GAJENJE I NEGA ŠLJIVA

KRAGUJEVACfebruar – april 2002.

Tekst: Zoran StefanovićObrada slika: Vesna Sesvećan

Korektor: Milinko Čolović

Od načina gajenja, odnosno nege šljiva, u velikoj meri zavisi kako njena razvijenost i dugoročnost tako i redovna i obilna rodnost i dobijanje kvalitetnih plodova. Kakva će se nega pružiti šljivi zavisi od više činilaca, a pre svega od klimatskih prilika, plodnosti zemljišta, položaja i nagiba terena, a zatim i od sorte i podloge na kojoj je okalemljena.

Nega šljive obuhvata sledeće agromere: formiranje oblika krošnje i orezivanje u toku gajenja, đubrenje, održavanje zemljišta, navodnjavanje, krečenje debla, regulisanje rodnosti i zaštitu od bolesti i štetočina.

OBRAZOVANJE OBLIKA KROŠNJE

Od svih oblika krošnje, koji se primenjuju u gajenju šljive, kao najbolji su se pokazali poboljšana piramidalna i kotlasta krošnja, jer se one najlakše održavaju i daju najveće prinose po stablu i jedinici površine. Pored ovih oblika krošnje, za šljivu je interesantan i oblik palmeta kosih grana. Zato će ovde biti objašnjeno obrazovanje ova tri oblika krošnje.

POBOLJŠANA PIRAMIDALNA KROŠNJA

Ovaj oblik krošnje je sličan običnoj piramidalnoj, s tim što su joj osnovne (ramene) grane raspoređene na većem rastojanju i time je čini rastresitijom.

Oblik se obrazuje po zasađivanju sadnice na stalno mesto. Za sađenje se koriste jednogodišnje sadnice. Po zasađivanju, rano s proleća, na sadnici se izmeri najčešće 70 - 80 cm, pa iznad te dužine izbroji još 5 pupoljaka, pa se onda sadnica iznad petog pupoljka prekrati oštrim makazama.

Na ostavljenom deblu iz pupoljka će se razviti više letorasta. Od njih sredinom jula treba odabrati tri najjača. Najviši (vršni) poslužiće za produženje debla, a ostala dva za osnovne (ramene) grane. Prvi letorast od zemlje, po mogućstvu, treba da bude sa jugozapadne strane, kako bi svojom zasenom mogao da štiti deblo od "mrazopuca", koji je u prvih deset godina starosti čest u nekih sorti šljiva, a posebno u požegače. Razmak između prve i druge skeletne grane treba da bude 20 - 30 cm. Ostali letorasti se zakidaju ili povijaju naniže, radi povećanja asimilativa.

U proleće druge godine posle sađenja vođica se skraćuje na 70 - 80 cm iznad druge ramene grane. Ostavljena dva letorasta iz prošle godine za osnovne grane se ne orezuju, već se samo uspravljaju ili naginju u kos položaj, da bi im se uravnotežila bujnost. Letorasti koji su bili povijeni radi povećanja asimilativa ne diraju se.

Na ostavljenom delu vođice sredinom jula se opet odaberu tri letorasta, od kojih će vršni poslužiti za nastavak vođice, a druga dva bočna, pravilno raspoređena i približno na jednakom rastojanju, za dve osnovne (ramene) grane. Razmak između skeletnih grana (druge i treće i treće i četvrte) treba da bude 20 - 30 cm. Lastari koji su izbili na osnovnom granama ostavljaju se da slobodno rastu.

U proleće treće godine posle sađenja postupa se na isti način kao i drugoj godini. Naime, vođica se opet prekraćuje i na njoj se u julu ostave još

dva lastara za skeletne grane, tako da će po završetku treće godine u krošnji šljive biti ukupno 7 osnovnih grana, od kojih su 6 ramene, a sedma je vođica. Obično se u četvrtoj godini po zasađivanju sadnice, pošto se formira određeni broj skeletnih grana u krošnji, vođica uklanja, da bi se sprečilo kasnije zasenjivanje unutrašnjosti krune.

