1. CPI + proizvodi pod kontrolom drzave, razlika cpi I indexa cena na malo, bazna inflacija

CPI=(troskovi potrosacke korpe u tekucoj godini/ troskovi potrosacke korpe u baznoj godini)x100

Stopa inflacije= ((CPI tekuce god- CPI prethodne god)/CPI prethodne) x100

Proizvodi pod kontrolom drzave: elektricna energija, naftni derivati, PTT usluge, saobracajne usluge, stambeno komunalne usluge, drustvena zastita dece, prirodni gas, hleb od psenicnog brasna, cigarete, lekovi I drugo.

Razlikla CPI I indexa cena na malo:

1. Obuhvat liste proizovda I usluga – lista proizvoda I usluga sadrzi I rentu (izjamljivanje stana), finansijske usluge, usluge obrazovanja I ugostiteljske usluge dakle to je prosirenje indeksa potrosackih cena.

2. Ponderi – koji predtsavljaju strukturu potrosnje domacinstava. Izvori za odredjivanje pondera su Ankete o potrosnji domacinstava I struktura finanle potrosnje domacinstava preuzeta iz BDP-a.

3. Klasifikacija – za obracun indeka potrosackih cena koristi se klasifikacija proizvoda I usluga individualne potrosnje prema nameni koja je prilagodjena potrebama obracuna Harmonizovanog indeksa cena.

4. Formule za obracun indeksa na najnizem nivou agregiranja – mesecni bazni indeks proizvoda dobija se stavljanjem u odnos prosecne mesecne I bazne cene koja je za obracun indeksa potrosackih cena prosecna godisnja cena u prethodnoj godini.

Bazna inflacija obracunava se na osnovu promena cena na malo nesezonske robe I usluga koje se formiraju prema uslovima trzista. Jedna vrsta bazne inflacije iskljucuje proizvode koji su izvor kratkorocnih I jednokratnih sokova u ukupnom kretanju cena. Druge vrste bazne inflacije iskljucuju svakog meseca komponente cenovnog rasta koje su visoko promenljive tj. varijabilne. Moze uticati na ukupnu inflaciju I da ona bude vrlo promenljiva. Metodi obracuna bazne inflacije su:

metod iskljucivanja cenovnih komponenti metod ogranicenih uticaja komponenata modifikacija postojecih pondera strukturni war modeli.

2. Osnovna nacela izbora indirektnog cilja I vrste indirektnih ciljeva (nominalni BDP)

Postoje razlicita nacela izbora indirektnih ciljeva a najcesca su:

1. Konzistentnost indirektnog cilja sa direktnim ciljem – CB nastoji da ostvari indirektan cilj samo ako joj to pomaze pri realizaciji direktnog cilja

2. Merljivost indirektnog cilja – ne mogu postojati sumnje u pogledu merenja varijable koja se posmatra kao indirektan cilj.

3. Pravovremenost indirektnog cilja – informacije o kretanju varijable koja se koristi kao indirektan cilj treba da budu dostupne kreatorima monetarne politike CB u odredjenim vremenskim periodima.

4. Mogucnost upravljanja indirektnim ciljem – CB bira indirektan cilj tj varijablu na koju moze da utice kako bi realizovala direktan cilj.

Na listi indirektnig ciljeva nalaze se:

nominalna kamatna stopa kolicina novca tj ponuda novca nominalni BDP.

Nominalni BDP kao indirektan cilj

Delovanjem na kamatnu stopu I ponudu novca CB pokusava da stabilizuje agregatrnu traznju. Medjutim ne iskljucuje promenu nominalnog I realnog BDP-a ni nivoa cena sto se moze javiti usled promene krive agregatne ponude.

Ako je agregatna ponuda nestabilna znaci da promena agregatne ponude utice na promenu nivoa cena I BDP-a. Smanjivanjem ponude povecavaju se cene I obrnuto. Postavlja se pitanje sta se desava kada CB izabere nominalni BDP kao indirektan cilj ako se agregatna traznja smanji ili poveca. Posmatracemo primer smanjenja agregatne traznje. Pri smanjenju kriva agregatne traznje pomera se u levo dole. Uzrok smanjenja moze biti pad licne potrosnje sto ce uzrokovati par ravnoteznog nivoa cena sa P0 na P1 a takodje I ravnoteznog BDP-a sa BDP0 na BDP1. Da bi se izbegao pad agregatne traznje CB treba da deluje na rast licne potrosnje tj agregatne traznje I da se tako kriva agregatne traznje vrati u prvobitnu poziciju.

Osim smanjenja agregatne traznje, pri izboru BDp-a za indirektan cilj, moze da se dogodi I smanjenje agregatne ponude. Ako npr, naftni sok, rast cene energije ili pad poljoprivredne proizvodnje izazove pad nominalnog BDP-a usled pada licne potrosnje ali I investicione potrosnje firmi tada bi, u slucaju pada agregatne ponude, CB delovala u pravcu smanjivanja agregatne traznje, da bi se nivo cena povecao manje.

3. Karakteristike CB i Monetarnog odbora, funkcije guvernera

Monetarni dobor:

fiksni devizni kurs sa cvrstom valutom odrzava 100% rezerve u zlatu i devizama ima potpunu moc konvertovanja valute nemogucnost da vodi diskrecionu monetarnu politiku ne moze da bude “lender of last resort”

CB:

flukturirajuci devizni kurs drzanja stranih rezervi nisu bazirana ni na jednom pravilu konvertovanje valute je politika odluke mogucnost vodjenja diskrecione monetarne politike ispunjava funkciju "lender of last resort"

Guverner NBS je odgovoran za utvrdjivanje ciljeva NBS narocito za:

sprovodjenje odluka Monetarnog odborai Saveta organizaciju I poslovanje NBS pripremanje akata iz nadleznosti NBS donosenje akata iz nadleznosti NBS koji zakonom nisu stavljeni u nadleznost

Monetarnog odbora I Saveta obavljanje drugih poslova.

4. CB I proces ponude novca

U bilansu stanja CB mogu se jasno naglasiti pojedine stavke na strain imovine ali I na strani obaveza gotovo svih CB a to su:

Na strain imovine vidimo:

1. HOV – primarna imovina vecine banaka, najcesce drzavne HOV putem kojih drzava finansira svoju vecu potrosnju u odnosu na prihode. Kolicina HOV koja se nalazi u vlasnistvu CB kontrolise se operacijama na otvorenom trzistu.

2. Devizne reserve – najcesce se drze u obliku obveznica koje emituju strane vlade I koriste ih CB za intervencije na deviznom trzistu kada CB pokusava da utice na to da promeni trzisnu vrednost razlicitih valuta.

3. Krediti – odobreni KB. NBS odobrava kredite za likvidnost a to su tzv interventni krediti sa ogranicenim rokom I to sa zalogom HOV koje komercijalne banke moraju da obezbede uz relativno visok diskont od nominalne vrednosti HOV.

Ove tri stavke u bilansu CB su I najvazniji tokovi stvaranja primarnog novca CB:

Eksontni tok – na osnovu kojeg CB obavlja operacije na otvorenom trzistu Autonomni tok – je takav tok kreiranja primarnog novca kad CB kupuje I prodaje devizna

sredstva na deviznom trzistu Kreditni tok – je takav tok kreiranja primarnog novca kada CB kreditira KB.

Posmatrajuci stranu obaveza primecujemo tri vazne celine:

1. Gotov novac u opticaju – gotovo sve CB imaju monopol na emisiju novca a tu funkciju CB vrsi skoro svakodnevno.

2. Depoziti po vidjenju drzave – drzava ima svoj tekuci racun u CB tj deposit po vidjenju kojim upravlja CB. Na osnovu tih depozita u CB, drzave naplacuju prihode I vrse rashode.

3. Depoziti po vidjenju KB – racun rezervi banaka tj obaveznih I viska rezervi bankarskog sistema. Ukupne reserve se dele na obavezne I visak rezervi na osnovu kojih odobravaju kreditne I nekreditne plasmane.

5. Izvoriste novca I tokovi kreiranja novca

Izvoriste novca moze se locirati u bilansu CB I bilansima KB, pa ce nam bilans CB posluziti za identifikovanje izvorista. U aktivi se nalaze HOV, devizne reserve a u pasivi gotov novac u opticaju I obavezne reserve.

Prema bilansnim pravilima zbir dve stavke u aktivi mora biti jednak dvema stavkama u pasivi. To znaci da se primarni novac definise kao:

1) Zbir deviznih rezervi I kredita I HOV koje odobri CB tj.2) Zbir gotovog novca I obaveznih rezervi.

Prema monetarnoj terminologiji NBS, primarni novac se definise kao zbir:

Na strain active:

Deviznih rezervi – monetarno zlato, specijalna prava vucenja, efektivni strain novac, strane HOV

Kredita drzavi I KB (dinarski I devizni) Kredita javnim preduzecima I nebankarskim organizacijama

Na strain pasive:

gotovog novca u opticaju obaveznih I viska rezervi KB depozita lokalnih nivoa vlasti dinarskih I deviznih depozita drzave orocenih depozita stednih zapisa NBS REPO transakcija.

6. Tokovi kreiranja novcane mase

Na dugovnoj strain konsolidovanog bilansa KB nalaze se obavezne reserve kao I deo ukupnih rezervi koje KB po sili zakona plasiraju CB. Obavezne reserve dobijamo kada odredjeni iznos depozita po vidjenju u pasivi bilansa KB pomnozimo propisanom stopom obaveznih rezervi ili:

Or = rd x De

rd – stopa obaveznih rezervi

De – depozit po vidjenju

Drugi vrlo bitan deo ukupnih rezervi je visak rezervi koje KM plasira u vidu svog, sad avec tradicionalnog proizvoda, a to je kredit. Radi jednostavnije analize banku cemo posmatrati iskljucivo kao depozitno-kreditnu instituciju. Pretpostavicemo da banke odobravaju kredite svojim klijentima bez obzira da li se radi o sektoru privrede ili stanovnistva. To nam daje za pravo da kazemo da KM prikuplja depozite po vidjenju, placaju obavezne reserve CB a visak rezervi plasiraju u formi kredita svojim klijentima da ne bi ostvarila visok oportunitetni trosak.

Ako saberemo levu I desnu stranu dobijamo:

Or + Kp = De

Da bismo dobili definiciju novcane mase M1, treba konsolidovati bilanse stanja CBi KB. To se vrsi sabiranjem stavki obeju strana:

Kc + Dr + Or + Kp = Go + Or + De

Ako pretpostavimo da kredite koje CB odobri bankama I drzavi I kredite koje KB odobri svojim klijentima mozemo objediniti u jednu velicinu kao ukupne kredite CBi KB dobijamo:

Ku = Kc + Kp

Ku + Dr + Or = Go + Or + De

Or eleminisemo posto je rec o apsolutno istom iznosu:

Ku + Dr + Or- Or = Go + De

Ku + Dr = Go + De = M1

Novcana masa je zbir svih likvidnih potrazivanja nebankarskog sektora prema bankarskom sektoru tj CB I KB, ili, novcana masa je ukupno potrazivanje sektora banaka prema nebankarskom sektoru. Likvidna potrazivanja oznacavaju potrazivanja koja se mogu koristiti za sva placanja. CB moze da kontrolise kolicinu novcane mase na dva nacina:

1) kontrolom primarnog novca (H)2) procesom monetarne multiplikacije (m)

Do monetarnog multiplikatora dolazimo ako pretpostavimo da izmedju obaveznih rezervi I depozita po vidjenju postoji fiksni zakonom odredjen odnos obaveznih rezervi pa je:

Or = or x De

Deo novca deponenti banaka drze u gotovom, izvan depozitnog sistema KB, a iznos koji se drzati zavisi od inflacije, kamatne stope, finansijskih inovacija I BDP. Taj parameter ponasanja mozemo odrediti:

Go = go x De

go – stopa odliva gotovine iz depozitnog sistema

Sada dolazimo do dve sastavne komponente primarnog novca:

H = Go + Or

Ako u ovu jednacinu zamenimo postojece izraze dobijamo:

H = go x De + or x De

H = (go + or) x De

Sa druge strane novcana masa je zbir gotovog novca I depozita po vidjenju:

M1 = Go + De

M1 = go x De + De

M1 = (go + 1) x De

Monetarni multiplikator m dobijamo deljenjem M1 I H:

m = M 1H

=(1+go ) x De(¿+go ) x De

=1+go¿+go

ΔH = ΔM 1m

ΔM1 = m x ΔH

Monetarni multiplikator predstavlja mere promene M1 u zavisnosti od premene H, ili, da je M1 tj promena kolicine novca u opticaju jednaka proizvodu monetarnog multiplikatora I promene primarnog novca.

7. Eskontni tok kreiranja primarnog novca CB

1. Efekat kupovine drzavnih obveznica na H I M1 od strane CB.

Kada Cb kupi drzavne obveznice ona povecava svoju imovinu za taj iznos ali u isto vreme povecava I obaveze, odobravajuci MF taj isti iznos depozita po vidjenju. U ovoj prvoj fazi nije se promenila novcana masa, buduci da se definise kao suma potrazivanja NS prema CB I KB. Trenutno se samo povecao iznos potrazivanja MF tj platezna sposobnost. Prakticno to znaci da ta novcana sredstva na racunu MF na uticu na povecanje M1 jer ona po definiciji i nisu deo novcane mase. Sledi naredna faza kada MF trosi sredstva pribavljena prodajom drzavnih obveznica CB, aktivirajuci svoj racun u CB. Pretpostavicemo da MF kupuje proizvode I usluge od NS cime se povecavaju novcana sredstva na racunu NS kod KB. U ovoj drugoj fazi dolazi do povecanja kolicine novca I viska rezervi iznad obaveznih. Povecava se iznos depozitnih sredstava na dugovnoj strain KB I ona mogu odobriti nove kredite jer visak rezervi samo donosi oportunitetni trosak. To znaci da kada CB kupuje drzavne obveznice od MF, M1 se poveca neposredno ali indukovano jer se omogucava process monetarne multiplikacije. Indukovana operacija monetarnog multiplikatora je daleko znacajnija jer se u tom procesu kreira novac a preko nje se preplicu I medjusobno dopunjuju monetarni I fiskalni cinioci.

2. Kupovina drzavnih obveznica MF od strane KB.

Najpre se u bilansu MF povecaju raspoloziva platezni upotrebljiva novcana sredstva u obliku depozita u KB ali se istovremeno povecavaju obaveze u vidu obveznica dospelih u portfelj KB. Sistem KB uvecava svoju imovinu na aktivnoj strani svog bilansa tako sto dodaje novopribavljene obveznice, medjutim povecava I svoje obaveze na potraznoj jer zauzvrat MF mora da otvori depozitni racun u iznosu jednakom vrednosti obveznica. Pre nego sto se potrose, novcana sredstva drzave se prebacuju na racun MF kod CB. Nakon toga MF moze da trosi npr. da kupuje robe I usluge. Ovom prilikom obavljaju se tri operacije: Prve dve direktno uticu na M1. Najore se povecavaju obavezne reserve zato sto se na potraznoj strani javlja porast depozita MF a na dugovnoj strani nema prateceg porasta likvidnih sredstava nego se povecavaju plasmani u obveznice drzave cime se stvara depresivno delovanje na M1 tj izostaje efekat rasta M1. Slicno je I kod drugog koraka: ukupne reserve se smanjuju za iznos smanjenja depozita, dakle smanjuje se I visak rezervi. Ovo restriktivno delovanje na M1 nadoknjadjuje se u trecem koraku kada MF trosi sredstva pribavljena u prvom I kada se usled toga povecaju I likvidna sredstva na racunaima KB I njima odgovarajuci depoziti.

3. Prodaja drzavnih obveznica od strane MF nebankarskom sektoru.

Posto se placanje obavlja preko KB ta vrsta kupovine drzavnih obveznica uzorkovace da se u bilansu MF na dugovnoj strani javi porast depozita kod KB a na potraznoj strani javice se obaveze prema NS koji je dosao u posed novoemitovanih obveznica. U bilansu KB na potraznoj strani bice registrovan porast depozita MF I smenjnje depozita NS koji je svoja novcana sredstva upotrebio za kupovinu obveznica. Na taj nacin nisu se promenile ukupne reserve u Kb jer su se najpre smanjila novcana sredstva ali I za isti iznospovecala na racunu MF u KB, pa je to cist slucaj finansiranja budzetskog deficit iz “zdravih izvora” koji ne proizvodi nikakva neposredna inflatorna dejstva.

