FAKULTET ZA MENADŽMENTNOVI SAD

VASE STAJIĆA 6

SEMINARSKI RAD

EU I NJEN ZNAČAJ

Profesor: Student:

Pančevo, januar 2008.

Sadržaj

1. Šta je Evropska unija? ................................................................................. 4

1.1. Koje države čine Evropsku uniju i kada se koja zemlja učlanila? ........ 62. Institucije i savetodavna tela EU .................................................................. 7 2.1. Komisija ................................................................................................ 7 2.2. Parlament .............................................................................................. 7 2.3. Savet ..................................................................................................... 7 2.4. Sud pravde ............................................................................................ 7 2.5. Revizorski sud ...................................................................................... 73. Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju....................................................... 94. Što je EMU a šta Evro? ................................................................................ 9 4.1. Ulazak u Evropski monetarni sistem .................................................... 11 4.2. Dvostruko označavanje cena ................................................................. 12 4.3. Početak prelaznog perioda.....................................................................

12 4.4. Evro postaje domaća valuta ali još uvek važe obe valute ..................... 13

4.5. Završetak perioda za dvostruko korišćenje valute................................ 13 4.7. Kraj besplatne zamene novca................................................................. 135. Evro zona ..................................................................................................... 136. Kriterijumi konvergencije ............................................................................ 147. Zajedničko tržište i "četiri slobode"............................................................. 158. Ekonomski uslovi za ulazak u EU ................................................................15

9. Kopenhangesnki kriterijumi.......................................................................... 1610. Lisabonski kriterijumi................................................................................. 17

11. Mastrihtski kriterijumi.................................................................................19

12. Značaj ulaska u EU: ................................................................................... 20 12.1. U pogledu konkurentnosti ................................................................... 21 12.2. Za privredno okruženje........................................................................ 22

2.

12.3. Za preduzeća........................................................................................ 2313. Zaključak .................................................................................................... 2414. Literatura..................................................................................................... 25

UVOD

Koncept organizacije zajedničkog života na kontinentu koji bi mogao da nadživi nacionalne antagonizme, predstavlja ideju koja je bila u osnovi nastanka današnje Evropske unije.

Države okupljene u EU povezuje posvećenost zajedničkim načelima:slobodi, miru, demokratiji, vladavini prava, poštovanju ljudskih prava i osnovnih sloboda i poštovanju nacionalnih identiteta država Članica.

Članstvo u Evropskoj uniji je nešto čemu teži većina zemalja koje još nisu uključne u proces integracije. Priljučivanju se teži uglavnom zbog koristi koje članstvo sa sobom donosi.

Kao početak inegracija evropskih država smatra se 9. maj 1950. godine, kada je Robert Šuman dao predlog za stvaranje nadnacionalne organizacije koja bi bila odgovorna za proizvodnju uglja i čelika, da bi se njegov preglog 18. aprila 1957. realizovao i nastala je Evropska zajednica za ugalj i čelik. Jezgro Evropske unije začeto je „Rimskim ugovorima” o osnivanju Evropske ekonomske zajednice i Evropske zajednice za atomsku energiju 1957. godine, koje su se formalno spojile u Evropsku ekonomsku zajednicu 1. jula 1967, a zatim je preko „Jedinstvenog evropskog akta” 1986. godine politička integracija krunisana „Mastrihtskim ugovorom” 7. februara 1992. godine kada je donet „Ugovor o Evropskoj uniji” (Ugovor iz Mastrihta stupio je na snagu 1. novembra 1993. i tada je osnovana Evropska unija). „Ugovorom iz Amsterdama” od 17. juna 1997. godine (stupio na snagu 1. maja 1999), izvršene su izvesne reforme u Uniji sa ciljem jačanja saradnje i pojednostavljenja sistema Evropske unije.

3.

1. Šta je Evropska unija?

Evropska unija (skraćeno: EU) je međuvladina i nadnacionalna unija (zajednica) dvadeset sedam evropskih država. Unija svoje korene vodi od Evropsko ekonomske zajednice osnovane Rimskim ugovorom 1957. od strane šest evropskih država (Belgije,Italije,Luksemburga,Nemačke,Francuske i Holandije). Od tada se Evropska zajednica proširila pridruživanjem novih država-članica i stekla veću moć. Ova zajednica je oformljena pod sadašnjim imenom Ugovorom o Evropskoj uniji (više poznatim pod imenom Mastrihtski ugovor) 1992. godine. Mnogi aspekti EU su postojali i pre potpisivanja ovog ugovora, preko raznih organizacija oformljenih 50-ih godina dvadesetog veka. Želja da se Evropa obnovi i spreči mogućnost da se katastrofe nakon Prvog svetskog rata, a zatim i Drugog svetskog rata, ponove, bila je pokretačka snaga za osnivanje Evropske unije.

Evropska unija stvara jedinstveno tržište putem sistema zakona koji se primenjuje u svim državama članica, što garantuje slobodan protok ljudi, roba, usluga i kapitala, zadržava zajedničku trgovinsku politiku, poljoprivrednu politiku i politika u oblasti ribarstva i regionalnog razvoja. Evropska unija je 1999. uvela zajedničku valutu evro, koju je do sada usvojilo 13 država članica.

EU je definisana kao:

* federacija u monetarnim odnosima, poljoprivredi, trgovini i zaštiti životne sredine; * konfederacija u socijalnoj i ekonomskoj politici, zaštiti potrošača, unutrašnjoj politici, * međunarodna organizacija u spoljnoj politici.Glavna oblast na kojoj EU počiva je jedinstveno tržište koje se bazira na carinskoj uniji, jedinstvenoj moneti, zajedničkoj poljoprivrednoj politici i zajedničkoj politici u sferi ribarstva.Sedišta institucija Evropske unije

Evropska unija nema zvanični glavni grad, a sedišta njenih institucija se nalaze u nekoliko različitih gradova. Brisel je sedište Evropske komisije i Saveta Evropske unije (Savet ministara), kao i domaćin sastanaka i plenarnih zasedanja Evropskog parlamenta. Brisel se upravo zbog ovoga smatra de fakto glavnim gradom EU.

Strazbur je sedište Evropskog parlamenta i domaćin je većine plenarnih zasedanja.

Evropski sud i sekretarijat Evropskog parlamenta se nalaze u Luksemburgu.

4.

Evropska centralna banka je smeštena u Frankfurtu.

Značajan korak na putu ka Evropskoj uniji i snažnoj političkoj kooperaciji zemalja-članica

predstavljao je sastanak Evropskog saveta 9, 10 i 11. decembra 1991. godine u Mastrihtu. Na Samitu u Mastrihtu odobren je „Ugovor o Evropskoj uniji” (eng. The treaty of European Union), koji je potom potpisan 7. februara 1992. godine. Posle ratifikacije od strane 12 evropskih nacionalnih parlamenata država-članica, ugovor je stupio na snagu 1. novembra 1993. godine, kada Evropska zajednica postaje Evropska unija (EU – eng. European Union). Osnovne odredbe ovog ugovora su: stvaranje ekonomske i monetarne unije najkasnije do 1999. godine, uključujuču jedinstvenu monetu pod kontrolom centralne banke, razvoj zajedničke spoljne politike i politike odbrane, uvođenje državljanstva Unije i definisanje prava i obaveza građanja država-članica, razvoj čvrste saradnje u pravosuđu i unutrašnjim poslovima, uloga Unije u oblasti obrazovanja i stručnoj obuci, industriji, zdravstvu, kulturi. U ovom Ugovoru su svi integracioni procesi grupisani oko tri stuba (eng. pillar). Prvi stub čine ECSC(Evropska zajednica za ugalj i čelik), EEZ (Evropska ekonomska zajednica) i EURATOM(Evropska zajednica za atomsku energiju) i sve zajedničke politike koje su u međuvremenu nastale u ekonomskoj sferi (nadnacionalni stub). Drugi stub se stvara oko zajedničke spoljne i politike bezbednosti. Treći stub se odnosi na saradnju u pitanjima pravde i unutrašnjih poslova.

