Epistemologija religije

Nicholas Wolterstorff

Privrženost religiji, učešće u njoj, obično uključuje obožavanje (bogosluženje), čitanje i tumačenje Svetog pisma, molitve, meditacije, samodisciplinu, potčinjenost instrukcijama, dela pravde i milosrđa. Obično oni uključuju uključujući određene metafore i slike koje oblikuju nečije postupke i opažanje realnosti. Oni sadrže takve propozicionalne stavove kao nadajući se da će određene stvari doći o, i prihvatajući razne stvati, u smislu igranja uloge za nekog ko veruje u te stvari. I obično uključuju verovanje različitih stvari o Bogu, o svetom (pismu), o humanosti, njihova prošlost i budućnost, blaženstvo i patnja, i o svetu. Ponekad ono što izaziva i održava privrženost, u uključenost u religiju, je religiozno iskustvo neke vrste i drugo mistično iskustvo, natrpirodno iskustvo, osećaj kosmičke sigurnosti, iskustvo nečega što je kreirano od Boga, obično ovo bude nešto neverovatno u svojoj podrobnosti (preciznosti), svojoj beskrajnosti, ili u svojim zapetljanim i neverovatnim delima. Poznata Vitgenštajnova fraza je ovde prikladna: učešće u religiji je oblik života. Šta od svega ovoga spada u oblast epistemologije? Iskustva, naravno: epistemolog će želeti da razume strukturu religioznog iskustva. On će pokušati da identifikuje objekat poznanstva koji je sastavni deo iskustva. Da li je mistično iskustvo jednostavno unutrašnje stanje, kog je subjekat svestam i odakle vuče zaključke, ili je je to saamo konstituisano subjektivno poznanstvo sa nečim izvan njega samog, sa Bogom, ili opštije sa božanstvom? I epistemolog će pokušati da shvati šta je to biti svestan nečeg kao kreiranog od Boga, ili otkrivenje Bogom, ili šta već. Isto tako sastojci verovanja i religiji spadaju unutar domena epistemologije. Dobar deo zadatka opšte epistemologije je razumevanje prirode različitih odlika koje verovanja mogu posedovati, a koja su relevantne za istinu, nužnih i dovoljnih uslova da verovanja mogu posedovati tu odliku (tu zaslugu), i vrline uma i prakse i potrebne za njihovo prisustvo: vrednosti koje će biti pozdano formirane, garantovane, koje će davati pravo, biti naučne, opravdane i zaista istinite. U razvijanju svoje analize, epistemolog će želeti da drži na oku religiozno verovanje; za shvatanje, recimo, prava, koje se nudi kao opšte shvatanje, ali nisu podesna za religiozno verovanje, je do sada dalje neuspeh. Ali takođe, nasuprot tome, epistemolog koje je razvio opšte shvatanje prava može želeti da pokaže kako se shvatanje primenjuje na posebne vrste religioznog verovanja. Dozvolite mi da rasvletim pretpostavku za ono što sam upravo rekao. Do pre skoro, analitička epistemologija u dvadesetom veku je dirigovan (sprovedena) kao ako je bila odvojena od istine same samo jedna istinitosno-relevantna zasluga u verovanju, onda je ona obično nazvana ili "opravdanje" ili "racionalnost". To je pitanje šta je nužno ili dovoljno da bi verovanje bilo opravdano, ili racionalno; i pošto je bilo mnogo neslaganja oko odgovora na to pitanje, došlo je do veikog procvata teorija opravdanosti, ili teorija racionalnosti. Moja trvdnja, naprotiv, je da postoji veliki broj različitij istina-relevantnih zasluga u verovanju, u da ni "opravdanost" ni "racionalnost" ne izvlači neku pojedinačnu zaslugu; oba su vrlo nedvosmislena, svaki izvlači niz

različitih zasluga. Posledica ovog je da mnogi filozofski sporovi o opravdanosti i racionalnosti su imali njihove izvore u činjenici da filozofi, sa svojim pogledom na različite zasluge, ponudili različita shvatanja tih različitih zasluga, pre nego u činjenici da, s njihovim pogledom na istu zaslugu, su ponudili različita shvatnja o toj pojedinačnoj zasluzi. Put napred je priznati ovu činjenicu, i biti jasan o kojoj odlici (vrednosti) neko želi da razgovara. Projekat koji nudi shvatnje prava je drugačiji, recimo, od onog koji nudi shvatnje opravdanosti. Mnoge od odlika koje poseduju verovanja, a koje su relevantne za istinu, poseduju i druga propozicionalna stanja.kao što su nadajući se da, očekujući da, verujući da....) Među znantno raznolikim propozicijskim stavovima, epistemolozi u našem veku su se koncentrisali gotovo u potpunosti na verovanja. S obzirom na činjenicu da veliki broj odlika relevantnih za istinu predstvavljene u verovanjima koja su imale interes za filozofe su predstavljene u drugim propozicionalnih stavovima (stanjima) kao prikladne, da ograničenje fokusa izgleda neosnovano. Izgleda posebno neosnovano u slučaju epistemologije religije; u mnogim religioznim oblicima života (u kontrastu, možda od naučnog) nadanje, verovanje, žaljenje, prihvatanje, itako dalje, su upadljivo verujući. Prema tome epistemologiju religije, iako naravno obuhvata epistemologiju religioznog verovanja, ne treba postovetiti sa tim. Čak i tako, međutim, predlažem da u ovom slučaju sledimo konvenciju i usmerimo pažnju na verovanje, od svih drugih propizicionalnih stanja koja nalazimo u religiji.

1. Doksatički (odnosi se na individualna verovanja) ideal

Još od Platona, određena slika idealno formiranog verovanja prati (proganja) zapadnu filozofiju, a posebno, epistemologiju religije. Ponekad je slika bila pripojena unutar teorije saznanja (znanja), u nekom drugom slučaju (vremenu), unutar teorije nauke, u nekim drugim situacijama unutar teorije prava i iznova i zinova u okviru teorije sigurnosti (izvesnosti). Ovde je slika. Fundamentalno u životu uma je poznanstvo sa entitetima, i svesnost poznanstva s entitetima. Ono što nazivam "poznanstvo" je ono što Kant naziva Anschauung (opažaj) standardno, iako ne baš adekvatno, prevedena u engleskim verzijama Kanta kao "intuicija". Ili pogledajmo istu stvar sa druge (suprotne) strane: fundamentalno u životu uma je prisustvo entiteta koji nam se sami predstavljaju, stavljajući u njohovu pojavu za nas. Razmotrimo određen opis: "osećali ste vrtoglavicu kad ste se vozili na ringišpilu juče". Ako si ti činjenično osećao vrtoglavicu juče dok si se vozio na ringišpilu, onda ja mogu da koristim tu frazu da izaberem pojedinačnu nesvestisu da izaberem dovoljno dobro da mogu praviti asetrorne tvrdnje (potvrdne) o tome, na primer. Ipak, ta pojedinačna nesvestica nikada nije bila deo intucionog sadržaja mog uma; nikada nisam nisam opazio (spoznao intuitivno) to, nikad mi nije predstavljeno. Moj kontakt sa tim je bio veoma drugačiji od mog kontakta sa nesvesticom koju sam osetio juče dok sam se vozio ringišpilom. Ta vrtoglavica mi je predstavljena; bio sam upoznat s tim. Da ponovimo: poznanstvo (opažaj) i njegova suprotnost (razgovor), predstavljaju se u njihovim različitim modusima fundamentalnog značaja za život uma. Percepcija ima intuicioni sadržaj, pamćenje ima intuicioni sadržaj, intropsekcija ima intuicioni sadržaj, intelekt (razum) ima intuicioni sadržaj. Sigurno da ne bi moglo biti ljudskog duha lišenog svih ovih sadržaja,

