Садржај

1. Увод........................................................................................................................................32. Етнопсихолошки основ........................................................................................................4

2.1. Карактер.....................................................................................................................42.2. Етнопсихологија и менталитет................................................................................5

3. Етнопсихолошки корени српског народа...........................................................................63.1. Етнопсихолошки (карактеролошки) корени..........................................................63.2. Етнопсихолошки (карактеролошки) типови..........................................................7

4. Истине и заблуде...................................................................................................................94.1. Етнопсихолошке промене........................................................................................94.2. Хомо хероичка посебност......................................................................................10

5. Облици и сукоби морала....................................................................................................125.1. Облици морала........................................................................................................12

6. Сукоби морала у нашем друштву......................................................................................146.1. Најзначајнији чиниоци...........................................................................................14

7. Закључак..............................................................................................................................168. Литература...........................................................................................................................17

2

1. Увод

Етика заједно са естетиком спада у заједничку област филозофије која се назива аксиологија или теорија вредности. Она се бави изучавањем морала и појмовима доброг и исправног. Свака етичка теорија садржи бар две компоненте - теорије: ону која одређује шта је добро или вредно и она која одређује шта је исправно1.

Морал је скуп неписаних правила и обичаја који утврђују међуљудске односе и просуђују шта је добро, а шта зло. Дефинише се као облик друштвене свести, систем обичаја, навика, норми. Морал је релативан, јер није исти у свим друштвеним групама и историјским периодима. Централне вредности морала су: добро, исправно и праведно2.

У раду ће бити презентоване и објашњене етичко-моралне карактеристике нашег друштва. Прво ћемо говорити о етнопсихолошком основу унутар кога ће бити речи о карактеру, етнопсихологији и менталитету. Затим порелазимо на етнопсихолошке корене српског народа. Унутар ове целине биће речи о Етнопсихолошким (карактеролошким) тнповима и Етнопсихолошким (карактеролошким) коренима. Након тога следе истине и заблуде, унутар којих имамо Етнопсихолошке промене и Хомо хероичку посебност. Следећа глава говори о Облицима и сукобима морала. И на крају ћемо говорити о сукобима морала у нашем друштву.

1 Видановић И.: Речник социјалног рада, Асоцијација ЦСР Србије, 2006, стр. 2012 Митровић, М. и Петровић, С. Социологија. Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1994, стр. 95

3

2. Етнопсихолошки основ

2.1. Карактер

Углавном код свих етнопсихолога постоји сагласност да корен појма карактер лежи у грчком глаголу „заоштрити", „урезати"", а именица карактер у првом значењу „оштар предмет који се дуби или реже", а у ужем смислу црта или потез карактера, тј. карактер човека. Касније овим термином се означавало „у душу урезане особине личности, карактерне црте којима се једна личност у целини разликује од друге, или у појединостима: карактер физиогномије, хода, говора, рада, стила, писања".3 У данашњој науци се, у психолошком смислу, под карактером подразумева збир особина којима се неки човек, нека ствар или појава одликују; трајна особина воље и начина деловања једног човека која га чини оним што је, тј. различитим од свих других људи; у ужем психолошком смислу: трајност, сталност и доследност у вољи, начину деловања; значај, знак, обележје, битна ознака, особеност, посебна одлика, особина, својство; чврстина, јачина душе; природа, нарав; личност са добрим особинама душе и срца."4

Карактер подразумева укупност оних социјалнш особина личности које су повезане са њеном моралном страном, а резултат су васпитања н деловања фактора средине. Те особине нарочито долазе до изражаја у односу на човека: према самом себи, према својим задацима и поступцима. према другим људима са којима долази у контакте, према нормама понашања уже и шире друштвене заједнице у којој живи. Обухвата диспозиције за твз. морално понашање људи - социјалне мотиве, социјалне ставове и вредности које их карактеришу.

Иако највећи број социолошки оријентисаних етнопсихолога тврди да „заједничка средина и заједничка животна судбина кроз векове формира и заjеднички карактер понегде се од генетички ориjентисаних етнопсихолога, попут Јована Марића5, може чути да је шездесет процената личности дато у генима и да се генско наслеђе протеже вековима уназад чиме се обезбеђује извесна стабилност менталног склопа. Заговорници оваквог учења сматрају да народи, који се нису много мешали са другим народима имају, само за њих, шецифичне особине. Срби су, заједно са осталим Словенима, донели неке своје примарне карактеристике, које су се, због мешања са осталим народима, Турцима, пре свега, постепено трансформисале. Будући да је тај утицај био вишевековни, трагови таквог мешања (брачног и сваког другог), код Срба - православне и исламске вероисповести - највећим делом се испољава(о) у агресивности, тј. афекту и страсти. Међутим, код српског народа неке карактерне особине као, на пример, топлина словенске душе, остале су трајна карактеристика.

Наука која се бави карактером назива се карактерологија, тј. наука која проучава индивидуалне разлике и васпитања код појединаца или група, личности као такве, индивидуалне карактере и типове.

3 Дворниковић, В.: Карактерологија Југословена, Геца Кон, А. Д., Београд, 1939, стр. 40.4 Рот, Н.: Психологија личности, Завод за издавање уџбеника НР Србије, Београд, 1963, стр. 400.5 Марић, Ј.: Какви смо ми Срои, Прилози за карактерологију Срба, Публикум, Београд, 1997, стр. 37.