5.

Zajedničke spoljne i politike bezbednosti

ECSC, EEZ, Euroatom

I stub

Saradnja u pitanjima pravde i unutrašnjih poslova

III stub

Slika 1. Tri stuba EU

„Unija se zasniva na načelima slobode, demokratije, poštovanja ljudskih prava i osnovnih sloboda i na vladavini prava, načelima koja su zajednička svim državama članicama.” (Čl. 6, tačka 1 Ugovora o Evropskoj uniji

1.1. Koje države čine Evropsku uniju i kada se koja zemlja učlanila?

Šest zemalja koje su osnovale EU bile su: Belgija, Francuska Nemačka, Italija, Luksemburg i Holandija. Evropska unija trenutno ima 27 država članica i čine je:

ZEMLJA GODINA PRISTUPANJA Austrija 1995. Belgija 1952/58. član-osnivač Bugarska 2007. Grčka 1981. Danska 1973. Estonija 2004. Irska 1973. Italija 1952/58. član-osnivač Kipar 2004. Letonija 2004. Litvanija 2004. Luksemburg 1952/58. član-osnivač Mađarska 2004. Malta 2004. Nemačka 1952/58. član-osnivač Poljska 2004. Portugalija 1986. Rumunija 2007. Slovačka 2004. Slovenija 2004. Ujedinjeno Kraljevstvo 1973. Finska 1995. Francuska 1952/58. član-osnivač Holandija 1952/58. član-osnivač Češka 2004. Švedska 1995. Španija 1986.

Sledeće države su podnele prijave za članstvo:

Hrvatska, Pregovori su počeli u oktobru 2005.

Turska, Pregovori su počeli u oktobru 2005.

6.

bivša Jugoslovenska Republika Makedonija, dobila je 15. decembra 2005 status kandidata za pridruživanje Evropskoj uniji, ali pregovori o pridruživanju Republike Makedonije nisu do danac počeli.Tehnički govoreći, Švajcarska takođe već dugo vremena ima podnetu prijavu za članstvo, ali ne pokazuje interesovanje za pridruženje EU, tako da je ova prijava "zamrznuta".

2. Institucije i savetodavna tela u EU

Prema važećim odredbama Ugovora o EU (koje su dogovorene u Nici 2001. godine) EU ima sledeće organe.Odluke u okviru EU donose tri glavne institucije:

2.1 Evropska komisija (The European Commission) - predstavlja izvršni organ Evropske unije. Komisija ima pravo inicijative unutar zakonodavnih postupaka, pravo sudelovanja u pripremi, izradi, primeni i nadzoru primene propisa i zakonskih akata, nadzor nad primenom propisa, pravo ugovoranja međunarodnih sporazuma, pravo zastupanja pred trećim zemljama i međunarodnim organizacijama, kao i pravo predlaganja budžeta i vršenja raspodele odobrenih sredstava od strane Saveta i Evropskog parlamenta. Članove Komisije (kojih ima 20) sporazumno biraju zemlje članice, a potvrđuje ih Evropski parlament kojem je Komisija odgovorna. Mandat članova Komisije traje 5 godina. europa.eu.int/epso

2.2 Evropski Parlament (The European Parliament) – predstavlja građane zemalja članica Evropske unije. Nadležnosti Parlamenta se ogledaju u kontroli Saveta i Komisije, učestvovanju u zakonodavnim postupcima i imenovanju Komisije. Funkcije Parlamenta su: usvajanje zakonodavstva, izbori, obrazovanje i kontrola rada izvršne vlasti i obaveštavanje i obrazovanje građana koje parlament zastupa. Poslanici se biraju na pet godina. www.europarl.eu.int

2.3 Savet Evropske unije (The Council of the European Union) – glavno, stalno izvršno i zakonodavno telo Evropske unije. Savet donosi odluke ili zakone na osnovu predloga koje donosi Evropska komisija. Sastoji se od predstavnika iz svake od država-članica i njegovim sastancima takođe prisustvuju najmanje jedan komesar i osoblje iz njegovog sekretarijata i oni presedavaju po šest meseci prema utvrđenom rasporedu. Međutim, članstvo se neprestano menja u zavisnosti od resora koji je predmet rasprave i odlučivanja, kao što su poljoprivreda, saobraćaj, itd.

2.4 Evropski sud pravde - (The Court of Justice of the European Community) – predstavlja krajnju instancu razrešavanja sporova i sprovođenja ugovora i ragulative Unije. Sud ima ulogu da osigura tumačenje i primenu propisa Evropske unije i Osnivačkih ugovora u skladu sa zakonom; poseduje i ograničenu nadležnost tumačenja u području pravosuđa i unutrašnje politike. Takođe, Sud pravde pomaže nacionalnim zakonodavstvima u primeni regulative Unije. Sud pravde kontroliše zakonitost akata koje zajednički donose Evropski parlament i Savet, akata Saveta, Komisije ili Evropske centralne banke i akata Evropskog parlamenta koji proizvode pravna dejstva tećeg lica. curia.eu.int

7.

2.5 Evropski revizorski sud - (The European Court of Auditors) - Revizorski sud nije sud u pravom smislu reči, već neka vrsta komisije sa odrđenim nadležnostima. Sud procenjuje da li su sredsva sprovođenja neke politike ili poteza Evropske unije utošena na efikasan način i kontroliše valjanost izdataka Unije. Izveštaj o zakonitosti i korektnosti trošenja sredstava Sud predaje Savetu ministara i Evropskom parlamentu.www.eca.eu.int

Pored toga, EU ima nekoliko drugih organizacija koje igraju značajnu ulogu:

1) Služba za pritužbe građana (The European Ombudsmen) štiti građane i organizacije od loše administracije

2) Finansijska tela

o Evropska centralna banka (The European Central Bank) ECB sa sedištem u Frankfurtu odgovorna je za evropsku monetarnu politiku. www.ecb.int

o Evropska investiciona banka - (The European Investment bank) EIB, njena uloga je da osigura sredstva za kapitalne investicije vezane za razvoj i integraciju Unije.www.eib.eu.int

3) Savetodavna tela

o Evropski ekonomsko-socijalni komitet je konsultativni organ u sferi donošenja odluka u Uniji. Članove biraju Vlade država članica a postavlja ih Savet. Komitet može biti konsultovan kada se razmatraju pitanja iz pojedinih sektora njegove delatnosti. Daje savete institucijama Unije ali njegovi predlozi često ostaju bez učinka, ima 222 člana, koji deluju podeljeni na sektore (socijalna politika, poljoprivreda, tehnološki razvoj, promet, unutrašnje tržište)

o Komitet Regiona uspostavljen je Mastrihtskim ugovorom prema kome komitet mora biti konsultovan u vezi svih predloga akata kojima se raspolaže ili se dodiruju regionalni interesi. Značajna je njegova uloga u dizajniranju politike EU na nižim nivoima vlasti. Ovaj organ reprezentuje regionalne interese, deluje savetodavno i bavi se kulturom, zdravstvom, transevropskom mrežom i aktivnostima koje se odnose na izgradnju privrednog i socijalnog sklada. Komitet ima predsedništvo, stručne komisije, plenum i generalni sekretarijat. ima 222 člana koje imenuje Savet ministara, a predstavlja regionalne i lokalne vlasti u procesu odlučivanja u EU.

