Enver 2 - savezrada.files.wordpress.com

2 Enver savezrada.org

Enver Enver sa Staljinom



REVOLUCIONARNI SAVEZ RADA SRBIJE

savezrada.org



ENVER HODŢA

SA STALJINOM

(iz knjige)

PRVO IZDANJE



sadrţaj

Povodom stogodišnjice rođenja Josifa Staljina ............ 7 - 40

Prvi susret .............................................................................. 42 - 48

Drugi susret ............................................................................ 49 - 51

Treći susret ............................................................................. 52 - 55

Ĉetvrti susret ......................................................................... 56 - 59

Peti susret ............................................................................... 60 - 74



JOSIF STALJIN



POVODOM STOGODIŠNJICE ROĐENJA

VELIKOG MARKSISTE-LENJINISTE

JOSIFA STALJINA

21. decembra ove godine, navršava se 100. godina od

roĎenja Josifa Staljina, najdraţeg, istaknutog voĎe

proletarijata Rusije i Sveta, iskrenog prijatelja albanskog

naroda, prijatelja ugnjetavanih naroda celog sveta, koji se

bore za slobodu, demokratiju i socijalizam.

Ceo Staljinov ţivot, odlikovao se neprestanom i upornom

borbom protiv ruskog kapitalizma, protiv svetskog

kapitalizma, imperijalizma, protiv antimarksitičkih i

antilenjinskih procesa, koji su sebe stavljali u sluţbu

svetskom kapitalu i reakciji. Pod Lenjinovim

rukovodstvom, i zajedno sa njim, bio je jedan od

inspiratora i rukovodilaca Velike Oktobarske socijalističke

revolucije, nepokolebljiva ličnost Boljševičke partije.

Nakon Lenjinove smrti, Staljin je tokom 30. godina,

rukovodio borbom za pobedu i odbranu socijalizma u

Sovjetskom Savezu. To je razlog zašto je u srcima

svetskog proletarijata, naroda sveta posebno mesto

zauzima ljubav, poštovanje i vernost njegovom delu i

ličnosti. Upravo zato kapitalistička burţoazija i svetska

reakcija ispoljavaju naročito neprijateljstvo prema tom

velikom učeniku i izvanrednom , nepokolebljivom

Lenjinovom saradniku.

Staljin stoji u istoj ravni sa velikim klasicima marksizma-

lenjinizma, zahvaljujući svojoj odlučnoj i principijelnoj

borbi za odbranu, dosledno sprovoĎenje i dalji razvitak

ideja Marksa, Engelsa i Lenjina. Sa svojom specifičnom



bistrinom i sposobnošću, uspevao je da se uspešno

orijentiše čak i u veoma sloţenim vremenima, kada su

burţoazija i reakcija na svaki način, pokušavali da spreče

pobedu Velike Oktobarske socijalističke revolucije. U

borbi za ostvarenje svojih nada, ruski proletarijat je

nailazio na velike prepreke, jer je u Rusiji, i celom svetu,

vladao kapitalizam. Ali u to vreme, kapitalizam je stvorio i

svog grobara – proletarijat, najrevolucionarniju klasu,

pozvanu da rukovodi revolucijom. Ta klasa je uspešno

ispunila svoju istorijsku misiju, u nemilosrdnoj borbi sa

neprijateljima, i, ujedno uspevši da u toj borbi izvojuje

svoja prava i slobode, uzme političku vlast u svoje ruke.

Proletarijat je morao oteti političku i ekonomsku vlast od

ugnjetača i eksploatatorske kapitalističke burţoazije, i

graditi novi svet.

Marks i Engels su stvorili proletersku nauku revolucije i

naučnog socijalizma. Oni su stvorili MeĎunarodno

udruţenje radnika, pozatije pod nazivom Prva

Internacionala. Osnovni principi te prve meĎunarodne

organizacije radnika sadrţani su u njenom Osnivačkom

Manifestu, ukazujući put proletarijatu ka uništenju

privatne svojine nad sredstvima za proizvodnju, izgradnji

partije proletarijata, koja je pozvana da uzme vlast u svoje

ruke revolucionarnim putem, kao i borbu koju je

proletarijat trebao da vodi protiv kapitalizma i

oportunizma, pojavljujući se u raznim zemljama u

različitim ‘’teoretskim'' oblicima.

Vladimir Iljič Lenjin, genijalni nastavljač dela Karla

Marksa i Fridriha Engelsa, zasnivajući svoju nauku na

njihovim velikim delima i sa retkim majstorstvom ih



braneći, rasplamsao je borbu protiv stremljenja

revizionista, oportunista i drugih renegata. Izdajnici su

bacili veliku zastavu Prve Internacionale i potpuno

otvoreno pogazili poziv iz iz Komunističkog Manifesta

koji je glasio ''Proleteri svih zemalja, ujedinite se!''. Ti

renegati marksizma su glasali za kredite imperijalističkog

rata, umesto da istupe protiv njega. Lenjin je napisao

kapitalna dela u cilju odbrane i deljeg razvijanja

marksističke nauke. Posebno je obogatio ideje Marksa i

Engelsa, o izgradnji socijalističkog i komunističkog

društva. Uvek uzimajući u obzir materijalistički razvitak

istorije, kao i uslove mesta i vremena u kom je ţiveo,

Lenjin se borio za izgradnju i konsolidaciju Boljševičke

partije.Vladimir Iljič i drugi boljševici, tokom intenzivne

revolucionarne borbe u Rusiji, i u inostranstvu, u uslovima

raspada carizma i njegove armije, pripremili su i otpočeli

Veliku Oktobarsku socijalističku revoluciju.

Genijalni lenjinski plan pobede revolucije bio je

sproveden u ţivot. Nakon uspešnog završetka Velike

revolucije, koja je potresla stari svet, i otkrivajući novu eru

u istoriji čovečanstva, eru uništenja ugnjetavanja i

eksploatacije, Lenjin je nastavio borbu za izgradnju prve

socijalističke drţave. Zajedno sa Lenjinom, borio se i

radio, njegov verni saradnik, Josif Visarionovič Staljin.

Jasno je zašto protiv ideja Marksa, Engelsa i Lenjina,

protiv njihovih pravednih, odlučnih i nepokolebljivih

delovanja, koje su bile u interesu radničke klase i naroda,

nije mogla a da ne istupi burţoazija, koja je na njih slala

različite vrste oruţja.



Nasuprot toj velikoj i organizovanoj neprijateljskoj akciji

kapitalizma i meĎunarodne reakcionarne burţoazije, bila

je organizovana, neuništiva sila ruskog proletarijata,

ujedinjenog sa proleterima sveta. Ta konfrontacija je bila

izraz oštre klasne borbe u Rusiji, i van njenih granica, koja

se ispoljavala tokom celog tog vremena sukoba sa silama

intervencije, ostacima carizma i ruske reakcije. Sa tim

neprijateljima je bilo neophodno voditi bespoštednu

borbu.

U tom procesu klasne borbe bilo je neophodno čeličiti

Boljševičku partiju, bilo je neophodno izgraditi drţavu

diktature proletarijata, što je glavno pitanje revolucije, bilo

je potrebno uspostaviti osnove socijalističke ekonomije.

Logično, potrebno je bilo izvršiti kardinalne izmene u

svim oblastima ţivota, ali novim putem, u novom duhu, sa

novim ciljem; bilo je potrebno da stvaralački, u odnosu sa

konkretnim okolnostima carske Rusije, sprovesti teoriju

Marksa o filozofiji, političkoj ekonomiji i naučnom

socijaizmu. Svi ti ciljevi su mogli da se ostvare pod

rukovodstvom proletarijata, kao najnaprednije i

najrevolucionarnije klase u savezu sa siromašnim i srednje

imućnim seljaštvom. Nakon uspostavljanja nove vlasti,

bilo je neophodno voditi upornu, herojsku borbu za

poboljšanje ekonomskog i kulturnog ţivota naroda,

osloboĎenog od jarma carizma, i inostranog, evropskog

kapitala. U toj titanskoj borbi, Staljin je čvrsto stajao na

strani Lenjina, bio je borac u prvim redovima.

Kako u političkoj konsolidaciji nove, sovjetske vlasti,

razvitka svih delova industrije, tako i u razvitku kolhozne

seljačke privrede, razvitka nove, socijalističke kulture u



Sovjetskom Savezu, zaoštravao se otpor spoljnih

neprijatelja i unutrašnje reakcije.

Neprijatelji su pojačali svoju borbu, naročito nakon smrti

Vladimira Iljiča Lenjina. Staljin se pred Lenjinovim telom

zakleo, da će verno provoditi njegovo učenje, pretvarati u

ţivot njegove reči o čuvanju čistote visokog zvanja

komuniste, čuvati i razvijati jedinstvo Boljševičke partije,

čuvati i i neprestano jačati diktaturu proletarijata,

neprestano jačati savez radničke klase sa seljaštvom, biti

veran do kraja principima proleterskog internacionalizma,

braniti prvu socijalističku drţavu, kako od intriga

unutrašnjih neprijatelja- burţoazije i veleposednika, tako i

od spoljnih neprijatelja – imperijalista koji streme njenom

uništenju, dovesti do kraja delo izgradnje socijalizma na

jednoj šestini sveta.

Josif Staljin je odrţao reč. Rukovodeći Boljševičkom

partijom, uspeo je da rukovodi delom izgradnje

socijalizma u Sovjetskom Savezu, pretvotivši veliku

domovinu ruskog proletarijata i svih naroda Sovjetskog

Saveza u kolosalnu silu svetske revolucije. Pokazao se

dostojnim nastavljačem dela Marksa, Engelsa i Lenjina i

sjajno dokazao da je bio veliki, mudri i čvrsti marksista-

lenjinista.

Unutrašnji neprijatelji Sovjetskog Saveza – trockisti,

buharinovci, zinovjevci i ostali, bili su tesno povezani sa

kapitalistima u inostranstvu, bili su njihove sluge. Neki od

njih su kao članovi Boljševičke partije, imali nameru da

zauzmu tvrĎavu iznutra,



deformišu pravilnu marksističko-lenjinističku liniju

partije, na čelu sa Staljinom. Drugi su, bivajući u vrhu

nepartijskih drţavnih organa, kovali zavere, ispod ţita i

otvoreno, remetili delo socijalističke izgradnje. U tim

uslovima je Staljin, uporno provodeći jednu od glavnih

poruka Lenjina, o odlučnoj čistki partije od oportunističkih

elemenata od svih onih koji kapituliraju pod pritiskom

burţoazije i imperijalizma, pred bilo kakvim stavovima

stranih marksizmu-lenjinizmu. Borba koju je Staljin vodio,

rukovodeći Boljševičkom partijom, protiv trockista i

buharinovaca, je direktan produţetak Lenjinove borbe,

duboko principijelna borba za spas, bez koje ne bi bilo ni

socijalističke izgradnje, ni mogućnosti odbrane

socijalizma.

Josif Staljin je shvatio da je pobedu moguće odrţati i

odbraniti naporima i odricanjima, a zatim i borbom. On

nikada nije iskazivao optimizam bez osnova pri dostizanju

pobeda, i nikada pesimizam pred licem teškoća koje su se

javljale. Naprotiv, Staljin se pokazao isključivo zrelim,

umerenim u svojim mislima, odlukama, delovanju. Kao

veliki čovek, uspeo je da zavlada srcem partije i naroda,

mobilišući njihovu energiju, čeličieći borce u borbama i

bitkama, podiţući ih politički i ideološki, i

osposobljavajući ih da prave velika, neviĎena dela.

Staljinske petoljetke razvitka narodne privrede i kulture,

pretvorili su prvu zemlju socijalizma u moćnu socijalitičku

drţavu. Rukovodeći se lenjinskom postavkom o

preteţnom razvitku teške industrije pri socijalističkoj

industrijalizaciji, Boljševička partija , na čelu sa Staljinom,

dala je zemlji veoma moćnu industriju za proizvodnju



sredstava za proizvodnju, gigantsku industriju mašina,

sposobnu da obezbedi brzi razvitak čitave narodne

privrede, kao i sve neophodno za organizovanje neuništive

odbrane. Teška socijalistička industrija je bila stvorena,

kako je govorio Staljin ''sopstvenim silama bez

nepovoljnih kredita i zajmova izvana''. Staljin je svima

razjasnio, da je pri stvaranju teške industrije sovjetska

drţava nije mogla ići putem kojim idu kapitalističke

zemlje – dobijati zajmove od drugih, ili pljačkom drugih

zemalja. Nakon kolektivizacije seoske privrede, u

Sovjetskom Savezu je stvorena moćna seoska

socijalistička privreda, zasnovana na moćnoj mehanici -

proizvodima socijalističke teške industrije. Time je bio

rešen problem proizvodnje zrna, i drugih poljoprivrednih i

stočarskih proizvoda. Staljin je dalje razvijao lenjinski

plan kooperacije, rukovodio ostvarenjem tog plana u

ţestokoj borbi sa neprijateljima socijalizma – kulaštvom,

buharinovskim izdajnicima, bezbrojnim teškoćama i

preprekama koji su se javljali, ne samo kao rezultat

neprijateljske delatnosti, već i nedostatkom iskustva,

privatnosobstveničkoj psihologiji, koja je imala duboke

korene u biću seljaka.

Jačanje privrede i podizanje kulturnog nivoa, doprineli su i

učvršćivanju diktature proletarijata u Sovjetskom Savezu.

Nalazeći se na čelu Boljševičke partije, Staljin je uspeo da

majstorski organizuje Sovjetsku drţavu, rukovodi njome,

dalje usavršavajući sav taj posao, i uvek, marksističko-

lenjinskim metodama, razvijati osnovu i nadgradnju

društva u kontekstu političkih okolnosti i unutarpolitičke

situacije, ne ispuštajući iz vida spoljnopoljitičke okolnosti,

tj. osvajačke planove i intrige, koje su preduzimali



burţoasko kapitalističke drţave, s ciljem da stave klipove

u točkove delu stvaranja nove proleterske drţave.

MeĎunarodni kapitalizam je u Sovjetskom Savezu video

svog opasnog neprijatelja, zato je pokušavao da ga izoluje

na meĎunarodnoj areni, istovremeno, iznutra

organizujućći zavere renegata, špijuna, izdajnika i

pristalica desnih skretanja. Diktatura proletarijata je

bespoštedno tukla neprijatelje. Svim izdajnicima je suĎeno

javno. Njihova krivica je tada bila potvrĎena neospornim

dokazima, na najubedljiviji način. Povodom organizovanja

sudshih procesa, u skladu sa revolucionarnim zakonima u

SSSR, u slučaju trockista, buharinovaca, radekovaca,

zinovjevaca, kamenjevaca, pjatakovaca i tuhačevskih,

veliku galamu je podigla burţoaska propaganda, još više

jačajući svoju klevetničku i destruktivnu propagandu

protiv pravedne borbe Sovjetske vlasti, Boljševićke partije

i Staljina, koji su branili ţivote svojih naroda, štiteći novi,

socijalistički sistem, ustanovljen krvlju radnika i seljaka,

braneći Veliku Oktobarsku socijalističku revoluciju, i

čistoću marksizma-lenjinizma.

