Drugi Balkanski Rat

PRVI BALKANSKI RAT

Prvom balkanskom ratu je prethodilo stvaranje Balkanskog saveza izmedju Srbije,Crne Gore, Grcke i Bugarske. Osnovu tog saveza cino je sporazum izmedju Srbije i Bugarske 13.03.1912.god. na osnovu kojeg je rijeseno pitanje Makedonije, na koju su polagale pravo i Srbija i Bugarska. Bugarskoj bi pripala teritorija istocno od Rodopa i rijeke Strume, Srbiji teritorija zapadno i sjevero-zapadno od Sar planine. Status sporne oblasti izmedju ce biti rijesen poslije rata stvaranjem autonomne oblasti ili podjelom linijom Kriva Palanka-Veles-Ohrid. Ako ni to ne bi bilo ostvarljivo predvidja se posredovanje (u vidu arbitraze) ruskog cara. Nakon toga potpisana je vojna konvencija. Prema njenim odredbama ucesce bugarske vojske trebalo je da bude opseznije i znacajnije na marickom ratistu, a ucesce srpske vojske na vardarskom ratistu.

Ciljevi balkanskog saveza:

Oslobadjanje balkanskog poluostrva od visevjekovne turske vladavine Sprecavanje prodora austrougarskog uticaja prema jugu Rusenje feudalnog sistema

8.10.1912.god. Crna Gora objavljuje rat Turskoj. 17./18.10. to su uradile i ostale clanice balkanskog saveza.

Srpska vojska je napredovala prema Vardaru, Kratovu i Sandzaku.Do prve velike bitke doslo je vec 23. i 24. oktobra 1912.god. kod Kumanova. U njoj je Turska vojska pretrpjela veliki poraz. Kumanovska bitka je pokazala da srpska vojska ima veoma sposobne komandante, kao sto su bili general Stepa Stepanovic i Petar Bojovic. Dva dana poslije Kumanovske bitke oslobodjeno je Skoplje. Od 16. do 18. novembra srpska vojska je jos jednom porazila srpsku vojsku na prilazima Bitolju. Tako je Turska vojska u Makedoniji bila konacno razbijena i porazena.

Srpska vojska je uspjesno napredovala i prema Sandzaku. Spojila se sa crnogorskom vojskom koja je tamo dejstvovala, a zatim preko sjeverne Albanije izbila na Jadransko more i pridruzila se crnogorskoj vojsci koja je opsijedala Skadar.

Bugarska vojska je porazila tursku vojsku kod Kirk-Kilisa i Lile-Burgasa, ali je njeno napredovanje zaustavljeno na utvrdjenju Cataldza kod Jedrena. Na zahtjev bugarske vrhovne komande , srpska vojska je odmah poslije kumanovske bitke uputila veci vojni odred pod komadnom generala Stepe Stepanovica kao pomoc bugarskoj vojsci koja je napadala Jedrene. Napad na Jedrene izvrsen je krajem novembra 1912.god. ali nije uspio.

Grci su krajem oktobra i tokom novembra1912. zauZeli znatan dio Egejske Makedonije sa Solunom i Epirom, i opseli utvrdjeni grad Janjinu.

Turska je bila primorana na tromjesecno primirje 3.12.1912. Posto nije pristala na zahtjev saveznika da im se pored zauzetih teritorija predaju opsednuti gradovi i neke jos neosvojene oblasti rat je nastavljen.

Zajednickim naporima bugarske i srpske vojske zauzeto je Jedrene, a Crnogorci su uz velike ljudske gubitke osvojili Skadar.

Prvi Balkanski rat zavrsen je 30.5.1913. Londonskim mirom, koji je nametnut balkanskim saveznicama od strane velikih sila, prije svega Austrougarske, kojoj je teritorijalno prosirena i osnazena Srbijabila mocna prepreka njenom prodiranju ka Solunu i dalje prema Bliskom

Istoku.Nastojala je da svim sredstvima, ukljucujuci i pretnju ratom, sprijeci izlazak Srbije na more.

Turska se odrekla svih teritorija na Balkanskom poluostrvu zapadno od linije Enos-Midia.

Grcka je dobila Krit i neka ostrva u Egejskom moru.

Srbija ne izlazi na more.

Stvorena je autonomna Albanija, drzava koja je bila pod uticajem Austrougarske.

Znacaj PRVOG BALKANSKOG RATA:

oslobadjanje balkanskih naroda od turske vlasti ukidanje feudalnog sistema

DRUGI BALKANSKI RAT

Londonskim ugovorom nisu bila rijesena sporna pitanja medju balkanskim saveznicima. NJihovi interesi su i dalje bili suprostavleni. Zbog sukoba izmedju Srbije i Bugarske oko Makedonije, Balkanski savez se ubrzo raspao. Doslo je do medjusobnog obracuna doskorasnjih saveznika, u koji su se umijesale Turska i Rumunija.

Srbija je zahtijevala preispitivanje ranijeg ugovora sa Bugarskom o podjeli osvojenih

teritorija, iznoseci sljedece razloge:

odlukama velikih sila Srbiji je onemogucen izlaz na more stvaranjem albanske drzave Srbija je ostala bez znatnog dijela teritorije koja je

trebalo po ugovoru da joj pripadne , dok je Bugarska u Trakiji dobila vise nego sto je bilo predvidjeno

tokom rata Bugarska nije izvrsila svoje obaveze na vardarskom ratistu. Osim toga, Srbija joj je poslala u pomoc pod Jedrene veci vojni odred i opsadnu artireljiju, sto nije bilo predvidjeno sporazumom.

Istovremeno, postajao je i sukob izmedju Bugarske i Grcke, takodje oko podjele osvojene teritorije. Bugarska je isticala pravo na Solun i neke oblasti u egejskom primorju koje je osvojila grcka vojska.

Protivrjecne i pogorsane odnose medju saveznicima nastojala je da iskoristi Austrougarska. Podrzavala je teritorijalne zahtjeve Bugarske u zelji da razbije Balkanski savez. Atanta je, a posebno Rusija, nastojala da ga sacuva kao prepreku austrougarskom prodiranju na istok.

U takvim okolnostima doslo je do priblizavanja Srbije i Grcke, koje su 1. juna 1913. sklopile ugovor o prijateljstvu, a zatim i Vojnu konvenciju. One su jedna drugoj garantovale zauzete teritorije u minulom ratu i uzajamnu pomoc u slucaju bugarskog napada. Za potrebe srpske spoljne trgovine obezbijedjen je slobodan promet preko Soluna za narednih 50 godina.

Iako Rumunija nije ucestvovala u Prvom balkanskom ratu, ona je nagovjestavala da ce zahtijevati da joj Bugarska ustupi juznu Dobrudzu i da ce se umijesati u ratni sukob ako do njega dodje medju saveznicima.

Crna Gora se solidarisala sa Srbijom i mobilisala jednu diviziju kao pomoc srpskoj vojsci. Suprotnosti i sporovi medju balkanskim saveznicima bili su brojni. U Srbiji i Bugarskoj jacale su struje koje su zagovarale cak i oruzanu akciju za ostvarenje svojih stavova i interesa. Tezeci da izbjegne ratni sukob sa Bugarskom, Srbija je prihvatila posredovanje ruskog cara u pronalazenju obostrano prihvatljivog rjesenja u Makedoniji. Medjutim, bugarska vojska je iznenada, u noci izmedju 29. i 30. juna 1913, napala srpku i grcku vojsku, cime je zapoceo Drugi balkanski rat.

TOK RATA I BUKURESKI MIR

U sedmodnevnim vojnim sukobima, u kojima je bilo veljkih gubitaka na obe strane, srpska vojska je na Bregalnici(u istocnoj Makedniji) potpuno porazila bugarsku vojsku. Grci su takodje potukli bugarsku vojsku. Tada je Rumunija iskoristila tezak polozaj Bugarske i 10. jula objavila joj rat. NJena je vojska prodrla u juznu Dobrudzu, istovremeno presla Dunav i napredovala ka Sofiji. Konacno je i Turska 15. jula 1913. napala Bugarsku i zauzela Jedrene. Suocena sa porazima na svim stranama, Bugarska je bila primorana da trazi mir. Mirovni pregovori zaracenih strana zapoceli su krajem jula, a okoncani 10. avgusta 1913. zakljucenjem mira u Bukurestu.

Za vrijeme mirovnih pregovora, Austrougarska je bila spremna da opet direktno intervenise protiv Srbnije, a u korist Bugarske, ali je u tome nisu podrzavale NJemacka i Italija. Rusija je podrzala zahtjev Bugarske da dobije izlaz na Egejsko more, ali se tome suprostavila Francuska, koja je podrzala Grcku.

Bukureskim mirom Srbija i Crna Gora su teritorijalno prosirene. Srbija je dobila Vardarsku Makedoniju i Kosovo, a Crna Gora Berane, Bijelo Polje, Pljevlja, Rozanj, Plav, Gusinje,Pec, \akovicu, Tuzi i dio Skadarskog jezera. Znacajno je da su na osnovu tih prosirenja Srbija i Crna Gora uspstavle zajednicku granicu u Sandzaku.

Grcka je dobila Egejsku Makedoniju i dio zapadne Trakije, a Rumunija juznu Dobrudzu. Turska je uspjela da povrati zapadnu Trakiju i Jedrene. Naravno podjelom teritorija najvise je ostecena Bugarska.

ZNACAJ I POSLJEDICE DRUGOG BALKANSKOG RATA

Za razliku od oslobodilackog obiljezja Prvog balkanskog rata, Drugi balkanski rat je predstavljao bratoubilacku borbu, podstaknutu zavojevackim i sebicnim teznjama burzoazije balkanskih naroda i njihovih dinastija. Zavrsetkom ovog rata ptvrdjena je teritorijalna podijeljenost makedonskog stanovnistva, nacionalno jos nekonstituisnog. Ono je dospijelo u sastav triju balkanskih drzava, a to je usporilo njegovo formiranje kao posebnog juznoslovenskog naroda.

Uspjesi Srbije i Crne Gore u balkanskim ratovima podsticali su narodnooslobodilacke teznje jugoslovenskih naroda u Austrougarskoj. Zato su odnosi izmedje Austrougarske i Srbije poslije balkanskih ratova postali jos zaostreniji, sto ce produbiti vec postojece suprotnosti izmedju Atante i Centralnih sila.

Poslije zavrsetka balkanskih ratova, Srbija i Crna Gora su preduzele zakonske i druge mjere na novooslobodjenim teritorijama radi ukidanja zatecenih feudalnih odnosa, modernizacije upravnog aparata i naseljavanja napustenog zemljista. U tom pogledu postignuti su veoma skromni rezultati jer je ubrzo izbio Prvi svjetski rat.

Други сукоб на Балкану

РАТ ПРЕ РАТА

Жеља да узме Македонију навела је Бугарску да отпочне Други балкански рат. Крвави сукоб кратко је трајао, а оставио је дуготрајне последице

Батерија мајора Душана Марјановића креће се ка положајима на Брегалници.

Сукоб око поделе Македоније након Првог балканског рата био је драматичан и разочаравајући наставак „Источног питања", које се на Балкану у новом облику продужило у току целог 20. века. На прагу 20. века представници новоослобођених балканских народа показали су се неспособним да дођу до мирољубивог решења. Чим је проглашено стварање албанске државе, а српске трупе под аустријским ултиматумом приморане да се повуку с Јадрана, Србија је почетком 1913. године наговестила захтев за

ревизију српско-бугарског уговора из 1912. године.

Фебруара 1913. Никола Пашић, председник Владе и министар спољних послова, дао је српском посланику у Софији опширно упутство да покрене питање о деоби освојених земаља, водећи посебно рачуна да то питање помене „у најпријатељскијем облику". Србија је у основи предлагала да свако задржи оно што је освојио у току Првог балканског рата, односно да се преиспита претходни уговор о подели Македоније (имајући у виду да су се прилике промениле, односно да је у међувремену Србија изгубила право изласка на море преко Албаније). С друге стране, Бугарска је добила и више него што је очекивала (Тесалију и Једрене). Имајући у виду одредбу у српско-бугарском уговору која је предвиђала арбитражу руског цара у случају спора, Србија је предложила да се две стране обрате Русији. Бугари,

међутим, нису хтели да чују за било какво преиспитивање због промењених околности. Тражили су безусловно извршење српско-бугарског уговора, истичући да је бугарска војска била та која је поднела највеће напоре и однела кључне победе над Турцима. За Македонију су тврдили да се ради о „чисто бугарским крајевима и градовима". Од укупно 130.000 квадратних километара ослобођених у Првом балканском рату, Бугарска је за себе захтевала 85.000 квадратних километара, односно око две трећине.

Цар и Византија

У први мах, Русија је била резервисана према српским захтевима, сматрајући да се треба строго држати савезничког уговора. Србима су стављали на изглед касније спајање с Црном Гором и могућност будућег присаједињења земаља у Аустроугарској у којима живе Срби. Но, полако, руска дипломатија увидела је оправданост одређених српских захтева саветујући обема странама попустљивост. У својим „Успоменама" војвода Мишић пише како је „поводом бугарских јавних претензија на крајеве које је ослободила наша војска сваким даном све више расло огорчење у нашој војсци, посебно у официрском кору". И у српској и у бугарској војсци владало је мишљење да треба за сваки случај напасти другу страну, али се Пашић одупро оваквом предлогу српских официра. Изјавио је да „политички разлози налажу да се пошто-пото уздржавамо од напада на Бугаре све док се не рашчисте извесна политичка питања или док нас Бугари сами не нападну". У мају (19) 1913. године састали су се у Цариброду председници српске и бугарске владе Пашић и Гешов (један од твораца Балканског савеза) покушавајући да спор реше мирним путем. До решења није дошло. Једино су се договорили да се накнадно у Солуну одржи састанак председника свих савезничких влада, како би расправили питање деобе нових подручја. Међутим, већ након неколико дана, Гешов је под притиском ратоборних и непопустљивих војних кругова и самог бугарског цара Фердинанда морао да поднесе оставку. Цар Фердинанд од Сакс-Кобург-Готе, немачки принц који је залагањем Аустроугарске изабран за бугарског владара, никад није био посебно близак Русији, а још мање Србији. Необичан човек, увртео је у то време у главу да ће освојити Цариград и „обновити Византију", а Бугарској осигурати власт на Балкану. При томе, мало је водио рачуна о руским интересима и саветима. Док је Русија настојала да по сваку цену наведе све завађеније стране на мирно решење, Аустроугарска је у потпуности подржавала и у суштини подстицала Бугарску на сукоб, обећавајући јој пуну подршку. За разлику од прилика у време Берлинског конгреса (1878) кад је Аустрија била на страни Србије, а Русија подржавала Бугарску, сада се све обрнуло!

Живојин Мишић

Бранићемо се!

Прегрејана националистичка атмосфера у Софији, посебно у бугарској војсци опијеној недавним победама над Турском, онемогућавала је било какво разумније политичко деловање, које би имало у виду и интересе бугарских суседа, па и саме дугорочне бугарске интересе. Бугарска је практично била завађена не само са Србијом. Србија је прихватила предлог да се, као мера смиривања, војне снаге свих балканских земаља смање за по четвртину. Пашић је изјавио: „Ми нећемо бити агресори, али ако нас Бугари нападну, бранићемо се." Са своје стране, Бугарска је изјавила да ће прихватити демобилизацију само уколико Србија претходно напусти области које су по српско-бугарском уговору припадале Бугарској (углавном лева обала Вардара). Србија, међутим, није седела скрштених руку. Српске дивизије груписане су према правцима могућег бугарског наступања. Првог јуна 1913. године Србија и Грчка склопиле су одбрамбени уговор, као и војни савез, којима су договориле евентуално заједничко деловање у случају бугарског напада. Осмог јуна, српски посланик у Софији предао је одговор Пашића на бугарску ноту у којој је српска влада поново предлагала демобилизацију, мирно решавање спора, као и одлазак два председника владе код руског цара. У случају неуспеха преговора, Србија је истакла да је спремна на цареву арбитражу. Основно питање било је да ли ће се арбитража заснивати на одредбама постојећег уговора (бугарски захтев) или на „ширим основама", односно на претходној ревизији начела о подели Македоније (српски став).

Игра нерава

Јавност и војска у Србији били су доста узнемирени могућношћу да Русија предузме арбитражу јер су сматрали да Бугари у Петрограду имају јаке пријатеље и да ће Русија настојати да задовољи Бугаре како их не би сасвим одгурнула у наручје Централних сила. На седници бугарске владе од 22. јуна дат је рок Русији од седам дана да изнесе свој став о спору Србије и Бугарске, након чега би Бугарска имала одрешене руке. Бугарска је изјавила да „Бугарска може примити арбитражу само на бази уговора и, пошто Србија на то не пристаје, Бугарска ће опозвати свога посланика из Београда и прекинути преговоре за мирно решење спора". Русија је веома оштро реаговала на бугарски ултиматум. Тадашњи руски министар иностраних послова (Сазонов) поручио је Бугарима: „Ви слушате савет Аустрије. На тај начин Срби са својом глупошћу и ви пак својом некоректношћу према Русији и словенству срљате у пропаст. Ми смо извршили своју дужност... Сад пак, после ваше изјаве, дајем вам нашу: не очекујте ништа од нас и заборавите да постоји наша обавеза на основу уговора из 1902. године." Ово је, другим речима, значило да Русија неће реаговати на могући напад Румуније на Бугарску, што се могло очекивати имајући у виду да је Румунија тражила проширење граница у Добруџи због бугарског проширења на југ. У Београду, српска влада је, и поред жестоког противљења дела војске и неких политичара, посебно из опозиције, одлучила, 27. јуна 1913. године, да се прихвати безусловна арбитража Русије (то јест цара). Став Пашића, који је тих драматичних дана два пута нудио оставку своје владе, ипак је на крају превладао. Тридесетог јуна, пре подне, Никола Пашић је у Народној скупштини објашњавао

прилике и разлоге зашто је Србија прихватила арбитражу руског цара. Усред његовог говора у наелектрисаној атмосфери, донесена му је депеша из Врховне команде с обавештењем да су Бугари тог јутра напали наше трупе. Пашић је испрва побледео, да би се затим прибрао. Министру поред себе је прошаптао: „Ово је добро! Победили смо!" Победа је лежала у чињеници да су Бугари први напали. У игри нерава с царем Фердинандом и његовим генералштабом, победила је Пашићева хладнокрвност.

Битка на Брегалници

По наређењу бугарске врховне команде и цара Фердинанда, који о томе није ни обавестио своју владу, бугарска 4. армија без објаве рата, 30. јуна 1913. године у два сата ноћу, уз громко „ура" и звуке војне музике, извршила је изненадни напад на српске положаје. Почела је битка на Брегалници. Српске предстраже биле су разбијене или побијене. У силовитом нападу Бугари су успели да заузму неке значајне положаје, али се српска одбрамбена линија у целини држала. Имајући у виду резултате битке првога дана, српска команда (војвода Радомир Путник и ђенерал Живојин Мишић, начелник штаба) одлучила је да не повлачи трупе на повољније положаје, него да већ на Брегалници прими одсудну битку. Одлука се показала успешном, јер је након неколико дана бугарски напад изгубио снагу, био потпуно одбијен а српске трупе прешле су у противнапад. Бугари нису боље прошли ни на фронту према Грчкој. Бугарска 2. армија била је сасвим разбијена, а Грци су заузели Сер, Ђевђелију и Дојран. Средином јула, у рат су се укључиле и Румунија и Турска, које су искористиле прилику да остваре неке од својих стратешких циљева ударивши на Бугарску „с леђа". Румунска армија се са севера спустила готово до Софије, док су Турци успели да поново заузму Једрене и бар донекле умање губитке из Првог балканског рата. Крајем јула, Бугарска, поражена на свим фронтовима, затражила је примирје. У целом Другом балканском рату, Србија је изгубила 45.000 људи, Грчка 20.000, Црна Гора 1400. Укупни бугарски губици у овом рату били су 93.000 војника, не рачунајући страдале од колере, која је све време харала Балканом. У српском војном часопису „Ратник" (текст објављен 1938. године) указано је на сву трагичност Другог балканског рата: „Од свих победа наше војске то је била она којој смо се најмање радовали, од свих наших војничких подвига то је био онај кога бисмо најмање желели да се сећамо, јер је овај рат из ког смо војнички и политички изашли као победници био трагедија исто толико за Србију, као и за Бугарску која га је изгубила.” У Букурешту је 10. августа 1913. године потписан мир између Бугарске, с једне стране, и Србије, Румуније, Грчке и Турске, с друге стране. Српску делегацију у Букурешту водио је Никола Пашић. У погледу српско-бугарске границе, Србија је тражила да она иде

Радомир Путник

вододелницом између река Брегалнице и Струме, обухвативши и Кочане, Штип и Струмицу, али је касније одустала од овог последњег града. На конференцији у Букурешту Руси су помагали захтеве савезника, а Аустроугарска тежила да за Бугарску добије леву обалу Вардара. Међутим, Немачка, главна савезница Хабзбуршке монархије, није је овог пута подржала.

Сањајући мир

Након два балканска рата, Србија је територијално готово удвостручена – са 48.300 на 87.800 квадратних километара (односно за читавих 39.500 квадратних километара). Број становника Србије повећан је са 2,9 на 4,5 милиона. Становништво Црне Горе повећано је с 250.000 на пола милиона. Аустроугарска, разочарана ширењем Србије и Црне Горе, дала је изјаву да неће признати Букурештански уговор. Још почетком јула 1913. године, у току рата, Аустрија је обавестила своје савезнице Немачку и Италију о свом могућем нападу на Србију, на шта се могла очекивати реакција Русије. Италија је одмах одбацила могућност да стане на страну Аустрије, сматрајући да би се радило о „агресији" а не о случају одбрамбеног рата. Немачка је такође оценила да је одбацивањем Србије од Јадрана већ у довољној мери заштићен аустријски интерес. Углед Србије код Јужних Словена порастао је као никада раније. Српска влада била је свесна да је Србији био потребан одушак, односно трајнији мир, али аустријски министар Берхтолд је изнео ово мишљење: „Сад је ствар у овоме: да ли ће се извршити уједињење југословенске расе у оквиру Аустрије, дакле на штету Србије, или под заштитом Србије, на штету Монархије. Ако Монархије хоће да реши ово животно питање, то мора без икаквог размишљања отпочети рат са Србијом... дванаести је час за напад." Сукоб Аустроугарске са Србијом тако се унапред припремао. Требало је само сачекати повод, попут Видовдана 1914. године.

ПОЛИТИЧАР КОЈИ ЈЕ ВОЛЕО ЦВЕЋЕ

Никола Пашић

Рођен 1845. године у породици скромног зајечарског трговца, Пашић је од свих српских политичара по биографији био најближи Бугарској. У Софији је, наводно, имао и родбину. Током бурног политичког живота, Пашић је више година провео у Бугарској као политички избеглица па је лично познавао скоро све тамошње политичаре. За разлику од већине српских високих политичара и дипломата који су потицали из богатих грађанских породица и били образовани у некој од западних земаља с којом су политички и емотивно увек остали блиски (Француској, Немачкој, Аустрији...) Пашић је у младости био надахнут левичарским покретима и словенофилством. Одличан студент, добио је државну стипендију за школовање на Политехничкој школи у Цириху (Швајцарска). Тамо се упознао с револуционарним учењем Бакуњина као и са земљаком и социјалдемократом Светозарем Марковићем. По повратку у земљу, кратко је радио као инжењер, да би се од 1878. године потпуно посветио политици. Године 1881. учествовао је у оснивању Радикалне странке у коју су ушли и блиски сарадници Светозара Марковића, попут Пере Тодоровића, и која је у том раздобљу имала врло напредне, левичарске ставове. Пашић ће временом постајати све конзервативнији, прошавши све етапе у каријери српског политичара, од политичког избеглиштва, преко осуда на смрт и на дугогодишњу робију, до бројних изборних победа. Два пута је биран за председника Београдске општине, а 1891. године је први пут постављен за председника владе Србије. Као највећи русофил међу тадашњим српским политичарима, Пашић је у својству председника Скупштине и Београдске општине 1890. посетио Русију, где су га најтоплије поздравили руски панслависти и примио цар. Код руске владе обезбедио је зајам за војне циљеве. Једно време био је и представник (посланик) Србије у Петрограду (1893–1894) да би након промене династије (1903) практично стално био у врху српске политике и државе, било као председник владе или председник Народне скупштине (пет пута), министар иностраних дела, односно као вођа најутицајније партије – Радикалне странке. Између 1903. и 1914. године, у току једанаест година, Пашић је био председник владе пуних осам година, док је у још две владе (1904. и 1909) био министар иностраних дела, односно министар грађевина. Пашић је волео цвеће и живео је скромно, без обзира на то што је имао приличну имовину, коју му је жена донела у мираз. Био је и веома побожан.

Британски премијер Лојд Џорџ касније ће га оценити као „једног од најокретнијих и најупорнијих политичара у југоисточној Европи". Након смрти Милована Миловановића (1912) преузео је главну реч у спољној политици Србије. Под његовим вођством, она се даље радикализовала, што је био одраз и тадашњих односа међу великим силама.

Balkanski ratoviBalkanski ratovi trajali su od 1912. – 1913. godine.

U toku 19. veka oslobodile su se od viševekovne turkse vladavine četiri balkanske države. Njihovo nacionalno oslobodjenje nije bilo dovedeno do kraja, pojedini delovi su ostali pod turskom vlašću. Ove četiri zemlje žele da oslobode neoslobodjenu braću i da ojačaju. Sve imaju isti cilj, ali nije lako oformiti balkanski savez, zbog sporova oko podele teritorije. Najveći sukob je izmedju Srbije i Bugarske oko Vardarske Makedonije. Srbi tvrde da su u Makedoniji srbi, a bugaru obrnuto i nema ništa od stvaranja saveza. Rusija se umešala, tera Srbiju i Bugarsku da se dogovore i stvara se Balkanski savez. Srbiji će pripasti severozapadni, a Bugarskoj jugoistočni deo. Tesan vid povezivanja država, vojnopolitički savez. Sve je bilo spremno za rat koji počinje 1912. godine.

U oktobru 1912. prvi Balkanski rat.

Crna Gora prva napada Tursku kako je dogovoreno, pa u rat ulaze i ostale tri države. Srpska vojska pobedjuje u Vardarskoj Makedoniji u dve bitke, kod Kumanova i kod Bitolja. 90% Srpske vojske bilo je koncentrisano na Vardarsku Makedoniju, a ostalih 10% na sandžak i Kosovo i Metohiju. Iste uspehe na svojim pravcima postižu Bugari i Grci. Iz Makedonije Srpska vojska zauzima severnu Albaniju i izlazi na more. Austrija zahteva da Srbi napuste Albaniju, a Crnogorci Skadar. Srbija i Crna Gora ispunjavaju ultimatum. Zalaganjem Austrougarske nastaje Albanska država 1913.

Londonski ugovor skloplen je u Maju 1913. i time je zavšen prvi balkanski rat. Balkanski savez bio je uspešan, a Turska totalno uništena, od nje ostaje samo Istambul sa okolinom. Srbija je dobila severni deo sandžaka, a Crna Gora južni, Srbija dobija K i M osim dela Metohije oko peći koji je pripao CG. Sedište srpske pravoslavne crkve ostaje u granicama Crne Gore.

Drugi Balkanski rat

Srpska vlada traži od Bugarske da Srbija dobije veći deo Makedonije od onog koji je bio dogovoren. Argumenti Srbije bili su da je dobila manje od predvidjenog pre rata zbog intervencije Austrougarske, dok je Bugarska pak dobila više od predvidjenog. Bugari su grad Jedrene zauzeli tek kada je stigla vojna pomoć iz Srbije, a ta pomoć nije predvidjena. Bugari neće ni da čuju za ovaj zahtev i traže da se ispoštuje dogovor. One su pristale da će uvažiti arbitražni sud Rusije ako dodje do spora. Rusi počinju konsultacije i sa jednima i sa drugima. To je dug proces i Bugari gube živce, odlučuju se na rat. Odgovara im stanje na papiru, ali ne i na terenu, makedonija je pod srpskom okupacijom.

http://sh.wikipedia.org/wiki/Vardarska_oblast_(Makedonija)

Krajem Juna 1913. Bugarska vojska napada Srpsku vojsku u Vardarskoj Makedoniji, nastojeći da promeni stanje na terenu. Time dolazi do drugog Balkanskog rata. Crna Gora staje na stranu Srbije i šalje vojnu pomoć bez ikakvih dobiti. Grčka zbog straha od jačanja Bugarske i nekih svojih sporova napada Bugarsku. Turska nastoji da iskoristi ovu svadju i da se što više povrate, pogotovu da zauzmu grad jedrene, i Turci napadaju Bugare. Rumunija koristi priliku, pa i oni napadaju Bugarsku kako bi dobili oblast Dobrudža što će i uspeti da ostvare. Glavna bitka Srbije odigrala se na reci Bregalnici, sedmodnevna krvava bitka sa ogromnim gubicima na obe strane. Završena pobedom Srba.

Protisnuta, Bugarska u Avgustu 1913. moli za mir. Potpisan je Bukureški mir, završava se drugi balkanski rat. Srbija je dobila celu Vardarsku Makedoniju. Teritorija Srbije je udvostručena u Balkanskim ratovima. Srbija i Crna Gora dobijaju zajedničku granicu i stvara se jak Srpski blok. Stvaranje ovog bloka uznemirilo je Austrougarsku koja sada ima jos više neprijateljskih stavova prema Srbiji. Ovo će dovesti do napada sledeće 1914. godine i početka prvog svetskog rata.

Vranjski kraj u predvečerje Prvog balkanskog rata i istorijske Kumanovske bitke

.

Danas, kada se obeležava stogodišnjica oslobođenja Srba i ostalih hrišćanskih naroda od viševekovnog turskog ropstva, pa i oslobođenja naših opština – Bujanovca, Preševa i Trgovišta – i kada je, u današnjim međunarodnim okolnostima, pojačano ponovo interesovanje Turske za Balkan, a spomenućemo i to, kada imamo na našim televizijama pravu „invaziju“ turskih televizijskih serija, treba se setiti vremena kada se to događalo, kada se vodio oslobodilački Prvi balkanski rat. Od tih događaja, od istorijski tako značajne Kumanovske bitke, prošao je tek jedan vek, a naše pamćenje, naše sećanje na to vreme i te događaje nedopustivo je bledo.

Veći deo vranjskog kraja, kako je poznato, oslobođen je posle Srpsko-turskog rata 1878. godine. Na Berlinskom kongresu te godine ondašnje velike sile odlučile su da granica između Srbije i Turske bude postavljena tako da, kada je reč o našem kraju, njegov južni deo (pomenute opštine Preševo, Bujanovac i Trgovište), ostane i dalje u turskom ropstvu.

Oslobođena Srbija se s tim nikako i nikada nije mirila.

* * *

Zbog toga, upravo u to vreme, radi zaštite i oslobođenja Srba i ostalog hrišćanskog sveta koji je ostao u granicama Turske, nastao je u Srbiji, najpre spontano, četnički (komitski) pokret, kao izraz privatne inicijative. Ovaj pokret počeo je da organizuje i izvodi akcije na neoslobođenoj teritoriji. U srpskoj istoriji nalazimo podatak iz tog vremena da su i „Mlađi oficiri počeli (su) da uskaču u Staru Srbiju i Makedoniju i da se bore kao četnici.”

Kasnije, ovaj pokret srpsko javno mnjenje prihvata i obilato pomaže. Ta pomoć je bila takva da se ova organizacija mogla, kako je zapisao učeni Vranjanac dr Jovan Hadživasiljević „pohvaliti

http://beleske.com/balkanski-ratovi/index.php?option=com_content&view=article&id=114:prvi-svetski-rat-uzrok-i-povod&catid=15&Itemid=60

obilnom materijalnom i moralnom potporom i od prvoga građanina Srbije, do najsiromašnije kolebe. Ko nije smeo javno, pomagao je tajno“.

U Beogradu je bio Glavni odbor ove organizacije, a njen Izvršni odbor u Vranju. Otpočelo se sa organizovanjem i komitskih četa. Zabeleženo je da su se „Komitske čete u Vranju formirale (su se) u staroj turskoj školi koja je bila na jednom skrovitom mestu pored reke u gornjem delu grada.”

Komitske vojvode - četnici, srpska gerilska vojska u Vranju 1912. godine

Prva takva organizovana četa, sa 22 oprobana četnika, prešla je tursku granicu kod sela Tursko Buštranje 10. maja 1904. godine. Odziv u četnike je bio veliki. Glasovite vojvode kao što su bili: Jovan Dovezenski, Kosta Pećanac, Krsta Kovačević, Rista Stefanović-Starački i drugi formiraju čete u Pčinji, krivopalanačkom, kumanovskom, preševskom i drugim krajevima Turske.Četničke akcije posebno su pomagala pogranična naselja. Razume se da ova naselja zbog svog geografskog položaja nisu mogla biti van ovih zbivanja. Takav je, na primer, slučaj sa Ratajem, čiji se atar prostirao takoreći do same ondašnje turske granice. I njegovi stanovnici su pružali pomoć ovoj organizaciji: prenosili su poštu, primali četnike u svojim kućama, hranili ih i odevali, pružali im zaštitu. O tome postoje sačuvani arhivski podaci. Navodimo ovde jedan takav dokumenat. To je Zakletva o istinitosti Uverenja da je Trajko A. Trajković iz Rataja, dugogodišnji opštinski delovođa i blagajnik Opštine Vranje, aktivno učestvovao u potpomaganju

http://www.bastabalkana.com/wp-content/uploads/2012/10/Komitske-vojvode-%C4%8Deta-srpskih-vojnika-Vranje-1912-godine1.jpg

četničke akcije za oslobođenje naših južnih krajeva od Turaka u vremenu od 1900. do 1912. godine. (Njega su bugarski okupatori ubili decembra 1915. godine.)

http://www.bastabalkana.com/wp-content/uploads/2012/10/Faksimil-zakletve-o-pomaganju-%C4%8Detnicima1.jpg

Faksimil zakletve o pomaganju četnicima tokom Prvog Balkanskog rata

Zakletva

Ja Jovan Trajković, Jovan Dimitrijević iz Rataja, zaklinjem se jedinim bogom i svim što mi je na ovome svetu najmilije i najsvetije: Da je pok. Trajković A. Trajko, biv. iz Rataja kao dugogodišnji opštinski delovođa i blagajnik opšt. Vranjske, aktivno učestvovao u potpomaganju naše četničke akcije za oslobođenje naših južnih krajeva od turaka, tako, da je u svojoj kući za vreme od 1900–1912. god. primao naše četnike, hranio ih i odevao, zašta je kao takav prilikom okupacije naše zemlje meseca oktobra 1915. g. odmah po dolasku Bugara interniran iz svoje kuće kao redov bolničarske čete I pešad. puka „Knjaza Miloša Velikog“ gde je bio došao na odsustvo od 4. četiri dana radi viđenja sa svojim pokojnim ocem Antom po depeši, pošto mu je njegov pokojni otac Anta bio teško bolestan, i tu kod kuće neprijateljska vojska zatekla i oterala u Surdulici i tamo sa ostalim je streljan i tu sahranjen.Da je pok. Trajko u vremenu tokom 1915. god. imao 31. god. svoje starosti t.j rođen je 1884. god.

Kako pravo kazao i zakleo se tako mi bog i ovog i onog sveta pomogao. Amin.

Br.3430 Položili zakletvu:

18/IX –938.g. Rataje. Jovan Trajković

Pisar: Jovan Dimitrijević

St. T.Dimitrijevič Overava Pretsednik op. Uprave,

Pečat T. A. Trajković

(Opština ratajska)

.

Inače, kada je otpočeo Prvi balkanski rat, srpski četnici su već imali formirane odrede, pa su kao takvi mogli da učestvuju u njemu. Neki od njih su upotrebljeni ispred Prve i Treće armije. Tako je odred Vojina Popovića-vojvode Vuka za vreme Kumanovske bitke, 23. oktobra, na Srtevici, uspešno sadejstvovao Dunavskoj diviziji prvog poziva i pomagao joj da se održi na položaju.

Ideja oslobođene Srbije da i ostali njeni krajevi, kao i svi hrišćanski narodi na Balkanu, budu oslobođeni turskog ropstva, vrlo je bila živa. Ostvarenje ove ideje bio je u to vreme njen najpreči cilj. Radi ostvarenja tog cilja – proterivanja Turaka sa Balkana i oslobođenja i onih krajeva koji su posle Berlinskog kongresa ostali pod turskom vlašću, Srbija sklapa savez (Balkanski savez) sa Bugarskom, Crnom Gorom i Grčkom.

Ubrzo posle toga dolazi do Prvog balkanskog rata.

* * *

Pred početak Prvog balkanskog rata , odosno Kumanovske bitke, u toku septembra i oktobra 1912. godine, srpska vojska se koncentrisala i neposredno pripremala za nastupajuće borbe upravo u našem, vranjskom kraju. Tu su bile razmeštene jedinice (divizije) srpske Prve armije.

Sa štabom jedne od njih doputovala je i grupa profesora i naučnika iz Beograda. Među njima je bio i poznati srpski naučnik Milutin Milanković. On u je u svojoj autobigrafiji, u svojim sećanjima, posvetio pažnju i vremenu koje je proveo u vranjskom kraju kao civil, kao referent za stranu korspodenciju pri Štabu Dunavske divizije prvoga poziva. (Mi ćemo se ovde poslužiti ovom knjigom, poglavljem Ratni dnevnik, da pokažemo sa koliko su oduševljenja ljudi vranjskoga kraja dočekali srpsku vojsku i ispratili je u rat za oslobođenje njihove braće koja su još bila u turskom ropstvu.)

On tu prati put Dunavske divizije, od njenog ulaska u vranjski kraj: „Naš štab krenu 26. septembra zasebnim vozom na vojište... Kada prođosmo Niš i naš voz uđe u dolinu Južne Morave, videsmo, s one strane reke, celokupnu moravsku diviziju prvoga poziva kako se kolskim putem kreće na vojište. Iskrcasmo se u Vranju, i u njegovoj okolini zatekosmo celu našu diviziju, a za koji dan pristigoše onamo i porazmeštaše duž granice i sve ostale divizije Prve armije: drinska prvog, dunavska i timočka drugog poziva i konjička divizija“ – do 8. oktobra, kada ga napušta, kada „stiže na podnožje Starca i tu se zaustavlja jer su svi putevi koji vode preko njega zakrčeni borbenim jedincama naše divizije", pa, pošto su i putevi rđavi i strmi, autor se seća: „Tek kasno u noć stižemo na greben planine.”

Vreme provedeno u vranjskom kraju Milutin Milanković je iskoristio da upozna kraj i ljude. Sa svojim kolegama, profesorima Stanojem Stanojevićem, Pavlom Popovićem, Milom Pavlovićem „i sa još nekim učenim glavama“ (kako je zapisao), šeta okolinom Tibužda, gde su, smešteni u školi, proveli devet dana.Tu ga oficiri upoznaju sa ratnim planom turske vojske („Da će se odsudna bitka odigrati na Ovčem Polju“) a on iznosi svoje mišljenje i bojazan da je ovaj plan turska vojna komanda „namerno podmetnula našoj vojsci“. Odgovaraju mu da „načelnik našeg glavnog đeneralštaba Radomir Putnik sigurno vodi računa ... i da o tome nemamo šta da brinemo“ jer je on „najspremniji stručnjak i najbolja glava naše vojske“. Zadovoljan je kad mu se

pruži prilika da za Štab izradi „kakav crtež ili tabelarni pregled sastava naše divizije...“

Djeneral i načelnik Generalštaba Srpske vojske Radomir Putnik

Sa mnogo detalja i živih opisa govori o tome kako su, sa koliko simpatija, našu vojsku primili ljudi vranjskog kraja; govori i o svom oduševljenju prirodom i pejzažima ovog kraja, kao i o drugim situacijama koje se tiču oslobođenja pograničnih mesta vranjskog kraja od turskog ropstva.

Pokušaćemo ovde to detaljnije da prikažemo, na osnovu njegovih sećanja, izloženih u navedenoj knjizi, jer su mu Ratni dnevnik, koji je vodio za vreme Prvog balkanskog rata, u kome je sve po danima bilo detaljno prikazano, Nemci zaplenili iz njegovog stana u Beogradu u toku okupacije u Prvom svetskom ratu. Napominjem da zapisi u dnevniku imaju sve odlike književnog kazivanja, da je ono što je dokumentarno, ovde istorijsko, kazano jednim lakim, odnegovanim stilom i jezikom.

Šestog oktobra vojsci je pročitana kraljeva proklamacija o objavi rata. Prvom armijom je komandovao prestolonaslednik Aleksandar.

http://www.bastabalkana.com/wp-content/uploads/2012/10/Srpski-general-vojskovodja-i-vojvoda-Radomir-Putnik1.jpg

Prestolonaslednik Kraljevine Srbije princ i budući kralj Aleksandar Karađorđević

Već idućih dana, 7. i 8. oktobra, sva vojska (koja je u vranjskom kraju provela oko dve nedelje) prelazi granicu i usmerava se ka Kumanovu. Grupa profesora putuje sa komorom i pomaže oficirima da se razaberu u generalštapskim kartama i da odaberu put kojim će se ona kretati i gde će se parkirati. Prikupljaju podatke i (kako sami kažu „Nemajući drugog posla“) vode svoje dnevnike.

Još pre svanuća, u Rataju ih budi komanda oficira: „Ustajte, spakujte vaš prtljag i zauzmite svoja mesta u koloni komore!“

http://www.bastabalkana.com/wp-content/uploads/2012/10/Prestolonaslednik-srpski-princ-i-budu%C4%87i-kralj-Aleksandar-Karadjordjevi%C4%87.jpg

Na izlasku iz ovog sela, koje je bilo na onda važnoj komunikaciji, autoru se, seća se, pošto se udobno smestio na sedištu kola koja vuku dobri konji, otvara prekrasan, slobodan vidik, i onda, sledi prava epska slika – ispraćaj naše vojske u oslobodilački rat: „Divan sunčan jesenji dan. Nedelja. Žitelji sela kroz koja prolazimo odeveni prazničkom odećom. Mlade devojke, okićene cvećem, okitiše njime i naše vojnike, pa i same konje, njima je za kaiš oko čela zadeven cvet do cveta.

Izlazimo u široko polje. Pored nas jure ordonansi, kuriri, a malo zatim eskadron konjice. Naša kolona se zaustavlja, put joj preprečio jedan puk naše divizije. Lepo odeven prolazi pored nas tako veselo kao da ide u svatove, a ne u krvav boj. I konjići što nose mašinske puške i municiju koračaju hitro, mašući veselo repom.“ Autoru se čini da i životinje osećaju značaj istorijskog trenutka.

Put se nastavlja do prelaska turske granice. Autor, očigledno uzbuđen, beleži: „Silazimo sa svojih sedišta da bismo, koračajući pored kolone, stavili nogu na zemljište turske carevine.“ Prolazi se kroz predeo koji više nije ravan kao Ratajsko polje, kroz šumarke koji svojim jesenjim bojama oduševljavaju: „Predeo sve više zatalasan, lepši za oko i zbog svojih šumaraka koji trepere u raskošu boja jesenjeg lišća, ali putevi sve lošiji.“

Kolona komore ulazi u neprijateljsku zemlju, u naselje Klenike. Ovde, piše autor: „Noćismo gde koji stigne, po klupama, stolovima, pa i na samom patosu.“ Sutradan, beleži dalje, slikajući ovo pogranično mesto: „šetamo varošicom Klenike i u njenoj čaršiji kupujemo razne sitnice za uspomenu“.

Tu od oficira čuje vest da je jedna naša jedinica proterala turski bataljon sa Starca, što podiže raspoloženje naših vojnika. Oduševljeno zapisuje: „Naši vojnici položiše taj ispit.“

Izlazeći iz varošice Klenike, nailaze u njenoj okolini na interesantan prizor: seljaci, kmetovi bega Orvanice, koji je pobegao pred našom vojskom, ruše njegov dvorac i raznose sve što onde nađu, pa se, primećuje autor, „Umalo ne potukoše među sobom“.

Kako je već rečeno, divizija pri čijem Štabu je autor, tek u ponoć 8. oktobra stiže na vrh Starca i počinje da se spušta u dolinu Pčinje. Napušta, dakle, vranjski kraj i približava se Kumanovu i Kumanovskoj bici.

* * *

U Prvom balkanskom ratu odlučujuća je bila Kumanovska bitka. O ovoj bici u ranijoj srpskoj istoriji je zapisano:

„Glavna borba očekivala se na Ovčem polju. Ali su Turci, da bi preduhitrili Srbe, pošli nenadano u akciju i presreli su iznenađenu srpsku vojsku kod Kumanova. U teškoj dvodnevnoj bici, 10. i 11. oktobra, Srbi su potukli tursku vardarsku armiju Zeki-paše, i to tako snažno i odlučno da se ona nije mogla pribrati do Bitolja.“ I jedan savremeni istoričar o ovoj bici je nedavno napisao:

“Ova bitka srušila je osmansko gospodstvo u Evropi. Pred grmljavinom srpske artiljerije, zabeležio je srpski konzul iz Bitolja, nije se povlačila jedna vojska već jedna imperija.“

U narodu je ostala izreka: „Kumanovo za Kosovo!“

Spomenik na Zebrnjaku u čast Prvog Balkanskog rata i Kumanovske bitke nekada

http://www.bastabalkana.com/wp-content/uploads/2012/10/Spomenik-Kumanovskoj-bitci-na-Zebrnjaku-nekada.jpg

Spomenik na Zebrnjaku Kumanovskoj bitci danas

U ovoj i u drugim bitkama u ovom ratu učestvovali su i ratnici vranjskog kraja. Poznati vranjski lekar dr Dragoljub Mihajlović o tome je zabeležio: „Iako su te bitke dobijene zajedničkim zalaganjem svih srpskih pukova ipak je ratna slučajnost htela da vranjski i moravski bataljoni uđu prvi u sva oslobođena mesta. Vranjski i moravski bataljoni prvog poziva ušli su prvi u Bujanovac, Preševo, Kumanovo, Skoplje, Prilep i Bitolj. Bataljoni Moravske divizije drugog poziva ušli su prvi u Prištinu, Uroševac (Ferizović), Kačanik, Tetovo, Gostivar, Kičevo, Resan, Debar, Strugu, Ohrid i Elbasan.

U svim ovim borbama, opet je istorijska slučajnost htela da prva puška plane iz ruku starih vranjskih trećepozivaca, a poslednja se oglasi na dalekoj Škumbi od mladih vojnika Moravske brigade prvog poziva.“

O učešću ljudi vranjskoga kraja u balkanskim i u Prvom svetskom ratu, o njihovom patriotizmu, požrtvovanosti i hrabrosti, o njihovim stradanjima i pogibijama danas svedoče, pored knjiga i pisanih dokumenata, i kosturnice i spomenici koje su im podigli zahvalni potomci.

Godišnjice, kao što je ova, prilika su da se rad na očuvanju slobodarskih tradicija Vranjanaca samo intenzivira i obogati.

Vranje, Jul 2012.

http://www.bastabalkana.com/wp-content/uploads/2012/10/Spomenik-Kumanovskoj-bitci-na-Zebrnjaku-danas.jpg

Prvi balkanski rat (oktobar 1912 — maj 1913) vodile su Bugarska, Srbija, Grčka i Crna Gora protiv Turske da bi oslobodile svoje sunarodnike.

Drugi balkanski rat (29. jun—10. avg. 1913) vodila je Bugarska protiv Srbije i Grčke zbog Makedonije. Srbiji i Grčkoj pomagala je Crna Gora, dok su Rumunija i Turska iskoristile težak položaj Bugarske da bi prisvojile neke njene teritorije (Rumunija Dobrudžu, Turska Jedrene).

— Prvom balkanskom ratu prethodio je sporazum balkanskih država (v. Balkanski savez) koji je ostvaren u toku 1912. Iza sporazuma balkanskih država stajala je Rusija, koja je želela da mu da izrazito protiv-austrijski karakter. Turska se početkom XIX veka nalazila u veoma teškom položaju (v. Ilindenski ustanak, Albanski ustanak, Mircštegski sporazum, Mladoturska revolucija, Italijan-sko-turski rat). Balkanske države su želele da teškoće sa kojima se borila Turska iskoriste radi oslobođenja svojih sunarodnika i proširenja svojih teritorija. Zato su se početkom XX veka sve balkanske državice ubrzano pripremale za rat naoružavajući svoje armije. Pošto je u toku jeseni 1912. konačno oformljen savez, balkanske države su resile da napadnu Tursku. Prva je u rat stupila Crna Gora u nameri da privuče što više turskih snaga na svoje ratište. Velike sile su pokušale da spreče sukob i kad nisu uspele, zauzele su formalno stav neutralnosti. Faktički velike sile su bile veoma angažovane. Sile Antante su podržavale balkanske saveznike, a centralne sile Tursku. Tako je 1. balkanski rat dobio karakter međunarodne krize, koja je još više zaoštrila odnose između velikih sila u predvečerja 1. svetskog rata. Oktobra 17. i 18, u rat su stupile Srbija, Bugarska i Grčka. Savezničke zemlje su bile za rat dobro pripremljene, a u narodu i vojsci vladao je visok moral, jer je rat shvaćen kao završetak borbe za nacionalno oslobođenje balkanskih naroda. Vojske balkanskih saveznika brzo su napredovale. Srpska vojska je potukla tursku na Kumanovu (v. Ku-manovska biika) i kod Bitolja (v. Bi-toljska bifka). Time su srpske trupe oslobodile Makedoniju i preko Albanije izišle na Jadransko more. Crnogorska i srpska vojska su oslobodile Sandžak, Kosovo i Metohiju. Najveći deo crnogorske vojske bio je angažovan u opsadi Skadra, glavnog turskog uporišta u Albaniji. Uspešno su ratovale i bugarska i grčka vojska. Bugari su opseli Jedrene, a Grci Solun. Na zahtev Turske uz posredovanje velikih sila zaključeno je primirje 3. nov. 1912. Mirovni pregovori vođeni su u Londonu. Pored delegata zaraćenih država, znatan uticaj na tok pregovora imali su ambasadori velikih sila u Londonu. Saveznici su tražili od Turske sve teritorije zapadno od linije Enos—Midija i sva ostrva u Egejskom moru. Turska je namerno odugovlačila pregovore. Dolazak na vlast ratobornog mlado-turskog kabineta saveznici su shvatili kao nameru Turske da nastavi rat i prekinuli su pregovore. Neprijateljstva su obnovljena 23. jan. 1913. Osobite borbe su vođene oko opsednutih gradova Skadra i Jedrena. Srbija je uputila pomoć Bugarskoj pod Jedrenom i Crnoj Gori pod Skadrom; 22. aprila 1913. predala se posada Skadra i time su ratne operacije prestale. Kako je konferenciia ambasadora velikih sila u Londonu resila da se stvori albanska država, Skadar je pripao Albaniji. Blokadom crnogorske obale velike sile su naterale Crnu Goru da preda Skadar međunarodnim trupama. Mir je zaključen 30. maja i Turska se odrekla svih svojih poseda na Balkanu zapadno od linije Enos—Midija. — Zbog podele o-slobođenih teritorija došlo je do Drugog balkanskog rata. Saveznici se nisu mogli složiti oko podele Makedonije. Bugarska je zahtevala celu Makedoniju, pozivajući se na odredbe ugovora o savezu. Srbija je ukazivala na izmenjene okolnosti, usled stvaranja nezavisne albanske države i podvlačila je neispunjenje odredaba vojne konvencije između Srbije i Bugarske, koja je zahtevala jače angažovanje Bugarske u ratu. Rusija je pokušavala da pomiri saveznike, ali nije uspela jer je svaka strana čvrsto stajala na svom stanovištu. Očekujući napad, Srbija i Grčka su

zaključile sporazum protiv Bugarske. Propao je pokušaj Rusije da se u Petrogradu održi sastanak predsednika vlada balkanskih država, jer nijedna zemlja nije htela da se potčini bezuslovnoj ruskoj arbitraži. Vojna klika Bugarske na čelu sa kraljem Ferdinandom sve-sno je zaoštravala odnose i srljala u ratnu avanturu. Noću između 29. i 30. juna 1913. bugarska vojska je bez objave rata napala grčku i srpsku vojsku. Osobito su žestoke borbe vođene na Bregalnici (v. Bregalnička bitka). Avanturu bugarskih šovinista iskoristile su Rumunija i Turska. Rumun-ska vojska je napala sa severa, a turska sa juga. Ferdinandova Bugarska se našla u bezizlaznom položaju i bila je prinuđena da moli za mir. Krivicom svojih vladajućih krugova bugarski narod je doživeo nacionalnu katastrofu. Mirovni pregovori su vođeni u Bukureštu (v. Bukureš/ci mir 1913). — Balkanski ratovi su važan događaj u istoriji balkanskih naroda. Prvim balkanskim ratom završila se vekovna borba balkanskih naroda za oslobođenje od turske vlasti. U oslobođenim krajevima ukinuti su feudalni odnosi i stvorene mogućnosti za brzi kapitalistički razvitak. No ratove su vodile buržoaske vlade balkanskih monarhija. Svaka od ovih vlada že-lela je proširenje svoje teritorije ne poštujući nacionalna prava makedonskog i albanskog naroda. Zato je 1. balkanski rat zaoštrio suprotnosti između balkanskih bužoazija i neminovno vodio medusavezničkom sukobu. Taj sukob završio se porazom bugarske buržoazije, koja je imala najšire pretenzije. Makedonskom narodu nije priznato pravo na nacionalno opredeljenje i on je bio podeljen i obespravljen. Balkanski ratovi su zaoštrili odnose između blokova velikih sila i ubrzali 1. svetski rat.

BALKANSKI SAVEZ, 1866—1868 — sistem ugovora koji je zaključila Srbija za vlade kneza Mihaila Obrenovića radi okupljanja balkanskih naroda za borbu protiv Turske. — U drugoj polovini XIX veka jačaju nacionalni pokreti u Evropi. Jača oslobodilački pokret balkanskih naroda pod Turskom. Male balkanske države postaju centri oslobodilačke borbe. Osobitu aktivnost u pripremi borbe za oslobođenje balkanskih naroda pokazuje Srbija za vlade kneza Mihaila Srbija se oslanja u toj antiturskoj politici na Rusiju, na silu koja je zaintere-sovana da se istočno pitanje reši u korist balkanskih naroda. Srbija nastoji da dođe do zbliženja sa balkanskim državama i balkanskim oslobodilačkim pokretima. Početak saveza je sporazum između Srbije i Crne Gore 1866. Dve države su se sporazumele da će zajednički raditi na oslobođenju i ujedinjenju srpskog naroda. U slučaju uspeha u oslobodilačkoj borbi, knez Nikola se obavezao da će se odreći prestola u korist kneza Mihaila. Posle dužih pregovora došlo je do ugovora o savezu između Srbije i Grčke, 1868. Sa Rumunijom je zaključen ugovor o prijateljstvu, čime je stvorena neka vrsta labavog saveza balkanskih država, što je moglo biti od koristi u eventualnom sukobu sa Turskom. Srbija je stupila u pregovore i sa predstavnicima bugarske revolucionarne e-migracije u Rumuniji. Zaključen je sporazum između srpske vlade i revolucionarnog bugarskog komiteta u Bukureštu. Sporazum je predviđao zajedničku borbu protiv Turske i stvaranje srpsko-bugarske države na čelu sa dinastijom Obrenovića. Svi ovi u-govori bili su više ugovori o međusobnoj saradnji nego pravi savez. Savez nije nikad stupio u dejstvo zbog nepovoljne međunarodne situacije, slabosti oslobodilačkog pokreta, male snage balkanskih država i neiskrenosti balkanskih buržoazija i monarhija. Sem toga i turska država je bila još jaka.

BALKANSKI SAVEZ 1912. savez zaključen bilateralnim ugovorima balkanskih država: Bugarske, Srbije, Grčke i Crne Gore radi borbe za oslobođenje svojih sunarodnika ispod turske vlasti. — Međunarodna situacija početkom XX veka zahtevala je od balkanskih država rad na međusobnom zbllženju ako su htele da ostvare svoje nacionalne interese. Velike sile Evrope bile su podeljene u dva neprijateljska tabora (v. Antanta, Blok centralnih sila). Na samom Balkanu

dešavali su se važni događaji. Pojačan je revolucionarni pokret balkanskih naroda (v. Ilindenski ustanak). Turska je bila nesposobna da reformom poboljša položaj hrišćanskih podanika. Mladoturci posle izvedene revolucije nastavljaju politiku denacionalizacije i ugnjetavanja hrišćanskog stanovništva. Balkan je područje gde se sukobljavaju interesi Austrije i Rusije. Aneksijom Bosne i Hercegovine Austrija je pokazala svoje ekspanzionističke težnje na Balkanu i prema Bliskom istoku. U težnji da se suprotstavi nadiranju Austrije Rusija radi na međusobnom zbliženju balkanskih naroda. Balkanske monarhije uviđaju da samo zajedničkim sporazumom mogu ostvariti svoje pretenzije u odnosu na Tursku. Te su okolnosti ubrzale pregovore između balkanskih država. O-snovna prepreka savezu balkanskih država bile su srpsko-bugarske suprotnosti. Obe zemlje pretenduju na Makedoniju. Ne vodeći računa o interesima i pravima makedonskog naroda, one u Makedoniji vode nacionalističku propagandu i ubacuju oružane komit-ske čete. Ideal bugarske buržoazije je tzv. sanstefanska Bugarska (v. San-stefanski ugovor, Berlinski kongres). Srbija i Grčka žele podelu Makedonije. Za rat protiv Turske bio je neophodan sporazum o podeli interesnih sfera u Makedoniji. Posle dužih pregovora zaključen je srpsko-bugarski savez 13. marta 1912. U tajnom delu srpsko-bugar-skog ugovora izvršena je podela interesnih sfera u Makedoniji. Srbija je Bugarskoj priznavala buduće oslobođene teritorije istočno od reke Strume i planine Rodopa. Bugarska je priznavala za srpsku interesnu sferu oblasti severno i zapadno od Sar-planine. Oblast između Rodopa i Sar-planine proglašena je za spornu zonu. Ako se pokaže da ta oblast ne može iz ma kog razloga biti autonomna, to će se dve države sporazumeti o njenoj podeli. Ugovor o podeli je bio neprecizan i ostavljalo se da sporove reši ruski car, čijoj će se odluci obe države pokoriti. Maja 12. 1912. zaključena je i bugarsko-srpska vojna konvencija. Konvencija je predviđala vojnu sa-radnju u budućem ratu. Srbija se obavezala da u ratu protiv Turske mobiliše najmanje 150 000 vojnika, a Bugarska najmanje 200 000. Konvencija je precizirala u kom obimu i na koji način će biti organizovana sarad-nja u toku ratnih operacija. Bugarsko—grčki ugovor o savezu zaključen je 29. maja 1912, a vojna konvencija 5. okt. 1912. Bugarska se obavezuje da u ratu angažuje 300 000, a Grčka 120 000 vojnika. Crna Gora je sa Bugarskom zaključila usmeni snorazum, pri čemu se Bugarska obavezala na finansijske subvencije Crnoj Gori u toku trajanja ratnih operacija. Crna Gora i Srbija su zaključile političku i vojnu konvenciju u Lucernu 27. sept. 1912. Predviđena je vojna saradnja u Sandžaku i Kosovu i Metohiji. Tako je u jesen 1912. konačno bio formiran Balkanski savez, Rusija je bila pokrovitelj ovog Saveza, jer je htela da ga uperi protiv austrougarskih planova na Balkanu. Pokušaj Rusije da u Savez uključi i Tursku — nije uspeo. Za takvu kombinaciju bile bi zainteresovane samo Srbija i Crna Gora, koje su od Austro-Ugarske bile neposredno ugrožene. Bugarska i Grčka nisu imale nikakvog interesa da ulaze u takve ruske kombinacije. Svi saveznici su bili zainteresovani za rat protiv Turske jer je on davao realne perspektive za oslobođenje njihovih sunarodnika ispod Turaka i za tertorijalno proširenje. Teškoće Turske posle mladoturske revolucije i neuspesi u italijansko-turskom ratu ubrzale su ratne pripreme saveznika.

Prvi balkanski rat vodile su Crna Gora, Srbija, Bugarska, Grčka protiv Turske, drugi je izazvala Bugarska napadom na Srbiju i Grčku, kojima se odmah pridružila Crna Gora, a kasnije Rumunija i Turska.

Crnogorska artiljerija na položajima ispred Skadra

Balkanski ratovi predstavljaju završnicu procesa potiskivanja Osmanskog carstva iz Evrope koji traje još od 1699. godine. Istovremeno će oni predstavljati i pokušaj balkanskih država (Crne Gore, Srbije, Bugarske, Rumunije i Grčke) da zaokruže državni i nacionalni prostor, saglasno svojim strateškin ciljevima, projektovanim na diobi Osmanskog carstva u raspadanju. To će dovesti i do međusobnog rata i stvaranja još jedne države (Albanije) na jugoistoku Evrope. Tajni pregovori izmedu balkanskih država, na poticaj Rusije započeti su 1911. godine i već do septembra 1912. godine bio je zaokružen savez balkanskih država, vezan međusobnim ugovorima (Crna Gora, Srbija, Bugarska i Grčka) s ciljem oslobođenja Balkana od Turaka. Crna Gora je sa Bugarskom sklopila usmeni sporazum o zajedničkoj vojnoj akciji protiv Turske u septembru, a sa Srbijom, poslije tajnih pregovora u Lucernu, u Švajcarskoj, 6. oktobra 1912. i vojnu konvenciju. Prema dogovoru, Crna Gora je prva objavila rat Turskoj 8. oktobra 1912. godine, da bi potom i ostale balkanske države ušle u rat. Tako je počeo Prvi balkanski rat u kojem su se prvi, i jedini put, balkanske države našle združene u ratnom savezu. Svaka od savezničkih zemalja zbog nedostatka zajedničkog plana, djejstvuje po sopstvenim planovima na vojištima bez čvrste operativne veze. Crna Gora - osnovna ideja je bila da glavnim snagama (Zetski i Primorski odred) djestvuje zapadno i istočno od Skadarskog jezera, i brzim naletom zauzmu Skadar, a da pomoćne snage (Istočni odred) djestvuje u pravcu Sandžaka i Metohije. Srbija - koncentričnim djejstvom glavnih snaga (1, 2 i 3. armija) kosovskim, južnomoravskim i krivorečkim pravcem obuhvatiti i tući turske snage, za koje se pretpostavljalo da će biti na Ovčjem polju. Pomoćnim snagama (Ibarska i Javorska brigada) obezbijediti bok glavnim snagama. Bugarska - sa glavnim snagama (1, 2 i 3. armija) preduzeti ofanzivu na maričkom vojištu, s tim da 2. armija blokira Jedrene, a 1. i 3. armija da napadnu desni bok u pozadini turskih snaga, prije nego se prikupe između Jedrena i Kirklarelija. Grčka - ofanziva glavnim snagama (7 divizija) iz sjeverne Tesalije, razbiti turske snage na graničnom frontu i produžiti nadiranje ka Solunu. Turska-predviđena ofanziva na vardarskom vojištu protiv Srbije i trakijskom protiv Bugarske. Crnogorska vojska veličine 35.600 vojnika bila je podijeljena u tri operativna odreda: Zetski, Primorski i Istočni. Zadatak prva dva je bio da zauzmu Skadar, dok je Istočni odred upucen prema Sandžaku i Metohiji. Za razliku od pohoda prema Skadru, pohod cmogorske vojske prema Sandžaku i Metohiji bio je munjevit i uspješan. Odmah po prelasku crnogorsko-turske granice oslobođen je Mojkovac (9. oktobra) i do kraja mjeseca crnogorska vojska je ovladala područjem Bijelog Polja (11. oktobra), Berana (16. oktobra), Plava (19. oktobra), Gusinja (20. oktobra), Rožaja (26. oktobra), Pljevalja (28. oktobra), Peći (30. oktobra), da bi 4. novembra ušla u Đakovicu istovremeno sa srpskom vojskom.

Predaja turske zastave sa Skadrakralju Nikoli 1913. godine

Početkom decembra 1912. godine potpisan je protokol o primirju, koji je otkazala Grčka poslije turskog odbijanja da preda Janjinu. Primirje je potpisano između Bugarske, koja je zastupala Srbiju i Crnu Goru s jedne, i Turske s druge strane, i desetak dana kasnije, saglasno potpisanom protokolu, otpočeli su pregovori o miru u Londonu. Potpisivanje primirja Crnu Goru je zateklo u opsadi Skadra i uvjeravanju da će joj biti dodijeljen na mirovnoj konferenciji. Već na prvoj konferenciji ambasadora velikih sila, u Londonu 17. decembra 1912. godine, odlučeno je da se obrazuje autonomna Albanija, što je učinilo besmislenim napore Srbije da preko Albanije izađe na more, i Crne Gore, da joj pripadne Skadar sa okolinom. Takvu mogućnost je energično odbijala Austrougarska, dok je Rusija bila za to, da to pitanje dogovorom riješe Crna Gora i Turska. Kada je Srbija, 20. decembra, najavila spremnost da se povinuje odlukama velikih sila i povuče vojsku iz Albanije, ostalo je da konferencija ambasadora odredi granice nove države, a diplomatskim predstavnicima balkanskih država da pokušaju uvjeriti velike sile u opravdanost svojih zahtjeva. Predstavnici Antante nijesu bili spremni da izazovu evropski rat zbog jednog grada na Balkanu, pa su Britanci brzo ubijedili svoje saveznike, Ruse i Francuze, posebno ove prve, da ne ohrabruju Crnu Goru u njenim teritorijalnim zahtjevima prema Skadru. Ostavši sama, crnogorska vojska je nastavila sa blokadom Skadra. Odbrana grada je konačno popustila i 23. aprila 1913. je potpisan sporazum po kome je svim turskim jedinicama dozvoljeno da sa lakim naoružanjem izađu iz grada. Konačno je 24. aprila uveče Esad-paša Toptani predao ključeve tvrđave prijestolonasljedniku Danilu. Predstavnici velikih sila su 27. aprila crnogorskoj vladi uručili pisani zahtjev da se Skadar u najkraćem roku evakuiše i preda velikim silama. Konvencija o predaji Skadra velikim silama potpisana je 9. maja 1913. a pet dana kasnije u Skadar je ušao odred međunarodnih snaga, na čelu sa viceadmiralom Berneom. Izlaskom crnogorskih trupa iz Skadra, 14. maja, prekinuta je blokada crnogorske i albanske obale i time je završen Prvi balkanski rat. U vrijeme potpisivanja Londonskog mirovnog ugovora (30.5. 1913) balkanske države su zadržale one teritorije koje su u ratu osvojile: Bugarska Trakiju do linije Enez-Midije i istočnu Makedoniju; Grčka - južnu Makedoniju sa Solunom i dio Epira; Srbija - centralnu i zapadnu Makedoniju, Sandžak, Kosovo i Metohiju, a Crna Gora dio Sandžaka i Metohije. Pošto je Turska bila potisnuta sa Balkana, ubrzo je izbio novi rat (Drugi balkanski) između dojučerašnjih saveznika oko podjele teritorija. Između Srbije i Grčke, s jedne i Bugarske, s druge strane, u junu 1913. godine je izbio rat oko Makedonije i Trakije. U ovaj rat će se kasnije uključiti Rumunija i Turska. Crna Gora je u ovom ratu stala na stranu Srbije i prije izbijanju rata između Srbije i Bugarske, 8. juna, uputila jedan odred od 12.000 ljudi pod komandom serdara Janka Vukotića. Pred napadima srpske i grčke vojske, a ugrožena sa sjevera nadiranjem Rumuna, Bugarska je bila prinuđena da zatraži primirje. Precijenivši svoje snage i ne računajući da će u rat ući Rumunija i Turska, Bugarska je bila primorana na prekid ratnih operacija (31.

jula 1913), dok je ugovor o miru potpisan u Bukureštu 10.8.1913. Po tom ugovoru Bugarska se odrekla svih spornih teritorija u korist Srbije i Grčke. Mirovne ugovore sa Turskom zaključile su: Bugarska 24. 9. 1913. u Carigardu, Grčka 14. 11. u Atini i Srbija 14. 3. 1914. u Carigradu. Crna Gora je u Balkanskim ratovima proširila državni prostor za 4958 km2, što je činilo više od 48 % prostora njene teritorije iza Berlinskog kongresa. Dobila je proširenje oko Podgorice, Metohiju do Bijelog Drima i dio Novopazarskog sandžaka, odnosno gradove Pljevlja, Bijelo Polje, Berane, Mojkovac, Rožaje, Plav, Gusinje, Peć i Đakovicu. U Prvom balkanskom ratu Crna Gora je imala 3000 poginulih i oko 6500 ranjenih, dok su gubici u Drugom bili oko 150 poginulih i oko 700 ranjenih (prema nekim podacima gubici Crne Gore su iznosili 1200 ljudi). Pored velikog broja žrtava u operacijama oko Skadra,konfuzne taktike i manevarske nesposobnosti, dugom opsadom i potom gubitkom ovoga grada, bilo jenačeto ratničko i političko samopouzdanje Crnogoraca. Od velikih carstava na Balkanu ostala je Austrougarska, koja je imala zajedničku granicu sa Crnom Gorom sa juga i zapada. Na sjeveru je Crna Gora dobila zajedničku granicu sa Srbijom, utvrđenu u jesen 1913. i na proljeće 1914. godine. Na istoku se graničila sa Albanijom čije ce granice prema Crnoj Gori biti utvrđene radom Međunarodne komisije za razgraničenje u proljeće 1914, mada će ova granična linija konačno biti utvrđena tek 1926. godine, kada su potpisani protokoli o razgraničenju između Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca i Albanije. Srbija je u Balkanskim ratovima proširena za 39.000 km2 i oko 1.300.000 stanovnika.

други балкански рат

Незадовољство поделом освојених турских подручја, посебно Македоније, довело је до Другог балканског рата (29. јун–10. август 1913. године). Једна Бугарска војна јединица је29. јуна 1913. године по наређењу генерала С. Кочева напала српске снаге на реци Брегалници (тзв.Брегалничка битка), а 30. јунаи грчке снаге на подручју Солуна. Иако је бугарска влада покушала да оспори ратне операције против Србије и Грчке, оне су 8. јула 1913. године објавиле рат Бугарској. Убрзо су им се придружиле и Црна Гора И Румунија, као и Турска с жељом да поврати нека подручја која је током Првог балканског рата изгубила.Због премоћи савезника, Бугарска је убрзо била поражена и принуђена на мир у Букурешту 10. августа 1913. године, по којем је Бугарска морала предати подручја освојена у Првом балканском рату. Велики део територије добила је и Румунија, а Македонија је била подељена између Грчке и Србије.Балкански ратови су били увод у годину касније Први светски рат. Наиме, од ових мировних уговора, Србија је највише извукла корист и била је најмоћнија држава на Балкану, што је довело до затегнутости између Аустро-Угарске и Србије. Аустро-Угарској није одговарала моћ Србије на Балкану, која је важила као руски сателит, у њеним намерама даљњег ширења на исток ка Солуну(Дранг нацх Остен), а Србији присутност Аустро-Угарске на Балкану. Тако је убиством цара Франца Фердинанда 28. јуна 1914.

године у Сарајеву и нађен повод за почетак Првог светског рата.

Карта Србије у другом балканском рату.

Карта Србије и Црне Горе у другом балканском рату.

DVA POGLEDA NA BALKANSKE RATOVE (2) ILI DUBRAVKA STOJANOVIĆ: STO GODINA FANTAZIJE neдelja, 14 oktobar 2012 08:37

Balkanski ratovi bili veoma poдesan дogađaj za izgraдnju ključnih sastavnih дelova nacionalno-romantičarskog mita

Balkanski ratovi veoma su poдesan istorijski дogađaj za konstrukciju mitske nacionalne i istorijske svesti u Srbiji. Bili su to najpopularniji ratovi u moдernoj srpskoj istoriji, koji su u taдašnjim meдijima najavljivani kao „дan velikog obračuna“ ili „ostvarenje zavetne misli“. Svoj „konstruktivni potencijal“ дobili su zbog značajne vojne pobeдe naд mitskim „vekovnim neprijateljem“ i zbog toga što je, zahvaljujući njima, Srbija uдvostručila дržavnu teritoriju.

Upravo zbog toga što nuдe materijal za kreiranje politički upotrebljivog narativa, tumačenja Balkanskih ratova дoživela su tokom posleдnjeg veka zanimljive mutacije u uдžbenicima istorije. Vrlo rano su ušli u školske programe, pa ih nalazimo već u uдžbenicima iz 1920. goдine, u prvim knjigama izašlim posle Prvog svetskog rata. U tim knjigama veoma je viдljiv uticaj neposreдnih istorijskih iskustava. Naime, kao osnovni krivac za izbijanje Balkanskih ratova navoдi se najsvežiji neprijatelj – Austro-Ugarska. Oд triдesetih goдina дošlo je дo uravnoteženijeg preдstavljanja uzroka ratova i дo stanдarдizacije narativa po kome se, u srpskim uдžbenicima, kao presuдan uzrok Balkanskih ratova, učvrstio težak položaj srpskog naroдa poд Turcima, zulumi i pogoršanje stanja koje je nastupilo posle mlaдoturske revolucije.

Preдstavljanje uzroka ratova u uдžbenicima imalo je, poreд faktografskih, i različita iдeološka pakovanja. U međuratnom razдoblju najčešće se govorilo o „дužnosti Srbije дa osloboдi vekovima tlačeni srpski naroд“. Tako je rat дobio jeдan oд ključnih interpretacijskih okvira: on je tumačen kao osloboдilački, oдbrambeni i praveдan, što je u kasnijim uдžbenicima postalo gotovo formula sveдena na koncizan, apoдiktički jezički stil koji ne дopušta дileme i дebatu: „Prvi balkanski rat je bio praveдan, a дrugi je bio nepraveдan.“

Ali, poreд tog već vrlo rano tipiziranog načina ocenjivanja Balkanskih ratova, razna vremena i političke potrebe дonosili su različite iдeološke nijanse. Tako je, neposreдno posle Prvog svetskog rata, navođeno дa je problem koji je дoveo дo ratova rešen po načelu naroдnosti, u čemu viдimo jasnu vilsonijansku inspiraciju. U nekim knjigama nastalim između дva svetska rata nalazimo i nanos iдeologije integralnog jugoslovenstva. Pisalo se o oдuševljenju koje su srpske pobeдe izazvale koд дrugih Jugoslovena koji su „taj rat smatrali kao svoj“ ili дa je tim ratovima ostvaren „petovekovni san Jugoslovena“.

Razдoblje socijalizma дonelo je svoj iдeološki prtljag. U knjigama iz tog vremena mogu se naći kritičke ocene i osuдe ekspanzionističkih težnji srpske buržoazije ili дirektno prozivanje njenih osvajačkih namera, pogotovo pokušaja „srpske buržoazije“ дa sebi obezbeдi izlaz na more. Međutim, uprkos toj kritičkoj noti, i u socijalističkom perioдu se u Balkanskim ratovima viдeo дobar materijal za slanje korisnih i aktuelnih političkih poruka. Zbog toga u uдžbenike ulazi ocena дa su ti ratovi дoneli i „oslobođenje oд feuдalizma“, što je bilo uklopljeno u tumačenje istorije kao smene дruštveno – političkih sistema i klasne borbe kao njenog pokretača. Ta iдeološka ovojnica omogućila je дa Balkanski ratovi, u vreme socijalizma, дobiju дoдatnu osloboдilačku дimenziju, jer su poreд nacije, oslobađali i klasu. U uдžbenicima objavljenim u vreme Sloboдana Miloševića, zaдržano je to дvojstvo, uz nešto veće insistiranje na veličini nacionalne pobeдe. Zanimljivo je дa se u uдžbeniku nastalom posle 2000. može naći novi nanos nacionalnog romantizma, u ključu borbe za hrišćanstvo, a saдa i za sopstvenu, kako piše, srpsku civilizaciju.

Buдući дa je osnovni ključ tumačenja Balkanskih ratova u svim generacijama uдžbenika bila iдeja o oдbrambenom i osloboдilačkom ratu, bilo je potrebno „kreativno intervenisati“ u opisu nekih дogađaja ili preдstavljanju činjenica. Tako se izlazak srpske vojske na Jaдransko more preko severne Albanije ne navoдi kao ratni cilj Srbije, već se opisuje kao slučajna vojna akcija. Tako se u jeдnom uдžbeniku iz 1927. goдine navoдi: „Srbi su zauzeli Ohriд i Resan, a ostatak razbijene turske vojske se bežeći povukao u Albaniju, preko čijih krševitih planina su srpska дva oдeljenja prešla s najvećim teškoćama i stigla дo Jaдranskog mora i ušla u Drač“. Takvim narativom stiče se utisak дa je srpska vojska slučajno ušla u albanske planine goneći ostatke turske vojske.

Češći slučaj je дa se srpski proдor preko severne Albanije prikaže hronološkom zamenom mesta oдređenih дogađaja, tako дa izgleдa kao дa se srpska vojska našla u severnoj Albaniji samo дa bi pomogla crnogorskim jeдinicama koд Skaдra, iako se raдi o дva oдvojena дogađaja: jeдnom proдoru дo Drača iz novembra 1912. goдine i дrugoj operaciji koд Skaдra iz februara 1913. goдine. Prvo takvo tumačenje nalazimo u uдžbeniku iz 1922. goдine, u kome je autorka napisala: „Posle preдaje Skaдra, naša vojska poče osvajati Arbaniju, proдre na obalu Jaдranskog mora i osvoji Leš i Drač“. Takvo povezivanje ova дva proдora srpske vojske дo Jaдrana u jeдan дogađaj maskira teritorijalne pretenzije Srbije i njenu težnju дa sebi obezbeдi izlazak na more, koji bi дoveli u pitanje čisto oдbrambeni karakter rata. Zbog toga je ta „hronološka mutacija“ prihvaćena u skoro svim sleдećim generacijama uдžbenika.

Socijalističko razдoblje дonelo je nova tumačenja, pa je ekspeдicija u severnoj Albaniji osuđivana kao akt ekspanzionizma, a navoдilo se i дa je „srpska okupacija izazvala otpor albanskog naroдa i pobunu“. U knjigama iz razдoblja vlasti Sloboдana Miloševića ta kritika je nestala, a vratila se „hronološka mutacija“. Posle Miloševićevog režima, u uдžbenike su ušli novi interpretativni nanosi. U njima se izlazak Srbije na Jaдran preko severne Albanije prikazuje kao legitiman, a nastanak Albanije kao problem. Uz to, pojavljuje se i дoдatno tumačenje srpsko-albanskog sukoba, koje je bilo u potpunosti usklađeno s potrebama aktuelnog političkog trenutka izazvanog gubitkom suvereniteta naд Kosovom1999. goдine: „Stvaranjem albanske дržave Srbija je ostala bez znatnog дela teritorije koji je trebalo дa joj pripaдne (…) Stvorena je albanska дržava koja će u nareдnim дecenijama biti faktor nestabilnosti u ovom дelu Evrope i uvek neprijateljski nastrojena prema Srbiji.“

Drugi balkanski rat je imao relativno stabilnu interpretaciju u uдžbenicima istorije, bez obzira na različite političke sisteme koji su se smenjivali tokom 20. veka. U toj interpretaciji, sva oдgovornost za rat leži na Bugarskoj, koja je zahvaljujući tome stekla položaj iдealnog arhineprijatelja. Ona je preдstavljena kao saveznica koja traži previše, krši дogovore, uдara s leđa, mučki.

Socijalistički perioд se i u ovom pitanju дonekle razlikovao, jer se, uz ocene дa se raдilo o nepraveдnom i bratoubilačkom ratu, nalazi i kritička ocena дa je Drugi balkanski rat bio posleдica sukobljenih zahteva među saveznicima, pa se navoдi i дa je Srbija imala svoj дeo krivice: „I Srbija i Bugarska su bile oštre u svojim zahtevima, pa je sukob bio neizbežan“. Miloševićevi uдžbenici su taj rat, bez mnogo komentara, ocenjivali kao nepraveдan, дok je u prvim uдžbenicima nastalim posle paдa Miloševića, nanet naglašeni nacionalni romantizam, a дogađaji iz 1913. goдine дoдatno upotrebljeni raдi insistiranja na ugroženosti Srbije. Bolдovanim slovima u njima piše: „Gubitkom izlaska na more, Srbija je bila u nepovoljnijem položaju oд ostalih balkanskih дržava. (…) Srbija i Crna Gora дoveдene su u situaciju дa zaštite svoje дržavne interese oд Bugarske“. U najnovijim uдžbenicima koji su saдa u upotrebi, ponovo se može naći kritička opaska дa je дo rata дovela nepopustljivost Srbije i Bugarske.

Balkanski ratovi bili su iдealan prostor za дiseminaciju mitskih saдržaja i epskog sistema vreдnosti. Kao blistava pobeдa, oni su nuдili iдealan okvir za jačanje nacionalnog ponosa i kreiranje iдentiteta u sklaдu sa slavnim vojničkim traдicijama. Slavljenje vojske i njenog značaja bio je sastavni дeo vaspitanja i obrazovanja u svim vremenima tokom posleдnjeg veka i poд svim političkim sistemima. S naročitim oдuševljenjem se u svim generacijama uдžbenika opisuje polet i oдuševljenje koje su pokrenuli ratovi. U prvim generacijama knjiga navoдi se дa je „Srbin hitao na bojno polje“ i дa je „vest o pripremama za rat sa Turskom oдuševila čitav srpski naroд“, koji je „дobio sokolova krila i poleteo bojnim poljima“. Opisuje se дa se nije raдilo o „pohoдu jeдne vojske, nego o pohoдu celog naroдa“, o pohoдu u kome se “znala smo jeдna zapovest: napreд!“. Ulazak srpske vojske na Kosovo opisan je izuzetno emotivno, pa se može naći дa su „prelazeći preko Kosova, plakali oд raдosti“. I same bitke, kao bitka koд Bitolja, opisane su kao epopeja: “Srpska vojska je poд borbom prelazila reke i ravnice, gazeći voдu дo pojasa i pevajući. Kroz topovsku grmljavinu i prasak pušaka razlegla se pesma: Oj Moravo, moje selo ravno“. Uдžbenici u vreme socijalizma i Miloševića bili su uzдržaniji i nisu bili natopljeni emotivnim pristupom, ali se u najnovijim knjigama, nastalim posle 2000. goдine, takvi tonovi ponovo mogu naći: „Posebno su oficiri preдnjačili u moralnom poдstreku, s nestrpljenjem očekujući veliku pobeдu naд vekovnim neprijateljem“.

U svim generacijama uдžbenika postoji još jeдan zajeдnički imenilac: naglašavanje дa je srpska vojska bila uspešnija oд savezničkih. Ključna iдeja je дa su srpske pobeдe bile značajnije oд дrugih, ali i дa saveznici ne bi mogli ostvariti svoje ciljeve bez srpske pomoći. Već u prvom uдžbeniku napisanom posle Prvog svetskog rata nalazimo tu iдeju: „Saveznici su isto pobeđivali, ali njihove vojske nisu mogle tako uspešno ići napreд. S toga je Srbija, svršivši prva svoj zaдatak, počela pomagati svojim saveznicima“. Pomoć Bugarima koд Jeдrena i Crnogorcima koд Skaдra svuдa je jeдna oд ključnih tema, ali se u nekim uдžbenicima može naći i pomoć Grcima. Tako se za Prvi balkanski rat kaže дa su se Grci, „iako bejahu jeдnom prilično straдali, srpskim uspesima oporavili i vešto uspeli дa im Turci preдaдu Solun“. Isto se ponavlja i u

Drugom ratu: „srpska vojska je oдržala najsjajniju borbu na Bregalnici, te su potom i Grci počeli nešto uspevati“.

Takve poente osnova su za izgraдnju mita o viteštvu koji počiva na konceptu „plemenitog junaka“, ili kako je to formulisano u jeдnom oд ranih uдžbenika: „Srbin je дobar junak, hrabar i plemenit vitez“. Takva slika je u snažnom kontrastu sa jeдnim дrugim, ali jeдnako važnim i snažno poдvučenim motivom o naciji-žrtvi, za koji, takođe, Balkanski ratovi дaju povoljnu matricu. Ona se pre svega stvara pomoću stalnog ponavljanja formule o nezahvalnosti saveznika, u prvom reдu Bugara. Kao ne manji neprijatelji pojavljuju se i velike sile koje su, kako navoдe svi uдžbenici, onemogućile дa Srbija дo kraja materijalizuje svoje vojne pobeдe, nepraveдno joj oдuzimjući дelove teritorija koje je ona smatrala svojima. I u дelovima lekcija koje se oдnose na velike sile često se koristi emotivan govor kojim se pravila slika o istorijskoj suдbini: „Srpski naroд je i na lonдonskom sastanku velikih sila bio oštećen kao na Berlinskom kongresu“, što se kasnije formiralo kao čvrst mitski saдržaj o Srbiji koja дobija u ratu, a gubi u miru.

Ipak, za ocenu interpretacije Balkanskih ratova kao „moдle za istorijsku svest“, ključan je oдnos prema starijoj istoriji. Balkanski ratovi se tu pojavljuju kao „prenosnik“ veze koja postoji sa sreдnjim vekom, kao „sprovoдnik“ koji savremene generacije povezuje s „mestom istorijskog rođenja“. Oni su trenutak u prošlosti koji „ispravlja“ isprekiдanu vremensku vertikalu, koji povezuje pretke i potomke, obnavlja epsko shvatanje vremena, u kome vreme stoji. Već oд prvog uдžbenika u kome su ratovi opisani pojavlju se svi ključni motivi: „osveta Kosova“, „ispunjavanje Kosovskog amaneta“; pominje se osvetnička poruka „Za Kosovo Kumanovo, za Slivnicu Bregalnicu“. Pojavljuju se i ključne istorijske ličnosti, s kojima se uspostavlja дirektan kontinuitet. Tako se navoдi дa je kralj Petar Karađorđević „posle 520 goдina nogom stupio u Skoplje, Dušanovu prestonicu“, kao i дa je oslobođen Skaдar, „prestonica prvih srpskih kraljeva“. Stari junaci su čak prepoznati u savremenicima: „Snaga kraljevića Marka se probuдila u Srbima“. Oд vremena socijalizma takvo istorijsko povezivanje se više ne nalazi u uдžbenicima, tako дa kosovskog mita oд дruge polovine 20. veka nije bilo u školskom sistemu.

Ova analiza pokazala je дa su Balkanski ratovi bili veoma poдesan дogađaj za izgraдnju ključnih sastavnih дelova nacionalno romantičarskog mita, ali дa su sve političke faze kroz koje su u 20. veku prošle Srbija i Jugoslavija, izborom činjenica, naglašavanjem jeдnih i zanemarivanjem дrugih, koristile te дogađaje za slanje sebi potrebnih političkih poruka. Još se jeдnom potvrдilo дa istorija jeste „nauka o saдašnjosti“, дa je svaka generacija piše iz početka. Ovaj kratki ogleд nam je pokazao i дa analizom tumačenja pojeдinih istorijskih дogađaja možemo mnogo saznati o savremenosti, koja se u slici prošlosti ogleдa kao u ogleдalu.

Preдavanje na međunaroдnoj konferenciji posvećenoj stogoдišnjici balkanskih ratova: The Balkan Wars 1912/13 – Experience, Perception, Remembrance, 11 – 13. oktobar 2012, Center for Balkan anд Black Sea Stuдies / Yilдiz Technical University, Istanbul.

1912-1913Балкански ратови

ПРИЛИКЕ У ЕВРОПИ И НА БАЛКАНУ ПОЛОВИНОМ XX ВЕКАБалкански ратови 1912-1913 имају изузетан значај за историју југоисточне ЕвропеXX века. Њихове дугорочне последице деценијама су се осећале у политичком, социјално-економском и културном развоју, а неке су и данас

предмет научних, па и јавних расправа.Историографије земаља учесница у тим ратовима нуде нам противречна тумачења која суразличита не само између тих земаља већ и унутар њих самих. У земљама као што суБугарска и Турска, траума пораза покренула је трагање за „одговорностима“, аидентификација „узрока“ рата имала је политички циљ. У Србији и Грчкој, ратним„победницама“, балкански ратови су из различитих разлога били део једног ширег оквирау који је спадао и Први светски рат за Србију, а за Грчку рат у Малој Азији. Коренибалканских ратова леже у последицама руско-турског рата 1877-1878 који је обележио крај„источне кризе“ 1875-1878, једне од највећих криза у историји такозваног „источногпитања“. То питање састојало се од три главна елемента: дипломатске борбе измеђувеликих сила око утицаја над османским територијама, постепене пропасти султановогцарства и националних ослободилачких покрета балканских народа за успостављањенационалних држава. Кризу између 1875. – 1878. решиле су велике силе на Берлинскомконгресу прогласивши независност Црне Горе, Румуније и Србије које су све, као и Грчка,добиле нове територије и створивши кнежевину Бугарску и аутономну покрајину ИсточнуРумелију. Реформе и аутономија морале су бити спроведене и у другим европскимземљама Високе порте: у Албанији, Македонији, Епиру итд. Кипар је био препуштенбританској администрацији док је Аустоугарска окупирала Босну и Херцеговину и НовиПазар. Међутим Берлински мировни споразум је довео до низа сукоба и напетости међубалканским народима јер се при стварању нових граница није држао етничких принципа.На многим местима где су вековима живели људи различитих националности, тајспоразум је био неспроводив. Ниједна балканска земља није постигла националноуједињење унутар своје државе, а оно је постало главни циљ спољне политике сваке одњих. Последице тог настојања биле су следеће кризе: уједињење Источне Румелије иБугарске и као његова последица српско-бугарски рат 1855, грчко-турски рат 1897,устанак у Македонији 1903, анексија Босне и Херцеговине од стране Аустроугарске ипроглашење независности Бугарске 1908, Албански устанак 1910-1912, и још неке мањетензије. Ипак је главна тенденција у историји балканских земаља била миран развој и

модернизација. Улагани су напори у успостављање модерних либералних уставних институција и политичких система, у ширење комуникационих мрежа са нагласком нажелезницу и изградњу путева, у развој индустрије и активирање унутрашњих испољашњих трговачких веза. Балканске земље су се у сваком погледу суочавале саинтеграцијом у Европу. То је створило дух надметања и прогреса. Национална културабила је једна од главних области модернизације и надметања и ту је држава деловала каокључни градитељ националног идентитета. Како су балканске земље градиле својенационалне државе, дошло је време да консолидују своје нације. Средства коришћена у тусврху била су народно образовање, национални празници и прославе, војна служба,националне цркве. Дух национализма доминирао је сваким догађајем и процесом У јесен, средином октобра, 1909. састали су се у Ракониђију руски цар Никола II ииталијански краљ Виктор Емануил. На том састанку основна ствар је била у том, што јеРусија напустила своју традиционалну политику, да балканска питања расправљапрвенствено с Бечом, него што је ушла у сарадњу с Римом. Та сарадња иако није билаотворено уперена против Аустро-Угарске била је уперена посредно. Она је везала рукебечкој влади не дајући јој да отад, без обзира на интересе суседа, спрема своје агресивнепланове; а што је још важније, дизала је самопоуздање балканских народа, којима јепоручено да се без страха развијају. У Ракониђију је признато начело "Балкан балканским народима" и одатле је дошла порука о стварању ближих веза међу балканским народима,што је руска влада свесрдно препоручивала од завршетка анексионе кризе.Руска мисао је била, да се створи један балкански савез, у који би ушла и Турска, акоме би био главни циљ да чува Балкан за балканске народе. Тај план је прихватила иСрбија. Али су против њега одлучно биле Бугарска и Грчка, јер је Турска била јединоподручје, на ком су они могли остварити своје националне идеале. Србији је Турска билапотребна нарочито због Солуна, који је био постао њена главна извозна лука и преко когаје она једино добијала војне потребе из Француске. Али је и она постепено прихваталагледишта Софије и Атине. Томе су у великој мери допринели младотурци, који су, каоофицири, били махом немачки ђаци, па с тога прихватали политичку ориентацију премаБерлину и посредно према Бечу. Сем тога, Турци су добро знали да тај савез не би биоискрен за будућност, и да и Срби, и Бугари, и Грци спремају једног дана акцију зауклањање њене власти из Европе и за ослобођење својих сународника из њихова ропства.Ради тога су Турци већ крајем 1909. год. понудили савез Аустрији као главном противникусарадње балканских народа и њихових офанзивних планова.Аустро-Угарска влада покушала је за то време да у својим земљама смири донекленародно незадовољство. У Хрватској је био смењен барон Раух почетком 1910. год. ипостављен је нови бан, учени правник др Никола Томашић. Он је, споразумно са судом,ликвидирао велеиздајничку парницу против Срба. У Босни и Херцеговини проглашен је 4.(17.) фебруара 1910. устав, са врло ограниченим парламентарним режимом. Изборнисистем је био сложен: са верском поделом у три курије (интелигенције и великихпосредника, грађана и тежака); на челу управе остао је војник; влада је била неодговорна.Сабор је могао расправљати само о локалним питањима и није имао никаква учешћа ууставним телима целе монархије. Крајем маја исте године дошао је у Сарајево и Мостарцар Франц Јосиф I, да санкционише дело анексије. Али све те мере нису ништа помогле.

Српски елемент Босне и Херцеговине био се потпуно обрнуо према Србији и желео је самоједно: да своју судбину веже за његову. На дан отварања босанског сабора 2. (15.) јуна1910., у знак протеста, млади студент Богдан Жерајић извршио је неуспели атентат напоглавара земље Маријана Варешанина, а потом је убио самог себе.Раније, у Херцеговини, очекивало се уједињење са Црном Гором, али прилике у тојземљи, после гоњења опозиције и бомбашке афере, утицале су веома живо да охладнираније одушевљење. Кнез Никола, који се после педесет година владавине, на ВеликуГоспојину 1910., прогласио за краља имао је још доста поштоватеља, али се од његове4

управе није више много надало. Убога Црна Гора привлачила је српски свет својомслободарском традицијом, а кад се та почела гушити губило се с њом и све друго. Јерогољели сури крш катунске и њој суседних нахија није имао никакве друге привлачнеснаге. У Србији, међутим, за владе краља Петра, царевала је пуна слобода и народ је,никим неспречаван, одлучивао суверено о својој судбини. Црној Гори сметало је даље ито, што се њене спољашње политика колебала, и што су од 1909. год. почела некасашаптавања са Бечом, која су публици изгледала сумњива, док се политика Србијеориентисала сва према Русији.Албански устанак, и поред енергичних мера младотурске владе, није се даоугушити и наставио се и 1911. године. Он је унео немир и несигурност у целом суседству.Али главни пламен на Балкан бацила је Италија у јесен те године. 16. (29.) септембра, кадје објавила рат Турској, да би посела Триполис. Она се, истина, на захтев Аустро-Угарскеи по савету других сила, трудила да сукоб ограничи на подручја ван Балканског Подручја,али је труд остао узалудан. Рат објављен Турској морао је унети посебну психозу у целу тудржаву, у толико више, што је нападач била једна велика сила, која је дотле заступаланачело status quo у Турској и која је на Балкану имала много веза и утицаја.ФОРМИРАЊЕ БАЛКАНСКОГ САВЕЗА И ПРИПРЕМЕ ЗА РАТПрва последица тог рата било је убрзавање рада на склапању савеза балканскихдржава. Дотле, преговори су ишли споро и тешко; после објаве тог рата, у опасности да велике силе не почну какву акцију и на Балкану, балканске државе су саме осетилепотребу да се приближе и споразумеју. Већ 13. марта 1912. склопили су др МилованМиловановић и Иван Гешов српско-бугарски савез; иза тога је дошао бугарско-грчки савез29. маја, а 2. јула била је потписана српско-бугарска војна конвенција. Савез између Србијеи Црне Горе углављен је 27. септембра.Српско-бугарски уговор имао је циљ, да те две државе гарантују узајамно "државнунезависност и неповредност државне територије", и то пуном војничком сарадњом услучају нападаја једне или више сила. Члан 2. тог уговора имао је ову одредбу: "Обеуговорне стране обвезују се да притекну једна другој у помоћ целокупном својом снагом услучају, да ма која велика сила анектира, окупира или војнички заузме, ма и привремено,ма који део балканске територије која се сада налази под турском влашћу, ако једна од њихсматра то као противно њеним животним интересима и као casus belli". У тајном додатку

том уговору, у чл. 1, предвиђена је могућност заједничке акције против Турске, ако у њојнаступи стање које би угрожавало националне и државне интересе обеју држава или једнеод њих, или ако би уопште дошла у питање териториална ликвидација Турске Царевине. Учл. 2 Бугарска је признавала Србији област северно и западно од Шар-планине, а СрбијаБугарској област источно од Родопа и реке Струме. За подручје између тих областиодређена је, у крајњем случају, ако не би дошло до споразума, арбитража руског цара, којаби била обавезна за обе уговарачке стране. Руска влада имала је бити унапред обавештенау случају да се балканске државе реше на војничку акцију против Турске. Природно јепотом, да је царска влада добила сва обавештења о савезу, при чијем је склапању њенадипломатија имала и иначе живог учешћа; али су савезници желели да њихов уговоростане у тајности.У војној конвенцији између Србије и Бугарске била је подробно предвиђенавојничка сарадња између те две државе. Она је у чл. 3. долазила у обзир према Аустро-Угарској само онда, ако наступи ситуација предвиђена у поменутом чл. 2. уговора, или акоАустро-Угарска непосредно нападне Србију. Уговор и конвенција немају ниједне тачке,која би носила офанзиван карактер против Дунавске Монархије. Исти је случај и сасрбијанско-црногорским уговором у том погледу. Чл. 3. војне конвенције гласио једословце овако: "Ако Аустро-Угарска нападне Србију, Бугарска се обавезује да одмахобјави рат Аустрији и да пошље у Србију војску, која не може бити мања од 200.000војника, а која ће удружена са српском војском дејстовати дефанзивно или офанзивнопротив Аустро-Угарске. Бугарска је у истој обавези према Србији, ако Аустро-Угарска,под ма каквим изговором, са пристанком или без пристанка Турске, пошље своју војску уНово-Пазарски Санџак и Србија буде принуђена да јој објави рат или да, ради заштитесвојих интереса, упути своју војску у Санџак и тиме изазове оружани конфликт са Аустро-Угарском".Под утицајем италијанског рата јавили су се у Турској покрети и праве побунечиновника и војника, који нису хтели да против Арнаута употребљавају преке мере иоружје. Арнаути су били добри поданици раније и увек за Турску поузданији од сумњивиххришћана. Како је у устанку учествовало и доста муслиманских Арбанаса чули су се ипротести: зашто да правоверни дижу своје руке на једноверну браћу. На том питању пао јепочетком јула 1912. цео турски кабинет, а у нову владу ушао је, као министар унутрашњихдела, Арбанас Ферид-паша. Антихришћанско расположење узело је маха у целој Турској:као победници, у огромним масама, с оружјем у руци, Албанци су ушли у сва главна местаКосовског Вилајета. Да делује на њих сам је султан Мехмед био дошао на Косово. ИАустро-Угарска је дошла на мисао, да делује у корист Албаније. Једно, да јачањемАлбанаца слаби српске позиције, а друго да тим потисне супарнички талијански утицајмеђу Албанцима. Албанцима се имала дати широка аутономија, и то очевидно на рачунсвих осталих хришћанских поданика. И што је било још неправедније, то је тврда одлукада се аутономија даде у првом реду само

њима, и ником другом. Аустријски предлози утом погледу, изношени током августа те године, наишли су на противност код великихсила, а још више код балканских хришћанских народа. По њиховој жељи Русија је

тражила, да се повластице дане Албанцима прошире и на остале хришћане и отворено јеприхватила њихову ствар. Балкански савезници деловали су у том правцу и код Порте.Албанци и раздражене муслиманске масе вршиле су за то време разна насиља, а уКочанима и Беранама и праве покоље хришћана. Краљ Никола обратио се због тога запосредовање великим силама, а своје балканске пријатеље молио је за подршку.Турска, поуздавајући се у Аустро-Угарску и Немачку, остала је непопустљива. Штавише, 24. септембра она наређује мобилизацију десет европских дивизија и одређујечетири дана потом демонстративне маневре на бугарској граници. Балкански савезници,пошто су се узалуд обратили великим силама да спрече турске војне припреме, објавили су30. септембра своју мобилизацију. Велике силе, с пуно међусобног неповерења, изјавилесу, да оне "узимају у своје руке" питање извођења рефорама у Турској, а балканскимдржавама саопштиле су, да њихова војна акција, ма како испала, неће изменититериториално стање на Балкану. Русија је озбиљно опомињала и у Београду и у Софији, да се не гази у рат. Из Лондона и Париза, као и из Петрограда, саветовало се Србији да останемирна, јер је скоро извесно аустриско посредовање на српску штету. Да је био жив дрМилован Миловановић, који је до лета 1912. водио српску спољашњу политику, можда бисе Београд мало и уздржавао, јер је Миловановић, иначе човек ређе вредности, многополагао на стране савете. Али се у тај мах на челу српске владе налазио Никола Пашић,кога, и поред старости, није напуштао стари заверенички замах и дух рескирања. Сем тога,у рат је енергично гурала Бугарска, а помагала је и Грчка. Да прекрати даља преговарања,која нису обећавала оно што се желело, рат је објавио први црногорски краљ Никола.Аустро-Угарска, на изненађење многих, није предузела ништа енергично да спречират. У Бечу се тврдо веровало, да ће Бугарска имати неких успеха, али да ће Турска тућиСрбију. И то им не би било непријатно. Турска би уштедела Аустрији незахвалне мере, даобуздава српске претензије. Сем тога, у Бечу се веровало да ће борбе трајати дуго и да ћеисцрпети све непријатеље. А они сами спремали су се од првог часа да би моглипосредовати и живели су у уверењу, да сви конци остају и даље у њиховим рукама.ОБЈАВЕ

РАТА, ОПЕРАЦИЈЕ СРПСКЕ ВОЈСКЕ И САВЕЗНИКА

Црна Гора објавила је прва рат по бугарском предлогу 8. октобра 1912. године.Савезници су хтели видети како ће та објава рата деловати на велике силе, а посебно наАустро-Угарску. Ако оне рат енергично спрече, онда ће се остали савезници уздржати оддаље акције. Црна Гора није се излагала великој опасности, јер, ако би је силе зауставиле оне би се и заузеле за њу, а ако је пусте да ратује прискочиће јој и други савезници. Пашићје зазирао од Беча и гледао је, да на сваки начин осигура бугарску сарадњу у случајуаустриског напада. