Ранко Јаковљевић

УЛИЦА ФРАНЦУСКА

ПРЕДГОВОР

Пре деведесет година Кладово је као знак привржености европским цивилизацијским токовима, а надасве из осећаја захвалности за помоћ у Првом светском рату, добило једну улицу са именом ''Француска''. Освајачи власти након Другог светског рата нашли су потребним да име ''Француска'' избришу са мапе малог подунавског града. Лета 2011. Србија чини напоре да искаже приврженост европским цивилизацијским токовима. Француска улица у пограничном Кладову одавно не постоји. Ова књига скромни је допринос освежавању сећања на заједничку прошлост и перспективе два народа али, пре тога, подсећање на успомене које су власти декретима желеле избрисати из идентитета својих поданика.

ФРАНЦУСКО- СРПСКЕ ВЕЗЕ

1. КЕЛТСКИ КОРЕНИ

Далека праисторија истоветна људска упоришта имала је у раси Кромањонског човека, како у поднебљу данашње Француске, тако и на Ђердапу, у подунавској Србији: Падина, Хајдучка воденица, Лепенски вир, Брза Паланка. Испоставило се да фосилини остаци наших предака чине први угаони камен у везама што дуготрајним временским нитима спајају културне баштине изникле на пространствима савремене Француске и ђердапског залеђа Дунава (1). Подручја данашње Француске и Србије, на путу похода старих Грка и Римљана, била су значајна стецишта прожимања култура староседелаца- у Француској мноштва галских/ келтских племена, у источној Србији Меза, Илира, Дарданаца- и великих античких цивилизација. Но више него та кохезија на таласима грчких и римских освајања, два европска простора повезивале су миграције Келта, првобитно претежно настањених на тлу обухваћеном садашњом Француском, да би у освит Нове ере постали освајачима доњег и средњег Подунавља. ''Келти'' је збирни назив за племена и народе припадајуће посебној грани индоевропске етно- лингвистичке породице, повезане сличним изгледом, начином одевања и навикама, који су живели на тлу Велике Британије, Ирске и Француске. На европском континенту били су познати и под именом Гали (2). Почев од половине Првог миленијума п.н.е. већи број келтских племена напустио је Галију, населивши се током четвртог века у Панонској низији и средњем Подунављу. Једна група наставила је ту да живи док је преостали део келтских племена кренуо у поход на Тракију, Илирију и Македонију, и даље на исток, где су заустављени тек код Делфа 279. године п.н.е. Три келтске војске вршиле су ова освајања: под вођством Керетрија нападнути су Трачани, друга војска ратовала је против Пеонаца, а трећа је за противнике имала Илире и Македонце. При повратку Келти су основали на тлу Срема државу Скордиска, са насеобинама на Дунаву. На ушће Саве припаднике поражених келтских племена из Грчке довео је Батханат. Како запажа Никола Тасић, Келти- Скордисци нису дуго опстали у страној средини, окружени Амантинима, Бреуцима, Трибалима, Дачанима- од ратничке снаге која је остављала пустош свуда куда је прошла мало је остало, али сведочанстава о њиховом боравку на овим просторима током другог века пре н.е. има много (3). Први поуздани писани податак о Келтима на Балкану везан је за поход Александра Великог на Трибале из 335. године пре н.е. Он је на обали Дунава, пошто је разбио војску трибалских савезника- Гета, како сведочи Аријан, примио изасланство ''Келта са Јадрана''. На његово питање кога се највише боје, постављено у уверењеу да управо он изазива њихове највеће стрепње, Келти одговорише да се ничега на овом свету не плаше, изузев да им се небо не сруши на главу (4). Трагови присуства Келта уочљиви су и у ђердапској регији, о чему сведочи налазиште Пећине код Виминацијума, те на локалитету Ајмана у атару Мале Врбице. На Ајмани, у близини Трајановог моста на Дунаву, пронађени су гробни прилози који чине извесним присуство Скордиска у другој половини првог века п.н.е, за шта постоје докази и на налазишту

Љубичевац обала, десетак километара низводно од Кладова (5). Као изврсни металурзи и ковачи, они су заслужни за развој привредних активности у Подунављу, чему доприноси и околност да су у те крајеве управо Келти донели лончарско витло (6). Најзад, драгоцено наслеђе келтске митологије могло би бити похрањено у сребрној наруквици са медаљоном, пронађеној у ђердапском залеђу, на локалитету Бара код Пожаревца. По археологу Драгану Јацановићу, доњи леви угао медаљона садржи бисту брадатог божанства, испод ње је приказ петла, са крестом и надоле повијеним кљуном и крилима, који десном ногом потпуно поклапа колут подељен на четири сегмента, а то су управо детаљи којима се божанство из Бара идентификује као келтско (7). Изузев кроз суживот на тлу данашње североисточне Србије, културне тековине келтске цивилизације биле су приступачне кроз религиозне металне предмете допремане, примера ради, у Трансдиерну на Дунаву, из римске провинције Галије током I и II века, похрањене у знаменитој текијској остави све до протеклог столећа. Потпуни војни пораз у овим крајевима доживели су Скордисци од Тиберијевих легија крајем прве деценије нове ере, али припадници келтских племена остаће да живе у Подунављу још дуго времена, под влашћу Рима или суседних племена. Келтске трагове кроз топониме можемо назрети и у именима Унам /античко насеље на Мирочу/, Кладово- од келтске речи ''кладифф''- гробље, Неготин, од ''негес'' и ''тин''-војно утврђење, Морава- ''мор'' и ''ава''- девојка река, затим код античких насеобина или кастела Сингидунум, Виминацијум, Талијата- између горње и доње клисуре на Ђердапу, Трикорниум, крај данашњег Ритопека, а у време владавине Римљана код Птолемеја назначеног на месту уливања Мораве у Дунав...(8). Бројни су трагови келтског присуства на тлу данашње Србије, почев од некропола код Роспи Ћуприје и на Карабурми, назив келтског племена Трикорњана, вероватно одвојеног од Скордиска, потврђен на натпису из Виминацијума, па до сензационалног открића проф.Ранке Куић: троделни споменик пронађен у Призрену, крај Бистрице, са натписом који према њеном мишљењу представља мешавину једне старословенске, келтских и хебрејских речи, из периода I- III века н.е. (9). Руководећи се углавном сличним цртама код веровања Келта и Гета у бесмртност, што би се иначе дало тумачити тек ''једним од предзнака'', неки пак истраживачи сматрају како су Гети, углавном настањени источно од Дунава, али ипак присутни и међу становништвом на другој обали и са знатним упливом у њихову културу, били келтска племена која су се помешала са Трачанима (10). У прилог тој тези наводе се обичаји једења утроба побеђених супарника, приношења на жртву најдраже жене преминулог сународника, испијање крви из људских лобања и сл. Међутим, миграторна померања још у предримско доба на Балкану била су толико честа да се са сигурношћу не може тврдити тек на основу пар подударности како се чини препознатљивим етничко порекло. Тако, примера ради, испијање људске крви из људских лобања код Скордиска има додирне тачке са илирским обредима, а фрагмент из биографије Александра Великог сведочи да су приликом повратка са Дунава и упада у Илирију, ''непријатељи заклали као жртве три дечака, исто толико девојака и три црна овна, па навалише да се ухвате у коштац са Македонцима'' (11). Сличан обичај имали су Трибали; Јустин нам отавља траг таквог понашања код Келта на Балкану: ''Једном приликом, када им предсказивања о исходу битке нису испала повољна, уместо да се уплаше богова, Гали су тако побеснели да су, верујући како ће срџбу своји богова ублажити жртовањем својих, побили своје жене и децу, на тај начин започевши рат покољем најближих'' (12). Посебно је интересантан ''запис'' на знаменитом сребрном котлу пронађеном 1891.г. у Гундеструпу, Јитланд, који данас чува Национални музеј у Копенхагену. На њему је

приказана поворка ратника: трубачи с дугим келтским трубама које се завршавају у виду змајеве главе разјапљене чељусти... иза поворке стоји свештеник или поглавица, држи човека за ноге и струк с главом наниже, изнад једног великог суда широког отвора (13). Како нам тумачи Фанула Папазоглу, ''подвлачећи оријенталне елементе у обради и концепцији појединих сцена, Фр.Дрексел покушао је доказати да је ова посуда морала настати код Келта на доњем Дунаву или, како сам каже 'код Скордиска у најширем смислу те речи''(14). Ако имамо у виду да је други познати научник, О.Клинд Јенсен пар деценија доцније изнео претпоставку да би гундеструпски котао могао потицати из севрене Галије, није тешко закључити да овај фантастични налаз потврђује заједничке елементе келтске културе на удаљеним европским тачкама, указујући на разгранате келтске корене културних баштина (15).

Војници регрутовани из овдашњих провинција имали су значајну улогу не само у борбеним римским походима, већ и приликом избора царева, те није била реткост да они буду родом из Подунавља и залеђа. Дешавало се такође да заједно војују припадници келтских племена, Трачани и Илири, као и да се, под стегом амбициозних војсковођа, њихова ривалства разрешавају по бојиштима на западу европског континента. Сукоби римских владара пореклом са балканских простора, Флавија Валерија Константина /306-337./ и Аурелија Валерија Максимијана /286-305, 307-310./, кулминирали су на тлу данашње Француске. Након што је напустио Галерија и вратио се код Константина у Галију, Максимијан је искористио његов поход на Франке и, како објашњава Јакоб Буркхарт, ''пошто је трећи пут узео пурпур, присвојио ризницу и арсенал, склонио се у утврђени Арелатум /Арл/, одакле је, када је Константин почео да га гони, побегао у Марсилију /Марсељ/'' (16). Максимијанов гроб пронађен је у Марсељу почетком XI века, скупа са балзамованим телом и оловним ковчегом, похрањеним у мермерни саркофаг. По наредби арлског надбискупа Рембалда, ''непријатељ Бога и Константина заједно с ковчегом бачен је у море, које је од тада на том месту прокључало'' (17).

2. ФРАНАЧКО- СЛОВЕНСКЕ ПАРАЛЕЛЕ И РЕЛИГИЈСКО НАСЛЕЂЕ

Током VIII века тлом Франачке државе захваћено је подручје између Рајне, западних Алпа и Пиринеја, као некадашњи део Римског царства, чију су основу становништва углавном чинили романизовани келтски прастановници и романизовани каснији досељеници којима су се тек у време сеобе народа придружили Германи, те подручја источно од Рајне, својевремено ван домашаја Римског царства, са искључиво германским становништвом (18). Након што је 800. године Карло Велики проглашен за цара, Франци су своје освајачке подухвате усмерили ка Словенима. Тако су подручја Чешког племенског савеза и Моравске постали обвезници плаћања годишњег данка Францима 805.г, да би већ наредне године исту судбину доживели Лужички Срби.

Карлов син Лудовик побожни примио је из очевих руку царску круну 813. године. Његов највећи изазов првих година владавине био је напад на Панонску Хрватску. У капиталном делу Мирослава Бранта о средњовековном добу повесног развитка тај се период овако приказује: ''После Лудовикова ступања на власт, оба хрватска кнеза, посавски Људевит и далматински Борна, положили су поданичку заклетву новоме цару. Али насиља франачке врховне власти над Панонском Хрватском што их је вршио фурлански маркгроф Кадалох потакла су Људевита да се 818.г. потужи Лудовику. А кад није добио помоћ, букнуо је у Панонији устанак у коме су осим Хрвата суделовали и Словенци из суседних области на Сави и Драви и у Панонији те српско племе Тимочана. Напротив, далматинскохрватски кнез Борна остао је веран Францима и припомогао њиховој коначној победи. Између 819. и 822. године Франци су водили шест ратних похода са 10 војски против Људевита. Најзад Људевит је 822.г. морао узмаћи најпре к Тимочанима, а затим у Далматинску Хрватску где је по налогу Франака био убијен'' (19).

Захваљујући резултатима истраживања Светислава Првановића данас имамо прецизнију представу о франачко- словенским односима почетком IX века. Због сукоба са Бугарима, племена Гудушчана/ Кучана и Тимочана прешла су под франачку заштиту. Борна, као старешина ова два племена, скупа са представником Браничеваца, трећег племена са ђердапског Подунавља и залеђа 818. године ступио је пред франачког цара Лудовика. Заједница Кучана и Тимочана развргнута је у време сукоба Лудовиковог са кнезом Посавске Хрватске Људевитом- Борна са Кучанима придружио се војсци франачког владара. Како би сачувао становништво свога племена, Борни је омогућено да их насели далеко од данашње североисточне Србије, на подручје између Велебита и Мале Капеле, ''јер је овај забачени крај био изван Људевитове вазалне државе /припадао је кнезу Приморске Хрватске'' (20). Каријера словенског владара у вртоглавом је успону: 818. године има титулу dux Guduscanorum et Timocianorum, 819. године, када је на Купи ратовао против Људевита био је dux Dalmatiae, а 821. већ је dux Dalmatiae atque Liburniae (21). Међутим, како Првановић запажа,''оставши под својим нижим вођама, пошто је Борна био отишао на већи положај, Кучани/Гудушчани су у борби на Купи прешли на Људевитову страну. Зато је поражени кнез Борна, кренувши натраг у Далмацију, како износи летописац, морао да поново покорава своје Кучане- ''Guduscani domum regressi, iterum a Borna subiuguntur'' (22). Овај франачко- словенски сукоб окончан је 822.г. сломом устанка Људевита Посавског, Тимочани су враћени под власт Бугара а Борну на месту вазалног франачког владара Далмације наследио је његов синовац Владислав.

Услуге Франака ускоро је затражио и бугарски кнез Борис, настојећи да управо од њих прими хришћанство, не би ли спречио политичку доминацију Византије, чија је црква била покрстила и лично Бориса и знатан део бугарског народа. Он ипак успева од римског католичког поглавара Николе I добити обећање о оснивању самосталне бугарске надбискупије, а римски свештеници преузели су рад на покрштавању Бугара и организацији цркве 866. године. Тај гест био је један од главних разлога да 867. године у Цариграду, под покровитељством цара Михаила III буде бачена анатема на римског папу, а верске догме Рима осуђене су као кривоверство (23).

Примесе хришћанства у старијим учењима о дуализму добра и зла, светла и таме, добиле су своје изразе на Балкану у виду богумилства, којим је Бугарска, значи и знатан део регије Гвоздених врата, захваћена током X века. Истородна религијска искуства заступљена су под патронатом катара, односно албижана у реонима градова Алби, Аргена и Тулуз.

У време бугарског цара Петра /927- 969./ и снажних византијских притисака на северне суседе, богумилска јерес, на таласу учења покрета павлићана из Јерменије, захвата прво Македонију, а потом и преостале делове царства. Томе је одлучно допринела суровост испољена од византијске царице Теодоре /842- 867./ у виду масовних покоља павлићана у ''византијској Јерменији'', те принудног пресељења под надзором византијске војске многих од њих на тло Тракије. У још већој мери талас миграције павлићана из Јерменије запљуснуо је бугарске земље око 975. године, за владавине византијског цара Јована Цимиска /969-976./.

Према богумилском учењу, циљ људске душе, која припада свету Добра, јесте да се ослободи робовања материји, чему следи богумилско одбацивање тежњи за поседовањем богатства и световне моћи, покоравања државној власти и обавези ратовања (24). Такво схватање наишло је на плодно тле у западној Европи, нарочито у Италији и Француској. Французи су, имајући у виду изворишта учења, заговорнике дуалистичке јереси називали Bulgarus, Bougres, са кореном у Bulgarus- Бугарин, али и аlbigenses по средишту у граду Алби, грофовија Тулуз, или скраћено beggini, такође од аlbigenses. О размерама верског покрета почивајућег на учењу богумила о двострукој природи Бога, говори податак да је папа Иноћентије Трећи 1208. године покренуо крсташку војску против катара у Јужној Француској, у области Тулуза. Симону де Монфорту, предводнику крсташа тек после двадесетогодишњих борби пошло је за руком да однесе коначну победу. То је први случај у средњовековној историји цркве да се прибегава ратном походу против неистомишљеника, и то под геслом ''Убијте их све, Бог ће већ пронаћи своје!'' (25). На тлу Балкана, богумили су имали најјаче упориште у Босни, без обзира на бројна настојања католика и православних хришћана да богумилство искорене. О томе сведочи забелешка краснописца Станка Кромирјанина из 1393. године, тзв. Баталов одломак, у којем је набројано поименице 28 врховних старешина Цркве босанске, почев од Јеремије /1010-1024/, па у непрекинутом низу све до Ратка Другог /1450-1465./ (26). Милош Црњански у приповести ''Свети Сава'' дао је следећу литерарну опсервацију:''Немилосрдном строгошћу истребио је Немања нову веру, хришћанску јерес, што се беше раширила по Балкану и у његовој земљи: богумилство. Богумилство је и данас у науци једно од најтамнијих питања и није решено колико у њему има старих, паганских, словенских традиција и обичаја, колико отпадања од црквеног православља, колико отпора и реформе балканског католицизма. Траг идеја богумилства води у Јерменску. Тамо је давно појавила се била стара, малоазијска, хришћанска секта, слична оној о којој се у нас прича као о 'бабунској вери'. Са Еуфрата, под утицајем гностицизма и учења Манихејаца у богумилству се јавља, иако се богумили држе увек за праве хришћане, староперсијска вера.

Нема сумње да је код нас преобразила се под утицајем наших, локалних, прилика и да је, и социјално и политички, у многоме разлилчита од својих примера у Малој Азији.Кроз Бугарску, та верска секта брзо се је проширила у Немањиној држави и одступила не само од званичне, православне цркве која беше, за време Немање, у нашим земљама, већ пустила дубока корена, него је све више долазила у опреку и са појмом државе и државне власти. Она је исто толико освајала међу световњацима колико и међу свештеницима монасима.Била је то тамна бура душа што је тајно потресала цео Балкан, својим отпадништвом од цркве и чудним учењем које слабо знамо. Богумилству треба признати да је и оно учествовало у стварању нашег средњевековног човека и да је од значаја и за нашу средњевековну просвету.Које су биле главне црте богумилске цркве то је и данас нерешено и тумачења богумилства, досад, као и тумачења његових остатака, и сувише су неизвесна и једноставна.У столећу непрекидних борби и препирки у самој цркви, око Христа, највидније је у тој јереси на Балкану да се јавља као нека реформа нижег, словенског свештенства. У сећању на словенско паганство, у силаску у народ, богумилство блиста и од оне велике, светске жеђи за дубином душе и победом над телом која је дахтала у измученој Азији, не само на обалама сирским, не само у лелеку Манихејаца и Гностика, него и свих других мистика, отпадника од раскошног, залудног и празног хришћанског сјаја цариградске и римске цркве тога доба.По предању, учење сеоског, бугарског попа, та јерес је, и у нашим земљама, лако задобила масе науком: да је зло свака сила и богатство, свака раскош црквена, сваки украс храма, па чак и икона. Да се Богу треба молити ван цркве, у пољу и по брдима, задржавши од свих црквених обреда само словенске речи оченаша. Указујући на многе срамоте живота у држави и на звер у човеку, богумилство се беше успротивило и ратовању и сваком крвопролићу. Опасност по државу, оно је скршено мачем Немањића.Међутим, попови и учитељи богумилства свакако су имали, дуго, у народним масама, много успеха својом науком на изглед примитивног хришћанства. Они су учили своју јерес проповедима народним, лепим причама о смрти и таштини земаљској. Има трага, доцније, и њиним списима и њином књижевству. Све до доласка Турака, ни један духовни покрет није се сачувао тако тајанствено и упорно, у нашим земљама. Прегажено нашом средњевековном теократијом, а на западним странама католилцизмом, богумилство је ипак сачувано негде у души народној, као код Чеха јерес Хусова (27).

Зато не треба да чуди што је Мирослав Крлежа, као централну фигуру изложбе у Паризу ''Историја на тлу Југославије од праисторије до данас'', поставио босански стећак, уз напомену да се ради о једном од најоригиналнијих и најзначајнијих материјалних оставштина европске цивилизације: ''на стећцима су давно уклесане поруке оног и онаквог света о ком модерна Европа данас сања'' (28).

У последње време актуелне су историографске тезе о ''великој заблуди'' по питању природе богумилства у Босни и Србији, те да је ''узалудно у средњовековној Србији и Босни тражити богумиле са дуалистичким учењем; уместо њих, у појединим областима ових земаља заиста су се појавили други богумили дуалисти, који су проповедали ново јеретичко предање- Латини, чији се дуализам састојао у томе што проповедају да Дух Свети исходи из два извора: Оца и Сина'' (29). Као крунски докази за ту тезу нуде се околности да Свети Сава на сабору у манастиру Жичи, који је трајао три дана, није помињао име ''богумили'' иако је знао ко су они и како их је његов отац Стефан Немања прогонио, али зато тражи од народа да наглас трипут читају ''Символ вере'' да би запамтио разлику у односу на латинско ''Вјерују'', или то што је Константин Филозоф у ''Житије деспота Стефана Лазаревића'' /1377-1427./ унео белешку да су

житељи Сребренице богумили, а она се тиче Саса и Дубровчана- римокатолика (30). У односу на Цркву босанску пак, тврди се да није била никаква црквенојерархијска организација са црквеном територијом и јурисдикцијом, већ дипломатско- арбитражно тело при дворовима босанских владара, које је нестало са историјске позорнице када се у XV веку угасила и држава Босна (31). Поводом последњег наведеног аргумента, који сам за себе нема ништа већу тежину него тврдња да је босанска држава пропала због пропасти Цркве босанске, могла би се истаћи противтеза да је држава пропала скупа са Црквом босанском, губећи свој идентитет запечаћен богумилским погледом на свет, под притисцима моћних суседа. Феодор Тарановски наводи податак да је ''отприлике 1329.г, у једном запису споменуто да је млади краљ Душан победио безбожне и погане Бабуне, како су се у народу називали богумили; али, поред старе опасности од богумила постала је и нова опасност од стране римског католицизма, за које су толико били повољни велики догађаји на Балкану у XIII веку'' (32). Белешка Константина Филозофа у ''Житију деспота Стефана Лазаревића'' да су житељи Сребренице богумили, исписана је у делу које је вредни писац ''оплеменио'' и следећим подацима: ''Овај деспот засија од земље Далматије Дакије, /земље/ сада незваних Срба...; рајска река Фисон се зове Дунав...; овај Ликиније /римски цар/ беше далматијски господин, родом Србин, и роди од Константије /кћер Константина Великог/ сина Белу- Уроша, а Бела- Урош роди Техомила а Техомил роди светог Симеона, а свети Симеон роди Стефана првовенчаног краља, и Вукана и Растка'' (33). Када је о Сребрници у Константиновом ''житију'' реч, она која се помиње као место сазивања сабора властеле и црквених великодостојника на којем је објавио одлуку да му наследник буде сетрић Ђурађ, била је град код Страгара, у рудничком крају. Управо тада, у тој Сребрници, Стефан ''прокле све оне који би подигли какво неверство'' (34). Не искључујући могућност да је исти термин покаткад употребљаван за све јеретике, па и за римокатолике посматране у односу на православну хришћанску цркву, делује неуверљиво тврдња о томе да је богумилство у средњовековној Србији и Босни измишљено тек као синоним за римокатолицизам. Указујући да је богумилство ширено углавном из суседне Бугарске у Србију, на посредан начин и у Босну, Иво Андрић у својој докторској тези средњовековном сукобу између више религијских праваца на западном Балкану посветио је речи: ''У неравној и веома огорченој борби против католичанства, богумилство је почело да између Босне и западног света подиже свој стеновити зид који ће ислам потом још више проширити и подићи до такве моћи да се и данас још, премда се одавно распао, осећа његово деловање као мрачна линија раздвајања коју није могуће прећи без напора и опасности. Опирући се упорно подјармљивању са Запада, богумилство је на крају силом прилика земљу одвело под јарам Истока'' (35). Чини се да је недуго потом и Француска одабрала сличан пут приликом настојања профилисања баланса односа великих европских сила у њену корист.

3. ФРАНЦУЗИ И СРБИ- ''РАНИ РАДОВИ''

Први помен о сусрету српског владара и француског великаша односи се на поход крсташа у зиму 1096/1097. године. Провансалци под вођством грофа Ремона од Тулузе преко Италије и Истре доспели су у Далмацију, упутивши се одатле ка Скадру. Њихове хронике Хрвате и Србе описују као грабљиве и сурове, пуне неповерења, који беже од њих и неће да им чине никакве услуге (36). Светећи се за страдалништво, крсташи су одсецали словенским заробљеницима руке, ноге, носеве или им вадили очи. Након четрдесетодневног пута, примио их је у Скадру српски краљ Константин Бодин /1081-1101/, склопивши побратимство са грофом Ремоном, но тај чин није спречио даља узнемиравања крсташке војске (37).

Српску краљевску власт почев од 1243. године имао је Стефан Урош I /1243-1276./. Према преовлађујућој тези у националној историографији, његова супруга Јелена, како вели Данило Други, ''од племена фрушкога, кћи славних родитеља, који су били у великом богатству и слави'', потиче из рода Карла I Анжујског, владара Сицилије и Напуља, потомка француске краљевске породице (38). Удавши се за Уроша око 1250.г, родила је српске владаре Стефана Драгутина /1276-1282./ и Стефана Милутина /1282-1321./. Православна црква прогласила је Јелену светицом. Како црквени списи кажу, ''три године после престављења /око 1317.г./ јавила се старцу монаху у манастиру Градац. Игуман манастира одмах је известио рашког епископа Павла, архијереја кога је Јелена поштовала као оца. Дошао је владика Павле, и после свеноћног бденија- а уз присуство целог Сабора- отворен је краљичин гроб, а њене мошти ''јако в росе лежаште цјело нерастлимо' (39). Иконе из XIV века са њеним ликом, красе цркву Светитеља Николаја у Барију и цркву светог Петра у Риму, а на тлу Србије представљена је на фресци у Ђурђевим Ступовима, Ариљу, Сопоћанима, Грачаници ...(40). Јеленина улога била је значајна и по питању опредељивања Урошевог за одређене дипломатске искораке према Западу. Након смрти епирског деспота Михаила и распада његове државе, пошто су Анжујци запосели Драч, Валону, Берат, Кроју, српски владар је у њима видео савезнике против Грка. Зато је маја 1273.г. српско и бугарско посланство посетило Карлов двор, где су зачете основе тзв. Анжујског савеза, којем се придружио и сервастократор Јован, таст Стефана Милутина (41). Византинци на ово нису гледали скршетних руку, већ су предложили папској курији унију православне и католичке цркве. На црквеном сабору у Лиону 1274. године Михаило VIII Палеолог призно је папи Григорију X папски примат. Владимир Ћоровић налази да је у преговорима око црквених питања Михаило начинио велику грешку што је изнео предлог за укидање, уз образложење да су неканонски основане, Трновске патријаршије и Српске аутокефалне архиепископије, те да се Српска и Бугарска црква подвргну Охридској, а што би убедило Грке у оправданост признавања примата папства (42). Такав став широм је отворио врата српским настојањима да са Западом заговарају антивизантијску политику.

Оваква политика Византије определила је српске владаре да савезнике чешће траже међу краљевима са запада. Тако је Драгутин 1291. године успео да освоји Браничево уз помоћ угарског суверена Ладислава IV, савладавши куманске војсковође Дрмана и Куделина. Од тада, са статусом земље српског краљевства ова област обухватала је жупе: Браничево, Ждрело, Пек, Звижд и Хомоље.

Заинтересованост Француза за стање у Србији резултирала је отпослањем једног доминиканског калуђера, који је почетком 1308. године поднео Двору извештај, писан ''с мржњом на краља Милутина и ради њега намерно дат са неколико неистина; пишчеве симпатије су на страни католицима пријатељског краља Драгутина, који је још и у роду са Анжујцима; краљ Милутин се сада тобоже боји напуљског двора, јер би му краљ Карло, као католик, могао отети Приморје, у коме већ има незадовољних католика; а друго, он се боји још и тога да стварањем Латинског царства не изгуби своје тековине које су га довеле до близу Солуна'' (43). Ипак, извештај није спречио приступање непосредној погодби са Стефаном Милутином.

Краљ Милутин склопио је савез са својим рођаком по мајци, претендентом на цариградски престо Карлом де Валоа. Његови изасланици Марко Лукарић и Трифун Михаиловић 27.марта 1308. године, саставши се с Карлом у Француској, потписали су у Милутиново име ''уговор о заједничкој радњи против цара Андроника и о васпостављењу Латинскога царства у Цариграду'' (44). Стефан Милутин преузео је обавезу дати Карлу де Валоа потпору за освајање царства цариградског, уз обећање супротстављања претензијама ''ма којих, како поганика, тако и хришћана, држећих, нападајућих или заузимајућих речено царство цело или део, па и против ма којих других њему /Карлу/ противних''. Заузврат, Карло де Валоа обећава српском владару ''земље изложене и именоване ниже, заједно са тврдињама које су унутра у њиховим међама, а за које речени посланици потврђују да су од правног притежања и принадлежности реченог царства, а да их њихов горе речени господар мирно држи и притежава, и да годишњи доходак њихов не превазилази пет хиљада флорина злата, када се одузме рана радећих и пребивајућих у њима. Те су земље: Прилеп са облашћу до Просека, Овче Поље, Дибра до Мата, Кичани до Гогерије...'' (45). Владимир Ћоровић наглашава како Милутин није тражио територијалне потврде за Скопље и Полог, налазећи да је њихов тренутни статус неоспорив, док се за Штип наводи у ратификацији уговора да га краљ ''држи за се и за своје наследнике те нити желимо обавезивати се претекстом заклетве /на уговор/ да ћемо га напустити'' (46). Под утиском успеха анжујског принца Карла Роберта у Уграској, српски краљ обавезао се да ће прећи у католичку веру и своју кћер Царицу, рођену с угарском принцезом Јелисаветом, удати за Карловог сина Карла (47). Милутин је уговор ратификовао крајем јула 1308. године, док је француски краљ Филип своју сагласност дао тек децембра 1313. године. Поводом реализације овог споразума краљ Милутин 1309.г, уз посредовање Карловог заступника Сепоа прихватио је његове каталонско-турске најамнике, истеране из реона Свете Горе, Солуна и Тесалије, без обзира што су страховите нападе на Хиландар вршили, да би касније и српско краљевство угрожавали (48).

Карло Роберт /1301-1342./, подржан од папе Бонифација VIII, довео је анжујску лозу на угарски трон проглашењем за краља у Острогону, али је тек 1310.г, након трећег крунисања постао општепризнати владар Угарске. У време угрожавања његовог наследног права на Мачву од стране стрица Стефана Милутина, син краља Драгутина и Катарине Арпадовић, Владислав, добио је помоћ Карла Роберта који 1317.г. заузео тврђаву Мачву, а потом и Београд и Голубац (49). Он је при крају своје владавине још у два наврата ратовао против Срба. У лето 1335, док је Стефан Душан војевао против Византинаца, Карло је са својом војском допро до Жиче. У узвратном нападу Душан је успешно водио борбу против Карла, прешао Саву и опустошио Срем. Како се сматра, сукоб је био верске природе, што се закључује из околности да је папа Бенедикт XII /1334-1342./ дао опрост свим актерима борбе (50). Други сукоб са Србима Карло Роберт имао је 1342. године. То је била последња година његове владавине, док је Стефан Душан успешно водио своју земљу до ранга царевине, добијеног 1346.г. Сребрни

денар Карла Роберта са тролисном круном на аверсу и клечећим анђелом на реверсу пронађен је у средњовековној српској некорополи на подунавском локалитету Вајуга- Песак, низводно од Кладова, што скупа са другим налазима указује на значајно угарско присуство на подручју Ђердапа и западног дунавског залеђа (51).

Карлов син Лајош Први Анжујски /1342-1382./ ратовао је против Стефана Душана 1354. године. Сузбијајући Угре, Душан је заузео Београд, али његова смрт 20.12.1355.године уздрмала је темеље Србије. Мађарски краљ је 1365. године освојио Видин и основао Бугарску бановину. Трајање угарске непосредне управе окончано је врло брзо, 1368.г, када је Лајош, као свог вазала, на власт у Видину вратио бугарског цара Ивана Страцимира.

Французи су Србију половином XIV века доживљавали на начин описан у извештају посвећеном француском краљу Филипу VI: ''Ова краљевина или и нема никаквих тврдих места ни градова, или их има веома мало; краљевина је та јадна и жалосна, грађевине су у њој без јарака и без зидова. Зграде и дворови како краљеви, тако и осталих племића, саграђени су од брвана и од дрвета; нити ја тамо видех двора или куће од камена или од земље, мањ у латинским градовима по приморју. А краљевина је богата житом, вином, уљем и месом; пријатно је испресецана текућим водама, изворима и рекама, окићена шумама, планинама, долинама и равницама и пуна сваковрсне дивљачи; укратко рекавши, добро је и одабрано све што у њој роди, нарочито у крајевима приморским. У Србији има сада пет рудника злата, и толико исто рудника сребра, где рудари непрестано раде. И осим тога има свуда сребра, помешаног са златом, кој ису заиста ту скоро нађени на многим другим и различиитм местима, и поврх свега има великих шума и добре врсте. И ко год буде добио ову краљевину, имаће доиста прекрасну и милу драгоценост, која ће имати скупу цену у свему овом веку'' (52).

Српско страдалништво у Косовском боју било је предмет посебног интересовања француске публике, а један од радова на ту тему- ''Анегдоте или знаменита тајна историјска делатност отоманског двора написана од чланова Париске академије наука'', преведен је са француског језика на руски и публикован у Санкт Петерсбургу 1787. године (53). Спис говори да се српски владар Вроск сукобио са Муратовом војском из романтичних побуда: султан се заљубио у млађу кћер српског владара, а обзиром да као иноверац није могао бити прихваћен за зета хришћанске племићке породице, 1372. године напао је Србију и убио Вроска. После очеве погибије, Вросков син наговорио је сестру да постане жена султана Мурата и невољно, бришући сузе због насилне смрти очеве, прихватио да буде шурак султана како би учврстио свој пољуљани положај- понижен је био и он и његова сестра, коју је султан оженио с великом радошћу, јер се удала за убицу свог оца, за султана ''чије су руке биле огрезле у његовој крви''. Милан Радусиновић налази да је оваква слика требала да наведе публику на закључак да је Стефан Лазаревић, потискујући емоције, својом разборитошћу учинио жртву за опстанак Србије (54).

У ''Историји Турске'' француски романтичар Алфонс де Ламартин /1790-1869./ придао је посебну пажњу Косовском боју, настојећи да оглушење хришћанских савезника о потребу заједничког супростављања надирању исламских освајача, ''надомести'' нетачном али западној публици пријемчивом тврдњом да су се ''краљеви, кнезови, најславније војсковође прикључили у име своје вере, своје независности и своје отаџбине да би потиснули натраг у Азију ту пошаст Европе која до тада није наилазила ни на какву препреку'' (55). Сликајући јунаштво Милоша Обилића, Ламартин наводи: ''Милошева жртва дала је времена његовој несрећној отаџбини. Његово име постало је за Србе оно што је Јудитино име било за Јевреје, а Хармодијево за Грке'' (56).

Српска романтичарска историографија дуго времена истицала је тврдњу да су Срби поразили Турке на Косову 1389.г, а да је каснији несрећни спој околности довео да победа буде претворена у пораз. У прилог тој тези често је истицано како су звона катедрале Нотр Дам огласила Европи српску победу. Међутим, по наредби француског краља Шарла/Карла VI звона ове катедрале огласила су, не догађај из Косовског боја, већ победу над неверницима коју је 1395. године извојевао угарски владар Жигмунд Луксембуршки /1387-1437./ у борби код Ровина /Мали Никопољ- Турну Магурел Румунија/. У борби су на страни Турака учествовале српске велможе- султанови вазали Константин Дејановић и Марко Краљевић, који су ту изгинули, затим Стефан Лазаревић и Константин Балшић. На хришћанској страни борио се Андријаш, брат Краљевића Марка (57).

Неколико српских епских песама тематиком блиских косовском периоду, било је за Маргерит Јурсенар извор инспирације приликом писања на француском језику дивних приповести: ''Осмех Краљевића Марка'', ''Зидање Скадра'' и ''Крај Марка Краљевића'' (58). Поредећи српску и грчку античку епику, имајући за предложак сцену из народне песме о Малом Радојици, овде приписану Марку Краљевићу, наратор једне приповести велике француске књижевнице изриче тврдњу: ''Не бих хтео да говорим лоше о вашим грчким јунацима: они су се у наступу пркоса затварали у своје чадоре; јаукали су од бола за мртвим пријатељима; вукли су за ноге мртва тела својих непријатеља око освојених градова, али, верујте ми, ''Илијади'' недостаје један Ахилов осмех'' (59).

Француска војска, предвођена мноштвом витезова придружила се у Будиму 1396. године Жигмундовим Угрима, у походу на Турке, организованом по позиву папе Бонифација IX. Сматра се да су Крсташи преко Североисточне Србије, низ Дунав, између осталог користећи за прелаз и остатке Трајановог моста код Кладова, стигли до тврђаве Никопољ у Бугарској. 25.септембра 1396. године група млађих француских витезова, насупрот саветима Угра и старијих велможа, отпочела је коњички јуриш на Бајазитову војску. Испоставило се да је јуриш српске коњице, предвођене султановим вазалом Стефаном Лазаревићем, довео до катастрофалног пораза хришћана (60). Никола Ватен мисли да је узрок погибије ''ратовање француских коњаника на застарели начин: начинивши исту грешку као код Кресија, кренули су у напад; претходница и прве турске линије предали су се, али је то био маневар којим је Бајазит навео француску коњицу да се заглиби и исцрпи, па је ту зауставила и разбила елита његових трупа, окупљена око њега на врху једног брежуљка. Османска коњица је потом искористила панику која је захватила Французе. Када се видело да се пораз не може избећи, Власи на челу са Мирчом и Трансилванци на челу са војводом Седмоградске напустили су Угре и Немце, придруживши се Османлијама, који су управо задобили подршку Стефана Лазаревића. Тај пораз који се дуго памтио охладио је ватрене жеље Француза да започну крсташки поход. Већина заробљеника је убијена, док су други узети у службу или задржани ради откупа. То је створило прилику за успостављање првих дипломатских односа између Краљевине Француске и Порте'' (61).

Пар деценија касније француски племић Бертрандон де ла Брокијер, по налогу бургундског војводе Филипа Доброг, спроводио је мисију анимирања европских савезника за нови крсташки поход против Османлија. Како је Бетрандон предвиђао 1433. године, Французи, Немци и Енглези би шаљући по 15.000-20.000 војника створили војску способну да, уз финансијску папску потпору, надвлада Турке (62). Настојања Француза и Турака да се заједнички одупру покушајима аустријске доминације, резулирала су почетком XVI века, као последњи значајни политички корак великог везира Сулејмана I, Ибрахим паше, закључивањем капитулације о потврди повластица

француских трговаца на подручју целог Османског царства. Капитулацији је претходио политички и војни савез Сулејмана I и Франсоа I, те акт о признавању Француској слободе пловидбе на Дунаву 1535. године (63). Како запажа Васиљ Поповић, овај савез прибавио је Француској одлучан дипломатски утицај у Турској и отпочео политику на Истоку, које се Француска углавном држала преко три века; то је пријатељство временом постало толико популарно у Турској, да је непуних сто година после тога могао учени путописац Евлија Челебија да пише и о тобожњем сродству француских краљева с османлијском династијом (64).

4. РЕФЛЕКСИЈЕ ПРВОГ СРПСКОГ УСТАНКА

Настојања Срба да се ослободе турске власти користећи слабости које је Отоманска империја испољавала почетком XIX века, првобитно су се ослањала на идеју о подршци Аустрије и Русије таквим покушајима. На измаку претходнога столећа, султан Селим III /1789-1807./ имајући узор у Француској Луја XVI, отпочео је са реформама војске, при којима је отпору променама, испољаваном од стране јаничара и спахија, супротстављао нови пешадијски корпус, обучаван од француских, енглеских и немачких официра. На челу једног таквог антиреформског покрета налазио се Осман Пазваноглу /1758-1807./, родом из турске провинције Босне, са бројним присталицана на тлу Бугарске, Србије и Влашке. Године 1798. он је владао територијама које су се простирале од Дунава до планине Балкан, и од Београда до Варне. Како је Наполеон 1798-1801. ратна дејства усмерио на подручје Египта, Селим је 1798.г. објавио рат Француској, учврстивши савез са Енглезима и Русима, што је утицало да не реши на задовољавајући начин проблем Пазваноглуове побуне, мада су његови устаници били поражени од регуларних турских снага. Помоћ турском реформатору у савладавању јаничарског отпора пружили су Срби 1793. године, који су у знатној мери допринели да Хаџи Мустафа- паша београдски одбије нападе одметника. Исти случај збио се и приликом сламања отпора Османа Пазваноглуа 1797-1798. године. Године 1802. склопљен је француско- турски мир и настављено савезништво две силе, изузев у периоду 1804-1805. године. Уследиле су побуне у провинцијама. У Арабији Мека и Медина припале су Арапима /1803-1804/, а сукоби са побуњеницима захватили су Сирију, Палестину и северну Анадолију. У то време Русија је била савезник Османског царства, обезбеђујући себи бољу позицију у одмеравању снага са Француском и Аустријом. Значајни војнички успеси српских устаника, Наполеонове победе над Аустријацима и освајање Далмације, те његов рат против Русије уз турско ослањање на Француску, допринели су да Руси створе претпоставке непосредног учешћа у борбама српских устаника, чему је главни повод била султанова објава рата Александру I. Након што је Наполеон августа 1806.г. послао у Истанбул амбасадора генерала Ораса Себастијанија, са мисијом убеђивања султана ''да што пре умири Србе'', и то путем преговора, али не давањем уступака које му траже ''са оружјем у руци'' (65), а Срби пошто је Турска ушла у рат са Русијом наставили борбе и заузели Београд и Шабац почетком 1807.г, Наполеон и Александар склопили су савез у Тилзиту 8. јула 1807. године. Мировном уговору претходило је свргавање са турског трона Селима III, 29.маја 1807.г, после побуне у редовима јаничара. Тилзитски уговор предвиђао је да француски цар посредује у склапању мира између Русије и Турске, а у случају неуспеха, балкански део Османког царства био би ампутиран. Као реакција на овај споразум следи енглеско- турски мир и савез из јануара 1809. године, иза чега Турска наставља рат против Русије. Француска штампа тога доба са великом пажњом пратила је збивања на српском бојишту. ''Le Moniteur Universel'' је 1.3.1807. читаоце известио да су Срби у близини Ђердапа напали Гушанац Алију и крџалије који су се евакуисали из Београда (66). ''Journal du Commerce'' 26.маја пише о борбама код Кладова од 16.4.1807, а коментар од 11.6.1807. г. Садржи вести о припремама и покрету српских и турских трупа, уз навод да се 25.5. код Кладова налазило 10.000 војника под командом Гушанац Алије (67). Овај лист у броју од 7.августа 1807.г. има репортажу о сједињењу руских трупа које су прешле на десну обалу Дунава код Трајановог моста, са српском војском у близини Врбице, као и о приспећу у Текију српског команданта Станисављевића са 3000 људи, и то 24.маја 1807.г (68).

Турци су 26.11.1807. године, посредством цариградског патријарха и миторполита видинског Аксентија, упутили Карађорђу понуду да султан Србима да такво устројство какво

они сами желе, на шта је вожа српских устаника затражио гарантије француског и руског императора. О свом ставу Карађорђе 4.12.1807. године извештава патријарха цариградског:''...Уверавам Ваше Свјатешејство да је писмо Ваше испунило душу моју радошћу, јер шта пријатније може бити од прекраћења крволиптања? Ја сам сазвао старешине народне и предложио сам им предстојеће дело, и они су на то сви једнодушно одговорили ми, да су Његовог Султанског Величанства милости велике, но да суседне паше и суседни житељи Турци, којих родственици у досадашњим бојевима с нама, у разним страженијама изгинули, не ћеду престати чинити на нас нападања и нас беспрестано узнемиравати, а особито кад дознаду да је српски народ из покорности према Султану, положио своје оружје, и тако ћеду беспрестано истребљивати народ, нашу земљу опустошавати и наша жилишта пљенити и пламену их предавати... Кад суседне паше и сами житељи Турци у суседним Сербији провинцијама буду знали да је положеније Сербије утврђено и јамством највећих држава у Европи, тада ћеду се и они више уздржавати од учињења зла Србима...'' (69).

Питање давања аутономије Србији уз гарантије Француске и Русије било је актуелно и у јесен 1808. године. Преговори између Срба и Турака одвијали су се у засеоку Голубиње на Дунаву, између Текије и Пореча. О томе је руски изасланик у Србији Константин Родофиникин известио команднатна Дунавске армије, генерал фелдмаршала Александра А.Прозоровског: '' Као што сам јавио рапортима мојим од 26.прошлог месеца, ја сам отишао из Београда заједно са Митрополитом Леонтијем и секретаром Црног Ђорђа, кога је савет одредио као свог депутата. У Пореч смо стигли 30. (септембра). Отишли смо 1. овог месеца у Голубиње, где смо имали састанак са архијерејом видинским коме сам ја представљен као народни секрертар. Са видинским митрополитом био је ''печатохранитељ'' Мола- паше и капућаја књаза Суцо. Пошто су нам објаснили да су мудрошћу новог великог везира прекинути сви унутрашњи раздори у Турском Царству, да се уређују силне регуларне војске, и да су сада Хришћани свуда на миру и благостању, понудули су нам посредовања Мола паше да се дође до мира између Порте и Срба, уверавајући нас: да оваква прилика никада више доћи неће, ако ову садашњу пропустимо, и да ће Порта радије пристати да нам сама даде десет пута више него што би нам хтела дати на заузимање и посредовање ма које стране државе; што се тиче српског захтева да за њихову погодбу с Турском гарантују две стране силе, Мола паша нада се да ће убедити Порту да пристане, али није могуће дати им гарантију двеју страних држава Русије и Француске, него Срби да оставе Порти да изабере једну од њих... Мучно нам је, настависмо ми, да се народ задовољи са гарантијом само једне стране силе јер Порта може са њом заратити и онда ми остајемо без заштитника; а ви предложите четири стране државе- одговори исти капућаја- па ће Порта изабрати две'' (70).

Кнез Прозоровски истим поводом дао је Родофиникину октобра 1808.г. следећа упутства:''...Највише нам треба нагласити да Срби, маколико желели да се једном сврши рат који је за обе стране тежак, не могу ући у преговоре без пристанка Руског Императора, који их је удостојио своје високе заштите; како даље Порта не сматра да је обавезна одржати оно што обећа подајницима, то они могу сасвим пропасти и бити сасвим истребљени, и зато, да би осигурали своје породице и своје имање, њима треба гарантија Руског и Француског Двора пре него што би приступили даљим преговорима...Што се тиче предлога да Срби одаберу четири државе па да Порта из њих изабере две, Срби требају одгговорити да они, не стојећи ни у каквим свезама и одношајима са другим државама, зато бирају Русију што је она једноверна с њима и што се они већ користе заштитом Руског Императора; Француску бирају зато што је она узела на се да посредује за мир између Русије и Порте...'' (71).

Одговор Срба на турске мировне понуде садржан је у писму отпослатом од стране Карађорђа и Совјета Мула паши 30.10/12.11.1808. године и израз је руских ствова изнетих кроз сугестије А.Прозоровског: '' Поднесен нам је на решење разговор који су имали у Голубињу наши повереници са Видинским Архијерејем и онима који су га пратилли, у след Ваше поруке, и пошто смо узели у обзир стање наших послова и праву корист српског народа, одлучили смо једнодушно да вам одговоримо ово:1) Иако ми искрено желимо да се једном сврши овај рат који је тежак за обе стране, ми не можемо ући ни у какве преговоре без највише воље Свеавгустјејшега Господара Императора Сверускога, који нас је удостојио своје силне заштите, а осем тога, знајући да сјајна Порта не сматра да је дужна одржати оно што уговори и обећа својим подајницима, за које она и нас сматра, ми, ради осигурања свога, својих породица и својега имања, молисмо и молимо да нам се најпре даде гарантија Руског и Француског Двора, јер без тога не можемо приступити даљем преговарању са сјајном Портом.

2) Ми не можемо предложити Порти, као што су ваши повереници тражили од наших, да она изабаре од тих двеју држава једну, из истог разлога кој ису наши повереници навели, а који и ми понављамо т.т. што се Порта може заратити са том једном државом, и ми би онда остали без заштитника. Тако исто не можемо примити гарантију, поред Француске, друге какве државе, јер не стојимо ни у каквој свези с другим државама, а што смо изабрали Русију и Француску, то је што је Русија с нама једне вере и што се већ користимо заштитом Свеавгустјујшег Господара Императора Сверуског, а Француску стога, што је она узела на се да посредује да се закључи мир између Руске Империје и сјајне Порте, по општем пристанку тих трију држава'' (72).

Наполеонови планови у односу на Србију почивали су на потреби обезбеђења француских поседа у Далмацији, те осигурање проходности за његову војску из Далмације, преко Босне и Србије до Дунава и румунских кнежевина, чиме би знатно угрозио великог ривала Русију. Његови први кораци у раздвајању Срба и Руса састојалли су се у отпослању изасланика у Видин, који би наговорио Османа Пазваноглуа да своје трупе окрене против Русије. И сам Пазваноглу, пореклом из Босне, настојао је претходно одобровољити Французе за сарадњу. Тим поводом је био 26.10.1801.г. послао у Париз свог блиског сарадника Недељка Поповића, са предлозима: 1) да свим средствима помогне промене које би влада Француске желела постићи у Турској, 2) дати војну помоћ за преврат у Турској након чега би му се ''оставила једна област у којој би поданици живели под заштитом француских закона; 3) уопште, ставља Републици Француској на расположење своје услуге...'' (73). Али, то је било раздобље сагласја француско- османских интереса, па Пазваноглу није био интересантан Французима. У време приспећа у Видин француског агента Меријажа /1777-1827./, 1807. године, Пазван Оглу је већ био умро. Зато је он своје активности усмерио на Пазваноглуовог наследника Мула- агу, кога је придобио за Наполеонов наум, а за узврат Орас Себастијани је код султана издејствовао да овај добије титулу паше. Руско- српска офанзива није осујећена, но убрзо се генерал Донске војске Исаијев повукао са подручја Неготин на Велико острво, обзиром да је 24.августа 1807.г. у Слобозији постигнуто турско- руско примирје. Француско- руски мир склопљен у Тилзиту јула 1807.г. између Наполеона и Александра, резултирао је руским одустанком од ратовања на тлу Србије. Комаднант Меријаж задржао се у Видину до јесени 1808, у ком податку можемо назрети разлоге учешћа видинског архијереја у српско турским преговорима из тог периода, као и непосредне поводе инсистирања Срба на француским гаранцијама, што је ипак превасходна заслуга тренутног расположења руског владара према Француској. По Наполеоноом освајању Беча 1809. године Меријаж је именован за команданта аустријске престонице. У јесен те године по Карађорђевом налогу у Љубљани се појавио српски изасланик Раде Вучинић, један од првих масона који се ставио у службу подршке српским ослободилачким плановима. За преговоре с њим од стране министра иностраних послова одређен је командант Меријаж, али после краћег времена Вучинић се упућује у Париз. Вучинић је у мисију послат са порукама следећег садржаја:

'' Ваше Императорско Величанство!Слава оружја и подвизи Вашег Величанства пронела се по целоме свету. Народи налазе у Вашој

најузвишенијој особи свога избавитеља и законодавца. Српски род би желео да се те среће удостоји. Монарше, обрати Твоју пажњу на Славено- Србе, код којих ћеш наћи храброст и верност доброчинитељу; време и случај посведочиће ову истину, као и то да су достојни покровитељства великог народа.

У нади, да ће Ваше Имераторско Величанство узвишеним одговором усрећитиУ Београду, 16.августа 1809.

Вашега Императорског Величанства Најнижег и најпокорнијег слугу

Кара Георгија Петровича, Врховнога вођу српског народа Правитељствујушчи Совјет народни српски'' (74)

Истога дана, 16.8.1809.г. датирано је и ''решење српскога народа којим тражи Наполеонову заштиту'' :

'' 1. Српски народ у Србији не припада никоме. Ратујући више од седам година против мучитеља својих, ценом крви купио је себи и отачаству слободу; и стога има право да непосредно себи изабере могућег покровитеља. 2. Српски народ, заједно са врховним вождом својим Кара Георгијем Петровичем, одлучио је да преда своју судбину /срећу своју/ могућем покровитељству Великога Наполеона, непоколебиво се уздајући се да ће Његово Императорско Величанство обновити у Србији срећне дане и напредак народа, на основу правде, којом се руководи његова узвишена личност.

3. Када Његово Императорско Величанство милостиво изволи да прими српски народ под своје моћно покровитељство, тада ће прва и најсветија дужност народа бити да сачува према Његовој узвишеној Особи и према Великом народу вечну и ненарушиву верност, и као доказ ове истине, примиће у све српске градове гарнизоне војске Његовог императорског велличанства.

4. Непријатељи Великог Народа биће и нерпијатељи Срба.5. Срби уверавају Његово Императорско Величанство да ће и остала браћа њихова, који живе у Босни,

Херцеговини, Краљевству Мађарском, не искључујући ни Бугаре, поћи њиховим стазама.6. Велика нација, када под својим барјацима /заставама/ буде имала ове словенске народе, биће претња

државама непријатељски настројеним према Француској.7. Србија у својим недрима има велика богатства, и то руде злата, бакра, олова, шалитре, грађе за

бродове, мноштво стоке, толико да се ниједна провинција у Европи с њом не може упоредити. Да бисте у ово поверовали није потребно ништа друго до неколико зналаца науке о минералима и нешто трошка.

8. Србија, Босна и Херцеговина имају тако повољан положај да нема државе која би их могла заузети када се једном нађу под покровитељством Његовог Императорског Величанства.

9. Град Шабац на реци Сави, као најближи француској царској граници, примиће први гарнизон војске Његовог императорског величанства.

10. Ако не буде могуће /што се не надамо/ да победоносна војска Његовог Императорског Величаства приђе границама Србије, у том случају ће српски народ, преклонивши колена пред троном Његовог Императорског Величанства, молити помоћ у новцу, топовима, инжењерима, експлозиву; посредтсвом тог новца у рукама српски народ може добити све што му је потребно. Дотле се са новцем врло лако може подићи српска и бугарска омладина из суседних провинција на оружје, која се оваквим приликама веома радује. Имајући тако ову војску као помоћ, српски народ ће очистити турску обалу Саве и Уне, и спојиће се са војском Његовог Императорског Величанства у Далмацији; на исти начин, преко Херцеговине, могу се спојити у Дубровнику.

11. Мађарски колос, потпора Аустрије, брзо ће се распасти,а још и брже када угледа да победоносна војска Његовог Императорског Величанства, заједно са Србима удара на њега. Из Славоније, Срема, Баната ће милиони људи српскога рода, који стењу под јармом мађарске господе, кад угледају у својој земљи своју браћу Србе са војском новога покровитеља, окренути своје оружје са нама против својих угњетача.

12. Српска војска је у пролеће овог новог рата заузела Сеницу, Нову Варош, Нови Пазар, Пријепоље, којим се градовима спојила са Црногорцима /одсекла комуникацију Албаније и Босне/, који живе у Бјелопавлићима, Пиперима, Бердама, а сада заједно ратују против Турака.

13. Пећанског пашу /где је седиште српске Патријаршије/, и Босанског везира на реци Дрини српска војска је разбила, првога сасвим,а другога је разбила три пута и отела топове, муницију и цео логор, тако да се на Дрини више не показује.

14. Ров по имену Делиград, близу града Ниша, због неупоредиво веће турске силе, а највише због Руса, од којих, и поред свечаних уверавања господина генерала фелдмаршала кнеза Прозоровског, Срби нису добили обећану помоћ, после шестонедељног бомбардовања овог рова, морали су напустити овај положај и повући се назад ка границама Србије и ратовати одбрамбено, али се уз Божију помоћ, надају да убрзо опет ратују освајачки.

15. Српски народ и његов врховни вођа моле гопсодина вицеконзула Леду у Букурешту, да гореизложену по тачкама вољу и непоколебиву намеру народа, са својим извештајем, као и писмо послато на Узвишено Име Његовог Императорског Величанства, које смо послали по депутату, Србину и патриоту Раду Вученићу, пошаљете што је могуће брже.

У Београду 16.августа 1809. године, по саветовању би овако договорено.Са вољом и допуштењем народа српског и врховног вође Кара Георгија Петровича, потписа се на свим

тачкама Радо Вученић, опуномоћени депутат'' (75).

Но, пре ових обраћања, код Француза су постојала два опречна гледишта о односима са Карађорђевим устаницима. Новембра 1807. Генерал Мармон изнео је мишљење Наполеону о целисходности успостављања сарадње са Карађорђем, будући да није био сигуран да ће Турска империја опстати, без обзира на издашну француску помоћ- ''неко француско поглаварство над српском револуцијом би могло најбоље да послужи у окупљању Јужних Словена против Русије'' (76). Са друге стране, озбиљно се радило на организовању завере да се Карађорђе ликвидира. Тим поводом ангажован је Србин Јакоб Бресква, код Француза познат под именом Морбаш. Он је скупа са Миленком Стојковићем и Петром Добрњцем имао убити Карађорђа. Са акцијом се стало јер Наполеон није издао наређење да се приступи ликвидацији (77).

Став Француза по српском питању није се изменио у наредном периоду њиховог отпора турској суверености, што је Карађорђа нагнало да се 10.јануара 1810. године још једном обрати Наполеону:

'' Преузвишени Монарше!

Још пре закључења мира у Бечу са Аустријом ми смо послали нашег депутата, господина капетана Рада Вученића са изразима једногласне воље народа српског према Вашем императорском и краљевском величанству; што смо и други пут потврдили, пославши посебно Николу Шкуљевића, 13.децембра 1809. године. Као доказ да су наше намере чврсте и непоколебљиве, а такође и ради тога да се ствар што брже крају приведе, упутили смо поново са пуномоћјем и упутством поменутога депутата нашег, да искаже све што је за добробит нашега народа потребно, пред престолом Вашег императорског и краљевског величанства, ако и то благоизволите. Монарше! Ви сте праведно названи Великим јер многи народи Вама имају да заблагодаре своје садашње постојање и напредак, а посебно нововаскрсла Илирија, у којој живе и наши саплеменици. Сличну милост благоизволите по Вашем природном милосрђу и штедрости излити и на наш српски народ, а ми ћемо са своје стране одговорити верношћу, покорношћу и везаношћу уз Вашу узвишену особу, како би се удостојили такве милости.Пролеће се приближава, и у случају новог непријатељског напада наше прилике изискују предострожности и брзину деловања; тога ради на коленима молимо Ваше императорско и краљевско величанство да не оставите нашу молбу неуваженом: будући да је Бог у Ваше руке ставио власт да савладате сваку препреку и ништа за Ваше Величанство није немогуће.Препоручујући се Вашој царској милости са најдубљим страхопоштовањем и оданошћу, остајемо

Вашега императорског Величанства Најнижи и најпокорнији слуга Кара Георгије Петрович Врховни вожд нар.Српског Правитељствујушчи Совјет Народни Српски'' (78)

Истога дана, 10.јануара 1810.г, Карађорђе је отправио писмо француском министру иностраних дела:

'' Ваше сијатељство!1

Ваше уважено писмо од 19.октобра прошле, 1809. године из Беча послато, имао сам част примити преко нашег депутата, г.капетана Рада Вученића, и најтоплије захваљујем што сте ме њиме изволили удостојити. Усмене препоруке Вашег сијатељства изручио ми је наш поменути депутат: Ја нећу пропустити ниједну прилику да испуним вашу вољу. Жао ми је што вам околности нису допустиле да у Бечу предате Његовом императорском

Величанству Наполеону великом жељу целог народа српског; али Ваша Благонаклоност, коју у оном писму изражавате, теши ме да у Паризу нећемо бити заборављени. Ја најпонизније молим Ваше сијатељство, будите нам заступник код великог Наполеона. Ваша слава којом се достојно красите, само ће се тиме увећати, када се уз Вашу помоћ успоставе мир и напредак народа српског; Ваша врлинама испуњена особа остаће увек драгоцена у нашим срцима. Као доказ ове наше изјаве, и да би се ствар што брже крају привела, нашао сам као сврсисходно, заједно са народним Совјетом, да сада поново нашег претходног депутата са пуномоћјем и упутством Вашем сијатељству, или за случај да устреба и самом Његовом императорском и краљевском величанству, пошаљем; не ускраћујте му, светлејши Војводо, Вашу благонаклоност, чиме ћете најтоплије обавезати и мене, који са поштовањем и преданошћу имам част назвати се

Вашег сијатељства Најпокорнији слуга Кара Георгије Петрович Врховни вођ народа српскогУ Београду, јануара 1810.

Господ. Војводи од Шампање'' (79)

Иако нису успостављене блиске политичке и војне везе, Срби су имали одређених успеха у наставку борби, углавном уз подршку Русије. ''Journal de L' Empire'' 23. Августа 1810.г. објавио је вест о руско- српској опсади Кладова, док ''Gazzette de France'' 14.10. пише о слављу у Београду због заузећа Кладова, према информацији из Панчева од 24.9.1810.г (80). Француска штампа ''испратила'' је и пропаст српског устанка, доносећи између осталог, вести о заузећу Кладова, од 2.9.1813, те о напредовању турских трупа кроз источну Србију (81). Уследио је период захлађења у француско- српским политичким односима, условљен и разнородним стратешким развојним правцима француске политике у односу на српске тежње за ослобођењем (82). Драгослав Јанковић запажајући како је Наполеонова политика у српском устанку гледала догађај што слаби Турску а иде у прилог плановима Русије- препреку на путу његовим плановима за освајање Истока, француско- српске релације посматра кроз следећу призму: ''Устанак је могао имати и имао је неповољан утицај на сигурност и учвршћивање француске власти у Далмацији; једино у периоду привременог напуштања Турске а приближавања Русији, тј. од Тилзитског мира 1807 до Шенбрунског мира 1809.г, став Француске према Првом српском устанку није био непријатељски. После тог периода Наполеон се враћа на своју антируску а истовремено и антисрпску политику, гледајући отсад стално у Србима и у њиховом устанку оруђе руске непријатељске политике'' (83). Поводом Букурештанског мировног уговора 1812, којим је углављена обавеза на покорност султану, у српској јавности преовладавао је став да су уз партиципацију Француске пооштрени његови услови. Радило се о приступу реализацији постигнутог договора Турске и Русије. У време када је Карађорђе послао депутате у Цариград, ''пре но што су Срби стигли у Софију, Французи су успели да измене турску политику: дотадашњи велики везир је збачен а на његово место дошао је Хуршид- паша...који је наредио да се удаљи реис- ефендија, Галлиб- ефендија, и да се казни кнез Мурузи, учесници у закључењу Букурештанског мировног уговора. У Нишу је Хуршид- паша примио посланике доста добро, али су ту они затекли на њему велику промену- одмах је изјавио да Порта не намерава да сада закључује нови мир са Србима, већ да они морају положити оружје и покорити се, како је Русија о томе одлучила, све остало се може повољно уредити...'' (84). Милорад Екмечић, тврдећи да се у Србији догодила револуција а не прости устанак, налази да је она више штете имала од пропалих планова Наполеоновог стратешког генија, него од пораза од султанове армије; због главне Наполеонове бриге да не допусти Русима да држе ма и

''један палац'' земљишта на десној обали Дунава, српска револуција је изгубила могућност да у западном свету нађе неког савезника (85). Када је Милош Обреновић тридесетих година наумио усагласити оквире функционисања власти са модерним европским стандардима, за узор је имао француски правни систем. Његов налог Вуку С. Караџићу да преведе Наполеонове законе на српски 1828. године, није уродио плодом (86). У другој прилици, свој наум извео је до краја: ''Чујући Милош из новина, да у Француској и Англији депутирци долазе у скупштину с пуномоћијама, пред Крагујевачку скупштину у почетку 1830.г. у својој канцеларији напише пуномоћија и разашаље кнезовима, те се раздаду онима који полазе на Скупштину; и да би било сасвим по Француском и Англијском начину, кад се депутирци скупе у Крагујевцу, пошаље своје писаре, те у великом духу она пуномоћија... прегледају, и од људи поузимају натраг'' (87). У међувремену културне везе су наставиле свој живот. Један од првих покушаја указивања на светле примере француске историје садржан је у ''Приповетки о непоштеном подајнику'' објављеној на српском од стране Вука Караџића у ''Даници'' за 1829.г: ''Кад Французи прошавшије година дођу у Берлин, о столицу краља Праискога, они по обичају све, што је краљевско, посвоје и однесу или распродају. Млоге ствари, које су биле сакривене, поизмазале се. Тако дође некакав Праиз Францускоме коменданту, те му каже, да зна на једном месту млого краљевске грађе сакривене, која вреди силне новце /јер дрва у овим земљама нису јефтина као у Србији или у Славонији/. Али поштени комендант одговори му: 'Остави ти ову грађу, нека стоји на своме месту. Не ваља ни непријатељу узети оно што му је најпотребније; јер кад се ваш краљ врати опет у Берлин, ваљаће му грађа да гради нова вешала за так'е поштене подајнике, као што си ти.'' (88). Године 1839. Уредник ''Serbischer Courrier'' Максим Симоновић публиковао је у Пешти књигу ''Наполеон цар Француски'' (89). Кнез Михаило Обреновић 1844.г. поводом дела Сипријена Робера ''Les Slaves de Turquie'', приступио је писању одговора на неке његове тезе о Милошу Обреновићу, под насловом ''Miloch Obrenovich ou Coup d'oeil sur l'historie de la Serbie de 1813 a 1839, pour servir de reponse a M. Cyprien Robert'' (90).

Револуционарни покрети у Европи 1848.г, определили су Француску да септембра те године пошаље у Србију једну делегацију, предвођену капетаном Лефрансом, са задатком: испитати да ли у српским и румунским покрајинама толико снаге лежи, да се француска влада за њих и словенске народе у Турској може заузети и словенске народе саставити под једном управом. Лефранс је у Србији ''нашао полетну омладину, у идејама демократским и предану француској култури'' (91). И француски дипломата Кар 1849. године сматрао је да Србија мора постати главни ослонац француске политике у тзв. Источном питању, но једини опипљиви резултат његових настојања је одлука султана да укине феудализам у Босни и војнички сломи отпор босанских муслимана (92). Већ половином столећа Илија Гарашанин затражиће потпору Француске у покушајима одупрети се аустрофилској политици кнеза Александра. И текст ''Начертанија'' адресиран је, између осталих, на Француску као српску узданицу. Од тада је она интензивније присутна на терену српских спољнополитичких послова. Отуд не чуди изјава француског посланика у Србији да би он изабрао Гарашанина за кнеза српског; ''Гарашанинов углед и ауторитет током 1858.г. били су тако велики да би он лако постао кандидат и вероватно би добио престо да је то желео- Францукса га је подржавала, Порта и Енглеска му се нису супротстављале'', закључује његов биограф Дејвид Мекензи (93). У сваком случају, Француска је фигурирала као релевантни фактор у спољној политици Србије. Са друге стране, жељена блискост сарадње и њен покровитељски однос према Србима изостали су уз отрежњавајуће речи француског

изасланика у Истанбулу Лавалета, упућене 1860.г. једној делегацији Срба: ''Француска нема у Србији ни политичких ни трговачких интереса. Ми нећемо да будете ни Французи ни Руси, ни Енглези ни Аустријанци. Будите Срби; мерите ваше интересе не дајући се никоме за оруђе, које се обично одбацује кад се циљ постигне'' (94).

5. ДУНАВСКИ ПУТ

Тридесетих година XIX века дошло је до значајног повећања робног промета Дунавом, чији су главни актери аустријски, мађарски, влашки, српски, руски, турски трговци. Поводом

тежњи Аустрије и Угарске да предузму мере на регулацији ђердапског пловног пута, кнез Милош делио је уверења Турске да би таква акција обеснажила економске позиције и Срба и Османлија. Француски изасланик Боа ле Конт 1834. године, после разговора са Милошем Обреновићем, реферисао је свом министру иностраних послова у Паризу: ''Ја сам му обратио пажњу на корист које би Србији донео развој пловидбе на Дунаву, особито установљавање пловидбе парних лађа, нарочито, пак просецањем оних препрека које реци правилан ток задржавају. Кнез ми одговори да не мисли да је по његову земљу пробитачно да нестане водопада. Главни разлози... били су, да би сва трговина између Аустрије и Порте, која пролази кроз Београд, ишла Дунавом без икаквих користи по Србију, и да би, олакшала целом свету пловљење реком. Срби би изгубили 12-15.000 франака, које су на годину добијали водећи чамце кроз стене. Било ми је лако доказати им, да би се двогубо накнадило Србији оно мало слабих доходака о којима су ми говорили.- Кнез настави, да он не види да би у томе Србија шта добила, да признаје да би добила Аустрија, или боље Угарска, јер становници ове последње са својим тешким лађама не могу да прелазе Ђердап... да само Маџари искрено желе... али да је аустријски цар томе у основи противан, бојећи се да не поскупи жито којим он храни престоницу и своје гарнизоне на Сави... – Порта неће да се стене на Дунаву пресеку, и она је тражила од нас /Срба/ да се томе свим средствима одупремо. Аустрија се боји да јој се не увећају расходи и да се не обогати Угарска. Русија неће да отвори Аустрији сувише лак саобраћај са Влашком и Црним морем, и дрхће кад помисли да се може на Дунаву установити и развити трговина супротна оној на Дњестру...'' (95).

Током Кримског рата између Русије и Турске 1853-1856.г, Србија је имала неутралну позицију. Почев од пролећа 1854, Француска је ушла у рат на страни Турске, а поводом пораза руских снага у Малој Влашкој и идеје да Србија уђе у рат и допринесе побољшању руске позиције на Дунаву, отворено је запретила борбеним дејствима на тлу Србије путем ангажовања експедиционог корпуса из Скадра (96). Разрешење сукоба уследило је на Париском конгресу 1856, где су за гаранте међународноправног статуса Србије одређене све велике силе, потписнице уговора, међу њима и Француска. Њена права и обавезе у односу на пловидбу Дунавом уређени су на начин да: а) учествује у изради уредбе о пловидби и речној полицији; б) отклања препрека ''ма које природе'' на делу тока реке уз српске обале; в) обавља потребне радове ради унапређења безбедности пловидбе; д) усвоји одлуке Европске дунавске комисије када ова буде престала са радом. Такав статус у односу на ''реку која је у пространи свет води, везујући је и са Западом и са Црним морем, мада скроман, гајио је у себи клицу из које је Србија могла с временом развити цео систем одбране за своје трговинске и економске интересе'' (97). Либерализација пловидбе Дунавом донела је нове могућности за интензивирање привредних спрега Истока и Запада а Ђердап је у томе имао значајну улогу. Већ 23.7.1856.г. Андре Франсоа Мишел ''Мањан'', заступник фирме ''Клод Бујон Алфонс и Компанија'', одлучио је да пароброд ''Лион'' ангажује на превозу путника и робе између Ђердапа и Раче (98). ''Француско- српско'' привредно друштво усредсредило је своје деловање на следећа питања: успостављање француско- српског паробродског друштва за пловидбу на Дунаву и Сави; регулација Мораве у пловидбене сврхе; експлоатација рудника Добра на Ђердапу и Мајданпек, у његовом залеђу; пројекат железничке пруге за заобилажење пловидбених препрека на Ђердапу (99). У извештају управи Француско- српског друштва у Марсељу, Клод де Бујон указао је 25.10.1859.г. да се ''све добијене концесије дугују силној жељи Срба да се ослободе аустријског монопола, жељи која је изванредно схваћена и од Његовог Величанства Кнеза'' (100). Исти документ садржи разматрање да француска со може потиснути влашку, чија потрошња у Србији достиже 16.000- 20.000 тона на годишњем нивоу; у том домену француска флота на Дунаву остварила би значајне пословне успехе, нарочито када се придода и трансфер угља из Добре, ради продаје до лука на Црном мору и у Средоземљу. Бујон такође сугерише ангажовање шест пароброда, за линије Београд- Кладово, Београд- Босанска Градишка и

Кладово- Галац; за те сврхе били би погодни ''Бурдон'', ''Наполеон'', ''Тигар'' снаге 200 КС и са по 350 тона носивости (101). Кнез Милош Обреновић исказао је велику заинтересованост за реализацију аранжмана са Французима, о чему сведочи његово писмо Теодору Хебрезу, министру финансија: ''Данас 'оћу да ми одговорите јесте ли свршили са Капетаном Мањаном. То је могло одма' бити да нисте којекакве усијане главе слушали. Здрав сам. Милош'' (102). ''Србске новине'' 1.1.1860.г. публиковале су позив ''Француско- српског друштва за пловидбу'' за узимање акција: ''Правитељство Његове светлости књаза Србског Милош Обреновић Првога, желећи земаљску трговину ослободити од досадашње ограничености и распространити народну радњу, закључило је 5. септембра прошле године уговор са француским друштом ''Мањаном, Бујоном и дружином'' да исто друштво са шест пароброда одржава непрекидан саобраћај између Београда и Марсеља и да заведе уредну пловидбу крај српских обала... Исто друштво, предвиђајући да уговорених шест пароброда неће бити довољни за велику радњу, која се има развити на Дунаву, Сави и Морави, сјединило је своје интересе са интересима другога у Француској већ постојећег друштва под именом ''Главнога друштва за пловидбу'' које је указом ЊВ цара француског Наполеона Трећег утврђено 14. Септембра 1850 и стоји под непосредним надзором Царскога министарства трговине. Тим дакле начином саставило се снажно друштво, којег ће се радња простирати од Париза до Београда по Сави, Рони, Каналима, Средоземном и Црном мору, Дунаву, Сави и Морави. Овој воденој радњи присајужено је и копање руде у Мајданпеку, као и копање каменог угља у Добри, које ове радње, и мајданпечке и добрањске, поверене су г. Леклеру, једном од првих мајданских инжењера у Француској'' (103). Уговор није уродио жељеним плодом, али је био израз пинонирског подухвата у настојањима Србије да искаже чврсту опредељеност за самосталну економску политику, избегавајући монополски положај Аустрије (104).

Овдашњи политичари покушавали су обезбедити савезнике у Европи за ослобођење хришћана из Османског царства. Једним таквим поводом Владимиру Јовановићу од стране мађарског генерала Ђерђа Клапка, значајног учесника револуционарних збивања 1848, сугерисана је идеја да би једна ''велика Дунавска Краљевина'', која би обухватала Угарску и Балканско полуострво, могла постати реалност уколико би на њеном челу био Наполеон III (105).

Враћање дунавских тврђава под српску управу имао је изнимни значај, не једино за интензивирање трговинских веза већ и за коначну еманципацију Србије од турског сизеренства. Посебну погодност чинила је околност да су гарантне силе, почев од закључења Париског уговора 1856.г. постале и велике европске државе Француска, Аустрија, Енглеска, Пруска. Везано за апел Србије турском султану, уручен 10.11.1866.г, поред Аустрије и Русије, значајну подршку дала је Француска без чијег мишљења Отоманска империја није желела изјашњавати се о питању (106). Аргументи Србије усмерени ка Француској страни ради добијања подршке сводили су се на следеће: а) скори распад Турског царства је неизбежан; б) уместо комадања Турске у корист Аустрије, интереси западних сила биће боље заштићени стварањем, у етапама, једне велике конфедерације од 44 милиона становника на простору од Балтичког до Јадранског мора, као бедем између Немачке и Русије, в) једино је Француска у стању да на овај начин прекроји карту Европе и тиме допринесе стабилном миру (107). Ипак, главни разлог француске подршке српским захтева лежао је у отклањању опасности избијања великог оружаног сукоба у који би Србија ушла са циљем свесрспског, а потом и балканског уједињења (108). Коначни исход представљала је одлука султана о враћању градова Србији, међу њима и Фетислама/ Кладова, с тим да је други важни пункт на Ђердапу, тзв. Кастел односно Елизабетфорт или Шистаб, преко пута Аде Кале, на десној обали Дунава, морао бити порушен. Убрзо након тога, у лето 1867.г, кнез Михаило посетио је Париз, али је наишао на хладан пријем Наполеона Трећег- одраз његовог убеђења да је Србија ''послушно руско оруђе'', као и околности да је

тадашње зближавање Француске и Аустрије пред пруском опасношћу ојачавало положај Турске (109). Заинтересованост Француза за послове дунавске пловидбе манифестована је и боравком у Кладову чувеног филателисте и нумизматичара Филипа ла Ренотијеро де Ферари /1850-1917/. Рођен је у Паризу, од оца Рафаела де Ферари, богатог племића за кога се говорило да је његово ''пола Ђенове'', финансијера железничке линије Париз- Лион- Марсељ, и мајке Марије де Брињол /нећака принцезе од Монака и кћер амбасадора Сардиније у Паризу/. Након очеве смрти усвојен је од стране аустријског грофа од Ренотјере фон Кригсфелда. Сматран је власником највреднијих филателистичких и нумизматичких збирки. Био је близак пријатељ српског краља Александра Обреновића. У Кладову је имао бродарску агенцију. Упамћен је као дародавац новчаних прилога, књига за одличне ђаке и одеће и обуће за сиромашну децу, а летопис православног храма Светога Георгија Победоносца помиње га као посетиоца и приложника са назнаком ''Филип Рентиер- Француз из Париза''. На прослави завршетка регулационих радова на Ђердапу- Сипском каналу, 27.9.1896.г. налазио се у друштву краљице мајке Наталије Обреновић. Овај милијардер завештао је легат у корист кладовске општине (110). Дунав је представљао и пут којим је неколико стотина даровитих младих Срба кренуло у Француску ради студија на елитним универзитетима. Још су уставобранитељи, у жељи да избегну замке зависности од једне европске силе- Аустрије- отпочели са слањем најбољих ђака на школовање у Париз, Гренобл, Лион. Након две деценије у Србији се на значајним положајима налазило око две стотине ''Паризлија'' уносећи ''француски ветар у српска једра''.

6. марта 1889. године, на седмогодишњицу проглашења Србије краљевином, Милан Обреновић, ''отац слободних зидара у Србији'' абдицирао је у корист тринаестогодишњег сина Александра и отишао у егзил у Париз (111). После државног удара од 1893.г, наредне године, Александар је позвао оца да се врати из Париза и подржи га уставном сукобу. Био је то најнестабилнији период владања Србијом- од 1808.г. до 1903. изменила се 21 влада. Србију ће у ред увести најпопуларнији њен владалац Петар Карађорђевић, бивши француски легионар, носилац Легије части из Француско- пруског рата. (112).

Голгота Првог светског рата исписала је најсветлију страну у историји француско- српских спрега. Савезништво и несебична помоћ Србима до данас су ослонци респекта у узајамним односима два народа. Током ишчекивања у Одеси да се комплетирају српске добровољачке трупе, Кладовљанин Јован Јовановић сачинио је превод три поглавља књиге Пјера де Ланија ''Југославија'', потом штампан у ''Штампарији Јужно- руског друштва Одеса'' 1917.г. У предговору Јовановић пише: ''Чини ми се да и сами небисмо умели правилније одбранити наше заједничке интересе, него што их је писац у овом свом делу схватио и што писац мисли и осећа, следствено, то исто мисли и осећа пријатељски нам савезнички француски народ, носиоц светске културе и цивилизације, и народ коме дугују славе разне народности за своје васкрснуће, јер је та слава плаћена крвљу његових драгих синова'' (113). Врхунац блискости српско- француске везе имале су у Првом светском рату и у периоду од двадесетак година након тога. Кладово и околину је коцем октобра 1918.г. од бугарске окупације ослободио генерал Жуино Гамбета на челу ''француских коњаника и афричких легионара из трећег колонијалног пука''. Крајинци су га приликом откривања споменика познатог као ''споменик краљу Петру и генералу Гамбети'', ословљавали са ''генерал у чијим жилама је текла топла и племенита крв великог трибуна који је пре 60 година подигао Француску против освајача; овај легендарни коњаник у једном муњевитоом продору кроз равницу и планине донео је

Неготинцима златну слободу''; на западној страни грађевине уклесане су речи ''Генералу Гамбети, првом веснику слободе, захвални Неготинци'' (114). У знак захвалности за помоћ у Првом светском рату једна кладовска улица добила је име ''Француска'', али је већ након пар деценија, четрдесетих година, преименована у ''Саве Ковачевића''. Највећа кафана која је за време бугарске окупације била прекрштена у ''Цар Фердинанд'' понела је поново своје име ''Велика Србија'', али овога пута, исписано на француском језику: ''La Grande Serbie''. Низ најталентованијих Срба је на виском француским школама стицао знање које је потом било основа привредног и културног препорода њихове земље а бивши саборци неговали су пријатељство достојно братских народа. Један од стипендиста француске владе био је Михаило Томић, вајар рођен 1902. године у Кладову. Он је 1925/6 и 1928.г. похађао париске академије Шомије и Жилијан, а 1933.г. упућен је на специјализацију у Ecole des Artes appliques a l'industrie (115). Сличан пут превалио је и познати хемичар- оснивач југословенске токсикологије Момчило Мокрањац /1899-1967/, добитник Лавоазјеове медаље, члан тајне Југословенске ложе слободних зидара у Београду. Таква традиција одржала се и касније, те је један од најзначајнијих крајинских научника Крунослав Спасић специјализовао филологију у Паризу, стекавши докторат на Сорбони радом ''Његош и Французи'', са којим је постао лауреат признања Француске академије за моралне и политичке науке. Део улова ђердапских рибара налазио је место на трпези елитних париских хотела. Радило сео димљеној дунавској риби и о надалеко познатом ''caviar de Kladovo''. Бранислав Глигоријевић пишући о прошлости питоме дунавске варошице између два светска рата наводи: ''Овај градић на североистоку наше земље прочуо се по Европи, нарочито у Паризу по деликатесном ајвару/кавијар/. Припремао се на врло једноставан начин- извађена икра се пропушта кроз нарочита сита да би се одстранила слуз; пошто одстоји неко време у хладној води да би се свако зрно посебно издвојило, ајвар се слаже у посебне лимене кутије и извози најчешће на пијаце Париза'' (116). Париски ноћни живот, изузев кладовског кавијара, имао је и музицирање на цитри врхунског мајстора Кладовљанина Ђорђа Маринковића, познатијег француској публици као Georges Mariel, чији се тонски снимци данас чувају у Националној библиотеци у Паризу (117).

5. Јуна 1931. године делегацију српских ратних ветерана, међу којима и Кладовљанина Јакова Лазаревића, примио је у Версају министар спољних послова Бријан, обраћајући им се бираним речима: ''Држим да сте осетили да овде нисте странци, јер у целој Француској ћете осетити љубав која ће вечито постојати и која никада неће бити демантована. Француска вас прима раширених руку као своје синове и као своју браћу... Признаћу Вам да сам учинио све што сам могао у времену вашег трагичног одступања преко Албаније. Главна брига крајем 1915. године састојала се у томе како ће се спасити остатак јуначке српске војске. Затим смо омогућили њен опоравак и настављање борбе ради заједничке победе. Ја сам видео ваше војнике који су дошли на Крф у таквом стању да су личили на скелете. И заиста, само величанствена морална снага ваших војника могла им је повратити здравље. Ми смо заједнички ратовали да не би били смрвљени, што би представљало страховиту неправду. И заиста ми је и данас пријатно чути од вас да ми заједнички остварујемо м ир. Ви ћете у нама увек имати верне пријатеље. Успомена на јучерашњицу осигурава нашу трајну сарадњу.'' (118).

Окончањем Првог светског рата створени су нови односи снага, што су силе победнице искористиле, између осталог, и да 3.11.1918.г. оснују Савезничку команду дунавске пловидбе, потом- 22.5.1919.г.- и Међусавезничку дунавску комисију од представника Француске, Велике Британије, САД, Италије, у коју ће накнадно бити уврштени и Краљевина СХС, Румунија и Чехословачка. Версајски мировни уговор и Дунавским статут афирмисали су принцип слободне пловидбе Дунавом и једнаког поступања са бродовима и држављанима свих држава. Француска, као члан Европске дунавске комисије имала је свог представника и у Међународној дунавској комисији, са задатком старања о интересима међународне пловидбе. У смислу

одредбе чл. 350. Версајског уговора, ово регулаторно тело стекло је право управљања Ђердапом (119).

Низом билатералних уговора Југославија и Чехословачка /1.8.1920/, Румунија и Чехословачка /23.4.1921./, Југославија и Румунија /7.6.1921./ склопиле су одбрамбени савез Мала антанта. Фебруара 1933.г. у Женеви усвојен је акт о организацији Мале антанте, чему следи образовање сталног савета министара иностраних послова, привредног савета и сталног секретаријата. Њен одбрамбени програм испоставио се изразом француског система безбедности- постали су ''cordon sanitaire'' којим је требало да буде спречено, како ширење бољшевизма, тако и поновно јачање Немачке (120). Ипак, већ 4.7.1933.г. у Лондону дошло је до склапања конвенције држава Мале антанте и СССР-а о дефинисању агресије, чиме је првобитно антибољшевичко расположење стављено у други план. Поводом жеље Француске за склапањем једног пакта о узајамној помоћи са чланицама Мале антанте, Југославија је изразила резерву, износећи став да то треба одложити за неко време јер се она због својих економских веза са Немачком и Италијом ''за сада не може ангажовати у таквом пакту'' (121). Савез није успео да дочека реализацију првог великог немачког изазова у виду агресије на Чехословачку, претходно, по састанку на Бледу 28.8.1938.г, Мала антанта престала је да дејствује. Један од последњих покушаја да се продужи живот савеза одиграо се на седници представника влада- чланица у Кладову 17.6.1937.г. (122).

Резервисаност Југославије према француским ''добрим намерама'' почивала је на одлуци Француза да своје тржиште у време глобалне економске кризе затворе за југословенске аграрне производе, као и на њеном приближавању Италији, у склопу тога и суздржаности према Риму у односу на атентат у Марсељу 9. октобра 1934.г, за који је искоришћена околност да је Александар Карађорђевић за предмет посете Француској имао расправу улоге Југославије у медитеранском антихитлеровском пакту (123). Са поводом да исте привилегије не би признала Немачкој, Југославија је 2. новембра 1939.г. отказала повластицу дату Француској 1928.г., у погледу права пловидбе под француском заставом на југословенским националним рекама.

Француска је била један од главних актера постизања Синајског споразума о приморском Дунаву 18.8.1938.г. у Букурешту, којим се укидају дотадашња овлашћења Европске дунавске комисије. Њена права у речном и пловидбеном надзору пренета су на самосталну дирекцију Румуније за приморски Дунав. Према тумачењу Радоја Зечевића, Синајским споразумом је на недопуштен начин Европска комисија лишена свих ингеренција стечених по Дунавском статуту 1921; тиме је, без сагласности већине приобалних држава- потписница Статута Дунава 1921, обезбеђена главна позиција Немачке а на штету западних сила и самих приобалних држава (124). У немачкој ноти урученој југословенском министарству иностраних послова августа 1940, наводи се: ''Немачка не може даље да се излаже опасности од енглеске и француске активности која се преко Међународне дунавске комисије врши према Немачкој. Стога Немачка сматра као неопходно потребно да коначно престане делатност Међународне дунавске комисије, створене Версајским уговором, чије су одлуке правно већ дуже време остајале без дејства'' (125).

Како примећује Станислав Сретеновић, веру у ''француски дух и француску историју као оличење тековина људске цивилизације подвлачио је генерал Драгољуб Дража Михаиловић, у писму које је априла 1942.г. саставио за маршала Филипа Петена, челника вишијевске Француске, помало наивно верујући да ће утицати на времешног француског маршала да промени политику и поведе општи устанак у Европи против нацизма'' (126). У писму Петену Михаиловић пише: ''Љубав српског народа према Француској није никад била мања него према себи самом. Пораз Француске био је и пораз за српски народ: моменат ваше пропасти значио је и пропаст нашу. Ви сте велики маршал великог француског народа и судим да данашњом жалосном улогом не желите у ствари да жалосну

судбину свог народа претворите у трајност... Ако је пак случај да сте старошћу изгубили оно што сваки Француз мора имати и ако сте идеју о новој победи Француске напустили, онда ми дозволите да ово писмо буде упућено оном непознатом будућем маршалу Француске који ће се, тврдо верујем, скоро појавити из великог духа француског народа. Приберите своје геније и одлучите: дошао је моменат кад се на сва питања Француза може одговорити једнодушно са целог континента: за слободу!'' (127)

По завршетку Другог светског рата, питање међународно-правне регулативе дунавске пловидбе било је тема Париске мировне конференције 1946. године. Усвојен је предлог Француске да се установе: а) слобода пловидбе под условима потпуне једнакости за грађане, трговачке бродове и робу свих земаља; б) обавеза побеђених држава да приступе конференцији која се има одржати шест месеци после ступања на снагу мировних уговора за уређење режима Дунава, в) на конференцији ће учетвовати приобалне државе и четири велике силе (128). СССР и Југославије изразили су противљење таквој одлуци налазећи да велике силе манифестују мешање у регулисање пловидбе Дунавом а да за то немају легитимитет; то је право по њима у домену прибрежних држава. Уследила је одлука влада Француске, САД, Велике Британије и СССР да се, са циљем израде нове конвенције о режиму пловидбе на Дунаву, сазове конференција у саставу представника подунавских држава СССР, Украјине, Румуније, Бугарске, Чехословачке, Југославије, Мађарске, и представника САД, Велике Британије и Француске. На конференцији у Београду /3.7- 18.8.1948.г./ Француска је инсистирала на примени института стечених права. Њен изасланик Тиери изнео је став да његова земља има намеру сачувати сва права призната јој ранијим дипломатским актима односећим на режим Дунава и да се неће сматрати обавезаном неком новом конвенцијом која не би водила рачуна о стеченим правима. (129). Контрааргумент југословенске стране састојао се у ставу да се на стечена права не може позивати страна која је управо акте којима су конституисана /Дунавски статут 1921/ таква права кршила. Конвенија о режиму пловидбе на Дунаву усвојена је 18.августа 1948.г. без присуства Француске. Њоме установљена интернационализација није обухватала целу речну мрежу већ пловни део Дунава од Улма до Црног мора и излаз на море кроз Сулински канал; режим пловних притока које спајају две државе /Тиса, Драва.../ остављен је за регулисање билатералним споразумима. Право тзв. мале каботаже, између лука које припадају једној држави, за разлику од Дунавског статута, сада је резервисано само бродовима који вију националну заставу односне државе

6. ОД ДАНАС ДО СУТРА

Захлађење односа комунистичких партија Југославије и СССР, кулиминирало резолуцијом Информбироа од 28.6.1948, довело је и до настојања југословенске стране да заоштри питање ратних злочина и у односу на она лица за која је постојало мњење да су заврбована да раде за совјетску обавештајну службу. Један од таквих био је предратни

начелник штаба Дунавске дивизије Велимир Пилетић, током немачке окупације Србије командант Крајинског четничког корпуса ЈВуО. Он је септембра 1944.г. пребегао преко Дунава у реону Ђердапа у Румунију, где је 30.септембра ухапшен од стране НКВД-а, већ 5. октобра пребачен у Москву, да би по службеној верзији догађаја 24.11.1945.г. побегао Совјетима из воза којима је требало да буде пребачен у Југославију, после чега се настањује у Француској (130). Крајем јула 1948.г. на захтев југословенских власти Пилетић је ухапшен у Паризу ради спровођења екстрадиционог поступка, обзиром да се налазио на листи комисије ОУН са правном квалификацијом ''ратни злочинац''. Претрес је одржан 20.7.1948.г. пред апелационим судом у Паризу. Пилетићу је на терет стављено вршење ратних злочина ликвидацијама цивила, покољима, спровођење терора и пљачке као и колаборација са немачким окупационим властима. Пилетићева одбрана садржи, између осталог, следеће одреднице:

''Оптужба комунистичког режима Југославије тражи од слободне Француске Републике моју екстрадицију као ратног злочинца и колаборатора... тешка оптужба која ми се приписује нема за циљ да погоди само мене, већ и цео покрет у поробљеној отаџбини, и у слободном свету... Верујући у слободарску мисију Русије, Дража Михаиловић је био један од првих који је разумно прихватио комунистичке симпатизере, пружајући им заштиту, обуку, и сврставање у војне редове, ради заједничке одбране Отаџбине.... Не само 6.априла 1941.г, када је нацистичка авијација брисала Београд са лица земље, без икакве објаве рата, већ и недељама доцније, уз Дунав су пловиле руске лађе, носећи своме савезнику нафту и сировине за бомбардовање Лондона и рушење српских градова. А када су се 10. Маја 1941. године, на десној обали Дунава, појавиле герилске чете, првог герилског вође у Другом светском рату- Драже Михаиловића, низ реморкера са совјетском помоћи Хитлеру, протезао се од Гвоздене Капије до Фрушке Горе и губио у недоглед на обе стране... У лето 1943.г. Михаиловић је, поред целог српског народа, делом словеначког и једним делом југословенски настројених Хрвата, имао 100.000 наоружаних бораца и око 500.000 ненаоружане резерве...Француска, која је прва осетила опасност од нацизма, прва га је осетила и од комунизма, зато што је, лишена својих природних и традиционалних савезника, остала прва на удару Азије, она а не Велика Британија, заштићена каналом, или Америка, заштићена океаном и неупоредивом техником... На Њ В Краља Петра вршени су нови притисци да Михаиловића ражалује и да Титу преда сва овлашћења. Ти притисци вршени су током неколико месеца заједно са инсистирањем да се створи нова влада, спремна за сваку капитулацију. Па је током тога мењања и подешавања владе по Титовом тражењу бомбардован Београд три пута у току 30 дана. Па је затим бомбардован и четври пут 6.септембра 1944. године. Прво бомбардовање Београда било је на дан Ускрса, када су сви храмови били пуни света, а последње на рођенадан Њ В Краља, опет када су храмови били препуни, јер се народ молио Свевишњем за његово здравље и за брзи свршетак рата. Све је то, поред свестраног притиска, последица Краљеве прокламације од 12. септембра 1944, којом се сва власт у земљи преноси на Тита и на његове организације. Одмах је затим влада др. Шубашића закључила са самим Титом споразум, по коме се Титовом покрету признаје 'континуитет носиоца легалне власти'. А то за модерно право значи претварање одметника у државу са рангом од 17. априла 1941. године, када се његова одметничка власт још није била ни родила, а сврставање Михаиловића, команданта борбене војске и министра рата из легалних влада, у ред обичних одметника и то од првог дана устанка 10. маја 1941. године. Ја ово подвлачим, јер као што ћете доцније видети, господо судије, на основу ове правне немогућности и ружног насиља над правом, ја се претварам из поборника легалне власти у 'ратног злочинца' без обзира на све захтеве о повратном дејству закона и санција... Оптужба против мене образлаже се радњама, извршеним у рату, по постојећим југословенским законима, а на основу овлашћења легалне југословенске власти. Без обзира на то што је та власт смењена насилно, легалност рада, њеног и њених органа, не може бити ничим доведена у питање... Ураган који дува из совјетске земље не може да однесе моју веру... у светлу француску правду и слободу... '' (131).

Париски суд одбио је да одобри екстрадицију Велимира Пилетића, оптуженог за ратне злочине на тлу Србије, али је вео сумње у односу на његову ратну и политичку прошлост наставио да прекрива једну недоречену биографију. Специфични однос нове француске власти према реликтима непопуларне прошлости веома се добро огледа и у одлуци председника Републике да Шарл Морас, знаменити ''изумитељ француске формуле радикалног конзервативизма, на трагу оне што се повезује са Ничеовим именом'', марта 1952.г. буде ослобођен ''због старости'' (132).

Током Титове владавине мноштво Срба нашло је извор егзистенције радећи у Француској, међу њима и становници подунавског Кладова, највише из Брзе Паланке, Подвршке, Корбова... У раздобљу 1956-1965, у Француску је ушло милион нових радника, а 1974. године је ту боравило по основу рада 50.000 држављана Југославије (133). 40% Југословена је пре одласка из земље већ имало запослење, но очекивање већих зарада определило их је за промену земље боравка. Највећи број њих добио је ново запослење у сектору грађевинарства. Неквалификовани и полуквалификовани радници из Југославије плаћани су скоро исто колико и Французи; разлике су знатне код поређења квалификованих домаћих и страних радника и немануелних делатника, али ако се компарирају плате страних радника, онда су Југословени у Француској почетком седмадесетих година имали највећа просечна примања- 1217,98 франака, више него Италијани, Шпанци, Португалци (134). Животни услови били су јако скучени, радници су углавном користили тзв bidonvillеs- сиротињска насеља импровизованих станова од остатака са градилишта. У Паризу их је 1969.г. било 359, са 37.600 становника, међу њима најпознатији Nanterre. Лета 1971, ступили су на снагу прописи о уклањању таквих насеља. Мештани Кладова који се ''трбухом за крухом'' нису отиснули на Запад, представе о Француској стварали су углавном на основу утиска које су на њих остављале велике звезде и њихови популарни филмови- Жан Габен, Филип Жерар, Брижит Бардо, Катрин Денев, Жан Луј Трентињан- али и петпарачке приче о ''подвизима'' Срба у француском подземљу. Тројица Кладовљана у својим биографијама имају податке о служењу у ''Легији странаца'', што је још више грејало машту адолесцентског аудиторијума. На женски део публике, сличне импресије остављали су Преверови стихови и Камијева сизифовска судбина. Старије генерације памте журке на којима се ''падало'' уз музику Ива Монтана, Жилбера Бекоа, Адамоа, Жака Брела...

Годину 1988. на српском Подунављу обележио је боравак Жака Кустоа у сврхе истраживања велике реке. Приспевши овде са изнајмљеним мађарским ледоломцем, успео је да јавност заинтересује за еколошке проблеме, износећи на светло дана фрапантне податке, попут оног од таложењу 15 метара речног муља са примесама токсичних елемената у најужим деловима Ђердапа. Кaко је Србија већ била у предратној психози, његов боравак био је један од повода за испредање прича из домена терорије завере. Адмирал Бранко Мамула у својим сећањима на тај период сведочи како су штампа и масмедији свакодневно откривали нове издаје, конспирације и сумњиве радње ЈНА- ''афера 'Опера' са Ракочевићем и Бошковићем из КОС-а у главним улогама, подземни тунели у Вуковару давно раније припремљени у корист Хрвата за хрватско- српски рат, истраживања Жака Кустоа на Дунаву у исту сврху, рудник урана Лепенски Вир и одлагање нуклеарног отпада у подручјима насељеним Србима... –стварале су сензације и разапињале генерале бивше ЈНА на стуб срама и понижења'' (135).

У доба највеће кризе српска штампа повремено је успевала критички указати и на светлије хоризонте европског политичког и културног простора. Један од најбољих ''Политикиних'' новинара Петар Поповић у тексту ''Умрети за туђе право да се буде против'' начинио је бритку минијатурну анализу француско- енглеских становишта о савременим цивилизацијским тековинама:

''Енглези цене Француску. Само поглед на Француску подсећа Енглезе- колико је вредна и велика њихова Енглеска. Ни Французи, са своје стране, не штеде речи ако треба да кажу колико им је до мишљења 'острвских млакоња', па је широки канал између Британије и Француске, уз то што морем одваја два копна, још и прилично скроман симбол 'блискости' у којој живе два суседна и савезничка народа... Тврдоглаво енглеско подозрење према француским суседима траје већ двеста година, од велике Револуције. Револуција је утицала на судбину Француске онако како је енглески Парламент, на другој обали Канала, својевремено помогао да се уздигне и уобличи Енглеска. Француска демократија устоличена је полетом француских револуционара. Апсолутна власт француског краља сломљена је у њиховом устанку. На крају крајева, Француска револуција је признала она истоветна

грађанска права и слободе које из давнине прожимају и парламентарни живот Енглеске. Са становишта Енглеза, такво тумачење је међутим нешто другачије. Француска револуција је догађај у којем је крваво убијен један краљ- чијим се убицама после никада није судило- објаснили су и ту ствар Енглези, пре три године, осврнувши се на двовековни јубилеј француског народног устанка...Не подносим револуције, зато што и највеће тековине најбољих револуција униште медиокритети који у револуцијама дођу на власт, говорио је Милош Црњански- ко зна, можда баш наднет над демократским институцијама Енглеске'' (136)

Покушаји Француске да игра посебну улогу у разрешењу југословеске кризе деведесетих година прошлог века нису имали већег одјека, али је она ипак успела да маркира своју специфичну позицију у мањој или већој опреци са ставовима и интересима САД, а у једној блажој варијанти и Немачке (137). Просрпска пропаганда настојала је француску политику према Милошевићевом режиму представити у нешто повољнијем светлу, за шта јој понекад није сметало и да кривотвори делове исказа високох званичника. Тако се, рецимо десило да овде на сва звона буде оглашена наводна Митеранова реченица: ''Француска неће никад напасти Србију'', мада његова изјава гласи ''Француска никад неће сама напасти Србију'' (138). Са друге стране, хиљаде Срба протераних из Хрватске у акцији ''Олуја'' 1995.г, још увек чекају на разложни гест Француске којим би се одредила према чињеници да су управо француски војни стручњаци, заједно са америчким колегама, помагали хрватској војсци у припремању тога прогона, од стране Хашког трибунала окарактерисаног као заједнички злочиначки подухват (139).

Када је НАТО алијанса, укључујући и Француску Републику одлучила да бомбардовњем Србије 1999.г. донесе мир по било коју цену једном делу Европе, управо је српска дијаспора у Француској успела убедити Жака Ширака да издејствује забрану рушења београдских мостова. Те су мостове својим телима у то време бранили и француски студенти. Мостови између Србије и Француске и даље постоје. Данас се на Ђердапу блискост са Француском у свакодневици препознаје кроз популарно кладовско вино ''Esprit du Danube'' производ од италијанског ризлинга по француској рецептури, али и по деловању међу млађим нараштајима невладине организације ''Алијанса Француска- Србија'', која још увек егзистира под стигмом некадашњег партнерског односа са локалним ''губернатором Југословенске уједињене левице'' из ере владавине брачног пара Милошевић- Марковић. Нови замах српско- француски односи добили су 2006. г. у Букурешту, признавањем нашој земљи статуса посматрача у међународној организацији Франкфонија, са мисијом интензивирања сарадње на пољу културе, науке, економије, правде и мирољубиве коегзистенције. Земље у окружењу ђердапске регије већ имају статус пуноправних чланова Франкофоније- Бугарска и Румунија- што такође отвара перспективе јачања сарадње међу народима, чији је стожерни актер Француска. Као израз позитивних помака у културним односима Кладово је током 2010.г. у неколико наврата представљено Француској. Промоција града и Националног парка Ђердап били су пратеће манифестације ''Српског пролећа у Вандеји'', када су од стране Народног музеја Београд. Етнографског музеја и музеја Српске православне цркве у католичкој рударској цркви и Дому рудара у Фемороу, организоване изложбе ''Србија, свето тло европске културе'' и ''Маске и ритуали у Србији'' (140). Министартсво културе и УНЕСКО у периоду 17.12.2010- 2.2.2011.г. године приредили су у Српском културном центру у Паризу изложбу ''Пут културе- тврђаве на Дунаву'', чији значајни фрагмент чини стари кладовски град .

8.априла 2011.г, након истоимених аранжмана Србије са Кином и Италијом, две земље склопиле су уговор о стратешком партнерству, са значењем основе унапређења сарадње под скутима Европске уније. Посебно су апострофирани партнерски односи у областима економије /''охрабривање инвестиција и концесија у великим инфраструктурним пројектима, енергетици, информатици, комуникацијама, заштити животне средине...''/, одбране /укључујући ''спољно

хуманитарно ангажовање и ангажовање у одржавању мира''/, борбе против организованог криминала /уз ''оперативну сарадњу у супростављању разним облицима кријумчарења на Балкану''/, културе, науке, образовања, енергетике. Француска влада преузела је и обавезу ''доприноса укључењу Србије у институције Франкофоније''.

Дунав је и даље окосница француско- српског савезништва. Евидентни су предуслови да атрибут ''француски'' убудуће код Срба не буде употребљаван у свакодневним комуникацијама једино као одредница уз термине ''кључ'', ''лежај'', ''пољубац'', ''собарица''.

З А Б Е Л Е Ш К Е

(1) Наведено према резултатима истрживања палеоантрополога и патолога проф. др. Србољуба Живановића, члана Краљевског антрополошког института у Лондону: ''Најважнији докази развоја аутохтоног становништва на тлу данашње Србије су на археолошком налазишту у селу Трњане, код Пожаревца. Ту, гледано према Дунаву, гробље је расе Кромањонаца, иако јој је као станиште приписивано само тле данашње Француске. Истоветни фосилни остаци Кромањонаца, нађени су око Ђердапа: на Падини, Хајдучкој воденици, Лепенском Виру и око Брзе Паланке. Ово доводи у велику сумњу тзв. ''Велику сеобу народа'', како деценијама ''учи'' званична историја. Напротив, живели су овде одувек''.- изводи из интервјуа датог београдским ''Вечерњим новостима'' 11.1.2007.године, с.40.

(2) Http://hr.wikipedia.org/wiki/Kelti(3) Никола Тасић, Нека размишљања о миграцијама палеобалканских племена у предримском периоду,

Десети конгрес историчара Југославије, Београд 1998.г, с.51-52.(4) Фанула Папазоглу, Историја хеленизма, Епоха Александра Великог, Београд 1972.г, с.78.(5) Петар Поповић, Душан Мркобрад, Сондажна истраживања на налазишту Љубичевац обала,

''Ђердапске свеске'' III, Београд 1986.г, с.310; Блаженка Сталио, Праисторијско налазиште Ајмана у Малој Врбици, исто, с.34.

(6) Фанула Папазоглу, Средњобалканска племена у предримско доба (Трибали, Аутаријати, Дарданци, Скордисци и Мези), Сарајево 1969, с.366.

(7) Драган Јацановић, Наруквица са медаљоном из Бара код Пожаревца, часопис за књижевност, културу и науку Мајдан, бр.1-2/2006, Костолац 2006.г, с.116.

(8) Мирослава Мирковић, Римски градови на Дунаву у Горњој Мезији, Београд 1968, с.37-50, 57, 95,108. Аутор сматра погрешком Птолемејево навођење Трикорнијума између Сингидунума и Виминацијума, с.50.

(9) Ранка Куић, интервју недељнику НИН Београд објављен под насловом Српско- келтске паралеле-http://www.nin.co.yu/cgi-bin/printpage? Filename=/2001-01/18/1622

(10) Фанула Папазоглу. Исто, с.385, забелешка 47, позивом на радове W. Ridgeway, The early age of Greece, Cambridge I, 1904, 519 I Reinach, Cultes mythes et religions, II,64.

(11) Фанула Папазоглу, Људске жртве и трагови канибализма код неких средњобалканских античких племена, Зборник Филозофског факултета, књига X-1, Београд 1968.г, с.55-56.

(12) Исто, с.52.(13) Исто,с.54. У новије доба од стране Војислава Стојановића, ''Етногенеза настанка Влаха- Власи и

балкански народи'', Неготин 2006, начињен је покушај реактуелизовања тезе о келтском пореклу Влаха који и данас насељавају североисточну Србију. Тим поводом аутор је /с. 46-47/ начинио табелу влашких, келтских и француских сродних речи и израза. У вези наведеног, Славољу Гацовић у делу ''Куд се дедоше Румуни Тихомира Ђорђевића'' Бор 2008, с.141-142, забелешка 550, истиче: ''Свако ко иоле зна латински, зна да се ради о речима из латинског вокабулара, са понеком француском која је лоше написана... све што се у овој књизи могло погрешно написати, написано је погрешно''

(14) Фанула Папазоглу. Исто, с.55, фуснота 31, позивом на рад Fr.Drexel, Uber den Silberkessel von Gundestrup, Jarbuch des deutchen Archeologischen Instituts 30, 1915, 1 sqq

(15) Исто, с.55, фуснота 31, позивом на рад O.Klindt- Jensen, Le chaudron de Gundestrup, Relations entre la Gaule et l’Italie du Nord, Analecta Romana Instituti Danici I, 1960, 45 sqq

(16) Јакоб Буркхарт, Доба Константина Великог, Сремски Карловци- Нови Сад 2006.г, с.311.(17) Исто, с.311-312.(18) Мирослав Брант, Средњовековно доба повесног развитка, Загреб 1980.г, књига прва, с.163.(19) Исто, с.239.(20) Светислав Првановић, Тимочко-кучевски кнез Борна оснивач прве хрватске државе, Развитак бр.4-5,

Зајечар 1962.г, с.74.(21) Исто.(22) Исто, с.75.(23) Мирослав Брант, с.345.(24) Мирослав Брант, с.436.(25) Валтер Ниг, Књига јеретика, Београд 2004, с.216-217.(26) Http://www.dalmatiahus.com/Hrvatat/BOGOMILI.html (27) Милош Црњански, Свети Сава, Београд 2011. С-28-31(28) Као под (26)(29) Миодраг М.Петровић, Кудугери- богомили у византијским и српским изворима, Историјски часопис

књига XLIV (1997), Београд 1998, с.69.(30) Исто, с.70.(31) Исто, с.70.(32) Феодор Тарановски, Историја кривичног права, 106, у делу Историја српског права у немањићкој

држави, Београд 1996.г, с.470.(33) Константин Филозоф, Житије деспота Стефана Лазаревића, у књизи Стара српска књижевност,

Сремски Карловци- Нови Сад 2001, с.289- 1, 291-5, 294-15.(34) Исто, с.333-82, у напомени 40. идентификована је Сребрница као град код Страгара. Константин још

једном помиње место Сребрница / с.334-83./ када говори о Стефановом походу на Босну, али ту нема говора о питањима вере.

(35) Иво Андрић, Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине- дисертација за стицање докторске титуле Филозофског факултета Универзитета Карла Франца у Грацу, ''Свеске Задужбине Иве Андрића'' бр.1, Београд 1982.г, с.40.

(36) Владимир Ћоровић, Историја Срба, први део, Београд 1989, с.92.(37) Исто.(38) Према: Жељко Фајфрић, Јелена Анжујска- српска краљица, часопис ''Српско наслеђе'' бр.10, Београд

1998.г,с.40. Како аутор наводи: ''Било је мишљења да је она анжујског рода, будући да су анжујски краљеви у Напуљу спомињали по својим писмима неку Јелену као своју рођаку. Ту су и размишљања да је она од лозе Куртене, која опет има рођачке везе са Анжујцима. Нису без основа ни претпосатвке да Јелена потиче из неког француског племства из Грчке будући да се наводи да је ''од фрушкога рода'' што је иначе стари термин за Франке или Французе, који потиче од грчке речи. Најмање је вероватно размишљање да Јелена има порекло у француском и мађарском племству у Славонији и Срему. Ипак, на крају остаје теза да краљица Јелена долази из рода Карла Првог Анжујског, краља Сицилије и Напуља. Сам Карло потиче из краљевске породице у Француској па би сходно томе и Јелена била из француске краљевске породице''. Комплетан текст Данила II, Житије краљице Јелене, публикован је у књизи Данило Други, Животи краљева и архиепископа српских, приредили Г.Мак Данијел, Д.Петровић, Стара српска књижевност у 24 књиге, књига шеста, Београд 1988; Житије краљице Јелене у преводу Л.Мирковића и редакцији превода Г.Мак Данијела с.79-107. Исти је преузет одатле и у књигу Стара српска књижевност, прир. Светлана Томин, Сремски Карловци- Нови Сад 2001, с.205-231.

(39) Слободан Милеуснић, Свети Срби, Нови Сад 2000, с.62-63.(40) Исто, с.63.(41) Владимир Ћоровић, Историја Срба, први део, Београд 1989, с.117.(42) Исто.(43) Исто, с.125.

(44) Стојан Новаковић, Срби и Турци, Београд 1960, с.85, забелешка 2: ''Уговор је тај саопштио у Гласнику XXVII, 309, А.Убичини по оригиналу из француске државне архиве. Издању је додан и српски превод др. Јанка Шафарика с објашњењима. Диканж је исти уговор још раније штампао''.

(45) Исто, с.87-88.(46) Владимир Ђоровић, Историја Срба, део први, Београд 1989, с.126.(47) Исто(48) Стојан Новаковић, с.91-92. Турско-каталонску најамничку војску приспелу Србима чинило је 1000

коњаника и 500 пешака, предвођених Меликом, покрштеним Турчином. Пошто је увидео њихове превратничке намере, Милутин их је убрзо савладао и сурово казнио.

(49) Петар Рокаи, Золтан Ђере, Тибор Пал и Александар Касаш, Историја Мађара, Београд 2002.г, с.97.(50) Исто,с.98.(51) Гордана Марјановић-Вујовић, Вајуга- Песак, средњовековна некропола II, ''Ђердапске свеске'' III,

Београд 1986, с.194-198.'' У четири гроба нађен је новац, сечени византијски фолис од бронзе из XIII века, сребрни денар Андрије III (1290-1301), сребрни фризашки денар Урлиха II (1181-1201) и сребрни денар Карла Роберта. По анализи антрополога С.Живановића, на овој некрополи сахрањивало се српско становништво. Гроб 82, сонда 6/81. Слободно укопана женска особа. Оријентација запад-исток, са скретањем од 20 степени од запада ка северу. Став опружен, лобања померена и постављена на средину грудног коша. Десна рука опружена низ тело. Кости леве руке и доња вилица померени иза вратних пршљенова. Очувана дужина скелета 1,44 метра. Заједно са доњом вилицом померен је и новац који је највероватније остављен у устима. Сребрни денар Карла Роберта. Av: + MRE (GIS KAR)OLI, Rv: клечећи анђео на лево. 12мм, 0,35 г (Ag).

(52) Наведнео према: Владимир Ћоровић, Историја Срба, први део, с.137-138, позивом на спис из 1332. године

(53) Анегдоти или достопамјатеишија историческаја сокровенија дејанија Оттоманского двора сочиннени членами Парискои Академии, то, 1, во Граде Свјатого Петра 1787.г, с.21-23.

(54) Милан Радусиновић, Деспот Стефан Лазаревић и његово доба у руским књигама 18. века, ''Митолошки зборник'' бр.6, Рача-Београд, 2002.г, с.203.

(55) Алфонс де Ламартин, Histoire de la Turquie, II, с.152-169, наведено према: Алфонс де Ламартин, Списи о Србима, Београд 2006, с.117, приређивач и преводилац Јелена Новаковић.

(56) Ламартин, исто, Списи о Србима, с.124.(57) Петар Рокаи, Золтан Ђере, Тибор Пал и Алекснадар Касаш, Историја Мађара, с.127.(58) Marguerite Yourcenar, Nouvelles Orientales, 1938.г. и 1963.г, на српском: ''Осмех Краљевића Марка'',

БИГЗ Београд 1980.г, превод Ђорђа Димитријевића.(59) Исто, Осмех Краљевића Марка, с.31. београдског издања.(60) Петар Рокаи и др. Историја Мађара, с.127.(61) Историја Османског царства, прир. Робер Мантран, Београд, 2002, с.55-56. Стојан Новаковић у делу

Срби и Турци, Београд 1964, с.343, износи следећа запажања: ''Страшне су биле последице овога боја. И последњи трагови независности укинуше се у Бугарској. Државе српске македонске властеле, Маркова и Константинова, спојише се с Турском. Непосредна турска власт примаче се Стефановим границама и с истока и с југа.''

(62) Васиљ Поповић, Источно питање, Београд 1996, с.54. (63) Робер Мантран, с.181. и Karl Strupp, Documents pour servir a l’histoire du Droit des Gens, Berlin 1923, t.I, p.10.

(64) Васиљ Поповић, Источно питање, Београд 1996, с.78-79.(65) Исто, с.143.(66) Наведени лист, Но.60 од 1.3.1807.г. цитирано према: Драголсав Јанковић (пр),

Француска штампа о Првом српском устанку, САНУ, Историјски институт, Научно дело, Београд 1959, бр.321, с.208.

(67) Наведени лист бр. 146 од 26.5.1807. и бр. 162 од 11.6.1807, цит.према Д.Јанковићу бр.345 и 355(68) Наведнеи лист бр 219 од 7.8.1807. цит према Д.Јанковић, бр.372.(69) ''Военнии Сборник'' за 1864.г, но.7, с.37-42, према Историји српског устанка Лазара

Арсенијевића, Београд 1898, књига прва, с.326.(70) Према тексту објављеном у раду Владана Ђорђевића, Карађорђе и Русија, Зборник ''Отаџбина'', књига 17, Београд 1887, с.272-274. Детаљније о преговорима у Голубињу: Ранко Јаковљевић, Руси у Србији, Београд 2004, с.67-84.

(71) Према тексту објављеном у раду Владана Ђорђевића, Карађорђе и Русија, с.274-275.(72) Исто, с.275-276.(73) Стојан Новаковић, Турско царство пред српски устанак 1780-1804, Београд 1906, с.

383-384(74) Писмо Карађорђево Наполеону, СКА, Зборник за историју, језик и књижевност српскога народа, друго одељење, Споменици на туђим језицима, књига прва, Београд 1904, но.402, с.465, препис сачинила Драгана Тодоровић, Неготин.(75) Решење српскога народа којим тражи Наполеонову заштиту. Исто, но.403, с.465-467, препис сачинила Драгана Тодоровић, Неготин.(76) Милорад Екмечић, Историја Срба у Новом веку 1492.1992, Београд 2009, с.181.(77) Милорад Екмечић, с.181(78) Писмо Карађорђево Наполеону. Исто, но.461, с.509-510, препис сачинила Драгана

Тодоровић, Неготин.(79) Писмо Карађорђево француском министру иностраних дела. Исто, но.462, с.510-511,

препис сачинила Драгана Тодоровић, Неготин.(80) Наведени листови од 32.8.1810.г. и од 14.10.1810.г, цит. Према Д.Јанковић бр. 540 и

559.(81) ''Journal de Paris'' бр. 278, од 5.10.1813 и бр. 282, од 10.10.1813, цит,. Према Д.Јанковић,

бр.688, 689.(82) Душан Батаковић у раду La France et La Serbie 1804-1813, часопис Balcanica XXIX,

Београд, с.157, износи мишљење да су покушаји сарадње на политичком плану остали ограничени геополитичком везаношћу устаничке Србије за руске интересе на Балкану.

(83) Драгослав Јанковић, Француска штампа о Првом српском устанку, САНУ, Историјски институт, Научно дело, Београд 1959, с.1-2.

(84) Вук С. Караџић, Сабрана дела, Историјски списи, књига 2, Београд 1964, с.292.(85) Милорад Екмечић, с.124.(86) Вук С. Караџић, Сабрана дела, Даница за 1834.г, Београд 1964, с.827.(87) Вук С Караџић, Сабрана дела, Историјски списи, књига 1, Београд 1964, с.207.(88) Вук С. Караџић, Сабрана дела, Даница за 1829.г, с.36, Београд 1964. Још раније, 1783,

Доситеј Обрадовић у ''наравоученију'' басне Цврчак и славуј помиње случај ''смесе добра и зла подобне лукавом Шези, Лудовика XIV духовнику''.

(89) Вук С Караџић, Сабрана дела, Историјски списи, књига 2, с.306.(90) Вук С Караџић, Сабрана дела, Историјски списи, књига 2, с.405.(91) Милорад Екмечић, с.246.(92) Милорад Екмечић, с.246.(93) Дејвид Мекензи, Илија Гарашанин, државник и дипломата, Београд 1987, с. 250 и 251. (94) Цитирано према: Васиљ Поповић, Политика Француске и Аустрије на Балкану, СКА,

LVII, књига 23, Београд 1925, с.79.(95) Писмо Boa Le Konta de Rinji министру иностраних дела Француске о тадашњем

стању у Србији, Споменик Српске Краљевске академије Београд 1894 XXIV, ур. Стојан Новаковић, цитирано према: Радоје Зечевић, Србија и међународни положај Ђердапа, Београд 2000, с.66-67

(96) Владимир Стојанчевић, Србија у време Кримског рата 1853-1856, Зборник Матице српске за историју бр55, Нови Сад 1997, с.77.

(97) Јован Ристић, цитирано према: Владимир Стојанчевић, Србија у време кримског рата 1853-1856, с.83.

(98) ''Српске новине'' од 23.7.1856. Наведено према: Маринко Пауновић, Ђердап и Тимочкакрајина, Загреб 1970, с.637. Капетам Мањан био је у другој половини 19. века у Београду упамћен и по једном инциденту. О Томе Милан Пироћанац у ''Белешкама'', Београд 2004, с.483, сачињеним 6. маја 1891.г. пише: ''Приликом повратка кнеза Милоша у Србију 1858.г, дошао је овде и неки Француз Мањан, поморски капетан лађе. Он је хтео да оснује неко пловидбено друштво... Овдашње министартсво придало му је Јована Ристића, данашњег намесника, да га прати у том испитивању и да га послужи језиком пошто Француз није српски знао.... Мањан примети да му неко хартије претура, али је опет остављао кабину отворену кад је из лађе излазио. Једном приликом, враћајући се на лађу, примети Ристића где у кабини на столу седи и копира неке његове хартије, али ништа не рече. По повратку у

Београд Мањан позове Ристића на ручак на лађи и пошто га је почастио за учињене му услуге он му рекне: 'Ја сам вас држао поред мене више дана и тако сам мислио да сте gentelman. Полазећи са лађе ја нисам моје ствари закључавао, али ви сте били неваљао човек и ви сте моје поверење злоупотребили и узимали сте копије од мојих хартија. За то неваљалство ево вам наплате' и опалио му је два шамара и са лева и са десна, а Ристић само је навукао јаку на врат од капута и изашао из лађе''

(99) Маринко Пауновић, наведено дело, с.636.(100) Исто, с.640(101) Исто, с.641.(102) http://www.paundurlic.com/s19vek4.htm Међутим, Хебрезов опрез испоставио се

оправданим јер уговор није дао жељене резултате.(103) Маринко Пауновић, с..642-643.(104) http://www.paundurlic.com/s19vek4.htm(105) Владимир Јовановић, Успомене, Београд 1988, с.191-192- разговор Владимир

Јовановића и Ђерђа Клапке из 1865.г.(106) Гргур Јакшић, Војислав Вучковић, Спољна политика Србије за владе Кнеза Михаила,

1963.г, с.310.(107) Гргур Јакшић, Војислав Вучковић, с.297-298, тзв. Гарашанинов меморандум(108) Гргур Јакшић, Војислав Вучковић, с.299. Извештај француског конзула

Ботмилијана из октобра 1866.г.(109) Владимир Јовановић, Успомене, с. 411 и 413.(110) Ранко Јаковљевић, Због неплаћене наследне таксе Кладово остало без

Фераријевог богатства, ''Баштиник'' бр.12, Неготин 2009, Летопис храма Светог Ђорђа, ''Баштиник'' бр. 5, Неготин 2005.г.

(111) Холм Зундхаузен, Историја Србије од 19. До 21. века, Београд 2008, с.224. (112) Петар Карађорђевић био јеученик војне школе у Сен Сиру. У Француско- пруском сукобу истакао се у битки код Вилерсексела- Го Готје, Орлови и Лавови, историја балканских монархија, Београд 2002, с.23; Станислав Сретеновић, примећујући да су Срби исказали велику умешност у јачању односа са француском владом и традиционално утицајним круговима француског друштва, запажа- ''У том смислу је карактеристична посета Краља Петра Првог Карађорђевића и министра иностраних послова Милована Миловановића Паризу у новембру 1911. Са представницима француског министарства спољних послова разговарали су о економским темама а потом су били примљени од слободних зидара. Следеће године у Београдду, српски слободни зидари на челу са Ђорђом Вајфертом позвали су своју сабраћу да узму у заштиту балканске хришћане против ''турског фанатизма и варварства'', помињући вредности француске револуције''-Француско- српски односи у 19. и 20. веку, ''Међународни проблеми'' вол 61, бр.4, Београд,2009, с.541. (113) Пјер де Лани, Југославија, српско издање, Одеса 1917.г, предговор и превод Јован Д. Јовановић из Кладова. (114) Цитирано према: Станоје Динкић, Да се не заборави, Неготин 2007, с. 32 и 28. (115) Ранко Јаковљевић, Тимочка српска елита почетком XX века, Кладово 2002.г. (116) Бранислав Глигоријевић, Кладово и околина између два светска рата, Неготин 1999, с.55. Постоји податак и да је 8.маја 1956.г. кладовски кавијар био на менију за време ручка приређеног за председника Републике Француске . (117) Ранко Јаковљевић, Тамо далеко- опус Ђорђа Маринковића, ''Баштиник'' бр.10, Неготин 2008.г. (118) Јаков Лазаревић, Из мога дневника путовања од Београда до Париза кроз Француску и натраг као делегат резервних официра и ратника- од 3.6. до16.7.1931, у поседу аутора овог рада (119) Радоје Зечевић, Србија и међународни положај Ђердапа, с.102. (120) Холм Зундхаусен, Историја Србије од 19. до 21. века, Београд 2008, с.329. (121) Архив Југославије, 370, 1937, ф.25, акт Посланства Краљевине Југославије у Турској- Министарству иностраних послова у Београду, Анкара 4.3.1937, депеша Бранка Лазаревића, иначе париског ђака, стр.пов.204, цитирано према: Бранко Лазаревић, Дипломатски списи, прир. Миладин Милошевић, Неготин, 2001, с.188. (122) Бранислав Глигоријевић, Кладово и околина између два светска рата, Неготин 1999,

с.117. (123) Холм Зундхаузен, исто, с.330-331. О економским и политичким апсектима несагласја у односима две државе. Станислав Сретеновић, Репарације побеђених и дугови победника. Случај Француске и Краљевине СХС/Југославие, ''Филозофија и друштво'', Београд 1/2009, с.223-243. О Александровом плану расправе на тему антихитлеровски медитерански пакт говори Иван Мештровић, Успомене на политичке људе и догађаје, Загреб 1969, с.233. (124) Радоје Зечевић, Дунав и међународно право, Београд 2006, с.56-57. (125) Радоје Зечевић, исто, с.57-58 (126) Станислав Сретеновић, Француско- српски односи у 19. И 20. Веку, ''Међународни проблеми'' 4, 2009, с.550, позивом на: Драгољуб М. Михаиловић, Рат и мир Ђенерала, књига 1, Београд 1998, с.217-219. (127) Цитирано према: Коста Николић, Генерал Драгољуб Михаиловић 1893-1946, Београд 2005, с.145. Исти аутор наводи да је Шарл де Гол 2.2.1943.г., ''вођа слободних Француза'' одликовао Дражу Михаиловића Ратним крстом са палмовом гранчицом, а да у пропратном акту стоји: ''Легендарни јунак, симбол најчеститијег патриотизма и највиших југословенских војничких врлина, овај генерал није никад престајао да се бори на тлу своје Отаџбине. Непрекидно се борио против окупаторске војске, припремајући последњи јуриш за ослобођење своје Отаџбине''; наведено дело, с.295. (128) Радоје Зечевић, Србија и међународни положај Ђердапа, с.118, забелешка 268. (129) Conference danubienne, Recueil des documents 1949, 89, цитирано према Радоју Зечевићу, Србија и међународни положај Ђердапа, с.126. (130) Марко Милуновић, од немила до недрага, Београд 1992, с.298. (131) Исто, с.259-280. (132) Ернст Нолте, Фашизам у својој епохи, Београд 1990, с. 71. и 95. Шарл Морас /1868- 1952/, ''проповедник интегралног национализма'' осуђен је на робију 1945.г а помилован пред смрт. (133) Наведено према: Милена Приморац, Страни радници- социолошки аспекти привремене емиграције, Београд 1980, с.15. (134) Милена Приморац, с.67-68. Становници '''бидонских градова'' нису имали могућности редовне комуникације са родбином у Србији. Телефонских веза је било јако мало а полуписмени родитељи нису имали прилику да разменом писама сазнају судбине својих најближих; зато су често прибегавали обраћању видовитим људима- једна од таквих особа шездесетих и седамдестих година живела је у Брзој Паланци, а редови испред њене куће готово свакодневно били су дуги десетине метара. Међу просвећенијим слојем грађанства у Србији, озбиљност приступу феномену натприродног заговарао је Радова Казимировић у књизи ''Чарање, гатање и прорицање у нашем народу'' Београд 1940. У раду се Казимировић позива и на Алана Кардека, аутора књиге ''Царство духа'', коју је већ 1865.г. на српски превео Петар Прерадовић /Казимировић, с.200/, затим на Шарла Ришеа, Камила Фламариона, Анрија Бергзона /с.25-26/. Посебну пажњу посветио је Нострадамусу /с.450-452/, уз обиље цитата на француском језику. (135) Бранко Мамула ''Случај Југославија'', београдски магазин ''Време'' бр.490, од 27.5.2000.г. (136) Петар Поповић, Лондон за пешаке,, Београд 2002, с.116-117. Текст написан у Лондону јула 1992. Кладовљани често с поносом истичу да је Петар Поповић њихов ''земљак''. (137) Ранко Петковић, ХХ век на Балкану- Версај, Јалта, Дејтон, Београд 1996, с.328. (138) Милован Данојлић, текст ''Луда заваравања'' у београдском НИН-у од 19.11.2009, с.47. (139) Малу вест о томе објавила је београдска ''Политика'' 17.4.2011.г, с.5, у склопу реаговања на првостепену пресуду Хашког трибунала против хрватских генерала Анте Готовине, Младена Маркача у којој ''Олуја'' има правни карактер етничког чишћења. (140) О значају ''кладовске иницијативе'' за француско- српску културну сарадњу видети интервју са директорком Француског института у Београду Паскал Делпеш, културни додатак београдске ''Политике'', 16.април 2011, с.2 под насловом ''Не мора да се иде увек и само у Париз''. Француски институт основан је у Београду 20.априла 1951.г, а пре њега 1941.г. отворен је у српском престоном граду Француски културни центар.

ЗЕМЉЕ И ЉУДИ

ТИМОЧКЕ ФРАНЦУСКО- СРПСКЕ ВЕЗЕ НА ПОЉУ НАУКЕ, ОБРАЗОВАЊА, ПРИВРЕДЕ И УПРАВЕ ПОЧЕТКОМ XX ВЕКА

Oбразовање као темељ националног самоодржања код средњевековних Срба уграђено је у систем хришћанског православља и промовисано углавном у манастирским школама. Блатски манастир, Буково и школа за духовнике у Сиколу, током XVII и XVIII столећа били су центри за образовање свештенства, где су се често писмености учили и други становници Крајине. Неготин је у то време имао ''греческу школу'' где су грчки језик, историју православља, рачуницу, земљопис, грчку историју, изучавала деца грчког, јерменског, цинцарског, влашког и српског порекла. Једна од првих српских класичних средњих школа основана је у Сремским Карловцима 1792. године. По замисли правника Божидара Грујовића, за време Првог српског устанка Совјет је донео одлуку о отварању основних школа у сваком већем месту, а Велика школа основана је у Београду 1808. године. Зајечар је добио "главну школу" 22.8.1836, Неготин 24.8.1839. године, чему следи Закон о гимназијама и полугимназијама из 1844. године. Решењем кнеза Александра Карађорђевића од 19.6.1846, у Београду се оснива прва висока техничка школа, која престаје са радом пошто је тек једна генерација окончала трогодишње студије. Законом о устројству Велике Школе, па акту кнеза Михаила Обреновића од септембра 1863, Србија добија високошколску установу са Филозофским, Правним и Техничким факултетом, 27.2.1905. преображену у универзитет- "највише стручно тело за вишу стручну наставу и за обрађивање наука". Истовремено са овим процесима настајања и развоја образовних институција, заступљено је, као део националне политике, школовање кадрова за државну управу, војску и привреду у иностранству. Најчешће дестинације српских студената биле су Цирих, Берлин, Минхен, Беч и Париз, чиме су створене претпоставке националне еманципације кроз убрзану модернизацију привреде, развој техничке културе и ефикасност управе. И избор универзитетских центара у који ће српска влада слати своје стипендисте обојен је био политичким опредељењима. Тако имамо случај из епохе уставобранитеља- не желећи да и даље зависе од аустријских ментора, они су своје одабранике углавном слали на студије у Француску. После две деценије, било је већ око две стотине Срба са завршеним школовањем у француским универзитетским центрима, тзв. ''Паризлија'', преко којих је у Србију, као такмац средњеевропском, ушао француски утицај. Како Стеван Павловић у свом делу ''Србија, историја иза времена'' закључује, то је можда био најзначајнији резултат просветне политике уставобранитеља: ''млади људи који су се враћали из иностранства собом су доносили много више од вештина, донели су шири поглед на културу и политику, а утицај хабзбуршких Срба је слабио''. О томе колики се значај придавао перманентном образовању, између осталог, говори чињеница да је у Првом светском рату, за време повлачења српске војске 1915.

године, Влада обезбедила смештај и школовање у француским и енглеским школама и колеџима за знатан број од око 5000 избеглих студената и ученика, уз оснивање српских гимназија у Ници и на Крфу. Школовани кадар унео је ванредан полет у развој Србије, која 1910.године достиже национални производ од 810 УСД, исказано по доларском курсу из 1997. године. Индустрији у зачетку најјачи замах даје развој рударства. У руднику Ртањ 1902. почиње прва производња угља, чему следи подизање сепарације 1912.г. У Радујевцу на Дунаву 1902. године подигнута је брикетарница капацитета 80 тона дневно, који се 1904. увећава на 140 тона. Главни рударски центар био је Бор, где се 1914. године успева произвести, за ондашње прилике, импресивна количина злата од 349,840 килограма. Ђорђе Генчић, као концесионар рудника угља ''Српски Балкан'' на Вршкој Чуки, након опсежних истражних радова 1908-1911, успева вишеструко увећати експлоатацију, тако да 1926. године бива произведено 22.919 тона каменог угља, уз ангажовање 250 радника и коришћење погона брикетарнице подигнуте 1923/24. године, капацитета 20 тона брикета за 16 часова рада. Моторизација војске отпочела је године 1909, само осам година пошто је Пруска, прва у свету почела коришћење аутомобила у такве сврхе. Те године првим возилима снабдевена је и Тимочка дивизија, са седиштем у Зајечару. У француском Технолошком билтену од 30.4.1901.године може се прочитати да и Краљевина Србија већ дуже време ради на успостављању војног ваздухопловства, настојећи да образује војну аеростатску службу, пратећи значај и развој њених средстава. Часопис ''Бранково коло'' 1901. објавио је текст о истраживањима др. Миодрага Стокића, српског лекара у Паризу, на разрешењу проблема ''пловидбе по ваздуху без препрека''. Слање питомаца у ваздухопловне политехничке школе почиње управо 1901, одласком првог српског официра на Техничку аеронаутичку школу, у ''Учобно воздухоплаватељном парку" крај Петрограда. Године 1900. пуштена је у рад хидроелектрана на Ђетињи, да би до 1911, заслугом Ђорђа Станојевића, слични објекти били изграђени у Вучју, Светој Петки, Гамзиграду и Ивањици. Као успехе српског инжењерства означићемо и освајање производње вршалица, аутоматских млинова, генератора за гасификацију дрвета и турбинских мотора. Свакако да је националном препороду снажан печат дала околност респектабилне култивисаности политичких односа, што се испоставило добрим поводом да историографија владајући режим у раздобљу између 1903. и 1914. године одређује као златно доба српске демократије. Следујућа ратна разарања, погубне последице по становништво и државу, имале су за последицу успоравање друштвеног развоја, али и огромно ангажовање водећих људи на санирању ратних штета и стварању услова за хватање прикључка са Европом, у чему је значајан траг оставио креативан рад научних и образовних установа, оплемењених двадесетих година ангажовањем врхунских стручњака избеглих из Русије. Мерено пак аршинима најсиромашнијег друштвеног слоја-најамних радника, успехом се сматра околност коју наводи локални хроничар у раду ''Особености Кладова и околине'' 1938. године: ''надничар овде добија после ратова приближно дупло више (динарска вредност 14 кг кукурузног брашна на дан), него пре ратова (динарска вредност 7-8 кг кукурузног брашна на дан)''. Општа је констатација како је влада Милана Стојадиновића (1935-1939.) имала предуслове да Србију уведе у ред индустријски средње развијенх држава Европе.

КО ЈЕ КО У СРБИЈИ ?

Првобитни назив за једно од античких племена насељених у области доњег Тимока, које је имало своју заједницу са елементима државности у периоду између VII и X века, употребљава се за означавање становника регије припојене Србији 1833.године. Границе истоимене административне јединице у међувремену су у више наврата ревидиране, а последњих деценија она има само статус регије, будући да је још увек актуелна територијална организација Републике Србије препознаје тек као географски појам подводив под Борско и Зајечарско окружно начелство. Заједничка култура, историја, природне посебности и везе са окружењем, дају нам за право да и данас о Тимочанима говоримо као о друштвеној групи, насељеној у општинама Зајечар, Књажевац, Неготин, Кладово, Бор, Мајданпек, Бољевац и Сокобања. Економски, социјални и културни развој Краљевине Срба Хрвата и Словенаца, настале 1. децембра 1918. године, умногоме је био ослоњен на зналце примењених наука, политичаре, уметнике, рођењем или духовним наслеђем опредељене као Тимочани, чије дело заузима видно место у националној историји. У "Годишњаку Краљевине СХС" за 1925.годину, истовремено објављеном у југословенском, енглеском и француском издању, по први пут у нашој публицистици, после покушаја Милана Ђ.Милићевића из 1888.године-'' Поменик знаменитих људи у српског народа новијега доба'' и Андре Гавриловића, кроз свеске месечника ''Знаменити Срби XIX века'' из година 1901-1904.- заступљен је зборник истакнутих личности у форми "Ко је ко?", поред осталог сачињен од података о тридесетак знаменитих Тимочана. Посебна вредност ове едиције састоји се у чињеници да су аутори одредница сама лица у питању, те је текст о њима овде преузет без било каквих измена, чему је придодата грађа из Станојевићеве ''Народне енциклопедије'', ''Архивског наслеђа''- годишњака Архива Тимочке крајине Зајечар, зборника Историјског архива у Неготину ''Баштиник'', ''Завичајне књиге Тимочана и Крајинаца'' Јеврема Дамњановића, часописа ''Развитак'', резултати истраживања Љубинке Трговчевић и сл, са циљем стварања потпуније представе о величини "тимочког уплива" у француско- српске односе на пољу науке, образовања, културе, привреде, администрације и војне сарадње. Више десетина ратних и мирнодопских одликовања, медаља и споменица, залога су јавне захвалности за рад и пожртвовање знаменитих Тимочана у корист Србије, на славу Француске. Ако се, пак допринос националном развоју мери квалитетом и обимом објављених научних и стручних радова и уметничких достигнућа, резултати су још импресивнији, што нас не ослобађа обавезе адекватног вредновања уграђених напора преосталог дела тимочке елите, чије дело још увек није у потпуности презентирано јавности, манифестованих кроз стварање претпоставки за превазилажење разлика између потенцијалне и остварене моћи друштвене заједнице.

БОШКОВИЋ, НАТАЛИЈА-НАТАША

Рођена 15.12.1906.године у Београду, родом из ЗАЈЕЧАРА, кћер Стевана БошковићаШкола руског балета у Петрограду. Члан Балета Народног позоришта у Београду од 1921.године. Од 1927. године са статусом примабалерине. Наступала и у склопу Руске опере 1927. у Барселони и руског балета ''Ана Павлова'' као примабалерина и апсолутна звезда 1934-1935. Остварила је запажене роле у 68 музичко-сценских дела, опера и самосталних балета. Најзначајније улоге остварила је у ''Копелији'', ''Лабудовом језеру'', ''Жизели'', ''Дон Кихоту'', те операма Фауст, Аида, Продана невеста, Хофманове приче, Кнез Игор.

БОШКОВИЋ, СТЕВАН П.

Рођен 1868. ЗАЈЕЧАРШкола: седам раз.гимназије у Зајечару, Београду и Крагујевцу, Војна Академија у Београду, 2 год. топографску школу и 3 год. виши астро- геодетски отсек Николајевске ђенералштабне академије и 2 год. астро-геодетски апликациони курс на Главној Астрономској Опсерваторији у Подакову б. Петрограда.Бригадни ђенерал геодетске струке, руковалац војно геодетских радова у земљи, начелник Војног Географског Института, професор геодезије на вишој школи Војне Академије.Одликовања: Карађорђева Звезда Трећег степена, Бели орао Трећег степена, Свети Сава Другог степена, руски Света Ана Другог степена, Легија части Четвртог степена, француски Ратни Крст, грчки Ратни Крст, румунска Круна Другог степена.Сарадник Српске Краљевске Академије Наука, потпредседник Географског Друштва, стални председник Међународне Комисије за мерење меридијанског лука од Северног Леденог до Средоземног мора у Међународном Геодетском и Географском Савезу. Ради карте. Превео Астрономију и В.Геодезију Др.Цингера.Адреса. Београд, Курсулина 34.

ВЛАДИСАВЉЕВИЋ, Др. ЂОКА Л.

Рођен 1866. ДОЊИ МИЛАНОВАЦ.Школа: реалка у Београду, медецински факултет у Бечу.Санитетски бригадни ђенерал, инспектор санитета Министарства војске и морнарице. Био начелник санитета Прве Армије (1913-1918.), начелник санитета Врховне Команде (1918-1920.)Одликовања: Свети Сава другог степена, Бели Орао са мачевима Трећег степена, Таковски Крст Четвртог степена, ратне медаље и споменице, Легија части Четвртог степена, Distingished Service Order, Талијанска Круна Трећег степена, Румунска круна Другог степена, Света Ана Другог степена са мачевима, итд.Адреса.: Скопљанска 26, Београд.

ВУКОСАВЉЕВИЋ, БРАНКО В.

Рођен 23.3.1887. НЕГОТИНШкола: основна школа у Неготину и Зајечару, гимназија у Београду и Крагујевцу. Нижа школа Војне Академије, први у рангу. Француска пилотска школа у Шартру 1916.Командир ваздухопловне ескадриле, пилот ловац, пилот бомбардер, пилот извиђач, коректор артиљеријске ватре и фото сниматељ у Првом светском рату. Први командант ваздухопловства Краљевине СХС.Одликовања: Златна медаља за ревносну службу, Сребрна медаља за ревносну службу, Бели Орао Четвртог степена са мачевима, Златна медаља за храброст, Француски ратни крст са три палме 1916/17, Карђорђева звезда Четвртог степена, француска Легија части.

ГАВРИЛОВИЋ, МИЛАНРођен 1882, ЗАЈЕЧАР.Школа: гимназија у Зајечару, правни факултет у Београду. Докторирао у Паризу.Бавио се новинарством и политиком. Првак Земљорадничке странке и истакнути југословенски политичар и дипломата

ЖИВКОВИЋ, ПЕТАР Р.

Рођен 1879. НЕГОТИН (Крајински).Школа: гимназија с матуром у Зајечару, нижа и виша школа Војне Академије у Београду.Дивизијски ђенерал, командант Краљеве Гарде, почасни ађутант Њ.В.Краља. У ратовима био командант дивизијског коњичког пука. Одликовања: Карађорђева Звезда са мачевима Четвртог и Трећег степена, без мачева Четвртог степена, Бели Орао са мачевима Трећи степен, без мачева Трећи и Други степен, Свети Сава Други и Први степен, сребрна и златна медаља за храброст, медаља за војничке врлине, Споменица Краља Петра Првог, и све ратне споменице; црногорски орден Књаза Данила, бугарски Ратни Крст за храброст, Легија Части Четвртог степена, француски Ратни Крст са палмом, руски Светог Станислава Трећег степена, грчку Ратну медаљу с мачевима, Румунску круну Другог и Првог степена.Адреса: Београд, Зорина 67. Телефон 36-60.

КРСТИЋ, РАДИСАВ К.

Рођен 29.8.1877. Глоговац ( моравски).

Школа: гимназија с матуром у ЗАЈЕЧАРУ, нижа и виша школа Војне Академије и припрема у Главном Ђенералштабу у Београду.Дивизијски ђенерал, инспектор Економске инспекције. У ратовима био: начелник штаба бригаде, помоћник штаба дивизије, начелник штаба Ужичке војске, начелник штаба дивизије, шеф војно- друмског одсека Саобраћајног Одељења врховне Команде, Главни Интендант Врховне Команде. Одликовања: Карађорђева Звезда Четвртог и Трећег степена без и Четвртог степена са мачевима, Бели Орао Петог степена без и Четврти и Трећи ( двапут) ст.са мачевима, Свети Сава Другог ст, медаља Краља Петра, златна медаља за храброст, медаља за војничке врлине и све ратне споменице, Света Ана Трећег степена са мачевима (руски), енглески Свети Михаило и Ђорђе Трећег степена, Легија Части Четвртог степена, француски корпусни Ратни Крст, грчки Крст Трећег степена.Адреса: Београд, Хаџи Проданова 17.

ЛАЗАРЕВИЋ, БРАНКО Ђ.

Рођен 6.01.1884. у Видину.Школа: основна и средња у ЗАЈЕЧАРУ. Студирао право у Паризу и филозофију у Београду.Руководилац Државне штампарије на Крфу (1916.), Секретар у Посланству Краљевине СХС у Вашингтону (1919.), Чикагу (1920.), Саветник Посланства у Берлину (1922.), Прагу (1922.), изванредни посланик и опуномоћени министар у Тирани (1925.), Прагу (1926.), Варшави (1929.), Анкари (1934.), Бечу (1937.), Бриселу (1938.).Објавио књиге: За уједињење (Питсбург 1919.), Југословенски документи (Загреб 1919.), Импресије из књижевности (Праг, 1924.), Сабрана дела (1932.), са предговором Слободана Јовановића; написао О времену између два времена и Југославија у њему (1936), Југословенска културна проблематика (1940), Дневник једног никога 1943-1945...Одликовања: Орден Белог Орла са мачевима Петог реда, Орден Белог Лава Трећег реда и Орден Белог Лава Првог реда (чехословачки), Сан Маурицио ( италијанско) и Лазар Другог реда ( италијанско), Скендер бег Првог реда ( албанско), Румунска круна Првог срепена, Полонија Реститута Првог степена (пољско), сребрна медаља за храброст, Медаља војничких врлина, Орден Белог Орла Петог степена, Орден Св.Саве Трећег и Првог степена.

ЛАЗИЋ, РАДОЈЕ

Рођен 1875.г. РГОТИНАВиша школа Војне академије. 1912. помоћник начелника штаба Дунавске дивизије, потом и начелник штаба. На Солунском фронту помоћник начелника штаба Прве армије.Одликовања: две Карађорђеве звезде, два ордена Белог орла, руски орден свете Ане и француски Ратни крст.

ЛУЧИЋ, ЛЕОНИДА

Рођен 1902, ПРАХОВО.Школа: математички факултет у Београду, докторат у Паризу 1930.

МАРИНКОВИЋ, ЂОРЂЕ

Рођен почетком XX века у КОРБОВУ.Музичар, композитор, диригент, солиста на цитри.Компоновао модерну музику у Паризу 1920-1967: Coule o beau Danube, Un matin sur le Danube, Gladiatori- Marche Fete au village Serbe, Airs Serbes, у чијем склопу и ''Тамо далеко''

МАШИЋ, ДИМИТРИЈЕ

Рођен 1857. у НЕГОТИНУ.Школа: Трговачка академија у Бечу. Посланик Уставотворне скупштине 1888.г. Учесник Парламентарне уније у Паризу.

МИЛИСАВЉЕВИЋ, МИРОСЛАВ Ј.

Рођен 10.6.1868. КЊАЖЕВАЦ.Школа: гимназија у Књажевцу и Крагујевцу, нижи и виши курс Војне Академије у Београду, Официрска артиљеријска школа гађања у Царском селу (Русија).Армијски ђенерал, командант Прве Армијске Области, почасни ађутант Њ.В. Краља. У ратовима био: као командант нишког артиљеријског одреда на Куманову и Битољу, као командант наше целокупне тешке артиљерије под Једреном, командант артиљерије Зајечарске војске у Европском рату, начелник артиљерије, командант дивизије, начелник артиљерије Врховне Команде.Одликовања: Карађорђева Звезда са мачевима Четвртог степена (двапут) и Трећег степена, Бели Орао Петог и Другог степена, Свети Сава Првог степена; Таковски Крст Петог степена, Споменица Краља Петра и све ратне споменице; Свети Владимир са мачевима Четвртог степена (руски), Легија части Другог степена, енглески орден Bath Трећег степена, белгијски Леополд Другог степена, пољски Полонија реститута Првог степена.Адреса: Нови Сад. Телефон 1-96.

МИШКОВИЋ, ЈОВАН

Рођен 6.7.1844. НЕГОТИН.Школа: полугимназија у Неготину, Војна академија у Београду.1877. начелник штаба Тимочке војске. 1878. ађутант Њ.В.Књаза Милана и министар војни.1882. начелник ђенералштабног одељења Главног ђенералштаба..1888. начелник Главног ђенералштаба. 1890-1893. Гувернер Њ.В. Краља Александра.1896. министар војни. Редовни члан Српског ученог друштва од 1875. и Српске краљевске академије наука 1892. Председник Академије наука 1900-1903.г..Написао: Хидрографија независне Кнежевине Србије, с картама 1880.г., Рат Србије с Турском за ослобођење и независност, 1878...Одликовања: сребрна и златна медаља за храброст и Таковски крст на прсима1876, Златна медаља за ревносну службу, Таковски крст трећег степена с мачевима, одред св. Станислава трећег степена с мачевима, Таковски крст другог степена са звездом, 1878, Румунска звезда трећег степена с мачевима 1879, Легија части четвртог степена 1882 г, одрен Франца Јозефа другог степена 1884, Легија части трећег степена 1891, Румунска круна првог реда 1896, орден свете Ане првог реда 1900, Бели орао трећег реда 1900...

МЛАДЕНОВИЋ, СТОЈАН Ј.

Рођен 1890. у НЕГОТИНУ.Школа: Филозофски факултет у Београду 1909-1914. и студије социологије у Женеви 1914..г.Официр за везу при француској војсци 1916-1918.Професор гимназије, а од 1922.г. директор учитељске школе у Неготину.Одликовања: Француски Ратни Крст, Албанска споменица...

МОКРАЊАЦ, СТЕВАН

Рођен 28.12.1855. у НЕГОТИНУ.Школе: гимназија у Зајечару, Неготину и Београду, затим музичке студије у Минхену, Риму, Лајпцигу.Учитељ музике у Првој београдској гимназији. Композитор и хоровођа Београдског Певачког Друштва. Један од оснивача и директор Српске музичке школе и Београдског гудачког квартета. Дописни члан Српске краљевске академије, од 1906. године, и Француске академије уметности, од 1911.године. Музичка дела: Руковети, Литургија, Песме о Великом петку, Актатист, Тебе Бога хвалим, Статије, Опело у фис- молу, Јадна драга...

МОКРАЊАЦ, МОМЧИЛО С.

Рођен 1899.г.

Школа: гимназија, факултет и докторат хемије у Паризу.Професор Београдског Универзитета и декан на Фармацији.Одликовања: Лавоазијеова медаља Француске националне академије фармације.

НЕДЕЉКОВИЋ, БРАНИСЛАВ

Рођен 1907. у ЗАЈЕЧАРУ.Школа: студије права у Београду, специјализација у Паризу. Докторат на Правном факултету у Београду на тему Историја баштинске својине.Један од оснивача и декан Правног факултета у Сарајеву.

ПАШИЋ, НИКОЛА П.

Рођен 19.12.1845. у ЗАЈЕЧАРУ.Школа: гимназија у Неготину, Зајечару и Крагујевцу; техника у Београду и Цириху.Дугогодишњи Председник Владе, оснивач и вођа Радикалне Странке. 1873. постао инжињер Министарства грађевина. 1878. биран први пут за народног посланика, 1880. постаје први председник радикалног посланичког клуба, 1881. изабран за председника Сталног Главног Одбора Радикалне Странке, 1889. председник Народне Скупштине, 1891. Председник Владе, 1893-4. посланик у Петрограду, 1901. изабран за сенатора, 1904. Министар Иностраних Дела, 1906. Председник Владе, 1908. Министар Грађевина, 1909. Председник Владе, исте године члан Државног Савета, потом његов председник , и т.т.Одликовања: Тридесет и пет највећих наших и страних одличја.Адреса: Београд.

ПЕТКОВИЋ, ВЛАДИМИР

Рођен 19.6.1873. у БОЉЕВЦУ.Школа: гимназија у Зајечару, Философски факултет у Београду, где је и докторирао. Геологију усавршавао у Бечу и Греноблу.

Наставник гимназије у Неготину,Скопљу, Солуну, Богословије Св.Саве у Београду. Редовни професор геологије на Универзитету у Београду. Главни управник Геолошког завода Београдског универзитета.Израдио детаљну геолошку карту Тимочког басена.

ПОПАДИЋ, СВЕТОЗАР

Рођен 1853. НЕГОТИН.Завршио Велику школу у Београду.Учитељ, новинар, писац брошура и мемоара из Српско-турског рата 1878. и Тимочке буне 1883, преводио текстове са француског и немачког ( Ф.Енгелс: Сељачка револуција у Немачкој).

ПОПОВИЋ СВЕТОЛИК, Д.

Прођен крајем XIX века у КЛАДОВУ.Школа: учитељска школа, талентовани музичар. За време избеглиштва 1915. упућен на студије у Италији и Француској. Дипломирао машинство на Београдском Универзитету.

РАШИЋ, ЂОРЂЕ Ј.

Рођен у НЕГОТИНУ.Школа: правни факултет у Београду.Комесар Министарства Финансија при Управи Државних Монопола.Одликовања: Свети Сава Четвртог и Трећег степена, Бели Орао Петог степена, сребрна медаља за храброст, три златне медаље за ревносну службу; француски Ратни Крст.Адреса. Београд, Кочина 44. Телефон 38-20.

СТАНКОВИЋ, СИНИША

Рођен 1892. у ЗАЈЕЧАРУ .Школа: гимназија у Неготину, докторат у Греноблу.Редовни професор Београдског универзитета, директор Биолошког института. Члан Академије наука од 1934.

СТАНОЈЕВИЋ, ЂОРЂЕ

Рођен 7.4.1858. у НЕГОТИНУ.Школа: гимназија и Природноматематички одсек Велике Школе у Београду. Астрономију, метеорологију и физику изучавао у Берлину, Паризу, Гриничу, Кембриџу, Петрограду.Професор физике и механике на Војној Академији (1887.), професор физике на Великој Школи, а доцније на Унивезитету у Београду, где једно време обавља и дужност ректора, директор Београдске опсерваторије...Објавио радове из физике: Les lignes de forces et les surfaces aquipotentielles dan la nature (1898.), Les lignes de forces dans les planetes (1900), Phоtometre psyhologique (1901-02.), Methode electosonore pour combattre la grele (1901)... Никола Тесла и његова открића (1894.), Из науке о светлости (1895.), Експериментална физика ( 1897,1904.).

