Embed Size (px)
Citation preview
EKONOMSKI FAKULTET UNIVERZITETA U BEOGRADU
Prof. dr Mirko Grčić
EKONOMSKA GEOGRAFIJA
Lekcije V - XV
Predavanja u zimskom semestru 2012. godine
1
V/1. AGRARNA GEOGRAFIJA - BILJNA PROIZVODNJA
AGRARNA PROIZVODNJA KAO PRIMARNA DELATNOST
• Agrarna proizvodnja je primarna delatnost koja osigurava fizički opstanak i razvoj ljudskog društva, a odražava se najviše u izgledu prostora. Obuhvata zemljoradnju, stočarstvo i šumarstvo. Zemljoradnja ili biljna proizvodnja deli se na ratarstvo, voćarstvo i vinogradarstvo. Ratarstvo obuhvata proizvodnju žita, povrća, industrijskog i krmnog bilja.
• Poljoprivreda se pojavila oko 5000 god. pre n.e.; s njom u vezi su nastale stare civilizacije: vavilonska, egipatska, kineska, indijska, meksička, peruanska.
• Tek su Velika geografska otkrića omogućila veću razmenu raznih biljakai životinja, kao kukuruza iz Amerike, krompira sa Anda i td., dok je industrijska revolucija omogućila uvođenje agrotehnike (mehanizacija, hemizacija).
• Tek je saobraćajna revolucija omogućilao organizaciju Regionalnih i svetskog tržišta agrarnih proizvoda.
• Danas se razlikuju dva tipa agrarne proizvodnje: 1. supsistantična ili prehrambena poljoprivreda, pretežno polikulturnog karaktera; 2. Komercijalna ili robna poljoprivreda, pretežno monokulturnog karaktera (farmeri, latifundije, plantaže, specijalizacija). U 19. veku jeftina pšenica iz Kanade, Argentine i Australije, vino iz Alžira, meso iz Južne Amerike, mlečni proizvodi sa Novog Zelanda i td., ozbiljno su ugrozili poljoprivredu i stočarstvo u Evropi. Usled toga evropske zemlje su zavele potpunu kontrolu uvoza poljoprivrednih proizvoda i carinskim merama su zaštitile domaće proizvođače. To ne znači da su evropske zemlje ostvarile poljprivredu zatvorenog tipa, autarkičnu, koja je dovoljna sama sebi. Neki proizvodi se ipak moraju uvoziti zato što su vezani za određene klimatske pojaseve.
AGROBIZNIS
• Definicija agrobiznisa: U agrobiznis spadaju sve delatnosti, povezane s proizvodnjom i snabdevanjem sirovinama u poljoprivredi, kao i skladištenje, prerada i distribucija poljoprivrednih i prehrambenih roba. Pojam agrobiznisa podrazumeva intenzivnu poljoprivrednu proizvodnju za tržište.
• Struktura agrobiznisa. Funkcionisanje agrobiznisa ima za cilj da zadovolji potrebe društva sa prehrambenim i drugim proizvodima. Postoji više strukturnih modela koji definišu strukturu agrobiznisa:
• Prvi strukturni model uključuje tri uzajamno povezane sfere delatnosti:• Proizvodnju mašina i opreme, đubriva, hemijskih sredstavaza zaštitu bilja,
snabdevanje semenom, stočnom hranom i slično.• Agrarnu privredu, koja daje sirovine biljnog i životinjskog porekla za agroindustriju;• Prerađivačka industrija, plasman finalnih proizvoda kroz trgovinu na veliko i malo.• Drugi strukturni model deli agrobiznis na specijalizovane vertikalne blokove, koji
povezuju proizvodnju određenih grupa finalnih proizvoda. • Prvi blok je poznat kao prehrambeni lanac. U njemu su povezane agrarne proizvodne
jedinice, čija proizvodnja je namenjena za preradu u agroindustriji. • Drugi blok povezuje agrarnu privredu i laku industriju. Ovaj blok je većim delom
baziran na stočarstvu. Stočarstvo je povezano na jednoj strani sa zemljoradnjom, koja mu dostavlja stočnu hranu, a na drugoj sa industrijom, koja mu dostavlja hemijske preparate, lekove, tehniku i prerađuje stočarske proizvode – kože, mleko, meso, vunu.
2
• Organizacija agrobiznisa. U razvijenim zemljama industrija direktno i indirektno učestvuje u agrarnoj proizvodnji i u regulisanju cena za agrarne proizvode. Raste uloga države pri regulisanju agrarnog sektora privrede. Najveći uticaj na razvoj agrobiznisa ima delatnost finansijskog i krupnog kooperativno-agrarnog kapitala.
• Farmerske kooperative su oblik organizacije agrobiznisa. Najbolje su razvijene kooperative za preradu i za plasman proizvoda. U zemljama Evropske unije na njih otpada preko 60% od plasmana proizvoda proizvedenim u pojedinim firmama.
• Agro-industrijski kombinati su drugi oblik organizacije agrobiznisa. Oni su karakteristični za Nemačku, a ima ih i kod nas.Oni se razvijaju na bazi kooperativnog kapitala, ali uz pojačano učešće industrijskog kapitala. Kroz njih uglavnom kapital prodire u agrobiznis.
• Proizvodnja osnovnih proizvoda, posebno hrane i pića, odlikuje se visokom koncentracijom. Oko jedne trećine proizvodnje hrane i pića ostvaruje se u oko 200 velikih multinacionalnih kompanija, od kojih svaka ima godišnji promet preko 1 milijardu dolara. Te firme se odlikuju visokim stepenom razgranatosti (diversifikacije) proizvodnje, kako u proizvodnji hrane i pića, tako i u trgovini prehrambenim proizvodima.
Ekološka poljoprivreda
U razvijenim zemljama se sve više zbog proizvodnje zdrave (čiste) hrane u poljoprivredi ne koriste mineralna đubriva, pesticidi i hormonski dodaci u stočnoj hrani. Proizvodnja se zasniva na potpuno prirodnim procesima putem optimalnog plodoroda, zasejavanja biljaka koje obnavljaju azot u zemljištu (kao što je lucerka, detelina), korišćenjem stajskog đubriva. U EU sve više se razvija ekološka poljoprivreda, zatim, preduzimaju se mere za proizvodnju, kontrolu i trgovinu s ekološkim proizvodimas, kao i uvoz iz drugih zemalja. Preduzeća koja proizvode prema zahtevima EU dobijaju sertifikat za ekološku proizvodnju.
GLOBALIZACIJA U DOMENU PROIZVODNJE I RAZMENEHRANE I ULOGA FAO
Ekonomske i socijalne posledice “demografske eksplozije” su složene. Značajan deo stanovništva sveta gladuje ili živi “ispod ivice siromaštva”. Prostori gladi i pothranjenosti poklapaju se sa zemljama koje imaju visok prirodni priraštaj stanovništva. Ukupna svetska proizvodnja hrane je dovoljna da podmiri potrebe svetskog stanovništva, ali je njena raspodela i potrošnja neravnomerna. U razvijenim zemljama se viškovi proizvoda koriste kao stočna hrana, ili se čak uništavaju da bi se sačuvala cena na tržištu, dok u zemljama u razvoju oko 800 milona ljudi gladuje. Prehrambeni proizvodi su danas važni artikli u svetskoj trgovini. Praktično veliki deo sveta zavisi od žetve u SAD, gde se proizvodi 2/3 svetske pšenice i 90% izvoza soje. Nerodna godina u SAD uzrokuje glad u zemljama u razvoju, koje uvoze žito. Povećavanje proizvodnje hrane u prošlosti se ostvarivalo na račun širenja poljoprivrednih površina. Danas su mogućnosti širenja površina ograničene, te se povećanje proizvodnje postiže uglavnom na račun povećavanja prinosa, što se naziva “zelena revolucija”.
Proizvodnja hrane u svetu prati porast stanovništva. Iznos porasta proizvodnje hrane iznosi 3%, a stanovništva 2-2,5%. Veliki problem je njena neravnomerna distribucija po državama, regionima i kontinentima. Dok razvijene zemlje ostvaruju viškove, špekulišu cenama i plasmanom (na primer: prometne tokove pšenice u svetu usmerava pet multinacionalnih kompanija u svetu – ''pet sestara'': Karđil, Kontinental Grejn Kompani, Anre, Lui Drajfus i Bunge), nerazvijene zemlje imaju stalni deficit u hrani, njihovo sta-
3
novništvo ima loš kvalitet ishrane i vlada latentna opasnost od gladi (slika). Glad se smatra savremenim ''genocidom'' u nerazvijenim zemljama. Oko 1/3 današnjeg čovečanstva (2 milijarde ljudi) pati od različitih nivoa neuhranjenosti. Od gladi prosečno godišnje umire 50 miliona ljudi, tj. 100 ljudi u minuti (uglavnom u subsaharskoj Africi: Etiopiji, Sudanu, Somaliji, Čadu, Mauritaniji...). Tamo su uzroci umiranja od gladi česte i dugotrajne suše, demografska eksplozija, širenje pustinja, nesta-bilne političke situacije i ulaganja u oružje, korumpirane političke nomenklature (tzv. kleptokratija).
Organizacija Ujedinjenih nacija za ishranu i razvoj (FAO), realizuje različite programe za podsticanje poljoprivredne proizvodnje u zemljama u razvoju. Ova organizacije je putem pružanja finansijske i naučno-tehničke pomoći nakon 1960. godine doprinela širenju “zelene revolucije” u zemljama u razvoju. Ona je značajno unapredila proizvodnju putem primene agrotehnike. Agrotehnika je kompleks mera, koje čovek sprovodi da smanji rad a uveća prinose po jedinici površine. To su: mehanizacija, hemizacija, melioracije, odabiranje, ukrštanje i genetski inženjering (popravljanje sorti biljaka i životinja). Agrotehnika povećava prinose i dohodak, ali zahteva i veća ulaganja tj. troškove proizvodnje. Zbog toga organizacija FAO potpomaže razvoj poljoprivrede putem kreditiranja, pružanja pomoći u nabavci agrotehnike i sl.
“Zelena revolucija” se posle 1960. godine odnosi na prenošenje niza inovacija u zemlje u razvoju. Sadrži tri glavne komponente: Uvođenje novih sorti poljoprivrednih kultura (selekcija), irigacija (navodnjavanje), primena savremene tehnike, đubriva, sredstava za zaštitu bilja.
Uvođenje novih sorti poljoprivrednih kultura. U tom cilju je u drugoj polovini XX veka stvoreno 13 međunarodnih naučno-istraživačkih centara, koji se bave specijalno proučavanjem različitih agrarnih sistema, u zemljama u razvoju. Oni se nalaze u Meksiku (za kukuruz, pšenicu), na Filipinima (pirinač), Kolumbiji (tropske prehrambene kulture), Nigeriji (prehrambene kulture humidnih i subhumidnih tropskih obvlasti), Kot-d’Ivoaru (za proizvodnju pirinča u zapadnoj Africi), Peruu (krompir), Indiji (prehrambene kulture sušnih tropskih područja) i t. d. Najpoznatija su prva dva centra. Zahvaljujući centru u Meksiku, prinosi pšenice su utrostručeni, a ova zemlja je postala rodonačelnica “zelene revolucije”. Ta iskustva su se dobro pokazala u Pakistanu, Indiji i drugim zemljama. Značajne uspehe posdtigao je i Međunarodni instit selekcije pirinča na Filipinima. On je uveo visokorodne sorte pirinča, koje su dobile naziv filipinske. One ne samo da daju visoke prinose, nego i sazrevaju znatno brže, što omogućuje 3-4 žetve godišnje. Te sorte su se proširile u svim zemljama Jugoistočne Azije.
Irigacije su posebno važne, jer nove sorte žitarica mogu realizovati svoje potencijale samo u uslovima povoljne vlage. Zato se početkom “zelene revoluvcije” u mnogim zemljama u razvoju, posebno azijskim, počela posvećivati posebna pažnja navodnjavanju.
Primena savremene agrotehnike, đubriva, sredstava zaštite bilja i slično. Posebno su važna azotna đubriva, pošto nove meksikanske sorte pšenice zahtevaju do tri puta više azotnih đubriva po hektaru od običnih sorti (130 : 45 kg/ha).
4
Posledice zelene revolucije su pozitivne i negativne. Pozitivne se odnose na povećavanje prinosa, a negativne na povećavanje ulaganja kapitala i stvaranje nepoželjnih ekoloških posledica u lokalnoj sredini.
• Pozitivne posledice “zelene revolucije” u zemljama u razvoju su nesumnjive. One su dovele do uvećavanja proizvodnje hrane, donekle ublaživši problem ishrane i gladi u svetu. Povećani su prinosi žitarica, porasla je njihova potrošnja po stanovniku. Indija, Pakistan, Tajland, Indonezija, Kina, neke druge zemlje su smanjile ili sasvim prekinule uvoz žita i postale tim samim samodovoljne u tom pogledu.
• Prva “mana” je njen mestimični karakter, koji sa svoje strane ima dva aspekta. Prvo, nove visokorodne sorte pšenice i pirinča rasprostranjene su uglavnom u Aziji i Latinskoj Americi, dok u Africi, koju je zaobišla “zelena revolucija” zauzimaju tek 2%. Drugo, “zelena revolucija” je uglavnom našla primenu u proizvodnji tri žitarice-pšenice, pirinča i kukuruza, dok u drugim kulturama znatno manje.
• Druga “mana” se odnosi na socijalne posledice “zelene revolucije”. Pošto primena savremene agrotehnike zahteva značajna ulaganja kapitala, njene rezultate mogu koristiti pre svega bogatiji seljaci (farmeri). Siromašni nemaju sredstava za kupovinu mašina, đubriva, sortnog semena, niti dovoljno površine zemlje. Mnogi od njih su prinuđeni da prodaju svoju zemlju i postanu ili nadničari, ili stanovnici sirotinjskih četvrti u okolini velikih gradova. Tako je “zelena revolucija” dovela do pojačanog socijalnog raslojavanja u seoskim područjima.
• Treća “mana” odnosi se na neke nepoželjne ekološke posledice “zelene revolucije”. Na primer, u područjima gajenja pirinča primena pesticida je dovela do pomora riba u rekama i kanalima za navodnjavanje. Sejanje sorte filipinskog “čuda od pirinča” u susedstvu s tradicionalnim sortama, koje imaju različite periode setve i žetve, stvara povoljnu ekološku sredinu za štetočine, i t. d. Održivi razvoj poljoprivrede. Osnovni problem poljoprivrede je kako da se povećaju
prosečni prinosi biljnih kultura i produktivnost stoke. Međutim, mere koje se pri tome
5
Tipovi promena
Inovacije
Posle-dice
Hibridno sjeme, selekcija
Hibridno sjeme, selekcija
Đubriva
Đubriva Herb
icidi,pesticidi
Herbicidi,pesticidi
Manje korova i štetočina
Manje korova i štetočina
Veći prinosi
Veći prinosi
Veći prinosi usijeva
Veći prinosi usijeva
Uređaji za irigacije
Uređaji za irigacije
Traktori, mehanizacija
Traktori, mehanizacija
Saobraćaj: putevi, vozila
Saobraćaj: putevi, vozila
Kontrola potrošnje vode
Kontrola potrošnje vode
Višeobradive zemlje, ušteda radne snage
Višeobradive zemlje, ušteda radne snage
Bolja dostupnost do tržišta
Bolja dostupnost do tržišta
Reforma
Reforma Kre
diti
Krediti Ot
kup
Otkup
Veća preduzimljivost
Veća preduzimljivost
Nabavka opreme i mehanizacije
Nabavka opreme i mehanizacije
Veća sigurnost proizvodnje
Veća sigurnost proizvodnje
Biohemijske Mehaničke Socijalne
Sl. 1. - Zelena revolucija
primenjuju ugržavaju ekološki životnu sredinu. Problem ekologije se sve više zaoštrava. Poljoprivreda jako utiče na zagađivanje životne sredine. Mehanizacija i veštačko navodnjavanje pojačavaju eroziju, degradaciju i zaslanjivanje tla. Istovremeno prekomerna upotreba mineralnih đubriva i hemijskih preparata za zaštitu bilja nepovoljno se odražava na kvalitet proizvedene hrane. Genetski inženjering i uvođenje genetski izmenjenih vrsta biljaka i životinja, primena hormona koji podstiču rast stoke, i druge mere, nepovoljno se odražavaju na zdravlje potrošača. Zbog toga je sve više na ceni ekološki čista, zdrava hrana, prozvedena na prirodan način. U razvijenim zemljama se realizuju projekti “održivog razvoja poljoprivrede”. Tu se pokušava uspostaviti ekološka ravnoteža u poljoprivredi, tako da se podržavaju samo njeni pozitivni uticaji a neutrališu negativni uticaji na prirodnu sredinu.
• U Evropskoj uniji sve više se razvija ekološka poljoprivreda, koji se bazira na sledećim zahtevima:
• davanje prednosti reciklaži poljoprivrednih proizvoda i otpadaka, u odnosu na veštačka sredstva za proizvodnju (mineralna đubriva, pesticide, hemijska sredstva, genetski inženjering);
• korišćenje bioloških i mehaničkih metoda uzgoja umesto hemijskih;• povećavanje ekološke raznovrsnosti poljoprivredne proizvodnje;• korišćenje biljnih i životinjskih otpadaka.
ZEMLJIŠTE KAO RESURS ZA POLJOPRIVREDU
Poljoprivreda je delatnost koja dosta zavisi od prirodnih uslova ( zemljište, klima, nagib terena). Poljoprvreda je potrošač prostora, za razliku od industrije koja ekonomiše prostorom. Pojam zemljišta bi trebalo razlikovati od pojma teritorije ( zemljište je važno kao životni prostor društva, ono je samo onaj resurs koji je pogodan za korišćenje u ekonomske svrhe, a teritorija je kompleksan pojam koji podrazumeva sve što postoji na nekom prostoru). Površina resursa zemljišta sveta iznosi 134 miliona km², a to čini svega 26.3 % od ukupne površine planete Zemlje koja iznosi 510 miliona km². Preko 1/3 (33%) površine zemljišta otpada na malo produktivno i neiskorišćeno zemljište. Tu se ubrajaju močvare, tundre, polarne visoko planinske i sušne pustinje, kraški regioni, stenovito tle i peščane obale. Korišćenje tih površina zahteva velika ulaganja kapitala, pa je zato veoma važno racionalno korišćenje već ekonomsko osvojenih resursa zemljišta, tj. poljoprivrednog i šumskog zemljišta. Poljoprivredne površine zauzimaju 48.1 milion km² ili oko 36% svetskog zemljišnog fonda. Šumske površine zauzimaju 38 miliona km² (28%). Antropogeno neplodno zemljište (gradski prostor, indusrujske zone, putevi) iznosi oko 4 miliona km² (3%) svetskog zemljišnjeg fonda. U sastav poljoprivrednih površina ulaze pašnjaci i višegodišnji zasadi ( vinogradi, plantaže, voćnjaci i dr.). Na prirodne livade i pašnjake otpada 34.7 miliona km² ili 10% površina zemljišta sveta.
Veliki deo obradivog zemljišta sveta (oko 70%) nalazi se u Evropi, Aziji i Severnoj Americi, ali pošto su to gusto naseljeni kontinenti, zemljoradnja ima visoko intenzivni karakter. U Evropi, bez zemalja ZND, najviši je stepen obradivosti zemlje (preko 40%) i izgrađenosti (neplodno zemljište). Prirodnih livada i pašnjaka ostalo je veoma malo (najviše ih ima u Severnoj Evropi). U Aziji se nalazi 1/3 obradivog zemljišta sveta. Visok stepen obradivosti imaju monsunski, južni i istočni rubovi Azije. Ovde je koncentrisano oko 90% površina pašnjaka Azije. U Severnoj Americi jako su razorane i izgrađene oblasti centralnih i visokih ravnica (60-80%) subtropskih i tropskih oblasti SAD i ravničarske oblasti Južne Kanade. U sastavu površina zemljišta ostalih regiona sveta–Australije, Južne Amerike i Afrike preovlađuju pašnjaci. U Australiji 60% obradivog zemljišta su pašnjaci, a samo 6% seobrađuje. Oblasti pašnjaka se uglavnom nalaze u istočnoj i jugoistočnoj zoni kontinenta. U Južnoj Americi i Africi oko 20% zemljišnog fonda su pašnjaci, a samo 10% je obradivo
6
zemljište. U Africi i Južnoj Americi najviše se obrađuju severni i južni delovi kontinenta. Najveće površine pašnjaka imaju SAD , Indija, Rusija, Kina, Kanada, Kazahstan i Ukrajina. Udeo obradivog zemljišta u zemljišnom fondu pojedinih zemalja retko prelazi 30%. Taj pokazatelj je najveći u Indiji 51,9%, Poljskoj 47%, Italiji 40%, Francuskoj 35%, Nemačkoj 34%, SAD 19,6%, Kini 10%, Rusiji 7,8%m Australiji 6%, Kanadi 5% i Egiptu 2,8%. Rusija je prva zemlja u svetu po površini teritorije i fondu zemljišta. Ipak, zbog nepovoljnih prirodno-klimatskih uslova dalekog severa i Sibira, površine poljoprivrednog zemljišta i pašnjaka su ograničene.U celini, u svetu praktično nema više rezervi za poljoprivredno osvajanje zemljišta. U većini zemalja sveta ostaju neosvojene šume i slabo produktivna zemljišta. Primetno je pogoršavanje, degradacija, erozija i stalno smanjivanje poljoprivrednih površina. Posebno je u tome zaslužna erozija i opustinjavanje zemljišta (širenje pustinja) koje se smatra jednim od globalnih problema čovečanstva.
Sl. 2 – Struktura zemljisnog fonda
7
Ukupna površina
Plodno zemljište
Neplodno
Nekorisno
Korisno
Šuma Poljoprivredno
Obradivo Neobradivo
Livade
Vinogradi
Voćnjaci
Oranice i bašte
Pašnjaci
Trstici i bare
Ribnjaci
ZasejanoNezasejano
ŽitaInd. biljeKrmno biljePovrćeCveće
Rasadnik
Ugar
AGRARNI PROIZVODI EKVATORIJALNE I TROPSKE ZONE NA SVETSKOM TRŽIŠTU
Ekvatorijalna zona se razlikuje od tropske. -Najtipičnija ekvatorijalna područja su: basen Konga, Gvinejska obala, veliki deo
Amazonije. Za to područje karakteristične su kultivisane biljke: kaučukovac, kakaovac, šećerna trska, palme, banane, začini, kafa.Najtipičnija tropska područja su: Srednja Amerika, delovi Afrike (na sudanskoj visoravni i u Istočnoj Africi), delovi Južne Amerike, delovi severno i južno od Amazonije.
KAFA
• Po komercijalnoj važnosti je na prvom mestu među bezalkoholnim pićima; Potrošnja kafe u svetu stalno raste; Brazil i Kolumbija su od kafe u pojedinim godinama ostvarivali 50-80% deviznog priliva;
• Postoji preko 60 vrsta kafe, među kojima su najpoznatije:1. arabika , poreklom iz Etiopije, koja danas raste pretežno u Brazilu;2. robusta koja uspeva u Indoneziji (smatra se da potiče iz Konga), a posebno je
otporna prema bolestima;3. liberika, uspeva u Africi.
Posebno je kvalitetna moka, kafa iz Jemena, ali se ona retko pojavljuje na svetskom tržištu. U svetu se najviše trguje kafom arabikom.
8
Poljoprivreda
ЗемљорадњаЗемљорадња
СточарствоСточарство
RibarstvoRibarstvo
Ратарство
Воћарство
Виноград.
ЛивадарствооЦвећарство
Говедарство
Свињарство
Овчарство и козарство
Коњарство
Живинарство
Пчеларство и остало
Повртарство
Крмног биља
Индустријског биља
Производња житарица
Sl. 3. - Графички приказ поgеле пољопривреgе
Proizvodna područja i razvoj tržišta. Od 1880. g. kada je bolest uveliko uništila kafu na Javi i Cejlonu, glavni proizvođački prostor kafe postaje latinska Amerika (Brazil, (Kolumbija, Venecuela, Meksiko, Gvatemala, Portoriko, Jamajka);
Između dva svetska rata proširila se proizvodnja kafe u tadašnjim kolonijama u (Angola, Kongo, Maadagaskar, Uganda, Etiopija)
Najpoznatiji proizvođači kafe u Aziji su Indonezija i Indija;Trgovina kafom danas: stari tradicionalni pravac trgovine kafom iz Zapadne Indije
(Antilska ostrva) i Indonezije u Evropu dobrim delom se održao, ali se pojavio i novi pravac, iz Južne amerike u SAD. Važan faktor na tržištu kafe je ukus potrošača. Na primer, u SAD se najviše troši brazilska i kolumbijska kafa. Glavno tržište i berza za kafu je Nju Jork. Značajni su uvoznici postale zemlje Srednje Evrope, a tradicionalno su poznati potrošači i uvoznici arapske zemlje i Turska. Najveći proizvođači kafe: Brazil, Vijetnam, Indonezija, Kolumbija, Meksiko, Indija, Etiopija, Gvatemala i Honduras.Najveći potrošači kafe:SAD, Brazil, Nemačka, Japan, Francuska, Italija, Holandija, Španija, V.Britanija i Indonezija
KAKAOVAC I KAKAO
Upotrebljava se za pravljanje pića i čokolade. Cene stabilne, proizvodnja rentabilna. Kakaovac je osetljivo drvo, sadi se u senci banana (“madre cacao”). Dve glavne vrste kakaovca: Criollo (uspeva u Latinskoj americi) i Forastero (uspeva u Africi, daje veće prinose ali slabijeg kvaliteta).Glavni izvoznici: Gana, Brazil, Nigerija, Ekvador , Obala Slonovače, Holandija (reeksport). Najveći uvoznici su: SAD, Velika Britanija, Francuska, Holandija, nemačka, švajcarska. Evropsko tržište kupuje oko 2/3 ukupne proizvodnje kakaoa, a američko oko ¼. Glavna berza za kupovinu Kakaoa je Nju Jork. Najveći proizvođači kakaoa: Obala Slonovače, Gana, Indonezija, Nigerija, Brazil, Kamerun, Ekvador, Kolumbija i Dominikanska republika.Najveći potrošači kakaoa: SAD, Nemačka, V.Britanija, Francuska, Rusija, Japan, Brazil, Italija, Kanada i Španija.
BANANE
• Banana (Musa) je drvolika zeljasta biljka. Plod nema semenki pa se banane razmnožavaju korenom i mladicama. Banana je najpoznatija vsta voća u svetskoj trgovini.
• Komercijalno je najvažnija vrsta je Musa sapientum, poreklom iz tropa, s Dalekog istoka, rano šrenesena na zapadnu hemisferu. Najpoznatija njena suvrsta je Gros michel, velikih plodova i dobrog ukusa. Pogodna je za prevoz specijalnim brodovima s klima uređajima i zato u svetskoj trgovini ima najveću važnost. Stablo banane uvek daje samo jedan grozd sa 50 do 75 kg plodova. Bere se samo onoliko grozdova koliko treba da se utovari u brod koji se najavi kad pristiže (“just in time”).
• Glavna proizvodna središta nalaze se uzduž Karipskog mora, relativno blizu SAD, najvažnijeg potrošača tog područja. Ostali veliki uvoznici su Kanada i EU. Poizvodnja i trgovina danas su u rukama velikih kompanija. Jedna od najpoznatijih je “United fruit company”.
• Najveći proizvođači banana: Indija, Brazil, Kina, Ekvador, Filipini, Indonezija, Kosta Rika , Meksiko, Tajland, Burundi, Kolumbija.
9
Ostale prehrambene i druge kulture tropske i ekvatorijlne zone
• Tropske uljarice - kokosova palma (kopra). Komercijalna su središta proizvodnje kokosove palme na Filipinima (za američko tržište) i u Indoneziji (za evropsko tržište). Poznatiji proizvođači se nalaze u Okeaniji, na Malaji, u Šri lanki, Indiji, Mozambiku... Jedino industrijsko središte za proizvodnju ulja u proizvodnim područjima je Manila. - uljana palma, ili afrička palma, uspeva većinom na gvinejskoj obali Afrike (Nigerija, Benin), u basenu Konga, u Angoli. Plodovi rastu u grozdovima teškim 20-50 kg. Iz ploda se cede dve vrste ulja: iz jezgre i iz mekog vanjskog dela ploda. Uzgaja se i na plantažama u Indoneziji i Maleziji. Glavni uvoznici za tehničke potrebe su SAD i zemlje EU (V. Britanija, Nemačka). Najveći proizvođači su Malezija, Indonezija, Nigerija, Tajland, Kaolumbija, Papua Nova Gvineja, Obala Slonovače...- susam, potiče iz Indije, sadrži 49-57% ulja, koje se koristi u proizvodnji poslastica, hleba, u farmaciji i mehanici. Najveći proizvođači su u suptropskoj Africi (Etiopija, Sudan, Nigerija), zatim Indija, Kina, Meksiko. - arašidi, 47-54% ulja. Koristi se u prehrambenoj industriji. Potiču iz Južne Amerike. Preko 2/3 površina se nalazi u Jugoistočnoj Aziji, Indiji, Kini. Dosta se gaji u zapadnoj Africi (Senegal, Nigerija), SAD, Brazilu, Argentini. Najveći proizvođači: Kina (14,6 mil.t), Indija, Nigerija, SAD, Indonezija, Sudan, Senegal.- Uljarice umerene i suptropske zone su maslina, suncokret, uljana repica.
• Tropski začini
- Najpoznatije su zemlje proizvođači bibera Indonezija i Indija, cimeta Java i Šri lanka, vanile južni deo Meksika i Madagaskar, klinčića – Molučka ostrva.- Najveće izvozne luke za začine su Singapur, Kolombo, a uvozne – London, Amsterdam, Nju Jork.- Svetska trgovina je uprošlosti bila znatno veća nego danas.