8. Kreditni tok kreiranja novca

U slucaju kada drzava trosi vise nego sto prihoduje ostvaruje deficir drzavnog budzeta koji mora finansirati. MF-u na raspolaganju stoje sledece opcije:

1. Povecanje javnih prihoda.

Pod pretpostavkom da su prihodi naplaceni I sakupljeni oni su inicijalno deponovanii na acun MF kod KB. Depoziti po vidjenju preneti su iz private svojine nebankarskih transaktora po osnovu placenih poreza sa njihovih depozita po vidjenju u KB.

Kao rezultat tih transakcija novcana masa M1 smajuje se za 100 novcanih jedinice. Ukupne reserve banaka jos nisu promenjene. Pre nego sto pocne da trosi novac MF prebacuje svoja novcana sredstva iz KB u CB. Ovim postupkom trose se ukupne reserve banaka za 100 n.j.

Prenosenjem novca sa racuna KB na racun CB, drzava sada moze da trosi. MF ispisuje nalog za isplatu sa svog depozita po vidjenju na tekuci racun u CB I na taj nacin placa kupljenu robu I usluge. Prodavcu roba I usluga pristize novac na deposit po vidjenju u KB. Rezultat je da se novcana masa M1 I reserve banaka ponovo vracaju nazad na isti iznos.

Kombinujucu sve efekte prenosenja stecenih novcanih sredstava MF po osnovu dodatno uvecanih poreskih prihoda vidimo da posle svega se ne menjaju novcana masa I reserve banaka tj primarni novac H.

2. Pozajmljivanje od CB.

Pretpostavimo da vlada nije u mogucnosti da poveca javne prihode ili da se poveca poreska evazija. Tada MF finansira svoju potrosnju pozajmljujuci specificno, prodajom obveznica nebankarskoj javnosti tj NT.

Kao I u slucaju povecanja javnih prihoda, ova akcija smanjuje ponudu novca tj novcanu masu prenoseci nova cod javnosti (NT) na racun MF. Kada MF prenosi svoja sredstva u CB, rezerve KB se smanjuju, ponuda novca I rezerve banaka se vracaju nazad gde us I bili na pocetku.

3. Pozajmljivanje od bankarskog sektora.

MF ne mora da prodaje svoje finansijske instrumente NS. Umesto toga od NT KB mou kupiti ili otkupiti obveznice. Neto rezultat ce zavisiti od:

a) toga da li se ukupni krediti odobravaju sa nultim viskom rezervib) postoji visak rezervi u bankarskom sistemu, sto je verovatnija pretpostavka.

Ako bankarski system odobri celokupan depozitni potencijal u formi kredita on nece biti u mogucnosti da kupi drzavne obveznice, ako raspolaze drugom imovinom. To je zato sto ce kupovina drzavnih obveznica rezultirati povecanjem depozita MF kod KB sto ponovo zahteva od banaka da moraju drzati obavezne rezerve. Oslobadjajuci se viska rezervi, privatni depoziti po vidjenju ce se smanjiti za odgovarajuci iznos.

U stvari banke imaju malu prodaju svojih “ostalih” FI pa onda ovde FI zamenjuju nove obveznice MF. Ova transakcija sama po sebi smanjuje ponudu novca tj novcanu masu M1 zato sto NT smanjuju svoje depozite po vidjenju u KB sa kojih placaju ostale kupljene FI. Mada MF stice depozite po vidjenju oni se ne uracunavaju u deo novcane mase.

Suprotno tome, ako banke imaju visak rezervi na samom pocetku onda se one nece ostalobadjati drugih finansijakih instrumenata (akcija, korporativnih obveznica) jer vec na pocetku postoji slobodan visak rezervi pa ce sazvati sednicu kreditnog odbora da donese odluku o njihovoj novoj kupovini drzavnih obveznica MF. Banke kupovinom obveznica MF otvaraju nove depozite po vidjenju MF: MF prenosi svoja novcana sredstva na racun u CB i onda trosi ta sredstva. Finansirajuci deficit budzeta pozajmljujuci od KB, povecava se ponuda novca tj novcana masa tacno za iznos finansiranog deficita budzeta mada se ne menjaju ukupne rezerve banaka tj primarni novac H. Povecava se ponuda novca za iznos deficita ali rezerve banaka ostaju iste.

4. Pozajmljivanje od CB.

U ovom slucaju pre nego sto pocne da trosi MF ne mora da prebacuje svoja novcana sredstva posto su ona vec na racunu CB. Prema ovom metodu menjaju se i rezerve banaka, primarni novac i ponuda novca M1. MF samo prodaje svoje obveznice CB, otvara se depozit po vidjenju na osnovu emitovanih obveznica i pocinje kupovina i prodaja. Uobicajeno je da MF ne moze prodati svoje obveznice direktno CB. Ovaj nacin finansiranja deficita je slican efektu stampanja novca.

5. Stampanje novca.

Umesto da pozajmljuje MF moze da stampa novac, deponujuci novac u CB i troseci ih sa racuna CB. Jedina razlika je da MF u ovom slucaju daje CB nekamatosnu imovinu tj gotov novac, umesto da CB upravlja kamatosnom imovinom, obveznicama MF. Ako CB kupi obveznice, kreira se nova kolicina primarnog novca koji se u procesima depozitne i kreditne multiplikacije samo jos brze uvecava, a ako CB odbaci takvu odluku pod uslovom da je zakonski i politicki nezavisna od MF, te NT kupe drzavne obveznice, ne kreira se gotov novac, ne uvecava se primarni novac ni novcana masa.

9. Autonomni tok – efekat sterilizovanih i nesterilizovanih intervencija CB na deviznom trzistu

Ako bi CB zelela da smanji vredost domace valute moze da je prodaje na deviznom trzistu, a da kupuje devize tj da smanji neto inostrana potrazivanja ili devizne rezerve. Znaci ako CB hoce da deprecira devizni kurs, onda u uslovima nesterilizovanih intervencija kupuje devize a prodaje domacu valutu. Na taj nacin povecava primarni novac i novcanu masu.

Rast ponude novca uzrokuje rast cena na domacem trzistu a onda deluje i na depreciranje deviznog kursa tj nizeg deviznog kursa. Pad vrednosti domace valute podize ocekivani prinos na inostranu valutu i pomera krivu prinosa u desno sa Rs1 na Rs2. Rast ponude novca uzrokuje i pad kamatnih stopa na depozite izrazene u domacoj valuti. Manji prinos na depozite u domacoj valuti pomera krivu prinosa sa Rd1 na Rd2. To znaci da domaci depoziti imaju manji prinos u odnosu na depozite u stranoj valuti. Zato nesterilizovana intervencija pri kojoj se domaca valuta prodaje a strana kupuje uzrokuje rast deviznih rezervi, rast ponude novca i pad domace valute. Vazi i obrnuto. Pri sterilizovanim intervencijama kada CB ponistava, neutralizuje rast M1 pri kupovini deviza i prodaji domace valute, prodajom drzavnih HOV, izostaje efekat na devizni kurs.

10. Operacije na otvorenom trzistu i proces depozitno-kreditne multiplikacije (Open – market operations)

Postavlja se pitanje kako CB utice na kolicinu novca u opticaju putem operacija na otvorenom trzistu?

Operacije na otvorenom trzistu predstavljaju kupovinu i prodaju drzavnih vrednosnih papira radi promene kolicine novca u opticaju. Najpre pretpostavimo da CB kupuje vrednosne papire tako sto ce platiti 100.000 din KM koja prodaje drzavne vrednosne papire a KB prenosi drzavne obveznice u portfelj CB.

Na osnovu kupovine drzavnih obveznica od strane CB povecava se : aktiva CB za 100.000 din, ukuone rezerve bankarskog sistema u obliku povecanja obaveznih rezervi, obaveze KB zbog povecanja depozita po vidjenju u pasivi KB, povecava se primarni novac H i usled depozitno-kreditne multiplikacije povecava se i novcava masa i na kraju povecava se aktiva KB u formi obaveznih rezervi kod CB.

Drugo pitanje je sta se desava kada CB prodaje drzavne obveznice?

Prodajom drzavnih obveznica CB smanjuje iznos sredstava na svom racunu ali se smanjuje i iznos obaveznih reezrvi KB jer su se smnajili depoziti po vidjenju u pasivi KB. Operacijom prodaje drzavnih obveznica smanjuje se ponuda novcanih sredstava tj. Vrsi se i fleksibilna kontrakcija novcane mase bez neke posebne najave ili objave za siri krug ucesnika u ukupnim ekonomskim transakcijama.

Operacijama na otvorenom trzistu direktno se menjaju:

1) nivo ukupnih rezervi depozitnih institucija (KB)2) cene obveznica, pa prema tome i prihod od drzavne obveznice3) ekonomska ocekivanja ekonomskih aktera.

Operacije na otvorenom trzistu mogu se podeliti u osnovi na dva dela:

direktna kupovina i prodaja kupovina vrednosnih papira sporazumom o reotkupu i prodaji drzavnih obveznica uz

obavezu ponovnog otkupa.

11. CB i KB u procesu depozitno – kreditne multiplikacije

Najvaznije bilansne pozicije KB su ukupne rezerve (Ur) banaka plasirane ili u formi depozita na potraznu stranu bilansa CB ili u obliku gotovine u blagajni. Zatim slede plasmani i HOV koje pruzaju dokaz o vlasnistvu ili dokaz o kreditnom odnosu. Krediti su tradicionalni bankarski poslovi i najcesce se svrstavaju u tri osnovne grupe: komercijalne i industrijske,hipotekarne, potrosacke. Na potraznoj strani bilansa poslovnih banaka dominiraju dve pozicije: depoziti koji su upravljivi – stedni, oroceni, sporazumi o reotkupu i sl. kao i depoziti koji su neupravljivi kao sto su depoziti po vidjenju. Za svrhu depozitno – kreditne multiplikacije (DKM) putem operacija na otvorenom trzistu najvazniji su ipak neupravljivi depoziti jer oni po definiciji ulaze u uzi koncept novcane mase M1, dakle gotov novac i depoziti po vidjenju. Polazimo od sledecih pretpostavki:

stopa Or koju KB primenjuje na depozite je 10% KB ne zeli da drzi visak rezervi (Vr) u CB jer uvecava oportunitetni trosak, pa cemo

pretpostaviti da svaka KB zeli da plasira Vr u obliku kredita Depoziti po vidjenju su jedina obaveza banke Svaki put kada KB odobri kredit, pojedinac sav kredit ulaze u depozite po vidjenju, svoje

ili neke druge banke sto znaci da nema odliva gotovine po osnovu podizanja novca.

Primer kupovine i prodaje vrednosnih papira od strane CB na otvorenom trzistu:

Ako CB kupi drzavne obveznice od KB u iznosu od 100.000 din desava se sledece:

Povecanjem depozita po vidjenju povecavaju se i ukupne rezerve za 100.000 din, Or za 10.000 a Vr za 90.000 a plasmani ostaju nepromenjeni. Proces stvaranja novca se nastavlja posto KB1 ne zeli da zadrzi Vr pa ih plasira u kredite nekoj firmi koja ima racun kod neke druge banke.

I KB2 je nastavila da kreira novac buduci da ne zeli da drzi Vr u nekamatonosnom obliku pa ih plasira u obliku kredita nekoj firmi koja ima depozit po vidjenju u KB3.

I ova banka plasira visak rezervi u kredite:

Proces stvaranja novca se dalje nastavlja s tim sto svaka naredna banka dobija manje u obliku depozita zbog obaveze drzanja 10% obaveznih rezervi. Time svaka sledeca banka moze odobriti manje plasmana.

12. Depozitno-kreditna multiplikacija i odliv gotovine iz KB

Ako pretpostavimo da deponenti banaka zele da podizu gotovinu sa svojih depozita po vidjenju u odredjenom konstantnom iznosu u odnosu na depozte po vidjenju taj iznos mozemo dobiti formulom:

go=GoDe

tj. ΔGo = go x ΔDe

go- zeljeni odnos gotovine i depozita po vidjenju Go- gotov novac a De- depozit po vidjenju

Ako se izmene modelski uslovi izmenice se i multiplikator depozitne ekspanzije tj zbog odliva gotovine bice manji. Manje ce biti i ukuone rezerve pa se mogu predstaviti:

ΔUR= (rD x ΔDe) + (e x ΔDe)

ΔUR= (rD + e) x ΔDe

e- zeljeni odnos Vr i transakcionih depozita plasiranih na potraznu stranu bilansa CB, rD- stopa obaveznih rezervi KB a e i rD zajedno predstavljaju promenu ukupnih rezervi poslovnih banaka u obliku depozita u bilansu CB u vidu plasmana KB. Velicina odliva gotovine:

ΔGo= go x ΔDe

Ukupna kolicina novca koji nudi CB moze se predstaviti:

ΔUR + ΔGo= (rD + e + go) x ΔDe

Leva strana prikazuje ukupnu ponudu primarnog novca tj promenu kolicine novca u opticaju a desna pokazuje data promena zavisi od:

stope obaveznih rezervi stope viska rezervi koe drze banke promene tj odliva gotovine i depozita po vidjenju koje zele da drze NS

Leva strana izraza naziva se i primarnim novcem (H) ili monetarnom bazom a nju cine:

H= UR + Go

ΔH= ΔUR + ΔGo

ΔH = (rD + e + go) x ΔDe

Ukoliko se obe strane jednacine podele sa (rD + e + go) dobijamo potpuni depozitni multiplikator:

1

(r D+e+go) x ΔH = ΔDe

Posto ukupna kolicina novca obuhvata gotov novac u opticaju ali i sve depozite po vidjenju to se promena ukupne kolicine novca moze izraziti:

M1 = Go + De

M1 = m x H

De + Go = m x (UR + Go)

De + (go x De) = m x (rD + e + go) x De

1 + go = m x (rD + e + go)

m = 1+go

(r D+e+go)

Analizirajuci poslednju jednacinu multiplikatora vidimo da je u njoj jedino relativno konstantna velicina stopa obaveznih rezervi koja je pod kontrolom CB.

13. Odobravanje kredita KB od strane CB diskonotvanjem HOV (Discount Window Policy)

Termin diskontovanje oznacava proces kojim CB odobrava kredite depozitnim institucijama, odnosno KB. Drugim recima, to je nacin kreditiranja depozitnih institucija. Banke i druge finansijske institucije diskontuju najcesce HOV, i to drzavne, na kratak rok, u zamenu za povecanje salda na svom racunu rezervi u CB. Depozitne institucije kasnije ponovo otkupljuju svoje HOV po njihovoj nominalnoj vrednosti.

Politika diskontnog prozora oznacava uslove pod kojima CB odobrava kredite depozitnim institucijama, a diskontna stopa je kamatna stopa koju CB zaracunava na kredite odobrene bankama. Diskontna stopa predstavlja cenu sredstava rezervi koje depozitne institucije pozajmljuju od CB. Odobravanje kredita KB od strane CB, vrsi se prenosenjem sredstava u korist racuna rezervi depozitne institucije, cime se povecava nivo rezervi banaka. Bitno je razlikovati odredjene vrste rezervi u strukturi ukupnih rezervi KB. Primarni novac komponuju ukupne rezerve UR i gotov novac Go:

H = UR + Go

Visak rezervi VR oznacva sredstva rezervi iznad nivoa obavezne rezerve, pa se definisu kao:

VR = UR – Or

Pozajmljene rezerve BR predstavljaju sredstva rezervi koje KB pozajmljuje od CB. Nepozajmljene rezerve NBR definisu se kao razlika izmedju UR i BR:

NBR = UR – BR

Nepozajmljeni primarni novac predstavlja razliku izmedju primarnog novca i pozajmljenih rezervi, odnosno zbir nepozajmljenih rezervi i gotovog novac u opticaju

NPN = NBR + Go

A slobodne rezerve odgovaraju razlici pozajmljenih rezervi i viska rezervi:

SR = BR – VR

U okviru te transakcije belezimo i novu poziciju na strani aktive CB a to su krediti odobreni bankama ili banci.

Ako posmatramo izraz:

M = m x H

i ako podjemo od cinjenice da je

ΔH = ΔNBR + ΔBR + ΔGo

primarni novac cine BR, NBR i Go, pa ako NBR, koje definisemo kao UR – BR, i Go ostaju konstantni ili nepreomenjeni, tada je primarni novac jednak pozajmljenim rezervama tj.

ΔH = ΔBR

odnosno:

ΔM = m x ΔBR.

To znaci da promena nivoa pozajmljenih rezervi kao posledica promene diskontne stope CB ostvaruje potpuni multiplikativni efekat na kolicinu novca u opticaju. Iznos odobrenih kredita CB direktno utcie na iznos rast novcane mase M1. Na osnovu ovog izraza mogli bismo da zakljucimo da politika diskontnog prozora deluje na identican nacin kao i operacije na otvorenom trzistu ali ona nije toliko direktan instrument realizacije monetarne politike. Ako bi CB zelela da se kolicina novca u opticaju promeni za odredjeni iznos, tada znamo da mozemo menjati nivo rezervi ali ne i za koliko bi tacno trebalo da bude promena diskontne stope kako bi se realizovao zeljeni efekat. Odnosno, ne postoji direktna veza izmedju politike diskontnog prozora i nivoa ukupnih rezervi banaka KB.

