of 396 /396
Milan Uzelac FILOZOFIJA MUZIKE Novi Sad 2005

FILOZOFIJA MUZIKE - Milan Uzelac · 2011. 9. 15. · filozofija muzike, filozofija onog što je istinska osnova kosmosa i physisa, ili, kako se to ponekad s manje pažnje i s manje

  • Author
    others

  • View
    7

  • Download
    3

Embed Size (px)

Text of FILOZOFIJA MUZIKE - Milan Uzelac · 2011. 9. 15. · filozofija muzike, filozofija onog što je...

  • Milan Uzelac

    FILOZOFIJA MUZIKE

    Novi Sad 2005

  • Milan Uzelac Filozofija muzike

    www.uzelac.eu 2

    Sadržaj Uvod

    1 Musica mundana

    2 Musica instrumentalis

    3 Epilog

    Literatura

  • Milan Uzelac Filozofija muzike

    www.uzelac.eu 3

    Svi smo mi još uvek u mreži sila koje, nastavši pre dvadeset i pet vekova, ne prestaju da upravljaju ljudskom delatnošću s maksimalnom intenzivnošću. Eto, gde nastaju problemi koje mi, jadni kompozitori, počinjemo da naziremo u tami našeg neznanja...

    J. Ksenakis

  • Milan Uzelac Filozofija muzike

    www.uzelac.eu 4

    Muzika je, kako u vreme pitagorejaca i Platona, Aristotela i Aristoksena, Grigorija Niskog i Avgustina, Aristida Kvintilijana i Boetija, Tome i Kuzanskog, Šelinga i Hegela, Šopenhauera i Ničea, tako i danas, predmet intenzivnog in-teresa svih velikih mislilaca, svih onih koji u njoj vide teme-ljan način izražavanja transcendentalne konstitucije mesta čoveka u kosmosu. U osnovi ove knjige leži najdublje uverenje da su najveći muzičari u ovo kratko vreme ljudskog bitisanja: Pitagora, Platon, Aristid Kvintilijan i Johanes Kepler. Ako su njihove misli sve vreme bile usmerene nebu, nebo im je uz-vraćalo najvišim svojim darovima; bili su miljenici Muzâ i stoga su, kao i svi o kojima se ovde govori, svet videli kao veliki Hram velikog Graditelja izgrađen na principima muzi-ke, koja je isto što i sam kosmos – dijalog Harmonije sa samom sobom.

    Ako je od najstarijih kosmogonijskih tumačenja sveta harmonija bila viđena kao najviša vlast nad elemenatima, njeno razumevanje je bilo i ostalo predmet najintenzivnijeg mišljenja onih koji su sebe smatrali filozofima; prvi koji je sebe nazvao tim imenom bio je Pitagora i nije slučajno što s njim počinje istorija filozofije kao i istorija filozofije muzike.

    Ovde će biti reči upravo o filozofiji muzike i neće me iznenaditi ako ovaj naslov (zbog njegovog drugog dela) privuče pažnju i onih što će pročitavši ovaj spis biti duboko razočarani; u ovoj se knjizi neće govoriti o muzici u sva-kodnevnom i uobičajenom značenju te reči, dok će o tzv. "savremenoj muzici" biti reči samo izvan okvira filozofije muzike - u dodatku; isto tako, ovde se neće pobrojavati i analizirati pravci u muzici kojima je obilovalo upravo završeno stoleće1, niti će se raspravljati o delima savremenih "kompozitora"; još manje od toga, ovde se neće naći ni izlaganje o strukturi, egzistenciji i svojstvima

    1 O tome videti Dodatak ovom spisu.

  • Milan Uzelac Filozofija muzike

    www.uzelac.eu 5

    muzičkog dela, kao što tu neće biti ni uputstava kom-pozitorima ili njihovim eventualnim slušaocima; sve to će tokom izlaganja biti stavljeno u dvostruke zagrade.

    Ko hoće da se obavesti o praktičnim stvarima, koje se tiču nekih vidova realizovane muzike, taj se mora obratiti muzikolozima, istoričarima i sociolozima muzike, eventualno, estetičarima muzike; svima njima ova knjiga nije namenjena; budu li je ipak čitali, postaće hronično depresivni i njima mogu samo preporučiti moju knjigu Postklasična estetika2.

    Ova knjiga namenjena je samo onima koje interesuje muzika kao filozofski problem, odnosno, muzika kao kosmički i, u svojoj osnovi, nad-kosmički fenomen; ova knjiga namenjena je filozofima i onima koje interesuje filozofija. Nažalost, problem je u tome što i sa samom filozofijom danas ne stoji sve najbolje; već dva stoleća sama stvar filozofije nalazi se u središtu interesa najvećih i najuticajnijih filozofa (Hegel, Huserl); ali, kao i u ranijim epohama, i sada, kad god se jedan problem jarko osvetli, tama oko njega postaje sve dublja i sve neprozirnija; iz nje, očima nesviklim i nepriprem-ljenim za istinsku svetlost, ne nazire se ništa upravo tamo gde jedino i ima šta da se vidi.

    Naše vreme je i dalje vreme postmoderne, vreme posle moderne, vreme onih koji misle da su posle onih modernih nešto novo izrekli svojim nemuštim govorom. Ako je i tako, o postmodernoj se mora govoriti na postmoderan način pa nju najviše izdaju upravo oni koji je ozbiljno shvataju; jer oni ne izdaju samo principe postmoderne već i principe moderne; nakon postmoderne, kao i nakon posle-postmoderne, postaje svima jasno da se postmoderna mora misliti u njenom jedinstvu s modernom i da su svi

    2 Uzelac, M.: Postklasična estetika, Viša škola za obrazovanje vaspitača, Vršac 2004.

  • Milan Uzelac Filozofija muzike

    www.uzelac.eu 6

    postmoderni iskazi van konteksta tradicionalne filozofije besmisleni.

    Postmoderne zapravo nema. Taj termin samo je u jednom trenutku, kao velika moda vremena, hteo odvući pažnju teoretičara umetnosti i filozofa od onog što u samoj filozofiji jeste i ostaje centralno i jedino bitno. Istovremeno, mora se priznati: postmoderna je imala veliki uspeh: uspela je da najumnije ljude odvrati sa pravoga puta i odvede u čestar relativizma, amoralnosti, u oblast s one strane svakog istinskog stvaralaštva.

    Nije nimalo slučajno što se čekalo dve i po hiljade godina da bi se u svetlu tumačenja R. Dedekinda konačno mogao razumeti problem beskonačnosti kako ga je izložio grčki matematičar Eudoks u IV stoleću pre naše ere. I zato, kad se čovek umori od uzastopnih grešaka koje uporno čini, počinje da shvata kako se o nekom problemu mora govoriti isključivo iz celine filozofije koja u sebi obuhvata i postmoderno i moderno bez kojeg to prvo (a vremenski poslednje) ne bi moglo ni nastati.

    Kada je o muzici reč, mora se prvo reći šta muzika jeste; u odgovorima na pitanje o tome šta kad je o muzici reč , tradicija ne oskudeva, ali kritično pitanje i dalje ostaje: u kojoj meri su tokom čitave istorije ljudi uopšte uspeli da se približe Muzici. Ne govori se o realizovanoj muzici, niti o zaglušnom instrumentalno organizovanom šumu u koji smo potopljeni kao ribe u vodi3. Ovde se govori o tome šta

    3 Nije iznenađujuće (naprotiv, sasvim je logično, i to je krajnja konsekvenca tzv. realizovane "muzike", a u formi najgrublje ideologije), da se u vreme agresije na Irak, pred početak bombardovanja nekog od njegovih gradova, milenijumima starijeg od svake svete šupe u Americi, stanovništvo tih gradova prethodno satima "obrađuje" najvećim doprinosom anglosaksonske civilizacije evropskoj kulturi - hard-rokom. O razlozima tome, i toj "vrsti" muzike treba govoriti, ali ne u onom delu ove

  • Milan Uzelac Filozofija muzike

    www.uzelac.eu 7

    muzika jeste, ukoliko jeste, a ne govori se o njenim pojavnim oblicima; zato je naslov ove knjige upravo filozofija muzike, filozofija onog što je istinska osnova kosmosa i physisa, ili, kako se to ponekad s manje pažnje i s manje osećaja za suptilnost čitave problematike a u duhu vulgarnosti koja prožima naše vreme - kaže: filozofija prirode.

    Muzika jeste oduvek i ukoliko jeste, samo – harmonica mundi. ***

    Nesreća koja nas je zadesila daleko je dublja i složenija; ona je izraz dugovekovne krize, ako se o krizi više danas i može govoriti. Moje duboko uverenje zasniva se na tome da je problem muzike, problem svih problema savremene umetnosti a potom i filozofije; smatram da se u raspravi o temelju muzike otkrivaju svi problemi teorije savremene umetnosti ali i svi problemi savremene filozofije. Oni od rođenja slepi za umetnost i njene pojavne oblike, slepi su i za filozofiju. I to je jedan od najvećih problema našeg vre-mena: samo tako je postalo moguće da se estetikom bave oni koji nemaju razumevanja za umetnost, a da se filozofijom bave oni koji nikad u životu nisu osetili ništa čulno.

    Umetnost ne počiva na racionalnom. Filozofija ne stiže daleko ako hita samo za onim što joj navešćuje razum, jer filozofska intuicija prethodi svakom učenju o kategorijama.

    Ne želim ovde, na samom početku, da kažem ono što će biti evidentno na samome kraju; istina se može otkriti pre u umetnosti no na putu filozofije; istina se doseže u neposrednom iskustvu i o tome jasno svedoči susret Hrista i Pilata; nije nimalo slučajno što filozofiju vodi logika koja nije naučna, i još je manje slučajno opravdano prigovaranje knjige koji raspravlja o najvišim domenima evropske kulture, već u njenom dodatku.

  • Milan Uzelac Filozofija muzike

    www.uzelac.eu 8

    filozofiji koje dolazi od Tertulijana; isto tako, u naše vreme, prava filozofija može biti ponajpre kulturologija – istorija duhovnog razvoja čovečanstva, a i to u onoj meri u kojoj ostaje na putu potrage ka mudrosti, na putu na kom sama nastoji da bude umetnost a ne nauka.

    Filozofiranje jeste dar, dar bogova, i to u onoj meri, u kojoj su bogovi spremni da darom stvaranja obdare umetnike. Nije stoga nimalo slučajno što se filozofija i umetnost u ovoj knjizi tako često ukrštaju: i jednu i drugu održava eros stvaranja, i jedna i druga nastoje da se oslobode svih veza s naukom i naučnim načinom mišljenja. Ako je filozofija umetnost, ona je to u meri u kojoj je stvaralaštvo; ako je umetnost pokušaj nekog iskoraka iz sfere stvaralaštva – to je samo slika pada u mrežu racionalnog, u svet determinisanog, u svet obesmišljenog. Upravo zato duboko je u pravu I. A. Iljin kad umetnost određuje kao služenje, a ovo moje tumačenje ostaje na tom putu.