8.

3. Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju

Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju je međunarodni ugovor između Evropske Unije i države zapadnog Balkana, kojim se utvrđuje program reformi koje država potpisnica treba da sprovede kako bi stekla zvanični status kandidata za članstvo u EU. SSP ja zasnovan na poštovanju demokratije i ljudskih prava, vladavine prava i tržišnoj ekonomiji. Za razliku od Evropskih sporazuma – prethodne generacije sporazuma koje je EU potpisala sa državama srednje i istočne Evrope - SSP pridaje poseban značaj političkoj i ekonomskoj stabilizaciji država i regiona zapadnog Balkana u celini. Regionalna saradnja, prema tome, predstavlja uslov za sticanje statusa kandidata za prijem u EU. Sporazumom o stabilizaciji i pridruživanju uspostavlja se pravni okvir kojim se utvrđuju odnosi države potpisnice i EU u pitanjima slobodnog prometa ljudi, roba, usluga i kapitala, pravosuđa i unutrašnjih poslova, konkurencije, finansijske saradnje, usklađivanje zakona itd.. Sprovođenjem SSP, država potpisnica počinje postepeno da usvaja acquis communautaire* u prioritetnim oblastima i da razvija zonu slobodne trgovine sa EU. Evropska Unija je do sada sklopila SSP sa Makedonijom, Hrvatskom i Albanijom, a otpočela je pregovore sa Srbijom, Crnom Gorom i BiH.

Evropska unija sa svoje strane znatno olakšava pristup svom tržištu kompanijama iz zemlje potpisnice, pruža tehnički i finansijsku podršku iz pristupnih fondova unije.

ELEMENTI SPORAZUMA O STABILIZACIJI I PRIDRUŽIVANJU

Ovaj sporazum sadrži preambulu, opšte principe i devet poglavlja. Opšti principi su: puno poštovanje principa demokratije, vladavine prava, ljudskih i manjinskih prava,medjunarodnog prava i principa na kojima se zasniva tržišna ekonomija.Devet poglavlja pokriva sledeće oblasti: politički dijalog, regionalna sardnja, slobodno kretanje roba, kretanje radnika, osnivanje firmi, pružanje usluga, slobodno kretanje kapitala, uskladjivanje i primena zakona, pravosudje i unutrašnji poslovi, politika saradnje u raznim oblastima, finansijska saradnja, opšte i institucionalne odredbe.

4. Šta je EMU, a šta Evro?

Ekonomska i monetarna unija (EMU) označava jedinstvenu monetarnu politiku unutar jedinstvenog ekonomskog prostora i predstavlja logičnu dopunu do jedinstvenog tržišta. EMU je proces kojim zemlje članice EU usklađuju svoje ekonomske i monetarne politike sa krajnjim ciljem usvajanja zajedničke valute - evra (euro), koja je puštena u opticaj 1 januara 2002. godine.

9.

Jedini subjekt kreiranja i kontrolor novčane mase je Evropska centralna banka (ECB). Prednosti jedinstvene valute su velike. Jedna valuta na teritoriji 12 zemalja znači da putnici više nemaju potrebu da vrše konverziju prilikom ulaska u svaku zemlju posebno, niti da pri tome plaćaju stopu konverzije. Za preduzeća i potrošače to znači da više ne postoji neizvesnost po kojoj ceni će se roba kupiti odnosno prodati. Ukoliko su cene robe i usluga izražene u istoj valuti, sama valuta će jačati ujedno doprinoseći prosperitetu cele EU. Na ovaj način, uvođenje jedinstvene valute će jačati ekonomski razvoj i povećati zaposlenost.Sam proces stvaranja EMU odvijao se u tri faze. U prvoj (1990-1993) cilj je bio da se osigura slobodno kretanje kapitala i ostvari koordinacija ekonomskih politika, kao i bliska saradnja Centralnih banaka; u drugoj fazi (1994-1998) cilj je bio približavanje ekonomskih i monetarnih politika zemalja članica (da bi se osigurala stabilnost cena i stabilne javne finansije); cilj treće faze (od januara 1999 godine) bilo je osnivanje Evropske Centralne Banke, utvrđivanje kursa i uvođenje jedinstvene valute. Ugovorom iz Mastrihta (Maastricht, 1993 godine) u potpunosti je razrađen cilj postizanja monetarne unije, kao i metode i vremenski okvir stvaranja EMU.

Evro (€; ISO 4217 kôd: EUR) je zvanična valuta Ekonomske i monetarne unije, Evropske unije i jedinstvena valuta oko 300 miliona građana 15 zemalja Unije: Austrije, Belgije, Grčke, Irske, Italije, Kipra , Luksemburga, Malte, Nemačke, Portugalije, Slovačke, Slovenije, Finske, Francuske, Holandije i Španije koje čine Evrozonu i Crne Gore, koja nije članica Unije.Evro postoji na finansijskom tržištu od 1999, a kao valuta od 2002. Evrom upravlja Evropski sistem centralnih banaka (ESCB), koji se sastoji od Evropske centralne banke (ECB) i evrozonskih centralnih banaka koje upravljaju u državama. ECB se nalazi u Frankfurtu na Majni (Nemačka).

EUR/USD 1999-2007.

10.

Sve članice Unije mogu prihvatiti evro ako ispune određene (ekonomske) uslove, koji su definisani po Ugovoru iz Mastrihta 1992.godine:

stabilnost cena finansijski položaj u javnom sektoru (finansijski deficit manji od 3% BDP-a) visoka stabilnost domaće valute konvergencija prosečnih domaćih kamata u odnosu na prosek troje zemalja članica sa

najmanjim kamatama pravni propisi o finansijskim institucijama koji garantuju nezavisnost nacionalne

centralne banke i prilagođenost njenom uključenju u sistem evropske centralne banke (ECB)

realna konvergencija nacionalne ekonomije

Evro, u vidu papirnog i kovanog novca, je ušao u promet 1. januara 2002. godine.

Slika 2. evro kovanice Slika 2.1 evro novčanice

Na prednjoj strani novčanica nalaze se kapije koje predstavljaju otvorenost i gostoprimstvo zemalja članica EU, dok se na poleđini nalaze mostovi koji simbolizuju zajedništvo i međusobnu saradnju zemalja. Znak evra je stilizovano slovo E koje podseća na slovo "S" (latinično "C") sa dve crte na sredini (€).

4.1. Ulazak u Evropski monetarni sistem

11.