4

2.2. Етнопсихологија и менталитет

Етнопсихологија. За разлику од карактера, етнопсихологија проучава душевне особине (твз. "народну душу") већих заједница и појединих народа6. Ослања се на друге научне дисциплине, као што су етнографија која се бави дескриптивном анализом живота и обичаја народа, етнологија која проучава постанак и развитак народа на основу тековина материјалне и духовне културе до којих су дошле палеонтологија, археологија и антропологија, психологија која је њен предмет интересовања продубила психичким животом народа. Она користи и налазе географије, историје, психоанализе, физичке антропологије, демографије, народног усменог и писаног стваралаштва.7

Менталитет, или mентални склоп, је колоквијални термин који означава карактеристичан склоп начина мишљења, веровања и емоционалног реаговања неког појединца, колектива, народа или друштва. У психологији, овом појму делимично одговарају појмови: карактер, личност, национални карактер, модални карактер.8

Ментални склоп (лат. mentis, значи ум), у синтаксном смислу припада категорији израза или у енглеском језику категорији идиома (енгл. idiom значи начин изражавања, склоп, израз; израз освештан употребом, често са значењем различитим од његова граматичког или логичког значења; језичка особеност)9.

Израз ментални склоп је осмислила и у употребу у српско-хрватски језик увела Александра Слађана Милошевић, српско-америчка мултимедијална уметница, музичар, писац, режисер и друштвени активиста (израз је први пут употребила у интервјуу на југословенској Телевизији Политика, емисија „Тајна“, 1995. године). Израз Ментални склоп се од тада, све чешће налази у употреби на сродном говорном подручју.

Израз Ментални склоп, има апстрактно значење и дефинише психолошко-умно-логичко стање или форму која је у основи нечијег система размишљања, осећања, реаговања на подражаје и доношења суда. Не означава само психичко стање, већ и мисаони ток и став, тј. начин на који неко мисли и понаша се у датом тренутку или током дужег периода.

Свака особа, има различите представе реалности. Те представе схвата на одређен начин и приписује им одређена значења, значај и важност. У зависности од параметара који учествују у емотивном или когнитивном процесу обликовања Менталног склопа, особа осећа, мисли, реагује и доноси закључке на себи својствен, специфичан начин.

Ментални склоп подразумева специфично дефинисана осећања, расположења, обликовање ставова, погледа и понашања, и може бити трајан или промењив.

Попут психолошког израза Референтни оквир који означава унутрашњу мапу стварности (појам су увели Schiff и сарадници) и „даје особи један општи сет перцепција, концепција, осећања и акција, који се користи да би се структурално и динамски дефинисало њено Ја, други људи, и свет” (Schiff et al., 1975, стр. 50), и ментални склоп то чини али су у његов састав, поред психичких, укључени и елементи етике, морала и механизми логике.

6 Вујаклија, М., Лексикон страних речи и израза, Просвета, Београд, 1980, стр.303 и 401.7 Џаџић, П.: Хомо балканикус, хомо хероикус, I и II, Просвета, Београд, 1994, 11-12.8 Видановић И.: Речник социјалног рада, Асоцијација ЦСР Србије, 2006, стр. 213 9 www.wikipedia.org

5

Рефернтни оквир се формира у детињству, под утицајем родитељских инструкција и чини да се стварности у складу са његовом структуром приписује одређено значење и важност (конструисана стварност), док је Ментални склоп, секундарна структура, настала у зрелом добу, као комбинација рационалних и психичких механизама, надограђених на првобитне структуре из периода одрастања.

Референтни оквир је активни унутрашњи психички механизам који усклађује интеракцију особе и њене околине, док је ментални склоп оформљена структура или поглед на стварност којом се процењује објективна стварност и пореди са субјективном стварношћу. Ментални склоп учествује у усклађивању субјективне и објективне реалности, као свесни део, као наша ментална репрезентација света.

За разлику од референтног оквира, ментални склоп није тако ригидна психичка структура и подложан је промени, колико су промени подложни и перцепција, емотивни и умни процеси.

3. Етнопсихолошки корени српског народа

3.1. Етнопсихолошки (карактеролошки) корени

Карактерне особине представљају особине преко којих се изражава морални лик и понашање појединца, за разлику од етнопсихолошких особина којима се исказује морално понашање већих заједница и појединих народа. Те особине су у вези са етичким принципима који важе за неко друштво. На основу тих особина, између осталог, сазнајемо какав однос имају појединац, поједине друштвене скупине и народ према моралу, односно према безбедносној области - војске, жандармерије, полиције и других безбедносних војног и невојног субјеката.

Да бисмо дошли до што прецизнијег одговора шта смо и где спадамо као народ неопходно је спознати етнопсихолошке карактеристике, првенствено српског, као већинског народа (не занемарујући мањине) и како оне, у морално-карактерном смислу, утичу на понашање нашег народа у појединим, за њега важним и судбоносним историјским периодима, као што су, на пример, безбедносни изазови и претње. О томе постоје различита мишљења, почев од оних којима се велича наш национални карактер, до оних који га одсликава негативним бојама.

Почеци научне психолошке карактерологије везују се за античко доба, када је уочено да сваки човек има свој карактер и своје индивидуалне особине које га издвајају или чине сличним са других људима, и из којих се могу разумети његова прошлост и предвидети његово будуће животно понашање. Када смо ми у питању, прве скице о нашем националном карактеру датирају од Прокопија и Маврика, „док смо још били само Словени, неиздвојени, неиндивидуалисани".

