ЕКОНОМСКИ ФАКУЛТЕТ УНИВЕРЗИТЕТ У Б Е О Г Р А Д У

Е С Е Ј

ПРЕДМЕТ: НАЦИОНАЛНА ЕКОНОМИЈА

ТЕМА: СТРАТЕГИЈА РАЗВОЈА ОБРАЗОВАЊА У СРБИЈИ

Професор: Студент:Др Гојко Рикаловић Марија Јовановић, 649/09

У Београду, новембар 2010. године.

С А Д Р Ж А Ј

1. УВОД ........................................................................................................... 22.

ЦИЉЕВИ ОБРАЗОВАЊА И ВАСПИТАЊА...........................................3

2.1

2.2

Право на образовање и васпитање............................................................

Установе и обављање делатности............................................................. 4

3. НЕОПХОДНИ КОРАЦИ У РЕФОРМИ ОБРАЗОВАЊА У СРБИЈИ.... 5-84. МОДЕРНИЗАЦИЈА СИСТЕМА СРЕДЊЕГ СТРУЧНОГ

ОБРАЗОВАЊА И ОБУКЕ..........................................................................9

4.1РЕФОРМА СТРУЧНОГ ОБРАЗОВАЊА У СРБИЈИ - ПРОЈЕКАТ РЕФОРМЕ ОБРАЗОВАЊА У ОБЛАСТИ ЕКОНОМИЈА, ПРАВО И АДМИНИСТРАЦИЈА.................................................................................

9

5.ПРОФЕСИОНАЛНИ РАЗВОЈ ЗАПОСЛЕНИХ У ОБРАЗОВАЊУ.......

10

6.ОБРАЗОВАЊЕ СЕОСКОГ СТАНОВНИШТВА У СРБИЈИ..................

11

7. ДОСТУПНОСТ ОБРАЗОВАЊА И ИНКЛУЗИЈА ДЕЦЕ ИЗ ОСЕТЉИВИХ ГРУПА...............................................................................

12

8. З А К Љ У Ч А К.......................................................................................... 139. Л И Т Е Р А Т У Р А.................................................................................... 14

1

УВОД

Svaka nacionalna ekonomija i njen dugoročni razvoj zavisi gotovo isključivo od kvaliteta njenih ljudskih resursa. U tom slučaju, korišćenje tih resursa i ulaganje u njihov kvalitet predstavljaju primarni faktor razvoja.

Sistem obrazovanja osnovna je infrastrukturna pretpostavka rasta i razvoja isto kao što je to i sistem transporta, energetski sistem, mreža institucija i zakonodavstvo.

Okruženje u kojem se odvija privredni razvoj danas pruža određene prednosti ali i ograničenja. Prednosti ali istovremeno i izazovi javljaju se globalizacijom, otvorenom konkurencijom i informatičkim tehnologijama koje su sve to i omogućile. Ograničenja su u demografskoj strukturi stanovništva kao i u nasleđu negativne selekcije kadrova, rigidnosti institucija i zakonodavstva koji danas koči napredak i pozitivne promene u društvu. Savremene se nacionalne obrazovne politike u razvijenim zemljama temelje se na konceptu koji su proteklih decenija razrađeni u međunarodnim organizacijama koje se bave obrazovnom politikom (UNESCO, OECD, ILO, Savet Evrope, Evropska komisija) i koje ih preporučuju svojim članicama u sprovođenju nacionalnih obrazovnih reformi. To su koncepcija doživotnog učenja, odnosno koncepcija društva koje uči.

Koncept doživotnog učenja i razvoja ljudskih resursa jednog sistema obuhvata i usklađuje različite oblike učenja u svim životnim razdobljima.

Savremeni obrazovni sistem čini mreža školskih i neškolskih organizacija povezanih partnerskim odnosima. Škola više nije jedina obrazovna ustanova pa se razvoj ljudskih resursa jedne države ne sme redukovati na reformu školskog sistema. U razvijenim se zemljama sistemom razvoja ljudskih resursa obuhvata školovanje i mladih i odraslih te neformalno obrazovanje odraslih, a sve se više obzira poklanja i samoobrazovanju te informativnom učenju.

Obrazovanje se danas smatra uslovom opstanka i razvoja modernih društava. Opstaju oni koji se najlakše prilagođavaju i prvi usvajaju novine.

2

Циљеви образовања и васпитањаЦиљеви образовања и васпитања јесу:

1. пун интелектуални, емоционални, социјални, морални и физички развој сваког детета и ученика, у складу са његовим узрастом, развојним потребама и интересовањима;

2. стицање квалитетних знања и вештина и формирање вредносних ставова (у даљем тексту: знања, вештине и ставови), језичке, математичке, научне, уметничке, културне, техничке, информатичке писмености, неопходних за живот и рад у савременом друштву;

3. развој стваралачких способности, креативности, естетске перцепције и укуса;4. развој способности проналажења, анализирања, примене и саопштавања

информација, уз вешто и ефикасно коришћење информационо-комуникационих технологија;

5. оспособљавање за решавање проблема, повезивање и примену знања и вештина у даљем образовању, професионалном раду и свакодневном животу;

6. развој мотивације за учење, оспособљавање за самостално учење, учење и образовање током целог живота и укључивање у међународне образовне и професионалне процесе;

7. развој свести о себи, самоиницијативе, способности самовредновања и изражавања свог мишљења;

8. оспособљавање за доношење ваљаних одлука о избору даљег образовања и занимања, сопственог развоја и будућег живота;

