29
Друштвени уговор Бабић Ивана IV 4 1. Увод Целим осамнаестим веком доминира једна идеја – идеја природе. Русоови савременици, либерални физократи и социјалисти, упркос отвореним разликама у гледиштима, били су јединствени у побијању страсти које, по њима, изражавају само грубу спонтаност људског живота. Док су физократи изражавали тежњу да моралне законе учине нужним на исти начин као што су то закони Њутнове (Newton) физике, односно да природно право замисле као сагласност моралног и физичког поретка, да би тиме могли оправдати приватну својину, социјалист Мабли (Mably), на кога се позивао Русо, сматрао је да је природа сачињена из закона и правила који спречавају неред што га страсти неминовано уносе у живот. И код Русоа, као и код Маблија, односно код већине мислилаца XVIII века, природа је појмљена као бестрасна категорија. Међутим, Русо одбија да поистовети природу са разумом. Он не верује да се страсти могу обуздати помоћу разума. Русо се осврће на „неокаљану природу“ само ради стварања друштвених установа у будућности. Он уговорну државу жели да постави према критеријумима античког града-државе или, сасвим одређено, по узору на римску републиканску традицију. Ова традиција му, заправо, служи као норма за успоставлјање једне легитимне власти у постојећем друштву. Идеја легитимне власти провлачи се, такорећи, од прве до последње странице Русоовог „Друштвеног уговора“. У „Друштвеном уговору“ Русо је дао закону једно од средишњих места. Закони су, у суштини, само услови граћанског удруживања. Русо утврћује да држава никад није била основана,а да јој вера није послужила као темељ. И у „Емилу“ и у „Друштвеном уговору“ он истиче да су најбоље оне установе које човека потпуно денатуришу, уколико његову природну егзистенцију, његове „forces propres“, одузму, умртве, униште, и замене их „моралном егзистенцијом“. У поглављу „Друштвеног уговора“ посвећеном „грађанској религије“ Русо најпре утврђује да се појмови хришћанство и држава, хришћанство и отаџбина не могу помирити, јер хришћанин своју дужност према отаџбини врши са дубоком равнодушношћу и не брине се много за њен успех, славу или пропаст. 1

"Drustveni ugovor"

  • Upload
    -

  • View
    245

  • Download
    0

Embed Size (px)

Citation preview

Page 1: "Drustveni ugovor"

Друштвени уговор Бабић Ивана IV 4

1. Увод

Целим осамнаестим веком доминира једна идеја – идеја природе. Русоови савременици, либерални физократи и социјалисти, упркос отвореним разликама у гледиштима, били су јединствени у побијању страсти које, по њима, изражавају само грубу спонтаност људског живота. Док су физократи изражавали тежњу да моралне законе учине нужним на исти начин као што су то закони Њутнове (Newton) физике, односно да природно право замисле као сагласност моралног и физичког поретка, да би тиме могли оправдати приватну својину, социјалист Мабли (Mably), на кога се позивао Русо, сматрао је да је природа сачињена из закона и правила који спречавају неред што га страсти неминовано уносе у живот. И код Русоа, као и код Маблија, односно код већине мислилаца XVIII века, природа је појмљена као бестрасна категорија. Међутим, Русо одбија да поистовети природу са разумом. Он не верује да се страсти могу обуздати помоћу разума.

Русо се осврће на „неокаљану природу“ само ради стварања друштвених установа у будућности. Он уговорну државу жели да постави према критеријумима античког града-државе или, сасвим одређено, по узору на римску републиканску традицију. Ова традиција му, заправо, служи као норма за успоставлјање једне легитимне власти у постојећем друштву. Идеја легитимне власти провлачи се, такорећи, од прве до последње странице Русоовог „Друштвеног уговора“.

У „Друштвеном уговору“ Русо је дао закону једно од средишњих места. Закони су, у суштини, само услови граћанског удруживања. Русо утврћује да држава никад није била основана,а да јој вера није послужила као темељ.

И у „Емилу“ и у „Друштвеном уговору“ он истиче да су најбоље оне установе које човека потпуно денатуришу, уколико његову природну егзистенцију, његове „forces propres“, одузму, умртве, униште, и замене их „моралном егзистенцијом“.

У поглављу „Друштвеног уговора“ посвећеном „грађанској религије“ Русо најпре утврђује да се појмови хришћанство и држава, хришћанство и отаџбина не могу помирити, јер хришћанин своју дужност према отаџбини врши са дубоком равнодушношћу и не брине се много за њен успех, славу или пропаст.

Русоов неизмеран утицај је у томе што је био први прави филозоф романтизма. Код њега се први пут помињу многе теме које су доминирале интелектуалним животом наредних стотину година, као што су: уздизање осећања и невиности и умањивање значаја интелекта; изгубљено јединство људског рода и природе; динамична концепција људске историје и њених различитих нивоа; вера у теологију и могућности обнављања ишчезле слободе.

1

Page 2: "Drustveni ugovor"

Друштвени уговор Бабић Ивана IV 4

2. Жан-Жак Русо

Жан-Жак Русо (фр. Jean-Jacques Rousseau; Женева, Швајцарска, 28. јун 1712. —Ерменонвил, Француска, 2. јул 1778), био је швајцарско-француски филозоф, писац, политички теоретичар и самоуки композитор из доба просветитељства. Жан Жак Русо је био најутицајнији филозоф просветитељства. Он је сматрао да је савремена култура негација природе и зато је говорио да људи треба да се врате природи - слободи и једнакости. За Русоа неједнакост је настала са приватном имовином, а држава уговором. За Жан Жака Русоа, као просветитеља, васпитање је било темељ друштва.

2.1. Биографија

Жан-Жак Русо је био син једне француске избегличке породице која је живела уЖеневи, а, иако је одгајен као калвиниста, године 1728. постао је католик под утицајем госпође Де Варен (de Warens), његове добротворке и, касније, љубавнице, која је и сама била преобраћена из протестантског пијетизма. Имала је великог удела у формирању његове религиозности, спајајући деистичка веровања, која искључују учења каква су пакао и првородни грех, са неким видом квијетистичкогсентиментализма. Током година проведених са њом (1731. – 1740.), Русо је довршио своје непотпуно образовање читањем разноликог штива, укључујући дела Ренеа Декарта, Г. В. Лајбница, Џона Лока, Блеза Паскала и других.

Године 1741. отишао је у Париз, где је упознао Терезу Левасер, служавку, са којом је имао петоро деце и сместио их у болницу за напуштену децу.

Преко Денија Дидроа ушао је у круг енциклопедиста, за које је написао неколико прилога, од којих су сви сем једног били на музичке теме. Године 1750. објавио је своје Discours sur les sciences et les arts, наградни есеј за Дижонску академију, у коме је бранио тезу да технички прогрес и материјална добра кваре људски морал. Године 1754. вратио се у Женеву и поново постао калвиниста, а те исте године написао је Discours sur l’oriдine et les fondements de l’inéдalite parmi les hommes. Инспирисан Х. Гроцијем (H. Grotius), С. Пуфендорфом (S. Pufendorf) и другима, бавио се одређеним темама не узимајући у обзир историјску реалност и, на основу неоправданих претпоставки да је примитивни човек био слободно и срећно биће које је живело у складу са својим инстинктима, без врлине или греха, тврдио да су неједнакости међу људима, наводно, настале из несклада у развоју његових друштвених и власничких инстинкта.

Године 1756. Русо се настанио близу Монморенсија, где је написао дела која ће га прославити. У делу „Жили, или нова Елоиза“ (Julie, ou La Nouvelle Héloïse, 1764), страственој љубавној причи, осуђује душтво које ради конвенција раздваја љубав брака, и брани природну религију засновану на недогматтском личном тумачењу Јеванђеља које је, по његовом мишљењу, неопходно за

2

Page 3: "Drustveni ugovor"

Друштвени уговор Бабић Ивана IV 4

моралност. У делу „Емил, или о васпитању“ (Émile, ou de l’Éducation, 1762.) он је развио утопијски програм образовања далеко од неморалног утицаја друштва, а у складу са природом. У чувеном одељку La Profession de foi du vicaire Savoyard он сумира своје религиозне идеје. Био је заговорник једне врсте деизма који, иако сличан деизму просветитељских философа у потврди уверења о постојању Бога, душе и будућег живота, који налази крајњу потврду у осећају појединца за лични однос са Богом кроз савест, чији је Он извор и инспирација. У „Друштвеном уговору“ (Du contrat social 1762.) износи теорију о праведној држави, која је основана на општој вољи народа, израженој кроз законе. И ово дело садржало је поглавље о религији (De la reliдion civile), где прави разлику између грађанске религије и природне религије. Постулати ове грађанске религије, које намеће држава и који су непроменљиви, баве се истим питањима као и природна религија, забрањују сваку догматску нетолеранцију, и прихватају само оне религије које не тврде да поседују апсолутну истину. „Емил“ је 1762. стављен у индекс забрањених књига. Дело „О друштвеном уговору“ (Du contrat social) осуђено је у Француској и Женеви, а Русо је првобитно побегао у Нешател, а потом на једну аду у кантону Берна, док је 1766–1777. године био је гост Дејвида Хјума у Енглеској. Али, патећи од маније гоњења, вратио се у Француску где се оженио Терезом Левасер пред природом 1768. године. Године 1772. завршио је своје дело „Исповести“ (Confessions), које је необичан спој таштине и самооптуживања.

После смрти, Русоова филозофија је имала снажан утицај у Европи. У Француској је његове идеје прихватила Револуција, а у Немачкој покрет Штурм унд дранг. Његов утицај на религиозност је био утолико снажнији јер је, за разлику од Волтера, понудио човеку замену за откривену религију која не само што је догматски била једноставна и непотпна у својим моралним прописима, већ се бавила и његовим емотивним и интелектуалним потребама. Понекад се тврди да је служио хришћанству тиме што је пропагирао основне истине хришћанства међу својим неверујућим савременицима. Тачнија процена могла би гласити да је елиминишући појам о првородном греху и заменивши потребу за благодаћу веровањем у потпуну способност ума, савести и слободне воље, уклонио основе праве вере и постао претеча хуманистичког либерализма.

3

Page 4: "Drustveni ugovor"

Друштвени уговор Бабић Ивана IV 4

2.2. Жан-Жак Русо – највише удаљен од свих мислилаца просвећености

Иако је највише удаљен од свих мислилаца просвећености, од самог основног принципа просвећености који разум уздиже до највише инстанце, Русо је ипак имао највише утицаја на француску револуцију, што се самих њених позитивних циљева тиче. Својом личношћу и својим начином мишљења Русо показује чудну смешу осећања која иду од мистичке дубине, с једне, и разума, с друге стране. Епохални значај његов, који га уздиже над свим мислиоцима тог доба, јесте у томе што је он први мислилац који пита за смисао културе. На рефлексију о том питању Русо је наведен једним расписом који је 1749 године Академија у Дижону објавила за расправу о томе „да ли је успостављање наука и уметности допринело оплемењивању обичаја“, на шта је Русо у своме Discoursu одговорио негативно. Позитивну допуну тог становишта, а уједно и његово детаљније, и унеколико модификовано извођење, дао је Русо у свом „Друштвеном уговору“.

Aли, ма како да је Русо противник културе и друштвеног живота, ипак оне не мисли да се треба вратити у првобитно природно стање, да треба напустити друштво, и то не зато што он то не би желео, него зато што је увиђао да је то немогуће: инстинкт је једном за свагда ишчезао и рефлексија је ступила на његово место, и нама је исто тако немогуће да се вратимо на становиште инстинкта, као што је немогуће поједином човеку да се врати у сопствено детињство. Стога Русо хоће да конструише једну такву друштвену форму у којој ће зла данашњег друштва бити уклоњена, а све користи, које могу произићи из друштвеног живота, реституисане. Тај свој нови идеал Русо износи у „Друштвеном уговору“, износећи у њему у исто доба и своју историјску фикцију друштвеног уговора при изласку из природног стања. Друштво је, по њему, слободно спонтани продукт свесних индивидуа, који га по добровољном пристанку своме оснивају задржавајући сва основна права за себе. Тим уговором појединац не преноси своју власт на једног јединог човека, као што то тврди Хобс, већ на тоталитет народа, чија права остају апсолутна и неприкосновена.1 Принцип народног суверенитета састоји се у подчињавању воље појединаца вољи целине, принцип народног суверенитета је принцип апсолутне демократије.

Русо одбацује поделу власти на законодавну и извршну. Када се народ с времена на време сакупи (Русо је против репрезентативног система, с тога што је и он противник великих држава и сматра да велике државе могу постојати само као федерација мањих држава, у којима народ може непосредно да врши своју суверену власт) потпуно престаје власт владе.

Русоова педагошка докторина противречи у многоме његовој социјалној докторини. По Русоу, главни је циљ васпитни, а вештина васпитања састоји се у отклањању сметњи и стварању услова за достигнуће тог циља. Васпитање се не сме заснивати ни на ауторитету ни на разуму, већ на природи. Никако и нипошто се детињство не сме гледати као прелазна фаза која је само средство за каснији живот.

1 то је чувена теорија народног суверенитета, коју Русо први пут поставља са потпуном јасношћу и конзеквентношћу (и која би могла бити тачна и поред свега тога што јој је теоријска подлога код Русоа једна чиста фикција и ништа више).

4

Page 5: "Drustveni ugovor"

Друштвени уговор Бабић Ивана IV 4

Русо је ватрени поборник оптимизма. За њега зла појединаца не могу бити доказ против доброте целине, јер су та зла можда нужна за ово последње.

3. Друштвени уговор

5

Page 6: "Drustveni ugovor"

Друштвени уговор Бабић Ивана IV 4

„Човек је рођен слободан, а свуда је у оковима. Онај који верује да је господар других, уистини је више роб од њих. Како је дошло до те промене? Не знам. Шта је може учинити легитимном? Верујем да могу решити то питање“.2 Овако почиње прво поглавље Русоовог „Друштвеног уговора“ .

Претпоставком да су људи доспели у положај у коме препреке које ометају њихово самоодржање у природном стању превазилазе снаге које сваки појединац може да употреби да се у том стању одржи. Тада то првобитно стање не може даље да опстане; а људски род би угинуо кад не би променио начин живота. Међутим, како људи не могу да стварају нове снаге, већ само да сједињују оне које постоје и да њина управљају, не остаје им ништа друго за њихово самоодржање него да удруживањем образују збир снага које могу да надјачају супротан отпор споља, да те снаге ставе у дејство једним покретом и да их у њиховом раду ускладе. Тај збир снага може нићи само из сарадње више њих.

Наћи један облик удруживања који би бранио и штитио свом заједничком снагом личност и добра сваког члана друштва, и кроз који би свако, удружен са свима, ипак слушао само себе, и тако остао исто слободан као пре. Такав је основни проблем чије решење пружа друштвени уговор.

Одредбе тог уговора толико су одређене природом самога акта, да би их и најмања измена учинила излишним и ништавним; тако да су оне, иако можда никада нису биле формално исказане, свуда исте, свуда прећутно усвојене и признате, све док се друштвени уговор не повреди, те свако поново стекне своја првобитна права и своју природну слободу, губећи уговорну слободу, због које се прве и био одрекао.

Све те одредбе се своде на једну: на потпуно одрицање сваког члана друштва свих својих права у корист целе заједнице: јер, најпре, пошто се сваки даје цео, положај је исти за све; а будући да је положај једнак за све, нико нема рачуна да га отежа другима.

Штавише, пошто се преношење права врши без ограничења, заједница не може бити савршенија и ниједан члан друштва нема више шта да тражи.

Ако се из друштвеног уговора избаци оно што не спада у његову суштину, видећемо да се он своди на ово: „Свако од нас уноси у заједницу своју личност и целу своју снагу под врховном управом опште воље; и још свакога члана сматрамо као нераздвојан део целине“.

3.1. О првим друштвеним заједницама2 Жан-Жак Русо, “Друштвени уговор“ , Филип Вишњић, Београд, 1993

6

Page 7: "Drustveni ugovor"

Друштвени уговор Бабић Ивана IV 4

Најстарија и једина природна друштвена заједница јесте породица: па и деца остају уз оца само дотле док је он потребан за њихов опстанак. Чим те потребе нестану, распада се и природна веза. Тако постају опет независни и отац и деца. Ако и даље остану здружени, то више није зато што природа тако тражи, већ што они то хоће.

Та општа слобода последица је човекове природе. Човеков први закон јесте закон самоодржања. Његова прва брига је старање о самом себи; и чим доспе у доба разума, будући да он једини суди о средствима да се одржи, он самим тим постаје свој сопствени господар.

Тако се може рећи да је породица први модел политичких друштвених заједница: шеф заједницеје нека врста оца, народ-деца; а сви заједно, равноправни и слободни по рођењу, отуђују своју слободу једино у личну корист. Сва је разлика у томе што, у породици, очева љубав према деци представља његову награду за бригу коју поклања, док шеф државе накнађује љубав коју не осећа за своје народе задовољством које му пружа власт.

У трећем поглављу он говори о праву јачег. Русо каже да најјачи никад није довољно јак да буде господар, ако не претвори све у снагу право, а послушност у дужност. Отуда право јачег; право које је привидно примљено са подсмехом, а у суштини утврђено као начело. Снага је физичка сила; Русо каже да ту не види никакву поуку која би могла да се изведе из њених дејстава.

Претпостављајући да то право постоји, он тврди да из њега проистиче једна необјашњива збрка; јер чим сила носи право, последица се мења узроком. Чим се покорност може отказати некажњено, може се отказати и легитимно; а пошто је јачи увек у праву, треба само удесити да се буде јачи. Ако треба слушати под принудом, није потребно слушати по дужности, а ако нисмо принуђени да слушамо, нисмо на то више ни обавезни. Дакле, Русо је закључио да реч право ништа не додаје појму силе и да она баш ништа не значи.

Ако покоравање властима треба да значи попуштање пред силом, правило је добро али излишно; на то правило Русо одговара да оно никад неће бити повређено. Свака власт потиче од Бога, али и свака болест потиче од њега. Русо се пита да ли то значи да је забрањено звати лекара? У закључку је рекао да сила не чини право и да смо дужни покоравати се само легитимној власти.

У четвртом поглављу он говори о ропству. Пошто ник нема природну власт над сојим ближњим, и пошто из силе не произилази никакво право, остају споразуми као основа сваке легитимне власти између људи. Поданици поклањају личност, под условом да се узме и њихово добро. Питање је шта им онда остаје за чување?

Неко ће речи да деспот обезбеђује својим поданицима грађански мир. Али шта тиме добијају, ако ратови које им нанамеће његова амбиција бацају поданике у још веће очајање него што би то учиниле њихве неслоге? Русо се пита шта у њему добијају, ако је сам тај мир једна од њиховим невоља? И у затворима се мирно живи, па зар је то довољно да се човек у њима добро осећа?

7

Page 8: "Drustveni ugovor"

Друштвени уговор Бабић Ивана IV 4

Рећи да човек себе поклања бесплатно, значи речи бесмислену и непојмљиву ствар; такав чин је незаконит самим тим што онај ко га врши није при чистој свести. Рећи то исто за цео један народ, значи претпоставити да је то народ лудака. А лудило не ствара право.

И кад би свако могао да себе самог отуђи, он не би могао да отуђи своју децу. Она се рађају као људи, као слободна бића и њихова слобода припада њима, тако да нико сем њих нема права да њом располаже. Пре него што деца стигну у доба разума, отац може у њихово име да уговара погодбе за њихов опстанак, али их не може поклонити неопозиво и безусловно, јер такав поклон је противан циљевима природе и прелази очинска права. Дакле, да би једна самозвана власт била елгитимна требао би да у сваком поколењу народ буде у стању да је прихвати или да је одбаци, али тада ова власт не би више била самозвана.

Одрећи се своје слободе значи одрећи се и свог својства човека.Такво одрицање није у складу са људском природом

3.2. О друштвеном уговору

У шестој глави, Жан-Жак Русо говори о друштвеном уговору. Он претпоставља да су људи доспели у положај у коме препреке које ометају њихово самоодржање у природном стању превазилазе снаге које сваки појединац може да употреби да се у том стању одржи. Тада то првобитно стање не може даље да опстане, а људски род би угинуо кад не би променио начин живота.

Како људи не могу да стварају нове снаге, већ само да сједињују оне које постоје и да њима управљају, не остаје им нишста друго за њихово самоодржање него да удруживањем образују збир снага које могу да надјачају супротан отпор споља, да те снаге ставе у дејство једним покретом и да их у њиховом раду ускладе. Тај збир снага може нићи дамо из сарадње више њих, али пошто су снага и слобода сваког човека прва оруђа за његово одржање, како ће их он употребити а да себе не оштети? Русо је ту тешкоћу исказао овако; „Наћи један облик удруживања који је бранио и штитио свом заједничком снагом личност и добра сваког члана друштва, и кроз који би свако, удружен са свима, ипак слушао самог себе, и тако остао исто толико слободан као пре“.3 Ово је основни проблем чије решење пружа Друштвени уговор.

Одредбе овог уговора толико су одеђене природом самога акта, да би их и најмања измена учинила излишним и ништавним; тако да су оне, иако можда никада нису биле формално исказане, свуда су исте, свуда прећутно усвојене и признате, све док се друштвени уговор не повреди, те свако поново стекне своја првобитна права и своју природну слободу, губећи уговорну слободу, због које се прве и био одрекао.

Све те одредбе своде се на једну, а то је потпуно одрицање сваког члана друштва свих својих права у корист целе заједнице: јер, најпре, пошто се сваки даје цео, положај је исти за све, а будући да је положај једнак за све, нико нема рачуна да га отежа другима. Штавише, пошто се преношење права врши без ограничења, заједница не може бити савршена и ниједан члан друштва нема више шта да тражи, јер када би и даље појединцима припадала нека права, будући да 3 Жан-Жак Русо, „Друштвени уговор“, Филип Вишњић, Београд, 1993.

8

Page 9: "Drustveni ugovor"

Друштвени уговор Бабић Ивана IV 4

нема никаквог заједничког претпостављеног који би могао бити судија између њих и заједнице, свако би, пошто је у неким стварима сам свој судија, ускоро хтео да буде и судија свим осталима, тако да би и даље постојало природно стање, а друштво би неминовано постало тиранско или излишно.

3.3. Суверенитет

„Суверенитет је неотудив“ - Жан-Жак Русо тврди да је суверенитет кршење опште воље и да никада не може да се отуђи. Једино општа воља може да управља снагама државе према сврси те установе, која лежи у општем добру. Ако није немогуће да се једна појединачна воља сложи у неким питањима са општом вољом, немогуће је да бар та сагласност буде трајна и стална; јер појединачна воља по својој природи тежи привилегијама, док општа воља тежи једнакости. Још мање је могуће да постоје јемства за ту сагласност чак и ако би она увек постојала јер то не би била последица вештине, већ случајности.

„Суверенитет је недељив“ – Из истог разлога из кога је суверенитет неотуђив,он је и недељив јер воља је општа4 или није општа. Она је воља народног тела или само једног његовог дела. У првом случају, та изражена воља је акт суверенитета и представља закон, а у другом случају то је само појединачна воља или акт извршних органа државе; у најбољем случају то је указ.

Међутим, политичари нису могли да поделе суверенитет у приципу, вец према предмету. Делили су га на силу и вољу; на законодавну и извршну власт. Они су од суверенитета начинили фантастично биће, састављено од делова прикупљених са свих страна.

„О границама суверене власти“ – Ако је држава или град само морална личност, и ако је од свих њених брига најважнија брига о самоодржању, потребна јој је једна свеопшта и покретачка снага, која ће водити и распоређивати сваки део на најподеснији начин за целину. Жан-Жак Русо то пореди овако: „Као што природа даје сваком човеку неограничену власт над свим његовим удовима, тако и друштвени уговор даје политичком телу неограничену власт над свим његовим члановима.“ Међутим, суверена власт, ма колико била неограничена, не превазилази нити може да превазиђе границе општег споразума и сваки човек може у пуној мери да располаже оним што му је од његових добара остављено тим споразумом.

3.4. О закону4 Да би једна воља била општа, није увек нужно да буде једнодушна, већ да сви гласови буду избројани, да свако формално искључење уништава општост; Жан-Жак Русо, „Друштвени уговор“, Филип Вишњић, Београд, 1993.

9

Page 10: "Drustveni ugovor"

Друштвени уговор Бабић Ивана IV 4

Друштвеним уговором подарен је политичком телу опстанак и живот, а законодавством је дата моћ кретања и воље. Свака правда долази од Бога, он је једини њен извор, али Русо каже да када бисмо умели да је примимо са те висине, нама не би били потребни ни влада ни закони. Општа правда постоји и проистиче из самог разума, али да би та правда била усвојена, треба да буде узајамна. Он тврди да су закони правде неефикасни међу људима. „Закони иду на руку само невалјалцу и проузрукују зло само праведнима када их овај поштује.“5 Русо сматра да су потребни уговори и закони који би повезали права и дужности, да би правда остварила свој циљ. Пошто закон сједињује општост воље и општост предмета, види се да оно што један човек нарећује по свом нахођењу није закон. Русо републиком зове сваку државу која је заснована на законима, без обзира на онлик њене владавине, јер тек тада влада општи интерес.

Закони су услови грађанског удруживања. Народ, потчињен законима, треба да је њихов творац; само они који се удружују имају право да одређују услове тог друштва.

„О разним системима законодавства“ – Сврха сваког система законодавства треба да буду слобода и једнакост. Слобода јер свака посебна зависност значи исто толико снаге одузете државном телу, а једнакост јер слобода не може да опстане без ње. Уређење једне државе постаје заиста учвршћено и трајно онда када се води толико рачуна о повезаности појава да се природни односи и закони које људи доносе увек поклапају са истим тачкама, тако да закони само обезбеђују, прате и исправљају природне односе. Међутим, акозаконодавац одступа одначела што проистиче из природе, тј. ако он тежи ропству, а природа слободи; или ако он тежи богатству, а природа захтева да посвети пажњу повећању становништва итд., тада ће увидети да закони непрестано слабе, а да ће држава бити у сталним разорима или ће бити непобедива док непобедива природа не завлада.

„Подела закона“ – Закони који уређују однос целине према целини се зове политички закон,а зову се и основни ако су ти закони мудри.

Други по реду је грађански закон и то је однос између чланова друштва међу собом или према целоме политичком телу. Ту је пожељно да буде што мање односа међу члановима, а што више између њих и државе.

Трећи по реду је врста односа измешу човека и закона, а то је однос између прекршаја закона и казне. Овај доводи до установљења кривичних закона, који у суштини и нису нека посебна група закона колико санкција свих других закона.

На ове три врсте закона, надовезује се и четврта, најважнија од свих и то је устав државе. По Русоу, то је закон који се урезује у срца грађана.

3.5 О влади

5 Жан-Жак Русо, „Друштвени уговор“, Филип Вишњић, Београд, 1993.

10

Page 11: "Drustveni ugovor"

Друштвени уговор Бабић Ивана IV 4

Код политичког тела разликујемо снагу и вољу. Воља је законодавна власт, а снага је извршна власт. Законодавна власт припада само народу, а по Русоу извршна власт не може да припада целини као законодавцу или суверену, јер се та власт састоји само у доношењу појединачних аката, који не спадају у област закона, према томе ни у надлежност суверена.

Јавној сили је потребан нарочито подешен орган, који би је сјединио и ставио у дејство премаодредбама опште воље и који би послужио као веза између државе и суверена. Ово је и разлог што у држави постоји влкада, који се погрешно меша са сувереном, чији је она само извршилац.

Влада је посредничко тело стављено између поданика и суверена ради њиховог узајамног општења, коме је поверено извршење закона, као и одржавање како грађанске тако и политичке слободе. Чланови тог тела зову се магистри или краљеви, тј. владајући, а цело тело носи назив владаоца. У пуном су праву они који тврде да акт којим се народ подчињава старешинама није никако уговор. То је само један налог у којој они као прости суверенови службеници у његово име врше власт коју им је он поверио, и коју он може по својој вољи да ограничи.

Русо зове владом легитимно обављање извршне власти, а владаоцем или магистратом човека или тело ккоме је поверена та управа. Дакле, у влади се налазе посредичке снаге чији односи образују везу целине са целином, или суверена са државом.

Влада је у маломе оно што је у великоме политичко тело које у себи садржи. То је једна морална личност која има извесне способности, активна кад се узме као суверен, а пасивна као држава, и која може да се рашчлани на друге сличне односе, од чега ниче нова размера.

„О начелу по коме се разликују разни облици владе“ – Да би изнео општи узрок ових разлика, Русо чини разлику између владаоца и владе. Магистратско тело може бити састављено из већег или мањег броја чланова. Релативна вредност суверена према поданицима је већа уколико је народ бројнији, и он то пореди са владом у односу на магистрате. Међутим, како је целокупна снага владе увек и снага државе, она се не сме мењати никако, из чега Русо закључује да уколико виче ту снагу користи на сопствене чланове, утолико јој маље снаге остаје ради дејстава на цео народ.

У личности магистрата разликују се три битне различите воље:1. Сопствена воља индивидуе која тежи искључиво свом личном интересу2. Општа воља магистрата која се односи искључиво на владаочев интерес и која се може назвати и вољом целог тела3. Воља народа или суверена која је општа колико у односу на државу посматрану као целину, толико и у односу на владу посматрану као део целине.

У савршеном законодавству посебна или појединачна воља мора да буде без икаквог утицаја. По природном реду, разне воље постају утолико активније уколико се више концентришу. Тако је општа воља најслабија, воља тела се налази на другом месту, а појединачна воља на првом. Тако да, ако цела влада буде у рукама једног јединог човека то је посебна воља и воља целога тела, саврешено спојених. А како употреба силе зависи од степена воље и како се апсолутна сила владе никако не мења, следи да је влада једног јединог човека најактивнија од свих.

11

Page 12: "Drustveni ugovor"

Друштвени уговор Бабић Ивана IV 4

Уколико се држава више шири, утолико више расте њена реална снага, иако не у сразмери са њеним проширењем; али ако држава остаје иста, влада тиме не стиче неку стварну снагу, јер је та снага уствари државна снага, чија величина увек остаје иста. На тај начин, релативна снага или активност државе опада, а апсолутна или реална снага не може при томе да порасте.

„Подела влада“ – Суверен може да повери владу целоме народу или већем делу народа, тако да будње више грађана магистрата него обичних грађана појединаца. Том облику владе даје се назив демократија.

Суверен може да сакупи владу у рике једног малог броја тако да буде више обичних грађана него ли магистрата и овај облик носи назив аристократија.

Он може и да концентише владу у рукама једног јединог магистрата, од кога ће сви остали добити власт. Овакав облик је најчешћи и зове се монархија.

Ако у разним државама број магистрата треба да је обрнуто сразмеран са бројем грађана, онда из тога излази да демократска влада одговара малим државама, аристократска средњим, а монархија великим.

„О демократији“ - Онај ко саставља закон зна како он треба да се примењује и тумачи. Према томе, нема бољег устава од оног у коме је извршна власт спојена са законодавном. Али то је оно што владу чини недовољном у извесном погледу, јер се ствари које треба да се раздвоје нне раздвајају, а владалац и суверен, будући да су једно исто лице, образују, такорећи, владу без владе.

Није добро да творац закона буде и њихов извршилац, нити да народ као целина одврати пажњу од општих питања и посвети се посебним предметима. По Русоу, ништа није опасније од утицаја приватних инереса на јавне послове, чак и злоупотреба закона од стране владе мање је зло него корупција законодавца. Он, такође, каже да народ који никада не би злоупотребио владу још мање би злоупотребио независност; народ који би добро владао не би имао потребе за владом.

Права демократија никада није ни постојала, нити ће икада постојати. Противно је природном поретку да велики број грађана влада над малим. Русо као правило поставља: „Кад су владине функције подељене између више надлештава, она надлештва у којима врши власт најмањи број људи добијају пре или касније највећу власт, ако ни због чега другог, онда због лакоће обављања послова, која их природно до тога доводи“.

Нема владе која би толико била подложна грађанским ратовима и унутрашњим немирима као што је то демократска или народна влада, јер нема ниједне друге која која тако јако и тако истрајно тежи мењању облика и која захтева више будности и храбрости да би се очувала у свом облику.

Русоов закључак је овакав: „Да постоји какав народ богова, он би са собом управљао демократски. Тако савршена влада није за људе“.

„О аристократији“ - Овде имамо две сасвим различите моралне личности, а то су влада и суверен. Према томе, имамо и две опште воље, једну у односу на све грађане и другу само у односу на чланове управног апарата. Влада може да се обраћа народу увек само у име суверена, тј. у име самог народа.

У првим заједницама управљало се аристократски. Старешине породица расправљале су међу собом о јавним пословима. Младићи су прихватали

12

Page 13: "Drustveni ugovor"

Друштвени уговор Бабић Ивана IV 4

ауторитет искуства. Постоје три врсте аристократије: природна, изборна и наследна. Прва је погодна само за нецивилизоване народе. Друга је најбоља и то је аристократија у правом смислу речи, а трећа је најгора.

У аристократији, држава не треба да буде ни мала ни велика, народ да не буде ни прост ни исправан, тако да извршење закона долази непосредно из формулисања добре воље.

„О монархији“ – Монарх или краљ је личност у чијим је рукама сакупљена сва власт, личност каја је једина овлашћена да у оквиру закона њоме располаже.

Насупрот другим управама у којима једно колективно биће представља једну индивидуу, ове један појединац представља једно колективно биће.

Воља народа, и владаочева воља, и јавна сила државе, и посебна сила владе, све се покреће истом вољом. Нема супротних покрета који би се међусобно потирали.

Русо каже да су краљеви личности које хоће да буду апсолутни владари, а из даљине им довикују како треба да буду вољени од својих народа ако желе да то и постану. Моћ која потиче од љубави народа је свакако и највећа.

Монархија је подесна само за велике државе. Русо то објашњава овако: уколико је већи број грађана који врше управљање државом, утолико сразмерна вредност владара према поданицима опада и њихов се однос приближава једнакости, тако да тада постаје раван демократији. Та иста вредност расте уколико се влада бројно смањује, а доспева до свог максимума онда када је влада у рукама једног јединог лица. Тада постоји сувише велико растојање између владара и народа и држави недостаје повезаност. Да би се она створила, потребни су посреднички ступњеви, потребни су кнежеви, племићи да то образују. Међутим, ништа од тога није погодно за малу државу, коју сви ти уметнути ступњеви упропашћују. Али ако је тешко да се управља великом државом, још је теже да њоме управља један једини човек.

Русо налази и једну ману монархистичке владе која је ставља испод републиканске, а то је што код републиканске власти јавно мнење подиже на највиша места само искусне и способне људе, док је у монархији супротно.

Да би се монархистичком државом могло лакше управљати, требало би да њена величина буде сразмера са способношћу владара. „Лакше је освајати, него владати.“6

„Сваки облик владавине није погодан за сваку земљу“ – У свим владама света друштвена личност троши, а ништа не производи. Потрошена супстанца долази од рада његових саставних чланова. То друштвено тело црпе из онога што је појединцима сувишно. Грађанско друштво може да опстане само уколико рад људи пружа вишак преко њихових потреба. Нису све владе исте природе. Ма како мало да народ даје, ако му се то мало никада не враћа, дајући стално он се исцрпљује; држава никад није богата, а народ је увек убог. Уколико се растојање између народа и владе повећава, утолико намети постају тежи. Тако је у демократији народ најмање оптерећен, а у монархији народ сноси највећи терет. Монархија одговара само богатим народима, аристократија осредњим,а демократија малим и сиромачним државама.

6 Жан-Жак Русо, „Друштвени уговор“, Филип Вишњић, Београд, 1993.

13

Page 14: "Drustveni ugovor"

Друштвени уговор Бабић Ивана IV 4

„О злоупотреби владе и њеној склоности да се изопачи“ – Постоје два општа пута која воде изопачавању владе и то су: кад се влада сужава или кад се држава распада.

Влада се сужава када прелази са великог броја на мањи, тј. од демократије на аристократију, и од аристократије на краљевство. Влада мења облик само само када исувише ослаби да би тај облик могла да очува.

Случај распадања државе може се догодити на два начина: 1. Кад владар не управља више државом на основу закона и насилно присваја суверену власт. Тада се не смањује влада, већ држава. 2. Кад чланови владе насилно присвајају власт сваки за себе, а у ствари треба да је врше као једно тело.

Када се држава распадне, злоупотреба владе добија име анархија. Демократија се изопачава у охлократију, а аристократија у олигархију. Краљевство се изопачава у тиранију. Тиранин је краљ који управља насилно и без обзира на правду и законе. Тиранин је појединац који себи бесправно присваја краљевску власт. Тиранин и узурпатор су два потпуно истоветна израза.

3.6. „Општа воља се не може уништити“

Докле год се више сакупљених људи сматрају као једно тело, они имају само једну једину вољу, која се односи на заједничко одржање и опште благостање. Начела државе су јасна и светла: Нема никаквих помешаних и противречних интереса; опште добро се свуда истиче јасно и треба само здрав разум да се оно уочи.

Критике Русоа започињу појмом опште воље. Владавина опште воље, према Русоу, је поуздан знак да је једно друштво добро уређено. Добро уређено друштво је оно у коме влада општа воља.

„О гласању“ – Уколико има више слоге на скупштинама, тј. уколико се мишљења више приближавају једногласности, утолико и општа воља преовлађује.

По Русоу, једногласност се догађа када грађани, доспевши до ропства, не уживају слободу, нити имају вољу. Тада страх и ласкање претварају гласове у пљескање. Више се не расправља, него се обожава или проклиње. На такав ружан начин је сенат исказивао мишљење о царевима.

Треба одредити начин како да се броје гласови и упореде мишљења, према томе да ли се општа воља може теже или лакше познати и да ли је држава више или мање у опадању.

Постоји закон који по својој природи тражи опстанак. То је један једини закон који томе тежи. То је друштвени уговор. јер је удруживање у грађанско друштво надобровољнији акт на свету.

Ако се приликом склапања друштвеног уговора наиђе на противнике, њихово противљење не обеснажује друштвени уговор. Оно само спречава да они буду њиме обухваћени. Када је држава установљена, пристанак се даје самим актом настањивања. Становати на територији једне државе, значи потчинити се суверинитету.

14

Page 15: "Drustveni ugovor"

Друштвени уговор Бабић Ивана IV 4

Изузев тог првобитног уговора, глас већине образује и све друге, и то је последица самог уговора.

Русо каже да када победи мишљење противно нјеговом, то доказује да се он преварио и да оно што је сматрао општом вољом није општа воља.

Разлика од једног гласа руши једнакост. Један једини супротан глас руши једногласност. Између једногласности и једнакости постоји више неједнаких подела гласова, а свака од њих се може узети као број којим се изражава општа воља према стању и потребама политичког тела.

Два начела могу да послуже за одређивање односа. Прво је да, уколико су одлуке важније и озбиљније, и мишљење које побеђује треба да се приближи једногласности. Друго је да, уколико покренуто питање захтева већу брзину, утолико више смањити прописану разлику о подели мишљења.

„О изборима“ – У погледу избора владаоца и магистрата постоје два начина да се спроведу, а то су бирање и коцка. Русо цитира Монтескје-а који каже да је избор путем коцке у природи демократије, и са тим се слаже.

У аристократији, владалац бира владаоца, влада се одражава сама собом, и ту метод гласања налази своје место.

Ни коцка ни гласање не налазе примену у монархијској влади, пошто је монарх по праву једини владалац и магистрат, избор његових службеника припада само њему.

„О римским скупштинама“ – После оснивања Рима, војска оснивача, састављена од Албињана, Сабињана и странаца, је била подељена у три класе, које су добиле назив трибус. Сваки од тих трибуса је био подељен на десет курија, а свака курија на декурије, на чијем челу су били шефиви названи куриони и декуриони.

Сваки трибус је давао одред од сто коњаника. Ова подела није била потребна једној вароши и била је искључиво војне природе.

Из те поделе следила је једна незгода и то зато што су трибус Албињана и трибус Сабињана, остајали у истом стању, док је трибус странаца растао без прекида сталним придолажењем ових, тако да их је убрзо превазишао. Сервије7 је то решио тако што је променио систем поделе, а поделу по расама је заменио поделом према простору који је сваки трибус држао у граду. Уместо три, начинио је четири трибуса, од којих је сваки заузимао по један од римских брежуљака и носио његово име.

Он је и удвостручио три старе коњаничке центурије и додао им дванаест других, али под старим називима.

Ова четири градска трибуса је допунио са петнаест других, који су били названи сеоски трибуси. На крају, римски народ је био подељен на тридесет пет трибуса.

Касније је поделио ових тридесет пет трибуса на шест класа, по имовини. Скупштине, које су биле сазиване, називале су се комиције. Оне су се обично

одржавале на тргу у Риму или на Марсовом пољу. Да би комиције биле пуноправне скупштине и да би њихове радње имале законску снагу, била су им потребна три услова: Први, да тело или магистрат који их сазива има за то

7 по легенди један од Римских краљева 

15

Page 16: "Drustveni ugovor"

Друштвени уговор Бабић Ивана IV 4

потребну власт; други, да се скупштина одржи у дан законом одобрен; трећи, да пророчанства пророчишта буду повољна.

Закони и избор шефива нису били једине тачке које су подношене на одлуку комицијама. Може се рећи да је на њиховим скупштинама одлучивано о судбини Европе.

Што се тиче давања гласова, код Римљана је он био једноставан као и њихови обичаји. Свој глас је давао свако гласно. Већина гласова је одређивала глас народа.

„О трибунату“ – Трибунат је чувар закона и законодавне власти. Трибунат није саставни део државне власти и не треба да има никаквог удела у законодавној власти, али ни у извршној.

Трибунат представља најчвршћи ослонац доброг устава. Он се изопачава у тиранију када насилно покушава да присвоји државну власт.

Трибунат слаби, као и влада, повећањем својих чланова.

„О диктатури“ – Само највеће опасности могу оправдати кварење јавног поретка, и моћ закона треба да се обустави једино ако је у питању спас отаџбине. У тим ретким сличајевима јавна безбедност се осигурава једним појединачним актом који старање о њој предаје у руке најдостојнијем. То овлашћење може бити дато на два начина., према врсти опасности.

Ако је ради спречавања опасности довољно повећати активност владе, онда се ова концентрише у рукама једнога или двојице чланова. На тај начин не мења се снага закона, већ само облик њихове примене. А ако је та опасност таква да је законски апарат препрека за за одбрану од ње, тада се именује један врховни шеф, који ућуткује све законе и за тренутак обуставља суверену власт. Очигледно је да је прва намера народа да држава не пропадне. Обустављање законодавне власти не значи и њено укидање. Магистрат њоме влада, али не може да је представља. Он може да чини све, сем да доноси законе.

Опасност од слабљења наводи Русоа на осуђивање несмотрене употребе највише магистратуре у првим временима..

„О грађанској религији“ – У почетку људи нису имали других краљева сем богова, нити друге владе сем теократске. Русо каже: „Из саме чињенице што се бог стављао на чело сваког политичког друштва проистекло је то да има толико богова колико и народа,“

На питање зашто у паганско доба, када је свака држава имала своју веру и своје богове, није долазило до верских ратова, Русо одговара овако: „Свака држава је имала своји религију, као и своју владу, те није разликовала своје богове од својих закона. Политички рат је био и верски рат; области богова биле су одређене границама народа. Бог једног народа није имао власт над другим народом.“

Религија, посматрана у односу на друштво, или општег или посебног карактера, може да се подели још у две врсте: у религију човека и у религију грађана. Прва, без храмова и олтара, без обреда и сведена је искључиво на унутрашње веровање у врховног бога и у вечите моралне дужности, јесте чиста и једноставна вера јеванђеља, оно што би се могло назвати природним божанским

16

Page 17: "Drustveni ugovor"

Друштвени уговор Бабић Ивана IV 4

правом. Друга, уведена само у једној земљи, даје овој њене богове, њене заштитнике. Она има своја учења, своје обреде...

Постоји и трећа врста религије која дајући људима два законодавства, два шефа, две отаџбине, подвргава људе противречним задацима и спречава их да уједно буду и побожни људи и исправни грађани.

Политички посматрано, све ове три религије имају своје недостатке. Трећа је по Русоу најгора јер све што раскида друштвено јединство, не вреди ништа. Друга је мање лоша. Њен недостатак је што се заснива на заблуди и лажи. Прва је најбоља, али њен недостатак је тај што „уместо да срца грађана веже за државу, она их од ње одстрањује“.

4. Закључак:17

Page 18: "Drustveni ugovor"

Друштвени уговор Бабић Ивана IV 4

Русо држи да вредност живота не лежи у рефлексији и фантазији него у осећању, те да је само у природном стању, пре цивилизације, човек живео чистим животом осећања, непомућеном срећом унутрашњег живота без рефлексија и сумње. Природно стање није стање свих против свију, као што га Хобс описује, јер рат и борба претпостављају потребе које проистичу из већег узајамног опхођења људи, потребе које проистичу из већег узајамног опхођења људи, потребе које настају тек у грађанском стању; с друге стране опет Хобс је, представљајући првобитног човека као чистог егоисту, превидео да је сажаљење, а не егоизам, првобитно природно осећање људско, и да су људи од природе добри, а не рђави. У природном стању истина влада само инстинкт, а инстинкт код којег потребе и могућност да се оне задовоље стоје у равнотежи, док се у стању друштвеном та хармонија ремети. Егоизам изазива прекомерене жеље и ствара конфликте и отуда сва зла људска: уместо да живе по инстинкту, људи почињу размишљати о вредности и значају живота, а банкротство егоизма завршава се самоубиством и презирањем живота, којих нема и који се не могу замислити на природном становишту. Русо не узима да су ова штетна дејства друштвеног живота и рефлексије одмах наступила; он чак узима да је првобитно друштвено стање било умногоме боље од природног стања. Тек је трећи друштвени стадијум, стадијум културе, пад и декаденција првобитног срећног човечјег живота: култур доноси са собом сукобе, замореност, спољни блесак и неодмереност. Поделом рада, култура доноси ропство: социјална је несрећа постала, када је један идео да може употребити рад другога и када је могао само неупотребни сувишак своје добити употребити на издржавање другога.

18

Page 19: "Drustveni ugovor"

Друштвени уговор Бабић Ивана IV 4

Жан-Жак Русо

19

Page 20: "Drustveni ugovor"

Друштвени уговор Бабић Ивана IV 4

Литература:

Бранислав Петронијевић, Историја новије филозофије, Београд, 1982

Владимир Филиповић, Новија филозофија запада, Загреб, 1979

Жан-Жак Русо, Друштвени уговор, Филип Вишњић, Београд, 1993

www.wikipedia.com www.komunikacija.org.rs

20

Page 21: "Drustveni ugovor"

Друштвени уговор Бабић Ивана IV 4

Коментар:

Комисија:

Председник: ________________________________

Испитивач: ________________________________ Члан: ________________________________

Оцена рада: ________________________________ (_____)

Оцена одбране: ________________________________ (_____)

Закључна оцена: ________________________________ (_____)

Датум одбране: ________________________________

21