Срби су одувек радо карактерисали друге народе, као што су и они њих, а још више једни друге - своје покрајине, племена, градове, села, породице и задруге. Први извор сазнања о нашем карактеру налазили су у народним предањима и легендама, а са развојем друштва и у делима књижевника, политичара и научника.

Не улазећи у појединости „колико у њима има тачног тумачења чињеница", њихове идеје о свом властитом националном карактеру, „о својој историји, о својим задацима у будућности", значајно су утицале на поступке српског народа. Тако су „неки од њих описивали народне особине онако како су их они видели кроз народни живот и обичаје; неки опет тумачили су народну историју као књигу у којој је

6

записана народна судбина; неки најзад питали су се, да ли наш национални карактер одговара задацима савремености, и да ли, и шта треба у њему мењати".

Корени садашњих етнопсихолошких карактеристика српског народа, колико год изгледали идеалистички, непотпуни, недовршени, па и стереотипни могу се ..сместити" у четири основна типа: динарски, централни, јужносрбијански и панонски психосоцијални тип.

3.2. Етнопсихолошки (карактеролошки) типови

Динарски тип. Другачије речено, то је брдско-планински тип, који чини три четвртине српског народа, насељен не само у садашњој држави већ и у суседним земљама. Карактерише га: живахни дух и танана интелигенција, са израженим смислом за машту, високим степеном осећања националне свести и националног задатка, части, поноса, идеала правде и слободе; због вишевековне турске владавине историјска туга; војничке врлине; везаност за земљу; смисао за заједнички (колективни, задружни) живот; међусобно економско помагање и узајамна наклоност према најближим и широј братственичкој заједници; осећајност и симпатије, нарочито у жалости, спремност на пожртвовање до самоодрицања; наглашено поштовање предака и обичај слава; енергичност и импулзивност; мистична логика; велики утицај ауторитета - вође. Међутим, динарце карактерише: виолетност, енергичност, импулзивност и чести изливи непромишљеног понашања, несталност, површност, несистематичност, аскетизам, а у појединим крајевима лењост и склоност животу на рачун других.

Шумадијски eapujemem динарског становништва, које је сишло с планинских крајева на југу, косовско и вардарско становништво, карактеришу: смелост, велика активност, смиреност, личности високе воље, уздржаност и достојанство, здрав разум, смисао за стварношћу, искреност, комичност и склоност за исмевањем, захвалност за учињену услугу и безгранично поверење; дружевност, веселост у певању; развијено демократско осећање и родољубиви однос у ратним и другим кризним ситуацијама.

Ерски вapujemem одликује патријархални начин живота, спорост у говору, прилагођеност обичајима и навикама становништва међу којима су се досељавали.

Старовлашка група, становништво на простору јужно од Ужица до реке Лима, Пештерске висоравни и на север до Сарајева, односно планине Романије, одликује: спорост у говору и у покрету, а у исто време живахност духа са примесама лукавства, храброст, претежно висок раст, масивна и моћна физичка снага, мирноћа и ћутљивост, опасност и смрт примају као обична дела.

Динарска племена, становништво југозападно од Сјенице, у данашњој Црној Гори и становништво северне Албаније - црногорска племена „старе историјске Црне Горе" и херцеговачка племена и племена „седморо брда", одликује: племенски живот браственичког типа; моралне врлине које у први план истичу храброст и дела, а не богатство: принцип владања и морала; жртвованост појединца за част и овековечење племена; бојазан од личне срамоте која би угрозила племенску част; жеља за похвалом и признањем; ратничке врлине; некретност и лењост мушког дела популације.

Ратовање је црногорска племена учинило храбрим народом, са јуначком сујетом, поносом и охолошћу „где част и брука живе довијека". Код њих је од свих динараца најмање било демократског духа. Једнакост је била само међу јунацима. Потомци славних и јуначких родова, твз. „кућићи" важили су за прве у племену, док су сви остали сматрани нижим члановима заједнице, „никоговићима".

7

Личку групу, насељену у залеђу Кварнерског канала, између планина Велебита на Западу и Капеле и Пљешевице на истоку, чини сплет динарских етнопсихолошких особина, готово идентичних са црногорским племенима. Тежак живот је код њих развио чврсте, челичне људе, због економских тешкоћа и великог прираштаја приморане на исељавање у равничарске пределе, Босну, Србију, и у Америку. За време турске владавине и оснивања Војне крајине, Личани су добили неке нове карактеристике, али су у основи задржали динарске особине: врло развијено саучешће, осећајност и благодарност; склоност праштању али и суровој освети; цене добре људе, а човека рђавих особина називају „рашчовеком"; дата реч, чак и непријатељима била је светиња; мегданџије који се нису плашили часне смрти; затворени, неповерљиви, упорни и крути; окорели војници са изразито високом сујетом како доћи до највиших војних чинова.

Босански варијетет, кога чине Срби православци, католици и муслимани, пореклом из Шумадије, Рашке, Херцеговине и из Црне Горе, одликује патријархални начин живота; људи се чврсто држе онога што сматрају да је правилно и добро; несаломљива воља која се граничи са тврдоглавошћу; тромост и недовољна еластичност у међусобној комуникацији и понашању; богатство лепотом фолклора; изузетно национално осећање.

