Fakultet za uslužni biznis – Novi SadKonsultativni centar Sremska Mitrovica

SEMINARSKI RADPredmet: Uvod u sociologiju

Tema: Društvo i društvene pojave

Mentor: Student: Dr Dragan Subotić Spasojević Vladimir Br. indeksa

Sremska Mitrovica,2008

SADRŽAJ

Uvod .............................................................................................................. 3

1. Pojam društva ............................................................................................ 4

2. Nastanak ljudskog društva ........................................................................ 4

3. Sociološki pojam društva .......................................................................... 7

4. Društvene pojave ..................................................................................... 11

5. Društveni odnosi ..................................................................................... 12

6. Društveni procesi .................................................................................... 12

7. Društvene tvorevine ................................................................................ 13

8. Odnos prirode i društva ........................................................................... 14

Zaključak ..................................................................................................... 17

Literatura ..................................................................................................... 18

UVOD

Sociologija proučava pojam društva i njegov sastav iz raznih

elemenata – društvenih pojava, i to je ono što bi se moglo nazvati

društvenom statikom, jer se ovde društvo proučava, uglavnom, u stanju

mirovanja, daje se presek društva bez obzira na njegovo kretanje. Drugi deo

sociologije proučava društveno kretanje, dinamiku društva, tj. on proučava

odnose, veze, medjuuticaj, s jedne, društva i vandruštvenih pojava (priroda,

pojedinac), a, s druge strane, društva kao celine i njegovih sastavnih

elemenata i, najzad, samih tih elemenata medjusobno. Ona proučava kako

se i zašto društvo kreće, menja.

Sociologija se može definisati kao najopštija teorijska disciplina u

društvu, koja istražuje pojave u njemu, proces i odnose, zakonitosti,

strukturu, razvoj i celovitost.

1. POJAM DRUŠTVA

U sociološkoj literaturi se srećemo s upotrebom reči društvo koje ima

više značenja. Najpre se upotrebljava da bi označilo skupni život koji čine

više jedinki, imajaći u vidu razlike ljudskog od životinjskog, zatim izrazom

društvo podrazumeva se svaka posebna zajednica koja je u sastavu ljudskog

društva (gene, pleme, narod, nacija itd.), kao i profesionalne organizacije

(društvo sociologa, ekonomista, pravnika, lekara, inženjera itd.). Takodje se

pridaju različita značenja izrazu društvene pojave. Jednom se misli na

pojavu proizvodnje, drugi put na pojavu ratne operacije, treći put na pojavu

kriminala. Zato se ovi termini koji se koriste u sociologiji moraju bliže

odrediti kako bi se mogao doneti zaključak na koje se značenje odnosi izraz

društvo.

2. NASTANAK LJUDSKOG DRUŠTVA

Ljudsko društvo je nastalo razvojem materijalnog sveta, a posebno

sveta živih bića, na osnovu istorije prirodnog i društvenog razvoja. Stoga je

ono podeljeno u različite oblike: nacionalne, društvene, klasne,

profesionalne, religiozne, kulturne i druge. U početku ljudske istorije, ono je

živelo u specifičnim ljudskim oblicima: hordama, klanovima, gensovima

gde se odvijala proizvodnja, vaspitanje, igra itd. Horda predstavlja onaj oblik

organizovanja-prelazi iz životinjske u ljudsku skupinu. U nauci je znano da

postoji zastarelo religiozno shvatanje da je čovek onakav kakav je bio na

Zemlji. Suprotno njima, prihvaćeno je shvatanje da je čovek kao biološka

vrsta evoluirao kroz istoriju i da je rezultat razvoja životinjskog sveta.

Proces preobražaja tumači Darvin kao borbu za opstanak i

prilagodjavanje čoveka uslovima života, dok Engels navodi da je osnovni

činilac tog preobražaja ljudski rad, stvaranje orudja za rad, koje je

omogućilo da se vrši preobražaj životinjske skupine u ljudsku. Hod životinja

je postepeno postojao uspravan, prednji udovi su se pretvarali u ruke-dolazi

do drugačijeg položaja glave, razvija se mozak, a time i duhovni život.

Borba za opstanak ih je grupisala kako bi zajednički vodili borbu protiv

životinja, protiv prirode; rečju, kako bi zajedno proizvodili i opstali. Jezik i

mišljenje je omogućilo da se stvori nova bioliška vrsta-čovek. Dalji proces

razvoja ljudsog društva omogučio je, radom i proizvodnjom, da se čovek

izdvoji od životinjskog carstva, što je omogućilo stvaranje nove skupine u

prirodi-ljudsko društvo.

Društvo i čovek su nerazdvojni. Ni čovek ni društvo ne mogu jedno

bez drugoga. Beleži se da je filosofiji 18. veka bila živa rasprava šta je

nastalo prvo: čovek ili društvo. Ali, danas za nauku nema dileme:

istovremeno su nastali čovek i društvo, to je bio jedinstven proces. Na ova

pitanja dao je odgovor ČARLS DARVIN (1809-1882) u njegovim delima

„POREKLO VRSTA“ i „POREKLO ČOVEKA“, u kojima je razvio

evoluciju nastanka čoveka (nastao je od neke posebne vrste majmuna). Jer i

laik danas može uočiti da postoje sličnosti izmedju čoveka i čovekovog

majmuna. Ali je sigurno da današnji čovek nije postao, nije nastao od

današnjeg majmuna. I s pravom M. Marković ukazuje da je „Darvinova

teorija evolucije ukazala na tri pretpostavke: 1) da su sve vrste u prirodi

(biljne i životinjske) promenljive; 2) da se individue u vrstama biološki

prilagodjavaju; 3) da u prirodi izmedju individue vlada borba za opstanak,

što znači, jedinke koje nisu sposobne da se prilagode svojoj sredini

propadaju. Na taj način se u samoj vrsti odvija proces selekcije, to jest

prirodno odabiranje.

Prema nekim podacima, prvi polumajmuni su se razvili evolucijom iz

ljudoždera, u vidu ogranka: 1) kao majmuni širokonosi, 2) kao majmuni

uskonosi, a da je iz ovih ogranaka majmuna postao čovekoliki majmun, a od

njega čovek. Izvestan broj autora ukazuje na to da je čovekolika vrsta

majmuna postala iz ogranka uskonosnih majmuna različitih vrsta, da su ljudi

nastali od čovekolikih majmuna (njih je bilo oko dvadeset vrsta). Takodje,

prema nekim autorima, sredinom tercijera od napred navedenih dvadesetak

vrsta majmuna, jedna vrsta majmuna se podelila u dva ogranka, i to

prvenstveno zbog promene uslova života. Te promene su nastale zbog

ledenog i poluledenog doba, što se reflektovalo na uslove života. Došlo je do

nestajanja velikog broja biljaka, a time i nestajanje hrane za životinje, koje

su živele u ono vreme. Ovo se i odrazilo na majmune. Hrana kao izvor

života se tražila na zemlji, uglavnom ispod drveta. Oni su se hranili

plodovima, insektima, ptičijim jajima, a kod njih nije došlo do razvijenih

promena.

Za ogranak majmuna koji je krenuo u stepe, način života je postepeno

počeo da se menja, i oni su morali da se menjaju i prilagodjavaju sredini.

Oni majmuni koji to nisu, iz bilo kojih razloga, učinili i prilagodili se toj

novoj sredini – nestajali su i propadali; potraga za hranom iziskivala je

podizanje na zadnje noge, da bi imali bolji pogled u daljinu, zbog bežanja od

zveri i krvoločnih životinja i drugo – da bi osmatrali životinje koje su

koristile za ishranu. Lov je ostvario novi period i ciklus razvoja. On je

omogućio da se uspešnije bore s jačim životinjama; došlo je do razvijanja

borbenosti, potčinjavanja, upornosti, lukavstva, ali i solidarnosti i

društvenosti. Ono što je bitno, a to je da se neprekidno povećavao mozak.

Tako je mladji pračovek (homo habitis), a koji je živeo pre 2,6-1,3 miliona

godina, imao je mozak od 800-1,500 cm2. Homo erektus ili pitekantropus,

imao je lobanju od 1,200 cm2, a po nekim mišljenjima i sposobnost za govor.

Lov je na način ishrane imao poseban uticaj od onog trenutka kada je

pronadjena vatra (pre 700.000 godina). Ona je olakšala varenje, s jedne

strane, ali je i štitila kućno ognjište. Zahvaljujući lovu, došlo je do nove

organizacije – kolektivne, do solidarnosti u raspodeli lovine, itd. Promena u

načinu života, posebno čovekolikih majmuna koji su odlazili u stepe,

doživljavali su radikalne promene u odnosu na majmune koji su ostali da

žive na drveću u džunglama. Sa proizvodnjom i najprimitivnijeg orudja za

rad, smatra se da je nastao čovek. Za sociologiju je važno da se javljaju

organizovane grupe, - instinktivne radnje prerastaju u voljne, - razvijaju se

čula vida, sluha, svest, - najvažnije sociološke promene su pojava govora i

proizvodnja orudja za rad.

Biološke i sociološke promene na čoveku išle su uporedo. Smatra se

da je prvi pračovek koji je imao neke ljudske osobine bio australopitek,

nastao u Pliocenu, pre više od 3 miliona godina. Mozak mu je bio od 400-

750 cm2, koliko ima današnja gorila. Pored uspravnog hoda, imao je i druge

ljudske osobine kao što su slobodne ruke, proizvodjenje primitivnih orudja

za rad od kostiju, kamena i drveta. To je razlog što ga neki smatraju homo

faberom.

Naučna istraživanja dokazala su da sinantropus i pitekantropus čine

vezu izmedju pramajmuna i neandertalca. A dokazano je da se na pračoveka

neandertalca nadovezala jedna vrsta homo sapiensa s poznatim

predstavnikom kromanjonca koji je gotovo kopija sadašnjeg čoveka.

U sasvim ranim periodima ljudske istorije, priroda je imala

dominantnu moć za čoveka: zadovoljavao je ukupne pračovekove potrebe

(hranu, odeću, sredstva, oružje). Taj razvoj bio je veoma lagan, spor. Kako

je teklo vreme, on je bio brži, i skokovitiji u materijalnom i kulturnom

smislu.

3. SOCIOLOŠKI POJAM DRUŠTVA

U sociologiji postoji nekoliko definicija društva. Zahvaljujući

etnološkim otkrićima koja su se zbila u 17. i 18. veku, koja prikazuju život

primitivnih naroda, može se videti da postoji društvo bez državnog uredjenja

i da društvo i država nisu iste pojave, dok epoha gradjanskih revolucija i

nastanak kapitalizma jasno ukazuju da su društvo i država dve potpuno

različite pojave. To su razlozi zbog kojih se u nauci 17. i 18. veka sve više

moralo računati sa društvom kao pojavom koja u celini nije sadržana u

državi i koja postoji pored nje i nezavisno od nje. Poznati engleski sociolog

Herbert Spenser je izjednačavao društvo sa organizmom. A Emil Dirkem,

francuski sociolog, polazio je od toga da jedinke kao elementi vrše

povezivanja i da pri tom obrazuju društvo. To znači da „društvo nije prost

zbir jedinki već sistem, obrazovan njihovim udruživanjem, predstavlja

osobenu stvarnost koja ima svoja sopstvena obeležja. Nesumnjivo je da se

ne može ništa kolektivno stvoriti ako nisu date pojedinačne svesti, ali ovaj

nužan uslov nije dovoljan. Potrebno je još da su ove svesti udružene,

spojene, i to spojene na odredjen način; iz ovog spajanja proizilazi društveni

život i ovo spajanje ga objašnjava.

Dirkem smatra da grupa oseća, misli i dela drugačije nego kad bi neki

članovi bili izdvojeni. Ovakve definicije društva su sledeće, prema

Aleksandru Todoroviću: „ 1) Kada tvrdi da društvo nije prost zbir individua,

on se suprotstavlja atomističkom shvatanju; 2) Pokušava da odredi društvo

kao poseban i svojevrsni kvalitet; 3) Medjutim, u ovoj odredbi društva dolazi

do izražaja psihologistička komponenta. Ferdinand Tenis misli da društvo u

sebi sadrži atomističke elemente i shvatanja. Prema njemu, „društvo, koje po

konvenciji ili prirodnom pravu predstavlja jedan agregat, treba da bude

shvaćeno kao mnoštvo prirodnih i artificijelnih individua, čije se volje i sfere

nalaze u brojnim odnosima jedne prema drugima i jedne sa drugima, a ipak

ostaju jedne od drugih nezavisno bez uzajamnog unutrašnjeg uticaja.“

Ovde se prepliću naredne komponente: 1) kulturalistička („prema

konvenciji“); 2) atomističke („veliki broj individua“); 3) psihologističke

(„gde se volje nalaze u brojnim odnosima“). Razlika izmedju Dirkemovog i

Tenisovog shvatanja je u tome što, prema Dirkemu, psihološka komponenta

proizvodi nešto novo, a Tenosovo shvatanje je da proizvodi jedinke koje se

povezuju kroz „volje“ – i pritom one ostaju nezavisne i nemaju neki uticaj

jedni na drugu.

Marksistička koncepcija ukazuje na bitne razlike izmedju čoveka i

društva. Marks kaže da „odnosi proizvodnje u svojoj celini čine ono što se

zove društveni odnosi, društvo i to društvo na odredjenom, istorijskim

stupnju razvitka, društvo osobenog karaktera, kojim se ono razlikuje od

društva.“

I dalje nastavlja: društvo se razlikuje prema celini proizvodnih procesa

i da opšti pojam društva Marks odredjuje na ovaj način: „Taj proces zbiva se

u specifičnim istorijsko-ekonomskim odnosima proizvodnje, koji proizvodi i

reprodukuje samo ove odnose proizvodnje, a samim tim i nosioce tog

procesa, materijalne uslove njihove egzistencije i njihove uzajamne odnose,

tj. njihov odredjenji ekonomsko-društveni oblik. Jer celina tih odnosa,

kojima se nosioci te proizvodnje nalaze nasuprot prirode medjusobno, u

kojima proizvode, ta celina baš i jeste društvo posmatrano u njegovoj

ekonomskoj strukturi.“

Marks i Engels su dali novo shvatanje društva, koje je sastavni deo

shvatanja o generičnoj suštini čoveka. Osnov za njih je rad, jer se čovek

preko rada potvrdjuje i ostvaruje jedinstvo s prirodom, i on čini suštinu

generičkog bića čoveka. Čovek prisvaja – pisao je Marks – na nekoliko

načina svoju mnogoliku suštinu, tj. kao potpun čovek. Svaki od njegovih

ljudskih odnosa sa svetom – vid, sluh, njuh, ukus, osećanje, misao,

kontemplacija, osetiti, hteti, deliti, voleti-ukratko, svi organi njegove

individualnosti, a isto tako i organi koji se neposredno predstavljaju kao

društveni organi jesu u svom objektivnom odnosu, tj. u svom odnosu s

objektom prisvajanja objekta. Prisvajanje ljudske stvarnosti i njen odnos sa

objektom jeste ispoljavanje ljudske stvarnosti. Marks je pisao: „Ali čovek

nije samo prirodno biće nego i ljudsko prirodno biće, tj. biće koje postoji

samo za sebe, stoga generično biće koje se kao takvo mora potvrditi i

manifestovati, kako u svom biću tako i u svom znanju. A kako sve prirodno

mora nastati, tako i čovek ima svoj akt nastajanja, istoriju, koja je njemu

poznata i koja je stoga akt nastajanja koja se kao akt nastajanja svesno ukida.

Istorija je prava prirodna istorija čoveka.“

Polemišući s različitim idealističkim shvatanjima društva, Marks o

proizvodnim odnosima kaže da ljudi u njih ulaze nezavisno od svesti i volje,

a s razlogom je ukazivao na primarni materijalni, objektivni karakter

društvene stvarnosti.

Osnovne odredbe društva kod Marksa sadrže ove komponente: 1) ona

je materijalistička, jer polazi od proizvodnih procesa; 2) ukazuje na celinu

odnosa jer je ta celina odnosa odredjena proizvodnim odnosima – i to

najznačajnijim, najvažnijim; 3) sadrži odnose medju ljudima, kao i njihov

odnos prema prirodi u procesu proizvodnje i medjusobno, kako veli Lj. M:

„Globalno društvo predstavlja složenu celinu, koja se struktuira i diferencira

u tri pravca: 1) prostorno-socijalna područja (morfološka podela); 2)

posebne grupe i slojevi (stratafikaciona podela) i 3) različite oblasti

društvene delatnosti (funkcionalna podela). Globalna društva su, kao složene

celine delatnosti i odnosa, organizovana. Ona sadrže u sebi više podsistema:

socijalni, ekonomski, politički, kulturni (ideološki). U svakom globalnom

društvu postoje parcijalne i globalne društvene grupe u okviru kojih se

odvijaju brojne delatnosti, zadovoljavaju individualne i kolektivne potrebe

ljudi.“

Razume se da društvene ustanove mogu biti progresivne i regresivne.

One, zajedno s odgovarajućim društvenim grupama i organizacijama, čine

glavnu kohezionu snagu društva. Mihajlo Popović pod pojmom globalno

društvo razume „relativno samostalnu, organizovanu celinu svih društvenih

delatnosti i odnosa, grupa, slojeva, i ustanova, celinu, koja zahvaljujući

tome što sadrži u sebi sve potrebne uslove i činioce socijalne egzistencije

ljudi, može relativno nezavisno da egzistira.“

4. DRUŠTVENE POJAVE

Društvo predstavlja nužnost društvenih pojava. Pošto je ljudsko

društvo opšti pojam, apstrakcija, i njome se ne mogu objasniti eksplicitno

neki posebni sadržaji društvenog života – ljudske radnje, to se koristi pojam

društvene pojave. One su proizvod društvenih delatnosti. O društvenim

pojavama Lj. Mitrović kaže da su one „u isto vreme i individualne i

društvene; one u sebi nose elemente subjektivnog i objektivnog. Osnovni

elementi društvenih pojava su: uzajamna povezanost ljudskih ponašanja;

delovanje tako povezanog ponašanja i promena koje su stvorene na osnovu

takve interakcije pojedinaca i društvenih grupa. U društvu postoje brojne

društvene pojave koje se mogu različito klasifikovati. Ako bismo pošli od

poznate i često zloupotrebljavane šeme o „bazi“ i „nadgradnji“, sve

društvene pojave mogli bismo grupisati u pojave društvene osnove i pojave

društvene nadgradnje. Sa stanovišta stepena opštosti i njihove

rasprostranjenosti društvenim prostorom, sve društvene pojave mogu se

podeliti na parcijalne i totalne.“

Suštunu društvenih pojava čine delovanja pojedinaca i društvenih

grupa. Delovanja i ponašanja su bitna, i one su odredišne tačke. Radi se o

skupu pojedinaca i njihovim ponašanjima. Društvene pojave su raznovrsne,

jer su društvene delatnosti takodje raznovrsne. Primera radi, društvena

pojava je proizvodnja sredstava za život. Ona je planska, svrsishodna, u

kojoj postoji medjusobna povezanost. Društvene pojave čine povezivanje

najmanje dva čoveka. Postoji veliki broj društvenih pojava, jer složenost i

dinamičnost života uslovljavaju beskonačno medjusobnih povezivanja i

ljudskih delovanja.

5. DRUŠTVENI ODNOSI

Društveni odnosi su, u stvari, društvene pojave. A jedinstvo

društvenih procesa i odnosa čini tu pojavu. Društveni odnosi su spoljni način

zajedničkog povezivanja ponašanja ljudi. O tome piše Radomir Lukić:

„Stupajući u društveni proces, ljudi se samim tim stavljaju u izvestan odnos,

to jest oni dospevaju u izvestan odnos jedan prema drugom, položaj koji

omogućuje vršenje onih radnji koje čine proces, odnosno samog procesa.

Oni ostaju u takvom položaju dok proces traje. Promena tog položaja je

moguća, ali samo do izvesne granice, preko koje takva promena izaziva

prestanak procesa. Društveni odnos je, kao oblik, neodvojiv od svoje

sadržine, društvenog procesa, a i posebnih radnji, različitih od onih iz kojih

se sastoji društveni proces, već iz samog položaja tih radnji (odnosno ljudi

kojih ih vrše), jedni prema drugima.“

Društveni odnosi se javljaju kao sadržina, dok se društveni odnos

javlja kao oblik. Ali se često stavlja znak jednakosti izmedju društvenih

odnosa i procesa i govori se o proizvodnim, kulturnim i ostalim odnosima.

To je zato što su oni u medjusobnoj vezi. Odnosi mogu biti grupni,

pojedinačni, trajni, prolazni, nadredjeni, podredjeni, itd.

6. DRUŠTVENI PROCESI

Društvene pojave se mogu podeliti na: a) društvene procese, i b)

društvene tvorevine. Društveni procesi čine osnovne društvene pojave.

Ukupno društvo i život u njemu je, u stvari, razvoj ličnosti, grupa,

institucija, normi, propisa, i slično. Kako piše P. Kozić, „društveni procesi

su ljudske radnje koje uslovljavaju neke takodje društvene posledice. Već

prema tome šta je njihov uzrok, sadržaj ili kakav je njihov karakter,

društveni procesi mogu biti voljni (ako su izazvani nezavisno od ljudskih

htenja i volje, već zavisno od prirodne stihije, na primer epidemija bolesti,

radnje iz nehata i sl.), materijalni (proizvodnja materijalnih dobara) ili

duhovni (idejna aktvinost); konstruktivni (stvaranje novog) ili destruktivni

(uništavanje postojećeg), i drugo.“ Oni su, kako veli R. Lukić, „prvi stupanj

povezanog delovanja ljudi, povezano delovanje njihovog ponašanja, radnji,

neposredno, u proizvodjenju neke posledice, promene.“

7. DRUŠTVENE TVOREVINE

Društvene tvorevine su rezultati (efekt, posledica) društvenih

promena. One su u odnosu na društvene procese i imaju relativnu

samostalnost. Te tvorevine su efekti procesa i odnosa: „Društvene tvorevine

su relativno jasna, stabilna stanja, situacije, dogadjaji koji su ... neposredno

dati za razliku od samih procesa i odnosa koji su iz njih skriveni.“

Društveni procesi i odnosi stoje u medjusobnoj povezanosti.

Povezanost tih procesa (jači – slabiji, posredan – neposredan), odredjuju

vrstu društvenih tvorevina. Društvene tvorevine su jasna, slobodna stanja,

dati su dogadjaji neposredno na primer roba, ideja, likovna oblikovanost,

propis itd, su društvene tvorevine, čije pretpostavke nisu uvek kompleksno i

neposredno vidljive, za razliku od društvenih procesa i odnosa čiji su

dogadjaji neposedno dati. Društvene tvorevine kao najopštije vrste su: 1)

složeni društveni procesi, i 2) društvene skupine (grupe). Ako govorimo o

složenim društvenim procesima, imamo u vidu: 1) materijalne (orudja za

rad, zgrade itd.), i 2) duhovne (teorije, naučne zakone, kulturu, nauku,

dogme,običaje, umetnost, propisi). Ove posledice, materijalne ili duhovne,

možemo ocenjivati kao progresivne ili regresivne, proste ili složene.

8. ODNOS PRIRODE I DRUŠTVA

Sociološki posmatrano, društvo čini celinu društvenih pojava, procesa

i odnosa. Medjutim, ona se ne može shvatiti bez uvida odnosa i veze koje se

javljaju na relaciji prirode i društva. Čovek je sastavni deo prirode, i on

svojim radom stvara uslove življenja.

Marks govori o prirodnim svojstvima čoveka, ali je isticao da čovek

nije samo prirodno biće, nego je prvenstveno ljudsko prirodno biće, a ono se

mora potrvditi.

Marks je generičnu suštinu video u činjenici da ljudska univerzalna

proizvodnja pruža čoveku da njegov rad učini teorijski i praktično svojim

predmetom, a da se čovek odnosi prema sebi kao prema univerzalnom biću i

da je ono oslobodjeno od neposredne prirodne nužnosti. Tu je bitna razlika

izmedju životinje i čoveka, jer čovek svoju prirodnu delatnost preokreće i

menja u predmet svog htenja i svesti, a životinja se neposredno udaljuje s

njenom životnom delatnošću, i od nje se ne razlikuje.

Traganje za odnosom prirode i društva zaokupljalo je mnoge filosofe i

sociologe, jer na ovo pitanje nije lako i jednostavno dati odgovor. Jedni daju

znak jednakosti izmedju prirode i društva, drugi ih potpuno odvajaju i prave

distinkciju izmedju njih i kažu da su to potpuno odvojene celine, ničim

povezani kvaliteti. Ogist Kont i Maršal Staneli smatraju da nema suštinskih

razlika izmedju ovih dveju fenomena (ljudskog društva i prirode). Njihova

vidjenja su da nema suštinske razlike društvene i prirodne zakonitosti,

samim tim ne postoje razlozi da se ljudsko društvo bori protiv prirode, jer je

ono rezultat prirodnih zakonitosti koji su predodredjeni nekim vanprirodnim

silama, a suprotstaviti se njima znači suprotstaviti se natprirodnim silama.

Drugo shvatanje, koje su izneli GUSTAV LE BON, HENRIH RIKERT i

GABRIJEL TARD, govori o kvalitativnim i suštinskim razlikama zakonitosti

u prirodi i društvu. Po njima, priroda ima poseban razvoj, a društvo

sopstvene zakonitosti.

Postoji i marksističko stanovište i shvatanje o odnosu prirode i

društva, i ono je u bliskoj vezi s marksističkim učenjem o nastanku čoveka i

društva. Ovo stanovište nije jednostrano, isključivo, ono uvidja dijalektičku

vezu i jedinstvo prirode i društva, gde se jedinstvo ostvaruje u procesu

materijalne proizvodnje. Medjutim, Marks je u Ranim radovima ukazao na

razliku izmedju čoveka i životinje: „Praktično proizvodjenje predmetnog

sveta, prerada anorganske prirode, jeste potvrda čoveka kao svesnog

generičkog bića koje se prema svom radu odnosi kao prema svom

sopstvenom biću. Istina, životinja takodje proizvodi. Ali, ona proizvodi

jednostrano, dok čovek proizvodi univerzalno; ona proizvodi pod vlašću

univerzalne potrebe, dok čovek proizvodi sam, slobodan od fizičke potrebe i

i istinski proizvodi tek oslobodjen nje. Ona proizvodi za sebe, dok čovek

reprodukuje celu prirodu; njen proizvod pripada neposredno samo njenom

fizičkom telu, dok se čovek slobodno suprotstavlja svom proizvodu. Životinja

oblikuje samo po meri i potrebi vrste kojoj pripada, dok čovek zna svagda da

da predmetu inherentnu meru; stoga čovek oblikuje i prema zakonu lepote.“

Čovek stvara svesno i planski proizvode rada, kako kaže Engels: „Oni

sami sebe počinju razlikovati od životinja onda kad počnu proizvditi

sredstva za život – korak koji je uslovljen njivom telesnom organizacijom.

Time što proizvode svoja sredstva za život ljudi proizvode i materijalni

život.“

Životinje ne mogu da stvaraju orudja, one nemaju sposobnost da

proizvode sredstva za život. Engels kaže: „Istorija razvitka društva se u

jednoj tački bitno razlikuje od istorije razvitka prirode. U prirodi – ako ne

uzmemo u obzir obratno delovanje čoveka na prirodu – samo nesvesne slepe

sile deluju jedna na drugu, i njihovom uzajamnom delovanju ispoljava se

opšti zakon... U istoriji društva svi su akteri svešću obdareni ljudi, koji

dejstvuju promišljeno ili strasno i teže ka odredjenim ciljevima; ovde se

ništa ne dešava bez svesne namere, bez cilja koji se hoće postići.“

Za ukupno razumevanje ljudskog društva, pored veze izmedju prirode

i društva, potrebno je imati u vidu i specifičnosti društva. Jer, ljudi poseduju

osobine proizašle zahvaljujući društvenom životu, jer biološki procesi kod

ljudi dobijaju u društvu druge oblike-ti procesi su time postali

specijalizovani.

ZAKLJUČAK

Društvo je predmet proučavanja mnogih društvenih nauka. Svaka od

njih teži da prouči svoj predmet – neka područja društvenih života, odnosno

pojedine pojave. Sociologija, za razliku od ostalih društvenih nauka,

istražuje i opisuje društvo u njegovom jedinstvu, bez obzira što se društvo

ispoljava u različitim oblicima. Socologija pokazuje da je društvo skup

pojava koje nisu mehanički odvojene, već predstavljaju dijalektički skup

(jedinstvo), što znači da su one medjusobno povezane makar bile i različite,

pa čak i protivrečne.

Medjutim, sociologija se ne bavi samo „globalnim društvom“, nego i

mikro-sociološkim zanimljivim osnovnim obeležjima društvenosti. To je sve

ono što čini odgovarajući način društvenog života koji stvarno žive

konkretni pojedinci i grupe u odredjenom vremenu i prostoru. U tom smislu

predmet socilogije nije samo „društvo“ kao nekakav izvanljudski objekat,

nego pre svega „društvenost“, kao način ljudskog života.

LITERATURA

1. Dr Andon G. Kostadinović, Opšta sociologija, Beograd, 2004.