  • Milan Uzelac Filozofija muzike

    www.uzelac.eu 9

    Uvod Svako raspravljanje o nekom problemu pretpostavlja

    minimum saglasnosti o tome šta čini njegovu bit i koje su njegove predmetne granice; budući da se ovde pod predmetom misli sve što može biti predmet svesti, moglo bi se pretpostaviti da i muzika kao fenomen o kojem nešto na ovaj ili onaj način znamo, takođe može biti predmet istraživanja, a nakon toga i filozofskog izlaganja. Svi nešto znaju o muzici, a složićemo se lako da o njoj više znaju oni što poznaju njen pojam i njene uzroke, no oni koji o njoj imaju samo površne impresije. Priroda samih stvari jeste izvorno mesto gde se otkrivaju osnovna pitanja i javljuju najveće teškoće: mi uzroke muzike ne znamo, kao što ne možemo precizno odrediti ni njen pojam i to ponajpre stoga što i ne znamo šta je to muzika, gde ona prebiva i koja je i kakva njena istinska priroda.

    Ono što kao muziku slušamo danas na koncertima, beskrajno je sporne prirode i sadržaja; mnoštvo interpretacija jednog te istog dela navodi nas na nužni zaključak da se zapitamo kakvo je zapravo samo to delo; ne pomažu nam mnogo ni zvučni zapisi muzike ni partiture muzičkih dela; odavno smo poučeni tome da je svaka interpretacija samo jedna od mogućih interpretacija, te da je i samo izvođenje muzičkog dela umetnost posebne vrste; isto tako, znamo i da su partiture samo blede shematske tvorevine, naznake o tome kako bi se neko muzičko delo trebalo interpretacijom uvesti u svet realnih zvukova. Pritom smo sasvim daleko od toga da znamo šta je to muzika i koji je njen najviši smisao. Kao što je iz duha matematičke mistike nastala moderna, egzaktna kosmologija, tako bi trebalo očekivati da je i muzika iz ne-čeg nastala. Filozofska tradicija ne oskudeva u odgovorima i

  • Milan Uzelac Filozofija muzike

    www.uzelac.eu 10

    kao što često biva, oni prvi odgovori čine se odlučujućim i sudbonosnim za svu potonju istoriju problema.

    Veliki nemački filozof Fridrih Niče nastanak tragedije i tragične igre tražio je u muzici ali se nijednog časa nije zapitao za poreklo same muzike; ona mu se opravdano učinila nečim od iskona, nečim samorazumljivim i nepro-blematičnim; za muziku se od najstarijih vremena vezuju pojmovi harmonije i proporcije; dok se princip harmonije mislio uvek u vezi sa opštom harmonijom kosmosa, proporcija se tumačila kao konsonantnost (consonantia; numeralis proportio) pri čemu je "konsonantnost" kosmosa i različitih stupnjeva saznanja shvatana kao muzička konsonantnost. Da je sve na ovom ostalo, stvari bi bile daleko jednostavnije i muzika bi (teorijski gledano) ostala ono što je od početka i bila - kosmologija; ali, već u vreme Aristotela, naglasak se s pitagorejsko-platonovskog noetičkog tumačenja i istraživanja fenomena muzike, ne bez znatnog uticaja sofista i Demokrita, preneo na muzičku praksu i od tog vremena mišljenje muzike se neprestano kretalo između noetskog i praktičnog pola, pa se otad i razlikuju musica theoretica i musica practica.

    U poslednjih nekoliko stoleća musica practica nametnuće se i kao jedina forma muzike, kao jedini njen pojavni oblik; nimalo slučajno, a s punim razlogom, Feručo Buzoni će početkom XX stoleća i reći da istorija muzike nije duža od četiri stoleća. Ali, istorija koje muzike? Jasno je da on tu nema u vidu Muziku, već praktičnu muziku novog doba koja se sticajem različitih okolnosti, ponajviše po logici same stvari, završila upravo u to vreme, sa delima Čajkovskog (VI simfonija) i Rahmanjinova, a što je već bilo nagovešteno u Betovenovoj Mondscheinsonate kao i njegovim poznim gudačkim kvartetima.

    Realizovana muzika se završila, kao što su dovršene i neke od prirodnih nauka; ono što je od nje ostalo sve manje

  • Milan Uzelac Filozofija muzike

    www.uzelac.eu 11

    se čuje i oseća na adekvatan način, sve manje razume; živimo u prostoru ispunjenom zvucima od kojih neki sklo-povi i dalje pretenduju da naziv muzičkog dela. Gde je ona muzika koja je nekad nadahnjivala i uznosila čoveka u oblast transcendentnog? Šta je ostalo od muzike i od mišljenja muzike? Šta to uopšte danas zvuči i koje nas to melodije zapljuskuju? U kojoj meri možemo biti u bilo kakvom saglasju s prirodom, posebno kad znamo da svi postojeći muzički instrumenti ne sadrže zvuke koje sadrži priroda, kad znamo da priroda ne zna za disonance i da je stoga sva poznata muzika samo oblik protivprirodnog bluda? Sva do našeg vremena realizovana "muzika", tonući u stoleću koje je za nama u sve dublji glib (čak i u odnosu na ono što bi trebalo da se može), ne samo da je osporila samu sebe, već je u pitanje dovela Ideju same muzike, a da se do pravog pitanja, pitanja o Muzici do danas nije ni došlo.

    Ovde neće biti reči o problemima muzičke prakse već o filozofiji muzike, tačnije o nastojanjima da se odredi mesto muzike u kosmosu; izlaganje počinje stavovima o prirodi i funkciji muzike koje nalazimo u delima najznačajnijih filozofa prošlosti, a završava se shvatanjem o tome kako je realizovana muzika, koju većina od nas smatra za jedini oblik muzike, samo jedan od mogućih oblika egzistencije Muzike i potom dovršava konstatacijom da je agonija u kojoj se nalazi sva muzika XX stoleća samo znak njene pre-vremene, ali logične smrti.

    Kako je do tako nečeg uopšte došlo? Čini se da je odgovor potrebno tražiti kako u samoj istoriji, tako isto i u problematičnoj prirodi muzičkog fenomena. Već od samih svojih početaka muzika izaziva nesporazume; sve vreme je pogrešno razumeju i nije slučajno da je postala predmet intenzivnog interesa filozofâ tokom čitave istorije filozofije. U početku musikē je etički, a ne estetički fenomen; poslednjih nekoliko stoleća o njoj se govori kao o najvišoj

  • Milan Uzelac Filozofija muzike

    www.uzelac.eu 12

    umetnosti, mada još uvek iz sve veće daljine do nas dopiru Platonove reči o tome kako je "filozofija najviša muzika".

    Problem je upravo u samom pojmu muzike. Da li je reč prvenstveno o daru Muza, odnosno bogova, ili o nekoj tehničkoj veštini? Da li muzika podstiče ili smiruje? Da li je reč o sredstvu vaspitanja ili o načinu da se očisti duša? Da li se muzika može dosegnuti čulima, ili samo umom? Da li muzika prebiva u našem pamćenju ili čini strukturu kosmosa? Da li muzika treba da nam skrati dokolicu, ili ima najviši metafizički rang? Da li su sva ova pitanja posledica različitih shvatanja muzike ili različitih vrsta muzike? Da li je muzika tek neka prolazna istorijska pojava ili način egzistencije sveta, koji sve manje razumeju i pesnici i atomski fizičari?

    Ovde je na delu nastojanje da se odgovori na neka od ovih pitanja čak i po cenu da odgovori ne budu do kraja jednoznačni, jer je do jednog jedinstvenog odgovora danas još uvek nemoguće doći. Reći da se živi u doba u kom nema muzike, a kojim ne odzvanja više ni sveta tišina, čini se koliko čudnim toliko surovim; mnogi su spremni da tvrde da ako prave muzike i nema, da postoji makar "muzika u nagoveštajima", ali i tako nešto zvuči krajnje problematično i može imati samo terapeutski značaj. Istina, moramo po-menuti nekoliko značajnih filozofa prve polovine XX stoleća, posebno kad je reč o tematizovanju biti muzike, ali, nesporno je da nema više muzike na koju bi trebalo ukazati kao što nema ni tragova muzičkog koji bi mogli biti mogući podsticaj mišljenju Muzike.

    Sasvim je izvesno da se realizovana muzika mogla misliti u dve pojmovne ravni: ontološkoj i estetskoj, a da pritom ima tri pojavna oblika: u prvu grupu spada pitagorejska muzika kojom dominira harmonika (to je "kos-mička" muzika koja je nastojala da bude u saglasju s harmonijom i strukturom kosmosa i vremenski ta muzika

  • Milan Uzelac Filozofija muzike

    www.uzelac.eu 13

    postoji do IV stoleća pre naše ere); za njom sledi "psihološka" muzika koja za svoj predmet ima oblikovanje duše (ona je "tehnička" u izvornom značenju reči téchne; to je muzika o kojoj govori Platon i koja traje do XVII stoleća, s tim što tu spada i vreme vladavine modalne harmonije u muzici kojom dominira misticizam Ekharta i nominalizam Okama a koja traje od 1321/1322. do 1602). Nova muzika kojom dominira izraz nastaje nakon 1602; ona nastoji da govori jezikom osećanja, njom vlada tonalna harmonija i to je muzika koja na teorijskom planu počinje s traktatom Đ. Kačinija (1602), a završava se traktatom Buzonija i muzič-kom praksom Sergeja Rahmanjinova i majstora zvona Konstantina Saradževa.

    Čitav taj period realizovane muzike (od VI stoleća pre n. e. pa do tridesetih godina XX stoleća) jeste vreme pokušaja da se realizuje Muzika koju misle filozofi, a o kojoj je prvi progovorio Pitagora; nakon njega, mišljenje muzike dolazi do prvog svog vrhunca kod Platona, potom opada pod uti-cajem shvatanja o etičkom značaju muzike (Aristotel, Aristoksen) da bi se, u doba poznog helenizma iznova u delu Aristida Kvintilijana našlo u svom najvišem zenitu. Filozofi su u narednih dvanaest vekova nastojali da sačuva-ju svest o mestu, smislu i značaju muzike. Filozofija muzike se po treći put našla na mestu bez senki u delu Johana Keplera koje je njena kruna i njen kraj. Nakon toga, u vreme koje traje do danas, pod uticajem novovekovne fi-lozofije i s pojavom estetike, musica mundana biva potisnuta; zamenjuje je musica instrumentalis; to je vreme opadanja mišljenja muzike i narastanje nesporazuma muzike sa samom sobom, muzike koja je konačan oblik svoje propasti dobila u drugoj polovini XX stoleća; istina, situacija se znatno počela pogoršavati već krajem XIX stoleća; ne treba gubiti iz vida da su kasnije kompozitori poput Kejdža, Štokhauzena, Buleza, Šnitkea, Gubajduline,

  • Milan Uzelac Filozofija muzike

    www.uzelac.eu 14

    bili na tragu onog što je na vreme spoznao u oblasti pesništva Artur Rembo, ali su zavedeni slavom i novcem nastavili da "komponuju" (živeći u iluziji kako "stvaraju" muziku).

    Do uvida da je mišljenje muzike moguće samo na način kako je to izložio besmrtni Kepler, došlo je samo nekoliko mislilaca u poslednjih sto godina (Ernst Bloh, Aleksej Losev) i jedan izuzetan muzičar (Feručo Buzoni); nažalost, to nije još uvek dovoljno da se prevlada buka i bes, svo nemušto muzičko brbljanje XX stoleća koje ne znači ništa.