Мухамеданску (муслиманску) групу чине Срби (Босна, Херцеговина, некадашњи новопазарски санџак до Косовске Митровице на Косову), на кога је ислам битно утицао, али није успео да уништи његове најзначајније особине. Исламизовани Срби су од мухамеданаца прихватили: гостољубивост, љубазност и великодушност, жељу да им се ласка и указује поштовање, сажаљивост према слабијима. Босански муслимани су постали најревноснији приврженици новој вери и сурово се обрачунавали са дотадашњом православном браћом да би показали како су били у праву што су је напустили. Касније, у Другом светском рату, прекрштавање, превера имали су далекосежне последице. Један од најтежих геноцида на нашим просторима био је онај који су починиле усташе, потомци унијаћених Срба. У влади поглавника Анта Павелића,. главног планера геноцида, налазио се и Србин, православац, др Бесаревић из Сарајева10. И у грађанском рату, код Алије Изетбеговића, наједном од највиших војних положаја налазио се Јово Дивјак, официр Србин вишег чина и положаја.

Централни тип, кога највећим делом чине косовскометохијски и западномакедонски предели, због вишевековног робовања под Турцима, развио је специфичне етнопсихолошке црте. Ту се најдуже задржала"потиштена и нижа класа, раја". Уз то, ови предели били су под утицајем поисламљених Арбанаса, „народа суровијег и више наклоњеног притиску и насиљима него Османлије". У тешкој борби за живот и сурове владавине коју су подносили, код њих се развио осећај покорности, послушности, угледање на господаре, понизност и морална мимикрија, завист, мржња, каткад и пакост, недостатак искрености и отворености, смотреност, практичност и прорачунатост, na и одсуство јуначког или витешког духа. Са ослобођењем ових крајева, крајем 19. века и у балканским ратовима, ове, дубоко усађене карактеристичне особине, почеле су да се мењају.

Јужносрбијански тип, који је задржао опште динарске етнопсихолошке карактеристике, представља становништво настањено у јужној Србији и данашњој Македонији, а одликује се: израженом патријархалном међусобном симпатијом; резервисаношћу, реалним индивидуализмом и истрајношћу; благошћу у односима, високим степеном солидарности и саосећањем са људима које је погодила несрећа; личним достојанством, поштовањем старијих и стидљивошћу млађих; поштовањем

10 Екмечић, М.: Стварање Југославије, књ. II, Београд, 1989, стр. 75-76.

8

једне (заједничке) славе и служењем једном свецу; националној свести. Скромни су и радни људи, главна им је брига како да им живот тече тихо и без непредвидивих потреса и мука, да се од њих не траже превелике жртве и не мешају у политику11.

У источним деловима Србије развиле су се сличне особине: радиност и штедљивост, бистрина и домишљатост, везаност за породицу и ширу братственичку заједницу, вредноћа, трпљивост, покретљивост -печалбарство. То је народ „који готово зна само за своју државу" (југоисточну Србију) и који је отресит и одважан (Власотинчани и Лесковчани), али и народ код кога су присутне негативне особине које се односе на неповерљивост и затвореност, тврдичлук, па и склоност крађн. кривоклетству и породичном злочинству.12

Панонски тип српског становништва, састављен великим делом од балканских досељеника, првенствено динарских, у основи је задржао менталитет тог становништва. Код њега су се веома дуго одржали динарски обичаји и схватања, патријархални начин живота у задругама и морални обичаји. Под утицајем другачије географске средине, планинци су изменили начин свог понашања, однос према раду и изгубили на горштачкој жустрини, мада су више векова успешно ратовали за интересе других народа и били живи штит Европи од турске најезде. Упркос снажном утицају и асимилацији других народа, национална свест, језик и култура одржали су се код највећег дела становништва, а нарочито код сељачког и посебно код образовне елите која је предњачила у томе. Нигде као код панонаца (Војводина, на пример), није учињен такав културни препород, за шта су нарочиту заслугу имали многобројни трговци и занатлије, свештенство, нарочито после велике сеобе Срба под Чарнојевићем, крајем 17. века, многи школовани људи под аустро-немачким утицајем и, уопште, утицајем идеја философа Запада. Нови Сад је за све Србе дужи временски период био „културна Атина".

4. Истине и заблуде

4.1. Етнопсихолошке промене

Како данас стоје ствари с нашим националним карактером? Да ли су луцидна запажања Јована Цвијића о појединим етнопсихолошким типовима постали класичан стереотип, изгубили на актуелности, више не важе, будући да многи сциентисти тврде како садашњи Срби нису више они из народних песмама и предања. При том се заборавља да су „карактери народа само релативно устаљени", да „постају и мењају се под извесним условима кроз векове",13 да се једном створени карактер, „врло тешко и споро мења, али се ипак мења",14 да код народа наступају „периоди у којима се чини да је... изгубио способност да разликује морално од неморалнога",15 да „свако време тражи друге особине код људи". (8, стр. 564).

Запажања наших најпознатијих етнопсихолога значајно су допринела предвиђању будућег понашања нашег народа, што се у појединим историјским 11 Недељковић, Д.: Динарски етнопсшолошки тип и основне етнопсихолошке одлике Јужносрбијанаца, Карактерологија Срба, Научна књига, Београд, 1992, стр. 84.12 Карић, В.: Народни дух и осећање, Карактерологија Срба, Научна књига, Београд, 1992, стр. 24.13 Дворниковић. В.: цит. дело, 1939, стр. 30.14 Марић, Ј.: цит. дело, стр. 39.15 Дворниковић. В.: цит. дело, стр. 756.