14. Upravljanje kamatnim stopama CB Tejlorovo pravilo

Formula je dobila naziv po profesoru Tejloru sa Univerziteta Stenford i ona prati stvarno ponasanje targetirane referentne kamatne stope i povezuje je sa realnom kamatinom stopom, inflacijom i BDP-om:

TRKS= 21/2 + trenutna stopa inflacije + 1/2(inflatornog jaza) + 1/2 (jaza BDP-a)

TRKS- targetirana referentna kamatna stopa

Formula pretpostavlja dugorocnu referentnu kamatsnu stopu od 2,5% na koju se dodaju trenutna stopa inflacije, inflatorni jaz i jaz u BDP-u. Inflatorni jaz se dobija kada se od tekuce stope inflacije oduzme targetirana stopa inflacije, obe izrazene u %, i na to se doda jaz BDP, koji se dobija kada se od tekuceg BDP-a oduzme potencijalni BDP, znaci procentualno odstupanje tekuceg od potencijalnog BDP. Kada su trenutna stopa inflacije i trenutni BDP iznad targetiranih nivoa, jaz je pozitivan.

Primer: Ako je trenutna stopa inflacije 3%, targetirana realna kamatna stopa 2%, a trenutni BDP jednak potencijalnom BDP, ne postoji jaz BDP-a, onda targetirana referentna kamatna stopa ima sledeci oblik:

TRKS= 21/2% + 3% + 1/2%= 6%

Ste se desava kada se inflacija poveca sa 2% na 3%, a targetirana stopa inflacije je 2% uz pretpostavku da svi ostali cinioci ostanu nepromenjeni. Sta se desava sa targetiranom kamatnom stopom? Povecanje inflatornog delovanja deluje u Tejlorovom pravilu na dva nacina: trenutne stope inflacije i inflatornog jaza. Buduci da se targetirana stopa inflacije ne menja i ostaje 2%, obe varijable povecavaju se za 1%. Rast trenutne inflacije podstice rast referentne kamatne stope ali je uticaj inflatornog jaza prepolovljen. Povecanje stope inflacije za 1% povecava TRKS za 1,5%. To znaci da rast inflacije za 1% povecava realnu kamatnu stopu za 0,5%. Posto se ekonomske odluke zasnivaju na realnim kamatnim stopama, to znaci da rast inflacije navodi kreatore monetarne politike da povecavaju troskove pozajmljivanja prilagodjene stopi inflacije, mada na taj nacin usporavaju ekonomski rast, ali konacno smanjuju stopu inflacije. Tejlorovo pravilo takodje formulise da svaka relativna promena BDP-a odnosno rast ili pad trenutnog BDP-a u odnosu na potencijalni BDP, kamatna stopa treba da se poveca za 0,5%.

15. Fiserova kvantitativna teorija novca

Fiser istice da su promene u nacinu placanja nevazen, kao i troskovi drzanja novca. Ako je kamatna stopa fiksirana i ako ne postoje finansijske inovacije, tada ce brzina opticaja novca biti konstantna. Prema Fiserovoj teoriji, promena agregatnog nivoa cena uzrokovana je jedino promenama kolicine novca. Ako CB emituje vise novca, to utice na povecanje cena proizvoda i usluga. Ako se kolicina novca poveca za 10% to znaci da ce se nivo cena povecati za 10%, dvostruka kolicina novca, dvostruki nivo cena. Za celokupan ekonomski sistem traznja za novcem jednaka je nominalnom BDP-u podeljenom brzinomopticaja novca:

Md= 1V

x PY

PY – BDP V – brzina opticaja novca Md-traznja za novcem

Ponudu novca Ms odredjuje CB kao i poslovanje KB. Ravnoteza na trzistu novca znaci da je ponuda jednaka traznji za novcem ili Ms=Md. Ako podjemo od jednacine MV=PY i pretpostavimo da su brzina opticaja i BDP konstantni, ili %ΔV i %ΔY=0, tada mozemo jednostavno zakljuciti da je stopa rasta novca jednaka stopi inflacije ili:

MV = PY

Ako je %ΔV i %ΔY=0, onda je

M = P

Na osnovu KTN mozemo zakljuciti da:

visoka stopa inflacije i visoka stopa rasta novca krecu se zajedno u istom pravcu KTN nam objasnjava tendenciju umerene i niske inflacije u zemljama u razvoju, u kojima

stopa rasta novca tezi da bude visa od stope rasta inflacije, jer zemlje u razvoju dozivljavaju realan ekonomski rast.

16. REPO transakcije

Pod REPO transakcijama se podrazumeva kupovina i prodaja HOV u kojoj su se ugovorene strane sporazumele da na datum kupovine, prodavac proda kupcu HOV, koji placa prodavcu kupovnu cenu za te hartije, uz istovremenu obavezu kupca da na ugovoreni datum reotkupa te hartije proda prodavcu, koji je u obavezi da kupcu plati ugovorenu reotkupnu cenu.

Repo transakcije obuhvataju:

kupovinu drzavnih HOV uz istovremenu obavezu prodaje tih HOV prodaju drzavnih HOV uz istovremenu obavezu kupovine tih HOV kupovina HOV NBS uz istovremenu obavezu prodaje tih HOV prodaju HOV NBS uz istovremenu obavezu kupovine tih HOV

NBS realizuje operacije na otvorenom trzistu kupovinom i prodajom sledecih HOV:

1) kratkorocnih HOV koje emituje NBS2) kratkorocnih i dugorocnih duznickih HOV koje emituje Republika Srbija koje mogu biti

izrazene u dinarima ili stranoj valuti.

NBS kupovinu i prodaju HOV moze obavljati na aukcijama ili neposrednom kupovinom i prodajom HOV. Mogu se organizovati sledece aukcije:

1. Aukcija po fiksnoj kamatnoj stopi – aukcija na kojoj ce se HOV kupovati i prodavati po kamatnoj stopi koju je NBS unapred fiksirala i saopstila ucesnicima.

2. Aukcija po varijabilnoj kamatnoj stopi – aukcija na kojoj ce se HOV kupovati i prodavati po kamatnoj stopi koju NBS nije unapred fiksno utvrdila.

Aukcija po varijabilnoj kamatnoj stopi moze biti:

a) aukcija po visestrukoj kamatnoj stopi (ceni) – redosled pojedinacnih ucesnika za kupovinu HOV utvrdjuje se prema kamatnim stopama navedenim u tim ponudama i to pocev od najnize do najvise kamatne stope.

b) aukcija po jedinstvenoj kamatnoj stopi (ceni) – ako NBS u repo transakciji prodaje HOV sa razlicitim rokovima dospeca na aukciji po jedinstvenoj kamatnoj stopi u okviru prihvacnih pojedinacnih ponuda, rasporedice ih po pojedinacnoj ponudi prema kriterijumu datuma dospeca i kriterijumu kolicine tih HOV.

Trajne transakcije – kupovina i prodaja HOV bez obaveze njihove ponovne prodaje ili kupovine. Obuhvataju: prodaju HOV NBS, kupovinu HOV NBS pre njihovog roka dospeca, kupovinu drzavnih HOV, prodaju drzavnih HOV.

17. Dolarizacija (evroizacija) pojam, razlozi, prednosti.

Dolarizacija nastaje kada neke druge zemlje ili teritorije van SAD-a (EU) usvoje americki dolar (evro) kao svoju zvanicnu valutu (evroizacija ili japanski jen - jenizacija). Kada se ekonomija dolarizuje/ evroizuje ona usvaja americku monetarnu politiku odnosno evropsku monetarnu politiku. Zemlje mogu da se dolarizuju sa ili bez saglasnosti SAD- a dok se u EU trazi saglasnost za evroizaciju. U slucau malih zemalja i zemalja u razvoju postoji mnostvo razloga da se sprovede dolarizacija:

Prvo, na taj nacin se eliminise rizik deviznog kursa; nema rizika od deviznog kursa znaci nema mogucnosti depreciranja nacionalne valute i po tom osnovu odliva kapitala usled straha od gubitka vrednosti lokalne nacionalne valute.

Drugo, upotrebom dolara ili evra ili japanskog jena moze se u znatnoj meri pomoci zemlji da se integrise u globalno trziste, povecavajuci svoje relativno ucesce u svetskoj trgovini ili investicijama.

Trece, odbacuje se mogucnost inflatornog finansiranja – na taj nacin zemlja moze da smanji premiju usled visokog sistemskog rizika. Tu premiju mora placati na kredite zbog visokog politickog rizika i na taj nacin, generalno, mora ojacati svoje finansijske institucije.

Prednosti dolarizacije su sledece:

1. poboljsava se kredibilitet i kreditna sposobnost sa medjunarodnim kreditorima i multilateralnim donatorima

2. poboljsava se displina monetarne politike3. veca finansijska stabilnost i povecava se ekonomski rast4. eliminise se odliv kapitala5. eliminise se devizni (valutni) rizik6. nizi su transakcioni troskovi

Mozemo razlikovati sledece oblike dolarizaicje:

Sluzbena ili zvanicna – formalno usvajanje americkog dolara, evra ili japanskog jena Poluzcanicna – domace valute se koriste za isplate ili uplate ali im je americki dolar

zakonsko sredstvo placanja a kao legalno platno sredstvo koriste se i domaca i strana valuta

Nezvanicna - domaca valuta je zakonsko sredstvo placanja ali se deo imovine zemlje drzi u americkim dolarima/evrima, a deo u domacoj valuti. Odnosi se na situaciju kada se usled nepoverenja u domacu koristi strana valuta.

18. Inflacija traznje i troskovna inflacija

Inflacija traznje

Prema ovoj teoriji inflacija nastaj kao posledica viska agregatne traznje kada su potencijalni i tekuci BDP uravnotezetni tj Y=Yp, odnosno, kada se ekonomija nalazi u stanju dugorocne ravnoteze. Uzrocnik inflacije je rast agregatne traznje izazvan najcesce rastom budzetskog deficita, kada drzava trosi vise nego sto prihoduje. Drzava finansira taj deficit emisijom obveznica ili zaduzivanjem kod CB, a to onda uzorkuje rast ponude novca i agregatne traznje i pomeranje krive agregatne traznje udesno.

U delu A vidi se iznenadni sok u traznji koji pomera krivu agregatne traznje u desno sa AD0 na AD1. Kao posledica nivo cena se povecava sa P1 na P2, kao i ekonomija koja se pomera iz tacke 1 u tacku 2. Privremeno se povecava kratkorocni realni BDP, odnosno iznenadni rast inflacije motivise proizvodjace da povecaju obim proizvodnje i usled toga dolazi do privremenog povecanja BDP tj tekuci je veci od potencijalnog Y1>Yp. To ima za posledicu da postojeca stopa nezaposlenosti bude manja u odnosu na dugorocnu prosecnu stopu nezaposlenosti i da se zarade povecaju, sto izaziva smanjenje agregatene ponude, pa se konacno kriva kratkorocne agregatne ponude pomera u levo sa KKAP0 na KKAP1.

Troskovna inflacija

Razlika izmedju inflacije traznje i troskovne inflacije svodi se na cinjenicu koja nam pokazuje ko je uzrocnik inflacije. Ta dva vida inflacije se u literaturi najcesce mogu utvrditi prema karakteru:

Inlatornog mehanizma Inflatornog impulsa, sok koji izaziva inflaciju Inflatorne situacije

Inflatorni mehanizam ce imati troskovni karakter ukoliko ni cene ni zarade ne reaguju na visak traznje. Postoje tri osnovna tipa troskovne inflacije:

1. na osnovu visih novcanih zarada2. na osnovu visih profita tj pri postojanju monopolsko – oligopolske trzisne strukture3. uvozna inflacija

Iz grafikona se vidi da se kriva kratkorocne agregatne ponude pomera u levo gore sa nivoa KKAP0 na KKAP1 sto ima za posledicu da se nivo cena poveca sa P1 na P2 i ekonomija se pomeri iz tacke 1 u tacku 2. Rast troskova proizvodnje gura nivo cena gore sto uzrokuje kratkorocni pad agregatne ponude i zbog toga ekonomija napusta stanje ravnoteze gde su Y0=Yp pa tekuci BDP postaje manji od potencijalnog Y1<Yp. Upravo zbog toga postojeca stopa nezaposlenosti ce se povecati, bice veca od prirodne tj prosecne dugorocne, pa zato pojedini ekonomisti smatraju da ce se zarade smanjiti kad se ovo desi tj smanjice se i troskovi prozivodnje pa ce se agregatna ponuda povecati a KKAP vratiti u prvobitno stanje u kome je Y=Yp.

19. Hiperinflacija

Hiperinflacija povezana je sa papirnim novcem, novcana masa moze vrlo lako, brzo i jednostavno da se poveca obicnim stampanjem novca. Za razliku od inflacije, koja je ponekad neophodna da bi se poboljsali ekonomski uslovi, npr niska stopa inflacije povecava agegatnu ponudu, ali koja ima izuzetno negativne efekte na celu ekonomiju, hiperinflacija je uvek bila destruktivna. Najcesce se hiperinflacija obarala sok terapijom tj dramaticnim smanjenjem drzavnjih rashoda. U literaturi ne postoji opsteprihvacena definicija hiperinflacije. Najcesce se definise kao inflacija koja je izvan kontrole monetarnih vlasti u ekonomskim uslovima u kojima se cene povecavaju rapidno, a domaca valuta brzo gubi svoju vrednost. Medjutim postoje dve vrste definicija hiperinflacije:

kvantitativna – uzima u razmatranje odredjeni kvantitativni kriterijum kao sto je mesecna stopa inflacije, kao granicu nakon koje ekonomija ulazi u zonu hiperinflacije.

kvalitativna – polazi od odredjenih uslova pod kojima dolazi do hiperinflacije pa se tako kaze da je hiperinflacije inherentno nestabilan proces rasta cena bez obzira na nivo mesecne stope rasta.

Prema Medjunarodnim racunovodstvenim standardima, ekonomija moze da funkcionise u uslovima hiperinflacije ako se drzi sledeceg:

stanovnistvo preferira da drzi svoju imovinu u nenovcanom obliku, dakle u realnom obliku ili u stabilnoj stranoj valuti

cene se ne izrazavaju u domacoj nego u stabilnoj, cvrstoj stranoj valuti kupovina i prodaja na kredi vrsi se po cenama koje nadoknadjuju ocekivani gubitak

kupovne snage novca tokom perioda kreditiranja, cak i kada je period kratak kadatme stope, zarade i cene vezuju se za indeks cena i ako se kumulativno stopa

inflacije tokom tri godine priblizi ili premasi stopu inflaicije od 100%.

Osnovne karakteristike klasicne hiperinflacije:

budzetski deficit i platnobilansni sok su osnovni uzrocnici veoma je izrazen emisioni prihod a poreski sistem je u kolapsu inflacija sa izrazenim intenzitetom sto utice na raspad monetarnog sistema obara se ortodoksnim stabilizacionim programom.

Hiperinflaciju novijeg tipa karakterise:

hronicno prisustvo inflacije koja prerasta u visoku i hiperinflaciju serija neuspelih stabilizacionih pokusaja koji vode visoj stopi inflacije u svakom

narednom ciklusu manji intenzitet i krace trajanje u mesecima vise uzroka od kojih nijedan nije dominantan.

20. Stabilizacioni programi

Stabilizaconi program je skup uskladjenih i konzistentnih mera ekonomske politike koji ima cilj da stabilizuje cene uz minimalne stabilizacione troskove. Mogu se klasifikovati prema razlicitim kriterijumima.

1. Prema sadrzaju preduzetih mera

Ortodoksni stabilizacioni programi – koji naglasavaju fiskalnu i monetarnu politiku kao fundamentalni uzrok inflacije. Kratkorocni cilj fiskalne politike je eliminisanje budzetskog deficita i uspostavljanje fiskalne ravnoteze. Prema tome najcesce mere fiskalne politike su prosirenje poreske osnovice i smenjenje poreskih olaksica, administrativna,tehnicka i zakonska resenja koja povecavaju efikasnost u naplati poreza i minimiziraju poresku evaziju, praceno smanjenjem subvencija i regionalnih transfera, zamrzavanje zarada u javnom sektoru i prodaja dela drzavne imonive. Mere monetarne politike su najcesce prekid emisije novca koji sluzi finansiranju budzetskog deficita, restriktivna monetarna politika i ogranicavanje kredita, kontrola bankarskih plasmana i pogtovo selektivnih kredita, uvodjenje realno pozitivne kamatne stope, uvodjenje nezavisne CB, restruktuisanje bankarskog sistema, razvoj finansijskog trzista.