ŠEĆERNA TRSKA I ŠEĆER
Domovina šećerne trske su pokrajine Bengal i Asam u Indiji.Slatka srž sadži 17-20% šećera. U Evropu su je preneli Arapi, a u latinsku ameriku Španci (1815. stigao u Evropu prvi transport šećera iz Antila)Veliki proizvođači šećerne trske su Karipska ostrva (Kuba, Portoriko), Bazil, Filipini, Kina, Australija, Južna Afrika, Indija.Oko 60% šećera dobija se iz šećerne trske, a 40% od šećerne repe. Najveći proizvođači trskinog šećera su Indija, Kuba, Brazil, Kina, Australija, Tajland, Meksiko. Najveći proizvođači repinog šećera su Ukrajina, Nemačka, Francuska. Najveći proizvođač šećera po stanovniku je Mauricijus. Najveći izvoznici su Kuba i Brazil. Najveći uvoznici su Rusija, SAD, Japan, Kina. Potrošnja šećera po stanovniku u razvijenim zemljama opada (zbog visokog stndarda i supstituta), u zemljama u razvoju – raste.Najveći proizvođači šećera od trske i repe:Indija, Kina, SAD, Meksiko, Tajland, Australija, Francuska, Nemačka i Pakistan.
10
KAUČUKOVAC I KAUČUK
Kaučuk se proizvodi od mlečnog soka (lateks) kaučukovca. Drvo je visoko 20-40 m. Gaji se na plantažama. Jedno drvo daje prosečno godišnje 1-5 galona (1 galon = 4,54 l).U lateksu ima oko28% gume.Prvi nepromočivi kišni ogrtač proizveden je 1823.g. Nazvan je Mekintoš (po istoimenom pronalazaču). Amerikanac Gudjir je otkrio 1839. vulkanizaciju tj. Mešanje kaučuka sa sumporom i dobijanje elestične gume. U toku Drugog sv. Rata počela proizvodnja sintetičkog kaučuka u SAD. Kaučuk je strateška sirovina. Specijalizovane luke za eksport kaučuka su Singapur i Džakarta. Za eksport kaučuka u svetskim razmerama je važan Suecki kanal, luke London i Nju Jork, glavna berza za prirodni kaučuk je London. Najveći proizvođači prirodnog kaučuka:Tajland, Indonezija, Malezija, Indija, Kina, Vijetnam, Nigerija, Obala Slonovače, Liberija i Brazil.
DUVAN
Duvan je jednogodišnja zeljasta biljka, dugih listova, od kojih se dobija duvan za pušenje, insekticidi, neki farmaceutski proizvodi, a od semenki tehničko ulje. Najpoznatije su dve vrste: američki duvan ili virdžinija i tzv. krdžak. Duvan potiče iz tropskih predela Amerike, odakle je 1519. g. Prenesen u Portugal, a onda u Španiju pod nazivom tabaco, po indijanskom plemenu. Botaničko ime dobio je po francuskom ambasadoru Nicotu, koji je iz Lisabona poslao semenke francuskom kralju, misleći da je to lekovita biljka. Duvan za cigare proizvodi se na Kubi, u Indoneziji i Brazilu. Duvan za cigarete, koji ima specifičnu aromu, proizvodi se najviše u SAD, Turskoj, Kini, na Balkanu.
• Najveći proizvođači duvana su Kina, Brazil, Indija, SAD, Indonezija, Turska, Grčka • Najveći izvoznici duvana su Kina i SAD, Kuba, Filipini, Turska. Glavne izvozne
luke za duvan su Nju Jork, Havana, Manila, Trapezunt i Smirna u turskoj, Solun i Burgas.
• Najveći uvoznici duvana su Velika britanija, Nemačka, Francuska.• Najveći proizvođači cigara i cigareta su: SAD, Rusija, Nemačka, Turska, V.
Britanija.
AGRARNI PROIZVODI IZ TROPSKO-MONSUNSKE ZONE
Tropsko-monsunska klima obuhvata podrucja južne i jugoistočne Azije. Letnji monsun duva sa okeana prema kopnu i donosi kiše. Zimski monsun duva s kopna prema okeanu, i donosi sušu. Ta smena je uslovljena izmenom barometarskog minimuma (leti na kopnu, zimi na okeanu) i maksimuma (leti na okeanu a zimi na kopnu), usled bržeg zagrevanja (leti) i hlađenja (zimi) kopna nego okeana. U toj klimatskoj zoni najviše se gaji pirinač, čaj, juta i delimično pamuk. Opša karakteristika tog područja je velika gustina naseljenosti, problem ishrane, jeftina radna snaga i nizak nacionalni dohodak.
ČAJ
– Ekološki uslovi: Čaj je grmolika biljka visine oko 3m, s mnogo lišća. Plantaža traje 50 godina, a branje lišća počinje nakon tri godine. Ne podnosi hladnoću, nedostatak vlage i blatnjavo tle. Zato se sadi na padinama i nagibima gde se ne zadržava voda. U monsunskim
11
tropima lišće se bere tokom cele godine, u kini četiri puta godišnje. Berba traži mnogo radne snage. Prema načinju prepariranja postoje dve vrste čaja: crni ili fermentisani i zeleni ili nefermentisani čaj. Crni čaj proizvode Indija i Šri Lanka, a zeleni Kina, Japan i Gruzija.Tajvan izvozi polufermentisani čaj. U trgovini su poznati ruski i Kineski čaj, koji su dobili naziv prema načinu dopremanja u Evropu – Ruski je stizao karavanskim putevima a kineski morskim.
- Razvoj tržišta. Pradomovina čaja je pokrajina Asam u Indiji. Proširili su ga budistički monasi. U Evropi su ga popularizovali holanđani i Englezi. Početkom 19. v. Počeli su Englezi podizati plantaže čaja u Asamu a Holanđani na Javi. Posle sušenja kafe na Cejlonu 1880. godine su prešli na proizvodnju čaja, i to ostrvo je danas jedno od najvažnijih proizvodnih područja. U novije vreme čaj se gaji u zakavkazju (Gruzija), Brazilu, Australiji, jugu SAD, Keniji i Mozambiku. Glavno proizvodno područje Kine je u dolini reke Jangce (Čang Jang).Najveći proizvođači : Kina, Indija, Šri Lanka, Kenija, Turska, Indonezija, Vijetnam, Japan.Najveći potrošači čaja: Indija, Kina, zemlje ZND, Velika Britanija, Japan, Turska, Pakistan, Iran, SAD, Egipat. Velika Britanija troši oko 3 kg čaja po stanovniku godišnje. Glavne izvozne luke u Kini: Šangaj, Kvangčou (Kanton); u Indiji Kalkuta, u Bangladešu (Čitagong), u Šri Lanki (Kolombo), Indoneziji Džakarta i Semarang. Najveći izvoznici:Indija, Kina, Šri lanka, Japan. V.Britanija je veliki izvoznik u reeksportu. Veliki uvoznici su veliki potrošači. Na prvom mestu je Velika Britanija (skoro trećina svetsog uvoza). London je glavna svetska uvozna luka i berza čaja. Veliki uvoznici su Holandija, Japan, SAD. Zemlje EU su veliki uvoznici i potrošači čaja.
PIRINAČ
Pirinač je je žitarica monsunskih krajeva. Raste u blatnjavom tlu pogodnom za navodnjavanje, koje se isušuje pre žetve. Temperatura u vegetacionom periodu ne sme biti ispod 200C. Rasađivanje, plevljenje, navodnjavanje, žetva – zahtevaju mnogo rada. Vegetacioni period traje tri meseca, pa su moguće 3-4 žetve godišnje. Ishrana ljuštenim pirinčem izaziva bolest beri-beri, usled nedostatka vitamina B1 koji se nalazi u ljusci.Najvažnija proizvodna područja su u jugoistočnoj Aziji, a gaji se i u mediteranskim nizijama, oko meksičkog zaliva u SAD, na Madagaskaru, u Egiptu. Prinosi po hektaru su slični kao i kod pšenice. Na Aziju otpada preko 90% svetske proizvonje. Svetska proizvodnja pirinča godišnje iznosi oko 600 mil. t. Najveći proizvođači:Kina, Indija, Indonezija, Bangladeš, Vijetnam, Tajland, Mijanmar, Filipini, itd. Najveći potrošači:Kina, Indija, Indonezija, Bangladeš, Vijetnam, Mijanmar, Japan.Najveći izvoznici su Tajland, Mijanmar, Indija, Vijetnam, ali i SAD, Brazil, Egipat, Iran, Italija. Najveći uvoznici:Japan, Indonezija, Vijetnam, Hong Kong, malezija, Južna Koreja, EU.Najvažnije luke za izvoz pirinča su Singapur, Rangun i Bangkok. Važna berza za trgovinu pirinčem je Hong Kong.
12
JUTA
Juta je tekstilna biljka. Ima izduženo oštro lišće, od kojeg se dobijaju gruba vlakna slična konoplji, od kojih se prave užad za brodove, džakovi, otirači i slične grube tkanine. Gaji se najviše Bangladešu (oko 95% svetske proizvodnje), u Bengalu, manje istočnoj Africi i Brazilu. Prerađivački centar i izvozna luka je Kalkuta (Indija), iako su glavna proizvodna područja u susednom Bangladešu.Osim jute mnogo se traži manilska konoplja, koja se najviše proizvodi na filipinima.
AGRARNI PROIZVODI IZ SUPTROPSKE I MEDITERANSKE ZONE
Izdvajaju se zapadne i istočne obale kontinenata. Između njih je unutrašnji, suptropski suvi pojas. Zajednička karakteristika: prosečne mesečne temperature iznad 60C. Na zapadnim obalama suptropskih širina je kišni period preko zime a sušni preko leta. Na istočnim obalama je suprotno – leto vlažno a zima suva. - Tipični krajevi mediteranske klime na zapadnim obalama su: Evropsko-afrički medieran, Kalifornija, srednji Čile, j-z Afrika, j-z Aistralija.- Na istočnim obalama to su: južna Kina, j-i Australija, Argentina, urugvaj, južni Brazil, j-i Afrika i j-i SAD. - U toj zoni gaji se: pamuk, agrumi, masline, vinova loza, smokva, pirinač.
PAMUK
Pamuk je grmolika biljka, visine oko 120 cm. Domovina mu je Pendžab, ali su ga poznavali i Indijanci pre otkrića amerike. To je bio glavni tekstilni materijal Indijanaca. Plod je čaura sa 5-10 semenki koje su obrasle celuloznim vlaknom. Od semenki se dobija ulje. U toku rasta traži vlagu a u doba zrenja mnogo toplote. Vegetacioni period od 200 dana mora biti bez mraza. Traži plodno tle. Kvalitet vlakna procenjuje se prema dužini, finoći, čvrstoći, čistoći, boji. Najkvalitetniji je pamuk iz karipskog područja, ali je proizvodnja mala. Na drugom mestu je egipatski pamuk, žućkaste boje. Američki pamuk je bele boje ali kraćih vlakana. Brazilski pauk je manje finoće. Kineski i bliskoistočni pamuk je kraći i čvršći.
Od pamuka se prave konac i tkanina a od otpadaka - veštačka svila, fini papir. U starom veku Indijci su prvi naučili bojiti tkanine i imali su monopol na prirodnu boju – indigo. Potreba za radnom snagom na pamučnim poljima u SAD i na Antilima izazvala je trgovinu robljem. Trgovina robljem je ukinuta u Velikoj Britaniji 1807., u SAD 1814., itd. Veliki preokret doneli su pronalasci mašine za tkanje sa 120 vretena Dzejmsa Hargrivsa (1767), tkačke mašine 1769, tkačke mašine na vodeni pogon 1793., mašine za čišćenje pamuka od semenki 1793. itd. Sve do 1842. u V. Britaniji je važio zakon o zabrani izvoza tekstilnih mašina. U 19. veku proizvodnja pamuka se jako proširila a prerađivački centra bio je Mančester. Englezi su lansirali teoriju o tzv. Slobodnoj trgovini pamukom. Građanski rat u SAD šezdesetih godina 19. veka izazvao je tzv. Pamučnu glad . Tada su Englezi kao glavni prerađivači počeli osnivati plantaže u dolinama velikih reka u Egiptu, Sudanu, Indiji (gde je bilo uslova za navodnjavanje). Posle Prvog i Drugog svetskog rata širi se proizvodnja u nedolarskim zonama, izvan SAD, zbog skupog dolara. To izaziva krizu proizvodnje u SAD, jer svet nije imao dovoljno dolara pa se javljaju novi proizvodjači. I prerada pamuka u V. Britaniji zapada u krizu zbog konkurencije Japana i drugih.
13
• Svetska proizvodnja pamučnih vlakana iznosi oko 23,5 mil. t. Glavna proizvodna područja su:
1. Cotton Belt u SAD (Teksas, Misisipi, Kalifornija); Glavne izvozne luke pamuka u SAD su Galveston i Nju Orleans.
2. Indija – severozapad Dekana; glavna izvozna luka je Bombaj (Mumbaj).3. Pakistan, Pendžab i Sind. Glavna izvozna luka za pamuk u Pakistanu je Karači. 4. Egipat – delta Nila.5. Kina – najveći svetski proizvodjač, u neposrednom zaleđu Šangaja, tj. Donjem delu
doline Jangce, zatim u delti Hoangho i Vej Haj. Većina proizvodnje služi za domaće potrebe.
6. Zemlje ZND: Centralna Azija – Turkestan, Zakavkazje, Ukrajina.7. Brazil: a) severoistok i b) država Sao Paulo (koja proizvodi i kafu).• Svetska trgovina pamukom:
- glavni izvoznici: SAD, Egipat, Indija, Brazil, Pakistan...- glavni uvoznici: Japan, Velika Britanija, Francuska, Rusija...
• Američka vlada je 1963. uvela zaštitne mere za pamuk. Pitanjima tržišta i proizvodnje pamuka bavi se Međunarodni savetodavni komitet za pamuk. Potrošnja pamuka opada zbog uvođenja veštačkihvlakana i intertekstilizacije (mešanja prirodnih i veštačkih vlakana).
Najveći proizvođači pamučnih vlakana:Kina, SAD, Indija, Pakistan, Uzbekistan, Brazil, Turska, Australija, i Grčka.Najveći proizvođači pamučnih prediva: Kina, Indija, Pakistan, SAD, Brazil, Turska, Indonezija, Rusija i Tajvan.Najveći proizvođači pamučnih tkanina:Kina, Indija, SAD, Rusija, Egipat, Brazil i Italija.
LAN je najstarija tekstilna biljka. Visoka oko 1 m. Od stabljike se dobija vlakno za izradu čvrstih i otpornih tkanina (za stolnjake, ubruse, posteljinu). Fina dezenirana lanena platna dolaze na tržište pod nazivom damast. Od semena se dobija laneno ulje. Najbolje uspeva u severnom umerenom pojasu, na podzolastom zemljištu. Najveći proizvođači:Kina, Francuska, Belorusija, V. Britanija, Rusija, pribaltičke republike, Češka, Nemačka, holandija, Belgija... Glavni uvoznik je Velika Britanija. Najveći proizođači lanenih tkanina:Rusija, Belorusija, Španija, Litvanija, Češka, Fvrancuska, Estonija.
KONOPLJA je jednogodišnja biljka, viša od 2m. Vlakna od konoplje se upotrebljavaju za užad, platna za jedra, za zaptivanje u vodovodnim instalacijama itd. Od semenki se dobija ulje od kojeg se prave boje, lakovi, firnajz. Zahteva plodno tle, umernu toplotu i vlagu. Najveći proizvođač je Rusija, Italija, Rumunija, Indija. Proizvodila se u prošlosti i u Srbiji (Mačva, Vojvodina) ali danas se ne proizvodi. SVILA – dobija se od čaura dudovog svilca. Proizvodi se još u monsunskoj Aziji i na dalekom istoku, posebno u Japanu, koji je prvi po proizvodnji prirodne svile u svetu.
14
VINO
Vinova loza uspeva između 450 SGŠ i 350 JGŠ. Najbolje uspeva u mediteranskoj klimi. Zahteva oko 130 sunčanih dana, sa prosečnom god. Temperaturom 9-210C. Za vino su znali stari Asirci, Vavilonci, Egipćani i Grci, 3000 g. p. n. e. Vinogradarstvo se proširilo naročito u doba rimske imperije u vezi sa hrišćanstvom.Danas površine vinograda prelaze 11 mil. Ha, od toga najviše u Evropi, Africi, Južnoj americi , SAD i Aziji .Svetska proizvodnja grožđa iznosi oko 55 mil. t, od toga 80% u Evropi. Najveći proizvođači grožđa:Francuska (oblasti Burgonja, Bordo, Šampanja, Konjak, Provansa, Langedok i dr), Italija (Pijemont, Lombardija, Toskana poznata po vinu kjanti, okolina Napulja po vinu Lakrima Kristi, Sicilija po vrsti marsala), Španija (oblasti Valensija, Malaga sa čuvenom vrstom Alikante, Herez de la Frontera).Svetska proizvodnja vina opada. Najveći proizvođači vina:Italija (5,8 mil t), Francuska, Špnija, SAD, Argentina, Kina... Svetski izvoznici su Francuska, Španija, Italija i Portugal. Potrošnja vina u Francuskoj iznosi 150 l/st, Španiji i Portugalu 90, Italiji 80 l/st, dok u Britaniji i Holandiji iznosi samo 1,5 l/st, u Japanu još manje.
MASLINE I OSTALE ULJARICE
Maslina uspeva samo u mediteranskoj klimi. Drvo naraste 3-7 m, živi po nekoliko stotina godina, a neka stabla su stara i više od 1 000 godina. Sa jednog stabla dobija se prosečno 20 kg plodova u kojima ima 25-40% ulja. Sa jednog ha plantaže maslina može se dobiti 100-300 kg ulja. Najveći proizvođači: Italija, Španija, Grčka, Tunis, Sirija ...
OSTALE ULJARICESOJA – daje ulja 110 kg/t, od nje se pravi i brašno, sojino mleko, sojina sačma za stoku. Najveći proizvođači su SAD, Brazil, Argentina i Kina Najveći uvoznici su Japan i EU.SUNCOKRET – semenke sadrže oko 35% ulja. Najviše se proizvodi u Rusiji, balkanskim zemljama (Srbija), Ukrajini. ULJANA REPICA – koristi se za tehničko ulje.
AGRARNI PROIZVODI UMERENE ZONE
U toj zoni postoje tri karakteristična klimatsko-vegtaciona podtipa: 1. zona zapadnih primorja, 2. zona istočnih primorja, 3. kontinentalna zona. Gaje se žitarice, industrijsko bilje (šećerna repa, uljarice, konoplja, lan), stočno krmno bilje.
PŠENICA – jedan od najstarijih i najvažnijih artikala u svetskoj trgovini. Među tri glavne žitarice – pšenica, pirinač, kukuruz – pšenica je na prvm mestu a) po zasejanim površinama, b) po učešću u svetskoj trgovini, c) po ukupnim prinosima. Pšenica hrani hlebom oko ¼ čovečanstva. Pšenična civilizacija je najrazvijeniji deo sveta.Postoje jara i ozima pšenica, ali mnogo važnija ozima, kojom se seje 75-80% površina. Pšenica dobro podnosi hladnoću, ako je pokrivena snegom.Dobro uspeva u stepsko-savanskim područjima, gde je godišnja količina padavina ispod 600 mm.
15
Pošto uspeva u različitim klimatskim zonama kalendar žetve je različit: - januar: Australija, N. Zeland, Argentina;- februar: Indija, Argentina;- mart. Urugvaj,- april. Severna Indija, Iran, Egipat, Meksiko;- maj: severna Afrika, istočna Azija, Teksas;- juni: južna Evropa, južni i srednji delovi SAD, Kina, Japan;-juli: severni deo SAD, jug Kanade, srednja Evropa;- avgust: srednja Evropa, V. Britanija, Norveška, Rusija, sev. Japan, Kanada;- septembar: Škotska, Skandinavija, sever Rusije;- oktobar: Skandinavija i ruski sever;- novembar: južna Afrika i Peru;- decembar: Rog Afrike (Etiopija, Somalija).
Najveći proizvođači pšenice: Kina, Indija, SAD, Rusija, Francuska, Kanada, Australija, Nemačka i Pakistan.Najveći potrošači pšenice: Kina, EU, Indija, Rusija, SAD, Pakistan, Turska, Ukrajina, Irani i Egipat.Oko 15-20% svetske proizvodnje učestvuje u međunarodnoj trgovini. Glavni izvoznici pšenice su SAD (blizu 50% svetskog izvoza), Kanada, Argentina, Australija, Francuska. Centri za izvoz su Čikago, Mineapolis, Kanzas Siti u SAD i neki gradovi u Francuskoj, Nemačkoj, Ukrajini. Najveća svetska tržišta za pšenicu su Nju Jork, Čikao, Sent Luis, Sen Pol (SAD), Port Artur, Port Viljam i berza u Vinipegu (Kanada), Buenos Aires, mar del Plata i Rozario (Argentina), Sidnej i Melburn (Australija), Marsej, Avr i bordo (Francuska). Najvažnija američka i svetska berza za izvoz pšenice je Čikago.Najveći uvozni centri su Liverepul i London (V.Britanija), Hamburg i Bremen (Nemačka), Đenova i Napulj (Italija). Veliki uvoznici su Japan, Egipat, Indija, Velika Britanija, Italija, Brazil.Međunarodna organizacija za trgovinu pšenicom. Godine 1949. sklopljen je Međunarodni sporazum o pšenici, sa sedištem u Londonu, na tri godine, ali je kasnije produžavan. Sporazum reguliše kupovinu i prodaju pšenice.
KUKURUZ
Domovina kukuruza je južni Meksiko. Stare američke civilizacije bile su kukuruzne civilizacije. U Evropi prva počela da ga gaji Španija 1535. godine. Kod nas 1740. g. Prevelika upotreba kukuruza u ishrani izaziva oboljenje pelagru, usled nedostatka vitamina B2 u kukuruzu. Danas se manje koristi za ljudsku ishranu a više kao stočna hrana i industrijska sirovina – skrob, alkohol, ulje od kukuruznih klica, plastične mase. Seje se na oko 140 mil. ha što čini oko 11% ukupne obradive površine sveta. Svetska proizvodnja je u porastu. Prinosi po hektaru su znatno povećani. Prosečni prinosi kukuruza u Vojvodini u periodu 1979/88 su iznosili 6,5 t/ha, što je iznad proseka SAD i Kanade. Srbija je poznata u svetu po selekciji i proizvodnji novih sorti semenskog kukuruza, kojeg izvozi.Najveći proizvođači:SAD, Kina, Brazil, Meksiko, Argentina, Indija, Francuska, Indonezija, Južna Afrika... Srbija proizvodi oko 6 mil. t.U svetskom izvozu učestvuje oko 20% svetske proizvodnje kukuruza.
16
Najveći izvoznici: SAD sa preko 60% svetskog izvoza, Argentina, Francuska, Brazil. I Srbija je izvoznik.Najveći uvoznik je EU (50%), Japan, Rusija i td.
OSTALE ŽITARICE
- RAŽ: Svetska proizvodnja iznosi oko 20 mil. t. Najveći proizvođači:Poljska, Rusija, Nemačka, Belorusija, Ukrajina itd. Nije izvozna kultura. Služi za proizvodnju hleba u zemljama proizvođačima, ali za proizvodnju akohola (votke, viskija), koji je izvozni artikal.- JEČAM je značajniji za svetsko tržište nego raž. Dobro podnosi hladnu klimu, uspeva do 700 s.g.š. i do 4 000 m n. v. Koristi se za ishranu stoke, a pivski ječam za proizvodnju piva. Najveći proizvođači:Rusija, Kanada, Nemačka, Francuska, Češka, Španija, V. Britanija. Najveći izvoznici su SAD i Kanada, sa oko 50% svetskog izvoza.- ZOB (OVAS) služi kao stočna hrana. Najveći proizvođači:Rusija, Kanada, SAD, Australija, Nemačka i Finska. - PROSO uspeva na lošem zemljištu, u suvim i toplim oblastima Afrike i Azije. Najveći proizvođači: Indija, Nigerija, Kina, Niger, Burkina Faso, Rusija, Mali.-SORGO je vrsta krupnog prosa. Najveći proizvođači: SAD, Nigerija, Indija, Meksiko, Kina, Argentina i Sudan.
17
V/2. AGRARNA GEOGRAFIJA – STOČNA PROIZVODNJA
PROIZVODI STOČARSTVA I RIBARSTVA NA SVETSKOM TRŽIŠTU
• Četiri tipa stočarstva:1. Nomadsko ili lutalačko stočarenje (nema bitnog značaja za svetsko tržište);2. Polunomadsko (letnji izlazak na planinske ispaše u mediteranskom području),
značajniji je za svetsko tržište;3. dopunsko stočarstvo (za domaće potrebe, viškovi za tržište);4. Komercijalno, specijalizovano stočarsto, proizvodi isključivo za tržište. U okolni
velikih gradova je specijalizovano mlečno stočarstvo.Primer: na industrijskom severoistoku SAD razvijeno je mlečno, na srednjem zapadu mesno (sa središtima za preradu u Čikagu i kanzas sitiju), na sušnom zapadu ekstenzivno stočarenje tipa “ranching”.
Mesno stočarstvo, posebno na južnoj hemisferi, dobilo je impuls 1876. godine, kad je konstruisan brod hladnjača, za prekookeanski prevoz zamrznutog mesa i prerađevina. Iz La Plate u Evropu se izvozi u Evropu više od 1 mil. t mesa. Broj grla svih vrsta stoke, osim konja, je u porastu.Goveda: Indija, Brazil, Kina, SAD i ArgentinaSvinje: Kina, SAD, Brazil, Vijetnam i Nemačka.Ovce: Kina, Australija, Indija, Iran i Sudan.Konji: Kina, Meksiko, Brazil, Etiopija, SAD i Pakistan.Živina: Kina, SAD, Indonezija, Brazil, Indija i Meksiko.Ulov morske ribe: Kina, Peru, Indonezija, SAD, Čile i Japan.Koze: Kina, Indija, Pakistan, Sudan, Bangladeš, Nigerija i Iran.Najveći proizvođači mesa: Kina, SAD, Brazil, Nemačka, Indija, Francuska, Španija, Meksiko, Rusija i Kanada.
MESO, KOŽA I VUNA U SVETSKOJ PROIZVODNJI I TRGOVINI
Svetska proizvodnja mesa se povećava. Najviše je zastupljeno svinjsko meso, zatim goveđe, a znatno manje ovčije i druge vrste.Najviše mesa po stanovniku proizvode N. Zeland, Argentina, Australija, Danska. Najveći izvoznici goveđeg mesa su SAD, Argentina, Brazil i Francuska; svinjskog SAD i Nemačka; ovčijeg Australija, Novi Zeland i SAD. Srbija izvozi goveđe i svinjsko meso.Najveći uvoznici mesa su V. Britanija, Nemačka, Italija i SAD.Prosečna godišnja potrošnja mesa po stanovniku najveća je u Australiji (preko 100 kg), SAD (90 kg), Velikoj Britaniji itd.Glavni izvoznici mlečnih proizvoda (sireva, maslaca) su Holandija, Francuska, Nemačka, Danska, Švajcarska i N. Zeland. London je najvažnija berza za vunu i glavni eksportni centar za Evropu i SAD.Glavni proizvođači sirove kože su zemlje sa jakim stočarstvoma vune sa razvijenim ovčarstvom. Međunarodna studijska grupa za probleme vune osnovana je 1946. sa sedištem u Londonu. Ta grupa prati probleme u vezi s trgovinom vune na svetskomtržištu i daje preporuke. Najveći potrošači i uvoznici vune: V.Britanija, Francuska, Nemačka, SAD, Japan i Rusija. Glavni proizvođači vune su na južnoj hemisferi, a prerađivači na severnoj.
18
Najveći proizvođači mleka: Indija, SAD, Rusija, Pakistan, Kina, Nemačka, Francuska, Brazil, N. Zeland i V.Britanija.Najveći proizvođači maslaca: Indija, SAD, Pakistan, Nemačka, Francuska, N.Zeland, Rusija, Poljska, Iran i Australija.Najveći proizvođači sira: SAD, Nemačka, Francuska, Italija, Holandija, Egipat, Poljska, Rusija, V.Britanija i Australija.Najveći potrošači vune: Australija, Kina, N.Zeland, ZND, Urugvaj, Turska, Argentina, V.Britanija, Južno Afrička Republika i Pakistan.Najveći proizvođači vune: Kina, Italija, V.Britanija, Japan, Turska, SAD, Indija, ZND, Nemačka i J.Koreja.
GLAVNA RIBOLOVNA PODRUČJA U SVETU
Najbogatija ribolovna područja vezana su za šelfove i područja gde se sustižu hladne i tople morske struje. Područja se smatraju bogatim ako omogućuju preko 2000 kg/km2 ulova godišnje.1.Šelfovi uz severne, rubne delove Evroazije i Severne Amerike, zbog leda nisu naročito pogodni za svetsku trgovinu ribom, osim Barencovog mora do kojeg dopire topla Golfska struja.2. Šelfovi u subarktičkim širinama, vezani za hladne struje. To je Severno more i prostor oko Nju Faundlenda. Važna su i ribolovna područja oko zapadnih obala S. Amerike, posebno Kanade i Aljaske, uz Aleutska oko Kamčatke u Beringovom i Ohotskom moru.3. More oko Japanskih ostrva, smatra se najvažnijim ribolovnim područjem na svetu.Prema jugu mora su sve siromašnija ribom, zbog slabije vertikalne cirkulacije vode i manje kiseonika, i manjih šelfova.4. Na južnoj hemisferi značajan je prostor između 50 – 600 j.g.š. Sve do područja leda. Najpoznatiji šelf je uz istočne obale Patagonije, gde se sustižu topla brazilska i hladna foklendska struja. Prema vrstama ribe se dele na:1.Bentonitske ribe, sa šelfova, kao bakalar (sev. Atlantik i uz Aljasku)2. Pelagijalne ribe, koje žive na otvorenom moru, kao što je haringa ili sleđ (najvažnija riba u svetskom ribolovu, lovi se u Severnom moru, oko Nju Faundlenda, Kurilskih oko Kamčatke, Tasmanije), zatim tuna, sardela (kojih ima najviše u toplijim vodama Mediterana, Polinezije i oko južne Amerike).Kina je ubedljivo na prvom mestu po ulovu morske i slatkovodne ribe. Riba je najvažnija u ishrani u Japanu, više od 50 kg/st. god.Norveška je među prvima po ulovu ribe po stanovniku, i po ribljim preradjevinama.Najveći izvoznici sveže ribe su Kanada, Japan, Norveška, Danska, Island, a uvoznici SAD, Japan, Francuska, Italija, NemačkaNajveći izvoznici sušene ribe i konzervi su Japan, Kanada, Norveška, Španija, a uvoznici SAD, V. Britanija, Francuska, Nemačka. Kina najveći deo svoje proizvodnje sama troši.