Prilikom obrazovanja ovog oblika krošnje treba nastojati da osnovne (ramene) grane budu pravilno raspoređene i približno na jednakom rastojanju, kao i da imaju uravnotežen porast. Ravnoteža se uspostavlja njihovim savijanjem, tako da svaka od njih sa produžnicom debla zaklapa ugao od 45 do 50º. Tom prilikom treba voditi računa da niže grane po bujnosti ne prevaziđu grane iz gornjih delova krošnje i obratno.

KOTLASTA (vaza kazanasta) KROŠNJA

Skelet ovog oblika krošnje se sastoji od tri osnovne (ramene, skeletne) grane približno iste debljine i dužine. Sve tri osnovne grane udaljene su jedna od druge za oko 15 - 20 cm i s deblom zaklapaju ugao od oko 15º. Svaka od ove tri ramene grane nose po dve do tri sekundarne grane, na kojima se formira obrastajuće rodno drvo.

Oblik ove krošnje se obrazuje po zasađivanju sadnice na stalno mesto. Za sađenje se koriste jednogodišnje sadnice. Rano u proleće po zasađivanju, sadnica se prekrati na oko 90 - 100 cm. Ubrzo će iz pupoljka na sadnici da se razviju mladari. Kad oni dostignu dužinu 5 - 6 cm, treba ukloniti sve one ispod 60 cm. Zatim na visini od 60, 75 i 90 cm ostaviti po nekoliko mladara, a sve ostale do osnove ukloniti. Ostavljeni mladari kad dostignu dužinu od 20 - 25 cm treba od njih odabrati tri najjača i najbolje raspoređena, a ostale ukloniti.

U proleće druge godine posle sađenja, ostavljena tri mladara, a sada letorasta, skrate se na 70 do 80 cm od osnove da bi se na njima razvile postrane grane. Ta tri skraćena letorasta postaju osnovne (ramene) grane, koje će nositi ceo teret krošnje. Na vrhu svake osnovne grane ostavlja se po jedan snažan letorast, koji treba da se razvija u polje i služi za produženje osnovne grane. Za sekundarne grane biraju se mladari na oko 50 cm iznad osnove ramenih grana, a ostali se uklanjaju ili zakidaju. Ukoliko se na osnovnim granama pojave vodopije koje rastu ka unutrašnjosti krošnje, treba ih do osnove ukloniti.

U proleće treće godine posle sađenja, na vršnim delovima i osnovnim i sekundarnim ostavlja se po jedan snažan letorast za njihovo produženje. Na osnovnim granama opet se ostavlja na približno 50 cm od prošlogodišnje sekundarne grane po jedan snažan letorast radi obrazovanja druge serije sekundarnih skeletnih grana.

Šematski prikaz kotlaste krune u vertikalnoj i horizontalnoj projekciji

Šematski prikaz horizontalne krune uhorizontalnoj projekciji sa razmeštajem grana u skeletu

S proleća, četvrte godine posle sađenja, vrhove osnovnih skeletnih grana treba skratiti do nekog razvijenog spoljašnjeg letorasta i sa tim je završeno obrazovanje kotlaste krošnje šljive.

Ovaj oblik krošnje preporučuje se, uglavnom, za sorte šljiva koje rastu razgranato, kao što su "kalifornijska plava", "burbanak" i neke kineske sorte, dok za požegaču i domaće sorte šljiva više odgovara obična ili poboljšana piramidalna krošnja.

Obrazovanje kotlaste krune u prvoj (a, b i c) i drugoj (d i e) godini

PALMETA S KOSIM GRANAMA

Palmeta s kosim granama, iako, u poređenju s poboljšanom piramidalnom i kotlastom krunom ima srazmerno manju površinu, ipak pokazuje izvesne prednosti, zato što olakšava berbu plodova i omogućava nesmetanu obradu zemljišta i besprekornu zaštitu od bolesti i štetočina.