9. развој кључних компетенција потребних за живот у савременом друштву, оспособљавање за рад и занимање стварањем стручних компетенција, у складу са захтевима занимања, развојем савремене науке, економије, технике и технологије;

10. развој и практиковање здравих животних стилова, свести о важности сопственог здравља и безбедности, потребе неговања и развоја физичких способности;

11. развој свести о значају одрживог развоја, заштите и очувања природе и животне средине, еколошке етике и заштите животиња;

12. развој способности комуницирања, дијалога, осећања солидарности, квалитетне и ефикасне сарадње са другима и спoсобности за тимски рад и неговање другарства и пријатељства;

13. развијање способности за улогу одговорног грађанина, за живот у демократски уређеном и хуманом друштву заснованом на поштовању људских и грађанских права, права на различитост и бризи за друге, као и основних вредности правде, истине, слободе, поштења и личне одговорности;

14. формирање ставова, уверења и система вредности, развој личног и националног идентитета, развијање свести и осећања припадности држави Србији, поштовање и неговање српског језика и свог језика, традиције и културе српског народа, националних мањина и етничких заједница, других народа, развијање мултикултурализма, поштовање и очување националне и светске културне баштине;

3

15. развој и поштовање расне, националне, културне, језичке, верске, родне, полне и узрасне равноправности, толеранције и уважавање различитости.

Право на образовање и васпитање

Свако лице има право на образовање и васпитање.

Грађани Републике Србије једнаки су у остваривању права на образовање и васпитање, без обзира на пол, расу, националну, верску и језичку припадност, социјално и културно порекло, имовно стање, узраст, физичку и психичку конституцију, сметње у развоју и инвалидитет, политичко опредељење или другу личну особину.

Лица са сметњама у развоју и са инвалидитетом имају право на образовање и васпитање које уважава њихове образовне и васпитне потребе у редовном систему образовања и васпитања, у редовном систему уз појединачну, односно групну додатну подршку или у посебној предшколској групи или школи, у складу са овим и посебним законом.

Страни држављани и лица без држављанства имају право на образовање и васпитање под истим условима и на начин прописан за држављане Републике Србије.

Установе и обављање делатности

Делатност образовања и васпитања обављају:

у предшколском васпитању и образовању – предшколска установа; у основном образовању и васпитању – основна школа, основна школа за

образовање одраслих, основна музичка, односно балетска школа и основна школа за образовање ученика са сметњама у развоју;

у средњем образовању и васпитању – средња школа, и то: гимназија (општа и специјализована), стручна школа, мешовита школа (гимназија и стручна или уметничка), уметничка школа, средња школа за образовање одраслих и средња школа за ученике са сметњама у развоју.

у високом образовању – високошколске установе, и то: универзитети, факултети и уметничке академије у саставу универзитета, академије струковних студија, високе школе, високе школе струковних студија.

4

NEOPHODNI KORACI U REFORMI OBRAZOVANJA U SRBIJI

Strategija za razvoj obrazovanja u Srbiji nalazi се pred Nacionalnim prosvetnim savetom. Grupa stručnjaka iz strukovnih udruženja, instituta i nevladinih organizacija koji se bave obrazovanjem, okupila se u nameri da ukaže nadležnim organima, stručnoj i široj javnosti na stratešku važnost obrazovanja za društveni i ekonomski razvoj, kao i da predloži nekoliko konkretnih mera koje bi doprinele unapređenju kvaliteta obrazovanja u Srbiji.

ULOGA OBRAZOVANJA U DRUŠTVENOM I EKONOMSKOM RAZVOJU I PROCESU EVROPSKIH INTEGRACIJA

Obrazovanje ima stratešku važnost za ekonomski i društveni razvoj, tj. za razvijanje društva zasnovanog na znanju. To pokazuju i analize međunarodnih organizacija i institucija, kao što su Svetska banka ili Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD). Različita istraživanja (iz ekonomske ili sociološke perspektive) pokazuju da viši nivo i kvalitet obrazovanja u društvu u celini pozitivno utiče na produktivnost, inovativnost, demokratičnost i društvenu koheziju. Da bi obrazovanje moglo da ostvari takav doprinos, neophodno je da sistem obrazovanja u jednoj zemlji bude kvalitetan, efektivan, efikasan, dostupan i ravnopravan. Činjenica da je “društvo zasnovano na znanju” istovremeno i “društvo permanentnog učenja”, implicira da obrazovanje u celini mora da bude posmatrano u jednom širem kontekstu. Pred obrazovni sistem se, kao osnovni zadatak, postavlja zahtev da svaki pojedinac razvije svoje potencijale, osposobi da upotrebljava svoje znanje, da ga unapređuje, da selektuje ono što je bitno u datom kotekstu i da razume ono što je naučeno na način na koji se ono može prilagoditi zahtevima sve bržih promena okruženja.

Čini se da se obrazovanje još uvek razume kao trošak države, a ne kao investicija u dugoročni i održivi razvoj. Iako je u okviru Strategije za smanjenje siromaštva i drugim strategijama, obrazovanje definisano kao važan strateški pravac – čini se da preporuke za obrazovanje date u okviru izveštaja o implementaciji iz 2005. i avgusta 2007. godine ne nailaze na adekvatnu reakciju resornog ministarstva. Osim toga, značaj obrazovanja nije dovoljno prepoznat ni u društvu u celini, što se može ilustrovati retkim obrazovnim temama u medijima (pogotovo ako se izuzme tretiranje senzacionalističkih događaja, kao što je korupcija ili pojedinačni slučajevi nasilja) ili aktivnostima sindikata (koji se npr. nisu pobunili protiv pokušaja izbacivanja teorije evolucije iz nastavnih planova i programa). Čini se da ni sam obrazovni sektor (osnovne i srednje škole, gimnazije i visokoškolske institucije) nije dovoljno jak, niti motivisan da inicira neke promene.