СТОЈАДИНОВИЋ, ЖИВОЈИН

Рођен 1881. у КЊАЖЕВЦУ.Школа: студије медицине и специјализација у Бечу и на Пастеровом институту у Паризу.Објавио приручник Примена лабораторијума у болници 1911. Превео на српски ''Хигијену плућа'' и ''Болничка служба у рату''

СТОЈАНОВИЋ, АТАНАСИЈЕ

Рођен 1850. у НЕГОТИНУ.Основна школа у Неготину, гимназија у Београду.Студирао економију у Цириху где 1870. упознаје Михаила Бакуњина, и у Минхену 1872. Учесник Париске комуне 1871. и Октобарске револуције у Русији 1917.

СТОЈАНОВИЋ, ДРАГОМИР Ж.

Рођен 1878. КЊАЖЕВАЦ.Школа: гимназија у Нишу, нижа и виша школа Војне Академије у Београду, и годину дана у француској војсци.Дивизијски ђенерал, командант Дравске Дивизијске Области, 1919-1920. заступник и вршилац дужности начелника артиљеријског одељења Врховне Команде...Одликовања: Карађорђева Звезда са мачевима Четвртог степена ( два пута) и Трећег степена. Бели Орао са мачевима Трећег степена, Свети сава Трећи и Други степен, златна медаља за

храброст; Света Ана са мачевима Трећег степена ( руски), енглески орден за изванредне заслуге, француски Ратни Крст.Адреса: Љубљана.

ТОДОРОВИЋ, МИЛАН

Рођен 1879.у СУМРАКОВЦУ.Школа: Правни факултет Велике школе у Београду 1900.године и докторат из економских наука на Универзитету у Минхену 1908.г.Од 1921. професор Економске политике на Правном факултету у Београду1919.године био је југословенски експерт на Конференцији мира у Паризу. Написао уџбеник Међународна трговина и трговинска политика, монографије Економски проблеми предратне Србије, Царински рат између Србије и Аустроугарске 1906-1909, Солун и балканско питање, Спољашња трговина присаједињених области и мноштво расправа, међу којима: Оријенталне железнице, Регулисање Ђердапа, Индустрисјка криза, Пловидбена конвенција изумеђу Србије и Аустроугарске...

ТОМИЋ, МИХАЈЛО

Рођен 22.02.1902. у КЛАДОВУ.Школа: београдска уметничка школа, код Томе Росандића (1924.), Академија Шомије у Паризу (1925/26.), Академија Жилијан у Паризу (1928.), као стипендиста француске владе 1933. на специјализацији у Ecole des Artes appliques a l industrie.Хонорарни наставник Школе за примењену уметност и на Уметничкој Академији у Београду (1938.). Професор и шеф вајарског одсека у Школи примењених уметности 1939-1945.Аутор је око стотину скулптура, међу којима: Млади свирач- бронза-Народни музеј Београд (1933.), Берба- бронза- Музеј савремене уметности, Чувари саркофага цара Душана- Црква Светог Марка Београд, Хајдук Вељко на коњу, Сатир и нимфа.

ТРПКОВИЋ, ЖАРКО.

Рођен 1874. ЗАЈЕЧАР.Школа: медецина у Грацу, специјализација окулистике у Москви.Санитетски ђенерал, шеф очног одељења Војне болнице у Београду.Одликовања: Свети Сава Трећег степена, Карађорђева Звезда Четвртог степена, Бели Орао Четвртог степена, медаље за храброст и ревносну службу, Disting.service ord. (енглески) Croix de guerre, грчки и др.Адреса: Коларчева 10, Београд. Телефон 14-61.

УРОШЕВИЋ,САВА.

Рођен 1863. ВРМЏА (сокобањски).Школа: философски факултет у Београду и Сорбона у Паризу.Редовни професор Београдског Универзитета, редовни члан Српске Краљевске Академије Наука.Одликовања: Свети Сава Првог степена, Карађорђева Звезда Четвртог степена, Официр Легије части.Адреса: Београд, Миријевски пут 51. Телефон 5-38.

ЦОЛОВИЋ, НИКОЛА С.

Рођен 15.6.1874. ЗАЈЕЧАР.Школа: 7.разр.гимназије у Зајечару, нижа и виша Војна Академија у Београду.Бригадни ђенерал, помоћник команданта коњичког пука и коњичке бригаде.Одликовања: Карађорђева Звезда с мачевима Четвртог степена (две), Бели Орао с мачевима Трећег степена (два), две златне медаље за храброст, златна медаља за ревносну службу, све ратне споменице; енглески орден Order of the Bath Трећег степена, Талијанска круна Трећег степена, француски Ратни Крст- корпусни, Панамска медаља Другог степена.Адреса: Зајечар.

Е П И Л О Г

"Разум може сам из себе створити нови свет" - Рене Декарт -

Двадесетих година XX века на историјску позорницу ступила је бољшевичка варијанта комунизма, примењеног погледа на свет који је људску једнакост изједначавао са активном нетрпељивошћу према појавним облицима натпросечности у било којој сфери друштвених односа, уз разумевање морала као "само историјске етапе на путу развитка правне идеологије", како то 1925. године формулише И. Разумовски у ''Проблемима марксистичке теорије права". Социјалистички модел заснован на таквим поставкама имплементиран је и на подручју Србије

по окончању Другог светског рата, што је значило крај ангажовања националне елите ради укључења у позитивне токове европске цивилизације. Промовисани у "непријатеље народа", они бивају одстрањивани не само из политичког, него уопште из јавног живота, принудно исељавани из својих домова, не ретко слати на васпитно- поправни рад при казненим и сличним установама за фабриковање једнакости. Као њихов сурогат, на јавну сцену ступају свршени полазници аналфабетских течајева и високих партијских курсева, марксистичком идеологијом и гвозденом послушношћу легитимишући реализацију "планских задатака". Лидерске позиције заузимају представници сиромашнијих слојева, по правилу са недостатком елементарног образовања. Ред у сиромаштву, укључујући педесете године прошлога века, подразумевао је изузетно лош стандард међу најширим слојевима становништва. Драстичан пример је срез Кључки, за који Повереништво за локалну привреду и комуналне послове, по спровођењу контроле на терену, извештава како није реткост да по десеторо чланова породице спава у просторији од 12 м2, већина људи користи земљано посуђе и дрвене кашике, по правилу сви укућани једу из једне посуде, сапун углавном није у употреби, а становници Голог брда још увек живе у земуницама. Комисија констатује да у сваком селу 5-6 породица изумире од туберкулозе. Приликом лекарских прегледа 1950. године од 13.503 прегледаних становника, за 3.054 је утврђено да болују од луеса. У периоду 1937-1940. није било нити једног ђака са сеоског подручја који би продужио школовање после завршене основне школе, док је 1951. било 310 таквих полазника. Основну школу је иначе 1937. похађало 38% деце одређеног узраста, да би тај проценат 1951. достигао цифру 51. Из среза Кључког почев од 1937. до 1944. нико није био уписан на факултете, а од 1945. до 1951. године уписана су четири студента на државни универзитет, како сведочи извештај Повереништва за локалну привреду и комуналне послове. Истим поводом регистровано је постојање седамнаесторо поименице наведених ''интелектуалаца'', међу њима троје факултетски образованих људи. Аналфабетске течајеве похађало је из кључких места 2256 полазника, да би по званичним подацима било описмењено њих 1206. Комисија на крају наводи да слаб рад културно-просветних друштава, народних универзитета и народних књижница и читаоница има за последице да се сујеверје и мистицизам и надаље у овим селима одржавају, ''и уколико уопште има промена, до истих је дошло уздизањем омладине у Армији''. Из ових редова стасали самоуправљачи социјализма, каљени на бројним радничким универзитетима и политехникумима са идеолошким предзнаком, били су тек бледа сенка припадника српске предратне интелигенције, али погодно оруђе за афирмацију тезе о пежоративном значењу појма елита у социјализму. То је била цена настојања да ''идеологија замени чињенице''. И Тимочка Крајина имала је минулих деценија људе који су, одазивајући се на име председник, били вршиоци највиших функција у Влади, Националном парламенту, чак и на челу Републике, но њихов статус и дело не допуштају нам идентификовати их као следбенике српске елите с почетка прошлог века. Исто би се могло рећи за један број универзитетских професора који су своја звања и знања стекли усвајајући, следећи и заступајући марксистичке погледе на свет, а данас се покушавају представити као менаџери, односно велики технолози демократизације друштва. Није тешко сложити се да припадност српској елити, изузев интелектуалних квалитета, подразумева и одређени морални кредибилитет. За стање у овом домену илустративна је прича о неготинском блату, које је у Средњем веку послужило као место за један дивни православни манастир, а према распрострањеном веровању, много раније, у трећем веку, као стратиште римског цара Деција, упамћеног по легенди да је седморо племића са његовог двора, зазиданих у шпиљу, у дубоком сну успело злог цара надживети читавих две стотине година, сачекавши појаву хришћанског владара

Теодосија Другог. Налазећи да је блато као метафора још једном, у новијој историји, имало улогу пробног камена за опстанак идеје добра, у ситуацији смо закључити како је статус хибернације, као услов преживљавања, далеко иза нас. Ако слобода представља способност да се самостално одређују циљеви живота и утврђују средства њихове реализације, уз дужно поштовање према ретким часним изузецима међу Тимочанима, преостаје нам сачекати да српска елита са овог подручја поново пронађе себе и помогне у препознавању и афирмацији аутентичних вредности.

ЛИТЕРАТУРА

(1) Трговчевић, Љубинка: Студенти из Србије у Швајцарској до краја Првог светског рата, Историјски часопис XLIV(1997), Београд, с.181-208.(2) Павловић, Стеван: Србија, историја иза времена, Београд 2003.(3) Станојевић, Станоје: Народна енциклопедија, Београд, фототипско издање(4) Трговчевић, Љубинка: Школовање инжењера из Србије на Високој техничкој школи у Берлину до Првог светског рата, ПИНУС записи , Београд, 7/1997, с.1-21.(5) Јовић, Небојша: Духовне и друге школе у Крајини до ослобођења од Турака 1833.године, Баштиник, Неготин, бр.7/2004, с.86-91.(6) Нова ваздушна лађа доктора Стокића, часопис за историју науке ''Флогистон'' Београд 2000, бр.10, с.173-178, репринт чланка из ''Бранковог кола'' бр.45/1901, с.1446.(7) Томић, Сузана: Ђорђе Генчић и ''Српски Балкан'', Браничевски гласник, Пожаревац 2/2003, с.115-118(8) Николова, Маја: Образовање инжењера у Србији до Првог светског рата, ПИНУС записи, Београд, 4/1996, с.79-94.(9) Шолаја, Владимир и Магдић, Адела: Инжењери у Кнежевини/Краљевини Србији од 1834. до завршетка Првог светског рата, Београд 1994.

(10) Урошевић, Сретен: Самоникло инжењерство код Срба, ПИНУС записи, Београд, 4/1996, с.57-77.(11) Јовановић, Јован: Особености Кладова и околине, Београд 1938.(12) Годишњак Краљевине СХС за 1925.годину са прегледом ''Ко је ко у Србији''(13) Дамњановић Јеврем, Завичајна књига Тимочана и Крајинаца, Београд 2006.г.(14) Зборник Историјског архива Тимочка крајина Зајечар, ''Архивско наслеђе'' 1/2003 и 2/2004(15) Зборник Историјског архива Неготин, ''Баштиник'' 1. (1998.)- 8. (2005.)(16) Часопис ''Развитак'' Зајечар,1957-2005, бр.1-220, ур. Томислав Мијовић(17) Недељник ''Тимок'' Зајечар, културни додатак 2000-2004, ур.Сергије Лајковић(18) Историјски архив Неготин, Инв.бр.4.153, Акт повереника за локалну привреду и комуналне послове бр.5742 од 29.6.1951, упућен Среском народном одбору Кладово, са извештајем о обиласку влашких села среза Кључког-Кладово 1951.

ДЕЛО ЂОРЂА МАРИНКОВИЋА

АПСТРАКТ: Попут бројних талентованих Срба почетком XX века, Ђорђе Маринковић је своју каријеру везао за Француску. Низ популарних музичких дела чији је он аутор, резултат је покушаја уклапања инспирисања родним крајем у модерне трендове изражавања.Овај рад приказује његове могуће породичне корене, питање ауторства култне српске песме ''Тамо далеко'' и стваралаштво у Француској. КЉУЧНЕ РЕЧИ: Ђорђе Маринковић, ''Тамо далеко'', музика, цитра, Кључ, Париз.

Породица Маринковић староседелачка је у кладовском Доњем Кључу обзиром да су , по казивању деведесетпетогодишњег мештанина, забележеном 1921. године, стриц Ђорђе, као и пре њега прадед Преда, били свештеници у селу Корбову, а припадали су једном роду са Живицанима, Шимуловићима, Димитрештима и Урзикањима, чији је патрон-заштитник света Петка (1). Подаци о свештеничком позиву лица на подручју Кључа до 1834. г. нису садржани у евиденцији Српске православне цркве јер је овај крај изузет из видинске црквене управе тек 1834. године. Тај црквени протокол не обухвата ни евентуално православно српско свештенство на Корбовском острву које је припало Влашкој, нити српско свештенство на суседном влашком подручју, месту честих миграција овдашњег становништва, што не искључује основаност тврдњи о традицији свештеничког позива међу припадницима фамилије Маринковић. Утолико се чини важним податак установљен приликом испитивања порекла становништва Кладова 1921-1923.године, да има четири куће Маринковића, чији је заштитник свети Археанђел Михаило, а сви су пореклом са Корбовског острва (2). У другој половини XIX века међу кључким свештенством у три села помиње се презиме Маринковић. Парох Велике Врбице, села ситуираног десетак километара узводно од Корбова, почев од 1883.године био је Петар М. Маринковић, који је 1888. објединио службовање у том месту и у Рткову (3). Свештеникову кћер Вукосаву приликом посете Рткову овековечио је Феликс Каниц записавши: ''Једино је попова кћи својом лепотом и раскошношћу одеће претила да надмаши све што смо тога дана видели. Као роса свежа девојка блистала је у златом извезеним тканинама и са правим накитом на себи, који се у овим крајевима иначе ретко среће'' (4). Њен изабраник Сава Илић, пошто је постао капелан, па парох чубарски и планинички, студирао је права у Београду 1911-1913.године, да би октобра 1915, после смрти Петра Маринковића био именован за свештеника у Рткову (5). Приповест о томе да су чланови породице Маринковић били свештеници у Корбову засигурно се не односи на период 1853-1869. годинe, када је црквени позив обављао Петар Јовановић. Тек године 1869, у оквиру новоформираног Кључког намесништва неготинског

протопрезвитерства, за пароха корбовског постављен је Петар Маринковић. Већ 1870.г. поново се као свештеник у овој парохији појављује П. Јовановић. Од 1871. године ту је службу вршио Петар Маринковић, све до 1883, када је на његово место ступио Мијајло Игњатовић. По први пут у шематизму Округа крајинског, Ртково као парохија наводи се 1888.године и тада се, изузев као парох великоврбички, П.Маринковић помиње и као парох ртковски, закључно са годином 1914.Тада је он означен само парохом ртковским, док се великоврбичка парохија уопште не евидентира (6). У Рткову је 1869. године рођен Димитрије Поповић, музички педагог, хоровођа Кладовске певачке дружине, чији је син Светолик, такође талентовани музичар, за време избеглиштва 1915. године упућен на студије у Италију и Француску. Крајем прошлог века, 1896.године на тлу Кладова светлост дана угледао је познати солиста Београдске опере Живојин Томић, родом из Рткова. Концем XIX века у истом крају стасавао је и Ђорђе, изданак породице Маринковић, кога ће бурна дешавања у Србији за време и после Првог светског рата заувек оставити у Француској. Судбине двојице од њих такође ће се једног тренутка сјединити у средишту Европе. Сезоне 1928-1929.г, поред Маринковића, на париској музичкој сцени био је присутан са низом солистичких концерата још један Кладовљанин, Живојин Томић- лирски тенор који је ''са ширином у мелодијском таласању пленио и душу и слух француске публике'' (7). Трећи од њих, Ђорђе Маринковић у Француској је нашао другу домовину.

Ђорђе Маринковић је рођен 19.9.1891. године у Корбову, од оца Јона, по занимању земљоделца, и мајке Флоре, као друго дете у породици (8). Крштен је у корбовском православном храму 29.9.1891.г. По сећању најстаријег мештанина Корбова из 2006. године, имао је браћу Милана и Драгутина, сахрањене на тамошњем гробљу (9). Један становник Велике Врбице, села на средокраћи пута између Кладова и Корбова, приповеда да су Ђорђа, ''као сирмомашног дечака који дивно музицира, затекли на кључкој обали, пролазећи туда бродом, неки угледни Београђани; његов таленат толико им се допао, да су издејствовали да се школује у престоници, где је свирао код Краља'' (10). Уколико би то имало чињеничног основа, боравак Ђорђа Маринковића у Великој Врбици могао би бити повезан са службовањем Петра Маринковића у тамошњој парохији између 1883. и 1913.године. Према казивању његовог блиског рођака Љубомира Маринковића, Ђорђе потиче из сиромашне породице, био је музичар у оркестру Краљеве гарде, свирао је прво бубањ, а потом жичане инструменте и флауту (11). Још једно, изузетно познато име у свету сликарства XX века, рођено и стасало на српско-румунско-бугарској тромеђи, као и Маринковић, Жил Паскин, по мајци пореклом из Србије /рођен у Видину 1885.г/, свој уметнички дар у Паризу двадесетих година нештедимице је трошио на музицирање. У исто време када је Маринковић цитром крчио пут ка успеху, Паскин је свирао џез на првом инструменту талентованог Србина- бубњевима: по Монмартру, у локалима Шарлот Гардел'с или Принцеза Марфа (12). Не располажемо подацима је ли уопште дошло до сусрета двојице уметника у Паризу, али је извесно да је специфични шарм њиховог приступа музичком изражавању морао имати дубоких корена у крви њихових предака, пореклом са српског поднебља. Познато је да је Ђорђе Маринковић 1916. године са српском војском боравио на Крфу. За ту епизоду његовог живота везан је настанак једне од најлепших и најпопуларнијих српских песама ''Тамо далеко''. Како се може прочитати на сајту Наша Србија, ''од свих родољубивих песама, 'Тамо далеко' би се смела прогласити химном српског војника; преко Цера и Колубаре, са српском војском стигла је све до Солуна и Крфа; сви учесници Солунског фронта прихватају

ову песму као своју; Енглези су је називали ’Far away over there’, наши велики пријатељи Французи’Au loin, au loin sur Corfu’, Чеси и Словаци ’Tam v dali’... Стела Франклин, аустралијска књижевница, ступила је 1917.г. у Болницу жена Шкотске на Солунском фронту; пишући роман о страдањима српских ратника, она примећује шта Срби певају-'Тамо далеко'- песму о селу, девојци, о земљи'' (13). О њеном култном значају за српски народ говори и околност да је Никола Тесла на вечни починак испраћен овом песмом у интерпретацији Златка Балоковића. Међутим, после Другог светског рата, од стране партијских званичника сматрало се јеретичким певати ''Тамо далеко'', будући да асоцира на монархију и Карађорђевиће. Жарко Петровић, популарни српски композитор лаких нота, сведочи да су његове интерпретације ''солунских песама'', 1970. г, у време заоштравања Титове политике према ''српским националистима''- ''Тамо далеко'', ''Марш на Дрину'', ''Креће се лађа француска''- проскрибоване и ниједна српска грамофонска кућа није хтела да их објави. Тако се десило да многа домаћинства у Србији у то време поседују драгоцену колекцију песама једино захваљујући околности да загребачки ''Југотон'' седамдесетих година протеклог века није био ''под присмотром'' због ширења српског национализма (14). Но, свега пар година пре овог заокрета у партијским ставовима, овдашњу јавност усталасало је питање ко је аутор песме ''Тамо далеко''. У писму упућеном Радио-Београду 1966. године, након што је од Јована Јовановића из Кладова сазнао да је национална радиофонска кућа издала ову песму, Ђорђе Маринковић наводи: ''Част ми је послати вам седам комада од мојих композиција, с надом да ће певачки хор снимити коју песму; захваљујем певачком хору из дубине душе што су снимили моју песму 'Тамо далеко'...Моју песму 'Тамо далеко' написао сам на Крфу 1916.године после нашег повлачења преко Албанске планине. Зато вас лепо молим да увек напишете моје име и презиме на програму после сваког извођења на Радију...'' (15). Како се испоставило, Ђорђе Маринковић је у Паризу пријавио и добио заштиту ауторског права песме ''Тамо далеко'', ''за све земље света''. На примерку публикације ''Airs Serbes''/ ''Српске арије''/, Edition G.Marinkovitch, 19.rue Lecluse Paris /17eme/, издате од стране аутора 1958.године стоји упозорење: ''tous droits d’execution de reproduction et d’arrangements reserves pour tous pays''. На почетку нотног текста унета је назнака ''речи и музика Ђорђе Маринковић'', а текст музике са ставовима ''Lente et expressiv'', ''Mouv, de Valse Lente'' i ''Allegro'', гласи: 1.став- '' Тамо далеко, далеко крај Дунава/ Тамо је село моје, тамо је љубав моја/; 2.став- ''Зар је морала доћ та тужна несретна ноћ/ Када си драгане мој пош'о у крвави бој/ 3.став- ''Черго моја чергице о' чађава платна/ Ти си моја кућица сребрна и златна/ Гуди, гуди гудало поврх танких жица/ Уста су ми препуна, хај хај, лепих песмица'' (16). И на посебно штампаном тексту ''Ouvers de Georges Marinkovitch'', где се наводе и ''Airs Serbes'', Маринковић је својеручно додао ''Све су то моје композиције'' (17). Околност да су у ''Airs Serbеs''/ ''Српске арије''/ унете три мелодије, поред две које чине интегралну целину -''Тамо далеко'' и ''Зар је морала доћ'', још и ''Черго моја чергице'', послужила је да Ђорђе Караклајић, познати српски композитор популарне музике и шеф свих оркестара Радио Београда, 1966. године доведе у питање Маринковићево ауторство, посебно апострофирајући његове ''ауторске позајмице'' код песме ''Моја мала гарава''- препознајући је као дело Исе Бајића ''Синоћ ми драги долази'', и ''У мом селу најбеднији то сам ја''- препев мађарске песме из комада ''Сеоска лола'' (18). Што се тиче песме ''Зар је морала доћ'', композитор Жарко Петровић примећује да се њена мелодија са руским текстом и данас може чути у Украјини: ''Нису ли можда, руски артиљерци, они који су заједно са Србима бранили Београд 1915. оставили ову мелодију, а наша војска је пренела у Солун и на Крф? Можда су

тако у једној верзији песме спојена два дела у једну композицију?!'' (19). Петровића донекле демантује бивши председник владе Милан Стојадиновић, када у својим мемоарима сведочи да су ''песме почетком рата, у Београду, биле ратничке и осветничке, док су ове на Крфу биле тужне и код њих је преовлађивао сентиментални тон'' (20). По питању словенских корена мелодије ''Зар је морала доћ'' нема спора али они, сами по себи, не искључују ауторске претензије једног српског ствараоца. Као потенцијални аутори песме ''Тамо далеко'' у српској јавности означавани су још и Милан Бузин, капелан Дринске дивизије, др. Димитрије Марић, лекар III пољске болнице Шумадијске дивизије и Михајло Заставниковић, учитељ у Неготину. Заставниковић је 1926, четири године пошто је Маринковић у Паризу заштитио ауторска права, у Неготину објавио следећи текст истоимене песме: ''Тамо, далеко, где плави Дунав сја/ Тамо је земља моја, тамо је Србија!/ Тамо, далеко, далеко крај мора/ Тамо је село моје, тамо је љубав моја./ Ајдемо душо, да живимо срећно ми/ Јер младост пролази бурно и живот несрећни./ Тамо далеко, на Крфу живим ја/ Ал опет зато кличем: 'Живела Србија!'' (21). Такав текст публиковала је београдска ''Експрес политика'' 1966.г, отварајући својеврсну јавну расправу о ствараоцу текста и композиције. Године 2002. београдски ''Глас јавности'' донео је фељтон из пера Жарка Петровића ''Кад је музика ратовала''. Први и други део фељтона посвећени су овој песми. За разлику од Заставниковићевог текста из неготинске збирке песама од пре осам деценија, Петровић објављује ''ретуширану верзију'' под насловом ''Стихови: Михаило Заставниковић, Запис: Жарко Петровић'': ''Тамо далеко/Далеко од мора/ Тамо је село моје/ Тамо је Србија/...Без отаџбине/ На Крфу живех ја/ Али сам увек клиц'о:/ Живела Србија!'' . Петровићева верзија ''Заставниковићевих стихова'' изоставља из првобитног текста за који је именовани пледирао да је аутор, ''компромитујуће'' фрагменте као што су: ''далеко крај мора /је моје село, српско!?/'', ''ајдемо душо да живимо срећно ми/ јер младост пролази бурно и живот несрећни/''; то као да му није довољно, већ се уклања и део у коме се помиње место, тамо далеко, ''где плави Дунав сја'' (22). Насупрот Маринковићевој, рекли бисмо логичној- природној верзији, који своје српско село и љубав препознаје ''далеко крај Дунава'', Заставниковић их у издању из 1926.године смешта ''далеко крај мора'' /!?/. И конструкција о ''плавом Дунаву који сја'' као месту песникове земље чини се проблематичном, поготово што та импресија о битној одредници за Србију не би требала бити својствена човеку чији су корени порекла, иако је био учитељ у подунавском Прахову, далеко од Дунава, реке којој иначе не доликује да му суштаствено својство буде ''вода која сија''. Да се можда ради о невештој компилацији више верзија коришћених од Срба у изгнанству, поред реченог, могао би указивати и драстичан диспаритет броја слогова у трећем -11, у односу на четврти стих -14. Исти проблем појављује се и у односу петог и шестог стиха. Извесно је да се у грчком егизлу певало више верзија стихова песме ''Тамо далеко'', што је учинило изнимно сложеним разрешење питања ауторства. Тако се у књизи Голгота и васкрс Србије на два места наводе различите верзије текста. У првој се помињу море, Дрина, Колубара, Тимок, Морава, Ђетиња /али не и Дунав!/, а Крајина је препознатљива по стиховима ''Тамо где Тимок поздравља Вељков град,/Тамо ми спалише цркву, у којој се венчах млад.'' (23). Друга верзија дата је само фрагментарно, уз навођење речи: ''Кажу да нас је песма одржала. Када и како, не знам сигурно. Мислим да се то односи на нашу народну песму и наше гусларе, али знам да је тих тешких избегличких и ратничких дана песма доиста била једна од главних духовних намирница. Са свих страна чула се песма. Најчешће групна: 'Тамо далеко, крај плавог Дунава...'' (24). ''Далеко крај Дунава'' је део стиха истоветан оном који Ђорђе Маринковић употребљава у својој ауторизованој песми.

Током изгнанства српске војске певало се више верзија стихова, прилагођаваних, између осталог, осећањима војника из одређених српских регија. Зато је било оправдано да ''еклектичка верзија'', за разлику од оне која је до данас опстала, набрајајући чак пет река и Шумадију понаособ, буде прави мали ''српски географски лексикон''. За композицију у односу на коју је Маринковић полагао ауторске претензије, ствар је, макар након рата, сведена на рационалну емотивну и ''мелодијску меру'' асоцирањем на српску груду кроз ''рекогносцирање'' његовог родног села крај Дунава. Није тешко закључити да је слика исте реке ''која сја'' бледи резултат покушаја да се начини разлика у односу на иначе сасвим природну и лако прихватљиву, већ постојећу конструкцију: ''крај Дунава''. Једна од надограђених лирских нити на наведене географске појмове везана је за Вељков град- Неготин и/или нешто удаљеније место, ''где га Тимок поздравља''. Народни песник управо на том месту постигао је кулминацију излива емоција, успешно градирану сликама ''уништеног гаја'', ''рушења и обарања свега'', ''остајања иконе и славе уз Мораву'' и ''преливања сваког дела пута мајчиним сузама''. Уз помињање Вељковог града спеван је стих: ''тамо ми спалише цркву, у којој се венчах млад''. Такав израз помешаних љубавних и верских осећања, идеално је погодовао јачању српског борбеног духа, али се након окончања ратног сукоба испоставио пренаглашеним, као уосталом и цела ''географска'' верзија, те га долазећа времена нису одржала са значењем стиховне подлоге одраније прихваћене мелодијске форме.

Занимљиво је да наследници Михаила Заставниковића нису спорили Ђорђу Маринковићу ауторство композиције, предлажући му чак поравнање. У писму сачињеном искључиво писаћом машином, датираном 24. априла 1967.г. у Деспотовцу, Славољуб Л. Драгићевић пише Ђорђу Маринковићу: ''Као пуномоћник Заставниковић Заге, професора из Светозарева, овлашћен сам да Вам упутим овај захтев. Отац моје властодавке, писац је текста за песму ''Тамо далеко'', на чији сте текст Ви компоновали музику. У вези овога и да не би дошло до непотребног спора између поменутих наследница и Вас лично, користим ову прилику да пренесем њихове жеље да су вољне да се са Вама поравнају о правима која им припадају по закону, те се због тога умољавате да ми одговорите о предњем захтеву мога властодавца и њене сестре Радмиле. Уколико не будете спремни да се поравнате са мојим властодавцима, бићемо принуђени да поведемо спор ради остваривања ауторских права која нам припадају. Пуномоћник, Драгићевић Л. Славољуб, Деспотовац, улица Радничка број 25/1. Препоручено'' (25).

Извесно је да Маринковић није прихватио понуђену нагодбу за својеврсну деобу права ауторства песме ''Тамо далеко'' са текстописцем Заставниковићем. Већ наредне године- 1968. издао је у Паризу партитуру за ову композицију са назнакама: ''Tamo daleko- musique de Georges Marinkovitch; paroles de Georges Marinkovitch'' (26).

Иузев ове најпознатије српске песме, Ђорђе Маринковић је за време рада у Паризу, почев од 1920. године, у својству композитора и музичара, изванредног инструменталисте на цитри, публиковао мноштво популарних композиција, од којих је један део створен на основу његових импресија из родног краја и изгнанства на Крфу. Уколико имамо у виду податак из увода његове ''Нове рационалне и комплетне методе за тиролску цитру'', где је јавности представљен као ''знаменити инструменталиста на цитри и дипломирани професор'', а по којем му је ''једнога дана 1916. године, у планинама Албаније, цитра спасила живот'', могли бисмо устврдити да је овај древни инструмемнт Маринковићева судбина (27). Управо цитра, уместо очекиваних у таквим ситуацијама гусала, послужила је и Маргерит Јурсенар да у причи ''Крај Марка

Краљевића'' призове сећања епског јунака на херојску прошлост. Вероватно је то било зато, казано речима велике француске књижевнице, јер рески, надвременски звук овог инструмента ''у неподношљиво плавом небу'' надвладава ''узвике, позиве, блејање јагњади, помешане са молитвама за спасење душа'' (28). Десетак штампаних издања Маринковићевих музичких дела приступачно је и данас у Србији, захваљујући композиторовом дугогодишњем пријатељству са Јованом Д. Јовановићем, за којег су га везивале успомене из детињства /Јовановић је рођен 1885.г. у Корбову/, заједнички боравак у Паризу 1920.г, те потоњи Маринковићеви обиласци родног краја. Приликом посета пријатељу у Кладову или поштом, Маринковић је редовно Јовановићу и његовој кћери Олги, уз пригодне посвете, поклањао нотне текстове својих ауторских радова. Исто је чинио и дарујући своје рођаке у Корбову, па се једна богата колекција плоча са Маринковићевом музиком, углавном издања грaмофонске куће ''Одеон'', чува у њиховој породици.

Најстарије објављено дело којим располаже збирка Јована Јовановића је валцер ''Слатке илузије''- ''Douces illusions'', компонован на текст Робера Лакроа де л'Исла 1931. године, са посветом од 19.6.1967. године: ''за успомену Олгици и њеној фамилији''. На насловној страни издања је велика фотографија аутора са цитром, снимљена 1931.године. Цитра је, премда Словенима изузетно блиска, у то време била готово егзотични инструмент у земљама западне Европе, па ју је Маринковић одабрао за репрезентативно приказивање својих дела, што ће у следујућим временима обележити његову каријеру. Изнад почетка нотног текста ''Слатких илузија'' Ђ.Маринковић је својеручно записао ''посветио сам ову песму слепим јунацима од 1918. године'' (29). Мотив његове инспирације могао би имати везе са околношћу да је Маринковићев земљак Вељко Рамадановић /рођен у Корбову 1874.године/, човек који је прилагодио Брајеву азбуку за употребу на српском језику, током изгнанства у Бизерти основао школу за слепе (30).

Од радова са српском тематиком, Маринковић је публиковао нотне текстове композиција популарног модерног стила ''самба степа'' –''Fete au village Serbe'' 1958. године, ''ча ча ча'': ''Draga-Daro'', 1960. г, ''Rosana mia'' 1960.г, ''Cha-cha-Hora'' 1959. г, ''Cha cha Kolo'' 1959. г, као и нешто старије ''Mon Village, c’est mon amour'', ''Adieu de l’Exile /ou Adieu mon petit village/'', валцер ''Un matin sur le Danube'' 1958, ''Retour d’une fouge'', валцер 1957.г, ''Coule o beau Danube''...

Предмет посебних издања су илустроване нотне публикације са насловима: ''Mon premier menuet, pour violin ou flute, avec accompagnement de piano, par Georges Marinkovitsch''- Editions Ricordi Paris 1951, ''Valse de Joie, paroles de Henri Lemarchand, musique de G. Marinkovitch''- Edition Georges Marinkovitch, 19.rue Lecluse Paris /17e/ 1959.g, ''Shante ma Tyrolienne- valse tyrolienne, Flotte joli bateau- valse viennoise''- Edition Georges Marinkovitch 1956.г. Маринковић је одштампао и летак под насловом ''Ouvers de Georges Marinkovitch: L’Attente, A travers la Foret, Au Soleil couheant, Amour Fraternel, Adieu de l’Exile, Airs Serbes, Bereeuse, Le Coeur qui soffre, Calme calme mon coeur, Concertino, Dernier Soupir, Douces illusions, Eliana, Jalousie, Joyeuse Soiree, Loin du Payus, La Mort d’un Heroes, Ma petite Brunette, Mes tendres Souvenirs, Nostalgie, Le Plaisir de la danse, Pour toi toujours, Pourqoui tanta de tristesses, La Priere des petits Mendiants, Regrets, Revanche, La Reve du Berger, Soir d’Automne, Souvenir du Passe, Sous les Pommiers en fleurs, 1 ere Sonate, 2 eme Sonate, Theme Varie, Les tout petits espoirs, Tu n’as jamais compris, Emporte ces Fleurs, En traversant les Pres, Comme je l’ai reve, Coule o beau Danube, Trio No.1, L’Escapade, Mon Village c’est mon amour, Le Chant des Vainqueurs, Fleur

d’Argentine, Les dernieres feuilles, Une bonne Bouille, Java de la Puree, La Java du Bon-Bock, La Valse Rose. На листу поклоњеном Јовану Јовановићу исписао је својеручно. ''Све су то моје композиције'' (31).

Попис његових дела шездесетих година прошлога века обухвата и ''Извод из издавачког каталога Ђорђа Маринковића'', према врстама композиција: ''1. Marches: Le pas des Vainqueurs, La marche du commandant, C’est l’avia; 2. One-step: Le plaisir de la danse, La course a monthlery, Jeunesse dansez: 3. Fox-trot: Petit blacko, Osny-fox; 4. Rumbas: La rumba du diable, Cocha- mamba, Rumba du harem, Chargin de Creole; 5. Sambas: Samba del mare, Je danse la samba, Fete au village Serbe, Joyeux argentins, Samba del porto, Au- son du tonnere, Belo Orizonte; 6. Tangos: Tu es tout pour moi, C’est vous que J’adore, Vous verrai-je encore, Anima cara, Tu viendras ce soir, Mon amour Je t’appelle, Tango del mio core; 7. Valses: Coule o beau Danube, Un matin sur le Danube, Le reveil des flots, Mon reve s’enfuit, Retour d’une fugue, Brise nocturne, Valse de joie, La valse a jo-jo, La voix du Tyrol, Adieu Katuchka, Mes tendres souvenirs, Vol des libellules, Le paradis au village, Beaute Tyrolienne, Jalousie /valse boston/, Les vagues nous bercent, Ecoutez le Tyrol; 8. Javas: La java des rouyzars, La java du bon bock, Mon vieux totor, Le retour en dansant, Le java des poulbots, La java des picards /Gd.succes/; 9. Paso- doble: La parade des picadors /grand succes/, Torna cavalero, Venga toros, Ole corrida, Jata Gitana, Hermosa Paquita, Bella Zingara, Las castanuelas, Orgullo del toro, Furia del toros'' (32).

Шездесетих година Ђорђе Маринковић публиковао је нотне записе композиција ''Дођи драга дођи'' /1968./, ''Oh Serbie /1966./, Seul dans ma detresse /1966./ (33). Из тог периода датирају и његови носачи звука: ''Cithares vieonnoises- Marinkovitch et son Ensamble'', 33 oбртаја, затим LP ''Exodus a la chitare'' са композицијама Exodus, Les fiances d’auv, Jalousie i Adieu Katuchia, плоча на 45 обртаја ''Georges Marinkovitch et son enemble'' са нумерама La nuit se leve, Airs Serbes, Nos tendres, Souvenirs, Le plaisir de la danse... (34).

Један од најпопуларнијих Маринковићевих радова је ''Марш гладијатора'', објављен у париском издању 1962. године, ''за хармонику, виолину и алт саксофон'', накнадно дописиван и за ''другу виолину'', чији се текст исписан руком аутора такође налази у заоставштини Јована Јовановића. Већ 1963. године ова композиција уврштена је у програм приказивања позоришног комада ''On demande un menage'', извођеног уз патронат Савеза париских железница. У оквиру првог чина, оркестар под диригентском палицом аутора Маринковића, како је назначено у најави програма, изводио је управо ''Марш гладијатора'' (35).