Krošnja palmeta s kosim granama se sastoji iz centralne (ose) i tri sprata ramenih grana raspoređenih u jednoj ravni (pravcu). Svaki sprat se sastoji iz dve ramene grane koje rastu u odnosu na centralnu granu koso, pod uglom od 45 do 50º. Razmak između spratova je 80 - 100 cm, u zavisnosti od bujnosti podloge i same sorte.

Osnovni princip ovog oblika krošnje i sistema je da se stablima daje pravac sever - jug, a da se sade na razmaku 4 - 5 metara i da se one što manje orezuju, jer im se suvišne grane, umesto orezivanja, savijaju. Ovaj oblik krošnje obrazuje se na sledeći način:

Šema formiranja palmete sa kosim etažnim granama: 1 - posle sadnje, 2 - na kraju prve godine, 3 - na kraju druge godine, 4 - u martu treće godine

vegetacije

Šema formiranja palmete sa kosim granama: levo - u martu četvrte godine

desno - u martu pete godine vegetacije

U proleće po zasađivanju šljiva sadnica se skrati na 60 - 70 cm iznad zemlje, vodeći računa da se ispod preseka nalaze bar 4 - 5 dobro razvijenih pupoljaka. Iz ovih pupoljaka će se u toku vegetacije razviti mladari. Početkom

jula od njih treba izabrati tri koja su najbujnija i najbolje raspoređena za formiranje prvog sprata ramenih grana. Najviši mladar treba da služi za produženje debla, a druga dva za prvi sprat (prve ramene grane). Razmak između ova dva mladara treba da bude bar 10 cm. Ukoliko preostaju neki mladari, ne treba ih uklanjati, već ih saviti na dole, da i dalje vegetiraju i stvaraju asimilative.

U proleće, druge godine po zasađivanju, pristupa se orezivanju. Tom prilikom se vođica prekraćuje na 80 - 90 cm. Ukoliko vođica nije dostigla tu dužinu, onda se ne orezuje. Zatim se do osnove uklanjaju konkurentni letorasti vođici i ramenim granama. Ako je vođica bila skraćena, onda početkom jula treba odabrati tri najbolja letorasta: najviši za vođicu, a dva bočna za drugi sprat ramenih grana. Razmak između grana prvog i drugog sprata treba da bude 80 - 100 cm, u zavisnosti od bujnosti sorte. Ako su grane prvog sprata dostigle dužinu 100 - 120 cm, onda se u toku jula razvode pod uglom od 45 - 50º. Razvođenje se vrši uz pomoć trske ili letava i postojećeg stalnog naslona.

U trećoj godini s proleća nastavlja se s obrazovanjem drugog sprata ramenih grana. Ako su se one dovoljno razvile, onda se vođica skraćuje na 80 - 90 cm iznad poslednje ramene grane prvog sprata. Tom prilikom treba ukloniti sve bujne letoraste duž centralne i bočnih skeletnih grana, kao i sve letoraste koji su izbili s gornje i donje strane skeletnih grana. Letorasti, pak, koji su izbili približno horizontalno na bočnim granama samo se prorede na 15 - 20 cm, radi boljeg osunčavanja, pri čemu se nastoji da se na taj način formira rodno drvo u obliku tzv. "riblje kosti". Tokom jula biraju se tri najbolja letorasta: najviši za vođicu, a donja dva za bočne grane trećeg sprata. Rastojanje između ramenih grana drugog i trećeg sprata je za oko 10 cm manje nego između prvog i drugog. Tom prilikom se razvode bočne grane drugog sprata - koso pod uglom od 50 - 55º i eventualno, popravlja i usklađuje pravilno rašćenje ramenih grana prvog sprata.

Po završetku formiranja i poslednjeg trećeg (retko kad) i četvrtog sprata ramenih grana, vođica se skrati na poslednju bočnu granu i time je postupak formiranja krošnje završen.