Heterodoksni stabilizacioni programi – koji pored fundamentalnih mera sadrze i politike dohotka sa ciljem eliminisanja inflatorne inercije.

2. Prema brzini dezinflacije i stabilizacionim troskovima:

Gradualisticki – obaraju inflaciju postepeno, uz nize troskove i promenjuju se na inflacije nizeg intenziteta.

Sok terapija – imaju za cilje brzu i ostru dezinflaciju uz nesto vise troskove a primenjuju se pri visokoj inflaciji i hiperinflaciji.

3. Prema uspesnosti:

Uspesni – koji su u odredjenom vremenskom periodu ostvarili proklamovane ciljeve.

Neuspesni – koji se posle pocetnog i privremenog pada cena zavrsavaju pogrosanjem svih ekonomskih indikatora i novom akcelaracijom inflacije.

JAVNE FINANSIJE

1. Finansijski poreski principi

1. Princip izdasnosti – oznacava da porezi, zajedno sa ostalim javnim prihodima, treba da obezbede sredstva koja su neophodna za pokrice planiranih javnih rashoda. Ako se podje od utvrdjenog iznosa javnih rashoda moze se konstantovati da javni prihodi moraju da budu dovoljni da pokriju javne rashode. Klasicna nauka o javnim finansijama formirala je dva zahteva:

1) redovni javni prihodi u zbiru moraju davati sume koje su dovoljne da pokriju sve redovne javne rashode, kao i veci i manji visak koji sluzi za pokrice manjih vanrednih javnih rashoda i budzetska rezeva.

2) Treba obezbediti izvore za pokrice neredovnih javnih rashoda.

Ako se u praksi pojavi deficit, treba uspostaviti ravnotezu tako sto ce se ili smanjiti avni rashodi ili povecati javni prihodi ili kombinacijom ovih metoda.

2. Princip elasticnosti – postavlja zahtev da se porezi sto brze i potpunije prilagodjavaju promenama u visini javnih rashoda. Razlikujemo dve vrste finansijske elasticnosti:

ukoliko se elasticnost poreza postize izmenama i dopunama zakonskih resenja govori se o legalnoj elasticnosti

ekonomska elasticnost javlja se kod poreza ciji finansijski efekat automatski prati rast i opadanje drustvenog proizvoda; drugim recima, prihodi od poreza automatski rastu kako rastu i javni rashodi i obrnuto.

Prilagodjavanje poreza zahtevima za finansijkim povecanih izdataka drzave moze se postici samo ako se ne pojave znacajniji vanredni javni rashodi. Ako se i pojave, potrebno je pristupiti radikalnom povecanju postojecih poreza.

2. Ekonomsi poreski principi

1. Princip efikasnosti – zahtev za efikasnoscu poreza manifestuje se u nastojanju da oni sto manje uticu na ekonomske odluke privrednih subjekata na trzistu. Treba razlikovati distorzivne i nedistorzivne porezi. Porezikod koji poreski obveznik preduzima broje i razlicite mere kako bi umanjio ili potpuno se oslobodio svoje poreske obaveze, naziva se distorzivni porez. Kod ovih poreza javljaju se dva efekta: Efekat dohotka podstice poreskog obveznika da radi vise kako bi kompenzovao smanjenje dohotka do kog je doslo usled placanja poreza. Efekat supstitucije ukazuje na spremnst obveznika da se vise posveti neoporezovanom dohotku ili ostvaruje dohotak i potrosnju koji su nize oporezovani. Nedistorzivni porezi izazivaju samo efekat dohotka jer smanjuju dohodak ali ne menjaju modalitete ponasanja poreskog obveznika na trzistu posto ne postoji nacina da umanji ili prevali poreski teret.

2. Princip umerenosti poreskog optereceje- ovaj princip podrazumeva da porezi ne bi smeli da budu previsoki jer ce nepovoljno delovati na obveznikovu volju za rad i razvijanje njegove ekonomske aktivnosti. Razlikujemo mikro i makro stanoviste:

1) Sa mikro stanovista (pojedinacan obveznik) princip umerenosti oporezivanja podrazumeva utvrdjivanje tzv. relativnog poreskog limita tj takvog nivoa poreskog opterecenja pri kojem bi dalje povecanje poresza prouzrokovalo poremecaje u privredi kao sto su smanjenje akumulativne sposobnosti preduzeca, iscezavanje ekonomskih podsticaja, pokretanje ili pospesivanje inflacije troskova itd. To su poremecaji ciji bi efekti prevladali pozitivne efekte javnih rashoda finansiranih ovim marginalnim povecanjem poreza.

2) Posmatrano na makroplanu, ovaj princip podrazumeva utvrdjivanje tzv. apsolutnog poreskog limita odnosno poreskog opterecenje drustvenog proizvoda pri kojem dalje povecanje poreskih stopa ili uvodjenje novih poreskih oblika ne bi uvecalo poreske prihode drzave, vec suprotno.

3. Princip izbora poreskog izvora – smisao ovog poreskog nacela je u tome da se kao stalni poreski izvo moze koristiti samo onaj izvor koji se stalno obnavlja a to je dohodak ili prihod ali ne i imovina koja predstvalja neutroseni dohodatk nekog ranijeg perioda. Potrebno je voditi racuna o tome da porezi ne smeju da smanjuju postojecu imovina i da treba da se placaju iz dohotka. Oporezivanju imovine moze se pristupiti u odredjenim vanrednim okolnostima.

4. Princip fleksiblinosti – podrazumeva automatsko uskladjivanje poreskih prihoda sa ciklicnim promenama drustvenog proizvoda. Razlikovanje fleksibilnih i nefleksibilnih poreza je izuzetno vazno sa aspekta vodjenja stabilizacione politike. SA tog aspekta moguce je razlikovati automatske i diskrecione mere. Automatkse su one koje su “uradjene u sistem” i nosioci ekonomske politike ne moraju da preduzimaju akcije. Diskrecione su one koje se ogledaju u promeni instrumenaa ekonomske politike. Fleksibilni porezi podlezu automatskim (nekad i diskrecionim) merama a nefleksibilni samo diskrecionim merama.

5. PRincio stabilnosti poreskog sisema – ogleda se u potrebi da poreze ne treba cesto menjati jer remeti uslove privredjivanja, izaziva potrese i u nosi nestabilnost u ponasanje obveznika.

6. Princip identiteta poeskog destinara – Kod pojedinih poreskih oblika javlja se namera zakonodavca da poreski teret ne ponese poreski obveeznik vec drugo lice – nameravano prevaljivanje. Moze se dogoditi i nenameravano prevaljivanje.

3. Socijalno – politicki poreski principi

1. Princip opstosti oporezivanja – podrazumeva da sva lica koja se rezidenti odredjene drzave moraju da placaju porez na svoj svetski dohodat tj na svetsku imovinu. Savremeni poreski sistemi poznaju znacajan krug poreskih oslobodjenja koja se mogu svrstati u nekoliko grupa:

politikca oslobodjenja ekonomsko-politicka poresko-tehnicka finansijska socijalno-politicka

2. Princip ravnomernosti oporezivanja – ravnomernost u oporezvianju predstavlja materijalnu pretpostavku pravicnog oporezivanja. Pravisnom oporezivnaju mogu se postaviti dva zahteva:

1) Zahtev za horizontalnom pravicnoscu – podrazumeva da sva lica sa istom ekonomskom snagom treba da plate isti porez

2) Zahtev za vertikalnom pravicnoscu – podrazumeva da sva lica sa vecom poreskom snagom, kao merilo se uzimaju skupa ili odovojeno dohodat, potrosnja i imovina, treba da plate veci porez od lica sa manjom ekonomskom snagom.

Ostvarenje principa pravicnosti podrazumeva ispunenje tri uslova:

treba u praksi ostvariti nameru zakonodavca da porezi budu pravicni treba spreciti, eliminisati, dvostruko oporezivanje ravnomernost u oporezivanju treba obezbedjivati stalno i ne dozvoljavati da se narusava

vanrednim merama (porezima).

4. Ciljevi oporezvianja

Prvi je fiskalni cilj, monolitan po sadrzaju i sastoji se u potrebi i obavezi da se obezbede dovoljna sredstva za finansiranje javnih rashoda. Osim realizacije fiskalnog cilja, oporezivanjem se moze realizovati i citav niz ciljeva koje se mogu nazvati ekstrafiskalnim ciljevima oporezivanja. Porezima se moze na razne nacine uspesno uticati na ekonomsku snagu obveznika, kako gradjana tako i pravnog lica, primenom pojedinacnog poreskog oblika ili celine sistema i politike poreza.

Ekonomski ciljevi mogu da budu mirko i makroekonomske prirode: Mikroekonomski ciljevi oporezivanja su brojni i u sustini se svode na podrsku konkretnim subjektima u realizovanju njihovih aktivnosti. Makroekonomskic iljevi oporezivanja ostvaruju se delovanjem na osnovne makroekonomske agregate (stabilnost cena, puna zaposlenost, privredni razvoj..). Socijalno politicki ciljevi oporezivanja ogledaju se u nastojanju drzave da smanji razlike u materijalnim i socijalnim polozajima obveznika, posebno putem redistributivnih poreza. Ostali ciljevi oporezivanja su raznorodni. Medju njima su aktuelni demografski a nisu zanemarljivi ni zdravstveni.

Postojanje ekstrafiskalnih ciljeva ne podrazumeva da se oni pojavljuju kao ravnopravni sa fiskalnim ciljem. Drzava mora da obezbedi dovoljno sredstava za finansiranje javnih rashoda tako da fiskalni cilj i dalje ostaje primaran.

5. Efekti oporezivanja (evazija i prevaljivanje)

Radnje i mere koje poreski duznik preduzima da smanji ili izbegne obavezu placanja poreza naziva se evazija placanja poreza. Ona moze da bude:

1. Zakonita – kada poreski duznik preduzima radnje i mere da svoju poresku obavezu umanji ili izbegne a da time ne povredjuje pozitivne zakonske propise, ne dolazi u sukob sa zakonom. Postoje dva oblika zakonite poreske evazije:

legitimno smanjenje poreza tako sto se umanji potrosnja ili se od nje odustaje, supstituisanjem ostrije oporezovanih proizovda i usluga onima koji su blaze oporezovani, davanjem dela prihoda u humanitarne svrhe, promena boravista...

moralno ili ndrustveno neprihvatljivo kada poreski duznik nastoji da umanji obaveze placanja poreza tako sto koristi pravne praznine u zakonu ili sacinjava neprihvatljive artificijente poresko-pravne konstrukcije.

2. Nezakonita – kada poreski duznik izbegava placanje poreza povredjujuci zakonske propise. Postoji kada poreski duznik preduzima postupke za izbegavanje placanja poreza a koji krse zakon. U tom slucaju on cini prekrsaje. U pitanju su sledeci postupci: neplacanje poreza, u celini ili delimicno, nepodnosenje poreske prijave, unosenje i davanje netacnih podataka, prijavljivanje vecih rashoda...

O prevaljivanju poreza se radi onda kada je osoba poreskog obveznika razlicita od osobe koja stvarno snosi teret poreza. Na okolnost da mu se porezima umanjuje ekonomska snaga poreski obveznik reaguje tako sto, kroz cenu proizovda i uskuga, teret placenog poreza prevaljuje na drugo lice koje se javlja u ulozi konacnog poreskog platca. Prevaljivanje je karakteristicno za posredne poreze. Razlikujemo: nameravano i nenameravano; prevaljivanje unapred,unazad ili bocno; jednostruko, dvostruko ili visestruko prevaljivanje.

Sam cin prevaljivanje ima nekoliko faza:

1. Perkusija – oznacavanje i utvrdjivanje poreskog obveznika koji po zakonu treba da plati porez

2. Reperkusija – prevaljivanje – obveznik prihvata da plati porez ali ga definitivno ne snosi vec prevaljuje na drugo lice

3. Incidenca – lice koje treba da plati porez ne moze dalje da ga prevali vec ga snosi4. Difuzija – posebna faza u prevaljivanju kojom se oznacavaju opsti efekti oporezivanja.

6. Pojam i uzroci nastanka dvostrukog oporezivanja

Dvostruko oporezivanje je pojava koja u uslovima dinamicnog razvoja medjunarodnih ekonomskih odnosa posebno dolazi da izrazaja. To je pojava u kojoj se isto lice u vezi sa istim objektom oporezivanje, oporezuje istim ili slicnim porezima za isti period od strane vise poreskih vlasti koje su istog ranga. Dve clanice federacije ili dve opstine sprovode oporezivanje a sledeci poreski elementi su isti:

poreski obveznik objekat oporezivanja poreski oblik vremenski period

Tada se radi o dvostrukom pravnom oporezivanju (DPO). DPO desava se usled sukoba poreskih zakona bilo na medjunarodnom ili unutrasnjem planu. Do sukoba moze doci ako je poreski obveznik sa poreskom vlascu povezan prisustvom odredjenih odlucujucih cinjenica. Fizicko ili pravno lice moze da bude podvrgnutno poreskom suverenitetu jedne drzave na osnovu: drzavljanstva, rezidenstva i izvora dohotka. U poreskom zakonu se pod rezidenstvom podrazumeva stalno ili privremeno fizicko prisustvo nekog fizickog lica ili pravnog lica na odredjenoj teritoriji. Fizicko lice je rezident jedne drzave ako na njenoj teritoriji ima prebivalise ili centar svojih poslovnih i zivotnih interesa tj koja na nejnoj teritorij boravi sa prekidima, ili neprekidno 183 i vise dana tokom jedne kalendarske godine. Pravno lice je rezident ako je osnovano ili ima sediste stvarne uprave i kontrole na teritoriji konkretne drzave.

7. Metode i mere za sprecavanje dvostrukog pravnog oporezivanja

1. Metoda izuzimanja – njome se sprecava tj eliminise DPO i primenjuje se u odnosu na poresku osnovicu. Zemlja rezidenstva iz poreske osnovice iskljucuje dohodak, dobit odnosno imovinu koji su oporezovani samo u zemlji izvora. Prednosti ove metode:

1. ovom metodom se eliminise i fakticko i potencijalno DPO2. jednostvanija je u administrativnom smislu3. uvazava olaksice koje je zemlja izvora pruzila radi privlacenja stranog kapitala

Nedostaci:

1. puno izuzimanje je u suprotnosi sa principom sposobnosti placanja poreza prema ekonomskoj snazi poreskog obveznika

2. nerezidentima se ne pruzaju standardni i nestandardni odbici3. dovodi do distorzije u medjunarodnim kretanjima kapitala, ljudi i usluga jer olaksava

seljenje kapitala u drzave sa statusom poreskog rada.

Postoje dve varijante metoda izuzimanja: metoda punog izuzimanja i metoda izuzimanja sa preogresijom.

2. Metoda kredita – primenjuje se u odnosu na poreski dug. Zemlja rezidenstva najpre utvrdjuje porez na svetski dohodatk rezidenta, a zatim dopusta da se porez naplacen u zemlji izvora na odredjene delove obveznikovog dohotka, istakne kao kredit na racun poreza utvrdjenog na svetski dohodak. Prednosti:

1. obezbedjuje se horizontalna jenakost u oporezivanju2. omogucuje da se poreskom obvezniku u zemlji rezidenstva priznaju svi standardni i

nestandardni odbici u odnosu na njegov celokupan svetski dohodak3. postize se neutralnost u oporezivanju u pogledu medjunarodne konkurencije.

Nedostaci:

1. postupak je dosta slozen i komplikovan i za obveznika i za poreske organe 2. njenom primenom ponistavaju se efekti poreskih olaksica koje zemlje uvoznice kapitala

pruzaju stranim investitorima3. zemlja rezidenstva postaje, u odredjenoj meri, zavisna od zemlje izvora

Razlikujemo: metod punog kredita i metod obicnog kredita.

Mere za sprecavanje DPO:

1. Unilateralne mere – donose se sa ciljem da se eliminise interno i medjunarodno dvostruko pravno oporezivanje. Drzava svojim poreskim zakonima moze da predvidi da se izbegava tj. eliminise DP interno oporezivanje i takvi zakoni imaju apsolutnu vaznost za celokupnu teritoriju konkretne drzave. Takodje drzava svojim poreskim zakonima moze unilateralno da eliminise i medjunarodno DPO suzavanjem spostvenog poreskog prava u korist drugih drzava. Jednostrano se odrice dela svog poreskog suvereniteta.