    Namera ovog spisa u vreme odsustva i pokušaja da se realizuje ikakva muzika bila bi u tome da skrene pažnja na ono muzičko muzike, ako ne i na Muziku samu; u vreme kad muzike nema, jer je nikada nije ni bilo u njoj ade-kvatnom realnom obliku, projekt realizovanja bilo kakve muzike postao je više no problematičan. Istinska nauka o muzici mora se vratiti Aristidu Kvintilijanu i Johanu Kepleru; njen surogat pod imenom muzikologija, u stoleću koje počinje da teče ne može da bude na nivou zadatka koji se pred nju postavlja, a to je – mišljenje muzike; upravo zato, ono što se danas zove "muzikologijom" samo je nesporazum sa teorijom koji često dobija tragikomične, ali i groteskne crte. Nije samo stvar u tome što se ne shvata da bi muzikologija daleko adekvatnije mogla postojati kao fizika subatomskih čestica i njihovih energija, već u prirodi vremena u kom smo se zadesili.

    Ima doduše šumova, ima buke, ali ono što se danas čuje nije muzika ni u kom od mogućih oblika u kojima bi se njen trag mogao realizovati; zvučnost nije isto što i zvučni materijal. Muzika se može jedino misliti (i to se odnosi samo na donje slojeve Muzike), a granice ovog mišljenja određene su granicama naše moći refleksije. Muzika postoji samo kao celina kosmosa, ali ne u akustičnom obliku. Zvuci ne mogu biti nosioci muzike i poslednji koji bi njene tragove mogao

  • Milan Uzelac Filozofija muzike

    www.uzelac.eu 15

    "čuti" bio je mitski Orfej; u realnosti to behu Pitagora i Saradžev.

    Nažalost, mi još uvek živimo u doba koje se određuje kao novo vreme; odlikuju ga revolucionarnost, novatorstvo, netrpeljivost prema plagijatorima i epigonima, postmodernizam u muzici (mada je tu reč samo o jednom posebnom slučaju promašaja da se dospe na put ka biti muzike). Još uvek, daleko smo od toga da ujedno mislimo trojaku strukturu sveta (materija, energija, informacija); spoj prva dva gradivna elementa i trećeg, racionalnog mo-menta mogao bi biti i odlučujući na putu u nastojanju da se razume muzika. Nauka o muzici kao istinskoj Muzici izgubila je sledbenike već početkom XVII stoleća.

    Budući da ovaj spis treba videti kao delo u nastajanju, gde na početku nisu sadržani i svi elementi daljeg toka stvari, kraj može izgledati iznenađujući; ali, samo u slučaju ako se ne misli dosledno. Jedini mogući naslov ovog dela može i mora biti samo - filozofija muzike. Izrazom estetika muzike može se "pokriti" samo teorija muzike poslednjih nekoliko stoleća i to samo dotle dok se ne shvati da muzika do XVII stoleća i muzika nakon XVII stoleća jesu dve apsolutno različite stvari - neopravdano povezane istim imenom.

    Svi kasniji nesporazumi, posledica su nekritičkog prihvatanja pogrešnog stava da postoji jedna muzika, a koji je dalja posledica zablude da postoji muzika. Ne postoji muzika; postoje nagoveštaji, shematske tvorevine onog što bi se moglo možda tek odrediti kao realizovana muzika; sama Muzika nikad nije konsekventno ni mišljena i izuzetak čine nekoliko pojedinaca u čitavoj dosadašnjoj istoriji.

    Sve ovo ne treba da nas vodi u pesimizam; naprotiv: naše vreme sklono relativizovanju svega, pa i najviših vrednosti, nepodobno je za svaku od umetnosti, pa tako i za

  • Milan Uzelac Filozofija muzike

    www.uzelac.eu 16

    najveću među njima – filozofiju. Ova poslednja jeste najviša muzika, najveći dar Muza, ali za odabrane, a takvih je danas malo; ako ih i ima oni su na periferiji našeg globalnog mravinjaka, a to, takođe, nije razlog za rastrojstvo. Filozofija kao i umetnost oduvek je bila privilegija duhovne elite i uvek je živela u malim duhovnim enklavama povezujući one koji bez nje i umetnosti nisu nalazili smisao opstanka.

    Možda živimo u nesrećno vreme; ali, svako vreme je nesrećno za one što smisao svoga opstanka vide sa one strane mogućeg; potrebno je mnogo mudrosti kako bi se shvatilo da je ono "najveće", ono što nam se čini "najznačajnijim", ono za šta se jedino vredi boriti, sadržano u sasvim malim stvarima. Tako nešto govoriti daleko je od svakog minimalizma, ili bilo kakvog –izma; pred nama je zahtev da se okrenemo samim stvarima, i ako se bavimo filozofijom, da po treći put pokušamo da tematizujemo samu stvar. To je ono najviše pred čim ako se nađemo, moramo, uprkos neodoljivom zovu Sirena, u vremenu sadašnjem, ostati.

    ***

    Osnovnu tezu, koja se kao nit vodilja provlači kroz ovu

    knjigu i objedinjuje njene prividno raznorodne delove, formulisao sam u vreme bombardovanja Novog Sada, u proleće 1999. godine; ta zverska agresija i divlja mržnja osamnaest zemalja tzv. zapadne Evrope i Amerike, danima i nedeljama prolivana na Srbiju dok je sav svet ćutao, ne sme da se zaboravi, kao što se nikada neće zaboraviti ni grobna tišina pred večernje nalete zločinačkih aviona; u trenucima kada bi naglo zamro cvrkut ptica i kad bi nastupila, ne ni grobna, već zagrobna tišina, u trenucima kada se osećala samo hladna praznina od onoga sveta

  • Milan Uzelac Filozofija muzike

    www.uzelac.eu 17

    spremna da nas primi u svoje veliko ništa, po prvi put shvatio sam odakle govori i gde jedino postoji istinska Muzika. Tada sam počeo da istovremeno i osećam i mislim tišinu na tragu davno mi znane Celanove Todesfuge i zato je ova knjiga, započeta pre desetak godina pod naslovom Estetika muzike završena tek sada, kad sve je postalo prozirno i jasno, a za neke i transparentno; ovde je izložen po mom mišljenju danas jedini mogući i razložan odgovor na pitanje: zašto je vreme velike muzike prošlo pre no što se ona i pojavila u svom istinskom obliku?

    Moskva, 27. marta 2004. godine

  • Milan Uzelac Filozofija muzike

    www.uzelac.eu 18

    1. Musica mundana

  • Milan Uzelac Filozofija muzike

    www.uzelac.eu 19

    Mišljenje prvih grčkih mislilaca upućeno je problemima što ih nameće priroda (phisis) i nije nimalo slučajno što kod njih, posebno kod pitagorejaca, s kojima i počinje mišljenje muzike i njenog mesta u svetu, muzika dobija svetsko, kosmičko značenje. Treba znati da tada, kao i potom, kod Platona, pojam muzika ima drugačije značenje no danas: njime se označavaju sva umeća koja služe vaspitanju duše, a nalaze se naspram gimnastike (čiji je cilj vaspitanje tela). Tako, u početku, u muziku, kao svojevrsnu "gimnastiku du-še", nije spadalo samo izučavanje muzike u uskom značenju te reči, već i izučavanje strukture i kretanja nebeskih tela, građenje stihova, oratorsko umeće kao i scensko izvođenje pesničkih dela4.

    O antičkom shvatanju pojma muzike teško je govoriti ne samo stoga što se svojim obimom on uveliko razlikuje od današnjeg već i stoga što je i antički pojam téchne veoma različit od današnjeg pojma umetnosti koji se može pri-menjivati samo na pojave nastale od sredine XVIII stoleća, pa do danas. Ako je pojam muzika i ukazivao na delatnost muza, ne treba gubiti iz vida da su kod Grka u umetnosti spadale i nauke (istorija i astronomija), ali, ne i slikarstvo, skulptura ili arhitektura. Svemu tome razlog leži u činjenici da su Grci ljudska umeća i celokupnu praktičnu čovekovu delatnost shvatali i delili drugačije nego mi danas. Istovremeno, kod Grka je tokom mnogo stoleća umetničko stvaralaštvo činilo nerazorivo jedinstvo reči, muzike i igre, jer nijedan oblik poezije nije postojao bez igre, muzika nije mogla biti odvojena od tragedije ili komedije, a igra se nije mogla zamisliti bez muzike5.

    4 Ovo je neophodno imati u vidu da bi se razumelo zašto Platon kad i govori o muzici u prvom redu misli na poeziju. 5 Герцман Е.В. Музыка древней Греции и Рима. – СПб.: Алетейя, 1995. - C. 25-26.

  • Milan Uzelac Filozofija muzike

    www.uzelac.eu 20

    Kada je reč o tumačenju samog pojma musikē treba imati u vidu da je kod starih Grka muzika bila neodvojiva od govora, da je ona zapravo samo jedna mogućnost jezika, govora, stiha, odnosno, način stvarnosti6. U prvo vreme nisu se odvojeno posmatrali jezik, stih, muzika i igra, a sam izraz musikē, u gramatičkom smislu nije bio ni imenica ni pridev, već je upućivao na "ono što se na Muze odnosi". Taj izraz bio je sasvim daleko od pojma téchne7 i njime se označavao sadržaj vaspitanja, odnosno, upućivalo na moć kojom se dâ oblikovati određen karakter (ethos). Tako je upravo kod Platona (Gozba, 187b) pojam musikē (i to kao musikēs téchnes) upotrebljen prvenstveno kao etički, a ne kao muzički pojam8. Shvatanje musikē kao nekog delovanja, odnosno činjenja (téchne), bilo je odlučujuće za kasnija tu-mačenja, posebno ako se zna da Platon o musikē i gimnastici govori kao o dve "delatnosti" (Država, 411e). Upravo će to shvatanje navesti Aristotela da ustvrdi kako su njegovi prethodnici musikē ubrajali u paideia (obrazovanje), a što on smatra problematičnim, napominjući da nije lako reći u čemu počiva bit (dynamis) musikē premda njom čovek treba da se bavi (Politika, 1337b; 1339a).

    Do odlučujuće promene je došlo tek kada je naglasak bio prenet sa govora na instrumente; tada se muzika zapravo počela osamostaljivati; u času kad auleti stupaju u prvi plan odbijajući da se povuku pred horom koji je dotad uvek imao prvenstvo, muzika se, vezivanjem za instrumente, počinje odvajati od poezije i tako nastaju dve različite 6 Georgiades, T.: Musik und Rhytmus bei den Griechen, Rowohlt, Hamburg, 1958, S. 7. 7 Ako Pindar ovim pojmom određuje igru na aulosu (V.6), on to ne čini kad govori o izvođenju hora. 8 Georgiades, T.: Musik und Rhytmus bei den Griechen, Rowohlt, Hamburg, 1958, S. 45-6.

  • Milan Uzelac Filozofija muzike

    www.uzelac.eu 21

    "umetnosti": instrumentalna muzika i poezija namenjena čitanju (a ne pevanju ili recitovanju). Pevanje pesnika postalo je potom samo još metafora.