OREZIVANJE ŠLJIVA U RODU

Kod sva tri oblika krošnje orezivanjem šljiva u punoj rodnosti se nastoji da se stalno održava ravnoteža između primarnih i sekundarnih i između sekundarnih i tercijalnih grana, zatim da se odstranjuju konkurentne osnovne grane i letorasti koji rastu s donje strane bočnih ramenih grana, kao i da se neprekidno obnavlja rodno drvo.

Orezivanje obično počinje odozgo pa naniže. Prvo se prekraćuju produžnice najviše skeletne (ramene) grane. Pri skraćivanju se uvek ostavlja jedna spoljna grančica na vrhu. Zatim treba vrhove primarnih i sekundarnih grana osloboditi od svih grana i grančica za 20 - 25 cm i uopšte ih ne prekraćivati. Ukoliko bi im se vrhovi prekratili, onda bi došlo do razgranjivanja i

kasnijeg zasenjivanja. Ako su se neke grane jače razvile i postoji tendencija da nadjačaju sekundarne pa i primarne grane, onda ih treba više skratiti.

Tom prilikom sve suve i jače povređene grane i grančice, kao i vodopije i grane koje rastu u unutrašnjosti krošnje, treba odseći do osnove. Ukoliko u krošnji postoji neka praznina, onda tu treba ostaviti jednu vodopiju, ali pod uslovom da se povije, da ne bi rasla bujno. Od rodnih grančica najpre se uklanjaju stare, tanke i zasenjene, a zatim, ako ih ima više, odstranjuju se i mlađe i dobro razvijene; naime, obavlja se proređivanje, čime se reguliše rodnost i podstiče izbijanje novog rodnog drveta za naredne godine.

PROREĐIVANJE I PODMLAĐIVANJE STARIJIH STABALA ŠLJIVE

Krošnje šljiva koje rađaju preko 15 godina treba svake godine proređivati. Pri izvođenju ove operacije treba voditi računa da osnovne (ramene) i postrane grane budu tako raspoređene da omogućuju dovoljan pristup svetlosti i u unutrašnjost krošnje. Kada donji delovi ramenih i postranih grana na starim stablima počnu da ogoljavaju, treba izvršiti slabije proređivanje krošnje. Ono se sastoji, uglavnom, u skraćivanju vrhova svih ramenih i postranih grana za oko jednu četvrtinu njihove dužine. Te grane se skraćuju do neke mlađe grane ili letorasta koji ne smeju biti s unutrašnje strane niti okrenuti naniže, jer oni treba da preuzmu vođstvo skraćene grane.

Ovakvo podmlađivanje šljive izvodi se po njenom stupanju u punu rodnost svake pete ili šeste godine, čime se postiže redovna i obilna rodnost za duži period godina.

ODRŽAVANJE ZEMLJIŠTA U ŠLJIVIKU

Zemljište u zasadima šljiva može se održavati na više načina i to: u stanju ledine, zastiranjem zemljišta nekom krovinom (muličarenjem), gajenjem uzrodica, jalovim ugarom i zelenišnim đubrenjem, ili kombinacijom ova poslednja dva načina.

Opšte poznata je činjenica da se sve sorte šljiva nepovoljno razvijaju na zemljištu koje se održava u vidu ledine, zato što na njemu kržljavije rastu, više pate od bolesti i štetočina i slabije rađaju, pa se stoga ledina kao sistem održavanja zemljišta u zasadima šljiva ne preporučuje.