Prema ugovoru iz Mastrihta stvoreni su kriterijumi konvergencije koje treba da ispune sve zemlje članice EMU. Monetarnoj uniji može pristupiti bilo koja zemlja, ukoliko ispunjava usvojene kriterijume za ulazak i svakoj zemlji je ostavljena mogućnost izbora da li želi ući u uniju, o čemu bi u većini zemalja odlučivali građani izjašnjavanjem na referendumu. Ne postoje unapred utvrđena ograničenja vezana za konačan broj zemalja članica. Euro ima i veliku važnost za zemlje izvan Evrope, posebno SAD i Japan.

Euro je novostvorena valuta Evropske unije, koja je od 1.1.1999. godine postala zakonsko sredstvo plaćanja. Tada je jedan euro vredeo 1.18 $. Zemlje koje su prihvatile zajedničku valutu nazvane su zajedničkim imenom Eurolend. One dele zajednički novac, zajedničku monetarnu politiku i jedinstvenu politiku deviznih kurseva.

Uvođenje evra definisano je u tri faze: A, B i C.Faza A: započeta 1. 5. 1998. kada je Evropski savet objavio da će 11 zemalja od 15 članica EU uvesti evro, objavljeni su trajni bilateralni kursevi prema nacionalnim valutama; Evropski monetarni institut je transformisan u Evropsku centralnu banku; prva izrada evro novčanica;Faza B: karakteriše je primena evra, ali samo kao knjigovodstvenog novca; kursevi evra u odnosu na sve nacionalne valute neopozivo utvrđeni; ECB preuzima sve odgovornosti: prelazak na evro po pravilu bez pritiska, bez zabrane;Faza C: započeta 1. 1. 2002; kada se prvi put pojavljuju novčanice i kovani novac, nacionalne valute postoje uporedo, ali sa istekom ovog roka prestaju da se prihvataju kao zakonsko sredstvo plaćanja.

4.2 Dvostruko označavanje cena

Evro postaje službena valuta zemalja članica 1. januara 1999. godine. Nacionalne valute postaju 'pod-valute za evro, ali nacionalne novčanice i kovanice su ostale u upotrebi. Potrošači vide prikazane dvojne cena u evrima i u nacionalnoj valuti, npr. u trgovini i na bankovnim računima, dok je evro u gotovini tek trebalo učiniti dostupnim. Vlada, finansijske institucije i preduzeća počinju da posluju u evrima, npr. transakcije za veleprodaju i za namirivanje dugovanja.

4.3 Početak prelaznog perioda

U prelaznom periodu od 1.januara 1999. do 31.decembra 2001.godine plaćanja su mogla da se vrše u evru i u nacionalnim valutama, a od 1. januara 2002.godine u članicama Evropske monetarne unije banknote i kovani novac denominirani u euru su jedino zakonsko sredstvo plaćanja,a 1.januara 2002.g. euro postaje zakonsko sredstvo plaćanja. . Pre prelaska dogovoreno je da se odrede kursevi valuta 11 država Evrope. To je urađeno u ponoć 31. 12. 1998. tako što su centralne banke odredile odnos svojih nacionalnih valuta prema američkom dolaru. Kursevi evropske valute su na taj način zauvek fiksirane. Dogovoreno je da se od tada pa do 2002. godine zamene sve nacionalne valute za euro.

12.

4.4 Evro postaje domaća valuta li još uvek važe obe valute

Evro novčanice i kovanice su prvi put uvedene u zemljama evrozone 1. januara 2002(€ dana), tri godine nakon što je lansiran evro. Tokom kratkog perioda dvojne upotrebe i evro i nacionalni novac su bili u legalnoj upotrebi. Kasnije se nacionalna valuta postupno povlači iz upotrebe.

4.5 Završetak perioda za dvostruko korišćenje valute

Period dvojnih cena se završava, 28. februara - ili čak i ranije u nekim zemljama - tako da se od 1. marta 2002 su samo evro novčanice i kovanice prihvaćene za plaćanje u evrozoni

4.6 Kraj besplatne zamene novca

Zamena 12 inostranih valuta (Austrija, Belgija, Danska, Finska, Francuska, Irska, Italija, Grčka, Luksemburg, Nemačka, Holandija i Portugal) za evro počela je u našoj zemlji 1. januara 2002. i trajala je do 31. maja 2002. godine. Devize se mogu promeniti i posle ovog datuma, ali uz veće troškove i drugu proceduru. Prevođenje inostranih valuta u evro obavlja se po utvrđenim fiksnim kursevima koje je usvojila Evropska centralna banka. Banke i druge finansijske organizacije u procesu zamene zaračunavaju naknadu za ove usluge u visini od 0,9 posto. Oštećene novčanice i novčanice van opticaja zamenjuju se uz dodatnu proviziju od dva posto. Strana fizička lica zamenjuju valutu pod istim uslovima kao i domaća. Banke i druge finansijske organizacije ne naplaćuju proviziju građanima koji svoja sredstva polože na račun kod banke radi zamene za evro, najmanje 31 dan pre preuzimanja evro novčanica. Banke, takođe bez naknade, prevode u evro sredstva svojih komitenata (preduzeća i preduzetnika, stranih pravnih i fizičkih lica) koja imaju na računima.

5. Evro zona

Evrozona je područje država članica EU koje u novčanom opticaju koriste jedinstvenu evropsku valutu evro. Te države su: Austrija, Belgija, Finska, Francuska, Grčka, Holandija, Irska, Italija, Kipar, Luksemburg, Malta, Nemačka, Portugal, Slovenija, Španija. Ostale države koje koriste evro kao zvaničnu valutu su: Andora, Crna Gora, Kosovo, Monako, San Marino, Vatikan. Osim pojedinih članica EU-a, u Eurozonu spada i Crna Gora koja nije članica EU-a, te Kosovo na čijem području se, zbog specifičnosti situacije u kojoj se nalazi, uglavnom koristi Euro.

13.

Slika 3. Evrozona

██ Еvrozona ██ Države u procesu pridruženja Evrozoni ██ Druge države EU ██ Jednostrano koriste Evro

6. Kriterijumi konvergencije

Nakon završetka Procesa stabilizacije i pridruživanja, zemlje moraju proći kroz Proces pristupanja EU. Poslednja faza puta je ulazak u zonu eura ili Evropsku Monetarnu Uniju. Članstvo u EU ne znači automatski ulazak u Evropsku Monetarnu Uniju. Sporazumom u Mastrihtu dogovoreno je da, ako zemlja želi da postane član EMU, mora da zadovolji određene kriterijume konvergencije, poznate kao Mastrihtske kriterijume. Ranija iskustva u vezi monetarnih unija su bila drugačija. Monetarne unije su se stvarale bez posebnih preduslova i za vrlo kratko vreme. EMU je specifična vrsta monetarne unije koja je stvarana na principu postupnosti i konvergencije. Za ostvarivanje uslova konvergencije bila je potrebna postupnost, koja je u slučaju prvih 12 država monetarne unije trajala 12 godina.Uslovi konvergencije - Mastrihtski kriterijumi, koje države kandidati za ulazak u EMU moraju poštovati su sledeći:

• Stopa inflacije ne sme da bude za više od 1,5% veća od proseka tri članice sa najmanjom stopom inflacije;

• Budžetski deficit ne sme biti viši od 3% DBP;

• Javni dug ne sme premašiti 60% domaćeg bruto proizvoda (DBP);

• Dugoročna kamatna stopa ne sme za više od 2% biti veća od proseka koji je zabeležen u tri države sa najmanjom inflacijom;

• Zemlja članica mora da ima stabilan devizni kurs tj. u granicama dozvoljenih fluktacija i posebno da nije devalvirala svoju valutu u poslednje dve godine.