KITOLOV je ranije bio razvijen u vodama Arktika, zbog proređenosti se preselio oko Antarktika. 1963. potpisan je međunarodni sporazum o ograničenju lova zbog opasnosti od potpunog uništenja tih životinja. Odrastao kit može da dostigne dužinu 25 m i težinu 100 t. Od ukupne težine 40% je slanina od koje se dobija ulje za margarin itd. Meso je slično govedini.
19
DRVNI PROIZVODI NA SVETSKOM TRŽIŠTU
Pod šumom se nalazi 39 mil. km2 ili 22% površine svetskog kopna. Najveće šumske površine se nalaze u Južnoj Americi i Aziji i Evropi, a anjmanje u australiji i Okeaniji, Africi i Severnoj Americi. Više od polovine svih šumskih površina zauzimaju četinari, koji su rasprostranjeni uglavnom na severnoj hemisferi.Najšumovitiji kontinent je Južna Amerika, u kojoj 46% površine čine šume, zatim Evropa , Severna Amerika, Azija, Australija i Okeanija i Afrika.Najveći proizvođači drvene građe: SAD, Indija, Kina, Brazil, Kanada, Rusija, Indonezija, Nigerija, Etiopija, DR Kongo, Nigerija, Švedska, Nemačka, Finska, itd.Glavni putevi drveta u svetskoj trgovini vode iz severne Evrope prema zemljama zapadne Evrope, a celuloza i papir se izvoze i u SAD.Veliki izvoznici rezane građe četinara su Rusija, Švedska, Finska i Kanada. Drvo iz Kanade izvozi se u SAD.U tropsko-ekvatorijalnom pojasu eksploatišu se različite vrste ukrasnog drveta, za nameštaj i slično. Glavni izvoznici su Filipini, Obala Slonovače, Zair, Gabon, Kamerun, Indonezija i Brazil, a uvoznici su SAD, EU i Japan.
SVETSKA TRGOVINA POLJOPRIVREDNIM PROIZVODIMA
Svetska trgovina poljopivrednim proizvodima s obzirom na ukupnu vrednost je u porastu, a s obzirom na udeo ove trgovine u vrednosti svetskog izvoza je u opadanju i iznosi oko 10%.Najveći izvoznik i uvoznik poljoprivrednih proizvoda je EU. Mali broj evropskih zemalja ima veći izvoz od uvoza agrarnih proizvoda (Holandija, Danska, Irska, Mađarska, Bugarska).Drugi veliki izvozni prostor agrarnih proizvoda je Severna Amerika (oko 20%);Na Latinsku Ameriku dolazi oko 15% svetskog izvoza agrarnih proizvoda, Aziju 10% , Afriku 4%, Australiju i Novi Zeland 4%. Izrazit deficit u agrarnim proizvodima pokazuje Japan, na koje dolazi oko 10% svetskog uvoza. Veći uvoz od izvoza ima i Rusija.Među grupama proizvoda ističu se: žitarice, povrće, voće, uljarice, šećer, kafa, začini, duvan, tekstilne sirovine, meso, itd.Najviše zavisne od poljoprivrede (% BDP od poljoprivrede): Somalija, Albanija, Mijanmar, Kongo, Etiopija, CAR, Gvineja Bisau, Avganistan, Burundi, Laos i Azerbejdžan.
Najmanje zavisne od poljoprivrede (% DBP od poljoprivede)
20
1. Hongkong, Kuvajt, Singapur 0
4. Austrija, Bahrein, Belgija, Nemačka, Luksemburg, Holandski Antili, Porto Riko
1
11. Velika Britanija, Norveška, Trinidad i Tobago, Francuska, Japan, SAD
2
17. Australija, Bocvana, Italija, Jordan, Španija 322. Danska, Džibuti, Finska, Venecuela 426. Meksiko, Slovenija, Slovačka, JAR 530. Mađarska, Irska, J. Koreja, Poljska,S.Arabija 635. Argentina, Čile, Estonija, Litva, Gabon, Peru 741. Brazil, Jamajka, Rusija, Urugvaj 845. Angola, eritreja, mauricijus 9
Poljoprivreda, platni i trgovinski bilans država• Privrede pojedinačnih zemalja više praktično ne mogu da se razvijaju autarkično
(zatvoreno). Tako su i poljoprivredni proizvodi postali predmet međunarodne razmene, te su u nekim zemljama postali značajni u uravnoteženju njihovog platnog i trgovinskog bilansa.
• Svaka zemlja teži da ima uravnotežen trgovinski bilans. To je trgovinska politika koja je deo opšte ekonomske politike zemlje. Raznim instrumentima se reguliše uvoz, odnosno izvoz (poljoprivrednih) proizvoda: carine, spoljnotrgovinska ograničenja (kontingenti, dozvole, kvote), kvalitativna spoljnotrgovinska ograničenja, zabrana uvoza i izvoza (ekonomska blokada), prodor na strana tržišta pomoću različitih vrsta stimulacija (damping, izvozne premije), ekonomska pomoć... Sistem zaštitnih instrumenata i mera koje se koriste u spoljnotrgovinskoj razmeni poljoprivrednih proizvoda iz drugih zemalja zove se agrarni protekcionizam.
• Prema ulozi poljoprivrede u trgovinskom bilansu sve zemlje se mogu podeliti u tri grupe:1. Zemlje sa dominantnim učešćem poljoprivrede u trgovinskom bilansu – to su
pretežno nerazvijene zemlje, u kojima je poljoprivreda ekstenzivna. Od jeftinih poljoprivrednih proizvoda iz nerazvijenih zemalja visokorazvijene zemlje se najčešće brane protekcionističkim merama.
2. Zemlje sa srednjim učešćem poljoprivrede - to su pretežno agrarno-industrijske zemlje, u kojima se dohodak od poljoprivrede koristi za uvoz industrijskih sirovina i robe široke potrošnje.
3. Zemlje sa niskim učešćem poljoprivrede u trgovinskom bilansu – to su pretežno razvijene industrijske zemlje, u kojima je i poljoprivreda intenzivna, ali ona ima zadatak da uravnoteži trgovinski bilans tako što će zadovoljiti potrebe ishrane stanovništva i potrebe agroindustrije. Time se uvoz i odliv sredstava sveo na minimum.
21
Glavni uvoznici i izvoznici poljoprivrednih proizvoda (2004.g.).Najveći izvoznici žitarica: SAD, Francuska, Australija, Kanada, Tajland, Argentina, Indija, Nemačka i Italija.Najveći uvoznici žitarica: Japan, Kina, J.Koreja, Meksiko, Italija, Španija, Holandija, Alžir i S.Arabija.Najveći izvoznici pšenice: SAD, Australija, Francuska, Kanada, Argentina, Nemačka, Rusija, V.Britanija i Belgija.Najveći uvoznici pšenice: Kina, Italija, Japan, Alžir, Indonezija, Brazil, Španija, Egipat i J.Koreja.Najveći izvoznici kukuruza: SAD, Francuska, Argentina, Brazil, Kina, Mađarska, Nemačka, Ukrajina i Indija.Najveći uvoznici kukuruza: Japan, J.Koreja, Kina, Meksiko, Španija, Holandija, Nemačka, Egipat i Italija.Najveći izvoznici šećera: Brazil, Francuska, Tajland, Australija,Nemačka, Belgija, Mauricijus, Kuba i V.Britanija.Najveći uvoznici šećera: V.Britanija, Italija, Rusija, SAD, Belgija, Kina, Nemačka, Španija i J.Koreja.Najveći izvoznici kafe: Brazil, Kolumbija, Vijetnam, Nemačka, Gvatemala, Peru, Indonezija, Honduras i Kosta Rika.Najveći uvoznici kafe: SAD, Nemačka, Japan, Italija, Francuska, Belgija, Španija, Kanada i Holandija.Najveći izvoznici kakaoa: O.Slonovače, Gana, Indonezija, Nigerija, Holandija, Kamerun, Belgija, Ekvador i Papua Nova Gvineja.Najveći uvoznici kakaoa: Holandija, SAD, Nemačka, Malezija, Francuska, Belgija, V.Britanija, Kanada i Turska.Najveći izvoznici drva za građu: Kanada, Nemačka, SAD, Finska, Švedska, Francuska, Rusija, Austrija i Kina.Najveći uvoznici drva za građu: SAD, Kina, Nemačka, Japan, V.Britanija, Italija, Francuska, Holandija i Španija.Najveći izvoznici ribe: Norveška, Kanada, Danska, Kina, V.Britanija, SAD, Francuska, Španija i Australija.Najveći uvoznici ribe: Japan, SAD, Španija, Francuska, Kina, Danska, Italija, Nemačka i Kanada.Najveći izvoznici žive stoke (goveda): Francuska, Meksiko, Nemačka, Australija, Poljska, Belgija, Kolumbija, Španija i Holandija.Najveći uvoznici žive stoke (goveda): Italija, SAD, Španija, Kina, Nigerija, Holandija, Liban, Venecuela i Francuska.
22
VI. GEOGRAFIJA INDUSTRIJE
OPŠTE SAVREMENE TENDENCIJE RAZMEŠTAJA (LOKACIJE) INDUSTRIJE
U industriji je zaposleno oko 1/5 ekonomski aktivnog stanovništva sveta. Zemlje u kojima je industrijska revolucija završena još u XIX veku sada su najrazvijenije zemlje sveta. Svoju industrijsku dominaciju oni su koristili za kolonijalnu ekspanziju. Usled toga ojačao je kapitalistički ekonomski i politički sistem. Socijalističke zemlje su takođe realizovale velike programe industrijalizacije, u cilju ekonomske nezavisnosti, bezbednosti, modernizacije poljoprivrede i transporta. Zemlje u razvoju u novije doba menjaju strukturne i teritorijalne modele razvoja industrijalizacije, formiraju novi pristup uz prestruktuiranje industrije, spoljne trgovine, promena međunarodne podele rada. Uz produbljivanje međunarodne podele rada kao osnovni problem ostaju protivurečnosti između 50 ekonomski razvijenih zemalja i oko 150 ekonomski manje razvijenih, od kojih je većina nedavno oslobođena od kolonijalne vlasti. U zemljama u razvoju milioni ljudi žive u siromaštvu i ne mogu koristiti svoja nacionalna prirodna bogatstva. Na zemlje u razvoju otpada oko polovine svetskih rezervi sirovina, ali one ih izvoze pretežno u ekonomski razvijene zemlje.
Oko 86% svetskih resursa energije troši se između 30 i 60 paralele severne polulopte, gde živi oko 29% svetskog stanovništva. U zemljama u razvoju, gde je koncentrisano 75% stanovništva sveta, troši se svega oko 15% energetskih resursa. U nekima od njih celokupna privreda se nalazi u rukama multinacionalnih kompanija, koje se bave izvozom sirovina, poluproizvoda i prehrambenih proizvoda. Nedostatak prerađivačkih grana dovodi do rasta nezaposlenosti. To pojačava siromaštvo i stvara ekološke probleme.
Nacionalni kadrovi nemaju potrebno obrazovanje i kvalifikacije za rešavanje tih problema. Ekonomski razvijene zemlje daju pomoć za obrazovanje nerazvijenim zemljama ali je efekat takve pomoći obrnut – to podstiče “odliv mozgova”.
Savremena industrija funkcioniše u uslovima opšte energetske i sirovinske krize. Zemlje izvoznice sirovina i energenata sve više organizovano nastupaju nasvetskom tržištu i nastoje da diktiraju cene (primer OPEK-a).
Zemlje gubitnici u Drugom svetskom ratu su brzo postale industrijske i ekonomske sile, između ostalog zato što su imale znatno manje troškove za vojsku i naoružanje, i uključene su u svetski kapitalistički sistem i međunarodnu podelu rada.
Savremena industrijalizacija, strukturne i teritorijalne promene u industriji se odvijaju u uslovima naučno-tehničkog progresa. Nauka, znanje, inovacije, postaju značajan faktor rasta ekonomskog potencijala pojedinih zemalja i uspešnog izlaska na svetsko tržište. Naučno-tehnički progres utiče na sve grane, a najviše na energetiku (posebno atomsku), elektroniku i elektrotehniku, mašinogradnju i hemijsku industriju. Broj zaposlenih u nauci i istraživanjima je u porastu u razvijenim industrijskim zemljama.
Izmene se dešavaju ne samo u strukturi, nego i u razmeštaju industrije. U svetskom razmeru došlo je do premeštanja industrije u metropolitanske regione, gde su bili najbolji uslovi za funkcionisanje naučno intenzivnih grana. Danas se zapaža premeštanje industrije prema međunarodnim lukama, koje imaju pogodan saobraćajno-geografski položaj.Veliku privlačnu snagu za razvoj industrije imaju naftovodi i gasovodi. Naučno intenzivne grane
23
karakterišu se težnjom prema baznim naučnim centrima.Neke vrste industrije se premeštaju iz metropolitanskih područja u seoske prostore ili u turističke zone, zbog ekologije i kvaliteta sredine.
POJMOVI INDUSTRIJE I INDUSTRIJALIZACIJE
U širem smislu industrija je svaka proizvodna delatnost, proizodnja uopšte. U užem smislu industrija označava fabričku aktivnost u kojoj se organski ili neorganski materijali (sirovine ili poluproizvodi) prerađuju ili transformišu pomoću mehaničkih ili hemijskih sredstava u upotrebljive proizvode. U industriji se radom i uređajima vrši pretvaranje materije i energije u novi proizvod ili novi oblik energije.
Industrijalizacija je stepen razvoja ili proces razvoja industrije na određenom prostoru, pri čemu je stepen rezultat procesa industrijalizacije. Proces industrijalizacije u užem smislu je rast proizvodnje i produktivnosti. To je proces razvoja industrije vezan sa rastom njenog udela u strukturi aktivnog stanovništva po delatnostima i stvaranju nacionalnog dohotka.
U širem smislu industrijalizacija je ne samo razvoj, nastajanje i širenje savremene industrije, nego pokretačka snaga promena društveno-proizvodnih odnosa, jačanja tržišta, povećavanja dohotka i alokacije rada. Industrijalizacija je preobražaj, koji taj proizvodni kvalitativni skok prouzrokuje u celokupnom privrednom i društvenom životu i izgledu predela.
Uticaji industrije izazivaju promene u prostoru kao što su: 1. eksploatacija resursa, 2. Koncentracija stanovništva u gradovima (urbanizacija), 3. aglomeriranje proizvodnje i stvaranje urbano-industrijskih aglomeracija, 4, Povećavanje društveno-ekonomskog razvoja regiona i polrizacija regionalnog razvoja, 5. Promene u prostornim vezama i širenje prostornog opsega trgovine, 6. Promene i ugrožavanje prirodne sredine.
KLASIFIKACIJA INDUSTRIJE
Industrija je složen sistem koji ima različite strukture – prostornu, proizvodno-funkcionalnu, organizacionu. Svaka od njih može poslužiti kao osnova za klasifikaciju. U istom tipu ili grani industrije mogu se naći vrlo raznovrsna preduzeća u pogledu tehnologije, potencijala, strukture i namene proizvodnje. Složene tehnologije i diverzifikovana proizvodnja dopuštaju da se neka industrijska preduzeća mogu svrstati u dve ili više grana. Svaka redukcija ili agregovanje elementarnih industrijskih jedinica (fabrika) osiromašuje i uprošćava a takođe sužava mogućnost analize. Ipak, usled složenosti i raznovrsnosti elementarnih jedinica operišemo redukovanim grupama ili klasama elemenata koji ističu samo neke važnije veze i osobine a apstrahuju manje bitne karakteristike i veze koje bi pomutile i otežale analizu. Kriterijumi klasifikacije u statističkom prikupljanju i obradi podataka nisu uvek jednaki u svim zemljama. To otežava uporedivost statističkih podataka kako prostorno tako i u vremenskim serijama. U našoj statistici primenjuje se klasifikacija industrije (vidi tabelu) koja je uporediva sa klasifikacijom Ujedinjenih nacija (UNIDO).
Usled specijalizacije industrijske grane se diferenciraju a radi lakše analize se grupišu prema različitim kriterijumima. Prema nameni proizvoda grane se grupišu u industrije potrošnih i upotrebnih dobara (grupa B), repro-materijala i osnovnih sredstava (grupa A). Prema tehnološkoj intenzivnosti dele se na visoko, srednje i nisko tehnološki intenzivne industrije, u zavisnosti od visine troškova za istraživanja.
24
Statistička klasifikacija industrije prema proizvodnih karakteristikama1. Elektroprivreda 16. Drvoprerađivačka2. Proizv. i prerada uglja 17. Papirna3. Pro. i pre. nafte i gasa 18. Tekstilna 4. Pro. i pre. rude Fe i crna metalurgija 19. Kožarska i krznarska5. Pro. i pre.ruda i obojena metalurgija 20. Obućarska6. Pro. i pre. nemetala 21. Prerada kaučuka7. Metaloprerađivačka 22. Prehrambena8. Mašinogradnja 23. Proizvodnja pića9. Pro. Saobraćajnih sredstava 24. Proizv. stočne hrane10. Brodogradnja 25. Duvanska11. Pro. El. Mašina i aparata 26. Grafička12. Pro. Baznih hemijskih pro. 27. Reciklaža sirovina13. Prerada hemijskih proizv. 28. Raznovrsna14. Prerada kamena, šljunka, peska15. proizv. građevinskog materijala
Grupisanje industrijskih grana prema faktoru konkurentnostiGrupa Glavni faktor konkurentnosti Grane prema I.S.I.C.RESURSNO INTENZIVNE
Raspoloživost prirodnih resursa
Proizv. hrane, pića i duvanaProizv. kože osim odeće i obućeProizv. drveta i plute osim nameštajaProizv. PapiraPrerada nafteRazni proizvodi od nafte i ugljaDrugi nemetalni mineralni proizvodiProizvodnja obojenih metala
RADNO INTENZIVNE
Troškovi radna Proizv. Tekstila i konfekcijeProizvodnja nameštajaProizvodnja obuće
PROIZVODNO INTENZIVNEVelikoserijskeVisoko izdiferencirane
Obim proizvodnje (ekonomija obima)
Proizv. od papira, štampa, izdavaštvoProizv. industrijskih hemikalijaProizv. GumePlastični proizvodiProizv. Stakla, porcelana, keramikeProizv. gvožđa i čelikaSaobraćajna sredstva (osim aviona)
Prilagođavanje proizvodnje izdiferenciranoj potražnji
Motori, turbine Poljoprivredne mašine i opremaSpecijalne ind. mašine i opremaMašine i oprema osim električnihElektrične mašineFotografska i optička oprema, satovi
NAUČNO INTENZIVNE (sifisticirane)
Brza primena naučnih saznanja
Proizv. drugih hemijskih proizvodaRačunske mašineProfesionalni, naučni, merni i kontrolni aparatiAvioni
Prema nameni proizvoda industrija se deli na industriju sredstava rada (mašine alatljike, električne mašine, vozila osim automobila), repromaterijala i poluproizvoda (tekstilna prediva i tkanine, drvo, papir, koža, hemija osim farmacije, petrohemija, kamen,
25
ruda, građa, metali), upotrebnih dobara (nameštaj, gumeni proizvodi, keramika, električni aparati, automobili, precizna mehanika i optika) i potrošne robe prehrambeni proizvodi, pića, duvan, tekstilni proizvodi, odeća, obuća, štampani proizvodi, farmaceuski proizvodi).
Prema karakteru delatnosti industrije se dele na ekstraktivnu (proizvodnja uglja, pr. nafte i zemnog gasa, pr. ruda gvožđa i obojenih metala, pr. građevinskog materijala i nemetalnih minerala) i prerađivačku (sve ostale grane). Prema kriterijumu vlasništva industrija se deli na privatnu, državnu i mešovitu. Prema broju zaposlenih preduzeća se dele na mala (do 100), srednja (100-1000), velika (preko 1000).
Pokazatelji koji služe za istraživanje strukture industrije su:-Procentni udeo pojedinih grana u ukupnoj industrijskoj proizvodnji ili zaposlenosti;-Proporcija između ekstraktivne i prerađivačke industrijske proizvodnje;-Proporcija između proizvodnje sredstava za proizvodnju (grupa A) i proizvodnje
sredstava za potrošnju (grupa B);-Udeo rudarstva u ukupnoj industrijskoj proizvodnji;-Udeli tehnološki intenzivnih, resursno intenzivnih, radno intenzivnih, proizvodno
intenzivnih i naučno intenzivnih grupa industrije;-Udeo propulzivnih ili razvojnih grana, u koje se najčešće ubrajaju grane
elektromašinske i hemijske industrije.Važno sredstvo analize su gransko-teritorijalne tabele, u kojima su ukrštene
industrijske grane i teritorijalne jedinice (opštine, države i sl.). Takođe su važne input-autput tabele, u kojima su međusobno ukrštene industrijske grane, kao i tabele vremenskih serija u kojima su ukrštene grane industrije i vremenska serija u određenom periodu.
MERENJE STEPENA INDUSTRIJALIZACIJE
Osnovni pokazatelji• Pokazatelj zaposlenosti• Pokazatelj obima proizvodnje (u fizičkim jedinicama i vrednosno)• Pokazatelj vrednosti osnovnih sredstava• Pokazatelj potrošnje sirovina, ebergije, vode• Pokazatelj raspodele finalnog proizvoda
vrednost proizvodnje – materijalni troškovi i usluge = društveni proizvod – amortizacija = nacionalni dohodak (za lične dohotke i akumulaciju)
Kombinacije Stepen tehničke opremljenosti = vrednost osnovnih sredstava/broj zaposlenih Stepen kapitalne intenzivnosti = Vrednost osnovnih sredstava/vrednost
proizvodnje Produktivnost rada = vrednost proizvodnje/broj zaposlenih (ili br. radnih
časova) Stepen racionalizacije = broj zaposlenih/vrednost proizvodnje Stepen diversifikacije (ili suprotno – stepen specijalizacije, ima nekoliko
formula za izracunavanje);
Pokazatelji koncentracije - Broj zaposlenih na 1000 stanovnika- Vrednost osnovnih sredstava na 1000 st.- Nacionalni dohodak na 1000 st.- Broj zaposlenih na 10 km2- Vrednost osnovnih sredstava u ind. na 10 km2- Nacionalni dohodak u ind. Na 10 km2
26
- Udeo industrije u nacionalnom dohotku- Udeo zaposlenih u industriji u ukupnom broju zaposlenih
FAZE RAZVOJA INDUSTRIJE
Problem pokretačkih snaga i mehanizama regionalnih ekonomskih promena bavili su se mnogi teoretičari. Neki naglašaaju značaj prirodnih resursa, drugi (kao Adam Smit) naglašavaju rad. K. Marks naglašava kapital i pretpostavlja jednosmernu evoluciju od primitivne kulture, kroz feudalizam i kapitalizam do socijalizma i komunizma. Mirdal se koncentriše na promene u bogatstvu odnosno mehanizam akumulacije bogatstva u jednom regionu kroz vreme. Valter Rostov je naglasio tehničke inovacije, i identifikovao pet faza ekonomskog razvoja zemalja:
1. Faza – tradicionalno društvo. Karakteriše ga dominacija poljoprivrede i neiskorišćenost potencijalnih resursa. (Evropa je u toj fazi bila u srednjem veku);
2. Faza – stvaranje preduslova za promenu. Ekspanzija trgovine, rast eksternih uticaja i modernizacija proizvodnje (Evropa u 18. veku).
3. Faza – prelaz iz tradicionalnog u moderno industrijsko društvo. Investiciona stopa raste, umnožava se broj proizvođača, ekonomski rast postaje samoodrživ (Evropa u vreme industrijske revolucije).
4. Faza – sazrevanje novog industrijskog društva.Investicije nastavljaju da rastu. Neke industrije slabe i nestaju dok se druge šire. Razvijaju se veliki urbani centri i regioni. Saobraćaj postaje kompleksniji (Evropa tokom viktorijanskog perioda).
5. Faza – fordizam ili masovna serijska proizvodnja. Rast kvartarnih delatnosti, materijalnih dobara i alokacija resursa u socijalno blagostanje (Evropa u XX v.).
FAZE INDUSTRIJALIZACIJE
Svetski proces industrijalizacije bio je teritorijalno neravnomeran, i može se podeliti u četiri faze:
Prva faza–od pronalaska parne mašine do Bečkog kongresa, zahvatila je V. Britaniju, (“fabriku sveta”), Švajcarsku, SAD.
Druga faza–od Bečkog do Berlinskog kongresa, zahvatila je Francusku, Nemačku, Rusiju, Austriju, Švedsku.
Treća faza–od Berlinskog kongresa do I sv. rata, zahvatila je preostale zemlje Evrope, među kojima i balkanske, i razvijene zemlje Novog sveta.
Peta faza–posle II sv. Rata, proces je zahvatio zemlje tzv. “pacifičkog kruga”, zemlje izvoznice nafte, “male tigrove” .
Planska industrijalizacija figurira kao deo razvojne strategije u većini zemalja “Trećeg sveta”, iako je to zavisno od stranog kapitala (osim u naftom bogatim zemljama), što implicira ekonomsku zavisnost.
KONCEPCIJA EKONOMSKIH CIKLUSA KONDRATJEVA
Kondratjev je izdvojio (1925.) pet ciklusa u svetskoj ekonomiji, od kojih svaki obuhvata 40-50 godina. Svaki ciklus prolazi kroz sledeće faze: oživljavanje proizvodnje – brzi rast–zrelost–zasićenje–recesija. Time je on ukazao na endogeni mehanizam samoregulacije, što znači istorijsku održivost kapitalizma, gde su krize i obnove zakonomerne
27
i predvidive. To je bilo suprotno marksističkoj pretpostavci o istorijskoj nužnosti prelaza iz kapitalizma u socijalizam i komunizam.
Prvi ciklus–A faza (1780-90 do 1810-17): praćena je tehnološkim inovacijama kao što su parna mašina Džemsa Vata 1782, parobroda Fultona 1806, metode topljenja gvožđa pomoću uglja A. Deja, tkačke mašine. Napoleonovi ratovi su stimulisali industrijalizaciju u zaraćenim zemljama. B faza – (1810-17 do 1844-51).
Drugi ciklus–A faza (1844-51 do 1870-75), označena je razvojem metalurgije čelika, razvojem železnice i brodogradnje. U to vreme Pruska postaje industrijska i vojna sila. B – faza (1870-75 do 1890-96), karakteriše se stagnacijom.
Treći ciklus–A faza (1890-96 do 1914-20). Označena je pronalaskom električne sijalice Edisona (1879), naizmenične struje, generatora i elektromotora N. Tesle, motora s unutrašnjim sagorevanjem Dizla (1897), simens-martenovog postupka za dobijanje čelika itd. Razvija se metalurgija, teška mašinogradnja, bazna hemija. B – faza od 1914-20 do 1940-45. U ovoj fazi značaj Velike Britanije opada a vodeće mesto zauzimaju SAD i Nemačka.
Četvrti ciklus–A faza (1940-45 do 1967-76), označena je razvojem automobilske, avionske i mašinske industrije, elektrotehnike, organske hemije. Nove sirovine i materijali omogućili su progres “tradicionalnih” grana kao što je metalurgija, prehrambena, tekstilna industrija. Među vodeće sile svrstavaju se SSSR i Japan.
Peti ciklus–A faza (1990-95 do ?), karakteriše se razvojem mikroelektronike i informatike, biotehnologije, kompozitnih materijala, kosmotehnike, robotike i automatike. Među svetske sile svrstava se Kina.
Sa aspekta tehničkih inovacija smatra se da je svet preživeo tri TEHNOLOŠKE REVOLUCIJE:
1.Prva se oslanjala na energiju uglja i pare;2.Druga je bila revolucija električne energije i nafte;3.Treća se povezuje sa sa mikroelektronikom, biotehnologijom, atomskom
energetikom. Naziva se postindustrijska revolucija.Ove promene su bile praćene progresom na relaciji ručni rad–mašina– automat.Tehnološke revolucije su bile praćene izmenama oblika organizcije rada i kapitala – prelazom od maufakture na fabrike, zatim na fordovsko-tejlorovski metod monopola, a od njih ka elastičnim mikrofirmama, podčinjenim transnacionalnim kompanijama. U okviru dve potpuno završene revolucije jasno se izdvajaju po dva perioda koji odgovaraju ciklusima Kondratjeva.
KONCEPCIJA CIKLUSA PROIZVODA
Ciklus razvoja kroz koji prolaze pojedine industrijske grane, koji se sastoji od perioda eksperimentisanja, ubrzanog rasta, usporenog rasta, stagnacije i opadanja, definisan je kao “zakon industrijskog rasta” i on reflektuje međusobnu vezu između obima proizvodnje i tehnološkog progresa u industrijskim preduzećima. Ta ideja je razvijena 1970-ih godina u teoriji “životnog ciklusa proizvoda” ili ,,teoriji filtracije”. Po ovoj teoriji u toku razvoja proizvodnje nekog proizvoda se razlikuju četiri faze, od kojih svaka ima svojstven skup faktora lokacije tj. Teritorijalne podele rada:
1. U fazi inovacije, ostvaruje se izum, ideja nalazi primenu u novom proizvodu ili proizvodnom procesu određene sfere primene;2. U fazi rasta potrošnja još nije masovna. Ona jako zavisi od izvora informacija, tehnološke baze i proizvodnih veza tako da teži ka visoko razvijenim zemljama i regionima;
28
3. U fazi zrelosti proizvodnja dobija masovni i specijalizovani karakter, preduzeća snižavaju troškove proizvodnje racionalizcijom proizvodnog procesa i prenošenjem proizvodnje u zemlje s nižim cenama radne snage;4. U fazi stagnacije proizvodnja postaje masovna i osetljiva na cene radne snage, posebno u uslovima oštre konkurencije. Proizvodnja se gotovo potpuno izmešta iz zemlje u kojoj je započeta, u manje razvijene zemlje.
KONCEPCIJA PROSTORNIH CIKLUSA
Istražujući evoluciju odnosa između ekonomskog centra (jezgra) i manje razvijene periferije. Džon fridman izdvaja četiri faze transformacije teritorije:
1. Doindustrijska faza – jednorodna teritorija predstavlja sistem lokalnog jezgra sa zonama njihovog uticaja. Relativno je ravnomeran rzvoj teritorije, slaba urbanizacija.2. Početna industrijska faza – najpogodnije jezgro formira oko sebe polarizovani region okružen širokom periferijom. U najrazvijenijim zemljama evropskog
megajezgra (engleska, holandija, Nemačka, Francuska, Italija) krajem Industrijske revolucije (druga pol. XIX v.) još je karakteristična koncentracija na nivou pojedinih gradova, malobrojnost centara polarizacije, urbanizacija.3. Visokoindustrijska faza – u meri prenosa težišta na nove grane, a to znači i nove zahteve lokacije, u Evropi su nikli novi regioni, lokalni regionalni centri, aglomeracije. Monocentrična teritorijalna struktura se transformiše u policentričnu. Nastaje proces suburbanizacije. Na globalnom nivou, krajem XIX v., evrocentrični svetski ekonomski sistem se transformiše u policentrični – jačaju vanevropski centri moći. 4. Postindustrijska faza – u Zapadnoj Evropi 70-ih godina nastaje prelaz od policentrične strukture ka poliarealnoj. Međumetropolitenska periferija se ispunjava i potčinjava urbanoj ekonomiji. U manje razvijenim zemljama nedostaju regionu u ovojFazi, dominiraju visoko-industrijalizovane aglomeracije. U najrazvijenijim zemljamapostoje regioni u različitim fazama – ekonomska jezgra su u postindustrijskoj,poluperiferni u industrijskoj, periferni u agrarno-industrijskoj fazi.
TEORIJE LOKACIJE INDUSTRIJE
1. NORMATIVNE TEORIJE, problem iznalaženja optimalne lokacije generalizuju i redukuju na jednostavan skup “lokacionih principa” ili faktora.
a) Model minimalnih troškova Alfreda Vebera: Optimalna lokacija fabrike je u tački u kojoj će transportni troškovi biti minimalni, a to je težište trougla u kojem vrhovi predstavljaju izvore sirovina, goriva i tržište. Odstupanje lokacije od tačke minimalnih troškova transporta (u težištu trougla) povećava troškove transporta, koji mogu biti kompenzovani nižim cenama radne snage i eksternim ekonomijama (efektom aglomeracije).
b) Model maksimalnog dohotka augusta Leša: Cilj racionalnog preduzetnika mora biti lokacija u kojoj je profit maksimalan, pri čemu ni cene ni potražnja nisu prostorno konstantne. Optimalna lokacija nije determinisana minimalnim cenama nego maksimalnim bruto dohotkom ili maksimalnom razlikom između njih (minimalne cene – maksimalan dohodak). Definiše optimalnu lokaciju kao mesto u kojem su ukupni prihodi minus ukupni troškovi - najveći.
2. BIHEJVIORISTIČKA TEORIJA I GEOGRAFIJA PERCEPCIJE: stavlja akcenat na subjektivne motive i percepciju prostora od strane preduzetnika. Pri tome preduzetnik ne traži optimalnu već racionalnu lokaciju. Njegov izbor će zavisiti od sposobnosti i informacija kojima raspolaže.
29
3. TEORIJA INDUSTRIJSKIH SISTEMA: stavlja težište na istraživanje načina odlučivanja u velikim proizvodnim sistemima, kompanijama.
Industrijski sistem se sastoji iz tri vrste elemenata: 1. proizvodnih (fabrike, rudnici i sl), 2. neproizvodnih (administrativne, finansijske, naučno-istraživačke službe), i 3. elemenata okruženja (prirodnih uslova, saobraćaja, trgovine i usluga, društvene “klime” i sl.), i njihovim strukturama, funkcijama, organizaciji i upravljanju.
4. RADIKALNA GEOGRAFIJA I STRUKTURALIZAM: stavlja akcenat na društvenu kritiku načina proizvodnje i raspodele. Radikalni pristup eksponira ključnu ulogu činilaca radne snage–cena, kontrole, reprodukcije radne snage. Strukturni pristup stavlja naglasak na konflikt interesa između rada i kapitala, istražuje.
FAKTORI LOKACIJE INDUSTRIJE
Dele se na makrolokacione i mikrolokacione faktore. Prvi imaju veću ulogu pri izboru lokacije na regionalnoj ravni, drugi pri izboru konkretnih lokacija.
Makrolokacioni faktori
1. Sirovine kao faktor lokacije industrijeSirovine su onaj deo prirodnih resursa, koji kojeg možemo koristiti u određene
tehničke i ekonomske svrhe kao energiju, gorivo, materijale. Uopšte se dele na dve grupe: 1) abiotičke ili neobnovljive (energetske, metalične, nemetalične, hemijske) i 2) Biotičke ili obnovljive (agroindustrijske, drvne, tekstilne, kožne, gumene itd.).
Neke sirovine utiču na lokaciju zato što su teške (glina, kamen), ili sadrže mnogo otpada (rude, ugalj), ili su brzo kvarljive (mleko, šećerna trska). Ako su transportni troškovi visoki ili ako je sirovina kvarljiva, ne isplati se prevoz na veće daljine. Da bi se smanjili troškovi prevoza proizvode se koncentrati (npr.Gvozdene rude), poluproizvodi ili nerafinisani metali (bakar), u bližoj okolini nalazišta. Za većinu ostalih industrijskih grana možemo reći da su lokaciono slobodne. Novi oblici saobraćaja, kao što su brodovi za rasute terete, omogućili su prevoz koncentrata gvozdene rude iz Brazla u Evropu i iz Australije u Japan. Drugi događaj koji je smanjio lokacioni značaj su nove tehnologije za potpunije korišćenje i štednju sirovina, reciklaža sirovina, zamena prirodnih veštačkim materijalima (supstitucija).
2 . Energetski izvori kao faktor lokacije industrije Elektrifikacija je znatno oslobodila industriju lokacione zavisnosti od izvora energije.
Pre toga su bili značajni vodni energetski izvori (Alpe, Penini i V. Britanija ili Fol lain na istočnoj strani Apalača u SAD), drvo i ugalj. Osim razvoja saobraćajnih sredstava za prevoz energenata (tankeri, cisterne, naftovodi i gasovodi), padu cena energije doprineli su i pojedini elektroenergetski sistemi (na pr. EU). Zavisnost od izvora jeftine električne energije je još uvek značajna za one industrijske grane koje su veliki potrošači struje: elektroliza Al, azota, teške vode i sl. Takođe se vrši supstitucija uglja električnom energijom ili zemnim gasom u industriji stakla, čeličanama, proizvodnji azota.Veliki potrošači energije se lokalizuju blizu velikih hidrocentrala, rafinerija nafte i sl.
Visok udeo energije u ukupnim proizvodnim troškovima imaju: Crna metalurgija (27%), proizvodnja i prerada aluminijuma (20%), Staklarska (17,8%), hemijska industrija (12,4%), proizvodnja nemetala (9,3%), industrija veštačkih vlakana (9%).
3 . Saobraćaj kao faktor lokacije industrije Zbog slabe saobraćajne infrastrukture u 18. veku su plovne reke i kanali bili glavne
saobraćajnice za industriju. Bitno poboljšanje su donele železnice.U 20. v. Situacija se promenila (saobraćajna mreža je gušća, kapaciteti prevoznih sredstava su povećani,
30
motorizacija je učinila dostupnim udaljene krajeve, konkurencija među prevoznicima utiče na tarife).
Danas udeo troškova prevoza u ceni proizvodnje je najveći u crnoj metalurgiji (10,3%), staklarskoj (8,9%), hemijskoj (7%), keramičkoj (5,9%), industriji nemetala (5%) i proizvodnji papira (4,1%).
4 . Radna snaga kao faktor lokacije industrije
U ranim fazama razvoja industrije ovom faktoru nije posvećivana pažnja. S obzirom na agrarnu prenaseljenost nije nedostajalo jeftine radne snage. Postepeno je cena radne snage povećavana a radno vreme skraćivano. Produktivnost rada je sve više zavisila od kvalifikacija, tako da raste cena kvalifikovane radne snage. U 20.v. se povećava zapošljavanje ženske radne snage u industriji (tekstilnoj, prehrambenoj, obućarskoj). Kvalifikovana radna snaga postaje najvažniji razvojni faktor, u vezi s inovacijama, održavanjem i servisiranjem, istraživanjem. Mnoge fabrike se lokalizuju u gradovima, de se nalaze univerziteti, instituti i laboratorije, stručne biblioteke. Za grane koje traže mnogo jeftine radne snage više su privlačna slabo razvijena područja, gde je velika ponuda nekvalifikovane i ženske radne snage. Takve vrste ind. se izmeštaju u slabije razvijene zemlje (Južna Koreja, Tajvan, Vijetnam, Indonezija, Brazil, Meksiko, Nigerija).
Zapošljavanje je i socijalni problem. Troškovi za plaćanje radne snage su 70-tih postali među najvećim stavkama u cei prozvoda. Postoje znatne razlike među razvijenim i nerazvijenim zemljama ili među industrijskim granama.
5 . Tržište kao faktor lokacije Sva industrijska proizvodnja je namenjena tržištu. Ipak, s obzirom na odnos prema
tržištu možemo industrijsku proizvodnju podeliti na:- onu koja je neposredno vezana za potrošnju (finalna proizvodnja);- ostalu, koja proizvodi sirovine i poluproizvode za ind. Preradu.U prvom slučaju su fabrike koje su zbog značaja svojih proizvoda neposredno suočene
s potrošačima, i pri proizvodnji moraju predvideti ne samo količinu, nego i obim potrošnje, ukus i modne zahteve potrošača, kojoj vrsti potrošača namenjuju svoje proizvode, kakva će biti cena proizvoda imajući u vidu kupovnu moć potrošača, kakva je konkurencija i kakve inovacije se mogu očekivati u budućnosti. Značajno za tržište potrošnih dobara je da je razdrobljeno i raspršeno, da ga treba dnevno ili sedmično snabdevati, po mogućnosti na kraćim razdaljinama, i da su troškovi za skladištenje visoki. Na tržištu se oseća uticaj reklame, i veliki uticaj ima brend. Zato su za ovaj tip industrije najbolji veliki gradovi, gde je uprkos konkurenciji najviše potrošača. Na proizvodnju i cene imaju uticaja i udruženja potrošača. Za taj tip ind. Važna je dostupnost tržištu. Nije svejedno da li je tržište s obzirom na kupce raspršeno (npr. Hrana, kozmetika) ili koncentrisano (televizori, poljoprivredne mašine), i da li se proizvodi kupuju često ( šećer, deterdženti) ili povremeno (bela tehnika, frižideri).
Nasuprot tome je tržište industrijskih sirovina i poluproizvoda ili investicionih sredstava mnogo više koncentrisano. Obično fabrike imaju stalne kupce, teže specijalizaciji i manjem izboru proizvoda, ali visokog kvaliteta.
Industrija potrošnih dobara je jako zavisna od razmera tržišta, a takođe i od različitih ograničenja u oblasti carina, prelevmana, uvoznih kvota, akciza i drugih dažbina, koje bitno menjaju razmere tržišta, ili podstiču umesto uvoza gotovih proizvoda uvoz sirovina, štite domaću proizvodnju u državi. Velika industrijska preduzeća osnivaju podružnice i filijale (za distribuciju, montažu itd.), osvajaju tržište i pri tome se malo obaziru na regionalne ili državne potrebe i vladinu politiku.
31
6 . Kapital kao faktor lokacije Razlikjemo fiksni (zemljište, zgrade, mašine, licence i patenti) i obrtni kapital
(troškovi za nabavku sirovina, energije, plate radnika, kamate i rate otplate za kredit i druge dažbine npr. za životnu sredinu, komunalije itd.) Često investitor mora uložiti velika finansijska sredstva u uređenje terena, infrastrukturu (puteve, vodovod, telefon, trafostanicu i sl.), društvenu infrastrukturu (radničku menzu, stručnu školu, autobuske linije za radnike). Skup troškova po zaposlenom, potrebnih za održavanje proizvodnje, pokazuje cenu ili vrednost radnog mesta. U Nemačkoj su izračunali da su najskuplja radna mesta u crnoj metalurgiji. Manja ind. preduzeća se teže odlučuju na takve troškove. Državna pomoć je ulavnom namenjena investitorima u manje razvijenim ili depresivnim regionima.
7 . Priroda kao lokacioni faktor Sa razvojem tehnike i tehnologije značaj ovog faktora se smanjio. Na primer, vlažna
klima je nekad bila važna za preradu pamuka i vune, danas postoje klima uređaji koji stvaraju veštačku klimu u halama. Voda je još uvek važna u tehnološkom postupku (prehrambena, pivarska, farmaceutska), ili kao sirovina, tehnička voda za čišćenje, hlađenje i slično. Nalazišta ruda igraju sve manju ulogu kao lokacioni faktor. Mnogo vode troši metalurgija, industrija građevinskog materijala, hemijska, tekstilna, papirna industrija.
8 . Urbani faktor lokacije industrije Gradovi, posebno veliki gradovi, privlače industriju zbog efekta aglomeracije i
eksternih ekonomija. Grad i industrija su u povratnoj sprezi i u svom razvoju podstiču jedno drugo, po principu kumulativno-kružne uzročnosti. Tako se stvaraju urbano-industrijske aglomeracije. U velikim gradovima deluju i faktori deglomeracije (visoke cene zemljišta, ekološki kriterijumi i slično). Zbog toga ekonomski geografi umesto faktora lokacije govore o faktorima privlačenja i odbijanja (pull and push factors).
9 . Povezanost industrije kao faktor lokacije Razlikuju se veze proizvodnog karaktera (process links) ili “vertikalne” i tržišnog
karaktera (marketing links) ili “horizontalne”. Veze koje idu u smeru proizvodnog toka nazivaju se unapredne, kada proizvod jedne fabrike ide kao poluproizvod u drugu, iz ove u treću i tako do finalnog proizvoda. Povratne veze nastaju tako što proizvodnja jedne fabrike povlači razvoj raznih dobavljača sirovina, energije, poluproizvoda i pratećih delatnosti. Industrije koje nisu povezane ni sa jednim faktorom nazivaju se lokaciono slobodne. Industrijska inercija je takođe važan faktor. Neke gigantske fabrike su nastale na mestu prvobitne male farike, i sada im se ne isplati da se preseljavaju na bolju lokaciju (na pr. Mercedes Benc u Štutgartu, Pežo i Montpelje-sošou kod Belforta, i sl.).
10 . Planska privreda kao faktor lokacije industrije Industrijalizacija na bazi centralizovane planske privrede bila je karakteristična za
bivše socijalističke zemlje. Na taj način je i kod nas nastalo mnogo “političkih fabrika”. 11 . Mikrolokacioni faktori industrije • Zemljište (veličina, nagibi do 30, stabilno i bez opasnosti od poplava);
posebno je važna cena zemljišta; Najzahtevnije su u pogledu zemljišta metalurgija, industrija automobila, građevinskog materijala, teških hemikalija, drvoprerađivačka.
• Komunalna mreža i priključci (vodovod, kanalizacija, električna, gasna i telefonska mreža).
• Kvalitet životne sredine–važan za industrije visokih tehnologija, u kojima rade visoko obrazovani ljudi sa visokim ekološkim zahtevima. Za neke vrste industrije važno je ekološki čisto susedstvo (za farmaceutsku, prehrambenu, elektronsku).
• Prostorno-planerski i urbanistički planovi i propisi (posebno u oblasti zaštite životne sredine, namenskog korišćenja zemljišta).
32
• Industrijske zone–to su opremljeni prostori sa svim priključcima u kojima određeno preduzeće zakupi određeno zemljište i potrebne objekte za svoje poslovanje.
Neke zone imaju uređene zajedničke službe (vatrogasce, čuvare) i usluge (trgovine, restorane), a druge su skromnije opremljene samo sa priključcima na mreže. U Beogradu je urbanističkim planom predvoiđeno 7 industrijskih zona.
STRUKTURA PRIVREDE I MODELI LOKACIJE
Sektorska i granska struktura privrede
Privredna grana podrazumeva grupu preduzeća koja proizvode istovrsne robe i usluge (odeću, nameštaj, mašine idr.). Sektor privrede podrazumeva grupu grana koje su objedinjene prema funkcionalnim karakteristikama. U vezi sa tim izdvajaju se:
1. Primarni sektor privrede (lov i ribolov, sakupljačka privreda, poljoprivreda, šumarstvo i rudarstvo). Glavni zadatak ovog sektora sastoji se u ekstrakciji materije iz prirode.
2. Sekundarni sektor privrede (prerađivačka industrija, građevinarstvo, energetika). Ovaj sektor ima za cilj preradu materije dobijene u primarnom sektoru.
3. Tercijarni sektor privrede (saobraćaj, komunikacije, usluge i trgovina). Ovaj sektor obezbeđuje funkcionisanje prva dva sektora, a takođe i njihove uzajamne veze sa potrošačima roba i usluga.
Sl. - Struktura ekonomskih delatnosti
U vezi sa tim koji od navedenih sektora igra vodeću ulogu u nacionalnoj ekonomiji ( po broju zaposlenih i udelu u GDP-u ) izdvajaju se:
1. Primitivna i agrarna društva ( primarni sektor )2. Industrijska društva ( sekundarni sektor )3. Uslužna ili podindustrijska društva ( tercijarni sektor ).
Svaka grana ima određene zahteve u pogledu prirodnih resursa, tehnološkog kapitala ( fiksni kapital ), transporta proizvoda i tržišta, koji su neravnomerno preraspodeljeni u prostoru. Svaka grana i preduzeće su „osetljivi“ na određene uslove koji postoje u geografskom i ekonomskom prostoru. Takva osetljivost se izražava u modelima razmeštaja preduzeća.
33
MODELI RAZMEŠTAJA POLJOPRIVREDNIH PREDUZEĆA
Model razmeštaja poljoprivrednih preduzeća predložio je Johan fon Tinen 1826.god. u knjizi „Izolovana država u odnosu prema poljoprivredi i nacionalnoj ekonomiji“. Tinen je izražavao uticaj tri osnovna faktora na razmeštaj poljoprivredne proizvodnje: transportnih troškova,proizvodnih troškova i prirodnih uslova i resursa. On je svoj model primenio na grad Šverin gde je prirodni faktor razmeštaja uzet kao ravnomeran za celu teritoriju i zato je isključen iz razmatranja. Faktori transportnih i proizvodnih troškova pokazali su da su u povratnoj sprezi (što su veći transportni troškovi, tj. što je dalja poljoprivredna parcela od tržišta, tim su niži proizvodni troškovi i obrnuto). Sledeći uslov modela bilo je razmatranje slučaja sa jedinstvenim tržištem poljoprivrednih proizvoda za celu razmatranu teritoriju. Poslednji uslov je bilo odsustvo konkurencije (unutrašnje i spoljašnje). Na taj način u modelu razmeštaja poljoprivrede Tinena razmatra se poljoprivredni rejon izolovan od spoljašnjih uticaja sa tržištem u centru i zonalnim rasporedom poljoprivredne proizvodnje oko tog centra. Tinen je došao do zaključka da se razmeštaj poljoprivredne proizvodnje može prikazati koncentričnim krugovima oko zajedničkog tržišta.
Model Tinena se sastoji od šest pojaseva:1. Prigradska poljoprivreda2. Šumarstvo3. Voćarstvo i povrtarstvo4. Žitarice5. Stočno-krmno bilje i intenzivno stočarstvo6. Ekstanzivno, tj. pašnjačko stočarstvo.
U 1. pojasu razmešteno je prigradsko povrtarstvo specijalizovano za proizvodnju „nežnih“ kultura koje ne mogu da izdrže dug prevoz ( kupus, salata, luk, šargarepa). Uštede na transportnim troškovima omogućavaju da se povećaju proizvodni troškovi, povezani sa izgradnjom staklenika, plastenika, korišćenjem đubriva i radne snage. U tom pojasu se takođe susreće proizvodnja stočne hrane, sena i slame za razvoj stajskog i mlečnog stočarstva i dobijanje svežeg mleka. 2. pojas zauzima šumarstvo, tj. snabdeva tržište gorivom, građevinskim materijalom i veštačkim ugljem. U 3. pojasu se pojavljuje povrtarstvo ( krompir i žitarice, raž, repa, ovas, pšenica, lan). Ovde se proizvodi stočna hrana koja se prodaje za udaljene stočarske farme ili razmenjuje za meso. 4. pojas ima specijalizaciju u proizvodnji žitarica. Tu dominira raž, ječam i ovas. U 5. pojasu ostaje raž i ječam, a kao značajne površine se koriste pašnjaci (koji se ne kose) i livade (koje se kose). U 6. pojasu praktično i ne postoji zemljoradnja, a dominira govedarstvo i ovčarstvo. Na tržište dostavljaju meso, vunu i sir, tj. proizvodi koji su izdržljivi za transport. Ovde dominiraju prirodni pašnjaci.
Opšta zakonomernost razmeštaja poljoprivrede u modelu Tinena je „primivitizacija“ i „ekstenzifikacija“ poljoprivrede u meri udaljavanja od tržišta. Zato razvijajući saobraćajnu mrežu možemo „približiti“ periferne regione ka centru i izmeniti njihovu specijalizaciju. Tu postoje dve modifikacije Tinenovog modela koje uzimaju u obzir promene saobraćajnog faktora. U 1. modifikaciji poljoprivredne zone nemaju koncentrični oblik oko tržišta, već izdužen, duž saobraćajnih magistrala koje obezbeđuju jeftiniji transport (železničke pruge, vodeni transport ). U tom slučaju Tinenovi krugovi se istežu duž magistrale, kao i nasenja i sela koja imaju drumski oblik. 2. modifikacija nastaje u slučaju kada postoji više magistrala koje povezuju centar sa poljoprivrednim zaleđem. Tada model dobija zvezdast oblik ili izgled cveta sa laticama koje su izdužene duž puteva. Takav je na primer model oko velikih gradova.
34
MODELI RAZMEŠTAJA INDUSTRIJE
Nemački ekonomista i geograf Alfred Veber je objavio 1929. godine delo „Teorija razmeštaja industrije“. Kao glavni princip razmeštaja industrije Veber je predložio princip minimalnih proizvodnih troškova, a pošto proizvodni troškovi najviše zavise od prevoza sirovine, energije i gotovih proizvoda do tržišta, on je optimalno tačku lokalizacije postavio u tački minimalnih troškova prevoza. Za minimizaciju transportnih troškova Veber je predložio da se sve sirovine i materijali podele u dve grupe: u prvoj su rasprostranjene sirovine (kubikviteti) kao što su voda, glina, drvo i vazduh, a u drugoj su lokalizovane sirovine kao što su ugalj, nafta i gvozdena ruda. Sirovinski materijali se dele na „čiste“ koji ulaze bez ostatka u finalni proizvod (pamuk, gvožđe) i „grube“ ili one koji prave dosta otpada (ugalj, gvozdena ruda). Što su veći gubici težine pri preradi, to su veći transportni troškovi. Zato one fabrike koje koriste „grube“ sirovinske materijale teže da se lokalizuju u tačku sa minimalnim transportnim troškovima (mesta gde se dobijaju sirovine). Minimiziranje transportnih troškova se može ostvariti na račun lokacije fabrike ili u dobijanju sirovina ili potrošnje tržišta (jedan izvor sirovina i jedno tržište). Ako imamo tri tačke, onda je optimalna lokacija u težištu trougla kojeg čine te tri tačke.
Veber je uveo pojam materijalnog indeksa (I=St/Pt). Ako je I>1 onda lokacija teži prema izvorima sirovina. Ako je I = 1, onda je lokacija u težištu trougla, a ako je I< 1, onda je finalni proizvod teži od sirovine i lokacija teži prema tržištu. Veber je kasnije uvideo da i cena radne snage nije prostorno ravnomerna i da može da utiče na cenu proizvodnje.
Veber je uveo pojam izodapana (linije koje spajaju tačke sa istim odstupanjima od cena transporta u odnosu na optimalnu tačku P). Ako je cena radne snage niža u nekoj tački L1 nego u tački P, ali niža toliko da kompenzuje povećanje troškova prevoza koje će nastati usled odstupanja od tačke P, onda optimalna lokacija neće biti u P nego u L1. Ona izodapana do koje cene radne snage kompenzuju troškove prevoza naziva se kritična izodapana. Unutar nje se može manervisati sa lokacijom, a da preduzetnici ne budu u gubitku. Izvan nje preduzetnici će napraviti gubitak.
35
Sl. - Veberov lokacioni trougao sa izodapanama
Veber je uveo još jedan faktor, a to su eksterne ekonomije koje proističu iz faktora aglomeracije. Eksterne ekonomije su uštede koje proističu iz zajedničke lokacije više preduzeća zato što ta preduzeća imaju manje troškove usled zajedničkih ulaganja u uređenje terena, infrastrukturu i tome slično. Zbog tog efekta eksterne ekonomije industrija teži da se koncentriše u pojedinim tačkama pod uslovom da te tačke ne prelaze izvan njihove kritične izodapane. To znači da će industrijska aglomeracija nastati tamo gde se seku kritične izodapane više preduzeća. Po Veberovom modelu lokacija preduzeća će zavisiti od materijalnog indeksa, koji utiče na troškove prevoza, indeksa radnih troškova (veličina troškova radne snage po toni finalnog proizvoda) i indeksa „uštede“ pri aglomeraciji. Indeks „uštede“ pri aglomeraciji se izračunava kao veličina aglomerirane proizvodne mase, tj. kao zbir težina ukupne industrijske proizvodnje u datoj tački. Što je veća data veličina, time je indeks „uštede“ veći.
Jedna od najvažnijih modifikacija razmeštaja industrije je teorija tržišnih prostora Augusta Leša. On je pošao od teze da optimalna lokacija nije u tački minimalnih troškova, već u tački maksimalnog profita, a veličina profita zavisi od dostupa do tržišta. Leš definiše optimalnu tačku lokacije kao mesto u kome su ukupni prihodi – ukupni troškovi najveći, tj. u kojoj je maksimalan profit. On je naglasio da cilj racionalnog preduzetnika mora biti lokacija u kojoj je profit maksimalan, i da u stvarnosti ni cene proizvodnje ni potražnja nisu prostorno konstantne. Da bi pokazao da je tržišni prostor varijabilan, uzeo je primer industrije piva u Velikoj Britaniji i prikazao je tržišne zone pivara koje imaju oblik šestougla. Proizvodnja piva se prodaje po najnižoj ceni u tački proizvodnje i zato je tu najveća potrošnja. Sa odstupanjem od tačke P, prodajna cena raste, jer cena prevoza ulazi u prodajnu cenu, tako da potrošnja opada do granice tržišne zone. Zona uticaja proizvodne tačke P će ići do P2 gde proizvođač može da ponudi isti proizvod po nižoj ceni. Tako je Leš konstruisao tzv. tržišni konus potrošnje, koji pokazuje da cene na tržištu nisu ravnomerne, što utiče na profit. Ovaj model se više može primeniti na usluge nego na industriju.
Svaki novi model uvodi i ističe neki novi faktor lokacije. Jan Hamilton je bio britanski geograf, koji je uveo tzv. poligonalni model po kome lokacija jedne industrije ne može da se svede na nekoliko faktora, već tu igra ulogu veliki broj faktora. Jedna britanska firma je pokušala da izračuna koliko faktora utiče na lokaciju i da na osnovu toga napravi program koji će automatski naći optimalnu lokaciju (došla je do cifre od 7000 faktora). Iz toga je Hamilton uzeo zaključak da je problem lokacije jednačina sa velikim brojem nepoznatih koja se ne može rešiti. Zato on zaključuje da ne treba ni tražiti optimalnu lokaciju nego da treba tražiti racionalnu (da je profit veći od troškova, ali ne mora biti najveći).
36
Alan Pred je konstruisao tzv. biheviorističku matricu, koja pokazuje da se problem lokacije ne svodi na spoljašnje faktore sredine, već na subjektivne motive i psihološke faktore onoga ko donosi odluku, a to su preduzetnici ili planeri. Na jednoj strani je pokazao informacije kojima raspolaže onaj ko donosi odluke, a na drugoj strani njegove intelektualne sposobnosti da koristi te informacije. Unutrašnje ćelije na matrici dobijaju sve veći broj bodova približavanjem donjem desnom uglu (maksimalna sposobnost i maksimalna informacija) i u zavisnosti od položaja na matrici, njegov izbor lokacije će biti više ili manje uspešan. Po Predu, mnogi preduzetnici, a i planeri imaju često subjektivne motive koji nisu ekonomske prirode (da se oduže svom kraju; tzv. „političke fabrike“ koje proizvode gubitke i sl). Zato ne biraju optimalnu lokaciju, nego samo racionalnu, koja će donositi profit, ali ne bezuslovno maksimalan. Njihov cilj je da zadovolje svoj motiv, a da pri tom ne prave gubitke tj. da nešto i zarade. Tako u problem lokacije treba uključiti ne samo proizvodne faktore, nego i subjektivne motive, a oni mogu biti veoma različiti. Subjektivni motivi zavise od dve grupe faktora koje utiču na subjektivnu percepciju prostora: 1. Informacija o prostoru sa kojima raspolaže onaj ko donosi odluku, i 2. njegovih intelektualnih sposobnosti da te informacije shvati i pravilno protumači. Zato svaki slučaj treba proučiti posebno, tako što treba ispitati subjektivne motive tri kategorije ljudi: 1. preduzetnika ili planera koji su doneli odluku o izboru lokacije, 2. zaposlenih radnika zašto su odlučili da rade u toj fabrici, i 3. javnog mnenja o pozitivnim ili negativnim efektima te lokacije za okolinu.