Zastiranje (muličarenje) zemljišta -- Preporučuje se samo u zasadima šljiva podignutim na strmijim terenima, na kojima se ne sme vršiti obrada, jer bi se zemlja spirala i odnosila. Ovim načinom održavanja zemljišta sprečava se isparavanje zemljišne vlage, povećava se sadržaj organskih materija u zemljištu, sprečava razviće korovskih biljaka, poboljšava toplotni režim zemljišta, podstiče razvoj korenovog sistema šljiva i dr. Ali, pored ovih dobrih strana, postoje i loše strane zastiranja zemljišta. One se ogledaju, pre svega, u otežanom đubrenju, zatim u mogućnosti jačeg razmnožavanja miševa koji mogu da oštete šljive u predelu korenovog sistema, pa i u mogućnosti pojave požara i, na kraju, u stvaranju povoljnijih uslova za jače razviće biljnih bolesti i štetočina. Samo zastiranje sastoji se u tome što se površina šljivika zaledini i

redovno svake jeseni đubri sa po 300 - 400 kg/ha kompleksnim mineralnim đubrivom NPK (10:12:26), a rano s proleća sa po 150 - 200 kg/ha nitromonokalom ili KAN-om, pa se trava u dva - tri navrata kosi i razastire po celoj površini šljivika, debljine oko 10 - 12 cm. Ukoliko nema dovoljno pokrovnog materijala (pokošena trava), onda se zastire samo površina u pravcu redova.

Gajenje uzrodica (međukultura) - Preporučuje se samo u mlađim šljivicima, do njihove sedme ili osme godine po zasađivanju, dok im se krošnje još ne sklope. Za gajenje se obično koriste one uzrodice koje delom podnose zasenu pa i gaženje i koje ne smetaju izvođenju blagovremenog prskanja šljiva u cilju zaštite od bolesti i štetočina. Sem toga, odabrane uzrodice za gajenje ne smeju mnogo da iscrpljuju zemljište, mada se i one moraju đubriti.

Kao najpogodnije uzrodice (kulture) za gajenje u mladim zasadima šljiva su sledeće: boranija, pasulj, baštenski grašak, baštenski bob, sočivo, naut i soja - kao mahunaste okopavine, zatim tikve, lubenice, dinje i krastavci - kao biljke koje masovno pokrivaju zemljište i time sprečavaju prekomerno iscrpljivanje vlage, kao i beli, crni i praziluk, zelena salata, rani i srednje rani kupus, kelj, karfiol i keleraba i, na kraju, jagode i maline.

Tokom gajenja uzrodica treba zavesti smenu useva, odnosno treba zavesti odgovarajući plodored, pošto su njihovi uticaji obostrani, naime, uzrodice deluju na šljive, a šljive na uzrodice. Prikazujemo najbolju smenu useva (uzrodica):

1. godine: krastavci, lubenice, dinje, tikve, tikvice;2. godine: zelena salata, spanać, blitva, crni luk;3. godine: mahunjače (pasulj, grašak, sočivo, bob);4. godine: rani kupus, kelj, keleraba, karfiol i dr.

Ukoliko se kao uzrodice budu gajile jagode ili maline, onda se posle četvorogodišnjeg gajenja one smenjuju mahunjačama, dok ako se gaji malina onda se ona zasađuje istovremeno sa šljivama i u šljiviku ostaje osam godina pa se posle krči.

Jalov ugar ili čista obrada zemljišta: - ređe se primenjuje u mladim zasadima šljiva, već samo u starijim preko 15 godina, uglavnom zbog ekonomskih razloga.

Kombinacija jalovog ugara sa zelenišnim đubrenjem: - Znatno je bolji način održavanja zemljišta u šljivicima, pa se zato i više preporučuje. Ovaj način održavanja zemljišta sastoji se u sledećem: od aprila pa do kraja juna zemljište se održava u obrađenom stanju (u vidu jalovog ugara), posle čega se ili zasejava semenom biljaka za zelenišno đubrenje, ili se prepušta da se na njemu slobodno razvijaju korovske biljke do jeseni, kada se zaoravaju, pa se onda seje seme biljaka za zelenišno đubrenje. Da li će se setva semena biljaka za zelenišno đubrenje obaviti krajem jula, ili u jese, zavisi od toga da li su jul i avgust suvi ili vlažni. Ako su ova dva meseca vlažna, setva se obavlja krajem jula, a ako su suva, onda početkom oktobra, tako da u prvoj polovini vegetacije šljivama stoji na raspolaganju celokupna količina vlage u zemljištu

za porast, cvetanje, zametanje i razviće plodova i za formiranje cvetnih pupoljaka za iduću godinu.