2. Medjunarodne mere – javljaju se u vidu bilateralnih konvencija (ugovora) o izbegavanju DPO. Dve drzave na osnovu saglasnosti volja reciprocno zakljucuju konvenciju o izbegavanju DPO cime se delimicno odricu dela svog poreskog suvereniteta. Konvencijom se odredjuje na koje se poreze odnosi, kojoj drzavi pripada pravo oporezivanja odredjene kategorije dohotka, dobiti ili imovine, propisuju se pravila u vezi sa tim oporezivanjem i definisu metode kojima ce se ostvariri izbegavanje DPO.

8. Klasifikacija poreza

1. Redovni – pojavljuju se u poreskom sistemu neke zemlje redovno, svake godine; mogu biti periodicni i neperiodicni.

Neredovni – u poreskom sistemu pojavljuju se s vremena na vreme a njihova pojava je vezana uglavnom za vanredne situacije.

2. Objektni (realni) – pogadjaju samo prihode tj imovinu prema njihovim stvarnim elementima ne vodeci racuna o licnosti poreskog obveznika niti o njegovoj ekonomskoj snazi, socijalnim i porodicnim prilikama.

Subjektni (personalni) – vode racuna i licnosti obveznika kao i o porodicnim i licnim prilikama.

3. Analiticki – pogadjaju samo jednu vrstu prihoda, samo jednu vrstu imovine ili samo jedan promet.

Sinteticki – obuhvataju celinu ekonomske snage obvveznika, celokupnu imovinu ili celokupan promet.

4. Fundirani – pogadjaju prihode od imovine tj sve prihode koje obveznik ostvari bez rada

Nefundirani – pogadjaju prihode koje je obveznik ostvario radom.

5. Centralni – oni koji svojim odlukama uvode centralni organi vlasti i kojima se ostvaruju fiskalni i ekonomski ciljevi

Lokalni – uvode se na osnovu odgovarajucih odluka lokalnih organa i rec je uglavnom o manje vaznim porezima.

6. Neposredni – prema prevaljivosti to su porezi koji se neposredno naplacuju od poreskih destinara; prema poreskoj snazi poreskog platca to su porezi koji direktno pogadjaju imovinu, dohodak ili prihod koji se placa “na izvoru” pre trosenja dohotka.

Posredni – prema prevaljivosti su porezi koji ne terete lica koja je zakonodavac predvideo da bude poreski obveznik vec drugo lice na koje je poreski teret prevaljen; prema poreskoj snazi poreskog platca smatraju se oni porezi koji se placaju pri trosenju dohotka.

Ekonomska klasifikacija poreza klasifikuje poreze na one koji se placaju iz imovine, iz prihoda ili iz rashoda. Prva dva su neposredni a treci posredni oblik poreza.

9. Vrste i elementi poreza na dohodak fizikih lica

Porez na dohodak fizickih lica je veoma izdasan, bilansno predvidljiv i pogodan za realizaciju fiskalnih i ekstrafiskalnih ciljeva oporezivanja. Teorijai praksa javnih finansija poznaje tri sistema oporezivanja dohotka fizikih lica:

1. Celudarni – polazi od stava da svaki prihod fizickog lica, bez obzira po kojem osnovu je stecen, treba oporezivati odvojeno, primenom odgovarajuceg poreza, po pravilo proporcionalnim stopama. Ne uzimaju se u obzir licna svojstva poreskog obveznika.

2. Sinteticki – zasnovan na postavci da sve prihode koje ostvari poreski obveznik treba oporezivati jednim sveobuhvatnim porezom cija je stopa po pravilu progresivna. Vodi se racuna o okolnostima koje su vezane za licnost poreskog obveznika.

3. Mestoviti – u osnovi je cedularno oporezivanje na koje se nadovezuje komplementarni porez na ukupan prihod koji se placa na kraju godne ako se ostvare ukupni prihodi preko nekog zakonom odredjenog iznosa.

Prednosti cedularnog sistema oporezivanja:

a) mogucnost primene razlicitih poreskih stopa na prihode iz razlicitih izvorab) svaki izvor prihoda moze da se utvrdi na nacin koji mu najvise odgovara.

Nedostaci:

a) ne omogujuce ostvarenje principa pravicnosti posto ne uzima u obzir porodicne i licne prilive obveznika

b) ogleda se u slabijim dezinflatornim mogucnostima i nepostojanju automatskog stabilizacionog delovanja na konjukturu kretanja.

1. Obveznik poreza

Vodi se spor da li uzeti pojedinca ili porodicu za obveznika. U slucaju da se uzima pojedinac relevantan je ukupan dohodak koji on ostvari po svim osnovama a ne i kako njima raspolaze. Oporezivanje dohotka porodice omogucuje laksu realizaciju principa oporezivanja prema ekonomskoj snazi a time se osetno smanjuje evazija poreza. Primenjuju se tri metode zajednickog oporezivanja:

1. Metoda deobe dohotka – podrazumeva da se sabiraju dohoci supruznika i drugih clanova porodice koji ostvaruju dohodak a zatim se zbir podeli brojem sabiraka. Posle toga se sprovode odgovarajuca dopustena odbijanja pa se na tako dobijenu osnovicu primenjuju odgovarajuce poreske stope. Dobijeni iznos se zatim mnozi brojem sabiraka i to je ukupna poreska obaveza porodice.

2. Metoda porodicnih kvota – sprovodi se sabiranjem prihoda svih clanova porodice zatim se zbir deli brojem tzv porodicnih kvota. Broj porodicnih kvota uslovljen je porodicnim statusom lica ciji se dohodak oporezuje i brojem izdrzavanih lica u okviru porodice. Dobijeni iznos se umanjuje za eventualno postojeci egzistencijalni minimum ili neku drugu velicinu. Na dobijene iznose primenjuju se poreske stope da bi se dobio iznos poreza. Konacno dobijeni iznos se mnozi brojem kvota.

3. Metoda dvostruke poreske lestvice – sastoji se u primeni dve ili vise razlicitih skala poreske progresije. Jedna poreska progesija (ostrija) primenjuje se u slucaju kada je obveznik neozenjen/neudata, razveden(a), udov(ica)ac. Druga, blaza, primenjuje se kada se oporezuje zajednicki dohodak bracnih drugova.

2. Poreska osnovica

Poresku osnovicu poreza na dohodak fizickih lica cini zbir neto prihoda konkretnog fizickog lica iz svih izvora. U odredjenim zakonodavstvima odredjuje se izuzimanje iz dohotka tj odredjuju se vrste prihoda koje se nece oporezivati. Prihodi koji podlezu ovom porezu mogu biti ostvareni u novcu, naturi, cinjenjem ili neki drugi nacin. Prihodi mogu da budu od radnog odnosa, od samostalne delatnosti, poljoprivrede i sumarstva itd. Medju ovim prihodima treba istaci:

1. Dodatna primanja – mogu da se ostvare u vidu bonova, akcija, novcanih potvrda, robe, cinjenjem ili pruzanjem pogodnosti, oprastanjem duga itd. Tipican primer dodatnih primanja: topli obrok, sluzbena kola, sluzbeni telefon, ustupanje sopstvenih proizvoda i usluga zaposlenima besplatno ili po snizenoj ceni.

2. Imputirani dohodak – prihod fizickog lica ostvaren sopstvenim radom u sopstvenu korist: pruzanje usluga samom sebi, koriscenje sopstvene imovine...

3. Poreske stope

U najvecem broju savremenih poreskih sistema zastupljene su progresivne poreske stope. Imaju funkciju da bolje zahvate ekonomsku snagu obveznika. Njihova primena treba da otlkoni, u odredjenoj meri, regresivna dejstva posrednih poreza i da omoguci ravnomerniju raspodelu poreskog tereta nedju poreskim obveznicima. Prigovori su da destimulativno deluje na privrednu aktivnost poreskog obveznika kao i da podstice evaziju poreza. Prednosti su da ima znacajnu ulogu u ostvarivanju socijalno-politickih ciljeva oporezivanja i da podsticce pojedince na produktivniji rad.

10. Standardni i nestandardni odbici

Standardni odbici se pruzaju svim obveznicima koji ispunjavaju odredjene zakonom propisane uslove. Postoji nekoliko grupa standardnih odbitaka:

Licno oslobodjenje – priznaje se svim obveznicima u jednakim iznosima Oslobodjenje za izdrzavane clanove porodice – maloletna deca, deca na redovnom

skolovanju, bracni drug, eventualno unuci i roditelji pod uslovom da zive sa obveznikom i nemaju sopstvene prihode

Starosno oslobodjenje – podrazumeva navrsen odredjen broj godina Oslobodjenje za izdrzavane clanove – pre svega deca sa smetanjama u razvoju.

Nestandardni odbici cine odbitke na koje odlucujuce uticu obveznikovi fakticki troskovi i ne pruzaju se svim obveznicima. U zavisnosti od toga da li se priznaju u celini ili do odredjenog nivoa dele se u dve velike grupe:

Nestandardni odbici koji u svom zbiru ne mogu preci zakonsko ogranicenje, obicno neki relativno odredjen iznos dohotka za oporezivanje

Odbici koi nisu ograniceni tj koji se priznaju bez ikakvih ogranicenje.

11. Koncept oporezivanja dobiti preduzeca

Govori se o dva koncepta:

1. U klasicnom sistemu poreza na dobit preduzeca dividende se dva puta oporezuju. Najpre kao deo ukupne dobiti preduzeca a zatim kada se nadju u rukama deonicara, porezom na dohodak gradjana. Neraspodeljena (akumulisana) dobit preduzeca izlozena je samo porezu na dobit preduzeca. Zbog toga dolazi do ekonomskog dvosturkog oporezivanja.

2. Za savremene poreske sisteme uobicajena je primena sistema poreske integracije. Mehanizmi poreske integracije podrazumevaju skup mera i postupaka koji se preduzimaju na nivou preduzeca tj na nivou deonicara kako bi se smanjilo ili eliminisalo ekonomsko dvostruko oporezivanje raspodeljene dobiti. Potpuna poreska integracija postoji samo u slucaju kada se preduzece tretira kao skup individualnih deonicara cija se dobit oporezuje po progresivnim stopama koje vaze za porez na dohodak gradjana.

Sitemi delimicne poreske integracije mogu se prmenjivati

1. Na nivou preduzeca u vidu:

a) Sistema odbijanja dividendi – preduzecu je dopusteno da se prilikom utvrdjivanja oporezivane dobiti odbije deo isplacenih dividendi. Iznos koji ostane oporezuje se porezom na dobit.

b) Sistem dvojnih stopa – raspodeljena dobit se oporezuje nizom stopom a akumulisana visom.

2. Na nivou deonicara:

a) Sistem imputacije – odvija se u tri faze: 1) na nivou preduzeca uvodi se porez na ukupnu dobit preduzeca 2) sprovodi se na nivou deonicara, prihod od dividendi se ukljucuje u dohodak koji podleze oporezivanju prema zakonu kojim je regulisano oporezivanje dohotka fizickih lica 3) deonicar primenom progresivne stope utvrdjuje svoj porez na dohodak gradjana.

b) Delimicne olaksice za deonicare - ukupna dobit preduzeca oporezuje se na nacin utvrdjen zakonom a zatm se deonicarima pruzaju olaksice.

12. Pojam, karakteristike, klasifikacija, prednosti i nedostaci PDV-a

PDV predstavlja oblik poreza koji se naplacuje u svakoj fazi prometnog ciklusa ali tako da pogadja samo vrednost koja je u toj fazi dodata od strane obveznika i prema tome pogadja samo krajnju potrosnju. Dodatnu vrednosti kao poresku osnovicu moguce je utvrditit primenom:

1. Direktne metode – utvrdjuje se poreska osnovica. Javlja se u dva oblika:

a) Metoda sabiranja – polazi od toga da se dodatna vrednosti moze utvrditi zbrajanjem svih elemenata cene koji formiraju tu vrednost. Treba sabrati sva placanja koja vrsi poreski obveznik svojim dobavljacima tj vlasnicima faktora prozivodnje koje uposljava

b) Metoda oduzimanja – polazi od toga da dodatna vrednost moze da se utvrdi na osnovu razlike izmedju ukupne vrednoti isporuka dobara i pruzenih usluga poreskog obveznika i ukupne vrednosti njegovih nabavki u datom periodu.

2. Indirektne metode – sastoje se u izracunavanju poreske obaveze poreskog obveznika.

U zavisnosti od toga kako se tretiraju nabavke stalnih sredstava razlikujemo:

Potrosni tip – dominantan oblik PDV-a u savremenim poreskim sistemima. Sve nabavke koje se koriste u proizvodnji, ukljucujuci i nabavke opreme, odbijaju se prilikom utvrdjivanja dodatne vrednosti poreskog obveznika.

Dohodni tip – ne dopusta da se u momentu nabavke odbije ceo iznos investicije u stalna sredstva vec jedino dozvoljava odbitak godisnjeg iznosa amortizacije koja se obracunava na nabavljena sredstva.

Bruto tip PDV-a – uopste ne dozvoljava odbitak PDV koji je placen pri nabavci stalnih sredstava, znaci investicija u osnovna sredstva dva puta je oporezovana.

Argumenti u prilog PDV:

1. PDV ima vecu izdasnost od poreza na promet u maloprodaji – posledica poresko – tehnickih resenja, vece otpornosti na evaziju, veci obuhvat oporezivanja posebno usluga

2. PDV je efikasniji u suprotstavljanju evaziji i to posebno nezakonitoj3. Mehanizam PDV omogucava da se izvoz u potpunosti oslobodi poreza placenog u

prethodnim fazama4. PDV omogucava da se sve nabavke mogu izuzeti od oporezivanja5. Uvodjenje PDV predstvalja uslov za pristupanje EU.

Nedostaci:

1. Poreski obveznici moraju da vode posebne poreske evidencije o svojim prodajama, nabavkama, moraju registrovati i kontrolisati svu masu primljenih i izdatih faktura

2. Uvodjenje PDV zahteva oprez kao i za uvodjenje bilo kog drugog poreza, moguc je poremecaj cena (inflacija)

3. Priroda PDV zahteva jedinstveno uvodjenje i administriranje na najvisem centralnom nivou vlasti

4. PDV je vise regresivan u odnosu na porez na promet u maloprodaji.

13. Akcize, akcize u Srbiji

Akcize (trosarine) spadaju u poreze na pojedinacna dobra i usluge. To su posebni porezi na potrosnju. Njima se oporezuje potrosnja ili upotreba tacno odredjenog dobra. Osnovni cilj uvodjenja akciza je fiskalnog karaktera. Pre svega se oporezuju proizvodi masovne potrosnje koji se ne mogu supstituisati ili je njihova supstitucija tesko izvodljiva – so, secer, kafa, cigarete itd. Akcize predstavljaju socijalne potrosnje poreze. Za akcize se moze utvrditi zajednicki princip tj jedinstven osnov njihovog postojanja. Tako se ovim porezom opterecuje potrosnja jednog broja prehrambenih proizvoda svakodnevne neophodne potrosnje cime se obezbedjuje njihova izdasnost tj postize se fiskalni cilj. Pored tog cilja najcesci razlozi su destimulacija potrosnje nekih proizvoda, pokrivanje javnih troskova izazvanih potrosnjom odrejdnih porizovda kao i odgovarajuca raspodela dohotka. Ponekad se razlozi nalaze i u domenu ekonomske politike, mada akcize nisu povoljan instrument za vodjenje ekonomske politike. Mogu se razlikovati po vrstama proizvoda, mogu se javiti kao akcize na potrosnju, akcize na upotrebu odredjenog proizvoda, mogu biti posredne i neposredne.

U Srbiji akcizama se oporezuje: derivati nafte, duvanske preradjevine, alkoholna pica i kafa. Poreski obveznik akcize je prvenstveno lice koje proizvode stavi u promet ili uveze, znaci porizvodjac ili uvoznik. Poresku osnovicu cini jedinica mere (kg,l,kom) osim za kafu za koju osnovicu cini vrednost proizvoda utvrdjena po carinskim propisima, uvecana za vrednost uvoznih dazbina i gde je poreska stopa ad valorem. Akciza se ne placa na proizvode koje izvozi proizvodjac, proizvode koje nabavljaju diplomatska i konzulatska predstavnistva, humanitarne organizacije i sl.