možda ne bi bilo uma uopšte. (Da bi subjekat osigurao sebe da 4 aktivnosti koje su upravo pomenuta sve imaju intuicionalnu komponentu, nasuprot bira neki entitet mišljenja koji je (putem) jasno (nedvosmisleno) opisan, sa opažanjem, pamćenjem, introspekcijom, ili intelektom kao entitet, ili neki entitet te vrste.) Među entitetima s kojima imamo poznanstvo, su činjenice: opažam da sunce izlazi, introspektivo (vidim) osećam da osećam priličnu vrtoglavicu, sećam se da mi je vožnja pričinila nesvesticu, intelektom da je iskaz da je zeleno boja, je nužna istina. I sada za sliku o idealno formiranom verovanju: ponekad, tako da je tvrdio i pretpostvaljao, subjektovu upoznatost sa nekom činjenicom, spojeno, ako je nužno sa subjektovom svešću o toj upoznatosti, proizvodi u subjektu verovanje čiji propozicionalni sadržaj odgovara činjenici sa kojom je subjekat upoznat. Moja upoznatost sa činjenicom da sam osetio priličnu vrtoglavicu prouzvodi u meni verovanje da osećam priličnu vrtoglavicu. Sadržaj mog verovanja je, takoreći, direktno razumevanje činjenice s kojom imamo poznanstvo. Kako takvo verovanje može biti pogrešno? To mora bit slučaj da je sigurno. To je jedan tip idealno formiranog verovanja, u prvom redu, takoreći: verovanje formirano subjektovom upoznatošću s činjenicom s kojim je propozicionalni sadržaj verovanja korespodentan. Postoji drugi tip, nešto niže klase: verovanje formirano od subjektove upoznatosti sa činjenicom da propozicijski sadržaje verovanja je logički podrazumevan propozicijama koje korespospondiraju činjenici koje je subjekat svestan. U takvom slučaju, sigurnost subjektovog verovanja u pogledu premisa, spojene sa sigurnišću subjektovog verovanja u pogledu podrazumevanosti (implikacije) (entailments=logički nužna posledica), je prenesena na subjektov zaključak; to je takođe sugurno za njega. Ono što shvatanja za činjenicu da takvo verovanje će obično biti nižeg stepena u odnosu na najviši, je da subjekat može imati upoznatost sa činjenicama koje korespondiraju premisama u nekom agrumentu, i upoznatost sa činjenicom da te premise deduktivno podržavaju zaključak, bez da su upoznate sa činjenicom koja korespondira zaključku. Zaista, u tome leži smisao takvih argumenata. Deduktivni argumenti, ako su zasnovani u upoznatosti, donose nam upoznatost dok još čuvaju sigurnost. Da li postoji treći stepen idealno formiranih verovanja, naime, verovanje formirano subjektovom upoznatošću sa činjenicom da popozicionalni sadržaj verovanja je moguć u odnosu na činenjice sa kojima je subjekat upoznat? Pitanje je bilo stvar kontraverze; u skladu stim, to je najbolje za naše potrebe da ostavimo otvorenim pitanje postoji li treća vrsta ili stepen. Džon Lok, kao što ćemo videti uskoro, misli da postoji. On priznaje da su takvi argumenti nesposobni da prenesu sigurnost u zaključku; stoga, tako formirana verovanja su nižeg stepena od drugih. Ipak, Lok je jasno smatrao probibalističke argumente slične deduktivnimu tome, ako je subjekat prikupio zadovoljavajuće telo dokaza kao premisa, i ako je bio upoznat sa činjenicom koja korespondira premisama i sa činjenicom da je zaključak više verovatan nego što nije iz ovih premisa, onda je subjektovo prihvatanje zaključka u potpunosti zasnovano na upoznatosti. Hjum je odlučno izazvao da , po mom mišljenju (za moj duh) ova Lokova pretpostavka u pogledu ovih probabilističkih argumenata koji su induktivnog karaktera. Induktivno dospeće u verovanjima ne može biti u potpunosti zasnovano na upoznatosti, tvdi Hjum. Iako su mnoga takva verovanja

besprekorna, ipak, u samoj prirodi slučaja (predmeta), oni su manji od idealnih imanja subjektovog verovanja koje je u potpunosti zasnovano u upoznatosti sa činjenicama. Hajde da od sada naizmenično između govorenja (da zamenimo) "idealno formiranja verovanja" i doksatički ideal". Centralna tema u mojoj sledećoj diskusiji biće uloga ovog ieala u epistemologiji religije. Ali pre nego što dođemo do toga, razmotrimo pitanje postavljeno gore, Kako bi takvo verovanje moglo biti pogrešno ako je forirano od upoznatosti sa činjenicom čiji propozicionalni sadržaj verovanja korespodentan?" ipak znači da će biti čisto retoričko, dokazuje, bliskim ispitivanjem, umesto da bude sporedna tačja fundamentalnog načina. Istina je, naravni, da verovanje evocirano (subjektovom svesnošću o) subjektovom upoznatošću (opažanjem) sa činjenicom čiji je propozicionalni sadržaj verovanja korespodentan, nikada neće biti pogrešno; to je sigurno za subjekta. Ali suviše sve prisutna karakteristika našeg mentalnog života je da verovanje, umesto da je evocirano upoznatošću s nekom činjenicom koja je korespodentna verovanju propozicionalnog sadržaja, evocirano je umesto toga, onim što bi se moglo nazvati "mimikom (oponašanjem)" te upoznatosti. Činjenica je da je nužna istina da je zeleno boja, ja sam upoznat sa tom činjenicom, ja sam svestan da sam upoznat sa tim; i ta svesnost o upoznatosti izaziva u meni verovanje da je nužna istina da je zeleno boja. Dakle, verovanje je sigurno: nisam mogao imati upoznatost i verovanje koje je lažno. Sve je to veoma elegantno. Ali sada i tada imamo iskustvo koje je mimika upoznatosti sa činjenicom da je neka propozicija nužna istina samo kao što mi sada o onda imamo iskustvo koje je mimika upoznatosti sa nekim spoljašnjim objektom. Subjekat je upoznat sa nekom propozicijom, zaista; ali propozicija nije nužno istinita, stoga subjekat ne može biti upoznar sa činjenicom da je to nužna istina. Ipak se čini nužnom istinom; to ima da "izlgeda" o tome. Ono čega je subjekat introspektivno svestan nije intelektivna upoznatost sa nekom činjenicom nužne istine, već samo s mimikom toga. Ali pošto iskustvo oponaša upoznatost sa nekom činjenicom nužne istine, subjektova svesnost iskustva proizvodi verovanje da propozicija, sa kojom je subjekat upoznat, je nužna istina pod pretpostavkom, naravno, da subjekat ne veruje da je iskustvo mimika. Ono što uspostvalja (utvrđuje) da je to mimika je da iskaz u pitanju nema relacije sa drugim iskazima koja bi to imala ako bi bila nužna istina. Ako subjekat zna ili veruje, da to nema tih relacija, onda će subjekat prepoznati iskustvo za ono što jeste, naime, mimika, i subjektova upoznatost više neće proizvoditi verovanje da je iskaz nužna istina. Bilo koji logički paradoks Raselov paradoks, na primer, ilustruje poentu. Za najmanje jednu od premisa u takvom paradoksu, ono čega je subjekat introspektivno svestan kada razmatra premisu nije upoznatos sa nekom činjenicom nužne istine, već samo s mimikom toga. Nazad, onda, za sigurnost: šta dobro objašnjava smisao sigurnosti za nas, ako postoji ovo podražavanje u našem iskusvtu i mi ih ne raspoznajemo kao takve posledice našeg neuspeha da raspoznamo njihovu mimikriju budući da ona proizvode lažna verovanja u nama?