Šta sve nisu izmišljali neprijatelji, naročito protiv samog

Staljina, nastavljača dela Marksa i Lenjina, talentovanog

voĎe Sovjetskog Saveza, koga su nazivali ''tiraninom'',

''ubicom'', ''krvopijom''. Sve te klevete i izmišljanja

karakterisala su se cinizmom. Ne, Staljin nije bio tiranin,

nije bio despot. On je bio principijelan, pravedan,

skroman, osetljiv i paţljiv prema ljudima, kadrovima,

svojim saradnicima. Upravo zato su ga tako voleli partija,

narodi Sovjetskog Saveza, svi proleteri sveta. Po tome je

bio poznat milionima komunista i svim značajnim



revolucionarima i progresivnim ljudima. Opisujući

Staljinov lik, Anri Barbi u svojoj knjizi ‘’Staljin'', izmeĎu

ostalog primećuje: ''On je ustanovio i podrţava susrete sa

radnicima, seljacima i intelektualcima u SSSR, i

revolucionarima sveta, u čijem je srcu njihova domovina –

to je više od 200 miliona ljudi''. I dodaje : ''Taj bistri i

oštroumni čovek, skroman... On ima dečji osmeh.. U

mnogim osobinama Staljin neobično liči na Iljiča - takvo

vladanje teorijom, obuzetost, ista odlučnost.. Kod Staljina,

više nego kod drugih, će se naći misao i reč Lenjina. On je

Lenjin današnjice''.

Sve misli i dela Staljina, napisane i pretvorene u realnost,

crvenom niti su protkane revolucionarnim, marksističko-

lenjinističkim idejama. Ne moţe se naći niti jedna

principijelna greška u delima tog marksiste-lenjiniste.

Njegovo delo je bilo u saglasju sa interesima proletarijata,

trudbenika, interesima revolucije, socijalizma i

komunizma, interesima nacionalno-oslobodilačke i

antiimperijalističke borbe. On nije bio eklektik u svojim

teoretskim mislima, nije dopuštao kolebanja u praksi.

Onaj, ko bi se oslonio na iskreno prijateljstvo Staljina, bio

je uveren da će ići napred , ka srećnijoj budućnosti svog

naroda. Dvolični ljudi nisu mogli pobeći od njegove

obazrivosti i oštre osude. Te osude su imale u sebi, kao

izvor, velike ideje marksističko-lenjinističke teorije, koja

je kristalizovana u njegovom oštrom umu i čistoj duši.

Čitavog ţivota je uspevao da čvrsto u svojim rukama drţi

kormilo socijalizma, čak i tokom bura i uragana.

Staljin je znao kada i do koje mere treba ići na

kompromise, ali da ne bi štetili marksističko-lenjinističkoj



ideologiji, već naprotiv, da bi koristili revoluciji,

socijalizmu, Sovjetskom Savezu, i prijateljima SSSR.

Proletarijat, marksističko-lenjinističke partije, istinski

komunisti, i svi progresivni ljudi u svetu, nalazili su

pravilnost razum i nuţnost u spasilačkim delima

Boljševičke partije i Staljina, za odbranu novog,

socijalističkog društveno-ekonomskog ureĎenja i drţave.

Dela Staljina su odobravali proletarijat i narodi sveta, zato

što su znali da se bori protiv ugnjetavanja i eksploatacije,

koje su iskusili na sebi. Narodi su slušali klevete i

izmišljotine na Staljina iz usta tih istih, koji su

organizovali mučenja i masovna istrebljenja u

kapitalističkom društvu, iz usta onih, koji su bili vinovnici

gladi siromaštva, nezaposlenosti i bezbrojnih odricanja, i

upravo zato, nisu poverovali u laţi. Protiv tih neprijatelja,

milioni proletera su istupali snaţnim barikadama i

demonstracijama, na ulicama gradova, gde su napadali

fabrike i preduzeća kapitalista. Narodi su se digli na borbu

protiv kolonizatora, traţili su svoja prava i slobode. U to

vreme je rasla internacionalna podrška Sovjetskom Savezu

i Staljinu, ona je ojačala poloţaj nove drţave Sovjeta,

rastu autoriteta SSSR.

Svi komunisti, boreći se protiv svetskog kapitalizma , bilo

gde da su, prozvani su od strane burţoazije ''agentima''

Sovjetskog Saveza i Staljina. MeĎutim, komunisti su bili

časni ljudi, nisu bili bilo čiji agenti, već samo verni

poštovaoci učenja Marksa, Engelsa, Lenjina i Staljina. Oni

su podrţavali Sovjetski Savez zato, jer su u tome videli

moćan oslonac u borbi za pobedu komunističkih ideja,

videli su svetao primer kako treba voditi borbu da bi se



dobijale pobede, jednu za drugom, da bi uništili

neprijatelje, da bi se izbavili od vlasti kapitala, i ustanovili

novo, socijalističko društveno ureĎenje. U to vreme, kako

je kapitalizam, kao zastareli, truli sistem, slabio, tako je u

Sovjetskom Savezu novo ureĎenje budućnosti pobeĎivalo

i sve više i više postajao nada i oslonac svetske revolucije.

U tim okolnostima, kapitalizam je počeo da koristi sva

raspoloţiva sredstva da bi naneo smrtonosni udar prvoj

socijalističkoj drţavi proletera, koja je svetu ukazivala put

izbavljanja od eksploatacije. Zato su kapitalisti otpočeli

Drugi svetski rat. Oni su podigli, podrţali, naoruţali

hitlerovce i nahuškali ih na ''boljševizam'', na Sovjetski

Savez, na rat za ostvarenje ''ţivotnog prostora'' na Istoku.

Sovjetski Savez je shvatio preteću opasnost. Staljin je bio

oprezan, savršeno dobro znajući, da kleveta koju su

izmislili protiv njega meĎunarodna kapitalistička

burţoazija, tvrdeći da se on ne bori protiv rastućeg fašizma

i nacizma, pričajući različite izmišljotine, računajući da će

obmanuti svetsku javnost i ostvariti svoju zamisao – napad

na Sovjetski Savez.

Sedmi Kongres Kominterne je pravilno nazvao fašizam

1935. godine najvećim zlom naroda u konkretim uslovima

tog vremena. Taj kongres, po ličnoj inicijativi Staljina,

lansirao je parolu o opštem antifašističkom narodnom

frontu, koji je trebao da se stvori u svakoj zemlji sa ciljem

razobličavnja agresivnih osvajačkih planova i delatnost

fašističkih drţava, poziv narodima da ustanu na noge

protiv tih planova i protiv tih pojava, da bi predupredili

pretnju novog imperijalističkog rata.



Nikada, ni u jednom momentu, Staljin nije zaboravio na tu

opasnost koja je pretila Sovjetskom Savezu. On je uvek

vodio odlučnu borbu, i jasno je ukazivao da treba jačati

partiju za buduće velike bitke, jačati narode Sovjetskog

Saveza marksističko-lenjinističkim čeličnim jedinstvom,

krepiti sovjetsku ekonomuiju socijalističkim putem

razvitka, jačati odbranu Sovjetskog Saveza materijalnim

sredstvima i kadrovima, naoruţati ih revolucionarnom

strategijom i taktikom. Činjenice dokazuju da je Staljin na

to ukazivao, i dokazivao da su imperijalisti huškači na rat,

da je imperijalizam nosilac ideje osvajačkog rata,te u vezi

s tim, je i savetovao ljudima, da budu spremni da odbiju

bilo kakav napad hitlerovih nacista, italijanskih fašista, ili

japanskih militarista, koji bi preduzeli napad, zajedno sa

ostalim kapitalističkim drţavama sveta.

Staljinove reči, dragocene poput zlata, postale su zvezda

vodilja proleterima i narodima sveta.

Staljin je predloţio vladama kapitalističkih drţava Zapada

stvaranje saveza protiv hitlerovske kuge, meĎutim, te

vlade su to odbile, štaviše, one su narušile čak i ranije

sporazume zaključene sa Sovjetskim Savezom, nadajući se

da će hitlerovci uništiti ''seme boljševizma'', da će

hitlerovci umesto njih vaditi kestenje iz vatre.

U tako ozbiljnoj situaciji, proţetoj raznim opasnostima, ne

uspevajući da vlade tzv. zapadnih demokratija ubedi o

neophodnosti stvaranja zajedničkog antifašitičkog fronta,

Staljin je pokušavao da odgodi rat protiv Sovjetskog

Saveza, da bi dobio na vremenu za dalje učvršćivanje

odbrambene moći. S tim ciljem je potpisao pakt o



nenepadanju sa Nemačkom. Taj pakt je trebao da bude

modus vivendi za privremeno odlaganje opasnosti, mada

je Staljin bio svestan agresivnosti hitlerovaca, i bio je

spreman za njihovo odvraćanje.

Mnogi burţoaski i revizionistički političari tvrde i pišu, da

je hitlerovska agresija zatekla Sovjetski Savez

nespremnim i nepripremljenim, i da je za to kriv Staljin!

MeĎutim, činjenice obaraju takve tvrdnje. Poznato je, da

je hitlerovska Nemačka, kršeći pakt o nenapadanju, krajnje

verolomno i razbojnički koristila efekat strateškog

iznenaĎenja, i brojnom nadmoćnošću i ogromnom silom,

sa pribliţno 200 divizija, svojih i svojih saveznika, koje je

bacila u svoj ''munjeviti rat'', računajući, da će Sovjetski

Savez biti uništen i pobeĎen, za ne više od dva meseca!

Šta se dogodilo u realnosti - poznato je. ‘’Munjeviti rat'',

koji je imao uspeha u Zapadnoj Evropi, na Istoku je

propao. Crvena Armija je, imajući jaku pozadinu, imajući

podršku svih naroda Sovjetskog Saveza, za vreme

odstupanja, izmorila neprijatelja, zaustavila ga, i prešla u

kontranapad, nizom udara ga uništila, i prisilila na

bezuslovnu kapitulaciju. U istoriji je ostala zapisana

odlučujuća uloga Sovjetskog Saveza u delu uništenja

hitlerovske Nemačke, uništenja fašizma uopšte u Drugom

svetskom ratu.

Kako se moglo dogoditi da doĎe do propasti hitlerovskog

munjevitog rata protiv SSSR, i kako bi ta drţava odigrala

tako veliku ulogu u izbavljanju čovečanstva od fašističkog

ropstva bez pripreme, bez čelične volje i sposobnosti

socijalističkog sistema, izdrţavajući najveća iskušenja u



ratu? Kako je moguće odvojiti pobedu, i ulogu Staljina, u

pripremi zemlje za odvraćanje imperijalističke agresije,

uništenju hitlerovske Nemačke i istorijskoj pobedi nad

fašizmom? Svaki maliciozni pokušaj odvajanja Staljina od

partije i naroda, i uopšte od Sovjetske drţave, razbija se u

prah i pepeo pred istorijskim činjenicama koje nikakava

sila ne moţe izbrisati, osporavati ili zatamniti.

Borba naroda Sovjetskog Saveza, na čelu sa Staljinom, je

doprinela osloboĎenju čitavog niza zemalja i naroda

nacističkog ropstva, omogućila uspostavljanje

narodnodemokratskog ureĎenja u mnogim drţavama

Istočne Evrope, probudila nacionalnooslobolilačku,

antiimperijalističku i antikolonijalnu borbu, koja je, samim

tim, doprinela raspadu i rušenju kolonijalnog sistema,

uspostavljanju novog odnosa sila u svetu, u korist

socijalizma i revolucije.

Hruščov je, bez trunke griţe savesti, nazvao Staljina

‘’introvertnim’’, koji, navodno, nije mogao da razume

stanje u Sovjetskom Savezu i svetu, kako nije znao gde su

bile dislocirane jedinice Crvene armije, navodno,

komandujući na školskom globusu!

Staljinove neosporne zasluge su morali priznati čak

kapitalistički lideri poput Čerčila, Ruzvelta, Trumana,

Idna, Montgomerija, Hopkinsa i drugih, istovremeno ne

skrivajući neprijateljstvo ka politici i ideologiji marksizma

– lenjinizma, i samom Staljinu. Čitao sam njihova sećanja

i video, da su se oni sa uvaţavanjem odnosili prema

Staljinu, kao drţavniku i vojskovoĎi, nazivajući ga

velikim čovekom ‘’nadarenim, izvanrednim strategom'',



''sa vanrednim umećem da brzo uvidi problem''. Čerčil je

govorio o Staljinu:’’…Uvaţavam tog velikog i sjajnog

čoveka... Vrlo malo ljudi su mogli imati takva shvatanja,

tako brza, ono što je sa drugima bilo potrebno mesecima,

sa njegovom sposobnošću shvatanja problema, bila je

potrebna sekunda.''

Hruščovci su pokušavali da stvore iluziju o tome da nije

Staljin, već da su oni, rukovodili Velikim otadţbinskim

ratom Sovjetskog Saveza protiv nacizma! MeĎutim, svima

je jasno, da su oni u to vreme bili samo u Staljinovoj senci,

kome su pevali licemerne ode govoreći : '' Za sve naše

pobede i uspehe, duţni smo drugu Staljinu’’ itd. I to u ono

vreme, kada su se spremali da podriju te pobede. Iskrene

himne, iz srca, pevali su sovjetski vojnici, koji su sa

njegovim imenom na usnama branili svoju domovinu u

istorijskim bitkama.

Albanski komunisti, albanski narod, su veoma snaţno i

neposredno (iako smo veoma udaljeni Sovjetskog Saveza),

osećali veliku ulogu Staljina, i to u najteţim trenucima

koje je preţivljavala naša zemlja tokom perioda italijanske

i nemačke okupacije, kada se rešavala sudbina naše zemlje

– kada je bilo pitanje ostaviti je u nevolji, ili je osloboditi i

izvesti na svetli put. U najteţim trenucima, Staljin je bio sa

nama. Jačao je naše nade, davao perspektivu, čeličio naša

srca i volju, povećavao našu veru u pobedu. Često su

poslednje reči albanskih komunista, patriota i partizana,

polaţući svoj ţivot na poljima bitaka, pred vešanjem,

neprijateljskim metkom, automatom, glasile:'' Ţivela

Komunistička partija!'', ''Ţiveo Staljin''. Bezbroj puta su

meci, probijajući srca sinova i ćerki našeg naroda,



probijali i dela Staljina, koje su oni drţali pod pazuhom,

kao svetinju.

Bez obzira na skrivene i otvorene pokušaje unutrašnjih i

spoljašnih neprijatelja Sovjetskog Saveza da podriju

socijalizam nakon rata, velikim meĎunarodnim

problemima davala je ton pravilna staljinska politika.

Zemlja Sovjeta, razrušena u ratu, koja je ostavila na

bojnim poljima 20. miliona ţrtava, bila je obnovljena

zapanjujućom brzinom. Taj ogromni rad bio je postignut

od strane sovjetskog naroda, sovjetskih radnika,

kolhoznika, pod rukovodstvom Boljševičke partije i

velikog Staljina.

U godinama rata, revizionisti u SAD, Brauder, bivši

generalni sekretar KP SAD, raspustio je partiju, i stao u

sluţbu američkog imperijalizma. On je istupao protiv

granice izmeĎu burţoazije i proletarijata, izmeĎu

kapitalizma i socijalizma, za njihovo stapanje, istupao

protiv revolucije i graĎanskog rata, za mirno postojanje

klasa u društvu. Mogu da kaţem, da je ta ‘’bela linija'' u

Brauderovoj politici bila preteča Tita, koji je u skladu sa

svojim antimarksističkim i antilenjinskim stavovima i

pozicijama, stupio u otvoren konflikt sa Sovjetskim

Savezom, još za vreme, a naročito posle rata. Posle

ogromnih nastojanja da vrati renegata Tita na pravi put,

Staljin, Partija boljševika, i sve istinski komunističke

partije sveta, ubedivši se da je bio na pogrešnom putu,

jednodušno su osudile Tita. Postalo je očito, da je Titova

delatnost išla na ruku svetskom imperijalizmu, zato su ga i

uzeli u zaštitu američki imperijalizam i druge

kapitalističke drţave.