14.

Sporazumom iz Mastrihta, potpisanim 1992.godine, stvoreni su uslovi za nastanak zajedničke evropske valute – evra. Mastriški kriterijumi podrazumijevaju da svaka država, koja želi da uđe u zonu evra mora da poštuje stroga pravila vezana za inflaciju i budžetsku potrošnju.

7. Zajedničko tržište i „četiri slobode“

Evropska unija je tržište sastavljeno od 25 zemalja koje čine Uniju i to tržište poznato je kao jedinstveno ili zajedničko tržište. Osnovni princip na kome počiva poslovanje zajedničkog tržišta je da se unutar ovog prostora trgovina odvija slobodno, bez ograničenja i uz zaštitu pravila konkurencije i garantovanje četiri slobode koje se odnose na kretanje robe, usluga, ljudi i kapitala. Sloboda kretanja robe podrazumeva da trgovina proizvodima između zemalja EU ne sme biti ograničena nametanjem carina ili drugih taksi, niti bescarinskim ograničenjima kao što su kontigenti i kvote. Prepreke trgovini mogu biti i skrivene zabrane koje nisu odmah vidljive, u koje spadaju nacionalni propisi koji se primenjuju samo na uvoznu robu i na taj način diskriminišu u odnosu na domaću. Slobodno kretanje usluga se najbolje može objasniti na primeru banaka. Banka koja je prema propisima osnovana u jednoj od zemalja EU automatski će moći svoje usluge ponudi i u drugim državama članicama. Isto vredi i za sva druga preduzeća u oblasti usluga. Sloboda kretanja ljudi znači da radnici u Europskoj uniji imaju pravo da se kreću iz jedne u drugu zemlju u potrazi za zaposlenjem. Automatski im se, kao i njihovim porodicama, dodeljuje dozvola za rad i prebivalište u zemlji zaposlenja. Podrazumeva se i sloboda osnivanja, koja obuhvata pravo poduzetnika da registruje svoju delatnost u bilo kojoj zemlji članici. Sloboda kretanja kapitala označava da fizičke i pravne osobe imaju pravo transferišu svoj novac iz jedne zemlje EU u drugu radi investiranja. Ova sloboda se primenjuje i na pravo prenosa novca za kupovinu nepokretne imovine u drugoj državi EU. Zajednički za sve četiri slobode je princip da je sloboda kretanja zagarantovana. Izuzeci su ograničeni samo na slučajeve koji predstavljaju prietnju javnoj sigurnosti i zdravlju ljudi i životinja.

8. Ekonomski uslovi za ulazak u EU

Kandidati za članstvo u EU moraju da ispune tri grupe kriterijuma iz Kopenhagena, na osnovu kojih se ocenjuje njihova politička, ekonomska i administrativna zrelost.

Ekonomski kriterijumi za ulazak u Uniju opisani su u jednoj rečenici: "Funkcionalna tržišna privreda, koja je u stanju da se odupre pritisku konkurencije na unutrašnjem tržištu (Evropske unije)". Prvi deo je lakše ispuniti, jer je za to neophodna liberalizacija cena i spoljne trgovine

15.

(snižavanje i ukidanje carina), kao i postojanje efikasnog pravnog sistema koji svim privrednim subjektima omogućava da svoja prava - ako nikako drukčije - mogu izboriti na sudu. Uz to sistem oporezivanja kao i njegova kontrola moraju biti transparentni, imovinski odnosi raščišćeni (denacionalizacija), a finansijski sistem sposoban da igra ulogu posrednika između štediša (ulagača) i investitora.

Drugi deo zahteva je ne samo teže ispuniti, već se i eventualno "gledanje kroz prste" kandidatima po ovom pitanju nikako ne isplati. Ako zemlja postane članica EU, a njena privreda nije konkurentna, bice kažnjena ne po nekoj odluci organa Unije, nego na samom evropskom tržištu. Efikasnost privrede se meri pre svega stabilnošću makroekonomskih pokazatelja (rast bruto društvenog proizvoda, inflacija, stopa nezaposlenosti, platni bilans sa inostranstvom). Sem toga, neophodno je postojanje stabilnog privrednog okruženja u kome privrednici mogu donositi odluke pod predvidljivim uslovima, postojanje odgovarajuće kvalifikovanog ljudskog kapitala, savremena infrastruktura. Država se mora starati da prestruktuira preduzeća u svom vlasništvu i prilagodi ih uslovima tržišnog poslovanja, uz neophodno stalno investiranje radi podizanja produktivnosti. Pošto je kapital bitan preduslov za pokretanje bilo kakvog posla, pristup izvorima finansiranja (domaćim ili stranim) je još jedan neophodni uslov efikasne privrede i podrazumeva viši stepen razvijenosti finansijskog sektora i konsolidacije javnih finansija.

Kao nepogrešiv pokazatelj razvijenosti privrede i njene konkurentnosti nude se podaci o stepenu integracije privrede kandidata u privredu EU. Tu je važan ne samo obim uvoza i izvoza, već i postojanje što šire palete proizvoda kojima se trguje sa Unijom. To se može lakše postići nakon privatizacije i nicanja mreže malih i srednjih preduzeća, čija fleksibilnost i inovativnost čine čitavu privredu dinamičnijom i prilagodljivijom svetskim tokovima.

9. Kopenhagenski kriterijumi

Na sastanku Evropskog saveta u Kopenhagenu 1993.godine, čelnici država članica EU složili su se da će primiti u članstvo EU pridružene zemlje članice iz Srednje i Istočne Evrope koje izraze želju za to. Te zemlje postaće punopravne članice kada ispune sledeće ekonomske i političke uslove: stabilnost institucija koje obezbeđuju demokratiju, pravnu državu, poštovanje ljudskih prava i pojavu manjina, postojanje efikasne tržište ekonomije i sposobnost preduzeća da izdrže pritisak snaga u EU, sposobnost preuzimanja obaveza koje proizilaze iz članstva uključujući praćenje ciljeva političke, ekonomske i monetarne unije. Ti uslovi poznati su i pod nazivom Kopenhagenski kriterijumi.

16.

KOPENHAGENSKI KRITERIJUMI

1. Stabilnost demokratije i njenih institucija (pravna država, višepartijski sistem, ljudska prava, zaštita manjina, pluralizam itd.);

2. Tržišna privreda koja funkcioniše, i koja može da izdrži pritisak konkurencije na unutrašnjem tržištu;

3. Sposobnost preuzimanja prava i obaveza koja proizlaze iz tekovina EU;4. Saglasnost sa ciljevima političke unije, kao i Ekonomske i monetarne unije

Dakle, kandidati za članstvo moraju da ispune ove kruterijume, a isto tako moraju usvojiti svu pravnu regulativu EZ, tzv. Acquis Communautaire sa kojom moraju uskladiti svoje nacionalno zakonodavstvo. Evropski Savet dodeljuje status kandidata za članstvo uzimajući u obzir mišljenje Komisije, koje ga, međutim, ne obavezuje.