    Iako se muzika prva osamostalila u odnosu na poeziju i igru, ona je zadržavši ekspresivnu funkciju (kojom su se dotad sve tri odlikovale) počela da služi izražavanju osećanja održavajući pritom i dalje tesnu vezu sa religijom i kultom. Različite forme realne muzike nastale su u to doba iz kulta različitih bogova: peani su se pevali u čast Apolona, ditirambe je izvodio hor u proleće u čast boga Dionisa, dok se prozodija izvodila u vreme procesija. Muzika je bila i sastavni deo misterija čijim se osnivačem smatrao legendar-ni pevač Orfej. Veza muzike i religije sačuvala se čak i kad je muzika uveliko postala deo javnih kao i privatnih profanih svetkovina. Muzika je i tada smatrana darom bogova; pripisivana joj je magijska moć, a učesnici orfičkog kulta smatrali su da muzikom koju izvode mogu na kratko vreme da oslobode dušu iz tamnice tela9.

    Da je muzika dugo ostala u bliskoj vezi sa igrom (plesom), o tome svedoči i grčka reč choreuein koja istovremeno označava i igrati u ansamblu i pevati u njemu, dok je sama reč orchestra, mesto u teatru, vodila poreklo od orchesis, što znači igra; i sam pevač je svirao na liri dok mu je hor igrom10 odgovarao. S druge strane, ostala je tesna veza muzike i poezije; prvi pesnici Arhiloh i Simonid bili su i pesnici i muzičari, a njihovi stihovi su se pevali; kod Eshila pevani delovi (mele) još uvek preovlađuju u odnosu na razgovor (metra). Po nekim istraživačima (T.

    9 Татаркевич В. Античная эстетика. – М.: Искусство, 1977. - с. 16-17. 10 Treba imati u vidu da je ta grčka igra više nalik mimici, no igra u strogom smislu reči. U njenoj osnovi bio je ritam; kretanje ruku imalo je isti značaj kao i kretanje nogu; kako je muzika bila tesno povezana s poezijom i igrom u njoj je preovlađivao ritam dok je melodija bila u drugom planu.

  • Milan Uzelac Filozofija muzike

    www.uzelac.eu 22

    Georgijades) muzika bez pevanja pripada kasnijem vremenu11 dok se instrumentalna muzika u savremenom značenju te reči nije nikad kod Grka ni razvila.

    Instrumenti kojima su se Grci služili nisu bili snažni i nisu davali mogućnosti za izvođenje složenijih kompozicija; mahom su se koristili lira i kitara (poboljšana lira), a ti instrumenti su bili do te mere jednostavni da se njima svako mogao služiti; sa istoka su Grci preuzeli aulos (nalik oboi) i tek na njemu se mogla precizno izvoditi neka melodija. Aulos je bio orgijastički instrument i korišćen je u kultovima boga Dionisa, dok se lira, korišćena u kultovima boga Apolona, mogla čuti prilikom izvođenja drama i igara kao i pri prinošenju žrtava12.

    Ako bi se hteli pobrojati svi problemi kojima se bavila antička teorija muzike, onda bi se to moglo učiniti polazeći od podele muzike na (a) spekulativnu i (b) praktičnu muziku; u spekulativnu muziku bi spadala (a.a) fizička mu-zika i (a.b) teorijska muzika; fizičku muziku čine muzička aritmetika (kao nauka o odnosu zvukova) i muzička fizika (nauka o zvučnim odnosima u kretanju nebeskih tela), a u teorijsku muziku (koja je nezavisna od fizičkih pojava) spadaju harmonika (nauka o zvuku), ritmika i metrika. U praktičnu muziku spadale bi (b.a) strukturna i (b.b) izvođačka muzika; prvu, čiji je predmet građenje i izvođenje poezije (kao sastavnog dela muzike), činili bi građenje melodija, građenje ritmova i građenje stihova, a drugu,

    11 Sviranje na kitari bilo je, navodno, novina takmičenja na Pitijskim igrama 588. godine i bilo je izuzetak. Treba imati u vidu i drugačiji stav po kome je kod Grka sve vreme postojala samostalno i instrumentalna muzika; o tome opširnije: Nufer, W.: Herders Ideen zur Verbindung von Poesie, Musik und Tod. E. Ebering, Berlin 1929. S. 41-2. 12 Muziku na liri i aulosu Grci su do te mere različito doživljavali da nisu ni imali jedinstven pojam za instrumentalnu muziku, pa stoga i Aristotel posebno govori o kitaristici, a posebno o auletici.

  • Milan Uzelac Filozofija muzike

    www.uzelac.eu 23

    organika (učenje o instrumentima), odika (učenje o pevanju) i hipokritika (učenje o scenskom izvođenju). Nakon ovog sasvim je jasno zašto se antički pojam muzike ne može bez ostatka identifikovati sa onim pojmom koji mi danas imamo i da čak ni kod Platona nema adekvatnog grčkog izraza koji bi odgovarao modernom pojmu muzike. Svi pojmovi kao što su mousike, mimesis, techne, poiesis, horeia kao i gimnastike u manjoj ili većoj meri mogli bi da znače isto što i muzika, jer pod tim pojmom Grci su mislili umetnost muza, tj. svako umeće koje se obavljalo pod pokroviteljstvom muza; u isto vreme, taj pojam je označavao i teoriju muzike (pa kad skeptici kasnije budu napadali muziku, oni će negirati ne samo muzičku praksu već i muzičku teoriju).

    Današnja shvatanja o antičkoj muzici imaju prevashodno tehnički karakter jer, uprkos nekoliko dešifrovanih fragmenata, mi nemamo predstavu o tome kako je ta muzika realno zvučala. U svakom slučaju, iako je moguće odrediti mesto muzike u sklopu antičke umetnosti i kulture, da bismo uopšte razumeli pitagorejce, Platona ili Aristotela i njihovo shvatanje muzike, moramo se već na samom početku osloboditi modernog značenja koje danas ima ovaj pojam a koji je kod starih Grka sve vreme bio usko povezan kako sa izvođenjem scenskih predstava tako i sa poezijom i govorom budući da je tu reč prvenstveno o vokalnoj muzici pošto je instrumentalna muzika najvećim svojim delom bila u funkciji teksta.

    Isto tako, mnoštvo muzičkih kategorija, kao što su harmonia, simetria, logos, rhythmos istovremeno su i temeljni pojmovi artikulacije univerzuma, života i države; uz pomoć tih pojmova Platon je nastojao da opiše bivstvenu strukturu kosmosa, duše i tela i da dospe do biti društvenog uređenja, njegovog harmoničnog sklopa kao i do sistema životnih moći, pa nije ni čudo što će upravo on filozofiju i

  • Milan Uzelac Filozofija muzike

    www.uzelac.eu 24

    muziku misliti u njihovom neraskidivom jedinstvu (Fedon, 61a). Tako se, već na početku, može istaći kako veza muzike i logosa, tako i muzike i etosa, a otud je potreban samo jedan korak da bi se uvidela kauzalna veza između sveta tonova i sveta političke prakse, o čemu Platon u dijalogu Država kaže: "Dobro se treba čuvati svake promene u muzi-ci, jer su to opasne stvari. Damon13 tvrdi, a ja se slažem sa njim da se načela muzike ne mogu nigde dotaći, a da se pritom ne pokolebaju i najviši državni zakoni. (...) Čini mi se da čuvari moraju svoje stràžare sagraditi negde u blizini muzike" (Država, 424cd). Muzički je obrazovan neko tek kada oseti suštinu razumnosti, hrabrosti, slobode, gordosti i drugih srodnih stvari kao i onih koje su svima suprotne, ma gde se pojavile, kad zapazi njihovo prisustvo tamo gde se zaista nalaze (Država, 402c).

    Ako bi muzika bila samo umetnost (u današnjem značenju te reči) tada bi ona, kao neozbiljna delatnost, bila samo igra koja pruža zadovoljstvo i pritom se ne bi više videla njena povezanost s oblašću moralnosti niti ethos koji u njoj prebiva; međutim, ako se ima u vidu njen vaspitni značaj i njeno prevashodno etičko delovanje lako će se tad uočiti kako ona stremi najvišem idealu (kalokagathia), pa je etičko učenje posledica muzičkog delovanja čiji je smisao oslobađanje konstruktivnih moći koje izgrađuju etičko-politički ideal. To je uzrok tome što Platon, kad govori o muzici, uvek ima u vidu njeno etičko delovanje budući da je muzika (kao umetnost zvuka) od odlučujućeg značaja za obrazovanje u državi, kao što je muzika, u najvišem smislu značenja te reči, odlučujuća za obrazovanje države budući da joj daje najviše zakone (nomoi). To etičko delovanje muzike u najtešnjoj vezi je sa pojmovima harmonia i rhythmos budući da oni mogu imati i ethos, moralni karak- 13 Učitelj Perikla, muzičar čije etičko učenje Platon ovde sledi.

  • Milan Uzelac Filozofija muzike

    www.uzelac.eu 25

    ter, pa su zato poželjne samo one harmonije koje izražavaju etos čestitog i muževnog čoveka. Ritam i harmonija, smatra Platon, najdublje ulaze u unutrašnjost duše i najjače je se doimaju, pa u tome i leži najdublji značaj muzičkog vaspitanja (Država, 401d) i to je slučaj posebno kod mladih osoba budući da kod njih umna strana duše (logos) još nije dovoljno razvijena. To znači da vaspitno delovanje muzike može da prožme mlado biće u celini - njegovu telesnu i psihičku strukturu, pa sve što je muzičko ima za cilj da raz-vije ljubav prema lepoti (403c). Visoko mesto Platon dodeljuje muzici zato što ona omogućuje da se lako zapazi sve ono što je nepotpuno i što nije lepo i umetnički izrađeno, kao i ono što po prirodi nije lepo, a s druge strane muzika omogućuje da se hvale lepe tvorevine i primaju u dušu i da se pomoću njih čovek vaspitava kako bi postao savršeno dobar (Država, 401e-402a), jer, ono što je najlepše to je i najdostojnije ljubavi.

    Ako se ima u vidu "neposredna muzikalnost" grčkog govora (J. Stencel) lako će se uočiti veza muzike i jezika, muzike i filozofije14 i nije nimalo slučajno što će Platon tvrditi kako je "filozofija najviša muzika" (Fedon, 61a). Uos-talom, muzička melodija pre svega služi razumevanju melodije jezika i ova ideja leži u osnovi pedagoške, političke i moralne vrednosti određenoga teksta.

    Ako se zna da su muzički oblici zakoni, da se od starina određene melodije poštuju kao zakoni, biva jasna podudarnost zakona države i melodija države; zakoni su shvatani kao idealne melodije koje su osnova svakog obliko-vanja (vaspitanja), pa se pojam nomoi koristio istovremeno i za pesmu (kao konkretni oblik, način pevanja) i za zakon.

    14 Plutarh stoga izveštava: "Dostojni Pitagora je u sudu o muzici odbacio potvrdu utiska; govorio je da vrednost te umetnosti treba obuhvatiti umom" (De musica, 1144f).

  • Milan Uzelac Filozofija muzike

    www.uzelac.eu 26

    Sve to omogućuje da se shvati zašto upravo filozofi koji grade idealnu državu, premda nisu pesnici i ne moraju pevati pesme moraju poznavati osnovne pesničke principe mimo kojih se ne sme raditi (Država, 379a), pa su oni, gradeći idealnu državu, obezbeđujući uslove za idealni život, upravo oni behu - istinski tragičari. Idealna država nije ništa drugo do konkretni oblik idealne muzike, a zakoni u državi nisu ništa drugo do prave melodije koje sve sa svim usaglašavaju. Tako država, za koju se zalaže Platon, sledeći niz intencija kakve nalazimo već kod Pitagore (a pre svega njegovo magičko, medicinsko značenje muzike kao sredstva delovanja na psihičku i fizičku strukturu čoveka), nije neka-kav represivni aparat koji počiva na kontrolama što se odvijaju na raznim nivoima, već je pre svega mesto vladavine suvereniteta ideje dobra koja omogućuje vladavinu pisanih zakona.

    Ovaj obrt od kosmičkog ka političkom tumačenju muzike (pri čemu su oba još uvek kod Platona ostajala u uzajamnoj ravnoteži) dolazi do pravog izraza kod Aristotela a posebno kod njegovog sledbenika Aristoksena koji će naglasak staviti na praktičnu stranu muzike. Revalorizaciju istinskog shvatanja muzike imaćemo tek kod Aristida Kvintilijana.

  • Milan Uzelac Filozofija muzike

    www.uzelac.eu 27

    1.1. Pitagora i njegovi učenici filozofiju grade po ljudskom

    uzoru. Svođenje sveta na red, meru i njegovo srodstvo s umom sadržano je u njihovom čuvenom stavu Broj, to su sva nebesa (Met., 986a) i do toga oni su došli polazeći od uverenja da matematika može da izrazi prirodu nebeskih pojava, a da se čitavo nebo obrazuje iz brojeva koji nisu sastavljeni iz apstraktnih jedinica već iz jedinica koje imaju prostornu veličinu (Met., 1080b). U tome treba videti razlog što su pitagorejci sve što se događalo na nebu tražili i na zemlji, pa su načelo koje vlada svemirom tražili i u ljudskoj prirodi. U zanatskim veštinama videli su otelovljenje broja, odnosa i proporcije, a ritam svog života podešavali su sa skladom koji su nalazili u kretanju zvezda i nebeskih tela.

    Ovde treba istaći da brojevi imaju ne samo gnoseološki već i ontološki karakter: ako je bivstvovanje, celina svega što jeste određena kao apeiron, kao nešto neograničeno, onda je granica, oblik (eidos), ono što sprečava da se fenomeni rasplinu u neograničenom. Ako bi sve bilo neodređeno, bez granica, tad, saglasno Filolaju, ne bismo mogli imati ni predmet saznanja. Granica je princip raščlanjivanja, oblikovanja pa upravo zato određeno i neo-dređeno (ograničeno i neograničeno) sazdaju broj i sve što se uopšte može saznati ima broj (odnosno meru, razmer).

    Bezgranično ima osobinu da se produžava, prostire u beskonačnost; granica zaustavlja to prostiranje, omeđuje ga, ocrtava određene obrise; samo bezgranično se ne može spoznati jer svako saznanje treba da razluči predmet koji se saznaje od svega drugog te da ga tako ograniči, omeđi. Upravo to - sinteza bezgraničnog i granice - što

  • Milan Uzelac Filozofija muzike

    www.uzelac.eu 28

    razgraničava predmete i čini ih razdvojenim, jeste broj15. Zato su pitagorejci, kako primećuje A. F. Losev, mislili bro-jeve strukturno, figurativno, budući da su do njih dospeli ocrtavanjem stvari, misaonim kretanjem po granicama stvari, pa se u brojevima nalazi i nešto geometrijsko, premda su oni razlikovali geometrijske brojeve i geome-trijske figure; oni su geometrijski, ali geometrijski u ne-prostornom smislu; oni su bit i umni oblik stvari.

    Ako je broj činilac koji postavlja granice, onda je on izraz opštevažećeg ontološkog poretka. Pomoću broja koji određuje merljivi oblik i sklop, kosmos se pokazuje kao uređeni sklop stvari; u broju koji unosi red u tok fenomena leži spas od haosa. Broj je ono što omogućuje da se jedna stvar razlikuje od druge a harmonija je sama struktura stvari, ono zahvaljujući čemu dolazi do identiteta bezgraničnog i granice, pa je upravo zahvaljujući harmoniji moguća spoznaja i mišljenje stvari.

    Ako bi se jednom rečju htelo izreći šta je to zapravo pitagorejstvo, tada bi se svo učenje zapravo moglo svesti na učenje o broju i pritom razlikovalo: učenje (a) o samim brojevima, tj. učenje o bogovima kao brojevima, (b) o kos-mosu kao broju, (c) o stvarima kao brojevima, (d) o dušama kao brojevima i (e) o umetnosti kao broju. Pitagora i njegovi učenici išli su u svom tumačenju brojeva tako daleko da su i vrline svodili na brojeve ističući kako je smisao stvari u brojevima kao počelu što "postoji kao i materija stvari, kao njihovo svojstvo i kao njihovo stanje; kao elementi broja smatrali

    15 Лосев А.Ф. История античной эстетики. – М. Висша® школа, 1963, с. 263.

  • Milan Uzelac Filozofija muzike

    www.uzelac.eu 29

    parno i neparno; od čega je jedno neodređeno, a drugo određeno, a broj jedan da se sastoji iz jednog i drugog (da je i paran i neparan); broj pak da proizlazi iz jednog, a razni brojevi da su, baš kao što je rečeno svo nebo" (Met., 986a). Videći broj kao dijalektičku sintezu neodređenog i određe-nog, Pitagora i njegovi učenici su matematičke elemente smatrali elementima svega postojećeg i sve stvari određivali polazeći od brojeva, pa su ove smatrali u daleko većoj meri elementima no što to behu voda, vatra ili zemlja; zato iz brojeva ne nastaje samo simetrija u muzici već su oni vladajuća, iz sebe same rađajuća povezanost stvari u svetu.

    Činjenica je da pitagorejsko učenje dolazi do nas kroz prizmu Platonove Akademije i tu se posebno misli na Platonove učenike Speusipa i Ksenokrata. Sam Platon je pod uticajem Pitagore ritam nazivao poretkom kretanja (Zakoni, 665a), videći broj kao izraz usklađujuće moći praiskonskog, moći koja dovodi u red tonove (muzika), proporcije (vajarstvo) i ljudske pokrete (ples) pa tako umećima daje dostojanstvo i visoko poštovanje. Brojevi nisu predmeti za gledanje, neka neobavezna "lepa umetnost, nego tela, boje, tonovi, pokreti uređeni po broju i meri, prikazi onoga što za čoveka ima večitu važnost. Saglasno brojevima i rečima svi delovi kosmosa se sjedinjuju i na taj način postaju lepi, pa je zato, mudrost znanje lepog, prvobitnog, božanskog, onog uvek u sebi identičnog koje deluje tako da sve što na ma koji način dospe s njim u odnos postaje lepo te filozofija i nije ništa drugo do saznanje toga i briga o vaspitanju koje ima za cilj popravljanje ljudi16.

    Ako je, kako jedan Pitagorin učenik kaže, sve slično broju, broj je, kao znak koji uspostavlja red, upućen na ono što ostaje jednako, što se smatra stvarnim, iskonskim,

    16 Ямвлих Халкидский, М.: Алегеи®, 1997.-с.58 [(73)] Жизнь Пифагора. – М., 1997; XII/58.

  • Milan Uzelac Filozofija muzike

    www.uzelac.eu 30

    opštevažećim. Aristotel ističe da su pitagorovci brojeve povezivali sa suštinom stvari, jer su u telima nalazili brojne odnose; on podvlači da su brojevi ne samo formalni, nego i materijalni uzroci stvari, a stvari su, štaviše, sami brojevi (Met., 985b; 987a) što znači da je predmet učenja o brojevima sklop stvarnosti, pri čemu je odnos prema vidljivom svetu izvor sakralnog i ontološkog učenja o srazmerama i simetrijama.

    U malo slobodnijem, interpretiranom prevodu, pitagorejac Filoloj je, prema Stobeusu (Ecl. I 21, 7a) rekao: "Sve postojeće mora biti ili ograničeno ili bez granica ili i jedno i drugo istovremeno. Samo ograničeno, ili samo neo-graničeno ne može biti. Posledica toga je da se sve postojeće ne sastoji samo od ograničenog ili samo od neograničenog i jasno je da je svet (i sve što je u njemu) nastao iz sjedinjavanja granice i bezgraničnog i očigledan primer za to je ono što se opaža u realnosti na polju: jedni njihovi delovi sastoje se samo od granica (tj. međe) koje ograničavaju (posed), a drugi delovi se sastoje od granica i neograničenih (poseda) što se nalaze van njih; granice og-raničavaju ono unutar njih) i ne ograničavaju (ono van njih); oni delovi koje čini neograničen prostor jesu neograničeni" (44 B 2).

    Granica i ono bez granice čine broj: "I doista, sve što se može spoznati ima broj. Jer bez njega ne može se ništa ni shvatiti ni pojmiti [pojmovno izraziti]" (44 B 4). Ono što nema granicu produžava se i prostire u beskonačnost, dok granica zaustavlja to širenje, ocrtava određene konture. Ono što nema granicu ne može se saznati, jer svako saznanje odvaja predmet od svega drugog i time ga ograničava. Ta sinteza bezgraničnog i granice koja razdvaja predmete i čini da se oni razlikuju – jeste broj.

    Stvaranju pojma o "broju" doprineo je odnos spram realnosti kakav su imali Grci, a koji je težio tome da

  • Milan Uzelac Filozofija muzike

    www.uzelac.eu 31

    protivrečno bogatstvo realnosti dovede do jedinstva koje će označiti mnogoslojnijim i mnogoznačnijim terminom. Time se pojam broja kod Grka razlikuje od onog pojma broja koji poznaju savremene nauke.

    Treba imati u vidu da čistu dijalektiku, u njenom apstraktno-logičkom obliku ne nalazimo čak ni kod Platona, te da svest prvih grčkih mislilaca sve vreme ostaje u određenoj meri mitska. Složena struktura pitagorejskog poj-ma broja nastala je tokom istorije. Prvobitno pitagorejsko učenje o nastanku broja iz bezgraničnog i granice ne treba shvatati samo apstraktno-logički: ono nije bilo samo apstraktna teorija već je u sebi imala i tragove svog porekla iz orgijastičkog kulta.

    Orgija kao stvaralačka moć prirode posedovala je funkcija obuhvatanja sve bezgraničnosti života u svetu, ali je morala da se ograničava realnim čovekovim granicama i da u oblasti iskustva objedinjava ono bez granica i granicu. To objedinjavanje, koristeći elementarnu dijalektiku konačnog i beskonačnog (u prvo vreme neposredno i nesvesno) - pitagorejci su nazivali brojem.

    Shvativši broj kao dijalektičku sintezu, pitagorejci su stvorili učenje o stvaralačkoj i tvoračkoj suštini broja. Oni su počeli da matematičke elemente smatraju "elementima svega postojećeg" (58 B 4), poredeći sve stvari s brojevima (58 B 2), budući da broj vlada svim ostalim stvarima i da postoje različiti odnosi među brojevima. Tako brojeve pitagorejci shvataju kao elemente samih stvari u daleko većoj meri no što su to vatra, zemlja ili voda.

    Pitagora je brojeve smatrao počelima, a simetrije u njima nazivao je harmonijama (B 15); iz ovih poslednjih ne nastaje samo simetrija u muzici (47 A 17) jer broj je "vladajuća, iz sebe same nastajuća veza večne postojanosti koja se nalazi u svetu stvari" (44 B 23). Stoga je bog neiskazano jedno (46, 4), ono što stvara život i dušu (3 B

  • Milan Uzelac Filozofija muzike

    www.uzelac.eu 32

    26). Broj je neophodan za ljudski život (23 B 56) kao i za sunce, mesec i svako živo biće (58 B 27).

    Pitagorejci su brojeve opisivali kao oblike, kao geometrijske strukture. Oni su do brojeva dolazili misaonim putem, ocrtavanjem stvari, kretanjem po njihovim granicama. Zato pitagorejski brojevi poseduju u sebi i nešto geometrijsko. Istovremeno, pitagorejci su razlikovali brojeve i geometrijske figure. Brojevi su geometrijski, ali samo misaono geometrijski, vanprostorno geometrijski. Oni su misaone, umne forme stvari koje ne postoje same po sebi, bez stvari; broj je u samim stvarima, njihova struktura, ritam i simetrija – njihova duša. Pitagorejac Eurit (Eurythos) svaku je stvar razmatrao kao broj i predstavljao je kamenčićima koje je raspoređivao na određen način. On je kamenčićima predstavljao brojeve kao uzroke stvari, govoreći "ovo je broj čoveka, ovo konja, a ovo neke životinje" (45, 2). Aleksandar Afrodizijski to objašnjava: "Neka je, na primer definicija čoveka 250, a biljke 360; pretpostavivši to [Eurit] je uzeo 250 kamenčića, zelenih, crnih, crvenih i uop-šte, obojenih raznim bojama; zatim je premazujući zid živim malterom i crtajući čoveka i biljku pričvršćivao jedne kamenčiće u crtež lica, druge u crtež ruku, druge opet u druge delove, i napokon je dobio lik čoveka prikazan brojem kamenčića koji je jednak jedinicama za koje je rekao da definišu čoveka" (45 B 3). Ovde treba imati u vidu i svedočenje koje dolazi od Aristotela o tome kako "svaka stvar, određena je trojako: svršetak, sredina i početak imaju u sebi broj svega, a to je broj tri (ili trojstvo)" (de caelo A 1. 268a).

    Kod pitagorejaca brojevi nisu samo dublji od samih stvari, već su i u samim stvarima dublji od njihovih neposredno datih svojstava (kvaliteta) i oni su princip njihove strukturne gradnje. Zato su, po pitagorejcima, "brojevi ono najmudrije" (58 C 4).

  • Milan Uzelac Filozofija muzike

    www.uzelac.eu 33

    Filolaj govori kako kad bi sve bilo bez granica ono ne bi moglo biti predmet saznanja; to znači da brojevi nemaju samo ontološko već i gnoseološko značenje (koje je blisko estetskom). Granica je princip raščlanjavanja, ofor-mljavanja i broj je princip harmonije. U broju se objedinjuju suprotnosti i time se oblikuje strukturna bivstvena figurnost i muzikalnost. Filolaj kaže: "Kako u osnovi sveg bivstvujućeg leže dva počela (granica i bezgranično; 1 i 2) koji nisu ni slični ni jednorodni nemoguće bi bilo da oni obrazuju kosmos da im se nije prisajedinila i harmonija bez obzira na koji način je ona nastala. Jednakom i istorodnom nije bila potrebna nikakva harmonija, ali nesličnom i kvantitativno nejednakom poređanom jednom kraj drugog, harmonija je bila neophodna da bi se mogli održati kao celina sveta" (B 6).

    Filolaj, takođe i kaže: "harmonija nastaje samo iz suprotnosti. Harmonija je sjedinjavanje raznovrsne mešavine i saglasje različitog". Na istom mestu čitamo: "muzika je harmonično spajanje suprotnosti, dovođenja mnoštva u jedinstvo, saglasje raznoglasnog" (44 B 10).

    Broj je harmonija, ali i sama duša je harmonija. Aristotel piše o pitagorejcima: "Kažu da je duša nekakva harmonija, jer harmonija je mešavina i jedinjenje suprotnosti, i telo se sastoji od suprotnosti" (44 A 23). Filolaj analizira svojstva svakog broja do broja deset koji je eidos – slika suštine celokupnog kosmosa (A 13); on kaže: "Delovanje i suštinu broja moguće je razmatrati s obzirom na moć koja leži u dekadi. Ona je velika i savršena, sve is-punjuje i počelo je božanskog, nebeskog i ljudskog života; ona upravlja... (ispušten tekst) moć i dekada. Bez nje je sve bezgranično, neodređeno i nejasno. Priroda broja je ono što omogućuje (daje) saznanje, usmerava i poučava svakog o onom što mu je sumnjivo i nepoznato. Da nema broja i nje-gove suštine, nikom ništa ne bi bilo jasno ni u pogledu

  • Milan Uzelac Filozofija muzike

    www.uzelac.eu 34

    samih stvari ni u pogledu njihovih odnosa. U stvarnosti nije tako: broj usklađuje sve stvari s osetima duše, i na taj načih ih čini saznatljivim, pa su odgovarajuće jedne s drugima kao u slučaju gnomona, dajući im telesnost i razdvajajući stvari od stvari (broj) daje pojam o stvarima bezgraničnim i ograničenim. Primetno je da priroda i moć broja deluju ne samo u demonskim i božanskim stvarima, već svuda, u svim ljudskim delima i odnosima u svim umećima i muzici. Laž i zavist pripadaju prirodi bezgraničnog, besmislenog i nerazumnog. Laž ni na koji način ne može dospeti u broj. Laž je po prirodi neprijateljska broju; njemu je svojstvena i od početka od njega neodvojiva – istina" (44 B 11).

    Filolaj postavlja pitanje: ako se granica i bezgranično toliko međusobno razlikuju, kako se mogu objediniti i obrazovati broj? U kakvom se međusobnom odnosu nalaze te različite sfere? Upravo taj odnos i jeste harmonija. Kada se stvar razvila do tog momenta da postane istina, kada je ona upravo ona, ona je na određen način utvrdila svoje granice, svoj oblik, veličinu, na određen način ona je sebe izdvojila, "izrezala" iz bezgraničnog. Granica i bezgranično obrazovali su u njoj neko jedinstvo – harmoničnu celinu. Broj koji ovde nastaje u njoj kao rezultat njenog samoodređenja jeste istinito, najlepši broj.

    Broj se tu razmatra kao princip oblikovanja stvari da bi se njom moglo ovladati u ljudskoj svesti. Broj je ono što omogućuje da se jedna stvar razlikuje od druge, da se one identifikuju, međusobno suprotstavljaju, porede, ob-jedinjuju i razjedinjuju, tj. konstruišu ne samo u realnosti već i u mišljenju. Broj je nekakav gnoseološki gnomon koji omogućuje razlikovanje stvari i i ovladavanje njima u svesti i mišljenju.

    Ovde je karakteristična upotreba pojma harmonija. Harmonija nije tu ništa drugo do struktura stvari (ili stvarî) u njihovoj odeljenosti kao i u jedinstvu. Harmonija je ono

  • Milan Uzelac Filozofija muzike

    www.uzelac.eu 35

    zahvaljujući čemu se izjednačavaju bezgranično i granica, zahvaljujući čemu se granica ocrtava na fonu bezgraničnog, zahvaljujući čemu nastaje struktura stvari. Harmonija omogućuje jasno percipiranje stvari, njihovo precizno mišljenje.

    Sledbenici pitagorejca Hipasa tvrdili su da je broj "obrazac (paradigma) stvaranja sveta ... i sredstvo razlučivanja" (18, 11). Istovremeno, znamo da je broj stvari, duša stvari (njena stvaralačka potencija), njen konkretno dati smisao; iz toga sledi da ono unutrašnje može biti izraženo u spoljašnjem, da unutrašnje može da postane sama struktura stvari, kao i da je moguće veštačko (umetničko) građenje (struktuiranje) stvari i da je moguće da se stvar subjektivno percipira.

    Tako imamo pred sobom prvu estetičku teoriju antike. Imamo ideju apstraktne opštosti na nivou brojčane harmonije i konsekventno tumačenje harmonije kao sinteze granice i bezgraničnog.

    Kao posledicu primene pitagorejskih brojeva na konstrukciju bivstvovanja imamo muzičko-brojčani kosmos sa sferama koje su na rastojanjima saglasno brojčanim i harmonijskim odnosima. Brojčana harmonija stvara (a) kos-mos u kome su sfere simetrično raspoređene saglasno s muzičkim tonovima i (b) duše i sve stvari koje u sebi imanentno sadrže kvalitativno-harmonijsku strukturu. Pritom duše dobijaju harmoniju i unutar samih sebe uz po-moć katarsisa (smirivanjem i lečenjem celokupne čovekove psihe), dok se iz stvari izvode elementarni akustički momenti zasnovani isto tako na harmonijskom pristupu: (ba) brojčani odnosi tonova (Hipas), (bb) veza visine tonova s brzinom kretanja i količinom frekvencija kao i teorija konsonansa i disonansa (Arhita), (bc) razni eksperimenti deljenja tonova (Arhita, Filolaj).

  • Milan Uzelac Filozofija muzike

    www.uzelac.eu 36

    Učenje o brojevima ima dugu istoriju, ono se vremenom i menjalo: u početku brojevi su identifikovani sa stvarima, potom sa principima stvari i njihovog kretanja, a kasnije tumačeni kao strukture, kao spoj ograničenog i neograničenog (Filolaj); upravo zato su pitagorejci sintezu ograničenog i neograničenog videli u harmoniji, pa muzika nije izraz samo nekog nastajanja (u smislu kretanja svega) već brojčano nastajanje, i njena suština nije ni u čem drugom do u numeričkom nastajanju oblikovanog predmeta, pre svega kosmosa u celini, a potom i svih stvari u njemu17.

    To objašnjava zašto kod pitagorejaca matematika nije nauka s praktično-tehničkom i estetskom namenom, ili sredstvo za ovladavanje prirodnim pojavama (Galilej), niti je pomoćno sredstvo za uobličavanje estetski lepog (kao za renesansnog umetnika). Iako se ne pominju likovne umetnosti, u jednom od kasnijih izvora (Sekst Empirik) saznajemo o zakonu simetrije: "Nikakve umetnosti nema bez analogije, a analogija se zasniva na broju. Svaka umetnost, prema tome, postoji kroz brojeve". Pitagorovci su isticali simetriju i bili neskloni svemu što se brojevima ne da sameriti. Platon kaže da je nauka o brojevima i merenju neraskidivo povezana sa svim umetnostima, jer bez nje bi one bile samo bezvredne veštine (Hipija). Aristotel proglaša-va oktavu lepom jer se njeni odnosi mogu izraziti celim brojevima. U vreme procvata pitagorejske filozofije lepim se označavalo sve što je bilo jednostavno i uređeno; ako je nešto savršeno ono je moralo biti i lepo; merilo savršenosti, a prema tome i lepote bila je pravilnost, često i odnos prema središnjoj tački, pa jednoobraznost različitih aspekata postiže svoj vrhunac u krugu i lopti.

    17 Лосев А.Ф. Античная музыкальная эстетика. – М., 1960, с. 31.

  • Milan Uzelac Filozofija muzike

    www.uzelac.eu 37

    Hipoteza da je broj supstrat stvarnosti, nalazila je najbolju potvrdu u muzici i zato se ispituju priroda i međusobni odnosi muzičkih zvukova koji se izražavaju brojčanim proporcijama; to istraživanje je išlo u dva smera: jednom u pravcu akustike muzike (Arhita je smatrao da se ton sastoji od delova koji se moraju izraziti u brojčanoj proporciji), a drugi put izučavanja su dobijala moralni i svemirski smisao. Učenje o harmonskoj proporciji pripada Arhiti; on je prvi uočio kako visina tona zavisi od dužine strune i kako su dužina strune i visina tona obrnuto proporcionalni, premda mehaničko deljenje dužine strune ne daje neposrednu predstavu o visini tona. Arhita je tako došao i do tri tipa proporcija i razlikovao aritmetičku, geometrijsku i harmonsku proporciju; tako su pitagorejci postavili empirijske osnove muzičke akustike i prvi formulisali neke od pojmova i principa muzičke teorije; ra-zume se, ako je rani pitagoreizam izražavao veći interes za praksu i eksperiment ("pitagorovci su valjani ljudi koji daju posla žicama i ispituju ih", (Država, 531a)), to je samo znak toga da su stariji pitagorejci muzičkim fenomenima pri-stupali empirijski, a što će se kasnije izgubiti u neopitagoreizmu i kod Platona koji muziku misli apriorno matematički: "Svakako misliš - piše Platon u Državi - da čovek koji diže glavu i posmatra slike na tavanici i da nešto zna, posmatra duhom, a ne očima. Možda je to tvoje mišljenje i tačno, a ovo moje naivno. Ali ja ipak ne mogu verovati kako neka druga nauka uzdiže pogled duše, a ne ona o biću i nevidljivom; može neko stalno da blene u stvari koje su gore, ili da, ne obazirući se na stvari koje su dole, pokušava da sazna nešto što se ne može saznati, pa da ipak, po mome mišljenju, nikad ništa ne sazna, jer saznanje nema nikakve veze sa svim tim (...). Ove divne nebeske slike, zato što su naslikane kao vidljive, treba smatrati za najlepše i najsavršenije od svih takvih stvari, a ipak treba znati da su

  • Milan Uzelac Filozofija muzike

    www.uzelac.eu 38

    one daleko iza onih istinskih slika čija se istinska brzina i istinska sporost, a sa njima i sve ono što je u njihovom krugu, upravljaju i pokreću po istinitom brojnom odnosu u istinitim položajima kao i da se one mogu shvatiti samo razumom i razmišljanjem, a nikako očima. (...) Da bismo se poučili i u onim drugim stvarima, moramo kao primer uzeti nebeske slike kao da smo u njima našli uzore koje je Dedal, ili koji drugi umetnik ili crtač lepo nacrtao ili izradio. A kad bi njih video neki čovek vešt geometriji, mislio bi kako su veoma lepo izrađene, ali i da je smešno baviti se njima ozbiljno i sa namerom da se na njima shvati istina o jednakom i dvostrukom, ili o nekom drugom odnosu. (...) Mi ćemo postavljajući sebi probleme, proučavati astronomiju kao i geometriju; ali ćemo ostaviti ono što se zbiva na nebu, ako zaista želimo da učinimo korisnim onaj deo duše koji je po prirodi razborit, a koji je ranije bio nekoristan" (Država, 529b-53b).

    Ako su u početku Grci smatrali da muzika deluje isključivo na osećanja onog ko sam peva i igra (na šta su upućivale ekstatične igre u čast boga Dionisa), pod uticajem Pitagore i njegovih učenika oni su došli do zaključka da mu-zika u istoj meri može delovati i na posmatrača i slušaoca i da ne deluje samo kretnjama već i kroz posmatranje kretanja. Zato se počelo govoriti kako kulturan čovek ne mora sam da učestvuje u igri već mu je dovoljno da igru posmatra. To je nadalje značilo da muzika može delovati stoga što su kretanja i zvuci srodni osećanjima i zahvaljujući toj srodnosti kretanja i zvuci izražavaju i izazivaju osećanja – deluju na dušu. Zvuk u duši nalazi sebi odjek, pa zvuk i njemu odgovarajući odjek jesu sazvučni: kao u slučaju dve lire koje stoje jedna pokraj druge pa kad se dotaknu žice na jednoj i ona druga počinje da treperi. Ovo je imalo za posledicu da je moguće delovanje na dušu uz pomoć muzike, da dobra muzika može dušu poboljšati, a

  • Milan Uzelac Filozofija muzike

    www.uzelac.eu 39

    loša pokvariti i zato je muzika još više no igra posedovala psihogogičku moć, moć upravljanja dušom.

    Mnogo vekova kasnije neoplatoničar Jamblih ističe da je Pitagora, polazeći od toga da ljudi svoje predstave dobijaju čulnim putem i to kada posmatraju lepe oblike i likove ili slušaju lepe pesme i ritmove, naglašava kako muzičko vaspitanje treba smatrati glavnim te je pribegavao određenim melodijama i ritmovima pomoću kojih je lečio loše ljudske navike i strasti uspostavljajući iskonsku ravnotežu duševnih sila (XV/64). Ovaj helenistički pisac u prvi plan ističe Pitagorino učenje o muzičkom katarzisu, o moralnom i praktično-medicinskom značenju muzike; često se prepuštajući mitovima i legendama, Jamblih navodi kako je Pitagora prvi vaspitavao pomoću muzike i počeo da leči strasti i ispravlja ljudsku narav tako što je uspostavljao harmoniju ljudske duše. Pitagora je smatrao da muzika može da održava zdravlje ako se njom pravilno služimo. Jamblih pominje melodije koje su smirivale strasti, gnev, potištenost i unutrašnju mučninu. On priča anegdotu o Pitagori koji je jednog razjarenog mladića smirio prevođenjem frigijske u dorsku melodiju.

    Pitagorejski stav o moći koju u sebi poseduje muzika i kojom ona deluje ima svoje poreklo u orfičkim verovanjima; orfici su smatrali da je duša zarobljena u telu zbog svojih grehova i da se može od tela osloboditi samo ako se oslobodi od grehova, ako se od njih očisti, pa je očišćenje i oslobođenje po mišljenju orfika bio najviši cilj čovekovog života. Da bi se to moglo postići bilo je neophodno učešće u misterijama koje su kao svoj glavni elemenat imale igru i muziku. Sledeći ovu misao Pitagorejci su tvrdili kako muzi-ka ima moć da očisti dušu, im je shvatanje kako muzika može delovati na dušu bilo sasvim prirodno da su u muzici videli pored psihogogičke i katarzičnu (očišćujuću) moć koja nije bila samo etička već i religiozna.

  • Milan Uzelac Filozofija muzike

    www.uzelac.eu 40

    Pitagorejci su prvi zastupali stav da se medicinom može očistiti telo a muzikom duša koja, pod delovanjem muzike, može na trenutak da napusti telo; u tome imaju svoje poreklo sve kasnije teorije o ekstatičnom karakteru muzike i tako je ideja muzičke katarze postala ideal svih antičkih autora. Treba imati u vidu da je tu pojam katarze još neizdiferenciran i da ima drugačije značenje no kasnije kad se tim pojmom ukazuje na moralno očišćenje. Kod pitagorejaca je muzika bila u istom redu s medicinom, pa je očišćenje imalo fiziološki, medicinski, praktični karakter, a ne strogo etički ili estetički, budući da muzički katarzis kod pitagorejaca nije estetski, odnosno, nezainteresovan, pošto se postiže i muzikom, i medicinom i mantikom; s druge strane katarzis kod pitagorejaca zahvata celog čoveka (a ne samo njegovu moralnu stranu), pa je tu reč o "očišćenju" ne u smislu nekog moralnog napora, već u smislu prosvećenja instikata života pri čemu je nemoguće odvojiti dušu od tela, moral od instinkta i lepotu od zdravlja18; tako katarzis kod pitagorejaca ima prirodni, fiziološki karakter, čiji je koren u ovozemaljskom a ne u spiritualnom (kao što je to slučaj potom u hrišćanstvu).

    Polazeći od toga da je ekspresija moguća upravo zahvaljujući zvucima pomoću kojih se može delovati na dušu i što je moguće zahvaljujući sluhu, a ne drugim čulima, ekspresivni i psihogogički karakter pitagorejci nisu pridavali svim umećima već samo muzici, koju su smatrali jednim od najvećih darova bogova19. Muzika stoga nije bila ljudska tvorevina, već nešto što postoji "po prirodi" budući da su ritmovi koji postoje u prirodi čoveku dati od rođenja te

    18 Лосев А.Ф. Античная музыкальная эстетика. – М., 1960; с. 19. 19 Plutarh piše: "Po meni, nije čovek taj koji nam je otkrio dobročinstva muzike, nego je to zasluga boga punoga ukrašenog svim vrlinama, Apolona" (De musica, 1135f).

  • Milan Uzelac Filozofija muzike

    www.uzelac.eu 41

    on ne može da ih izmišlja već samo da im se prilagođava i da nastoji da ih dosegne20. Duša se po svojoj prirodi može samo izraziti uz pomoć muzike koja je njen prirodni izraz; zato su ritmovi shvatani kao slike duše, odnosno, znaci, izrazi karaktera.

    Sama teorija očišćenja uz pomoć muzike podrazumevala je da je muzika izraz duše, njenog karaktera, etosa, da je muzika "prirodni" izraz duše i da je po tome jedinstvena; da li je neka muzika dobra ili loša, zavisi od toga kakav karakter izražava i zahvaljujući vezi muzike i duše moguće je muzikom delovati na dušu tako što će se ova popravljati ili kvariti; cilj muzike stoga nije u pružanju zadovoljstva već u oblikovanju karaktera, ne "zadovoljstvo već služenje vrlini" (Atenej); kako se delovanjem muzike može postići "očišćenje" duše i njeno oslobođenje od tela muzika se pokazuje kao nešto jedinstveno, najvažnije, najviše u ljudskom životu21.

    Ono što određuje muziku jeste harmonija koja nastaje iz suprotnosti, a muzika je harmonično spajanje suprotnosti, dovođenje mnoštva do jedinstva i - saglasnost raznoglasja. Broj je duša harmonije, mada se može reći da je i duša harmonija budući da ona kao i sve stvari poseduje kvantitativno-harmoničnu strukturu. Kod poznijih pitagorejaca, koji su veći značaj pridavali metafizičkoj i etičkoj dimenziji njihovih ideja, razvila se teorija muzike koja je sadržavala pojam "muzike sfera". Prema ovom učenju (koje traje tokom starog i srednjeg veka, kroz renesansu sve do novog doba (Kepler) i koje je koliko najpopularniji toliko i najtamniji momenat pitagorejskog

    20 Ovom će se svojim postupkom suprotstaviti upravo tvorci elektronske muzike; njihovo nastojanje da stvore idealne odnose udaljava ih od realne muzike ali pokazuje težnju da se izjednače s bogom kao tvorcem. 21 Татаркевич В. Античная эстетика. – М.: Искусство, 1977; с. 74.

  • Milan Uzelac Filozofija muzike

    www.uzelac.eu 42

    učenja) ljudska muzika (koja pruža samo uživanje) u suštini je podražavanje. Uzor ljudskoj muzici je harmonija koja postoji među nebeskim telima. Visina tona određena je njihovim brzinama, a ove udaljenostima tih tela, koje su u istom odnosu kao sazvučni intervali oktave. Pritom, ne proizvodi muziku kretanje nebeskih tela već je samo kretanje muzika.

    Taj pitagorejski svemir liči na božansku muzičku kutiju: zvezde se kreću na određenim rastojanjima, a etar, uznemiren njihovim kretanjem proizvodi najmoćniju od svih melodija. Za ljudsko uho ta melodija je samo tišina. O tome nalazimo svedočenje kod Aristotela (de caelo, 290b): "Nekima se naime čini da je nužno da pri kretanju tako velikih tela nastaje zvuk, jer i (pri kretanju) ovih tela kod nas (nastaje zvuk) iako nemaju jednaku težinu i ne kreću se tolikom brzinom: nije naime moguće da ne nastaje neki zvuk neizmerne veličine od kretanja Sunca i Meseca i još k tome tolikih mnogih velikih zvezda koje se kreću tolikom brzinom. A postavivši to sebi kao temelj, i da brzine prema razmacima imaju razmere muzičkih akorada, kazuju da je zvuk zvezda koje se kreću u krugu harmoničan. Budući da se činjenica, da mi ne čujemo taj zvuk, činila bezrazložnom, kazuju da je razlog tome to što smo odmah već od rođenja okruženi tim zvukom tako da (nam) ne može biti posve jasan naspram protivne tišine: razabiru se naime zvuk i ti-šina naizmenično jedno naspram drugoga: stoga kao što se kovačima zbog naviknutosti čini da nema nikakve razlike, događa se isto i ljudima" (Diels, 58, A 35). Na taj način biva jasnije učenje o harmoniji duše, učenje o njenoj usa-glašenosti zasnovanoj na brojčanoj proporciji i zahvaljujući tome moguće je razumeti naše uživanje u muzici: prema načelu da "slično saznaje slično" naša se duša radosno odaziva na skladna treptanja koja utiču na srodne elemente što postoje tamo među kružećim svetovima pokrećući ih.

  • Milan Uzelac Filozofija muzike

    www.uzelac.eu 43

    Usaglašenost duše može se uporediti sa saglasjem žica na liri. Kao što se lira raštimuje kad je dotakne nevešta ruka tako je i skladni sastav duše osetljiv na nevešto rukovanje.

    Zato je važno poboljšanje duše koje je moguće ako se njom vešto rukuje. Muzika, koja je i sama podražavanje i prenošenje božanske melodije, može usaglasiti dušu sa onom večnom harmonijom koju muzičar treba (po svom zadatku) da spusti sa neba na zemlju. Tu se vidi paralelnost neba i duše. Ako je muzika podražavanje pojedinačne, a ne nebeske duše, jasno je zašto imamo različite melodije (budući da ove odgovaraju različitim etičkim sastavima i temperamentima).

    Tako su već u najstarija vremena počela da se razlikuju dva tipa muzike: (1) oštra i okrepljujuća muzika koja izražava muževno i ratničko raspoloženje i (2) nežni i blagi tonovi karakteristični za blagu narav. Kako te melodije mo-gu u drugima da menjaju raspoloženje, njima se na druge može uticati pa je muzika istovremeno i terapeutsko sredstvo kojim se može menjati ljudska narav. Zato su pitagorejci, kako ističe Aristoksen, za očišćenje tela koristili medicinu, a za očišćenje duše muziku i ovu će misao kasnije razvijati Platon za koga je muzika čista i uzvišena ljubav ka lepom, nežna i beskorisna, lišena grubosti i niskih strasti - gimnastika duše.

    Religiozno shvatanje muzike je tekovina orfičko-pitagorejske misli i ostalo je dominantno čak i u vreme sofista, kada je ona bila svođena samo na njenu psihološku, etičku ili vaspitnu dimenziju; među pobornicima pitagorejs-kog shvatanja sredinom V stoleća pre naše ere, isticali su se u Atini muzičar Damon, a stoleće kasnije, Platon; oni čine dva pravca iste pitagorejske misli: prvi je muziku tumačio čisto teorijski, kao astronomiju, dok je drugi stavljao naglasak na njeno etičko delovanje i ne treba gubiti iz vida

  • Milan Uzelac Filozofija muzike

    www.uzelac.eu 44

    da Platon daleko veću pažnju posvećuje etičkom no estetskom delovanju muzike.

    Što se Damona tiče, njegova dela nisu sačuvana, ali se zna za njegovu poslanicu upućenu članovima Areopaga kojom upozorava na novotarije koje počinju da se uvode u muziku. Oslanjajući se na pitagorejsku tradiciju i učenje o vezi muzike i duše, Damon smatra da muzika treba da bude u funkciji vaspitanja jer odgovarajući ritam svedoči o uravnoteženom unutrašnjem životu i uči unutrašnjem poretku. Pevanje i igra ne uče samo umerenosti i odvažnosti no i pravednosti, pa samovoljne promene muzičkih formi mogu da imaju za posledicu nestabilne prilike u državi.

    **

    Naspram kvantitativno-kosmološke koncepcije sveta

    kakvu srećemo kod pitagorejaca koji pojam harmonije tesno povezuju sa shvatanjem broja kao centralnog pojma čitavog pitagorejskog učenja o celini svega, budući da je broj dijalektička sinteza, jedinstvo granice i bezgraničnog - nalazi se heraklitovska kvalitativno-kosmološka koncepcija sveta.

    Za prve grčke mislioce ostaje karakteristično da oni harmoniju više ne tumače antropomorfno (kao što su to dotad činili pesnici i slikari na tragu mitova); harmonija nije ni neko antropomorfno biće, niti neka čulna pojava, već aps-traktna opštost. Pritom, ona je i dalje nešto živo, neki živi elemenat ali u isto vreme i princip na kojem počiva kosmos. U to vreme je i sama mitologija takođe bila "kosmična", ali pri svoj svojoj kosmičnosti ona je ipak bila antropomorfna da bi nakon nekog vremena, u doba Heraklita, postala poj-movna.

    Ako Heraklit harmoniju čas dovodi u vezu sa živom vatrom, s kosmičkom pravatrom, a čas s kosmičkim

  • Milan Uzelac Filozofija muzike

    www.uzelac.eu 45

    principom koji naziva logos (reč, pojam, um, zakon), to se može objasniti i time što je on harmoniju shvatao kao nešto što počiva na samome sebi, kao ovaploćenje nečeg nadharmonijskog, što se u isto vreme nalazi i u samoj harmoniji, kao nešto što se od nje razlikuje, ali je pritom od nje neodeljivo.

    Zato je naspram (a) kvantitativno-kosmološke koncepcije harmonije sveta (stari pitagorejci), moguće razlikovati (b) kvalitativno-kosmološku koncepciju harmonije (Heraklit), i (c) sintezu kvalitativne i kvantitativne dimenzije harmonije kakvu će potom zastupati Empedokle.

    Da bi se razumelo Heraklitovo tumačenje harmonije treba poći od onih stavova u kojima on govori o podudaranju suprotnosti, iz čega zapravo i nastaje harmonija koju održavaju (a) vatra kao počelo i kraj svega i (b) logos kao svetski zakon, a koji nedostupan ljudima postoji oduvek i po kome se sve zbiva (B 1).

    Ovde treba imati u vidu sledeće Heraklitove fragmente: Put na gore i put na dole jedan je i isti (B 60). Isti je naime Had i Dionis... (B 15). I dobro i zlo (su jedno) (B 58). Jedno isto je u nama: živo i mrtvo, budno i spavajuće,

    mlado i staro. Jer to, promenivši se, jeste ono, i ono opet promenivši se, jeste to (B 88).

    Besmrtni su smrtni, a smrtni besmrtni. Život jednih je smrt drugih, smrt jednih je život drugih (B 62).

    Na kružnici se početak i kraj podudaraju (B 103). Rat je otac svega i vladar svega; jedne je stvorio kao

    bogove a druge kao ljude, jedne kao robove a druge kao slobodne (B 53).

    Treba znati da rat je opšti, da pravda je razdor, da sve nastaje borbom i po nužnosti (B 80).

  • Milan Uzelac Filozofija muzike

    www.uzelac.eu 46

    Misao o harmoniji koja nastaje iz jedinstva suprotnosti nalazi se i u jednom drugom fragmentu: Suprotno se sjedinjuje i iz različitog (nastaje) najlepša harmonija i sve nastaje borbom (B 8). To suprotno (to antidzoyn) o kojem se ovde govori može se razumeti kao "nešto što stremi raznim stranama", kao jedna drugoj neprijateljske tendencije. O tome više saznajemo u jednom dužem fragmentu gde se harmonija povezuje s muzikom (de mundo, 5. 396b):

    I priroda, mislim, teži ka suprotnom i iz toga stvara sklad, a ne iz jednakoga, kao što je doista sjedinila muški pol sa ženskim, a ne svaki od njih s istorodnim, i tako stvorila prvi sklad kroz suprotnost, a ne kroz jednakost. Čini se da to radi i umetnost, oponašajući prirodu. Slikarstvo meša sastojke belih i crnih, žutih i crvenih boja i stvara slike skladne s uzorcima. Muzika meša visoke i duboke, duge i kratke tonove u različitim glasovima i stvara jednu (jedinstvenu) harmoniju. Gramatika meša vokale i konsonante i od njih stvara potpunu umetnost. To isto beše rečeno i kod mračnog Heraklita: Veze: celina i necelina, složno i nesložno, skladno i neskladno, i iz Svega Jedno i Sve iz Jednoga (B 10). Na jednom drugom mestu čitamo: Nevidljiva harmonija jača je od vidljive (B 54).

    Heraklit harmoniju određuje kao saglasje suprotstavljenih elemenata (stihija, stoiheion) i stvari; ta harmonija elemenata, njihovo podudaranje, nije nešto njima spoljašnje, već se nalazi u samim pojmovima, u njihovim kategorijama, supstancijama. Kosmos se pokazuje kao haos u kome kipte suprotnosti. Svet se prikazuje kao velika muzika bića. U njemu je sve istovremeno surovo, lepo, gordo, nepristupačno.

    Kako razumeti to večno nastajanje i večnu borbu? Ako ideju o harmoniji kao jedinstvu i raznovrsnosti, kao jedinstvu suprotnosti – nalazimo i kod pitagorejaca, ali i u jednom daleko apstraktnijem obliku, kod Heraklita harmonija ne

  • Milan Uzelac Filozofija muzike

    www.uzelac.eu 47

    nastaje na osnovu brojčanih odnosa već odnosima stvari i ka-tegorija i harmonični nisu delovi jedne stvari već su u harmoniji sve stvari zajedno.

    Ali, sve postojeće, sav život nije neka slučajna gomila đubreta, najmanje bi to mogao biti kontemplativni kosmos, koji ima u vidu Heraklit. U osnovi kosmosa je vatra koja je logos kosmosa, a logos kosmosa je večna harmonija i večna smena suprotnosti. Sve zajedno – kosmos, vatra, logos i har-monija – jeste sudbina, nužnost; sve se to mora imati u vidu da bi se misao Heraklita mogla podvesti pod neku apstraktnu kategoriju. Pod apstraktnom kategorijom kod Heraklita obično se ima u vidu večni tok i promena stvari, večno njihovo nastajanje; ali, pored kategorije nastajanja, ne treba gubiti iz vida kategorije trajnog bivstvovanja i određenog kvaliteta stvari koje su nepromenljive u odnosu na ma kakvo nastajanje, tj. rađanje i nestajanje.

    Isticano je kako Aristotel hipostazira oblast uzajamnog međudelovanja suprotnosti kod Heraklita, koji, svoj dinamički princip nije prostirao i na božansku oblast bivstvovanja, te nije povezivao ideju o sukobljenim sup