Дело Ђорђа Маринковића било је на одговарајући начин презентирано код француске публике средином протеклог века, углавном захваљујући предузимљивости и истанчаном осећају аутора за модерне популарне музичке трендове. Тада су се у Паризу неретко могли чути и тактови музике инспирисане лирским тоновима успомена на кладовски Кључ, али и херојским страдалништвом српских ратника у Првом светском рату, да би у најблиставијој фази његове каријере ауторско дело, знано и по псеудониму Geоrges Mariel, постало европски синоним музицирања на цитри (36). Од његових биографских података презентованим кроз каталог Француске националне библиотеке у Паризу- ''напомене о личности аутора'' расположиви су тек фрагменти: ''Аутор интерператор и композитор, инструменталиста и професор цитре, српског порекла, у Француској од 1920.године, држављанство Француске, рођен 18.., умро 1977.'' (37).

Данас је Маринковић готово заборављен ''тамо далеко'' у свом родном крају, док је на десетине интернет сајтова преплављено понудама продаје његових издања, од Француске,

преко Шпаније, до Немачке, Велике Британије и Јапана. Тако, примера ради, Каталог звучних снимака Националне библиотеке Шпаније садржи одредницу: ''аутор- Караш Антон /1906-1985./; аутор Маринковић Ђорђе, интерпретатор; наслов Кафе Моцарт, валцер; Хари Лајм/Антон Карас; издавач- Барцелона: грамофонска компанија Одеон /1950/; напомена: Ђорђе Маринковић, солиста на цитри; филмска музика'' (38). На сајту ''Priceminister'' актуелна је понуда: ''Хари Лајм тема/Кафе Моцарт валц; Маринковић Ђорђе; два изванредна аранжмана филма 'Трећи човек' са Ђорђем Маринковићем, цитра соло'' (39). Није нескромно рећи да је Маринковићева цитра постала заштитни знак антологијског филма Керола Рида, екранизованог према роману Грахама Грина. Његови снимци за чувену издавачку кућу RCA обједињени у наслову ''Cithare- fascination'' за англосаксонско подручје, или под именом оркестра ''Georges Marinkovitch Son Ensamble'', за франкофонске земље, као и уџбеници, партитуре ''Methode de Chitare Chromatique- Triangle'' и ''Methode de chitare Tyrolienne'', већ су део европске музичке историје (40). Опус Ђорђа Маринковића чини благодарним осећај припадности поднебљу чији су племенити изданци давно превазишли границе просечности.

З А Б Е Л Е Ш К Е

(1) Коста Јовановић, Неготинска крајина и Кључ- насеља и порекло становништва, репринт издање у ''Баштинику'' бр.4, Неготин 2001, с.225. Према овом казивачу из породице Маринковић, дед му је био ''војник'' кад и Јован Челенка, о којем се пак бележи како је ''са сестром био заробљен, али су га откупили, а сестру су Турци одвели у Азију и превели у ислам''- фусноте 143. и 142. Ако се Јовановићева констатација да је казивач имао 95 година узме као прецизна, онда то не би био Данило Маринковић, једина пописана одрасла мушка особа са овим презименом у Корбову 1863.године. О њему пописивач из 1863. наводи: Данило Маринковић, земљеделац, стар 45 година (из чега се да извести закључак да је рођен 1818.године, или 1817, пошто је попис можда рађен и 1862.), домаћица Јона 30 година, син Војко 3 године- Попис становништва и имовине Среза кључког из 1863.године, Неготин 2005, с.287, р.бр.65

(2) Коста Јовановић, с.233.(3) Споменица Тимочке епархије 1834-1934, с.332; Летопис цркве калдовске- храма светог

великомученика Ђорђа победоносца, ''Баштиник'' бр.6, Неготин 2003, с.315.(4) Феликс Каниц, Србија, земља и становништво, Београд 1987, друга књига, с.485 /209/.(5) Летопис цркве кладовске, ''Баштиник''бр.6, Неготин 2003.г, с.315.(6) Шематизам Округа крајинског 1839-1924, Неготин 2005.г.(7) Архив Музеја позоришне уметности Београд, Фонд Живојина Томића, извод из критике

др. Милоја Милојевића.

(8) Упис рођења Ђорђа Маринковића извршен је на стр.4, текући број 76 матичне књиге рођених за место Корбово. Информатор Предраг Ђорђевић, шеф општинског уреда у Корбову.

(9) Казивање Љубе Стојковића ''Гогоша'' из Корбова, старог близу 90 година забележио је Благоје Пражић из Корбова 1.фебруара 2006.године. Према Стојковићевом сећању, Ђорђе Маринковић је у више наврата посећивао Корбово, пошто је након Првог светског рата ''по краљевом одобрењу'' населио Француску; свирао је седам инструмената, ''највише цитру'', био двапут жењен Францускињама, али без порода. За време боравка у родном крају причао је земљацима да је аутор песме ''Тамо далеко'' коју би им и отпевао са стихом ''Тамо далеко, далеко крај Корбова''.

(10) Према причи коју је Данко Јовановић из Кладова забележио 31.јануара 2006.године.

(11) Љубомир Маринковић, бродски капетан из Корбова, рођен 1949.године син је Љубомира, унук Владимира и праунук Милана- рођеног брата Ђорђа Маринковића: ''Ђорђе је био три пута жењен, последња супруга била је Францускиња Магдалена, али није имао порода. У Краљевој гарди прво је био бубњар, а потом је сам тако добро научио да свира цитру да је приликом дворских концерата музицирао и на овом инструменту; за време боравка на Крфу, како се прича у породици Маринковић, Ђорђе је случајно сазнао да група Арнаута спрема атентат на краља, успео је да Његово величанство о томе буде благовремено обавештено па му је касније, као знак захвалности, омогућен одлазак у Париз, ради музичког усавршавања''- забележено 12.02.2007.г.у Кладову.

(12) PASCIN 1917 People from America-Judaica(item 320094...: http://cgi.ebay.com/ PASCIN-1917-People-from-America-Judaica...

(13) http://www.nasasrbija.co.yu/drvo/pesma2-3 htm(14) Наведнео према тексту Милорада Ћириловића у београдској ''Политици'' од

12.фебруара 2007.г, с.08, посвећеном композитору Жарку Петровићу, под насловом: ''Нису све јесени тужне''. Иначе, између два светска рата композиицја је објављивана на поливинилским грамофонским плочама са 78 обртаја, без навођења имена аутора: http//:forum.b92.net/index. php? act=Print&client=-printer&...

(15) Текст објављен у београдском дневном листу ''Политика експрес'', аутор Драган Гајер, под насловом ''Ко је прави аутор песме 'Тамо далеко'?- Сва права у Паризу''. Примерак текста Ђорђе Маринковић послао је 4.7.1966.године у Кладово Олги Малетић, кћери Јована Јовановића, са посветом: ''Чувајте овај лист из новине за успомену с моје стране и од вашега тате јер се говори о њему у овом листу. За успомену Олгици Малетић, Ђ. Маринковић, Париз 4.7.1966''. Лист се налази у фонду Јована Јовановића, приватна збирка Данка Јовановића из Кладова.

(16) Ову публикацију Маринковић је послао на дар свом пријатељу Јовану Јовановићу, приватна збирка Данка Јовановића Кладово, Снимак Маринковићевих композиција може се наћи посредством Интернета; http ://www.disquesanciens.compl/cgi- bin/chfr.pl?genre+INSTRUM Identifiant 31698, Genre INSTRUM, Divers: CITHARE, Compositeur P.75361/362, Interprete : MARINKOVITCH G. Titre: DOUCES ILLUSIONS/AIRS SERBES, Format: 78T25, Label: ULTRAPHO, Record: AP 508, Etat: Disque, Prix 12 eur

(17) Збирка Данка Јовановића, Кладово(18) Текст Драгана Гајера у ''Експрес политици'' из 1966.г.

(19) Жарко Петровић,www.ojkrajino.com/diskusije/viewtopic.php’p...(20) Милан Стојадиновић, Ни рат ни пакт, ''Глас јавности'' од 3.јула 2002.г, 52.

наставак фељтона који садржи мемоаре Милана Стојадиновића.(21) Михајло Заставниковић, збирка ''Краљева суза'', Неготин 1926.г. Јован

Танасијевић о Заставниковићу, наводећи да је као учитељ службовао у неготинском селу Смедовцу 1898. а затим у Прахову и Радујевцу, казује: ''Издао је и неколико књига, од којих су најпознатије 'Кроз Албанију', 'Солунски дани' и 'Краљева суза'. У њима углавном описује страдање српског војника ...Ипак, најпознаија му је песма 'Тамо далеко', која се и дан-данас пева и која се уздигла до неформалне химне. Познато је да је песник Војислав Илић Млађи убио жену због виолинисте који се ноћу прикрадао њеном прозору. Тај виолиниста био је песник Михаило Заставниковић''- Јован Танасијевић, Руска голгота, ''Баштиник'' бр.8, Неготин 2005, с.185, напомена 1)

(22) Београдски дневни лист ''Глас јавности'', http://arhiva.glas-javnosti. co.yu/arhiva/2002/12/04...; http://www.ojkrajino.com/diskusija/viewtopic.php...

(23) Голгота и васкрс Србије 1916-1918, група аутора, Београд 1971, с.107. Песма гласи: Тамо далеко где лимун цвета жут,/ тамо је српској војсци једини био пут./ Тамо далеко, далеко од мора,/ Тамо је село моје, тамо је Србија./ Тамо где Дрина уништен кваси гај,/ Тамо су моји двори и мили завичај./ Тамо где душман све руши, обара,/ Тамо су мили моји, тамо је Колубара./ Тамо где Тимок поздравља Вељков град,/ Тамо ми спалише цркву, у којој се венчах млад./ Тамо где тиха путује Морава,/ Тамо ми икона оста, тамо је моја слава./ Тамо у брда, Ђетиње где је пут,/ Тамо ми суза мајке прелива сваки кут./ Тамо где Србу сунце већ не сија,/ Тамо је срце наше, славна Шумадија./ Прва четири стиха, указујући на судбинскку нит ''српског пута'' и даљину отаџбине, успешно су се уклопила у сваремене верзије ове композиције, поставши делом најпознатије српске песме.

(24) Исто, с.121.(25) Фонд Јована Јовановића, приватна збирка Данка Јовановића, Кладово. По сећању

Љубомира Маринковића, спор у Србији вођен око права ауторства композиције ''Тамо далеко'' крајем шездесетих и почетком седамдесетих година, резултирао је тиме да никоме од троје претендената није одобрена заштита ауторских права.

(26) Nационална библиотека Француске, Париз- Catalogue Bn-Opale plus, Notice bibliographique- http://catalogue.bnf.fr/servlet/biblio...

(27) Наведено према подацима прибављеним љубазношћу Одељења за репродукцију Националне библиотеке Француске у Паризу, а посредством Француског културног центра у Београду, одељак медијатеке.

(28) Маргерит Јурсенар, Осмех Краљевића Марка, Београд 1980.г, с.111. и 113.(29) Исто. Истоветну фотографију и текст ''Слатких илузија'' са званичном

одштампаном посветом '' Dediee aux Glorieux Aveugles de la Guerre'' Ђорђе Маринковић поклонио је и Јовану Јовановићу, за време боравка у Кладову 23.јула 1934.године. Како углавном наводе енциклопедијске одреднице, цитра је жичани инструмент са плитком резонаторском кутијом код којег се жице окидају или ударају. Обична аустријска/тиролска цитра правоугаоног је облика и има 30-40 жица а приликом музицирања поставља се на колена или на сто. Неколико мелодијских жица прелази преко врата са чивијама; лева рука инструменталисте скраћује ове жице, док их десна рука окида прстима и прстеном на палцу. Цитра је и генерички појам за жичане инструменте чије су жице затегнуте преко рама који нема никакав врат ни продужетак.

(30) Видети: Небојша Јовић, Вељко Рамадановић отац српске тифлопедагогије, Баштиник бр.4, Неготин 2001, с.151-152.

(31) Фонд Јована Јовановића, збирка Данка Јовановића, Кладово(32) Исто.(33) Француска национална библиотека Париз, Catalogue Bn-Opale Plus- Liste des

notices: http://catalogue.bnf.fr/servlet/notices...(34) http://catalogue.bnf.fr/servlet/biblio ...; http://cgi.ebay.fr/GEORGES-

MARINKOVITCH-A-LA-CITHAR...(35) Фонд Јована Јовановића, збирка Данка Јовановића, Кладово, Занимљиво је да је

интерпретација истоименог марша, свега десетак година после Маринковићевог извођења, један од драгуља у музичкој заоставштини познатог клавијатуристе Рика Вејкмена. О делу снимљеном за албум ''Рапсодије'' 1979.године, Вејкмен каже: ''Марш Гладијатора садржи можда најдивљији, најабразивнији и најхаотичнији ''синти соло'' који сам икад чуо''.

(36) Стеван Станић у поговору збирке ''Осмех Краљевића Марка'', Београд 1980.г, с.124, наводи да је Маргерит Јурсенар ''из поштовања према писаној речи и своје старо контовско презиме de Crayencourt анаграмом изменила у Yourcenar''. На готово истоветан начин поступио је Јулиус-Јул Пинкас, велики париски сликар, рођен у Видину 1885.г, мењајући из ''уметничких разлога'' презиме у Паскин, тако да Ђорђе Маринковић није био изузетак своје презиме преименујући у Мариел, нешто због лакшег изговора у Француској, а у знатној мери због чињења имена једног музичара довољно мелодичним да би се тиме изразио и респект према таленту којим је обдарен.

(37) Француска национална бибилотека Париз, каталог Bn-Opale Plus http://catalogue.bnf.fr/servlet/autorite...

(38) http://www.bne.es/cgi-bin/wsirtex?FOR = WBNBIBT1& VIS W09...; ''Хари Лајм''тема Антона Караша илуструје следеће редове романа Грахама Грина: ''...Хари је био заиста духовит. Знате, могао је да буде и одличан композитор лаке музике само да је се потрудио. Почео је да звижди једну мелодију- учинила ми се некако чудно познатом- Увек је се сећам. Видео сам како је Хари пише. У року од цела два минута на полеђини омота за писма. То је увек звиждукао када је размишљао о нечему. То је био његов потпис у нотама.- По други пут је зазвиждао мелодију, и онда сам се сетио ко ју је написао- наравно да то није био Хари. Умало му то нисам рекао, али чему би то послужило? Мелодија је затреперила и изгубила се.''- Грахам Грин, Трећи човек, Београд 1961, д.23.

(39) http://www.priceminister.com/offer/buy/50639080/Marinkovitch-G ... (40) http://bide-et-musique.cdandlp.com/artist/13-0-0/1/1/georges-marin... http://www.di-arezzo.es/partitionis-de-Marinkovitch.html; http://www.cdandlp.co,/listing/2/17282-1305-0/0-1/SAMMY-othe...;

СВЕТЛА ПРОШЛОСТИ

СВЕТИСЛАВ ПРВАНОВИЋ

О САВЕЗУ ФРАНАКА И КУЧАНА ИЗ 818. ГОДИНЕ

ТИМОЧКО- КУЧЕВСКИ КНЕЗ БОРНА*

Појава хрватског кнеза Борне из прве половине Деветог века није још довољно објашњена. Оно што се о њему сигурно зна, на основу франачких анала, односи се на улогу коју је одиграо у корист Франака у току устанка Људевита Посавског. Али шта је био по пореклу, када је и како постао кнезом Приморске Хрватске и, најзад, зашто се толико заложио за франачку ствар, то су питања на која још није дат поуздан одговор. Мада франачки летописи бележе појаву и улогу Борне кроз период од једва три- четири године, хрватски историчари /Фердо Шишић, на пример/ сматрају да је он владао много дуже, најмање десетак година. По том гледишту, он је Францима био привржен само зато што су му ишли на руку при разграничењу с романским градовима у Далмацији (1).

Ја бих, међутим, рекао да је то било сасвим друкчије. Покушаћу да то и докажем.Најстарију вест о Борни налазимо код Ајнхарда, познатог летописца на

франачком двору. Године 818, бележећи како су два словенска посланства ступила пред цара Лудовика жалећи се на Бугаре, он у наставку износи да су то били ''legati Abodritorum ac Bornae, ducis Guduscanorum et Timocianorum, qui nuper a Bulgarorum societate desciverant et ad nostros fines se contulerant'' / ''посланици Браничеваца и Борне, кнеза Гудушчана и Тимочана, који су недавно из заједнице с Бугарима отпали и у наше крајеве прешли''/ (2).

Овај Ајнхардов податак, у облику како је цитиран (3), потпуно је јасан. Једно посланство је дошло у име Браничеваца, а друго у име Борне, заједничког кнеза Гудушчана и Тимочана, који су недавно /и један и други/ прекинули односе с Бугарима и прешли у крајеве под франачком врховном влашћу. У трагању за Борниним пореклом овај запис мора бити узет као полазна тачка, траг за којим треба само ићи даље. Случај је, међутим, хтео да у то посумња Фрањо Рачки, који је повукао на погрешан пут и касније историографе.

Пошто је установио као неоспорно, из каснијих записа о Гудушчанима, оних после 818. године, да су то били у ствари Гачани, мало племе у Гацкој, северно од Лике, које због географске удаљености није могло имати с Тимочанима ни ближег додира ни заједничког кнеза, Рачки је кориговао Ајнхардов запис. У тексту ''/legati/ Bornae, ducis Guduscanorum et Timocianorum...'' ставио је зарез иза речи Guduscanorum, па је тако добио ''/legati/ Bornae, ducis Guduscanorum, et /legati/ Timocianorum'' (4). Он је тако Борну и Гудушчане одвојио не само од Тимочана као њихових суседа, него и од даљег латинског контекста, који је тиме као мисаона целина потпуно искидан.

Тако је код Рачког испало да су пред цара ступила не два, него три посланства: прво, посланици Абодрита, такозваних Бодрића или Браничеваца, настањених источно од ушћа Велике Мораве; друго, посланици Борне, кнеза Тимочана, који су се (сами, дакле/ склонили испред Бугара и прешли у франачке крајеве. Чињеницу да је летописац сва три племена поменуо заједно, а Борну чак означио као заједничког кнеза Гудушчана и Тимочана, Рачки је оценио као грешку. Она се ваљда десила, по његовом домишљају, на тај начин што су на франачки двор једновремено стигла сва три посланства, браничевско и тимочко из Подунавља, а гудушчанско из подножја Велебита.

За такву претпоставку, судећи по свему реалног ослонца нема ни у оригиналном тексту, ни у логици забележеног догађаја. Рачки је тако поступио у оскудици података, а каснији наши историчари, хрватски и српски, заведени ауторитетом уваженог научника, нису улазили дубље у ту ствар. На тај начин, Борнино порекло је протумачено погрешно, а цело једно племе из данашње источне Србије избрисано је из историје, као да није ни постојало.

Ради се о племену Гудушчана, око кога је и настала читава забуна. Како је дошло до тога да њих Ајнхард 818. године запише заједно с Тимочанима и Браничевцима, а да су у даљим записима, већ идуће године, означени као становници Гацке? У ствари, то је једно исто племе. Од почетка VII до почетка IX века живело је у данашњој источној Србији, а потом је исељено у Хрватску /можда цело, а можда само делимично/.

Чиме се доказује боравак тог племена у источној Србији?О томе говори на првом месту сам Ајнхардов запис. Што то Рачки није уочио,

крива је она његова коректура, којом је он Гудушчане одвојио од Тимочана не само географски, него и од даљег наставка те исте реченице, која се до краја односи на оба племена. У том се наставку, наиме, говори како су та два племена, због сукоба с Бугарима, прешла у крајеве потчињене Францима. Испустивши то из вида, Рачки је у ствари испустио кључ којим се решавају многа питања у вези с Борном.

Када се у Ајнхардово казивање уђе критички, с географске и историјске тачке посматрања, види се да је оно потпуно на месту, да има свој унутрашњи смисао и логику. Јер, ако су на Лудовиков двор дошли представници Тимочана и Браничеваца, настањених у подунавској области, а с њима су у истој реченици поменути представници Гудушчана, онда и гудушчанску постојбину треба тражити у простору Подунавља.

Сви су они били у невољи због Бугара. Да би наследили срушену аварску државу у Панонији, Бугари су око 800.године прешли реку Искар у данашњој северној Бугарској и почели ширење на запад. С племенима данашњег српског Подунавља направили су најпре уговор о савезу /societas/, а потом су прешли на њихово директно потчињавање. Три поменута племена, одашиљући посланике цару, имала су један исти план: да признају његову врховну власт и потраже помоћ против Бугара. Немогуће би било, чак и нелогично, да је од три посланства која су заједно ступила пред цара Лудовика, једно /гудушчанско/ могло да потиче чак из залеђа северног Јадрана. Године 818, кад је поменуто први пут, то племе је још увек негде у Подунављу, у племенском савезу с Тимочанима. Борна је тада био њихов заједнички кнез /dux Guduscanorum et Timocianorum/.

То потврђује још један податак: На основу забелешке Константина Порфирогенита, грчког цара и писца из Десетог века, загребачки часопис ''Даница Илирска'' писао је пре Рачког, још 1869. године, да је далматинско- либурнијски кнез

Борна, ''био прије војвода Гудушчанах и Тимочанах'' (5). На жалост, Рачки је ту подбацио. Он је знао само за Гудушчане у Хрватској, касније Гачане.

Њему није било познато да су хрватски Гудушчани дошли са истока, из своје првобитне домовине у Србији. Још почетком Седмог века, у време општег словенског досељавања на Балкан, то племе је прешло с леве стране Дунава и сместило се око реке Млаве, Пека и њихових притока, између Тимочана на истоку и Браничеваца на западу. И као што су тимочки Словени прихватили од затечених староседелаца римско име Тимакус, па му одбацили завршетак ''ус'' и реци дали име Тимок, а себи Тимочани, тако су поступили и њихови западни суседи: затекли су крај Пека римски град Гудускум /Guduscum/ и назвали га Гудуск /без звршетка ''ум''/, а себе Гудускани.

Да су наши историчари обратили више пажње на име тог града, не би дошло до искривљавања историјских чињеница. Гудускум је ушао у научну литературу још док је Рачки био жив, али њему, нажалост, тај податак није дошао до руку. Наиме, он је питање Гудушчана погрешно преломио 1877. године /тада су објављена његова ''Documenta historiae croaticae''/, а о Гудускуму је Владимир Карић 1887. објавио ово: ''Говорећи о рударству у Србији, ми смо у долини средњег Пека нашли...и Кучево /римски Guduscum/ у кучевској карлици... Стари римски Guduscum био је недалеко од данашње варошице Кучева, али на супротној страни Пека, при ушћу речице Кучајне. Темељи од грађевина ове вароши, зидани од опека и камења, протежу се дуж Пека...дужином од четири километра. Овде је по свој прилици било и старо српско Кучево (6). Антоније Лазић у ''Гласнику географског друштва'' за 1939. годину, такође помиње овај римски град (7). У потврду његовог и Карићевог писања говори још један податак: на прелазу из VI века у VII римско- византијски војсковођа у овим крајевима звао се Guduis (8), што је очигледно у вези са именом Гудускум.

Није, значи Ајнхард погрешио кад је Гудушчане записао заједно са Тимочанима и Браничевцима, него су наши историчари, незнајући за град Гудускум, погрешно тумачили тај његов запис.

II

У прилог ове тезе говори такође мишљење страних научника, који Гудушчане помињу под именом Кучана. Тако Бугарин Марин Дринов, негдашњи професор унивезитета у Харкову, локализира Кучане између Браничеваца и Тимочана, тј. ''југоисточно од Браничеваца, око Кучај- планине'' (9). Рус А.Хилфердинг, говорећи о Јужним Словенима у Подунављу, такође набраја Тимочане, Кучане и Браничевце (10). Словак Павле Шафарик, један од бољих познавалаца старе историје Јужних Словена, изјављује ово: ''Верујем да Гудушчани или Годушчани немачких летописаца јесу Кучани, Кучевљани... становници краја Кучева и планине Кучаја (11). Мада ниједном од њих није било познато да је назив Гудушчани дошао од имена града Гудускума, они су ствар ипак правилно поставили. Из Ајнхардовог записа, онаквог какав је, само су извукли логичне закључке.

Да су Кучани у Србији и Гачани у Хрватској једно исто, показују и њихова имена, која имају исто језичко порекло. Словени Гудускума и осталих крајева понели су

у почетку племенско име Гудускани. Доцније су њихову латинску основу Gudus свели на Gud /слично: domus, дом; Timacus, Тимак, касније Тимок/, и тако су своје име пословенили у ''Гудчани''. Даља његова метаморфоза вршена је овако:

У Србији: Гудчани, Гутчани, Гучани, Кучани;У Хрватској: Гудчани, Г'дчани, Гадчани, Гатчани, Гачани.Испадање гласа ''д'' испред гласа ''ч'' извршено је у оба случаја, јер је то општа

појава у нашем језику / на пример: Судчевић, Сутчевић, Сучевић; Градчац, Гратчац, Грачац/. Међутим, када се ради о једном истом првобитном имену/Гудчани/, поставља се питање како је у Србији и Хрватској дошло до до другачијих ппромена у почетном слогу. Другим речима, како је могло једно исто име да се назива другачије у старом крају /Кучани/, а другачије у новом /Гачани/? Исељавањем тог племена на запад, у старом крају није ишчезао сваки траг њихвог имена. Ту је остао град Гудчево, касније српско Кучево, а могао је остати и део племена, чак и већи део.. То исто име морали су понети и они околни Словени који су населили испражњен простор. Тако су временом од једног племена формирана два посебна племена и посебна имена.

У Србији је почетни глас ''Г'' претворен у свој задњенепчани парњак ''К'' /као: мозаг, мозак/. Није познато када је то извршено. Средином Десетог века чини се да је арапски путописац Масудија поменуо Кучево /или Кучајну/, али у искривљеном облику: Кнашанин (12). У Четрнаестом веку помиње се под досадашњим именом, као Кучево /''Железник на Кучеву''/ (13). У Петнаестом веку ту је управљао неки Tomcus, starosta Rasciae...comes cucievensis et branicevensis (14) /Томко, чиновник Србије, кнез кучевски и браничвски/. Под тим именом га у Средњем веку називају и сви страни писци /Kuchov, Kucho, Cucianea, Cuceva/ (15). Данас то име носи варошица Кучево, планина Кучај, село Кучајна и речица Кучајна.

Када је у Хрватској први слог ''Гуд'' претворен у ''Гад'', тешко је знати. Константин Порфирогенит, који је Гацку поменуо средином Десетог века, писо је још увек глас ''у'': Goutsiska (16) /словенски: Гутска, затим Г'тска, касније Гатска/. Значи да се тек доцније формирао назив Гацка за реку и крај око ње, а Гачани за становнике тог краја. Налазећи да су ''имена Крбаве, Лике и Гацке сасвим тамна постања и значења'', Шишић је својевремено тврдио да она ''безувјетно нијесу словенска, па ни романска'' (17), већ да могу имати везе са последњим остацима Авара међу Хрватима. Из наведених података се међутим не види да то тврђење, уколико се односи на Гацку, не одговара стварности. Њено име је романског /римског/ порекла, а донето је из источне Србије.

III

Сада се појављује друго питање: Зашто су се Гудушчани одселили на такву даљину? Има ли потврде у историјским догађајима за тако необичну сеобу?

Иза цитиране Ајнхардове вести види се само то да су Гудушчани и Тимочани прешли у франачке крајеве /аd nostros fines se contulerant/. Али како разумети то прелажење, управо- да ли су се иселили из свог завичаја некукда на запад, или га само

ставили под франачку заштиту, тј.испод власти бугарског кана прешли под врховну власт франачког цара, не може се сигурно знати.

Има доста историчара /К.Јиречек (18), А. Хилфердинг (19), Ст.Станојевић (20), Љ.Јовановић (21), П.Срећковић (22)/ који одбацују могуђност сеобе и говоре само о проширивању франачке врховне власти до иза Видина. Они то као да закључују из саме Ајнхардове забелешке, по којој однос Тимочана и Гудушчана с Бугарима није био обично посланство, него само савезништво /Societas/, из кога су они иступили као слободна уговорна страна /а Bulgarorum societate desciverant/.

Други писци пак сматрају, особито Фердо Шишић, да су се Тимочани /он само о њима говори/ стварно иселили. Јиречек такође сматра да су се и Тимочани иселили, али не сви, већ само један њихов део. Куда?- ''Негде ближе међама франачким, односно Људевитовој области'', одговара Шишић (23). Из чињенице да Гудушчане видимо у Хрватској већ 819.године, Шишићева претпоставка изгледа вероватнија, бар у односу на Гудушчане. Њихова сеоба је извршена у сваком случају, па било пре доласка Борниних посланика на франачки двор, било доцније, кад је почео Људевитов устанак.

Околности које су је изазвале добро су познате. То је био Људевитов устанак на Франке, који је Гудушчане и Тимочане раставио још док је припреман. Било где да су се затекли пред почетак тог догађаја, они су своју заједницу растурили и свако је кренуо својим правцем. Заједнички вођа Борна, који као да је био само кнез Гудушчана, а Тимочани му се придружили привремено, због невоље с Бугарима, није пристао на Људевитове планове. Од савеза са Францима Људевит је успео да одврати само Тимочане.

О томе је Ајнхард записао ово: '' /Ludevitius/ Timocianorum populorum, qui dimissa Bulgarorum societate ad imperatorem venire ac dicioni eius se permittere gestiebat, ne hoc efficeret intercepit (24) / Људевит је народ Тимочана, који су се одвојили из заједнице с Бугарима и дошли цару, желећи живо да се потчине његовој власти, спречио да то учини/. Тимочани као веће племе од Гудушчана /Ајнхард их овде назива тимочким народом/, притом више огорчени на тужинску власт, због директног притиска од стране Бугара, напустили су Борну и придружили се Људевиту.

Шта је у побуњеној средини могао да учини Борна, који се са својим племеном определио за Франке? Тешко је знати када и како, али Франци су њему морали омогућити да своје племе некуда склони, што даље од устаничких области. Тако су Гудушчани смештени између Велебита и Мале Капеле, јер је онај забачени крај био изван Људевитове вазалне државе /припадао је кнезу Приморске Хрватске/. Планинско земљиште на које су дошли одговарало је оном са кога су пошли, и њима није било тешко да се прилагоде. Ако су у тим крајевима заиста тада живели последњи остаци Авара, како Шишић претпоставља (25), смештај Гудушчана извршен је без потреса. Померање домаћих /хрватских/ племена није морало да се врши.

Тиме је била одлучена и Борнина будућа улога. У том догађају треба тражити основни узрок његовог држања у току устанка. Али, да његова оданост цару Лудовику буде сигурнија, јача од осећања солидарности с побуњеном браћом, Франци су подстакли и његове личне амбиције. Сукобљени с народним покретом на огромној територији, од Тимока и Видина до Соче и Трста, они су своју победу могли да планирају само у наслону на домаће снаге, на Борну пре свега. А он је у свему томе, пошто се назад више није могло, гледао повољну прилику за себе, за своје личне интересе.

Тако Борна постаје господар ситуације у Приморској Хрватској (26). Године 818, пре избијања устанка, он је код Ајнхарда записан само као кнез Гудушчана и Тимочана /Dux Guduscanorum et Timocianorum/. Идуће године, кад је водио на Купи ону велику битку с Људевитом, био је већ dux Dalmatiae. У трећој години устанка /821./ Борна постаје dux Dalmatiae atque Liburniae, дакле лнез целе Далматинско- хрватске државе.

Из традиције ових титула, у вези са свим што је до сада изложено, може се извући само један закључак: да су Франци Борни, као награду и помоћ, давали све већу власт, на све већој територији, док му најзад нису дали и кнежевски положај. Његове титуле, по поступном пењању и временском редоследу, само се тако могу тумачити. Тако их је тумачио Бугарин Дринов (27).

Званична хрватска историографија, кроз гледиште Ферда Шишића, заступа сасвим друкчије мишљење. Без података о правом Борнином пореклу и његовом претходнику на кнежевском положају, Шишић је почетак Борнине владавине помакао уназад за десетак година, да њиме попуни празнину у историји. Он, наиме, претпоставља да је Борна постао кнезом много раније, негде око 810.године (28).

У оскудици јачих аргумената Шишић наводи да су под Францима у хрватским земљама постојале само две вазалне државице, Посавска и Приморска Хрватска, и да је Борна Приморску добио пре устанка, као наслеђе од Вишеслава, свога евентуалног претходника, можда и оца (29). По Шишићу, Приморска Хрватска била је јединствена политичка целина од Рашке до Цетине, и зато разни називи за Борну у летописима франачким нису ништа друго до ''голе титуле'' (30). Шишић тврдида Далмација /јужно од Крке/ и Либурнија /од Крке до раше у Истри/ нису могле бити предаване Борни у виду награде, а још мање да су могле бити растављене као државна целина и њему предаване одвојено, прво једна, а доцније друга.

Низ чињеница, међутим, говори да Франци јединствену домаћу власт у тој кнежевини, ако су је стварно и утврдили раније, нису могли сачувати у току устанка. Дуготрајан византисјко- франачки рат због њених приморских крајева завршен је тек 812.године, миром у Ахену, а 817.годоине на франачком двору још увек су расправљали тешке спорове између далматинских Романа и Хрвата (31).

Још неопорављену од последица рата и тих трзавица, формирану од становништва неједнаког по језику, вери и култури, Франци су је били предали у руке својим окрутним феудалцима и домаћем кнезу. Нашавши се у вртлогу супротних интереса и струја- византијске, народне и латинско-франачке, а уз то врло је била сиромашна, кршевита и неплодна, Приморска Хрватска је била зрелија за устанак од Посавске. Према томе, сасвим је вероватно да су догађаји у побуњеној Посавини имали одјека и у Приморској Хрватској и да су њу Франци тешко могли сачувати као јединствен политички организам.

Устаничке победе у Посавини морале су заталасати и народ у приморју, што је изазвало код племенских старешина, а потом и код самог кнеза, пометњу и колебање, попуштање верности франачким господарима. Да није било тога, зар би Људевит могао продрети тако лако с војском у те крајеве и провести у њима целу зиму /819-820/, сатеравши Борнине присталице у утврђене градове? (32). Даље, зар би Људевиту у то исто време приступили и Словенци из области Трста и Соче и зар би га Фортунат, митрополит Истре, подстицао на борбу и слао веште мајсторе да му подижу тврђаве? (33)

Ако су још истините вести да су се у све то умешали и Византинци, помажући Људевиту да савлада Борну (34), онда све то показује да је у Приморској Хрватској стање било хаотично и да је она тешко могла да сачува предратно јединство и предратну власт. Њу је Борна из метежа и раздробљености имао тек да ствара, наравно уз помоћ Франака. Пошто су одстранили све сумњиве и колебљиве, међу њима и ранијег кнеза, Франци су се ослонили на Борну и пренели на њега сву власт, најпре у Далмацији, а потом и у Либурнији.

Какво је стање и расположење владало у народу, показује случај Борниних Гачана. Оставши под својим нижим вођама, пошто је Борна био отишао на већи положај, они су у борби на Купи пребегли на Људевитову страну. Какао износи летописац, поражени кнез Борна, кренувши натраг у Далмацију, морао је да поново покорава своје Гачане: ''Guduscani domum regressi, iterum a Borna subiuguntur'' (35) Из латинског израза ''iterum'' /поново, опет, по други пут/ јасно се види да је он и раније био њихов кнез. Али не у смислу Шишићева домишљања- као кнез целе Приморске Хрватске, него као њихов саплеменик, вођа још из старог, подунавског краја.

Да попну Борну на положај вазалног владара, Франци су искористили један стари обичај хрватског родовског покрета: да се на кнежевски престо не долази по праву наслеђа, него по принципу народног избора. Није ту важно како је народ и колико подржао Борнино наименовање, али је за њих то била погодна форма да њега дигну на положај кнеза. Кад је умро Борна /821./, они су на исти начин поставили за кнеза и Владислава, његовог синовца.

О томе летописац извештава: ''Interea Borna, dux Dalmatiae atque Liburniae, defunctus est, et petente populo atque imperatore consentiente, nepos illius nomine Ladasclavus sucessor ei constitutus est'' / ''у међувремену је умро Борна, кнез Далмације и Либурније, и по жељи народа, као и сагласношчу цара, његов синовац по имену Владислав постављен је за његовог наследника''/ (36).

Све то очигледно говори да Ајнхард уз Борнино име није стављао само ''голе титуле'', како Шишић мисли. Оне уствари показују пут којим је Борна ишао навише, од малог племенског вође до владара вазалне државе. Како Хрвати пре IX века, по казивању константина Порфирогенита, нису познавали ''владу једног човека'', а кнез Вишеслав /пре Борне/ вероватно је био изборни старешина само неких делова будуће Приморске Хрватске, кнез Борна је био први, који је макар и као франачки вазал, завладао целом територијом Приморске Хрватске, од Рашке до Цетине.

Само у том светлу могу бити прихваћене Шишићеве речи да се Борна '' с правом може сматрати оснивачем хрватске државе'' (37).

На крају, можда би се овом тезом могла објаснити још једна нејасна ствар. Реч је о догађајима при слому устанка /822./, кад је Људевит напустио Сисак, свој главни град, и пребегао Србима / Liudevitus Siscia civitate relicta ad Sordbos, qui natio magnam partem Dalmatiae otpinere dicitur, fugiendo se contulit/ (38). Хрватски и српски историчари дуго су полемисали, често са шовинистичких позиција, где су могли бити ти Људевитови Срби. Све се најзад свело на закључак да су они живели негде око Врбаса, у западној Босни. Можда је стварно тако и било. Али не треба искључити могућност да су били Гачани. Извесне околности намећу ту претпоставку.

Не мислим да се сад треба позивати на распрострањеност српског имена ван племена првобитних Срба, који су заузимали данашњи Санџак и околне крајеве. Навешћу податке који се односе на Тимочане, Кучане и Браничевце. Мада су њихови

предели до пред крај Тринаестог века били стално изван Срба и српске државе, изгледа да је српско име код њих постојало вековима раније. Византијски великаш Кекавмен пише у Једанаестом веку да су македнски Власи /Цинцари/ ''некада живели у суседству река Дунава и Саве...где сада /у XI веку/ живе Срби, у тврдим и неприступачним местима ''(39). Кад се зна да су тврда и неприступачна места у Подунављу само хомољско-кучајске планине, где су живели Гудушчани /Кучани/, с Тимочанима на истоку и Браничевцима на западу, онда је Кекавмен свакако њих називао Србима. Откуд њима српско име у Једанаестом веку?

Они су га, без сумње, наследили од својих предака, оних истих Кучана, Тимочана и Браничеваца о којима смо овде говорили. Подунавске Словене из Деветог века назива Србима, с извесном резервом, и сам Фердо Шишић. Ево како он у ''Повијести Хрвата'' завршава поглавље о Људевиту: ''Он је био једини хрватски владара који је поред себе окупио, поред панонских Хрвата, још и велики део Словенаца и подунавских Словена, зар Срба /т.ј. ваљда Срба/, управљајући бар кроз једно вријеме судбином читаве земље од извор Саве до данашње сјеверне Србије'' (40).