Ovim načinom održavana zemljišta, pored toga što se ono obogaćuje organskim mineralnim materijama, njime se još i reguliše vodni i vazdušni režim i istovremeno popravljaju i mikrobiološke osobine. Za zelenišno đubrenje šljivika u našim uslovima najbolje rezultate su pokazale sledeće vrste biljaka: slačica, gorušica, lupina, stočni grašak i maljava grahorica.

Slačica se može sejati krajem jula ili u jesen. Podnosi skoro svako zemljište, a isto tako i zasenu, pa i gaženje. Seje se u čistoj kulturi u količini od 12 do 15 kg/ha. Ima kratku vegetaciju, tako da se zaorava, otprilike na oko 40 dana posle setve.

Lupina se seje samo krajem jula ili rano u proleće i to u čistoj kulturi, u količini od 180 do 200 kg/ha. Na krečnim zemljištima ne daje zadovoljavajuće rezultate.

Gorušica bela slična je slačici, pa su vreme setve i količina semena potrebna za setvu isti kao i za slačicu.

Stočni grašak i sastrica (graor) koriste se za srednje teška zemljišta, ali dobre rezultate daje i na lakim zemljištima. Sastrica bolje podnosi suva zemljišta. Seju se u smeši s ovsem ili raži, u količini od 140 kg graška ili sastrice i 40 kg ovsa ili raži po hektaru.

Maljava grahorica se seje u septembru i oktobru u smeši s ovsem ili raži (120 kg grahorice i 60 kg ovsa ili raži po hektaru), a zaorava se krajem aprila. Daje dobre rezultate skoro na svakom zemljištu.

Sve ove biljke zaoravaju se kad su u punom cvetu. Ako se zaoru u jesen, onda se zemljište u toku proleća i leta - sve do kraja jula - održavaju u obrađenom stanju, a ako su zasejane u jesen, onda se zaoravaju krajem aprila, posle čega se zemljište održava u obrađenom stanju do kraja jula, kada se prepušta da se na njemu spontano razvijaju korovske biljke, koje se zaoravaju u jesen, pa se zemljište opet zasejava semenom biljaka za zelenišno đubrenje.

ĐUBRENJE ŠLJIVA

Da bi šljive mogle redovno i obilno da rađaju, mora da se svake godine đubre određenim količinama mineralnih ili organskih đubriva. Đubrenje je potrebno zato što šljive za svoj porast i donošenje ploda troše iz zemljišta prilično velike količine hranljivih elemenata i to: azota (N) 76,5 kg/ha, fosfora (P2O3) 40,2 kg/ha, kalijuma (K2O) 140,4 kg/ha i kalcijuma (CaO) 175 kg/ha, kad na hektaru ima oko 300 stabala šljive.

Da bi šljive mogle svake godine obilno da rađaju potrebno je da se navedeni gubici biogenih elemenata (azot, fosfor, kalijum i kalcijum) nadoknađuju đubrenjem odgovarajućim količinama mineralnih i organskih đubriva.

Šljive u različitoj starosti troše i zahtevaju različite količine hranljivih materija, pa se s toga one ne đubre uvek istim količinama đubriva.

Orijentacione količine đubriva kako za mlade zasade, tako i za stare šljivike u rodu su:

Đubrenje mladih šljivika: - Mlade šljive, do osme godine starosti, u kojima se gaje uzrodice ili pokrovne kulture za zelenišno đubrenje, treba svake jeseni nađubriti sa po 300 - 350 kg/ha, tj. sa po jednim kilogramom po stablu kompleksnim mineralnim đubrivom NPK, čiji je odnos 10:12:26. Pored toga, svake treće jeseni izvršiti đubrenje još i sa po 30000 kg/ha stajnjakom radi popravke strukture zemljišta, ukoliko se ne vrši zelenišno đubrenje. Rano u proleće, pak, svake godine, šljivik nađubriti još sa po 300 - 320 kg nitromonkala ili KAN-a po hektaru.

Ovakvim đubrenjem mlada stabla šljive razviće snažne i razgranate krošnje visoke nosivosti, tako da će kasnije moći obilno da rađaju i daju odličan kvalitet plodova.

Đubrenje šljivika u rodu: - Pojedinačna stabla ili cele šljivike u punom rodu, takođe, treba svake jeseni i proleća đubriti, da bi mogli obilno da rađaju svake godine. Svake jeseni ili početkom zime đubrenje obaviti sa po 550 - 600 kg/ha, odnosno sa po 2 kg po stablu kompleksnim mineralnim đubrivom NPK, čiji je odnos 8:4:20. Po obavljenom đubrenju, zemljište uzorati ili preriljati na 12 - 15 cm dubine, da bi se đubrivo unelo što dublje. Rano s proleća, po mogućstvu još krajem februara ili početkom marta, šljivik nađubriti sa po 300 - 350 kg/ha, ili sa po jednim kilogramom po stablu KAN-om (26%N), uz obavezno zelenišno đubrenje svake godine, kojim treba u zemljište da se unese najmanje 30 000 kg zelene mase po hektaru. Seme biljaka, po mogućstvu, sejati krajem jula a zaoravanje biljaka obaviti sredinom oktobra. Ukoliko su se krošnje šljiva toliko sklopile da svojom zasenom onemogućavaju dovoljno razviće biljaka za zelenišno đubrenje, onda bi trebalo šljivike svake četvrte godine nađubriti sa po 30 000 - 40 000 kg stajnjaka po hektaru.

NAVODNJAVANJE ŠLJIVIKA

Da bi se šljivama obezbedile najnužnije količine vlage, preporučuje se da se u letnjim mesecima obavlja plitko prašenje zemljišta, ili da se vrši muličarenje (zastiranje) zemljišta. Ali u sušnim godinama ove agro mere nisu dovoljno efikasne, pa zato, ukoliko, postoje mogućnosti, treba i navodnjavanje, odnosno zalivanje šljivika.

Vreme zalivanja mladih šljiva zavisi od vremenskih prilika, prema kojima se treba i upravljati. Kad god je veća suša šljive treba bar dvaput u mesecu dobro zaliti. U prvoj godini po sađenju zalivanje se vrši sa po 10 litara vode, u drugoj sa po 15 - 20 litara i u trećoj i četvrtoj godini sa po 25 - 30 litara za svako stablo i svako zalivanje.

Šljivike u rodu, pak, u sušnim godinama treba zalivati u sledećim rokovima:

Prvo zalivanje odnosno navodnjavanje obavlja se 10 - 12 dana posle precvetavanja šljiva. Ovo navodnjavanje utiče na bolje održavanje zametnutih plodova i stimuliše jači porast vegetativnih organa.

Drugo navodnjavanje se obavlja po završetku junskog prečišćavanja plodova, tj. u prvoj polovini juna. Ono pojačava porast i razviće plodova i intenzivnije obrazovanje cvetnih pupoljka za iduću godinu.

Treće navodnjavanje se izvodi krajem jula, kada obično vladaju i najveće suše.

Četvrto navodnjavanje se obavlja krajem avgusta, otprilike na oko dve nedelje pre berbe poznih sorti šljiva tipa požegače.

Ova poslednja dva navodnjavanja povećavaju krupnoću plodova, a samim tim i visinu prinosa.

Sva navodnjavanja treba da budu obilna. Prolećna sa 30 - 35 litara vode, a letnja sa 35 - 40 litara po kvadratnom metru.

Kritične temperature za zatvorene cvetove šljiva u balonu (faza belih kokica) su do - 3,9ºC, za otvorene cvetove u toku punog cvetanja od - 2,5ºC do - 3ºC, a za mlade zametnute plodove od - 1,1ºC do - 2,2ºC.

Takvi i jači mrazevi su katastrofalni za šljive u pomenutim fenofazama. Cvetovi su osetljiviji ako je pre pojave mraza bilo toplo vreme. Isto tako vlažni cvetovi su osetljiviji od suvih. Mlad embrion šljive je najosetljiviji deo ploda prema mrazu. Kad on ugine, plod otpada.

HEMIJSKA ZAŠTITA ŠLJIVE

RAZVOJNI STADIJUM VREME ZAŠTITE BOLESTI I ŠTETOČINE

PREPARATI I KONCENTRACIJA

ZIMSKA ZAŠTITA NOVEMBAR FEBRUAR

ROGAČ,MONILIJA CVETA I

GRANČICA, JAJA LISNIH VAŠIJU, ŠLJIVINA ŠTITASTA

I KALIFORNIJSKA VAŠ

KREOZAN (1,5 %) ili

BAKARNI OKSIHLORID (0,5%) + GALPAR (0,75%) i td.

prskati u fazi mirovanja na temperaturi iznad 5ºC obilnim kupanjem cele biljke

BUBRENJE PUPOLJKA

DRUGA POLOVINA FEBRUARA

ROGAČ I MONILIJA BAKARNI KREČ 50 (0,5%) ili

BAKROCID 50 (0,5%) i td.

ŠTITASTE I LISNE VAŠI

+ SISTEMIN 40 (0,1%) ili

FOSFAMID 40 (0,1%) i td.

CVETNI PUPOLJCI U BALONU

(FAZA BELIH KOKICA)

MART

MONILIJA

BENOMIL WP 50 (0,1%) ili

BAJKOR EC 300 (0,1%) ili

SUMILEX i td.

KRAJ PRECVETAVANJA

KRAJ MARTA KRAJ APRILA

FOLIJALNA ISHRANA WUXAL (0,3%)

MONILIJA, PLAMENJAČA I

REŠETAVOST LIŠĆA

+ BENOMIL WP 50 (0,1%) + CINEB S – 65 (0,3%) ili VENTURIN 50 (0,25%) i td.

ŠLJIVINA OSA I LISNE VAŠI

+ SISTEMIN 40 (0,1%) ili FOSFAMID 40 (0,1%) i td.

KRAJ MAJA POČETAK JUNA

FOLIJALNA ISHRANA WUXAL (0,3%)

PLAMENJAČA, RĐA I REŠETAVOST LIŠĆA

+ CINEB S – 65 (0,3%) ili VENTURIN 50 (0,25%) ili DITAN M 45 (0,25%) i td.

ŠLJIVIN SMOTAVAC I LISNE VAŠI

+ SISTEMIN 40 (0,1%) ili FOSFAMID 40 (0,1%) i td.

KRAJ JUNA POČETAK JULA

FOLIJALNA ISHRANA WUXAL (0,3%)

RĐA, PLAMENJAČA I MONILIJA PLODOVA

+ CINEB S – 65 (0,3%) i td.

ŠLJIVIN SMOTAVAC I LISNE VAŠI

PREGLJEVI

+ FENITROTION E 50 (0,15%) ili DIMEKRON 20 (0,2%)

+ DEMITAN 200 EC (0,05%)

HEMIJSKO SUZBIJANJE KOROVA: SIMAZIN S – 50 prskati u poznu jesen ili rano proleće posle prve obrade zemljišta sa 3 – 5 Kg/ha. HERBATOP: 5 – 8 l/ha pri visini korova od 10 – 15 cm.ZADNJE PRSKANJE OBAVITI NESISTEMATIČNIM INSEKTICIDOM.

BELEŠKE