Ekonomski horizonti · 2013-12-23 · Ekonomski horizonti Univerziteta u Kragujevcu Ekonomski fakultet Međunarodni uređivački odbor Lubica Bajzikova, Faculty of Management, Comenius

Ekonomskihorizonti

Univerziteta u KragujevcuEkonomski fakultet

Međunarodni uređivački odborLubica Bajzikova, Faculty of Management, Comenius University, Bratislava, SlovakiaMarijan Cingula, Faculty of Economics, University of Zagreb, Zagreb, Croatia Angappa Gunasekaran, University of Massachusetts, Dartmouth, USAHarald Hagemann, University Hohenheim, Germany Svenn Are Jenssen, Bodo Graduate School of Business, University of Nordland, Bodø, NorwayDavorin Kračun, Faculty of Economics and Business, University of Maribor, Maribor, SloveniaPawel Lula, Cracow University of Economics, Cracow, PolandPece Nedanovski, Faculty of Economics, University of Skopje, Skopje, F.Y.R. MacedoniaGoran Putnik, Departmento de Produção e Sistemas, University of Minho, Guimarães, PortugalMatthew Todd Royle, Langdale College of Business, Valdosta State University, Georgia, USAThomas L. Saaty, Joseph M. Katz Graduate School of Business and College of Business Administration, University of Pittsburg, Pittsburg, Pennsylvania, USAAndreas Zins, Department of Tourism and Hospitality Management, Vienna University of Economics and Business Administration, Wien, Austria

Sekretar UredništvaVlastimir Leković

Glavni i odgovorni urednikSlavica P. Petrović

Za IzdavačaDekan, Ljiljana Maksimović

UredništvoZora Arsovski, Ekonomski fakultet Univerziteta u Kragujevcu Srđan M. Đinđić, Ekonomski fakultet Univerziteta u Kragujevcu Milena Jakšić, Ekonomski fakultet Univerziteta u Kragujevcu Nebojša Janićijević, Ekonomski fakultet Univerziteta u BeograduLjubinka Joksimović, Ekonomski fakultet Univerziteta u Beogradu Srđan Marinković, Ekonomski fakultet Univerziteta u Nišu Veljko Marinković, Ekonomski fakultet Univerziteta u Kragujevcu Zorica Mladenović, Ekonomski fakultet Univerziteta u Beogradu Dejan Spasić, Ekonomski fakultet Univerziteta u Nišu Predrag Stančić, Ekonomski fakultet Univerziteta u Kragujevcu

ISSN 1450-863X eISSN 2217-9232 UDC 33 COBISS.SR-ID 158022663

Lektori Marija Janković, Slobodan Rakić

Tehnička pripremaBlaža A. Mitrović, Dejan Blagojević

ŠtamparijaInterprint - Kragujevac Tiraž - 200

Časopis se referiše u bazama: EconLit, Cabell’s Directories, EBSCO, Index Copernicus, Ulrich’s Web

...............................................................................................

...............................................................................................KontaktEkonomski fakultet Univerziteta u Kragujevcu, Đ. Pucara 3, 34 000 Kragujevac; Tel. 034 303 502 Fax: 034 303 516 www.horizonti.ekfak.kg.ac.rs [email protected]

Izdavanje Časopisa finansijski je podržalo Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije Broj: 451-03-1490/2013-14-3

ČASOPIS IZLAZI TRI PUTA GODIŠNJE

Ekonomskihorizonti

Univerziteta u KragujevcuEkonomski fakultet

UVODNIK

Slavica P. Petrović ..................................................................................................................................................... 179-180.doi: 10.5937/ekonhor1303179P

IZVORNI NAUČNI ČLANCI

Rangiranje faktora kapaciteta za oporavak preduzeća pomoću modifikovanog fazi analitičkog hijerarhijskog procesaDanijela Tadić, Aleksandar Aleksić ....................................................................................................................... 181-196.doi: 10.5937/ekonhor1303181T

Korelaciona analiza indikatora regionalne konkurentnosti: Primer Republike SrbijeDarko B. Vuković ....................................................................................................................................................... 197-211.doi: 10.5937/ekonhor1303197V

Alternativni regulatorni pristupi upravljanju bankarskim krizamaVioleta Todorović ...................................................................................................................................................... 213-227.doi: 10.5937/ekonhor1303213T

PREGLEDNI ČLANCI

Strategijsko upravljanje održivim ruralnim razvojem u Republici SrbijiLela Ristić .................................................................................................................................................................. 229-243.doi: 10.5937/ekonhor1303229R

Građevinarstvo kao industrijski sektor u funkciji oporavka privrede Republike SrbijeIgor Mladenović ........................................................................................................................................................ 245-256.doi: 10.5937/ekonhor1303245M

SADRŽAJ

Godište 15 Sveska 3 Septembar - Decembar 2013.

PRIKAZ KNJIGE

Egan, J. (2011). Relationship Marketing: Exploring Relational Strategies in Marketing. (The 4th Edition). Harlow, England: Prentice Hall, Pearson Education Limited.Katarina Borisavljević .............................................................................................................................................. 257-259.doi: 10.5937/ekonhor1303257B

PREDMETNI INDEKS

Slavica P. Petrović ..................................................................................................................................................... 261-264.doi: 10.5937/ekonhor1303261P

PREGLED AUTORA I NASLOVA .......................................................................................................................... 265-266.doi: 10.5937/ekonhor1303265P

UDK: 050.432:330.1 doi: 10.5937/ekonhor1303179P

Ekonomski horizonti, Septembar - Decembar 2013, Godište XV, Sveska 3, 179 - 180 © Ekonomski fakultet Univerziteta u KragujevcuUDC: 33 ISSN: 1450-863 X www. ekfak.kg.ac.rs

Korespondencija: S.P. Petrović, Ekonomski fakultet Univerziteta u Kragujevcu, Đ. Pucara 3, 34000 Kragujevac, Srbija; e-mail: [email protected]

UVODNIK

Sveska 3 Godište 2013 naučnog časopisa Ekonomski horizonti sadrži tri izvorna naučna i dva pregledna članka, i prikaz knjige. Takođe, kako je reč o završnoj Svesci Časopisa, Godište 2013, ona obuhvata i Predmetni indeks članaka i Pregled autora i naslova svih priloga publikovanih u Ekonomskim horizontima, u 2013. godini.

Označavajući ocenu i rangiranje faktora kapaciteta za oporavak organizacija, odnosno, preduzeća, kao relevantan problem menadžmenta u neizvesnim uslovima naglog pada vrednosti performansi preduzeća, Danijela Tadić i Aleksandar Aleksić kritički preispituju modifikovani Fazi Analitički Hijerarhijski Proces (FAHP) i njegovu primenu u procesnim malim i srednjim preduzećima u Republici Srbiji (RS). Nakon pregleda literature iz odnosne problemske oblasti, prezentiranja osnovnih koncepata teorije fazi skupova i modeliranja relativnih važnosti poslovnih procesa i preferentnosti faktora kapaciteta za oporavak organizacija, matematički je postavljen problem i razvijen algoritam proširenog FAHP. Primenjujući predloženi metod na 53 procesna mala i srednja preduzeća u RS, eksplicitno je pokazana njegova primerenost donošenju odluka o promeni poslovne strategije u cilju povećanja kapaciteta za oporavak preduzeća.

Polazeći od relevantne distinkcije između makro, tj. nacionalne, i mikro, odnosno, kompanijske konkurentnosti, i prihvaćene definicije regionalne konkurentnosti, Darko B. Vuković, pre svega, ukazuje na to da merenje regionalne konkurentnosti pretpostavlja utvrđivanje postojanja korelacije između izabranih,

najvažnijih indikatora regionalne konkurentnosti. Primenom SPSS programa, uz pomoć Pearson-ovog koeficijenta korelacije, eksplicitno je utvrđeno postojanje visoke korelacije između BDP-a regiona Republike Srbije, broja privrednih društava u regionu, broja zaposlenih, raširenosti klastera, investicija u inovacije i poverenja u poslovne institucije. Uz to, za one, teško merljive, bitne indikatore regionalne konkurentnosti, koji nisu mogli biti kvantitativno određeni, razvijena je - za reprezentativan uzorak - odgovarajuća pismena anketa.

Sagledavajući krize banaka kao sastavni deo razvoja bankarskih sistema u savremenom, kompleksnom, dinamičnom, heterogenom i nepredvidivom poslovnom okruženju, Violeta Todorović opredeljuje konceptualne karakteristike bankarskih kriza i detaljno razmatra bitne intervencionističke mere za saniranje problemskih banaka i rešavanje sistemskih bankarskih kriza. Nakon analize troškova i koristi intervencionističkih mera za rešavanja bankarskih kriza, i obezbeđivanja uvida u reprezentativne bankarske krize Japana i skandinavskih zemalja, istražene su neke od ključnih dimenzija bankarske krize u Republici Srbiji, kao i pretpostavke, mogući načini i dometi njenog regulisanja. Takođe, identifikovana su bitna otvorena pitanja i pravci regulatornih reformi u bankarskom sektoru.

Oslanjajući se na priznatu društvenu, ekonomsku i ekološku relevantnost koncepta održivog razvoja, Lela Ristić izdvaja i istražuje ključne potencijale, prioritete i izazove održivog ruralnog razvoja u Republici Srbiji (RS). Nakon preciziranog društveno-ekonomskog značaja i identifikovanja bitnih dimenzija (ne)razvijenosti ruralnih područja u RS, razmatrana su neka od glavnih pitanja politike podrške, odnosno, mogućih pravaca održivog ruralnog razvoja u savremenim tržišnim uslovima. Kroz proces

istraživanja potvrđena je osnovna hipoteza da održivi razvoj ruralnih područja u RS zavisi ne samo od adekvatnosti strateških pravaca razvoja i njihovog sprovođenja u praksi, u skladu sa principima održivog razvoja i savremenim tržišnim izazovima, već i od neposredne uključenosti ključnih stakeholder-a na svim nivoima.

Identifikujući građevinarstvo kao relevantan industrijski sektor koji svojim oporavkom može suštinski doprineti ukupnom oporavku privrede Republike Srbije (RS), Igor Mladenović, pre svega, opredeljuje institucionalni okvir poslovanja građevinske delatnosti u RS, a zatim, preispituje neka od institucionalnih rešenja za podršku građevinskog sektora u RS, u uslovima krize. Na utvrđenom uzorku, za period 2008-2012, analizirane su bilansne pozicije (ukupni prihod, obrtna imovina, stalna imovina, finansijski rashodi, udeo obaveza u finansiranju) i pokazatelji likvidnosti (tekuća likvidnost i naplata potraživanja) građevinskog sektora u RS. Na osnovu određenih pokazatelja uspešnosti poslovanja (poslovna dobit, ekonomičnost i prinos na aktivu) građevinskog sektora u RS, u periodu 2008-2012, zaključuje se da

građevinski sektor može značajno podržati privredni oporavak Republike Srbije.

Takođe, ova Sveska Časopisa sadrži prikaz Katarine Borisavljević monografije: Egan, J. (2011). Relationship Marketing: Exploring Relational Strategies in Marketing. (The 4th Edition). Harlow, England: Prentice Hall, Pearson Education Limited.

Prilika je da se u ime Uredništva Časopisa i u svoje ime zahvalim, pre svega, autorima priloga objavljenim u ovoj Svesci Časopisa. Istovremeno, posebnu zahvalnost dugujemo recenzentima na uloženom trudu i konstruktivnim i kritičkim komentarima i uputstvima autorima podnetih rukopisa.

Uz detaljan Predmetni indeks članaka objavljenih u Časopisu u 2013, ova Sveska sadrži Pregled autora i naslova svih priloga publikovanih u Ekonomskim horizontima, u 2013.

Domaću i inostranu akademsku zajednicu obaveštavamo da se Ekonomski horizonti - od septembra, odnosno, oktobra 2013. - indeksiraju u referentnim bazama naučnih časopisa: Index Copernicus i Cabell’s Directories.

Glavni i odgovorni urednikSlavica P. Petrović

180 Ekonomski horizonti (2013) 15(3), 179-180

Slavica P. Petrović je redovni profesor na Ekonomskom fakultetu Univerziteta u Kragujevcu. Doktorirala je u oblasti poslovne ekonomije i menažmenta, na Ekonomskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Ključne oblasti naučnog interesovanja i rada su sistemsko mišljenje, sistemske metodologije strukturiranja upravljačkih problemskih situacija, soft i kritički management science, metodologija naučnog istraživanja.


Izvorni naučni članakUDK: 005.418:334.7 ; 005.591:005.21

doi: 10.5937/ekonhor1303181T

* Korespondencija: D. Tadić, Fakultet inženjerskih nauka Univerz-iteta u Kragujevcu, Sestre Janjić 6, 34000 Kragujevac, Srbija;

e-mail: [email protected]

RANGIRANJE FAKTORA KAPACITETA ZA OPORAVAK PREDUZEĆA POMOĆU MODIFIKOVANOG FAZI

ANALITIČKOG HIJERARHIJSKOG PROCESA

Danijela Tadić,* Aleksandar AleksićFakultet inženjerskih nauka Univerziteta u Kragujevcu

Poslednjih decenija razvijen je koncept kapaciteta za oporavak organizacija usled naglog pada vrednosti performansi, koji predstavlja adekvatan menadžment metod posebno za preduzeća koja posluju u uslovima ekonomske krize. U ovom radu razmatran je problem određivanja prioriteta faktora kapaciteta za oporavak organizacija (FKPO) koji predstavlja prvi korak u određivanju strategije poboljšanja. Rangiranje FKPO je postavljeno kao zadatak višekriterijumske optimizacije koji uključuje kvalitativne promenljive. Menadžment timovi, na nivou svakog preduzeća, procenjuju relativnu važnost svakog para poslovnih procesa i preferentnost FKPO unutar svakog poslovnog procesa pomoću unapred definisanih lingvističkih iskaza. Modeliranje lingvističkih iskaza zasnovano je na teoriji fazi skupova. Agregirane vrednosti razmatranih veličina dobijene su primenom operatora otežane fazi srednje vrednosti. Vektor kombinovanog prioriteta FKPO-a određen je primenom fazi Analitičkog Hijerarhijskog Procesa. Predloženi model je ilustrovan primerom u kojem su korišćeni podaci dobijeni iz procesnih malih i srednjih preduzeća koja posluju u Centralnoj Srbiji. Pokazano je da je razvijeni model veoma pogodan za donošenje odluka o promeni poslovne strategije, sa ciljem povećanja kapaciteta za oporavak organizacija.Ključne reči: faktori kapaciteta za oporavak organizacija, fazi skup, operator otežane fazi srednje vrednosti (Fuzzy Ordered Weighted Averaging Operator - FOWA), fazi Analitički Hijerarhijski Proces (FAHP)

JEL Classification: C61, D80, O21

UVOD

Na osnovu rezultata dobre prakse, može se reći da je gotovo nemoguće identifikovati sve potencijalne faktore koji mogu da dovedu do nastajanja jednog, ili više, rizika poslovanja organizacije (Spekman, 2004). Savremeno poslovanje je postalo veoma kompleksno,

što je uzrokovano razvojem novih tehnologija, prvenstveno informacionih i komunikacionih tehnologija (Information Commuinication Technologies - ICT). Kompleksni i promenljivi tržišni uslovi predstavljaju značajne faktore rizika kojima treba upravljati dugoročno kako bi se obezbedio održivi razvoj organizacije (Afgan et al, 2009). Identifikacija, procena i upravljanje rizicima, u gotovo svim organizacijama, zasnovani su na primeni standarda za menadžment rizikom (principi i uputstva) – ISO 31000:2008 i standarda za menadžment kontinuitetom

poslovanja – BS 25999:2006. U novije vreme, pokazano je da primena ovih standarda nije dovoljna za uspešno upravljanje rizicima, jer u organizacijama mogu da nastanu veoma ozbiljni rizici zbog kojih menadžment nije u mogućnosti da obezedi održivi razvoj.

Predmet istraživanja u ovom radu je identifikovanje i rangiranje faktora kapaciteta za oporavak organizacije (FKPO) usled naglog pada performansi. Ovi faktori daju jasnu tržišnu poziciju organizacije, a rang FKPO pruža mogućnost svakoj organizaciji da uči na osnovu iskustava drugih sličnih organizacija.

Organizacije razmatrane u ovom radu pripadaju grupi malih i srednjih preduzeća procesne industrije. Procesna industrija se može posmatrati kao proizvodna industrija u kojoj se koriste tečni sirovinski materijali za proizvodnju gotovih proizvoda, pri čemu je obezbeđen kontinualni procesni tok sirovina. Takođe, treba napomenuti da se finalni proizvodi koji nastaju u procesnoj industriji ne mogu rastaviti na sirovine od kojih su napravljeni. Imajući u vidu neprekidnost i međusobnu povezanost procesa, veoma je važno unaprediti kapacitet za oporavak procesnih organizacija.

Iako postoji određeni broj velikih multinacionalnih orgnizacija iz oblasti procesne industrije, koje poseduju dovoljno resursa da bi se održale na tržištu, veliki broj organizacija procesne industrije spada u grupu malih i srednjih preduzeća (MSP). Karakteristike MSP mogu se iskazati na sledeći način (Član 2 Aneksa preporuka 2003/361/EC): Broj zaposlenih u MSP-a je manji od 250, godišnji prihod jednog MSP nije veći od 50 miliona eura, i/ili poslovna imovina iskazana u bilansu stanja je manja ili jednaka 43 miliona eura. Jasno je da su MSP prepoznata kao važan privredni sektor za zemlje u razvoju, kao i za razvijene zemlje, koje imaju nameru da stimulišu preduzetnički duh koji dovodi do: (a) otvaranja novih radnih mesta u procesnoj industriji, (b) poboljšavanja kvaliteta proizvoda, (c) razvoja novih istraživanja čiji rezultati treba da unaprede procese procesne industrije, (d) korišćenja naprednih tehnologija (eko-inovacije, zelena tehnologija i sl.) i (e) stvaranja novih tržišta.

Cilj istraživanja u radu može se definisati kao određivanje prioriteta menadžment inicijativa na egzaktan način koje treba da dovedu do unapređenja

performansi organizacije i njene veće održivosti tokom vremena. Održivi razvoj kompleksnog sistema ostvaruje se kroz konstantnu interakciju poslovnih procesa i okruženja. Kako svaka organizacija posluje u veoma promenljivom okruženju, od menadžmenta se očekuje da bude sposoban da brzo adaptira organizaciju na nove uslove poslovanja, odnosno, da organizacija ima visok nivo kapaciteta za oporavak kako bi upešno odgovorila na nastale promene.

U ovom radu definisane su dve osnovne hipoteze: (1) nivo kapaciteta za oporavak procesnih MSP-a može da se odredi pomoću 11 FKPO-a, (2) redefinisanje strategije za poboljšanje poslovanja preduzeća u promenljivom okruženju zasnovano je na dobijenom rangu FKPO-a.

U raznolikim menadžment problemima preduzeća, kao što je problem upravljanja kapacitetom za oporavak MSP-a koji je razmatran u ovom radu, postoji veliki broj različitih promeljivih. Vrednosti upravljačkih promenljivih zasnovane su na procenama donosilaca odluka. S obzirom na to da se poslovno okruženje brzo i neprekidno menja, realna je pretpostavka da je gotovo nemoguće vrednosti promenljivih opisati preciznim brojevima. Opisivanje neizvesnih i nepreciznih vrednosti pomoću lingvističkih iskaza od strane donosilaca odluka bliže je ljudskom načinu razmišljanja. U literaturi postoje brojne matematičke teorije kojima se lingvistički iskazi dovoljno dobro kvantitativno opisuju, a takve su teorija verovatnoće, teorija fazi skupova, teorija grubih skupova i dr. H. J. Zimmermann (2001) smatra da je modeliranje lingvističkih iskaza najprikladnije izvršiti primenom teorije fazi skupova. U ovom radu, sve neizvesnosti i nepreciznosti u relativnim važnostima poslovnih procesa i relativnim preferentnostima FKPO-a unutar svakog poslovnog procesa, opisuju se lingvističkim varijablama (Zadeh, 1975) koje su modelirane trougaonim fazi brojevima (Klir & Folger, 1988; Zimmeramnn, 2001).

Rešenje razmatranog problema dobijeno je pomoću proširenog fazi Analitičkog Hijerarhijskog Procesa (FAHP). Rang FKPO-a predstavlja ulazne informacije za proces redefinisanja strategije poboljšanja poslovanja razmatrane vrste MSP-a.

Rad je organizovan na sledeći način: pregled literature iz referentnih domena je prikazan u Odeljku 2.


Modeliranje neizvesnosti je opisano u trećem odeljku. U Odeljku 4 prikazana je proširena fazi AHP metoda za rangiranje FKOP-a sa respektovanjem svih poslovnih procesa kao njihovih težina. U Odeljku 5 dat je primer kojim se ilustruje razvijena metoda. U primeru se koriste podaci dobijeni iz procesnih MSP-a, koja posluju u Centralnoj Srbiji. Zaključci su prikazani u Odeljku 6.

PREGLED LITERATURE

Kapacitet za oporavak može da se analizira u različitim istraživačkim domenima, na primer, u domenu eko sistema (Folke, 2006), u domenu socio-ekonomskih sistema (Adger, 2000). U oblasti inženjerstva, kapacitet za oporavak se definiše kao sposobnost da se osete i prepoznaju promene, poremećaji, prekidi, nakon čega se sistem adaptira i apsorbuje iste (Hollnagel et al, 2006). Navedene razlike, u tome šta sve podrazumeva kapacitet za oporavak, nisu dozvolile postizanje naučnog konsenzusa o konstitutivnim elementima kapaciteta za oporavak organizacija, kao ni odgovarajuću metodologiju za procenu istog.

Različiti faktori (razvoj novih tehnologija, globalizacija, i sl.), uticali su na povećanje očekivanja kupaca širom sveta. U tom smislu, preduzeća iz grupe MSP moraju da budu inovativna i da se prilagode nastalim izazovima (Lee et al, 2012). Da bi se to postiglo, menadžment MSP-a mora da kombinuje stare i nove poslovne modele i da, istovremeno, unapređuje sopstveni kapacitet za oporavak. To je veoma značajno jer MSP sektor čini značajni deo privrednog sistema u državama Evropske unije (EU). Tako, na primer, 99.8% preduzeća je bilo iz grupe MSP 2012. godine (Wymenga et al, 2012). Podatak iz 2012. godine pokazuje da u MSP-a koja egzistiraju u EU radi oko 67.4% radnika. Unapređenje kapaciteta za oporavak MSP-a determinisano je tržištem i osobinama samog preduzeća. Ovakva preduzeća imaju ograničen pristup resursima (Vossen, 1998), što ih čini otvorenim i ranjivim u odnosu na eksterne entitete, tako da moraju definisati odgovarajuću strategiju i obezbediti resurse za unapređenje kapaciteta za oporavak.

Upravljanje kapacitetom za oporavak može da se postigne primenom adekvatne poslovne strategije, koja u velikoj meri utiče na održivost MSP-a, i ima

dugoročan uticaj na njegove poslovne performanse (Lengnick-Hall et al, 2011). Ukoliko se uzme u obzir delovanje ljudskih resursa unutar organizacije, koncept kapaciteta za oporavak bi trebalo da bude implementiran od strane lidera. Upravo unapređenje u oblasti ljudskih resursa treba da rezultira unapređenjem kapaciteta za oporavak organizacije.

U procesnoj industriji, kapacitet za oporavak je relativno poznat koncept u velikim i multinacionalnim organizacijama. Jedan od osnovnih izazova kapaciteta za oporavak je sposobnost da se sprovodi praćenje sistema u kontinuitetu, što podrazumeva praćenje određenih FKPO sa ciljem određivanja ograničenja i pozicije sistema (Vidal et al, 2009). Postoji veliki broj MSP-a koja iskazuju potrebu za jednostavnim i pouzdanim alatom za procenu kapaciteta za oporavak.

Kapacitet za oporavak organizacija može biti tretiran kao fazi problem (Pendall et al, 2010), s obzirom na to da se veliki broj događaja koji utiču na njega opisuje neizvesnim i nepreciznim podacima (na primer, nagli poremećaji ili veoma spore promene). Da bi izmerena veličina bila konzistentna tokom vremena, procena treba da bude izvršena na nivou poslovnih procesa. Faktori koji doprinose kapacitetu za oporavak mogu da budu procenjeni (Dinh et al, 2012), što daje jasnu sliku o stanju procesa i njihovoj sposobnosti za oporavak, ukoliko se desi poremećaj. Postoji veliki broj promenljivih veličina koje utiču kako na kapacitet za oporavak kritičnih procesa (Carvalho et al, 2008), tako i na ukupni kapacitet za oporavak organizacije. Kapaciteti za oporavak organizacija mogu se predstaviti pomoću odgovarajućih modela u kojima egzistiraju promenljive, a koje su modelirane fazi brojevima (Chan, 2011). Osnovni cilj ovog rada je definisanje konceptualnog modela za procenu FKPO-a koji imaju najveći uticaj na kapacitet za oporavak razmatrane grupe preduzeća.

Ocena i rangiranje FKPO u prisustvu neizvesnosti na grupi MSP-a procesne industrije, može se postaviti kao zadatak VKO odlučivanja. Jedna od višekriterijumskih optimizacionih (VKO) metoda, koja se najčešće koristi za rešavanje menadžment problema u različitim istraživačkim domenima, jeste fazi Analitički Hijerarhijski Proces (FAHP) (Weeck et al, 1997) koji predstavlja proširenje konvencionalnog AHP (Saaty,

D. Tadić, A. Aleksić Rangiranje faktora kapaciteta za oporavak preduzeća ... 183

1990). FAHP dozvoljava da se menadžment problemi modeliraju na holistički način, što predstavlja glavnu razliku između FAHP i ostalih VKO metoda.

U literaturi postoje brojni pristupi za obradu FAHP. Jedan od najčešće korišćenih pristupa za obradu FAHP sa trougaonim fazi brojevima razvio je D. Y. Chang (1996). Korišćenje ovog pristupa ne zahteva složena matematička izračunavanja i ima mogućnost da dovoljno dobro podrži ljudski način razmišljanja. Ovaj pristup može lako i jednostavno da se implementira u konvencionalnu AHP (Kwong & Bai, 2003). Vektor težina poslovnih procesa i vektori prioriteta FKPO-a unutar svakog poslovnog procesa su dobijeni primenom metode za poređenje fazi brojeva (Dubois & Prade, 1980; Bass & Kwaakernak, 1977). Prioriteti FKPO-a sa respektovanjem svih poslovnih procesa i njihovih težina računaju se kao u konvencionalnoj AHP.

U velikom broju radova u kojima se razmatraju različiti menadžment problemi, rešenja su nađena primenom FAHP (Chang, 1996). X. Xi i Q. Qin (2013) razmatraju problem određivanja ukupne ocene kvaliteta svakog proizvoda. Određivanjem priopriteta organizacionih indikatora uspešnosti bave se T. F. Bozbura i A. Beskese (2007). Rangiranje ključnih faktora uticaja u E-poslovanju je razmatrano u radu F. Kong-a i H. Liu-a (2005). U mnogim radovima u kojima se rešenje nalazi primenom dve ili više VKO metode, FAHP je korišćen za nalaženje težina razmatranih veličina (Torfi et al, 2010; Tadić et al, 2013).

Respektujući dobre karakteriste FAHP, autori ovog rada smatraju da ocena i rangiranje FKPO-a može dovoljno dobro da se izvrši primenom proširene FAHP.

MODELIRANJE NEIZVESNOSTI

U ovom radu lingvistički iskazi su modelirani primenom teorije fazi skupova. Svaki fazi skup je određen funkcijom raspodele mogućnosti i domenom. Oblik funkcije raspodele mogućnosti svakog fazi skupa određen je na osnovu subjektivne procene donosilaca odluka, i zavisi od njihovog konceptualnog znanja, intuicije, iskustva (Zimmermann, 2001). U literaturi se najviše koriste trougaoni i trapezoidni fazi

brojevi za modeliranje bilo koje vrste neizvesnosti. Korišćenje ovih fazi brojeva ne zahteva složena matematička izračunavanja, a, s druge strane, tačnost dobijenih rezultata je sasvim zadovoljavajuća. Prema nekim autorima, korišćenje fazi skupova višeg reda (parabola, logaritamska kriva, Belova kriva i dr.) nema značajnu primenu u modeliranju neizvesnosti koje egzistiraju u realnim problemima (Klir & Yuan, 1995). Domeni fazi skupova mogu da budu definisani na različitim intervalima, na primer standardna skala mera (analogno konvencionalnoj AHP), skala mera koja uključuje realne brojeve na intervalima [0-1] i [1-5].

Osnovne definicije teorije fazi skupova

Osnovne definicije teorije fazi skupova su (Dubois & Prade, 1980; Klir & Folger, 1988; Zimmermann, 2001):

Definicija 1. Neizvesnost se može definisati kao nedostatak relevantnih informacija na osnovu kojih donosilac odluke može kvalitativno i kvantitativno da opiše promenljivu (Zimmermann, 2001).

Definicija 2. Lingvistička promenljiva je promenljiva koja je iskazana lingvističkim terminima (Zadeh, 1975).

Definicija 3. Fazi skup se definiše kao skup uređenih parova:

gde: fazi skup je definisan na skupu realnih brojeva X∈R. U opštem slučaju, skup X može da bude konačani/ili beskonačan. je funkcija raspodele mogu-ćnosti fazi skupa .

Definicija 4. Fazi broj je konveksan normalizovanfazi skup na skupu realnih brojeva R, tako da: (1) akoegzistira neko i , (2) jekontinualna funkcija.

Definicija 5. Fazi broj na skupu realnih brojeva R je trougaoni fazi broj, ako je njegova funkcija i jednaka je:


A

( ) ( ){ }μ 0 μ 1A AA x, x x X , x= ∈ ≤ ≤

A

( )μA x

A

A

A

( )0μ 1A x =Rx0 ∈ ( )μA x

A

[ ]0 1R ,→

( )μA x

Definicija 6. Matrica je nazvana fazi matrica ako jenajmanje jedan element matrice fazi broj (Bortolan & Degani, 1985).

Definicija 7. Operacije nad fazi skupovima su definisane u (Dubois & Prade, 1980). Posmatrajmo dvafazi broja i .Funkcije raspodela mogućnosti ovih fazi skupova su neprekidne i definisane su na skupu realnih brojeva u intervalu od 0 do 1. Neka je sa * označena kontinualna binarna relacija između dva fazi skupa. Tada je fazi skup koji je označen kao . Vrednosti u domenu fazi skupa , mogu da budu izračunate kaoz = x * y i

Razmatrajmo dva trougaona fazi brojai . Algebarska pravila za ova dva fazi broja su:

1.

2.

3.

4.

5.

Definicija 8. Defazifikacija je postupak kojim se određuje skalarna vrednost koja na najbolji način reprezentuje fazi skup.

Modeliranje relativnih važnosti poslovnih procesa i relativnih preferentnosti faktora kapaciteta za oporavak organizacija

Možemo pretpostaviti da poslovni procesi i FKPO-a unutar svakog poslovnog procesa nemaju

iste relativne važnosti i da se ne menjaju tokom određenog vremenskog intervala. Vrednosti relativnih važnosti razmatranih veličina su dobijene na osnovu subjektivne procene menadžment timova MSP-a. Donosioci odluka svoje procene zasnivaju na znanju, iskustvu, rezultatima dobre prakse, definisanim poslovnim strategijama i dr.

U ovom radu procene relativne važnosti poslovnih procesa i relativne važnosti FKPO-a su zadate u formi matrica parova upoređenja (analogno AHP metodi), koji je prema mišljenju autora bliži ljudskom načinu razmišljanja u odnosu na pristup direktne procene. U konvencionalnoj AHP metodi skala mera je definisana na skupu realnih brojeva koji pripadaju intervalu [1-9]. Korišćenje standardne skale mera je lako i jednostavno, ali nije uvek moguće da donosilac odluke svoje mišljenje koje obuhvata veliki stepen neizvesnosti i nepreciznosti, preslika u precizan broj (Kwong & Bai, 2003). Relanije je da se uvede pretpostavka da donosioci odluka svoja mišljenja bolje iskazuju pomoću lingvističkih iskaza.

Elementi ovih matrica su lingvistički iskazi koji su modelirani trougaonim fazi brojevima

respektivno.

Donje i gornje granice domena razmatranih trougaonih fazi brojeva označene su kao imodalne vrednosti , pripadaju intervalu[1-5]. Vrednost 1 označava da relativna važnost poslovnog procesa p, odnosno FKPO i prema poslovnom procesu p’, odnosno FKPO i’, respektivno je jednaka. Vrednost 5 označava da poslovni process p, odnosno FKPO i, ima ekstremnu relativnu važnost u odnosu na poslovni proces p’, odnosno FKPO i’, respektivno.

Ako je relativna važnost procesa p manja u odnosu na process p’, tada je u fazi matrici relativnog


( )

[ ]

[ ]μ

0 ostalo

A

x a x a,mm ad xx x m,dd m

− ∈ − − = ∈ −

M

M

( ){ }μAA x, x |x R= ∈

( ){ }μBB y, y | y R= ∈

A* B

C A* B=

C

( ) ( ) ( )( )μ μ μBC Az x* y

z sup min x , y=

=

( )1 1 1A l ,m ,u=

( )2 2 2B l ,m ,u=

( ) ( )1 1 1 2 2 2l ,m ,u l ,m ,u+ ( )1 2 1 2 1 2l l ,m m ,u u= + + +

( ) ( )1 1 1 2 2 2l ,m ,u l ,m ,u− ( )1 2 1 2 1 2l u ,m m ,u l= − − −

( ) ( )1 1 1 2 2 2l ,m ,u : l ,m ,u ( )1 2 1 2 1 2l : u ,m : m ,u : l=

( )1 1 1λ l ,m ,u⋅ ( )1 1 1λ λ λl , m , u= ⋅ ⋅ ⋅

( ) 11 1 1

1 1 1

1 1 1l ,m ,u , ,u m l

− =

( )( )

e e e epp' pp' pp' pp'

pe pe pe peii' ii' ii' ii'

W x;l , m , u ,

W x;l , m , u

=

=

1 1 1p, p' ,..,P; p p'; i,i' ,..,I ; i i'; e ,..,E= ≠ = ≠ =

pe pee epp' pp'ii' ii'l , l , u , u

peepp' ii'm , m

.

odnosa važnosti poslovnih procesa to predstavljeno trougaonim fazi brojem

Na sličan način se razmatra relativna preferentnost FKPO,

Ako jetada se relativna važnost poslovnih procesa, odnosno, relativna važnost FKPO u odgovarajućim fazi matricama parova upoređenja, može predstaviti brojem 1 koji je trougaoni fazi broj (1,1,1).

U ovom radu, menadžment timovi razmatranih MSP-a koriste pet lingvističkih iskaza koji su modelirani trougaonim fazi brojevima na sledeći način:

veoma mala važnost/preferentnost -

mala važnost/preferentnost -

srednja vrednost/preferentnost -

visoka važnost/preferentnost -

veoma visoka važnost/preferentnost -

METODOLOGIJA

Proširenje FAHP metode, koja je razvijena u (Chang, 1996), sastoji se u određivanju agregirane vrednosti procena relativne važnosti poslovnih procesa, odnosno, relativnog prioriteta FKPO-a unutar svakog poslovnog procesa. Koncept predložene proširene FAHP prikazan je nadalje.

Matematička postavka problema

U ovom radu razmatraju se procesna MSP koja se formalno predstavljaju skupom indeksa Indeks za preduzeće je označen kao e, a ukupan broj razmatranih preduzeća je E.

Menadžment tim svakog razmatranog MSP sastoji se od vlasnika firme, proizvodnog menadžera i finansijskog menadžera. Može se smatrati da menadžment tim na nivou svakog MSP odluke donosi konsenzusom. Sva razmatrana MSP-a su podeljena u grupe koje se formalno predstavljaju skupom indeksa . Indeks grupe je označen kao g, a G je ukupan broj grupa MSP-a. U ovom radu klasifikacija MSP-a je izvršena primenom ABC metode koja je zasnovana na Pareto analizi. Tretirana MSP-a primenom ABC metode su klasifikovane u tri grupe A, B i C. Kriterijum klasifikacije je ostvarena dobit na godišnjem nivou. Tipično, grupi A pripada 5-10% svih razmatranih MSP-a koji imaju najveću vrednost kriterijuma klasifikacije. Grupi B pripada oko 15% svih tretiranih MSP-a. Sva ostala MSP-a pripadaju grupi C. Na osnovu rezultata klasifikacije može se odrediti težina ili važnost, procena menadžment timova razmatranih MSP-a. Važnost procena menadžment timova korespondira važnosti grupa koje su određene u postupku klasifikacije. Najveću važnost imaju menadžment timovi preduzeća koja pripadaju grupi A. Srednju važnost u donošenju odluka imaju menadžment timovi MSP-a koji pripadaju grupi B. Najmanju važnost imaju menadžment timovi preduzeća koji pripadaju grupi C. Važnost procena menadžment timova na nivou grupe, koja je određena u postupku klasifikacije, određuje se na osnovu rezultata dobre prakse. Takođe, važno je napomenuti da procene menadžment timova unutar jedne grupe imaju podjednaku važnost.

Svi poslovni procesi u razmatranim MSP-a predstavljaju se skupom indeksaUkupan broj poslovnih procesa je P, a p je indeks poslovnog procesa. FKPO-a su predstavljeni skupom indeksa . Indeks za FKPO je i, a I je ukupan broj identifikovanih FKPO-a. Fazi procena relativnih važnosti poslovnih procesa i relativnih preferentnosti FKPO-a unutar svakog procesa je dobijena od svakog menadžment tima razmatranog MSP. Ove fazi procene su modelirane trougaonim fazi brojevima


( ) 1 1 1 1e epp' pp' e e e

pp' pp' pp'W W , ,

u m l

− = =

( ) 1 1 p p';i i' i, i' , ..., I ; p, p' , ..., P= = = =

( ) 1 1 1 1

1 1 1

pe peii' ii' pe pe pe

ii' ii' ii'W W , , , p, p'

u m l

, ..., P; p p'; i,i' , ..., I ;i i'; e , ...,E.

− = = =

= ≠ = ≠ =

( )1 11 2R , ,=

( )2 1 2 3R , ,=

( )3 1 3 5R , ,=

( )4 3 4 5R , ,=

( )5 4 5 5R , ,=

{ }1 E , ..., e, ..., E .=

{ }1 G , ..., g , ..., G=

{ }1 P , ...., p, .., P=

{ }1 I , ...., i, .., I=

( )( )' ' '

e e e epp' pp' pp' pp'

pe pe pe peii' ii ii ii

W x;l , m , u ,

W x;l , m , u .

=

=

.

,

.

Kako je važnost procena menadžment timova jedne grupe jednaka, tada primenom metode srednje vrednosti mogu se izračunati vrednosti procena unutar jedne grupe MSP-a. Ove vrednosti su modelirane trougaonim fazi brojevima na osnovu pravila fazi algebra (Klir & Folger, 1988; Zimmermann, 2001). Fazi procene relativnog odnosa važnosti, odnosno preferentnosti svakog para identifikovanih poslovnih procesa, odnosno, svakog para FKPO-a unutar svakog poslovnog procesa na nivou razmatranog uzorka MSP-a, dobijene su primenom metode koja je označena kao otežana fazi srednja vrednost (Fuzzy Ordered Weighted Averaging - FOWA) (Merigó & Casonovas, 2008). Ove vrednosti su označene kao:

Koristeći FAHP (Chang, 1996), vektor težina identifiko-vanih poslovnih procesa,

i vektori prefrentnosti FKPO-a unutar svakog po-slovnog procesa,su dobijeni. Svakom FKPO pridružena je vrednost kombinovanog indeksa prioriteta ri, i = 1, .., I na osnovu koje se vrši rangiranje FKPO-a. Na prvom mestu u rangu, odnosno, na poslednjem mestu, nalazi se FKPO kome je pridružena najveća, odnosno, najmanja vrednost ri, i = 1, .., I. FKPO koji se nalazi na prvom mestu u rangu ima najveći uticaj na kapacitet za oporavak procesnih MSP-a. Drugim rečima, na osnovu dobijenog ranga FKPO-a određuje se prioritet menadžment inicijativa koji treba da dovede do povećanja kapaciteta za oporavak MSP-a.

Algoritam proširene FAHP

Problem ocene i rangiranja FKPO-a u proizvodnim MSP, pomoću proširene FAHP, nadalje je prikazan.

Korak 1. Razmatrani problem je dekomponovan na nekoliko manje složenih upravljačkih problema. U ovom slučaju, konstruisane su fazi matrice parova upoređenja relativnog odnosa važnosti poslovnih pro-cesa, i matrice pa-

rova upoređenja relativne preferentnosti FKPO-a unutar svakog identifikovanog poslovnog procesa,

Korak 2. Izračunajmo vrednosti elemenata konstruisanih fazi matrica parova upoređenja na nivou jedne grupe MSP-a:

gde je Eg, g = 1, ..., G ukupan broj menadžment timova MSP-a koji pripadaju grupi g.

Korak 3. Odredimo relativne važnosti identifikovanih poslovnih procesa i relativne važnosti FKPO-a unutar svakog poslovnog procesa na nivou svih razmatranih proizvodnih MSP-a primenom FOWA operatora:

Korak 4. Konstruišimo matrice relativnog odnosa važnosti identifikovanih poslovnih procesa,

i matrice relativnog odnosa preferentnosti FKPO-a unutar svakog poslovnog procesa,

tako da:

U ovom radu korišćena je metoda momenta za dobijanje reprezentativnih skalara trougaonih fazi brojeva (Klir & Folger, 1988).

Korak 5. Proverimo konzistentnost matrica

i

Potreban uslov je da su elementi ovih matrica recipročni u odnosu na glavnu dijagonalu, a dovoljan


1 1 1 p, p' , .., P; p p';i,i' , .., I ;i i';e , .., E= ≠ = ≠ =

( ) ( )~

p p p ppp' pp' pp' pp' ii' ii' ii' ii'w x;l , m , u ,w x;l , m , u= =

1 1p, p' ,..,P; p p';i,i' ,..,I ;i i'= ≠ = ≠

11 p p xP

V w , p , .., P = =

11 1ip ip xI

V w ;i , ...,I ; p ,..,P = = =

1 1e ep pp' PxP

W W , p ,.., p;e ,...,E = = =

1 1 1'pe pe

i ii IxIW W ,i ,..,I ; p ,.., p;e ,...,E = = = =

( )3

1FOWA

1 1 1 2 3

p pg pggii' ii' ii'

gw W w W ,

p ,..,P;i ,..,I ;g , ,=

= = ⋅

= = =

∑

( )3

1= FOWA g g

pp' gpp' pp'g

w W w W ,=

= ⋅∑

(2)

1'p pp PxPW w , p ,..,P = =

1 1'pp

i ii IxIW w , p ,..,P;i ,..,I = = =

( ) ( )1 1

p ppp' pp' ii' ii'w defuzz w , w defuzz w ,

i ,..,I ; p ,..,P

= =

= =

p pp' PxPW w = 1 1pp

i ii' IxIW w , p ,..,P;i ,..,I = = =

.

.

.

1 1

1 1

1 1 1

g gE Eg pg pee

pp'pp' ii' ii'g ge e

g

W W ,W W ,E E

p ,..,P;i ,..,I ;e ,..,E= =

= ⋅ = ⋅

= = =

∑ ∑ (1)

(3)

uslov je da je sopstveni vektor svake matrice, λmax jedanak dimenziji matrice (Saaty, 1990). Sopstveni vektor je prirodna mera nekonzistentnosti. Indeks nekonzistentnosti matrica Wp i se računa:

C.I. = C.R./R.I. (4)gde je:

i sopstveni vektori matrica Wp i su označeni kao , odnosno , respektivno.

Sopstvene vrednosti vektora dobijaju se iz matričnih jednačina:

Elementi matricasu dobijeni primenom postupka linearne normalizacije za benefitan tip promenljivih (Hwang & Yoon, 1981).

Indeks slučajne konzistentnosti, R.I. za svaku dimenziju matrice je dat u Tabeli 1 (Vargas, 1982).

Smatra se da je matrica konzistentna ako je C.I. manje od 10%. U suprotnom, donosioci odluka moraju ponovo proceniti relativan odnos važnosti poslovnih procesa i/ili relativnu preferentnost FKPO-a unutar jednog ili svih identifikovanih poslovnih procesa. Eliminisanje nekonzistentnosti može da se postigne primenom metode koja je prikazana u radu (Harkar, 1987).

Korak 6. Odredimo vektor težina identifikovanihposlovnih procesa, i vektorpreferentnosti FKPO-a unutar svakog poslovnog procesa, primenom koncepta proširene analize (Chang, 1996).

Razmatrajmo skup objekata i skup ciljeva . Prema konceptu proširene analize (Chang, 1996), svakom objektu je pridružen po jedan cilj. Prema tome, dobijaju se P vrednosti primenom koncepta proširene analize, koje su označenena sledeći način gde su trougaoni fazi brojevi.

Vrednosti fazi sintetičkih mera sa respektovanjem i-tog objekta, definisana je kao:

gde:

Vektor težina identifikovanih poslovnih procesa je:

gde je mera verovanja da je trougaoni fazi broj

veći ili jednak od svih ostalih trougaonih fazi brojeva , . Ova vrednost jedobijena primenom metode za poređenje fazi brojeva (Dubois & Prade, 1980; Bass & Kwakernaak, 1977) (o poređenju fazi brojeva, videti u: Dodatku).

Posle normalizacije, dobija se vektor normalizovanih težina identifikovanih poslovnih procesa Vp:


1 1piW , p ,..,P;i ,..,I= =

1 1piW , p ,..,P;i ,..,I= =

λpmax

λ λ1 1

p ipmax maxP IC.R. , C.R.P I

− −= =

− −

λipmax

( ) ( )( )λ λ λ

λ

nor'nor p p p pp max max p i max

'ipmax ip

W w , W

w

⋅ = ⋅ ⋅ =

= ⋅

( ) 1 1nornor p

p iW i W , i ,..,I ; p ,..,P= =

11p p xP

V w , p ,..,P = =

Tabela 1 Indeks slučajne konzistentnosti (R.I.)

Dimenzija matrice 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14R.I. 0.58 0.90 1.12 1.24 1.32 1.41 1.45 1.49 1.51 1.48 1.56 1.57

Izvor: Vargas, 1982.

11 1ip ip xI

V w ;i ,...,I ; p ,..,P = = =

{ }1 i PX x ,...,x ,...,x=

{ }1 j PY y ,..., y ,..., y=

1 1j Pi i iN , ,N ,....,N , i ,..,P,=

1jiN , j ,..,P=

1

1 1 1

P P Pj j

i i ij i j

S N N−

= = =

= ⋅

∑ ∑∑

1 1 1 1

P P P Pj

i pp' pp' pp'j p' p' p'

N l , m , u= = = =

=

∑ ∑ ∑ ∑

1 1 1 1 1 1 1 1

P P P P P P P Pj

i pp' pp' pp'i j p p' p p' p p'

N l , m , u= = = = = = = =

=

∑∑ ∑ ∑ ∑∑ ∑∑

( )iBel S

( )( ) ( )( ) ( )( )( )1 i PBel S ,..., Bel S ,..., Bel S

iS'

iS 1( i,i' ,..,P;i i')= ≠

( )1p p PV w ,..,w ,...,w=

wp je precizan broj i predstavlja težinu jednog poslovnog procesa u odnosu na sve ostale identifikovane poslovne procese.

Na sličan način dobijaju se vektori preferentnosti FKPO –a unutar svakog poslovnog procesa.

Korak 7. Izračunajmo indeks kombinovanog prioriteta za svaki FKPO, ri, i = 1, ..., I:

(5)

Korak 8. Sortirajmo vrednosti indeksa kombinovanog prioriteta u monotono neopadajući red. Rang FKPO-a korespondira rangu indeksa kombinovanog prioriteta.

ILUSTRATIVNI PRIMER

Unapređenje kapaciteta za oporavak predstavlja veoma važno pitanje za menadžment timove procesnih MSP-a u zemljama u razvoju. Predložena metoda je ilustrovana realnim podacima dobijenim u 53 procesna MSP koja egzistiraju u Centralnoj Srbiji. Razmatrana MSP-a su sertifikovana prema zahtevima standarda ISO 9001, što je neophodno za definisanje referentnog modela organizacije. Kako se rangiranje faktora kapaciteta za oporavak vrši na nivou poslovnih procesa, važno je definisati iste u posmatranoj grupi preduzeća (Oakland, 2004). Identifikovani procesi u MSP procesne industrije mogu se podeliti na: menadžment (p=1), marketing i prodaju (p=2), projektovanje i razvoj (p=3), nabavku (p=4), proizvodnju (p=5), i procese podrške (p=6).

Faktori kapaciteta za oporavak MSP procesne industrije su prikazani u (Aleksic et al, 2013). Navedeni faktori kapaciteta za oporavak uključuju:

• planiranje strategije – faktor čiji je uticaj dominantan u procesima menadžmenta i aktivnostima strategije;

• sposobnosti i kapacitet internih resursa – faktor koji je ograničen na interne procese;

• interno praćenje situacije i izveštavanje – faktor koji je integrisan u interne procese;

• ljudski faktor – faktor čiji je uticaj dominantan u pogledu ljudskih resursa;

• kvalitet – faktor koji je integrisan u sve poslovne procese;

• eksterno praćenje situacije i izveštavanje – faktor koji je integrisan u eksterne procese;

• sposobnosti i kapacitet eksternih resursa – faktor koji je ograničen na eksterne procese;

• faktor projektovanja – faktor koji je integrisan u proizvodne operacije;

• potencijal za detekciju otkaza – faktor čiji je uticaj dominantan u procesima osetljivim na devijacije od željenih ciljeva;

• odgovor u vanrednom stanju – faktor čiji je uticaj dominantan u periodu krize;

• sistem menadžmenta bezbednošću – faktor koji je integrisan u aktivnosti vezane za bezbednost zaposlenih i imovine preduzeća.

Sva razmatrana MSP-a su sortirana prema godišnjem prihodu u monotono opadajući red. Respektujući pravila ABC klasifikacije, grupa A sastoji se od 5 MSP-a, u grupi B se nalaze 19 MSP-a, a svih ostalih 29 MSP-a pripada grupi C. Važnost ovihgrupa je wA = 0.45, wB = 0.35, wC = 0.2. Važnost grupa je određena na osnovu procene eksperata koji su proučavali jačinu uticaja preduzeća na realizaciju strategije razvoja države.

Primenjujući razvijeni algoritam (Korak 1 do Koraka 3) dobijaju se vrednosti svakog elementa konstruisanih fazi matrica parova upoređenja. Nadalje je razvijeni postupak ilustrovan na primeru određivanja relativnog odnosa važnosti poslovnih procesa menadžmenta (p=1) i marketinga i prodaje (p=2).

Menadžment timovi MSP-a grupe A, relativan odnos važnosti ova dva procesa procenili su na sledeći način: srednja važnost, velika važnost x3 i veoma velika važnost. Menadžment timovi grupe B, procenu su izvršili na sledeći način: mala važnost x2, srednja važnost x4, velika važnost x10 i veoma velika važnost x4. Procena menadžment timova grupe C je: srednja važnost x11, velika važnost x11 i veoma velika važnost x5.

Relativna važnost ova dva razmatrana poslovna procesa na nivou svake grupe je:


11 1

Pp

i p ip

r w w , i ,..,I ; p ,..,P=

= ⋅ = =∑ .

Relativna važnost poslovnih procesa menadžmenta (p=1) i marketinga i prodaje (p=2) na nivou 53 razmatrana proizvodna preduzeća se računa kao:

Na isti način se računaju fazi vrednosti elemenata svih konstruisanih fazi matrica parova upoređenja.

Procedure koje su definisane u razvijenom algoritmu (Korak 4 do Koraka 6), ilustrovane su na primeru provere konzistentnosti matrice parova upoređenja relativnog odnosa važnosti identifikovanih poslovnih procesa.

Primenom algoritma (Korak 4) dobija se matrica parova upoređenja relativnog odnosa važnosti poslovnih procesa, čiji elementi su precizni brojevi:

Proverimo konzistentnost ove matrice (Korak 5 razvijenog algoritma).

Primenjujući razvijeni postupak za proveru konzistentnosti (Harker, 1987), dobija se da je vektor težina identifikovanih poslovnih procesa u prvoj iteraciji:

Očigleno je da konzistentnost nije postignuta u prvoj iteraciji. Nastavljajući ovaj proces, vektor težina poslovnih procesa dobija se u petoj iteraciji:

Provera konzistentnosti matrica preferentnosti FKPO-a unutar svakog poslovnog procesa je izvršena prema postupku koji je opisan u Koraku 4 predloženog algoritma.

Izračunate vrednosti dobijene primenom algoritma (Korak 1 do Korak 6) prikazane su u Tabeli 2.

Primenjujući predloženi algoritam (Korak 7 i Korak 8) izračunate su vrednosti indeksa kombinovanog prioriteta.

Na osnovu izračunatih vrednosti indeksa kombinovanog prioriteta, može se zaključiti da FKPO-a koji imaju najviše uticaja na kapacitet za oporavak procesnih MSP-a su planiranje strategije (i=1) i kvalitet (i=5). Dobijeni rezultat pokazuje da je neophodno da se prvo preduzmu menadžment inicijative koje treba da dovedu do povećanja ova dva FKPO-a, na primer: kontinualno unapređenje procesa, unapređenje komunkacije između svih zaposlenih u preduzeću, kao i unapređenje komunikacije menadžment timova i stakeholder-a. Efektivnost menadžment mera je veća ako


( ) ( )12 3 4 51 3 2 8 4 5 ,5

AW R R R . , ,= ⋅ + ⋅ + =

( )( )12 2 3 4 5

1 4 10 419

2 68 3 89 4 89

BW R R R R

. , . , .

= ⋅ + ⋅ + ⋅ + ⋅ =

=

( ) ( )12 3 4 51 11 11 5 2 21 3 52 529

CW R R R . , . ,= ⋅ ⋅ + ⋅ + ⋅ =

( )12 12 12 120 45 0 35 0 2 2 28 3 87 5A B Cw . W . W . W . , . ,= ⋅ + ⋅ + ⋅ =

1 3 87 4 39 3 82 1 97 2 280 53 1 1 35 0 98 0 44 0 990 23 0 74 1 0 58 0 39 0 430 26 1 02 1 72 1 0 64 1 890 51 2 27 2 56 1 57 1 3 970 44 1 01 2 33 0 53 0 25 1

p

. . . . .. . . . .. . . . .

W. . . . .. . . . .. . . . .

=

0 337 0 391 0 329 0 450 0 420 0 2150 178 0 101 0 101 0 116 0 094 0 0940 077 0 075 0 075 0 068 0 083 0 0410 088 0 103 0 129 0 118 0 136 0 1790 172 0 229 0 192 0 185 0 213 0 3760 148 0 102 0 175 0 062 0 053 0 095

norp

. . . . . .

. . . . . .

. . . . . .W

. . . . . .

. . . . . .

. . . . . .

=

( )

0 3570 1140 0700 1250 2590 106

'p

.

.

.w

.

.

.

=

[ ]

1

0 347 0 106 0 067 0 131 0 238 0 111

p T

T

A ewe A e

. . . . . .

⋅= =

⋅ ⋅=

[ ]0 361 0 098 0 071 0 129 0 236 0 105 Tpw . . . . . .=

.

.

.

.

se u preduzeću koriste informaciono-komunikacione tehnologije (ICT). S druge strane, FKPO koji je označen kao potencijal detekcije (i=9), ima najmanji uticaj na kapacitet za opravak preduzeća, što je realno, s obzirom na činjenicu da se razmatraju MSP-a u

kojima sistem kvaliteta ne sadrži veliki broj procedura s obzirom na veličinu preduzeća.

ZAKLJUČAK

Promene koje nastaju u neizvesnom poslovnom okruženju zahtevaju razvoj i primenu novih menadžment koncepata čiji je zadatak da dovedu do povećanja efektivnosti poslovanja i postizanja održivosti preduzeća tokom vremena.

Prva hipoteza je potvrđena na osnovu zahteva standarda ASIS SPC.1-2009 koji je kompatibilan sa serijom standarda ISO 9001, ISO 14001 i ISO 27001. Broj FKPO-a kojima se meri kapacitet za opravak preduzeća je definisan u odnosu na vrstu preduzeća koja se razmatra u ovom radu (Aleksić et al, 2013).

Modeliranje relativnih važnosti poslovnih procesa i relativnih preferentnosti FKPO-a je zasnovano na korišćenju fazi skupova. Fazi pristup je lako razumljiv, fleksibilan je i tolerantan na neprecizne podatke.

Ocenjivanje i rangiranje FKPO-a predstavljaju jedan od najvažnijih problema upravljanja kapacitetom


Tabela 2 Težine identifikovanih poslovnih procesa i preferentnost FKPO unutar svakog poslovnog procesa

p=1 p=2 p=3 p=4 p=5 p=6i=1 0.011 0.036 0.027 0.04 0.059 0.06i=2 0.033 0.045 0.039 0.102 0.053 0.072i=3 0.074 0.088 0.036 0.071 0.066 0.074i=4 0.077 0.074 0.088 0.072 0.074 0.091i=5 0.173 0.129 0.150 0.104 0.121 0.167i=6 0.041 0.092 0.155 0.059 0.041 0.056i=7 0.126 0.114 0.091 0.104 0.117 0.096i=8 0.083 0.075 0.055 0.090 0.112 0.09i=9 0.185 0.189 0.230 0.209 0.141 0.122i=10 0.039 0.050 0.023 0.047 0.095 0.065i=11 0.157 0.105 0.106 0.102 0.120 0.108Težine poslovnih procesa 0.361 0.098 0.071 0.129 0.236 0.105

Izvor: Autori

Tabela 3 Vrednosti indeksa kombinovanog prioriteta i rang FKPO-a

ri Rang

i=1 0.1480 1i=2 0.0533 10i=3 0.070 7i=4 0.078 6i=5 0.146 2i=6 0.058 8i=7 0.114 4i=8 0.089 5i=9 0.0348 11i=10 0.056 9i=11 0.127 3

Izvor: Autori

za oporavak organizacija u svim preduzećima koja posluju u promenljivom i neizvesnom okruženju. Prema mišljenju autora, predložena fazi AHP je odgovarajuća metoda za određivanje ranga FKPO-a na egzaktan način. Dobijeni prioritet je manje opterećen subjektivnim stavovima donosilaca odluka i ostalih stakeholder-a, pa se može smatrati da će efektivnost strategije poboljšanja biti veća, što je jedan od osnovnih ciljeva menadžment tima bilo kog preduzeća u kojem se obavljaju različite privredne delatnosti.

Doprinosi ovog modela mogu da se iskažu na sledeći način: (1) identifikovanje poslovnih procesa i FKPO-a za procesna mala i srednja preduzeća; (2) obrada neizvesnosti u relativnim odnosima važnosti poslovnih procesa i relativnim prioriterima FKPO je izvršena pomoću teorije fazi skupova; (3) agregiranje procena menadžment timova u grupni konsenzus je dobijeno primenom operatora fazi otežane srednje vrednosti; (4) rang selektovanih FKPO-a je korespondentan vrednostima indeksa kombinovanog prioriteta; (5) rang FKPO-a dopušta preduzećima da uče tokom vremena čime se povećava efektivnost poslovnih procesa i kontinualni razvoj.

Pored pomenutih prednosti, predloženi model ima izvesna ograničenja. Može da se proširi u smislu boljeg strukturiranja poslovnih procesa, povećanja broja FKPO-a u zavisnosti od veličine preduzeća i/ili vrste privredne delatnosti koja se realizuje u preduzećima. Sva ova proširenja mogu lako i brzo da se inkorporiraju u predloženi model i ne povećavaju složenost matematičkog računanja.

Predloženi model je testiran na grupi malih i srednjih preduzeća procesne industrije koja funkcionišu u Centralnoj Srbiji.

Kontinualno unapređenje poslovnih procesa (što predstavlja jedan od osnovnih zahteva ISO 9000:2008) postiže se razvojem i primenom adekvatnih strategija poboljšanja za svaku grupu identifikovanih indikatora, pomoću kojih se meri efektivnost poslovnih procesa. Rezultati dobre prakse pokazuju da primena menadžment inicijativa, koje su zasnovane na prioritetu indikatora, omogućavaju da se unapređenje poslovnih procesa realizuje u kraćem vremenskom

periodu i da troškovi unapređenja budu značajno niži. Prioritet indikatora, na primer, FKPO, može se odredi na egzaktan način primenom postupka, predloženog u ovom radu.

Buduća istraživanja biće usmerena na razvoj i/ili modifikaciju pristupa koji mogu da se nađu u referentnoj literaturi, za obradu fazi matrica neizvesnosti koje egzistiraju u razmatranom problemu. Primenom novih pristupa dobija se fazi rang FKPO na osnovu kojeg menadžment timovi mogu da izvrše kvalitetniju analizu njihovog prioriteta. Identifikovanje FKPO i određivanje njihovog prioriteta u javnim preduzećima i preduzećima uslužnih delatnosti su, takođe, pravci daljih istraživanja. Razvoj računarskog programa koji je zasnovan na modelu, prema mšljenju autora, može da omogući brzu i kvalitetnu analizu prioriteta FKPO u različitim preduzećima.

ZAHVALNICA

Ovaj rad predstavlja deo istraživačkog Projekta (br. 44010), koji finansira Ministarstvo nauke Republike Srbije.

REFERENCE

Adger, W. N. (2000). Social and ecological resilience: are they related? Progress in Human Geography, 24(3), 347–364.

Afgan, N. H., Hovanov, N., & Andre, P. M. (2009). Sustainable management organization with example of passenger car sustainability assessment. International Journal for Quality Research, 3(2), 159–169.

Aleksić, A., Stefanović, D., Arsovski, S., & Tadić, D. (2013). (In press). An assessment of organizational resilience potential in SMEs of the process industry: A fuzzy approach. Journal of Loss Prevention in the Process Industries, doi: 10.1016/j.jlp.2013.06.004.

Bass, M. S., & Kwakernaak, H. (1977). Rating and ranking of multiple-aspect alternatives using fuzzy sets. Automatica, 3, 47–58.

Bortolan, G., & Degani, R. (1985). A review of some methods for ranking fuzzy subsets. Fuzzy Sets and Systems, 29, 145-153.


Bozbura, T. F., & Beskese, A. (2007). Prioritization of organizational capital measurement indicators using fuzzy AHP. International Journal of Approximate Reasoning, 44(2), 124-147.

Carvalho, P., dos Santos, I., Gomes, J., & Borges, M. (2008). Micro incident analysis framework to assess safety and resilience in the operation of safe critical systems: A case study in a nuclear power plant. Journal of Loss Prevention in the Process Industries, 21, 277–286.

Chan, J. (2011). Enhancing organisational resilience: application of viable system model and MCDA in a small Hong Kong company. International Journal of Production Research, 49(18), 5545–5563.

Chang, D. Y. (1996). Applications of the extent analysis method on fuzzy AHP. European Journal of Operational Research, 95, 649-655.

Dinh, L., Pasman, H., Gao, X., & Mannan, M. S. (2012). Resilience engineering of industrial processes: Principles and contributing factors. Journal of Loss Prevention in the Process Industries, 25, 233–241.

Dubois, D., & Prade, H. (1980). Fuzzy Sets and Systems: Theory and Applications. London, UK: Academic press, INC (LONDON) LTD.

Folke, C. (2006). Resilience: The emergence of a perspective for, social–ecological systems analyses. Global Environmental Change, 16, 253–267.

Harkar, P. T. (1987). Derivatives of the Perron root of a positive reciprocal matrix: with application to the Analytic Hierarchy Process. Applied Mathematics and Computation, 22, 217-232.

Hollnagel, E., Woods, D. D., & Leveson, N. (2006). Resilience engineering: concepts and precepts. Aldershot, USA: Ashgate.

Hwang, C. L., & Yoon, K. (1981). Multiple Attribute Decision Making-Methods and Applications. Heidelberg, Germany: Springer Verlag.

Klir, G. J., & Folger, T. A. (1988). Fuzzy Sets, Uncertainty and Informations. New Jersy, USA: Prentice-Hall, Englewood Cliffs.

Klir, G. J., & Yuan, B. (1995). Fuzzy Sets and Fuzzy Logic, Theory and Applications. New Jersy, USA: Prentice Hall.

Kong, F., & Liu, H. (2005). Applying fuzzy Analytic Hierarchy Process to evaluate success factors of e-commerce. International Journal of Information and Systems Sciences, 183(4), 406-412.

Kwong, C. K., & Bai, H. (2003). Determining the importance weights for the customer requirements in QFD using a fuzzy AHP with an extent analysis approach. IIE Transaction, 35(7), 619-626.

Lee, Y., Shin, J., & Park, Y. (2012). The changing pattern of SME’s innovativeness through business model globalization. Technological Forecasting & Social Change, 79, 832–842.

Lengnick-Hall, C. A., Beck, T. E., & Lengnick-Hall, M. L. (2011). Developing a capacity for organizational resilience through strategic human resource management. Human Resource Management Rewiev, 21, 243–255.

Merigó, J. M., & Casonovas, M. (2008). Using fuzzy numbers in heavy aggregation operators. International Journal of Information Technology, 4, 177–182.

Oakland, J. (2004). Oakland on Quality Management. Boston, USA: Elsevier Butterworth – Heinemann.

Pendall, R., Foster, K., & Cowell, M. (2010). Resilience and regions: building understanding of the metaphor. Cambridge Journal of Regions, Economy and Society, 3, 71–84.

Saaty, T. L. (1990). How to make a decision: The Analytic Hierarchy Process. European Journal of Operational Resarch, 48, 9-26.

Spekman, R., & Davis, E. (2004). Risky business: expanding the discussion on risk and the extended enterprise. International Journal of Physical Distribution and Logistics Management, 34(5), 414–433.

Tadić, D., Gumus, T. A., Arsovski, S., Aleksić, A., & Stefanović, M. (2013). An evaluation of quality goals by using fuzzy AHP and fuzzy TOPSIS methodology. Journal of Intelligent & Fuzzy Systems, 25, 547-556. doi:10.3233/IFS-120659.

Torfi, F. R. Z., Farahani, R. Z., & Rezapour, S. (2010). Fuzzy AHP to determine the relative weights of evaluation criteria and fuzzy TOPSIS to rank the alternatives. Applied Soft Computing, 10, 520-528.

Vargas, L. G. (1982). Reciprocal matrices with random coefficients. Mathematical Modelling, 3, 69-81.

Vidal, M., Carvalho, P., Santos, M., & dos Santos, I. (2009). Collective work and resilience of complex systems. Journal of Loss Prevention in the Process Industries, 22, 516–527.

Vossen, R. W. (1998). Relative strengths and weaknesses of small firms in innovation. International Small Business Journal, 16, 88–94.

Weeck M., Klocke, F., Schell, H., & Ruenauver, E. (1997). Evaluating alternative production cycles using the extended fuzzy AHP method. European Journal of Operational Research, 100(2) 351-365.


Zadeh, L. A. (1975). The concept of a linguistic variable and its application to approximate reasoning. Information Sciences, 8(3), 199–249.

Zimmermann, H. J. (2001). Fuzzy Set Theory and its Applications. Boston, USA: Kluwer Nijhoff Publishing.

Wymenga, P., Spanikova, V., Barker, A., Konings, J., & Canton, A. (2012). EU SMEs in 2012: at the crossroads Annual report on small and medium-sized enterprises in the EU, 2011/12, Ecorys, Rotterdam.

Xi, X., & Qin, Q. (2013). Product quality evaluation system based on AHP fuzzy comprehensive evaluation. Journal of Industrial Engineering and Management, 6(1), 356-366.

Danijela Tadić je redovni profesor na Fakultetu inženjerskih nauka Univerziteta u Kragujevcu, na nastavnim predmetima: Organizacija proizvodnje i operaciona istraživanja, Metode veštačke inteligencije u menadžmentu i Organizacija rada. Doktorirala je na Mašinskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Autor je i koautor deset nastavnih udžbenika i naučnih monografija, 14 radova publikovanih u časopisima sa SCI liste i brojnih radova prezentiranih na međunarodnim i nacionalnim konferencijama.

Aleksandar Aleksić je istraživač saradnik u Centru za kvalitet na Fakultetu inženjerskih nauka Univerziteta u Kragujevcu, gde je i doktorirao. Izvodi nastavu na nastavnim predmetima: Osnovi preduzetničkog menadžmenta i ekonomija, Menadžment procesima, Menadžment kvalitetom i Menadžment komunikacijama. Koautor je jedne naučne monografije, 5 radova publikovanih u časopisima sa SCI liste i više radova izloženih na međunarodnim i nacionalnim konferencijama.

Primljeno 10. oktobra 2013,nakon revizije,

prihvaćeno za publikovanje 17. decembra 2013.


(D.5)

U ovom Dodatku prikazan je jednostavan metod za poređenje kontinualnih fazi brojeva (Bass & Kwakernaak, 1977, Dubois & Prade, 1980).

Neka su data dva fazi broja i koja su definisana na skupu realnih brojeva R: i

Gde l1, l2, u1, u2 su donje odnosno gornje granice i m1, m2 su modalne vrednosti ova dva fazi broja i , respektivno. Neka je m2 < m1 i l2 < l1 < u2 i l1 < u2 < u1.

Stepen verovanja da je fazi broj veći ili jednak od fazi broja je označen kao kojije dobijen korišćenjem operacija max i min (Dubois & Prade, 1980):

(D.1)

Možemo da definišimo sledeće izraze:

1. , ako je i i m1 > m2 (D.2)

2. U isto vreme je jednak ordinate tačke preseka fazi brojeva i .

ordinate tačke preseka. (D.3)

Kada su i trougaoni fazi brojevi, tada ordinate tačke preseka se računa:

(D.4)

Za određivanje vektora težina poslovnih procesa i vektora prioriteta FKPO-a potrebno je prikazati postupak računanja mere verovanja da je trougaoni fazi broj veći ili jednak od K trougaonih fazi brojeva , (Bass & Kwakernaak, 1977):

A B

( )1 1 1A x;l ,m ,u= ( )2 2 2B y;l ,m ,u=

( )Bel B A≥

( ) ( ) ( )( )μ μBAx y

Bel B A sup min x , y≥

≥ =

( ) 1Bel A B≥ =

AB

AB

( )1μ 1A m =

( )2μ 1B m =

( )Bel B A≥

1 k KB ,...,B ,...,B

( )( )1 k KBel A B ,...,B ,....,B≥ =

( ) ( ) ( ) ( )( )11

1μ μ μ μk K

k

K

k KB B BAt t.....

t t.....

t t

sup min t , t ,..., t ,..., t≥

≥

≥

=

( ) ( ) ( ) ( )( )( )1 2

1

k K

kk ,..,K

Bel A B ,and A B ,..., A B ,..., A B

min Bel A B=

≥ ≥ ≥ ≥ =

≥

A B

( )Bel B A≥

A B

( ) ( ) ( )1 2

2 2 1 1

l uBel B Am u m l

−≥ =

− − −

A


DODATAK: POREĐENJE FAZI BROJEVA


RANKING ORGANIZATIONAL RESILIENCE FACTORS IN ENTERPRISES USING A MODIFIED FUZZY ANALY TICAL

HIERARCHY PROCESS

Danijela Tadic, Aleksandar AleksicFaculty of Engineering, University of Kragujevac, Kragujevac, Serbia

In the last few decades, the concept of organizational resilience has been developed, and in that manner, it represents an adequate management method for enterprises operating in the conditions of the economic crisis. In this paper, the problem of organizational resilience factors prioritization (ORF) is considered, which represents the first step in the determining of improvement strategies. The ORF ranking is set up as a task of a multi-criterion optimization inclusive of qualitative variables. Management teams at the level of every company assess the relative importance of each pair of business processes and the preference of the ORF within each business process using predefined linguistic expressions. The modeling of linguistic expressions is based on the theory of fuzzy sets. The aggregated values of the considered variables are obtained by applying the fuzzy ordered weighted averaging operator. The vector of a combined ORF priority was determined by using the fuzzy Analytic Hierarchy Process. The proposed model is illustrated by an illustrative example where the used data is obtained from the process of small and medium enterprises (SMEs) operating in central Serbia. It is shown that the developed model is very suitable for making decisions on changing business strategies in order to increase organizational resilience.Keywords: organizational resilience factors, fuzzy set, fuzzy ordered weighted averaging operator (FOWA), fuzzy Analytic Hierarchy Process (FAHP)

JEL Classification: C61, D80, O21


Izvorni naučni članakUDK: 338:339.137.2(497.11)”2011/2013” ; 005.311.12:519.23

doi: 10.5937/ekonhor1303197V

* Korespondencija: D.B. Vuković, Geografski institut „Jovan Cvijić“ SANU, Đure Jakšića 9/3, 11000 Beograd, Srbija;


KORELACIONA ANALIZA INDIKATORA REGIONALNE KONKURENTNOSTI: PRIMER REPUBLIKE SRBIJE

Darko B. Vuković*

Geografski institut „Jovan Cvijić”, Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU)

Identifikacija i analiza indikatora regionalne konkurentnosti predstavlja najvažniju fazu procesa merenja konkurentnosti. Međutim, pre samog merenja, neophodno je utvrditi da li postoji visoka korelacija između izabranih indikatora. Cilj ovog istraživanja je da se utvrdi da li postoji visoka korelacija između najvažnijih indikatora regionalne konkurentnosti. Predmet istraživanja su indikatori konkurentnosti regiona u Republici Srbiji (RS), čije se vrednosti mere u periodu 2011-2013. Za indikatore koji nisu srodni ili nemaju logički međusobni uticaj nije utvrđena korelacija. Na osnovu rezultata istraživanja, pokazalo se da postoji visoka korelacija između BDP-a regiona, broja privrednih društava u regionu, broja zaposlenih, raširenosti klastera, investicija u inovacije i poverenja u poslovne institucije. Korišćen je statistički metod procene, Pirsonov koeficijent korelacije. Oni podaci čije merenje nije moguće izvršiti kvantitativnim putem dobijeni su anketom. Ključne reči: regionalna konkurentnost, indikatori regionalne konkurentnosti, korelaciona analiza indikatora regionalne konkurentnosti

JEL Classification: R10, R58, O18

UVOD

Teorija konkurentnosti je stara koliko i sama ekonomija kao naučna disciplina. Ne postoji nijedan predstavnik škole ekonomije koji nije dotakao problematiku konkurentnosti (bilo da su u pitanju međunarodna ekonomija, produktivnost, cene, ponašanje potrošača, itd.) Zbog toga se može reći da ekonomija, u modernom smislu, predstavlja borbu za neko tržište, uzimajući u obzir ekonomske zakone, principe i sve druge kategorije koje se izučavaju u ovoj

nauci. Posebno se može govoriti o makroekonomiji, ljudskim resursima, finansijama, međunarodnim odnosima, produktivnosti, odnosima sa kupcima itd, gde se svaka ova oblast ili kategorija može različito posmatrati i analizirati, ali gde se zajednički efekat manje-više svodi na „određeno svojstvo“ ili output koji će omogućiti bolju poziciju u odnosu na drugu firmu, grad, region ili državu.

Sam pojam konkurentnosti široko je rasprostranjen u ekonomskoj literaturi. Veliki broj ekonomista objašnjava je decenijama, može se čak reći i vekovima, sa ključnim pitanjem: Kako i što bolje razumeti problematiku koja je najznačajnija za rast ekonomskog bogatstva i najefikasnije načine njegove raspodele? Različiti

autori definišu konkurenciju na nivou kompanija, privrede, regiona ili gradova, a zbog kompleksnosti ovog termina, ne postoji opšteprihvaćena definicija. Širi pojam konkurentnosti odnosi se na sklonost i veštinu takmičenja, mogućnost da se osvoji i zadrži tržišna pozicija, poveća tržišno učešće i profitabilnost - dakle, pojam konkurentnosti označava uspešnost u poslovanju. Zbog složenosti koncepta, raznovrsnosti faktora i prirode konkurentskih procesa, termin konkurentnosti je težak i često zbunjujući, posebno na regionalnom nivou (Snieška & Bruneckienė, 2009). Nivo na kom se konkurentnost definiše, predstavlja najvažniji aspekt ovog koncepta (Annoni & Kozovska, 2010; Kitson et al, 2004). Indikatori regionalne konkurentnosti pružaju važne informacije o „snazi“ regiona da: ostvari adekvatan ekonomski rezultat, obezbedi odgovarajuću socijalnu brigu, kvalitetnu infrastrukturu, generiše inovacije, razvija ljudski kapital, poseduje geografski i prirodni potencijal, raspolaže adekvatnim institucijama, neguje kulturu i razvija turizam. Identifikovanjem ovih indikatora, i njihovom selekcijom i analizom, moguće je meriti konkurentnost.

Predmet ovog rada su indikatori konkurentnosti, koji se posmatraju za regione u Republici Srbiji: Šumadija i Zapadna Srbija, Beograd, Vojvodina, Istočna i Zapadna Srbija, kao i za region Kosovo i Metohija (za koji ne postoje podaci, ili su teško dostupni), u periodu 2011-2013. Cilj je da se utvrdi korelaciona zavisnost posmatranih indikatora. Rad se ne bavi pitanjem vrednosti indikatora i njihovim poređenjem sa istim indikatorima konkurenata, već njihovom korelacionom zavisnošću. Merenje indikatora i njihova analiza imaju potpun naučni i praktični značaj samo u slučaju visoke korelacije indikatora konkurentnosti. Takva korelacija treba da postoji za srodne, ili povezane indikatore, a ne za sve grupe indikatora. Na primer, očekuje se visok stepen korelacije između grupe ekonomskih indikatora (visoka zaposlenost korelisana je rastom BDP-a), ili institucionalnih indikatora (kvalitet poslovnog okruženja je pozitivno korelisan rastom broja preduzeća), ali se ne očekuje da ti indikatori imaju pozitivnu korelaciju sa indikatorima prirodne sredine ili socijalnim indikatorima (visoka korelacija između indikatora broja stanova i količine otpadnih voda). Na osnovu definisanog cilja istraživanja, ovaj rad polazi od sledeće hipoteze:

H: Postoji korelaciona zavisnost indikatora regionalne konkurentnosti

Plan rada je sledeći: nakon uvodnog dela u kome se definišu problem istraživanja i postavlja hipoteza, predstavljena je teorijska osnova, sa osvrtom na međunarodnu literaturu. Nakon toga, u posebnoj sekciji, objašnjena je metodologija istraživanja. Na kraju, predstavljeni su rezultati i zaključak o istraživanom problemu. Podaci koji reprezentuju vrednosti indikatora dobijeni su na sledeći način: a) kvantitativni podaci preuzeti su od Republičkog zavoda za statistiku, Narodne banke Srbije i Agencije za privredne registre; b) kvalitativni podaci dobijeni su putem ankete.

TEORIJSKA OSNOVA

Ekonomija cele zemlje, tako i sveta, direktno zavisi od ekonomske i socijalne održivosti regiona i njihove sposobnosti da budu konkurentni. Ukoliko primenjene strategije regionalne konkurentnosti nisu efikasne i kada se faktori konkurentnosti ne koriste u potpunosti, tada će regioni (ili region) izgubiti svoju konkurentsku poziciju i postojaće negativan uticaj na nacionalnu konkurentnost (Vuković, 2013). Da bi se izbegla moguća opasnost gubitka konkurentske pozicije, neophodno je meriti regionalnu konkurentnost. Zbog toga je merenje konkurentnosti najvažnija faza u strateškom planiranju unapređenja regionalne i nacionalne konkurentnosti. Uprkos sve većem interesu akademske zajednice za problem regionalne konkurentnosti (Porter, 1990; Rugman et al, 1998; Cho & Moon, 2000; Reiljan et al, 2000; European Commission - EC, 1999, 2001; Gardiner et al, 2004; Martin, 2005; Lengyel, 2004; Houvari et al, 2001; OECD 1997; Boschma, 2004; Cho, 2005; Vuković i ostali, 2012), teorijska objašnjenja ovog koncepta spadaju među najteža i najkomplikovanija u ekonomiji.

Konkurentnost regiona može se izraziti na različite načine: analizirajući jedan ili više faktora konkurentnosti, upotrebom teorijskih modela konkurentnosti, stvaranjem kompozitnih indeksa, kombinacijom više metoda i sl. Prilikom merenja regionalne konkurentnosti, brojni autori (Lengyel, 2004; Kitson et al, 2004; de Vet et al, 2004; Huggins, 2003) pokazali su da se konkurentnost ne može


bazirati na merenju samo ekonomskih i socijalnih faktora i njihovih indikatora, već se mora pristupiti višefaktorskom, kompleksnom merenju (Freudenberg, 2003; Wignaraja et al, 2004; IMD, 2004; Giovannini et al, 2005; Saisana et al, 2005; Huggins, 2003; Snieška & Bruneckienė, 2009; Vuković, 2013). Dakle, identifikacija indikatora regionalne konkurentnosti, koji su sastavni deo faktora regionalne konkurentnosti, predstavlja najvažniji aspekt analize regionalne konkurentnost.

Kako se u međunarodnoj literaturi definiše konkurentnost? Makroekonomski koncept konkurentnosti je teško definisati i sadrži mnoge kontroverze (European Commission, 2003). Uprkos činjenici da je poboljšanje privredne ili regionalne konkurentnosti često predstavljano kao glavni cilj ekonomske politike, nedostatak opšteprihvaćene definicije je važan argument koji govori da je opasno vezivati centralnu politiku za problematiku konkurentnosti. P. Krugman (1994) ide još dalje, smatrajući da je koncept nacionalne konkurentnosti besmislen, nazivajući je „opasnom opsesijom“ zbog tri ključna razloga:

• Obmanjujuće je i netačno da se pravi analogija između nacije (privrede) i firme. Na primer, neuspešne firme biće istisnute sa tržišta, ali takav bottom line ekvivalent ne postoji za naciju.

• Kada se firme takmiče za tržišni udeo, onda se uspeh jedne firme stvara na uštrb manje uspešnosti druge (koja trpi veće troškove). Ovo pravilo se ne može primeniti za nacionalne privrede, jer se uspeh neke privrede ili regiona pre poboljšava, nego što šteti međunarodnoj trgovini (drugim zemljama). Ovaj efekat se naziva zero sum igra.

• Ukoliko konkurentnost ima smisla, onda je to jednostavno drugi način da se izrazi produktivnost. Rast životnog standarda u nekoj državi suštinski zavisi od stope rasta produktivnosti.

Prema definiciji Svetskog ekonomskog foruma, konkurentnost predstavlja skup institucija, politika i faktora koji određuju nivo produktivnosti jedne zemlje (Schwab & Porter, 2007). Na mikronivou, konkurentnost predstavlja sposobnost firmi da se takmiče, rastu i budu profitabilne (Martin et al, 2006; Powell, 2001), ili sposobnost firme da proizvede i

proda proizvode i usluge po ceni koja je niža od konkurentskih, ili uz druge necenovne faktore koji su atraktivniji od konkurentske ponude (IMD, 2000). Odnosno, konkurentnost se definiše kao sposobnost kompanije da dosledno i profitabilno proizvodi output koji zadovoljava zahteve otvorenog tržišta u pogledu cene, kvaliteta, itd. Najčešće, mikronivo konkurentnosti se odnosi na performanse kompanije (Domanović, 2013). Iako se radi o dva različita aspekta, dva pogleda na konkurentnost, između makro i mikro nivoa postoji snažna i direktna veza (Schwab & Porter, 2007). Mnogi autori, među kojima je i Krugman (1994, 1996), smatraju da se definicija konkurentnosti odnosi na produktivnost koja meri vrednost roba i usluga po jedinici faktora proizvedenih na određenoj teritoriji. Prema ovim autorima, konkurentnost ima za cilj postizanje veće produktivnosti koja utiče na rast životnog standarda građana.

Između makro- i mikronivoa konkurentnosti, definiše se koncept regionalne konkurentnosti. Prema izvornom značenju, obuhvaćenom Globalnim indeksom konkurentnosti (Svetski ekonomski forum), može implicitno da se razume da je regionalna konkurentnost nivo i kvalitet života u jednom regionu. Takođe, regionalna konkurentnost se može izraziti kao sposobnost privlačenja faktora proizvodnje. Pojam regionalne konkurentnosti ne može se iskazati ni kao makro-, ali ni kao mikroekonomska odrednica, jer regioni nisu prosto umanjena verzija određene nacije ili samo agregatni izraz firmi u regionalnom prostoru (Ward, 2005; Gardiner et al, 2004). Dakle, konkurentnost na regionalnom nivou ne rezultira samo iz makroekonomske stabilnosti ili iz preduzetništva na mikronivou, već iz novih obrazaca konkurentnosti koji imaju svoju regionalnu komponentu (Annoni & Kozovska, 2010). Prema J. Meyer-Stamer-u (2008): Konkurentnost teritorije je sposobnost lokaliteta ili regiona da stvara visok i rastući prihod, kao i da poboljša životni standard ljudi koji na toj teritoriji žive. Ova definicija se fokusira na blisku vezu između regionalne konkurentnosti i regionalnih prosperiteta, karakterišući konkurentnost ne samo terminima „izlaznih relacija“, kao što je produktivnost, već i u ukupnim privrednim performansama (Bristow, 2005). R. Huggins (2003) ističe da se lokalna i regionalna konkurentnost javljaju samo kada se postigne

D.B. Vuković, Korelaciona analiza indikatora regionalne konkurentnosti: Primer Republike Srbije 199

održiv rast u cenama rada, što utiče na rast životnog standarda.

Definisanje termina regionalne konkurentnosti predstavlja veoma težak zadatak, jer još uvek ne postoji opšteprihvaćena definicija (Vuković & Wei, 2010). Jedna od najčešće upotrebljavanih definicija, ili je možda pravilnije reći najmanje osporavana, jeste definicija European Commission (1999), kojm se konkurentnost regiona definiše kao njegova sposobnost da proizvede robu i usluge koji zadovoljavaju međunarodne tržišne kriterijume dok, u isto vreme, održava visok i održiv nivo prihoda. Opštije rečeno, konkurentnost regiona je njegova sposobnost da proizvodi dok je istovremeno izložen spoljnoj konkurenciji, uz relativno visoke nivoe dohotka i zaposlenosti.

Prema M. Porter-u (1990), ukoliko država kreira takav poslovni ambijent gde postoje povoljni uslovi za biznis i gde država daje maksimalnu podršku kompanijama da obavljaju operacije na lokalnim i globalnim tržištima, ovi uslovi predstavljaju konkurentsku prednost nacije. Prema istom autoru, ova tvrdnja može se primeniti i na nivo regiona. P. Krugman se ne slaže sa M. Porter-om: „Ideja da blagostanje i ekonomske perfomanse jedne države zavise od uspeha na svetskom tržištu je hipoteza i ne znači nužno istinu, štaviše, kroz praktičan i empirijski pogled - ova hipoteza je potpuno pogrešna“ (1994, 30). Isti autor smatra da se svetske vodeće nacije ne takmiče jedne s drugima i da ne postoji „značajan stepen konkurentnosti“ među njima. Mnogi autori (Krugman, 1994; Kern, 2005, 173; Ručinska & Ručinsky, 2007, 904) smatraju da se konkurencija između kompanija i regiona ne može porediti. Kompanije mogu ući ili izaći sa tržišta u odnosu na njihovu uspešnost, ali regioni ne mogu da napuste svoje teritorije bez obzira na svoju uspešnost. Na osnovu toga moguće je istaći osnovnu razliku između konkurentnosti kompanije i regiona: Kompanije se bore međusobno i mogu poboljšati svoju poziciju na tržištu tako što će istisnuti drugu kompaniju (kompanije) ili pogoršati poziciju te druge kompanije (Pareto optimum) dok regioni mogu da poboljšaju svoje pozicije istovremeno, a da ne ugrožavaju pozicije drugih regiona.

Konkurentnost regiona može se posmatrati na dva načina: prvo, preko specifičnih pokretača, koji regionu

pružaju mogućnost da koristi svoje konkurentske prednosti i da se takmiči sa drugim regionima i drugo, preko rezultata (dohotka) koje ostvaruje upotrebom specifičnih faktora i indikatora. Imajući u vidu prethodno rečeno, jedan deo radova upravo govori o konkurentnosti koja se bazira na kumulativnom razultatu, stvorenom na osnovu egzistencije različitih faktora i njihovih indikatora koje region poseduje, dok drugi deo radova analizira upravo pomenute regionalne pokretače (Ručinska & Ručinsky, 2007). Ovi pokretači regionalne konkurentnosti, ili drugačije rečeno, nasleđeni uslovi konkurentnosti, predstavljaju regionalnu opremljenost, što region upravo čini specifičnim: infrastrukturni objekti, bezbednost, tehničke karakteristike regiona, prirodni resursi, nivo i obim usluga, broj preduzeća, kvalitet i raspoloživost radne snage, broj i kvalitet obrazovnih ustanova, kvalitet javne administracije, istorijski okvir regiona. Kada se konkurentnost bazira na određenom rezultatu, onda se govori o regionalnim pokazateljima ekonomskog razvoja, kao što su: regionalni BDP po stanovniku, stopa nezaposlenosti, prosečna plata, priliv stranih direktnih investicija, inovacije (Joksimović, 2008) i sl. Pokretači konkurentnosti mogu biti i neopipljivi indikatori, kao što je poverenje. Prema V. Lekoviću (2012), bez poverenja nisu moguće investicije, transakcioni troškovi rastu, što, u skladu s tim, stvara ozbiljne prepreke tokom funkcionisanja i razvoja. Isto tako, kao indikatori često se koriste neformalne institucije, kvalitet poslovnog okruženja, raširenost klastera i drugi indikatori koji se vode kao „neopipljivi“.

METODOLOGIJA

Metodom statističke analize obuhvaćen je veći broj podataka neophodnih za određivanje vrednosti indikatora. Ovi podaci se odnose na: strukturu stanovništva, obrazovanje, fizičku infrastrukturu, patente, naučne projekte u zemlji i inostrantvu, bruto domaći proizvod (BDP), privredne subjekte, pokrenute i završene stečajne postupke, produktivnost radnika, stope zaposlenosti i nezaposlenosti, investicije u osnovna sredstva, bruto zarade, potrošnju, turističke objekte, itd. Na osnovu rezultata popisa Republičkog zavoda za statistiku, Agencije za privredne registre,


Geodetskog zavoda i drugih relevantnih institucija Republike Srbije, prikupljena je znatna količina podataka za istraživanje. Oni podaci koji nisu obuhvaćeni popisom ovih institucija, predstavljali su uzorak kreiran anketnim putem. Podaci su se prikupljali isključivo tehnikama, instrumentima i postupcima statističkog metoda. Ovom metodom prikupljali su se kako kvantitativni, tako i kvalitativni podaci. Opštenaučni statistički metod suočava se sa svim vrstama podataka koji se mogu izraziti numeričkim pokazateljima, tj. svi oni koji mogu biti kvantitativno izraženi. Istovremeno, za svaki kvantifikovani iskaz vezuje se merenje, tako da se ova opštenaučna metoda skoro poistovećuje sa merenjem. Sakupljeni podaci iskazuju određena svojstva (ili kvalitete) u određenoj količini (kvantitete) u određenom vremenu (hronološki) i na određenom prostoru (geografski).

Koeficijent korelacije je često upotrebljavan statistički metod koji pokazuje povezanost između promenljivih vrednosti. Korelaciona analiza ne govori o svim svojstvima veza koje otkriva, već samo o postojanju i učestalosti tih veza. Ova analiza spada u najsloženije analize. Vrednost korelacije utvrđuje se merenjem koeficijenta korelacije koji predstavlja numeričku vrednost kojom se označava stepen povezanosti između dve promenljive pojave. Ova vrednost se kreće od -1 do +1. U ovom radu, koeficijent korelacije je obračunat pomoću programa The Statistical Package for the Social Sciences (SPSS), kao Pirsonov i Spirmanov koeficijent. Spirmanov koeficijent rang korelacije je neparametarski ekvivalent Pirsonovom koeficijentu linearne korelacije. Razlika između ova dva koeficijenta je u tome, što se računske operacije ne izvode iz numeričkih vrednosti zavisne i nezavisno

promenljive pojave, već iz njihovih relativnih odnosa tj. rangova.

Spirmanov koeficijent korelacije izračunava se kao:

σ = 1 - [ 6∑d2 / n (n2 - 1) ] (1)

gde su: σ - Spirmanov keoficijent korelacije, d - razlika između rangova x i y, n - broj parova rangova promenljivih x i y. I ovaj koeficijent korelacije uzima vrednost od -1 do 1.

Razlika između Pirsonovog koeficijenta proste linearne korelacije i Spirmanovog koeficijenta rang korelacije je u tome što se ovaj poslednji može izračunati iz podataka, kada je merenje vršeno na ordinalnoj skali. Spirmanov koeficijent može da zameni Pirsonov, ako se intervalni podaci prevedu u ordinalne tj. ako se rangiraju po veličini. Obrnuto, ako su podaci dati u ordinarnoj skali, može se primeniti samo Spirmanov koeficijent. Statistička snaga Pirsonovog koeficijenta je znatno veća u odnosu na Spirmanov i ukoliko su podaci dati intervalno, prednost se daje Pirsonovom koeficijentu, a Spirmanov zbog lakoće izračunavanja treba primeniti samo kao probu. Svi podaci indikatora u okviru ovog istraživanja računati su po Pirsonovom koeficijentu, zbog njegove statističke snage. Kod korelacije važi opšte pravilo - što je vrednost koeficijenta proste linearne korelacije bliža jedinici, to je međuzavisnost među posmatranim pojavama jača.

Korelaciona analiza ima za cilj da prikaže povezanost između promenljivih vrednosti, odnosno, da li postoji zavisnost među indikatorima regionalne konkurentnosti. Korelaciona analiza ne sprovodi se radi utvrđivanja zavisnosti svih indikatora, već samo onih indikatora (tj. parova indikatora) za koje postoji smisao ili značaj merenja.


Slika 1 Skala tumačenja korelacije

Izvor: Vuković, 2013

-1 -0,8 -0,6 -0,3 0 0,3 0,6 0,8 1

Prilikom identifikacije faktora i indikatora regionalne konkurentnosti, utvrđeno je da se određeni indikatori ne mogu dobiti dokumentovano (statističkim putem), već je neophodno kreiranje ankete, kao tehnike ispitivanja. Ova perceptivna tehnika ima ulogu da prikupi one podatke koje nije moguće prikupiti kvantitativnim putem ili ih je veoma teško meriti. Za svrhu istraživanja u ovom radu, korišćena je anketa koja podrazumeva pismeno opštenje između anketara i anketiranog, relativno nestandardizovane forme. Neformalna ili nestandardizovana forma, odnosi se isključivo na modalitete odgovora koji se upisuju po slobodnoj proceni, gde je modalitet samo okvirno dat. Ipak, struktura pitanja je više formalizivana, jer se radi o većem broju pitanja - sa jasnim uputima i zahtevom za preciznim modalitetima odgovora. U odnosu na podvrste ankete, ova anketa se sprovodila putem elektronske pošte. Uzorak, na kom se sprovodila anketa je efikasan i reprezentativan. Sastoji se od grupe eksperata koji su kompetetni za istraživanje. U ove eksperte spadaju: vladini eksperti, eksperti sa univerziteta i naučnih instituta, i eksperti iz kompanija (koje imaju regionalni uticaj ili regionalnu poslovnu politiku). S obzirom na to da se uzorak pažljivo birao, subjektivnost odgovora i mogućnost grešaka su svedene na minimum. Ovim putem su dobijeni značajni podaci za indikatore kvaliteta poslovnog okruženja i neformalnih institucija, koji se mogu meriti samo perceptivnim putem.

REZULTATI ISTRAŽIVANJA

U ovom radu analizirana je korelacija 37 indikatora regionalne konkurentnosti. Broj indikatora koji određuju faktore regionalne konkurentnosti je veći i obuhvata indikatore: geografske lokacije, poljoprivrede, industrijskih kapaciteta i druge

indikatore koji utiču na konkurentnost nekog regiona. Ipak, zbog uporedivosti podataka i kompleksnosti analize većeg broja indikatora, ovo istraživanje se ograničava na grupu od 37 izabranih indikatora, koji su predstavljeni u narednim tabelama. Korelacija indikatora je analizirana upotrebom programa SPSS, gde su prethodno grupisani i obrađivani kvantitativni statistički i kvalitativni podaci (Anketa). Naredne tebele prikazuju samo vrednosti dobijenih koeficijenata korelacije.

Bruto domaći proizvod (BDP) regiona ima skoro savršenu pozitivnu korelaciju sa indikatorom Broj privrednih društava u regionu (veoma blizu 1). Pirsonov koeficijent od 0,998 govori, da povećanje broja privrednih društava uvek utiče na povećanje BDP-a tog regiona (Tabela 1). Slično je i sa indikatorom Broj zaposlenih u regionu. Iako je ovaj indikator u neznatno manjoj korelaciji sa indikatorom BDP-a, korelacija je pozitivna i veoma jaka. To znači da rast zaposlenosti u nekom regionu ima veliki uticaj na rast BDP-a. Investicije u osnovna sredstva imaju srednjepozitivnu korelaciju. Rast investicija, svakako, utiče na rast BDP-a, ali ne u meri koju imaju privredna društva i broj zaposlenih. Indikator koji se odnosi na broj preduzetnika u regionu slabo je koreliran sa indikatorom BDP-a, što znači da u manjoj meri utiče na njegov rast. Korelaciona analiza ovih indikatora pokazala je logičke, očekivane rezultate.

Kada je u pitanju indikator zaposlenosti (Tabela 2), postoji pozitivna korelacija sa indikatorom budžetski rashodi u obrazovanje. Ova veza govori o tome da veća ulaganja države u obrazovanje utiču na rast zaposlenosti. Investicije u obrazovanje imaju nešto manju pozitivnu korelaciju, srednjepozitivnu, ali svakako utiču na rast zaposlenosti. Ova dva indikatora imaju očekivanu korelaciju s brojem zaposlenih u regionu. Ipak, iznenađujuća je veza indikatora


Tabela 1 Korelacija BDP-a regiona sa osnovnim ekonomski indikatorima, prema Pirsonovom koeficijentu korelacije

Broj privrednih društava u regionu

Broj zaposlenih u regionu

Investicije u osnovna sredstva

Broj preduzetnika u regionu

BDP regiona 0,998 0,981 0,726 0,391

Izvor: Autor, prema podacima Republičkog zavoda za statistiku Srbije (2012a) i Agencije za privredne registre (2012)

stanovništvo radnog uzrasta i visokoobrazovno stanovništvo sa indikatorom zaposlenosti. Ne samo da je zanemarljiva njihova korelaciona zavisnost, već je i negativna. Pirsonov koeficijent pokazuje da ovi indikatori u našim regionima gotovo nemaju nikakav uticaj na zaposlenost, ili zanemarljivo utiču na rast zaposlenosti (kada njihove vrednosti padaju).

Tabela 3 pokazuje da je korelaciona analiza indikatora poslovnog okruženja dala očekivane rezultate. Jaka pozitivna korelacija kvaliteta usluga države, atraktivnosti poslovnog ambijenta i raširenosti klastera ukazuje na veliki značaj ovih indikatora i njihovu savršenopozitivnu korelacionu zavisnost. U analizi indikatora raširenost klastera i atraktivnost poslovnog ambijenta, Pirsonov koeficijent je čak maksimalno pozitivan (1). Jaku pozitivnu zavisnost sa ovim indikatorima imaju i povezanost vazdušnog saobraćaja

sa inostranstvom i nezavisnost sudstva, ali u malo manjoj meri. Sigurnost svojine i udeo sive ekonomije u poslovnim aktivnostima imaju srednje pozitivnu i slabu pozitivnu korelaciju sa indikatorima poslovnog okruženja, respektivno.

Inovacije imaju snažan uticaj na rast BDP-a regiona i na kreiranje i rast klastera (Tabela 4). Jaka pozitivna korelacija indikatora inovacija upravo potvrđuje ovu vezu. Gotovo svi indikatori inovacija su pokazali visoke pozitivne vrednosti Pirsonovog koeficijenta (preko 0,9), osim indikatora broj prijavljenih patenata i objavljeni naučno-istraživački radovi, koji imaju slabiju pozitivnu korelaciju. Poverenje ima snažnu pozitivnu korelaciju sa BDP-om. Visoko pozitivna vrednost koeficijenta govori da, što je veće poverenje u poslovne institucije, veći je i BDP.


Tabela 2 Korelacija zaposlenosti u regionima sa osnovnim indikatorima ljudskog kapitala, prema Pirsonovom koeficijentu korelacije

Stanovništvo radnog uzrasta (16-64)

Visoko obrazovno stanovništvo

Budžetski rashodi u obrazovanje

Investicije u obrazovanje

Broj zaposlenih u regionu - 0,177 - 0,197 0,988 0,631

Izvor: Autor, prema podacima Republičkog zavoda za statistiku Srbije (2011c, 2012b)

Tabela 3 Korelacija osnovnih indikatora poslovnog okruženja, prema Pirsonovom koeficijentu korelacije

Raširenost klastera

Povezanost vazdušnog

saobraćaja sa inostranstvom

Udeo sive ekonomije u poslovnim aktivnos-

tima

Nezavisnost sudstva

Atraktivnost poslovnog ambijenta

Sigurnost svojine

Kvalitet usluga države 0,994 0,827 0,527 0,801 0,996 0,608


Povezanost vazdušnog

saobraćaja sa inostranstvom

Udeo sive ekonomije u poslovnim aktivnos-

tima

Nezavisnost sudstva

Sigurnost svojine

Kvalitet usluga države


1,000 0,862 0,581 0,772 0,602 0,996


Turizam ima veoma slabu korelaciju sa indikatorima infrastrukture (Tabela 5). Male pozitivne vrednosti pokazuju zanemarljiv uticaj. Ukupne vode za snabdevanje imaju srednje-pozitivnu korelaciju sa turizmom, a korupcija slabu negativnu. Kod socijalnog faktora, najveća pozitivna korelacija je između indikatora investicije u vodosnabdevanje i upravljanje otpadnim vodama i količine opasnog otpada u regionu. Sa ostalim indikatorima, količina opasnog otpada ima slabu ili srednju negativnu korelaciju, što je i očekivano.

ZAKLJUČAK

Konkurentnost je u tesnoj vezi sa porastom životnog standarda, većom mogućnošću zapošljavanja, kao

i sposobnošću zemlje (privrede) da ispunjava svoje međunarodne obaveze. Značaj analize faktora i njihovih indikatora regionalne konkurentnosti i mogućnost da se primeni kompleksni program podizanja nivoa regionalne konkurentnosti je ogroman. Mnogi autori su kroz svoja istraživanja potvrdili ovo mišljenje (Porter, 1990, 1998; Storper, 2005; Cooke, 2004; Meyer-Stamer, 2008). Bez obzira na to da li konkurentnost posmatramo samo kao produktivnost (Krugman, 1990, 9) i/ili kroz rastući životni standard (Porter, 1992), konkurentnost se bazira na kumulativnom rezultatu ostvarenom na osnovu egzistencije različitih faktora koje region poseduje. Oni regioni, koji su se brže razvijali i koji raspolažu većim brojem različitih faktora imaju i bolju konkurentsku poziciju. Odnosno, veća iskorišćenost ili raspoloživost indikatora konkurentnosti pruža mogućnost da


Tabela 5 Korelacija osnovnih indikatora socijalnog faktora i turizma, prema Pirsonovom koeficijentu korelacije

Ukupne vode za snabdevanje

Investicije u vodosnab-devanje i upravljanje

otpadnim vodamaBroj stanova Broj turista Prosečna neto

zarada u regionu

Količina opasnog otpada u regionu - 0,600 0,975 - 0,518 - 0,355 - 0,424

Ukupne vode za snabdevanje Broj stanova Rasprostranjen-

ost korupcijeDužina savre-

menog kolovoza Kvalitet železnice

Broj turista 0,676 0,098 - 0,429 0,234 0,254

Izvor: Autor, prema podacima Republičkog zavoda za statistiku Srbije (2011c, 2012а) i sprovedenoj Anketi (Vuković, 2012)

Tabela 4 Korelacija osnovnih indikatora inovacija i neformalnih institucija, prema Pirsonovom koeficijentu korelacije

Broj organizacija koje se bave istraživanjem i

razvojem

Izdaci za istraživanje i

razvoj

Investicije u inovacije

Broj prijavljenih patenata


Poverenje u poslovne institucije

BDP regiona 0,934 0,967 0,932 0,452 0,999 0,947

Broj zaposlenih u istraživanju i razvoju

Izdaci za istraživanje i

razvoj

Ukupan broj naučnih radova

Objav-ljeni naučno-istraživački

radovi

Investicije u inovacije

Broj prijavlje-nih patenata

Raširenost klastera 0,961 0,957 0,947 0,580 0,918 0,482

Izvor: Autor, prema podacima Republičkog zavoda za statistiku Srbije (2011а; 2011b; 2011c)

region gradi prednost nad faktorima regionalne konkurentnosti, koje upravo čine ovi indikatori.

Rad istražuje veoma aktuelnu i kompleksnu problematiku regionalne konkurentnosti, koja je višestruko interesantna u širim razmerama, a posebno za našu literaturu i praksu. S obzirom na to da su pitanja konkurentnosti i regionalne politike veoma značajna za Republiku Srbiju, korelaciona analiza indikatora regionalne konkurentnosti pruža mogućnost da se utvrdi njihova veza i međuzavisnost. Ukoliko postoji značajna korelacija ovih indikatora, kreatori ekonomske politike mogu koristiti istraživanja za svrhu unapređenja regionalne konkurentnosti. Uticajem i investiranjem u određeni indikator, indirektno se poboljšavaju vrednosti drugih indikatora koji su visoko i pozitivno korelisani sa tim indikatorom. Osim toga, indikatori koji imaju niske vrednosti govore kreatorima ekonomske politike da upravo tu postoje „potencijalna uska grla konkurentnosti“.

Ograničenje ovog rada se nalazi u grupaciji samo određenog broja indikatora, gde nisu analizirani i drugi indikatori regionalne konkurentnosti (poljoprivreda, geo-pozicija, industrija). Rezultati ne moraju biti pogrešni zbog ovog ograničenja, već ne prikazuju međuzavisnost svih indikatora. Ipak, postoje i indikatori kod kojih je apsurdno ispitivati korelacionu zavisnost, ali to ne znači da moraju biti izostavljeni iz merenja konkurentnosti regiona.

Može se zaključiti da najveći broj indikatora potvrđuje hipotezu po kojoj postoji korelaciona zavisnost između izabranih indikatora. Rast broja zaposlenih i privrednih društava u regionu ima skoro potpunu pozitivnu korelaciju sa rastom BDP-a (Pirsonov koeficijent korelacije je 0.99). Ovaj podatak govori da politika rasta zaposlenosti i preduzetništva ima veliki značaj za privredu ili region. Gotovo identično slaganje imaju i rashodi u obrazovanje, ako se uporede sa rastom zaposlenosti u regionu. Ulaganjem države u obrazovanje svojih građana, ne samo da se smanjuje nezaposlenost, već se indirektno utiče u budućnosti na rast BDP-a. Savršena korelacija (koeficijent 1) postoji u međuzavisnosti klastera, atraktivnosti poslovnog ambijenta i kvaliteta usluge države. Iako se govori o samo tri spomenuta indikatora, koji ukazuju na potpunu međuzavisnost, njihov razvoj i jačanje

zahtevaju brojne reforme i dug proces unapređenja poslovnog ambijenta.

Analiza je ukazala i na veliki značaj investiranja u nauku i inovacije. Ovi indikatori pokazaju da porast investicija u naučno-istraživački rad i inovacije utiču u velikoj meri (koeficijent je 0,9) na rast BDP-a regiona. Na kraju, rezultati istraživanja mogu pokrenuti teorijsko-metodološka i praktična pitanja koja se odnose na porast vrednosti pojedinih indikatora regionalne konkurentnosti, ali i na politiku konkurencije u Republici Srbiji.

ZAHVALNICA

Rad prezentira deo istraživanja na Projektu br. 47007/III, koji finansira Ministarstvo nauke Republike Srbije.

REFERENCE

Agencija za privredne registre. (2012). Registar privrednih subjekata. (Baza podataka ažurirana jul-avgust 2012).

Annoni, P., & Kozovska, K. (2010). EU Regional Competitiveness Index 2010. European Commission, Joint Research Centre, Institute for the Protection and Security of the Citizen, Luxembourg. DOI 10.2788/88040

Boschma, R. A. (2004). The competitiveness of regions from an evolutionary perspective. Regional Studies, 38(9), 1001–1014. DOI: 10.1080/0034340042000292601

Bristow, G. (2005). Everyone’s a ‘winner’: problematising the discourse of regional competitiveness. Journal of Economic Geography, 5, 285-304. DOI: 10.1093/jeg/lbh063

Cho, D. S. (1994). The nine factor model. Reprinted in Cho, D. S., & Moon, C. H. (2005). From Adam Smith to Michael Porter. Evolution of Competitiveness Theory. Asia-Pacific Business Series, 2, 135-160. DOI: 10.1142/9789814401661_0006

Cho, D. S., & Moon, H. C. (2000). From Adam Smith to Michael Porter: Evolution of Competitiveness Theory. Korea: Asia-Pacific Business Series. DOI: 10.1142/9789814401661_0003

Cooke, P. (2004). Competitiveness as cohesion: Social capital and the knowledge economy. In: Boddy, M. & Parkinson, M.


City Matters: Competitiveness, Cohesion and Urban Governance. 153-170. DOI:10.1332/policypress/9781861344458.003.0009

de Vet, J. M., Baker, P., Dalgleish, K., Pollock, R., & Healy, A. (2004). The competitiveness of places and spaces: A Position Paper / Rotterdam / Leeds / Birmingham / Brussels.

Domanović, V. (2013). Efektivnost sistema merenja performansi u uslovima savremenog poslovnog okruženja. Ekonomski horizonti, 15(1), 31-44. DOI: 10.5937/ekonhor1301031D

European Commission. (1999). Sixth Periodic Report on the Social and Economic Situation of Regions in the EU. Brusel.

European Commission. (2001). Second Report on Economic and Social Cohesion. Brusel.

European Commission. (2003). In R. L. Martin (Ed.), A Study on the Factors of Regional Competitiveness. Draft final report for The European Commission Directorate-General Regional Policy. Bruselas: Cambridge Econometrics. Ecorys-NEI.

Freudenberg, M. (2003). Composite indicators of country performance: A critical assessment. STI working paper, 16, 2-34. DOI: 10.1787/405566708255

Gardiner, G., Martin, R., & Tyler, P. (2004). Competitiveness, productivity and economic growth across the European regions. Regional Studies 38(9), 1045-1068. DOI: 10.1080/0034340042000292638

Giovannini, E., Nardo, M., Saisana, M., Saltelli, A., Tarantola, S., & Hoffman, A. (2005). Constructing Composite Indicators: Methodology and User Guide. OECD Statistics Working Paper, STD/DOC OECD publishing. DOI: 10.1787/18152031

Huggins, R. (2003). Creating a UK Competitiveness Index: Regional and Local Benchmarking. Regional Studies, 37, 89-96. DOI: 10.1080/0034340022000033420

Huovari, J., Kangasharju, A., & Alanen, A. (2001). Constructing an index for regional competitiveness. Pellervo Economic Research Institute Working Papers, Helsinki, 44. DOI: 10.1007/978-3-540-24823-1_7

IMD. (2000). The World Competitiveness Yearbook 2000. Lausanne.

IMD. (2004). The World Competitiveness Yearbook 2004. Lausanne.

Joksimović, Lj. (2008). Spiloveri stranih direktnih investicija i razvoj ljudskog kapitala: Tranzicione ekonomije i Srbija. U V. Babić, Lj. Maksimović (Ur.), Inostrani kapital kao faktor razvoja zemalja u tranziciji (str. 77-95). Kragujevac, Srbija: Ekonomski fakultet Univerziteta u Kragujevcu.

Kern, J. (2005). Je konkurencieschopnost regionu podmínkou jejich efektívniho rozvoje? In: New members – New Challenges for the European Regional Development Policy.

Kitson, M., Martin, R. & Tyler, P. (2004). Regional Competitiveness: An Elusive yet Key Concept?, Regional Studies, 38(9), 991–999. DOI: 10.1080/0034340042000320816

Krugman, P. (1990). The Age of Diminished Expectations. Cambridge MA: MIT Press. DOI: 10.1177/027046769201200251

Krugman, P. (1994). Competitiveness: A Dangerous Obsession. Foreign Affairs, 73(2), 28-44. http://www.jstor.org/discover/10.2307/20045917?uid=3738928&uid=2134&uid=2&uid=70&uid=4&sid=21103026428461

Krugman, P. (1996). Making sense of the competitiveness debate. Oxford Review of Economic Policy, 12(3), 17-25. DOI: 10.1093/oxrep/12.3.17

Leković, V. (2012). Poverenje kao institucionalni faktor ekonomske uspešnosti. Ekonomski horizonti, 14(2), 65-75. DOI: 10.5937/ekonhor1202063L

Lengyel, I. (2004). The pyramid model: enhancing regional competitiveness in Hungary. Acta Oeconomica, 54(3), 323-342. DOI: 10.1556/AOecon.54.2004.3.3

Martin, R. (2005). A Study on the Factors of Regional Competitiveness. A draft final report for the European Commission Directorate-General Regional Policy. European Commission.

Martin, R., Kitson, M., & Tyler, P. (2006). Regional Competitiveness. London, UK: Routledge. DOI: 10.1177/00420980070440110905

Meyer-Stamer, J. (2008). Systematic Competitiveness and Local Economic Development. In Shamin Bodhanya (Ed.), Large Scale Systemic Change: Theories, Modelling and Practices.

Organisation for Economic Cooperation and Development (OECD). (1997). Regional Competitiveness and Skills. Paris, France: OECD.

Powell, T. C. (2001). Competitive advantage: logical and philosophical considerations. Strategic Management Journal, 22(9), 875-888. DOI: 10.1002/smj.173

Porter, M. (1990). The Competitive Advantage of Nations. London, UK: MacMillan Press. DOI: 10.1002/cir.3880010112

Porter, M. (1992). Competitive Advantage: Creating and Sustaining Superior Performance. Issue 10. PA Consulting Group, London. DOI: 10.1590/s0034-75901985000200009

Porter, M. (1998). On Competition. Boston, USA: Harvard Business School.

Reiljan, J., Hinrikus, M., & Ivanov, A. (2000). Key issues in defining and analysing the competitiveness of a country. Working Paper Series. University of Tartu, Faculty of Business and Administration, 1, 59 DOI: 10.2139/ssrn.418540


Republički zavod za statistiku. (2011а). Statistički godišnjak Republike Srbije. Beograd.

Republički zavod za statistiku. (2011b). Naučnoistraživačka delatnost u Republici Srbiji, 2010. Beograd.

Republički zavod za statistiku. (2011c). Opštine i regioni u Republici Srbiji. Beograd.

Republički zavod za statistiku. (2012a). Statistički kalendar Republike Srbije. Beograd.

Republički zavod za statistiku. (2012b). Anketa o radnoj snazi, 2011. Beograd.

Rugman, A. M., Moon, C. H., & Verbeke, A. (1998). The Generalized Double Diamond Model. Reprinted in Cho, D. S., & Moon, C. H. (2005). From Adam Smith to Michael Porter. Evolution of Competitiveness Theory. Asia-Pacific Business Series, 2, 111–133. DOI: 10.1142/9789814401661_0005

Ručinska, S., & Ručinsky, R. (2007). Factors of regional competitiveness. 2nd Central European Conference in Regional Science – CERS, 2007. Technical University of Košice, Faculty of Economics.

Schwab, K., & Porter, M. E. (2007). The Global Competitiveness Report 2007-2008. Geneva, Switzerland: World Economic Forum.

Saisana, M., Tarantola, S., Schulze, N., Cherchye, L., Moesen, W., & Van Puyenbroeck, T. (2005). Knowledge Economy Indicators. State-of-the-Art Report on Composite Indicators for the Knowledge-based Economy. Workpackage 5.

Snieška, V., & Bruneckienė, J. (2009). Measurement of Lithuanian regions by regional competitiveness index. Engineering economics, 1(61).

Storper, M. (2005). Society, Community and Economic Development. Studies in Comparative International Development, 39(4), 30-57. DOI: 10.1007/BF02686164

Vuković, D., & Wei, L. (2010). Regional competitiveness: the case of western China. Journal of Geographical institute „Jovan Cvijić“ of Serbian academy of sciences and arts, 60(1), 107-124. DOI: 911.2/.3(51)

Vuković, D., Jovanović, A., & Đukić., M. (2012). Defining competitiveness through the theories of new economic geography and regional economy. Journal of Geographical institute „Jovan Cvijić“ of Serbian academy of sciences and arts, 62(3), 49-64. DOI: 10.2298/IJGI1203049V

Vuković, D. (2012). Anketa, sprovedena za potrebe Doktorske disertacije.

Vuković, D. (2013). Model regionalne konkurentnosti: Teorijsko-metodološka analiza i mogućnosti primene u Srbiji. Nepublikovana doktorska disertacija, Ekonomski fakultet Univerziteta u Kragujevcu, Srbija.

Wignaraja, G., Lezama, M., & Joiner, D. (2004). Small States in Transition: From Vulnerability to Competitiveness. United Kingdom: Commonwealth Secretariat. DOI: 10.1177/0047287510368139

Ward Thompson, C. (2005). Who benefits from landscape architecture? In S. Harvey, & K. Fieldhouse (Eds.), The Cultured Landscape: Designing the environment in the 21st century (pp. 95-124). Abingdon and New York, NY: Routledge.


Primljeno 9. novembra 2013,nakon revizije,


Darko B. Vuković je naučni saradnik Geografskog instituta „Jovan Cvijić“ Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU), u oblasti regionalne ekonomije i ekonomske geografije. Doktorirao je na Ekonomskom fakultetu Univerziteta u Kragujevcu. Ključne oblasti naučnog interesovanja i rada su regionalna ekonomija, makroekonomija i međunarodne finansije.

DODATAK


Tabela 7 Varijable indikatora za faktor ljudskih resursa

Regioni Stanovništvo radnog uzrasta (15-64)

Visoko-obrazova-no stanovništvo

(%)

Budžetski rashodi u obrazovanje (u RSD)

Investicije u obrazovanje (u 000 RSD)

Srbija 4775996 9,5 140002218 3901604Beograd 1047347 7 41860479 1063191Južna i Istočna Srbija 1088708 7 26040688 859503

Šumadija i Zapadna Srbija 1334805 8,2 29853708 777722

Vojvodina 1305135 7 35750195 1170640

Izvor: Republički zavod za statistiku Srbije (2011c, 2012b)

Tabela 6 Varijable indikatora za ekonomski faktor

Regioni Bruto društveni proiz-vod (u mil. RSD) *

Broj privrednih društava**

Broj preduzetnika**

Broj zaposlenih*

Investicije u osnovna sredstva*

Srbija 2986614 103548 20500 1746138 425400001Beograd 1193867 45724 54239 576905 210458922Južna i Istočna Srbija 433502 11600 40371 305543 100024608

Šumadija i Zapadna Srbija 583366 15993 60595 403104 63607782

Vojvodina 775879 26089 54935 460588 42280261

Izvor: * Republički zavod za statistiku Srbije, 2012a; **APR (Registar privrednih subjekata, podaci za avgust 2012.)


Tabela 8 Varijable indikatora za faktor inovacija

Regioni Broj organizacija koje se bave istraživanjem i razvojem*

Broj zaposlenih u istraživanju i razvoju*

Izdaci za istraživanje i razvoj (u 000 dinara) *

Srbija 271 20067 24944966Beograd 160 11384 18109050Južna i Istočna Srbija 34 2115 998815Šumadija i Zapadna Srbija 32 1332 1137281

Vojvodina 45 5236 4699820Kosovo i Metohija n/a n/a n/a

Regioni Ukupan broj naučnih radova* Investicije u inovacije (u 000 dinara) ***

Broj prijavljenih patenata**

Srbija 7034 26543143 93Beograd 5044 21089554 26Južna i Istočna Srbija 402 1039094 2Šumadija i Zapadna Srbija 357 1767264 5

Vojvodina 1231 2647231 60

Izvor: Republički zavod za statistiku Srbije (* 2011а; ** 2011b; *** 2011c)

Tabela 9 Varijable indikatora za socijalni faktor

Regioni Broj stanovaRasprostranje-nost korupcije

(u %)Srbija 3243587 9,3Beograd 739630 10,9Južna i Istočna Srbija 748731 9,9

Šumadija i Zapadna Srbija 902997 6,7

Vojvodina 852229 9,9

Izvor: Republički zavod za statistiku Srbije (2012a)

Tabela 10 Varijable indikatora za faktor Kultura i turizam

Regioni Broj turista Ukupno noćenje turista

Srbija 2000597 6413515Beograd 618454 1319629Južna i Istočna Srbija 392044 2649943Šumadija i Zapadna Srbija 663208 2516236

Vojvodina 281842 767304

Izvor: Republički zavod za statistiku Srbije (2011c - podaci preuzeti iz Ministarstva finansija - Uprave za trezor)

Tabela 11 Indikatori percepcije, prema mišljenju eksperata

Regioni Raširenost klastera

Povezanost vazdušnog sao-braćaja sa inostranstvom

Kvalitet železnice

Kvalitet elektro-energetske infrastrukture

Srbija 100 100 100 100Beograd 124,19 218,63 122,38 143,09Južna i Istočna Srbija 75,00 61,75 68,29 72,00Šumadija i Zapadna Srbija 85,43 48,06 74,78 85,93

Vojvodina 98,83 49,45 91,42 105,01


Tabela 12 Indikatori percepcije, prema mišljenju eksperata

RegioniPoverenje u poslovne institucije

Sigurnost svojine

Udeo sive eko-nomije u poslovnim

aktivnostima

Nezavisnost sudstva


Kvalitet usluga države

Srbija 100 100 100 100 100 100Beograd 100,31 91,79368 103,44 83,81211 193,71 121,6984Južna i Istočna Srbija 76,02 88,39 93,20 74,39 64,77 72,73Šumadija i Zapadna Srbija

85,94 88,95 86,72 79,33 94,20 88,14

Vojvodina 93,49 94,36 83,15 85,62 126,14 97,97



CORRELATION ANALYSIS OF INDICATORS OF REGIONAL COMPETITIVENESS: THE CASE OF THE

REPUBLIC OF SERBIA

Darko B. VukovicGeographical Institute „Jovan Cvijić“ of the Serbian Academy of Sciences and Arts

The identification and analysis of the indicators of regional competitiveness is the most important phase of the process of measuring competitiveness. However, prior to the measurements, it is necessary to determine whether there is a high correlation between the selected indicators or not. The aim of this paper is to determine whether there is a high correlation between the most important indicators of regional competitiveness or not. The subject of this paper are the indicators of competitiveness in Serbia’s regions, whose values are measured in the 2011-2013 period. For the indicators unrelated to each other or those having no logical mutual influence, no correlation was revealed. On the basis of these results, it turns out that there is a high correlation between the GDP of the region, the number of companies in the region, the number of employees, the extent of the cluster, investments in innovation and confidence in business institutions. The Pearson correlation coefficient statistical method has been used in the estimation. These data, whose measure cannot be achieved through quantitative measurement, have been obtained in the survey.Keywords: regional competitiveness, indicators of regional competitiveness, correlation analysis of the indicators of regional competitiveness

JEL Classification: R10, R58, O18



Izvorni naučni članakUDK: 005.334:336.71

doi: 10.5937/ekonhor1303213T

* Korespondencija: V. Todorović, Ekonomski fakultet Univerzite-ta u Kragujevcu, Đ. Pucara 3, 34000 Kragujevac, Srbija;


ALTERNATIVNI REGULATORNI PRISTUPI UPRAVLJANJU BANKARSKIM KRIZAMA

Violeta Todorović*

Ekonomski fakultet Univerziteta u Kragujevcu

Funkcionisanje banaka u deregulisanom i konkurentnom tržišnom ambijentu podrazumeva preuzimanje rastućih i kompleksnih rizika poslovanja. Neadekvatno upravljanje rizicima od strane bankarskih menadžera dovodi do pojave problemskih banaka i nastanka bankarskih kriza. Praktično, krize banaka čine sastavni deo razvoja bankarskih sistema u savremenom okruženju, koje se može okarakterisati kao kompleksno, dinamično, heterogeno i nepredvidivo. Negativni efekti bankrotstava individualnih banaka na privredni sistem zahtevaju pravovremeno uspostavljanje adekvatnih regulatornih okvira i preduzimanje intervencionističkih mera saniranja bankarskih problema. Problematika upravljanja bankarskim krizama, godinama unazad prisutna u stručnoj domaćoj i stranoj literaturi, aktualizovana je pojavom globalne Subprime krize. Stoga je u radu učinjen pokušaj sveobuhvatne analize uzroka nastanka i načina rešavanja bankarskih kriza. Pored identifikovanja uzroka i suštinskih razlika analiziranih bankarskih kriza, preispitivaće se relevantnost primenjenih intervencionističkih mera i postojećih regulatornih politika. Ključne reči: bankarske krize, intervencionističke mere, regulativa bankarskog poslovanja, regulatorne reforme

JEL Classification: G21

UVOD

Bankarsko poslovanje je veoma dinamično i menja se pod uticajem promena u okruženju i promena regulative. U savremenoj teoriji o bankarstvu, posrednička funkcija banaka predstavlja odgovor na potrebu da se ublaže negativni efekti nesavršenih, neefikasnih i nepouzdanih finansijskih tržišta. U tom smislu, bezbedan i stabilan bankarski sektor je od izuzetne važnosti za finansijski i ekonomski

sistem svake zemlje. Da bi se ublažili negativni efekti bankarskih kriza na stabilnost privrednog sistema, od regulatornih i državnih organa se očekuje da preduzimaju brze i adekvatne mere za njihovo rešavanje. Samo upravljanje bankarskim krizama je težak i kompleksan zadatak, koji dodatno komplikuju nerealna slika o stvarnom finansijskom stanju banaka i neadekvatno uspostavljeni pravni i institucionalni okviri. Odluka o konkretnoj intervenciji uslovljena je analizom koristi i troškova, odnosno, odluke regulatornih i državnih organa treba da balansiraju ekonomske i fiskalne troškove upotrebe javnih sredstava u odnosu na koristi od sprečavanja budućih bankarskih bankrotstava.

Stoga će predmet istraživanja u radu biti usmeren na analizu odnosa između intervencionističkih mera i rešavanja sistemskih bankarskih kriza. Konkretnije, u centru istraživanja biće analiza konkretnih regulatornih mera koje se preduzimaju u cilju rešavanja bankarskih problema i saniranja problemskih situacija u bankama.

Respektujući prethodno definisan predmet istraživanja, osnovni cilj rada se sastoji u preispitivanju uloge i značaja primenjenih intervencionističkih mera i regulatornih politika i njihovoj delotvornosti u rešavanju bankarskih kriza i očuvanju stabilnosti bankarskih sistema.

Polazeći od definisanog predmeta i postavljenog cilja istraživanja, u radu će biti testirana sledeća hipoteza: ukoliko se izbegne regulatorno uzdržavanje i pravovremeno preduzmu adekvatne i troškovno efikasne mere, koje odgovaraju konkretnim specifičnostima i strukturnim aspektima bankarskog sistema određene zemlje, restrukturiranje individualnih banaka će biti uspešnije i očuvaće se stabilnost bankarskog sistema.

Radi testiranja polazne hipoteze, u radu će biti primenjena kvalitativna metodologija bazirana na proučavanju i deskriptivnoj analizi definisanog problema. Konsultovanje relevantne literature, zasnovane na teorijskim uopštavanjima i praktičnim iskustvima autora koji su istraživali predmetnu problematiku, omogućiće komparaciju i sintetizovanje različitih stavova, na bazi kojih se mogu izvesti generalni zaključci o uticaju pojedinih mera intervencije na brzinu i uspešnost rešavanja bankarskih problema.

Imajući u vidu postavljeni predmet i cilj istraživanja, kao i definisanu hipotezu, u radu će se najpre analizirati ključne karakteristike bankarskih kriza. Nakon identifikovanja i ocenjivanja različitih intervencionističkih mera za saniranje problemskih banaka i rešavanja sistemskih bankarskih kriza, pažnja će biti usmerena na analizu prinosa i troškova intervencija regulatornih institucija u bankarskim krizama. Komparacija reprezentativnih bankarskih kriza može da doprinese donošenju opštih zaključaka o najefikasnijim modelima intervencije, koji su uspeli da reše krizu na najbrži način, bez većih negativnih

posledica po ekonomski sistem. Celokupna analiza biće zaokružena utvrđivanjem otvorenih pitanja i, posledično, neophodnim regulatornim reformama, koje je pokrenula aktuelna kriza.

KONCEPTUALNE KARAKTERISTIKE BANKARSKIH KRIZA

Savremeni trendovi deregulacije, finansijske liberalizacije i internacionalizacije poslovanja banaka, talasi poremećaja krajem devedesetih godina XX veka u azijskim zemljama, kao i aktuelna finansijska kriza predstavljaju jasne signale visokih ekonomskih i socijalnih troškova, koji nastaju usled poremećaja u bankarskim sistemima. Demirguc-Kunt i Detragiache (1998, 104) su, analizirajući determinante bankarskih kriza, definisali finansijsku liberalizaciju kao uzrok porasta realnih kamatnih stopa i povećanog rizika krize u određenom vremenskom intervalu, naročito, u zemljama u razvoju. Stoga je liberalizacija kreditnih tržišta i realnih kamatnih stopa označena kao ključni faktor nastanka finansijske krize u Latinskoj Americi, početkom 1980-ih godina, koju su pratili i ozbiljni bankarski poremećaji (Demirguc-Kunt & Detragiache, 2005, 3).

Verovatnoća nastanka bankarskih kriza povećava se i u prisustvu loše dizajniranog sistema osiguranja depozita, naročito, u zemljama sa deregulisanim kamatnim stopama i slabim institucionalnim okruženjem, kome nedostaje transparentnost (Todorović, 2013, 392). Na primer, američka štedno-kreditna kriza iz 1980-ih godina objašnjavana je postojanjem velikodušne šeme depozitnog osiguranja, finansijskom liberalizacijom i nesposobnošću regulatora da brzo intervenišu u problemskim institucijama (Beck, 2003, 7). Bankarska kriza se može produbiti sporošću državnih i regulatornih institucija u identifikovanju nastalih problema, odlaganjem intervencija na pogoršane uslove u poslovanju banaka i zanemarivanjem problema osetljivosti strukture bankarskog sektora na poremećaje. Sporost u rešavanju i zatvaranju nesolventnih banaka najčešće rezultira visokim fiskalnim troškovima i još većom krizom, koja se prenosi na realni sektor (Beck & Laeven, 2006, 3).

Brojne analize su pokazale da su bankarska bankrotstva štetnija za privredu od bankrotstava


drugih vrsta finansijskih institucija, jer se likvidacija jedne ili više banaka brzo širi na realni sektor zemlje, podstiče krizu platnog bilansa i povećava troškove bruto domaćeg proizvoda (Leckow, 2006, 184). Analizirajući nesolventnost banaka, Caprio i Klingebiel (1996, 1) su procenili da troškovi preuzimanja i spasavanja banaka u proseku iznose 10% od bruto domaćeg proizvoda. Istovremeno, usled neizvesne budućnosti i kreditne dezintermedijacije dolazi i do značajnog opadanja investicija i potrošnje i smanjenja efikasnosti funkcionisanja realnog sektora.

Generalno, banke su osetljivije na probleme koji mogu dovesti do poremećaja u poslovanju i bankrotstava od drugih nefinansijskih institucija. Kaufman (1996, 20) je identifikovao nekoliko faktora koji to potvrđuju. Prvo, banke imaju nizak indikator kapital/aktiva (visok leveridž), što im ostavlja malo prostora za pokrivanje neanticipiranih gubitaka. Drugo, one imaju nizak indikator gotovina/aktiva, što najčešće zahteva prodaju kamatonosne aktive radi zadovoljenja depozitnih obaveza. Treće, visok indikator kratkoročni dug/dugoročni dug u bankama (potencijal za juriš), može zahtevati hitnu prodaju kamatonosne aktive po nerealno niskim cenama i usloviti potencijalno velike gubitke.

Bankarske krize je veoma teško identifikovati konkretnim statističkim podacima i predvideti tačan datum juriša na banku. Konstrukciju indikatora bankarskih kriza otežavaju problemi asimetričnih informacija i dostupnosti stvarnih podataka o neperformansnim kreditima i gubicima po plasmanima. Kao rezultat toga, u literaturi još uvek ne postoji jedinstven kriterijum za definisanje sistemske bankarske krize.

Na primer, Demirguc-Kunt i Detragiache (1998, 90-91) predlažu sledeće kriterijume za identifikovanje krize u bankarskom sistemu: indikator neperformansne aktive u odnosu na ukupnu aktivu prelazi 10%; troškovi sanacije banaka su veći od 2% BDP; poremećaji u bankarskom sistemu rezultiraju državnim preuzimanjem banaka; dolazi do juriša deponenata na banke, zamrzavanja depozita, produžavanja bankarskih praznika, odnosno, neradnih dana. S druge strane, u istraživanju indikatora bankarskih kriza u različitim zemljama, Caprio i Klingebiel (1996,

1-2) predlažu jednostavan kriterijum identifikovanja krize koji kombinuje kvalitativne podatke o stanju bankarske aktive i kvantitativne indikatore gubitaka po neperformansnim kreditima i indikatore solventnosti banaka. Nakon utvrđenih kriterijuma, od finansijskih eksperata konkretnih zemalja traži se stručna procena toga da li se zaista radi o krizi ili ne. Kaminsky i Reinhart (1999) su, analizirajući „blizanačke krize”, izvršili opsežnu analizu sistemskih kriza, odnosno, njihov zaključak je da se početak svake sistemske krize poklapa sa jurišom deponenata na banke, portfolio poremećajima, bankrotstvom banaka i drugih finansijskih institucija, zatvaranjem, spajanjem i preuzimanjem problemskih banaka i opštom državnom intervencijom u bankarski sistem.

Kada govorimo o sistemskoj bankarskoj krizi, ne radi se samo o strahu od domino efekta, gde bi propadanje neke velike i značajne banke izazvalo bankrotstvo manjih banaka. Još veći strah se javlja u vezi sa činjenicom da bi zatvaranje banke na nekoliko meseci, u cilju procene njene nelikvidne aktive, uzrokovalo zamrzavanje depozita i štednje, sa značajnim negativnim efektom na nacionalnu potrošnju (Kaufman & Seelig, 2006, 164). Pri tome, finansijski zavisniji sektori pokazuju lošije performanse tokom bankarskih kriza, odnosno „gube oko jedan procentni poen rasta u svakoj kriznoj godini, u poređenju sa finansijski manje zavisnim sektorima” (Demirguc-Kunt & Detragiache, 2005, 25).

Negativni efekti bankarskih kriza su jači u zemljama u razvoju, u zemljama gde privatni sektor ima ograničen pristup stranom kapitalu i gde su krize oštrije. Kao rezultat toga, bankarska bankrotstva su bila i nastavljaju da budu glavno interesovanje javne politike i razlog rigoroznijeg regulisanja banaka u poređenju sa drugim institucijama. S druge strane, zagovornici tzv. „slobodnog bankarstva” većinu bankarskih kriza pripisuju, upravo, čvrstom regulisanju i smatraju da bi bankarski sektor bolje funkcionisao bez regulatornih institucija, odnosno, u odsustvu jakih regulatornih okvira banke bi imale veće motive da sprečavaju sopstvena bankrotstva. Međutim, ako se uzme u obzir jako regulisanje i prilična zaštićenost od konkurencije nebankarskih institucija teško je proceniti kvalitet bankarskog poslovanja u liberalnijem okruženju. Preokupiranost sistemskim

V. Todorović, Alternativni regulatorni pristupi upravljanju bankarskim krizama 215

rizikom primorava regulatore da budu tolerantni prema nekonkurentnom ponašanju banaka. Imajući u vidu da su glavni pokretači privrednog sistema upravo korisnici bankarskih usluga, regulatori imaju cilj da povećaju transparentnost bankarskog poslovanja. Stoga se ne može govoriti o napuštanju neoliberalne paradigme, već o potrebi vođenja kontraciklične monetarne politike, kako bi se sprečio domino efekat u finansijskom sistemu i minimizirali efekti panike kod stanovništva i privrede (Praščević, 2009, 136).

INTERVENCIONISTIČKE MERE ZA SANIRANJE PROBLEMSKIH BANAKA I REŠAVANJE SISTEMSKIH BANKARSKIH KRIZA

Rešavanje sistemskih bankarskih kriza se razlikuje od načina rešavanja individualnih bankarskih bankrotstava u stabilnim vremenima. Mere koje se smatraju adekvatnim u stabilnim periodima mogu povećati nesigurnost u sistemskoj krizi, uticati na smanjenje poverenja privatnog sektora u funkcionisanje bankarskog sistema i usporiti oporavak istog. Na primer, u stabilnim periodima, depoziti imaju ograničenu zaštitu, hitna finansijska pomoć se daje pod veoma strogim uslovima, dok se nesolventne banke brzo zatvaraju. Međutim, ako bankarske krize poprime sistemski karakter, onda sve preduzete mere i instrumenti imaju ulogu da zaštite platni sistem, smanje gubitak poverenja deponenata, povećaju solventnost u bankarskom sistemu i spreče dalja makroekonomska pogoršanja (Hoelscher & Ingves, 2006, 5).

Rano otkrivanje krize i njeno rešavanje nemaju alternativu. Regulatorno uzdržavanje i odlaganje preduzimanja radikalnih mera, uticali bi na pooštravanje krize i povećanje troškova njenog rešavanja u kasnijem periodu. Treba naglasiti da univerzalni obrazac za rešavanje bankarskih kriza, koji se može primeniti u svim uslovima i u bilo koje vreme, ne postoji. U nedostatku jedinstvenog obrasca, mogu se izdvojiti zajednički elementi za uspešno upravljanje bankarskim krizama, kao što su: brzina u identifikovanju bankarskih problema, državna podrška supervizorskim organima prilikom likvidacije

konkretne banke, spremnost državnih organa da ubace znatna fiskalna sredstva u bankarski sistem, primena transparentnih mera i akcija za rešavanje problema neperformansnih kredita u početnoj fazi krize i neophodnost regulatornih reformi u cilju stvaranja adekvatnijih regulatornih i supervizorskih okvira (Casu et al, 2006, 448-449).

Uspešno rešavanje bankarskih kriza podrazumeva adekvatan set državnih intervencionističkih mera u cilju obezbeđenja vitalnosti finansijskog sistema, odnosno, očuvanja integriteta platnog sistema, povećanja štednje i obezbeđenja esencijalnih kreditnih tokova za privredu. Istovremeno, preduzete mere treba da obezbede efektivnost i efikasnost procesa restrukturiranja, adekvatnom raspodelom tereta rešavanja problema i minimiziranjem državnih troškova (Frydl & Quintyn, 2006, 30). Mere koje se koriste za upravljanje bankarskom krizom mogu se svrstati u dve kategorije. Prva obuhvata mere finansijskog restrukturiranja, koje su usmerene na sprečavanje odliva depozita, održavanje likvidnosti banaka i vraćanje poverenja u bankarski sistem odmah nakon krize. U drugu kategoriju spadaju srednjoročne mere operativnog restrukturiranja, koje su usmerene na poboljšanje bilansa stanja banaka koje nastavljaju sa radom i likvidaciju nesolventnih banaka.

Mere finansijskog restrukturiranja, kao što su hitna finansijska pomoć i državne blanko garancije, imaju za cilj zaustavljanje širenja bankarskih kriza u početnim fazama. Iako mogu kupiti vreme u kriznim situacijama, one same po sebi ne mogu vratiti poverenje u bankarski sistem ukoliko se nastavlja pogoršavanje makroekonomske situacije. Da bi se postigao trajniji rezultat, mere za zaustavljanje se moraju kombinovati sa jakom makroekonomskom politikom prilagođavanja i adekvatnom strategijom restrukturiranja banaka.

Kada se ostvari inicijalna stabilizacija bankarskog sistema, kombinacijom hitne finansijske pomoći i objavljivanja državnih blanko garancija, neophodno je sastaviti plan za bankarsko restrukturiranje. Restrukturiranje banaka je višegodišnji proces koji, između ostalog, uključuje reviziju zakona i institucija, razvoj strategija za likvidaciju, pripajanje, prodaju i rekapitalizaciju banaka, restrukturiranje i oporavak bankarskog kapitala.


Bankarsko restrukturiranje započinje dijagnozom finansijskog stanja individualnih banaka, kako bi se identifikovao obim njihovih gubitaka. Međutim, adekvatna dijagnoza je najčešće otežana zbog ograničenosti raspoloživih podataka i lažnog računovodstva. U cilju brže procene solventnosti banaka i preduzimanja adekvatnih mera njihovog restrukturiranja, potrebno je obezbediti doslednu primenu računovodstvenih standarda, kontinuirano obelodanjivanje istinitih informacija o poslovanju banaka za potrebe supervizorskih organa i javnosti i eksternu reviziju radi verifikacije stvarnog stanja. Kada se uspostavi dijagnoza za svaku banku, supervizori vrše njihovu klasifikaciju i razvijaju adekvatne strategije za rešavanje konkretnih problema.

Intervencija u problemskim bankama podrazumeva državno preuzimanje kontrole nad poslovanjem banaka od menadžmenta i akcionara. U tom slučaju, banka se može zatvoriti ili može ostati otvorena pod kontrolom regulatornih i državnih organa, dok se njeno finansijsko stanje bolje ne definiše i donesu odluke o adekvatnoj strategiji restrukturiranja iste. Ove strategije uključuju zatvaranje i likvidaciju banaka nesposobnih za opstanak i rekapitalizaciju kroz infuziju kapitala ili kroz rehabilitaciju aktive. Oba pristupa rekapitalizacije se mogu upotrebiti odvojeno, u zavisnosti od konkretnog stanja u kome se banka nalazi, ali se češće kombinuju kada se rehabilituje nesolventna banka. Pri tome, banke se mogu klasifikovati kao stabilne i adekvatno kapitalizirane, nepouzdane i pouzdane, ali nedovoljno kapitalizirane.

Banke koje su identifikovane kao nepouzdane i nesolventne moraju se likvidirati. Mišljenja o likvidaciji banaka su podeljena kako među naučnicima tako i među nacionalnim regulatorima. Na primer, regulatorni organi u Japanu su sve do nedavno smatrali da svaku problemsku banku treba spasiti i ujediniti sa nekom zdravom bankom. U Velikoj Britaniji je dominirao stav da se najveće banke ne bi smele likvidirati. SAD su u prošlosti ograničile spasavanja na najveće komercijalne banke. Međutim, od 1991. godine, regulativa je zahtevala da vlasti usvoje pristup najmanjeg troška, sa stanovišta poreskog obveznika, za rešavanje problemskih banaka. To znači da svaka nesolventna banka mora da se likvidira, sem u slučaju kada je jaka banka spremna da je preuzme, uključujući i preuzimanje neperformansnih kredita.

Nespremnost supervizora da izvrše likvidaciju banaka može da proistekne iz straha da će njihove akcije javnost oceniti neuspešnim. Međutim, pravi neuspeh supevizorskih organa nije likvidacija banaka, već odlaganje rešavanja identifikovanih problema. Stoga, cilj regulatorne kontrole se sastoji u pravovremenom identifikovanju rizika konkretnih banaka i brzoj intervenciji, sa minimalnim gubicima realne ekonomije, a ne u sprečavanju likvidacije.

Rekapitalizacija banaka putem infuzije državnog kapitala podrazumeva različite opcije restrukturiranja, kao što su: nacionalizacija banaka, kupovina i preuzimanje od strane drugih banaka i stvaranje „banke za premošćavanje”. Uključivanje države u proces rekapitalizacije banaka je privremena mera u tržišnim ekonomijama i traje sve dok se banka dovoljno ne sanira da može samostalno pribaviti dodatni kapital na finansijskom tržištu. Efikasnost u implementaciji prethodno spomenutih mera za restrukturiranje banaka odrediće i ukupne troškove procesa restrukturiranja i brzinu izlaska bankarskog sistema iz krize. Međutim, iskustvo ukazuje na postojanje brojnih problema u implementaciji mera za rešavanje bankarskih kriza.

Prvo, teškoće u izboru adekvatnih mera za bezbedno restrukturiranje banaka mogu dovesti do odlaganja rešavanja identifikovanih problema u bankama. Svako odlaganje, međutim, povećava troškove i čini konačno restrukturiranje još težim. Drugo, da bi pomogli problemskim, ali bankama sposobnim za opstanak, regulatorni i državni organi se često uzdržavaju od primene odgovarajućih intervencionističkih mera. Treće, brzo rešavanje bankarskih kriza zahteva i punu političku podršku, jer rešavanje bankarskih problema implicira i redistribuciju sredstava unutar ekonomije. Neslaganja unutar državnih organa o tome kako bi ovi gubici trebalo da budu raspoređeni mogu rezultirati visokim fiskalnim troškovima i neefikasnim bankarskim sistemima. Četvrto, nedostatak adekvatne komunikacione strategije može ograničiti efektivnost primenjenih intervencionističkih mera. Razumevanje postavljenih državnih ciljeva od strane privatnog sektora i njihova podrška predstavljaju značajan faktor u implementaciji mera za restrukturiranje banaka. Istovremeno, neadekvatan pravni sistem može dovesti do suboptimalnih rezultata u restrukturiranju banaka.


Čak i u uslovima kada je bankarska strategija opsežna i u potpunosti saglasna, slabosti pravnog sistema mogu sprečiti restrukturiranje problemskih banaka.

Imajući u vidu činjenicu da svaka problemska institucija predstavlja jedinstvenu situaciju, veoma je teško testirati i sa apsolutnom sigurnošću predvideti rezultate alternativnih mera za rešavanje kriza. Mere i postupci za rešavanje kriza moraju da se prilagode okolnostima u kojima je kriza nastala, kao i uzrocima koji su do nje doveli. Primena mera koje su u prošlosti pokazale dobre rezultate na tekuću krizu ne garantuje uspeh. Takođe, regulatorni i državni organi konkretne zemlje ne smeju kopirati rešenja koja su primenjena u drugim zemljama, zbog različitog makroekonomskog okruženja.

TROŠKOVI I KORISTI INTERVENCIONISTIČKIH MERA ZA REŠAVANJE BANKARSKIH KRIZA

Tehnika analize troškova i koristi obezbeđuje relativno jednostavno kvantifikovanje optimalnih pravila odlučivanja o intervenciji ili neintervenciji u bankarskim krizama. Izbor između dopuštanja da bankarska kriza teče svojim tokom i upotrebe javnih sredstava za preduzimanje različitih intervencija predstavlja, u suštini, ekonomsku investicionu odluku, prilagođenu analizi troškova i koristi. Logika ovakve analize je jasna: svaka država ima za cilj da izvrši maksimiranje neto koristi preduzetih akcija:

Neto koristi = Koristi (intervencionističke mere) ‒ Troškovi (intervencionističke mere),

gde, iznos i koristi i troškova zavisi od vrste i stepena preduzetih intervencionističkih mera (Frydl & Quintyn, 2006, 25-26).

Odluka o državnoj intervenciji zavisi od veličine bankarskog sistema u odnosu na realni sektor. Ukoliko bankarski krediti ne predstavljaju osnovni izvor finansiranja sektora privrede, kolaps bankarskog sistema neće značajno poremetiti investicije i zaposlenost. U tom slučaju, država će, najverovatnije, izbeći intervenciju. Ukoliko država, s druge strane, izabere da interveniše, pokušaće da ublaži poremećaj

bankarskog sistema i njegove ekonomske troškove. Akcije rešavanja poremećaja uključuju likvidaciju ili restrukturiranje propalih i oslabljenih banaka. U principu, odluke države treba da balansiraju ekonomske i fiskalne troškove upotrebe javnih sredstava u odnosu na koristi od sprečavanja budućih ekonomskih propadanja.

Ukoliko koristi prevazilaze troškove restrukturiranja banaka, država će doneti odluku da interveniše i reši bankarske probleme. Međutim, egzaktno merenje troškova i koristi je skoro nemoguć zadatak, zbog čega je na kraju veoma teško proceniti i zaključiti da li su i za koliko koristi veće od troškova. U tom cilju, državni organi se mogu osloniti na prethodna iskustva ili mogu pokušati da izvrše adekvatnu i razumnu ex-ante procenu troškova i koristi različitih intervencionističkih mera (Frydl & Quintyn, 2006, 35).

Različita priroda procesa identifikacije troškova i koristi otežava razumnu ex-ante procenu istih. Na početku krize, bruto troškovi su dati faktor (depoziti se povlače, a aktiva gubi vrednost). Međutim, njihovi iznosi su nepoznati i nastavljaju da rastu. Tokom krize, državni organi pokušavaju da minimiziraju neto trošak, pomoću adekvatnih tehnika intervencije. Što se tiče same kvantifikacije troškova, neki se mogu kvantifikovati (ulaskom u fiskalne račune), dok je kvantifikacija drugih prilično otežana (na primer, poremećaj platnog sistema i kreditnih tokova, gubitak poverenja u bankarski sistem, pogoršavanje makroekonomske situacije). S druge strane, koristi od intervencije državnih organa u bankarskim krizama mogu biti trenutne, srednjoročne i dugoročne. Trenutne ili neposredne koristi odnose se na održavanje kreditnog toka i funkcionisanja platnog sistema, kao i na vraćanje poverenja deponenata u bankarski sistem. Srednjoročne i dugoročne koristi ogledaju se u stvaranju efikasnijeg bankarskog sistema.

U skladu sa prethodnim, država može da kontroliše brzinu preduzimanja inicijalnih mera, brzinu izrade strategije restrukturiranja, izbor mera za rešavanje bankarskih kriza i izbor mera za rešavanje kriza u korporativnom sektoru. S druge strane, faktori nad kojima država nema kontrolu, ili je ta kontrola delimična, odnose se na stanje makroekonomskog okruženja, veličinu krize korporativnog


sektora, reakciju tržišnih učesnika na državne intervencionističke mere i spremnost tržišta da učestvuje u procesu restrukturiranja.

Kombinacija prethodno navedenih faktora znatno otežava dolaženje do pouzdanih ex-ante procena troškova i koristi intervencija u bankarskoj krizi. Drugim rečima, jednakost između inicijalno procenjenih i stvarnih troškova najčešće ne postoji. Takođe, veoma je teško bazirati odluku o intervenisanju ili neintervenisanju na osnovu ranijih iskustava. Opšte uverenje je da državna intervencija u sistemskoj krizi donosi više koristi nego troškova. Međutim, ovakav rezultat državne intervencije je uslovljen specifičnostima bankarskog sistema i makroekonomskog okruženja i varira od zemlje do zemlje.

Proces rešavanja bankarskih kriza (naročito sistemskih), koji uključuje upotrebu državnih sredstava, mora da sadrži strategiju sa jasnim pravilima odlučivanja o tome koje banke su podobne za spasavanje javnim sredstvima, a koje je potrebno zatvoriti. Rešavanje problema javnim sredstvima je moguće samo u onim bankama koje realno procene svoju aktivu, identifikuju potpuni iznos gubitaka i sastave plan operativnog restrukturiranja, koji će obezbediti adekvatan iznos kapitala i osigurati profitabilnost u realnom vremenskom okviru (Andrews & Joseffson, 2006, 155).

REPREZENTATIVNE BANKARSKE KRIZE

Sve do nedavno, istraživanje bankarskih kriza bilo je inspirisano dešavanjima iz XIX i ranog XX veka, pri čemu su dominirala iskustva iz Velike ekonomske krize, kada je širom sveta došlo do brojnih i katastrofalnih bankarskih bankrotstava. Zbog finansijske represije, tokom 1970-tih godina identifikovane su samo tri bankarske krize (Davis & Karim, 2008, 89). Uvođenje liberalizacije na finansijskim tržištima u zemljama u razvoju i razvoj sekjuritizovanih tržišta sa neregulisanim proizvodima u razvijenim zemljama uslovili su porast bankarskih kriza, tokom 1990-tih godina. Stoga će u nastavku biti izvršena analiza uzroka, posledica i načina rešavanja japanske i skandinavske krize, koje su poprimile

sistemski karakter, kao i aktuelne Subprime krize, koja je poprimila globalne razmere. Nakon toga, biće analizirana i bankarska kriza u SR Jugoslaviji, kao i uticaj aktuelne krize na bankarski sistem Republike Srbije.

U Japanu je uvođenje finansijske liberalizacije stvorilo konkurentnije okruženje, koje nije bilo praćeno pojačanim nadzorom regulatornih organa i obelodanjivanjem finansijskih informacija o radu banaka. Zbog toga su banke mogle da se upuštaju u prevelike rizike. Preterano kreditiranje, negativan uticaj deflacije aktive i neuspeh politike da lokalizuje problem, predstavljaju najznačajnije faktore koji su doveli do pojave velike bankarske krize u Japanu u 1990-im godinama.

Brojni analitičari, koji su analizirali probleme japanskih banaka, došli su do zaključka da su Centralna banka i Ministartvo finansija presporo reagovali na povećanje neperformansnih kredita u bankarskom sistemu. Naime, tokom 1990-ih godina, banke su nastavljale da kreditiraju sektor nekretnina, uprkos problemima u njihovim trgovačkim knjigama, kao i deflacionim pritiscima u privredi. U uslovima niskih kamatnih stopa, japanska vlada se usmerila na povećanje javne potrošnje i tražnje u privredi. Istovremeno, nisu preduzimane akcije da se reše problemi u bankarskom sistemu. Sa pojavom sistemske bankarske krize, inicijalni vladin pristup odnosio se na stimulisanje tražnje u privredi pomoću fiskalne politike. Međutim, fiskalni stimulans je imao marginalni uticaj na privredu. U isto vreme, nije postojao međunarodni pritisak na vlasti u Japanu da reše svoj bankarski problem, koji je uglavnom posmatran kao domaće pitanje.

Sistemska bankarska kriza u Japanu inicirala je širok spektar reformi, koje su imale za cilj da stabilizuju bankarski sistem i da olakšaju bankarsko restrukturiranje. Preduzete su različite akcije za stabilizaciju bankarskog sistema, karakteristične za većinu zemalja koje prolaze kroz bankarsku ili finansijsku krizu, poput: uvođenja šeme stopostotnog depozitnog osiguranja, proširivanja hitne pomoći likvidnosti za problemske banke, obezbeđenja finansijske pomoći u cilju podsticanja merdžera među problemskim finansijskim institucijama,


ubacivanja dodatnog kapitala u slabe, ali vitalne banke i ubrzavanja privremenih nacionalizacija nevitalnih banaka.

Krajem 1980-ih i početkom 1990-ih godina, zemlje Skandinavije (Finska, Norveška i Švedska) suočile su se sa bankarskim krizama, koje su imale sistemski karakter. Istorijat problema u ove tri zemlje veoma je sličan bankarskim problemima japanskih banaka. Prvo, finansijska liberalizacija je ukinula sve kvantitativne barijere u poslovanju banaka. Drugo, porast bankarskog kreditiranja je uzrokovao povećanje cena nekretnina. Na kraju, povećan je obim rizičnijih kredita, koji su ubrzo postali neperformansni.

Značajnu studiju o uzrocima bankarskih kriza u skandinavskim zemljama objavio je, 2001. godine, J. Pesola. Njegovo istraživanje je obuhvatilo period od 1983-1998. godine. Koristio je dve zavisne varijable: kreditne gubitke kao procenat ukupnog kreditiranja i bankrotstvo banaka, kao i nekoliko nezavisnih varijabli, poput: učešća domaćih kredita u nominalnom BDP, iznenadnih promena dohotka (razlika između procentualne promene obima stvarnog BDP-a i njegove predviđene promene) i kamatnih stopa, uslova trgovine (cenovni indeks izvoza/cenovni indeks uvoza konkretne zemlje), indikatora prudencionog regulisanja banaka i efektivnog kursa u zemlji (Pesola, 2001, 28-29).

Nakon detaljnih analiza prethodno navedenih varijabli, J. Pesola je zaključio da su na bankarske krize u skandinavskim zemljama direktno uticali visoki nivoi zaduženosti i negativni indikatori iznenadnih promena dohotka i kamatne stope. S obzirom na to da je deregulacija povećala obim kreditnih gubitaka za oko 1%, zaključak je da je i finansijska liberalizacija značajno doprinela nastanku i razvoju bankarskih kriza. Istovremeno, on nije smatrao da su kurs i uslovi trgovine uticali na rast kreditnih gubitaka i bankrotstvo banaka.

Kao što je istaknuto na početku, istorijat bankarskih problema u skandinavskim zemljama je veoma sličan problemima japanskih banaka. Međutim, u poređenju sa japanskim bankama, ove krize su brzo rešene, jer su državne intervencije usledile čim je prva banka ušla u problem. Sve tri analizirane zemlje rešile su svoje bankarske krize uvođenjem šeme stopostotnog

osiguranja depozita, obezbeđenjem garancija za bankarske kredite, pružanjem hitne finansijske pomoći radi obezbeđenja likvidnosti, preuzimanjem problemskih banaka i prodajom neperformansne aktive iz bilansa banaka (Stutts & Watts, 2009, 590).

Na taj način, troškovi restrukturiranja problemskih banaka u konkretnim zemljama bili su znatno niži u poređenju sa azijskim zemljama i Japanom. U skandinavskoj krizi, kredibilitet državnih blanko garancija blagovremeno je sprečio juriš na domaće bankarske depozite. S druge strane, u Japanu je stopostotna garancija za depozite uvedena kasno, praktično na vrhuncu krize, što je dovodilo do čestih juriša na depozite banaka.

Nakon što su počeli problemi u bankarskom sektoru, javile su se i valutne krize u Finskoj i Švedskoj, što je uslovilo prelazak sa fiksnih na fleksibilne devizne kurseve. Pored valutnih kriza, Finska i Švedska su se suočile i sa značajnim makroekonomskim padom, uprkos brzoj intervenciji i brzom rešavanju problema u bankarskom sektoru. U poređenju sa zemljama Skandinavije, rastuća srazmera neperformansnih kredita i sporost u rešavanju problemskih banaka predstavljaju najvažnije razloge za prolongirana recesivna kretanja japanske privrede.

Prva velika finansijska kriza u XXI veku (Subprime kriza), koja uključuje „poverljive instrumente, neoprezne nadležne organe i nemirne investitore” (Reinhart & Rogoff, 2009, 291), vrlo brzo se proširila na realnu privredu i zahvatila je čitav svet. Prisustvo globalne povezanosti uzrokovalo je da aktuelna finansijska kriza ima dalekosežne posledice na svetsku ekonomiju i finansije. Nesporno, globalizacija tržišta je uslovila i globalizaciju finansijske krize i privredne recesije, odnosno, situaciju „da se šteta plaća globalno, iako su krivci lokalni” (Šoškić, 2009, 115).

Praćenjem uzroka tekuće finansijske krize i njenim poređenjem sa prošlim krizama, mogu se izvući zaključci o kvalitativnoj i kvantitativnoj podudarnosti između određenih standardnih indikatora finansijskih kriza, kao što su: rast berzanskih indeksa i cena nekretnina. Ukoliko zanemarimo standardne indikatore bankarskih kriza, aktuelna kriza se razlikuje od prethodnih kako po uzrocima (finansijske inovacije, sekjuritizacija), tako i po brzini prenošenja


negativnih efekata realnih i monetarnih kretanja na svetsku privredu.

Aktuelna kriza je inicirana kreditnim bumom kombinovanim sa stambenim mehurom. Krediti opadajućeg kvaliteta su bili opšte dostupni na korporativnim, potrošačkim i hipotekarnim tržištima. Iako su finansijske institucije izvršile transfer kreditnog rizika putem sekjuritizacije hipotekarnog duga, problemi su postajali sve veći. Model sekjuritizacije „kreiraj i distribuiraj” je postao norma. Praktično,

„U hijerarhiji sekjuritizacije hipoteka u SAD, svaki posrednik u lancu hijerarhije je ostvarivao proviziju; na kraju je kreditni rizik bio prenet na strukturu koja je bila toliko neprozirna, da čak ni najsofisticiraniji investitor nije imao realnu predstavu o svom holdingu. Smanjeni kvalitet kredita i nedostatak transparentnosti sekjuritizovane strukture su doprineli nestabilnosti sistema” (Goldberg & Giedeman, 2009, 18-19).

Generalno se očekivalo da će sekjuritizacija kredita preneti kreditni rizik širom privrede sa limitiranim efektom na sistemski rizik. Međutim, banke i druge finansijske institucije su zadržale veliku izloženost u hipotekarnim kreditima, bez povećanja kapitala u skladu sa preuzetim rizicima. Kreditna kriza izazvana drugorazrednim hipotekarnim kreditima u SAD pokrenula je i brojne kritike na račun velikih agencija za ocenu kreditnog rejtinga, koje nisu na vreme uočile rizike i snizile rejtinge hipotekarnih obveznica. Preterano optimistički rejtinzi podsticali su investitore da kupuju hipotekarne hartije od vrednosti, što je rezultiralo ogromnim gubicima. Istovremeno, nije postojala motivacija zvaničnih regulatornih institucija da intervenišu i limitiraju rast hipotekarnog kreditiranja. Dodatno, postojalo je opšte uverenje da će se tržišta samokorigovati i da bi u tom slučaju regulatorna kontrola ometala korisne finansijske inovacije.

Bankarski sektor Republike Srbije (RS) je, tokom devedesetih godina XX veka, praktično bio ruiniran, pre svega, zbog uslova u okruženju u kome su banke poslovale (politička nestabilnost, visoka inflacija, ekonomska izolacija, gubitak devizne štednje i potpuni gubitak poverenja stanovništva u bankarski sektor). Zavisnost bankarskog sektora RS od uticaja političkih struktura najbolje odslikava period od 1991-2000.

godine, kada je usledio proces kompletnog uništenja monetarnog sistema. Usled hiperinflacije koja je 1993. godine dostigla razorne ekonomske dimenzije, potpuno je nestala dinarska štednja i obezvređena je vrednost kredita. Novac je izgubio svoje osnovne funkcije i došlo je do uspostavljanja paralelnog novčanog sistema, baziranog na nemačkoj marki.

U poređenju sa zemljama u tranziciji, bankarska kriza u SR Jugoslaviji bila je jedinstvena sa aspekta dužine trajanja, dubine i troškova rehabilitacije sistema banaka. Polazeći od apsolutne neodrživosti takvog stanja bankarskog sektora, pokrenuti su mehanizmi za njegovo restrukturiranje. Brzo i efikasno restrukturiranje podrazumevalo je adekvatnu analizu koristi i troškova relevantnih intervencionističkih mera. U poređenju sa stabilizacijom ili potpunom sanacijom, troškovi likvidacije problemskih banaka su bili najniži, čime je broj realno mogućih alternativa restrukturiranja znatno sužen. Na osnovu toga, likvidacija velikih problemskih banaka je nametnuta kao jedino efikasno rešenje.

Analizom finansijskog stanja „velike četvorke” (Beobanka, Beogradska banka, Invest banka i Jugobanka), otkriveno je da su njihovi gubici znatno veći od prvobitno procenjenih. Nepostojanje realnih izgleda za ostvarivanje pozitivnog novčanog toka u posmatranim bankama u narednim godinama, nemogućnost obezbeđenja ogromnih budžetskih sredstava za njihovu sanaciju i veliki troškovi sanacije po privredni i ekonomski razvoj, predstavljali su ključne elemente koji su opravdali zatvaranje sve četiri banke u jednom danu. Iako su kontroverze o opravdanosti stečaja „velike četvorke” i danas prisutne, ne može se poreći da je nakon toga usledila efikasna reforma ukupnog bankarskog sektora (poboljšana je struktura bankarskog sektora, smanjeni su gubici ukupnog bankarskog sistema, povećano je poverenje javnosti u funkcionisanje banaka, učešće kapitala u ukupnim izvorima je povećano i poboljšana je usklađenost poslovanja banaka, posmatrano sa aspekta relativnih pokazatelja poslovanja). Restrukturiranje banaka, koje je sprovedeno uz aktivnu ulogu države, stvorilo je prilično stabilan bankarski sektor, koji čak i u uslovima globalne krize ostvaruje zavidnu profitabilnost, adekvatnu kapitaliziranost i korporativnu performansnost.


Posmatrajući trenutnu situaciju, može se zaključiti da je bankarski sektor u RS relativno dobro podneo glavni udar svetske finansijske krize. Ovakvo stanje je, pre svega, rezultat konzervativnih propisa Narodne banke RS, koji su destimulisali prekomerno zaduživanje privrede i građana. Takođe, restriktivne mere Narodne banke Srbije (NBS), koje su uslovile visoku likvidnost, adekvatnu kapitaliziranost i precenjenost rezervisanja za nenaplative kredite, pokazale su se kao prednost domaćeg bankarskog sistema u odnosu na sve druge zemlje u regionu. Ujedno, takvim merama NBS je relativno brzo ublažila negativne psihološki indukovane faktore, koji su doveli do masovnog povlačenja depozita stanovništva, na samom početku krize. S obzirom na to da su banke uspešno odgovorile na zahteve građana za povlačenjem depozita, već u decembru 2008. godine ne samo da je zaustavljen odliv, već je usledio i priliv novih depozita. Pored kratkoročnog efekta na povlačenje štednje iz banaka, značajniji efekti su sprečeni državnim garancijama za depozite, što je dovelo do stabilizacije i povratka štednje u banke (Praščević, 2013, 18). Time su stvoreni jaki amortizeri za pokriće neočekivanih gubitaka i bankarski sektor je adekvatno kapitaliziran i visoko likvidan dočekao krizu.

Na kraju, može se zaključiti da se poverenje javnosti u funkcionisanje banaka, i finansijskog sistema uopšte, može vratiti ukoliko se u budućem periodu obezbedi bolja transparentnost tržišta finansijskih instrumenata, eliminišu nedostaci regulatornih okvira u pojedinim zemljama i poveća njihova koordinacija, razviju kontraciklični instrumenti koji bi ublažili procikličnost regulatorne politike, poboljša praksa merenja i upravljanja rizicima na bazi etičkih standarda, kontroliše poslovanje rejting agencija, obezbedi likvidnost bankarskog sektora i postepeno poveća nivo kapitala u bankama (Jakšić & Todorović, 2009, 89).

OTVORENA PITANJA I REGULATORNE REFORME

Kreditni krah, izazvan Subprime krizom doveo je finansijski i bankarski sistem na nepoznat teren. Finansijski sistem, ustanovljen u prethodnom periodu, postao je potpuno neizvestan danas, dok će njegov oblik u budućnosti biti stvar nagađanja.

Postavlja se pitanje zašto se slično izazvane krize iznova javljaju, uprkos razvoju velikog seta prudencionih regulativa tokom godina, koje su upravo osmišljene da spreče sistemska propadanja. U mnogim slučajevima regulativa ne samo da je sprečila, već je i znatno pogoršala nastale probleme. Na primer, ključna regulativa u SAD, koja je proistekla iz Velike depresije, bio je Glass-Steagall Act, koji je imao za cilj da zaštiti komercijalne banke od fluktuacija cena na berzi, razdvajanjem komercijalnog i investicionog bankarstva. Dalje, štedno-kreditna kriza je inicirala regulatorni zahtev za sekjuritizacijom, kao načinom prenošenja kreditnih rizika na finansijsko tržište. Danas je očigledno da su investicione banke i sekjuritizacija bili ključni inicijatori Subprime krize. Takođe, sivo područje koje postoji između hedžinga i špekulativnih transakcija učinilo je da derivativne transakcije budu toliko neprozirne, pa su u jednom trenutku morale da eksplodiraju (Bloom, R. 2013, 10).

Aktuelna kriza je pokazala da postojeći regulatorni okvir ima mnogo propusta (Torre & Izze, 2009, 21-22). Prvo, postoji jasna linija koja razdvaja ex-ante prudencione norme i ex-post bezbedonosnu mrežu. Ex-ante regulatorni okvir se fokusirao na stabilnost aktive, a ex-post bezbedonosna mreža na održavanje likvidnosti pasive. Pri tome, rastući sistemski rizici likvidnosti nisu bili obuhvaćeni regulativom, što je i bio njen osnovni propust. Drugo, prudenciono regulisanje se fokusiralo na bezbednost i čvrstinu individualnih institucija na bazi pretpostavke da je zbir jakih institucija ekvivalentan jakom sistemu. Međutim, Subprime kriza je pokazala da je ovako postavljen pristup bio potpuno pogrešan, jer je upravo sistem najvažniji za jačinu svake institucije. Treće, tradicionalno regulisanje se fokusiralo na statistički merljive rizike, na bazi sofisticiranih i kompleksnih tehnika merenja i upravljanja istim. Razvojem Bazel II sporazuma o kapitalu, postojeći regulatorni okvir je pokušao da smanji jaz između stalno rastućih rizika i regulatornih principa poslovanja. Ipak, Subprime kriza je pokazala da su tehnike upravljanja rizicima previše kompleksne, a kontrola nad poslovanjem banaka nepotpuna, praćena porastom neizvesnosti u okruženju.

Na osnovu prethodnog razmatranja, može se konstatovati da aktuelna situacija zahteva potpunu


reviziju i reformu postojećeg regulatornog okruženja. Regulatorna reforma treba da teži poboljšanju usklađenosti različitih podsticaja, u cilju minimiziranja sistemskih rizika likvidnosti i kontracikličnih efekata bankarskog kapitala. U skladu sa navedenim, potrebno je učiniti stabilnijim sistem kao celinu, a ne samo povećavati svesnost u vezi sa rizikom među pojedinačnim bankama i prebaciti osnovu za izračunavanje ekonomskog kapitala sa nivoa rizikom ponderisane aktive na njihove stope rasta (Goodhart, 2008, 14). Jačanje prudencionih normi koje podstiču držanje sistemski bezbedne aktive može pomoći u ograničavanju osetljivosti banaka na šokove sistemske likvidnosti. Što se tiče kontracikličnih efekata, smer ka kome se podsticaji moraju uskladiti se naglo menja u zavisnosti od faze ciklusa. Rastuća faza zahteva preuzimanje manje rizičnih aktivnosti i akumuliranje kapitala, dok silazna faza zahteva preuzimanje rizičnijih aktivnosti i trošenje kapitala.

Aktuelna finansijska kriza je aktualizovala značajan propust Bazelske regulative, koji se sastoji u neadekvatnom uspostavljanju dinamičnih veza između monetarne i prudencione politike. Posao centralne banke se odnosio na osiguranje makro stabilnosti i pružanje usluge zajmodavca u poslednjoj instanci, dok su supervizori bili zaduženi za prudenciono regulisanje i finansijsku stabilnost. Regulativa ih nije obavezivala na čvrstu međusobnu saradnju, u čemu i leži jedan od osnovnih uzroka krize. Drugim rećima, nedovoljna pažnja, kako monetarnih vlasti u odnosu na implikacije njihovih akcija na finansijska dešavanja, tako i supervizora u odnosu na makrodinamiku, značajno je doprinela krizi.

Stoga je Bazelski komitet reagovao donošenjem određenih preporuka (tzv. Bazel III) za reformu bankarske regulative i nadzora nad poslovanjem banaka, koje se prvenstveno odnose na povećanje koeficijenata adekvatnosti kapitala, koje bi bilo u skladu sa rastućim rizicima kompleksnog i globalizovanog finansijskog poslovanja i povećanjem kvaliteta primarnog kapitala. Takođe, doneta je i preporuka o uvođenju standarda minimalne globalne likvidnosti, koji ranije nije bio uključen u regulativu, a mogao bi da spreči gubitak likvidnih sredstava.

Pored prethodno navedenih preporuka za jačanje prudencione kontrole banaka na mikronivou,

Bazelski komitet je doneo i preporuke na makronivou. Prvo, koeficijent adekvatnog iznosa kapitala mora da se dopuni odgovarajućim međunarodno harmonizovanim koeficijentom raspoloživosti kapitala, kako bi se sprečilo da banke zaobilaze zahteve nove regulative. Drugo, potrebno je stvoriti kontraciklične rezerve u fazama ekonomskog prosperiteta, koje bi se aktivirale tokom recesivnih kretanja u privredi. Treće, potrebno je da se uvedu pravila o derivatima, kako bi se smanjila njihova upotreba kao kompleksnih instrumenata visokog rizika.

S obzirom na to da u svetu neizvesnosti čak i najbolja regulativa i supervizija verovatno neće potpuno eliminisati rizik od sistemskih kriza, poboljšavanje sistemskih odlika bezbedonosne mreže ima i imaće poseban značaj u novom regulatornom okviru. Tako su vlasti u SAD-u neposredno po izbijanju krize inicirale promene u sistemu osiguranja depozita, koje su se odnosile na privremeno povećanje iznosa osiguranih depozita. Zakonom o hitnoj ekonomskoj stabilizaciji (Emergency Economic Stabilization Act), SAD su povećale pokriće depozita sa 100000 na 250000 dolara (Hansen et al, 2009, 50-51).

Aktuelna kriza uticala je i na privremeno povećanje osiguranih depozita u zemljama Evropske unije u iznosu od 50000 evra u junu 2009. godine, da bi tokom 2010. godine limit bio povećan na 100000 evra. Istovremeno, neke zemlje, kao što su Francuska i Nemačka, uvele su privremeno potpuno pokriće depozita, kako deponenti ne bi izgubili svoj novac i kako bi se očuvalo poverenje u banke tokom krize. Iza nelimitirane garancije depozita stoje država i političke strukture konkretne zemlje (Thematic Review on Deposit Insurance Systems, 2012, 11). Karakterisitčno za tržište Evropske unije jeste da nacionalni supervizori nisu zainteresovani za očuvanje integralne vrednosti svojih banaka koje posluju van granica zemlje. U uslovima krize, težnja nacionalnih supervizora usmerena je na očuvanje stabilnosti nacionalnih delova prekograničnih banaka. Ovakav stav ima uporište u poznatoj finansijskoj trilemi, koja govori o tome da se tri značajna cilja: održavanje globalne finansijske stabilnosti, jačanje prekograničnih finansijskih integracija i očuvanje nacionalnog integriteta, ne mogu lako uklopiti (Schoenmaker, 2012, 5). Svaki od ova tri cilja se može relativno lako uklopti sa drugim, ali je teško, gotovo nemoguće, postići sva tri.


Međutim, da bi se očuvala kako unutrašnja, tako i prekogranična vrednost evropskih banaka, potrebno je objediniti nadzor, osiguranje depozita, funkciju zajmodavca u poslednjoj instanci i proces rešavanja problemskih banaka na nadnacionalnom nivou, odnosno, na nivou Evropske unije (Schoenmaker & Gros, 2012, 8). U tom smislu, predlaže se formiranje Evropskog fonda za osiguranje depozita, koji bi imao značajnu ulogu u nadzoru i rešavanju problema banaka.

Analizom regulatornog okvira bankarskog poslovanja u RS, može se konstatovati da je Narodna banka Srbije, donošenjem seta prudencionih mera tokom 2009. godine, relaksirala monetarnu politiku i kreirala okvire za obezbeđenje dodatnih izvora finansiranja. U poređenju sa zemljama u okruženju, jedino je Narodna banka Srbije preduzela sve relevantne prudencione mere sa ciljem očuvanja makroekonomske i finansijske stabilnosti i bezbednosti bankarskog sektora u kriznom periodu.

U okruženju realno očekivanih izazova iz zemlje i inostranstva, prioriteti bankarskog sektora u RS moraju se zasnivati na efikasnom upravljanju rizicima i kvalitetu plasiranih sredstava, kako bi se nastavio uzlazni trend adekvatnosti kapitala iz prethodnih godina. Međutim, mora se naglasiti da još uvek ne postoje razlozi za preterani optimizam, jer se problemi bankarskog sektora mogu povećati produženjem recesije i rastom kreditnih rizika, zbog čega se očekuje porast nenaplativih kredita u narednim periodima. Da li će taj porast biti veći ili manji, zavisiće i od budućeg smera monetarne politike Narodne banke.

Na osnovu prethodnih razmatranja može se zaključiti da uspešnost regulatornih reformi zavisi od mogućnosti kombinovanja specifičnih pravila (koja održavaju sistem u okviru razumnih granica) sa institucionalnim reformama koje su proporcionalne većim odgovornostima i moćima supervizora i dovoljno jake da prevaziđu brojne teškoće povezane sa upotrebom diskrecije. Sistem bankarske regulative se mora pomeriti od pristupa koji uključuje previše kompleksna i nejasna pravila ka pristupu zasnovanom na transparentnosti i jednostavnosti (Page & Hooper, 2013, 52). Pronalaženje pravih modaliteta implementacije i regulatornog miksa između pravila


i diskrecije biće jedan od najtežih i najznačajnijih izazova regulatornih reformi u budućem periodu.

ZAKLJUČAK

Postavljeni okvir istraživanja, u kojem se preispituju uloga i značaj različitih intervencionističkih mera u rešavanju bankarskih kriza i očuvanju stabilnosti bankarskih sistema, otvorio je mnoga teorijska i praktična pitanja i dileme. Osvetljavanje ključnih aspekata složene problematike upravljanja bankarskim krizama, prema zahtevima i izazovima savremenih ekonomskih tendencija, potvrđuje kompleksnost, značaj i aktuelnost ove problematike.

U radu je ukazano na to da haotična priroda bankarskih kriza često dovodi do pogrešnih koraka i problema u implementaciji mera za rešavanje istih. S obzirom na to da sistemske bankarske krize ograničavaju privredni rast i razvoj, neophodno je na vreme ustanoviti i implementirati pravila i propise koji će sprečavati nastanak krize. Ukoliko do krize ipak dođe, potrebno je pravovremeno formulisati strategiju njenog prevazilaženja. Pri tome se, zbog razlika u makroambijentu, ne smeju kopirati strategije koje su u prošlosti dovele do ozdravljenja bankarskog sistema ili su pokazale dobre rezultate u drugim zemljama. Da bi bile uspešne, strategije moraju da se prilagode institucionalnim, zakonskim i kulturološkim karakteristikama određene zemlje.

Izloženi stavovi su razvijani sa namerom da ukažu na izbor najefikasnijeg pristupa upravljanju bankarskim krizama. U navedenom izlaganju, konstatovano je da pravovremeno preduzimanje relevantnih i troškovno efikasnih mera, koje odgovaraju strukturnim aspektima i konkretnim specifičnostima bankarskog sistema određene zemlje, omogućava uspešnije restrukturiranje individualnih banaka i očuvanje stabilnosti bankarskih sistema, čime je, zapravo, potvrđena polazna hipoteza u radu.

Aktuelna finansijska kriza otvorila je suštinska pitanja adekvatnosti postojeće regulatorne arhitekture, koja se može okarakterisati kao prilično neuravnotežena. Stoga su pokrenute određene reforme kako bi regulativa banaka bila u skladu sa nestabilnim okruženjem

u kome one funkcionišu. Svaka reforma mora da integriše probleme moralnog hazarda, spoljnih uticaja i neizvesnosti i da održava adekvatnu ravnotežu između finansijske stabilnosti i finansijskog razvoja. Ovo je složen zadatak, jer svaki problem pojedinačno može dovesti do različitih i često nekonzistentnih regulatornih implikacija.

Regulatorne institucije, u nastojanju da ublaže negativne efekte aktuelne krize, moraju da razviju sopstvenu strategiju razvoja, koja omogućava adekvatno vrednovanje i efikasnije korišćenje raspoloživog kapitala. U tom smislu, i Narodna banka Srbije mora da se fokusira na makro pristup superviziji finansijskih institucija, jer je aktuelna kriza pokazala da mikropristup nije dovoljan da obezbedi finansijsku stabilnost u celini. Tako definisan pristup superviziji treba da omogući minimiziranje negativnih kretanja i potresa u finansijskom sistemu, smanji troškove finansijske nestabilnosti i omogući dugoročniju finansijsku stabilnost u zemlji.

Da bi se očuvala vitalnost i sistemska stabilnost finansijskog i bankarskog sistema, potrebno je uspostaviti jaku spregu između fiskalnih, monetarnih i prudencionih mera i intenzivirati započete institucionalne reforme i reforme privatnog sektora. Stoga, Narodna banka Srbije i u narednom periodu mora da insistira na: poboljšanju funkcije upravljanja rizicima u svim finansijskim institucijama, jačanju prudencione supervizije i regulative finansijskih institucija, kako bi se sprečile buduće nestabilnosti na finansijskom tržištu, adekvatnijoj kontroli ulaska i poslovanja rejting agencija, jačanju korporativnog upravljanja i transparentnosti poslovanja finansijskih institucija i smanjenju izvora procikličnosti, putem adekvatnijih regulatornih i računovodstvenih okvira.

Izuzetna važnost adekvatnog uspostavljanja prudencione regulatorne kontrole za funkcionisanje bankarskog sistema RS i njegovog osposobljavanja za uključivanje u evropske finansijske tokove daju joj visoku naučnu i praktičnu relevantnost. Višesmerno orijentisano istraživanje je, takođe, omogućilo da se napravi spoj između teorijske osnove i prakse i jasno ilustruje njihova veza, čime je obezbeđen konzistentan okvir za razumevanje uloge prudencione regulative i kontrole u upravljanju bankarskim krizama.

Analiza iskustava i efekata primenjenih mera u koncipiranju regulatornih okvira u razvijenim zemljama može imati bitan praktični značaj za koncipiranje mera koje će doprineti povećanju efikasnosti regulatornog okvira u RS i njegovoj usklađenosti sa međunarodnim bankarskim principima.

Ključno ograničenje u radu odnosi se na mali uzorak analiziranih kriza, čime je donekle pojednostavljeno donošenje zaključaka o najefikasnijim merama intervencije u pojedinim slučajevima. Takođe, regulatorne reforme i promene u regulatornim okvirima, koje su preduzete sa ciljem minimiziranja bankarskih problema i prevencije bankarskih kriza (poput Bazela III), još uvek su u fazi implementacije, pa se njihova delotvornost ne može pouzdano utvrditi. Stoga, buduća istraživanja treba usmeriti na analizu efikasnosti postojećih regulatornih reformi. Takođe, bilo bi korisno u analizu uključiti veći broj zemalja i posledice primene nove regulative na poslovanje banaka. Analiza bi se mogla upotpuniti empirijskim istraživanjem kojim bi se na metodološki ispravan način ispitala sposobnost banaka da prihvatanjem novih standarda obezbede sigurno i profitabilno poslovanje, bez većih rizika po stabilnost bankarskih sistema.

ZAHVALNICA

Ovaj rad je deo Projekta osnovnih istraživanja (br. 47004), koji finansira Ministarstvo nauke Republike Srbije.

REFERENCE

Andrews, M., & Josefsson, M. (2006). What Happens After Supervisory Intervention? Considering Bank Closure Options. In Hoelscher, S. D. (Ed.), Bank Restructuring and Resolution (pp. 142-162). IMF, New York: Palgrave Macmillan.

Beck, T. (2003). The Incentive Compatible Design of Deposit Insurance and Bank Failure Resolution – Concepts and Country Studies. World Bank Policy Research Working Paper 3043. May, 1-29.



Beck, T., & Laeven, L. (2006). Resolution of Failed Banks by Deposit Insurers: Cross-Country Evidence. World Bank Policy Research Working Paper 3920. May, 1-33.

Bloom, R. (2013). Global Financial Crisis in Retrospect. The CPA Journal, 83(3), 6-10.

Caprio, G. Jr., & Klingebiel, D. (1996). Bank Insolvencies: Cross-country Experience. Policy Research Department 1620, July. The World Bank, 1-60.

Casu, B., Girardone, C., & Molyneux, P. (2006). Introduction to Banking. Harlow, UK: Prentice Hall.

Davis, P. E., & Karim, D. (2008). Comparing Early Warning Systems for Banking Crises. Journal of Financial Stability, 4(2), 89-120. doi:10.1016/j.jfs.2007.12.004

Demirguc-Kunt, A., & Detragiache, E. (1998). The Determinants of Banking Crises in Developing and Developed Countris. IMF Staff Papers, 45(1), 81-109.

Demirguc-Kunt, A., & Detragiache, E. (2005). Cross-Country Empirical Studies of Systemic Bank Distress: A Survey. World Bank Policy Research Working Paper 3719. September, 1-40.

Frydl, J. E., & Quintyn, M. (2006). The Benefits and Costs of Intervening in Banking Crises. In S. D. Hoelscher (Ed.), Bank Restructuring and Resolution (pp. 24-93). IMF, New York: Palgrave Macmillan.

Goldberg, S. R., & Giedeman, D. C. (2009). Healing the Global Financial Crisis. The Journal of Corporate Accounting & Finance, September/October. 13-24. doi: 10.1002/jcaf.20524

Goodhart, C. A. E. (2008). The Regulatory Response to the Financial Crisis. CESifo Working Paper 2257/3. Category 6: Monetary Policy and International Finance, 1-15.

Hansen, K. A., Carlson, S. J., & Dosch, R. J. (2009). How safe are bank deposits? The CPA Journal, 79(2), 50-53.

Hoelscher, S. D., & Ingves, S. (2006). The Resolution of Systemic Banking System Crises. In S. D. Hoelscher (Ed.), Bank Restructuring and Resolution (pp. 3-23). IMF, New York: Palgrave Macmillan.

Jakšić, M., i Todorović, V. (2009). Aktuelna kretanja u globalnim finansijskim tokovima. Računovodstvo, 3/4, 79-89.

Kaminsky, G., & Reinhart, C. M. (1999). The twin crises: the causes of banking and balance of payments problems. The American Economic Review, 89(3), 473-500. doi: 10.1257/aer.89.3.473

Kaufman, G. G. (1996). Bank failures, systemic risk and bank regulation. Cato Journal, 16(1). 17-45.

Kaufman, G. G., & Seelig, A. S. (2006). Post-Resolution Treatment of Depositors at Failed Banks: Implications for

the Severity of Banking Crises, Systemic Risk, and Too-Big-To-Fail. In S. D. Hoelscher (Ed.), Bank Restructuring and Resolution (pp. 163-183). IMF, New York: Palgrave Macmillan.

Leckow, B. R. (2006). The IMF/World Bank Global Insolvency Initiative-Its Purpose and Principial Features. In S. D. Hoelscher (Ed.), Bank Restructuring and Resolution (pp. 184-195). IMF, New York: Palgrave Macmillan.

Page, J., & Hooper, P. (2013). The fundamentals of bank accounting. The CPA Journal, 83(3), 46-52.

Pesola, J. (2001). The Role of macroeconomic shocks in banking crises. Bank of Finland Discussion Papers, 6, 1-62.

Praščević, A. (2009). Velika ekonomska depresija (1929.) i globalna ekonomska recesija (2008.): uticaj na promenu makroekonomske paradigme. U Kriza i globalizacija (str. 122-136). Beograd, Srbija: Centar za ekonomska istraživanja Instituta društvenih nauka.

Praščević, A. (2013). Dometi ekonomske politike u prevazilaženju efekata globalne ekonomske krize na ekonomiju Srbije. Ekonomski horizonti, 15(2), 17-30. doi: 10.5937/ekonhor1301017P.

Reinhart, C. M., & Rogoff, K. S. (2009). Da li je američka Sub-prime finansijska kriza iz 2007. godine toliko različita? Međunarodna istorijska komparacija, Panoeconomicus, 3, 291-299. doi: 10.2298/PAN0903291R

Schoenmaker, D. (2012). Banking supervision and resolution: The European dimension. DSF Policy Paper, 19(1), 1-14.

Schoenmaker, D., & Gros, D. (2012). A European Deposit Insurance and Resolution Fund. CEPS Working Document, No. 364 (5), 1-12.

Stutts, W. F., & Watts, W. C. (2009). Of Herring and Sausage: Nordic Responses to Banking Crises as Examples for the United States. Texas International Law Journal, 44, 577-627.

Šoškić, D. (2009). Globalna finansijska kriza i Srbija – pouke i mere. U Svetska ekonomska kriza i ekonomska politika Srbije u 2009. godini. (str. 115-131). Knjiga 1, Beograd, Srbija: Naučno društvo ekonomista sa Akademijom ekonomskih nauka i Ekonomski fakultet Univerziteta u Beogradu.

Thematic Review on Deposit Insurance Systems - Peer Review Report. (2012). Financial Stability Board Publications. February 08, 1-69.

Todorović, V. (2013). Uloga osiguranja depozita u sistemima bankarskih regulativa. U V. Leković (Ur.), Institucionalne promene kao determinanta privrednog razvoja Srbije (str. 384-401). Kragujevac, Srbija: Ekonomski fakultet Univerziteta u Kragujevcu.

Torre, A., & Ize, A. (2009). Regulatory Reform: Integrating Paradigms. Policy Research Working Paper 4842/2. The World Bank, 1-36.

ALTERNATIVE REGULATORY APPROACHES TO MANAGING BANKING CRISES

Violeta TodorovicFaculty of Economics, University of Kragujevac, Kragujevac, Serbia

The functioning of banks in a deregulated and competitive market environment involves taking growing and complex business risks. Inadequate risk management on the part of bank managers leads to the emergence of problem banks and banking crises. Practically speaking, banking crises stand for an integral part of the development of banking systems in the modern business environment that can be characterized as complex, dynamic, heterogeneous and unpredictable. The negative effects of the bankruptcy of individual banks on the economic system require the timely establishment of adequate regulatory frameworks and undertaking interventionist measures for the rehabilitation of banking problems. The issue of managing banking crises, which has been discussed in the professional domestic and foreign literature for years, has been brought back into focus with the emergence of the global Subprime crisis. Therefore, the paper makes an attempt at a comprehensive analysis of the causes and ways of resolving banking crises. In addition to identifying the causes and substantial differences among the analyzed banking crises, the paper will review the relevance of the applied interventionist measures and the existing regulatory policies.Keywords: banking crises, interventionist measures, bank regulations, regulatory reforms

JEL Classification: G21



Violeta Todorović je docent na nastavnom predmetu Bankarstvo, na Ekonomskom fakultetu Univerziteta u Kragujevcu, gde je i doktorirala. Ključne oblasti njenog interesovanja su bankarske krize, regulativa bankarskog poslovanja i bankarske performanse.



Pregledni članakUDK: 338.26:502.131.1(497.11-22) ; 005.21

doi: 10.5937/ekonhor1303229R

* Korespondencija: L. Ristić, Ekonomski fakultet Univerziteta u Kragujevcu, Đ. Pucara 3, 34000 Kragujevac, Srbija;


STRATEGIJSKO UPRAVLJANJE ODRŽIVIM RURALNIM RAZVOJEM U REPUBLICI SRBIJI

Lela Ristić*


Cilj ovog rada je da ukaže na dostignuti nivo održivog ruralnog razvoja u Republici Srbiji, razvojne potencijale i poteškoće evidentirane u ovoj oblasti, kao i neophodnost osavremenjavanja politike održivog ruralnog razvoja, u procesu integracije u Evropsku uniju (EU), saglasno specifičnostima ruralnih područja Republike Srbije i opšteprihvaćenim principima održivog razvoja (ekonomskim, ekološkim i socijalnim), uz uvažavanje interesa sadašnjih i budućih generacija. U radu se analiziraju neophodnost i mogući pravci održivog ruralnog razvoja Republike Srbije. Pritom se ističe veliki značaj razvojne politike države u rešavanju problema ruralnih područja, utvrđivanja adekvatnih prioriteta i konkretnih smernica za održivi ruralni razvoj u narednom periodu. Zaključuje se da je neophodan sveobuhvatan i kontinuirani rad na obnovi i razvoju ruralnih područja, u skladu sa principima održivog razvoja, uz značajna ulaganja, edukaciju, inicijative i aktivnosti svih ključnih aktera razvoja na nacionalnom, regionalnom i lokalnom nivou, uključujući i poljoprivredne proizvođače. Ključne reči: održivi razvoj, ruralni razvoj, dimenzije održivog ruralnog razvoja

JEL Classification: O18, P25, Q19, R59

UVOD

Ne postoji opšteprihvaćena definicija pojma održivi razvoj, iako se u literaturi najčešće navodi definicija Svetske komisije za životnu sredinu i razvoj (UN World Commission on Environment and Development), tzv. Bruntland komisije, koja glasi: „Održivi razvoj je razvoj koji zadovoljava potrebe sadašnjice, ne dovodeći u pitanje sposobnost budućih generacija da zadovolje vlastite potrebe” (WCED, 1987).

Održivi razvoj, kao savremeni razvojni koncept koji usklađuje socijalne, ekonomske i ekološke interese sadašnjih i budućih generacija, veoma je primenjiv u ruralnim područjima, što se potvrđuje i u teoriji i u praksi, naročito u razvijenim zemljama.

Ruralna područja Republike Srbije (RS) imaju određene resurse za uspešnu impelementaciju koncepta održivog razvoja. Međutim, prisutni su i mnogobrojni ograničavajući faktori razvoja, pa su neophodne krupne strukturne promene i značajna ulaganja u ovu oblast.

Predmet istraživanja u radu je, upravo, održivi ruralni razvoj Republike Srbije, odnosno, stanje, trendovi,

razvojna politika i mogući pravci strategijskog upravljanja održivim ruralnim razvojem.

Cilj rada je da se utvrdi da li ruralna područja Republike Srbije, sa svim svojim prednostima i brojnim slabostima, mogu da se uključe u savremeni i veoma zahtevni koncept održivog ruralnog razvoja, kao element koji, dugoročno posmatrano, značajno treba da doprinese valorizaciji ruralnih resursa Republike Srbije. Naime, cilj je da se izvrši analiza društveno-ekonomskog značaja i razvijenosti ruralnih područja Republike Srbije, kao i da se ukaže na neophodnost koncipiranja i realizacije adekvatnijeg modela i pravaca ruralnog razvoja. U tom smislu, važno je da se identifikuju ključni problemi u ovoj oblasti, kao i najbolji pristupi za njihovo rešavanje. Pritom je ukazivanje na iskustva i efekte politike održivog ruralnog razvoja u razvijenim zemljama, pre svega, u Evropskoj uniji, veoma značajno, kako sa stanovišta evropskih integracija i neizbežnog suočavanja sa konkurencijom na domaćem i međunarodnom tržištu, tako i radi revitalizacije i efikasnijeg funkcionisanja ruralne ekonomije u budućnosti i njenog doprinosa ukupnom privrednom razvoju Republike Srbije.

Ključna hipoteza od koje se u radu polazi je da održivi razvoj ruralnih područja u Republici Srbiji zavisi od sveobuhvatnosti i kontinuiranosti adekvatnih napora svih ključnih aktera održivog ruralnog razvoja, a naročito države, u smislu permanentne inovativnosti, odnosno, uvođenja primerenijih razvojnih opcija u strategijsko upravljanje održivim ruralnim razvojem, u uslovima dinamičnog okruženja, koje se ne može prenebreći, kao i u kontekstu mnogobrojnih internih problema samih ruralnih područja Republike Srbije.

U radu su korišćene sledeće metode istraživanja: metod analize i sinteze, metod komparacije i analogije, metod deskripcije, metod verfikacije, SWOT analiza, uz teorijski i empirijski pristup održivom ruralnom razvoju.

Primarna i sekundarna istraživanja i kvantitativne i kvalitativne analize, omogućile su da se, primenom navedenog naučno-istraživačkog instrumentarijuma, u radu obuhvate i analiziraju: osnovna obeležja i stanje u ruralnim područjima Republike Srbije, politika podrške održivom ruralnom razvoju u procesu evropskih integracija, kao i alternative za budući razvoj ruralnih područja, uz afirmaciju multisektorskog pristupa razvoju.

PREGLED PRETHODNIH ISTRAŽIVANJA

Brojne su dileme o tome na koji način upravljati održivim razvojem ruralnih područja, iako su, i u teoriji i u praksi, već poznati brojni pristupi, modeli, politike i strategije održivog ruralnog razvoja. Održivi ruralni razvoj u ekonomskim teorijama (Njegovan i Crnokrak, 2012) predmet je istraživanja mnogih stranih i domaćih autora. U savremenim, uslovima je probleme održivog ruralnog razvoja potrebno je rešavati integralno i primereno specifičnostima svakog konkretnog područja, jer opšteprihvaćeni univerzalni model za održivi ruralni razvoj ne postoji, već zavisi od lokalnih razvojnih potencijala i društveno-ekonomskog okruženja, tj. zavisi i od internih i eksternih faktora. Integralni pristup održivom ruralnom razvoju fokusira se na stanovništvo, privredu, prirodnu sredinu i institucije. Pritom, sagledavanje ekonomskih, ekoloških, socijalnih, energetskih, kulturno-istorijskih, infrastrukturnih, prostornih i drugih komponenata ruralnog razvoja, predstavlja veoma kompleksan zadatak.

Еgzogeni model održivog ruralnog razvoja ukazuje na to da je razvoj značajno opredeljen eksternim faktorima. U slučaju endogenog razvojnog modela postoje interni faktori i lokalni resursi neophodni za razvoj. U praksi se veomo često i uspešno kombinuju oba navedena modela, u okviru tzv. mešovitog egzogeno-endogenog pristupa ruralnom razvoju, koji se i u teoriji smatra optimalnim rešenjem (Terluin, 2003). U savremenoj stručnoj literaturi se ukazuje i na novije modele ruralnog razvoja (Petrick, 2013).

Top-down pristup („odozgo na dole”) održivom ruralnom razvoju podrazumeva da je država ili sličan administrativni organ inicijator strategija i programa razvoja konkretnog lokalnog područja. Nasuprot tome, bottom-up pristup („odozdo na gore“) podrazumeva aktivnu participaciju većeg broja učesnika i donosilaca odluka na nižim nivoima, tj. potencira se učešće lokalnog stanovništva, odnosno, lokalne zajednice, kroz lokalne akcione grupe, u svim fazama kreiranja i implementacije strategije održivog ruralnog razvoja (Mannion, 1996).

Osim definisanja pojma i osnovnih principa ruralnog razvoja, kao i isticanja značaja prakse u ruralnom razvoju (Moseley, 2003), M. Moseley u svojim


istraživanjima apostrofira ulogu lokalnih partnerstava za ruralni razvoj, evropsko iskustvo i dr. (Moseley, 1996). Moderne koncepcije upravljanja održivim ruralnim razvojem zahtevaju promenu tradicionalnih organizaciono-upravljačkih struktura i veza, što znači da država treba da deli nadležnosti, zadatke, aktivnosti i fondove sa velikim brojem važnih partnera. Jednu od takvih formi predstavljaju upravo javno-privatna partnerstva, sa ciljem da se zajedničkim delovanjem unapredi lokalni razvoj (Bogdanov et al, 2011).

Posebnu ulogu u okviru koncepta održivog ruralnog razvoja ima poljoprivreda, koja je tradicionalno najzastupljenija aktivnost ruralne ekonomije. Koncept održive poljoprivrede proširen je na održivi poljoprivredni i ruralni razvoj (Sustainable agricultural and rural development) - SARD koncept (Stojanović i Manić, 2009).

Istraživanja pokazuju da je visok nivo ruralnog siromaštva i nezaposlenosti, najčešće, tesno povezan sa velikim oslanjanjem ruralnih područja na poljoprivredu. Za restrukturiranje i unapređenje ekonomske baze ruralnih područja neophodne su inicijative i napori svih ključnih subjekata održivog ruralnog razvoja (Đekić et al, 2011, 50), jer nedovoljan uticaj određenih društvenih grupa može dovesti do pojave siromaštva, socijalne isključenosti, ugroženosti kulturalnog identiteta i dr.

Budućnost i održivost ruralnog razvoja se u savremenoj stručnoj literaturi intenzivno proučava (Van der Ploeg et al, 2000). Neka od značajnijih pitanja, koja se razmatraju, odnose se na: projektni pristup ruralnom razvoju i integralno sprovođenje sektorskih programa, siromaštvo u ruralnim područjima naspram modernizacije i ekonomskog razvoja urbanih centara, regionalni ruralni razvoj, ekološka pitanja, učenje iz primera dobre prakse, neophodne promene u pristupu ruralnom razvoju (Gsanger, 2005). Naglašava se značaj nove ruralne ekonomije, kao i velike uloge i odgovornosti razvojne politike (Hill & Campbell, 2005; Bojnec, 2007). Smatra se da je od izuzetnog značaja za održivi ruralni razvoj: vođenje adekvatne agrarne politike, integralno pristupanje ruralnom razvoju, praćenje efekata „zelene revolucije” (Gomez et al, 2013), strukturno prilagođavanje i investiranje u određene sektore i prioritete, razvoj ruralnih

kapaciteta i rešavanje društveno-političkih problema u decentralizovanim ruralnim područjima.

Savremeni izazovi agrarnog i ruralnog razvoja u zemljama Zapadnog Balkana predmet su istraživanja mnogih domaćih i stranih autora, a naročito se istražuju: agrarni i neagrarni aspekti ruralnog razvoja (Đekić, 2000), kvalitet i bezbednost hrane i zaštita potrošača (Grandov et al, 2012), stanje, problemi i mogućnosti ruralnog razvoja (Vujičić et al, 2012; Cizler, 2013), trendovi i modernizacija u agrobiznisu (Vujičić, 1997), društvena struktura i kapital ruralnih područja (Labrianidis & Sykas, 2013).

Imajući u vidu iskustva razvijenih zemalja u rešavanju problema ekonomske i demografske devastacije ruralnih područja, jasno je da se politika održivog ruralnog razvoja, pored podrške razvoju poljoprivrede, mora usmeravati i na podršku razvoju nepoljoprivredne ekonomije. Farmerska domaćinstva u SAD-u, na primer, ostvaruju dohodak po osnovu poljoprivrede, poslova izvan farme i drugih stečenih izvora i prava kao, što su: kamate na štedne depozite, dividende, prihodi u okviru javnih programa itd. (Mihajlović i Marković, 2006).

U svetu su realizovani brojni projekti mnogih međunarodnih organizacija u oblasti održivog ruralnog razvoja, kao što su projekti Svetske banke, u periodu 2005-2009. godine, u Brazilu, Meksiku, zemljama Istočne Azije, Pacifika, Afrike itd. (WB, 2013). Održivi ruralni razvoj se u Kanadi, na primer, promoviše razvojem poljoprivrede i agrarnom politikom (DFATD, 2003). O održivom agrarnom i ruralnom razvoju u EU (politika podrške, stanje, ciljevi, prioriteti, savremeni izazovi) govore zvanični statistički podaci i strateška dokumenta EU (EC, 2013), kao i istraživanja mnogih autora širom sveta, koji se bave ovom tematikom (Dwyer et al, 2007; Severini i Tantari, 2013; i drugi). U EU se ističe da poljoprivreda treba da obezbedi održivi rast, uz očuvanje prirodnih resursa. Ekološkim pitanjima, odnosno, zaštiti, očuvanju i unapređenju životne sredine, pridaje se naročita pažnja, što se ogleda u brojnim programima, fondovima i podsticajima poljoprivrednim proizvođačima i drugim privrednim subjektima koji čuvaju prirodnu sredinu. Ekološki odgovorno ponašanje je od velike važnosti i za Republiku

L. Ristić, Strategijsko upravljanje održivim ruralnim razvojem u Republici Srbiji 231

Srbiju, jer su ekološka i ekonomska održivost važne pretpostavke obnove i razvoja ruralnih područja (Đekić et al, 2011, 51).

METODOLOGIJA ISTRAŽIVANJA

U razmatranju opredeljenog predmeta istraživanja, shodno cilju rada, korišćene su sledeće metode istraživanja: metod analize i sinteze, jer se rad bazira na ključnim strateškim dokumentima i zakonskoj regulativi u oblasti održivog ruralnog razvoja, relevantnoj stručnoj literaturi i zvaničnim statističkim publikacijama, pa je bilo neophodno izvršiti adekvatnu selekciju, obradu i analizu relevantne teorijske građe i rezultata prethodnih istraživanja u navedenoj oblasti, zatim, metod komparacije i analogije, u smislu poređenja različitih pristupa održivom ruralnom razvoju, pre svega, u Evropskoj uniji i Republici Srbiji, kao i metod deskripcije, u smislu detaljnog opisa važnih činjenica koje se tiču održivog ruralnog razvoja.

Za sagledavanje snaga i slabosti ruralnih područja Republike Srbije, kao i šansi i opasnosti iz okruženja, korišćena je SWOT analiza.

S obzirom na polaznu hipotezu, primenjen je i metod verifikacije. U radu se posebna pažnja obraća na odnos između teorijskog i empirijskog pristupa održivom ruralnom razvoju. Kroz primarna i sekundarna istraživanja i kvantitativne i kvalitativne analize, identifikovana je društveno-ekonomska situacija u ruralnim područjima Republike Srbije i ukazano je na strateške korake koje treba preduzeti u cilju obnove i održivog razvoja ovih područja.

REZULTATI ISTRAŽIVANJA

Društveno-ekonomski značaj i razvijenost ruralnih područja Republike Srbije

Prema defininiciji OECD-a, ruralne oblasti u Republici Srbiji zauzimaju 85% teritorije, a u njima živi oko polovine ukupnog stanovništva. Važna komponenta ovih područja jesu prirodni resursi (poljoprivredno zemljište, šume, vode, flora i fauna), kulturno-

istorijsko nasleđe i sl. (MPŠV, 2009, 3). Ruralna područja Republike Srbije imaju i niz nerešenih, višedecenijski nagomilanih problema: negativni demografski trendovi, nerazvijena infrastruktura, ustinjena i netržišno orijentisana poljoprivredna gazdinstva, neadekvatna proizvodna struktura, niska stopa produktivnosti poljoprivrede i nizak prihod po gazdinstvu, visok udeo poljoprivrede u ruralnoj privredi, nizak stepen diverzifikacije ruralne ekonomije, nedovoljne investicije u ruralna područja, visoka stopa nezaposlenosti, nedovoljni kapaciteti trgovine, industrije inputa i prerađivačke industrije, prvenstveno, prehrambene industrije, nedovoljno horizontalno i vertikalno integrisanje privrednih subjekata itd.

Usled značajne heterogenosti, ruralna područja su, u okviru Plana strategije ruralnog razvoja Republike Srbije, podeljena na sledeći način (MPŠV, 2009, 6-9):

• Region 1 – visokoproduktivna poljoprivreda i integrisana privreda,

• Region 2 – sektori privrede tipični za manja urbana područja sa poljoprivredom u kojoj se intenzivno koristi radna snaga,

• Region 3 – privredne grane usmerene ka korišćenju prirodnih resursa, pre svega, planinske oblasti,

• Region 4 – veliki turistički kapaciteti, a loša poljoprivredna struktura.

Na osnovu SWOT analize, kojom su obuhvaćena ruralna područja Republike Srbije (Tabela 1), uočava se da su slabosti dominantnije, odnosno, brojnije, a i intenzivnije deluju, u odnosu na prednosti ovih područja, kao i da ruralna područja Republike Srbije u budućnosti očekuje, gotovo podjednako, veliki broj šansi i opasnosti iz okruženja, sa kojima će morati da se suoče. Pritom, pojedini uticaji iz okruženja predstavljaju, istovremeno, i šansu i opasnost za održivi ruralni razvoj, kao na primer, evropske integracije, kvalitet proizvoda, spoljno-trgovinska razmena agrarnih proizvoda itd.

U Nacionalnom programu ruralnog razvoja Republike Srbije do 2013. godine, ističe se značaj (MPŠV, 2011, 2-34 i Prilog II, 1-5): makroekonomskog okruženja za održivi ruralni razvoj, analize važnijih sektora u poljoprivredi


(mlekarstvo, žitarice, uljarice, proizvodnja mesa, povrtarstvo, voćarstvo i vinogradarstvo), unapređenja posedovne strukture i tržišta zemljišta, interesnog udruživanja poljoprivrednika i vertikalnih integracija u agrobiznisu, očuvanja biodiverziteta i zaštite životne sredine, aktivnosti resornog i drugih ministarstava, Mreže za podršku ruralnom razvoju, poljoprivrednih stručnih službi, agencija, institucija i udruženja, bilateralnih sporazuma, postojećih strateških dokumenata Republike Srbije (Strategija razvoja poljoprivrede, Nacionalni program ruralnog razvoja, Strategija za smanjenje siromaštva, Nacionalna strategija održivog razvoja, Strategija regionalnog razvoja, Strategija razvoja turizma, Strategija razvoja konkurentnih i inovativnih malih i srednjih preduzeća), kao i budućih strategija koje će se direktno ili indirektno odnositi na održivi ruralni razvoj.

Iako se u mnogim strateškim dokumentima Republike Srbije ukazuje na veliki značaj ruralnih područja

u pogledu dominantne teritorijalne zastupljenosti, brojnosti stanovništva, raspoloživosti prirodnih i antropogenih resursa, učešća poljoprivrede u zaposlenosti, BDP i izvozu, država još uvek nije kreirala dovoljno podsticajan ambijent za razvoj ovih područja. Nacionalni program ruralnog razvoja Republike Srbije od 2011. do 2013. godine bio je preambiciozan za naše uslove, naročito imajući u vidu stanje i probleme u ruralnim područjima Republike Srbije, brojna ekonomska i neekonomska ograničenja za realizaciju Programa, kao i relativno kratak vremenski period na koji se odnosio.

Politika podrške održivom ruralnom razvoju

Održivi agrarni i ruralni razvoj podrazumeva očuvanje zemljišta, vode, biljnih i životinjskih resursa, tehnički je primenjiv, ekonomski isplativ i društveno prihvatljiv. Fundamentalni stubovi održivog razvoja su: ekonomski, socijalni i ekološki. Postizanje održivog


Tabela 1 SWOT analiza ruralnih područja Republike Srbije

Snage Slabosti

• Geografski položaj • Prirodni resursi i očuvani seoski predeli• Biodiverzitet• Šume, reke, jezera i termalni izvori • Kulturno-istorijsko nasleđe• Tradicija, gastronomija i gostoljubivost stanovništva

• Nedostatak finansijskih sredstava• Neadekvatna infrastruktura• Migracije stanovništva iz sela u gradove ili u inostranstvo• Neadekvatna starosna i obrazovna struktura stanovništva• Visoka stopa nezaposlenosti • Ruralno siromaštvo i socijalna isključenost• Nerazvijena i nediverzifikovana ruralna ekonomija• Nedovoljne poslovne integracije • Neadekvatan obim i/ili kvalitet proizvodnje • Neadekvatno upravljanje otpadom

Šanse Pretnje

• Održivo korišćenje resursa • Ekonomska diverzifikacija• Razvoj malih i srednjih preduzeća i preduzetništva • Integracije u agrobiznisu• Razvoj ruralnog turizma • Proizvodnja i korišćenje obnovljive energije• Organska hrana, tradicionalna hrana i autohtoni proizvodi

sa zaštićenim geografskim poreklom• Izvoz • Prekogranična saradnja i projekti • Fondovi EU i drugi fondovi

• Konkurencija na domaćem i međunarodnom tržištu i svetski brendovi

• Mala kupovna moć domaćeg stanovništva• Promene u zahtevima potrošača i trendovima potrošnje• Društveno-ekonomska i/ili politička nestabilnost• Klimatske promene• Neracionalno korišćenje prirodnih resursa• Međunarodni standardi kvaliteta• Nedostatak kvalifikovane radne snage • Nedovoljan razvoj infrastrukture• Nedovoljno raspoloživih finansijskih sredstava

Izvor: Autor, na osnovu MPŠV, 2011, 105-107.

razvoja je težak zadatak, jer sva tri stuba moraju biti usaglašena (Vučić, 2006, 71-80).

Značajno je da se svi akteri uključeni u kreiranje, implementaciju i kontrolu uspeha strategije održivog ruralnog razvoja pridržavaju principa navedenih u Tabeli 2. Pritom, politika održivog ruralnog razvoja, svojom kompleksnošću prevazilazi agrarnu politiku, jer se ne odnosi samo na razvoj poljoprivrede, već i na neagrarne aspekte razvoja ruralnih područja, tj. obuhvata ekonomsku komponentu (razvoj industrije, trgovine, turizma itd.) i neekonomsku komponentu (demografski, ekološki, institucionalni, socio-kulturni razvoj).

U Evropskoj uniji (EU) se, decenijama unazad, uočava velika komplementarnost poljoprivrede, ruralne ekonomije i održivog ruralnog razvoja. Danas se, u EU, u skladu sa Strategijom Evropa 2020 - „pametan”, „održiv” i „inkluzivni” razvoj (utemeljen na znanju i inovacijama, u skladu sa dugoročnim potrebama društva, promovisanjem ekonomije koja efikasnije koristi resurse, koja je „zelenija“ i konkurentnija, uz podsticanje zaposlenosti, socijalne i teritorijalne kohezije) i ciljevima Zajedničke poljoprivredne politike EU (engl. CAP – Common agricultural policy of the EU), očekuje da nova politika ruralnog razvoja EU, za period 2014-2020. godine, doprinese (HMRR, 2012, 6):

• povećanju konkurentnosti poljoprivrede;• održivom koriščenju prirodnih resursa;• prostorno uravnoteženom razvoju ruralnih

područja.

Uočava se da su navedeni ciljevi nove politike veoma slični ciljevima prethodne politike ruralnog razvoja EU, za period 2007-2013. godine.

U Tabeli 3, dat je pregled i opis predloženih prioriteta politike održivog ruralnog razvoja EU, za period 2014-2020.

Za ostvarenje ciljeva i prioriteta politike održivog ruralnog razvoja EU, u periodu nakon 2013. godine, ističe se značaj uspostavljanja zajedničkog strateškog okvira, u smislu koordinacije ove politike sa drugim važnim politikama i ciljevima EU.

Osvrt na politiku održivog ruralnog razvoja EU značajan je, pre svega, zbog revitalizacije i povećanja konkurentnosti ruralnih područja Republike Srbije u procesu evropskih integracija. Strategija održivog razvoja Republike Srbije, definisana u skladu sa Strategijom održivog razvoja EU i Lisabonskom strategijom, zasnovana je na globalno prihvaćenim principima Deklaracije o održivom razvoju iz Johanesburga i Milenijumskim ciljevima razvoja UN (Vlada Republike Srbije, 2008, 14), a Planom strategije


Tabela 2 Ključni principi formulisanja, implementacije i kontrole uspeha strategije održivog ruralnog razvoja

Principi formulisanja strategije Principi implementacije strategije Principi kontrole uspeha strategije

• Princip održivog ekonomskog raz-voja

• Ekološki princip – očuvanje i unapređenje životne sredine

• Socijalni princip – ostvarivanje dugoročnih koristi za marginal-izovane društvene grupe i smanjenje siromaštva

• Princip balansiranja i integrisanja ekonomskog, ekološkog i socijalnog pristupa, u skladu sa potrebama sadašnjih i budućih generacija

• Princip definisanja ciljeva sa jasnim budžetskim prioritetima

• Princip efikasne participacije• Princip povezivanja nacionalnog i

lokalnog nivoa• Razvoj kapaciteta i oslanjanje na

njih

• Princip definisanja ekonomskih, ekoloških i socijalnih indikatora za praćenje uspeha u realizaciji strategije

• Princip izbora indikatora na osnovu ključnih determinanti i faktora uspeha strategije

• Princip kontinuiranog praćenja uspeha strategije

• Princip kontinuiranog upoređivanja ostvarenih rezultata i definisanih ciljeva

Izvor: Autor, na osnovu Đekić et al, 2011, 53-54.

ruralnog razvoja Republike Srbije 2009–2013, utvrđene su vizije ruralnog razvoja, u skladu sa Zajedničkom agrarnom politikom EU (Tabela 4).

Vizije, strategije i prioriteti ruralnog razvoja Republike Srbije u okviru Plana strategije ruralnog razvoja Republike Srbije 2009–2013, kao i Nacionalnog programa ruralnog razvoja Republike Srbije od 2011. do 2013, sa istim usmerenjem, mogu se smatrati nerealno preambicioznim za naše uslove i, vremenski posmatrano, više su bazirani na dalekoj budućnosti, naročito, u pogledu ulaganja, obima aktivnosti i ciljeva koje treba ostvariti. Naime, ova strateška dokumenta nisu u potpunosti koncipirana i prilagođena postojećem stanju i mnogobrojnim veoma teškim i višedecenijskim problemima ruralnih područja Republike Srbije, koje u kratkom vremenskom periodu nije moguće rešiti, posebno imajući u vidu permanentnu ograničenost finansijskih resursa na svim nivoima, kao i drugih preduslova neophodnih za održivi ruralni razvoj Republike Srbije.

S ozbirom na to da veliki broj ciljeva održivog ruralnog razvoja Republike Srbije još uvek nije ostvaren, realno je očekivati određene izmene u novom pristupu i strategiji održivog ruralnog razvoja Republike Srbije,

nakon 2013. godine. U tom smislu se, uz obaveznu distinkciju između kratkoročnih i dugoročnih ciljeva, mera i instrumenata politike održivog ruralnog razvoja, važni izazovi odnose na: rešavanje demografskih problema ruralnih područja, stvaranje stimulativnijeg ambijenta za dinamičniji razvoj ruralne ekonomije, razvoj ruralne infrastrukture, povećanje konkurentnosti poljoprivrede i razvoj nepoljoprivredne ekonomije, unapređenje finansiranja ruralnog razvoja i povećanje investicione aktivnosti, povećanje izvoza, harmonizaciju sa međunarodnim standardima i regulativom, odnosno, obezbeđenje i unapređenje kvaliteta i zdravstvene bezbednosti hrane, realizaciju programa i projekata održivog ruralnog razvoja. Osim države, u narednom periodu, veliki značaj za održivi ruralni razvoj imaće inicijative, napori i potencijali lokalnih zajednica. Stoga je neophodno strateški i planski pristupati ovoj oblasti, naročito u smislu utvrđivanja društvene i političke odgovornost za održivi ruralni razvoj. Pritom će uloga i značaj države i lokalne samouprave za održivi ruralni razvoj posebno doći do izražaja kada je u pitanju odobravanje i realizacija projekata, kao i finansiranje ruralnog razvoja, uključujući i obezbeđenje stranih izvora finansiranja.


Tabela 3 Prioriteti održivog ruralnog razvoja EU, u periodu 2014-2020.

Prioritet Opis područja delovanjaPodsticanje prenosa znanja u poljoprivredu, šumarstvo i ruralna područja

Celoživotno učenje, strukovno obrazovanje, primena rezultata naučnih istraživanja

Jačanje konkurentnosti poljoprivrede i održivosti poljo-privrednih gazdinstava

Restrukturiranje poljoprivrednih gazdinstava suočenih sa određenim poteškoćama, uz rešavanje problema starosne strukture gazdinstava

Podsticanje organizacije prehrambenih lanaca i bolje upravljanje rizicima u poljoprivredi

Adekvatnije uključivanje primarnih proizvođača u prehrambeni lanac, kroz šeme podsticanja kvaliteta, promociju na lokalnim tržištima, proizvođačka udruženja i međugranske organizacije, kao i podrška u upravljanju rizicima

Obnova, očuvanje i unapređenje ekosistema zavisnih od poljoprivrede i šumarstva

Briga o biodiverzitetu, vodama i zemljištu

Promovisanje efikasnog korišćenja resursa i podrška prelasku na poslovanje sa manjom emisijom ugljen-dioksida

Povećanje efikasnosti korišćenja vode i energije u poljoprivredi i prerađivačkoj industriji, proizvodnja i korišćenje obnovljivih izvora energije, smanjenje emisije štetnih gasova

Promovisanje društvene uključenosti, smanjenja siromaštva i ekonomskog razvoja u ruralnim područjima

Ekonomska diverzifikacija, promovisanje lokalnog razvoja i informa-ciono-komunikacionih tehnologija u ruralnim područjima

Izvor: Autor, na osnovu podataka HMRR, 2012, 7-9.

Pravci održivog ruralnog razvoja u savremenim uslovima

Održivi ruralni razvoj je veoma kompleksan koncept, naročito u savremenim uslovima i sa stanovišta nosilaca ekonomske politike. Ne treba posebno naglašavati koliko je i za čitav naš dalji društveno-ekonomski razvoj značajno pravilno opredeljenje budućih pravaca razvoja sela i poljoprivrede. Međunarodno iskustvo, naročito razvijenih zemalja, pokazuje da se savremena politika održivog ruralnog razvoja mora bazirati na (Pašalić i Mrnjavac, 2003, 232): teritorijalnom i multisektorskom integralnom pristupu,

umesto sektorskog pristupa razvoju, podsticanju umrežavanja i formiranja kooperativnih odnosa i partnerstava, fokusiranju na višestruke pozitivne sinergetske efekte i kolektivnu efikasnost, umesto individualne efikasnosti, podsticanju endogenog i meštovitog endogeno-egzogenog modela razvoja, očuvanju lokalnog identiteta i socijalnog kapitala, uz kreativno prilagođavanje spoljnim promenama i selektivni pristup inovacijama, pre svega, novim tehnologijama, promovisanju kvalitativnog, umesto kvantitativnog pristupa razvoju, itd.


Tabela 4 Vizije, strategije i prioriteti za održivi ruralni razvoj Republike Srbije do 2013. god.

VIZIJA ZA POLJOPRIVREDU, PREHRAMBENU INDUSTRIJU I RURALNU EKONOMIJU I DRUŠTVO Vizija za poljoprivredu:• dinamična i konkurentna poljoprivre-

da• komercijalna gazdinstva i gazdinstva

koja se bave poljoprivredom kao dodatnim izvorom prihoda

• kvalitet proizvoda• zadovoljavajući dohodak poljo-

privrednika• zadovoljavanje potreba i preferencija

potrošača• saradnja sa prerađivačkom industri-

jom• integrisanost u okviru ruralne eko-

nomije i društva• doprinos zaštiti životne sredine i

prirodnih resursa

Vizija za prehrambenu industriju:• zadovoljenje potreba i želja

potrošača• inovacije • kvalitet i bezbednost hrane• savremeni marketing• saradnja sa poljoprivrednicima i

njihovim udruženjima • obim proizvodnje koji obezbeđuje

profitabilnost • razvoj malih i srednjih preduzeća • proizvodi sa geografskom oznakom

porekla• proizvodi bazirani na tradicionalnim

receptima

Vizija ruralne ekonomije i društva:• ruralne zajednice sa demografskom

ravnotežom, zadovoljavajućim dohotkom i mogućnostima za zapošljavanje

• bolji životni standard • pristup obrazovanju• aktivno učestvovanje ruralnih za-

jednica u radu relevantnih tela koja donose odluke

• očuvanje kulturnog identiteta • očuvanje prirodne sredine• dugoročni razvoj• smanjenje siromaštva i socijalne

isključenosti

STRATEGIJE / STRATEŠKI PRAVCI• poboljšanje konkurentnosti poljoprivrede, šumarstva i prehrambenog sektora• očuvanje i unapređenje prirodne sredine i održivo korišćenje prirodnih resursa• promovisanje lokalnih inicijativa za poboljšanje kvaliteta života• diverzifikacija delatnosti u ruralnim oblastima

PRIORITETI / PRIORITETNE OSE Poboljšanje tržišne efikasnosti i pri-

mena standarda EU:• ulaganja u poljoprivredna gazdinstva• podrška udruživanju proizvođača• ulaganja u preradu i plasman poljo-

privrednih proizvoda

Agro-ekološki programi i lokalne strategije ruralnog razvoja:

• aktivnosti u cilju unapređenja životne sredine

• lokalne strategije ruralnog razvoja

Razvoj ruralne ekonomije:• razvoj infrastrukture u ruralnim

oblastima• diverzifikacija ruralne ekonomije• stručna obuka

Izvor: Autor, na osnovu MPŠV, 2009, 16-24.

Agrarna, industrijska i postindustrijska ruralnost

Značaj poljoprivrede nije istovetan u svim razvojnim stadijumima, već podleže stalnim promenama (Vujičić i Rosić, 2000, 45). Naime, koncept ruralnog razvoja je evoluirao, od agrarne, preko industrijske, do postindustrijske ruralnosti. U razvijenim evropskim zemljama su se faze ruralnosti razvijale navedenim redosledom, ali su se često međusobno i preklapale, te se i danas mogu prepoznati u istovremenom postojanju (Pašalić i Mrnjavac, 2003, 231). Osim što se faze ruralnosti ne smenjuju automatski, ne ostvaruju se ni identično u svim regionima, već u okviru svake zemlje, uglavnom, postoje područja različite ruralnosti.

Uloga ruralnih područja da obezbeđuju jeftinu radnu snagu i sirovine za prerađivačku industriju u urbanim područjima nije održiva, ni ekonomski, ni politički, jer dugoročno dovodi do brojnih neravnoteža u razvoju. Analogno tome, prelaz od agrarne ka industrijskoj ruralnosti podrazumeva razvoj industrije u ruralnim područjima, najpre decentralizacijom proizvodnje velikih preduzeća iz urbanih sredina, koja u potrazi za nižim troškovima proizvodnje otvaraju mala i srednja preduzeća u ruralnim područjima, a kasnije i kroz endogeni razvoj. Pritom, u ruralnim područjima, umesto poljoprivrede, ključnu ulogu uglavnom preuzima industrija, što predstavlja opasnost, jer se na taj način odbacuju tradicionalna obeležja i vrednosti ruralnih područja, a primarni sektor postaje pasivan (Pašalić i Mrnjavac, 2003, 237-240). Naspram toga, postindustrijska ruralnost ponovo otkriva ruralne vrednosti (ekonomske i neekonomske). Ovaj tip ruralnosti je zastupljen u razvijenim zemljama, u područjima u kojima su prethodna dva tipa ruralnosti dostigla svoju zrelost.

Danas se u svetu uspešnim smatraju one lokalne zajednice koje su očuvale svoj ruralni identitet, uz istovremeno kreativno prilagođavanje savremenim izazovima u okruženju (Pašalić i Mrnjavac, 2003, 241).

Mogući pravci održivog ruralnog razvoja u Republici Srbiji

Naspram visokorazvijenih evropskih zemalja, Republika Srbija se nalazi u fazi agrarne ruralnosti, sa „korakom” prema ruralnoj industrijalizaciji.

Veliki broj ruralnih područja u Republici Srbiji karakterišu depopulacija i ekonomska nerazvijenost, dok urbani centri beleže veću koncentraciju stanovništva i ekonomske aktivnosti. Ovakva tendencija višestruko negativno utiče na razvoj, pa je neophodno osmisliti programe, projekte i buduće pravce održivog razvoja ruralnih područja, u skladu sa njihovim specifičnostima, ekonomskim i neekonomskim funkcijama koje imaju u privredi i društvu, kao i zahtevima domaćeg i međunarodnog okruženja, čiji je uticaj neizbežan.

U cilju podsticanja mladih ljudi da ostanu da žive i rade u seoskim područjima, potrebno je povećati atraktivnost ovih područja za investicije.

Važan prioritet za održivi ruralni razvoj jeste obnova i razvoj ruralne infrastrukture (putevi, vodosnabdevanje, kanalizacija, električna energija, informacione i telekomunikacione usluge itd.), koja ima veliki društveno-ekonomski i ekološki značaj. Pritom, prekogranični projekti mogu značajno doprineti boljem korišćenju lokalnih resursa, na primer, zajednička drumska infrastruktura, energetska mreža, turistički objekti itd. (EESC, 2011, 10-13).

Stvaranje stimulativnog ambijenta od strane države za razvoj malih i srednjih preduzeća i preduzetništva u ruralnim područjima (poreske olakšice, subvencije, krediti pod povoljnim uslovima i dr.) doprinosi diverzifikaciji ruralne ekonomije i zadržavanju mladih ljudi na selu, u poljoprivredi i nepoljoprivrednim zanimanjima. Iako postoji Strategija razvoja konkurentnih i inovativnih malih i srednjih preduzeća, važno je usvajanje novog i kvalitetnijeg strateškog dokumenta u ovoj oblasti, za naredni period.

Među programima koji se mogu realizovati u ruralnim područjima, ističu se (Vujičić i Ilić, 2004, 285-298): proizvodnja specijalnih vrsta hleba, peciva, testenina i konditorskih proizvoda, proizvodnja tradicionalnih kulinarskih specijaliteta, ekološka ambalaža od žetvenih ostataka, proizvodnja sokova (od povrća i voća), proizvodnja kvalitetnog ajvara, kečapa, čipsa, pirea, proizvodnja sušenog povrća i začina, uzgoj i prerada pečuraka, pogoni za preradu voća (slatko, kompoti, pasterizovano voće, rakije, likeri, sirće, sokovi, sirupi, čajevi, sušeno voće), proizvodnja vina, pogoni za preradu živinskog mesa i jaja (kvalitetne


viršle, salame, paštete, majonez i koncentrovane supe), proizvodnja meda i prerada pčelinjih proizvoda (mleč, propolis, vosak), proizvodnja visokokvalitetnih mlečnih proizvoda (sirevi, kajmak, kiselo mleko, jogurt, pavlaka: slatka, kisela, sa paprikom), uzgajanje, prerada i pakovanje lekovitog i aromatičnog bilja, proizvodnja biljnih čajeva i eteričnih ulja, uzgajanje i prerada divljači, uzgoj nojeva, puževa i činčila, prerada šumskih plodova, proizvodnja makrobiotičke hrane, lekova i dijetetskih proizvoda na bazi lekovitog bilja.

Poznato je da diverzifikovana poljoprivreda zasnovana na znanju (konvencionalna poljoprivreda koja proizvodi kvalitetnu hranu, organska poljoprivreda koja potencira upotrebu prirodnih materija i procesa, umesto hemijskih i sintetičkih supstanci, zatim, autohtoni proizvodi sa zaštićenim geografskim poreklom, domaća tradicionalna hrana, kao i funkcionalna hrana za sprečavanje ili smanjenje rizika od određenih oboljenja ili za poboljšanje telesnih funkcija i blagostanja organizma, uz razvoj brendova i domaće robne marke u agraru) otvara mogućnosti za razvoj industrije, transporta, skladištenja, trgovine, usluga i drugih privrednih sektora u ruralnim područjima.

Naročito organska poljoprivreda može dati snažan doprinos održivom razvoju ruralnih područja, jer je društveno, ekonomski i ekološki prihvatljiva (održiva). U Republici Srbiji su se, poslednjih godina, povećale površine pod organskom proizvodnjom, mada se prvi koraci u razvoju organske proizvodnje odnose na 1990. godinu. Pritom, dominiraju voće i ratarske kulture, uz rast proizvodnje žitarica i uljarica, koje su veoma tražene na međunarodnom tržištu organskih proizvoda. Veći deo ovih proizvoda se izvozi, naročito u EU (najviše u Nemačku, Francusku, Veliku Britaniju i Italiju). Više državnih i nedržavnih organizacija, institucija i udruženja pruža podršku gazdinstvima koja se bave organskom proizvodnjom. Na osnovu izveštaja ovlašćenih kontrolnih organizacija, u 2012. godini, u Republici Srbiji je oko 1000 proizvođača bilo uključeno u organsku proizvodnju (ili su bili u procesu konverzije). Preko 20 preduzeća, čija je glavna delatnost prerada konvencionalnih proizvoda, poseduje i dodatnu liniju za preradu organskih proizvoda, a i pojedini primarni proizvođači bave se preradom (Marz i ostali, 2013, 6-9). Pritom, potrošači u Republici Srbiji

nisu dovoljno informisani o organskoj proizvodnji. Za naredni period, glavni zadatak države u oblasti organske proizvodnje jeste kreiranje stimulativnog ambijenta za investiranje u ovu oblast, pri čemu treba podsticati specifične proizvode deficitarne u svetu, a naročito u EU, kao što su određene vrste voća i povrća, semena uljarica, žitarica, lukovica, genetski nemodifikovana soja itd.

Zadruge treba da odigraju važnu ulogu u obnovi i održivom razvoju ruralnih područja Republike Srbije, naročito kada je u pitanju poljoprivreda. Razvoj zadrugarstva treba da se odvija u skladu sa međunarodnim zadružnim principima i evropskim zakonodavstvom u ovoj oblasti, uz oslanjanje na primere dobre prakse iz EU, SAD i drugih zemalja sa razvijenim zadružnim sektorom. Naravno, neophodno je obezbediti institucionalne pretpostavke za oživljavanje i razvoj zadrugarstva u Republici Srbiji, što je veoma kompleksan zadatak. Pored toga, bitna su strateška partnerstva u zadrugarstvu, kao i interesno povezivanje zadružnog sa nezadružnim sektorom, u različitim oblastima agrobiznisa, što potvrđuju brojni primeri u EU, gde je zadrugarstvo jedan od osnovnih generatora lokalnog ekonomskog, ekološkog, socijalnog i kulturnog razvoja mnogih područja, odnosno, predstavlja značajnu determinantu održivosti razvoja ruralnih područja.

Razvoj ruralnog turizma i agroturističkih klastera predstavlja važan izazov za mnoge ruralne oblasti u Republici Srbiji, naročito imajući u vidu prirodno, kulturno-istorijsko nasleđe, gastronomiju, manifestacije, gostoljubivost stanovništva i druge turističke potencijale ovih područja. Ruralni turizam doprinosi: obezbeđenju alternativnih izvora prihoda za seoska domaćinstva, diverzifikaciji ruralne ekonomije, smanjenju nezaposlenosti, oživljavanju i svestranom razvoju sela i poljoprivrede. Turistima jepotrebno ponuditi čitav spektar aktivnosti i usluga, koje se uklapaju u ruralni ambijent. Ruralni turizam se već razvija u nekim delovima Republike Srbije, integrišući turizam, poljoprivredu i druge sektore privrede. Međutim, usled veoma različitih preferencija i motiva savremenih turista, koji zahtevaju visokokvalitetne usluge, udoban smeštaj i raznovrsnost sportsko-rekreativnih, kulturnih i drugih zabavnih sadržaja, neophodno je: ulaganje u ruralnu i turističku


infrastrukturu, adaptiranje ili izgradnja smeštajnih kapaciteta, u skladu sa tradicionalnom arhitekturom, odnosno, po ugledu na autentične seoske objekte iz prošlosti, privlačenje investicija u ruralna područja sa značajnim turističkim potencijalima (prirodnim i/ili antropogenim), sprovođenje edukacije kadrova u ruralnom turizmu, naročito u oblasti marketinga, menadžmenta i savremenih komunikacija, promovisanje ruralnog turizma na svim nivoima (državni, regionalni i lokalni), jačanje javno-privatnih partnerstava u ruralnom turizmu, u više pravaca, organizovanje manifestacija, uz prodaju specifičnih proizvoda konkretnog područja (hrana, piće, suveniri itd.), adekvatan obim, kvalitet i asortiman turističkih usluga, uvođenje dodatnih atraktivnih sadržaja primerenih izdiferenciranim zahtevima turista (bazeni, sportovi na vodi, pristup internetu i dr.), prilagođavanje turističke ponude specifičnim zahtevima zdravstvenog, dečijeg, omladinskog, porodičnog turizma i tzv. turizma „trećeg doba“, formiranje baze podataka o subjektima zainteresovanim za uključivanje u aktivnosti ruralnog turizma, podsticanje i edukacija žena koje žive u ruralnim područjima da se aktivnije uključe u ruralni turizam (stari zanati i ručna radinost).

Proizvodnja i korišćenje obnovljive energije (biomasa, biogas, biodizel, energija sunca, vetra, vode itd.) u svetu se intenzivno razvija, obezbeđujući dodatni prihod, zapošljavanje stanovništva i druge ekonomske koristi, a naročito se ističu ekološki razlozi za upotrebu ove energije. Energetski potencijal u obnovljivim izvorima energije u Republici Srbiji postoji, ali je u najvećoj meri neiskorišćen. Biomasa iz poljoprivrede u ruralnim područjima najzastupljenija je u ukupnom potencijalu obnovljivih izvora energije. Ističe se i mogućnost korišćenja biološkog otpada, odnosno, otpadnih organskih materija itd. Za proizvodnju biodizela, uljana repica je naročito interesantna sirovina. Za stimulisanje šire primene obnovljivih izvora energije neophodno je kreiranje podsticajnog regulatornog okvira, subvencionisanje uvođenja opreme i postrojenja za korišćenje ovih izvora energije, obezbeđenje poreskih olakšica i edukacije kadrova, usled nedovoljnih znanja i iskustava u proizvodnji i korišćenju alternativnih izvora energije u našoj zemlji.

Neophodno je jačanje ljudskog kapitala u ruralnim područjima, u skladu sa zahtevima tržišta rada.

Od posebne važnosti su specijalni programi i kontinuitet edukacije ruralnog stanovništva, u smislu: celoživotnog učenja, odnosno, permanentnog formalnog i neformalnog obrazovanja, prekvalifikacije kadrova, razvoja menadžerskih znanja i veština, naročito za nepoljoprivredne aktivnosti u ruralnim područjima, zatim, društva koje uči (learning society), pa čak i „učenja na daljinu”, putem interneta, za određene društvene grupe. Pritom je od izuzetnog značaja i modernizacija savetodavnih i stručnih službi koje pružaju savete poljoprivrednicima.

Zakonsku regulativu koja se odnosi na održivi agrarni i ruralni razvoj, svakako, treba permanentno unapređivati, iako su već usvojeni (MPŠV, 2013): Zakon o poljoprivredi i ruralnom razvoju, Zakon o podsticajima u poljoprivredi i ruralnom razvoju, Zakon o bezbednosti hrane, Zakon o organskoj proizvodnji, kojim se uređuje proizvodnja poljoprivrednih i drugih proizvoda po metodama organske proizvodnje, kao i Zakon o genetički modifikovanim organizmima (GMO), prema kojem nijedan modifikovan živi organizam, kao ni proizvod od genetički modifikovanog organizma ne može da se stavi u promet ili gaji u komercijalne svrhe na teritoriji Republike Srbije.

Ovaj Zakon je naročito interesantan, zbog velikih kontroverzi u svetu. Naime, prema pristalicama GMO, u pitanju je bezbedna hrana koja štiti životnu sredinu, sa potencijalom da unapredi poljoprivredu, obezbeđujući korist, kako proizvođačima, tako i potrošačima, i koja će u budućnosti rešiti problem gladi u svetu. Nasuprot tome, kritičari GMO ističu da proizvodnja GMO značajno narušava prirodni biodiverzitet i predstavlja veliki kontaminator životne sredine. Takođe, ukazuju na veliku opasnost od stvaranja monopola u proizvodnji i prometu ovom hranom, kao i višestruko negativan uticaj na zdravlje ljudi, naročito posmatrano višegeneracijski, što pokazuje da je neophodno kontinuirano praćenje tendencija na međunarodnom tržištu hrane i unapređenje zakonske regulative, saglasno interesima potrošača i proizvođača hrane u Republici Srbiji.

U ovom kontekstu, u cilju obezbeđenja i unapređenja kvaliteta hrane, kao i povećanja izvoza poljoprivredno-prehrambenih proizvoda, značajni su standardi kvaliteta: ISO 9000 serija međunarodnih standarda


upravljanja kvalitetom, ISO 14000 - upravljanje životnom sredinom, HACCP - analiza rizika i kritičnih tačaka u lancu proizvodnje hrane („od njive do trpeze“), GMP (Good manufacturing practices) - dobra proizvođačka praksa, BRC standard o bezbednosti hrane, GOST R - sistem standarda za kvalitet proizvoda i usluga koji se plasiraju u Rusiju, HALAL standard za hranu u skladu sa islamskim verskim običajima, Kosher - u skladu sa jevrejskim propisima i običajima, IFS (International Food Standard) - međunarodni standard o hrani, SQF (Safe Quality Food Standard) - standard o bezbednosti kvaliteta hrane, ISO 26000 - uputstvo o društvenoj odgovornosti, ISO 22000 - sistem upravljanja bezbednošću hrane i CE - znak da je proizvod u skladu sa pravilima EU. U narednom periodu, neophodan je dalji razvoj ove oblasti.

Podsticanje pristupa „odozdo prema gore” (i Leader pristup u EU), u smislu intenzivnijeg uključivanja lokalnih aktera ruralnog razvoja (lokalni preduzetnici, profesionalna udruženja, poljoprivrednici i nepoljoprivredno stanovništvo u ruralnim područjima) i koordinacije sa višim nivoima odlučivanja (državne institucije), značajno je u svim fazama kreiranja i implementacije strategije i politike održivog ruralnog razvoja. Neophodno je jačanje lokalnih preduzetničkih i organizacionih sposobnosti i inicijativa, mreža lokalnih organizacija civilnog društva i lokalnih akcionih grupa.

ZAKLJUČAK

Održivi ruralni razvoj je jedan od ekonomskih, društvenih i ekoloških prioriteta u savremenom društvu. U tom smislu, Evropska unija daje snažan podstrek socijalnoj i teritorijalnoj koheziji ruralnih područja i pretenduje da obezbedi efikasniju valorizaciju lokalnih razvojnih potencijala, u skladu sa principima održivog razvoja. Osvrt na strategiju, politiku i iskustva drugih zemalja, a pre svega, EU, značajan je sa stanovištva integracije Republike Srbije u EU, odnosno, očuvanja i unapređenja ekonomskih, kulturnih, socijalnih i ekoloških funkcija ruralnih zajednica, naročito imajući u vidu činjenicu da se ruralne oblasti u Republici Srbiji već decenijama suočavaju sa brojnim strukturnim i društveno-ekonomskim problemima.


Ključna hipoteza od koje se u radu pošlo je potvrđena i odnosi se na konstataciju da održivi razvoj ruralnih područja u Republici Srbiji u velikoj meri zavisi od aktivnosti svih ključnih aktera razvoja, na svim nivoima, kao i od adekvatnog utvrđivanja strateških pravaca razvoja i njihovog sprovođenja u praksi, u skladu sa prinicipima održivog razvoja i savremenim tržišnim izazovima koji se ne mogu izbeći. Takođe, u radu je potvrđeno da sveobuhvatna analiza strateškog pristupa održivom ruralnom razvoju u EU, u periodu nakon 2013. godine, uz značajno uvažavanje politike održivog ruralnog razvoja EU u periodu do 2013. godine, predstavlja značajnu referentnu bazu za koncipiranje buduće strategije i politike održivog ruralnog razvoja Republike Srbije, naravno, u skladu sa postojećim stanjem, specifičnostima i brojnim problemima poljoprivrede, prehrambene industrije, ruralne ekonomije i društva u Republici Srbiji.

Osnovno ograničenje u radu odnosi se na analizu ključnih opredeljenja politike održivog ruralnog razvoja Republike Srbije nakon 2013. godine, jer ne postoji zvanični strateški dokument koji predstavlja nacionalni program ili plan održivog ruralnog razvoja Republike Srbije za naredni period, što važi i za neke druge strategije koje se direktno ili indirektno odnose na održivi ruralni razvoj, tako da su svi komentari, sugestije, kritike, analize i zaključci u radu, uglavnom, upućeni u odnosu na postojeću strategiju ruralnog razvoja Republike Srbije.

Osnovni doprinos ovog rada odnosi se na predloge za koncipiranje buduće strategije održivog ruralnog razvoja Republike Srbije, u smislu mogućih pravaca razvoja u narednom periodu. Takođe, u radu je, naročito na primeru strategija i prakse EU, uočena velika komplementarnost održivog ruralnog razvoja i ukupnog privrednog razvoja. To je relevantno za kreatore buduće razvojne politike u Republici Srbiji, kao i za dalje reformske procese, u smislu usvajanja i realizacije adekvatnijih pravaca razvoja, kratkoročno i dugoročno posmatrano, koji bi bili primereniji specifičnostima i problemima ruralnih područja i privrede Republike Srbije, kao i zahtevima međunarodnog okruženja. Važan doprinos rada sastoji se i u tome što se ukazuje na to da će uspešnost u definisanju jasnih i ostvarivih strateških ciljeva i prioriteta, kao i njihova realizacija, biti od presudne

važnosti za održivi razvoj ruralnih područja Republike Srbije u budućnosti. Osim toga, očekuje se da ovo istraživanje inicira nova ekonomska i neekonomska istraživanja, naročito u oblasti strateškog upravljanja održivim ruralnim razvojem i jačanja uloge lokalnih aktera razvoja, zatim demografske revitalizacije ruralnih područja, razvoja ruralne infrastrukture, diverzifikacije poljoprivrede i ruralne ekonomije, integrisanja multifunkcionalne poljoprivrede, ruralne ekonomije i društva u celini, kao i povećanja atraktivnosti ruralnih područja za investicije.

REFERENCE

Bogdanov, N., Zečević, B., Versaci, A. i Rohač, J. (2011). Javno-privatno partnerstvo u ruralnom turizmu. Beograd, Srbija: UNDP.

Bojnec, S. (2007). The new rural economy: Change, dynamism and government policy. Journal of Agricultural Economics, 58(2), 381-383. DOI: 10.1111/j.1477-9552.2007.00111.x.

Cizler, J. (2013). Opportunities for the sustainable development of rural areas in Serbia. Problemy Ekorozwoju, 8(2), 85-91.

DFATD (2003). Canada Promoting Sustainable Rural Development Through Agriculture – Policy. Ottawa, Canada: Canadian Department of Foreign Affairs, Trade and Development - DFATD. Retrieved November 1st, 2013, from http://www.acdi-cida.gc.ca/acdi-cida/acdi-cida.nsf/eng/REN-2181377-PRU

Dwyer, J., Ward, N., Lowe, P., & Baldock, D. (2007). European rural development under the common agricultural policy’s ‘second pillar’: Institutional conservatism and innovation. Regional Studies, 41(7), 873-887. DOI: 10.1080/00343400601142795

Đekić, S. (2000). Agrarni i neagrarni aspekti ruralnog razvoja. Ekonomski horizonti, 2(1-2), 53-59.

Đekić, S., Jovanović, S., i Krstić, B. (2011). Neke determinante kreiranja politike i strategije održivog ruralnog razvoja. U: Agrarna i ruralna politika u Srbiji - nužnost ubrzanja reformi (str. 49-65). Beograd, Srbija: DAES. Novi Sad, Srbija: Ekonomski fakultet Univerziteta u Novom Sadu.

EC (2013). Agriculture and Rural Development. Brussels, Belgium: European Commission - EC. Retrieved November 1st, 2013, from http://ec.europa.eu/agriculture/

EESC (2011). Mišljenje Evropskog ekonomskog i socijalnog komiteta o ruralnom razvoju i zapošljavanju u zemljama Zapadnog Balkana. Brisel, Begija: Evropski ekonomski i socijalni komitet - EESC.

Gomez, M. I., Barrett, C. B., Raney, T., Pinstrup-Andersen, P., Meerman, J., Croppenstedt, A., Carisma, B., & Thompson, B. (2013). Post-green revolution food systems and the triple burden of malnutrition. Food Policy, 42, 129-138. DOI: 10.1016/j.foodpol.2013.06.009

Grandov, Z., Vujičić, M., & Senić, V. (2012). Consumer protection in Serbia and Western Balkan countries in relation to the EU. Actual Problems of Economics, 134, 382-393.

Gsanger, H. (2005). The Future of Rural Development between the Adjustment of the Project Approach and Sectoral Programme Design. Oregon, USA: Taylor & Francis; Berlin, Germany: German Development Institute.

Hill, B., & Campbell, D. (2005). The New Rural Economy: Change, Dynamism and Government Policy. London, UK: Institute of Economic Affairs.

HMRR (2012). Ruralni razvoj EU nakon 2013. Zagreb, Republika Hrvatska: Hrvatska mreža za ruralni razvoj – HMRR. Retrieved October 15th, 2013, from https://webgate.ec.europa.eu/myenrd/app_templates/filedownload.cfm?id=C5C0B102-D148-4F32-DE82-0C44A40BBA01

Labrianidis, L., & Sykas, T. (2013). Social Construction of Community and Immigration Networks in Rural Areas: Towards a Dynamic View of Their Importance to Balkan Immigrants. Sociologia Ruralis, 53(1), 1-25. DOI: 10.1111/soru.12000.

Mannion, J. (1996). Strategies for local development in rural areas: the ‘bottom-up’ approach. Paper presented at the European Conference on Rural Development ‘Rural Europe - Future Perspectives’. Cork.

Marz, U., Kalentić, M., Stefanović, E., i Simić, I. (2013). Organska poljoprivreda u Srbiji 2013. Beograd, Republika Srbija: Nacionalno udruženje za razvoj organske proizvodnje ,,Serbia organica“.

Mihajlović, L., i Marković, K. (2005/2006). Neke pretpostavke za održivi agrarni i ruralni razvoj na početku 21. veka. Agroekonomika, 34-35, 33-45.

Moseley, M. (1996). Rural Europe; Identity and change. Journal of Rural Studies, 12(3), 325. DOI: 10.1016/0743-0167(96)82237-6.

Moseley, M. (2003). Rural Development – Principles and Practice. London, UK: SAGE Publications.

MPŠV (2009). Plan strategije ruralnog razvoja 2009–2013. Beograd, Republika Srbija: Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede Republike Srbije.

MPŠV (2011). Nacionalni program ruralnog razvoja od 2011. do 2013. godine, sa Prilozima. Beograd, Republika Srbija: Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede Republike Srbije.



MPŠV (2013). Zakoni, uredbe i pravilnici. Beograd, Republika Srbija: Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede. Retrieved November 1st, 2013, from http://www.mpt.gov.rs/documents/list/123/zakoni-poljoprivreda.html?menu_id=31

Njegovan, Z., i Crnokrak, N. (2012). Ruralni razvoj u ekonomskim teorijama razvoja. U Agroprivreda Srbije u pretpristupnom periodu (str. 89-109). Beograd, Srbija: DAES.

Pašalić, Ž., i Mrnjavac, Ž. (2003). Teze za novi pristup ruralnom razvitku. Ekonomija 10(1), 231-249.

Petrick, M. (2013). Reversing the rural race to the bottom: an evolutionary model of neo-endogenous rural development. European Review of Agricultural Economics, 40(4), 707–735. doi:10.1093/erae/jbt019.

Severini, S., & Tantari, A. (2013). The effect of the EU farm payments policy and its recent reform on farm income inequality. Journal of Policy Modeling, 35(2), 212-227. DOI: 10.1016/j.jpolmod.2012.12.002.

Stojanović, Ž., i Manić, E. (2009). Održivi ruralni razvoj i prekogranična saradnja. Glasnik srpskog geografskog društva, 2(2), 43-54.

Terluin, I. J. (2003). Differences in economic development in rural regions of advanced countries: an overview and critical analysis of theories. Journal of Rural Studies, 19(3), 327-344. DOI: 10.1016/S0743-0167(02)00071-2.

Van der Ploeg, J. D., Renting, H., Brunori, G., Knickel, K., Mannion, J., Marsden, T., de Roest, K., Sevilla-Guzman, E., & Ventura, F. (2000). Rural development: From practices and policies towards theory. Sociologia Ruralis, 40(4), 391. DOI: 10.1111/1467-9523.00156

Vlada Republike Srbije (2008). Nacionalna strategija održivog razvoja. Beograd, Republika Srbija: Vlada Republike Srbije.

Vučić, S. (2006). Održivi poljoprivredni i ruralni razvoj – SARD koncept. U Obnova i razvoj seoskih zajednica na marginalnim područjima (str. 71-80). Beograd, Republika Srbija: Zavod za proučavanje sela.

Vujičić, M., i Ilić, M. (2004). Značaj prehrambene industrije za demografsku revitalizaciju seoskih područja Srbije. Ekonomika, 50(4-5), 285-298.

Vujičić, M., i Rosić, I. (2000). Interakcije agrara i strategije ruralnog razvoja Jugoslavije. Ekonomski horizonti, 2(1-2), 45-51.

Vujičić, M. (1997). Ruralni i agrarni razvoj: šta i kako dalje. Ekonomika, 43(4-6), 166-172.

Vujičić, M., Ristić, L., & Vujičić, S. M. (2012). European integration and rural development policy of the Republic of Serbia and West Balkan countries. Bulgarian Journal of Agricultural Science (BJAS), 18(4), 519-530.

WB (2013). Agriculture and Rural Development - Projects (Year and Project Title). Washington, DC, USA: The World Bank - WB. Retrieved November 1st, 2013, from http://web.worldbank.org/WBSITE/EXTERNAL/TOPICS/EXTARD/0,,contentMDK:20445361~pagePK:210058~piPK:210062~theSitePK:336682,00.html

WCED (1987). Our Common Future - Report. UN World Commission on Environment and Development. Retrieved December 2nd, 2013, from http://www.un-documents.net/our-common-future.pdf



Lela Ristić je docent na nastavnom predmetu Ekonomika poljoprivrede, na Ekonomskom fakultetu Univerziteta u Kragujevcu, gde je doktorirala u oblasti integralnog ruralnog razvoja u Evropskoj uniji i Republici Srbiji. Osnovne oblasti njenog naučnog istraživanja su održivi agrarni i ruralni razvoj i turizam, menadžment u agrobiznisu.

STRATEGIC MANAGEMENT OF SUSTAINABLE RURAL DEVELOPMENT IN THE REPUBLIC OF SERBIA

Lela RisticFaculty of Economics, University of Kragujevac, Kragujevac, Serbia

This paper aims to present the current level of sustainable rural development in the Republic of Serbia, the development potentials and the problems identified in this area, as well as to bring to attention the necessity of sustainable rural development modernization as a significant part of the EU accession process. The mentioned issues are examined in accordance with the specific characteristics of the rural areas in the Republic of Serbia and the generally accepted principles of sustainable development (the economic, environmental and social ones), taking into account the interests of present and future generations. The paper analyzes the necessity and possible directions of the sustainable rural development of the Republic of Serbia. In this regard, the paper points to the significant role of the official state development policy in solving the problems of rural areas by establishing appropriate priorities and specific guidelines for future sustainable rural development. The conclusion is that the comprehensive and continuous work on the revitalization and development of rural areas is essential and must be in compliance with the principles of sustainable development. It is vital that the efforts towards sustainable rural development include significant investments, education programs, initiatives and activities of all development actors at the national, regional and local levels, as well as people directly involved in agriculture and agricultural production.Keywords: sustainable development, rural development, directions of sustainable rural development

JEL Classification: O18, P25, Q19, R59



Pregledni članakUDK: 338.45:69(497.11) ; 338.12doi: 10.5937/ekonhor1303245M

* Korespondencija: I. Mladenović, Ekonomski fakultet Univer-ziteta u Nišu, Trg kralja Aleksandra 11, 18000 Niš, Srbija;


GRAĐEVINARSTVO KAO INDUSTRIJSKI SEKTOR U FUNKCIJI OPORAVKA PRIVREDE REPUBLIKE SRBIJE

Igor Mladenović*

Ekonomski fakultet Univerziteta u Nišu

Aktuelna ekonomska kriza uticala je na nivo ekonomske aktivnosti u mnogim sektorima privređivanja. Među teoretičarima i ljudima iz prakse sve se češće čuje stav da je građevinarstvo kao industrijski sektor, koji prate sve druge privredne grane, u ozbiljnoj krizi i da bi njegov oporavak podstakao oporavak ukupne privrede Republike Srbije (RS). Za ovu industrijsku granu se kaže da može da nosi polovinu privrednog rasta unutar RS. Međutim, uz uvažavanje pomenutih stavova, postavlja se pitanje o tome kakvi su efekti ekonomske krize na ovaj privredni sektor i kakvi su bili efekti mera prethodne Vlade RS u ovom sektoru. Traženje odgovora na ovako postavljeno pitanje umnogome može da profiliše odgovor aktuelne Vlade RS za rešavanje problema u građevinskoj industriji RS. Ključne reči: građevinarstvo, institucionalno okruženje, državne subvencije, privredni oporavak

JEL Classification: G01, E29, E29, D22

UVOD

Građevinska industija u svim zemljama susreće se sa različitim izazovima i problemima. Međutim, u zemljama sa zakasnelom tranzicijom ti problemi i izazovi imaju svoje specifičnosti koje se ogledaju u posebnom institucionalnom ambijentu i hroničnom nedostatku adekvatnih izvora finansiranja. Ukoliko ovome dodamo i uticaj aktuelene ekonomske krize, više je nego evidentno da izazovi pred građevinskom industijom dobijaju na intenzitetu. Posebno naglašavamo da, za razliku od nekih drugih sektora privređivanja, građevinska industrija Republike

Srbije (RS), nije uspela da se nakon 2000. godine internacionalizuje, iako su za to postojali povoljni uslovi (Mladenović, I. i ostali, 2012, 42).

Uvažavajući ove činjenice, u radu će biti istraženi stanje građevinskog sektora u RS i efekti postkriznih mera Vlade Republike Srbije u ovom sektoru, u kontekstu definisanja mera za oporavak ove industrijske grane u RS. U ovom kontekstu analiziraće se aktuelni institucuionalni okvir poslovanja ovog sektora privrede, kao i sagledavanje ponuđenih institucionalnih rešenja od strane prethodne Vlade Republike Srbije za podsticaj građevinske industrije. Da li su te mere dale rezultate i kakvo je stanje u ovom sektoru privrede analiziraćemo na bazi reprezentativnog uzorka.

Polazna hipoteza jeste da postkrizne mere Vlade Republike Srbije nisu dale rezultate. Validnost

postavljene hipoteze testiraćemo na bazi reprezentativnog uzorka.

Uzorak čine firme koje su u 2012. godini učestvovale sa 5% u ukupnom prihodu koji je realizovan u ukupnoj građevinskoj delatnosti RS. Predmet analize biće zvanični finansijski izveštaji privrednih društava koja čine uzorak u periodu od 2008. do 2012. godine. Analizom bilansnih pozicija, pokazatelja likvidnosti, finansiranja, naplate potraživanja i profitabilnosti stekao bi se jasan uvid u uticaj aktuelne krize na građevinski sektor RS. Predmetna analiza bi pokazala da li su mere prethodne Vlade Republike Srbije bile efikasne ili su pak, kako mnogi tvrde, postale uzrok nelikvidnosti i ekonomskog kolapsa ovog sektora privređivanja. Analiza će pomoći da se daju i preporuke za oporavak ovog izuzetno važnog sektora privrede.

INSTITUCIONALNI OKVIR POSLOVANJA GRAĐEVINSKOG SEKTORA U REPUBLICI SRBIJI

Građevinska delatnost u RS je izuzetno značajna privredna grana za funkcionisanje privrede u celini. Generalno govoreći, ova privredna grana je povezana sa gotovo svim oblastima ljudskog delovanja. Razvojem nauke i tehnike, građevinarstvo je postalo značajna privredna oblast, povezana sa preko 30 privrednih delatnosti. Proizvodi građevinske dealtnosti su inputi za druge privredne grane. Građevinska industrija je važan generator privrednog rasta u razvijenim, ali i u manje razvijenim zemljama (Oladinrin et al, 2012, 56). Prema podacima Privredne komore Srbije, građevinsku delatnost RS čini oko 11.530 privrednih društava, sa oko 116.760 radnika. Građevinarstvo učestvuje u ukupnom broju privrednih društava sa 13,1% dok građevinarstvo učestvuje u ukupnom broju zaposlenih sa 11,8% (Privredna komora Srbije).

Nažalost, nekada jedna od najekspanzivnijih i najpropulzivnijih izvoznih privednih grana, profitabilno i visoko akumulativno srpsko građevinarstvo danas deli sudbinu ukupne privredne situacije u zemlji. U 2013. godini građevinska delatnost posluje u veoma specifičnom institucionalnom miljeu.

Samo poslovno okruženje, prema podacima Svetske banke, nije baš naklonjeno ljudima koji se bave privrednom aktivnošću. Naime, od 185 istraživanih zemalja, po poslovnom ambijentu za realizaciju privrednih aktivnosti, RS je na 86. mestu (Doing Business 2013, 5). Prema istom istraživanju najlošija situacija je u oblasti obezbeđivanja građevinskih dozvola. Tu je Srbija na poražavajućem 179. mestu, gde je potrebno sprovesti 18 procedura i u proseku 269 dana za dobijanje građevinske dozvole. (Doing Business 2013, 27). Ovo ujedno predstavlja najveći ograničavajući faktor za sektor građevinarstva u RS. Ostale slabosti koje su identifikovane su naplata poreza 149. mesto, rešavanje bankrotstava 103. i primena ugovora, takođe, 103. mesto (Doing Business 2013, 8). Ovakav institucionalni milje imao je za posledicu pojavu brojnih problema u ovom sektoru privređivanja, kao što su korupcija, pravna (ne)sigurnost, itd.

Sve ovo je potvrda opšteprihvaćene teze neoinstitucionalne teorije da su tržišni nedostaci posledica neefikasnog institucionalnog uređenja. Zato je potrebno da se država aktivira na planu donošenja i primene zakona u oblasti zaštite svojine, sprovođenja ugovora i garantovanja prava stranih investitora. Ispostavlja se, dakle, da što je tržište manje savršeno, to je uloga države i njenih institucija veća, i obratno (Leković, 2001, 39).

Dodatno, svedoci smo da je prava retkost da investitor redovnim putem, u dogledno vreme, zakonito može da započne izgradnju objekta. Ovo je izuzetno pogodno tlo za korupciju, jer oni koji odlučuju o dobijanju građevinske dozvole žele da komplikovanu proceduru iskoriste za sticanje ličnog bogatstva. Veliki broj dana za izdavanje građevinske dozvole jeste posledica toga da srpska administracija o zahtevima stranaka ne odlučuje u okviru predviđenih rokova. Po mišljenju stručnjaka, nije redak slučaj da primedbe na priloženu dokumentaciju za izdavanje građevinske dozvole, od strane administracije, poprimaju epitet nezakonitosti (Isailović, 2012, 13).

Pravna regulativa koja definiše poslovanje građevinskog sektora u RS definisana je Zakonom o planiranju i izgradnji, Zakonom o državnom premeru i katastru, Pravilnikom o energetskoj efikasnosti zgrada, Pravilnikom o uslovima, sadržini i načinu


izdavanja sertifikata o energetskim svojstvima zgrada. Definisano materijalno pravo pogoduje nezakonitom postupanju organa uprave, jer ostavlja diskreciono ovlašćenje administraciji da primedbe mogu da se odnose na bilo koji deo projekta. Ovakva situacija vodi ka pravnoj nesigurnosti investitora.

Neefikasnost Katastra nepokretnosti u rešavanju zahteva stranaka je, takođe, jedan od ozbiljnih problema, koji utiču na broj investicija u građevinskoj industriji. Bez korenitih promena u ovoj oblasti, teško da se išta nabolje može promeniti.

Ovakav institucionalni ambijent, uz aktuelnu ekonomsku krizu, otvorio je novi problem, a to je nedostatak sredstava za finansiranje projekata. Banke i druge finansijske organizacije su prestale da finansiraju građevinske firme zato što pravne praznine pogoduju dužnicima, koji to u uslovima krize obilato koriste. Naime, „rupe“ neuređenog pravnog sistema sada su izašle u prvi plan i na najvećem udaru su se upravo našle banke i druge finansijske organizacije.

Praksa je pokazala da su banke kao sredstvo obezbeđenja izvršenja dužnikove obaveze obično koristile menice i vansudske hipoteke. Sve je funkcionisalo u najboljem redu dok kriza nije dobila na intenzitetu. Međutim, kada su dužnici prestali da izmiruju svoje obaveze, banke su počele da se susreću sa problemima koji su obesmišljavali njihova sredstva obezbeđenja. Ovo je direktna posledica loših zakonskih rešenja definisanih Zakonom o hipoteci i Zakonom o stečaju. Ovo je otvorilo složenu problematiku finansiranja investicionih aktivnosti u ovom sektoru privrede.

Opšte je prihvaćen stav da je osnovni izvor finansiranja investicija na nivou pojedinih nacionalnih ekonomija domaća štednja. Kad bi se celokupna proizvodnja posmatrane zemlje plasirala u tekuću potrošnju, to bi značilo potpunu stagnaciju i nemogućnost privrednog rasta. Najkraće, štednja predstavlja dobrovoljno odricanje potrošnje u sadašnjosti u cilju veće potrošnje u budućnosti (Lewis, 1963, 619). Razumljivo da svako odlaganje potrošnje podrazumeva smanjenje korisnosti pojedinih dobara u budućnosti, analogno pomeranju vremena njihovog korišćenja (Mladenović i Cvetanović, 2011, 144).

Domaća štednja je svakako najvažniji izvor finansiranja investicija u skoro svim zemljama sveta. Njen obim zavisi od veličine bruto domaćeg proizvoda po stanovniku i od stope nacionalne štednje. Štaviše, pouzdano se može tvrditi da se ova dva makroagregata nalaze u direktnoj korelacionoj sprezi, odnosno, da visok nivo nacionalnog dohotka per capita podrazumeva visoku stopu štednje i, obratno, nizak nivo tog pokazatelja korespondira sa niskom stopom štednje. Budući da visoko razvijene privrede imaju izraženiju stopu štednje, logično je da izraženiji procenat primenjen na veliki iznos nacionalnog dohotka po stanovniku ima za posledicu dovoljnu sumu sredstava za nesmetano finansiranje investicionih aktivnosti.

Industrijski napredne zemlje svoj razvoj, po pravilu, zasnivaju na investicijama koje finansiraju domaćom štednjom. Suprotno, u većini zemalja u razvoju daleko najveći problem finansiranja ekonomskog napredovanja predstavlja nedovoljnost domaće štednje. „Posebno u najsiromašnijim regionima hitna tekuća potrošnja takmiči se sa investicijama kod upotrebe oskudnih faktora. Rezultat su premalene investicije u proizvodni kapital koji je tako neophodan za brz ekonomski napredak” (Samuelson & Nordahaus, 1992, 698). Zbog toga, zemlje u razvoju svoje investicije delom finansiraju i dopunskom štednjom iz inostranstva. Stopa nacionalne štednje dobrim delom je određena veličinom nacionalnog dohotka po stanovniku, pa ne čudi što je u zemljama u kojima je veličina nacionalanog dohotka per capita jedva dovoljna da zadovolji egzistencijalne potrebe stanovništva ona niska. Otuda, razvoj u njima uveliko zavisi od priticanja inostranih sredstava. Ovakva situacija gotovo da u potpunosti važi za RS, kada je u pitanju građevinski sektor. Alternativa za inostrane izvore finansiranja jesu vlastiti izvori samih građevinskih kompanija.

Vlastiti izvori u finansiranju korporativnog preduzeća se mogu razvrstati na: eksterne i interne. Najjednostavnije rečeno, u prve spada akcionarski kapital, a u druge reinvestirani profit i amortizacija. Budući da su vlasnici kapitala uloženog u neko preduzeće pored maksimizacije iznosa dividendi zainteresovani i za rast i razvoj „svog” preduzeća kao izvora budućih prihoda oni će nastojati da jedan deo

I. Mladenović, Građevinarstvo kao industrijski sektor u funkciji oporavka privrede Republike Srbije 247

profita reinvestiraju na račun smanjenja aktuelnih dividendi. Premda ovakvo razmišljanje ima svoju logičku pozadinu, politika raspodele neto profita na deo za dividende i deo za finansiranje budućeg rasta i razvoja preduzeća (reinvestiranje) je krajnje kompleksna i, kao takva, nije predmet proučavanja u ovom radu. U kontekstu problematike finansiranja privrednih aktivnosti treba pomenuti da je uloga profita u formiranju štednje sektora privrede, a time i ukupne nacionalne štednje navela neke ekonomiste da profitu pripišu glavnu ulogu u finansiranju privrednog razvoja, što, takođe, može biti predmet opravdanih osporavanja (Lewis, 1966, 120-121).

Građevinska delatnost RS nema mnogo izbora za finansiranje svojih privrednih aktivnosti. Ako nema dovoljno za finansiranje osnovnh privrednih aktivnosti, nažalost nema ni sredstava za finansiranje inovacionih aktivnosti koje su posebno važne za konkurentnost ovog sektora privrede (Mladenović i ostali, 2011, 571). Poznato je da štednja domaćinstava nije dovoljna, a, s druge strane, tržište bankarskih kredita je izuzetno skupo. Izlaz iz ovakve situacije mogu da budu izvori finansiranja koje obezbeđuje država. Dva su osnovna izvora javne štednje: 1) višak budžetskih prihoda nad rashodima tj. budžetski suficit i 2) štednja javnih preduzeća. Kad se kaže državni prihod, misli se, pre svega, na prihod po osnovi oporezivanja, dok se pod državnim rashodom podrazumevaju sva davanja, javna dobra i usluge, kao i sredstva neophodna za realizaciju programa redistribucije dohotka. Srpski budžet već duži niz godina ne beleži suficit. S druge strane štednja preduzeća u javnom vlasništvu je skromna. Ta preduzeća uglavnom posluju manje uspešno od privatnih preduzeća, što je svakako jedan od razloga za podsticaj njihove privatizacije. Eklatantni primeri su Srbijagas i Galenika.

Uvažavajući sve ove okolnosti, za potrebe spasa građevinske industrije korišćen je inostrani izvor finansiranja, kao jedini preostali izvor. Međutim, naš građevinski sektor je specifičan po tome što je ovaj izvor finansiranja posredno korišćen. Naime, država je iz budžeta, svojim zaduživanjem mobilisala inostranu štednju. To je učinila Vlada Republike Srbije 2010. godine.

INSTITUCIONALNA REŠENJA ZA PODRŠKU GRAĐEVINSKOG SEKTORA U SRBIJI U USLOVIMA KRIZE

Uvažavajući okolnosti i teško stanje u građevinskoj industriji Srbije, Vlada Republike Srbije sa mandatom od 2008. do 2012. godine pokrenula je mere za pospešivanje ovog sektora privrede. To su bili Zakon o podsticanju građevinske industrije Republike Srbije u uslovima ekonomske krize (“Sl. glasnik RS”, br. 45/2010) i Uredba o merama podrške građevinskoj industriji kroz dugoročno stambeno kreditiranje u 2012. godini. Prva mera oličena Zakonom imala je za cilj da se prevaziđu negativni efekti ekonomske krize u Republici Srbiji u oblasti građevinarstva, odnosno, pruži pomoć domaćoj građevinskoj industriji za izlazak iz krize. Zatim, da se podstakne razvoj i uposle domaće građevinske firme i obezbedi likvidnost ovog sektora. Fokus je bio i na podsticanju razvoja i upošljavanju domaćih preduzeća koja se bave proizvodnjom građevinskog materijala i zadržavanje postojećeg nivoa zaposlenosti i stvaranje preduslova za otvaranje novih radnih mesta. Sve ovo je trebalo da vodi ka podsticanju privrednog razvoja u Republici Srbiji.

U skladu sa ovim zakonskim rešenjem, Vlada, na predlog nadležnih ministarstava, odnosno, nadležnog organa lokalne samouprave, utvrđivala je projekte koji su se u celosti ili delimično finansirali iz sredstava budžeta lokalne samouprave, autonomne pokrajine, odnosno, Republike Srbije. Intencija zakonodavca je bila da se, pri realizaciji ovih projekata, mora koristiti domaći građevinski materijal u učešću od najmanje 70% od ukupno potrebnog građevinskog materijala i ugrađene opreme, ukoliko se oprema istog kvaliteta proizvodi u Republici Srbiji. Projekti za izgradnju objekata visokogradnje i niskogradnje, čija se realizacija finansirala i realizovala u skladu sa analiziranim Zakonom, odnosili su se na škole, obdaništa, bolnice, stanove, autoputeve i druge državne puteve, sportske objekte, objekte za potrebe obavljanja delatnosti iz oblasti kulture i sl. Interesantno je da se za izbor firmi koje realizuju ove projekte vodio pregovarački postupak bez objavljivanja javnog poziva u skladu sa zakonom kojim se uređuju javne nabavke. Na taj način je država mogla da bira sa kim će da radi i da ima diskreciono pravo koje će firme imati koristi


od ovog Zakona. Takođe, sama primena Zakona je bila vremenski ograničena, odnosno propisano je njegovo važenje do 31. decembra 2011, na osnovu čega se zakuljučuje da je reč o kratkoročnoj meri.

Druga mera koja je preduzeta od strane Vlade jeste Uredba o merama podrške građevinskoj industriji kroz dugoročno stambeno kreditiranje u 2012. godini. Cilj ove Uredbe bio je podrška građevinskoj industriji kroz dugoročno stambeno kreditiranje i kupovina, odnosno, izgradnja stambenih jedinica kategoriji građana kojima je rešavanje stambenog pitanja najvažnije, kroz podizanje kreditne sposobnosti i smanjenje kamatne stope. Za potrebe realizacije ove mere, država je u 2012. godini opredelila 1,7 milijardi dinara. Korisnici ovih subvencija bili su građani koji nemaju rešeno stambeno pitanje i u čijem domaćinstvu iznos mesečnih prihoda nije prelazio 150.000 dinara. Država je subvencionisala učešće za stambeni kredit građanima koji ispunjavaju uslove u vrednosti od 20% od cene nekretnine (beskamatni kredit koji se vraćao nakon otplate stambenog kredita), 5% od cene nekretnine finansirali su korisnici, a 75% vrednosti cene stambene jedinice finansirala je poslovna banka. Ove mere bile su izuzetno atraktivne, ali u vreme krize manji broj ljudi se opredelio da ih koristi. Takođe, i ove mere bile su kratkoročne, jer se Uredba odnosila samo na 2012. godinu.

Pitanje koje se nametnulo jeste kakvi su bili efekti ovih mera i da li su privredna društva koja su koristila predložene benefite poboljšala svoj finansijski položaj. Odgovor na ova pitaja tražimo u analizi poslovanja značajnijih privrednih društava iz oblasti građevine pre i posle uvođenja ovih mera.

ANALIZA BILANSNIH POZICIJA GRAĐEVINSKOG SEKTORA U RS U PERIODU 2008. DO 2012.

Za potrebe ovog rada, uzorak čini 10 preduzeća čija je delatnost izgradnja stambenih i nestambenih objekata, koja su bila okosnica ekonomskih aktivnosti u ovom sektoru privrede. Te kompanije su u 2012. godini učestvovale sa 5% u ukupnom prihodu koji je realizovan u sektoru građevine u RS. Predmetni

uzorak, samo u sektoru izgradnje stambenih i nestambenih objekata učestvuje sa 30% ukupnog prihoda u 2012. godini, čime je reprezentativnost uzorka više nego evidentna. Uzorak čine sledeća privredna društva: A.D. „Putevi Užice”, Užice; „Građevinska Direkcija Srbije” d.o.o Beograd; A.D. „Energoprojekt - visokogradnja”, Beograd; „Deneza M Inženjering” d.o.o, Beograd; „Inter-Kop” d.o.o., Šabac; „Energo group” d.o.o., Beograd; „Tehnogradnja” d.o.o., Kruševac; „PMC - Inženjering” d.o.o. Beograd; „Gradina” d.o.o., Beograd; „AG Strabag”, Beograd. Cilj analize bilansnih pozicija jeste da se vidi kakvi su bili efekti krize i mera Vlade na pojedine stavke u finansijskim izveštajima analiziranih privrednih društava. Fokus je najpre na poziciji ukupnih prihoda (Grafikon 1).

Na osnovu podataka sa Grafikona 1 može se zaključiti da je od 2008. do 2010. godine bila evidentna stagnacija u prihodima koje su realizovala građevinska preduzeća u Srbiji. Ako se ovome doda činjenica da su prihodi izraženi u tekućim cenama, može se zaključiti da je u periodu od 2008. do 2010. došlo do pada realnog prihoda u ovom sektoru. Zato je i prethodna Vlada donela Zakon o podsticanju građevinske industrije Republike Srbije u uslovima ekonomske krize u 2010. godini i evidentno je da su mere dale rezultate. To


2008. 2009. 2010. 2011. 2012.

10

20

30

40

50

60

70

0

Poslovni prihodi

Grafikon 1 Kretanje ukupnih prihoda u uzorku za period 2008-2012.

Izvor: Autor, na osnovu zvaničnih finansijskih izveštaja

potkrepljujemo rastom prihoda u 2011. i 2012. godini. Zaključak je da su analizirana (velika) preduzeća bila uključena u mere Vlade i da su ispunila sve neophodne uslove propisane Zakonom i knjižila uvećane prihode. Na ovaj način se očekivalo da će se amortizovati negativni efekti krize na teret budžeta Republike Srbije.

Sličan zaključak možemo da izvedemo ukoliko analiziramo i dinamiku nivoa obrtnih sredstava kod analiziranih privrednih društava (Grafikon 2). Naime, da bi se uvećani obim poslova realizovao, privredna društva su morala da angažuju veći obim obrtnih sredstava.

Sa Grafikona 4 može se zaključiti da se građevinski sektor intenzivno zaduživao kako bi ispoštovao obaveze za ugovorene poslove. Međutim, ono što je izostalo jeste blagovremeno plaćanje države za preuzete obaveze. Iz razgovora sa menadžerima analiziranih kompanija ispostavilo se da država nije ispoštovala rokove plaćanja, dok su izvođači radova morali da poštuju svoje finansijske obaveze za uvećani


2008. 2009. 2010. 2011. 2012.

10

20

30

40

50

60

0

Obrtna imovina

Grafikon 2 Kretanje nivoa obrtne imovine u uzorku za period 2008-2012.


Međutim, ukoliko se analizira bilansna pozicija kretanja stalne imovine, može se zaključiti da su mere iz 2010. godine bile kratkoročnog karaktera. Naime, sa Grafikona 3 može se videti da nakon rasta obima stalne imovine do 2011. godine dolazi do smanjenja ove pozicije u uzorku za 2012. godinu.

Interesantno je da je smanjenje nivoa stalne imovine evidentirano kod 7 od 10 analiziranih privrednih društava. Ovo upućuje na zaključak da se nešto ozbiljnije desilo u njihovom poslovanju. Analiza rashoda finansiranja u posmatranom periodu daje odgovor na postavljeno pitanje (Grafikon 4).

Grafikon 3 Kretanje nivoa stalne imovine u uzorku za period 2008-2012.


2008. 2009. 2010. 2011. 2012.

24

68

1012

14

0

Stalna imovina

16

Grafikon 4 Kretanje nivoa finansijskih rashoda u uzorku za period 2008-2012.


2008. 2009. 2010. 2011. 2012.

1

2

3

4

5

0

Finansijski rashodi

obim poslova, koji su dobili od strane države. Sve ovo je vodilo ka povećanju udela obaveza u finansiranju, što potvrđuje Grafikon 5.

ANALIZA POKAZATELJA LIKVIDNOSTI GRAĐEVINSKOG SEKTORA U RS OD 2008. DO 2012.

Da li su efekti krize i mera Vlade imali svoje reperkusije na likvidnost ovog sektora vidimo na bazi analize koeficijenta tekuće likvidnosti. Za svaku kompaniju u uzorku, za vremenski okvir analize, izračunat je pokazatelj koeficijet tekuće likvidnosti i, proporcionalno ekonomskoj snazi kompanije (poslovni prihod) izračunat je za uzorak kao celinu. Rezultati analize prikazani su na Grafikonu 6.


Grafikon 5 Kretanje udela obaveza u finansiranju u uzorku za period 2008-2012.


2008. 2009. 2010. 2011. 2012.

5052

54565860

62

0

u %

64

Grafikon 6 Kretanje koeficijenta tekuće likvidnosti u uzorku za period 2008-2012.


2008. 2009. 2010. 2011. 2012.

0,85

0,90

0,95

1,00

1,05

0,80

Analiza je pokazala da je 2008. godine jedan dinar kratkoročnih obaveza u građevinskom sektoru u RS bio pokriven sa 0,93 dinara obrtnih sredstava. Međutim, kraj 2012. godine je pokazao da je 0,87 dinara obrtnih sredstava pokrivalo 1 dinar kratkoročnih obaveza. Kako je minimalni poželjni nivo ovog pokazatelja 1, vidi se da je likvidnost građevinskog sektora u RS na početku 2013. godine ozbiljno ugrožena. Primera radi, prema podacima APR-a, za privredu RS i kompletan građevinski sektor u Srbiji ovaj pokazatelj u 2012. godini iznosio je 1,01, odnosno 0,9. Na ovaj način potvrđena je reprezentativnost uzorka i primenjena metodologija, ali i činjenica da je građevinski sektor

Udeo obaveza u finansiranju građevinskih preduzeća u RS postepeno se smanjivao tokom 2008. i 2009. godine. Ovo iz razloga što je u tom periodu bio prisutan investicioni bum u oblasti stanogradnje, pa su se građevinske firme polako razduživale. Treba podsetiti da je do 2008. u RS postojao tzv. „mehur cena” gotovih stanova u Beogradu, koji je bio rezultat visoke tražnje na nerealnim osnovama. Dobra alternativa za držanje gotovog novca bila je kupovina stana u Beogradu. Međutim, sa intenziviranjem ekonomske krize i njenim prelivanjem u RS, stanje u građevinskom sektoru se znatno pogoršalo. To je imalo za posledicu enormni rast udela obaveza u finansiranju, tačnije, većem zaduživanju građevinskog sektora. Pomenuta dešavanja imala su i svoje reperkusije na pokazatelje likvidnosti i obrta.

manje likvidan u analiziranom periodu u odnosu na prosečnu likvidnost privrednih društava u RS.

Do sličnog zaključka možemo doći i ako analiziramo koeficijent naplate potraživanja (Grafikon 7).

ANALIZA POKAZATELJA USPEŠNOSTI POSLOVANJA GRAĐEVINSKOG SEKTORA U RS OD 2008. DO 2012.

Analizu uspešnosti poslovanja građevinskog sektora u RS posmatramo kroz tri osnovna ekonomska pokazatelja. To su: poslovna dobit, ekonomičnost i prinos na aktivu. Za svako privredno društvo iz uzorka u posmatranom periodu izračunata je vrednost pomenutih pokazatelja i na osnovu ekonomske snage svakog privrednog društva izračunat je pokazatelj za uzorak kao celinu. Kriterijum za ekonomsku snagu bilo je učešće u realizovanom prihodu.

Poslovna dobit (EBITDA - Earnings Before Interest, Taxes, Depreciation and Amortization) predstavlja zaradu privrednog društva, ali bez uključivanja poreza, kamata, deprecijacije i amortizacije u kalkulaciju dobiti. Mnogi EBITDA nazivaju zaradom pre svih loših stvari i koristi se za analizu i poređenje profitabilnosti između različitih privrednih društva ili grana privrede. Dodatni razlog tome leži i u činjenici da obračun ovog pokazatelja isključuje efekte finansiranja i individualnh računovodstvenih odluka svakog privrednog subjekta. Ovaj pokazatelj apostrofira sposobnost privrednog društva da ostvaruje dobit samo iz osnovne delatnosti. Analiza poslovne dobiti (EBITDA) potvrđuje ono o čemu smo do sada diskutovali. Od 2008. do 2010. godine evidentiran je pad poslovne dobiti. Mere Vlade iz 2010. godine dale su kratkoročna poboljšanja kada je u 2011. evidentiran rast vrednosti ovog pokazatelja, ali je u 2012. njegova vrednost umanjena. Iz razgovora sa menadžerima analiziranih preduzeća, zaključuje se da je uzrok ovome rast troškova poslovanja, naročito, finansijskih rashoda i odustajanje od poslova koje naručuje država, jer nije bila dobar „platiša” (Grafikon 8).

Ekonomičnost, kao odnos između ukupnih prihoda i rashoda, jeste veoma važan pokazatelj ekonomske uspešnosti poslovanja. Iako je minimalna poželjna vrednost ovog pokazatelja jedan, istraživanje na uzorku je pokazalo da je vrednost ovog pokazatelja ispod jedinice (Grafikon 9). Ovo pokazuje da sektor izgradnje stambenih i nestambenih objekata ima slabu uspešnost u poslovanju. Primera radi za RS (privredna društva koja predaju finansijske izveštaje


Grafikon 7 Kretanje koeficijenta obrta potraživanja u uzorku za period 2008-2012.


2008. 2009. 2010. 2011. 2012.

1,0

2,0

3,0

4,0

5,0

6,0

0

Analiza koeficijenta naplate potraživanja na uzorku pokazuje da je u 2008. godini građevinski sektor naplaćivao svoja potraživanja u proseku za 68 dana. U 2012. godini, naplata potraživanja je u proseku realizovana za 83 dana. Interesantno je da je u 2009. i 2010. godini vrednost ovog pokazatelja bila 3,14, odnosno 3,16. Drugim rečima, bilo je potrebno skoro 114 dana da bi se naplatila potraživanja. Tako da je ova činjenica u tim godinama uslovila intervenciju Vlade sa Zakonom o podsticaju, ali po prvim analizama efekti su bili kratkog daha. Primera radi, za RS (privredna društva koja predaju finansijske izveštaje APR-u), prosečan broj dana za napatu potraživanja u 2012. godini iznosio je 78 dana, dok je za sva preduzeća iz celokupne građevinske industrije u RS taj period bio 109 dana. Ovaj podatak potvrđuje da je analizirani uzorak u potpunosti reprezentativan i da opisuje pravu sliku u ovom sektoru u RS. Pitanje koje se nameće jeste kakvi su efekti na ključne pokazatelje uspešnosti poslovanja privrednih društava u oblasti građevine u Srbiji u analiziranom periodu.

APR-u), vrednost ovog pokazatelja u 2012. godini bila je 1,01, dok je za celukupnu građevinsku delatnost Srbije iznosila 0,9. Ovo je samo potvrda da je uzorak u ovoj analizi reprezentativan i da pokazuje aktuelnu situaciju u građevinskom sektoru RS. Analiza uzorka pokazuje permanentno smanjenje vrednosti ovog pokazatelja od 2010. godine do danas. Situacija je posebno alarmantna za 2012. godinu, kada je vrednost ukupnih prihoda mogla da pokrije samo 76% ukupnih rashoda u analiziranom uzorku.

ROA (Return On Assets) ili stopa prinosa na imovinu pokazuje kakva je zarađivačka sposobnost privrednog društva. Na analiziranom uzorku vidimo da je vrednost ovog pokazatelja u intenzivnom padu, naročito u 2012. godini, kada jedno od najvećih privrednih društava u uzorku ima potpuno negativnu neto dobit. Ovo pokazuje da angažovana imovina od strane privrednih društava iz oblasti građevine ima skromnu zarađivačku sposobnost. Taj prinos je bio 6% u 2008. godini i od tada se smanjuje (Grafikon 10).


Grafikon 8 Kretanje poslovne dobiti u uzorku za period 2008-2012.


Grafikon 9 Kretanje ekonomičnosti u uzorku za period 2008-2012.


Grafikon 10 Kretanje ROA u % u uzorku za period 2008-2012.


U nameri da proverimo reprezentativnost uzorka, analizom podataka iz APR-a utvrdili smo da je za 2012. godinu za celukupnu građevinsku industriju RS vrednost ovog pokazatelja bila -2,34%. Ovo je još jednom potvrdilo tezu da je građevinska delatnost u RS u ozbiljnoj krizi i da, u proseku, na jedan dinar imovine angažovane u ovaj sektor realizuje se, u proseku, gubitak od 0,023 dinara. Poređenja radi, za RS kao celinu (sva preduzeća koja predaju finansijske izveštaje) vrednost ovog pokazatelja je 0,19%. Drugim rečima, prosečno srpsko preduzeće u RS na jedan dinar imovine generiše neto dobit od 0,0019 dinara, što je izuzetno niska vrednost ovog pokazatelja. Građevinski sektor, kao deo te privrede, videli smo, beleži još lošije rezultate.

Ova analiza je pokazala da su, kada je u pitanju građevinsi sektor u RS, mere državne intervencije dale kratkoročne rezultate. Takođe, uočljivo je da su mere imale elemente klasičnog državnog neuspeha. Nije mali broj istraživačkih radova u RS koji ukazuje na tu činjenicu. Naime, „analiza državnih neuspeha, najpre na teorijsko-metodološkom nivou, a, zatim, i iz ugla funkcionisanja domaće privrede, nosiocima ekonomske politike treba da posluži kao relevantan izvor informacija za vođenje ekonomske politike i kreiranje instituta tržišne privrede” (Petrović, 2013, 16). Ukoliko bi nosioci ekonomske politike u RS bili svesni ovih nedostataka, stvorili bi se uslovi za donošenje adekvatnih mera na osnovu kojih bi se sagledala efikasnost subvencioniranih preduzeća i efikasnost konkretnih državnih aktivnosti. Možda su neka rešenja vezana za javno privatna partnerstva u ovoj oblasti dobra osnova za razmišljanje u narednom periodu (Suhaiza, 2013, 98).

ZAKLJUČAK

Analiza poslovanja građevinskog sektora u RS tokom proteklih pet godina pokazala je da ovaj sektor privređivanja ima ozbiljne probleme. Nedvosmisleno je pokazano da su ti problemi posledica nekoliko faktora. Prvi je loš institucionalni ambijent za bavljenje ovim sektorom privređivanja, a koji se ogleda u nedorečenim zakonskim rešenjima koja su, umesto sigurnosti, za rezultat imala pravnu nesigurnost. Ovakav institucionalni okvir jeste odlično tlo za razvoj korupcije, kao najvećeg sistemskog problema srpskog društva. Drugi, neadekvatni izvori finansiranja za ovu veoma specifičnu granu privrede i treći neadekvatan odgovor države u stimulisanju ovog sektora privrede u uslovima aktuelne ekonomske krize. Sprovedeno istraživanje je potvrdilo da su navedeni faktori doprineli pogoršanju likvidnosti grđevinske delatnosti i to za 10% ispod ionako niskog nivoa likvidnosti privrednih društava u RS, a da je neadekvatno koncipirana pomoć ovom sektoru privrede uticala na to da „miljenici” prethodne vlasti imaju neadekvatne pokazatelje uspešnosti poslovanja, naročito u segmentu prinosa na angažovanu imovinu, koja je za 2012. imala negativnu vrednost.

Sveukupno istraživanje je potvrdilo polaznu hipotezu da su efekti državne intervencije bili kratkotrajnog karaktera i da su u jednom segmentu uzrok lošeg stanja u ovom sektoru privrede RS.

Na ovaj način istraživanje je pokazalo da za građevinsku industriju treba koncipirati sistemske mere, kako bi se ovaj sektor izveo na put oporavka. Sistemski pristup podrazumeva da osim neposrednih finansijski podsticaja, mnogo dalekosežnije efekte mogu imati mere u promeni institucionalnog ambijenta u kome posluje ovaj sektor.

REFERENCE

Isailović, I. (2012). Propast građevinske industrije. Profit, decembar 2011 / januar 2012, 12-13.

Leković, V. (2001). Korelacija tržišne institucionalizacije i tranzicionih procesa. Ekonomski horizonti, 1-2, 31-42.

Lewis, A. (1963). Economic Development with Unlimited Supplies of Labor: The Economics of Underdevelopment. New York.

Lewis, A. (1966). Development Planing. London, UK: G. Allen.

Mladenović, I. i Cvetanović, S. (2011). Kapital u teoriji rasta i razvoja, Niš, Ekonomski fakultet Univerziteta u Nišu.

Mladenović, I., Ćuzović, S., & Sokolov, S. (2012). Business performances of the Serbian trade sector in conditions of internationalization. Industrija, 40(4), 41-62.

Mladenović, I., Stanković, Lj., Đukić, S., i Popović, A. (2011). Unapređenje poslovne konkurentnosti preduzeća zasnovano na inovacijama. Ekonomske teme, 4, 559-580.

Oladinrin, T., Ogunsemi, D., & Aje, I. (2012). Role of Construction Sector in Economic Growth: Empirical Evidence from Nigeria. FUTY Journal of the Environment, 7(1), 50-60.

Patricia, M. H. (1974). Economic Theory and the Construction Industry. MacMillan Press.

Petrović, D. (2013). Ključni teorijski i praktični aspekti državnih neuspeha u savremenoj ekonomiji. Ekonomski horizonti, 15(2), 149-161.

Privredna komora Srbije. Privreda Srbije. dostupno na http://www.pks.rs/PrivredaSrbije.aspx?id=7&p=2&

Samuelson, P., & Nordahaus, W. (1992). Ekonomija. Zagreb, Hrvatska: Mate.


Službeni glasnik RS, 45/2010.

Suhaiza, I. (2013). Factors attracting the use of public private partnership in Malaysia. Journal of Construction in Developing Countries, 18(1), 95–108.

The International Bank for Reconstruction and Development / The World Bank, Doing Business 2013, dostupno na http://www.doingbusiness.org/~/media/giawb/doing%20business/documents/profiles/country/SRB.pdf

Uredba o merama podrške građevinskoj industriji kroz dugoročno stambeno kreditiranje u 2012.

Zvanični finansijski izveštaji od 2008. do 2012. A.D. „Putevi Užice”, Užice.

Zvanični finansijski izveštaji od 2008. do 2012. „Građevinska Direkcija Srbije” d.o.o Beograd.

Zvanični finansijski izveštaji od 2008. do 2012. A.D. „Energoprojekt - visokogradnja”, Beograd.

Zvanični finansijski izveštaji od 2008. do 2012. „Deneza M Inženjering” d.o.o, Beograd.

Zvanični finansijski izveštaji od 2008. do 2012. „Inter-Kop” d.o.o., Šabac.

Zvanični finansijski izveštaji od 2008. do 2012. „Energo group” d.o.o., Beograd.

Zvanični finansijski izveštaji od 2008. do 2012. „Tehnogradnja” d.o.o., Kruševac.

Zvanični finansijski izveštaji od 2008. do 2012. „PMC - Inženjering” d.o.o. Beograd.

Zvanični finansijski izveštaji od 2008. do 2012. „Gradina” d.o.o., Beograd.

Zvanični finansijski izveštaji od 2008. do 2012. „AG Strabag”, Beograd.




Igor Mladenović je vanredni profesor na Ekonomskom fakultetu Univerziteta u Nišu, na nastavnim predmetima Makroekonomija i Teorija i politika privrednog razvoja. Doktorirao je u oblasti uloga institucionalnih investitora u finansiranju privrednog razvoja, na Ekonomskom fakultetu Univerziteta u Nišu.


THE CONSTRUCTION INDUSTRY IN FUNCTION OF THE RECOVERY OF THE REPUBLIC OF SERBIA ECONOMY

Igor Mladenovic*

Faculty of Economics, University of Nis, Nis, Serbia

The current economic crisis has affected the level of the economic activity in many sectors of the economy. Among theorists and practitioners, the construction industry, followed by all the other industries, is increasingly said to be facing a serious crisis and to encourage its recovery of the overall economy of the Republic of Serbia. For this, the construction industry is said to be able to bear half of the economic growth of Serbia. However, taking into account the above-mentioned positions, the question is what the effects of the economic crisis on this economic sector are and what the effects of the measures imposed by the previous government of the Republic of Serbia regarding this sector were. Searching for answers to this question can to a great extent profile the answer of the current government regarding the solving of the problems in the Serbian construction industry. Keywords: economic crisis, institutional environment, state subsidies, construction sector

JEL Classification: G01, E29, E29, D22


Prikaz knjigeUDK: 658.8.012.12(049.32) ; 005.346(049.32)

doi: 10.5937/ekonhor1303257B

* Korespondencija: K. Borisavljević, Ekonomski fakultet Univer-ziteta u Kragujevcu, Đ. Pucara 3, 34000 Kragujevac, Srbija;


U uslovima globalizacije i intenzivne konkurencije, preduzeća se u svom poslovanju sve više usmeravaju na razvoj dugoročnih odnosa sa potrošačima. Jedna od ključnih poslovnih aktivnosti preduzeća je marketing, a njegova osnovna funkcija je, upravo, privlačenje i zadržavanje potrošača u cilju poboljšanja konkurentske pozicije preduzeća na tržištu. Ova konstatacija se zasniva na promeni uloge tradicionalnog marketing koncepta 4P (product, price, promotion, place - proizvod, cena, promocija, distribucija) i razvojem nove paradigme u okviru marketing teorije pod nazivom marketing odnosa.

U knjizi, naslovljenoj: Relationship Marketing: Exploring Relational Strategies in Marketing, John Egan (Director of Marketing & Communications and Marketing Subject Group Leader at London South Bank University) istražuje primenu strategija marketing odnosa u marketing teoriji i praksi, sa ciljem izgradnje i poboljšanja odnosa između preduzeća, potrošača i ostalih stakeholder-a radi zadovoljenja njihovih potreba i unapređenja poslovnih performansi preduzeća. Za preduzeća je važno da razumeju koncept marketing

odnosa i uspešno primenjuju strategije marketing odnosa u svom poslovanju, kako bi održali i poboljšali svoju konkurentsku poziciju na tržištu.

Knjiga se sastoji od tri dela, pri čemu Prvi deo obuhvata sekcije 1-6, Drugi deo sadrži sekcije 7-10, a Treći deo obuhvata sekcije 11-13. U Prvom delu knjige razmatrana su pitanja nastanka i razvoja koncepta marketing odnosa, i ispitane osnovne pretpostavke i posledice primene strategija marketing odnosa u poslovanju. U Drugom delu knjige analizirane su različite vrste odnosa između preduzeća, potrošača, zaposlenih, ponuđača i drugih eksternih stakeholder-a. U Trećem delu knjige, poseban naglasak je na ulozi informacionih tehnologija u upravljanju strategijama marketing odnosa. Na kraju, predložen je konceptualni model primene marketing odnosa u svim privrednim oblastima.

U Prvom delu, naslovljenom: Odnosi u ekonomiji i marketingu (3-142 str.), istražuje se poreklo razvoja marketing odnosa i ukazuje na sličnosti i razlike između transakcionog marketinga i marketing odnosa. Na osnovu pregleda literature, razmatraju se različite definicije koncepta marketing odnosa. Predmet posebne analize su pretpostavke i efekti primene strategija marketing odnosa u poslovanju. Efikasnost

RELATIONSHIP MARKETING: EXPLORING RELATIONAL STRATEGIES IN MARKETING

Egan, J. (2011). (The 4th Edition) Harlow, England: Prentice Hall, Pearson Education Limited, ISBN 978-0-273-73778-0, XIII+300

Katarina Borisavljević*


sprovođenja strategija marketing odnosa zavisi, u najvećoj meri, od faktora rizika, emocija, poverenja i povezanosti između različitih poslovnih subjekata. Posmatrano sa ekonomskog aspekta, u najznačajnije efekte primene marketing odnosa spadaju povećanje satisfakcije i lojalnosti potrošača, profitabilnosti preduzeća i sl. Poseban naglasak u analizi je na objašnjenju modela satisfakcije i lojalnosti potrošača, kao i prednostima i ograničenjima njegove primene u marketing teoriji i praksi.

U Drugom delu, pod naslovom: Preduzeće i njegovi odnosi sa stakeholder-ima (147-224 str.), razmatraju se rezultati istraživanja brojnih autora koji su se bavili problemom marketing odnosa i analizom kvaliteta odnosa između preduzeća i potrošača, zaposlenih u preduzeću, različitih učesnika u kanalima distribucije, poslovnih partnera i sl. U ovom delu objašnjavaju se faze procesa upravljanja odnosima sa potrošačima, u cilju privlačenja i zadržavanja potrošača i povećanja profitabilnosti preduzeća. U nastavku se ukazuje na ulogu internih odnosa (internog marketinga) u poboljšanju performansi preduzeća, jer bi povećanje zadovoljstva zaposlenih trebalo da rezultira povećanjem lojalnosti potrošača. Predmet posebne analize je upravljanje odnosima između preduzeća i ponuđača na vertikalnom nivou, i poslovnih partnera na horizontalnom nivou poslovanja. Na kraju ovog dela analiziraju se mogućnosti saradnje preduzeća sa ostalim eksternim stakeholder-ima (kao što su vladine i nevladine agencije, lobi grupe, konkurentska preduzeća i sl.), sa ciljem poboljšanja konkurentske pozicije svih učesnika na tržištu.

U okviru Trećeg dela knjige, naslovljenog: Upravljanje i kontrola primene marketing odnosa (227-292 str.), objašnjava se proces upravljanja strategijama marketing odnosa i daje kritički osvrt na primenu koncepta marketing odnosa u poslovanju. Analizira se uloga informacionih tehnologija u personalizaciji usluga i razvoju marketing odnosa. Posebno se

naglašava značaj interneta u poslovanju i komunikaciji sa potrošačima. Pored toga, ukazuje se na sličnosti i razlike između koncepata upravljanje odnosima sa potrošačima (Customer Relationship Management - CRM) i marketing odnosa, značaj kreiranja baza podataka i programa lojalnosti potrošača u razvoju dugoročnih odnosa sa potrošačima i sl. Na kraju ovog dela, razmatra se neophodnost prelaska preduzeća na uslužnu orijentaciju i veću primenu strategija marketing odnosa u uslužnom sektoru.

U savremenoj teoriji i praksi, naučna diskusija na temu primene marketing odnosa u poslovanju preduzeća je nedovoljno razvijena, što ukazuje na važnost i aktuelnost ove knjige. Naučni doprinos Knjige se ogleda u boljem razumevanju suštine koncepta marketing odnosa i povezanosti sa drugim marketing konceptima, kao što su upravljanje odnosima sa potrošačima, društveni marketing, uslužna orijentacija preduzeća i sl.

U Knjizi je posebno naglašen značaj primene informacionih tehnologija, naročito, društvenih medija, u sprovođenju strategija marketing odnosa u poslovanju preduzeća. Na osnovu sprovedene analize poslovnih primera, doprinos Knjige je i u podsticanju razvoja svesti o neophodnosti šire primene koncepta marketing odnosa i davanju preporuka menadžerima i zaposlenima u povećanju lojalnosti potrošača, odnosno, poboljšanju poslovnih performansi preduzeća.

Međutim, u Knjizi je analiza koncepta marketing odnosa uglavnom zasnovana na teorijskim principima i načelima, tako da nije izvršeno empirijsko istraživanje primene strategija marketing odnosa u poslovanju. Zbog specifičnosti poslovanja preduzeća iz različitih oblasti (industrije, trgovine, turizma i sl.), predloženi opšti konceptualni model razvoja i uspešnog sprovođenja strategija marketing odnosa nije moguće primeniti u svakom preduzeću.


Katarina Borisavljević je asistent na Ekonomskom fakultetu Univerziteta u Kragujevcu, na nastavnim predmetima Menadžment u turizmu i hotelijerstvu i Ekonomika i organizacija trgovinskih preduzeća. Student je doktorskih akademskih studija na Ekonomskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Glavne oblasti naučnog istraživanja su marketing i menadžment u uslužnim delatnostima.



K. Borisavljević, Prikaz knjige: Relationship Marketing: Exploring Relational Strategies in Marketing 259

UDK: 014.3doi: 10.5937/ekonhor1303261P


PREDMETNI INDEKS

Agrobiznis 233, 238Anketa 197, 201, 202

Banke Bankrotstvo 213, 215, 216, 219, 220 branše (branches) 9, 10, 12, 13, 14 dodata vrednost 49 domaćeistrane45 ekonomskaefikasnost(economicefficiency)3,13,14 izvršni odbor 51, 53, 54, 57 Komercijalna Poljska (the Comercial Polish) 4, 9 krize 213, 214, 215, 216, 217, 218, 219, 220, 221, 224 male i velike (small and large) 7 male, srednje, velike 46, 52 odbor za reviziju 53, 54, 57 razvoj 47 restrukturiranje 216, 217, 218, 219, 221, 222, 224, 225 rizici 46, 50, 213, 214, 216, 221,223, 224 sektor 18 skupština 50, 53, 54 upravljanje bankarskim krizama 213, 218, 219, 224 upravni odbor 49, 50, 51, 53, 54, 56, 57Bilans platni 21, 215 stanja/uspeha 133, 138, 139, 140Bolonjski proces/Deklaracija 87, 88, 90, 92, 93BrutoDomaćiProizvod(BDP)18,19,22,23,24,27,122,123,

202, 203, 204, 205, 233Budžet deficit17,26,28

Devizni kurs 22, 25, 26, 133, 136, 146Devizni rizik 133, 134, 135, 136, 139, 141, 142, 143, 144, 145, 146Diskrecija 17, 18Društveno blagostanje 152, 153, 154Država153,156 Intervenisanje 149, 150, 151, 157 Koordinacija u ekonomiji 149 Neuspesi 149, 150, 151, 157, 158, 159 Regulacija 155 Uloga u ekonomiji 149, 150

Dug Javni 17

Efektivnost sistema merenja performansi 31, 32, 33, 34, 36, 38, 39, 40Efikasnost alternativnogprihoda(alternativerevenueefficiency)3 alternativnogprofita(alternativeprofiteffeciency)3e-koncepti e-ekonomija 103 e-poslovanje 103 e-uprava 105Ekonometrija Tržišna149 Pristup 3, 4Ekonomija Neformalna 121, 122, 123, 124, 125, 126, 127, 128, 129, 130Ekonomije u tranziciji 18Ekonomska politika 17, 18, 24, 25, 26, 27, 28 Ekonomski rast 20Eksterna revizija 46, 217

Faktori kapaciteta za oporavak organizacija 181, 182, 183, 184, 185, 186, 187, 188, 189, 190, 191, 192

Faktorska analiza 36, 37, 40Fazi skup 181, 191 FaziAnalitičkiHijerarhijskiProces181,183,184,191 ProšireniFaziAnalitičkiHijerarhijskiProces181,182,184,

186, 187 Teorija fazi skupova 181, 182, 184, 192Finansijski derivati 133, 134, 144, 146Finansijsko izveštavanje 135, 141, 142Fiskalna ekspanzija 18, 19, 22, 28 iluzija 23 konsolidacija 24, 27, 28 ograničenja22,27 politika 17, 22, 23, 25, 26, 28 stimulacija 18, 28 zloupotreba 23

(Ovaj Indeks obuhvata sve člankepublikovaneuČasopisu,u2013.)

Funkcije alternativnagraničnafunkcijaprihoda(thealternative

frontier revenue function) 6, 8, 9, 10, 13 alternativnagraničnafunkcijaprofita(thealternative

frontierprofitfunction)4,5,6,7,8,9,13 stohastičkegraničnefunkcije(stochasticfrontierfunc-

tions) 3 troškova (cost) 3, 4, 7 Globalizacija 45, 56, 64, 77, 103, 220 Globalna ekonomija 87 Globalna ekonomska kriza 17, 18, 22, 27, 28 Globalna Subprime kriza 213, 219, 220, 222, 223

Industrija Procesna 182, 183Inflacija17,22,26,28Informacije Asimetrične155 Problemi 149, 150, 151Informaciono komunikacione tehnologije 45, 103, 104, 181, 191,

235 Determinante kvaliteta primene 103, 104, 105, 108, 110,

111, 112, 113, 114, 115, 116 Kompetencije 107, 108 Model kvaliteta primene 109, 111, 112Inovacije (Innovations) 84, 200, 203, 204, 205Inovativnost (Innovativeness) 77Institucije 17, 27 Neformalne 202, 204 Okvir 157, 222 Uticaj 149Interdisciplinarnost 105 Pristup 159Interna revizija Funkcije 49 Načiniorganizovanja45,53,56 Sektor 48, 53, 57 Zadaci 45, 46, 48, 49, 54, 55, 56, 57 Intervencija 213, 214, 215, 217Intervencionističkemere213,214,216,217,218,219,221,224,

225Investicije 203, 205 Strane direktne 26, 200Istraživanja Empirijska (empirical) 3, 4, 9, 32, 33, 35, 37, 45, 51, 104,

122, 139, 141, 144, 150, 157, 158Izbalansirana karta rezultata 31, 33, 34, 35, 36, 37, 38, 39, 40,

41, 106Izvoznici iz Poljske 61, 62, 69, 70, 71, 72, 73, 74

Javna dobra 152, 153, 159Javni izbor 149, 156, 159Javni sektor 149, 151, 152, 156

Kenzijanizam 18Kompanija Vrednost 31 Performanse 33, 40Kompetentnosti (Competences) Menadžerske(Managerial)78,79,84Konkurencija 149 Neperfektna (imperfect) 3, 5, 9, 13 Perfektna (perfect) 4, 5, 7Konkurentnost 121, 127, 128, 129Konkurentska pozicija (Competitive position) 61, 70, 74, 77 Cenovna 27 Regionalna 197, 198, 199, 200, 205Konkurentska prednost (Competitive adventage) 65, 78 Dimenzije (dimensions) 65, 66 Faktori (Factors) 69, 71, 72, 73 Izvori (Sources) 61, 63, 64, 65, 66, 70, 74Kontrola Anticipativna 35, 37 Kibernetska 35 Povratna 35, 37 Unutrašnja 45Korelacija Analiza 197, 201, 203, 205 Koeficijenti201,202,203,204Kreativnost(Creativity)77,80,81Kvalitet 103, 104

Lagrange-ovi multiplikatori (the Lagrange multipliers) 6, 7Lideri (Leaders) 77, 80, 84Liderstvo (Leadership) 80, 106, 109Likert-ova skala 36

Makroekonomski pokazatelji 18, 19, 26Menadžeri(Managers)78,79,81,108Menadžment(Management)77,78,81,82,109 Strategijski 61, 62, 63, 106Metod Metod Najmanjih Kvadrata (The Least Squares Method)

3, 8, 9Modeli Alternativnimodelizaprocenuefikasnosti(Alternative

efficiencyassessmentmodels)5 budžetskihciklusa23 političkihciklusa18 rasta 17, 18, 19, 26, 27, 28 ruralnog razvoja 230, 236


Stohastičkigranični(stochasticfrontiermodel)3,4,9Monetarna politika 18, 22, 28Motivacija (Motivation) 79, 84

Naselje Tip 121, 122, 124, 125Neizvesnost 182, 183, 184, 191, 192Neoliberalna ideologija 87, 88, 89, 90Neoliberalna paradigma 18, 87, 216Nezaposlenost 17, 24, 25

Obrazovanje 121, 122, 203, 205 Ekonomizacija 87, 88, 90, 93, 94 Institucije 88, 90, 91, 93 Paradigma 87 Sistem 88, 92 Visoko 87, 88, 90, 91, 92, 93, 94Odgovornost Društvena (Social) 78 Korporativno društvena (corporate social) 69, 72Odlučivanje(Decision-making)78,80,81 Kolektivno 149, 152 Strategijsko 31, 32, 34Okruženje31,33,36,41,213,214,216,218,219,221,223,225,

232 Dinamičkoikonkurentsko(dynamicandcompetitive)

62, 63 Globalno (Global) 77, 82, 83 Neizvesnost 105 Poslovno 182, 191, 202, 203Operacionaistraživanja(OperationsResearch)4Optimizacija Višekriterijumska 181, 183Organizacija Faktori 31, 32, 34, 35, 36, 38, 39, 41 Sposobnosti 33, 34, 35 Struktura 33 Učenje35,37,79Osiguranje Neživotno163,164,165 Osiguranici 163, 164, 169 Osiguravači163,164,169,170 Osiguravajućadruštva163,170 Premija 163, 164, 169

Paretoefikasnost/optimum150,151,152,154,155,200 Pareto analiza 186Pearson-ovkoeficijentkorelacije112,113Performanse Merenje 31, 32, 33, 34, 35, 41 Multidimenzionalna merila 31, 32, 33, 34, 36, 38, 39, 41 Sistemi merenja 31, 32, 33, 34, 35, 36, 37, 40

Planiranje poslovnih resursa 106Poisson-ov proces 163, 164, 166, 167, 168Politička/e/i faktori 30 makroekonomija 17, 23, 26, 28 manipulacije 20, 24 nestabilnost 17, 18, 19, 25 podrška 217 uticaji 19, 21Poljoprivreda 231, 232, 234, 235, 236, 237, 238, 239Preduzeća(Enterprises) Finansijskiiprinosnipoložaj133,134,139 Klasteri 103, 104, 105, 106, 109, 112, 116, 200, 203, 205 Kućna121,122,123,124,125,126,127,129,130 Mala i srednja (Small and medium) 77, 78, 84, 104, 110,

181, 182, 183, 185, 186, 187, 189, 190, 191, 192, 236, 237 Multinacionalna 133, 134, 135, 141, 143 Velika (Large) 78Preduzetnici (Entrepreneurs) 78, 79, 83, 84Preduzetništvo (Entrepreneurship) 77, 78, 79, 84Proaktivnost(Proactivity)78Produktivnost 199, 200, 205

Rad na daljinu (Teleworking) 123, 130Računovodstvo Međunarodno133,134,135,136Razvoj Održivi182 Održiviruralnirazvoj229,230,231,232,233,234,235,

236, 237, 238, 240 Strategijeodrživogruralnograzvoja230,234,235,236,

240 Modeli ruralnog razvoja 230, 236Regresiona analiza 39, 40 Višestruka 112Regulativa bankarskog poslovanja 213, 215, 217, 222, 223, 225Regulatorni pristupi/okvir/reforme/mere 213, 214, 215, 216, 221,

222, 224, 225Reinženjeringposlovnihprocesa103Renta Rentijerski orijentisano ponašanje 149 Traganje za rentom 154, 158Republika Srbija 17, 32, 35, 37, 39, 40, 45, 46, 49, 51, 54, 55, 56,

57,87, 88, 90, 91, 92, 94, 104, 110, 111, 115, 116, 121, 122, 123, 124, 125, 128, 130, 134, 139, 141, 142, 145, 146, 152, 159, 181, 183, 189, 192, 197, 198, 205, 219, 221, 222, 224, 225

Resursi Alokacija 149, 150, 159 Ljudski 121, 122, 125, 128 Materijalni i nematerijalni (tangible and intangible) 61,

65, 67 Optimalnaupotrebaograničenih153

Predmetni indeks 263

Rizik Kolektivni model 163, 164, 166, 170 Teorija 163, 164, 169, 170 Upravljanje 182

Stabilnost Cenovna 17 Makroekonomska 22Statistika Deskriptivna 37, 38, 46, 51, 52, 124 Metodi 104 Software MATLAB 108, 112StatističkiPaketzaDruštveneNauke(SocialSciencesStatisti-

cal Package) 124, 201Stohastičkiprocesi163,165,170Strana valuta Finansijski izveštaji 133, 135, 136 Hedžing133,134,135,136,139,143,144,145,146 Prevođenje134,135,136,137,138,139,145,146 Računovodstvo134,136 Transakcije 133, 134, 137, 139, 140, 143, 144, 146 Transakcionaizloženost133,134,135,136,139,140,141,

142, 143, 144, 145, 146Strategija 31, 33, 35, 37, 39, 41, 217, 218, 219, 224 Diferencijacija(differentiation)61,68 Generičke124 Konkurentska (competitive) 61, 62, 65, 68, 70 Modeli 126, 127, 128, 129 Političkoekonomskihmehanizama149 Poslovna (Business) 81, 181, 182, 183, 185, 190 Regionalne konkurentnosti 198 Tipologija(typology)63

Tipovikonkurentske(typesofcompetitive)61,67 (Ne)troškovna (non-cost) 68, 74Strategijsko upravljanje 229, 230, 235

Tranzicija Tranzicione zemlje (Transition countries) 79, 122,123Tržišta(Markets) Inostrana (Foreign) 61, 69, 70, 71, 73, 74 Finansijska 213

Univerzitet 87, 88, 90, 91, 92, 94

Varijable Merenje 36 u anketi 52 slučajne164,165,166,167Varijacija Jednosmerna analiza varijacija (ANOVA) 39, 40Verovatnoća Teorija 163Veštine 89 Individualne poslovne 121, 127, 128, 129 Menadžerske(Managerial)77,79,80,81,82,84 Preduzetničke(Entrepreneurial)77,80,82,84

Zadrugarstvo 238Zaposleni (Ne)formalno 121, 122, 125, 128, 130 Obrazovni sastav 121, 124, 125, 126, 128, 129, 130

(Ne)Zaposlenost 200, 202, 203, 205, 218

Znanje 88, 89, 90, 91, 93, 104, 106


IndekssastavilaSlavicaP.Petrović


UDK: 014.3doi: 10.5937/ekonhor1303265P

PREGLED AUTORA I NASLOVA

Arsovski, Z. (2013). Determinante primene informaciono-komunikacionih tehnologija u klasterima preduzeća. Ekonomski horizonti, 2013, 15(2), 103-119. doi:10.5937/ekonhor1302103A

Barburski, J. (2013). Measurement of banks’ economic efficiency under conditions of imperfect competition. Ekonomski horizonti, 15(1), 3-15. doi:10.5937/ekonhor1301003B

Bogićević, J. (2013). Računovodstvene implikacije prevođenja i hedžinga transakcija u stranoj valuti. Ekonomski horizonti, 2013, 15(2), 133-148. doi:10.5937/ekonhor1302133B

Borisavljević, K. (2013). Prikaz knjige: Egan, J. (2011). Relationship Marketing: Exploring Relational Strategies in Marketing. (The 4th Edition). Harlow, England: Prentice Hall, Pearson Education Limited. Ekonomski horizonti, 2013, 15(3), 257-259. doi:10.5937/ekonhor1303257B

Cingula, M. (2013). Entrepreneurial competences in contemporary management. Ekonomski horizonti, 15(1), 77-86. doi:10.5937/ekonhor1301077C

Domanović, V. (2013). Efektivnost sistema merenja performansi u uslovima savremenog poslovnog okruženja. Ekonomski horizonti, 2013, 15(1), 31-44. doi:10.5937/ekonhor1301031D

Đurić, Z. (2013). Kolektivni model rizika u neživotnom osiguranju. Ekonomski horizonti, 2013, 15(2), 163-172. doi:10.5937/ekonhor1302163D

Gligorijević, V., Vasić, P. (2013). Ljudski resursi u neformalnoj ekonomiji u Republici Srbiji. Ekonomski horizonti, 2013, 15(2), 121-132. doi:10.5937/ekonhor1302121G

Jovanović-Kranjec, M. (2013). Ekonomizacija visokog obrazovanja u Republici Srbiji. Ekonomski horizonti, 2013, 15(1), 87-96, doi:10.5937/ekonhor1301087J

Ljubisavljević, S. (2013). Organizovanje i zadaci interne revizije u domaćim i stranim bankama u Republici Srbiji. Ekonomski horizonti, 2013, 15(1), 45-59. doi:10.5937/ekonhor1301045L

Markiewicz, P., Agnieszka Zbikowska, A. (2013). Sources of a competitive advantage in shaping competitive position of Polish exporters on foreign market. Ekonomski horizonti, 2013, 15(1), 61-76, doi:10.5937/ekonhor1301061M

Mihajlović, V. (2013). Prikaz knjige: Sørensen, P. B., & Whitta-Jacobsen, H. J. (2010). Introducing Advanced Macroeconomics: Growth and Business Cycles. (The 2nd Edition). Berkshire, UK: McGraw-Hill Education. Ekonomski horizonti, 2013, 15(1), 97-99, doi:10.5937/ekonhor1301097M

(Ovaj Pregled obuhvata sve priloge publikovane u Časopisu, u 2013.)

Mladenović, I. (2013). Građevinarstvo kao industrijski sektor u funkciji oporavka privrede Republike Srbije. Ekonomski horizonti, 2013, 15(3), 245-256. doi:10.5937/ekonhor1303245M

Petrović, D. (2013). Ključni teorijski i praktični aspekti državnih neuspeha u savremenoj ekonomiji. Ekonomski horizonti, 2013, 15(2), 149-161. doi:10.5937/ekonhor1302149P

Petrović, S. P. (2013). Uvodnik. Ekonomski horizonti, 2013, 15(1), 1-2. doi:10.5937/ekonhor1301001P


Petrović, S. P. (2013). Zahvalnica recenzentima. Ekonomski horizonti, 2013, 15(2), 177-178. doi:10.5937/ekonhor1302177P


Petrović, S. P. (2013). Predmetni indeks. Ekonomski horizonti, 2013, 15(3), 261-264. doi:10.5937/ekonhor1303261P

Praščević, A. (2013). Dometi ekonomske politike u prevazilaženju efekata globalne ekonomske krize na ekonomiju Republike Srbije. Ekonomski horizonti, 2013, 15(1), 17-30. doi:10.5937/ekonhor1301017P

Ristić, L. (2013). Strategijsko upravljanje održivim ruralnim razvojem u Republici Srbiji. Ekonomski horizonti, 2013, 15(3), 229-243. doi:10.5937/ekonhor1303229R

Stojković, D. (2013). Prikaz knjige: Cecchetti, S. G., & Schoenholtz K. L. (2011). Money, Banking and Financial Markets. (The 3rd Edition). New York, UK: McGraw-Hill Education. Ekonomski horizonti, 2013, 15(2), 173-175. doi:10.5937/ekonhor1302173S

Tadić, D., Aleksić, A. (2013). Rangiranje faktora kapaciteta za oporavak preduzeća pomoću modifikovanog fazi analitičkog hijerarhijskog procesa. Ekonomski horizonti, 2013, 15(3), 181-196. doi:10.5937/ekonhor1303181T

Todorović, V. (2013). Alternativni regulatorni pristupi upravljanju bankarskim krizama. Ekonomski horizonti, 2013, 15(3), 213-227. doi:10.5937/ekonhor1303213T

Vuković, D. B. (2013). Korelaciona analiza indikatora regionalne konkurentnosti: Primer Republike Srbije. Ekonomski horizonti, 2013, 15(3), 197-211. doi:10.5937/ekonhor1303197V


Uvod: Rukopisi, koji se podnose Glavnom i odgovornom uredniku Časopisa, trebaju biti originalni, neobjavljeni, i ne smeju biti u postupku recenziranja bilo kog drugog časopisa. Rukopisi trebaju biti napisani na stilski i gramatički standardnom srpskom i engleskom jeziku. Autorima se sugeriše da rukopise striktno usaglase u svim elementima sa zahtevima ovog Uputstva. Svi rukopisi podležu procesu dvostruko anonimnog recenziranja.

Podnošenje rukopisa: Rukopisi se podnose elektronski. Autori treba da podnesu tri fajla: fajl sa informacijama o: naslovu rada, imenima autora, njihovim godištima, institucijama i adresama (e-mail, poštanska adresa, broj telefona), fajl sa rukopisom: naslov rada, apstrakt, ključne reči, JEL klasifikacija rukopisa, središnji deo rada, slike, tabele, grafikoni ugrađeni u rad, zahvalnica (ukoliko postoji), reference, prilozi (ukoliko postoje), endnote (ukoliko postoje) i fajl sa Izjavom autora o originalnosti rukopisa.

Dužina podnesaka: Rukopisi bi trebali da sadrže od 5000 do 7000 reči.

Naslov rukopisa: Naslov rukopisa treba biti napisan najviše u dva reda.

Apstrakt i Ključne reči: Apstrakt treba biti od 100 do 150 reči. Autori treba da izdvoje 3-6 ključnih reči.

JEL klasifikacija: Prema: Journal of Economic Literature (JEL) Classification System: http://www.aeaweb.org/journal/jel_class_system.php, autori treba da klasifikuju svoj rukopis.

Slike, Tabele i Grafikoni: Slike mogu biti u TIFF, GIF, JPG, PDF, CDR formatu, u rezoluciji najmanje 300dpi. Tabele i grafikoni trebaju biti urađeni u Word, Excel, Corel, Visio, SPSS formatu. Slike, tabele i grafikone treba numerisati uzastopno; svaka Slika i svaki Grafikon trebaju biti potpisani svojim naslovom, i izvorom - ukoliko su preuzeti, a svaka Tabela treba imati svoje zaglavlje, i biti potpisana izvorom - ukoliko je preuzeta.

Zahvalnica: Naziv i broj projekta u okviru koga je rukopis nastao, i naziv institucije koja finansira projekat, odnosno, zahvalnost recenzentima, itd. navode se nakon Zaključka, tj., ispred Referenci.

Endnote: Endnote treba smestiti na kraju rukopisa, nakon Referenci. Fusnote se ne prihvataju.

Reference: Reference bi trebale biti iz svih odgovarajućih izvora, i trebale bi biti lako dostupne čitaocima. Broj referenci na koje se autori pozivaju u svom rukopisu bi trebao biti od 20 do 30. U tekstu: u slučaju jedne reference, izvor se navodi na sledeći način: (Rosenhead, 2005); u slučaju više referenci, izvore treba poređati hronološki, na primer: (Midgley, 2000; Mingers, 2006). U listi referenci: treba navesti samo one izvore na koje se autori pozivaju u rukopisu; radovi se navode bez numerisanja, prema prezimenima autora, u abecednom redosledu; ukoliko više od jedne reference ima isto autorstvo

i datum koristi se a, b, ... nakon datuma, na primer: Jackson, M. C. (2006a); ukoliko neka referenca poseduje DOI broj, treba ga napisati na kraju reference. Reference u tekstu i listu referenci treba uraditi prema (APA- Publication Manual of American Psychological Association (http://www.apastyle apastyle.org/pubmanual.html): Knjiga s jednim autorom: Morgan, G. (1997). Images of Organization. London, UK: SAGE Publications. Knjiga sa dva autora: Flood, R. L., & Romm, N. R. A. (1996). Diversity Management: Triple Loop Learning. Chichester, England: John Wiley. Knjiga sa više od dva autora: van Marrewijk, C., Ottens, D., & Schueller, S. (2006). International Economics: Theory, Application, and Policy. Oxford, UK: Oxford University Press. Članak u časopisu: Zhu, Z. (2011). After paradigm: why mixing-methodology theorising fails and how to make it work again. Journal of the Operational Research Society, 62(4), 784-798. Poglavlje u redigovanoj knjizi: Brocklesby, J. (1997). Becoming multimethodology literate: An assessment of the cognitive difficulties of working across paradigms. In J. Mingers, & A. Gill (Eds.). Multimethodology: The Theory and Practice of Combining Management Science Methodologies (pp. 189-216). Chichester, England: John Wiley. Saopštenje - u zborniku sa naučne konferencije - štampano u celini: Feret, K. (2011). Serbia and Poland on map of the global air cargo shipment. In V. Babić (Ed.). Contemporary Issues in Economics, Business and Management (pp. 3-16). Kragujevac: Faculty of Economics in Kragujevac. Rad prezentiran na naučnoj konferenciji/simpozujumu, skupu: Prochniak, M. (2008, April). Real Economic Convergence between Central and Eastern Europe and the European Union. Paper presented at the conference of the Chinese Economic Association, Cambridge, UK. Web site: Waugh, M. E. (2010). International Trade and Income Differences. American Economic Review, 5, 2093–2124. Retrieved March 11, 2012, from http://www.aeaweb.org/aer/contents/index.php.

Biografska skica autora: Na kraju rukopisa treba - u ne više od 50-tak reči - navesti osnovne podatke iz profesionalne biografije autora.

Prikazi knjiga i Najava i prikazi naučnih konferencija: podležu procesu recenziranja, i ne bi trebalo da sadrže više od 1000 reči. Prikaz knjige treba da obuhvati naslov knjige, ime autora i izdavača, godinu publikovanja, broj strana i ISBN broj. Prikaz knjige treba da sadrži kritičko i konstruktivno vrednovanje njene relevantnosti u teorijsko-metodološkom i praktičnom smislu.

Etika publikovanja: S ciljem predupređivanja objavljivanja plagijata, neverodostojnih podataka i rezultata, itd., autori uz Rukopis treba da - kao attachment - dostave potpisanu i skeniranu Izjavu o originalnosti rukopisa, koja se može preuzeti sa sajta Časopisa.

Sekretar Uredništva: Sve relevantne informacije, autori rukopisa mogu dobiti od sekretara Uredništva:


UPUTSTVA AUTORIMA

Documents

Ekonomski horizonti · 2013-12-23 · Ekonomski horizonti Univerziteta u Kragujevcu Ekonomski fakultet Međunarodni uređivački odbor Lubica Bajzikova, Faculty of Management, Comenius