Prisajedinivši se ekipi burţoaske propagande, da bi

zasluţio kredite, dobijene od imperijalista, Tito je, uprkos

svemu, izmislio da je Staljin navodno, planirao napad na

Jugoslaviju. Vreme je potvrdilo da je Tito lagao. U više

razgovora, koje sam imao sa Staljinom, koje smatram

velikom čašću, govorio mi je da nijednom nije pomislio na

mogućnost napada na Jugoslaviju. Mi komunisti, govorio

je, nikada nismo napadali tuĎe zemlje, samim tim ni

Jugoslaviju, ali ćemo Tita i titoiste raskrinkavati uvek, jer

je to naš marksistički dug. Bilo da Tito ostane na vlasti, ili

bude smenjen, to je unutrašnje pitanje koje treba da

rešavaju narodi Jugoslavije, i mi ne treba da se mešamo u

to, govorio je. Bandu Nikite Hruščova, njene klevete na

Staljina, podrţava renegat Josip Broz Tito, ranije otvoreno

istupajući, a zatim i Mao Cedung sa kompanijom, i drugi

revizionisti svih boja. Faktički su, svi oni bili sluge

kapitalizma, prihvatajući na sebe zadatak da unište

socijalizam u Sovjetskom Savezu, spreče izgradnju

socijalizma u Jugosaviji, i da ometaju socijalističku

izgradnju u Kini i celom svetu. Zato su se i suprotstavljali

Staljinu, u kome su videli snaţnog čoveka, kome za ţivota

nisu uspeli da naude. Ti izdajnici su bili sledbenici

socijaldemokratskih, revizionističkih i oportunističkih

renegata Druge Internacionale, nastavljači njihivog

neslavng dela, radeći u novim uslovima i okolnostima.

Tvrdili su, da su preduzimali sve neophodno, da bi

navodno svoje ideje ‘’ispravili'' i ''dopunili'' u ''skladu sa

duhom vremena'', itd. Sav taj talog, bez obzira na svoje

formalne razlike, koje su izraţavali u svojim mislima i

stavovima, stremeo je ka jednom cilju- da se bori protiv

marksizma-lenjinizma, poricanju neophodnsti proleterske

revolucije, uništenju socijalizma, gušenja klasne borbe, i



sprečavanja rušenja do temelja starog, kapitalističkig

društva.

Staljin je bio istinski internacionalista. Duboko i paţljivo

je shavatao osobenost Sovjetske drţave, da se ta zemlja

zasniva na rezultatima jedinstva mnogih republika, koje su

se sastojale od mnogih narodnosti, nacionalnosti. Upravo

zato je drţavni poredak u tim republikama usavršavao,

vodeći računa o njihovoj ravnopravnosti. Svojom

pravilnom, marksističko-lenjinističkom politikom u

nacionalnom pitanju, Staljin je uspeo da uspostavi i učvrsti

veliko jedinstvo različitih naroda Saveza Sovjetskih

Socijalističkih Republika. Kao lider partije i Sovjetske

drţave, učestvovao je u preobraćanju ''tamnice naroda'',

kakva je bila stara carska Rusija, u slobodnu, nezavisnu, i

suverenu zemlju, gde su narodi i republike ţiveli u

saglasju, prijateljstvu, jedinstvu, u uslovima

ravnopravnosti. Staljin je poznavao nacije, njihovo

istorijsko formiranje, poznavao je njihove različite

osobenosti i kulturu, psihologiju svakog naroda, i prilazio

je tome kroz marksističko-lenjinističku prizmu.

Internacionalizam Josifa Staljina se iskazivao i u

odnosima sa zemljama narodne demokratije, koje je

smatrao slobodnim zemljama, nezavisnim, suverenim

drţavama, bliskim saveznicima Sovjetskog Saveza.

Nikada nije imao predstavu da su to potčinjene zemlje

Sovjetskom Savezu, politički ili ekonomski. To je bila

pravilna, marksističko-lenjinistička politika, koju je Staljin

provodio.



U svojim sećanjima sam pisao o tome, da sam se 1947.

obratio Staljinu, sa molbom o osnivanju niza albansko-

sovjetskih društava, koje bi eksploatisale naša podzemna

bogatstva. On je odgovorio da ne treba stvarati zajednička

društva sa bratskim zemljama. Obasnio mi je da su

odustali od takvih koraka, da je to pogrešno, da bi tako

nešto u odnosima sa zemaljama narodne demokratije, bilo

pogrešno. Mi smo, rekao je, obavezni da pruţimo

tehnologiju kojom mi sami raspolaţemo, koju moţemo

dati, i uvek smo spremni da i dalje pruţamo pomoć. Tako

je mislio i radio Staljin.

Hruščovci su, naprotiv, ne pridrţavajući se toga, pošli

putem najpokvarenijih kapitalističkih društava, stvarajući

sa zemljama bivših narodnih demokratija vojno, političko i

ekonomsko jedinstvo, za svoj interes na tuĎ račun.

Oni su i Varšavski ugovor pretvorili u oruĎe, koje im

pomaţe da pod jarmom drţe svoje nove kolonije pod,

navodno, načinom i formom socijalizma. SEV su iz

organizacije uzajamne ekonomske pomoći, što je i bio u

Staljinovo vreme, pretvorili u oruĎe kontrole i

eksploatacije drţava-članica. Tako da je politika Josifa

Staljina u odnosu na velike ekonomske, političke

ideološke probleme, krajnje protivna hruščovskoj politici,

i politici drugih savremenih revizionista. Staljinova

politika je bila principijelna i internacionalistička, dok je

politika sovjetskih revizionista usmerena na porobljavanje

drugih naroda, koji su upali u njihovu zamku.

Imperijalisti, Tito, hruščovci, i svi drugi neprijatelji su

optuţivali Staljina da je on, navodno, podelio zone uticaja,



sporazumevajući se sa bivšim antifašističkim saveznicima

– SAD i Velikom Britanijom. Ta optuţba, kao i ostale,

vreme je bacilo na smeće istorije. Nakon Drugog svetskog

rata, Staljin je, rukovodeći se obrascem pravednosti,

odbranio narode i njihovu nacionalnu borbu, njihova

nacionalna i socijalna prava od nečasnih namera bivših

saveznika u antifašističkom ratu. Neprijatelji komunizma,

počev od svetske burţoazije do hruščovaca, i svih drugih

revizionista, svim silama su se upinjali da zatamne i

iskrive sve visoke kvalitete tog vrsnog marksiste-

lenjiniste, sve njegove jasne misli i pravilna dela, ocrniti

prvu socijalističku drţavu Lenjina i Staljina.

Hruščovci, ti novi trockisti, buharinovci, zinovjevci, i

tuhačevci, podlo su hvalili osećaj oholosti i nadmoćnosti

ljudi, učesnika rata. Oni su povećavali privilegije eliti,

otvarajući put birokratizmu i liberalizmu u partiji i

drţavnim organima, prepravljali vaţeće revolucionarne

norme, postepeno usaĎujući ljudima osećaj defetizma. Sva

svoja zlodela pravdali su posledicom ‘’surovog sektašenja

metoda stila rada’’ Staljina. To su podmukla dela onih,

koji su radili ispod ţita, što je sluţilo kao manipulacija za

radničku klasu, kolhoznike i inteligenciju, za oţivljavanje

svih, do tada pritajenih, disidenata i njihovih pokreta.

Disidentima, karijeristima i drugim ništavnim elementima

su govorili da je sada ‘’prava sloboda’’, da su im tu

‘’slobodu’’ doneli Nikita Hruščov i njegova grupa. To je

bila priprema za uništenje socijalizma u SSSR, za obaranje

diktature proletarijata, i uspostave ‘’opštenarodne'' drţave,

koja, faktički, nije bila ništa drugo do diktatorska drţava

fašističkog tipa, kakva je i danas.



Te podlosti su isplivale na površinu ubrzo nakon

Staljinove smrti. Mogu da kaţem, verovatnije , ''posle

ubistva Staljina'', zato, jer nam je Mikojan rekao, da su

oni, Hruščov i kompanija, bili rešili da izvrše ''atentat'',

ubiti Staljina, ali su kasnije, kako Mikojan kaţe, odustali.

Poznata je činjenica, da su hruščovci sa nestrpljenjem

čekali Staljinovu smrt. Okolnosti njegove smrti ostale su

nejasne.

S tim u vezi, ostalo ne bez odgovora slučaj ‘’belih mantila

'', proces lekarima Kremlja, koji su, dok je Staljin još bio

ţiv, bili optuţeni za pokušaj ubistva mnogih rukovodilaca

Sovjetskog Saveza. Posle Staljinove smrti, svi su

rehabilitovani, i time je ta afera završena. Zašto je taj

slučaj zataškan?! Da li je bila dokazana zločinačka

delatnost lekara, kada su im sudili, ili ne? Pitanje doktora

je zataškano zato , jer da je istraga voĎena dalje, ako bi se

dublje počelo istraţivati, isteralo bi se na čistac mnogo

toga, otkrili bi se mnogi zločini i zavere maskiranih

revizionista, sa Hruščovom i Mikojanom na čelu. Time bi

se mogla objasniti činjenica smrti od izlečivih bolesti, za

veoma kratko vreme Gotvalda, Bjeruta, Fostera,

Dimitrova, i drugih, o kojima sam pisao u svojim

sećanjima ‘’Hruščovci i mi''. Na taj način bi se mogao

dokazati razlog neočekivane smrti Staljina.

Hruščov i njegova grupa u nameri postizanja svojih

nečasnih ciljeva, i ostvarenja planova borbe protiv

marksizma-lenjinizma i socijalizma, likvidirao je, bez

velike buke i tajno, jednog za drugim glavne rukovodioce

Kominterne. Tako je, izmeĎu ostalog, napadan i



diskreditovan Rakoši, koga su smenili, i poslali u daleke

stepe Rusije.

Nikita Hruščov i njegovi jednomišljenici su u ''tajnom''

referatu , sa kojim su istupili na 20. kongresu, Josifa

Visarionoviča Staljina namazali blatom, i pokušali su da

ga nipodaštavaju na najodvratniji način, najciničnijim

trockističkim metodama. Kompromitacijom dela kadrova

u rukovodstvu KPSS, najpre su ih iskoristili, a zatim

odbacili, likvidirali ih kao antipartijske elemente.

Hruščovci, na čelu sa Hruščovom su, osudivši kult

Staljina, u nameri sakrivanja svojih zločinačkih dela protiv

SSSR i socijalizma, uzdigli do neba kult samog Hruščova.

Ţestina, pokvarenost, verolomstvo, podlost karaktera,

hapšenja i ubistva, koji su ušli u krv tih istih rukovodilaca

partije i Sovjetske drţave, koji su postali praksa, oni su

pripisali Staljinu. Za Staljinovog ţivota, isti ti ljudi, pevali

su mu pohvalne ode, s ciljem da sakriju svoj karijerizam,

svoje ruţne namere i dela. Godine 1949, Hruščov je

Staljina nazivao ‘’genijalnim voĎom i učiteljem'', govorio

je da '' ime druga Staljina je zastava borbe trudbenika

celog sveta ''. Mikojan je davao ocenu Staljinovih radova

kao ‘’novi, viši stupanj lenjinizma''. Kosigin je govorio, da

''smo za sve pobede duţni drugu Staljinu'', itd. Nakon

Staljinove smrti su govorili drugačije. Upravo su

hruščovci ugušili glas partije, radničke klase, i napunili

koncentracione logore patriotama. Upravo su oni pustili iz

zatvora podle neprijatelje, trockiste i sve one koje su

vreme i činjenice označili kao protivnike socijalizma i

agenturu spoljnih neprijatelja-kapitalista, što su dokazivali

svojim delovanjem kao disidenti. Hruščovci su tajno



''sudili'' i osudili ne samo sovjetske revolucionare, već i

ljude iz drugih zemalja. U svojim zapisima sam napisao o

jednom susretu sa sovjetskim rukovodiocima, gde su

prisustvovali Hruščov, Mikojan, Molotov i drugi. Mikojan

se tada spremao da ide u Austriju, a Molotov je, kao u šali

rekao: ''Oprezno, nemoj da zakuvaš kašu kao u

MaĎarskoj''. Pitao sam Molotova: ‘’zašto je zakuvao

''kašu'' u MaĎarskoj?'' Odgovorio mi je: ''Da'', i rekao da

''ako Mikojan ponovo bude išao tamo, obesiće ga''.

Mikojan, taj skriveni antimarksistički kosmopolita, mu je

odgovorio: ’’Ako mene obese, obesiće i Kadara’’. Da su

ih čak obojicu obesili, intrige i podlosti ostaju amoralne

pojave.

Hruščov, Mikojan i Suslov su u početku uzeli pod zaštitu

Imre NaĎa, a zatim su mu sudili i kaznili ga negde u

Rumuniji! Po kom pravu su na taj način postupili sa

strancem?

Njemu je trebalo, iako je bio zaverenik, biti suĎeno u

njegovoj zemlji, za njega nisu bili nadleţni zakoni i sudovi

drugih zemalja. Staljin nikada nije dopuštao takve stvari.

Ne, Staljin nikada tako nije postupao. Izdajnicima partije i

drţave je suĎeno javno. Partiji i narodu su otvoreno bili

pokazani njihovi zločini. Nikada se kod Staljina nisu

mogle pronaći takve mafijaške metode, kakve su bile

prisutne kod sovjetskih revizionističkih lidera.

Takvim metodama su pribegavali i pribegavaju sovjetski

revizionisti i jedni protiv drugih, u borbi za vlast, kao što

rade i u drugim kapitalističkim drţavama. Pučem je vlast



preuzeo Hruščov, pučem ga je sa prestola skinuo

Breţnjev.

Breţnjev i njegovi istomišljenici su uklonili Hruščova, da

bi spasili revizionističku politiku i ideologiju diskreditacije

i raskrinkavanja, politiku, koja je postala impulsivna, i

krajnje stupidna. On nije poništio hruščovizam, referate i

odluke 20. i 22. kongresa, koji su oličenje hruščovizma.

Ali, Breţnjev se pokazao nezahvalnim prema Hruščovu,

kog je ranije dizao u nebesa, čak se nije mogla naći cigla u

zidinama Kremlja, gde je mogao da ga sahrani, kada je

umro! Naravno, domaća i svetska javnost nikada nisu

saznali pravi razlog smene Hruščova. I danas je u

zvaničnim dokumentima razlog ‘’starost, i pogoršanje

zdravlja''!

Staljin nije ni malo bio onakav kakvim ga nazivaju

neprijatelji komunizma. Naprotiv, bio je principijelan i

pravedan. On je, u skladu sa okolnostima, pomagao

ljudima i zabludi, u cilju da ih promeni, kritikovao, ili

pohvaljivao one koji su verno sluţili

marksizmulenjinizmu. Poznati su slučajevi sa Ţukova i

Rokosovskog. Kada su pogrešili, bili su kritikovani i

smenjeni. Ali, od njih se nije odustalo, pruţena im je

pomoć, da bi bili vraćeni na svoje poloţaje, dobijajući

zvanja maršala, a u vreme Otadţbinskog rata su dobili

izuzetno vaţne zadatke na glavnim frontovima. Tako je

mogao postupati jedino voĎa kome je bio jasan i koji je

pretvarao u ţivot princip marksističko-lenjinističke

pravednosti pri oceni rada ljudi, njihovim dobrim stranama

i pogreškama.



