čim

nam ti mangupi dopadnu šaka!

No ni tri dana nakon toga arogantnu triju ni

traga.

- Bacit ću ih u tamnicu! - zagrmi Pobočnik.

Raportira njihov izostanak majoru Glupfu,

komandantu garnizona, koji naloţi da svim

raspoloţivim snagama poĎu u potragu za

Pitchuom, Folkochom i Wormsom i da mu u roku

odmah dovuku svu trojicu, ţivu ili mrtvu. Tri su

husara koji su kršili vojni zakon optuţili za izdaju

naroda Wasqu 'lham.

Čitavom su garnizonu za kaznu zabranili izlaz.

Mobilizirali su 6 bataljuna i tutnuli im pušku u

ruku. Onom tko pruţi pouzdan trag ponudili su

dvajst dukata, ali su dobili samo jalova

naklapanja. Zaustavili su i pronjuškali vlak, isušili

kanal. Ishod: čista nula.

Onda su konstatirali da ispari i vojnik Ibrahim,

momak iz Palatinata od dvajst i kusur godina, tri

galona, Kriţ, a k tomu i dalji Majorov roĎak! A

onda, jutro nakon toga, i toskanski bubnjar

Gribaldi. Ukupno njih 5, odnosno gotovo vojnik

na dan!

Nimalo maštoviti Pobočnik namršti obrvu.

Ipak, mir odagna svaku mogućnost sukoba. Smrt

Kralja umiri narod. Doba posta nalik na Oratorij.

Od srdita Majora stignu naputak o totalnom

blackoutu. Budući da to izravno škodi obliţnjim

trgovcima, nalog su opravdali šuškanjima

o ubojstvu grofa Horatia. Pustili su glas o skoroj

mobilizaciji.

Mudrom su računicom došli do zaključka da svi

odlutali gadovi imaju točku koja ih spaja: svaki od

njih dan uoči odlaska ispi rakijicu u kafiću “Kod

pitomaca” u blizini gradskih klaonica, uz kanal, u

kom radi konobarica Rosa koja slabo skriva da

ljubi stanovita draguna.

Oskar Glupf ostavi u vojarni šapku s osam

zlatnih galona i stavi civilku, pa pojuri u mračni

vojnički lokal. Dok su švapski panduri straţarili u

okolici, on za šankom naruči kriglu piva i plati

zlatnom forintom.

Za šankom spazi Rosu i s njom malo

porazgovara. Dobro promotri kafić i, tako mu Sv.

Stanislasa, shvati da tu nisu oni za kojima traga.

Ipak, u Rosu nastavi sumnjati, budući da su mu

kazali kako ona, kao špijunka protivničkog naroda

koji nastoji raspiriti sukob, nagovara svakog

vojnika i časnika, puškostrojničara i draguna,

husara i spahiju da napusti garnizon. No kako su

čitav Kanton opasali bataljuni - njih 6 - nuţno bi

uhvatili onog koji uistinu pokuša otići. Stoga Glupf

pomisli da skupinu odsutnih husara još skrivaju u

toj rupi u kojoj radi Rosa.

Ali kamo bi ih mogli skriti? Izjutra, pod bizarnim

izgovorom, naloţi da mu pokaţu kanalizaciju u

dvorištu kafića; zatim pronjuška oko Rosina

baldahina, opipa zid, proanalizira krov. Uzalud.

Onda Glupf pozva Rosu na Sud.

- Kamo su otišli naši vojnici? - komandantov

advokat ni 5 ni 6 nasrnu na nju. - Svi smo

Ibrahima, Gribaldia i Wormsa viĎali u tvom

lokalu. Što si radila u noći kad su otišli?

No Rosa listom opovrgnu.

- Worms? Gribaldi? Ibrahim? Za boga

miloga! Nikad čula, a kamoli vidila! - odgovori

nimalo skrupulozna konobarica.

- Radiš kao kurva! - povika Glupf. - Saznali

smo!

- Ja? Ni slučajno! Imam dragog draguna,

ljubomornog i nasilnog!

- A tko bi to bio, taj tvoj dragi?

- Prigovor! - zagrmi Rosin advokat.

Rosu su optuţili za nagovor na ubojstvo i

izdaju.