MODELI RAZMEŠTAJA USLUGA
Klistaler (Nemac) je 1936. godine napisao knjigu o sistemu naselja u Južnoj Nemačkoj (Bavarska), gde je pokušao da objasni razmeštaj naselja pomoću razmeštaja usluga. On je pošao od toga da u sistemu naselja postoji hijerarhija i centralitet svakog naselja zavisi od nivoa uslužnih funkcija koje ima (izračunao je centralitet naselja putem telefonskih priključaka). Izdvojio je gravitacione (uticajne) zone svakog naselja i zaključio da su te zone pravilni šestougaonici i da u tom poretku naselja i šestougaonika ima neka pravilnost. Klistaler je izdvojio tri tipa šestougaonih mreža:
1. K=3 (kada centralno naselje opslužuje sebe + 1/3 svakog naselja koja se nalaze na vrhovima šestougaone sfere). Ovakav raspored naselja je najpogodniji za trgovinu (tržišni princip)
2. K=4 (kada su naselja na stranicama šestougaonika tako da centralno naselj opslužuje sebe + ½ naselja na svakoj stranici). Takav princip razmeštaja je najpovoljniji za saobraćaj
3. K=7 (kada centralno naselje opslužuje sva naselja unutar gravitacione zone). To je administrativni princip i takav razmeštaj je najpovoljniji za politiku i administraciju.Klistaler je zapazio da među centrima u Bavarskoj postoji zavisnost između velikih
centara i njihovih rastojanja. Npr, između gradova preko pola miliona stanovnika rastojanje je jednako približno 187 km, između centara okruga veličine oko 100 hiljada stanovnika rastojanje je iznosilo oko 109 km, između centara regiona koji su imali približno 30 hiljada stanovnika rastojanje je iznosilo oko 69 km, između opštinskih centara veličine oko 10 hiljada stanovnika, rastojanje je iznosilo oko 36 km, između gradova unutar granica opštine veličine oko 4 hiljade stanovnika rastojanje je iznosilo oko 21 km, selima sa administrativnim službama veličine 2 hiljade stanovnika rastojanje je iznosilo oko 13 km i trgovinskim selima od hiljadu stanovnika rastojanje je iznosilo oko 7 km. Tu je izdvojio sedam hijerarhijskih rangova i napravio nekoliko tipova tzv. „Kristalerovih rešetaka“. On je lansirao tezu o uslužnoj zoni centralnog mesta (grada) tj. teritoriji na kojoj živi stanovništvo koje pokušava da minimizira transportne troškove i maksimizuje količinu i kvalitaet potrošnje usluge.
37
Što je veća potrošnja usluga, to je veća zainteresovanost potrošača za minimizairanjem transportnih troškova i zato bliže tim potrošačima bi trebalo da bude smešten centar sa odgovarajućom uslugom. Što se ređe traži usluga to se može dalje od potrošača razmestiti naseljeni centar sa odgovarajućom uslugom. Npr, pekare, kiosci i prodavnice prehrambenih proizvoda svakodnevno opslužuju stanovništvo i zato su minimalne površine uslužnih zona takvih centara. Maksimalna uslužna zona je kod usluga kao što su muzeji koje čovek posećuje možda samo jednom u životu.
Nedostatak klasičnih modela lokacije, što su isuviše geometrizovani i ne uzimaju u obzir geografski diverzitet prostora. Geografski prostor nije izotropna ravna površina, na kojoj se problem razmeštaja može svesti na geometriju, nego je to raznovrstan i veoma složen sistem. Zato i navedeni modeli nemaju veliku praktičnu vrednost, ali su ipak korisni da se lakše shvati problem lokacije delatnosti.
GEOGRAFIJA ENERGETIKE
ENERGETSKI IZVORI Čovek je počeo da koristi energiju pronalaskom vatre, pre oko 40 000 god. Danas je za svaku ljudsku aktivnost potrebna energija. Za industriju je potrebna mehanička energija, koja se upotrebljava u velikim količinama u proizvodnji i transportu. Pri obračunavanju proizvodnje i potrošnje mehaničke energije koristi se mera “tona ekvivalentnog kamenog uglja”. Zbog različite energetske vrednosti energetskih izvora, koju merimo u džulima (J), preračunavamo svaku proizvedenu ili potrošenu količinu pojedinog energetkog izvora po posebnom ključu u TCE.
Geografija energetike se bavi istraživanjem, pretvaranjem, prenosom i korišćenjem energije u prostornom aspektu.
• Postoji pet osnovnih izvora energije:1. Sunčevo zračenje,2. kretanje i gravitacija Sunca, Meseca i Zemlje,
3. Geotermalna energija,4. Nuklearna energija,6. Energija hemijskih reakcija. ENERGETSKI BILANS PLANETE ZEMLJE. Sunčevim zračenjem dospeva na
Zemlju 178 000 TW (1 TW =1012 W), što je 15 000 puta više nego godišnja potrošnja energije celog čovečanstva. Od toga se 30% odbija natrag u kosmos, 50% se upija, pretvara u toplotu i isijava, a 20% se troši za kretanje vazduha, hidrološki ciklus i fotosintezu. Tih 20% omogućuje rad hidroelektrana, talasnih elektrana i vetrenjača, i stvaranje biogoriva. Veoma mala količina energije dolazi od Meseca (3 TW) koja utiče na plimu i oseku (na kojima rade plimske elektrane), i iz unutrašnjisti Zemlje (30 TW) od čega se mali deo koristi za geotermalne elektrane zato što je teško dostupna. Sunčeva energija je obnovljivi izvor. Sunčeva energija je akumulirana u fosilnim gorivima, biomasi, vetru i zračenju koje dospeva na Zemlju.
PRIMARNI IZVORI ENERGIJE SU: ugalj, nafta, zemni gas, kinetička energija vode, radioaktivni izvori, drvo, organski otpad. Ovi izvori (izuzev radioaktivnih, geotermalnih, plime) su zapravo akumulirana energija Sunca. Dele se na obnovljive i neobnovljive. Obnovljivi izvori su veliki (sunčeva energija, vetar, plima, geotermalna energija), ali se još malo koriste zbog skupih uređaja (sunčeva, plimska) ili prostorne raspršenosti (vetar, morski talasi, morske struje). Pri pretvaranju primarnih u sekundarne (upotrebljive) izvore i prenosu gubi se oko 20% energije. Konačna korisna energija iznosi tek 1/3 proizvedene energije, a 2/3 se gubi zbog toplotnih gubitaka i prenosa.
38
SEKUNDARNI IZVORI ENERGIJE SU: koks, briketi, koksni gas, naftni derivati, električna struja, toplota. ENRGETSKI BILANS SVETA: Svetska potrošnja energije je u XX veku povećana od 778 mil. TCE (1900) na 12 329 mil. TCE (1995) ili za 16 puta. Energetski bilans sveta 1995. g:
- Nafta 38% (rezerve za 30 godina);- Ugalj 28% (rezerve za 430 god.); Fosilni izvori (90%)- Zemni gas 24% (rezerve za 50 god.); - Hidroenergija 4%;- Nuklearna energija 5% Ostali izvori (10%)- Drvo i biomasa 1%
Potrošnja mehaničke energije se povećala od 1900-1938. a to je približno za 40 god. više nego dvostruko. Novo udvostručenje bilo je u periodu 1938-1960, znači za dvadeset godina. Novo udvostručenje bilo je u periodu 1960-1977, dakle za 17 godina. Zadnjih trideset godina beleži umereni rast, zbog razvoja energetski štedljivih tehnologija.
Menjala se uloga pojedinih energetskih izvora. Pre industrijske revolucije glavni energetski izvori bili su ljudska i životinjska snaga, vodna energija, drvo, vetar (u pomorstvu). Posle pronalaska parne mašine glavni energetski izvor postao je ugalj. U početku kameni ugalj, zatim mrki ugalj, lignit i treset. Prevlast uglja je trajala do 1965/68, kada je prvenstvo u energetskom bilansku sveta preuzela nafta, a u porastu je i zemni gas. Hidroenergija je u porastu posle otkrića električne energije krajem 19. veka. Šezdesetih godina se pojavljuje nuklearna energija. Nafta je postala glavni energetski izvor u Angloamerici 1955., Evropi 1965., u Aziji i bSSSR sedamdesetih, Kini tek devedesetih godina.
Velikim viškovima proizvodnje energije raspolažu zemlje bliskog istoka, SSSR (Rusija, kazahstan), Kina, Australija i V. Britanija. Neke zemlje koriste izvore kojima raspolažu, po cenu narušavanja životne sredine (termoelektrane, nuklearke, hidroelektrane). Po nekim procenama, u razvijenim zemljama porast DBP po st. za 1% zahteva porast potrošnje energije za 0,98%.
Najveći proizvođači energije: SAD, Rusija, Kina, S.Arabija, Kanada, V.Britanija, Indija, Iran, Indonezija i Norveška.
Najveći potrošači energijje: SAD, Kina, Rusija, Japan, Nemačka, Indija, V.Britanija, Francuska, Kanada i Italija.
Najveći izvoznici energije: Rusija, S.Arabija, Norveška, Kanada, Iran, Venecuela, Ujedinjeni Arapski Emirati, Australija, V.Britanija i Indonezija.
Najveći uvoznici ekvivalentnog uglja: SAD, Japan, Nemačka, J.Koreja, Italija, Francuska, Holandija, Ukrajina, Španija i Singapur.
Najveća potrošnja energije po stanovniku: Katar, Ujedinjeni Arapski Emirati, Bahrein, Kuvajt, SAD, Luksemburg, Brunej, Kanada, Trinidad i Tobago i Singapur.
39
Energetska efikasnost Naj-neefikasnije, DBP na kg energije u USD,DBP na kg enerije u USD, 1996. 1. Hongkong 12,02. Švajcarska 12,03. Japan 10,54. Austrija 8,75. Danska 8,26. Nemačka 7,07. Italija 6,88. Norveška 6.79. Urugvaj 6,410. Francuska 6,1
PROIZVODNJA UGLJA
Vek uglja i pare počeo je s pronalaskom parne mašine Džejmsa Vata, 1779.g. Zatim je postao nezamenjivo gorivo u crnoj metalurgiji i termoelektranama. Koristi se i u hemijskoj industriji (karbohemija).
Vrste uglja, razlikuju se po energetskoj vrednosti, starosti karbonifikacije. 1. kameni ugalj, potiče iz karbonske ere, kalorična vrednost preko 24 mJ/kg, 85%
ugljenika, 1% pepela. Antracit je najkvaliteniji kameni ugalj. Razlikuju se bitumenozni (masni) pogodan za koksovanje, i subbituminozni - mrki ugalj i lignit.
2. mrki ugalj, iz starijeg tercijara, sadrži 70% ugljenika, 2% pepela, 16-24 mJ.3. lignit, pliocene starosti, ima energetsku vrednost 10-16 mJ/kg, sadrži 60%
ugljenika, 25% vode, 8-13% pepela.. 4. treset, potiče iz pleistocena, ima manju energetsku vrednost.
Najkvalitetniji ugalj je u Kuzbasu (Rusija), koji se eksploatiše površinskim, jamskim kopom i podzemnom gasifikacijom. Zbog visokih troškova eksploatacije i ekoloških zakona nalazišta kvalitetnog uglja u Velikoj Britaniji, Limburgu (Holandija), Ruru, Pa-de-Kaleu (Sev. Francuska) su zatvoreni.Svetska proizvodnja ipak stalno raste.
7 velikih proizvođača ulja u svetu su: Kina, SAD, Indija, Australija, Rusija, J.Afrika i Nemačka. Na njih otpada skoro 80% ukupne svetske pr. uglja. Ostali veliki proizvođači su Indonezija, Poljska, Kazahstan, Grčka, Kanada, itd. Neki “klasični” proizvođači su jako smanjili ili prekinuli proizvodnju (V. Britanija, Francuska, Belgija, Holandija, Japan), a neki zbog vlastith potreba (Kina, Indija, DR Koreja), ili zbog izvoza (Australija, JAR, Poljska) održavaju ili povećavaju proizvodnju.
Evropska ležišta kamenog uglja su hercinske planine Zapadne, Srednje i Istočne Evrope: u V. Britaniji (Wels, Midlands, Lankašir, Jorkšir, Nortumberlend, Škotska nizija), severnoj Francuskoj, Belgiji i Holandiji (Limburg), Nemačkoj (Porurje, Posarje), Poljskoj i Češkoj (Gornji Šljonsk). Slični slojevi se javljaju u Ukrajini (deo donjeckog basena – Donbasa), Rusiji (deo Donbasa, Kuznjecki basen i Minusinska kotlina pod Sajanskim gorjem u južnom Sibiru, u okolini Irkutska i Angarska te u Vorkuti na Pečori) i u Kazahstanu (Karaganda). Najveće svetske rezerve su u Rusiji, ali su većinom u Sibiru, teško dostupne zbog hladne klime.
U Aziji kamenim ugljem bogate su: Severna i srednja Kina, Indija, DR Koreja i Vijetnam. U SAD su rudnici kamenog uglja u Apalačima (60%), na prostorima država Pensilvanija (Pitsburg, Konelsvil, Skranton), Zapadna Virdžinija i Ohajo, u Alabami, na Srednjem zapadu (Indijana, Ilionois, Kentaki) i na Zapadu (Kolorado, Montana, Juta, Vajoming, Arizona i Nju meksiko). Težište američke proizvodnje uglja je na Apalačima.
40
1. Mozambik 0,32. Azerbejdžan 0,33. Turkmenistan 0,34. Tanzanija 0,35. Nigerija 0,46. Etiopija 0,47. Kongo 0,58. Tadžikistan 0,59. Kazahstan 0,510. Ukrajina 0,5
U Kanadi ležišta uglja su u provincijama Saskačevan, Alberta, i na istoku u državama Nova Škotska i Nju Bransvik.
Južnoafrička republika–ležišta su jugozapadno od Johanesburga.Australija – Kvinslend, okolina Sidneja i Novi Južni Vels.
U međunarodnoj trgovini učestvuje samo kameni ugalj. Mrki ugalj i lignit se ne isplati prevoziti na velike daljine te se koriste u termoelektranama u blizini nalazišta. Zbog visokog kvaliteta i jeftinog prevoza u brodovima uglja iz prekomorskih zemalja, u zapadnoj Evropi je jeftiniji uvozni ugalj nego domaći.
Najveći potrošači uglja: Kina, Indija, Rusija, Japan, Nemačka, JAR, Poljska, V.Britanija i Ukrajina.
Najveći izvoznici uglja: Australija, Kina, Rusija, Indonezija, SAD, JAR, Kolumbija, Poljska, Kanada i Holandija.
Najveći uvoznici uglja: Japan, J.Koreja, V.Britanija, Nemačka, Indija, Italija, Španija, Holandija, Francuska i Turska.
Rezerve uglja u Srbiji su procenjene na preko 22milijarde t. Najveći deo rezervi otpada na nisko kalorični lignit (preko 97%), manji deo na srednje kalorični mrki ugalj i još manji na visoko kalorični kameni ugalj. Ukupna pr. Uglja u Srbiji iznosi oko 36 miliona t.
NAFTA
Prva naftna bušotina je izbušena 1859. g. u Pensilvaniji. Proizvodnja je povećana posle pronalaska derivata petroleja i petrolejke, a zatim benzinskog motora Dajmlera i Benca (1883. g.) i motora s unutrašnjim sagorevanjem Dizla (1893. g.). Tridesetih godina 20. v. posle pronalaska veštačkih vlakana (najlon) razvija se petrohemija.
Naftne bušotine idu do 6 000 m, na podmorskim šelfovima do 400 m. Cena jedne bušotine iznosi od 25 000 do 1 mil. dolara. Na Bliskom istoku nafta izbija kao fontana, tako da nije potrebno ispumpavanje u prvim fazam eksploatacije, dok pritisak ne oslabi. Proizvodna cena jedne tone nafte na Bliskom istoku iznosi oko 7-8 eura, u Nigeriji 8-9, u Severnom moru 30-40 eura. Najskuplja prozvodnja nafte je Meksičkom zalivu i na Aljasci.
Pre upotrebe nafta treba da se rafinira, tj. raščlanjuje na pojedine skupine ugljovodonika, od kojih se dobijaju derivati za upotrebu. Nalazišta se razlikuju po kvalitetu nafte. “Laka” nafta (na pr. libijska, alžirska) sadrži pretežno lakše ugljovodonike, koji su traženi. “Teška” nafta kao što je pensilvanska, trinidadska, su sastavljene od teških ugljovodonika kao što su teška lož ulja, maziva ulja, mazut, parafin, bitumen itd. Tokom prerade iz teške nafte dobija se manje potrebnih derivata.
Najveći proizvođači nafte: S.Arabija, Rusija, SAD, Iran, Meksiko, Kina, Norveška, Nigerija, Venecuela i U.A.Emirati.
Najveći izvoznici nafte: Rusija, S.Arabija, Norveška, Venecuela, Iran, Nigerija, Meksiko, Kanada, Alžir i V.Britanija.
Najveći uvoznici nafte: SAD, Japan, Nemačka, J.Koreja, Indija, Francuska, Italija, Holandija i Španija.
Nafta se transportuje cevovodima, tankerima i cisternama. Neki supertankeri prelaze nosivost od 500 000 t. Takvi tankeri imaju dubinu gaza blizu 30 m, te ne mogu proći kroz kanal Lamanš a i mnoge luke nemaju toliku dubinu.
41
Pri lokalizaciji naftnih rafinerija najčešće se bira jedna od četiri mogućnosti: 1. U izvoznim lukama blizu naftnih polja: Abadan, Bahrein, Ras Tanura, Mina Al
Ahmadi;2. U uvoznim lukama: Roterdam, Antverpen, Rijeka, Trst, Fos-sur-Mer kod Marseja;
Luke su povezane naftovodima sa unutrašnjošću (Trst-Ingolštadt, Fos-sur-Mer–Karlsrue) i u nekima se razvila petrohemija (Roterdam, Čiba u Japanu). To je najčešća lokacija, zato što je jeftinije i povoljnije dovesti sirovu naftu i preraditi je u zemlji uvoznici, nego preradjivati je kod proizvođača pa prevoziti derivate. U sirovom obliku izvozi se preko 2/5 svetske proizvodnje nafte. Zemlje Persijskog zaliva obezbeđuju polovinu svetskog izvoza.
3. Na trasama uvoznih naftovoda, blizu potrošača: Ingolštadt, Karlsrue, Bomont u Teksasu;
4. Na ključnim tačkama međunarodne plovidbe, između izvoznika i uvoznika: Sardinija, Aden, Singapur, ostrvo Santa Kruz, Kejptaun, Dakar i dr.
Najveći naftni regioni sveta su : 1. Bliski istok oko velike geosinklinale Persijskog zaliva, od Kirkuka i Mosula na severu
Iraka, preko Kuvajta, iranskog Kuzistana i s-z ruba Arabijskog poluostrva do Omana i Katara na istoku Arabijskog pol. Region Persijskog zaliva učestvuje sa oko 2/3 u svetskim rezervama i oko 1/3 u svetskoj pr. nafte. Ima preko 400 naftnih i naftno-gasnih nalazišta, od kojih su neka giganstska. Najveća naftna nalazišta su Gavar, Abkaik i Safanija u Saudijskoj Arabiji, Burgan u Kuvajtu, Kirkuk i Rumaila u Iraku, Ahvaz i Marun u Iranu. Samo u Saudijskoj Arabiji nalazi se ¼ svetskih rezervi nafte. Najveći svetski proizvođač je Saudijska Arabija, a veliki proizvođači su Iran, Kuvajt i U.A.Emirati.
2. Severnoamerički region, oko 18% svetske proizvodnje. Ovaj region skoro dvostruko više troši nego što proizvodi nafte. Nalazišta nafte se pružaju duž velike geosinklinale od Meksičkog zaliva na jugu preko Teksasa, Luizijane, Oklahome, Kanzasa, Arkanzasa, kanadskih provincija Alberte, Saskačevana i Manitobe do Aljaske i porečja reke Makenzi na severu. U Meksičkom zalivu nafta se eksploatiše još od kraja 19. v. Velika nalazišta su u basenima Ist Teksas, Posa Rika.
3. U Južnoj Americi su najbogatija naftna nalazišta u Venecueli pre svega u zalivu Marakaibo i na Trinidadu. Ima manjih nalazišta u Kolumbiji, Ekvadoru, Argentini i Brazilu.
4. ZND: Rusija (Povolžje, zapadni Sibir) je drugi proizvođač nafte u svetu. Oko 12% svetske pr. Značajni i perspektivna nalazišta nafte su u Kazahstanu, Azerbejdžanu (Baku), i Uzbekistanu.
5. Afrika: proizvodi oko11% svetske pr. U Severnoj Africi glavni proizvođači su Libija, Alžir i Egipat. U Zapadnoj Africi to je Nigerija (delta Nigera), a u Jugozapadnoj Africi Angola i Gabon.
6. Istočna i jugoistočna Azija: Proizvodi blizu 10 % svetske pr. Glavni proizvođači su Kina (područje pustinje Gobi, Sinkjang), Indonezija (Sumatra, Borneo), Brunej i Malezija.
7. Evropa: Proizvodi oko 8 % svetske pr. Naftna polja u Rumuniji i Galiciji su uglavnom iscrpljena. Glavna nalazišta su u Severnom moru, koja eksploatišu uglavnom V. Britanija i Norveška. Veliko podmorsko nalazište Ekofisk pripada Norveškoj.
Najveće rezerve sirove nafte imaju: S.Arabija, Iran, Kuvajt, Venecuela, Libija, SAD, Katar i Alžir.
42
GEOPOLITIKA I CENE NAFTE NA SVETSKOM TRŽIŠTU
Nafta donosi, onima koji je imaju, ogromne prihode. Zbog toga je došlo do koncentracije kapitala, konkurencije i borbe za nalazišta i sfere uticaja. Prve tri kompanije: Standard oil Kompani, Rojal Dač šel i anglo-persian oil Kompani su u Ahnakari (Škotska) potpisale kartelsku ugovor o podeli sfera svog uticaja u svetu, o racionalizaciji proizvodnje i transporta, i o principima određivanja cena nafte. Od tada cene nisu realne tj. Vezane za troškove pr., već infomativne (uslovne) svetske cene koje podležu veštačkoj regulaciji naftnog kartela. Za osnovu određivanja cene uzeta je cena pr. na obali Meksičkog zaliva, gde je bila tada najviša u svetu. Ubrzo su kartelu pristupile još neke kopanije, koje je Enriko Matei, veliki borac protiv njih, 1960. nazvao “SEDAM SESTARA”:
1. Standard Oil Kompani (danas Ekson),2. Rojal Dač Šel3. Anglo Persian Oil Kompani (dans Britiš Petroleum)4. Teksako5. Vakuum Oil (danas Mobil Oil)6. Standard Oil of kalifornija (SOKAL)7. Galf Oil
Nešto kasnije pristupila je i “osma sestra” Franse di Petrol tako da ih nazivaju “Velika Osmorka”. Osim multinacionalnih postoji i veliki broj nacionalnih (državnih ili privatnih) kompanija: Lukoil (Rusija), PEMEKS (Meksiko), itd.
OPEK (Organizacija proizvođača i izvoznica nafte), osnovana je u Bagdadu (sedište u Beču), 1960. Sada ima 11 članica: IRAK, IRAN, KUVAJT, S.ARABIJA, VENECUELA, KATAR, INDONEZIJA, LIBIJA, ABU DABI (UAE), ALŽIR, NIGERIJA. Ekvador i Gabon su bile članice ali su kao mali proizvođači istupile. Na konferenciji 1968. g. Dogovoreno je da ubuduće informativnu cenu nafte utvrđuju vlade zemalja izvoznica, a ne međunarodne kompanije. Tek posle izbijanja izraelsko-arapskog rata 1973.g OPEK je postao faktički međunarodni kartel koji odlučuje o obimu pr. i cenama nafte, što je izazvalo “naftnu krizu” u zemljama uvoznicama. U periodu 1973-1980. g. cene nafte su porasle preko 7 puta, te je porastao profit i kapital zemalja eksportera nafte (OPEK). Osamdesetih godina smanjeni su prihodi tih zemalja od izvoza nafte, jer je rast cena bio usporen, čak je nastupio i pad cena, a u mnogima od njih i smanjenje proizvodnje.
Pri kupoprodaji nafte na svetskom tržištu, primenjuju se transakcijske cene, koje zavise od trenutnog stanja ponude i tražnje, i samo izuzetno se slažu sa informativnom cenom. Strane kompanije koje imaju akcije u zemljama OPEK-a, ili ugovor za proizvodnju, plaćaju tim zemljama tzv. Participativnu ili koncesijsku cenu, koja je niža od informativne.
S obzirom na proizvodnju, preradu i potrošnju nafte sve zemlje sveta se dele na:1. Mali proizvođači a veliki prerađivači (i veliki uvoznici) nafte. Rafinerije su
lokalizovane u u vezi s tržištem (veliki gradovi) ili položajem (luke, naftovodi). Primeri su zemlje Zapadne Evrope i Japan.
2. Veliki proizvođači i veliki prerađivač nafte . Razmeštaj rafinerija kod njih zavisi od tri činioca–razmeštaja nalazišta, tržišta i saobraćajno-geografskog položaja. U tim tačkama se lokalizuju rafinerije. To se može zapaziti u SAD i Rusiji.
3. Zemlje veliki proizvođači i mali prerađivači (i veliki izvoznici) nafte. Rafinerije se grade u izvoznim lukama kao što su Ibadan u Iranu, Ras Tanura u S.Arabiji, Mina al ahmadi u Kuvajtu, Aden u Jemenu, Port Harkurt u Nigeriji, Amuaj, Punta Kardon i marakaibo u Venecueli. Zemlje proizvođači nisu dugo mogle da investiraju u prerađivačke kapacitete zato što su cene sirove nafte dugo bile niske pa nisu imale kapitala, još uvek imaju teškoće zbog nedostatka kvalifikovanih kadrova, tehnologije, infrastrukture, relativno malog tržišta.
43
Nafta je najvažnija roba u svetskoj trgovini sirovinama i osnovni tovar u međunarodnom pomorskom transportu. U poslednjoj deceniji SAD, EU i Japan su preduzeli mere za smanjivanje unutrašnje potrošnje nafte tako što povećavaju sopstvenu pr., uvoz sirove nafte i uvoz derivata nafte, a smanjuju izvoz sirove nafte i derivata. Nezavisno od toga one zadržavaju mesto najvećih uvoznika. Nafta zauzima odgovarajućih 40%, 45% i 55% potrošnje energije.Najveća unutrašnja potrošnja i uvoz je u SAD. U sirovom obliku se izvozi skoro 2/5 proizvodnje nafte. Zemlje Persijskog zaliva obezbeđuju polovinu svetskog izvoza. Ruske isporuke nafte su usmerene pre svega prema istočnoevropskim zemljama. Izvoz se ostvaruje kroz magistralni naftovod „Družba“ (prijateljstvo) od zapadnog Sibira.
Struktura potrošnje nafte je različita. U SAD preovlađuje prerada u različite vrste benzina, u većini evropskih zemalja visok udeo ima dobijanje srednjih destilata i dizel goriva, dok u Japanu, Italiji itd. proizvode dosta lož ulja (mazut) za termocentrale.
Srbija ima procenjene rezerve od oko 78 mil.t sirove nafte. Prosečna godišnja pr. poslednjih godina se kreće oko 700 000 t.(to je oko 1/5 godišnje potrošnje u Srbiji). Zahvaljujući uvozu sirove nafte pr. derivata je znatno veća.
Najveća nalazišta nafte su u Banatu, između Kikinde,Zrenjanina i Vršca, i u Bačkoj. Tragovi nafte pronađeni su i u Stigu kod Požarevca. Srbija oko 4/5 svojih potreba za naftom podmiruje uvozom iz Rusije, Kine, Rumunije i nekih arapskih zemalja. Uvoz sirove nafte vrši se dunavskim plovnim putem i Jadranskim naftovodom od Omišalja na Krku do rafinerija u Novom Sadu i Pančevu, u kojima se prerađuje pre upotrebe. NIS koristi naftu po osnovu koncesionih prava iz podmorskih ležišta u Angoli. Sa ovih naftnih polja, po ugovoru nama pripada 10% proizvedene sirove nafte. Nafte ima i u uljanim ili bituminoznim škriljcima u okolini Aleksinca, Niša, Ćićevca i Pirota, ali se zbog visokih troškova prerade ne eksploatišu.
ZEMNI GAS
Zemni gas („plavo gorivo“) učestvuje u svetskom energetskom bilansu sa preko 24%. Po dokazanim rezervama ističu se Rusija i srednjeazijske zemlje–preko 30% svetskih rezervi. Najveće rezerve gasa su u Zapadnosibirskoj niziji (uključujući i poluostrvo Jamal). Gigantska nalazišta su Urengoj, Medveđe, Jamburško i druga. Značajne su rezerve otkrivene su u Južnom Uralu, u Uzbekistanu i Turkmenistanu. Najveći proizvođači 2010 bili su SAD, Rusija, Kanada, Iran, Katar i Norveška.
Persijski zaliv je drugi po rezervama gasa u svetu. Najveća nalazišta gasa u ovom regionu su u Iranu, Kataru, S.Arabiji, Iraku i Abu Dabiju. Velika nalazišta gasa su otkrivena u Severnoj Africi (Alžir), SAD, Kanadi, Severnom moru.
U nekim nalazištima proizvodnja prirodnog gasa se ostvaruje usputno sa naftom, iznad koje stvara „gasnu kapu“ (suhi gas), ili u obliku gasnog kondenzata–tečne komponente (mokri gas) koja se dobija u gasnim nalazištima.
Prirodni gas je visoko efikasan vid goriva i vredna sirovina za hemijsku industriju (gasohemija). Odlikuje se visokom toplotvornošću, skoro potpunim sagorevanjem i relativno malim troškovima pr., transporta i korišćenja. Gasna industrija počela je da igra značajnu ulogu u svetskoj energetici tek u drugoj polovini XX veka. Posebno brzo raste pr. gasa u Rusiji i Severnoj Americi. Skoro 2/3 električne energije u rusiji se dobija iz termocentrala koje rade na prirodni gas.
Još uvek je mali udeo potrošnje prirodnog gasa u zemljama u razvoju. Još se slabo koristi gas dobijen prilikom eksploatacije nafte u zemljama Persijskog zaliva. Iran dosta ulaže u razvoj pr. gasa.
Zbog tehnoloških i geografskih uzroka prirodni gas je relativno kasno uključen u međ. trgovinu. Izgradnja gasovoda velike propusne moći i prevoz većih količina gasa u tečnom stanju brodovima-cisternama, ostvaruje se tek posle 1970.ih godina.
44
Najveći izvoznik prirodnog gasa u svetu je Rusija. Na nju otpada oko 80% pr. zemalja ZND. Za istočnoevropske zemlje značajan je gasovod Orenburg – Užgorod. Najveći uvoznici ruskog gasa su Nemačka, Italija, Češka i Francuska.
Drugi veliki dostavljač gasa za Evropu je Alžir. Postoje podmorski gasovodi iz Alžira za Italiju i Francusku. U Evropi pored Holandije, među velikim izvoznicima pojavljuju se poslednjih godina V.Britanija i Norveška. Ove tri zemlje eksploatiču prirodni gas sa dna Severnog mora.
Izvoz gasa u tečnom stanju skopčan je sa skupim tehničkim uređajima, pa je taj oblik izvoza još uvek mali. Velike instalacije za tečni gas izgrađene su u Indoneziji i Bruneju, u Persijskom zalivu, Alžiru, Australiji. Prevoz tečnog prirodnog gasa čini oko ¼ međ. prevoza prirodnog gasa. Na taj način uvozi gas Japan, delimično Francuska i dr. zemlje.
Gradnja gasovoda je skuplja od naftovoda, ali se oni sporije amortizuju. Propusna moć gasovoda preračunata u kaloričnu vrednost transportovanog proizvoda je prosečno 4 puta niža nego naftovoda istog prečnika, ali je period amortizacije 4 puta duži. Morski transport vrši se u tečnom stanju. Osnovna prepreka u razvoju svetske trgovine prirodnim gasom su visoke cene za njegov transport.
Negativna karakteristika zemnog gasa sa gledišta transporta i magaziniranja je njegova znatna zapremina. Energetska vrednost 1 litre nafte jednaka je 975 litara zemnog gasa. Gasovodi zahtevaju velike cevi. Pri transportu gasa u kontejnerima i tankovima, proces pretvaranja u tečni gas, hlađenje u vreme transporta, a zatim regasifikacija potroši oko 25% energetske vrednosti gasa. Specifičnost gasne industrije je u tome što se gas mora odmah transportovati do potrošača. Industrija troši preko 4/5 proizvodnje gasa, uglavnom za energetske i tehnološke svrhe. Uzgredni naftni gas (tzv. Mokri gas) je važna sirovina za idustriju organske sinteze (posebno sintetičkog kaučuka), ali je njegova primena ograničena na regione dobijanja te veliki deo zbog toga propada–sagoreva ili se izbacuje u atmosferu.
Najveći proizvođači zemnog gasa: Rusija, SAD, Kanada, V.Britanija, Norveška, Alžir, Indonezija, Iran, Holandija i S.Arabija.
Najveći potrošači zemnog gasa: SAD, Rusija, Nemačka, V.Britanija, Kanada, Ukrajina, Japan, Italija, S.Arabija i Iran.
Najveći izvoznici prirodnog gasa: Kanada, Rusija, Norveška, Holandija, Alžir, Katar, Malezija, Belgija, SAD i Australija.
Najveći uvoznici prirodnog gasa: SAD, Nemačka, Japan, Francuska, Belgija, J.Koreja, Španija, Ukrajina, Holandija i Meksiko.
Godišnja pr. gasa u Srbiji iznosi oko 500 mil. m³. To ne podmiruje potrebe pa se gas uvozi iz Rusije.
45
HIDROENERGETIKA
Hidroenergetika ima mali ali stabilan udeo u svetskoj energetici (17,6%). Energetski potencijal tekuće vode zavisi od količine vode i od pada vode. Mogućnosti za direktno korišćenje mehaničke energije vode su ograničene. Obično hidroenergetski resursi su udaljeni od glavnih industrijskih regiona. Korišćenje zavisi od složenih i skupih hidroenergetskih uređaja. Eksploatacija hidroenergetskih resursa izaziva ekološke probleme (zasipanje vodenih akumulacija, poremećaji u ekosistemima reka, akcidenti usled rušenja brana i slično).
Najviši je tehnički osvojiv hidroenergetski potencijal Rusije, Kine i Brazila. Kina raspolaže ogromnim hidropotencijalom (1. mesto u svetu). Stepen iskorišćenosti je samo 5%. Kineska hidroenergtika se karakteriše velikim brojem malih hidrocentrala (preko 70.000). Kina gradi i najveću hidrocentralu na svetu–Tri Klisure, na reci Jang-ce-kjang.
Za osiguravanje dovoljnog pritoka i pritiska vode potrebna je gradnja akumulacija. U ravnicama to izaziva potapanje značajnih površina. Istovremeno akumulacije mogu da reše kompleksno probleme irigacija, vodosnabdevanja, kontrole oticaja i navigacije na rekama. Važna uloga pri osvajanju hidroebergetskog potencijala imaju male hidroelektrane, eksploatisani resursi lokalnog značaja i potrošače električne energije. Do sada je osvojeno samo 1/5 tehnički i ekonomski dostupnog hidroenergetskog potencijala u svetu. Najviši je stepen osvojenosti u industrijski razvijenim zemljama, posebno u Švajcarskoj (99%), Japanu (90%), Norveškoj, SAD. U Latinskoj Americi su izgrađene gigantske hidroelektrane– brazilsko-paragvajska „Itaipu“, energetski kompleks „Raul Leoni“ na reci Guri u Venecueli. Ova druga obezbeđuje 70% električne energije Venecuele. Velike hidroenergetske kaskade su izgrađene na rekama Kolumbija i Kolorado (SAD), provincija kvebek (Kanada), reci Volgi, Kami, angari, Jeniseju.
Najveće hidroelektrane u svetu
Reke Srbije imaju relativno veliki hidropotencijal, ali je on samo manjim delom iskoristiv. Najvećim hidropotencijalom raspolažu reke Drina, Dunav (u Đerdapu), Morava, Lim, Timok, Vlasina i mnoge brze planinske reke. Srbija je izgradila nekoliko elektrana na Dunavu (Đerdap I i II, u saradnji sa Rumunijom), na Drini (B.Bašta i Zvornik), na Z.Moravi (Ovčar i Međuvršje), na Vlasini (Vrla I-IV i Lisina), na Uvcu (Uvac, Kokin Brod i Bistrica), na Limu (Podpeć), na Ibru (Gazivode).
46
Naziv HE Država Reka Snaga MWTri klisure Kina Jang-ce 13.000
Itaipu Brazil Parana 12.600Grand Kuli SAD Kolumbija 9700
Guri Venecuela Karoni 9000Sajano-sušenska Rusija G. Jenisej 6700
Krasnojarska Rusija Jenisej 6100Čerčil fols Kanada Čerčil 5200
Bratsk Rusija Angara 4500Paolo alfonso Brazil San Francisko 4500Ilha solteira Brazil Rio Grande-
Paranaiba3200
Asuanska Egipat Nil 2100Kabora Basa Mozambik Zambezi 2050
Huver SAD Kolorado 1244
NUKLEARNA ENERGETIKA
Izvori za nuklearno gorivo su uranijum i torijum. Koncentracija energije u uklearnom gorivu je veoma velika, oko 23 miliona kWh na 1 kg, što prelazi milion puta koncentraciju energije u svim drugim vrstama goriva. Nuklearna elektrana je u principu termocentrala, samo što ulogu kotla za zagrevanje pare preuzima reaktor. 2010. Godine. mnogi rudnici su zatvoreni. Oko 4/5 pr. urana ulazi u kanale međ. trgovine, pri čemu se kao eksporteri urana javljaju i ekonomski razvijene i zemlje u razvoju, ali potrošači su samo SAD, Japan, zemlje zapadne Evrope. Veliki proizvođači i eksporteri obogaćenog urana su: Gabon, Nigerija, Francuska, Australija, Namibija, Kanada, Rusija i Kina.
Uran je dobio na značaju posle 1954. godine kada su izgrađena dva nuklearna reaktora za proizvodnju električne enerigije–u Obninsku (kod Moskve) i u Kalder Holu (V. Britanija). Uran je posebna vrsta „goriva“ (on ne sagoreva). Samo postojanje resursa urana nije faktor postojanja nuklearne energetike u nekoj zemlji. Razvoj punog tehnološkog ciklusa atomske energetike zbog složenosti tehnologije i velike kapitalne intenzivnosti je moguć samo u nekoliko zemalja. Funkcionisanje atomskih elektocentrala u ostalim zemljama zavisi od kapaciteta obogaćivanja i prerade. Ni jedna energetika nije toliko zavisna od međ. saradnje kao nuklearna.
Resursi urana su veoma veliki. Najrentabilnije dokazane rezerve ipak mogu da osiguraju savremenu pr. samo za pola veka. Stepen rentabilnosti proizvodnje je jako zavisan od kretanja cena tradicionalnih vrsta goriva. Buduće tehnološke inovacije će verovatno doprineti revalorizaciji resursa nuklearnog goriva. Važna osobina je mogućnost da odrađeno gorivo prođe kroz radiohemijsku preradu s ciljem da se izvuku korisne komponente–plutonijum i druge. One se stvaraju pri radu primarnog goriva u a atomskim reaktorima (tipa bridera tj. oplodnih raktora). Proizvođači i potrošači čuvaju rezerve goriva kao stratešku sirovinu, koje u nekim zemljama dostižu razmere višegodišnje svetske proizvodnje.
Po podacima Međunarodne agencije za atomsku energiju sa sedištem u Beču (MAGATE) ukupna snaga nuklearnih elektrana u svetu iznosi 450 mil. kW.
Nuklearna energetika je u principu ekološki čista, ali se veliki rizik pojavljuje u slučaju havarije. Čovek zna da upali nuklearnu fisiju i tako proizvodi energiju, ali ne zna da je ugasi. Zbog toga se javlja problem gašenja nuklearnih reaktora, kontrole rizika i odlaganja odrađenog goriva. Posle katastrofe u Černobilju (Ukrajina) 1986., neke zemlje su odustale od programa nuklearne energetike. U Austriji je konzervirana već gotova atomska centrala (AC) nedaleko od Beča; U Italiji posle referenduma 1987. zatvorene su tri AC a četvrta skoro završena je prepravljena u termocentralu; Poljska je prekinula izgradnu AC u Žarnovicu; Švajcarska i Holandija su praktično zamrzla svoje nuklearne programe; Švedska je na referendumu donela odluku da zatvori svih svojih 12 AC do 2010. g. (50% u proizvodnje elektroenergije). SAD nisu odustale od svog nuklearnog programa, ali novih investicija u toj oblasti gotovo da nije bilo. U Rusiji je takođe nuklearni program redukovan, i usmeren uglavnom proširenje postojećih i izgradnu tri nove AC na Dalekom istoku. Francuska, Japan, R. Koreja, Nemačka i neke druge zemlje nisu smanjile svoje nuklearne programe.
Najveći proizvođači urana:Kanada, Australija, Kazahstan, Namibija, Niger, Rusija, Uzbekistan, SAD, Ukrajina i J.Afrika.
Zemlje sa najvećim brojem nuklearnih reaktora: SAD, Francuska, Japan, Rusija, V.Britanija, Nemačka, J.Koreja, Kanada, Španija i Belgija.
47
PROIZVODNJA ELEKTRIČNE ENERGIJE
Električne centrale se prema vrsti izvora energije dele na: termocentrale, hidrocentrale, atomske, plimske, geotermalne, eolske (vetrenjače) i solarne centrale. Vodeće zemlje po proizvodnji električne energije su: SAD, Kina, Japan, Rusija i Indija. Vodeće u hidroenergetici su Kanada, Kina, Brazil, SAD, Rusija i Norveška; u termoenergetici SAD, Kina, Japan, Rusija i Indija; u nuklearnoj energetici SAD, Francuska, Japan, Nemačka i Rusija.
U Srbiji postoje samo termo-elektrane i hidro-elektrane. Po broju termomineralnih izvora (preko 130) Srbija spada među vodeće zemlje u Evropi, ali zbog nedovoljno visoke temperature oni nisu pogodni za izgradnju geotermalnih elektrana. Prva termoelektrana u Srbiji izgrađena je u Beogradu (Zemunu) 1892. godine. Elektrifikacija kao element naučno-tehničkog progresa zahteva stalno uvećavanje proizvodnje električne energije. Instalisana snaga elektrana u Srbiji danas iznosi 9,3 mil.Ukupna proizvodnja električne energije iznosi oko 38,3 milijarde kWh godišnje. Od toga nešto više od 2/3 se proizvodi u termoelektranama, a blizu 1/3 u hidroelektranama.
Najveći proizvođači električne energije: SAD, Kina, Japan, Rusija, Indija, Kanada, Nemačka, Francuska, Brazil i V.Britanija.
Prenos električne energije od proizvođača do potrošača vrši se kroz mrežu dalekovoda. Naš elektroenergetski sistem je umrežen sa sistemima susednih zemalja dalekovodima visokog napona, što mu obezbeđuje stabilnost napajanja strujom i uvoz-izvoz električne energije, s obzirom da proizvodnja i potršnja struje osciliraju u toku godine zavisno od hidrometeoroloških uslova.
Energetski bilans svake zemlje predstavlja razlike između pr. i potrošnje električne energije. Srbija ima pozitivan energetski bilans. Proizvodnja je za oko 20% veća od potrošnje.
Energetika stvara probleme zaštite životne sredine. Pri eksploataciji uglja površinskim kopom narušava se prirodni predeo. Transport nafte tankerima ugrožava plovne reke u slučaju havarije. Termocentrale i rafinerije izbacuju mnogo otrovnih čestica, dima i prašine u atmosferu. Energetika bazirana na obnovljivim izvorima (solarna, geotermalna, eolska, minielektrane) bila bi ekološki povoljnija, ali malo efikasna zbog ograničenih prirodnih izvora. Drugi način za očuvanje prirodne sredine je primena savremenih tehnologija i kontrola proizvodnje.
SVETSKA TRGOVINA ENERGETSKIM IZVORIMA
Usled nesrazmera u energetsko bilansu jako je razvijena trgovina energetskim izvorima; Ne samo po tonaži, nego i po vrednosti to je najveća stavka u međ. trgovini. U poslednjim decenijama se trgovina energijom menjala: umesto uglja postala je nafta glavni predmet trgovanja. Raste takođe udeo zemnog gasa i električne energije. Trgovina ugljem se ograničila na uvoz bitumenskog uglja, koji se upotrebljava za koks, ili na uvoz jeftinijih vrsta uglja za termoelektrane.
Prema trgovinskom bilansu razlikujemo tradicionalne izvoznike i uvoznike energetskih izvora. Među izvoznicima su pre svega veliki proizvođači nafte i zemnog gasa, kao što su zemlje Bliskog istoka, Rusija, Meksiko, Venecuela, Nigerija i Libija. Među uvoznicima su vodeće evropske zemlje, Japan, Indija, R.Koreja, neke zemlje J.Amerike i Afrike.Poseban primer su države, koje iz strateških razloga ili zbog preskupe vlastite proizvodnje radije uvoze energiju, nego da razvijaju vlastitu proizvodnju (SAD). Drugi primer su zemlje, koje raspolažu nekim izvorima, koje izvoze, a druge moraju uvoziti (Australija, JAR, Ukrajina).
48
Treći primer su prekupci energenata, koji na veliko uvoze, skladište, rafiniraju ili prerađuju i zatim preprodaju i distribuiraju naftu i naftne derivate (Holandija, Singapur, Holandski antili, Virdžinska ostrva.). To su mali proizvođači, veliki prerađivači i izvoznici.
SAD su naftu uvozile uglavnom iz Saudijske Arabije, Meksika, Venecuele, Kanade.Japan uvozi naftu iz U.A.Emirata, Irana i Indonezije; Koreja iz S.Arabije i Irana, Nemačka iz Rusije, Norveške, V.Britanije i Libije; Italija iz Libije, Rusije i S.Arabije; Francuska iz S.Arabije, Norveške i Nigerije.
Trgovina zemnim gasom bila je iz tehničkih razloga skromnija. SAD uvoze gas iz Kanade, Nemačka iz Rusije, Holandije i Norveške; Ukrajina iz Rusije i Turkmenije; Japan iz Indonezije, Malezije, Bruneja i Australije; Italija iz Alžra i Rusije; Francuska iz Rusije, Alžira i Norveške.
Najveći izvoznici tvrdih goriva: Australija, SAD, JAR, Kanada, Rusija, Poljska, Kina, Indonezija i Kazahstan.
Najveći izvoznici nafte: Saudijska Arabija, Iran, Norveška, Rusija, Venecuela, U.A.Emirati, Nigerija, V.Britanija, Meksiko, Kuvajt i Libija.
Najveći izvoznici zemnog gasa:Rusija, Kanada, Alžir, Holandija i Indonezija.Najveći izvoznici energetskih izvora: S.Arabija, Rusija, Kanada, Norveška, Iran,
Venecuela, U.A.Emirati, Australija, V.Britanija i Indonezija.Najveći uvoznici energetskih izvora: SAD, Japan, Nemačka, Italija, R.Koreja,
Francuska, Holandija, Ukrajina, Španija i V.Britanija.
49
VII. GEOGRAFIJA SVETSKE METALURGIJE I MA Š INOGRAD NJ E
RUDARSKA PROIZVODNJA
Rudarstvo (ekstraktivna ind.) obuhvata eksploataciju i primarnu preradu (obogaćivanje) ruda. Tu spada proizvodnja energetskih, rudnih (metaličnih) i nemetaličnih minerala i građevinskog materijala.
Preko 90% mineralnih sirovina otpada na 20 vrsta: -Od toplotno-energetskih sirovina to su nafta, prirodni gas, ugalj i uran.-Od ruda crnih metala–rude gvožđa, mangan, hroma.-Od ruda obojenih metala–boksit, rude bakra, kalaja i cinka, olova, nikla, volframa, molibdena, kobalta, vanadijuma i titana.-Od plemeniih metala i dragog kamenja –platina, zlato, srebro (dijamanti);-Od hemijskih sirovina – kalijumova so, fosforiti i sumpor.
Izdvajamo devet regiona rudarstva: 1. Severna Amerika (SAD, Kanada, Meksiko), 2. Latinska amerika, 3. Evropa, 4. zemlje ZND, 5. Kina, 6. Sev. Afrika i jugozapadna Azija, 7. Afrika južno od Sahare, 8. JAR, 9. Australija.
Samo 20-25 zemalja imaju preko 5% svetskih rezervi jedne vrste mineralnih sirovina, a dve ili više vrsta samo 12 zemalja. Šest glavnih rudarskih država su: SAD, Rusija, Kanada, Australija, JAR i Kina. SAD su veliki proizvođač i uvoznik, zato što stvara strateške rezerve mineralnih sirovina.
Među zemljama u razvoju najvažnije u rudarstvu su: u Aziji–proizvođači nafte u Persijskom zalivu, Indija, Indonezija, Malezija; u Africi–Alžir, Libija, Maroko, Zair, Zambija; u Latinskoj Americi–Brazil, Meksiko, Venecuela i Čile. Proizvodnja mineralnih sirovina u ZUR oko 3 puta prelazi njihove potrebe, što stvara “viškove” za izvoz. Razvijene zemlje oko 1/3 potreba zadovoljavaju uvozom. Rusija je veliki izvoznik aluminijuma, dijamanta, Ukrajina rude gvožđa.
Zavisnost zemalja EU i Japana od uvoza nekih vrsta mineralnih sirovina (u %)Vrste sirovina EU Japan
Hromit 100 100Nikl 100 100Kobalt 100 100Volfram 100 100Mangan 100 100Kalaj 100 100Fosfati 150 100Boksit 60 100Ruda Fe 90 99Bakar 96 90Olovo 78 80Cink 72 78
Zavisnost SAD od uvoza nekih vrsta mineralnih sirovina
50
CRNA METALURGIJA
Za crnu metalurgiju važne su gvozdena ruda i oplemenjivači čelika–mangan, nikl, hrom, molibden, kalaj. Gvožđe se može naći u prirodi samorodno (meteorsko ili telursko), ali to nema važnosti za privredu. Komercijalne količine gvožđa doijaju se isključivo iz ruda, od kojih su najpoznatije MAGNETIT, HEMATIT, LIMONIT, SIDERIT, PIRIT. Rude imaju dota primesa, od kojih su najštetnije za kvalitet gvožđa fosfor i sumpor. Eksploatacija se ne isplati ako ruda sadrži manje od 30% čistog gvožđa. Danas se koriste uglavnom samo ona nalazišta koja imaju 60-72% gvožđa u rudi, imaju dobre saobraćajne veze (posebno plovne) ili su blizu basena uglja. Zbog slabe dostupnosti ostaju neiskorišćena bogata nalazišta u Katangi (Kongo), venecueli, Gvineji, Sijera Leoneu. Iscrpljena su neka ležišta koja su bila baza prve industrijske revolucije–Lorena (Francuska), Salcgiter (Nemačka), Valonija (Belgija), Donavic (Austrija), Elba (Italija), Ural (rusija) i Alabama (SAD).
Glavna nalazišta rude gvožđa:• EU: pokrajina Norbotten u Švedskoj (Malmberget, Kirunavara); pokrajina Lorena u
Francuskoj; Luksemburg; Španija (Asturija, Baskija); V.Britanija (srednja Engleska), Nemačka (desna obala Rajne), Italija (ostrvo Elba).
• Ukrajina: Krivoj Rog.• Rusija: “Kurska magnetna anomalija” (južno od Moskve); poluostrvo Kola (snabdeva
železaru Čeepovjec kod St. Petersburga); “magnitnaja gora” (kod Magnitogorska i druga nalazišta na južnom Uralu); Kuzbas; okolina Bajkala; Komsomolsk na Dalekom istoku.
• Kazahstan: Rudnij, Lisakovsk. • Indija: provincije Bihar i Orisa.• Kina: oblast Mandžurija i pokrajina Hubej u srednjem toku Jangcekjanga.
51
Vrste sirovina Udeo uvoza (%) Glavne zemlje dostavljači
Olovo 100 Gabon, Brazil, JAR
Grafit 100 Meksiko, Kina, Brazil
Platinoidi 98 JAR, kanada, V. Britanija, rusija
Boksiti i glinica 97 Australija, Gvineja, Jamajka, Surinam
Ind. Dijamanti 92 JAR, V. Britanija, Zair
Kobalt 92 Zair, Zambija, Kanada
Titan 91 Tajland, Brazil, Australija
Hrom 82 JAr, Zimbabve, Turska
Kalijumove soli 72 Kanada
Kalaj 77 Brazil, Malezija, Bolivija
Nikl 76 Kanada, Australija, Norveška
Cink 74 Kanada, Španija, Meksiko
Crebro 69 Kanada, Meksiko, V. Britanija
Volfram 62 Kanada, Kina, Bolivija
Ruda Fe 37 Kanada, Liberija, Brazil
bakar 26 Čile, Peru, Kanada
• Afrika: Mauritanija, Sijera Leone, Gvineja, Liberija, zemlje Atlasa, Egipat, JAR. Afričke zemlje izvoze rudu (izuzev JAR koja je sama prerađuje), u Evropu.
• Severna Amerika: nalazišta oko Gornjeg Jezera imaju dobar položaj u odnosu na plovni put. SAD uvozi rudu iz Kanade, Venecuele i Brazila.
• Kanada: na Labradoru.• Brazil: država Minas Žerais, “gvozdeni pravougaonik” u Itabira-Fazies; država Para; • Venecuela: Sero Bolivar.Venecuela i Brazil izvoze rudu u SAD i Evropu.• Čile: pustinja Atakama.• Australija: zapadna Australija-regije Pilbara i Kilgara; južna Australija–poluostrvo
Ejr; Severna Teritorija; Tasmanija. Izvozi uglavnom u Japan.
Crna metalurgija ima nekoliko tipičnih lokacija: u basenima gvozdene rude ili uglja, u uvoznim lukama, u pograničnoj zoni, u susedstvu velikih industrijskih centara–tržišta, i sl.
Stari centri (19. vek) crne metalurgije su u V.Britaniji (Blek Kantri), Nemačkoj (Rur) i SAD (Pitsburg), Francuskoj (Lorena). Između dva sv. rata su prvenstvo preuzele SSSR (Magnitogorsk i Kuznjeck), Poljska (Šljonsk), Japan (Kavasaki), Italija, Kanada, JAR. Posle Drugog sv. rata razvila se crna metalurgija u Kini (Mandžurija), Indiji (dolina reke Damodar), Brazilu (Itabira), R. Koreja.
Glavni regioni i centri crne metalurgije su:• U Evropi: Velika Britanija-Midlends (Birmingem šefild), Južni Vels, severozapadna
Engleska i Škotska (Glazgov); Francuska–Lorena (Nansi), regija Sent Etjen, Fos-sur-Mer kod Marseja na jugu, i Denkerk; Španija–Baskija i Asturija; Belgija–dolna reke Mas (Šarlerua, Lijež, Gent); Luksemburg; Holandija (Ijmiden, Roterdam); Nemačka–Sar, Rur (Esen, Bohum, Duizburg, Dortmund); Osnabrik, Bremen; Italija–Đenova, Pjombino, Torino, Milano; Poljska–Katovice, Gljivice, Bitom, Nova Huta kod krakova; Češka–Moravska Ostrava;
• ZND: Ukrajina–Krivoj rog (Zaporožje, Dnjepropetrovsk), Donbas; Rusija–Kurska magnetna anomalija (Kursk, Lipeck), Nižnjij Tagilj, Ekaterinburg , Orsk i Čeljabinsk na Uralu, Kuzbas, Petrovsk Zabajkalski i Čita u Srednjem Sibiru, Karaganda u Kazahstanu.
• Azija: Veliki proizvođači čelika su Kina, Japan i Indija.• S.Amerika: oblast Pitsburga (dolina Monongahela i obale Iri jezera–Klivlend, Detroit,
Bafalo i jezera Mičigen–Čikago, te na kanadskoj strani–Hamilton, Veland), oblast Birmingema u južnim Apalačima. Nove čeličane su u Filadelfiji i Baltimoru, i na zapadu u Koloradi, Juti, Kaliforniji (Los anđeles).
• Latinska Amerika: Brazil–Volta Redonda i Itabira u državi Minas Žerais; Venecuela – Siudad Gvajana; Meksiko–Monterej.
• Afrika: Južnoafrička republika–pokrajine Transval i oranje (Vitvatersrand-Pretorija); Egipat–Heluan kod Kaira.
• Australija:Vajala na jugu, Njukastl i Sidnej na istoku.Crna metalurgija je u krizi u poslednjih 30 g. Mnoge stare železare i čeličane u Evropi
i SAD su zatvorene. Njihov glavni problem je kako smanjiti troškove, koji su zbog skupe r. snage, prevelike potrošnje električne energije, i preniske produktivnosti–previsoki.
Najveći proizvođači rude gvožđa: Kina, Brazil, Australija, Indija, Rusija, Ukrajina, SAD, J.A.Republika, Kanada i Švedska.
Najveći proizvođači sirovog gvožđa: Kina, Japan, Rusija, SAD, Brazil, Indija, Ukrajina, Nemačka, R.Koreja i Francuska.
Najveći proizvođači čelika: Kina, Japan, SAD, Rusija, J.Koreja, Nemačka, Ukrajina, Indija, Brazil i Italija.
OBOJENA METALURGIJA
52
PROIZVODNJA ALUMINIJUMA
Aluminijum se dobija elektrolizom glinice (oksida aluminijuma) koji se dobija iz rude biksit (naziv prema kraju Le Bo u Frncuskoj). Postupak dobijanja ima više faza, koje su često međusobno prostorno udaljene.
1. Proizvodnja rude boksita (rentabilna ako sadrži 45% aluminijevog oksida Al2O3), vezana za nalazišta.
2. Prerada i obogaćivanje rude u koncentrat (sušenje, mlevenje, razređivanje), prženje u rotacionim pećima i dobijanje glinice (aluminijev oksid). Ova faza najčešće je blizu nalazišta, ili u izvoznim ili uvoznim lukama.
3. Topljenje glinice u kriolitu i pretvaranje u sirovi aluminijum postupkom elektrolize (uz potrošnju mnogo električne energije). Upotrebljava se jednosmerna električna struja i ugljenikove anode (+) i katode (-). Ova faza vezana je za izvore jeftine el. energije (iz hidroelektrana). Na el. energiju otpada oko 16% ukupnih troškova pr.
4. Rafiniranje sirovog Al do 99% čistoće. 5. Prerada dobijenog Al u poluproizvode (ploče, profili, odlivci), valjanjem, livenjem,
presovanjem i sl.Proizvodnja Al je ekološki štetna. Pri elektrolizi se oslobađa otrovni fluor, kojeg
treba obavezno uhvatiti i pretvoriti u aluminijev fluorid. Ostatak pr. je takođe crveno blato. Glavni proizvođači boksita su u tropskom i suptropskom pojasu: Australija, Brazil,
Kina, Gvineja, Jamajka, Indija, Rusija, Venecuela, Kazahstan itd. Najveći proizvođači aluminijuma su razvijene zemlje i to one koje proizvode jeftiniju
električnu energiju: Kina, Rusija, Kanada, SAD, Australija, Brazil, Nemačka, Norveška. Značajan je udeo recikliranog aluminijuma.
Evropska nalazišta u Sredozemlju, Provansi, na Balkanu (Grčka, Crna Gora) i u Mađarskoj su skromna. Evropa uvozi boksit i glinicu iz Afrike. Na Evropu otpada 16% svetske pr. na Rusiju 12%, Japan 5,4%, SAD 29%, Kanadu 10%.
Proizvodnja je koncentrisana u rukama velikih MNK, koje vladaju svetskim tržištem: Alcoa (SAD), Alcan (Kanada), Reynolds (SAD), Aluswiss (Švajcarska), Alumax (SAD), Kajzerteh (SAD), Hidro Aluminijum (Norveška), itd.
PROIZVODNJA BAKRA
Bakar se dobija iz ruda halkopirit, bornit, kuprit, halkozin. Koristi se u elektrotehici, građevinarstvu, hemijskoj ind., metalurgiji (legure).
U proizvodnji bakra se razlikuje više faza: 1. Kopanje rude;2. Flotacija–izdvajanje jalovine, prženje rude;3. Topljenje rude, sirovi bakar (bakrov kamen);4. Rafiniranje–elektroliza, metalurški bakar;5. Prerada u poluproizvode.
Ove faze se retko nalaze u istoj zemlji. Prve dve ili tri faze su blizu rudnika, druge dve ili tri su tehnološki složenije i lokalizuju se u razvijenim zemljama, blizu potrošača. Bakarna ruda sadrži samo 0,4% do 6% bakra, i zato se ne isplati prevoz na veće daljine. Flotacijom se vrši obogaćivanje rude do 20-35% bakra, a prženjem do 40%. Pri topljenju se troši mnogo el. energije. Rafinirani bakar dostiže čistoću 99,98% metala. Problem proizvođača su velike oscilacije u potražnji i cenama na sv. tržištu. Značajna je i proizvodnja regenerisanog bakra.
53
Podela na proizvođače rude i proizvođače rafinisanog metala je još izrazitija nego kod Al. Pr. bakra je ekološki štetna, jer se pri prženju i topljenju oslobađaju otrovni gasovi.
Značajna nalazišta rude bakra su u Čileu, Peruu, SAD, Kanadi, Kini, Japanu, Kongu, Zambiji, Zimbabveu, J.A.Republici, Poljskoj, Rusiji, Kazahstanu, Uzbekistanu. U Srbiji ležišta su između Bora i Majdampeka.
Najveći proizvođači rude bakra: Čile, SAD, Indonezija, Peru, Australija, Rusija, Kina, Kanada, Poljska i Zambija.
Najveći proizvođači rafiniranog bakra: Čile, Kina, Japan, SAD, Rusija,Peru, Indija, Kanada, Poljska i Nemačka. Među proizvođačima su i zemlje koje prerađuju uvoznu rudu (npr. Belgija i Francuska uvoze iz Konga, V.Britanija iz Zambije, SAD iz Kanade, Čilea i Perua, Japan iz Australije i Filipina.
Pretežni deo proizvodnje bakra je u rukama velikih kompanija. Bakarni pojas u Africi drže kompanije Union Miniere (belgijsko-francusko-engleski kapital) i Anglo Ameriken Korp. Of Saut Afrika; američku proizvodnju drže kompanije Kenekot, Filps dodž (Phelps Dodge), Amaks i Anakonda.
OSTALI METALI
Legirajući metali: aluminijum, bakar, srebro, kalaj i drugi.Oplemenjivači čelika: hrom i nikl se dodaju čeliku protiv rđanja; hrom, vanadijum,
mangan i volfram za tvrdoću; nikl, mangan i molibden za tvrdoći i otpornost na distorziju. Neki su nezamenjivi u proizvodnji oružja.
• “Strateške sirovine”–kalaj, nikl, platina, iridijum, osmijum, titan. • Plemeniti metali–zlato, srebro, platina (naziv „plemeniti“ zato što se teško legiraju sa
drugim metalima).• Živa je jedini tečni metal. Najveći proizvođači su Rusija, Španija, Italija.• Radioaktivni metali su uran i torijum. Najveći proizvođači urana: Kanada,
Australija, Kazahstan, Namibija, Niger, Rusija, Uzbekistan i SAD.
Olovo, cink i srebro u prirodi se pojavljuju u mineraloški srodnim rudama i u zajedničkim nalazištima. Olovo se koristi za akumulatore, kablove, boje. Cink se koristi za galvansko pocinčavanje protiv korozije, legure, boje. Srebro je u prošlosti bilo poludragi metal, sada je uglavnom industrijska sirovina u fototehnici, elektrotehnici. Proizvodnja ta tri metala je koncentrisana u Australiji, SAD, Meksiku, Kanadi i Peruu. Na njih otpada 41% svetske proivodnje olova, oko 47% cinka i 50% srebra. Među proizvođače se svrstavaju i neke industrijske zemlje koje regenerišu olovo i cink ili uvoze koncentrate rude.
Najvažniji rudnici olova i cinka su: - u Australiji: Novi Južni Vels, Kvinslend, Južna Australija i Tasmanija.- SAD: dolina Misisipija kod Sent Luisa, južni Apalači i Kolorado.- Kanada: Kvebek, Ontario, Stenovite planine i Nju Bransvik.- Meksiko: država Čihuahua (Sen Luis, Kveretaro i Huerero).- Peru: Sero de Pasko.- Rusija: Lenjinogorsk na Uralu; Kazahstan: Altaj i Karatau; Uzbekistan: Almalik.- Kina: provincije Junan i Kvangsi.
54
ZLATO ima posebnu ulogu kao “zlatne rezerve” u trezorima nacionalnih banaka, u depoima banaka i kao nakit. Najveći proizvođači zlata: J.A.Republika, SAD, Australija, Kina, Kanada, Rusija, Peru i Indonezija.
Dobija se iz kremenove breče (Vitvatersrand u JAR) ili iz rečnih nanosa (u Sibiru i na Aljasci), ili iz intruzija i impregnacija magmatskih stena (Laurentijski štit u Kanadi, Kalgurli u Australiji, Kilo-Moto u Kongu). Zlato se dobija i pri rafiniranju bakra.
Osnovni metali se prodaju na Londonskoj berzi metala gde se određuju dnevne cene metala, cene za neposrednu prodaju iz skladišta i prodaju unapred za tr meseca.
Čistoća zlata se meri karatima a težina uncama. Unca za plemenite metale i droge iznosi 31,103 grama. Karat je 1/24 deo težine legure. To je mera finoće legure plemenitih metala. Npr. 24 karata je čisto zlato. Danas se većinom sadržaj zlata izražava u hiljaditim delovima tako da najčešće upotrebljavane legure zlata od 14, 16, 18 i 22 karata sadrže odgovarajućih 583, 667, 750, 833 i 917 hiljaditih zlata, a 24 karata bila bi finoća 1000.
MAŠINSKA INDUSTRIJA
U novije vreme se u statističkim publikacijama OUN i njenih ekonomskih komisija pojavljuje za mašinsku industriju, industriju saobraćajnih sredstava i elektrotehničku industriju novi zajednički naziv “inženjerska industrija”.Tu svrstavaju proizvodnju 20 grupa mašina i naprava (kao što su grejači, parne turbine, parni čekići, elektromotori, poljoprivredne mašine, građevinske mašine, mašine alatljike, industrijski roboti, pokretni industrijski sistemi, crpke i kompresori, viljuškari, kotrljajući ležajevi, fotokopirne mašine, računarska i informatička tehnologija, radio i TV prijemnici, telekomunikacije, poluprovodnici, industrijski i merni instrumenti, elektromedicinske sprave, privredne mašine, motorna vozila), koje su konstrukcijski i tehnološki najviše zahtevne i svrstavaju se u najveće ljudske izume.
Veliki značaj tri osnovna uslova za uspešan razvoj tih grana:1. Visoko kvalifikovani i obrazovani kadrovi;2. Sistematska ulaganja u “istraživanje i razvoj” 3. Visoka razvijenost drugih ind. grana, koje se uključuju u proizvodnju kao kooperanti.
Zbog tih okolnosti se veći deo mašinske, elektrotehničke i lake hemijske industrije, koncentrisao u industrijski visoko razvijenim zemljama. Proizvodnja je koncentrisana u industrijski razvijenim zemljama sveta. Njihov udeo iznosi za mašine bušilice 85,6%, strugove 74,5%, drobilice 69,2%, prese 52%, TV prijemnike 68,9%, što je prosečno oko 2/3 ukupne svetske proizvodnje. Među njima visok udeo otpada na SAD, Japan i Nemačku, zatim Francusku, Italiju, Španiju, Švajcarsku, Češku, Švedsku i Kinu. Republika Koreja je za kratko vreme razvila samostalnu pr. Njenim putem u novije vreme ide još nekoliko zemalja Dalekog istoka (Tajvan, Singapur, Hongkong, Malezija, Filipini) i L.Amerike (Meksiko, Brazil).
Inženjerska industrija učestvuje prosečno sa 36% u novostvorenoj vrednosti u prerađivačkoj industriji, u industrijskim zemljama čak 45,3%. Iz toga se vidi da je to najvažnija industrijska grana. U stvarnosti njen značaj je veći, jer od nje zavisi ogroman broj kooperanata. Ekonomisti je nazivaju lokomotivom svetske ekonomije.
Teško je prikazati razmeštaj ove industrije, zato što je ona prostorno disperzivna (raspršena), ima mnogo kooperanata u zemlji i inostranstvu, tehnološki složena (diverzifikovana), i lokaciono slobodna što znači da je moguće namestiti bilo gde. Tako su se u posleratnoj Nemačkoj održale fabrike automobila tamo gde su osnovane (Dajmler Benc u Štutgartu), ili su ih smestili u napuštenim basenima gvožđa i uglja (Ford u Sarluisu, GM Opel u Bohumu), u nekadašnjim halama industrije oružja (VW u Volfsburgu, Salcgiteru), ili na novim lokacijama (BMW u Minhenu). Upravna, poslovna i istraživačko-razvojna odeljenja koncentrisana u većim gradovima, blizu univerziteta i istraživačkih centara, a proizvodni pogoni na različitim lokacijama u okolini ili u ruralnim prostorima.
55
U SAD je velika koncentracija mašinske i elektrotehničke industrije u “Manufacturing Beltu”, to je između Milvokija, Čikaga, Detroita, Sinsinatija, Klivlenda, Pitsburga, Bafala, Filadelfije i Nju Jorka i u južnim delovima Nove engleske. Noviji centri su nastali u Teksasu (Dalas, Hjuston), Koloradu (Denver), Kaliforniji (Los Anđeles, Silikonska dolina).
• Kanada: obale jezera Ontario i Iri i reke Sv. Lorenca (Toronto, Bradford, Montreal).• Japan: istočna obala ostrva Honšu oko tzv. “unutrašnjeg japanskog mora” u
aglomeracijama: Tokio-Jokohama-Hitači-Kavasaki, Nagoja, Osaka-Kobe-Kjoto, Hirošima, i na ostrvu Kjušu Kitakjušu-Fukuoka.
• Kina: Šangaj, Nanking, Vuhan, Peking.• Velika Britanija: “Blek kančri”: Birmingem-Koventri, Šefild-Lids-Mančester-Preston-
Liverpul, London-Oksford-Luton i Glazgov. • Belgija i Holandija: Antverpen, Gent, Brisel, Lijež, Ajdhoven.• Francuska: Pariski region, Lorena, Basen Loare, Region Lion-Sent Etjen, Region
marsej, Tuluz, Grenobl i Belfort-Sošo.• Nemačka: Porurje i Posarje, Rajna-Majna-Neker Raum sa gradovima Frankfurt,
Majnc, Manhajm, Karlsrue, Vitemberg sa Štutgartom-Erlangenom, Kasel, Minhen, Nirnberg.Firt, Hanover i Berlin.
• Švajcarska: Cirih, Vintertur, Arau, Šafhauzen, Jura.• Italija: Pijemont s torinom, Lombardija s Milanom, Ligurija s Đenovom.• Češka: Plzenj, Brno, Moravska Ostrava. • Poljska: Poznanj, Varšava.• Španija: sever• Švedska: jug• Rusija: okolina Moskve (Tula, Iževsk), St. Peterburga, na Uralu (Čeljabinsk,
Ekaterinburg, Nižnji Tagilj), u Kuznjeckom basenu (Kuznjeck, Novosibirsk).• Ukrajina: Zaporožje, Harkov, Kijev.
Još jedna karakteristika inženjerske industrije: Razgranata kooperacija, velika i dugotrajna ulaganja u istraživanja i potrebna proizvodna specijalizacija, zahtevaju da se preduzeća udružuju u trustove ili čak u svetske monopole. Zato se u svakoj grani učvrtilo nekoliko velikih proizvođača, koji u dobroj meri vladaju nacionalnim ili svetskim tržištem. Navešćemo neke:
• Poljoprivredne mašine i traktori : New Holland (Fiat) (I), Deer in Case (SAD);• Građevinske mašine : Caterpillar, Clark Equipment, Ingersoll-Rand (SAD), Komatsu
(J), Atlas-Copco (S), zauzimaju 62% svetskog tržišta;• Mašine alatljike : Amada, Fanuc, Okuma (J), Gildenmeister, Trumpf, Thyssen (D),
Giddings&Lewis, Cincinnati Milacron (SAD), Georg Fischer, Agie (CH), Comapo (I). • Ležajevi : SKF (S), Kugelfischer (D), NSK, NTN, Koyo (J), Timken (SAD), daju 65%
svetske proizvodnje.• Računarska i informatička tehnologija, za PC : IBM, HP, DEC, AT&T, Compaq, EDS
(SAD), NEC, Fujitsu, Hitachi, toshiba. Za softvere: EDS, Microsoft Corp., Apple, Aut. Data Proc., Oracle Systems, Novel (SAD). Američke firme vladaju sa 80% tržište.
• Proizvodnja telekomunikacione opreme : Alcatel (F), Motorola, AT&T (SAD), Siemens, Bosch (D), Ericsson (S), NEC, Fujitsu (J), Nortel (Can), Nokia (SF).
• Poluprovodnici : Intel, AMD, National Semiconductors, Motorola, TexasInstruments (SAD), NEC, Toshiba, Hitachi (J).
56
AUTOMOBILSKA INDUSTRIJA
Većina automobilskih industrija se razvila iz manjih radionica. Primeri su Dajmler Benc u Štutgartu, Opel u Riselhajmu, Ford u Detroitu. Veliki impuls razvoju dala fabrika Henri Forda, koja je uvela više inovacija: masovnu proizvodnju na tekućoj traci (1913) kojom počinje nova epoha u industriji (fordizam), detaljnu podelu rada (tejlorizam), jeftino narodno vozilo, zamenjivost rezervnih delova. Američka automobilska industrija se oslanjala i na bogate izvore nafte. U evropi je automobil bio privilegija bogatih, tek pedesetih godina počinje masovna proizvodnja.
Prvobitno je automobilska ind. bila koncentrisana oko sadašnjih glavnih proizvođača: u SAD to je bio Detroit i okolina, u Engleskoj Birmingem, u Francuskoj Pariz i Sošo-Belfort, u Italiji Torino, u Japanu Tojota kod Nagoja i Kavasaki kod Tokija. Ford i Dženeral Motors su postepeno proširili mrežu podružnica širom SAD i u inostranstvu . Istovremeno se razvijalo udruživanje u velike kompanije. Sada samo “Velika trojka” (Dženeral motors, Ford i Krajsler) proizvode 90% automobila u SAD. U Francuskoj su ostala tri velika preduzeća: Reno, Sitroen-Pežo; u Italiji Fiat i Alfa Romeo, u Nemačkoj Opel, Dajmler-Benc, Folksvagen, Audi, BMW, Ford, MAN i Magirus; u JapAnu nissan, Tojota, Mazda. Do novog talasa udruživanja došlo je u poslednje dve decenije na međunarodnoj ravni: Dajmler-Krajsler, Reno-Nissan, Dženeral Motors-Fiat, VW-Škoda itd.
U velike automobilske koncerne su se uključivala takođe manja “nacionalna” preduzeća, kao što su Volvo (Reno) i Saab u Švedskoj, Škoda u Češkoj (VW), Crvena zastava (Fiat). Došlo je do prodora takvih veza u zemlje u tranziciji (Fiat u Poljsku i Rusiju).
Za razvoj automobilske industrije bila je značajna robotizacija i automatizacija proizvodnje, koja je učinila manje zavisnom od radne snage. Kompjuterizacija i moderan saobraćaj su omogućili teritorijalnu disjunkciju pr., usklađivanje pr. kooperanata i dostavu poluproizvoda, delova i sklopova “just-in-time”. Time su velike hale sa proizvodnim trakama i ogromna skladišta postala nepotrebna.
Oko četvrtine proizvedenih vozila su ekonomska vozila raznih vrsta. Veliki proizvođači kamiona su Rusija i Kina. Od osamdesetih godina najveći proizvođač automobila su Japan, SAD, Nemačka, Francuska, Španija, R. Koreja, V. Britanija, Rusija itd. Tri najveća proizvođača proizvode 56%, deset najvećih čak 95% automobila. Takođe u proizvodnji kamiona i autobusa su vodeće SAD i Japan; u Kini se proizvodnja povećava a u Rusiji opada.
Najveći proizvođači automobila:Japan, Nemačka, Francuska, SAD, J. Koreja itd. Najveći proizvođači komercijalnih (teretnih) vozila: SAD, Kina, Japan i Kanada.
57
BRODOGRADNJA
Tehnički zahtevna i zavisna od ekonomskih kretanja. Posle konjukture pedesetih godina, kada su se nadoknađivali ratni gubici, usledila je zasićenost tržišta. Neke inovacije kao što su brodovi za rasuti teret, za prevoz kontejnera, za prevoz tečnog zemnog gasa, višenamenski teretni brodovi, RO-RO brodovi (roll on-roll off) za prevoz vozila i konjuktura u gradnji naftnih tankera sedamdesetih godina (između ostalog zbog zatvaranja Sueckog kanala) su ponovo podstakle brodogradnju. Posle tog uspona usledila je nova kriza, zbog koje su zatvorena neka stara svetski poznata brodogradilišta.
Zbog neprofitabilnosti i skupe r.snage su u industrijskim zemljama radije napuštali brodogradnju ili su je preseljavali u slabije razvijene zemlje. Tako su neke zemlje, koje su nekad bile poznate po gradnji brodova (V.Britanija, Švedska, Italija, Francuska), održale samo gradnju specijalnih brodova (npr. vojnih, turističkih, luksuznih jahti,), a masovnu pr. su prepustile zemljama trećeg sveta (Brazil, R.Koreja).
Vodeću ulogu u brodogradnji u drugoj polovini 20. veka preuzeo je Japan a na 2. mestu je R.Koreja. Nekadašnja “brodograditeljka sveta” V.Britanija sada nije čak ni među prvih 20 proizvođača.
• Veća brodogradilišta su :- U V.Britaniji na rekama Klajd i Merzi, u Belfastu, Sanderlendu i Liverpulu; - Francuska:Avr, Denkerk, Marsej i Sen Nazer.- U Nemačkoj u estuarima Vezera i Labe;- Švedska: Malme i Geteborg;- U SAD: Zaliv Česejpik, San Dijego;- Japan: Nagasaki, Hirošima, Kobe-Osaka, Nagoja, Sasebo, Ahoi, Tamaru, Jokohama;- Rusija: Vladivostok, Kalinjingrad, St. Petersburg.- Ukrajina: Odesa.
Bruto registarska tona (BRT) je mera za zapreminu broda (1 BRT = 2,8317...m3 ili 100 kubnih stopa). Nosivost broda se meri dedvajt tonama (DVT), koje pokazuju maksimalnu dozvoljenu težinu tereta. Najveći tankeri prelaze 500 000 t nosivosti i imaju dubinu gaza preko 30 m.
***
58
VIII. GEOGRAFIJA HEMIJSK E INDUSTRIJ E. GEOGRAFIJA LAKE I DRVOPRERAĐIVAČKE INDUSTRIJ E
HEMIJSKA INDUSTRIJA
Hemijska industrija se ubraja u propulzivne grane. Američka statistika je 60-tih g. procenila da ima oko 20.000 komercijalnih hemikalija, a sada znatno više. Osnovne sirovine su ugalj (karbohemija), nafta (petrohemija), sumpor, so, nitrati, alkohol, soda, kiseline itd. Tehnološki postupci su dosta složeni i skupi. Neki proizvodi se mogu dobiti iz različitih sirovina, ili od otpadnog materijala u drugim postupcima. Hemijska ind. spada među kapitalno najintenzivnije (najskuplje). Ona je i tehnološki intenzivna, zahteva stalna istraživanja i usavršavanja proizvodnih postupaka. Procenjuje se da je potrebno da 18-20% zaposlenih radi u istraživanju i da su to visoko specijalizovani istraživači. I zaposleni u proizvodnji moraju ispunjavati posebne zahteve u pogledu kvalifikacija. Ulaganja po zaposlenom su među najvišim. Pošto je period amortizacije osn. sredstava kratak, problem je kako povratiti uložena sredstva u kratkom roku. Takvi zahtevi ne važe za one delove hemijske ind. koji se bave rutinskom i nezahtevnom proizvodnjom različitih poluproizvoda.
Deli se na baznu i nebaznu hemijsku industriju. Bazna proizvodi osnovne hemikalije (kiseline, alkalije), a nebazna “veštačke” poluproizvode (plastične mase, deterdžente) i finalne proizvode (sapune, lepila, kozmetiku itd.).
2. podela je na tešku i laku hemijsku industiju. Teška proizvodi osn. hemikalije (npr. kiseline, amonijak, alkohol) a laka potrošne proizvode (lekove, sr. za higijenu, boje, itd.).
3. podela je na organsku i neorgansku hemiju. Organska se bavi proizvodnjom jedinjenja koja imaju u svom sastavu ugljenik (C).
4. podela se oslanja na vrstu sirovina: karbohemija prerađuje ugalj, petrohemija naftu, gasohemija zemni gas, hemija drveta, kiselina itd. Ta podela nije dobra jer se neki proizvodi dobijaju iz različitih sirovina.
1. NEORGANSKA HEMIJA
Proizvodnja kiselina i soda je najstarija vrsta hemijske industrije. Le Blan je 1790. proizveo iz soli “sodium karbonat”. Soda i kaustična soda (natrijev hidroksid) su nezamenljive u proizvodnji sapuna i deterdženata, u ind. tekstila, stakla, papira, rafinerijama nafte itd. Kasnije se razvio postupak Solveja koji danas preovlađuje. Glavna sirovina je so i proizvodnja je u blizini nalazišta soli. Tu su i fabrike solne kiseline i hlora pošto i one upotrebljavaju so kao sirovinu. Najveći proizvođač je SAD (30% svetske proizvodnje) i EU.
Sumporna, hlorovodonična i azotna kiselina su primarne sirovine za brojne hemijske proizvode. Sumporna kiselina se koristi u proizvodnji boja, lakova, veštačke svile, veštačkih đubriva, rafinerijama nafte. Dobija se iz sumpora i pirita. Najveći proizvođači su SAD, Japan i Rusija, većinom iz pirita i pri prženju i topljenju rude olova i cinka.
Hlorovodonična kiselina se upotrebljava za proizvodnju deterdženata, plastike, boja, eksploziva, sredstava za čišćenje itd. Najveći proizvođači su SAD (30%), Kina, Japan.
Azotna kiselina je osnovna komponenta nekih veštačkih đubriva. Upotrebljava se u proizvodnji eksploziva, u zdravstvu i pri preradi fosfata. Dobija se iz vazduha uz mnogo električne energije. Najveći proizvođači su SAD (10%), Nemačka, Rusija, Kanada.
59
Proizvodnja veštačkih đubriva. Azotna đubriva (nitrati) u početku su se dobijali preradom prirodnih nitrata. Zbog
monopolskog položaja nekih proizvođača razvila se veštačka proizvodnja koja se proširila po svetu, zato što povećava prinose u poljoprivredi, bez obzira na ekološku štetnost.
Čilska šalitra je bila osnovna sirovina za proizvodnju nitratnih đubriva, do pronalaska haber-Bošovog postupka za proizvodnju amonijaka. Monopol na njenu proizvodnju imao je Čile, koji drži najbogatija svetska nalazišta u pustinji Atakama.
Kalijeva đubriva (potaša) su dobra za peskovita zemljišta, i pri gajenju duvana, pamuka i krompira. Po poreklu je talog morskih zaliva (Kara Bogaz Đol u kaspijskom moru) i zato sadrži razne soli, gips, nhidrid. Glavna ležišta su u Nemačkoj, Francuskoj, SAD, Kanadi, Rusiji i Ukrajni.
Fosfatna đubriva. Fosfati su po poreklu takođe morski sedimenti, najviše kao mineral apatit. Za upotrebu u poljoprivredi treba ga obraditi sumpornom kiselinom i pretvoriti u superfosfat. Glavna ležišta su u SAD, Rusiji, Maroku i ostalim zemljama Magreba, Izraelu i Jordanu oko Mrtvog mora. U fosfate spada takođe ptičji guano (ostrva ispred peruanske obale, Nauru na Pacifiku).
2. ORGANSKA HEMIJA
Karbohemija. Počela je 1856. kada je Perkins izlučio iz uglja derivat katran i od njega dobio anilinske boje. To je bilo važno za tekstilnu industriju, zato što se oslobodila zavisnosti od prirodnih boja (npr. indigo). Od tog pronalaska je imala najviše koristi britanska tekstilna industrija. Krajem 19.v. Razvila se karbohemija u Nemačkoj. Iz derivata uglja (karbid, naftalin, fenol, benzol, toluol) uspeli su da dobiju različite proizvode, kao što su aceton, bakelit, formaldehid, eksploziv TNT, aspirin... Kao sirovinu su upotrebljavali bituminozne crne ugljeve, zato se hemijska industrija locirala u ugljenim basenima oko koksara. Kao novi proiyvod pojavio se sintetički benzin i butadijen (“buna”), koji je bio osnova za sintetički kaučuk. Među najvažnijim proizvodima karbohemije bio je sintetički amonijak, kojeg su koristili za veštačko đubrivo, eksploziv i dr. Kasnije je po Haber-Bošovom postupku dobijen amonijak iz elementarnog azota i vodonika, uz upotrebu koksa kao goriva i katalizatora. Tako se pr. amonijaka odselila od koksara u područja sa jeftinijom el. energijom (koju su upotrebljavali za dobijanje azota i vodonika) ili blizu velikih naftnih rafinerija.
Petrohemija (naftna hemija) je zbog kvalitetnije sirovine u mnogome zamenila karbohemiju. Osnova su naftni derivati, i iz njih izvedeni razni oblici uglovodonika i njihovih jedinjenja i polmera, kao što su kaprolaktan, urea, etilen (polistiren, polietilen, etilen oksid, dikloretan, vinili), propilen (polipropilen, izopropilni alkohol, akrilonitril, akrolen), butadijen, formaldehid, esteri, silikoni itd. Upotrebljavaju ih za pr. raznih vrsta plastičnih masa, veštačkih vlakana, veštačkog kaučuka. Zbog posebnih karakteristika te veštačke materije sve više zamenjuju neke metale, pojedine mašinske, elektrotehničke, građevinske ili komunalne delove (npr. vodovodne i kanalizacione cevi, izolaciju el. kablova, stambenu opremu, itd.). Fabrike veštačkih đubriva, plastičnih masa, veštačkog kaučuka, sintetičkih vlakana itd. su lokalizovane u blizini velikih naftnih rafinerija na nalazištima nafte (Teksas, Luizijana, Oklaoma, Iran, S.Arabija, Baku, Povolžje), u uvoznim lukama (Roterdam, Sauthempton, Fos, luke na atlantskoj obali SAD, obali na unutrašnjem Japanskom moru), na plovnim rekama (Ludvigshafen na Rajni, jezera Iri i Mičigen) ili većim naftovodima (Ingolštadt, Lion).
Sintetički kaučuk se proizvodi od polimera butadijena (buna), iz nafte ili zemnog gasa umesto po starom uglja. Njime su nadomestili prirodni kaučuk, jer pr. nije mogla zadovoljiti potrebe masovne motorizacije. Najveći proizvođači:SAD, Japan i ZND.
60
Veštačka vlakna – dele se na celulozna (rajon, acetatna svila) i sintetička vlakna (od nafte ili zemnog gasa). Celulozna vlakna je proizveo Šardone (Chardonet) 1884.g. iz nitroceluloze. Kasnije su pronađeni i drugi polimeri na bazi poliamida (najlon, perlon), poliakrila (orlon, dralon, dolan), polietilena i poliestera (trevira, diolen, dakron, terilen). Najveći proizvođači:SAD, Kina, Japan i Francuska.
Industrija lekova i medikamenata i kozmetička industrija, u velikoj meri je koncentrisana u nekoliko velikih koncerna kao što su Pfizer, Bajer, Abot laboratories, Zeneka, Novartis i u kompanijama koje proizvode sredstva za higijenu, deterdžente (Prokter and Gembl, Kolgeit-Palmolive-Peit, Unilever itd.) i kozmetička sredstva (Revlon, Maks Faktor, Rubinštajn, Koti, Loreal). Hemijska industrija je zbog velikih, dugotrajnih i skupih ulaganja u istraživanje i otkrivanje novih preparata, složenih uređaja i velikih troškova za reklamiranje proizvoda, koncentrisana u nekoliko svetskih kompanija-monopola, čiji kapital prevazilazi DBP mnogih osrednjih država. Mnoge kompanije su specijalizovane za pr. određenih proizvoda (npr. za veštački kaučuk, veštačka vlakna, osnovne hemikalije), a većina njih proizvodi u brojnim fabrikama širom sveta najrazličitije proizvode.
Najpoznatije kompanije su :SAD: Di Pon de Nejmur (Du Pont de Nemours), Prokter and Gembl, Monsanto, Ameriken Cianamid, Istman Kodak;V. Britanija: ICI, Nemačka: Bajer, Basf i Hehst;Francuska: Kuhlman i Rona Pulen;Italija: Montecatini.U novije vreme ulaze u hemijsku industriju i kompanije iz drugih grana, npr. naftne kompanije, prehrambene (Nestle, Unilever).
Veliki centri i regioni hemijske industrije su : Engleska: Vels i estuar i dolina reke Merzi, Francuska: dolina reke Rone, jugozap. i jugoist. Fr. i Pariz,Belgija: dolina reke Maas,Nemačka: Porurje, srednje Porajnje i dolina majne, Španija: Katalonija i Baskija;Italija: Lombardija, obala Jadranskog i Tirenskog mora; Poljska: Gornji Šljonsk; Norveška i Švedska na jugu; Češka; Ukrajina (u okuci Dnjepra, Donbasu); Rusija (centralni region, Povolžje, s obe strane Urala, Kuznjeck, Novosibirsk, Region Bajkalskog i Kaspijskog jezera (Sumgait), Azerbejdžan (Baku).U Kini je većina hemijske industrije u Mandžuriji, u dolini reke Jang-ce, pokrajini Junan, Nankingu i Šangaju; U Japanu na južnom delu ostrva Honšu i na o. Kjušu i Šikoku; U Indiji u pokrajinama Bihar i Bengalija i na južnom kraju Dekana i oko Bombaja; U SAD je većinom na istočnoj strani: na atlantskoj obali, u Novoj Engleskoj, prijezerju i Apalačima (tzv. “Manufacturing Belt”).
61
PROIZVODNJA NEMETALA I GRAĐEVINSKOG MATERIJALA
Neki proizvodi imaju široku primenu (npr. so, staklo, keramika, cement), drugi su važne hemijske sirovine (npr. kalijeva lužina, fosfati), treći su zanimljivi za uzak krug potrošača (npr. dijamanti).
Proizvodnja soli ima sve tri pomenute karakteristike. Zbog potreba za ljudski organizam so je od najstarijih vremena imala posebnu ulogu u prehrani i njome su trgovali na velike daljine. Dobija se u morskim solanama ili u rudnicima soli. Solane na obalama Sredozemlja, Persijskog zaliva, Crvenog mora, Bengalskog zaliva, i Dekanskog poluostrva bile su dobavljači soli za zapadni deo sveta. Važni su bili i rudnici soli, npr. Salzburg u Austriji, Vjelička u Poljskoj, ili slani izvori u Tuzli. Primena u hemijskoj industriji u 19. i 20. v. podstakla je veću pr. u rudnicima soli. Po američkoj oceni hemijska industrija troši oko 45% ukupne proizvodnje soli, pre svega u pr. hlorovodonične kiseline, sode i kaustične sode, oko 20% se potroši za posipanje leda na putevima, u prehrani oko 6%. Glavni proizvođači su zemlje sa velikim brojem stanovnika i industrijske zemlje: SAD, Kina, Nemačka, Indija, Kanada i Australija.
Proizvodnja dijamanata . Dijamanti su kristali ugljenika nastali u posebnim uslovima u dubini najmanje 150 km u Zemljinoj kori pod velikim pritiskom i na visokoj temperaturi. Imaju dvostruktu upotrebu: kao dragulji za nakit, i zbog najveće tvrdoće kao abrazivno sredstvo ili sečivo u industriji. Većina dijamanata se upotrebljava u industriji za brušenje, sečenje i bušenje (npr. kruna svrdla za naftne bušotine). Samo najveći i najlepši se koriste za nakit. Zbog sve već potrošnje dijamanata i monopola u nekih zemalja u proizvodnji prirodnih dijamanata, neke zemlje proizvode veštačke dijamante, uglavnom za industrijske potrebe. Udeo veštačkih dijamanata iznosi oko 84%.
Prirodne dijamante uglavnom dobijaju iz rude kimberlit, ili ih ispiraju iz rečnih nanosa. Među pojedinim nalazištima su znatne razlike-najbogatije nalazište je Argyl sa 6 karata dijamanata po toni rude, ali je samo 5% od njih pogodan za nakit. Suprotno u poznatom južnoafričkom rudniku Kimberli po toni iskopanog materijala 0,3 karata dijamanata, ali su 20% među njima juvelirski.
Dijamant ima hemijsku formulu kao i grafit (čist ugljenik), ali drugačiju rešetku. U vatri bi izgoreo. Razlikuju se juvelirski i industrijski dijamanti. Dijamantski karat je mera za težinu = 0,275 grama (težina semena baobaba). Najveći proizvođači: Bocvana, Rusija, Australija, DR Kongo, J.A.Republika, Kanada, Angola, Namibija, Izrael, Gvineja, Gana i Sijera Leone.
Staklarska industrija. Staklo nastaje topljenjem silicijum dioksida (kremena) koji je glavni sastavni deo kvarcnog peska. Dodavanjem sode (Na2O) snižava se tačka topljenja od 17130C na oko 5000C. Dobijenom vodenom staklu treba dodati krečnjak, živu i glinicu. Time se staklena rastopina hemijski učvršćuje. Dodavanjem različitih elemenata (npr. Olova, boraksa) staklo se boji, i stvaraju se određena svojstva (tvrdoća, otpornost na temperaturu). U prošlosti je opisani postupak dosta uticao na lokaciju staklara. Pošto je na gorivo otpadala trećina proizvodnih troškova, to su stare staklare lokalizovali u šumske predele, kasnije u blizini nalazišta uglja. Danas najviše koriste zemni gas. Drugi uslov bila je blizina ležišta kvarcnog peska. Zbog velike vezanosti za tržište većina staklara je u blizini potrošačkih centara. Glavni proizvodi su “ravno” staklo za prozore i “šuplje” staklo za ambalažu (flaše, tegle), ukrasno staklo (kristal).
Keramičarska industrija kao sirovinu koristi glinu. Najprostiji oblik upotrebe je na suncu sušena opeka (adobe), pomešana sa slamom i drugim dodacima, od koje je izgrađena većina seoskih kuća u tropskom i suptropskom pojasu. Pri zahtevnijim građevinama koristi se pečena opeka. Zbog velike težine opeke se ne isplati prevoziti na velike daljine. Zato se ciglane prave u okolini naselja, blizu ležišta gline.
62
Zbog konkurencije novih veštačkih materijala (beton, siporeks), neke ciglane su napuštene. Za izradu zahtevnijih keramičkih proizvoda, kao što je grnčarija i porculanski proizvodi, potrebne su kvalitetnije vrste gline sa što većim udelom kaolina. U prošlosti je bio na glasu kineski i japanski porcelan. U Evropi su cenili porcelanske proizvode iz Maisena i Rozentala u Saskoj i Frankovskog u Nemačkoj, Sevra i i pokrajine Limonž u Francuskoj, iz pokrajine Potteries u Engleskoj i iz Češke. Porcelanski proizvodi se prodaju i kao suveniri. Moderna keramičarska industrija je usmerena na proizvodnju specijalnih proizvoda za elektrotehniku, izolatora, ploča za oblaganje peći (šamotne opeke), itd. Kao gorivo se u pećima koristi zemni gas.
Cementna industrija . Od pronalaska “portland” cementa 1824. g. (J. Aspidin), proizvodnja i potrošnja stalno raste. Cement je pečena smesa samlevene gline ili laporca i krečnjaka. Sastoji se od krečnjaka (CaO), glinice (Al2O3) i kvarca (SiO2). Pošto je krečnjak glavna sirovina, cementare su po pravilu blizu kamenoloma krečnjaka; još bolje je ako su u blizini takođe ležišta laporca ili gline, povoljne saobraćajnice (železnica, plovna reka ili morska luka) i jeftino gorivo. Najveći proizvođači cementa su velike države (Kina, Japan, Indija, SAD) i zemlje gde je industrijalizacija u usponu (Brazil, R. Koreja, Tajland, Turska, Meksiko).
Proizvodnja kamena , šljunka i peska . Lomljeni kamen, šljunak i pesak zbog težine se ne isplati prevoziti na veće daljine. Ukrasni kamen je predmet međ. trgovine. Mermer je metamorfisani krečnjak. Poznati majdan mermera nalazi se u Karari (blizu Đenove). Od njega su izrađene mnoge poznate statue i spomenici. Poznat je i mermer sa Brača i iz Venčaca kod Aranđelovca. Kao ukrasni kamen koriste se i magmatske stene (granit, bazalt). Bazalt je otporan na kiseline pa se koristi za oblaganje komora u kojima se proizvode kiseline. Oko 75% pr. kamena koristi se u građevinarstvu i još 15% u pr. cementa, koji se isto koristi u građevinarstvu.
DRVOPRERAĐIVAČKA INDUSTRIJA
Većina te industrije je razmeštena u šumskim predelima, posebno u četinarskim i mešovitim šumama umerenog pojasa severne polulopte (Alpi, Karpati, Skandinavija, severna i srednja Rusija, Sibir, Kanada, SAD). Zbog manje upotrebljivosti i teže dostupnosti šume tropskih i subtropskih predela se manje koriste.
2. karakteristika te industrije je relativno nizak stepen prerade. Većina drvoprerađivačkih pogona su pilane, koje proizvode samo drvenu građu ili u najboljem slučaju izrađuju panel ploče, ivericu, furnir i drvene obloge. U nekim zemljama se vrši zahtevnije oblikovanje drveta za nameštaj i opremu luksuznih prostorija (skandinavske zemlje, Italija, SAD).
Drvoprerađivačka industrija je radno intenzivna (uprkos modernizaciji mašina). Tipične su tri vrste lokacije: 1. u šumskim predelima zbog sirovina, i to pored reka zato što troši velike količine vode u proizvodnom postupku; 2. Oko velikih gradova koji su veliki potrošači (tržište); 3. U uvoznim lukama gde se uvozi drvo.
Proizvodnja celloze i papira je stara delatnost koja se razvila u više pravaca:1. U proizvodnji novinskog (roto) papira;2. U izradi posebnih vrsta papira (za štampanje knjiga, umnožavanje, cigarete, izolacioni
papir, kopiranje itd.);3. U izradi ambalaže (kartoni, omotni papir, papirne kese).4. Na stari način papir se proizvodio od drvenih vlakana, pamučnih i lanenih otpadaka,
slame, konoplje itd. Sirovinu su seckali na iverje i natapali vodom i tako pravili celuloznu pulpu. Zatim su pulpu sušili i valjali u papir. Savremeniji način proizvodnje papira pronađen je 1850.
63
Upotrebljavaju se uglavnom 2 hemijska načina za izdvajanje celuloze: pri 1. načinu kuvaju se drvenjače sa kalcijevim bisulfato na visokoj temperaturi i pod pritiskom i tako se dobije kvalitetna bela celuloza za finije papire, npr. za štampanje, pisanje itd. Pri 2. načinu kuvaju se drvenjače u rastopini kaustične sode i sodinog sulfata i dobija se sulfatna celuloza, za omot papir, karton i sl. Do nedavno su belu celulozu i beli papir dobijali uglavnom iz drveta četinara. Novijim postupcima može se dobiti bela sulfitna celuloza i iz tvrdog drveta lišćara. To je omogućilo širu upotrebu tropskog drveća, koje je do sada korišćeno samo za natronske papire.
5. Većina proizvedenog papira su omotni (ambalažni), novinski, štamparski, kancelarijski i posebni papiri. Od ukupne proizvodnje papira na ambalažni papir otpada 47%, štamparski i kancelarijski 29%, novinski 13%, domaćinski i higijenski papir 6%. Organizovano sakupljanje papira omogućuje da se znatne količine papira vraćaju na ponovnu preradu. Većinom ga troše u razvijenim industrijskim zemljama Severne Amerike i Evrope. Potrošnja papira u svetu se povećava a rezerve kvalitenog celuloznog drveta se postepeno smanjuju.
6. Najveći proizvođač i potrošač papira su SAD. Fabrike papira su u borovim šumama na jugozapadu, u mešovitim šumama Prijezerja i Nove Engleske, i u četinarskim šumama na pacifičkom Severozapadu.
7. U Kanadi su fabrike papira u četinarskim i mešovitim šumama Kvebeka, Ontarija i Britanske Kolumbije. Veliki deo proizvodnje papira Kanada izvozi u SAD.
8. U Evropi je proizvodnja papira koncentrisana u skandinavskim i alpskim zemljama. Pojedini proizvođači papira su takođe veće industrijske zemlje, koje dosta papira proizvode od uvoznog drveta.
9. U novije vreme se među veće proizvođače papira svrstavaju neke tropske zemlje: Brazil, Australija, Indija, Indonezija itd. Veće količine celuloze i papira proizvodi i Rusija.
TEKSTILNA I KOŽARSKA INDUSTRIJA
Industrijska revolucija je počela sa tekstilnom industrijom. Osim usavršavanja mašina, najviše promena je donela rastuća upotreba veštačkih vlakana: viskozne veštačke svile, acetatnih, poliamidnih (najlon, perlon), poliakrilnih (orlon, dralon), poliesterskih (trevira, diolen, terilen) i polietilenskih sintetičkih vlakana i nekih plastičnih masa.Veštačka vlakna su dosta zamenila neka prirodna, kao što su lan, konoplja i vuna, manje pamuk. Sastoji se iz četiri osnovne faze: predenje, tkanje, impregniranje i bojenje te izrada proizvoda. Razvijeno je “vertikalno povezivanje” svih faza, plus konfekcijaska proizvodnja.
V.Britanija–najstariji region tekstilne industrije je Lankašir (vlažno podneblje pogodno za predenje i tkanje, dosta meke vode za pranje vune, ugalj, luke za uvoz pamuka u Liverpulu, lan iz Škotske, obilje radne snage). 2. središte je Glazgov u Škotskoj.
Stari regioni tekstilne industrije u zapadnoj Evropi su: Flandrija; severna Francuska; Belgija u dolini reke Meze i okolina Brisela; Nemačka u Porurju (Minhen-Gladbah, Vupertal), Vitemberg; Saksonija (Kemnic, Lajpcig) i oko Bodenskog jezera; Češka (Brno i Beroun), u Sudetima i Šljonsku; Švajcarska (Miteland), Italija (Lombardija sa Milanom, Pijemont). Kasnije su nastali tekstilni centri u Kataloniji, Poljskoj (Lođ, Zambrov).
U Rusiji su stari tekstilni centri Moskva, Sankt Petersburg, Jaroslav, Ivanovo, centralni region. Na osnovu državnih petogodišnjih planova u doba SSSR-a, otvarane su nove fabrike u područjima proizvodnje pamuka, u Zakavkazju i u centralno-azijskim republikama (Kazahstan, Uzbekistan, Turkmenistan, Kirgizistan, Tadžikistan).Tekstilne fabrike su otvorene u Taškentu, Biškeku, Meriu, Ganžai (Kirovabadu), Gjumri (Lenjinakanu)...
64
U SAD su krajem 18. i poč. 19. veka nastale tekstilne fabrike u južnom delu Nove Engleske, Nju Jorku i Filadelfiji i na Fall line–linija vodopada između Apalača i atlantske obale) na istočnom rubu Pijedmonta i u Priatlantskoj niziji. Fabrike su koristile brojne prednosti: vlažno podneblje, vodeni pogon reka, pamuk iz južnih država i lak dostup do mora. Između dva rata došlo je do seljenja tekstilnih fabrika iz Nove Engleske i priatlantske nizije u južne apalačke države: Alabamu, Džordžiju, Virdžiniju, Severnu i Južnu Karolinu i Tenesi. Do seobe je došlo zbog jeftinije radne snage i rastućih potreba tržišta.
Između dva sv. rata tekstilna industrija se razvila još u: Kanadi (Nova Škotska, Nju Bransvik u Britanskoj Kolumbiji); Australiji (Sidnej, Melburn); Meksiku (Siudad de Mehiko, Orizaba, Monterej); Pakistanu (Islamabad), Egiptu (Aleksandrija, Kairo), Argentini i Brazilu (države Minas Žerais, Rio de Žaneiro).
Azija ima tradiciju u visoko kvalitetnim proizvodima (kineska i japanska svila, indijski pamuk, nomadska vuna). Japan je prvi počeo razvijati tekstilnu industriju po evropskom uzoru (Tokio, Nagoja, Vakajama, Osaka, Kobe, Okajama, Hirošima). 30-ih godina je pretekao V.Britaniju i postao najveći svetski proizvođač tekstila. Zbog razvoja azijske tekstilne industrije, mnoga evropska tekstilna preduzeća su izgubila tradicionalno tržište i zapala u krizu. Morala su se preusmeriti na pr. kvalitetnijih, a skupljih tkanina. Radno intenzivne faze su premeštene u Aziju (Hong Kong, R.Koreja, Pakistan, Indija, Turska, Egipat, Kina), ali su kreiranje, krojenje i trgovina ostali u velikim svetskim centrima.
Kina ima stare tradicije u domaćoj radinosti i manufakturi. Prve fabrike je otvorio strani kapital u lučkim gadovima (Šangaj, Hangčou). U Mandžuriji su tekstilnu industriju osnovali Japanci kao okupatori između dva svetska rata.
U Indiji centri su u državama Bombaj, Mađa-Pradeš i Andhra (Bombaj, Kalkuta, Delhi, Ahmadabad, Kanpur, Nagpur, Madras, Bangalor). Imaju veliko tržište.
U posleratnom razvoju smanjuje se potrošnja vunenih, lanenih i svilenih proizvoda, raste potrošnje pamuka (za veš i laku odeću), najviše u ZUR, i zamena ili mešanje prirodnih vlakana veštačkim (intertekstilizacija). Veštačka vlakana pokrivaju 50% potrošnje (cellozna oko 10% i sintetička 40%), pamuk oko 45% i vuna oko 4,5%.
Izgubili su na značaju neke tekstilne biljke: lan, konoplja, juta, sisal ili manilska konoplja, koje su zamenjene veštačkim vlaknima. Lan je sirovina za firnajz, koji se dobija iz semena.
Konfekcijska industrija (krojenje, šivenje), počinje da se razvija krajem 19. veka. U velikim američkim gradovima na istoku. U njoj su zapošljavani evropski emigranti (jevrejskog, poljskog, italijanskog porekla), kasnije i crnci, stanovnici Kariba i Azijati. Centar je bio u Nju Jorku, a sledili su ga St. Luis, Milvoki, Mineapolis, i neke države (Kalifornija, Džordžija, Severna i Južnakarolina, Mičigen, florida).
U Evropi se šire razvija posle 2. sv. rata, posebno u centrima “visoke mode” kao što su Pariz, London, Firenca, Milano i Rim. U novije vreme zbog velike potražnje evropske modne kuće prepuštaju krojenje i šivenje odeće radionicama u manje razvijenim zemljama sa obilnom ponudom jeftine r. snage. Nisu retki primeri da na odeći poznatih modnih kuća piše da je sašivena u Hong Kongu, Kini, J. Koreji, vijetnamu, Turskoj ili Bangladešu.
Industrija obuće se razvila u 20. veku, uglavnom u manjim radionicama. Proizvodnja je pod velikim uticajem modnih kretanja. Poslednjih decenija je postala slobodnija u oblikovanju modela i upotrebi različitih veštačkih materijala. Koža je ipak nezamenjiv materijal. Glavni faktori lokacije su radna snaga i tržište. Kao i u tekstilnoj industriji, najveći proizvođači su zemlje sa velikim brojem stanovnika: SAD, Kina, Brazil, Rusija itd. Posebnu ulogu imaju zemlje koje su vodeće u stvaranju modne obuće, kvalitetnih proizvoda ili različitih inovacija (Italija i Francuska).
65
PREHRAMBENA INDUSTRIJA
Prehrambenu industriju sačinjavaju različite grane: mlinska i pekarska, mlekarska, šećerane, uljare, klanična industrija, proizvodnja prirodnih i veštačkih pića (vinarije, pivare) i duvanska industrija.
Pojedine vrste ove industrije imaju posebne lokacione zahteve. Uopšte tipične lokacije su: 1. zbog potrebnih veza sa tržištem i kvarljivosti proizvoda teže što bliže potrošačima, tj. gradovima ili predgrađima (npr. pekare, pivare, pr. veštačkih pića); 2. u sirovinskim područjima ili blizu njih, da bi se sprečilo ili smanjilo kvarenje proizvoda, gubljenje na kvalitetu ili smanjivanje prevoznih troškova (npr. šećerane, konzerviranje voća i povrća, hladnjače i pr. smrznute hrane); 3. između sirovinskih područja i potrošačkih centara (npr. klanice na američkom Srednjem zapadu, koje su locirane između stočarskih područja u prerijama i potrošačkih centara na istoku).
Mlinska industrija je locirana svuda, gde se proizvodi žito. Stare vodenice danas su zamenili veliki “parni” i “električni” mlinovi kapaciteta više hiljada t brašna godišnje. Locirani su pre svega u žitorodnim predelima, npr. na američkom srednjem zapadu (Mineapolis, Kanzas Siti, Oklahoma Siti), Panonskoj niziji (Zrenjanin, Murska sobota, Pečuj), Ukrajini i južnoj Rusiji, itd. Često se nalaze u izvoznim lukama (Montreal, Bafalo, Port Čerčil), uvoznim lukama (Rijeka) ili u blizini većih gradova (Šabac, Sremska Mirovica). U gradovima su mlinovi povezani sa pekarama (mlinsko-pekarska industrija).
Mlekarska industrija, razvijena je u područjima mlečnog stočarstva (Alpi, Pireneji, Danska, Normandija, Irska, Nova Engleska, Mičigen, Britanska Kolumbija) i u okolini gradova. Na bazi tradicionalne pr. sireva, po kojima su poznate neke pokrajine (Normandija, Parma, Holandija, Švajcarska), mlekare proizvode brojne nove proizvode, kao što su razl. napici i namazi. Neke zemlje izvoze svoje mlekarske proizvode na udaljena tržišta (npr. Novi Zeland, Francuska, Irska, Danska i dr.).
Najveći proizvođači mleka: SAD, Indija, Rusija, Nemačka, Francuska i Brazil; maslaca–Indija, SAD, Francuska, Pakistan i Nemačka; sireva–SAD, Francuska, Nemačka, Italija i Holandija.
Šećerane su nastale u Evropi u 18.v. za rafiniranje uvonog sirovog šećera iz tropskih predela. U vreme napoleonovih ratova počinje prerada šećerne repe. Šećerane rade sezonski, a u preostalom vremenu se pripremaju za sledeći “kampanju”. Zbog kvarljivosti sirovina šećerane su u agrarnim predelima. Prate ih pogoni za proizvodnju alkoholnih destilata i stočne hrane. Najveći proizvođači šećera: Brazil, Indija, Kina, SAD i Australija.
Klanična industrija proizvodi meso i razl. mesne proizvode za bliža a često i daleka tržišta. Najpoznatije svetske klanice su u Čikagu, Sinsinatiju, St. Luisu, Kanzas Sitiju, koje snabdevaju mesom severoistok SAD. Sličan položaj imaju “frigorifikosi” na obalama Argentine, Urugvaja i Brazila, odakle izvoze meso iz južnoameričkih govedarskih Pampi u Evropu. Klaničnu industriju prate hladnjače, fabrike konzervi i hemijska prerada nekih otpadaka. Veliki deo klanične industrije koncentrisan je u rukama velikih kompanija. Najveći proizvođači: Kina, SAD, Brazil, Francuska i Nemačka.
Konzerviranje voća i povrća (fabrike konzervi, hladnjače za smrznutu hranu) razvijeno je u predelima specijalizovanim za proizvodnju sirovina za tu vrstu industrije (Makedonija, Bugarska, Grčka, Španija, Alžir, Kalifornija, Florida).
Proizvodnja vina (vinski podrumi i destilerije alkohola) razvijena je u vinogradarskim područjima (Francuska, Italija, Španija, Kalifornija). Neke pokrajine su na svetskom glasu po kvalitetu vina (Konjak, Bordo, Šampanja u Francuskoj). Sličan ugled imaju fabrike viskija (Škotska). Najveći proizvođači: Italija, Francuska, Španija, SAD i Argentina.
66
Pivarska industrija , povećava se u vezi sa porastom broja stanovnika i životnog standarda. Pivare se nalaze oko velikih gradova, zbog ušteda u prevozu proizvoda do tržišta. Neke s obzirom na kvalitet piva imaju svetski glas (npr. Žatec u Češkoj, Živjec u Poljskoj, minhenske i bamberške pivare u Nemačkoj, Ginis u Dablinu u Irskoj). Najveći proizvođači: Kina, SAD, Nemačka, Rusija, Brazil, Meksiko i V. Britanija. Povećavanje potrošnje takođe podstiče razvoj proizvodnje voćnih sokova i veštačkih napitaka.
POTROŠNJA INDUSTRIJSKIH PROIZVODA U SVETLUMEĐ. TRGOVINE
Ko su glavni potrošači i industrijskih proizvoda? Odgovor nije prost, zato što statistika beleži samo proizvodnju, a ne i potrošnju. Tu možemo koristiti samo podtke o međ. trgovini, koje objavljuju UN u “International Trade Statistics Yearbook, I-II” od 1962. do danas. Tu se prema međ. klasifikaciji svi proizvodi dele na 10 grupa: 1. Hrana i živa stoka, 2. piće i duvan, 3. sirovine i neprerađeni materijali (bez stoke i goriva), 4. mineralna goriva i maziva, 5. stočne i biljne masti i ulja, 6. hemijski proizvodi, 7. proizvodi klasifikovani prema materijalu, 8. mašine, elektrotehnički proizvodi i vozila, 9. razni finalni industrijski proizvodi, 10. razni drugi proizvodi. Podaci o međ. trgovini u pogledu industrijske potrošnje su samo delimično upotrebljivi, jer ne sadrže podatke o domaćoj potrošnji, koja je u velikim državama dominantna. Obim trgovine mere vrednošću robe u USD i ne navode količinu uvezene ili izvezene robe. Samo za mineralna goriva raspolažemo detaljnom statistikom proizvodnje i potrošnje. Za sve druge proizvode možemo samo da procenjujemo o obimu industrijske potrošnje na bazi međunarodnih trovinskih tokova.
Struktura izvoza u međunarodnoj trgovini s obzirom na robne grupe, 1996Br. robne grupe
Robna grupa Ukupno Razvijene zemlje
Zemlje u razvoju
Istočna Evropa+bSSSR
0-1 Hrana i piće 8,2 8,1 8,8 6,8
2 Sirovine i neobrađeni materijali
4,4 3,9 5,3 7,7
3 Mineralna goriva i maziva
8,2 3,9 16,1 23,7
4 Životinjske i biljne masti 0,5 0,3 0,8 0,1
5 Hemikalije 9,3 11,1 5,1 9,4
7 Mašine i saobraćajna sredstva
38,8 43,4 30,9 15,1
6 i 8 Različiti finalni proizvodi
28,3 26,2 32,5 34,6
Industrijski proizvodi u međunarodnoj trgovini učestvuju sa najmanje 84,6%. U stvarnosti je njihov udeo još veći, jer se industrijska prerada pojavljuje i u drugim neindustrijskim robnim grupama npr. mlinska i klanična industrija, proizvodnja veštačkih pića, proizvodnja ruda... Industrijski proizvodi znatno više učestvuju u izvozu razvijenih nego zemalja u razvoju.
Podaci o tokovima međunarodne trgovine svedoče, da se većina robnog prometa sa industrijskim proizvodima odvija među razvijenim državama: većina industrijske robe se izvozi iz razvijenih u razvijene zemlje (68%), na zemlje u razvoju otpada 29%, na nekadašnji “istočni blok” oko 4%.
67
Tri ekonomski najmoćnije zemlje su u razvijeni svet izvozile između 48–78% vrednosti najvažnijih industrijskih proizvoda. Pri tome je veliki udeo evropskog industrijskog izvoza tekao između evropskih država, ili je bio usmeren u isočnu Evropu i SSSR i u američke i azijske zemlje u razvoju. Izvoz industrijske robe iz SAD bio je usmeren u Evropu, Japan i u američke i azijske zemlje u razvoju. Izvoz iz Japana je išao u SAD, Evropu i azijske zemlje u razvoju.
Potrošnja industrijskih proizvoda koncentrisana je u ekonomski razvijenim zemljama, dok zemlje u razvoju ostaju po strani. Što su proizvodi zahtevniji, manji udeo otpada na njih.
Udeo celina i ekonomski najmoćnijih zemalja i udruženja u
međunarodnoj trgovini s nekim važnijim indstrijskim proizvodima (1996)Područje Papir Sintetička
vlaknaPamučna pređa
Čelik
Uvoz Izvoz Uvoz Izvoz Uvoz Izvoz Uvoz Izvoz
Ukupno 100 100 100 100 100 100 100 100
Afrika 2,6 0,4 3,8 0,7 2,6 1,7 2,5 2,2
Amerika 22,5 26,4 14,8 16,4 10,1 10,5 20,4 13,9
Azija 20,8 7,9 48,4 42,8 40,6 41,3 38,7 16,4
Evropa 49,0 61,2 29,7 33,7 42,3 41,1 36,5 41,0
EU 46,1 58,1 28,7 32,3 40,5 38,8 35,4 40,7
SAD 14,3 10,1 6,9 9,0 4,8 4,4 14,9 0,0
Japan 2,9 0,0 0,0 14,9 4,6 3,0 3,5 9,3
Područje Neelektrične mašine i motori
Električne rotacione mašine
Automatska obrada podataka
Mašine alatljike
Uvoz Izvoz Uvoz Izvoz Uvoz Izvoz Uvoz Izvoz
Ukupno 100 100 100 100 100 100 100 100
Afrika 1.4 0,1 2,6 0,1 0,9 0,0 1,6 0,1
Amerika 27,9 38,6 23,1 19,5 32,5 21,4 25,6 15,9
Azija 20,3 6.0 41,7 32,4 20,5 42,7 35,1 31,1
Evropa 47,5 54,1 28,6 44,5 42,0 35,4 33,0 49,8
EU 45.5 51,5 25,3 40,5 39,4 34,8 30,1 42,2
SAD 11.4 2,7 12,8 12,1 25,8 18,1 17,0 14,0
Japan 11.4 2,7 4,8 12,6 8,0 11,4 0,0 24,7
68
![EKONOMSKA GEOGRAFIJA - pmf.unizg.hr3].pdfSeminarski rad 30% ocjene . Uvod – što je ekonomska geografija? „Koja država je najveći proizvođač (ekonomska geografija) šljiva](https://img.dokumen.tips/doc/110x75/5e05c77aef43d809a300b204/ekonomska-geografija-pmfunizghr-3pdfseminarski-rad-30-ocjene-uvod-a-to.jpg)