2. Uloga doksatičkog ideala u srednjevekovnom razumevanju nauke

Srednjevekovni filozofi proizvode malo da bi moglo biti nazvano, našom svetlošću. "epistemologija relogije". Sve dok prosvetiteljstvo nije unelo epistemologiju religije u svoju večinu. Radilo se o teologiji, ne religiji, da srednjevekovni filozofi, i filozofski teolozi, podigli su epistemološka pitanja. Ipak, za naše potrebe ovde će biti poučno da se ukratko osvrnemo na jedan aspekt misli srednjevekovnih filozofa. Kao što je već pomenuto, uloga doksatičkog ideala u epistemologiji religije biće centralna tema u sledećoj diskusiji; da je ideal igrao ulogu u srednjevekovnoj refleksiji (razmišljanju) o teologiji. Za srednjevekovno smatranje teoologije kao nauke, a scientia; i centralno u njihovom razumevanju scientia je imala doksatički ideal.Hajde da vidimo kako su oni otkrili ove ideje, uzimajući objašnjenje Tome Akvinskog kako su ove scientia paradigmatične. Dve ideje su bile centralne u Akvinovoj adaptaciji Aristotelovog koncepta scientia (možda naučno znanje?). Scientia je zajednička projekat, i u toj zajedničkoj preduzimljivosti, fenomen propozicije ili argumenta biće evidentno da osoba igra centralnu ulogu. U nekoliko svojih formulacija, Akvinski omogućava propozicije koje su imale "očigledno od čula" neke osobe ili drugih kao premisa za scientiu. Ali iako postaje jasno iz njegove diskusije šta će navesti kao primere ove kategorije, iskaz da neke stvari menjaju, on nam nikad ne kaže šta je u pitanju koncepta, i postaje jasno da je to samo sa sa oklevanjem da on omogućava propozicije očiglednje od čula među premisama nauke (scientia). U idealnom slučaju, scientia će imati kao premise samo iskaze koji su samo očigledni nekome: Akvinčev pojam samoočiglednosti je tradicionalan. Objašnjenje dolazi u dve faze: prvo, samoočiglednost per se, zatim, samoočigledost za posebnu osobu. Propozicija je samoočigledna per se ako je to nemoguće da osoba treba da shvati to bez oba "viđenje" da je to istina i verujući u to. Objašnjenje koristi ideje koje smo istražili samo nekoliko stranica unazad. Hajde da ga preformulišemo i učinimo eksplicitnim da: propozicija je samoočigledna per se ako je nemoguće da osoba, kada je upoznata sa tim i kada je svesna upoznatosti, da ga razume i ne oba bito upoznat sa činjenicom da je istinita, i od verovanja koji propozicionalni sadržaj korespondira toj činjenici. Iako nije bila izgrađena u tradicionalnom konceptu samoočiglednosti da samoočiglednr propozicije su nužno istinite, to je uvek bilo, po mojim saznanjima, pretpostvaljano da je to slučaj. Porpozicija, onda, je samoočigledna za posebnu osobu ako je to samoočigledno per se, i ako ta osoba ima upoznatost sa tim i razume ga. Sledi, naravno, da će osoba onda i biti upoznata sa činjenicom da je propozicija istinita, i iz verovanja koji poropozicijski sadržaj korespodentan toj činjenici. Scientia uključuje zaključke svih tih argumenata čije su premise i deduktivna validnost (valjanost) su, ili su bili, samoočigledni za nekoga. Zbog komunitarnog karaktera scientie, međutim, to obuhvata mnogo više od toga. Fizičar koristi jedan od Akvinčevih sopstvenih primera koji koristi rezultate matematičara. To će reći: fizičar ne razvija sam matematiku koja mu je potrebna počevši od premisa koje su samoočigledne za njega i konstruisanje argumenata takvih da je to samoočigledno za njega da su oni deduktivno validni. Matematičar izveštava o onome što nalazi kao samoočigledno i onome što je deduktivno dokazano odatle; i fizičar, više nego replicira posao matetematičara , verujući njemu i koristeći matematičke rezultate među premisama za njegov sopstevnu argumentaciju. Shodno tome, mnoge od premisa argumenata

fizičara neće biti samoočigledne za njega, fizičara. Neke od propozicija koje su samoočigledne za matematičara možda neće biti samoočigledne za fizičara; i zaključci matematičkih argumenata obično neće biti samoočigledni za fizičara. Zaisa, obično oni čak neće biti očigledni ni za matematičara. Jer, kao što smo videli gore, neki arument čije premise su samoočigedne za osobu, i jeste takav da to je samoočiglednost za osobu da je argument deduktivno validan, često će imati zaključak koji nije samoočigledan za tu osonu. Primamljivo je ponuditi sledeću forumlaciju kao Akvinčeve pune verzije koncepta scientie: scientia se sastoji od zaključaka argumenata od kojih je svako takav da svaka premisa koja je samoočigledna za nekog, i svkaka od njih je takva da činjenica njene deduktivne validnosti je bila samoočigledna za nekog. It's tempting to offer the following as a formulation of Aquinas's full concept of scientia: scientia consists of the conclusions of arguments each of which is such that each premise has been self-evident to someone or other, and each of which is such that the fact of its deductive validity has been self-evident to someone or other. Ali ovo neće učiniti, jer, iz razloga upravo ukazanog, neke od matematičkih propozicija koje koristi fizičar u svom argumentu ne može da bude samoočigledno nikome uopšte, uključujuči i matematičara koji ih je dokazao. Način da se stavi je onda ovaj: scientia se sastoji od zaključaka tih deduktivno validnih argumenata svaki subargument o kojih (ako ih ima) je takav da njegova deduktivna validnost je bila samoočigledna nekome, i svaki čije nezaključene premise su bile samoočigledne nekome. To će biti slučaj da većina ovih argumenata neće biti vidjena cela od strane bilo kog ljudskog bića. Sveobuhvatni cilj srednjevekovnih teologa je da razviju teologiju kao scientia. Oni redovno razvdajaju projekat na dva dela: prirodna teologija i sveta teologija. U prirodnoj teologiji, subjekat može sami ispiručivati (delivarences) samo od prirode ljudskog razuma; u svetoj teologiji, subjekatu je dopušteno, osim toga, da koristi kao premise i propozicije otrkrivene od Boga (Božijeg otkrovenj). Očigledni pitanje je kako koristiti takve propozicije kao premise moći eventulano biti dopušteno ako je ta scientina koju subjekat pokušava da razvije jer u svakom trenutku samoočigledno oblikukuje karakter scientie. The obvious question is how the use of such propositions as premises could possibly be allowed if it was a scientia one was trying to develop since at every point self-evidence shapes the character of scientia. Akvinčev odgovor je i genijalan i za nas neočekivan. Članstvo u naučnoj zajednici nije ograničeno na ljudska bića koja borave na zemlji; uključuje takođe Boga i blagoslovene (mrtva lica koja su vodila sveti život). Sada su sadržaji otkrovenja samoočigledni Bogu i blagoslovenima. U skladu s tim, baš kao što je fizičaru dopušteno korišćenje kao premisa, u njegovoj sopstvenoj argumentaciji, ono što matematičat izveštava kao samoočigledno za njega ili deduktivno pokazano odatle, tako i naučnom teologu je dopušteno da koristi kao premise ono što Bog izveštava kao samoočigledni njemu i pojedinačnosti, sadržaj pisma. Mnoge od nas u savremenom svetu progone takva pitanja o religioznim verovanjima kao imamo li pravo da se držimo takvih verovanja, imali neko od njih garanciju za nas, ili da li su pouzdano formirana, i da li neka od njih konstituišu (predstavljaju) znanje. Naši epistemolozi su primetili našu brigu i muku, i ponudili nam teorije o tim stvarima. Na takva pitanja srednjevekovni filozofi i filozofski teolozi ne nude odgovore. Niko nije postavio pitanja ili bar ne

sa insistiranjem i strepnjom. Operisanje sa primljenim Aristotelovskim gledištem kao uslovima s kojima verivanje zaslužuje da bude naučno, oni su posvetili svoje napore da dovedu u vezu to o tome da verovanja o Bogu će imati te zasluge (odlike). Dodajmo da između nasi i njih, društvena praksa koja se zove "nauka" se doboko promenila, sa posledicom da niko od nas danas ne bi prihvatio sulove na kojima oni insistirau za verovanja koja zaslužuju (imaju takve odlike) da budu naučna. Iz nekoliko razloga dakle, njihov doprinos ne odgovara na naše probleme. Ipak to nije irelevantno: argumenti za postojanje i karakter Boga koje su oni razvili u pokušaju da razviju teologiju kao naučno znanje su ponuđeni u modernom svetu da obezbede pravo na verovanje u Boga ili da utvrde da neka od naših verovanja konstituišu (predstavljaju) znanje.

3. Uloga Doksatičkog Ideala u Lokovoj epistemologiji religije

U spisima Džona Loka nalazimo ono što je neosporno epistemologija religije. U toj epistemologiji, Doksatički Ideal igra centralnu ulogu, kao i u njegovoj epistemologiji uopšte. Uloga koju Ideal igra u Lokovoj misli je veoma drugačija od one koju je igao u srednjevekovnoj misli. Iako u njegovoj privrženosti Idealu Lok nastavlja dugi tradiciju, on sada koristi Ideal da formuliše shvatanje, ne naučnog verovanja, već pre, opravdanog verovanja pojedinačno, opravdanost religioznog verovanja; i to je ono što je novo. Dva razmatranja leže iza Lokovog fokusa na opravdanost. On smatra da je scientia došla veoma malo. Scientia matematike moguća, mislio je, i logike; i začudo moralnosti. Ali osim toga gotovo ništa. Posebno nije bilo moguće znati supsatniciju. Mnogo opštije, znanje, kako je Lok video stvari, je, u njegovoj poznatoj frazi "malo i oskudno". To je bio jedan od razloga. Drugi razlog koji je motivisao Lokov fokus na opravdanost bila je njegova živa svesnost socijalnog i kulturnog haosa koji ga je okruživao, zajedno sa njegovim uverenjem da je najbolja nada za mir u socijalnim i kultrunim ratovima njegovog vremena, je bila da građanstvo prestane da se drži religioznih i moralnih ubeđenja s kojimima oni nisu opravdani, ili da prekinu da ih se drže sa čvrstinom na koju nisu imali prava. Lok nudi opštu teoriju opravdanosti. Iako prilično često formuliše shvatanje on daje u zvonkoj univerzalnoj retorici, on čini jasnim u velikom broju pasusa da opšte shvatanje nije u činjenici njegovog cilja ili brige. To je bilo njegovo uverenje da svako od nas svako sada i onda se nalazimo u situacijama gde amo obavezni da uradimo ljudski najbolje nalaženje istine u određenoj stvari. Ako ne uspemo da uradimo tako, onda takva verovanja koja možemo imati o svarima ili zaista, takva neznanja su odsutna u opravdanosti z anas. Mi ne bi trebalo da imamo takva verovanja, ili takvo neznanje; ne smemo dozvoliti. Lokovo pitanje na kome insistira je ovo: šta determiniše opravdanost (pravo) u takvim situacijama "maksimalne važnosti (zabrinutosti)"? To je dodatno njegovo ubeđenje da su pitanja religije i morala uvek za sve nas pitanja od maksimalnog značaja. Naravno, bilo bi neverovatni da smatramo da su sva pitanja religije i moralnosti uvke od maksimalne važnosti za nas. Ali pošto Lok nije pokušao da nam kaže koja od takvih pitanja su od maximalnog značaja, moramo ih ostaviti tamo. Da bi smo razumeli Lokovo shvatanje koje nudi ono što determiniše pravo na pitanja od maksialnog značaja, moramo uzeti u obzir činjenicu da Lokova upotreba Doksatičkog Ideala je

isprepletana sa njegovom privrženošću onim što Tomas Rid naziva "Put (način) ideja". Rid je bio pomalo nedosledan (inkozistentan) u svom shvatanju koji tačno kopleks teza je želeo da nazove "Put ideja". Ali neka u ovom slučaju shvatimo od "Put ideja" ne više od tezue o onome što to je da mi smo upoznati, naime: subjekat nikada nije upoznat sa ničim drugim neo subjektovim sopstvenim umom i njegovim "modifikacijama". Samo subjektov sopstveni um i njegove "modifikacije" su nam uvek predstavljene. Njegov zagrljaj ove teze doveo je Loka da prihvati reprezentativnu teoriju opažanja. Kao što je ranije pomenuto, opažanje očigledno ima neku vrstu inuicionog sadržaja. Po Lokovom mišljenju, ono s čim smo upoznati u opažanju, ono što je nam je predstavljeno nikad nije spoljašnji objekat, već samo mentalna ideja koja predstavlja onaj (da) spoljašnji objekat koji je stvar opažena (opažanja). Isto tako, njegov zagrljaj teze je doveo Loka da pruhvati reprezentativnu teoriju pamćenja. Po Lokovom reprezentativnom shvatanju, ono s čim je subjekat uoznat u pamćenju nije entitet pamćenja, već predstavlja mentalnu "ideju" koja predstavlja da entitet iz prošlosti koji je stvar upamćena (sećanja). I sada za Lokovo shvatanje opravdanosti stvari religije i morala, mnogo opštije, stvari od maksimalne važnosti. Da bi subjekat imao pravo na verovanje takvih stvari, ova verovanja moraju biti održana na osnovu subjektovog zapošljavanja određenje prakse istrage posebno, ta praksa koja predstavlja (konstituiše) raditi (delati) ljudski najbolje. I uzgred, Lok pretpostavlja da, bez obzira koja tema je u pitanju, to je uvek ista praksa istraživanja koja konstituiše nejbolje za nalaženje istine. Praksa koju Lok smatra najboljom može se izraziti u tri faze. Prvo, posle formulisanja propozicije o stvari (koja je u pitanju), subjekat prikuplja dokaze u vezi istine ili laži te propizicije, ovaj dokaz, u svojoj potpunosti treba biti reprezenativan i dovoljno obilan, i u svojim pojedinačnim stavkama, konstituisanih od verovanja da su sigurne za subjekat jer, u svakom slučaju, verovanje je izazvano od subjektove upoznatosti sa nekom činjenicom čiji propozicionalni sadržaj verovanja je korespodentan. Drugo, subjekat ocenjuje logički snagu tog dokaza (evidencije), u odnosu na propoziciju koja se razmatra, dok subjekat dobija (stiče) upoznatost sa verovatnoćom propozicije o tom dokazu, ova upoznatost zauzvrat izaziva verovanje čiji propozicionalni sadržaj korespondira činjenici te verovatnoće. I treće, subjekat usvaja nivo poverenja, u propoziciji koja se razmatra, koji je srazmeran onome do čega subjekat dolazi u verovanju je njegova verovatnoća na tom dokazu (evidenciji). Lok je bio svestan činjenice da veoma malo religioznih verovanja od veoma malo ljudi je formirano upošljavanjem ove (navodno optimalne) prakse. To je bilo njegovo gledište, sledeći, da veoma mali broj religioznih verovanja je opravdano. Takođe je bio ubeđen, međutim, da se ova situacija može popraviti. Zapošljavanjem prakse možemo doći do supstancijanog tela verovanja o Bogu, tj "racionalne religije". Mogli bi prvo zaposliti praksu razvijanja prirodne religije, koristeći kosmološke i teleološke argumente. Onda možemo zaposliti praksu za razvijanje religije otkrovenja, prvo stičući evidenciju (dokaz) za pouzdanost biblijskih pisaca, a onda koristeći čuda ona izveštavaju kao dokaz (evidenciju) za pojavu otkrovenja. kantovo razvijanje "racionalne religije" je varijacija ovog programa: gde Lok koristi kosmološki argumente Božijeg postojanja, i gde njegovi sledbenici koriste teleološki argument, Kant koristi moralne argumente.

To je prilično često rečeno u poslednjih par godina (takođe i po sadašnjim piscima) da je Lokov značaj za epistemologiju religije taj da on (influrncijaln=srednjevekovno astralni uticaj) uticajno zagovara evidencijalizam teističkih verovanja da je, da on uticajno zagovara tezu da teističkim verovanjima nedostaju odlike koje su relevantne za istiu, posebno u opravdanosti, osima ako se oni održavaju na osnovu drugih, neteističkih verovanja. I svakako Lok je bio jedan od najuticajnijih na toj poziciji. Ali Lok kao da je samo nezadovoljan posrednim teističkim verovanjima koja nisu formirana zapošljavanjem njegove prakse ("posredna" verovanja su ona koja su formirana ili održavana na osnovu drugih verovanja), kao i sa neposrednim teističkim verovanjima. Dakle, čovek mora da kopa dublje, i pitati se zašto je Lok zastupao evidencijalizam teističkih verovanja. Odgovo je da on, pretpostavljajući da su verovanja formirana na argumentima verovatnoće mogu da zadovolje Doksatički Idela, prihvaćen Ideal uključuje ga u svoje shvatanje o opravdanosti religioznog verovanja svačije opravdanosti za neko religiozno verovanje. Srednjevekovni filozofi su, kao što smo videli, prihvatili Ideal uključivanjem ga u njihovo shvatanje naučnog verovanja; oni su držali, kao dodatak, da teističko verovanje koje dostiže određeni standard zahteve scientie je superiornije u odnosu na obično teističko verovanje koje ne dostiže standarde tih zahteva. Ali oni nisu pokrenuli sveopštu kritiku teističkih verovanja običnih ljudi; oni nisu rekli da, samo od svojstva neće biti naučno, ta verovanja su deficitarna na takav način da osoba je u obavezi da pokuša da izbaci tu deficitarnost (da ukloni taj nedostatak). Ono što je novo u vezi Loka i njegovih saboraca je da Ideal je koriščen da pokrene tačno takav napad na obične religiozne vernike u svakodnevnom životu. Obični religiozni vernici nisu formirali svoja verovanja upošljavanjem (po svojoj prilici) optimalnog metoda. To označava nedostatak u njihovim tim verovanjima, koji su obični vernicu obavezni da uklone.

4. Reformisana epistemologija je odbacivanje Doksatičkog Ideala Reformisano epistemološko odbacivanje D.I.

Prilično često je govoreno o tom nedavnom razvoju u epistemologiji religije koji je poznat kao "reformisana epistemologija" (od kojih je predstvaljeni pisac reprezentativan), da je njegov fundamentalni značaj u tome što odbacuje klasičan moderni fundacionalizam. Kao što je primećeno ranije u našoj diskusiji, verovanja poseduju različite distinktivne odlike i nedostatke koji relevantni za istinu. Klasičan moderni fundacionizam o nekoj od tih odlika iznosi tvrdnju da verovanje, da poseduje odliku koja je u pitanju, mora dostići standard Doksatički Idela sa Metodom ideja će se smatrati kao pravilno navođenje obima upoznatosti. Istina je, zaista, da reformirana epistemologija odbacuje klasičan moderni fundacionizam. Držeći da je moguće da ljudska bića imaju upoznatost sa Bogom, oni negiraju da Način ideja je pravilno specifikovanje obima upoznatosti. Ali njihovo odbacivanje je još fundamentalnije. Oni odbacuju Doksatičku ideju samu. Neuspeh religioznih verovanja običnih ljudi za dostizanje zahteva Doksatičkog Ideala, do sada dalje, ne ukazuje na neku vrstu nedostatka, neku vrstu nepravilnosti, u ovim verovanjima ili u ljudima koji se drže njih. Vrovanja nisu samo iz tog razloga, lišena prava; niti