Ali, u svom govoru Rosin advokat strogim i

dojmljivim tonom dokaza poroti da su to pusta

naklapanja i da u optuţbu nisu stavili nikakav

suvisli fakt, nikakav odlučujući dokaz,

pokušavajući samo ocrniti osobu koju on brani.

Rosu su zatim oslobodili uz aplauz u publici

koja ju pozdravi brojnim povicima odobravanja.

Glupf prizna poraz, ali zastraši puk da maca

vazda dolazi na vratanca, da im kad-tad mora

biti jasno tko tu komandira i da ih ionako kani

poslati u Auschwitz čim za to dobi priliku.

Zatim napusti sudnicu zviţdučući koračnicu.

Osam dana zatim komandosi su bazukom

napali svima dragi kafić i ubili 6 osoba, pa tako

i Rosu. Ipak, na popisu mrtvih nisu bili ni

Gribaldi ni Ibrahim, a ni ostala tri novaka...

- Tako smo i tu stvar razjasnili - zakljuĉi

Aloysius Swansign svoj dvoznaĉni raport.

- Ni sluĉajno - odvrati Arthur. - Saznali smo da

Yorick ispari, ali kako bismo mu iz toga mogli

konstatirati smrt?

- Toĉno, kako bismo mu iz toga mogli

konstatirati smrt? - ponovi, kao naporna ara,

Ottavio Ottaviani, koji valjda pomisli da ostavlja

dojam dovitljiva muškarca oponaša li svoga taticu.

- Kad su pronjuškali po razvalini, budući da od

lokala niti zid da osta uspravno, pronašli su

Blancpain, krasni rokoko sat s barunskim grbom

na brojĉaniku i ukrasnom zlatnom girlandom koju

Yorick Gribaldi kupi ima tomu 30 dana.

- Ali moţda ga pokloni Rosi?

- Istina, sam sat pruţa slabo jamstvo da

razvalina usmrti Yoricka - prizna Aloysius

Swansign.

- No mogu ja pruţiti i bolji dokaz. Pokušajmo,

ab absurdo, zamisliti ovo:

Zamislimo da Yoricka razvalina doista usmrti.

U tom bi sluĉaju bilo dovoljno da Ottavio

Ottaviani, alias Ulrich Savorgnan, sukladno

Bradonjinu Zakonu i budući da Arthuru Wilburgu

Savorgnanu osta još samo taj sin, iskusi Odmazdu

koja visi nad Klanom!

- Kako si suptilan! - promrsi Squaw.

- Prava ţivotinja! - povika Arthur.

- Nacistu! - kriknu Ottavio.

- Hajmo istraţiti ima li štogod istinito u mojoj

soluciji: prvo ubijmo Ottavia Ottaviania, ionako

nam svima dosadi!

- Ali zašto? - zavapi tupavi murjak. - I am too

young!

- Daj, šuti, Ottaviani - naloţi mu kapo. - Zar

nisi dosad skuţio da ti crti ţivota dolazi kraj?

- Ali, što moja ţivotna crta ima s tim... -

zacmolji Ottaviani.

- Shut up, you stupid! - zagrmi Aloysius

Swansign i zviznu ga šakom po glavi. - Daj da

proĉitamo raport koji su nam maloĉas poslali.

Otvori torbu i izvadi rukom ispisan papir, pa ga

pruţi Ottavianiu.

- Zašto ĉita? - upita Squaw kojoj, oĉito,

promaknu dio razgovora.

- Uskoro bi ti moglo biti jasno! - poluglasno

odgovori Aloysius uz podmukli hihot.

Ottavio Ottaviani stavi binokl, proĉisti grlo,

intonira glas, potraţi inspiraciju, a onda priliĉno

hladnim tonom proĉita:

Krstimo klinju, viknu Orgon, sin Ubuov.

Upriliĉimo gozbu: kupus, virus, lupus, pupu,

tikvu i ciklu; pijmo punĉ, nipošto grog. Popi on

i vino, rum, viski, kokosovu vodicu, potom ubi

oko uz hrid. Potoĉki ţubor prikri mu hrk. Pošli

bismo pod most i klinji, sinu Orgonovu, unuku

Ubuovu, omogućili mirnu ćorku.

Kondor prhnu uvis. Dingo jurnu kroz šumu

što sitnoj tigrici probudi uho. Vuk zbrisa.

Oposum poskoĉi. Kud li idu? Kunić slomi

nogu. Boli, boli. Zid štiti dţilj koji tuĉkom ljubi

ruĉku ili otvor vrĉu, odnosno lonĉiću od

slonovih zubi.

Ubu broji novĉić po novĉić.

- Hm - kaza Savorgnan, slabo skrivajući

frapiranost.

- Što? - zgranuto povika Aloysius. - Zar u

proĉitanom nisi uoĉio sasvim fascinantnu stvar?

- Bogami nisam - prizna Savorgnan.

- Ma daj! - odvrati Swansign. - Pa u ĉitavom

napisu fali slovo “a”!

- Za boga miloga, vidi stvarno! - uskliknu

Savorgnan i istrgnu Ottavianiu papir iz ruku.

- Cool! - priklopi Squaw.

- Fascinantno, baš fascinantno! - potvrdi

Savorgnan.

- K tomu - doda Aloysius - samo triput slovo

“r” dolazi u skupini suglasnika: krstimo, hrk i

prhnu.

- Sjajno! Famozno! Ludnica!

Ottaviani zatraţi papir natrag. Savorgnan mu ga

pruţi. On ga proĉita, poluglasno, kao u vlastiti brk.

Kao da mu prvi put smisao izmaknu.

- Onda, Ottaviani - ironiĉno dobaci

Swansign, - kaţi nam što si uoĉio?

Na pufu kao na strujnom stolcu, znojna,

soptava, zadihana Ottaviania napusti spokoj.

- Ĉuj... - naglo progovori.

- Kaţi! - ponuka ga Aloysius Swansign.

Klonuvši, Ottavio Ottaviani promrmlja

umirućim glasom:

- Ali tu nij...

30.

Glava u kojoj, kao što smo odavno

shvatili, priči mora biti kraj

- Molim? - svaki od njih upita, budući da nisu

skuţili Propust koji oĉito prokljuvi Ottavio

Ottaviani.

Ĉuli su kratak, koncizan zvuk, stanoviti “plof ”

ili moţda “plop”, pomalo škriputav, pomalo

razdraţujući, ali tako tih da su ga odmah

zaboravili.

A onda Squaw ispusti bolan krik.

- Što ti bi? - upitali su svi.

- Ottaviani! Ottaviani! - prodorno vrisnu

Squaw.

Sav ruţiĉast, grimizan u licu, Ottaviani nabubri,

nabuja. Kao kakav tusti kralj, kao Buck Mulligan

koji s vrha stuba izgovara Introibo, kao balon koji

daju klincima u vrtu Palais Royala ili parku

Montsouris.

Onda, kao taj isti balon koji ispušta zrak kad ga

probušiš iglom, Ottavio Ottaviani naglo ispali, uz

buku zaglušniju od aviona Dassault koji brzinom

od tri Macha probija zvuĉni zid uz prasak od koga

na tlu stradavaju mnoga zrcala.

Kad to završi, opazili su da Ottavio Ottaviani

ispari: ni kost, ni gumb, samo kukavna hrpica,

sitna koliko i involutivni ugar što ga stvara cigara

izgarajući, a po boji sasvim nalik na talk.

Arthura Wilburga Savorgnana to zgromi,

paralizira. Kao da ga zapanji smrt obaju sinova u

tako kratkom roku, sinova koja davno zasvagda

izgubi, a onda shvati da su ţivi da bi ih odmah

zatim izgubio drugi put. U gorkoj tuzi zaplaka. Na

koncu izusti:

- Ako sam dobro shvatio, ti radiš za Bradonju?

- Kaţimo da sam mu vazda bio pouzdani po-

moćnik, potrĉko, zastupnik...

- Nisam znao...

- Mogao si skuţiti. Ta, moj patronim znaĉi

“labuĊi znak”, blank. Kako ti to promaknu?

- No - nastavi Savorgnan - budući da mi sad

otkucava smrtna ura, mogu li bar znati kako ću

stradati? Tvoja mašta zasigurno pozna mnogo

suptilnih naĉina...

- Oh, da! - potvrdi Aloysius nasmijano. - Znam

bar 5 postupaka kojima ti mogu upriliĉiti smrt:

Kao prvo, mogao bih iskoristiti ĉas kad uroniš u

kakvo Zolino štivo, u naraciju o Rougon-

Macquartovima (npr. Nana, nikako Assommoir iliti

Jazbina), i podvaliti ti voćku koja skriva bombu:

limun, dinju, ananas, ili onu istu ubojitu voćku

koju Lyndon B. Johnson na Hanoi dan za danom,

noć za noću ispusti a rukom pritom pokaza šipak

nadnacionalnom pravu, kao što izravno potvrdi

dofinski simpozij. Suptilna bi naprava, naravno,

bila aktivirana ĉim bi, u potrazi za soĉnom uţinom,

voćku otvorio, a tvoja bi budućnost tako istoga

ĉasa propala.

Mogao bih isto tako s pomoću uzla vršiti na

tvom biću amputaciju, mutilaciju, inciziju, ablaciju,

kastraciju, apsciziju, omisiju, rašĉlambu, diobu

kakva vitalna organa ili dirati u tvoj atribut

muškosti, nos ili pak nis. Taj bi zahvat popratila M

faza, odnosno muka nad mukama, i u roku od

godinu dana, nakon duga lipsanja, nastupila bi

smrt.

Ili bih mogao smisliti kakav zaobilazan naĉin i

u šumi u koju bi zašao iz ĉistog uţitka prikriti na

tisi ili piniji laţnu ptiĉju nastambu s ptiĉicom

podvrgnutom kakvom radioaktivnom proizvodu

(uranu koji u fisiji stvara snaţnu gama zraku). Na

tlu bih, k tomu, mogao ostaviti bombon od anisa

koji toliko voliš. Ti bi šumom lunjao, tumarao,

grickajući travku ili potoĉnicu, kadli bi spazio

bombon, na koji bi lakomo skoĉio, na tlu bi ga s

gustom cuclao, a onda bi ti, u danom ĉasu,

radioaktivni ptiĉji dom na glavu pao i, maksimalno

ti ozraĉivši svaki komadić trupa, ţivot ti u hipu

uspio okonĉati.

Ili bih mogao uĉiniti ovo: pozvan si na japansku

gala zabavu.

Na tvoju silnu radost - budući da znamo koliko

voliš suptilnu igru zvanu Go - stanoviti bi naivac

izazvao Go majstora, “Kan Shua”, odnosno

“Kudana” Kakua Takagawu, u partiji u kojoj bi, da

umanji disproporciju, ovaj ipak imao vaţan

handicap, i to u vidu “Naka yotsua”, nipošto

“furina”. Kaka Takagawa bi otvorio igru s “Moku

hadzushi”, a naivac bi odigrao uzaludni “Ji dori

Go” iako bi mu bio bolji “Takamoku Kakari”,

nastavio bi “Ozaruom” (iliti Skokom Pavijana), a

onda, nakon suptilnog “Oi Otoshia” porazio bi

ovoga “Naka oshi gatchiom”, a oĉarano bi ga

društvo pozdravilo aplauzom dok bi pilo.

No, nakon Goa došao bi No, dug koliko i

zakuĉast. Iako bi tada rado napustio zabavu, iz

pristojnosti bi ipak bar malo ostao i pratio, s

pomoću lapidarna bi sinopsisa pokušao tu i tamo

shvatiti koji pojam, ĉin, zvuk, odnosno izraz jara,

ţalosti ili strasti koji bi ti pomogli da dokuĉiš

radnju što ju uprizoruju sasvim blizu stolca koji si

dobio, ali svojim bi spoznajama vazda bio

frustriran, poput ĉitaĉa romana koji stalno misli da

bi uskoro mogao dobiti odgovor, potvrdu svojih

nagaĊanja, i to od prvoga poglavlja, iako ĉitavim

štivom nailazi samo na gomilu dvoznaĉnih

okolišanja i laţnih tragova što zbunjujućim chiaro-

scurom obavijaju ambiciju koja potaknu ruku

piskarala.

Tako bi od silnog napora da štogod shvatiš na

koncu zaćorio, kao cucak kod koga Pavlov

stimulira slinu, ali mu zatim uskrati kolaĉić, pa

ovaj na kraju zaspi, maksimalno inhibirajući kruţni

kortikalno-supkortikalno-kortikalni tok koji mu

upravlja fiziološkom aktivnošću, tzv. arousalom.

Tad bih ti ţivotnu nit s lakoćom skratio.

U konaĉnici, budući da sam maloĉas kazao da

postoji 5 naĉina da ostvarim svoj naum, mogao bih

ti postaviti zamku dok u parku s uţitkom promatraš

kakvu skulpturu, statuu ili bistu što su ih u

mramoru davno majstorski izradili Girardon,

Coustou ili Gimond, a naroĉito Rodin. Bilo bi

dovoljno da u ruci tada imam polugu, pa da ti u

pravi ĉas na glavu sruĉim koji od tih divovskih

torza i ti bi umro još pri padu.

- Arthuru Wilburgu Savorgnanu nikad nisu

prigovorili da mu fali humora - od šuba odgovori

Arthur Wilburg Savorgnan. - Stoga aplauzom

pozdravljam tvoj završni imaginacijski plamsaj.

Ipak, ako drţiš do mog stava, znaj da slabo vidim

na koji bi mi naĉin mogao nauditi tu i sada, hic i

nunc. Budimo ozbiljni: na raspolaganju ti sad nisu

ni bombastiĉni ananas, ni uzao, ni radioaktivna

ptiĉica, ni japanska gala zabava, a ni Rodinova

lavina!

- S istinskim uţitkom slušam* tvoj suptilni

razbor - hladno otpovrnu Aloysius Swansign. - No

sa sobom imam drugu spravu koja bi mogla postići

isti uĉinak!

Izvadi svoju Smith-Coronu. U hipu izbrisa

Arthura Wilburga Savorgnana koji klonu, mrtav.

- Tako - ustvrdi Squaw. - Sad su svi mrtvi. Tko

bi to bio pomislio... Na kraju smo dobili Much ado

about nothing. Priliĉno iritantno, ili bar tuţno.

- Qui va piano, va sano - nasmijano odvrati

Aloysius Swansign. - Svi su mrtvi. Svima im

otpustimo dug. Molimo da svaki ţivi svat dobi

oprost, bjanko kartu za raj. Istina, svi su oni

poĉinili svakojaki zloĉin, ali su bar prihvatili s

nama suraĊivati. Znamo mnoštvo protagonista koji

bi odbili tako ograniĉavajuća pravila, a ovi su ih

izdurali do samoga kraja...

- Daj šuti! - promrsi Squaw. - You talk too

much...

Aloysiusu Swansignu krv od srama navali u

obraz.

- Znaĉi - nastavi Squaw - kucnu ĉas za Finis

Coronat Opus? Kraj romana? Zadnja toĉka?

- Da - potvrdi Aloysius Swansign - došli smo

do kraja, do konca zavojitog, labirintskog puta

kojim smo išli poput somnambula. Svi smo mi

obavili svoj dio posla, pruţili svoj obol. Svi smo mi

duboko zagazili u mrak onoga što govor skriva, i

tako pridodali, dodatno zasitili konfiguraciju ovog

diskurza koji bi uz našu pomoć vazda bujao, a

bujajući dokidao sluĉaj tako što bi stvarao novi,

prošlost bi sanirao budućnošću u kojoj baš i nismo

nalazili izlaza, kao kad lampa samo naĉas obasja

dio puta i pruţi putniku slabi trag, Ariadninu nit

koja stalno puca, pa valja ići korak po korak. Franz

Kafka odavno kaza: postoji cilj, ali fali put, pa

onda tako nazivamo svoja krzmanja.

Ipak smo koraĉali, uporno išli ka završnici, zato što

završnica ipak mora postojati. Katkad smo mislili

da znamo: onaj “to” bi vazda jamĉio onaj “Što?”,

“onomad”, “danas”, “vazda” bi pravdalo ono

“Kada?”, a “zato što” bi objašnjavao ono “Zašto?”

No iz naših bi solucija stalno provirivala iluzija

potpunoga znanja kakvo nikad nismo imali, ni

protagonisti, ni pisac, ni ja koji sam mu bio odani

zastupnik, pa smo bili primorani razglabati od jutra

do sutra, dohranjujući naraciju, stvarajući joj

idiotsku nit, napuhujući ispraznu brbljariju, i nikad

nismo dotaknuli drsku kardinalnu toĉku horizonta,

obzor, infinitum koji saţima ukupnost, koji nudi

izlaz, soluciju,

ali smo korak po korak, mikron po mikron, ang-

strom po angstrom grabili k sudbonosnom ĉasu

kada,

nakon što nam svoju dvoznaĉnu pomoć uskrati

diskurz koji nas istodobno spoji, sazda, izda, smrt,

smrt bronĉanih prstiju,

smrt tromih prstiju,

smrt koja anulira zapis,

smrt koja zasvagda jamĉi ĉistoću Albuma što ga

stanoviti histrion pokuša zamrĉiti, smrt obznani

nam svrhu romana.

POST SCRIPTUM

O nakani koja vodi ruku pisca čitavim

ovim zamornim romanom što si ga, nadu

bar gajimo, pročitao uz sitan broj propusta

Prvotna nakana, naum, nastojanja scriptora - i to

uporna nastojanja - bili su originalan i pouĉan

uradak, uradak koji bi imao, koji bi mogao imati

stimulirajući uĉinak na kompoziciju, naraciju,

fabulu, radnju, ukratko, današnji naĉin pisanja

romana.

Iako on dosad mnogu stranicu ispisa uglavnom

o svom ţivotu, svom biću, svojoj okolini, svojoj

adaptiranosti ili pomanjkanju adaptiranosti, svojoj

ljubavi za potrošnju koja, kao što sam ustvrdi,

gotovo da graniĉi s kultom stvari, u ovom sluĉaju

pokuša, nadahnut doktrinom u modi koja afirmira

apsolutni primat formalnih znaĉajki, dubinski*

istraţiti alat koji mu stoji na raspolaganju, a koji u

dosadašnjim zapisima iskoristi priliĉno površno,

iako razlog tomu nisu toliko bili pokušaj umanji-

vanja protuslovlja prisutnog u samom pisanju ili

slaba potkovanost na tom podruĉju, koliko misao

da bi mogao stvarati s pomoću normativnoga koda

koji društvo prihvaća, shvaćajući ga tada uglavnom

kao poticaj, a nipošto kao mrtvu masu, inhibirajući

balast.

Otkuda taj poriv da ga dubinski istraţi? Motivi

su zasigurno brojni, ali istaknimo da sluĉaj tu ipak

ima vaţnu ulogu, budući da mu prvi poticaj pruţi

oklada, apriorna sumnja da bi takav pothvat mogao

biti moguć.

Zatim shvati da ga ta zamisao zabavlja, pa

nastavi. No nakon toga uoĉi toliko fascinantnih

stvari da u posao uroni do kraja, zapostavljajući

gomilu gotovo izglancanih radova.

Tako nasta roman - slovo po slovo, crno na

blanku, na zasadima pravila koja su bila tim

trnovitija što su onomu koji ĉita isprva zvuĉala

zakuĉasto i proizvoljno - koji, koliko god bio krnji,

ipak odmah pokaza i svoju dobru stranu: kao prvo,

pisac u kog bi inspiraciju uzalud traţio lupom

(moţda i zato što on u inspiraciju silno sumnja!),

ovim uratkom pokaza maštovitost dostojnu kakva

Ponsona ili Paulhana; kao drugo, zahvaljujući tom

uratku on zadovolji svoj trajni infantilni nagon,

odnosno ljubav, strast ka gomilanju, zasićivanju,

imitiranju, citiranju, adaptiranju, automatiziranju...

Dobivši, zatim, sigurnost u novom naĉinu

pisanja, naraciji priskrbi simboliku koja, isprva

idući u stopu za intrigom da bi ju na kraju i sama

stvarala, uhvati širiti, vazda ga pokušavajući

poštovati, Zakon koji pisca i potaknu, Pravilo na

kom satka, katkad uz stanovitu škripu, katkad s

malo ukusa, ali katkad i duhovito, s briom, priliĉno

produktivnu nit, maksimalno potiĉući inovativnost.

Tad shvati da, poput Franka Lloyda Wrighta

koji sagradi svoju kuću, mutatis mutandis oblikova

prototipski proizvod, u otklonu od kalupa koji

obiĉno upravlja artikulacijom, organizacijom i

imaginacijom francuskog romana ovoga doba,

zasvagda napuštajući psihologizaciju koja s

pripadnom moralizacijom uglavnom ĉini stup

nacionalnog dobrog ukusa, otvara prostor slabo

znanim mogućnostima, omalovaţavanim

mogućnostima, mogućnostima što, po autorovu

sudu, oponašaju, simuliraju, odaju poĉast tradiciji

u kojoj su ponikli Gargantua, Tristram Shandy,

Mathias Sandorf Locus Solus, pa ĉak i Bifur,

odnosno Fourbis, naslovi kojima on vazda skida

kapu do poda, a pritom otklanja svaku iluziju da bi

ikad mogao napisati išta što bi im bilo i blizu po

radosti, po duhovitosti, po silnu uţitku u dobro

odabranu izrazu, po sklonosti ka poruzi,

paradoksu, stravaganciji, gradnji vazda smionijih

fabula.

Stoga pomisli da svojim uratkom, koliko god

on isprva zvuĉao zbrkano, ostvari mnogu toga: kao

prvo, napisa “pravi” roman, uz to si priušti i

zabavu (kako Ramun Quayno, ĉiji on bî tajni Ċak,

onomad kaza: “Tko bi pisao zato da narodu pada

mrak na oĉi?”), a povrh toga udahnu novi ţivot

zavuzlanu odnosu na kom poĉiva znak, smisao,

dajući svoj obol, svoj udio u stvaranju snaţnog

abrazivnog zamaha koji bi, kritizirajući ab ovo

jalovi supstrat pogodan za kakva Troyata,

Mauriaca, Blondina ili Caua, odnosno za kakva

pokornog zagovornika Francuskog instituta,

Figaroa ili Društva pisaca, u skoroj budućnosti

mogao romanu vratiti nadahnjujuću majstoriju,

inovirajući snagu narativnih postupaka koji su,

mislili smo, isparili.

KIKA

METAGRAFI

(citati)

“Nepoznati vokal”. Prouĉavao sam foneme svih

svjetskih jezika, mrtvih i ţivih. Uglavnom su me

zanimali vokali koji su poput ĉistih elemenata,

prvobitnih jeziĉnih stanica, pa sam pratio vokalske

zvukove na njihovim putovanjima kroz stoljeća,

slušao sam kako je u pojedinim razdobljima rikalo

A, zviţdalo I, blejalo E, hukalo U, hrkalo O. U

brojnim vezama što su ih samoglasnici sklopili s

drugim zvukovima za mene više nema tajni. Pa ipak,

gotovo na kraju svoje tarijere, uviĊam da još ĉekam,

još slutim Nepoznati vokal, Vokal nad Vokalima

koji će sadrţavati sve ostale, koji će riješiti sve

progleme, Vokal koji je istodobno poĉetak i kraj, a

izgovara SÖ ĉitavim ĉovjekovim dahom, divovskim

širenjem ĉeljusti, kao da seli u istom kriku objediniti

zijev dosade, krik gladi, uzdah ljubavi, hropac smrti.

Kad ga pronaĊem, ta će kreacija samu sebe popotiti i

neće ostati ništa - ništa osim NEPOZNATOG

VODALA!

Jean Tardieu,

Riječ za riječ

Čarobna abeceda, tajanstveni hijeroglif, do nas

dolaze nepotpuni i iskrivljeni, bilo uslijed

vremena, bilo zbog onih koji našim neznanjem

ostvaruju vlastite interese. PronaĎimo

izgubljeno slovo ili izbrisani znak,

komponirajmo iznova disonantnu ljestvicu i

postat ćemo snaţniji u duhovnome svijetu.

Gérard de Nerval

(citirao Paul Éluard: Nehotična

pjesma i namjerna pjesma )

E SERVEM. LEX EST, LEGEMQUE TENE-

RE NECESSE EST?

SPES CERTE NEC MENS, ME REFERENTE,

DEEST; SED LEGE, ET ECCE EVEN

NENTEMVE GREGEMVE TENENTEM.