Nakon Staljinove smrti, Ţukov je postao oruĎe u rukama

Nikite Hruščova i njegove grupe. Podrţavao je izdajničku

ulogu Hruščova protiv Sovjetskog Saveza, Boljševičke

partije i Staljina. Na kraju je Nikita Hruščov odbacio

Ţukova kao isceĎen limun. To isto je uradio i sa

Rokosovskim, i drugim glavnim kadrovima.

Mnogi sovjetski komunisti su bili opčinjeni demagogijom

hruščovljeve revizionističke grupe, pomislili su da će

nakon Staljinove smrti Sovjetski Savez postati pravi raj,

kako su počeli da trube revizionistički izdajnici. Oni su

pompezno izjavljivali, da će 1980. godine u Sovjetskom

Savezu biti ustanovljen komunizam!! Ali šta se, zapravo,

desilo? Desilo se suprotno, jer drugačije nije ni moglo biti.

Revizionisti su uzeli vlast, ne zato da bi Sovjetski Savez

cvetao, već za njegov povratak unazad, da bi ga pretvorili,

što su i uspeli, u kapitalistčku drţavu, podčinjenu

ekonomski inostranom kapitalu, za zaključenje tajnih i

javnih sporazuma sa američkim imperijalizmom, za

podčinjavanje naroda i zemalja narodne demokratije pod

maskom vojnih i ekonomskih ugovora, da bi te zemlje bile

drţane pod jarmom, da bi bile stvorene zone uticaja i

trgovine u svetu.

Za to Hruščovljevci su koristili uspešnu izgradnju

socijalizma u Sovjetskom Savezu, a dostignute uspehe su

skrenuli na takav krajnje nepravilan put, da su stvorili

novu klasu socijalimperijalističke burţoazije, sa ciljem da

od SSSR naprave svetsku supersilu, da bi sa SAD

gospodarili svetom. Staljin je svojevremeno upozoravao

partiju o toj opasnosti.



Sam Hruščov nam je pričao da im je Staljin govorio, da

će posle njega oni prodati Sovjetski Savez imperijalizmu.

Faktički se to i dogodilo, to se i potvrdilo.

Narodi sveta, proletarijat, trezveni ljudi sa čistim srcem,

sami će suditi o pravilnosti Staljinove pozicije. Samo na

osnovu široke političke, ideološke i ekonomske platforme,

ljudi mogu suditi pravilnosti njegove marksističko-

lenjinističke linije.

Do juče su burţoazija i revizionisti, izvrćući istoriju,

dovodili ljude u zabludu u pogledu Staljinove delatnosti.

Sada, kada se jasno vidi, da takvi kao hruščovci, titoisti,

maoisti, ''evrokomunisti'', itd., i novi hitlerovci, američki

imperijalisti i svetski kapitalizam, počinju da shvataju ko

je bio Staljin, za šta su se borili boljševici, proleteri i

istinski marksisti-lenjinisti, a za šta se bore njihovi

neprijatelji, koji su u sluţbi kapitalizma, za šta se bore

revizionisti. Oni koji misle da je komunizam ‘’neuspešan'',

mogu da budu razočarani, i nesumnjivo, zauvek će i biti.

Vreme svakog dana dokazuje da naša nauka ţivi, da je

svemoguća.

Dajući ocenu dela Staljina u celini, svako moţe shvatiti

genijalnost, i komunistički duh tog velikog radnika,

ubediti se u to, da ljude poput njega, svet malo zna. Veliko

delo Marksa, Engelsa, Lenjina i Staljina, delo socijalizma i

komunizma, su budućnost sveta.

Mi, albanski komunisti, uspešno provodimo Staljinove

naznake, u prvom redu savete o tome, da treba imati jaku,

čeličnu partiju, uvek vernu marksizmu-lenjinizmu,



bespoštednu ka klasnim neprijateljima. Uvek smo davali

značaj delu zaštite jedinstva mišljenja i delovanja u partiji,

ukrepljenju jedinstva partije sa narodom. Poslušali smo

Staljinove savete o stvaranju socijalističke industrije,

kolektivizaciji sela, i postigli smo velike uspehe. Naša

partija i narod se bore za jačanje tesnog saveza radnika i

seljaka, pod rukovodstvom radničke klase. Mi nikada

nećemo podleći nagovaranju i prevrtljivosti neprijatelja,

bilo da su spoljašnji ili unutrašnji, nastavićemo dalje

klasnu borbu, kako u zemlji, tako i na meĎinarodnoj sceni,

i uvek biti budni u odnosu na njihova štetočinska

delovanja. Ako ne bismo tako postupali, ako ne bi smo bili

verni uputstvima Marksa, Engelsa, Lenjina i Staljina,

Albanija bi skliznula u blato savremenog revizionizma, ne

bi više bila nezavisna, socijalistička zemlja, u njoj ne bi

bilo diktature proletarijata, gospodarilo bi ugnjetavanje

imperijalističko-revizionističkih zemalja.

Naša partija i narod, biće nastavljači puta Karla Marksa,

Fridriha Engelsa, Vladimira Uljanova Lenjina i Josifa

Staljina. Budući naraštaji socijalističke Albanije će verno

slediti liniju svoje voljene partije.

Albanci, komunisti i nepartijci, sa dubokim poštovanjem

se klanjaju senima svog slavnog učitelja, Josifa

Visarionoviča Staljina. Povodom 100. godina njegovog

roĎenja, mi se sa uvaţavanjem sećamo ko nam je

pomogao, ko nam je omogućio da uvećamo snagu našeg

naroda, i kako je, zahvaljujući tome, partija postala

gospodar svoje sudbine.



OsloboĎenjem domovine, socijalističkom izgradnjom, mi,

u našoj zemlji smo obavezni prema internacionalnoj

podršci Staljina. Njegovo bogato, i vrlo dragoceno

iskustvo nam je posluţilo kao vodilja na našem putu i

radu.

Naša partija će u ovoj jubilarnoj godini provesti širok i

stalan rad, da bi još više postao poznat ţivot i slavno delo

velikog marksiste-lenjiniste, Josifa Staljina. Sva delatnost

naše partije, od njenog osnivanja do danas, potvrda je

visokog uvaţavanja i vernosti besmrtnom učenju naših

velikih klasika, samim tim i idejama Josifa Staljina. Tako

će biti kod nas, od pokoljenja ka pokoljenju.

Kao partijski radnik, kao jedan od njenih rukovodilaca,

kom je partija nekoliko puta ukazivala čast, šaljući me da

se sretnem sa drugom Staljinom, da razgovaram sa njim o

brigama, o našem poloţaju i našim uslovima, i zamoliti ga

za savet i pomoć, trudio sam se da uvek zapišem sećanja

na te susrete, onako kako sam to doţiveo, da predstavim

Staljina takvim, kakvim sam ga video tokom obraćanja

predstavnicima tako male partije, malog naroda, kao što je

naš. Dajući u štampu ova skromna sećanja, bio sam

rukovoĎen ţeljom da pomognem komunistima,

trudbenicima i omladini naše zemlje, da se upoznaju sa

figurom tog velikog i besmrtnog čoveka.

Povodom ove slavne godišnjice, ja, sa izrazima poštovanja

i predanosti, saginjem glavu pred partijom i narodom, koji

su me rodili, vaspitali i prekalili, i pred Josifom Staljinom,

koji mi je dao tako dragocene, za sreću mog naroda savete,

koji je ostavio u mom srcu i umu neizbrisiva sećanja.



Ova stogodišnjica za nas, marksiste- lenjiniste i kao i za

bezbrojne pristalice velikih ideala radničke klase u svetu,

treba da sluţi jačanju jedinstva u našim redovima.

Sada, povodom ovog velikog jubileja Staljina, za časne

ljude svuda u svetu nastalo je vreme dubokih razmišljanja,

za pronalaţenje pravilnog puta, uklanjanja magle iz

umova, koju je stvorila kapitalistička i revizionistička

burţoazija, sa ciljem da zaustave revolucionarni nalet,

revolucionarne misli masa. Revolucionarna misao i

revolucionarno delovanje će ljude dobre volje, ljude iz

naroda, izvesti na put izbavljenja naroda od jarma kapitala.

Sećajući se Staljina i njegovog dela, povodom

stogodišnjice njegovog roĎenja, mi marksisti-lenjinisti ne

moţemo, a da se ne obratimo narodu Sovjetskog Saveza, i

najotvorenije im reći:

Vi, koji ste sa Staljinovim imenom na usnama napadali na

najopasnije neprijatelje čovečanstva i pobedili ih, da li

ćete ćutati povodom ovog slavnog jubileja?

Hruščovski revizionisti, koji nema šta nisu govorili o

Staljinu, jer im je bilo nemoguće da sakriju njegovo ime i

delo, mogu da pišu nekakve blede reči o njemu. Ali vi ste

obavezni , vi, koji ste izveli Veliku Oktobarsku revoluciju,

da se sa uvaţavanjem setite svog velikog voĎe. Vi ste

duţni da uništite fašistički diktatorski reţim, koji se skriva

iza prevarantskih reči. Vi treba da znate, da su oni, koji

vama upravljaju, fašisti, šovinisti i imperijalisti. Oni od

vas prave topovsko meso za surovi imperijalistički rat, za



istrebljenje naroda i uništenje zemalja koji su mnogo nada

polagali u zemlju Lenjina i Staljina. Narodi sveta neće da

vi budete takvi. Ako budete i dalje takvi, oni vas neće

uvaţavati, oni će vas omrznuti.

Narodi sveta mrze vaše kontrarevolucionarne vlasteline,

koji prave atomsko oruţje, pokazujući ih na paradama na

Crvenom trgu, provodeći vojne manevre, predstavljajući

ih kao odbranu naroda od opasnosti, i radi njihovog

osloboĎenja, kao što se tvrdi i u slučaju atomskog oruţja,

parada i manevara američkog imperijalizma i svetskog

kapitalizma.

Naoruţanje i armija u Sovjetskom Savezu se više ne nalazi

u rukama naroda, i ne sluţi delu osloboĎenja svetskog

proletarijata, naprotiv, ona sluţe protiv sovjetskog i drugih

naroda.

Obavezni ste da shvatite i da budete svesni, da su vas

neprijatelji odavno skrenuli sa puta revolucije. Hruščovski

revizionisti se bore da kod vas probude osećaj upravljanja

i gospodstva nad drugima. Oni tvrde, da vašu veliku silu

upotrebljavaju za borbu rotiv američkog imperijalizma i

svetskog kapitalizma, ali, ta tvrdnja je laţna. Vaši

vlastelini se nalaze u protivrečnosti, i savezu sa američkim

imperijalizmom i svetskim kapitalizmom, ne u interesu

revolucije, već u korist imperijalističkih ambicija, i

stremljenju ka podeli sfera uticaja, i gospodstvu nad

narodima.

Narodi sveta su zabrinuti činjenicom da li ćete vi, sinovi,

unuci i praunuci tih slavnih vojnika, koji su izveli Veliku



oktobarsku socijalističku revoluciju, vi sovjetski proleteri i

kolhoznici, vojnici i inteligencija, ići i dalje

neprijateljskim putem, na koji su vas izveli oni koji vas

ugnjetavaju, ili ćete poći putem revolucije, sa imenom

Lenjina i Staljina na usnama? Svet hoće i ţeli da poĎete

putem revolucije, i da se pokrenete napred, voĎeni

parolama, kao što su vodili i vaše pretke: ''Za Lenjina!''

''Za Staljina!'', za istinski socijalizam, protiv

imperijalizma, socijal-imperijalizma i revizionizma.

Izdajničko rukovodstvo vas nepravilno informiše o

stradanjima drugih naroda, koji ginu na ulicama tokom

demonstracija protiv imprijalista i kapitalista-krvopija.

Vama ne govore istinu, zašto je narod Irana vapeći za

slobodom, ustao na noge i oborio šahatiranina, saradnika

američkih imperijalista. Hruščovska revizionistička klika

vas drţi u zabludi o stradanju arapskih naroda, naroda

američkog kontinenta, i svih kontinenata Sveta, zato, jer

tim stradanjima doprinosi upravo imperijalizam i vaši

rukovodioci – izdajnici. Vama ne govore ništa o tome ,

kako vaši ljudi i njihovi vazali muče narode Afrike, vama

nisu poznate intrige, koje pletu u svetu novi kremaljski

carevi, ne govore vam, da su prijatelji hruščovaca,

istomišljenici vašeg rukovodstva, sa kojima je Nikita

Hruščov i njegovi naslednici sa Breţnjevim na čelu, izašli

na čist put izdaje, istupaju zajedno sa kapitalistima na štetu

radničke klase, i interesa svojih naroda. Vi ne znate puno o

stradanjima običnih ljudi u vašoj zemlji, od iţivljavanju

nad njima, jer o tome šačica ljudi koja vas ugnjetava ćuti.

Vi treba da znate, da su se narodi digli na revoluciju, da

vode herojsku borbu, istovremeno, vas, koji predstavljate



ogromnu silu ugnjetavaju, uljuljkavaju i uspavljuju. Šačica

vlastodrţaca je pretvorila vašu zemlju u

socijalimperijalističku drţavu. Put spasa je – put

revolucije, koju su nam ukazali Marks, Engels, Lenjin i

Staljin. Razni breţnjevi, kosigini, ustinovi i jakubovski,

kao i solţenjicini i saharovi, su ništa drugo do

kontrarevolucija, i kao takvi treba da budu oboreni i

likvidirani.

Vi ste impozantna sila, mada je potrebno ponovo osvojiti

poverenje proletera u svetu, poverenje naroda sveta, to

veliko poverenje, koje su radom i borbom stvorili Lenjin i

Staljin. Vi se duţni da neodloţno razmislite o vašoj

budućnosti, i budućnosti čovečanstva. Vi treba da budete

onakvi kakvi ste bili za vreme Lenjina i Staljina - slavni

učesnici proeterske revolucije, - zato ne treba da sedite

pod jarmom neprijatelja revolucije i naroda, neprijatelja

slobode i nezavisnosti drţava. Vi nikada ne smete postati

oruţje imperijalizma, sa namerom da pokore narode,

koristeći lenjinizam kao masku. Ukoliko poĎete putem

revolucije i marksizma-lenjinizma, ako se tesno poveţete

sa proleterima sveta, tada će američki imperijalizam i truli

kapitaliizam uopšte, biti uništeni do temelja, svet će

izmeniti oblik, socijalizam će pobediti.

Na vama, Sovjetskom narodu, Sovjetskim radnicima i

vojnicima, leţi velika odgovosnost i velike obaveze pred

čovečanstvom. Te obaveze ćete biti duţni da ispunite sa

čašću, i samo u tom slučaju, ako ne budete čistili cipele

varvarskoj kliki, koja upravlja bivšom Boljševičkom

partijom i vama.



Vaša partija više nije marksističko-lenjinistička. Vi morate

u borbi stvoriti novu partiju lenjinsko-staljinskog tipa. Vi

ste duţni znati, da Sovjetski Savez više nije jedinstvo

slobodnih naroda, koje ţivi u punoj harmoniji.

Boljševizam je uspeo da stvori bratsko jedinstvo naroda

Sovjetskog Saveza. Revizionizam je uradio obrnuto,

napravio je raskol u vašoj zemlji, probudio šovinizam u

svakoj republici, posejao neprijateljstvo meĎu njima, ulio

drugim narodima mrţnju prema ruskom narodu, koji je bio

na čelu revolucije pod rukovodstvom Lenjina i Staljina.

Da li ćete dozvoliti da vas i dalje gaze? Da li ćete dopustiti

da se u vašoj zemlji nastavi proces poburţoazenja u svim

oblastima ţivota, kako to rade revizionisti? Da li ćete

primiti jaram novog kapitalizma, odevenog u laţni

socijalizam?

Mi, albanski komunisti i albanski narod, kao i svi

komunisti i slobodoljubivi narodi sveta, voleli smo pravi

Sovjetski Savez vremena Lenjina i Staljina. Mi odlučno

idemo putem Lenjina i Staljina, verujemo u veliku

revolucionarnu silu sovjetskog naroda, sovjetskog

proletarijata, zato smo ubeĎeni, da će ta sila postepeno

rasti, u borbi, odlučnosti, i da će biti na visini zadatka, i do

temelja uništiti sovjetski socijal-imperijalizam.

Revolucija i ţrtve koje ćete podneti, neće oslabiti vašu

zemlju, već će stvoriti istinski socijalistički Sovjetski

Savez. Oni će dovesti do smene socijal-imperijalističke

diktature, a Sovjetski Savez će izaći iz te revolucije jači,

kao nikada pre. U tom slavnom delu, vi ćete imati podršku

svih naroda sveta, podršku svetskog proletarijata. Upravo



u takvoj revoluciji, kroji se moć ideja socijalizma i

komunizma, a ne u praznim rečima i ruţnim delima klike,

koja gospodari vama. Samo na taj način, idući tim putem,

istinski komunisti, marksisti-lenjinisti, svuda u svetu, će

biti u stanju da nadvladaju imperijalizam i kapitalizam.

Oni će pomoći narodima sveta u osloboĎenju jednog za

drugim, pomoći će velikoj Kini da se vrati na pravi put

socijalizma, i neće postati supersila da bi gospodario

svetom, pretvorivši se u trećeg partnera u osvajačkim

ratovima, koje priprema američki imperijalizam, sovjetski

socijal-imperijalizam, i trenutno gospodsvujuća u Kini

klika Hua Guofenga i Deng Sjaopinga.

Mi, albanski komunisti, kao verni učenici Lenjina i

Staljina, i vojnici revolucije, povodom ovog slavnog

jubileja, vas pozivamo da se zamislite nad tim, kako za

vas, tako i za ceo svet po ţivot vaţnim problemima, jer mi

smo vaša braća, vaši drugovi po pitanju dela proleterske

revolucije i osloboĎenja naroda. Ukoliko stanete na put

osvajačkih, imperijalističkih ratova , kuda vas vode vaši

rukovodioci, mi ćemo, nesumnjivo, ostati neprijatelji

vašeg sistema, i vaših kontrarevolucionarnih dela. To je

jasno kao dan.

Drugačije ne moţe biti.

Mi, albanski komunisti, koje je nemoguće odvojiti od

naroda, smo ubeĎeni da postupamo pravilno, ne prezamo

ni od kakvih bura, ma koliko ona bila jaka. I ubeĎeni smo,

da ćemo izdrţati sve bure, kao što su ih nadvladali Partija

Boljševika i vlast Sovjeta, kao što su ih nadvladali velike

voĎe revolucije, Lenjin i Staljin.



Staljin, Enver, Molotov, moskovski stadion 1947.



PRVI SUSRET

14. jula 1947. godine sam doputovao u Moskvu. Bio sam

u prijateljskoj poseti Sovjetskom Savezu, na čelu prve

zvanične delegacije Vlade Narodne Republike Albanije i

KP Albanije. Moja radost, radost drugih drugova, koji su

poslati od strane CK da putuju u Moskvu i sretnu se sa

drugom Staljinom, bila je neopisiva. O susretu sa drugom

Staljinom smo oduvek maštali, danju i noću, još od

trenutka kada smo se upoznali sa teorijom marksizma-

lenjinizma. Ta ţelja je jačala još više tokom Antifašističke

narodnooslobodilačke borbe. Posle velikih figura Marksa,

Engelsa i Lenjina, drug Staljin nam je bio naročito drag i

poštovan, njegove reči su nas rukovodile tokom borbe za

osnivanje KP Albanije, kao partije lenjinskog tipa,

nadahnjivao nas u vreme NOB, i pomagao nam u izgradnji

socijalizma.

Razgovori sa Staljinom, i njegovi saveti, su trebali da nam

budu vodič u našem ogromnom i teškom radu u

učvršćivanju postignutih pobeda. Upravo zato je naša prva

poseta Sovjetskom Savezu bio neopisiva radost i

zadovoljstvo, ne samo za komuniste i nas, članove

delegacije, već i za ceo albanski narod, koji je sa

nestrpljenjem iščekivao tu posetu, koji je to primio sa

velikim entuzijazmom. Staljin i Sovjetska Vlada, kako

smo i videli svojim očima, i osetili svim srcem, su primili

našu delegaciju vrlo srdačno i toplo, sa iskrenom ljubavlju.

Za 12. dana našeg boravka u Moskvi smo se nekoliko puta

sreli sa drugom Staljinom, i ragovarajući sa njim, njegove

savete i uputstva čuvamo ceo ţivot, kao zenicu oka, kao

nešto drago. Nikada neću zaboraviti moj prvi susret sa J.



V. Staljinom. To je bilo 16. jula 1947. godine, trećeg dana

našeg boravka u Moskvi. Taj dan je počeo neobično. Još

ujutru smo išli u Mauzolej velikog Lenjina, sa dubokim

poštovanjem se poklonili pred telom genijalnog voĎe

revolucije, pred čovekom, čije je ime i kolosalno delo bilo

duboko zapečaćeno u našim umovima i srcima koje je

osvetljavalo i osvetljava naš slavni put borbe za slobodu,

revoluciju i socijalizam. Tim povodom sam, u ime

albanskog naroda, naše Komunstičke partije, i mene lično,

poloţio venac od različitog cveća kod postamenta

Mauzoleja besmrtnog Lenjina. Odavde, gledajući groblje

hrabrih boraca Oktobarske socijalističke revolucije,

značajnih ličnosti Boljševičke partije i Sovjetske drţave,

koji su sahranjeni u podnoţju Kremaljskih zidina, pošli

smo u Centralni Muzej V. I. Lenjina. Više od dva sata smo

išli iz sale u salu, i neposredno se upoznali sa

dokumentima i eksponatima, koji su podrobno opisivali

ţivot i delo velokog Lenjina. Pre nego što smo napustili

muzej, u knjigu utisaka sam, izmeĎu ostalog, napisao

sledeće reči: ''Lenjinovo delo je besmrtno, ono će ţiveti u

srcima budućih pokoljenja. Sećanje na njega će zauvek

ţiveti u srcima albanskog naroda ''. Baš tog dana, koji je

bio pun nezaboravnih utisaka i emocija, nas je primio i

dugo sa nama razgovarao verni učenik i nastavljač dela

Lenjina, J. V. Staljin. Od samog početka, stvorio je u

nama takvu drugarsku atmosferu , da smo brzo osetili

olakšanje od tog velikog uzbuĎenja, koje nas je zahvatilo

pri ulasku u njegov kabinet, prostranu salu sa dugačkim

stolom, uporedo sa njegovim radnim stolom. Nekoliko

minuta kasnije, nakon prvih reči, imali smo osećaj da

nismo razgovarali sa velikim Staljinom, već da smo sedeli

sa drugom, kog smo znali ranije, sa kojim smo razgovarali



mnogo puta. Tada sam bio još uvek mlad, i predstavljao

sam malu partiju i zemlju. Zato je Staljin, da bi stvorio što

bolju prijateljsku atmosferu, počeo da se šali i sa ljubavlju

i velikim poštovanjem počeo da govori o našem narodu, o

njegovim ratnim tradicijama iz prošlosti, njegovom

heroizmu, Narodnooslobodilačkoj borbi. Govorio je tiho,

spokojno, sa jednom vrstom toplote.

Drug Staljin je izmeĎu ostalog rekao, da je imao duboke

simpatije za naš narod, kao vrlo drevnom narodu Balkana,

koji ima svoju herojsku prošlost. ‘’Veoma sam upoznat sa

heroizmom, koji se ispoljio albanskim narodom u vreme

antifašističke, narodnooslobodilačke borbe'', nastavio je,

''iako ta moja saznanja nisu u dovoljnoj meri opširna i

duboka, zato bih vas zamolio da ispričate nešto o vašoj

zemlji, o vašem narodu, a takoĎe i o problemima, koje

imate danas.'' Nakon toga sam uzeo reč, i izloţio sam

drugu Staljinu dug i slavan put našeg naroda, o njegovim

neprestanim borbama i stradanjima za slobodu i

nezavisnost. Naročito sam se zadrţao na našoj

Narodnooslobodilačkoj borbi, ispričao sam o osnivanju

naše Komunstičke partije, kao partije lenjinskog tipa, o

presudnoj ulozi, koju je imala i ima, kao rukovodeća sila u

borbi i naporima albanskog naroda za osvajanje slobode i

nezavisnosti Domovine, smeni stare, feudalno-burţoaske

vlasti, stvaranju nove, Narodne vlasti, i kretanju naše

zemlje napred, na putu dubokih socijalističkih preobraţaja.

Iskoristivši priliku, još jednom sam zahvalio drugu

Staljinu, izrazivši duboko priznanje od strane albanskih

komunista i celog albanskog naroda za plamenu podršku,

koju je Komunistička partija Sovjetskog Saveza, Sovjetska

Vlada, i on lično pruţili našem narodu i našoj partiji kako



za vreme rata, tako i posle osloboĎenja Domovine. Dalje

sam opisao drugu Staljinu duboke političke, ekonomske i

socijalne promene , koje su bile učinjene i koje su se korak

po korak, učvršćivale u Albaniji u prvim godinama

Narodne vlasti. ‘’Unutrašnji politički i ekonomski poloţaj

Albanije’’, rekao sam, ‘’primetno su se poboljšali. Ta

poboljšanja kao svoj izvor imaju pravilno shvatanje

neophodnosti prevazilaţenja teškoća, i ogromnih napora,

koje narod i partija treba da priloţe za prevazilaţenje tih

problema radom. Naš narod je ubeĎen u pravilnost svog

puta i čvrsto veruje u Komunističku partiju,u Vladu naše

Narodne Republike, u svoje stvaralačke snage, u svje

iskrene prijatelje. Iz dana u dan, zahvaljujući našoj

mobilizaciji snaga, samopregoru i velikom entuzijazmu,

ispunjavamo zadatke koje smo postavili’’.

Drug Staljin je izrazio radost povodom uspeha, postignutih

našim narodom i partijom u stvaralačkom radu, i

zaintereovao se nešto više o poloţaju klasa u našoj zemlji.

(...)

‘’Unutršnju reakciju’’, rekao sam mu, ‘’smo uništili i

nastavljamo redovno da je razaramo. U borbi za njeno

raskrinkavanje i uništenje mi imamo uspeha. Što se tiče

fizičkog uništenja neprijatelja, mi smo ih uništili ili u

borbama, sa naoruţanim krimnalnim bandama, ili po

presudi narodnih sudova, koji su sudili izdajnicima i

bliskim saradnicima okupatora. Bez obzira na dostignute

uspehe, još ne moţemo reći da unutrašnja reakcija više ne

postoji. Ona nije u stanju da se organizuje i nanese

ozbiljan udar, ali ona i dalje vodi propaandu protiv nas.

Unutrašnjeg neprijatelja podrţava spoljašnji, zarad svojih

ciljeva. Spoljašnja reakcija teţi da pomogne, ohrabri i



organizuje unutrašnje neprijatelje kroz svoju agenturu,

koju nam šalju sa kopna i vazduha’’... Tokom razgovora

koje smo imali sa drugom Staljinom, vaţno mesto smo

posvetili problemima u odnosima naše drţave sa drţavama

u susedstvu. Najpre sam izloţio stanje oko naših granica,

ispričao o našim odnosima sa FNRJ, posebno sam se

osvrnuo na naše odnose sa Grčkom, da bi pojasnio stanje

na našim juţnim granicama. Podvukao sam da su grčki

monarho-fašisti koji nisu uspeli da ostvare svoje

megalomanske ideje da odvoje od nas Juţnu Albaniju,

nastavljaju bezbrojne pogranične provokacije. Njihov cij

je, rekao sam Staljinu, da izazovu poţar na našim

granicama i da stvore stanje napetosti u odnosima sa

Grčkom, u toj situaciji, kada grmljavina bitaka još nije

utihnula. Objasnio sam mu da se trudimo, koliko je god to

moguće, da izbegnemo provokacije grčkih

monarhofašista, i da ne odgovaramo na njih. Samo onda

kada odu do krajnosti, i ubijaju naše ljude, mi

preduzimamo mere i prelazimo u kontradejstvo da bi

monarhofašisti shvatili da su Albanija i njene granice

neprikosnoveni...

‘’Da li je vaš narod nezadovoljan odnosima sa

Jugoslavijom'', pitao me je, i nastavio ''to je vrlo dobro da

se graničite sa prijateljskom Jugoslavijom, jer je Albanija

mala zemlja, i kao takvoj je potrebna moćna podrška sa

strane svojih prijatelja‘’. Odgovorio sam da svaka zemlja,

velika i mala treba da ima svoje prijatelje i saveznike i da

smatramo Jugoslaviju prijateljskom zemljom...

Nekoliko dana nakon našeg dolaska u Moskvu sam

prisustvoavo, zajedno sa drugom Staljinom i drugim

rukovodiocima partije i Sovjetske drţave fiskulturnoj



manifestaciji na Centralnom stadionu u Moskvi. Sa

kakvom strašću je Staljin pratio taj dogaĎaj. Više od dva

sata je sedeo sasvim koncentrisan, prateći aktivnosti

učesnika manifestacije, bez obzira na to, što je na kraju

manifestacije počela kiša, i što je nekoliko puta Molotov

molio da krenu, do kraja je sa paţnjom ispratio aktivnost

fiskulturnika, šalio se, pozdravljao ih. Sećam se da su na

kraju takmičari trčali kros oko stadiona. Kako se

takmičenje završavalo, pred tribinom je prolazio zaostali

takmičar... Staljin ga je pogledao i rekao ‘’Mili moj’’,

obratio mu se kao za sebe, ’’idi kući odmori se malo, i

ponovo doĎi. Biće još trčanja...''

Na jednom od susreta tih dana, za vreme doručka koji je

organizovao Staljin u Kremlju u čast naše delegacije, imali

smo vrlo interesantan razgovor o poreklu i jeziku

albanskog naroda...

Nakon doručka, drug Staljin nas je pozvao u kremaljski

bioskop, gde smo, osim nekoliko filmskih ţurnala,

pogledali film ‘’Traktorista ''. Sedeli smo jedan pored

drugog na divanu, i porazila me je paţnja, sa kojom je

Staljin gledao taj novi film sovjetske proizvodnje. Često je

govorio jače svojim toplim glasom, i komentarisao

različite momente i dogaĎaje iz filma. Posebno mu se

dopao traktorista, protagonist, koji se, da bi zadobio

poverenje svojih drugova i zemljoradnika, trudio da više

sazna običaje i ponašanje ljudi sa polja, njihove misli i

stremljenja. Radeći i ţiveći sa ljudima, taj traktorist je

mogao da postane uvaţavan i poštovan od strane seljaka

kao rukovodilac. Staljin nam je u tom trenutku rekao: ‘’Da

bi umeli da rukovodimo, treba znati masu, a da bi je



upoznali, neophodno je ići u masu‘’. Posle toga se

pozdravio sa svima nama redom, i pruţajući mi ruku

zamolio: ''Prenesite moje srdačne pozdrave herojskom

albanskom narodu, kojem ţelim uspeha!''

(...)



DRUGI SUSRET

21. marta 1949. godine sam ponovo putovao u Moskvu na

čelu zvanične delegacije Vlade NR Albanije, boraveći

tamo do 11. aprila te godine...

Drug Staljin nas je primio u svom radnom kabinetu sa

dubokom srdačnošću. Pri susretu i pozdravljanju sa nama

po redu, zaustavio se preda mnom: ‘’Čini mi se da si

mršaviji'', obratio mi se, ''da nisi bolestan, ili umoran?''.

‘’Vrlo mi je drago i srećan sam što se srećem ponovo sa

vama’’, rekao sam, i sedajući sam dodao da bih hteo da

pokrenem neka pitanja. ''Neograničeni ste sa vremenom'',

rekao je blagonaklono, i da mogu da izloţim sve što

smatram potrebnim. Ukratko sam izloţio niz problema.

Govorio sam o opštem stanju u partiji i zemlji, o

poslednjim dogaĎajima, o greškama, kao i o našem odnosu

prema jugoslovenskom problemu. Podvukao sam da

istraga o uticaju trockističkog jugoslovenskog rukovodstva

na rukovodstvo naše partije i preteranog poverenja nekih

naših rukovodilaca u izdajničko jugoslovensko

rukovodstvo,da su dopuštene grube greške, posebno u

organizacionoj liniji partije, koji su bili pomenuti 11.

Plenumom CK, čiji je rad bio u skladu sa pismima

CKVKP(b), poslatih CK KPJ...

Kao i ranije o našim molbama za pomoć, drug Staljin je

dočekao blagonaklono, i rekao sasvim otvoreno: ''Drugovi,

mi smo velika zemlja, ali vi znate, da teške posledice rata

kod nas još nisu likvidirane. MeĎutim, kako danas, tako i

ubuduće, mi ćemo vam pomagati, moţda i ne tako mnogo,

ali u merama mogućeg. Mi shvatamo da je vama potrebno



da razvijate sektor industrije, i u vezi s tim smo saglasni da

ispunimo sve vaše zahteve, a s tim u vezi i molbe koje se

tiču seoske privrede''. Zatim je, smejući se dodao ‘’A,

sami Albanci, hoće li oni da rade?’’ Shvatio sam zašto me

to pita. To je bio rezultat zlonamernih informacija od

strane jermenskog trgovca Mikojana, koji je pri susretu,

koji sam imao s njim, govorio ne samo jezikom dalekim

od Staljinovog, već je pribegao ţestokim izrazima u

svojim utiscima o ispunjenju planova u našoj zemlji, da

navodno narod kod nas ne radi, itd. Njegov cilj je bio da

nam se smanji pomoć. Tako se ponašao Mikojan.

Istovremeno, Staljin je ispunio naše zahteve. ‘’Mi ćemo

vam poslati kadrove koje ste od nas traţili’’, rekao je,

‘’oni neće ţaliti sebe da vam pomognu na sve načine, ali

oni neće zauvek ostati u Albaniji. Zato, drugovi, vi treba

da osposobite svoje kadrove, svoje specijaliste, koji će

zameniti naše. To je vaţno pitanje. Koliko god vam doĎe

inostranih kadrova, vi treba da imate svoje. Zato drugovi,

vi treba da otvorite svoj univerzitet, koji će postati krupni

centar za školovanje budućih kadrova’’. ‘’Mi smo otvorili

prve institute’’, rekao sam, ‘’i oni rade, ali mi još uvek

pravimo prve korake. Sem iskustva i udţbenika, mi

nemamo neophodnih kadrova da bi otvorili univerzitet’’.

‘’Glavno je da se počne’’, rekao nam je, ‘’a zatim korak

po korak će sve doći na svoje mesto. Mi ćemo sa svoje

strane, pomoći i u literature, i u specijalistima, da biste

uvećali broj instituta, koji su baza za otvaranje univerziteta

u budućnosti’’. ‘’Sovjetski specijalisti’’, rekao je, ‘’će u

Albaniji dobijati platu isto kao i albanski. Nemojte im

omogućavati bilo kakve olakšice u poreĎenju sa vašim

specijalistima’’. ‘’Sovjetski specijalisti dolaze iz daleka’’,

odgovorio sam, ‘’i mi ne moţemo da im isplaćujemo platu



istu kao našim specijalistima’’. Drug Staljin mi je

odgovorio: ‘’Ne, ne, bilo da dolaze iz Azerbejdţana, ili

bilo kog drugog dela Sovjestskog Saveza, mi imamo svoja

pravila u materijalnom obezbeĎivanju specijalista, koje

šaljemo kao pomoć bratskim narodima. Oni su obavezni

da rade svim silama, kao revolucionari internacionalisti,

raditi u korist Albanije, kao što rade za Sovjetski Savez.

Razliku u zaradi će pokriti Sovjetska vlada.’’ Zahvalivši

drugu Staljinu, postavio sam pitanje o potrebnim ekipama

za geološke i hidroelektro istraţivanja, o gradnji

ţelezničkih pruga, i nizu problema povezanih sa pitanjima

našeg industrijskog razvitka…



ТREĆI SUSRET

U novembru 1949. godine sam putovao u Moskvu treći

put. Na putu sam se zadrţao u Budimpešti, gde sam sreo

Rakošija, koji me je vrlo srdačno dočekao, i zainteresovao

se za ekonomsko stanje u Albaniji, neprijateljsku delatnost

titovaca, i borbi grčkih demokratskih snaga. Govorili smo

prijateljski, razmenili mišljenja po nizu pitanja, i on me je,

koliko se sećam, upoznao sa stanjem u MaĎarskoj. Na

putu sam se zadrţao u Kijevu. Tamo su me dočekali

izuzetno srdačno. U Moskvi su me dočekali Lavrentijev,

maršal Sokolovski, Orlov i drugi vojni i civilni

predstavnici. Zatim sam se sreo sa Maljenkovim, sa kojim

sam imao prvu kratku besedu. Maljenkov mi je rekao da

ako ţelim, mogu da zapišem pitanja, koje sam hteo da

postavim tokom pregovora, i da bi tako bilo lakše da se

prenese drugu Staljinu. Potom ćemo sačekati odgovor od

drugaStaljina, da li ćete poći u Suhumi, gde se on nalazi

na odmoru, i lično sa njim razgovarati, ili ćete razgovarati

sa nekom drugim drugom iz sovjetskog rukovodstva, koje

preporuči Josif Visarionovič. Uveče sam zapisao pitanja,

koje sam mislio da postavim, i predao ih Maljenkovu.

Upoznajući se sa njima, Staljin je zamolio da razgovaram

sa njim. Tako smo i uradili. Sreo sam se sa njim u vrtu

kuće gde se odmarao. Interesantno dvorište, sa posaĎenim

voćnim drvećem, i ukrasima najrazličitijeg cveća, sa obe

strane staze i aleja. Video sam ga u daljini, išao je polako,

malo pognut, sa rukama na leĎima. Kao i uvek, primio me

je vrlo srdačno, i razgovarao sa mnom prijateljski.

Izgledao je vrlo dobro. Po ceo dan šetam, samo tokom

ručka me vidi kuća. Obradovavši se što ga ponovo vidim, i

kako dobro izgleda, rekao sam ''Da ţivite još sto godina



druţe Staljin!'' ''Sto?’’ rekao je i skupivši oči, osmehnuo

se, ''to je malo’’. ‘’Kod nas u Gruziji postoje starci kojima

je 145. godina, i još su ţivi''. ''Još sto godina druţe Staljin,

tako kaţe naš narod'', rekao sam. ''Tako moţe'', rekao je u

dobrom raspoloţenju. ''To je dobro , slaţem se''. Smejali

smo se.

Pregovori u kojima smo učestvovali samo drug Staljin i ja

(i naš prevodilac Serdjo Djogoreci) bili su na balkonu.

Bilo je 9. sati po moskovskom vremenu. Staljin je imao

kapu, braon šal, vunenu odeću, takoĎe braon boje. Pre

nego što smo počeli razgovor, učtivo sam skinuo kapu i

stavio je na vešalicu, ali mi je rakao ‘’Ne skidaj kapu, nosi

je i ti’’. Usprotivio sam se, ali je bio uporan, bojao se da se

ne prehladim o vlaţnosti i rekao je svom pratiocu da mi je

donese. Za vreme tog nezaboravnog susreta, dotaknuli

smo razna pitanja. IzmeĎu ostalog sam mu izloţio naše

gledanje na pogrešne pozicije rukovodećih drugova iz KP

Grčke, i njihove nepravedne optuţbe na našu adresu.

Rekao sam mu, izmeĎu ostalog da je CK naše partije uvek

podrţavao tesne odnose sa CK KPG, da je naša partija i

narod uvek podrţavao herojsku borbu grčkog naroda za

slobodu i demokratiju, a protiv inostranog anglo-

američkog mešanja. Podrţavajući posebne veze sa grčkim

drugovima,naročito tokom 1949. Godine, smo primetili

greške i nedostatke u radu rukovodstva KPG, i naše

stavove i poglede smo tvoreno u skladu sa drugarskim i

internacionalističkim duhom im izloţili...

Tokom razgovora sam drugu Staljinu ukazao na ponašanje

klera u Albaniji, naročito katoličkog, na naš odnos prema

njemu i pitao ga, kakva je njegova pozicija. ‘’Vatikan’’,



rekao je izmeĎu ostalog, ‘’je centar reakcije, oruĎe u

sluţbi kapitalu i svetskoj reakciji, koji podrţava tu

špijunsku i diverzantsku meĎunarodnu organizaciju.

Činjenica je da mnogi katolički sveštenici i misionari

Vatikana su zapravo špijuni svetskog ranga. Preko njih je

imperijalizam hteo i hoće da ostvari svoje ciljeve’’. Zatim

mi je rekao šta mu se desilo na Jalti, sa Ruzveltom, sa

predstvnikom američke katoličke crkve itd.

Razgovarajući o problemima antihitlesovske koalicije,

Ruzvelt, Čerčil i drugi su mu rekli ''Hajde da se ne borimo

više protiv Pape. Zašto se obrušavate na njega?'' ''Ja

nemam ništa s njim'', rekao im je Staljin. ''Onda da

napravimo od njega saveznika'' rekli su, ''da ga uključimo

u koaliciju velikih saveznika''. ''Saglasan sam’’, odgovorio

im je Staljin, ‘’ali antifašistički savez – to je savez za

likvidaciju fašizma i nacizma. Kao što vam je poznato

gospodo, taj rat se vodi vojnicima, topovima, puškama,

tenkovima, avionima. Neka nam Papa kaţe ili kaţite vi,

kakvom armijom, topovima, automatima, tenkovima

raspolaţe Papa u ratu i ćemo od njega napraviti

saveznika’’...

Na kraju tog nezeboravnog susreta, sećam se, drug Staljin

mi je dao savet. Dobro učvrstite unutrašnju situaciju.

Snaţite politički rad sa masama...

25. novembra smo posetili grad Suhumi, naselje sa 60 000

ljudi. Suhumi je prelep grad, veoma čist, sa cvetnim

parkovima i vrtovima...



Knjiga koju je probio metak u grudima albanskog

partizana poklonjena je Staljinu pri susretu 1947.



ĈETVRTI SUSRET

Januar 1950.

Tokom susreta, koji sam imao u Moskvi sa drugom

Staljinom u Suhumiju u novembru 1949. godine, pitao me

je kada bi bilo zgodno da se upriliči zajednički sastanak

predstavnika KPG i nas, radi razjašnjenja razlika

pricnipijelnog karaktera izmaĎu nas i rukovodilaca te

partije. Mi smo se saglasili da se sastanak odrţi u januaru,

i nakon što smo dobili saglasnost grčkih drugova,

početkom januara 1950. godine u Moskvi, u Kremlju se

sastanak i dogodio. Sa sovjetske strane sastanku su

prisustvovali drug Staljin, Molotov, Maljenkov i nekoliko

odgovornih radnika CK KP Sovjetskog Saveza. U ime

naše partije ja i Mehmet Šehu, a od KPG drugovi Nikos

Zahariadis i Micos Parcalidis. Susret je bio u radnom

kabinetu Staljina. Staljin je, kao i obično bi ljubazan i sa

osmehom nas dočekao, ustao od stola, prišao nam i pruţio

ruku svima po redu. Razgovor je započeo on, obrativši mi

se pitanjem: ‘’Šta imate, druţe Hodţa da kaţete na adresu

KPG?’’ U isto vreme, obrativši se grčkim drugovima

rekavši: ''Neka prvo govore albanski drugovi, zatim vi

uzmite reč i izloţite svoje mišljenje o rečenom.'' Uzevši

reč, rekao sam: ‘’Mi smo druţe Staljin poslali pismo CK

KP Sovjetskog Saveza povodom naših principijelnih

nesuglasica sa KPG, i naročito sa njenim glavnim

rukovodiocima. Mi smo zahtevali ovaj sastanak sa vama,

da bi presudili o našim stavovima, da li su pravilni, ili ne

‘’. ‘’U toku sam pokrenutih pitanja'', rekao mi je Staljin,

''ali sam hteo da te probleme ponovo izloţite i ovde, pred

grčkim drugovima. ‘’Naravno, ja ću i ovde pomenuti sve



probleme koje je naša partija pomenula u pismu vama. Ta

pitanja smo razmatrali i sa grčkim drugovima, posebno sa

Nikosom Zahariadisom, drugom Joanidisom, generalom

Vlandasom, Bardzotasom i drugim drugovima iz

rukovodstva KPG. Na početku bih hteo da podvučem, da

razmimoilaţenja postoje izmeĎu nas u nizu pitanja, ali ću

pomenuti glavne''. ''To ţelimo i mi '', rekao je Staljin.

Zatim sam počeo svoje izlaganje: ...''Naša nesaglasnost sa

rukovodstvom KPG i drugom Zahariadisom na čelu, ima

svoj početak pre svega u Varkizi, gde su KPG i EAM

potpisali sporazum , koji nije ništa drugo do kapitulacija,

predaja oruţja. Partija rada Albanije smatra taj akt izdajom

u odnosu na KP Grčke i bratski grčki narod. Varkizu ne

samo da nije trebalo dopustiti, već je treba oštro osuditi...

Strategijska shvatanja Zahariadisa su u suprotnoti sa

našim. Pregrupisavanje partizanskih Narodno-

oslobodilačkih snaga drugovi iz rukovodstva KPG je nisu

nazvali samo ‘’regularnom’’ i ‘’savremenom’’, armijom.

Oni tvrde da su tu armiju snabdeli strategijom i taktikom

frontalne borbe regularne armije. U stvarnosti, mislimo, da

pregrupisavanje nije dovelo do njihovog naoruţavanja ni

partizansnkom taktikom , ni ratnom taktikom regularne

armije. Sa druge strane, grčki drugovi u ratu se pridrţavaju

taktike pasivne odbrane... TakoĎe, ne delimo stavove i

poglede koje sadrţi pismo KPG na adresu Politbiroa naše

partije, gde su oni, ne udubljujući se u svoje greške, trude

se da ih prikriju, tvrdeći da su njihovi porazi izazvani time

što ih nismo dovoljno snabdeli oruţjem, municijom i

odećom, i što je neprijatelj imao preimućstvo u vazduhu...