9

тренуцима у пракси потврдило. Владимир Дворниковић (4, стр. 756-757) каже: „Као што се појединац не оцењује по екстремним стањима и расположењима него по средњој животној линији свога етоса - јер ни један човек не остаје увек на истој моралној висини и није увек једнако добар или зао - тако се ни народ не може просуђивати, поготово не у етичком погледу. по једној генерацији у једној одређеној историјскоj констелацији".

Док је Цвијићева динарска идеологија, саздана у њеној бунтовности, њеном пркосу свету, и њеном презирању смрти, била пожељна у временима херојског доба у ослободилачким и одбрамбеним ратовима српског народа, она је у неким другим ситуацијама, у којима је било потребно више реализма и самокритике, мудрости, стрпљења и мирноће, више штетила него што је користила. Често је динарски тип, о коме је овај етнопсихолог говорио као етичкој чињеници, претваран у национални идеал, у необуздану смелост која није питала шта јесте, а шта није било могућно. Глорификовањем нашег националног карактера о томе да смо ми "један херојски народ" често нам није обезбеђивала сигуран успех у сукобима с опасношћу.

Ако бисмо судили о српском патријархалном моралу из данашње перспективе, дошли бисмо до закључка да он ни најмање не личи на онај о коме су некада, са нарочитим усхићењем, говорили наши славни етнопсихолози. Штавише, остаци тог и таквог, иако идеалисаног и, за то време, пожељног моралног обрасца живота српског човека, данас нам представљају сметњу укључивања у савремене друштвене процесе.

Слично је и са месијанским схватањем о нашој улози у ослобађању „потлачених и поробљених", односно о „сили и неправди", васељенској борби између Добра и Зла, „заветној мисли" у освети Косова, чије је испуњење било његова света дужност „и пред Богом и пред људима". При том се, као изразито узвишени и етички чин сматрало да, по сваку цену, и упркос свим жртвама, треба ићи напред, савлађујући смелошћу све препреке које стоје на том путу. Динарско схватање борбе против Зла у изворном облику тражи потпуно саможртвовање, остављајући будућим поколењима „у аманет" једну „клетву која се може скинути само поново пробуђеним јунаштвом Милоша Обилића". Готово је невероватно колико ове Његошеее песничке, заветне речи и данас звуче живо и препознатљиво, имајући у виду неке наше грешке које смо, у тренуцима националног усхићења, динарско јунаштво подредили самопрецењивању и самоистицању. Отуда и наша склоност да све своје неуспехе, па чак и оне за које смо сами криви тумачимо неком неправдом и неразумевањем других.

4.2. Хомо хероичка посебност

То је разлог који указује на нашу изразиту посебност која се тешко може поредити с неком сличном у Европи. То су, по мишљењу Петра Џаџића16 , виолетни тип динараца и, добрим делом, динарски тип у целини, рајинска психологија и морална мимикрија у оквиру централног типа, који имаjу исти корен, али значаjне, чак супротне етнопсихолошке карактеристике. Наиме, виолетни тип динараца, који у основи свог понашања подразумева екцесивну агресивност, има наглашеније ирационално-нагонске основне црте. Карактерише га „непомућено безгранично" самопоуздање и вера да у животу ових људи нема несавладивих препрека. Исходиште таквог понашања треба тражити у осећању властите надмоћности, нерационалној процени сопствених могућности и нереалној процени друштвено-историјских околности у којима живе и раде. Кратког су даха, час активни, брзи и

16 Џаџић, П.: цит. дело, 51-75.

10

плаховити, а неретко дуго пасивни и неактивни. То су даровити људи, али је код многих од њих „даровитост врапчје интензивности".

Нестабилност карактера, дволичност, склоност ка лажи и подвали, особеност је рајинске психологије17. У ствари, начин понашања људи централног типа, који није стран и другим срединама, подразумева психолошки одбрамбени механизам те популације и идентификацију са агресором - Турцима, првенствено, под чијом су вишевековном влашћу били. Морална мимикрија је такав вид идентификације „потиштене и ниже класе, раје" са агресором која је, да би опстала морала да се прилагоди господару, његовим жељама и укусу - да се покорава, навикне се на претварање и на подлост. Са ослобођењем ових крајева, донедавни роб се идентификује са својим некадашњим господаром и насилником, усваја и подражава његове обрасце понашања. Српски „господар" је, по угледу на турског, усвојио „турску господарску ћуд и тиранске навике господара и насилника".