PERLEGE, NEC ME RES EDERE RERE

LEVES.

Lord Holland

Eve's Legend

KIKA

Kad bismo imali rjeĉnik plemenskih jezika, u

njima bismo pronašli oĉite ostatke prethodnoga

jezika kojim je govorio prosvijećen narod, a ako

ih ipak ne bismo pronašli, to bi samo znaĉilo da

je degradacija došla dotle da su i posljednji

ostaci izbrisani.

De Mai st re Večeri u Sankt

Peterburgu (citirao Flaubert:

BouvarĊove skice; citirala Geneviève

Bollème)

Jezik Papuanaca veoma je oskudan. Svako

pleme ima svoj jezik, a Vokabular se

neprestano osiromašuje jer nakon svake smrti u

znak ţalosti izbace nekoliko rijeĉi.

E. Baron

Geografija

(citirao Roland Barthes: Kritika i istina)

Tek u ĉasu kad zakoni zaštite poĉinju velika

djela.

Sade

Even for a word, we will not waste a vowel.

Angloindijska poslovica

SADRŢAJ

PROSLOV:

Naknadno uviĊamo da otuda dolazi Propast

I. ANTON V. OCKALL

1 Glava isprva nalik na raniji roman

o liku što spava koliko mu drago

2 Glava u kojoj otorinac obavlja ablaciju sinusa

3 Glava o halucinacijama što truju

i guraju Parodiu u zagrljaj

4 Glava u kojoj strašna sudba pogodi ljubavnika

Robinsona

5 Glava o prividno normalnoj, a ipak sasvim

laţnoj situaciji

KIKA

6 Glava o suoĉavanju sa strašnom Sfingom koja

nudi ultimatum

7 Glava ĉiji kraj potkopava amoralnu papinsku

budućnost izvanbraĉnog pokajnika.

8 Glava o kraĊi vaţna lista, s aluzijom na Franza

10 Glava koja nas, nakon kompilacijskoga

korpusa, vodi ravno u zoološki vrt

11 Glava u kojoj po svoj prilici pokušavaju

nauditi marokanskim advokatima

12 Glava u kojoj bismo mogli štogod kazati o

grobu koji proslavi Trajana

III. DOUGLAS AIGG CLIFFORD

13 Glava u kojoj naivni bariton kroĉi u blistavu

budućnost

14 Glava koja bi mogla biti po volji pindarskim

fanaticima

15 Glava koja na kraju ima za cilj odobrovoljiti

Moćnoga Manitua

16 Glava u kojoj pupĉani dragulj dovodi do

britaniziranja siroĉića

17 Glava o silnoj moći koju koral Antona Dvoraka

kao da ima nad bilijarskim stolom

18 Glava u kojoj promatramo kako karaš odbija

carsku halvu

IV OLGA MAVROKHORDATOS

19 Glava u kojoj, raspršujući laţna

opravdanja stara dvaput po duzinu

godina, napokon otkrivamo zašto

potonu impozantni Titanic

20 Glava u kojoj dobivamo dokaz o poloţaju dolara

($)

21 Glava u kojoj otkrivamo stav Vladimira Iljiĉa o

Hollywoodu

22 Glava za koju bi mnogi kazali

da donosi ĉitav niz vaţnih informacija

23 Glava u kojoj uviĊamo što riskiraju oni koji idu

puniti ribu

V. Glava koja, usprkos prvotnom nadahnuću

dvojca, vodi do nimalo zdrava ozraĉja

V. AMAURY CONSON

24 Glava koja, nakon kratkog brifinga,

govori o smrti dobro nam znana lika

25 Glava u kojoj rodbinski uzus nagoni maštovita

momka da svoj Gradus ad Parnassum završi s

dvaput po tri ubojstva

26 Glava o popriliĉnu blagu što bratu na

mukama ostavi bubnjar

27 Glava koja prvo govori o razoĉaranu

muţu, a završava sa srditim burazom

VI. ARTHUR WILBURG SAVORGNAN

28 Glava koja završava vrlo znakovitim blankom

KIKA

29 Glava u kojoj, kao što smo odavno

shvatili, priĉi mora biti kraj

POST SCRIPTUM

METAGRAFI

Moulin d'Andé, 1968.