Smatramo da stvar nije u snabdevanju. Mislimo da KPG,

ukidajući taktiku partizanskog rata.. je lišila sebe



mogućnosti da pronikne u druge delove zemlje, gde bi

došla do novih nepresušnih izvora ţive sile, mladih ljudi iz

naroda. TakoĎe je samu sebe lišila mogućnosti da zarobi

oruţje od neprijatelja... Partizanska armija, govorili smo

našim grčkim drugovima , u prvom redu treba da se

poveţe sa narodom, od koga je odvojena, i bez kojeg ne

moţe postojati. Narod treba da nauči da se bori zajedno sa

armijom, u sadejstvu, i da je voli kao oslobodioca. To je

neophodan uslov’’... Da bi objasnio uzroke poraza,

Zahariadis je izmeĎu ostalog rekao: ''Da smo znali da će

Tito postati izdajnik 1946, mi ne bismo ni počeli borbu

protiv grčkih monarho-fašista''. Zatim je nabrojao još neke

uzroke koje objašnjavaju poraz, ponavljajući da im je

nedostajalo oruţja, a albanci postavljali prepreke itd.. Tada

je reč uzeo drug Staljin... ‘’Što se tiče sporazuma, albanci

su u pravu to je greška... Prihvatili smo vašu molbu da svi

Grci izbeglice preĎu u druge zemlje. Svo ostalo oruţje,

municija, koje su albanski drugovi oduzeli od tih vojnika-

demokrata, treba da ostane u Albaniji… jer je ta zemlja,

primajući ih, ugrozila svoju nezavisnost... Što se tiče vaše

izjave da smo znali 1946. da će Tito postati izdajnik ne bi

ni počinjali borbu, to je pogrešno, jer za slobodu naroda se

treba boriti i u okruţenju, vama je sa severa Albanija i

Bugarska, vaša pravedna borba je bila obasuta opštom

podrškom... Šta vi drugovi albanci kaţete?''

''Mi smo saglasni sa vašim stavovima'', odgovorili smo. ''

A vi drugovi Grci, drugovi Zahariadis i Parcalidis, šta

kaţete?'' Drug Nikos je rekao:'' Vi ste nam mnogo

pomogli, sada shvatamo da smo nepravilno postupali i

postaraćemo se da ispravimo svoje greške'' Staljin se

umešao i rekao: '' Jasno je da je problem zatvoren.



Sastanak je završen! Staljin je ustao, pruţio ruku svima

nama po redu, i krenuli smo ka izlazu. Sala je bila

dugačka, i kada smo bili kod samih vrata, Staljin nam je

rekao: ''Zastanite, drugovi. Zagrlite se, druţe Hodţa i

druţe Zahariadis!’’ Zagrlili smo se. Kada smo izašli,

Micos Parcalidis je rekao: ‘’Ravnog Staljinu nema. Poneo

se prema nama kao otac. Sada je sve jasno.’’ Tako se

završilo to saslušanje kod Staljina.

Vaza sa zemljom sa

staljingradskog

Mamajev Kurgana



PETI SUSRET

April 1951.

Мoj poslednji susret sa drugom Staljinom bio je u Moskvi,

uveče, 2. aprila 1951. u 10.30. po moskovskom vremenu.

Tom susretu su prisustvovali Molotov, Maljenkov, Berija i

Bulganjin.

Tokom razgovora smo se doticali raznih pitanja, u vezi sa

unutrašnjim poloţajem naše partije i poloţajem naše

drţave, ekonomskih pitanja, naročito u oblasti

poljoprivrede, pitanja ekonomskih sporazuma, koje bi u

budućnosti mogli biti zaključeni sa raznim zemljama,

usavršavanju rada na našim visokonaučnim ustanovama,

pitanjima meĎunarodne situacije, i drugih problema.

Na početku sam u opštim crtama govorio drugu Staljinu o

političkoj situaciji u našoj zemlji, o velikom radu, koju je

partija vodila i vodi po pitanju vaspitanja masa u visokom

revolucionarnom duhu, o ustanovljenju i neprestanom

jačanju čvrstog jedinstva redova naše partije i naroda, o

tvrdoj i neposrednoj veri naroda u partiju. Ta dostignuća,

rekao sam drugu Staljinu, ćemo neprekidno jačati,

postojano čuvajući oprez i iskazujući spremnost da

branimo nezavisnost i slobodu, teritorijalnu celovitost

zemlje i postignuća naroda od napada bilo kog spoljašnjeg

ili unutrašnjeg neprijatelja, koji bi pokušao da nas ugrozi.

Mi, rekao sam drugu Staljinu, sa naročitim oprezom

pratimo bezbrojne intrige američkog imperijalizma, koji

uz pomoć svojih lakeja, beogradskih nacionalista, atinskih



monarhofašista i rimskih neofašista, pokušavaju da svrgnu

našu narodnu vlast, porobiti i rasparčati Albaniju.

TakoĎe sam druga Staljina upoznao sa odlukom Haškog

suda.

Taj sud je, rekao sam izmeĎu ostalog, kao što sam vam i

ranije govorio, ocenjujući tzv. incident u Krfskom kanalu i

kao rezultat, budući da je izmanipulisan anglo-američkim

imperijalistima, nas nepravedno osudio da platimo odštetu

Englezima. Mi se nismo saglasili sa tom proizvoljnom

odlukom, ali su Englezi posegnuli za našim zlatom, koje je

opljačkano od strane nemačkih fašista iz bivše Nacionalne

banke Albanije. Otkriveno zlato, opljačkano od okupiranih

zemalja i odvezeno od strane nacista u Nemačku, deli

Tročlana Komisija, koja zaseda u Briselu 1948., oduzela je

Albaniji količinu koja joj pripada. Na naše zlato su

posegnuli Englezi, koji su ga blokirali, i ne dozvoljavaju

da ga vratimo nazad, saglasno odluci iz Brisela.

Tesne, i već savršeno otvorene veze su meĎu spoljnim

neprijateljima naše zemlje, rekao sam dalje drugu Staljinu.

Oni neprestno pripremaju protiv nas provokacije, kako sa

jugoslovenske granice, tako i sa grčke i italijanske, kako

na kopnu, tako u moru i vazduhu. Osim javne antialbanske

politike, koja se preduzima od strane vlada tih triju

zemalja, tamo se nalaze i fašistički izdajnici, albanski

emigranti, banditi, dezerteri i razni zločinci koje stranci

pripremaju da ih pošalju u Albaniju za organizovanje

oruţanih meteţa, ekonomskih sabotaţa, atentata na

partijske i drţavne rukovodioce, stvaranje špijunskih

centara za sebe i svoje gazde itd.



Uvek ćemo sa oprezom pratiti te aktivnosti naše reakcije,

pruţamo i pruţaćemo im dostojan otpor bilo kom

njihovom pokušaju. Naša armija i organi drţavne

bezbednosti su veoma doprineli aktivnostima u tom

pravcu, i jačaju, vaspitani kako dolikuje, i korak po korak

se modernizuju se, vladajući marksističko-lenjinskom

umetnošću ratovanja.

Dalje sam drugu Staljinu govorio o nekim vojnim

problemima, kao i o glavnim pravcima odakle bi, po

nama, neprijatelji mogli napasti našu zemlju izvana.

‘’Otkud znate da vas mogu napati sa tih strana’’, pitao me

je drug Staljin.

Dao sam mu podrobni odgovor na to, a on je, saslušajući

me, rekao: ‘’Što se tiče vojnih problema koje ste

pomenuli, imenovali smo druga Bulganjina da ih detaljno

razmotri sa vama’’.

Zatim mi je postavio niz drugih pitanja, na primer: kojim

oruţjima branite vaše granice, gde vam je trofejno oruţje,

koliko ljudi moţete mobilisati u slučaju rata, kakvom

armijom sada raspolaţete itd.

Odgovorio sam po redu na sva pitanja druga Staljina.

Posebno sam mu govorio o čvrstim vezama naše armije sa

narodom, o tome kako narod svom svojom dušom voli

svoju armiju, i u slučaju napada spolja, rekao sam, ceo naš

narod je spreman da se podigne na noge u zaštitu slobode i

nezavisnosti domovine, u zaštitu narodne vlasti.



Pošto je saslušao moje odgovore na pitanja, drug Staljin je

uzeo reč. Izraţavajući radost povodom jačanja naše armije

i njenih veza sa narodom, on me je posebno posavetovao:

‘’Mislim da prave armije imate dovoljno, i savetujem vam

da je ne uveličavate, a to mnogo i košta. Trebalo bi uvećati

broj tenkova i aviona. U postojećoj situaciji budite

obazrivi, da ne bi bili ugroţeni od Jugoslavije. Titovci

imaju kod vas svoje agente, slaće vam i druge. Oni hoće

da vas napadnu, ali se ne rešavaju, boje se. Vi ne treba da

se bojite, već treba da radite na jačanju ekonomije,

vaspitavate kadrove, jačate partiju, čuvate budnost, i

obučavajte armiju. Ako imate jaku partiju, jaku ekonomiju

i armiju, nemate čega da se bojite’’. ‘’Grčki monarho-

fašisti’’ rekao je , ‘’imaju strah da bi ih Bugari mogli

napasti. I Jugosloveni kaţu isto to, da bi dobili američku

pomoć. Bugarska takvih ciljeva nema, ni u odnosu na

Grčku ni na Jugoslaviju’’.

Dalje sam govorio drugu Staljinu o ogromnom radu koji

provodimo da bismo učvrstili jedinstvo naroda i partije, o

udarima koje su nam naneli izdajnički i neprijateljski

elementi u zemlji. Rekao sam mu da u odnosu na takve

elemente nismo ispoljavali neodlučnost i oportunizam, da

smo primenili mere ka odstranjivanju svih posledica

njihove neprijateljske delatnosti. Oni, koji su svojom

neprijateljskom delatnošću prepunili čašu, rekao sam

drugu Staljinu, su poslati pred sud, gde su dobili zasluţenu

kaznu.

‘’Pravilno ste postupali’’, rekao mi je. ‘’Neprijatelj’’,

rekao je dalje, ‘’će pokušavati da se uvuče i u partiju, u

njen Centralni Komitet, ali je te pokušaje moguće otkriti,



pri visokoj budnosti, i zauzimajući odlučnu poziciju u

odnosu na njih’’.

I ovog puta smo zajedno sa drugom Staljinom široko

diskutovali o našem ekonomskom stanju, govorili o

dostignućima i perspektivama ekonomskog i kulturnog

razvitka naše zemlje. Posebno sam govorio drugu Staljinu

o uspešnom kursu naše partije na socijalističku

industrijalizaciju naše zemlje, i razvitku poljoprivrede, kao

i o nizu zadataka, koje smo predvideli za prvi petogodišnji

plan 1951.-1955. godine.

Drug Staljin je, kao i uvek, ispoljio veliki interes za našu

ekonomsku situaciju i politiku partije u tom pravcu.

Redom me je pitao kada će se završiti izgradnja tekstilnog

kombinata, fabrike šećera, i drugih industrijskih objekata

koje se grade u našoj zemlji. Odgovorio sam na pitanja

druga Staljina, i podvukao da smo uporedo sa uspesima

dostignutim u izgradnji tih, i drugih industrijskih,

kulturnih objekata, kao i u oblasti poljoprivrede, imali i

primera neispunjenja plana. Uzroci toga su bili predmet

naše analize u Centralnom Komitetu partije, u duhu kritike

i samokritike, i ustanovili odgovornost svakog. Posebnu

paţnju smo pridali jačanju rukovodeće uloge partije,

postojanoj boljševizaciji njenog ţivota, uspostavljanju

najtešnjih veza sa narodnim masama. TakoĎe sam mu

pričao i o unutrašnjem poloţaju naše partije.

‘’Zašto da nam govorite o pitanjima koje vi znate bolje od

nas, druţe Enver?’’ Prekinuo me je drug Staljin, i rekao:

‘’Radujemo se što se kod vas gradi čitav niz industrijskih

objekata. Ali bih hteo da podvučem da uporedo sa



izgradnjom industrijskih objekata, vi treba da posvetite

veliku paţnju konsolidaciji radničke klase i kadrovima.

Partija je obavezna da posebno vodi računa o radničkoj

klasi, koja svakog dana raste i jača u meri razvitka

industrije u Albaniji’’.

‘’Pitanje razvitka poljoprivrede, naročito’’, rekao sam

drugu Staljinu, ‘’ima za nas veliko značenje. Poznato vam

je da je naša zemlja poljoprivredna, koja je nasledila iz

prošlosti veliku zaostalost. Naš cilj je i biće povećanje

poljoprivredne proizvodnje, iako se naša poljoprivreda

sastoji u osnovi iz sitne seoske proizvodnje, tako da je naš

zadatak da primenimo mnogobrojne mere s ciljem da

pomognemo seljaku, i da mu probudimo interes da više

radi i više proizvodi. Napredak se vidi, proizvodnja se

uvećala, ali mi znamo, da sadašnji nivo seoske privrede ne

odgovara u pravoj meri rastu potreba stanovništva u

prehrambenoj proizvodnji, u sirovinama za potrebe

industrije i uvećanja izvoza. Mi smo shvatili da je jedini

mogući put da konačno izvučemo našu poljoprivredu iz

zaostalosti, i da bi imala čvrstu osnovu za razvitak krupne

proizvodnje, put kolektivizacije. Istovremeno, tom pitanju

smo prilazili i prilazimo obazrivo’’.

‘’Ima li sada u Albaniji puno kooperativa?’’ Pitao me je

drug Staljin. ‘’Oko 90’’, odgovorio sam.

‘’U kakvoj su situaciji, kako ţive seljaci u njima?’’, pitao

je.

‘’Većini tih kooperativa’’, odgovorio sam, ‘’je tek 1-2

godine, ali oni već pokazuju svoje prednosti pred

usitnjenom sitnosopstveničkom vlasništvu. Zajedničkim i

organizovanim radom stalna pomoć drţave tim



kolektivima semenima , mehanizacijom, kadrovima itd. su

nam dozvolili da njihovu proizvodnju postavimo na čvršću

osnovu i da je uvećamo. Naravno, još mnogo treba da se

uradi da bi seljački kolektivi posluţili kao primer i obrazac

individualnim seoskim proizvoĎačima. Zato je naš glavni

cilj u oblasti organizacije naše seoske privrede u tome, da

uporedo sa jačanjem postojećih kooperativa, povećanjem

pomoći i brige o njima, preduzimati i oprezne korake ka

izgradnji novih kooperativa’’.

Pošto me je saslušao, Staljin je posavetovao: ‘’Sa

izgradnjom novih seoskih kooperativa ne treba ţuriti.

Postarajte se da učvrstite postojeće, ali prinos

poljoprivrednih kultura u tim kooperativima mora biti

visok, rekao je. Na taj način’’, rekao je, ‘’članovi zadruge

će biti zadovoljni dobrim rezultatima, i povećati

zainteresovanost drugih da uĎu u zadrugu. Dokle god se

seljaci ne ubede o svim prednostima kolektivnog

vlasništva, kod vas se ništa neće promeniti sa povećanjem

broja zadruga. Ako je seljacima korist od postojećih

kooperativa, i ostali će krenuti za vama’’.

U razgovoru sa drugom Staljinom o problemima naše

poljoprivrede i poloţajem seljaštva, njegovim tradicijama i

stanjem svesti, protekla je većina vremena na tom susretu.

Drug Staljin se interesovao što više, raspitivao se do

detalja, radovao se uspesima, davao nam prijateljske i

dragocene napomene i savete o tome, kako je moguće

poboljšati rad u budućnosti.

‘’Kukuruz je glavna poljoprivredna kultura u Albaniji?’’

pitao me je drug Staljin. ‘’Da’’, odgovorio sam, ‘’kukuruz,



zatim pšenica’. Ali zadnjih godina je sve rasprostranjeniji

pamuk, suncokret, povrće, šećerna repa i druge kulture’’.

‘’Da li puno pamuka sejete, kakav je prinos?’’

‘’Mi neprekidno povećavamo površinu pod tom

tehničkom kulturom, i naši poljoprivrednici imaju ne tako

malo iskustva. U tekućoj godini smo planirali da zasejemo

pamukom oko 20 000 hektara’’, rekao sam. - ‘’Ali što se

tiče prinosa pamuka i njegovog kvaliteta, i dalje

zaostajemo. U proseku prinos je oko 5 centnera po hektaru

(jedan centner je 100kg prim.prev). Takvo stanje treba

popraviti. Više puta smo raspravljali i anilizirali taj

problem, koji za nas ima veliki značaj, jer je to povezano

sa sabdevanjem naroda odećom. Mi smo primenjivali i

primenjujemo niz mera, ali još nemamo potrebne

rezultate. Pamuku je potrebna voda i sunce. Sunca

imamo’’, rekao sam drugu Staljinu, ‘’podloga i klima su

pogdne za gajenje ove kulture, ali što se tiče

navodnjavanja, tu još zaostajemo. Neophodno je stvoriti

dobar sistem za navodnjavanje, da bi se ta kultura kod nas

razvila’’.

’Čemu više vaši seljaci daju prednost, navodnjavanju

kukuruza ili pamuka?’’ Pitao me je Staljin. ‘’Kukuruzu’’,

odgovorio sam.

‘’Znači, seljaci pamuk još uvek ne vole, potcenjuju ga’’,

rekao je.

Dalje sam pričao drugu Staljinu da smo u poslednje vreme

razmatrali postojeće nedostatke i utvrdili zadatke u vezi sa

gajenjem pamuka. Podvukao sam da su pojedinačne

analize pokazale da se u nekim slučajevima izmeĎu



ostalog, upotrebljavalo pogrešno seme, i zamolio ga za

pomoć da bi taj posao išao normalno, kako u tekstilnom

kombinatu, tako i u fabrici pamuka.

‘’Mislim da je moguće da i specijalista napravi grešku’’,

rekao je. ‘’Ali glavno je rad zemljoradnika. Što se tiče

vaše molbe, mi ćemo u potpunosti udovoljiti zahtevu, ako

to bude neophodno. Videćemo’’.

Za vreme tog susreta, drug Staljin je više puta interesovao

našim seoskim kooperativima, sadašnjem stanju, i

perspektivama razvitka. Sećam se, da mi je izmeĎu ostalog

postavio pitanja: kakvim mašinama raspolaţu zadruge,

kako rade MTS, ima li kod vas zadruţnih instruktora, itd.

Odgovorio sam na pitanja, ali nije bio sasvim uveren o

organizaciji rada u tom pravcu, pa mi je rekao:

‘’Nije postavljeno sve kako treba kod vas. Tako se moţe

napraviti šteta i već postojećim kooperativima. Pored

neprekidne kvalifikacije vaših kadrova, ne bi bilo loše da

imate i naše savetnike pri stvaranju seoskih zadruga. I da

ne sede u kabinetima, već da pomaţu na terenu. Ako vaši

glavni rukovodioci poljoprivrede’’, rekao mi je, ‘’nigde

nisu videli kako se upravlja seoskim kooperativima i kako

se organizuje rad, ako postoje teškoće, neka doĎu kod nas,

u Sovjetski Savez, da se uče našem iskustvu, i neka to

prenesu albanskim zemljoradnicima’’.

U mom izlaganju sam govorio drugu Staljinu o

neophodnosti zaključivanja ekonomskih sporazuma sa

drugim drţavama. Saslušavši me, rekao mi je sledeće:

‘’Ko vas je sprečavao da zaključite takve sporazume? Vi



imate sporazume sa zemljama narodne demokratije, koje

su vam dale kredite. Sporazume koje imate sa Bugarskom,

probajte, molim vas, da zaključite sa drugim zemljama. Mi

nemamo ništa protiv toga, naprotiv, to smatramo kao

dobru stvar’’.

U toku razgovora sam izloţio drugu Staljinu neke od

zahteva za pomoći sa strane Sovjetske drţave za razvoj

naše narodne privrede i kulture. Kao i svaki put, drug

Staljin se blagonaklono poneo prema našim zahtevima,

rekao mi je da za podrobniju analizu treba da se sretnem sa

Mikojanom, sa kojim sam se tih dana sreo tri puta.

Drug Staljin je uslišio moju molbu da pošalje u našu

zemlju nekoliko sovjetskih pedagoga za naše visoke škole

i ustanove, ali me je pitao: ‘’Kako će biti našim

pedagozima, koji ne znaju albanski jezik?’’ Zatim me je

pogledao pravo u oči i rekao:

‘’Mi dobro shvatamo vaš poloţaj, zato pomaţemo i

pomagaćemo. Istovremeno, moram da napomenem vama,

drugovi Albanci. Izučavao sam vaše zahteve, i primetio

sam da imate malo zahteva u odnosu na na poljoprivredu.

Vi traţite pomoć za industriju, ali industrija bez

poljoprivrede ne moţe ostati na nogama, i ići napred.

Hoću da kaţem, drugovi, da treba više paţnje posvetiti

razvitku poljoprivrede. Poslali smo vam savetnike za

pomoć u ekonomskim pitanjima, dodao je, ali izgleda da

su oni nesposobni’’. ‘’Pomagali su nam’’, umešao sam se,

ali Staljin se nije ubedio u vezi sovjetskih savetnika i

ponovio je svoju misao. Zatim je pitao osmehujući se:



‘’Šta ste uradili sa semenom kukuruza iz Gruzije koje sam

vam dao, da li ste ih posejali, ili ste bacili?’’

Osetio sam da se moje lice zacrvenelo, zato jer me je

stavio u nelagodnu situaciju, i odgovorio sam da smo ih

podelili u različite zone ali nisam u toku da li su dali

rezultate. Vrativši se u Tiranu, odmah sam se pozabavio

tim pitanjem, i drugovi su mi rekli da su dali vidne

rezultate. Zemljoradnici su dobili čak 70 centnera po

hektaru. Svugde se priča o gruzinskom semenu,

‘Staljinovom poklonu'.

‘’Kako kod vas stoji stvar u vezi gajenja eukaliptusa,

da li ste posejali seme koje sam vam poslao?’’

‘’Dostavili smo ih u Mjuzečejsku dolinu, gde ima dosta

blatnjavih površina’’, odgovorio sam, ‘’i rekli našim

specijalistima vaše savete’’.

‘’Dobro’’, rekao je Staljin, ‘’oni treba da se brinu o

tome da uspeju i rastu. To je drvo koje brzo raste,

veoma dobro u borbi sa vlagom.’’ - ‘’Kukuruzna

semena, koje sam vam dao, se mogu brzo razmnoţiti, i

moţete ih rasporediti po čitavoj Albaniji’’, rekao mi je

drug Staljin i pitao: ‘’Postoje li kod vas naučne

ustanove koje se bave odabirom semena?’’ ‘’Da’’,

odgovorio sam, ‘’osnovali smo sektor za seme,

podreĎeno Ministarstvu poljoprivrede, koje ćemo u

budućnosti osnaţiti i širiti’’.

‘’To će biti dobro, rekao je drug Staljin. Te institucije

treba da znaju koje biljke i semena su u skladu sa

raznim delovima zemlje, i koliko im treba. I od nas

treba da uzimate semena, čiji je prinos dva i tri puta

veći od običnih. I ranije sam vam govorio, da ćemo



pomoći svim snagama, ali glavno je vaš rad, drugovi,

neprekidan rad za svestran razvitak zemlje industrije,

poljoprivrede, kulture, odbrane’’.

‘’Mi ćemo svakako pretvoriti u ţivot vaše savete, druţe

Staljin’’, rekao sam, i od srca mu zahvalio za topao i

srdačan prijem, za dragocene savete i uputstva.

U Sovjetskom Savezu sam tada proveo čitav april.

Neoliko dana posle tog susreta, 6.aprila, išao sam u

''Boljšoj teatar'', da gledam novu operu ''Od sveg srca'',

koja je, kako su mi objasnili pre početka, pevala o novom

ţivotu na kolhoznom selu. Te večeri je u operu došao i

drug Staljin, koji je sedeo u prvoj loţi, uporedo sa scenom,

a ja u drugoj, sa druge strane scene, zajedno sa našim i

sovjetskim drugovima, koji su nam bili pratnja.

Idućeg dana su nam rekli da je drug Staljin podvrgao

kritici tu operu, koja je ranije u kritikama bila hvaljena do

neba, kao cenjeno muzičko ostvarenje. Rekli su mi i to’,

da je drug Staljin kritikovao operu, jer neobjektivno

neistinito opisuje ţivot u kolhoznom selu. Drug Staljin je

govorio da se kolhozni ţivot tako idealizuje, da se

predstavlja neistinito, u njoj nije bila prikazana borba

masa protiv različitih nedostataka i teškoća, sve se

prikazivalo prelakirano i proţeto niti o tome kako ‘’sve ide

dobro''.

Kasnije je opera bila kritikovana i u centralnoj partijskoj

štampi, i osetio sam duboko nespokojstvo Staljina u vezi

tih pojava, koje su u sebi nosile seme velike opasnosti u

budućnosti.



Iz nezaboravnih poseta tih dana, u meni se urezalo sećanje

o poseti Staljingradu, izmeĎu ostalog sam posetio

Mamajev Kurgan. U godinama antihitlerovskog rata, borci

Crvene armije sa imenom Staljina na usnama, su branili ne

svaki pedalj, već svaki milimetar kurgana. Mamajev

Kurgan je bio zasut granatama i izmenio je oblik zbog

strašnih bombardovanja. Dok je pre rata bio prekriven

travom i cvećem, pretvorio se u uzvišenje od gvoţĎa i

čelika, u gomilu tenkova, koji su jedan drugog uništavali.

Sagnuo sam se i uzeo komad zemlje sa tog Kurgana,

simbola heroizma staljinskog ratnika, i vrativši se u

Albaniju, poklonio muzeju Narodno-oslobodilačke borbe

u Tirani.

Sa Mamajevog Kurgana se, kao na dlanu, moţe videti ceo

Staljingrad, kroz koga je proticala reka Volga. U tom

legendarnom gradu saglasno staljinskom planu uništenja

hitlerovskih hordi, sovjetski vojnici su ispisali slavne

stranice, prevladali su nacističke agresore i postavili temelj

prelomu u celom Drugom svetskom ratu. Taj grad, koji

nosi ime Staljina, bio je u pepelu, porušen, ceo je bio

pretvoren u ruševine, ali se nije predao. Preda mnom se

sada ukazalo nešto potpuno drugačije. Grad razrušen

ratom, bio je izgraĎen ponovo, za vrlo kratko vreme. Nove

višespratne zgrade, kulturne ustanove, škole, univerziteti,

bioskopi, bolnice, savremene fabrike, nove, široke i lepe

ulice koje su potpuno promenili oblik grada. Ulice su se

zelenele od mladog drveća, parkovi i trgovi su puni cveća

i dece. Bio sam i u fabrici traktora u tom gradu, i sreo se

sa dosta radnika. ‘’Mi veoma volimo albanski narod i sada

u mirno vreme, mi radimo i za njega takoĎe'', rekao mi je



radnik fabrike. ''Poslaćemo još više traktora albanskim

seljacima, jer je to volja i nareĎenje Staljina''.

Svuda smo osećali ljubav i poštovanje, u čijem duhu su

bili vaspitani obični sovjetski ljudi Staljinom, voljenim i

nezaboravnim prijateljem albanskog naroda i Partije rada

Albanije.

Tako je bila završena i ova poseta Sovjetskom Savezu,

kada sam se poslednji put sreo sa velikim Staljinom, o

kojem ću, kako sam i ranije govorio, celog ţivota čuvati

neizbrisiva sećanja, uspomene i utiske.

Enver na XIX Kongresu boljševičke partije, 1952.

U oktobru 1952. sam ponovo putovao u Moskvu, na čelu

delegacije Partije rada Albanije, da bi prisustvovali 19.

kongresu Svesavezne komunističke partije (boljševika).

Upravo sam tamo poslednji put video Staljina, poslednji



put čuo njegov drag i očaravajući glas, gde je on sa

govornice napomenuo da je burţoazija otvoreno odbacila

zastavu demokratskih sloboda, suvereniteta i nezavisnosti,

obratio se komunističkim i demokratskim partijama koje

nisu na vlasti sledećim rečima: ‘’Mislim da tu zastavu

treba da podignete vi,... i da je ponesete napred, ako ţelite

da okupite oko sebe većinu naroda,... ako ţelite da budete

patriote svoje zemlje, ako ţelite da postanete rukovodeća

sila nacije. Niko drugi je više neće podići.’’

Čuvam i zauvek ću čuvati ţivo i paţljivo sećanje u mom

umu i srcu taj momenat kada je sa govornice kongresa

inspirisao naša srca, nazivajući komunističke partije

socijalističkih zemalja ''udarnim brigadama svetskog

revolucionarnog pokreta''. Zakleli smo se tih dana da će

Partija rada Albanije visoko nositi zastavu ''udarne

brigade'' i da će savete i uputstva druga Staljina čuvati kao

zenicu oka, kao istorijski zavet, i da će ih provoditi u

ţivot, sa potpunom doslednošću.

Tu svečanu zakletvu smo ponovili i u danima velike tuge,

kada je besmrtni Staljin otišao od nas, i ponosimo se, što

je naša partija, kao staljinska udarna brigada, uvek drţala

svoju reč, da nikada nije, niti će bilo šta staviti iznad sebe,

osim učenja Marksa, Engelsa i Lenjina, kao i učenika, i

vernog nastavljača njihovog dela, našeg dragog prijatelja,

slavnog voĎe, Josifa Visarionoviča Staljina.



Kada je Staljin umro, u Albaniji je proglašeno 14 dana ţalosti

“Susreo sam se sa Staljinom mnogo puta i uvek je

pokušavao na svaki način da mi pruži osecaj

ravnopravnog druga, da stvoriti intimnost. Primio me je u

svom domu i sam mi dodavao jelo, konobarima je dao

slobodno, a mi smo se posluživali međusobno kao u svojim

domovima; Staljin bi me uzeo pod ruku i hodao sa mnom u

svojoj bašti, umorao se zarad mene mnogo puta,

preduzimajuci najvecu brigu za mene, čak i za šešir koji

bih trebao nositi da se izbegne prehlada i išao je dotle da

mi je pokazivao gde su bili toaleti ako su mi bili potrebni.

Da li biste mogli da nazovete ovakvo Staljinovo držanje

kao "učitelja prema učeniku", dok smo mi u stvari bili

učenici, i to mladi učenici, pred njim?”

- Enver







Documents

Enver 2 - savezrada.files.wordpress.com