Створени идеал homo heroicusa (човека хероја), који је имао велики значај за остваривање ослободилачких тежњи од туђина, погодовао је развијању агресивног слоја нагонске структуре виолетног типа динараца. За њих је бити човек, значило бити јунак, и обратно. Међутим, у менталитету првенствено овог, али и других етнопсихолошких типова, по угледу на miles дloriosusa (хвалисавог војника), односно алазона (грчки - варалица), значајно је заступљена ова црта нашег човека. У ствари, то је човек митоман који измишља догађаје, дограђује и маштом преобликује стварност, а посебно своју улогу у њој. То је човек са сталном и необузданом тежњом за самопотврђивањем, самоистицањем, самохвалисањем и поређењем са другим, наравно на њихову на штету, јаком тежњом да се у свему буде први - у јунаштву, лепоти, богатству, памећу, чојству и др. Такође, комплекс величине, грандоманије, митоманије, жеља за успоном сваке врсте и по сваку цену, за илузијом висине, кога је немогуће превазићи, односно хибрис (грчки - самопрецењивање, претерани понос, злоупотреба снаге), представљају значајну карактеристику садашњег представника динарског типа, али и шире. Супротно овоме јесте eiron (грчки - човек који себе потцењује), тип нашег човека, који је највећим делом присутан у рајинској психологији.18

Срби се својим етнопсихолошким карактеристикама разликује од других народа и по: склоношћу наглим психичким променама, од екстремно позитивног до екстремно негативног колективног националног психичког набоја, односно екцесивне агресивности виолетног динарског типа, до рајинског нестабилног карактерног, homo dupleks понашања.

Српски национални карактер треба схватити као „живи организам" који је такође подложан променама, иако никада у потпуности, будући да „бројне црте тог менталитета и етоса" и даље остају. При том треба имати у виду чињеницу да је још увек присутна митско-архајиска свест човека данашњице19.

5. Облици и сукоби морала

17 Исто, стр. 51 и 54-5718 Исто, стр. 20-34 и 38-4019 Вељковић В. и Јовановић М.: Етичко-морални основи безбедности, Висока школа струковних студија за криминалистику и безбедност, Ниш, 2011., стр. 267

11

5.1. Облици морала

Патријархални морал. Какве су морално-карактерне особине српског народа данас, тј. највећег дела наше друштвене средине? Оно што је сигурно, у објашњењу овог питања треба поћи од чињенице да у нашем друштву, иако у измењеном облику из времена Јована Цвијића, егзистира више слојева морала.

Патријархални морал је најстарији од тих слојева. Овај морал, по казивању Михаила Марковића244, који је још увек знатно присутан код дела нашег становништва, одликује се моралом чврстих правила, велике самодисциплине, јаких осећања савести и страха од гриже савести. Појединац у великој мери подређује себе заједници и ауторитету старијих, родитељи имају велики утицај на децу, а мушкарци потпуну власт над женама. Најстарији чланови родовских заједница, односно породичних задруга имали су неограничени морални, и сваки други ауторитет свих чланова заједнице. У таквом друштву владао је висок степен колективне солидарности, поштовани су стари обичаји ("крвна освета"), а задата реч ("беса") била је највећа светиња.

Морал слободног сељака из 19. века, значајно је "одскочио" од оног који је владао у некадашњим родовским заједницама. Он је далеко самосвеснија и слободнија личност; више није одговоран за поступке својих сродника у задрузи, већ само за своја дела; повећана лична слобода и лична одговорност за своју породицу; нестају многи облици хијерархијске зависности из прошлих времена; народ и држава замењују племе као ширу друштвену заједницу. То је допринело да слободан сељак изрази висок степен осећања и спремности за одбрану земље. Величанственим војничким победама српског народа у 19. и 20. веку, треба захвалити чињеници што се у Србији нису развијали класични феудални односи и што су језгро становништва, односно војске, чинили слободни сељаци, заинтересовани да се жртвују за остваривање националних циљева бранећи кућни праг, породицу, земљу.

Грађански морал. Модерно друштво изнедрило је грађански морал, кога за разлику од патријархалног морала, карактерише јак индивидуализам; смањује се осећање дужности према родитељима и широј породици, заједници, отаџбини; поједшац се првенствено стара о себи, свом успеху, каријери, обогаћивању, успону и хијерархији власти; највећа морална вредност је богатство (новац, материјална добра); у животу је важније имати него бити; за учињену помоћ и материјалну подршку одређеним политичким снагама тражи се већи утицај и евентуално учешће у власти.

Породице које су се, након победа устаника над Турцима, бавиле трговином и извозом у Аустрију и Угарску, од ситних свињарских трговаца израсле су у богати слој друштва. По угледу на развијенија друштва, оне су се максимално трудиле да, вишедеценијски, стечени углед и име очувају.

Будући да је морал модерног српског капиталистичког света „искочио" из сеоско-патријархалног живота најширег народног слоја, да би био нешто „друго", он је морао да учини некакав раскид са њим. Међутим, то није ишло тако лако, а трагови тог „чупања" дуго су били присутни у српском грађанском друппву. На самом почетку развоја новог друштва, новостворени слој, који је. углавном, живео у градовима, био је „поштен, вредан, исправан, надасве побожан... породични и полни морал био је одувек строг; уопште наш стари грађанин будно је пазио на социјалну фасаду евога дома. Бдио је над угледом куће и чашћу породичног имена. а газдинска сујета ускраћивала је његово држање и позу све до охолости и надмености", крајње безосећајности према сиромашним, трка за зарадом и што већим капиталом.

Новопечени богаташ. у односима с другим људима, често је испољавао

12

другу страну медаље - „неповерљив, егоистичан, бестидно лаком, лукав, диспонован за подвалу, превару, бездушно искоришћавање ближњег и све могуће акције и трансакције које воде главном и једином циљу живота, зарађивању и богаћењу". Неки од њих, да би показали да су личности вишег реда, кад би се појављивали као сиротињски „добротвори", чинили су то театрално, тражећи од друштва да им за такав „гест" бескрајно захваљује. По угледу на бивше, наше и турске газде, као и на богате људе на Западу, у већим градовима су градили велелепне палате. Бивши сељаци, углавном због ниже културе, у имитирању старог грађанског типа постајали су безобзирнији од грађана који су увелико прихватили стил и начин градског живота.