Obrazovanje doprinosi ekonomskom razvoju direktno: - kroz povećavanje i poboljšavanje kompetencija radno sposobnog stanovništva, u smislu da povećava - produktivnost zaposlenih, smanjuje mogućnosti duže ili trajne nezaposlenosti;

5

- kroz efikasniji transfer tehnologije i znanja iz obrazovnog sistema (posebno visokog obrazovanja) i nauke, ka privredi i društvu.

Osim toga, pojedina istraživanja pokazuju da je viši stepen obrazovanja populacije povezan sa manjim troškovima koje država ima za druge delove javnog sektora kao što su zdravstvo, socijalna zaštita, sudstvo ili unutrašnji poslovi – manje bolesti, socijalnih potreba, kriminala.

Što se tiče društvenog razvoja i demokratizacije, obrazovanje, pre svega, može poboljšati mogućnosti svakog pojedinca da ravnopravno i aktivno doprinosi ekonomskom i društvenom razvoju. Time je pojedinac u poziciji da adekvatno zaštiti svoja prava i prava sebi bližnjih. U širem smislu, pokazuje se da, uopšte uzev, bolje obrazovani pojedinci redovnije učestvuju u izborima, da su tolerantniji prema različitostima i da bolje fukcionišu u multietničkom ili multikonfesionalnom društvu.

Društveni i ekonomski razvoj su, posebno u slučaju Srbije, povezani sa procesom evropskih integracija i evropeizacije Srbije uopšte. U procesu evropskih integracija neophodno je obrazovani sistem uskladiti sa kriterijumima i preporukama Evropske unije ili drugih evropskih organizacija i procesa, uz posvećivanje posebne pažnje indikatorima uspešnosti obrazovnog sistema koje je EU definisala. Takođe, važno je obezbediti da obrazovni sistem doprinese evropeizaciji Srbije u socijalnom, ekonomskom i kulturnom smislu. Deca koja sada polaze u školu će svoje obrazovanje završiti u Srbiji koja će biti punopravni član Evropske unije. Neophodno je da ona tokom obrazovanja steknu sva znanja i kompetencije potrebna za aktivno učestvovanje na otvorenom tržištu rada i radne snage i multietničkom i multijezičkom društvu otvorenih granica.

Postojeće stanje u sistemu obrazovanja u Srbiji Stanje u sistemu obrazovanja u Srbiji analizirano je od strane nekoliko međunarodnih i domaćih organizacija (OECD i UNICEF – sveobuhvatni izveštaji iz 2001. i 2003. godine; različiti izveštaji o pojedinim aspektima obrazovanja od strane UNESCO-a, Evropske univerzitetske asocijacije (EUA) instituta i organizacija koje se bave obrazovanjem u Srbiji; analiza rezultata međunarodnih testiranja kao što su PISA, TIMSS, itd.) i domaćih institucija (npr. u okviru dokumenta Ministarstva prosvete i sporta 2001-2003 „Kvalitetno obrazovanje za sve“). U međuvremenu su započeti, ali i zaustavljeni, neki važni aspekti reformskog procesa, kao što je npr. kurikularna reforma zasnovana na obrazovnim ishodima. U procesu reforme visokog obrazovanja pokazuje se opšte nerazumevanje ciljeva na kojima se ona bazira. Rezultati pojedinih istraživanja (npr. postignuća učenika na različitim nivoima u osnovnoj školi) nisu dostupni javnosti ili se proglašavaju nerelevantnim (npr. PISA 2003).

U Srbiji je teško pronaći validne podatke, a samim tim je teško proceniti uspešnost različitih nivoa formalnog obrazovanja koji se zasnivaju na svetskim (OECD, Svetska banka) i evropskim (Savet Evrope) indikatorima koji se, možda najviše u Evropskoj Uniji, koriste za procenu uspešnosti pojedinih aspekata obrazovnih sistema na svim nivoima – naučno-istraživačke aktivnosti, stručno obrazovanje i usavršavanje itd. Bez obzira što je Srbija učestvovala u nekoliko međunarodnih testiranja, koja se odnose samo na nivo postignuća učenika, ne možemo sa sigurnošću tvrditi gde se Srbija nalazi u odnosu na druge sisteme obrazovanja u celini.

Ipak, neki podaci govore o nedovoljnom kvalitetu sistema obrazovanja u Srbiji:

6

- obrazovni profil stanovništva je vrlo nizak. Prema Popisu iz 2002. godine:

11% stanovništva je završilo neki oblik visokog obrazovanja (6.5% univerzitet), 41% stanovništva ima završenu srednju školu, skoro 24% ima završenu samo osnovnu školu, dok čak 20% nema završeno ni to;

obuhvat dece ukupnim predškolskim vaspitanjem je manji od 40% (podaci za 2005. godinu), i u predškolskim programima su najmanje zastupljena deca iz vulnerabilnih grupa (siromašni, marginalizovane etničke grupe, deca sa smetnjama u razvoju itd.);

oko 5% dece ne upiše osnovnu školu, dok je u seoskim sredinama taj procenat veći i iznosi oko 20%;

ne postoje pouzdani podaci o školovanju dece sa smetnjama u razvoju i romske dece. Međutim, izveštaji nekih NVO navode da su u pojedinim specijalnim školama preko 80% đaka romska deca;

nastavljanje školovanja (iz 4. u 5. razred osnovne škole, iz osnovnog u srednje ili iz srednjeg u visoko obrazovanje) je takođe veoma određeno socio-ekonomskim faktorima;

svako treće dete je izloženo nekoj vrsti nasilja u školi, potvrđuju istraživanja UNICEF-a;

oko 45% studenata nikada ne završi studije, oni koji završe to učine u proseku za dve godine duže nego što je predviđeno studijskim programom;

na PISA 2003. i 2006. testiranju, Srbija je ispod OECD proseka u sve četiri kategorije. Skoro 30% učenika iz Srbije je po pismenosti bilo na najnižem nivou;

po izdvajanjima za obrazovanje u celini Srbija je ispod poželjnih nivoa izdvajanja – 3.5% BDP-a se izdvaja za obrazovanje u celini, naspram 6% koliko preporučuje UNESCO i što je prosek zemalja OECD-a. Zemlje u regionu izdvajaju oko 4% BDP-a za obrazovanje.

Nakon zaustavljanja sveobuhvatne reforme obrazovanja 2004. godine, promenama u obrazovanju se ne pristupa analitično i dugoročno. Strategije razvoja obrazovanja se retko donose na osnovu validnih analiza postojeće situacije, a multidisciplinarna istraživanja obrazovanja još uvek nisu prihvaćena kao relevantna naučna aktivnost. Dinamika i sadržaj reformskih procesa u obrazovanju i dalje u velikoj meri zavise od toga koja politička stranka ili ličnost ima kontrolu nad resornim ministarstvom. Takođe, čini se da ne postoji adekvatna unutar i međusektorska koordinacija po pitanjima koja se tiču obrazovanja (npr. nacionalni okvir kvalifikacija se ne razvija za sve nivoe obrazovanja nego samo sa stručno obrazovanje; ne postoji telo koje bi okupilo predstavnike različitih ministarstava od značaja za razvoj obrazovanja, kao što su ministarstva finansija, nauke, omladine i sporta, telekomunikacija i informatičkog društva, rada i socijalne politike itd.).

Konkretni predlozi

Imajući u vidu ulogu koju obrazovanje može i treba da ima u ekonomskom i socijalnom razvoju jednog društva, postojeće stanje u Srbiji i neophodnost da se implementira Strategija za smanjenje siromaštva, predlažemo da se u naredne dve godine sprovede niz mera:

I Strategija razvoja obrazovanja

7

Vraćanje politici sveobuhvatnog pristupa obrazovanju i usvojanje strategije razvoja obrazovanja koja mora biti zasnovana na proceni stanja, uzimajući u obzir analize i rezultate međunarodnih testiranja obrazovnih postignuća naše zemlje, kao i preporuka koje za sistem obrazovanja iz njih proističu. Strategija bi trebalo da bude formulisana uz puno učešće stručne javnosti i predstavnika zainteresovanih strana, da bude usklađena sa evropskim standardima i preporukama evropskih institucija, ali i da bude usklađena sa drugim razvojnim strategijama i usvojena u Parlamentu Srbije. Ona, takođe, mora da ima jasno definisane kratkoročne, srednjoročne i dugoročne ciljeve, jasnu podelu nadležnosti i osmišljen način praćenja uspešnosti implementacije strategije. Za ovo je od presudnog značaja uspostavljanje efikasnog načina unutarsektorske i međusektorske koordinacije o pitanjima od značaja za obrazovanje.

II Standardi

Usvajanje obrazovni standardi u skladu sa svetskim i evropskim indikatorima kvaliteta koji bi služili kao objektivni spoljni orijentir u procesu osiguranja kvaliteta i koji bi se odnosili na uslove u kojima se obrazovanje odvija, sam obrazovni proces i ishode obrazovnog procesa. To podrazumeva i usvajanje standarda postignuća učenika nakon svakog ciklusa obarazovanja. Nužno je, takođe, i usvajanje standarda zasnovanih na kompetencijama za prosvetne radnike na svim obrazovnim nivoima, usklađivanje programa inicijalne obuke i stručnog usavršavanja nastavnika sa zahtevima takvih standarda.

III Demokratizacija

Organizovanje sistema obrazovanja u Srbiji tako da promoviše demokratske i humanističke vrednosti i adekvatno pripremi pojedince za funkcionisanje u demokratskom, pluralističkom društvu. Ovo podrazumeva i demokratizaciju odnosa unutar obrazovnog sistema time što će se omogućiti participacija svih zainteresovanih u procesima promena obrazovanja; omogućiti realno učešće sve dece u redovnom obrazovnom sistemu; stvoriti uslove za ostvarivanje permanentnog obrazovanja; obezbediti veću fleksibilnost školskih programa za uticaj lokalne zajednice, kao npr. interkulturalnosti školskih programa u multikulturnim sredinama; negovati demokratske odnose i uvažavanje svih aktera u vaspitno-obrazovnom procesu, kao vrednosti koje se prenose kroz nastavu i vannastavne aktivnosti.

IV Praćenje i evaluacija

Uspostavljanje efikasnih, efektivnih i trajnih mehanizama praćenja, analiziranja i izveštavanja o započetim promenama u obrazovanju prema prihvaćenim svetskim i evropskim standardima, za sve segmente obrazovnog sistema, na sistemskom, regionalnom i lokalnom nivou.

8

МОДЕРНИЗАЦИЈА СИСТЕМА СРЕДЊЕГ СТРУЧНОГ ОБРАЗОВАЊА И ОБУКЕ

Реформа стручног образовања има за циљ успостављање система стручног образовања које ће одговарати на потребе привреде и ученика, стварајући обучену и стручну радну снагу која се лако и брзо прилагођава непрекидним променама на тржишту рада. Инвестиције у стручно образовање тако постају инвестиције у привреду, а стручно образовање један од кључних ослонаца економског развоја. Због тога је у реформу стручног образовања током протеклих шест година уложено више од 20 милиона евра, а највећи део те суме дониран је кроз КАРДС Програм реформе средњег стручног образовања, пројекат који Министарство просвете реализује уз техничку и финансијску подршку Европске уније од 2003. године. Током шест година, колико је трајала реализација прве три фазе пројекта, покривен је велики број области: израђена је Стратегија развоја стручног образовања, коју је Влада Републике Србије усвојила крајем децембра 2006. године; развијени су нови и редефинисани стари наставни програми за 28 огледних профила, а више од 2500 наставника је кроз семинаре, обуке и студијска путовања оспособљено за њихову примену у школама; кроз Фонд за иновације финансирано је 37 пројеката које су реализовале школе, факултети и друге институције, чије су активности биле усмерене на обуку наставника, нове наставне методе, развој наставних средстава и модернизацију наставних програма; у 153 школе инсталирано је више од 3500 савремених рачунара с пратећом опремом, а специфичну стручну опрему, одговарајућу за свако подручје рада у којем се реализују огледи, добила је 71 школа; појачане су и унапређене везе које школе имају с локалним послодавцима, а остварена су и партнерства школа са сродним школама у иностранству.

РЕФОРМА СТРУЧНОГ ОБРАЗОВАЊА У СРБИЈИ - ПРОЈЕКАТ РЕФОРМЕ ОБРАЗОВАЊА У ОБЛАСТИ ЕКОНОМИЈА, ПРАВО И АДМИНИСТРАЦИЈА

Пројекат реформе стручног образовања у области економије, права и администрације реализује се од 2002. године. У оквиру пројекта до сада је развијено пет нових образовних профила (пословни администратор, финансијски администратор, банкарски службеник, службеник осигурања и комерцијалиста), за које су сачињени нови наставни планови и програми по којима се реализује настава у огледним одељењима. Огледна одељења формирана су у 46 средњих школе из целе Србије. За школску 2010/2011              2010/2011      . годину планирано је укључивање још најмање шест нових школа, у којима ће бити уведени неки од пет огледних образовних профила.

Осим нових наставних програма, новине које се тестирају кроз пројекат односе се на модернизацију процеса учења кроз активну наставу и симулацију процеса пословања у „бироима за учење“ – кабинетима организованим и опремљеним попут пословног окружења у коме ће ученици једног дана радити. Посебно тежиште је стављено на стручно и методичко усавршавање наставника и иницирање форума на којима се

9

размењују искуства у раду, на дијалог са послодавцима о прилагођавању понуде стручног образовања потребама привреде, као и на унапређивање менаџмента и осигурање квалитета у средњим стручним школама.

Досадашња искуства показала су да учешће у пројекту за школе има низ предности. Осим нове опреме и низа обука током којих су наставници и директори усавршавали своје компетенције, школе имају и могућност организованог заступања стручних интереса у образовним институцијама. Захваљујући новим моделима рада јасно се сагледавају финансијске потребе за новим образовним профилима, што служи као основа за преговарање између директора и Министарства просвете. Осим тога, све школе су кроз пројекат имале прилику да успоставе партнерства са школама и стручним удружењима у Немачкој, да оду у студијске посете и на тај начин стекну драгоцена искуства.

Циљ читавог пројекта је да се проверене идеје и модели преведу у систем. Позитивни примери попут наставничких форума, удружења директора, Одбора за школство при Регионалној привредној комори већ су идентификовани. До краја пројекта 2012. године очекује се и да огледни наставни програми постану део система, одобрени од надлежног савета и доступни свим заинтересованим школама.

Подршку за реализацију пројекта Министарству просвете пружа Немачка организација за техничку помоћ (ГТЗ).

ПРОФЕСИОНАЛНИ РАЗВОЈ ЗАПОСЛЕНИХ У ОБРАЗОВАЊУ

Стручно усавршавање и развој компетенција запослених у образовању веома су значајан сегмент у систему образовања којем се последњих неколико година придаје посебна пажња. Ово најбоље илуструје обавезност стручног усавршавања (100 сати на пет година), многобројне акредитоване обуке током протеклих неколико година и број наставника и директора који су пролазили кроз различите програме стручног усавршавања. Циљ Министарства просвете је изградња свеобухватног система професионалног развоја запослених у образовању, чиме би се ова област у потпуности регулисала и стандардизовала, а континуирано усавршавање постало лако доступно.

Кроз пројекат ће бити развијен систем који ће омогућити да стручно усавршавање за наставнике буде квалитетније и да одговара њиховим индивидуалним потребама, потребама школе и потребама развоја система образовања и васпитања у приоритетним областима и да не зависи искључиво од понуде, како је било до сада. Наставници ће имати већи избор облика стручног усавршавања (семинаре, као и до сада, али и конференције и округле столове), а шира понуда стручног усавршавања биће доступнија, јер ће се обуке реализовати у регионалним центрима за стручно усавршавање. Законски оквир за облике стручног усавршавања, који се дефинише у оквиру пројекта, олакшаће школским управама, директорима и педагошко-психолошкој служби праћење стручног усавршавања наставника (финансирање, супервизију итд.), јер ће бити изграђени стандарди за наставничке компетенције, као и за ефекте стручног усавршавања на наставу. Систем напредовања у каријери биће редефинисан, а наставници приправници ће бити систематски упућивани у посао, јер ће наставници са искуством бити обучени за менторе својим колегама приправницима.

10

ОБРАЗОВАЊЕ СЕОСКОГ СТАНОВНИШТВА У СРБИЈИ

Образовање сеоског становништва у Србији је у великој мери запостављено у претходним деценијама. У просветним институцијама Републике Србије не постоје органи који се баве проблемима образовања сеоског становништва, Народна скупштина Србије није никада расправљала о тим проблемима, а не постоје ни просветни документи који се баве тим проблемима. Посебан проблем је што у стратешким развојним документима нема сагледавања значаја образовања сеоског становништва за целокупни развој села и пољопривреде.

Степен образовања сеоског становништва је забрињавајуће низак: у категорији „осталих“ насеља (сеоска и приградска насеља) 36,3% становника нема завршену основну школу (а код женског становништва тај проценат је 44,2%), 28,7% има само основну школу, а то значи да 65,0% становника села нема никакво професионално образовање, а код женског становништва то је 71,7% (подаци из пописа становништва 2002.године). Ово су подаци за целину популације а, наравно, за млађе генерације су ти подаци много повољнији али још увек у узрасној групи која сада има између 45 и 50 година више од једне десетине нема основну школу, око једне трећине има само основну школу а тек нешто изнад половине има неко професионално образовање. Квалитет образовања сеоског становништва је један још значајнији негативни показатељ. Сва досадашња тестирања школских постигнућа ученика из сеоских школа показују да они постижу статистички значајно ниже резултате .Посебан проблем са квалитетом образовања у сеоским срединама су и сами програмски садржаји, веома удаљени од карактеристика сеоских средина, нису специфични за те средине и имају мало додирних тачака са животом људи у сеоским заједницама. Две крупне мере које припремају просветне власти у Србији, ако не буду изведене на промишљен начин, могу угрозити и иначе лоше стање образовања сеоског становништва. Прва мера је тзв. процес рационализације мреже школа у Србији. Друга мера је предвиђена основним законом о образовању и састоји се у промени начина финансирања школа, који се своди на финансирање по глави ученика.

Србија у којој око 42% становништва живи у сеоским подручјима, нема озбиљне шансе за развој ако се не унапреди образовање сеоског становништва. Последице лошег стања у образовању биће: ограничен развој пољопривреде у регистрованим сеоским домаћинствима развој других привредних делатности у сеоским подручјима. Последице ће бити и успорени процес демократизације земље деградација културе у сеоским подручјима, низак стандард живота у сеоским подручјима који доводи до даљих миграција са села у градове који ни сами не могу да реше своје проблеме запошљавања и комуналног развоја. Једно од добрих решења за проблеме образовања сеоског становништва и за

11

дефинисање улоге тог образовања у развоју сеоских заједница је разрада концепције сеоске школе као вишефункционалног центра и као центра развоја сеоских заједница.

ДОСТУПНОСТ ОБРАЗОВАЊА И ИНКЛУЗИЈА ДЕЦЕ ИЗ ОСЕТЉИВИХ ГРУПА

Шта се подразумева под повећањем доступности образовања и шта је инклузивно образовање?

Један од приоритета Владе Републике Србије и Министарства просвете је повећање доступности образовања сваком детету у Републици Србији и истовремено стварање услова за квалитетно образовање у складу са његовим потребама и способностима. Овакво образовање које је засновано на праву детета да има приступ образовању које је

усмерено на њега и његове специфичне потребе, у стручној литератури се назива инклузивно образовање.

Циљ инклузивног образовања је уклањање свих видова баријера и дискриминације, које би се односиле на пол, националну припадност, верско и социо-економско порекло, способности, здравствено стање или било које друго лично својство појединца, као и омогућавање друштвене кохезије.

Примена мера усмерених на повећање достуности и јачање инклузивног образовања започиње у свим школама у Србији од почетка школске 2010/11. године, односно од 1. септембра 2010. године

Инклузивна пракса у образовном систему Републике Србије је до усвајања Закона о основама система образовања и васпитања (Сл. гласник РС, бр. 72/09) у августу 2009. године била мало развијена, с обзиром да није било системских решења у овој области. Током последњих неколико година учињен је одређени напредак у овој области, пре свега захваљујући већим ангажовањем ресорних министарстава, у сарадњи са релевантним међународним организацијама и институцијама (УНИЦЕФ, Европска комисија, итд.), као и удружењима и невладиним организацијама у земљи. Ипак, тек су усвајањем новог Закона о основама система образовања и васпитања дате основе за системско и институционално уређење образовања које омогућава успешно укључивање све деце у систем образовања.

Припрема нормативних аката и развојних стратегија за пуну имплементацију нових мера инклузивног образовања укључује конкретизацију одредби међународних

Подаци у време пре примене новог Закона о обухвату у образовању који опомињу: 85% деце са тешкоћама у развоју није обухваћено било каквим видом системског

образовања, већину ученика у специјалним школама, чак до 80% чине ромска деца, основну школу завршава око 75% деце са села, мање од 37% ромске деце завршава основну школу, 68% ромске деце напушта школовање још на нивоу основног образовања, само 10%

деце из ромских насеља је обухваћено обавезним образовањем, а нарочито је слаб обухват ромских девојчица.

12

докумената, које је потписала и ратификовала Република Србија, а који имају правно обавезујући карактер. Питањем повећања доступности образовања се баве и најзначајнији стратешки документи Владе Републике Србије.

ZAKLJUČAK

Obrazovanje predstavlja jedan od bitnih, posebnih i složenih segmenata, na osnovu kojih između ostalog je zasnovan i menadžment ljudskih resursa. Poznato je da su zaposleni najvažniji resurs sa kojim raspolaže jedno preduzeće. Ovo tvrđenje se zasniva na osnovu povezanosti zaposlenih sa svim varijabilima koje su uključene u funkcionisanju preduzeća. Savremeno ekonomsko poslovanje zahteva i nove metode upravljanja koje se ne odnose samo na upravljanje klasičnim resursima, već i na upravljanje znanjem. Izazov za one koji upravljaju znanjem je dvostruk -oni treba da implementiraju sistem koji će regulisati tok informacija kako bi zaposleni mogli da pristupaju specifičnom znanju važnom za njihov posao i da stvaraju procese koji će pojedincima na raznim poslovnim funkcijama omogućiti da dele znanje i praktično ga koriste. Obrazovanje, kao veliki izazov savremenoj civilizaciji, kao nosilac i pokretač društvenih promena, kao način informisanja o promenama i prihvatanja novih stavova i vrednosti i kao put ka sticanju novih znanja - različito se u literaturi određuje i različito se u praksi definišu njegovi ciljevi. U stvari, tradicionalna određenja obrazovanja polaze od shvatanja obrazovanja kao sistematskog sticanja naučnih znanja o prirodi, društvu i ljudskom mišljenju i ovladavanja radnim veštinama i navikama kojima se razvijaju i oblikuju određene crte ličnosti i usvaja određeni pogled na svet. Savremenija shvatanja obrazovanja polaze od toga da je obrazovanje sistem institucionalnog sticanja znanja i osposobljavanja ljudi da stiču znanja, veštine i navike koje su im potrebne. Polazeći od svih dosadašnjih određenja i uvažavajući sve dosadašnje pristupe obrazovanju, savremeno obrazovanje se sa sociološkog stanovišta definiše kao društveni proces kojim se stiče znanje, i to sa stanovišta njegovog značaja za civilizacijske promene na globalnom planu i stanovišta potrebe za razvijenom ličnošću koja je osnovni faktor znanja kao razvojnog resursa. U tom smislu, obrazovanje kao razvojni resurs treba da omogući, sistemom obrazovanja i obrazovnim sadržajima koji se u njemu ostvaruju, realizovanje osnovnih ciljeva koji se odnose na razvoj ličnosti, očuvanje čovekovog prirodnog okruženja i stvaranje svesti o globalnim problemima savremenog čovečanstva.

U savremenom svetu obrazovanje prati promene nastale njegovim razvojem. Tako će obrazovanje u 21. veku biti usmereno prema sticanju znanja koje postaje značajan faktor društvenog razvoja i imaće odlučujuću vrednost i za pojedinca i za civilizaciju. Obrazovanje će imati značaja i za sagledavanje i razumevanje globalnih promena u savremenom društvu, posebno sa stanovišta problema u vezi sa usaglašavanjem privrednog razvoja sa ekološkim zakonitostima u uslovima razvoja nauke i tehnologije, u pogledu očuvanja kulturnog identiteta naroda i suvereniteta njihovih država u uslovima globalizacije ekonomskog života i političke dominacije privredno najrazvijenijih država, kao i u pogledu demokratizacije društvenih odnosa.

13

ЛИТЕРАТУРА:

1. Petković V.: Menadžment ljudskih resursa, Viša poslovna škola Čačak, 2005.

2. Stefanović V..: Menadžment ljudskih resursa, Fakultet za menadžment, Zaječar, 2005.

3. Tanasijević Z.: Novi putevi menadžmenta ljudskih resursa, Nacionalna konferencija o kvalitetu, Kragujevac, 2006.

4. Risentijević A.:Značaj obrazovanja, Megatrender, Beograd, 2007.

5. PK Crne Gore:Reforma obrazovanja i razvoj ljudskih resursa, Podgorica, 2008.

1. http://www.knowledge-bank1.org

2. http://www.ldp.rs/povelja_slobode/.../moderno_obrazovanje.762.html

14

Svaki peti u Srbiji bez završene osnovne škole

Neophodno je da se za obrazovanje iz državnog budžeta izdvaja najmanje šest, umesto dosadašnjih 3,5 odsto bruto društvenog proizvoda, kaže Žarko Šunderić, menadžer tima potpredsednika vlade za sprovođenje strategije za smanjenje siromaštva.

Jedna petina stanovnika Srbije ili 21,9 odsto ima nepotpuno osnovno obrazovanje, jedna četvrtina ili 24 odsto ima osnovno obrazovanje, četiri od deset (41,1) završilo je srednju školu, dok 6,5 odsto ima fakultetsku diplomu, podaci su republičkog Zavoda za statistiku o obrazovnoj strukturi nacije zasnovani na popisu iz 2002. godine.

Podatke da gotovo polovina stanovnika Srbije ima završenu samo osnovnu školu, a da se po broju fakultetski obrazovanih ljudi nalazimo na dnu liste Evrope.

Na nacionalnoj debati „Obrazovanje i razvoj ljudskih resursa”, koju je organizovala Vlada Srbije, Đelić je rekao da je naša zemlja jedina u Evropi u kojoj se procenat visokoobrazovanih ljudi smanjuje u poslednjih 15 godina. On je dodao da oko 22 odsto našeg stanovništva koje je starije od 15 godina nema potpuno osnovno obrazovanje, 24 odsto je završilo osmogodišnju školu, dok se samo sedam odsto žitelja Srbije može pohvaliti da ima fakultetsku diplomu.

Za ovako lošu situaciju, vicepremijer je kao jedan od osnovnih razloga naveo povezanost niskog nivoa obrazovanja sa siromaštvom.

– Od najsiromašnijih građana 71 odsto ima završenu osnovnu školu, a 20 odsto dece sa sela nikada se i ne upiše u школу.

Podaci Zavoda za statistiku, međutim, demantuju potpredsednika vlade kad je reč o visokoobrazovanim kadrovima, jer statistika beleži njihov permanentan rast. U brojevima, visokoobrazovanih je 2002. godine bilo 411.944, naspram 322.888 koliko ih je evidentirano 1991.

15

Da bi se ova katastrofalna situacija popravila, neophodno je da se iz državnog budžeta, umesto dosadašnjih 3,5 odsto, za obrazovanje izdvaja najmanje šest odsto bruto društvenog proizvoda i da se tako više od 50 odsto povećaju ulaganja u ovu oblast.

Организација студија

BachelorOсновне студије организују све високошколске установе предвиђене Законом о високом образовању.Основне академске студије трају три до четири године.Основне струковне студије трају три године.Студијским програмом основних и специјалистичких студија може бити предвиђен завршни рад.Лице које заврши основне академске студије стиче стручни назив са назнаком звања првога степена академских студија из одговарајуће области - Bachelor.Лице које заврши основне струковне студије стиче стручни назив са назнаком звања првога степена струковних студија из одговарајуће области - Bachelor (appl.).

MasterДипломске академске студије могу да организују универзитет, факултет и висока школа.Дипломске академске студије трају једну или две године у зависности од трајања основних академских студија.Студијски програм дипломских академских студија садржи обавезу израде завршног рада.Лице које заврши дипломске академске студије стиче академски назив дипломирани, са назнаком звања другог степена дипломских академских студија из одговарајуће области - Master.

Интегрисане студије (програм у једном циклусу)

Академски студијски програми из медицинских наука могу се организовати интегрисано у оквиру основних и дипломских академских студија, са укупним обимом од највише 360 ЕСПБ бодова.

Интегрисане студије (програм у једном циклусу)Академски студијски програми из медицинских наука могу се организовати интегрисано у оквиру основних и дипломских академских студија, са укупним обимом од највише 360 ЕСПБ бодова.

16

ДокторатДокторске студије могу да организују универзитети и факултети.Докторске студије трају најмање годину дана уз претходно трајање основних и дипломских академских студија од најмање пет година.Докторска дисертација је завршни део студијског програма докторских студија, осим доктората уметности који је уметнички пројекат.Изузетно, докторат наука може да стекне лице са завршеним студијама медицине и завршеном специјализацијом, на основу одбрањене дисертације засноване на радовима објављеним у врхунским светским часописима.

Систем оцењивањаУспешност студента у савлађивању појединог предмета континуирано се прати током наставе и изражава се поенима.Испуњавањем предиспитних обавеза и полагањем испита студент може остварити највише 100 поена.

Студијским програмом утврђује се сразмера поена стечених у предиспитним обавезама и на испиту, при чему предиспитне обавезе учествују са најмање 30, а највише 70 поена.Успех студента на испиту изражава се оценом од 5 (није положио) до 10 (одличан).Високошколска установа може прописати и други, ненумерички начин оцењивања, утврђивањем односа ових оцена са оценама од 5 до 10.Општим актом високошколске установе ближе се уређује начин полагања испита и оцењивање на испиту.

Формални услови за наставак високог образовањаКандидат за упис на студије првог степена полаже пријемни испит или испит за проверу склоности и способности, у складу са општим актом самосталне високошколске установе.Редослед кандидата за упис на студије првог степена утврђује се на основу општег успеха постигнутог у средњем образовању и резултата постигнутих на пријемном испиту, односно испиту за проверу склоности и способности. Кандидат који има положену општу матуру не полаже пријемни испит. Уместо пријемног испита овом кандидату вреднују се резултати опште матуре, у складу са општим актом самосталне високошколске установе.Самостална високошколска установа може кандидата са положеном стручном, односно уметничком матуром, уместо пријемног испита, упутити на полагање одређених предмета опште матуре.

17

На основу критеријума из конкурса, самостална високошколска установа сачињава ранг листу пријављених кандидата.

Право уписа на студије првог степена стиче кандидат који је на ранг листи рангиран у оквиру броја студената из члана 84. Закона о високом образовању.Студент студија првог степена друге самосталне високошколске установе, лице које има стечено високо образовање на студијама првог степена и лице коме је престао статус студента у складу са овим законом, може се уписати на студије првог степена, под условима и на начин прописан општим актом самосталне високошколске установе, на лични захтев.

На студије другог и трећег степена кандидат се уписује под условима, на начин и по поступку утврђеном општим актом и конкурсом самосталне високошколске установе.

18