su samo iz tog razloga lišeni pravdanosti. Niti je osoba, samo iz tog razloga lišena intelektualne vrline (svojstva). Kako su formirana i održiva religiozna verovanja? Obično su izazvana iskustvom neke vrste, ili verovanjem u ono što je rečeno u neko u nekom diskursu, ili refleksijom o implikacijama nekeih kompleksin verovanja koje je subjekat ranije stekao (ranije upoznat). Možda ne uvek; može da ponekad da se desi da osoba jednog dana samo nađe sebe verujući u Boga, ili da veruje o nečemu o Bogu, bez da je imala ikakvog iskustva, diskurs, ili relfleksiju koju ona može da označi kao imanje izazvano verovanjem. Šta više, može biti slučaj da kada neko iskustvo, diskurs, ili refleksija izazovu verovanje, to nije urađeno tako od njegove aktivacije nekog urođenog mehanizna formiranja verovanja; pre neka akcija Boga, ili Božijeg duha, može biti sredstvo (pre je neko posredovanje Boga ili Božijeg duha). Bilo kako bilo, međutim, refleksija , diskurs, i iskustvo koje je, nešto sa intuicionalnim sadržajem su ono što obično izaziva religiozna verovanja. Iskustvo može biti neprirodno na jedan ili drugi način. Neprirodnost u svom karakteru; svedoci sve izveštaje mističnih iskustava, i iskustva svetog božanskog prisustva. Ili to može biti neprirodno u svom pritiskanju ili slučajnoj blagovremenosti svedoka Avgustinovog uverenja da putem neprirodnog svojstva dečijeg pevanja "tolle lege, tolle lege", Bog mu govori da pokupi svoj primerak pisma Svetog Pavla i počne da čita, ili odluka Svetog Antonija da putem neprirodnog (tajanstvenog) svojstva crkvenog lektora se samo dešava da čita, kada on, Antonije, zakoračio u crkvu, reči iz Jevanđelja Sv. Mateje, "Prodaj sve što imaš i prodaj siromašnima", Bog mu je govorio, imućan mladi Egipćanin, da proda svoju imovinu i da da siromašnima. Alternativno, iskustvo može biti nešto neverovatno na ovaj ili onaj način, ili skup (kompleksna) verovanja o nečemu neverovatnom. Mesto stanovanja, jednog dana, na onome što je subjekat otkrio o zamršenosti, kompleksnosti, i neizvesnost nekih fizičkih, hemijskih , ili bioloških proces, subjekat može naći sebe preplavljenog uverenjima da to nije samo razvijeno, da to mora biti stvoreno. Ili možda, kao Šlajermaher, subjekat počinje jednog dana iskustvo svega oko sebe kao zavisno ode neke naredbe ili svih zajedno. Or perhaps, like Schleiermacher, one begins one day to experience everything around one as dependent on something of another order all together. (pa pazi, ima smisla. ako kazes da se tako formiraju religiozna v-nja, ja to kontam kao sad si ti otkrila recimo neku religiju i kao jednog dana pocinjes da dozivljavas svet oko sebe kroz to, najprostije receno). Tako se zapravo formiraju religozna verovanja. Ono što se pojavljuje, pomešano sa veličanstvenim, uzvišenim, i inspirišućim je, od nečije svetlosti, mnogo gluposti, često opake i užasne gluposti iako je u našem veku i više nego jasno da religija jedva ima monopol na opakim i užasnim besmislicama. Istražijući celinu, čak i religiozna osoba će osećati malo prisnosti sa onima koji osećaju iznureno i uznemireno u istraživanju plenja žita od kukolja i koji umesto da prihvate ponuđeni Doksatički Ideal u celosti, veličanstveno i neveličanstveno jednako. Pogledajmo zašto takav potez treba da bude otpor. Razmotrimo strukturu akuelnog slučaja, Avgustinovog slučaja. On čuje glas deteta koje uzvikuje "uzmi i čitaj, uzmi i čitaj". Nakon brzog razmišljanja on nalazi da je to neprirodno. Možda on veruje da je to neprirodno. Verovatnije, on ga čuje kao neprirodno; tj. on ga doživljava pod pojmom neprirodnog. Brzo mu se događa da je možda uzvik (chant-misa, crkvena pesma) deo igre; ali on ne može da se seti takve igre. Ali to je stvarno prevaziđena tačka; nije bitno da li na ovaj ili onaj način. On ima nagoveštaj da reči, bez obzira dovođenje deteta da im peva, možda će biti prikladno za njegov stanje; takvo pevanje

stiče neprirodan karakter za njega. I to očigledno odmah izaziva u njemu verovanje da Bog govri s njim. Ako je ovo kako je prošao Avgustinov opis je prekratak za nas da bi smo bili sigurni o svim detaljima rezultirajućeg verovanja, u njegovom načinu formiranja, svakako ne dostižu standarde Doksatičkog Ideala. Verovanje koje se formira kod Avgustina je da Bog govori s njim. Ali činjenica s kojom je on upoznat je činjenica da dete peva "tolle lege". Propozicionalni sadržaj verovanje nije korespodentan činjenici koje je bio svestan. Da li je to onda možda u potpunosti utemeljeno u upoznatosti? Pa ne naravno ak oje to formirano neposredno. Ako, s druge strane, formirano na osnovu argumenta, mora da je bilo verovatnoće (argumenta verovatnoće); ne deduktivni argument je na vidiku. Ali šta bi taj probabilistički argument mogao biti, Avgustin nam ne govori. Zaključak koje je najbolje objašnjenje? Naravno, pre nego što povuku neka najbolja objašnjenja zaključaka, Avgustin je bio u kontaktu sa detetom i trebao ga je pitati zašto peva "tolle lege". Pitanje da li neuspeh Avgustinovog verovanja dostiže Doksatički Ideal označava neki nedostatak u tom verovanju je možda najbolje prići indirektno. To je bilo dva velika škotska mislioca 18 veka, Dejvida Hjuma i Tomasa Rida, koji su prvi napali, snažno i direktno, Doksatički Ideal, tvrdeći da, bezobzira što filozofi možda preferiraju (bi radije), naše ljudsko stanje je takvo da ogroman broj verovanja koja posedujemo, i bez kojih ne bi smo mogli da živimo nisu ni formirana u skladu sa Doksatičkim Idealom i niti bi mogla biti tako formirana. Rid takođe tvrdi da obim upoznatosti je mnogo širi nego što Put ideja tvrdi da jeste; u ovome, on se suštinski ne slaže sa Hjumom. Ali se u potpunosti slagao sa Hjumom da Ideal mora biti odbačen. Hjum tvrdi da slučaj najači za verovanja o budućnosti se formira indukcijom. Njegova analiza toga kako se takva verovanja formiraju kao sledeće: niko nije rođen s predispozicijama za induktivna verovanja. Svi smo rođeni, umesto toga, sa fundamentalnom dispozicijom da steknemo dispozicije od takvih verovanja. Takvo sticanje funkcioniše na sledeći način: nalazimo par događaja određenog tipa koji su redovno povezani u našem iskustvu na primer, u našem iskustvu događaji koji se satoje iz objekata gubeći svoju podršku su redovno povezani sa događajima od toga objekat padajući. Na kraju postoji neminovno formirana u nama dispozicija, nakon doživljavanja pojave nekog događaja jedan od ovih tipova, neminovno je očekivati pojavu nekog događaja druge vrste da je, verovati da će biti događaj drugog tipa. Hjum opisuje ove dispozicije za formiranje induktivnih verovanja kao "navike" i "običaje" da istakne njihov način sticanja. Očigledno je da, Hjumova analiza induktivnoh verovanja ne služe za primer Doksatičkog Ideala. Zaključak se odvija iz nečeg što subjekat opaža; induktivno formirano verovanje o budućnosti je u tom načinu koji se bazira na subjektovo perceptivno iskustvo. Ali ono što shvatanje za zaključivanje nije (subjektova svest o) subjektova upoznatost sa činjenicom da je zaključak logički zasnovan na opaženoj činjenici; ono što je shvatanje za zaključivanje je samo ta navika koju je subjekat jednom stekao "slepa" navika, možemo je tako nazvati, jer je uključena neupoznatost .

Hjum je bio svestan da će čitaoci negodovati povodom njegovg zaključka da unutrašnja delatnost koja proizvodi zaključak je slepa navika, više nego upoznatost sa nekom činjenicom koja je logički zasnovana. Mi, na kraju krajeva, imamo verovanje da priroda, u aspektu koji je u pitanju, je redovna: da oslobođeni objekti uvek padaju. Kada dodamo da je verovanje za naše verovanje da je objekat oslobođen, ovo kasnije verovanje izazvano je upoznatošću sa činjenicom da je objekat oslobođen, onda neposredno predstojeće verovanje da će objekat pasti je činjenica logički zasnova na tim verovanjima. Ali kako, pita Hjum, da li stičemo verovanje da priroda, u aspektu koji je u pitanju, je redovna? To nije samoočigledna istina. Tako verovanje mora nekako imati upoznatost iz iskustva (mora da je nekako stečeno iz iskustva). Kako to? Pa, mi smo primetili mnogo slučajeva redovnosti prirode aspekta koji je u pitanju. Mora biti iskustvo koje dovodi do ovog opšteg verovanja. Ali, primetimo sada, kaže Hjum: ono što sledi logički iz subjektovog posmatranja redovnosti, je da taj mali segment prirode o kme subjekat ima iskustvo nikad ne predstavlja subjektu sa kontraprimerima ove redovnosti (ignorisanje, ove pojave sve slučajeve oslobođenih objekata koji idu na gor!). To ne sledi logički, da priroda kao celina nije opažena sa primećenošću je redovna u ovom pogledu. Ipak subjektu je potrebno više opštiji princip, ili nešto nalik tome, ako subjektovo verovanje da ova otpuštenost predmeta koji će pasti je zasnovana na upoznatosti. Ali naravno, nemamo upoznatost sa činjenicom koja korespondira poropozicijskom sadržaju verovanja da priroda kao celina je redovna, jer priroda kao celina budući kao i sadašnjost i prošlost, udaljena je koliko i blizu kad nemamo iskustva. Dakle, upoznatost dolazi kratko u induktivno formiranim verovanjima. Za razliku od dva tipa verovanja koji konstituišu Doksatički Ideal, oni ne mogu u potpunosti biti zansovani na upoznatosti. Oni su fundamentalno drugačije vrste. Ipak takva verovanja su neophodna za ljudsku egzistenciju. Dakle, verovanja koja ne dostižu Doksatički Ideal su samim tim deficitna, samim tim mi treba da pokušamo da eliminišemo deficit, ne može da opstane. Rid pravi istu vrstu tvrđenja o verovanjima koja se baziraju na sveočenju. Neko tvrdi da P; i ja, nako slušanja nje, počinjem da verujem da je ona tvrdila P. Moje dolaženje do verovanja da je ona tvrdila P onda izaziva u meni verovanje da P. Kako da razumemo ovaj sasvim neobičan oblik formiranja verovanja, kada subjekat misli o tome? Izgleda pravo da kažem da moje verovanje da P je zasnovano na njenom tvrđenju da P; ali da li sam dobi od mog verovanja da je ona tvrdila da P, za moje verovanje da P, logičkim zaključivanjem? Ako je tako, po svojoj prilici uključen princip je nešto poput ovoga: osobe ove vrste koje govore o temama ove vrste u ovoj vrsti situacije uvek kažu istinu. Ali kako sam došao do ovog principa? Rid nas poziva da razmotrimo posebno slučaj deteta: da li dete dolazi da veruje svojim rodizeljima u određenom slučaju jer razlozi da 8 od 10 puta kada su roditelji govorili o ovoj vrsti stvari u ovoj vrsti situacije, su govorili istinu, pa verovatno tako i sada rade? Ridova sopstvena sugestija traži mnogo više argumentacije za uspostavljanje nego što ja mogu dati ovde, ali koja mi izlgeda definitivno ispravno je da urođenost za našu ljudsku konstituciju je princip lakovernosti, kako on to naziva. Delovanje ovog principa je prečišćeno u životima svakog od nas, tako da na kraju mi više ne verujemo određenim vrstama ljudi u određenim vrstama tema u određenim vrstama situacija, dok drugima (pošto drugima), verujemo jače nego ikad; ali na dnu (u suštini) svih