У почетку разлике међу слојевима и новоствореним класама нису биле такве да би се битно измениле њихове психосоцијалне карактеристике. Између та два главна социјална слоја - сељачко-патријархалног и модерно капиталистичког света успостављена је међузависност која је у себи задржала многе везе које није било могуће тако лако раскинути. Касније им се придружио један нови слој (класа) - радништво, са нијансама свог морала. Новопечени трговац, фабрикант, чиновник, професор, министар мењао је своје навике, али је у души и даље био везан за село.

Распадом патријархалног начина живота на селу, дотадашњи морал најширег сељачког дела становништва битно се променио. Тај процес је текао споро и у сталном сукобу са новим грађанским моралом. На то су нарочито утицали снажење градова, утицај других култура и народа, сталне миграције сеоског становништва у градове, победе Срба у ослободилачким ратовима, њихово равноправно учешће у економском, политичком, културном и сваком другом животу савремене европске цивилизације, као и утицај српског грађанског слоја, нарочито оног у тадашњој Аустроугарској -Војводини, Загребу, Дубровнику, Сарајеву.

Постепено је престајала да важи „апсолутна истина" о „сељачком поштењу и варошкој покварености", односно „исконској честитости народа и моралне трулости интелигенције". Иако је у народу понегде још увек владало уверење да је морал сељака чвршћи и здравији, виши и одређенији од морала градског становништва, нарочито оног „прелазничког" дела и интелигенције, иако је „стари морал још ту", да га је некад било, али да је и после свих револуција и сеоба народа „олабавио", очигледно је било да су наступиле значајне промене у понашању људи.

Сељак је силом прилика, економски „нагло и, такорећи, без прелаза испао из тих друштвених облика" и према новим приликама и, „по нагону самоодржања, стао према њима одбрамбено, непријатељски".20 Слично се догодило након Другог светског рата, када је политичком одлуком, кампањска индустријализација разорила српско село. Последица тога је да је стари патријархални морални кодекс дошао у сукоб са схватањима, законитостима, па и моралом, једног модернијег и напреднијег друштва.

Прелазнички морал. Паралелно са овим моралом, у нашем друштву су и даље егзистирали други морали који нису били ни патријархалног ни грађанског типа, већ нешто између (ћифтински, ситносопственички, службенички). То ново време које није било ни сељачко ни градско, ни феудално ни капиталистичко, тај, прелазни период, односно прелазнички морал, створио је прелазне људе, који, како каже Владимир Велмар Јанковић21, „немају ни много заслуга ни много криваца што су такви", који „не осећају богзна колико своје време, који га примају онакво какво је, који се много не одупиру, не труде се да постану другачији, да се саображују неком нарочитом идеалу". Свеједно да ли су грађанског или сеоског порекла, „устаљени, са

20 Џаџић, П.: цит. дело. стр. 61.21 Јанковић, В. В.: Прелазнички меиталитет, Карактерологија Срба, Научна књига, Београд, 1992, стр. 223-224.

13

одмереним колосеком животним, живећи више по наследним особинама, но обичајима и навикама но по неким начелима која су сами извојевали, и према себи и према другима". Ту спада и „периферијска категорија многих радничких дошљака који редовним и природним путем покушавају да створе своју животну ситуацију и да се прикључе онима који колико-толико на свој начин, удобније живе".

Социјалистички морал. У нашем друштву, по мишљењу Михаила Марковића22, постоје значајни елементи социјалистичког морала упркос дубокој кризи у којем се оно код нас и у свету нашло. Од свих јужнословенских народа социјалистичка идеја (Светозар Марковић, Васа Пелагић, Димитрије Туцовић), најпре се појавила у Србији, у другој половини 19. века. Раднички покрет, који постоји више од једног века, своје корене има у нашој традиционалној патријархалној, односно хришћанској православној солидарности, јер се односи на социјалну правду, солидарност, бригу о сиромашним, хендикепираним, старим и болесним члановима заједнице. Елементи тог морала код нас су и данас значајно присутни.

6. Сукоби морала у нашем друштву

6.1. Најзначајнији чиниоци

Много је чинилаца који неповољно утичу на наш морал. Најзначајнији су они они који указују да: четвртина нашег становништва живи на селу и бави се пољопривредом заснованој на приватној својини; уништење позитивних вредности које је изнедрило буржоаско - грађанско друштво; полувековно егзистирање два „социјалистичка" морала (тзв. етатистичко-бирократски, односно ткз. самоуправно-демократски); (ре)успостављање грађанског друштва; друштвено-економска криза изазвана распадом социјалистичке државе и грађанским ратом између бивших конститутивних република; НАТО агресија на нашу земљу; насилна миграција становништва из српских крајева у републикама бивше СФРЈ и са Косова и Метохије; неповољна кретања у самој елити; споро конституисање нове српско-црногорске државне творевине.