14. Pojam, karakteristike, klasifikacija, nacela, elementi, utvrdjivanje visine i naplata takse

Pod taksama se podrazumeva prihod koji predstavlja novcani ekvivalent za usluge koje cine organi drzavne administracije ili druga javnopravna tela fizickim i/ili pravnim licima. Karakteristike taksi su:

predstavljaju protivnaknadu za uslugu koju su izvrsili drzavna administraicija ili drugo javnopravno telo

usluge se vrse u principu samo na zahtev fizickog ili pravnog lica visinu taksene obaveze jednostrano utvrdjuje nadlezni drzavni organ takse se placaju za usluge nematerijalne prirode takse su veoma neizdasan prihod, bilasno zanemarljiv, koji uz to pokazuje osetnu

neelasticnost i smanjenu mogucnost prilagodjavanja privrednim oscilacijama takse kao i porezi predstavljaju davanja u novcu.

Utvrdjivanje visine taksene obaveze

Taksena tarifa treba da bude opsta i da zavisi jedino od vrste i velicine usluga, ne sme da bude komplikovana i da omogucuje arbitrarno ocenjivanje organa i treba da obuhvati uslugu organa u celini. Visina taksene obaveze zavisi od nekoliko veoma indikativnih elemenata:

1. visina takse zavisi od troskova koje drzavni organi cine kada pruzaju uslugu koja je predmet placanje takse.

2. Visina takse zavisi od koristi koju ima obveznik takse za ucinjenu uslugu.3. Visina takse zavisi od toga da li se usluga cini iskljucivo korisniku usluge ili postoji i opsti

interes za konkretnu uslugu tj radnju.4. Drzava ponekad utvrdjuje visinu taksene obaveze u smislu negativnog stava prema

nekom obliku delatnosti, pa je u tom slucaju visina takse iznad stvarnih troskova.

Naplata takse moze se vrsiti na dva nacina:

Direktna naplata postoji kada se taksa placa u gotovom novcu, uz izdavanje odgovarajuce priznanice, odnosno kada se naplata vrsi bezgotovinskim putem, preko institucija platnog prometa.

Indirektna naplata vrsi se putem taksenih maraka ili odredjenih taksenih formulara. Naplata u taksenim markama moze se vrsiti unapred ili unazad.

Klasifikacija taksa i nacela

1. Prema organima koji propisuju taksene obaveze:

a) takse koje propisuju centralni drzavni organib) takse koje propisuju uze politicko-terirorijalne jedinice

2. Prema organima koji obavljaju radnje za koje je propisana taksa:

a) administrativne takseb) sudske taksec) cinovnicke takse

3. Prema nacinu placanja takse:

a) takse koje se placaju na direktan nacinb) takse koje se placaju na indirektan nacin

4. Prema broju izvrsenih usluga:

a) pausalne takseb) pojedinacne takse

5. Prema nameni trosenja sredstava:

a) destinirane takse cija je namena unapred utvrdjenab) nedestinirane koje se utapaju u opstu budzetsku masu

6. Prema vremenu placanja:

a) takse koje se placaju unapredb) takse koje se placaju unazad.

1. Nacelo legaliteta – takse se mogu uvoditi i naplacivati samo na osnovu zakona ili drugih slicnih akata

2. Nacelo opstosti – takse kao i porezi i ostale fiskalne dazbine, generalno se odredjuju za sve unapred a ne od slucaja do slucaja tj razlicito po pojedinim licma

3. Nacelo jednostavnosti taksene tarife – tehnicke je prirode i zahteva da taksena tarifa bude jednostavna, da lako i tacno omoguci placanje propisane takse

4. Nacelo nekumuliranja takse – za isti spis ili radnju vise javnopravnih tela takse ne moze naplacivati kumulativno

Elementi takse: predmet takse, takseni obveznik, taksena osnovica, taksena stopa, taksena tarifa, taksena oslbodjenja, takseni sistem.

15. Pojam, karakteristike, vrste i elementi carina

Carine predstavljaju vrstu fiskalnih prihoda tj posebnu dazbinu koju drzava napalcuje rilikom prelaska robe preko drzavne odnosno carinske granice. Spadaju u posrredne poreze i predstavljaju jedan od najznacajnijih instrumenata spoljnotrgovinske razmene. One su prihod budzeta najviseg nivoa vlasti. Ciljevi zbog kojih se uvode carine mogu biti:

1. fiskalni – da se prikupe odgovarajuca finansijska sredstva za drzavu2. ekonosmki – carinom se stiti domaca privreda ili samo odredjena grana od spoljne

konkurencije; carinama se moze povecaati cena uvoznoj robi, potencirati razvoj odredjene grane, delovati na strukturu troskova i raspodelu drustvenog proizvoda, investicije i sl.

3. socijalni – ogleda se u tome da se snizenjem carina na odredjene proizvode, bitne za zivotni standard odredjenih socijalnih grupa, deluje na pojeftinjenje tj stimulisanje potrosnje.

Oni koji osporavaju carine smatraju da:

carine ogranicavaju razvoj medjunarodnje trgovine usporavaju rast produktivnosti rada, razvoj tehnike i tehnologije itd. vode odrzavanju visokih troskova proizvodnje carine su neoravedne jer one realno teze pogadjaju siromasnije slojeve stanovnistva

nego bogatije.

Oni koji opravdavaju carine navode:

carine su jedno od efikasnih sredstava za zastitu i potpomaganje nacionalne ekonomije carinama se efikasno moze uticati na odnose sa drugim drzavama carinama se moze relativno uspesno braniti ekonomska samostalnost zemlje carinama se relativno brzo, jeftino i lako dolazi do novca za finansiranje drzavnih

potreba carinama se moze vrsiti relativno efikasan uticaj na domace proizvodjace na rast ili pad

cena itd.

Vrste carina:

1. Carine prema pravcu kretanja robe:

a) uvozne – naplacuju se prilikom uvoza robe u carinsko podrucjeb) izvozne – prilikom izvoza robe na inostrano carinsko podrucjec) prevozne ili tranzitne – naplacuje se na robu koja se prevozi ili provozi iz jedne u drugu

zemlju

2. Carine prema nacinu obracunavanja:

a) specificne – obracunavaju se prema vrsti i kolicini robe a carinska stopa je odredjena prema mernim jedinicama

b) vrednosne – obracunavaju se na osnovu carinskih stopa koje su izrazene u procentu od vrednosti robe

c) mesovite – kombinacija vrednosne i specificne

3. Carine prema nacinu uvodjenja:

a) autonomne – koje samostalno donosi drzavab) ugovorne ili konvencionalne – rezultat konvencije dve ili vise zemalja

4. Carine prema visini opterecenje iz odredjene destinacije:

a) diferencijalne – znacajnije opterecuje uvoz iz odredjene zemlje sa kojom je doslo do zaostravanja trgovinskih, politickh i drugih odnosa

b) preferencijalne – primenjuje ih odredjena drzava u odnosima sa jednom ili vise zemalja, priznajuci njenim proizvodima privilegovan polozaj na svom trzistu.

5. Carine prema osnovnoj ekonomskoj funkciji:

a) fiskalne – svrha je da osiguraju sredstva za pokrice drzavnih potrebab) zastitne – uvode se radi zastite domace prozivodnje.

Elementi carina: carinska deklaracija, carinski organi, carinska lezarina, skladisni depozit, carinska skladista, carinska slobodna zona, carinska dazbina i carinska granica.

16. Pojam i karakteristike doprinosa

Doprinosi su pored poreza, najvazniji instrument kojim se prikupljaju odredjena sredrsva za finansiranje javnih potreba. Bilansno su vrlo izdasni, predvidljivi i redovni u prihodovanju. Karakteristike:

javni su prihod – davanje u koj je inkroporiran elemant protivnaknade ne placaju ga sva lica, samo ona koja ce imati neku korist prinudno placanje za ucinjene usluge ili radove prikupljena sredstva su strogo namenska, ne prolaze kroz budzet i budzetsku kontrolu namena doprinosa je unapred utvrdjena obaveza placanja odnosi se na krug korisnika koji su povezani socijalnim, ekonomskim ili

drugim razlozima obaveza placanja nije utvrdjena propisima drzavnog organa da bi se sprecilo mesanje prikupljenih sredstava, ustanovljavaju se posebni, autonomni

fondovi socijalnog osiguranja ne postoji bilo kakav donji limit ispod kog se deoprinos ne bi placao moze da postoji gornji limit iznad kog se doprinos ne placa stope doprinosa su obavezno proporcionalne osnovicu cini bruto zarada ili neka druga nakdana nie uobicajeno da postoje granske ili teritorijalne diferencijacije i olaksice

Sistem socijalnog osiguranja ima sledeca nacela:

1. Nacelo obaveznosti – znaci da je sistem doprinosa za socijalno osiguranje odedjen zakonom kao obavezujuci kako za fizicka tako i za pravna lica.

2. Nacelo pluraliteta izvora finansiranja – znaci da se sistem doprinosa za socijalno osiguranje zasniva na ekonomskoj snazi osiguranika, poslodavca i drugih obveznika.

3. Nacelo proporcionalnosti – placaju se po proporcionalnim stopama

4. Nacelo namenskog koriscenja sredstava – znaci da su sredstva mobilisana po osnovu doprinosa za socijalno osiguranje strogo definisana i ne mogu se koristiti za neke druge javne potrebe.

Obavezno osiguranje u Republici Srbiji postoji u tri vida: penzijsko i invalidsko osiguranje, zdravstveno osiguranje i osiguranje za slucaj nezaposlenosti. Obveznici doprinosa su razlicito definisani za navedena tri vida osiguranja. Posmatrano u nacelu za svaki od tri vida osiguranici su: zaposleni, poslodavci, preduzetnici, poljoprivrednici. Osnovica doprinosa za sva tri vida u najvecem broju slucajeva je korespodentna vrsti obveznika, pri cemu je identicna za dve najcesce kategorije obveznika: zaposlenog i njegovog poslodavca. Stope doprinosa su proporcionalne i razlicite sa stanovista obveznika i sa stanovista osnovice. Oslobodjenje od

placanja doprinosa za obavezno socijalno osiguranje je veoma retko i specificno. U Zakonu postoje dve vrste olaksica u vezi sa doprinosima i to: oslobodjenja i izuzimanja.

17. Javni zajam – pojam, karakteristike, klasifikacija, uzroci stvaranja, emisija, konverzija, konsolidacija i amortizacija

Javni zajam predstavlja oblik javnog prihoda koji ostvaruje drzava ili drugo javnopravno telo kod nosilaca dohotka ili kod emisione ustanove. Drzava pristupa emisiji javnog zajma radi ostvarivanja odredjenih ciljeva zbog pokrica debalansa u budzetu. Javni zajam najcesce nastaje u uslovima kada su drzavi u kratkom roku potrebna sredstva za odredjene, uglavnom, vanredne javne rashode, koje ne moze da pokrije redovnim priodima. Javni zajam je danas jedan od osnovnih oblika vanrednih prihoda drzave, posebno u razvijenim trzisnim privredama. Karakteristike:

to je destinirani javni prihod vanredan prihod drzave naglasena dobrovoljlnost u ugovornoj formi povratnost placanje ugovorene kamate kao cene upotrebe novcanih sredstava i javni zajam pretpostavlja primenu metoda rasporedjivanja javnog tereta tokom

vremena

Uzroci stvaranja javnog zajma:

1. pojava vanrednih, uglavnom velikih javnih rashoda – moze doci do vanredne situacije gde se drzava suocava sa dodatnim, neplaniranim i vanrednim javnm rashodima i u takvim situacijama mora da pribegne javnom zajmu da bi obezbedila potrebna novcana sredstva za prevazilazenje nepovoljnih okolnosti.

2. vremensko nepoklapanje izmedju formiranja prihoda i cinjenja javnih rashoda – dogadja se vremensko nepoklapanje izmedju priticanja javnih prihoda u budzet i dospeca obaveze drzave da namiri odredjene planirane redovne javne rashode i taj problem se prevazilazi pozajmljivanjem novcanih sredstava na finanijskom trzistu.

3. nemogucnost dodatnog poreskog opterecenja – moze se dogoditi da se novcana sredstva prikupe u iznosu manjem od planiranog za pokrivanje redovnih javnih rashoda. Drzava moze da poveca poresko opterecenje samo ako koeficijent fiskalnog opterecenje nije visok.

4. drzavni intervencionizam u privredi – povecanje drzavnog intervencionizma samo po sebi povlaci potrebu za novim javnim prihodima.

U pogledu uzroka nastanka i uloge javnog zajma u privredi, mogu se izdvojiti dva osnovna teorijska pravca: klasicna i savremena teorija javnog zajma. Klasicna teorija u potpunosti

odbacuje javni zajam. Ukoliko ga evenutalno i prihvata zajam se tretira, pre svega, kao elemenat uspostavljanja ravnoteze u budzetu. Savremena javnofinansijska teorija potpuno suprotno gleda na mesto i u logu JZ u privrednom sistemu i ekonomskoj politici drzave. JZ pocinje da se koristi kao izvor sredstaa za privredne investicije koje finansira drzava i na taj nacin postaje znacajan instrument politike javnih rashoda.

Klasifikacija javnog zajma:

1. Prema teritorijalnom principu:

Unutrasnji zajmovi su oni koje upisuju domaca pravna i fizicka lica. Spoljni zajam drzava moze da zakljuci radi: privrednog razvoja, smanjenja deficita u platnom bilansu, finansiranje deficita u budzetu i stabililzovanja kursa nacionalne valute tj jacanja deviznih rezervi.

2. Prema metodu kojim se drzava sluzi da bi dosla do zajma:

Dobrovoljni - zasnivaju se na principu dobrovoljnosti i predstavljaju sporazum drzave i pravnih i fizickih lica u kome postoji zajednicki interes.

Patriotski – susrece se elemenat dobrovoljnosti ali se upisnici ne rukovode licnim interesom vec zajam upisuju iz patriotskih osecanja.

Prinudni – javljaju se u slucajevima kada drzava, polazeci od odredjenih kriterijuma jednostrano odlucuje ko i koliko zajma mora da upise.

3. Prema vremenu vracanja zajma:

Kratkorocni – emituju se sa rokom vracanja do 5 godina.

Srednjerocni – rok otplate od 5-15 god.

Dugorocni – rok vracanja od 15-50 god.

4. Prema nacinu otplate:

Rentni – drzava kao duznik preuzima obavezu placanja ugovorene kamate, a u pogledu glavnice rezervise pravo da to ucini kada joj to omoguci finansijska situacija u budzetu.

Amortizacioni – drzava vec kod emisije preuzima obavezu da ih otplati prema utvrdjenom planu amortizacije uz placanje kamate i glavnice.

Drzava moze da raspise (emituje) javni zajam na tri nacina i to:

1. Emisijom obveznica – pod emisijom javnog zajma putem obveznica podrazumevaju se metode ili tehinke kojima se drzava sluzi da bi urucila obveznice javnog zajma pravnim ili fizickim licima koja su sprema da joj deo svog dohtoka, tj akumulacije, stave na raspolaganje. Postoje dve metode: direktna i indirektna. Direktna emisija javnog zajma predstavlja metod upisivanja javnog zajma kada se drzava direktno obraca pravnim ili fizickim licima pozivom za upis javnog zajma. To je najjeftiniji i najjednostavniji nacin emisije. Prednosti direktne metode u odnosu na indirektnu:

izbegava se mogucnost preprodaje i spkulacije obveznicama pristuni su nizi troskovi emitovanja jaca je i veca sigurnost kontrole i izbegavanje eventualne inflacije

Nedostaci:

neizvestan je krajnji ishod emisije JZ treba da postoji i da se angazuje sposban drzavni finansijski aparat koji ce uzeti sve

poslove u vezi sa upisom JZ drzava na sebe preuzima finansijski i politicki izik za upis i amortizaciju JZ

Indirektna metoda emisije javnog zajma sastoji se u tome sto drzava poverava upis javnog zajma nekoj banci ili konzorcijumu banaka. Banke isplacuju JZ odmah i u celini, a kasnije obveznice preprodaju fizickim i pravnim licima. Banke svoj interes nalaze u zaradi koja se formira na razlici izmedju placenog kursa i onog prema kojem se prodaju obveznice. Dobra strana ovog metoda je u tome sto drzava moze odmah da dobije celokupan iznos JZ. Slabost je to sto omogucava bankam da na razlici kurseva obveznica zarade relativno znacajna sredstva sto u krajnjem slucaju placaju poreski obveznici. Metoda indirektne emisije JZ najcesce se koristi u slucajevima kada drzava nije sigurna da ce putem direktne emisije uspeti da upise potrebnu sumu novcanih sredstava.

2. Upis u knjigu drzavnog duga – redje koriscen metod upisa JZ a sastoji se u tome sto drzava javno objavljuje ponudu pod kojim uslovima je sprema da se zaduzi kod svojih pravnih i fizickih lica. Rec je o direktnoj emisiji i o permanetnom javnom upisu kada, ko i koliko hoce da ulozi sredstava u drzavnu kasu.

3. Sklapanje ugovora o javnom zajmu – predstavlja savremenu praksu i to je najrasrostranjeniji nacin pojavljivanja jedne drzave na inostranom finansijskom trzistu. Ugovor o javnom zajmu ima tacno definisane bitne elemente: ugovorne strane, predmet ugovora, kamata, rok i mesto ispunjenja ugovorene obaveze.

Konverzija javnog zajma predstavlja finansijaku operaciju kojom drzava menja pojedine elemente iz ugovora o javnom zajmu i tako smanjuje teret javnog zajma. Po pravilu, konverzija

se vrsi saglasnoscu volja izmedju poverioca i duznika. Postoji konverzija u uzem i u sirem smislu. Konverzija u uzem smislu reci obicno znaci olaksanje tereta javnog zajma snizavanjem kamatne stope. Posto predstavlja izmenu osnovnih uslova pod kojima je sklopljen javni zajam, najcesce se menja iznos ugovorene kamate, po pravilu na stetu upisnika tj zajmodavca. Konverzija u sirem smislu, osim redukcije kamate, obuhvata jos i svaku promenu u obliku, uslovima i rokovima povracaja javnog zajma. Konverzija u sirem smislu predstavlja promenu bilo kog elementa iz ugovora o javnom zajmu. Podrazumeva i pretvaranje obveznica JZ na ime u obveznice JZ na donosioca, pretvaranje rentnog zajma u amortizacioni i obrnuto. Konverzija moze da bude dobrovoljna i prinudna, direktna – drzava snizava kamatnu stopu i time smanjuje svoje izdatke, i indirektna - drzava ukida ili smanjuje poreske i druge beneficie koje su do tada bile priznate.

Konsolidacija predstavlja finansijsku operaciju kojom drzava spaja vise samostalnih javnih zajmova sa razlicitim uslovma u jedan novi, unificirani i objedinjeni javni zajam sa novim jedinstvenim uslovma. Konsolidacija predstavlja pretvaranje kratkorocnih zajmova u dugorocne.

Amortizacija javnog zajma predstavlja poslednju fazu u procesu finansiranja drzavnih potreba putem javnog zajma. U pitanju je vracanje uzetog javnog zajam po pravilu na nacin, pod uslovima i u roku koji je ugvoren.Drzava se moze osloboditi tereta javnog zajama na vise nacina:

1. da ne prizna javne zajmove koje je zakljucio raniji rezim2. drzava ne moze uredno da servisira obaveze i proglasava bankrotstvo3. drzava uredno servisira svoje dospele obaveze.

Kada je rec o srednjerocnim i dugorocnim zajmovima treba napomenuti da postoji vise nacina vracanja takvih zajmova:

direktna amortizacija – kada se JZ vraca neposredno poveriocima putem anutieta ili preko lutrijskog izvlacenja

indirektna amortizacija – kada se obveznice otkupljuju na trzistu HOV automatska amortizacija – postoji ukoliko se otplate vrse preko specijalne ustanove, tzv

amortizacione kase, a navedenu ustanovu drzava snabdeva svake godine sredstvima u potrebnim iznosima

fakultativna amortizacija – znaci da drzava pristupa amortizaciji tek kada za to postoje ekonomski i finansijski uslovi

monetarna amortizacija – sprovodi se putem deprecijacije nacionalne valute.

TRECI DEO JAVNE FINANSIJE

1. Funkcije budzeta

1. Politicka funkcija budzeta ogleda se u nacinu na koji se budzet donosi i njegovom uticaju na sve sfere zivota, rada i razvoja konkretne zemlje.

2. Planska funkcija sadrzana je u samoj prirodi dokumenta koji se donosi na kraju tekuce godine za narednu godinu a sadrzi bilans predvidjenih rashoda i prihoda.

3. Pravna funkcija budzeta proizilazi iz same definicije budzeta kao pravnog akta. Posto je budzet zakon u znacajnom broju zemalja on proizvodi i odredjene pravne posledice, odnosno prava i obaveze.

4. Ekonomska funkcija budzeta posebno je znacajna. Ona inace proizilazi iz insturmenata koje drzava koristi za ostvarivanje ekonomskih ciljeva preko politike rashoda i prihoda, buduci da direktno utice na raspodelu drustvenog proizvoda. Evidentna je direktna povezanost budzeta sa kretanjima u privredi. Ekonomske funkcije i efekti budzzeta dolaze do izrazaja dejstvom budzeta na alokaciju resursa kroz redistributivnu i stabilizacionu funkciju budzeta. Alokativna funkcija u velikoj meri je prepustena delovanju trzisnih zakonitosti u privredi. Redistributivna funkcija ostvaruje se dejstvom budzeta na raspodelu i preraspodelu drustvenog proizvoda preko javnih prihoda ali preko raznih transfernih rashoda. Stabilizaciona funkcija ima dva shvatanja. Klasicno shvatanje polazi od zahteva da je budzetska ravnoteza nuzna i ona je bila vrlo usko tretirana i to u prvom redu sa tacke gledista pokrica rashoda. Savremena shvatanja karakterise napustanje uskog posmatranja ravnoteze budzeta i iskazivanje potrebe da se ravnoteza budzeta adaptira ciklicnim kretanjima.

5. Finansijska funkcija budzeta posledica je uskladjivanja obima rashoda i obima prihoda.

6. Kontrolna funkcija ogleda se u kontroli predstavnickog tela nad izvrsnom vlascu u fazi izvrsenja budzeta.

2. Budzetska nacela

1. Nacelo budzetskog jedinstva iskazuje da svi javni prihodi, kao i svi javni rashodi jedne politicko – teritorijalne zajednice moraju da budu prikazani u jednom budzetu. Na taj nacin zeli se omoguciti da predstavnicko telo dobije sto potpuniji uvid u stanje drzavnih finansija i finansijsku aktivnost drzave kako bi se osigurao uticaj predstavnickog tela na finansijsku politiku drzave.

2. Primena nacela potpunosti ili univerzalnosti pretpostavlja da su u budzetu prikazani svi javni prihodi i svi javni rashodi. Mogu da budu prikazani u budzetu na dva nacina:

a) metoda bruto budzeta – sastoji se u ukupnom bruto iskazivanju svih javnih prihoda i svih javnih rashoda

b) metoda neto budzeta – podrazumeva da se prethodno od rashoda prebiju budzetski prihodi tako da se u budzetu prikaze samo visak prihoda nad rashodima tj rashoda nad prihodima.

3. Nacelo tacnosti ili realnosti podrazumeva potrebu da se javni prihodi i javni rashodi koji se iskazuju u budzetu budu sto realnije i tacnije iskazani. Ovo nacelo pledira da se na minimum svede razlika koja se moze pojaviti izmedju planiranih prihoda i izvrsenih prihoda koji se iskazuju u zavrsnom racunu.

4. Nacelo budzetske ravnoteze podrazumeva da su javni rashodi u budzetu uravnotezeni sa javnim prihodima iskazanim u budzetu. JP>JR = budzetski suficit JP<JR = budzetski deficit.

5. Nacelo specijalizacije – postavlja se kao imperativ da prihodi i rashodi moraju da budu izneti na osnovu odredjene specifikacije koja treba da omoguci da se odobrena sredstva u budzetu trose u utrvdjenom iznosu, za utvrdjenu svrhu i u okviru odredjenog vremenskog perioda.

6. Nacelo trajanja budzeta ili periodicnosti, odnosno godisnjosti znaci da se budzet donosi za odredjeni vremenski period najcesce 1 godina. Kalendarska i budzetska godina ne moraju da se poklapaju.

7. Nacelo jasnoce (transparentnosti) budzeta podrazumeva na jedinstven nacin grupisanje svih prihoda prema izvorima i svih rashoda prema njihovoj nameni. Grupisanje prihoda moze da se izvrsi prema tome od koga se prihodi ubiraju, sa aspekta instrumenata putem kojih se ubiraju ili sa aspekta oblika javnih prihoda preko kojih se vrsi ubiranje.

8. Nacelo jasnosti budzzeta podrazumeva da se budzet izlozi javnosti preko sirokog sistema javnog informisanja.

3. Budzetska procedura

Obuhvata: 1. izradu budzeta 2. donosenje budzeta 3. izvrsenje budzeta i 4. kontrolu budzeta.

1. Inicijativa za sastavljanje budzeta je u najvecem broju savremenih drzava poverena izvrsnim drzavnim organima. U literaturi se obicno navode dva osnovna metoda planiranja prihoda i rashoda: metoda direktnog procenjivanja i metoda automatskog procenjivanja. U novije vreme se uvodi i normativni metod.

Kod primene metoda direktnog procenjivanja pri planiranju rashoda se za osnovu uzimaju podaci o izvrsenim rashodima u poslednjoj budzetskoj godini, pa se oni koriguju ocekivanim promenama u periodu za koji se izradjuje budzet.

Metoda automatskog procenjivanja zasniva se na podacima pretposlednje budzetske godine.

Normativni metod se sastoji u pronalazenju odgovarajucih merila tipicnih za drzavne organe i ustanove pa se na osnovu tih merila pristupa planiranju rashoda i prihoda.

Sastavljanje budzeta se ralizuje kroz brojne faze i postupke. Korisnici budzetskih sredstava su duzni da pripreme predracun rashoda na osnovu metodologije i zakonom odredjenih elemenata. Kada se pripreme osnovni elementi za izradu budzeta procenjuje se obim prihoda, sto predstavlja okvir za planiranje rashoda. Kada organ nadlezan za poslove budzeta pripremi osnovne elemente, pristupa se izradi nacrta budzeta. Izradi nacrta budzeta prethodi procedura programa budzeta koja se vezuje za osnovne elemente budzeta i ogranicenja koja se moraju postovati. Na osnovu pozeljnog i dozvoljenog nivoa potrosnje planiraju se javni rashodi i javni prihodi. Posto drzavni organ nadlezan za poslove budzeta sprovede usaglasavanje rashoda sa drzavnim organima, ustanovama i drugim korisnicima budzeta, pristupa pripremi nacrrta budzeta i podnosi ga vladi. Vlada razmatra nacrt budzeta zajedno sa izvestajima svojih tela i utvrdjuje predlog budzeta koji prema utvrdjenoj proceduri podnosi skupstini na razmatranje i usvajanje.

2. Rasprava o predlogu budzeta je u najvecem broju slucajeva rasprava o politici vlade. Posto se zavrse sve pojedinacne i ancelne rasprave kako u telima skupstine tako i plenumu, pristupa se glasanju o predlogu budzeta. Predlog o kojem se izjasnjavaju poslanici moze da bude i jeste razlicit od onog koji je predlozila vlada, buduci da se u nega mogu ugraditi brojne izmene i dopune. Usvojeni budzet se sastoji od opsteg i posebnog dela. Opsti deo budzeta sadrzi podatke o ukupnom iznosu prihoda i rashoda budzeta, iznosu budzetske rezerve, prava i obaveze nadleznih organa u izvrsenju budzeta i mere za ocuvanje budzetske ravnoteze. U posebnom delu budzeta navedeni su svi budzetski prihodi prema izvorima, svi korisnici budzetskih sredstava kao i bliza i detaljna namena trosenja sredstava koja su odredjena konkretnim korisnicima.

3. Kada skupstina usvoji budzet i kada se on obnaroduje pocinje nova faza a to je izvrsenje budzeta. Izvrsenje budzeta sastoji se sa jedne strane u prikupljanju prihoda a sa druge u finansiranju potreba drzavnih organa i institucija, korisnika budzetskih sredstava. Izvrsenje budzeta je povereno organima uprave:

Naredbodavci su najcesce organi uprave odnosno odgovorna lica u njima, koja imaju pravo i ovlascenje da upravljaju drzavnom imovinom, da se staraju o prikupljanju prihoda i da donose odluke o raspodeli prihoda koji su u budzetu predvidjeni za odnosnu godinu.

Racunopolagaci su takodje organi uprave tj odgvorna loica u njima, razdvojeni od naredbodavaca a imaju zadatak da neposredno rukuju finansijskim sredstvima radi likvidiranja i realizovanja odgovarajuce odluke o angazovanju budzetskih sredstava.

4. Zavrsni racun budzeta predstavlja instrument kojim se na krau godine iskazuju svi ostvareni prihodi i ukupan raspored sredstava u budzetskoj godini koja je upravo istekla i za koju se donosi zavrsni racun. Izradi zavrsnog budzeta prvo pristupaju indirektni korisnici budzeta koji svoje zavrsne racune treba da dostave do kraja naredne godine odgovarajucem direktnom korisniku budzeta. Direktni korisnici budeta sacinjavaju svoj zavrsni racun u kratkom roku i dostavljaju ga ministarstvu finansija koje vec u toku marta sacinjava nacrt zavarsnog budzeta za prethodnu godinu. Uobicajeno je da se nacrt zavrsnog racuna budzeta predstavi vlad do kraja marta i da ga vlada vec krajem aprila uvidu predloga zakona dostavi skupstini na razmatranje i usvanje. Normalno je da se do isteka polovine tekuce godine usvoji i objavi zavrsni racun budzeta za prethodnu godinu.

5. Kontrola izvrsnjea budzeta treba da bude raznovrsna, da se vrsi u svim periodima budzetskog postupka i da se njom obuhvate sva lica koja manipulisu sredstvima pri izvrsenju budzeta. Najcesce se spominju: 1) kontrola prema vremenu 2) kontrola prema metodu 3) kontrola prema subjektima i 4) kontrola prema organima koji je vrse koja se deli na:

upravna, tj. administrativna kontrola izvrsenja budzeta sastoji se u kontroli nizeg (administrtivnog) organa od strane viseg

racunsko-sudska kontrola je posebna kontrola koja je u svom radu potpuno nezavisna od upravnih organa

politicku kontrolu vrsi telo koje je donelo budzet, a zadatak ove kontrole je da se analizira izvrsnje budzeta.

4. Penzijsko i invalidsko osiguranje (PIO)

Prihodi primanja fona za PIO cine sredstva:

1. doprinosa za obavezno PIO

2. za PIO koje se u slucajevima i pod uslovima utvrdjenim zakonom obezbedjuju u budzetu

3. od imovine kojom raspolaze fond

4. od kamata ostvarenih plasmanom sopstvenih prihoda fonda, u skladu sa zakonom, poslovnom bankarstvu, na trzistu novca ili kupovinom obveznica ciji je emitent drzava

5. subvencija i donacija

6. ostvarena prodajom drustvenog kapitala, drustvenih i javnih preduzeca ili njihovih delova u skladu sa zakonom

7. dividende na akcije po osnovu ranijih ulaganja sredstava za PIO

8. budzeta Republike Srbije utvrdjene zakonom i

9. drugih izvora.

Sredstva za PIO mogu se koristiti samo za namene odredjene zakonom:

1) penzije i novcane naknade iz PIO2) tekuce rashode. Izdatke za nefinansijsku imovinu i otplate glavnice i nabavke finansijske

imovine3) troskove organa fonda4) druge obaveze utvrdjene zakonom.

5. Zdravstveno osiguranje

Prihode Republickog zavoda za zdravstveno osiguranje cine sredstva ostvarena po osnovu:

1. doprinosa za obavezno zdravstveno osiguranje

2. premija za dobrovoljno zdravstveno osiguranje koje organizuje i sprovodi Republicki zavod

3. imovine kojom raspolaze Zavod

4. licnog ucesca osiguranika u troskovima zdravstvene zastite

5. domacih i inostranih kredita i zajmova

6. transfera iz budzeta Republike

7. drugih sredstava.

Sredstva Zavoda mogu se koristiti iskljucivo za namene odredjene zakonom:

1) za ostvarivanje prava osiguranika i za unapredjivanje zdravstvene zastite2) za podmirenje troskova sporvodjenja zdravstvenog osiguranja i 3) druge rashode u skladu sa zakonom.

6. Osiguranje za slucaj privremene nezaposlenosti

Prihodi Nacionalne sluzbe za zaposljavanje su:

1. doprinosi za obavezno osiguranje za slucaj nezaposlenosti2. doprinosi za dobrovoljno osiguranje za slucaj nezaposlenosti3. prihodi ostvareni prodajom drustvenog kapitala i prodajom drustvenih preduzeca ili

njihovih delova4. prihodi ostvareni izdavanjem, odnosno prometom HOV5. prihodi ostvareni ulaganjem kapitala6. domaci i inostrani krediti i zajmovi7. sredstva iz budzeta Republike8. pokloni, donacije, legat kao i9. drugi prihodi u skladu sa zakonom.

7. Trezor (funkcije trezora)

Trezor predstavlja organizacionu jedinicu u sastavu ministarstva finansija, odnosno lokalnog organa nadleznog za finansije. Svaki trezor ima svoj konsolidovani racun na kojem svi korisnici sredstava odgovarajuceg budzeta drze svoja sredstva dobijena iz budzeta ili ostvarena kao “sopstvnei prihod”. Na konsolidovanom racunu nalaze se i sredstva organizacija obaveznog socijalnog osiguranja. Pri tome, svaki korisnik budzetskih sredstava ima sopstveni podracun, tako da je obezbedjena evidencija o tome kome koliko sredstav pripada. Trezor je kljucni elementu izvrsenju budzeta. Budzet ne bi mogao pravilno dase izvrsava bez postojanja institucije kao sto je trezor. Po Zakonu trezor ima sledece funkcije:

1) Finansijsko planiranje – podrazumeva projektovanje i pracenje priliva ukupnih primanja i tekucih prihoda na racun trezora i zahteva za izvrsenje ukupnih izdataka i tekucih rashoda kako ne bi dolazilo do iznenadnih, nepredvidjenih kratkorocnih deficita usled tekuce nelikvidnosti.

2) Upravljanje finansijskim sredstvima drzave – ova funkcija dopusta trezoru da se, radi obezbedjenja likvidnosti, za pracenje koriste raspoloziva sredstva na konsolidovanom racunu, da se eventualni visak likvidnih sredstava investira na domacem ili inostranom finansijskom trzistu kapitala ili novca, vodeci pri tome racuna da se finansijski rizik po Republiku minimizira, a ako postoji kratkorocni deficit da se premoscava kratkorocnim pozajmicama.

3) Kontorla rashoda – pre svega blagovremena kontrola preuzimanja obaveza od strane budzetskih korisnika, kako bi se sprecilo da drzava bude stavljena pred svrsen cin kada se neki od korisnika zaduzi, odnosno oreuzme obavezu za koju se naknadno ispostavi da treba da bude placena iz budzeta.

4) Upravljanje dugom i garancijama – cilj upravljanja javnim dugom jeste da se smanje troskovi zaduzivanja Republike u skladu sa odgovarajucim stepenom rizika.

5) Budzetsko racunovodstvo i izvestavanje – u potpunosti se prevodi na medjunarodno opsteprihvacenu GFS metodologiju. Prevodjenje na GFS metodologiju ostvaruje se na osnovu Pravilnika o standardnom klasifikacionom okviru i kontnom planu za budzetski sistem.

6) Upravljanje finansijskim informacionim sistemom – da bi pracenje naplate prihoda, kao i izvrsavanje rashoda, bilo organizovano na celovit i celishodan nacin, razvijen je odgovarajuci informacioni sistem uz koriscenje kompjuterske osnove.

8. Raspodela funkcija (rashoda) i prihoda

Treba razlikovati vertikalno i horizontalno rasporedjivanje funkcija (rashoda).

Vertiklano rasporedjivanje zavisi od drustveno-politickog sistema i u najvecoj meri je rezultat politickoh kriterijuma, odnosno, ustanovljenog stepena centralizacije, a u manjoj meri kriterijuma funkcionalnosti i efikasnosti. Principom vertiklanog rasporedjivanja funkcija vrsi se njihova raspodela na tri postojeca nivoa: centralni (federalni), nivo federalnih jedinica i nivo lokalnih jedinica.

Horizontalno rasporedjivanje funkcija je inace manjeg znacaja i u velikoj meri zavisi od vertikalnog rasporedjivanja. Ta zavisnost se ogleda u cinjenici da razliciti nivoi mogu imati razlicite rashode pri podmirivanju istih potreba. Horizontalno rasporedjivanje vrsi se imajuci u vidu prvenstveno kriterijume funkcionalnosti, mada se mora reci da se u obzir uzimaju i politicki momenti.

Kao i kod rashoda, postoji i vertikalna i horizontalna raspodela prihoda.

U teoriji i praksi poznata su tri sistema vertikalnog rasporedjivanja:

1. Sistem separacije ili sistem odvojenihprihoda pojavljuje se u dva osnovna vida i to kao sistem slobodne ili ciste separacije koji podrazumeva potpunu odvojenost prihoda svih nivoa administrativno-teritorijalne organizovanosti drzave tj. svaki nivo ima podjednako pravo da uvodi javne prihode i da im odredjuje visinu; sistem vezane separacije prema kom uvodjenje javnih prihoda i osnovno regulisanje materije javnih prihoda je u nadleznosti CB, s tim sto se posebnim propisima vrsi raspodela prava na uvodjenje pojedinih javnih prihoda.

2. Sistem zajednice prihoda ili sistem participacije u mnogo vecoj meri podrazumeva iskazanu povezanost izmedju centralne vlasti i federalnih jedinica posebno. Ovaj sistem se zasniva na postojanju zajednickih, jedinstvenih, javnih prihoda u kojima tri nivoa imaju pravo da participiraju u odredjenom procentu. Sistem zajednice javnih prihoda omogucava politiku finansijskog izravnanja i relativno ujednacenije finansiranje u okviru cele zemlje, nezavisno od fiskalnog kapaciteta pojedinih teritorija. Ovaj sistem ima brojne varijante a najznacajnije su: sistem doprinosa koji podrazumeva da svi ili najznacajniji javni prihodi pripadaju nizim nivoima vlasti; sistem doznaka ili dotacija koji ukazuje da izdasni javni prihodi pripadaju centralnim nivoima vlasti tj. obrnuto od sistema doprinosa.

3. Mesoviti sistem zapravo karakterise postojanje zajednice prihoda nad jednim delom i sistem separacije prihoda nad drugim delom javnih prihoda. Ovaj sistem omogucuje da se ostvare racionalni fiskalni tj finansijski odnosi u zemljama sa federativnim drzavnim uredjenjem.

Horizontalno rasporedjivanje prihoda pretpostavlja da se u okviru istog nivoa vlasti izvrsi preraspodela sredstava prema nekim unapred dogovorenim i utvrdjenim kriterijumima, npr i obicno u korist finansijski manje snaznijih nivoa vlast. Vertikalna raspodela uslovljava horizontalnu raspodelu, ali nezavisno od toga svrsishodna je kombinacija ova dva oblika raspodele prihoda.

9. Fiskalna decentralizacija – razlozi, modeli, principi

Jedan od osnovnih ekonomskih razloga pristupanja fiskalnoj decentralizaciji tice se promena u individualnim preferencijama potrosaca prilikom izbora razlicitih javnih dobara. Decentralizovana vlast je u stanju da bude bolje i potpunije informisana o potrebama i zahtevima pojedinaca, sto moze doprineti boljem kvalitetu zadovoljavanja javnih potreba. Poznato je da je zadovoljavanje i obezbedjivanje usluga na lokalnom nivou manje skupo jer su opsti troskovi i troskovi kontrole nizi. Uz to, decentralizacija pruza mogucnost lokalnim vlastima da preuzmu odgovornost ne samo za svoj ekonomski vec i za ukupni drustveni razvoj. Drugim recima, osnovi ekonomski razlog vezuje se za poboljsanje alokacije resursa. Nasuprot argumentima koji govore u prilog, postoje i odredjena ogranicenja koja fiskalna decentralizaija sa sobom nosi. Ciljevi stabilizacione ekonomske politike i veca mogucnost administriranja slozenijim poreskim oblicima, kao sto su PDV i sinteticki porez na dohodak gradjana, zahtevaju odredjeni stepen centralizacije fiskalnih sistema. Centralna vlast je ta koja ima odgovornost za upravljanje makroekonomskim tokovima u zemlji sto cini pomocu odgovarajucih instrumenata ukljucujuci i fiskalne, i zbog toga je povremeno potrebna intervencija koja umanjuje (ponistava) fiskalnu decentralizaiju i dostignutu fiskalnu autonomiju i odgovronost lokalnih vlasti.

Model prenosenja vlasti predstavlja najpotpuniji model fiskalne decentralizacije, buduci da podrazumeva uspostavljanje potpuno nezavisne lokalne vlasti kojoj su data samostalna prava u izvrsavanju javnih potreba kao i odgovarajuca prava na uvodjenje poreza i drugih oblika javnih prihoda potrebnih za finansiranje prenetih joj funkcija.

Model dekoncentracije vlasti podrazumeva decentralizaciju drzavnih organa koji su oformljeni na centralnom nivou vlasti, tako sto se obrazuju njihovi ogranci na lokalnom nivou vlasti uz davanje mogucnosti tim ograncima da donose nezavisne odluke. U prakse, za svaku odluku ogranak mora prethodo da zatrazi odobrenje centralnog nivoa vlasti.

Model poveravanja vlasti predstavlja kompromisan model FD, buduci da se nalazi izmedju modela prenosenja vlasti i dekoncentracije. Taj model podrazumeva da se lokalnim organima vlasti poverava vrsenje osredjenih javnih funkcija, uz prenosenje odgovarajucih javnih prihoda, ali su lokalni organi vlasti u isto vreme izlaozeni svojevrsnom nadzoru centralne vlasti.

Poznata su tri neophodna i osnovna principa kako bi se postigla “zdrava” i “efikasna” fiskalna decentralizacija:

1. Potreba za jasnim definisanjem funkcija i odgovornosti razlicitih nivoa vlasti u zemlji – Jedan od osnovnih principa ogleda se u potrebi da centralna vlast poveravanje svojih funkcija lokalnim nivoima vlasti ucini jasno, precizno i nedvosmisleno uz takodje jasno i nedvosmisleno preciziranje i odredjivanje pripadnosti javnih prihoda.

2. Merenje autonomije koju lokalna vlast ima na prihodnoj i rashodnoj strani – Bazicni princip FD ogleda se i u merenju autonomije koju lokalna vlast ima kako na prihodnoj tako i na rashodnoj strani. Kada je rec o prihodnoj strani to podrazumeva da lokalna vlast ima ovlascenja da sopstvenim sredstvima finansira javne rashode na svom nivou. Velika mobilnost poreske osnovice izmedju razlicitih nivoa vlasti znacajno otezava oporezivanje na lokalnom nivou i narusava efikasnu alokaciju proizvodnih resursa. Zbog toga su javni prihodi sa manje mobilnom osnovicom za oporezivanje podesniji za lokalne nivoe vlsti kako bi se izbeglo seljenje poreksih obveznika u lokalne zajednice u kojima su poreske stope nize. Progresivni porezi kojima se ostvaruju redistributivni ciljevi fiskalne politike treba da budu centralizovani i porezi kojima se ostvaruju ciljevi stabilizacione politike treba da pripadnu centralnoj vlasti. Nejednaka raspodela poreske osnovice ukazuje na to da je ekonomski efikasno da federalne jedinice oporezuju prirodne resurse. Merenje autonomije javnih rashoda polazi od stava da fiskalna autonomija pretpostavlja izvesnu fleksibilnost lokalnih vlasti da, u okviru postavljnih budzetskih ogranicenja, odlucuju o prioritetima u realizaciji svojih javnih rashoda. Stvarna efektivna fiskalna decentralizacija zahteva da lokalni nivoi vlasti mogu ne samo da donose sopstvene odluke o pruzanju javnih usluga vec i da sami snose znacaja deo troskova njihovog pruzanja.

3. Uspostavljanje odgovarajucih institucija – jedan od nuznih preduslova za uspesnu fiskalnu decentralizaciju jeste da lokalne vlasti imaju dovoljno administrativnih i tehnickih mogucnosti da efikasno izvrsavaju poverene poslove i zadatke.

10. Prihodi koji pripadaju budzetu Republike

Za finansiranje nadleznosti Republike Srbije, budzetu RS pripadaju javni prihodi i primanja i to:

1. Porezi u delu utvrdjenom zakonom:

a) PDV – u celinib) akcize – u celinic) porez na dohodak gradjana – deo poreza na plate, porez na godisnji dohodak gradjanad) porez na dobit pravnih lica – deli se sa autonomnom pokrajinome) porez na upotrebu, drzanje i nosenje osredjenih dobata – u celinif) porez na medjunarodnu trgovinu i transakcijeg) drugi porezi u skladu sa posebnim zakonom

2. Takse:

a) republicke administrativne – u celinib) sudske takse – u celinic) registacione takse – u celinid) takse za specijalne proizvode i aktivnosti

3. Naknade za koriscenje dobara od opsteg interesa – dele se sa autonomnom pokrajinom i jedinicama lokalne samouprave.

4. Donacije i transferi

5. Ostali javni prihodi i primanja:

a) prihodi od kamatab) prihodi od davanja u zakup tj na koriscenje nepokretnosti i pokretnih stvari u drzavnoj

svojini koje koriste drzavni organi i ogrganizacije i Vojska Srbijec) prihodi koje svojom aktivnoscu ostvare organi i organizacije RSd) prihodi od novcanih kazni izrecenih u krivicnom, prekrsajnom i drugom postupku kojise

vodi pred nadleznim organima i oduzeta imovinska korist u tom postupkue) prihodi od koncesione naknade u skladu sa zakonomf) drugi prihodi utvrdjeni zakonomg) primanja od prodaje nepokretnosti u drzavnoj svojini, ako zakonom nije drugacije

odredjenoh) primanja od prodaje pokretnih stvari u drzavnoj svojini koje koriste drzavni organi i

organizacije i Vojska Srbijei) primanja od prodaje republickih robnih rezervij) primanja od prodaje dragocenostik) primanja od prodaje prirodne imovinel) primanja od zaduzivanjam) primanja od prodaje finansijske imovinen) druga primanja utvrdjena zakonom.

11. Prihodi koji pripadaju budzetu AP Vojvodine

Za finansiranje nadleznosti autonomnih pokrajina ,budzetu autonomne pokrajine pripadaju prihodi i primanja i to:

1. deo prihoda od poreza na dobit pravnih lica ostvarenog na teritoriji AP

2. deo prihoda od poreza na dohodak gradjana – deo od poreza na zarade ostvarenog na teritoriji AP

3. drugi porezi ili deo poreza u skladu sa posebnim zakonom

4. pokrajinske administrativne takse

5. naknade za koriscenje dobara od opsteg interesa – dele se sa Republikom i jedinicama lokalne samouprave

6. donacije i transferi

7. ostali javni prihodi i primanja:

a) prihodi od kamatab) prihodi od davanja u zakup tj na koriscenje nepokretnosti i pokretnih stvari u drzavnoj

svojini, koje koriste organi APc) prihodi od davanja u zakup tj na koriscenje nepokretnosti i pokretnih stvari u svojini AP,

u skladu sa zakonomd) prihodi koje svojom aktivnoscu ostvare organi APe) prihodi od novcanih kazni izrecenih u prekrsajnom postupku za prekrsaje propisane

aktom skupstine AP i oduzeta imovinska korist u tom postupkuf) prihodi od koncesione naknade u skladu sa zakonom i g) drugi prihodi utvrdjeni zakonomh) primanja od prodaje nepokretnosti i pokretnih stvari u drzavnoj svojini koje koriste

organi autonomne pokrajinei) primanja od prodaje nepokretnosti u svojini autonomne pokrajine u skladu sa zakonomj) primanja od prodaje pokretnih stvari u svojini AP koje koriste organi APk) primanja od prodaje pokrajinskih robnih rezervil) primanja od prodaje dragocenostim) primanja od prodaje prirodne imovinen) primanja od zaduzivanjao) primanja od prodaje finansijske imovinep) druga primanja utvrdjena zakonom.

12. Prihodi koji pripadaju budzetu lokalne samouprave

1. porez na imovinu, osim poreza na apsolutna prava i poreza na nasledje i poklon2. lokalne administrativne takse3. lokalne komunalne takse4. boravisna taksa5. naknada za koriscenje gradjevinskog zemljista6. naknada za uredjivanje gradjeivnskog zemljista7. naknada za zastitu i unapredjivanje zivotne sredine8. prihodi od koncesione naknade za obavljanje komunalnih delatnosti i prihodi od drugih

koncesionih poslova koje jedinica lokalne samouprave zakljuci u skladu sa zakonom9. novcane kazne izrecene u prekrsajnom postupku za prekrsaje propisane aktom

skupstine jedinice lokalne samouprave, kao i oduzeta imovinska korist u tom postupku10. prihodi od davanja u zakup tj na koriscenje nepokretnosti u drzavnoj svojini koje koristi

jedinica lokalne samouprave i indirektni korisnici njenog budzeta11. prihodi od prodaje pokkretnih stvari koje koriste jedinice lokalne smouprave i indirektni

korisnici njenog budzeta12. prihodi koje svojom delatnoscu ostvare organi i organizacije jedinice lokalne smouprave13. prihodi od kamata na sredstva budzeta jedinice lokalne samouprave14. prihodi po osnovu donacija jedinici lokalne samouprave15. prihodi po osnovu samodoprinosa16. drugi prihodi utvrdjeni zakonom.

V.M.