Према томе, Гачани су поред свог ужег, племенског имена, могли да донесу у Хрватску и српско име као своје. Вероватно да у их тим именом више називала околна /хрватска/ племена, да би их тиме означила као дожљаке у ове крајеве. Износећи како је Људевит из Сиска побегао Србима / аd Sorabos...fugiendo se contulit/, Ајнхард је можда мислио на Гачане, за које је чуо да их називају и Србима. У прилог те претпоставке говори неколико момената.

Прво. У познатој борби на Купи 819. године Гудушчани су напустили Борнине редове и пречли на Људевитову страну. Зар није тада Људевит могао, запавши у критичан положај, да побегне управо ка њима? Он је могао очекивати да ће га они, као осведочени пријатељи, склонити и помоћи много боље од Срба у Босни, чак преко Врбаса, с којима га није везивало ништа.

Друго. Летописци кажу да је Људевит, добегавши Србима, убио једног од њихових кнезова /uno ex ducibus eorum/ (41), управо оног који га је примио, и да је тако завладао оним крајем. Какво је то племе са више кнезова кад се зна да су сва наша племена имала у оно доба главног старешину? Ту се опет може да мисли на Гачане. Јер само они су, одласком Борне на већи положај, могли остати с неколико нижих старешина, који су управљали у Борнино име. Долазак царског бунтовника у њихово племе могао је да изазове међу њима пометњу и раздор, а онда је све то рашчистила Људевитова оружана пратња, уз помоћ његових присталица међу самим Гачанима.

Треће. Људевитово држање не одаје изгубљеног човека, очајника који лута без циља. Долазећи међу Гачане, одасвуд заклоњене планинама, он је могао да покуша два излаза: најпре мирење са Францима, чија се војна сила сручила у његову Посавину, а ако му то не успе /као што није ни успело/, да се пребаци у Далмацију, где је на власти опет био један Гачанин, Борнин синовац Владислав. Према томе, одлазак међу Гачане можда је био покушај Људевитов да се преко њих повеже с Борниним ујаком Људемислом, преко њега са кнезом Владиславом, а потом и са Францима.

Његова је ствар, међутим, била коначно изгубљена. Док су се франачки феудалци ширили по његовој Посавини, а Тимочани опет дошли под Бугаре, Људевит бежи у Далмацију, у двор старог Људемисла. По наређењу Франака, ту је ускоро и убијен, на преваран начин, свакако са знањем кнеза Владислава. Заједничка држава

јужих Словена, какву је он покушао да ствоти још у оно време, могла је да буде створена тек у далекој будућности, после 1100 година.

Чињеница да су Хрвати у Деветом веку прихватили за владара Борну, дотадашњег кнеза тимочко- кучевског, а да су са Људевитом, господаром Сиска, повезали судбину чак далекли Тимочани, јасан је доказ да је народ био близак један другом, али да су у њему туђинци, онда као и доцније, подстицали неслогу и раздор и тиме омели стварање заједничке државе.

Л И Т Е Р А Т У Р А

1)Шишић Фердо, Повјест Хрвата у вријеме народних владара, Загреб , с.313. 2)Шафарик Ј.П. Слованске старожитности, Праг 1862, с.224. 3)У истом облику Ајнхардов запис су објавили Ст.Станојевић и В.Ћоровић /Извори за српску историју, Београд 1921, с.51/ 4)Рачки Фрањо, Documenta historiae croaticae, Загреб 1877, с.320. 5)Даница Илирска за 1863.годину, бр.8, од 28.2. 6)Карић Влад. Србија, Београд 1887, с.861. 7)Гласник географског друштва за 1939.г. св.25, с.14 /чланак Лазић Ант./ 8)Шишић Ф. Наведено дело 225. и 230. 9)Дринов Марин, Поглед врху происхождениет на б'лгарски народ и началото на б'лгарска историја, Виена 1869, с.31. 10)Хилфердинг А. Писма о историји Срба и Бугара, Београд 1857, с.34. 11) Шафарик Ј.П. наведено дело, с.227. 12) Симић Вас. Историјски развој нашег рударства /цитирано према књизи ''Уметничка обрада метала'', Београд 1953.г, с.3. 13) Уметничка обрада метала, с. 4 /издао Музеј примењених уметности/ 14) Шафарик Ј.П. наведено дело, с.227. 15) Лазић Ант. наведено дело, с.14. 16) Шишић Ф. наведено дело, 313; б- Ћоровић- Стојановић, наведено дело, с.70. 17) Шишић, наведено дело, с.14. 18) Јиречек К. Историја Срба, Београд, 1911, с.185. 19) Хилфердинг А. Наведено дело, с.34. 20) Станојевић Ст. Историја Срба, Хрвата и Словенаца, Београд 1920.г, с.18. 21) Јовановић Љ. О прошлости Босне и Херцеговине, Београд 1909.г, с.131. 22) Срећковић П. Историја срспког народа, књига прва Београд 1884, с.170. 23) Шишић Ф, наведено дело с.312. 24) Шафарик Ј.П. наведено дело, с.224. 25) Шишић Ф. Наведено дело 680. 26) Шишић Ф, наведено дело с.310-314. 27) Дринов Марин: Јужние Славјане и Византија в.X век, Москва 1876.г, с.37-38. 28) Шишић Ф. наведено дело с.310. 29) Шишић Ф, наведено дело с.310. 30) Шишић Ф, наведено дело с.310. 31) Шишић Ф, наведено дело с.313. 32) Јиречек К, наведено дело, с.185. 33) Шишић Ф, наведено дело с.314.

34) а- Манојловић, Јадранско приморје, 71-72, б- Грот, Известија Константина Багрјана о Сербах и Хорватах, 120 /према Шишићу/

35) Шишић Ф, наведено дело с.310. 36)Шишић Ф, наведено дело с.318

37) Шишић Ф, наведено дело с.664. 38) Шишић Ф, наведено дело с.315. 39) Васињевски В. И Јернштет Ј, Кекаумени стратегикон /објављено 1896.г. у Петрограду/ овде цитирано према нав.делу Љ.Јовановићу, с.115. 40) Шишић Ф, наведено дело, с.316. 41) Рачки Ф, Documenta historiae croaticae, с.327.

* Рад Светислава Првановића објављен је у издању Југославенске академије знаности и умјетности Загреб, у 311. књизи едиције ''Рад'', с.301-310, а допуњено издање под насловом ''Тимочко-кучевски кнез Борна, оснивач прве хрватске државе'' штампано је у зајечарском ''Развитку'' 1962.године, бр.4-5, с.70-76. И овом приликом упућујемо изразе захвалности наследнику ауторских права, господину Славољубу Јеленковићу из Зајечара, за допуштење поновног публиковања.

АЛФОНС ДЕ ЛАМАРТИН: БИТКА КОД АНГОРЕ 1402.г. превод Јелене Новаковић, Списи о Србима, Београд 2006.

У турској војсци, старији султанов син Сулејман-шах, заповедници Ајдин, Шарукан и Карасија, водили су азијске трупе које су сачињавале десно крило; лево крило заузимале су помоћне трупе Срба под заповедништвом Лазара / Стефан Лазаревић/...Султан је стајао у средини са својим синовима Исом, Мусом, Мустафом, најискуснијим генералима и десет хиљада јањичара и асапа. Његов четврти син, Мехмед, командовао је резервом.

Наспрам левог турског крила, које су сачињавали Срби, на непријатељској страни налазиле су се трупе састављене од вазала чувара граница татарског царства. Међу њиховим вођама могли су се запазити Ибрахим-шах, заповедник Ширвана Тахиртен, приц од Дијарбекира, сва тројица на челу свога одреда Туркомана. Тридесет два слона које је Тамерлан довео из Индије налазила су се на челу ових батаљона.

У шест сати ујутру две војске кренуше: царева на звук труба и ратнички поклик Сурун; Бајазитова на звук турских добоша и поклик Алах! Тамерлан, на позив једногдервиша, сиђе с коња, помоли се, затим даде знак за напад. Мирза- Абубекир, који је предводио претходницу на десном крилу под заповедништвом његовог оца Миран- шаха, бесно се устреми на задњи део турске војске; али га Срби жестоко дочекаше и натераше да се покаје због свог смелог маневра. У том тренутку, Мирза-Мехмед- Султан, главни заповедник средишњег војног одреда, баци се пред ноге цару и затражи дозволу да похита у помоћ левом крилу, које јуе већ узмицало и изгледало угрожено. На страни Турака, европске трупе су се бориле са изузетном храброшћу, али, док су Срби на левом крилу изводили чудесне подвиге, Ајдинове трупе, које су сачињавале десно крило, приметивши свог векадашњег предводника у непријатељским редовима, пређоше на страну Татара; за њим кренуше Шаруканов, Ментечеов и Кермијанов одред и татарски војници које су подмитили Тамерланови тајни агенти. Срби су већ били одвојени од војног одреда којим је заповедао Бајазит, када њихов неустрашиви предводник Стефан, на челу својих тешко наоружаних витезова, прокрчи себи пут кроз непријатељску војску и, остављајући много својих војника на бојном пољу, стигне до султана коме саветова да бежи. Видевши јуначку храброст Срба, Тамерлан узвикну: ''Ови дервиши борили су се као лавови.'' Бајазит, до краја тврдоглав, са гнушањем је одбио Стефанов савет и јуначки се одупирао на челу својих десет хиљада јањичара, са којима је држао падину једног брега. Сматрајући да је битка изгубљена и да је немогуће спасти султана, Стефан заштити приликом повлачења његовог сина Сулејмана, кога су велики везир Али-паша, јањичарски ага Хасан и субаша Ајна-бег извукли из окршаја. Они побегоше са њим на запад да би стигли до мора, док се емири Амасије, са принцом Мехмедом, запутише галопирајући ка горама на истоку. Напуштен од својих савезника и својих сопствених трупа, Бајазит је цео један дан, са десет хиљада јањичара, одбијао нападе непријатеља.

БЕРТРАДОН ДЕ ЛА БРОКИЈЕР, ПУТОВАЊЕ ПРЕКО МОРА / 1433.год./ Београд 1950, с.129-133

И после ове вароши Крушевца, пређох речену реку Мораву на једној скели и уђох у државу деспота Расије или Србије. И оно што је с оне стране реке Турчиново, а оно што је са ове стране реке је реченог деспота, који плаћа за то 50.000 дуката годишњег данка. А кад прођох преко речене реке, наиђох на врло леп и добро насељен крај и пшређох крај једног градића који називају Есталаш /Сталаћ/ и који је некад био вело јако и лепо утврђење.

А затим сам јахао читав дан по доста рђавом крају, то јест кроз велику шуму и тешким шумским путем, преко брда и долина. Али, иако је то шумовит и планински крај, он је врло добро настањен селима и веома је леп; а има свега што је човеку потребно у целој овој држави Расији или Србији, што је потпуно исто. Него, да се вратим на своје путовање. Стигох у једну варош звану Никодем /Некудим/, варош сличну селу, у врло лепом и добром крају. И борави речени деспот Расије /Ђурађ Бранковић/ у тој реченој вароши стога што се налази у врло лепим шумарцима и рекама погодним за сваки лов на дивљач и за лов са соколима. И затекосмо у пољу реченога господара, који је пошао да лови са соколима на реци, а са њим су била и његова три сина и око педесет коњаника, а и један Турчин, који је дошао да тражи у име Великог Турчина да му пошаље свога сина и своје људе на војску, као што је било уобичајено. Јер поред данка који плаћа, он треба да пошаље, кад му Турчин затражи, свога другог сина,а са њим и 1000 или 800 коњаника. Поред тога, он му је дао једну своју кћер за жену.

После тога дођох у варош коју зову Белградо /Београд/, који припада краљу Угарске, а прођох многе велике шуме, брегове и долине. А по тим долинама постоји велико мноштво села и добрих намирница, а нарочито доброг вина. И из Крушевца у Некудим сам стигао за два дана, а отуд у Београд за један и по. Та варош и тврђава Београд је у Расији и у врло лепом крају. Ту протиче веома велика река, коју зову Сава, која долази из Босне и тече поред једног дела зидина, а Дунав се дотиче негде једног утврђеног дворишта које је у подножју тврђаве и ту се улива та речена река Сава у Дунав. И та варош Београд је на саставу ових двеју река и на месту које је доста узвишено са три стране, а четврта, која је према земљи, је потпуно равна и може се доћи до ивице јарка.

И рекоше ми људи који то добро знају да деспот има једну варош звану Ниеберге /Ново Брдо/, која је на реци Морави, на граници Бугарске и Есклавоније и Арбаније и Босне. И у тој вароши постоји рудник злата и сребра заједно и сваке године се ископа више од 200.000 дуката, а да није тога верујем да би он већ био изгнан из своје Расије.

ДОСИТЕЈ ОБРАДОВИЋ, ДЕЛА, Б А С Н Е, бр.132, 1783.г:

Ц В Р Ч А К И С Л А В У Ј

''Не поноси се већ толико с твојим појањем!'' рекне цврчак славују, ''јер ти ја могу показати толике који и мене по васцели дан баш тако радо слушају као год и тебе.'' ''А који су то? Ако ти је драго милости, нудер ми и' кажи'', рече славујак. ''Косачи'', отвешта цврчак, ''жетепци и остали пољски работници, који знаш да су добри и поштени људи.'' ''Ја њи' признајем'', одговори славуј, ''не само за добре и поштене, него и за весма општеству полезне људе, али, из свега тога јоште не сљедује да се они најбоље у појању разумевају. А притом, да њи' њи'ов посао на пољу не држи, мало би они ту, или баш нимало, за 'атар твојега цвркања стајали. Видиш ли ти онога пастира који и сам лепо фрулом свира, сљедоватељно у музики и појању се разумева. Док год њега ти с твојим појањем к себи не привучеш и не учиниш га да остави фрулу своју и да тебе с удовољством и с услажденијем задуго слуша, дотле ти ником немој рећи да лепо појеш.''

НАРАВОУЧЕНИЈЕ:

Свакоме је своја песма мила, баш ако неће и ништа друго бити него: ''Филипи унд Јакоби, Јакоби унд Филипи.'' ''Свак радо слуша што сам говори'', обичаваше рећи наш добри Кара Мустаф-ага. Свак радо чита оно што сам напише, било шта било. ''Ако је истина оно што моја покојна мати говораше'', вели Жил Блаз, ''у целом Сентилану, у време мога детињства, није било ни лепшега ни паметнијега детета од мене.'' Но, ваља знати да од ови' вишеречени' неки имаду право, а неки криво, и у овоме стоји сва различитост.

Да су се Демостен и Цицерон и њима пододбни у свом говорењу услаждавали, то ће свак ко се у овом послу познаје, док је год света, рећи да су весма право имали и мислили. Здраво трудити се и знојити за заслужити у кому нибуд делу похвалу, и тако желити ју, ово има свој прави разлог. Али, здраво јести и пити, за дуго на кревету се окретати и протезати, а остало време зевати, гледати ко куд пролази,

ландати и у ветар блебетати, и , што је много горе, скврнословити и друге злословити, и ништа мање за похвалом зијати: ово је крајње будалаштине изискивање.

Разуман жели похвалу, али је жели од паметни'и добри' и навластито од они' који се у делу познају. Морао би ко бити смеса зла и добра и самовешно лукавство и притворност, подобан лукавом Шези, Лудовика Четрнаестога духовнику, кад би злим какогод и добрим угодити умео. ''Горе вам јегда рекут вам добрје вси человјеци!''- вели нам неложна истина. А зашто то? Зато што по несрећи на свету јошт има много зли' и лукави' људи, који о ономе не говоре добро ко њима по ћуди није.

Но, засад нека на страну што о нами други мисле и говоре; размотримо паче што ми сами о себи мислимо и мудрујемо; за овим весма много стоји, а када се ово у пристојни поредак положи, и друго ће боље сљедовати. Ми сви себе природно љубимо, но зато је ли право да сами себе заслепљавамо и варамо? Нипошто. Ево како баш сврх овога један Француз врло лепо говори: '' L’amour- propre bien entendu corrife de tous les defauts et previent toutes les fautes de l’amour- propre mal entendu: Својељубије разумно исправља од свију недостатака и предварава све погрешке својељубија неразумнога.''

Ја се добро спомињем да је о овој материји на више места била реч, но, расуждавајући колике је ово наравоученије важности и ползе /ако се добро прими/, и с коликим страњем о том свију народа учени људи говоре и то налажу, не бојим се да ћу у излишеречије пасти о томе често опомињући. Не може човек имати хитријега ни лукавијега ласкатеља, који би га кадар тако заслепити, као његово исто неразумно својељубије. Ово је оно што чини цврчка да мисли да толики посленици целога лета жар трпе само за наслушати се њега.

Заиста , страшно и ужасно мора бити состојаније, у овом пункту, навластито владјетеља и велике господе, који своје природно својељубије, као и остали људи, у недри носе, а при том мучније него сви други могу такова истинољубитеља наћи који би им чисто у очи казао шта мисли, од самога њежнога детињства окружени на'одећи се од такови' који се силе како ће им већма угодити, и који и' обожавају. Зато цар, владјетељ и сваки велможа, ако није управ у добродјетељ заљубљене душе, оштра ума и отменог духа, ако не љуби правду, и ако се всегда не учи и не просвештава да је кадар људе и потајње њи'ови срца свитке и заплетке распознавати, он мора бити најпреваренији човек под небом.

Један просвештен владатељ милионе људи просвештава, прославља и на пут добродјетељни и благополучија поставља. Сва Европа и Азија види и све то више познаје сљедовања трудов и подвигов, законов и урежденијах Петра Великога. И не само велики императори и славне на свету императрице оваква дивна и роду человечскому преполезна исправљенија у дјејствије производе, него и далеко мањи у општеству поглавари, кад су добродјетељни и учени, много добра чине. У једном селу судија и свештеник, благонаравни и разумни будући, све село на добро настављају, уразумљавају, к трудољубију и к праведном животу приводе. А шта је друго потреба човеку колико за ови времени толико и за будушти вечни живот?

Дакле, само онда кад један народ буде имати добродјетељне и учене поглаваре и свештенство, може с основанијем и с благом надеждом ову пророческу творити молитву: ''Настави мја Господи, на истину твоју.'' А пре тога, колико је простији, толико више о себи мисли, баш као ове басне цврчак.

ДАНИЦА, забавник за годину 1829, издао Вук Стеф.Караџић, с.36

ПРИПОВЕТКА О НЕПОШТЕНОМ ПОДАЈНИКУ

Кад Французи прошавшије година дођу у Берлин, у столицу краља Праискога, они по обичају све, што је краљевско, посвоје и однесу или распродају. Млоге ствари, које су биле сакривене, поизмалазе се. Тако дође некакав Праиз Францускоме коменданту, те му каже, да зна на једном месту млого краљевске грађе сакривене, која вреди силне новце /јер дрва у оним земљама нису јефтина као у Србији или у Славонији/. Али поштени комендант одговори му: ''Остави ти ону грађу, нека стоји на своме месту. Не ваља ни непријатељу узети оно што му је најпотребније; јер кад се ваш краљ врати опет у Берлин, ваљаће му грађа да гради нова вешала за таке поштене подајнике, као што си ти.''

ВИКТОР ИГО, Париз 1876.

З А С Р Б И Ј У*

Треба стварима дати право име. Убити једног човека поред шуме која се зове Бондинска шума, или Црна шума, то је злочин. Убити један народ иза шуме која се назива дипломатијом, злочин је такође. Само већи. Зар злочин, уколико је већи, постаје мањи? Постаје нужно да се пажња европских влада привуче на једну ствар која изгелда тако ситна, да владе не сматрају да су дужне да је запазе! Та ствар, то је ова: убијају један народ. Где? У Европи. Има ли кога да то посведочи? Сведок јеједан: цео свет. А владе, виде ли то? Не виде.Народи имају изнад себе нешто, што је испод њих: то су владе. У извесним тренуцима, бесмислица је очевидна: цивилизација је у народима, варварство је у владама. Је ли то варварство хотимично? Није, оно је професионално. Оно што људски род зна, владе не знају. То долази отуда штп владе виде све кроз кратковидост, која се назива државним разлогом; човечанство гледа све другим оком, савешћу. Ми ћемо сигурно изненадити европске владе научивши их нешто, а то је да злочини остају злочини; да ни владама као ни обичним појединцима није дозвољено да буду убице, да све што се у Европи ради, и да се према свакој дивљачкој влади, ако постоји, мора поступити као према дивљој звери; показаћемо да се у овом тренутку, сасвим близу нас, готово на наше очи, врше покољи, пали, пљачка, истребљује; да се кољу очеви и мајке, продају девојчице и дечаци; да се деца, која су сувише мала да се могу продати, сабљом полове на двоје; да породице пропадају у огњу својих кућа; да је читава једна варош, Балак /Алексинац/, за неколико часова, сведена од девет хиљада становника на хиљаду и триста душа; да на гробљима има више лешева него што може да се покопа, тако да живима, који су им послали покољ, мртви враћају кугу, што је сасвим право; показаћемо европским владама да бременитим женама отварају утробу, да би убили теч зачету децу; да на јавним местима стоје читаве гомиле женских скелета, на којима се виде трагови касапљења; да пси по улицама глођу лобање силованих девојчица; да је све то тако страшно, и да је само један гест европских влада довољан да се то спречи, да су дивљаци, који те злочине врше, страшни, а да су цивилизовани људи, који допуштају да се то врши, ужасни. Тренутак је дошао да подигнемо глас. Са свих страна се гнушање диже. Има часова када и људска савест узима реч и владама заповеда да је слушају. Владе муцају свој одговор. Нама је то муцање познато Оне кажу: претерује се.

Претерује се, дабоме. Варош Балак није истребљена за неколико часова, него за неколико дана; каже се да је спаљено две стотине села, а међутим није спаљено више од деведесет и девет; помиње се куга, ау ствари влада тифус; све жене нису силоване, ни све девојке продане, неколико их је утекло. Истина је да су шкопили заробљенике, али је истина да су им и главу одсекли, што ствар ублажава; дете за које се прича да је бацано са копља на копље, у ствари је било набодено на бајонет; тамо где је један случај ви стављате два, итд,итд. После, зашто је требало томе народу да се буни? Зашто једно стадо људи не допушта да се са њим поступа као са стадом животиња? Зашто?...итд. Тај начин заташкавања повећава само грозоту ствари. Ничега нема беднијег него мучити јавно огорчење. Ублажавања отежавају. Ту лукавство брани варварство. Византија извињава Стамбол. Треба дати стварима њихово право име Убити једног човека покрај шуме која се зове Бондинска шума или Црна шума, то је злочин: убити један народ иза шуме што се назива дипломатијом, злочин је исто тако. Само већи, То је све. Зар злочин, уколико је већи, постаје мањи? На жалост, то је већ постао закон у историји! Ако убијете шест људи ви сте Тропман; ако убијете шест стотина хиљада, ви сте Цезар. Бити велики у злу, значи бити моћан међу људима. Докази: Вартоломејска ноћ, коју је папа благословио; Драгонаде, које је величао Босје: Други децембар, који је Европа поздравила. Али време је да тај стари закон замени нови. Ма како да је мрачна ноћ, хоризонт мора на крају крајева забелети. Да, ноћ је мрачна: авети се почињу будити. После Силабуса ево Корана: једно Свето Писмо може другоме пружити руку; jangamus dextras; иза Свете Столице диже се узвишена Порта. Рим нам је дао Средњи век, Турска нам свој средњи век тек даје. Отуда ствари које се догађају у Србији. Где ће се ове зауставити? Кад ће се свршити мучење тога малог јуначког народа? Време је да из цивилизације изађе једна величанствена забрана својим владама. Али ће се рећи: ви заборављате да постоје ''питања''. Убити човека је злочин, убити један народ је ''питање''. Свака влада има своје питање. Русија има Цариград, Енглеска Индију, Француска Пруску, Пруска Француску. Ми одговарамо: И човечанство има своје питање, и то је питање веће од Енглеске, Индије и Русије: то је чедо у утроби своје мајке. Заменимо политичка питања људским питањем. Целокупна будућност лежи у томе. А будућност ће се, макар шта се чинило, извршити. Све је служи, па чак и злочии! Страшне слуге. Оно што се догађа у Србији доказује потребу за Савезним Европским Државама. Нека на место несложних влада дођу сложни народи. Нека једанпут буде крај с убилачким царствима! Зауздајмо фанатизме и деспотизме. Сломимо мачеве који служе заблудама, и догме, које имају сабљу у руци. Доста с ратовима и покољима, слободна мисао, слободна размена: братство. Зар је мир тако тежак? Европска република, континентална федерација, то је једина политичка реалност. Размишљање то показује; догађаји исто тако. У питању о тој реалности, која је једна нужност, сви су филозофи

сложни, а џелати својим доказима потпомажу доказе филозофа. На свој начин, и баш зато што је страшно, дивљаптво сведочи за цивилизацију. Напредај је потписао Ахмед- паша. Оно што зверства која се у Србији догађају, ставља изван сумње, то је да Европи треба једна европска народност, једна европска влада, један огромни братски изборни суд, демократија у миру са самом собом, да сви народи буду браћа са Паризом као колевком и престоницом, да слобода добије за престоницу светлост. Једном речи Савезне Државе Европске. То је циљ, то је пристаниште. До јуче то је била само истина, данас је то очигледност, благодарећи џелатима Србије. Уз мислиоце пристају убице. Доказ су били дали генији: сад га понављају чудовишта.

Будућност је Бог кога вуку тигрови!

Париз, 29.августа 1876.

* Превод Милана Луковића, ''Српско наслеђе'' бр.10, 1998.г. Београд, с.2.

ПЈЕР ДЕ ЛАНИ, Ј У Г О С Л А В И Ј А,

Превод са француског и предговор ЈОВАН Д. ЈОВАНОВИЋ, Кладово Српско издање, Штампарија Јужно-Руског Друштва, О д е с а 1917.г.

‘’ ПРЕВОДИОЧЕВ ПРЕДГОВОР’’

Књига ова угледала је света 1916.г. у Паризу на француском језику. Писац је г. Пијер Де Лани, угледни француски јавни радник, који је у улози ратног дописника у Србији пратио балкански и делом овај рат кога преживљујемо. Књига носи предговор чувеног француског писца Пола Адама, али је тај предговор, исто као и пишчев, из финансијских разлога изостављен у овој свесци као почетној с тим, да их прикључи следећим свескама.

Овде сам превео свега три дела из ове популарне књиге, у којима се третира више-мање политички део, а износе дипломатски званични подаци из Жуте и других књига зараћених страна изданих у току рата, подаци који су врло карактеристични у погледу одговорности за ово ужасно крвопролиће у коме је бачено човечанство.

Књига је ова веран израз француског јавног мњења, јер је писана од човека у коме је оличена француска јавност, од које се званична Француска не може издвојити. Чини ми се да и сами небисмо умели правилније одбранити наше заједничке интересе, него што их је писац у овом свом делу схватио. И то што писац мисли и осећа, сљедствено, то исто мисли и осећа пријатељски нам савезнички француски народ, носиоц светске културе и цивилизације, и народ коме дугују славе разне народности за своје васкрснуће, јер је та слава плаћена крвљу његових драгих синова.

После читања ове књиге и упознавања са током догађаја који су рату претходили, као и изазивачке улоге тако ревносно одигране од Аустро-Угарске дипломатије, добија се јасан и одређен одговор коме је овај рат требао: да ли маленој Србији, исцрпљеној и изнуреној после два балканска рата и арнаутског трећег, или незајажљивој Аустро-Угарској која дуги низ година вреба прилику да уништи јужног суседа и отклони препреку на своме путу за Оријент. Ако се у античко доба и могао водити један рат као резултат егоистичких и амбициозних осећаја свога аутора и без претходних дипломатских процедура, данас, у царству културе и цивилизације, такав се поступак

апсолутно не може правдати пре но што се исцрпе сва могућа средства за мирно решавање путем међународног суда. И мада је била унапред убеђена да европске силе нису биле расположене изаћи у сусрет њеним претераним захтевима поводом Сарајевског атентата, -захтеви који се косе са суверенитетом независне Србије- Устроугарска монархија ако низашта друго, оно бар из обзира према култури, требало је да изађе пред европски суд који је решио тако крупна и деликатна питања до сада, а камо ли убиство једног престолонаследника, извршено од стране њених сопствених поданика. Али она није навикла да иде на међународни суд кад јој није осигуран успех. Да је била у питању привремена окупација какве несрећне области, слично оној у окупацији Босне и Херцеговине на Берлинском конгресу 1878- она би делала свим могућим средствима да се избегне оружана расправа; али предвиђајући рђаво расположење европских сила за предусретање њених неостварљивих захтева, она се лати и расправе оружаним путем, где јој је успех осигуран самим тим што се у борби са Србијом- сасвим природно према сразмери својих ефектива- осећала као борба слона и мрава. Дакле, кад је у изгледу добит, хајде на међународни суд, а кад није, онда хајде у злочин. Али пошто међународно право Двадесетог века не познаје још ову тактику на коју је навикла империјалистичка политика, нека ми се дозволи назвати је лупешком тактиком бар доонде, док је међународно право као практичну не усвоји.

Ако би се пак на међународном суду утврдила Србијина одговорност поводом Сарајевског атентата, онда би Аустрo-Угарска, сасвим логично, имала права да не бира средства за прибављање сатисфакције према Србији и то још без одговорности пред човечанством и историјом. Али лишена ма и најповршнијих доказних средстава са којима би се појавила пред народним судом са словенским парничарем, а уз то увек имајући хрђавог искуства на судовима са парничарима словенских народности противу којих је сада подигла свој мач- она претпостављаше једну кланицу на којој ће пасти десетине милиона људских жртава, као реванш за главу једног престолонаследника, који није нешто екстра- природно биће. И зар би се после једне овакве претпоставке могло рећи да су аустроугарски интелектуалци озарени зрацима културе Двадесетог века? Не. Они се нису још отели испод доминације културе Средњег века.

Но Аустро-Угарска, решена да што скорије пречисти рачуне са Србијом из тако појмљивих разлога, није ни покушавала изаћи пред народни суд већ после захтева упућених Србији, захтева пред којима међународно право мора плакати, на врат на нос угази у напред смишљен рат са намером да збуни Европу којој ни мало није било стало до рата, а затим после прегажења Србије, појави се на европском суду са свршеним чином, исто онако као 1908.г. са анексијом Босне и Херцеговине. Али, ако је тада аустроугарска дипломатија била добар политички математичар, сада се већ преварила. Ако је тада искористила колебање европских сила, тог колосалног апарата који се тако мучно ставља у акцију- што је она добро уочила- сада ће потеже ићи пред завитлавањем тог страшног апарата тако да јој више не могу помоћи ни ''практични'' Фрања, ни ''генијални'' Ерентал- Бертолд- Тиса- Васић- Настић- Фридјунг, ни Прохаскина афера, ни аутономна Албанија.

Југословенски проблем, истакнут сада на дневни ред под покровитељством братске Русије, моћне заштитнице словенства и њених односа и наших савезника: Француске, Велике Британије и Италије,- није више сан југословенских синова, већ јава, која се најзад и руком даде опипати. Први случај који је историја југословенства забележила, појављује се наших дана, када се југословенска браћа нађоше под

заједничком заставом са својом браћом из слободне Србије, са девизом да својом крвљу откупе своје уједињење, независност и слободу, а поводом чега не може више бити места песимизму у кога су раније свакако веровали извесни представници словенског племена. Ако су раније код бораца за југословенску идеју постојала извесна мимоилажења у погледима на будућност Југословена, она се јавља искључиво као последица аустро-угарске политике, формулисна у аксиоми ''завади па владај'', и благодарећи тој особини маџаро-немачке расе, успеле су столећима држати у шаху словенске народности и гнусно експлоатисати их. Данас, када ће светски рат избацити на дневни ред реформе свију могућих народносних питања, мећу којима аустро-угарско питање као престарела догма стицајем прилика заузима прво место, треба да се синови југословенства покажу на достојној висини свога доба, треба да покажу најстриктнију солидарност и једнодушност у своме делању, треба да предаду забораву све досадање распре, е да би дан решења око зеленог стола затекао груписане њихове заједничке тежње, за чије остварење наши савезници показју и пажње и воље. И најзад, синови југословенства требају бити свесни да само у томе лежи спас. Ко иде унаточ томе одрод је, непријатељ је самом себи и своме роду. Дозволимо једно непријатно, лаи истинито упоређење. Зар би немачка раса могла данас показати толико жилавости у борби такорећи са целим светом, да није имала дисциплине, па ако хоћемо и слоге у својој средини, слоге помоћу које је успела да под својом гвозденом ногом држи огроман квантитет разних народности. Кад говорим о немачкој раси, не чиним изузетак од аустријских Немаца. Дванаести је час куцнуо када треба пустити у акцију разум а не осећај, а да ће наш рад уродити плодом, живи су сведок зверства учињена српском племену од стране званичне немачко-маџарске бестије, која осећајући одроњавање земљишта под ногама, свесна тешке одговорности за своја недела- хоће, ако не сасвим, а оно бар да онеспособи за дуги низ година непријатеља који ће је избити из седла. Осиона камарила преживљује своју последњу фазу у агонији. Унутрашња инквизиција оличена у велеиздајничким процесима, терору, политичким убиствима, препуњеним тамницама политичким мученицима, конфисковању и уништавању добара југословенским националним првацима у монархији ради обезглављења народне масе, свирепства над становништвом после прегажења Србије које сам својим очима гледао, а које је велики пријатељ српског народа г. Р.А.Рајс, професор универзитета у Лозани изнео у књижици: ''Како су Аустро-Маџари ратовали у Србији'' /превод са француског од г.др.М.Крстића/- пружа нам највернију слику душевног абнормалног стања њених аутора. Отуда, бесмисллица би била тражити од немачко-маџарских угњетача поштовање ратног међународног права, јер се -сасвим појмљиво- држе лозинке ''ако ја морам пропасти, онда нећу дати ни другом живети''.

На Ускрс 1917.год. Одеса

Јов.Д.Јовановић

ДНЕВНИЧКЕ ЗАБЕЛЕШКЕ ЈАКОВА ЛАЗАРЕВИЋА*

ИЗ МОГА ДНЕВНИКА ПУТОВАЊА ОД БЕОГРАДА ДО ПАРИЗА- КРОЗ ФРАНЦУСКУ И НАТРАГ КАО ДЕЛЕГАТ РЕЗЕРВНИХ ОФИЦИРА И РАТНИКА - од 3.јуна до 16.јуна 1931.г. –

Према наредби Средишње управе резервних официра и ратника у Београду, сви одређени резервни официри из целе земље, требали су имати шајкаче са кокардама и поред свог одела свакодневног и жакет са панталонама црним на штрафтама.

3. јуна у 6 и 30 минута сви делегати били су окупљени пред железничком станицом београдском, где смо добили распоред путовања и бројеве за своје ствари и број купеа.

Воз је био комбинован од 6 вагона, вагона ''Ли'' I и II класе. У 7 и 30 била је дошла војна музика за испраћај. У 8 часа стигао је француски посланик на нашем двору са својим особљем и војним аташеом француске војске. Сви смо на перону станице били постројени у два реда, са шајкачама на главама. Ту нас је француски посланик кратким али одушевљеним говором поздравио и пожелео срећан пут за Француску, где наш долазак очекују са највећим одушевљењем. Затим је музика интонирала француску и нашу химну. Потом смо сви ушли у воз и у 8 и 15 кренули са станице.

На станици Стара Пазова били смо дочекани и испраћени од ученика и ученица основне школе са својим наставницима. Ученици су имали у рукама мале наше тробојке и клицању није било краја.

У 11 часа стижемо у Винковце, где су нам се придружили делегати из Вуковара.У 4 и 30 стигли смо у Загреб, где су нам се такође придружили делегати из Хрватске. Ту

је било доста света и дочекала нас је железничка музика. У 5 и 20 кренули смо из Загреба.У 8 и 10 стигли смо у Љубљану и ту нас је на станици дочекала маса света. Свирала је

војна музика. Ту су нам се придружили делегати из Марибора, Љубљане и околине. Кренули смо у 8 и 40 из Љубљане преко Јасеница- последње станице између нас и Аустрије. Границу аустријску преко Тирола прешли смо у 12 и 30 часова, где су ушли њихови чиновници и прегледали нам пасоше. Заморне нас је савладао сан, па смо наслоњени један на другог тако и засапли.

4. јуни освануо нам је кроз најлепше пределе Тирола, где смо сви гледали са највећом заинтересованошћу Алпе пуне снега и лепе зелене долине. У 5 и 25 стигли смо на једну велику станицу Сарфелду. Целим путем у том пределу било је доста хладно али и врло пријатно. У 6 и 30 стигли смо у Кицбил, где долазе и наши скијаши ради скијања. У 6 и 50 продужили смо даље. У 7 сати били смо у месту званом Верла. Ту смо се на станици умили јер се воз бавио 20 минута. У 7 и 36 стигли смо у Инсбург. Ту протиче река Ин која се улива у Дунав.

У 9 и 40 прошли смо крај места Шенвинс- ту су носили литију, девојчице су биле обучене све у бело са венчићима око глава. Био је нњки њихов велики празник католички.

Сви ови крајеви су врло лепи и јако романтични. Време је леп и дан сунчан. У 9 и 50 стигли смо у место звано Ланге, где се слушио са балоном чувени ''Пикард'' о којем су недавно писали и наши листови. Ту је такође било пуно света и носила се литија. Све су зграде биле окићене њиховим националним и католичким заставама. Наилазимо на тунел Фир Абл Берг; кад смо из њега изишли, стигли смо на швајцарску границу.

У 10 и 30 приспели смо у швајцарску варош Фелдкир, где је швајцарски црвени крст за време и после овог рата збрињавао болесне ратне заробљенике, наше и аустро-немачке. У 10 и 40 прошли смо кроз тунел Ариберг, који је трајао скоро 15 минута; дуг 20-25 км. У 10 и 55 стижемо у станицу Ланген, а у 11 и 20 у постају Валд А. У 11 и 10 били смо у станици Дамас а у 11 и 35 у Блундену, у коме је месту фабрика чоколаде ''Милка''. У 11 и 55 приспели смо у Пуксу, лепо место, а у 12 и 15 у Сарман. Од те станице на три километра пружа се један леп поглед на Циришко језеро. То се језеро простире до Цириха; поред језера су врло лепа купалишта са модерним ресторанима, што даје изглед лепе панораме. У 1 и 25 прошли смо станицу Везен- ваздушна бања.

У 2 и 40 дошли смо у Цирих, а у 2 и 45 кренули даље. У 3 часа били смо у Бадену, једно дивно место; тад смо такође прошли један дужи тунел. Приспеће у Базел збило се у 3 и 45, ту нас је сачекало неколико Француза- та је станица пола француска а пола швајцарска. Један од њих нас је поздравио, на чему му је у име наше одговорио делегат Т.Стефановић. Добили смо врло леп букет цвећа. Из Базела прелазимо на територију Француске.

У 5 и 25 стигли смо у Вулхоус. Дочек је био врло леп. Дочекао нас је француски ђенерал са својим официрима и музиком. Ђенерал је одржао леп говор и пожелео пријатан боравак у Француској која нас све срдачно чека у свом загрљају. Кренули смо и у 6 и 15 стигли у Белфорди. Ту нам је приређен свечан дочек војске са музиком и заставом и заставама свих њихових корпорација, представници војне и цивилне власти и непрегледна маса света која нам је клицала ''Вив ла Серби, Вив Југослави''. Бацали су цвеће са свију страна на нас. Ми смо у колони двојних редова кренули кроз варош, где смо у поворци са њима били одушевљено поздрављани, на шта смо им ми одговарали ''Вив Ла Франс'' и са ''Здраво, здраво, здраво''. Стигли смо до споменика њиховим погинулим и умрлим у рату, где је од стране наше Управе приложен венац. Одржано је неколико говора од стране њихових и наших; одатле смо кренули у њихову општинску салу, где нас је дочекао и поздравио председник њихове општине. И овде је одржано неколико говора са њихове и наше стране. Ту нам је приређена закуска са шампањцем и бисквитима. Одатле смо кренули у разгледање града.

Затим смо се у поворци вратли на станицу. Маса света, и мало и велико, једнако нам је одушевљено клицала без прекида док нисмо возом кренули даље.

У 8 и 45 кренули смо возом за Париз. У 2 и 45 ноћу стигли смо у Париз. Ту нас је сачекао одбор и аутомобилима смо били развезени по хотелима. Моја група, на броју 160 људи, била је распоређена у један врло велики и модеран хотел ''Мадера''. Имао сам двокреветну собу са купатилом и клозетом. У њој смо били ја и делегат Марко Бруна из Сремских Карловаца, иначе директор банке. Одмах смо се окрепили и у међувремену добили своје ствари. Легли смо у 4 часа ујутру исте ноћи, а устали у 7.

5. јуна обукли смо, према већ од увече датој наредби, жакете и наравно шајкаше на глави. Добили смо у истом хотелу доручак, купили смо и карте да би се јавили својим кућама и пријатељима. У 8 сати пред хотелом чекали су нас аутокари и одређени чланови ''Поли д Ориен'', наши ратни другови. Прво смо по неколико пута прошли по појединим улицама

Париза, затим смо отишли у цркву Сакр кер на једном високом месту одакле је леп поглед на цео Париз. Потом смо отишли на гроб Незнаног јунака, који је усред Париза. Ту је стигао и наш посланик за Француску г.Спалајковић са особљем, као и прeдседник са члановима њиховог ''Поли д Ориен'', наши другови резервни официри и четници. Ту смо приложили венац, са ћутањем од два минута. Одржано је неколико говора. Било је много њихових фотографа који су по сунцу снимали. Одатле смо кренули код председника париске општине. Ту је такође био са нама г.Спалајковић, као и њихови представници. Одржано је више лепих и дирљивих говора у којима се хвале српски народ и војска, одсвиране су химне од стране војне музике те је после било послужење шампањцем и слаткишима. Ова сала за дочек је величанствен аи велика, изражена сва у фигурама и разним сликама уметничким. По завршеном пријему и церемонијама напустили смо салу и пред изласком на степеницама такође смо били снимљени од њихових и наших фотографа. Председничка сала била је сва окићена са врло скупоценим гобленима, а на поду са финим застиркама од памучне тканине.

Одатле смо се одвезли на ручак, сваки у свој хотел, где је било врло лепо сервирано.У 2 и 30 по подне пошли смо аутокарима, а према програму, у Версај, чувено историјско

место удаљено од Париза 12 км. Путем смо разгледали дворану Марије Терезије и целу зграду, у којој има врло лепих историјских слика. Цели су зидови у сликама од којих свака понаособ представља неку знаменитост. Слике су рађене уметнички на самим зидовима у живим бојама. Показан нам је сто на ком је потписан мир.

Ту сам купио албум ''Версај'' за успомену. Одатле смо кренули преко Булоњске шуме, где смо у 5 сати поподне били примљени код министра спољних послова, г. Бријана. Он је врло симпатичан и хладан старчић. Говорио је врло благо и симпатично. Бријан је између осталог свога говора казао: ''Држим да сте осетили да овде нисте странци, јер у целој Француској ћете осетити љубав која ће вечито постојати и која никада неће бити демантована. Француска вас прима раширених руку као своје синове, као своју браћу''. Када му је председник Удружења резервних официра и ратника г. Стефановић захвалио на француском језику, од узбуђења се збунио, г. Бријан га је подржао разумевањем и одобравањем: ''Захваљујем Вам на оваквим изразима љубави и пријатељства. Ваше речи су ме јако дирнуле. Признаћу Вам да сам учинио све што сам могао у времену вашег трагичног одступања преко Албаније. Главна брига крајем 1915. године састојала се у томе како ће се спасити остатак јуначке српске војске. Затим смо омогућили њен опоравак и настављање борбе ради заједничке победе. Ја сам видео ваше војнике који су дошли на Крф у таквом стању да нису личили на људе, него на скелете. И заиста, само величанствена морална снага ваших војника могла им је поправити здравље. Ми смо заједнички ратовали да не би били смрвљени, што би представљало страховиту неправду. И заиста ми је данас пријатно чути од Вас да ми заједнички остварујемо мир. Ви ћете у нама увек наћи верне пријатеље. Успомена на јучерашњицу осигурава нашу сталну сарадњу, у коју уносимо заједничке напоре. И сада, преко вас позивам наше пријатеље Југословене да стално сарађују са нама ради осигурања мира.'' Ту смо се са њим у сали фотографисали, а мени је пало у део да будем баш до његовог левог рамена. Када би га новинари нешто запитали, одговорио је: ''Хајдемо у салу да се куцнемо мало са шампањцем па ћемо се разговарати''. Ту нам је приређен шампањ и лимунада са бисквитима. Имао сам прилике да разговарам са др.Спалајковићем који ме је питао и за мога таста (Урош Бркић). Ја сам му изручио поздрав од њега. И ту је свирала војна музика. Интониране су наша и француска химна. Почела је да пада јака киша када смо изашли из палате.

У 7 и 30 вратили смо се сви у своје хотеле, где смо добили вечеру. Добили смо од стране делегираних чланова ''Поли д Оријен'' улазнице за варијете ''Ви Либерте''. То је један од

њихових најбољих варијетеа, чија уметност и извођење игара су нешто најузвишеније, које се просто не да описати. По свршеном програму у варијетеу у којем је било две до три хиљаде посетилаца, вратили смо се пешице својим хотелима јер није било тако удаљено.

6. јуна- Устали смо у 7 и 30, доручковали смо у 8 а у 8 и 30 чекали су нас испред хотела аутокари да бисмо отишли на српско гробље. Приређен је помен нашим умрлим војницима у Француској за време рата. Чинодејствовао је руски свештеник. На гробу од наше стране приложен је венац и одржано неколико говора. По свршеном обреду сви смо добили по букетић цвећа које смо распоредили по парцелама на сваком гробу бацајући по један цвет.Одатле је једна група прешла преко пута на француско војничко гробље, где је сахрањен и први командант источне војске на Солунском фронту.

Одатле смо се одвезли на место где нас је чекао ђенерал Франш Депре и ђенерал Гиом са адмиралом Гепратом и његовом госпођом, као и цео официрски кор са министром војним. Ту су биле измењене многе здравице, најсрдачније се клицало нашем краљу и Југославији. Ту нам је такође била приређена закуска са шампањем и колачима. Свирала је војна музика а фотографи хватали снимке сваког покрета. У говору Франса Депреа и председника резервих официра, чуле су се речи да ће пријатељство француско- југословенско бити на живот и смрт.

У 12 и 10 дошли смо на ручак, сваки у свој хотел. Ту су нам раздељене неке сликовнице за успомену на време посете Француској од стране резервних официра и ратника Југославије.

У 2 и 15 кренули смо аутокарима из својих хотела да разгледамо Париз. Били смо у једној великој катедрали где смо разгледали уметнички рад из старог доба. Ту смо такође фотографисани на степеницама катедрале, одакле смо отишли у Инвалидски дом где је сахрањен Наполеон и у једном ходнику један стари ауто такси са којим се је пок. Ђенерал Жорф одвозио на фронт. Он је остављен за музеј, да га свет гледа. Ту нам је речено да ће сутра бити пренос посмртних остатака пок. Ђенерала Жорфа у једну капелу у истом Дому.

У 5 и 10 одвезли смо се аутокарима пред зграду Председника Републике у Јелисејској башти, где смо били примљени код председника у 5 и 30. Улазак председника у салу за дочек, где смо сви били постројени, дочекан је са:''Живео!''. Он је одржао врло леп говор у ком је нагласио да је срећан што је на том положају могао да дочека југословенске ратнике који су својим херојством задивили цео свет. Казао је да ће пријатељство француско и југословенско остати вечито. На крају говора поздравио је нашег краља са: ''Живео краљ Југославије Александар Први!'' Ми смо сви прихватили са ''Живео краљ, живео председник Думер, живела Француска!'' Изразио је жељу да се са нама фотографише, што је одмах од стране фотографа учињено. Ја сам једну такву фотографију купио јер је случај хтео да и ја будем у његовој близини. Напомињем да је сала у којој смо били примљени нешто највеличанственије што може бити. Одатле смо се одвезли у хотеле.

У 7 и 15 аутокари су нас одвезли у хотел у којем нам је од стране резервних официра и ратника у Паризу приређен велики банкет. Били су Франш Депре, са осталим официрима и ђенералима, са господином адмиралом Гепратом са госпођом, Спалајковић са особљем и помоћник министра Бријана. Банкет је трајао до 2 часа по поноћи у најлепшем расположењу. Ту је одржано много говора са обе стране. Сревирана су првокласна јела. Одатле смо аутокарима одвезени у своје хотеле.

7. јуни - недеља. Устали смо у 5 и 30 сати а у 6 часа добили смо доручак. Кренули смо аутокарима на станицу одакле смо по уговореном програму оришли у варош Лил. Поред омањих станица дошли смо пред место звано Арае, где су се за време рата водиле јаке борбе. Варош је била много порушена али је сада оправљена. У 11 часова стигли смо у место Дуе, где нас је дочекала една депутација и предала венац нашем председнику Радосављевићу. На

станицу Лил стигли смо у 11 и 30 сати, где нас је сачекала војска са војном музиком, њихово удружење резервних официра и ратника, маса света са много засатва разних корпорација, који су нас одушевљено поздравили са ''Вива Серби'', ''Вива Југослави''. У поворци кренули смо по четворица у реду кроз варош. Отишли смо пред споменик палим у рату и ту приложили венац на споменику од тсране наших удружења, а одатле смо кренули у ''Хотел де Вил'', општинску зграду, где нас је примио и поздравио председник општине. Приређена нам је и закуска са шампањем и бисквитима. Одатле смо кренули у зграду начелства а на путу нас је ухватила јака киша. Из начелства кренули смо до споменика стрељанима за време рата од стране Немаца, затим на банкет који нам је приређен у једном великом изложбеном павиљону. На том банкету било је много њихових грађана, тако да је било скоро 600 лица. Свирала је једна музика која је састављена од самих армуника и њихова грађанска плех музика. После банкета створило се народно весеље и са најодушевљенијим клицањем испраћени смо од стране власти и грађана вароши Лил. Ова варош броји до 240.000 становника. На банкету је било неколико дечака и девојчица обучених у њихове старе народне ношње, која су предала неколко букета цвећа нашим члановима управе. За време банкета као и поласка са истог на воз пратила нас је јака киша. На станици, иако је падала јака киша, сачекала нас је велика маса света и поздравила.

У вагонима смо добили од стране одбора сваки по једну кутију у којој је било: један велики хлеб, шунке, сира, 2 јаја обарена, парче печења неког, по комад банане или јабуке. То нам је дата вечера у возу пошто ћемо натраг у Париз стићи ноћу. У 11 и 20 на станици Париза сачекали су нас исти аутокари који су нас одвезли до наших хотела.

8. јуни, понедељак. Устали смо у 6 часова, где смо доручковали и у 6 и 45 аутокарима кренули на станицу где смо се укрцали на воз за Ремс. У Ремс смо стигли у 10 сати пре подне. Са станице смо се укрцали у аутокаре и по групама ишли и разгледали фабрике шампања. Про смо ушли степеницама у један велики лагум од 110 басамака који иду право у дубину од 58 метара. Зидан је пре 2000 година у доба Римљана. Затим смо били у фабрикама где се шампањ фабрикује- где смо били послужени шампањом од стране сопственика фабрике. Добили смо и књижице те фирме као рекламе.

Затим смо отишли и разгледали њихову катедралу која је најчуенија у Француској. Зидана је у Тринаестом веку и у њој је крунисан њихов први краљ Карло Седми, кога је Јованка Орлеанка довела. Зидана је за време Карла Петог. Има један део који су Немци за време рата порушили а који је и данас остао неоправљен. Ово је једно од ретких дела савршенства архитектуре до данас.

Ремс је био заузет од Немаца за време светског рата.Од катедрале отишли смо у поворци у ''Хотел де вил'', општинксу зграду, где су одржани

уобилајени говори и послужени смо такође шампањем и бисквитима. Одатле смо отишли на банкет у хотел Дегерман, где је било сервирано врло лепо. У 2 и 10 кренули смо на станицу. Натраг у Париз стигли смо ноћу.

9. јуна устали смо у 5 сати, доручковали и спремили се. У 6 и 30 кренули смо аутокарима на станицу где смо се укрцали на воз за Верден. У 8 и 45 стигли смо у место Ешалон де си Марне, где су се за време рата с Немцима водиле такође јаке борбе- један од врло важних положаја.

У 11 и 40 стигли смо у варош Верден. На станици нас је дочекао командант гарнизона са војском и војном музиком. Ту смо се утоварили на аутокаре и кренули у тврђаву где су касарне војника. Ту смо добили пољски ручак- све спремљено ручали смо и опет се аутокарима одвезли на положаје ратника Вердена. Када смо изашли из вароши, стигли на поља, одмах смо видели прву слику разбојишта- велико војничко гробље и поља

раскопана од граната. Цело поље види се ископано са рововима војничким. Стигли смо на приличну висину, затим сишли са аутокара. Пред нама се пружао видик на велико гробље које се не да очима сагледати. Испред тог гробља сазидана је једна монументална костурница од чистог камена нарочитих шара. Над костурницом је један висок торањ, са којег је отпочела звоњава тешких звона. Отпочела је служба коју су служила два њихова свештеника. Ушли смо у цркву. По завршеном чинодејству један од свештеника громким гласом одржао је дирљив говор о победи француског и српског оружја и братству та два народа. Ту смо видели групу старих жена, мајке погинулих војника који су ту укопани. Када смо изашли из цркве, фотографи су нас сликали пред самом костурницом. Одатле смо пешице пошли да разгледамо положаје и ровове. Отишли смо на положај где је један део покривен плошом од цемента, са стубовима са стране. Ту смо спазили жалостан призор- на том месту, одприлике дужине 40-50 метара, њихов одред који је био у рову затрпан је гранатама. Из земље им вире бајонети на пушци, коме шлем над земљом, коме ранац, преостали као да казују да траже помоћ. То су Французи тако оставили да народ који посећује Верден види тај призор. Затим смо отишли до једног трема од дасака, ту смо разгледали артиљеријске топове разних калибара, остављени на бојном пољу. До тог трема је једна просторија, такође од дасака, где је било на хиљаде дашчаних сандучића, на којима су се налазиле фотографија и име дотичног, чије су кости у њима, сакупљене са бојног поља по свршетку рата. Потом смо прошли поред гробова немачких војника, где смо по могућности, сипали и бацали цвеће над њиховим гробовима. Одатле смо преко ископаног поља, свог пуног гвожђа, пушака, ножева, шлемова, прешли и попели с ена највиши и најодсуднији положај ''Дуемон''. Ту нам је њихов ђенерал говорио близу два сата, каквису били положаји, одакле су Немци нападали. Положај Дуемон, када су га Немци највећом артиљеријском ватром бомбардовали, остао је 24 сата без посаде, јер је сва посада у њему изгинула, а нико за то није знао. Тек после 24 сата Немци су ушли у њега. Ту је погинуло много војника. После, када су Французи по цену живота морали да поврате тај положај, у току борбе изгубили су 400.000 људи. По казивању ђенерала, то је просто била једна безумна маса а не војска, јер су од јаког бомбардовања били сви заблесавили, те су повратили изгубљени положај. Такође нам је причао да десно од Дуемона, на једном положају, опет од велике важности, остало је само 15 војника, док су сви други изгинули. Али петнаесторо војника није напустило положај, па су у њему остали докле год га нису Немци узели. Командант немачке војске, када је заузео тај положај, задивио се херојством и пожртвовањем француских војника, те је наредио да се пред тих 15 војника дефилује и ода највећа почаст. Потом нам је ђенерал причао да за време највеће и најодсудније битке на Вердену, која је за Француску била бити ил не бити, и од стране Немаца и од стране Француза животе је изгубило 1.400.000 војника. Ту се на крају сломила немачка сила и победнички завршен успех француског оружја. На том положају Дуемону, недогледно около видели смо цело поље и брда раскопана од тешких артиљеријских зрна, просто свако парче земље је раскопано. По причању њихових официра, цео тај простор земље помешан је са лешевима изгинулих војника, чије кости се и данас налазе у тим раскопаним пољима. Провели су нас по њиховим лагумима, кроз земљу читаве вароши, да је то просто немогуће испричати. Над тим подрумима намештени су тешки апартмани од челика, где је била укопана француска тешка артиљерија, чији се топови и данас ту налазе. Цео простор је од бомбардовања промешан гвожђем и цементом, како је било сазидано од армираних бетона. По тим пољима стоје табле ''овде је било то и то село, које је за време рата срушено и данас ни праха од њега''.

Сви ми, колико на с је било, за време разгледања ове страшне слике неколико минута смо били неми од тако страшног призора. Већини нас су потекле сузе низ очи, јер тога момента осетисмо тешкоће наше за време прошлих тешких ратова, а колику је тешкоћу осетио француски војник према овако страшној слици и призору. На тим положајима смо се бавили скоро 4 часа. Сви смо на самим положајима, где има нарочита барака од дасака, купили албум и карте за успомену. На једној плочи на путу за положаје Вердена пише ово: ''Када овуда прођеш, не заборави да се поклониш сенима оних који су своје животе изгубили да би ти данас слободно живео''. Такође у подножју положаја Вердена подигнут је један споменик на коме је приказан у лежећем ставу убијен лаф, који представља да је до тога места била стигла немачка војска, и да је ту тај лаф који је надирао на територију Француске претећи да Француску освоји, нашао свој гроб. Ту смо сви били просто задивљени херојством француске војске, и са нашега целог пута најсвечанији утисак имали.

За време обиласка положаја и бављења у Вердену време је било облачно, са мало кише- врло пријатно.У 4 и 45 укрцали смо се на аутокаре и кренули на станицу за Нанс. У 6 и 15 стигли смо у Нансију где смо одушевљено дочекани од стране војске и грађанства. Са војном музиком на челу, продефиловали смо кроз целу варош. Затим смо, возећи се у аутокарима, разгледали целу варош. Дошли смо на вечеру тј.банкет који нам је приређен у згради купатила. Једна врло велика и лепа сала била је окићена нашим и француским тробојкама, а ту је била и слика нашег краља, сва окићена зеленилом. И ту је одржано много говора од стране њихове и наше. Нанси је лепа варош, броји до 80.000 становника и има врло лепог женског света.У 11 и 30 кренули смо са банкета аутокарима ка станици. Иако је била већ поноћ, ипак нас је маса света поздравила и испратила. У Париз смо стигли у 5 сати ујутро.

10. јуни . Устали смо у 9 часа ујутро. До подне смо сви били слободни. Како смо са пута били јако заморени и неиспавани, то је већина нас спавала дуже. То слободно време искористили смо за разгледање њихових великих радњи као ''Бон марине'', ''Самаритен'', ''Лувр'' и остале и куповали поједине стварчице за кућу и поклоне. У хотелу смо имали ручак, а у 2 сата кренули смо аутокарима да разгледамо ''Колонијалну изложбу''. Како је то један колосални простор, разгледали смо поједине делове изложбе, јер је толико тога изложено и интересантно да би човек требао 5-6 дана разгледати, па да може рећи да је видео све. Ово је једно ремек дело које се не може описати, само виђењем човек може увидети савршенство технике и људског ума. Увече, у самом кругу изложбе, у хотелу ''Континентал колонијал'' приређен нам је опроштајни банкет. У 12 часа завршили смо вечеру и опростили се са Паризом, јер сутра, 11.јуна крећемо за Лион, Марсељ, Виши, Гренобл. Где завршавамо програм и сви заморени, са нестрпљењем, очекујемо дан повратка у своју домовину и својим кућама.

11. јуна. Устали смо у 5 часа, спремили своје ствари за пут, доручковали у 6 и кренули аутокарима на лионску станицу. Ту смо сви узели своје ствари са перона и унели их у купее. У 6 и 45 воз је кренуо. Испратили су нас већином чланови одбора и војна музика. У возу су нам дали по једну велику укоричену књигу, као усппомену и сећање на Париз и посету од стране ратника, другова из минулих ратова. Ту смо добили и карте разгледнице Неверса. У Неверс смо стигли у 11 сати. Ту нас је сачекала војска са војном музиком, разне корпорације са заставама и, наравно, Одбор Удружења резервних официра и ратника из тога места. На станици је такође било много света и одушевљено

нам је клицано. Такође на станици приређена нам је закуска са шампањцем и мезетима, а потом смо кренули за Виши.У Виши смо стигли у 1 и 50 часа и одмах се аутокарима развезли до хотела кој ису за нас били резервисани. Ја сам са мојом групом био у врло лепом, модерном хотелу ''Радио'', који има 800 соба. Ту смо имали леп ручак у хотелу. После подне у три часа аутокарима смо се одвезли и разгледали купалишта, све сале, одељење за пуњење флаша, одељење за изцрпене воде минералне. Та светска бања јесте једна за пример својим уређењима. Ту нам је директор бање показао и објаснио цело уређење бање, те да се дневно из ње извози, само за иностранство, по 135.000 флаша минералне воде ''Виши''. Овде је такође показано најмодерније уређење бање и савршенство технике. У 5 часа имали смо одмор и спремање за банкет. Сви смо обукли жакете. У 8 и 30 дошли смо на банкет у хотел ''Касино''. Одржан је до данас један од најлепших банкета. За време банкета приказива нам је балет, а после банкета на тераси свирао нам је оркестар са неким инструментима као вергле, и играли мушки и женски њихове народне игре, сви обучени у народним костимима. Међу инструменталистима било је двоје који су свирали на гајдама. У 1 час разишли смо се и отишли на спавање. Те ноћи била је јака врућина.

12. јун. Устали смо како је ко хтео, од 8 до 10 часова, доручковали у својим хотелима и отишли до вароши да исту разгледамо. После подневног ручка, у 2 сата кренули смо возом за Лион.

У Лион смо стигли у 6 и 30 сати по подне. На станици су нас дочекали командант са војском и војном музиком и маса света. Ккао су резервисани хотели били у близини железничке станице, то смо у поворци кренули до својих одморишта. Недогледна маса света нас је поздравила о одушевљено клицала ''Вива ла Серби'', а ми смо ревносно одговарали ''Вива ла Франс''. Сви смо били смештени у великом хотелу ''Палас''. Ту смо се умили и спремили за банкет који је приређен у истом хотелу. Увече нам је приређен свечан банкет, на коме је био и ''Ерно'', председник. Ерно је одржао један дуг и темпераментан говор у коме је, између осталог, казао: ''Био ја или не на положају који данас заузимам, ја ћу увек помагати браћу Србе- Југословене, који су заслужили највеће поштовање и пажњу''. На растанку је свирала војна музика а њихово певачко друштво отпевало је неколико ствари. У 1 час пошли смо на спавање.

13. јуна. Устали смо у 8 сати и доручковали у истом хотелу. Добили смо по једну лепу велику књигу ''Ла арме Де Оријен'' и по једну флашу вина из 1926. године које смо понели кући за успомену. Затим смо отишли аутокарима да разгледамо Лион. Били смо и у фабрици свиле, где су многи куповали свилу за хаљине- ко је хтео да понесе презенте за своју кућу. Били смо на гробу незнаног јунака покрај једног језера. Ту смо приложили венац. Ручак је био у 12 часова а у 1 час кренули смо возом, за Марсељ.

У 7 часова стигли смо у Марсељ, поред мора, који је једна од најлепших вароши после Париза а по величини друга. И ту смо били дочекани врло лепо. До хотела ишли смо пешице, где нас је одушевљено поздравила маса света. Размештени смо по хотелима, а ја сам са мојом групом био у хотелу ''Лувр де ла Пе''. Ту смо се измили и спремили за банкет. У 9 и 30 аутокарима смо се одвезли у једну дивну башту ''Шато ди фреј'', где нам је приређен банкет. При уласку у салу раздељена нам је по једна плочица као успомена на дан наше посете Марсељу. Ту смо били до 1 час ноћу, одакле смо се

аутокарима одвезли до својих хотела. Пре спавања нас неколико другова прошетали смо покрај мора, која нас је слика много занимала 14. јуни. Устали смо у 8 часа и доручковали свако у своме хотелу. Укрцали се у

аутокаре и разгледали варош, морско пристаниште које нам је дало врло леп утисак. Затим смо, у 10 и 30 стигли на морску обаллу, на једну узвисину, где смо присуствовали откривању споменика њиховим борцима палим у рату поред обале морске. Одатле смо кренули код председника општине. Улаз у зграду, као истепенице и сала били су окићени зеленилом, цвећем и разним сијалицама, такође и тробојкама, нашим и њиховим. Ту је одржано неколико говора. Затим смо послужени шампањцем и мезетима. У 12 часова дошли смо у хотел на ручак, а у 2 часа кренули аутокарима на

станицу, одакле смо пошли за Гренобл.У 7 сати увече стигли смо у Гренобл, дочекани такође одушевљено од војске и

цивилне власти, као и од масе света. Ја сам са мојом групом распоређен у хотел ''Мажестик''. Ту смо у хотелу и вечерали.

15. јуна. Устали смо у 7 часа, доручковали,а затим аутокарима отишли у касарну, где је командант желео да дођемо. Ту смо били сви постројени и командант пука одржао је један леп говор и војницима нас приказао као хероје који смо највише заслужни за завршетак светског рата у корист савезника. Ту је поред нас цео пук продефиловао са свом ратном спремом и митраљезима. Затим смо отишли у њихов музеј и библиотеку, који су најчувенији по старинама и уређењу у целој Француској. Потом смо били примљени од стране председника општине, где је такође било много здравица и послуженим шампањем и бисквитима.

Затим смо отишли право на железничку станицу и кренули за Шанбери. Наше ствари већ су биле однете на станицу, те смо сваки своје узели и ушли у купее. У 2 и 30 кренули смо за Шанбери.

У Шанбери смо стиглли у 4 и 30 часа по подне. Тад нам је приређена закуска код председника општине, а у 6 часова стигли смо у Белегарде. Ово је последње место, граница Француске са Швајцарском. Ту смо се опростили са нашим ратним друговима и пратиоцима целог пута за време нашег бављења у Француској. При растанку проливане су и сузе јер се заиста у душама свију нас и њиховим осећала једна искрена љубав и братски осећаји. Одатле на малом одстојању прешли смо на швајцарску територију. У 6 и 50 стигли смо у Женеву, где нам је приређен последњи банкет у ресторацији на станици. Ту су последњи другови из ''Поли де Оријен'' правили тај банкет и са нама се опростили. По завршетку вечери прошли смо мало кроз варош, затим отишли на станицу и у 8 часа кренули за Лозану, Берн, Цирих, и дошли на исту пругу где смо прошли идући за Француску,

16. јуни освануо нам је кроз Тирол, Аустрију, а у 4 сата поподне истог дана стигли смо на нашу територију- Јасеница. Ту нам је ударен жиг на пасоше и продужили смо даље. Затим смо кренули за Љубљану, Загреб и 17. јуна у 9 и по часа стигли смо у Београд. На станици нас је такође дочекала маса света и војна музика. Када је воз стигао на станицу одсвирала је ''Еј трубачи''.

Напомињем да све станице у Француској, као и зграде где смо били примани, биле су окићене нашим и француским тробојкама. Музике, где год смо били, интонирале су нашу химну. Хотеле смо имали првокласне.

Французи су се трудили да нас што лепше приме и угосте. ОНи су сада истински доказали колика је љубав њихова према нама. Наша посета је од великог значаја, јер се

сада и јавно манифестовало јединство Француза и Југословена. Целог пута кроз Француску и остале земље, путовали смо све са нашим вагонима са којима смо пошли из Београда, и са њима се и вратили.

Јаков Лазаревић

* Tекст дневника сачуван је захваљујући Данилу Петровићу /Андрија Паковић/, песнику из Кладова који је почетком осамдесетих година XX века чувао Лазаревићеву архиву.

МАРГЕРИТ ЈУРСЕНАР

КРАЈ МАРКА КРАЉЕВИЋА *

...Кад одједном, Марко дође до неког старчића који је седео на клупи, и коме су кратке ноге висиле. 'А ти, рече он, зашто ти ниси донео зделу? Тебе не знам ни ко си ни како се зовеш.' 'Једни се зову овако, други се зову онако, рече старчић. То није важно.' 'Ни у главу те не познајем, рече Марко. Можда због тога што изгледаш као и сви други. Не волим незнанце ни просјаке који не просе. А да случајно не уходиш за Турке?' 'Има их који кажу да стално уходим, рече старчић. Али варају се: пуштам људе да раде шта хоће.' 'И ја исто, и ја волим да радим шта ми се хоће, заурла Марко. Никако ми се та твоја глава не свиђа. Напоље одавде!' И он га потплете ногом, као да би га оборио с клупе. Али старчић као да беше од камена. Или не; није изгледао чвршћи од других; ноге су му и даље мирно висиле али чинило се као да га Марко није ни такао. И када га Марко зграби за рамена да га подигне, опет исто. Стари само одмахиваше главом. 'Устај и бори се као човек', подвикну Марко, сав црвен у лицу. Старчић устаде. Стварно је био мали; Марку је досезао тек до рамена. Остаде тако, ништа не чинећи и ништа не говорећи. Марко се баци на њега млатећи рукама. Само што ти ударци некако нису погађали старчића, а Маркове се песнице, зачудо, обојише крвљу. 'Ви људи, викну Марко онима из своје пратње, ви се не мешајте. Ово је само моја ствар.' Али већ је губио дах. Одједном, занесе се и тресну као стена о ледину. Кунем ти се да се старчић није ни помакао. 'Незгодно си пао, Марко, рече он. Од овога се нећеш подићи. Чини ми се да си то знао и пре него што си почео.' 'А припремио сам поход на Турке: бил оје, да тако кажем, све готово, зајеча Марко лежећи. Али би што би.' 'На Турке или за Турке? Упита старчић. Истина је да си понекад прелазио од једних до других.' 'Жени којој сам доходио, и која ми је то рекла, узврати умирући, одсекао сам десну руку. Дао сам и да се побију неки сужњи, иако им је било обећано... Давао сам и поповима; дава сам и сиротињи...' 'Не почињи да сводиш рачуне, рече стари. То је увек или прерано или прекасно, и не служи ничему. Боље ме пусти да ти подметнем кожух под главу, да ти не буде тако тешко на земљи.' Он скиде кожух са себе и учини како је рекао. Сви су били толико запрепашћени да нико и не скочи на старчића. А онда, када се добро промисли, незнанац ништа није ни чинио. Он крену према вратима, која су била широм отворена. Леђа мало погнутих, личио је више него икада на

просјака, али на просјака који не моли ништа. Два хрта беху везана код улаза; он у пролазу положи руку на главу Великог вранца, који је био веома опасан. Велики вранац не показа зубе. Сада када се знало да је Марко мртав, сви су били окренути према излазу, да виде старца како одлази. Напољу се друм, као што знаш, пружа право између два брега, час навише, час наниже, па онда опет навише. Већ је био далеко. Само се видело да неко корача по прашини, мало вукући ноге, у широким чакширама које су се мотале око њега, и с кошуљом која је лепршала на ветру. Корачао је брзо за старог човека. А над главом му, на сасвим чистом небу, јато дивљих гусака.''

* Извод из приповести Маргерит Јурсенар, објављене у збирци под насловом ''Осмех Краљевића Марка'' БИГЗ 1980.г, с.111-117, превод са француског Ђорђе Димитријевић, према изворнику NOUVELLES ORIENTALES, 1963.

МИЛОВАН ДАНОЈЛИЋ

СРБИЈА У ВАНДЕЈИ -Текст из недељника НИН од 20.5.2010, с.48-49-

Фејморо. Требало ми је доста стрпљења и упорности да, уз помоћ дебелог Мишленовог атласа и увеличавајућег стакла, пронађем то село шћућурено у југоисточном кутку Вандеје. Некад живо рударско насеље, Фејморо је, од средине прошлог века, утонуло у посмртну, музејску егзистенцију. Последњи вагонети угља истоварени су године 1958. У Рударској капели утишаног провинцијског села, са радничким кућицама поређаним под конац (у јендој од њих је седиште општине) одржана је, током априла, изложба под насловом ''Србија, света земља европске културе''. Света земља! Да се питао, званични Париз би на овакву квалификацију тешко пристао. Вандеја је одувек била нешто друго... она је завичај наше свете снахе, Јелене Анжујске...Замисоа о изложби потекла је од општине Кладово која с Вандејом одржава посебне везе, у духу децентрализоване међународне сарадње... У Рударској капели, облика и величине падованске Скровењи, нашло се места за седамдесетак дела црквеног и световног сликарства, те за нешто одевних предмета, намештаја, надгробних каменова и маски...Тако се, изгледа, у нас слављено пријатељство између два народа свело на склоп посебних веза између Неготинске крајине и Вандеје, чије је срце довољно широко да нас прими онакве какви смо... Ми смо очекивали подршку од париске елите која је окренула леђа сопственој прошлости и својим сељачким коренима; на ону другу, ћутљиву и повучену, провинцијску Француску нисмо се обазирали. Робовали смо миту, а такво се робовање, у одсудним часовима, плаћа. Готово сви млади људи, с којима сам се шездесетих година у Паризу дружио, били су портив де Гола, између осталог и због његовог наглашеног родољубља. У Паризу је интернационализам рекламиран као локални изум, био је у служби националне уображености, а Де Гол је омаловажаван као старомодни патриота, малтене фашиста, и са левице, и са дела деснице, која му је приредила два неуспела атентата... Па кад је добар део елите исмевао вођу Отпора против нациста, човека који је земљу дигао из мртвих и увео је у ред великих сила, како смо се ми, крајем прошлог века, могли надати да ће та врста друштвене креме показати разумевања за наше државне и националне интересе на Косову и другде? Ми смо неговали представу о непостојећој, митској Француској, тражили смо је онамо где је нема, а не онамо где се могла наћи. Потомци солунаца су давно ратно савезништво одбацивали као реакционарну илузију; управни апарат земље похитао је да се ослободи ослабљених веза са неким ко је, мали и немоћан, исувише држао до себе. Тај се апарат повео- морао се повести- за интересима и плановима свог прекоокеанског савезника. Амерички војници су гинули искрцавајући се у Нормандији 1943, а држава, у чијем смо се саставу до недавно налазили, слала је бродове оружја алжирским пбуњеницима. Тако се не одржава вечно пријатељство, о коме радо причамо. Постоје, дакако, оправдања за наша ограничења и подрнућа, али таквих оправдањ аима и друга страна. Ако се газда Јелисејске палате уздржао од учешћа у агресији на Ирак, таквог обзира, кад смо ми дошли на ред, није имао. Ми смо му дали прилику да потврди лојалност Великом Брату. Фејморо није био у стању да се изјасни, нити га је ко питао за мишљење....

Српско- француска љубавна идила није окончана. Хемија чини своје. То смо неочекивано видели у Фејмороу.Кад смо већ код љубави...Натпис на постољу Мештровићевог споменика (Aimons la France…), два пута наведне у каталогу изложбе, често се даје у индикативу презента, и додаје му се лична заменица, што је пример несавесног цитирања, а звучи пучкошколски. У мермер је уклесан императив глагола волети, и значи волимо! То је захтев и завет, а не понизна изјава…

О А У Т О Р У

Ранко Јаковљевић, правник из Кладова, бави се истраживањима преламања

значајних друштвених збивања на подунавском Ђердапу, од античких времена до XXI века.

Историографске радове овог аутора публиковали су: Српска акдемија наука, Универзитет у Нишу, Универзитет у Араду /Румунија/, Патријаршија Српске православне цркве, Јеврејски историјски музеј у Београду, Музеј науке и технике Београд, Историјски архив Тимочке крајине у Зајечару...

У форми монографија објављена су његова дела: Сви ђердапски мостови (2002.), Тимочка српска елита (2002.), Руси у Србији (2004.), Гвоздена врата Атлантиде (2005.), Јеврејски код (2005.), Уместо домовине читав свет (2006.), Пут светог Никодима (2007.), Атлантида у Србији (2008.) Историја једне границе (2010)...

С А Д Р Ж А Ј

ПРЕДГОВОР------------------------------------------------------------------------------------------

ФРАНЦУСКО- СРПСКЕ ВЕЗЕКелтски корени---------------------------------------------------------------------------------------Франачко- словенске паралеле и религијско наслеђе------------------------------------ ''Рани радови''---------------------------------------------------------------------------------------Рефлексије Првог српског устанка-------------------------------------------------------------Дунавски пут------------------------------------------------------------------------------------------

ЗЕМЉЕ И ЉУДИТимочке француско-српске везе на пољима науке,образовања, привреде и управе почетком XX века-----------------------------------------Дело Ђорђа Маринковића-------------------------------------------------------------------------

СВЕТЛА ПРОШЛОСТИСветислав Првановић:О савезу Франака и Кучана 818.г- Тимочки кнез Борна---------------------------------Алфонс де Ламартин:Битка код Ангоре------------------------------------------------------------------------------------Бертрандон де ла Брокијер:Путовање преко мора 1433.-----------------------------------------------------------------------Доситеј Обрадовић:Цврчак и славуј--------------------------------------------------------------------------------------Вук С. Караџић:Приповетка о непоштеном подајнику---------------------------------------------------------Виктор Иго:За Србију-----------------------------------------------------------------------------------------------Јован Д. Јовановић:''Југославија'' Пјера де Ланија-------------------------------------------------------------------Јаков Лазаревић:Дневник 3.6.-16-6- 1931.г.--------------------------------------------------------------------------Маргерит Јурсенар:Крај Марка Краљевића ----------------------------------------------------------------------------Милован ДанојлићСрбија у Вандеји________________________________________________________

Белешка о аутору------------------------------------------------------------------------------------