ACQUIS COMMUNAUTAIRE

Aki Kominoter (Acquis Communautaire) su zajedničke tekovine EZ. Obuhvataju skup prava i obaveza, tj. svih važećih ugovora i pravne regulative EZ-a, i zemlje koje žele da pristupe

Uniji, moraju ih u potpunosti prihvatiti i sa njima uskladiti svoje nacionalno zakonodavstvo.

10.Lisabonski kriterijumi

U martu 2000. godine Evropski savet je na zasedanju u Lisabonu usvojio osnove strategije čiji je cilj da se EU do 2010. godine učini najdinamičnijom i najkonkurentnijom privredom u svetu. Cilj Lisabonske strategije je unapređenje ekonomskog razvoja, socijalne kohezije i ekološke zaštite, čime bi se obezbedila veća zaposlenost, a celokupni društveni sistem EU bio zasnovan na održivom razvoju.Osnovni pravac delovanja na ostvarivanju Lisabonske strategije odvija se kroz stalnu podršku privredi podizanjem nivoa javnih ulaganja u Evropi. Jedan od preduslova za ostvarivanje strategije je razvoj saobraćajne mreže u okviru koje priorotet ima tzv. TEM lista (transe.evropska mreža). Finansijska sredstva za realizaciju ovih ozbiljnih poduhvata obezbeđena su posredstvom Evropske investicione banke. U ovom sveobuhvatnom sistemu nije zaboravljena ni reforma penzionih fondova, ali i unapređivanje preduzetničke kulture.

Šefovi država ili vlada Evropske unije potpisali 13. decembra 2007. godine u Lisabonu Ugovor o reformi institucija Evropske unije. Ugovorom se pojednostavljuje mehanizam odlučivanja i rukovođenja u Uniji i omogućava ulazak novih članica. Usvajanjem „Ugovora iz Lisabona” konačno bi bila rešena i duga kriza u EU, nastala 2005. godine, odbacivanjem predloga evropskog ustava na referendumima u Francuskoj i Holandiji, kada su građani tih zemalja EU i na taj način ispoljili strah od „preuranjenog” prijema novih članica, a posebno Turske.

17.

Ugovor će stupiti na snagu nakon što bude ratifikovan u parlamentima zemalja članica Evropske unije. Zasad osnovni problem predstavlja činjenica da je Irska sporazum odbacila na referendumu, dok su sve ostale članice sporazum ratifikovale, ili nameravaju da to učine. Sadržinom novog akta, EU će se na duži rok stabilizovati kao uravnotežena struktura podeljenog nacionalnog i nadnacionalnog suvereniteta, a za dalju budućnost ostala je mogućnost da EU postane „evropska federacija”, s više centralizovanom političkom, ekonomskom i vojno-bezbednosnom vlašću. To, zasad, posebno odbijaju Velika Britanija i još neke članice EU. „Ugovor iz Lisabona” treba da odagna i strahove od žestoke i, kako to vide neki slojevi i političke snage Unije, nelojalne konkurencije trećih zemalja i seljenja evropskih proizvodnih kapaciteta izvan EU.

Novi ugovor je suženiji temeljni akt EU od neusvojenog predloga ustava, jer su izostavljeni neki od „državnih” obeležja ustava, kao što su zastava i himna EU. Odluke će se ubuduće donositi većinom, a ne jednoglasno, u 50 novih oblasti koje uključuju pravnu i policijsku saradnju, obrazovanje i ekonomsku politiku. Konsenzus je i dalje potreban za spoljnu politiku, odbranu, socijalna pitanja, oporezivanje i kulturu. Nacionalni parlamenti takođe dobijaju više prava da nadgledaju rad Evropskog parlamenta.

Lideri EU će birati predsednika na petogodišnji mandat, čime će se zameniti sadašnji sistem po kome svakih šest meseci nova zemlja EU predsedava i vodi poslove dvadesetsedmorice. Evropska komisija imaće 17 umesto sadašnjih 27 komesara, koji će biti birani po sistemu rotacije između država na petogodišnji mandat.

„Ugovorom iz Lisabona” utvrđena su i prava građana EU, kao što su sloboda govora i veroispovesti, ali i prava na zaštitu, na obrazovanje, kolektivne ugovore i poštene, pravedne uslove rada. Reč je o socijalnoj povelji, koja će biti obavezujuća za 25 od 27 članica EU, jer su Britanija i Poljska izdejstvovale da budu izuzete od ove obaveze. Poljska je, posle dugih natezanja s ostalim partnerima, dobila i povlasticu da do 2014. ima veća prava pri glasanju nego što to po Ugovoru dozvoljava njen broj stanovnika. Poljska neće morati da prihvati odluke većine u EU, u suštini, do 2017, a potom će odluke biti donošene glasovima 55 odsto zemalja članica i 65 odsto stanovništva Unije od 490 miliona žitelja. Evropski parlament će biti smanjen sa 785 na 750 poslanika i predsednika.

Među najvažnijim izmenama su i veće nadležnosti za Evropsku komisiju, Evropski parlament i Evropski sud pravde, uklanjanje prava veta država članica u mnogim oblastima, kao i proglašenje Evropske povelje o ljudskim pravima za pravno obavezujući dokument EU (dosad je imala karakter političke deklaracije).

18.

LISABONSKI SPORAZUM IZ DECEMBRA 2007

Unija uspostavlja unutrašnje tržište. Tržište doprinosi održivom razvoju Evrope zahvaljujući uravnoteženom ekonomskom rastu i stabilnosti cena, izuzetno konkurentnoj socijalnoj tržišnoj privredi sa ciljem da se ostvari puna zaposlenost i napredak društva kao i visok nivo zaštite i unapređenja kvaliteta životne sredine. Ovakvo tržište promoviše naučni i tehnološki napredak.

Tržište se suprotstavlja socijalnoj isključenosti i diskriminaciji i unapređuje socijalnu pravdu i zaštitu, jednakost između muškaraca i žena, solidarnost među generacijama i zaštitu prava deteta.

Tržište unapređuje ekonomsku, socijalnu i teritorijalnu koheziju i solidarnost među Državama članicama.

Ono poštuje bogatu kulturnu i jezičku raznolikost i obezbjeđuje čuvanje i unapređenje evropskog kulturnog nasljeđa

11.Mastrihtski kriterijumi

Mastrihtski kriterijumi utvrđeni su Ugovorom iz Mastrihta, na osnovu sveobuhvatne makroekonomske analize zone evra. Ispunjenje tih kriterijuma zahteva se od onih članica EU koje žele da postanu deo jedinstvenog monetarnog područja sa zajedničkom valutom – evrom.Smatra se da je ispunjenje "kriterijuma konvergencije" i permanentno održavanje makroekonomskih parametara na utvrđenom nivou osnovni preduslov za trajnu stabilnost i ujednačen ekonomski razvoj unutar zone evra. Obaveza ispunjavanja tih kriterijuma odnosi se na sve potencijalne članice zone evra, osim na one koje se, po osnovu postignutih kriterijuma, već nalaze u jedinstvenom valutnom području.