preciziranja je činjenica da svi mi imamo urođenu dispoziciju da verujemo ono što verujemo ljudima koji nam govore. Ako je ovo tako (upravu), onda ovde imamo još jedan primer formiranog verovanja koje se ne uklapa u Doksatički Ideal. Istovremeno, verujući stvari na osnovu tvrđenja drugih je tako fundamentalno za ljudsku egzistenciju da bi bilo apsurdno predložiti da u verovanjima koja su nastala delovanjem principa lakovernostu postoji nešto deficitno u takvom načinu da mi treba da pokušamo da eliminišemo takva verovanja. Subjekat može videti zašto Doksatički Ideal je imao dopadljivost koju je ima: postoji nešto zadivljujuće o verovanjima koja dostižu standard Ideala najmanje (makar), o verovanjima koja dostižu kriterijum prvog stepena Ideala. Verovanje izazvano upoznatošću sa činjenicom za koju je propozicionalni sadržaj verovanja korespodentan: šta može biti bolje, više zadovoljavajuće od toga, više koji ponovo uverava ako je samo je postojalo ne mimika! Vrovanje izazvano upoznatošću sa činjenicom da propozicionalni sadržaj verovanja je ovravdan verovanjima prve vrste: takvo verovanje je samo neznatno manje zadovoljavajuće. Ali poenta koja sada nastaje je da takva verovanja nisu ideal za nas ljudska bića, u našoj situaciji. Ono što je bilo uzeto da bude Doksatički idela nije ideal za nas. Neuspeh verovanja koje ne dostiže Doksatički Ideal nije, do sada dalje, poenta da nedostatak koji mi ljudska bića treba da eliminišemo, ili čak nedostatak koji bi za nas bilo poželjno ukloniti. Naše formiranje verovanja ne konstituiše distizanje standarda koji pretpostvalja ideal u svojoj urođenoj delatnosti; niti je moguće da revidira svoju delatnost tako da ove delatnosti deluju sve dostizanje standarda pretposvljanog ideala. Čak i ako je moguće, čak i ako smo nekako uspeli da preoblikujemo samo formiranje verovanja tako da je usaglašen sa svojim delovanjem pretpostavljenog ideala, mi bi smo se suočili sa veoma oskudnim telom verovanja za život koji se nastavlja. Implikacije za našu analizu odlika koje su relevantne za istinu su očigledne. Lokova predložena praksa, koja u svojoj srži ima Doksatički Ideal, nije univerzalno najbolji pristup istini; to nam daje pristup svim onim istinama o budućnosti kojima nam induktivno zaključivanje daje pristup. Takođe, Ideal je irelevantan za shvatanje pouzdano formiranih verovanja; induktivno zaključivanje, odgovarajuće uzdržano, je eminentno puzdan tip formiranja verovanja. To je irelevanto takođe za shvatanje verovanja formiranih našim uspostvaljanjem (ustavom). I to je irelevantno za shvatanje ono šta mi imamo pravo dozvoljeno da verujemo. Ono što nam treba je shvatanje odlika koje su relevantne za istinu u verovanjima koja odbacujemo. Doksatički Ideal, i nastavlja (postupa, pridružuje se) bez pretpostavljanja da zasluga koja jej u pitanju je odsutna ako verovanje ne dostiže standard Ideala. Broj takvih shvatanja se pojavio u poslednjih par godina. Dokle god je tako, postoji "revolucija" u epistemologiji Hjuemansko-Ridovksa revolucija. A sad nazad religioznim verovanjima. Ranije sam rekao da najdublji značaj tog nedavnog razvoja u epistemologiji religije koji je poznat kao Reformisana epistemologija je svoje (njegovo) insistiranje da propisti verovanja običnog čoveka da zadovolji zahteve Doksatičkog Ideala nije, do sad dalje, pokazuje bilo koju vrstu defitnosti ili nepravilnosti i tim verovanjima ili kod osobe koja ih se drži. Sada možemo reći zašto "reformisana epistemologija" iznosi tu tvrdnju. To nisu neke ad hoc teze o religioznim verovanjima; pre je to deo skorašnje "revolucije" u epistemologiji. Reformisani epistemolog stoji u Ridovskoj tradiciji. Religiozna verovanja, u

dobroj meri, su kao induktivna i posvedočena verovanja, u tim potonjim takođe ne služe kao primer Doksatičkog Ideala. Ali činjenica, kao što smo videli, ne implicira ništa o svemim predstavljenim ili odsutnim odlikama koje su relevantne za istinu u takvim verovanjima; to dokazuje da će biti fundamentalno irelevantna za posmatranje.

5. Vitgenštajnova filozoija relogije Preskočen ceo deo

6. Alsto o upoznatosti s Bogom

Glavna tema moje diskusije je bila uloga onoga što se naziva "Doksatički Ideal" u epostemologiji religije. Opisao sam njegovu pozitivnu ulogu kod srednjevekovnih teologa, i u paradigmatičnoj prosvetiteljskoj figuri, Džona Loka; i tvrdim da fundamentalno za dva glavna skorašnja pokreta u epistemoligji religije, Vitgenštajnizam i Reformisanu epistemologiju, je bilo odbacivanje, svako na svoj način, impozantnog Ideala u religioznom verovanju. Na kraju, razmotrimo važan skorašnji doprinos epistemologiji religije u kome nije toliko sam Doksatički Ideal napadnut, kao teze redovno kombinovane sa Idealom, da Bog ne može biti predmet upoznatpsti. Doprinos koji imam na umu je knjiga Vilijama Alstona, Opažanje Boga: Epsitemologija Religioznog Iskustva. Prošlo je tačku koncezusa među filozofima, da mi kao ljudska bića, ovde u ovom životu, nemaju upoznatost sa Bogom. Bog nikada nije intuicionalni sadržaj naših mentalnih akata; Bog nam se nikad ne predstavlja, nikad nam se ne pojavljuje. Oni koji, poput Loka, prigrljuju Put ideja, drže, naravno, da Bog deli ovu sudbinu sa ljudima samim, i sa materijalnim objektima. Sobzirom na skorašnji koncezus, religiozno iskustvo je obično bilo analizirano od filozofa ili kao posebna vrsta subjektivnog iskustva iz kog primalac razvija zaključak o Bogu, beskonačno(m), ili takvo, ili kao opažanje običnog objekta ili čoveka pod nekim posebni religioznim konceptom. Alstonov agrument (rasprava) je da mnoge prihvatljive analize tipičnih mističnih iskustava je da osoba opaža Boga. I kao strukturu opažanja, Alston obuhvata ono što on naziva "Teorija pojavljivanja" objašnjavajući to ovako: "za S opažanje X je jednostavno za C se pojavljuje S tako i tako". Ovo je, za X je dobijen, ili predstavljen, za S-ovo iskustvo kao takvo i takvo. Primeri verovanja o Bogu da koje tradicionalni filozofi su ponudili za zadovoljneje Doksatičkog Ideala su verovanja održavana na osnovu zadovoljavajućih argumenata. Novina Alistonovof doprinosa je navođenje, kao primere Ideala, verovanja držana neposrdno. Ili bi tako izgledalo. Nije sve baš kako se čini. Iako Aliston naziva opažanje oblikom direktne svesnosti objekta, porde toga to je, po njegovom gledištu, posredno direktna svesnotst, za razliku o svesti o subjektovom sopstvenom svenog stanja, koji je neposredno direktno svestan. "Naše sopstveno stanje svesti", kaže Aliston, " nam je dato sa maximalnom neposrednošću, nije dato preko bilo čega. Dok u direktnoj percepciji spoljašnjih objekara, iako objekat nije predstavljen kroz opažanje još nečega, to je pradstavljeno kroz stanje svesnosti da je distinkcija iz objekta iskustva i skog možemo postati eksplicitno svesni na direktniji način.". Značajnija pitanja interpretacije ovde su ova: šta su ova posredna stanja svesti, kako se one odnose na opažene objekte, i kako da shvatimo posrednu svest nekog objekta kroz subjektovu

neposrednu svesnost subjektovog stanja svesnosti (svesti)? Za ova važna pitanja, Alston je netipično zagonetan. bla bla bla