До оштрог сукоба морала у нашем друштву дошло је због радикалних друштвено-економске промена. Са успостављањем некадашњег грађанског друштва, отпочиње да се уобличава морални грађанско-капиталистички оквир, истина у нешто измењеном облику, који је српски народ поново вратио на сам почетак његовог развоја. Ту, свакако, треба додати и остатке „примитивног (првобитног) морала", онога из „родовско-племенског друштва", затим бирократски морал укорењен у окошталом државном апарату, „роботско-постварени морал с нихилистичким призвуком" извесног слоја друштва, као и низ прелазничких, „мелезантских" моралних творевина (сељак - радник, полутан, велике друштвене миграције које још увек нису завршене), итд.

Данашња друштвена, економска и свеколика друга, па и морална, криза још увек потреса нашу земљу и, додатно негативно, утиче на моралну чврстину српског народа. Иако су најновије друштвено-економске промене, настале сменом једног, ауторитарног, архаичног и превазиђеног квази-социјалистичког система власти,

22 Марковић, М.: Етика и nan пика. изабрана дела 7, стр. 15-18.

14

пробудиле људску енергију и реафирмисале поједине моралне норме, неминовно ће за дужи временски период оставити дубоке негативне трагове у свим областима живота наших грађана, па и у безбедносно-заштитном систему нашег друштва.Морално-етичка искушења

Мада се у нашој науци, с губитком српске националне државности и њеног утапања у, вештачки створену, Југословенску нацију" после завршетка Првог светског рата, односно због измишљеног баука о „великосрпском национализму" у социјалистичкој држави, ретко кад говорило о етнопсихолошким карактеристикама овог народа, историја Срба показује сву сложеност његовог етичког, социјалног, културног, па и моралног понашања. Његова велика етничка искушења произашла су из сложености етнопсихолошког миљеа и, превасходно, сукоба појединих психолошких типова, који се, са временом, подложан променама, иако никада у потпуности, као и „живи организам",односи на сукоб виолетног типа динараца и рајинске психологије и моралне мимикрије централног типа. Поред ова два, у свести нашег народа егзистирају и бројне црте панонског и јужносрбијанског „менталитета и етоса".

Потврђено је да у нашем друштву, у већој или мањој мери, одвојено и измешано, егзистира више слојева патријархалног, (ре)успостављеног грађанског и социјалистичког морала, као и да, због радикалних друштвено-економских промена, међу њима постоје бројни сукоби, првенствено они који се односе на сељачки, односно прелазнички - малограђански, чаршијски, „ћифтински", квазисоцијалистички и грађанско-буржоаски морал, допуњени бирократским и роботско-поствареним моралом и низом „мелезантских" моралних творевина. Минули догађаји у нашем друштву -транзициони процеси, светска економска криза, друштвено-економска заосталост изазвана ратовима, најпре грађанским, а затим НАТО агресијом, показују да је за разумевање укупног ангажовања наших грађана, а посебно специјализованих институција, снага и органа, у војним и невојним безбедносним активностима и процесима, потребно добро познавање основних карактерних особина нашег народа.

15

7. Закључак

Карактер означава кључно обележје личности, специфичан склоп емоционално-мотивационих, социјалних, моралних и конативних изразитих црта по којима се она разликује од свих других. Према Фројду, за развој склопа црта карактера значајно је како је појединац прошао различите стадијуме у развоју либида, а посебно аналну и оралну фазу. Такође је важан начин како је његов Его остварио однос према Иду и Супер-егу. Према социјалним аналитичарима, на формирање карактера утичу и организација друштва и интерперсонални односи, а не само организација либида.

Етнопсихологија проучава душевне особине (твз. "народну душу") већих заједница и појединих народа.

Менталитет, или mентални склоп, је колоквијални термин који означава карактеристичан склоп начина мишљења, веровања и емоционалног реаговања неког појединца, колектива, народа или друштва. У психологији, овом појму делимично одговарају појмови: карактер, личност, национални карактер, модални карактер.

Морал је скуп неписаних правила и обичаја који утврђују међуљудске односе и просуђују шта је добро, а шта зло.

16

8. Литература

1. Видановић И.: Речник социјалног рада, Асоцијација ЦСР Србије, 20062. Митровић, М. и Петровић, С. Социологија. Завод за уџбенике и наставна

средства, Београд, 19943. Дворниковић, В.: Карактерологија Југословена, Геца Кон, А. Д., Београд, 19394. Рот, Н.: Психологија личности, Завод за издавање уџбеника НР Србије, Београд,

19635. Марић, Ј.: Какви смо ми Срои, Прилози за карактерологију Срба, Публикум,

Београд, 19976. Вујаклија, М., Лексикон страних речи и израза, Просвета, Београд, 19807. Џаџић, П.: Хомо балканикус, хомо хероикус, I и II, Просвета, Београд, 19948. Екмечић, М.: Стварање Југославије, књ. II, Београд, 19899. Недељковић, Д.: Динарски етнопсшолошки тип и основне етнопсихолошке

одлике Јужносрбијанаца, Карактерологија Срба, Научна књига, Београд, 199210. Карић, В.: Народни дух и осећање, Карактерологија Срба, Научна књига,

Београд, 199211. Вељковић В. и Јовановић М.: Етичко-морални основи безбедности, Висока

школа струковних студија за криминалистику и безбедност, Ниш, 2011.12. Јанковић, В. В.: Прелазнички меиталитет, Карактерологија Срба, Научна

књига, Београд, 199213. Марковић, М.: Етика и nan пика. изабрана дела 714. www.wikipedia.org

17