Kriterijumi konvergencije su:1. Cenovna stabilnost, tj. održivo nizak rast cena i prosečna stopa inflacije koja ne prelazi

1,5 procentnih poena iznad prosečne inflacije tri najuspešnije zemlje članice. Inflacija se, inače, meri na bazi uporedivog indeksa potrošačkih cena; 

2. Dugoročna kamatna stopa – prosečna nominalna dugoročna kamatna stopa – ne sme da prelazi dva procentna poena iznad proseka tri najuspešnije zemlje članice. Odrednica za utvrđivanje kamatne stope su kamatne stope na dugoročne vladine obveznice ili uporedive hartije od vrednosti; 

3. Visina budžetskog deficita utvrđena je tako da stopa planiranog ili ostvarenog budžetskog deficita ne prelazi 3% bruto društvenog proizvoda; 

19.

4. Kriterijum javnog duga predviđa da javni dug ne prelazi iznos od 60% bruto društvenog proizvoda; 

5. Stabilnost deviznog kursa i učešće u Mehanizmu deviznih kurseva (ERM II). Ovaj kriterijum odnosi se na poštovanje utvrđenih margina fluktuacije deviznog kursa, bez znatnijih odstupanja u periodu od najmanje dve godine pre uvođenja zajedničke evropske valute. Važno je istaći da potencijalna zemlja članica u navedenom periodu, u kome je njena valuta uključena u Mehanizam deviznih kurseva, nema mogućnost da samoinicijativno svoju valutu devalvira u odnosu na valutu neke druge zemlje članice EU s ciljem poboljšanja konkurentnosti svoje ekonomije.

12.Značaj ulaska u evropsku uniju

Značaj evropskih integracija je u postizanju jednog opšteg standarda normalnog života, koji podrazumeva bezbednost svakog od nas ponaosob, kako u ekonomskom smislu kroz dobar standard i sigurnost, tako i bezbednost kroz vladavinu prava i poštovanje ljudskih i manjinskih prava.

Pristupanje Evropskoj uniji većina ljudi ocenjuje pozitivno.Pristupanje Srbije EU donosi Srbiji sledeće: poboljšanje rada državne uprave i sudstva, efikasniju borbu protiv korupcije i kriminala, liberalizaciju i otvaranje svog tržišta, proširenje tržišta za svoje proizvode i usluge, lakše studiranje u zemljama EU, poboljš¡anje kvaliteta životne sredine, ...Koristi od Evropske unije su brojne, počevši od toga što nema viznog režima, postoji niz subvencija za zemlje članice, renome koji država dobija ulaskom u EU itd. Pored ovih postoji još niz drugih beneficija koje se mogu grubo klasifikovati u političke, privredne i finansijske prednosti EU.

Političke prednostiPolitičke benificije koje izaziva članstvo u Evropskoj uniji su, pre svega, politička sigurnost i zaštita nacionalnih interesa kroz političke institucije EU. Pristupanjem EU, politički i diplomatski rejting, uglavnom značajno raste ne samo u Evropi već i u celom svetu. To omogućuje članicama EU da bolje i uspešnije zastupaju i realizuju svoje interese na ravnopravnoj osnovi i u predviđenim procedurama. Zemlje članice imaju mogućnost da učestvovanjem u donošenju odluka unutar institucija EU, utiču na kreiranje važnih odluka koje se tiču i same zemlje, ali su i od velike važnosti i za kontinent, za razliku od zemalja koje tu privilegiju nemaju pa su primorane da prihvate već donete odluke. Takođe članice EU mogu da se izjašnjavaju o političkim deklaracijama EU tokom,samog procesa stvaranja, i na taj način da učestvuju u kreiranju prava EU.

20.

12.1 U pogledu konkurentnosti

Konkurentnost privrede Srbije je na veoma niskom nivou. Podizanje konkurentnosti na viši nivo je preduslov kako povećanja kvaliteta i obima našeg izvoza, tako i stvaranja povoljnijeg ambijenta za privlačenje stranih investicija. Dostizanje određenog nivoa međunarodne konkurentnosti jeste i jedan od preduslova za prijem u EU jer je Lisabonskom strategijom definisano da za prijem u EU države moraju da zadovolje i uslov postojanja "delotvorne tržišne privrede i konkurentnih preduzeća sposobnih da izdrže pritisak zajedničkog tržišta". Prema tome, povećanje konkurentnosti će imati presudnu ulogu u dugoročnom privrednom razvoju naše privrede ali i njenom integrisanju u evropsku i svetsku privredu.Konkurencija će sigurno biti veća, ali će i tržište od gotovo pola milijarde ljudi, bez carinskih i trgovinskih prepreka otvoriti prostor za bolji plasman proizvoda. Iskustva i prve studije o promeni zarade poljoprivrednika u 10 novih država jasno ukazuju da je došlo do velikog povećanja zarada poljoprivrednika, što se može očekivati u Srbiji kada postane država članica;

Proces evropske integracije intenzivira problem konkurentnosti nacionalne privrede: prvo, postepenim smanjivanjem i ukidanjem zaštitnih instrumenata tokom perioda pridruživanja, i drugo, liberalizacijom regionalne trgovine sa zemljama u fazi pridruživanja Evropskoj uniji. Dosadašnje integraciono iskustvo je pokazalo da je to dobar način unapređenja i jačanja međunarodne konkurentnosti nacionalne privrede, koja postaje sposobna da se nosi sa oštrom konkurencijom na internom tržištu Evropske unije. Prijem u punopravno članstvo pruža nacionalnoj privredi određenu zaštitu u odnosu na treće zemlje. Problem međunarodne konkurentnosti otvorene nacionalne privrede je od primarne važnosti i bez perspektiva evropske integracije. Period pridruživanja treba iskoristiti za razvoj konkurentnosti u manje oštrom okruženju. Pri tome treba imati u vidu da ne konkurišu države međusobno, nego da se na tržištu sučeljavaju različito konkurentne firme. Stoga je primarni cilj u razvoju nacionalne konkurentnosti permanentno unapređenje dugoročno održivog rasta produktivnosti firmi. Država, sa svoje strane, treba da obezbedi zdravo poslovno okruženje i vladavinu prava.

Kao deo Okvirnog programa EU za konkurentnost i inovacije (CIP), program EIP promoviše inovacije, preduzetništvo i rast malih i srednjih preduzeća (MSP).CIP je program, koji je započeo 2007. i traje do 2013. godine a ima budžet od € 3.6 milijardi, sadrži sledeće 3 glavne komponente:

Okvirnog programa za preduzetništvo i inovacije (EIP) Programa podrške strategiji za informacione i komunikacione tehnologije (ICTPSP) Intelligent Energy – Europe Programme (IEE)

Srbija je sada pristupila prvoj komponenti.

21.

12.1 Značaj ulaska u pogledu privrednog okruženja

Članstvo u Evropskoj uniji ima posebne efekte na privredu zemalja članica. Pozitivni ekonomski efekti za zemlje članice uglavnom dolaze kroz intenzivniju i liberalizovanu trgovinu, efikasniju alokaciju resursa u Uniji, efekat akumulacija, sniženje kamatnih stopa i višestruko veći priliv stranih investicija. Ono sto podstiče nastanak ovih efekata je slobodan protok robe, radnika i kapitala u okviru Unije, kao i nemerljivo veći stepen političke i pravne sigurnosti koje članstvo poseduje. Za privlačenje stranih direktnih investicija (SDI) su važni ekonomski zakoni i zakoni o stranim ulaganjima, ali tek potpisivanjem ugovora sa EU i pristupanjem EU strani investitori bi se osećali potpuno osigurani i upoznati sa pravnim, ekonomskim i političkim ambijentom zemlje u koju su spremni da ulažu. Definitivan pravni i politički okvir, koji se ostvaruje pristupanjem Evropskoj uniji znači dodatnu sigurnost za investitore. Razlozi zbog kojih članstvo u EU dovodi do priliva stranih direktnih inevesticija su:

Opadanje koeficijenta rizika investiranja koji je prisutan kod zemalja koje nisu članice EU

Efekat širenja jedinstvenog tržišta i na domaće lokalno tržište Izgradnja EU kompatibilnog biznis ambijenta

Pozitivni efekti SDI su: Pozitivan uticaj na problem obezbeđenja potrebne mase akumulacije neophodne za

proces oživljavanja investicija i bržeg privrednog rasta. Uvoz kapitala otvara prostor za nove, efikasne investicione programe.

Obezbeđenje akumulacije iz inostranstva u svojinskom obliku ima pozitivne kratkoročne efekte sa platnobilansnog stanovništa pošto se zemlje ne zadužuju u inostranstvu.

Mogućnost finansiranja novih investicija utiče na porast zaposlenosti, dohotka, povećanje tehničkog sastava proizvodnih činilaca i tehničke opremljenosti rada, porast produktivnosti rada.

Angažovanjem inostranog kapitala obezbeđuje se transfer nove tehnologije I znanja bez kupovine licenci.

Smanjuju se troškovi proizvodnje, čime se povećava konkurentnost i stvaraju bolji izgledi za izvoz.

Omogućuje se supstitucija uvoznih proizvoda i olakšava uvoz čime se postiže bolja snabdevenost deficitarnim sirovinama i reprodukcionim materijalima.

Uvozom kapitala povećavaju se i budžetski prihodi i to kroz porast poreskih prihoda.

Članstvom u Evropskoj uniji država stupa se na jedinstveno tržište EU. Jedinstveno tržište je tržište koje garantuje "slobodno kretanje" ljudi, robe, usluga i kapitala. Na praktičnom nivou, ovakvo tržište obezbeđuje građanima zemalja Evropske unije da žive, rade, studiraju i vode poslovanje svoje kompanije na čitavoj teritoriji Evropske unije, kao i da imaju na raspolaganju

22.

veliki izbor roba i usluga po konkurentnijim cenama.Pristupanjem u Evropsku uniju, radnici imaju slobodan pristup tržištu rada EU. Ovo je jedan od mehanizama koji vodi efikasnijoj alokaciji resursa i pozitivnih ekonomskih efekata. Tada postoji mogućnost da radnici rade u svim zemljama članicama, da putuju na posao u drugu članicu, a žive u svojoj zemlji pod uslovom da su u pograničnim delovima ili da nesmetano pružaju usluge klijentima u zemljama članicama.Ovakva sloboda kretanja radnika koristi svim članicama zbog potrebe za dodatnom radnom snagom, a i zemlji iz koje radnici dolaze i to na dva načina:

1. Jedan deo zarađenog novca bi se vraćao u zemlju2. Radnici bi se u visoko razvijenim zemljama dokvalifikovali pa bi svoje iskustvo i znanje

preneli u svoju zemlju kad se vrate.Veliku korist od članstva u EU imaju i studenti i mladi stručnjaci manje razvijenih zemalja.Brojni programi razmene i tehničke pomoći za studente i naučne radnike, uz ukidanje viza dovode do intenzivne studentske, profesionalne i naučne saradnje.

12.2 Za preduzeća

Preduzeća, primenom novih pravila o poreklu imaju mogućnost nabavke sirovina bez plaćanja carina. Upošljavanjem svojih proizvodnih kapaciteta i domaće radne snage stvaraju se novi proizvodi koji se na tržištu prodaju bez plaćanja carine, čime proizvod postaje konkurentniji. Potrošačima se pruža mogućnost višeg standarda kroz raznovrsniju ponudu kvalitetnije i jeftinije robe. Sam nastanak Evropske unije karakteriše unapređenje spoljnotrgovinske razmene.Evropska unija je zapravo najveći trgovac na svetskoj sceni, koji je danas odgovoran za 20% ukupnog izvoza i uvoza u svetu. Slobodna trgovina koja se odvija izmedju njenih zemalja članica predstavlja potporu za uspešan početak rada na uspostavljanju Evropske unije od pre gotovo 50 godina. Ova Unija je stoga vodeći igrač u nastojanju da se liberalizuje trgovina na svetskom nivou na opštu korist i bogatih, ali i siromašnih zemalja. Povećanje trgovinske razmene unapređuje rast u svetu na opštu korist svih.Ona potrošačima donosi veliki asortiman proizvoda. Konkurencija izmedju uvezenih proizvoda i onih koji su lokalno proizvedeni rezultuje sniženjem cena i povećanjem kvaliteta. Priliv stranih direktnih investicija koji bi se najverovatnije uvećao ulaskom u EU, nameće sekao jedan kanal kroz koji može doći do popravljanja inovativne slike srpskih preduzeća.

23.

ZAKLJUČAK

Evropska unije je unija 27 zemalja sa prostora Evrope koje su se odrekle dela svoje suverenosti radi ulaska u EU i njenog statusa zemlje članice.Biti u EU znači ekonomsku stabilnost,pravnu mogućnost prihvatanja obaveza, poštovanje prava, visok standard života, obrazovanje na zavidnom nivou i mogućnost smanjenja nezaposlenosti.Kroz institucije EU države članice odžavaju svoj integritet i bore se za rešavanje svojih pitanje na raznim samitima i zasedanjima.Tolika površina teritorije i toliki broj stanovnika (bila bi treća po redu iza Indije i Kine da je jedinstvena država) govore nam da se radi o jednoj jakoj i moćnoj sili koja će biti krojač sudbine i kod nas na Balkanu.Biti član ovako jedne moćne porodice kakva je EU je čast,pre svega, ali i garancija sigurnosti, da neće na ovim prostorima biti ponovljeni užasi i stradanje proteklog rata.Potpisivanje Ugovora iz Lisabona će pojednostaviti funkcionisanje EU i približiće je drugim zemljema koje su kandidati ili potencijalni kandidati za ulazak,gde mi dobijamo svoju šansu.

Literatura:24

.

1) Vemić dr Milan, Nauka o privrednom sistemu i ekonomskoj politici u tranziciji, Novi Sad, CEKOM – books, 2008.godina.

2) Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju(SSP), Republika Srbija Vlada, Kancelarija za pridruživanje Evropskoj uniji, Beograd, septembar, 2005.godine.,

3) Regionalna politika Evropske unije, Vladimir Međak, Srđan Majstorović Kancelarija za pridruživanje Evropskoj uniji, Beograd, oktobar 2004.,

4) Kako, zašto, da li, kada EU? , Republika Srbija Vlada Kancelarija za pridruživanje Evropskoj uniji, dr Tanja Miščević.

5) Publikacija „Učimo o Evropi“, grupa autora, Centar za slobodne izbore i demokratiju, Beograd, septembar, 2005.godine.,

6) www.wikipedia.org7) www.seio.sr.gov.yu8) www.b92 9) www.europa.org.yu

Svim web adresama pristupano je u periodu od 20. decembra 2008. godine do 10 janura 2009. godine.

25.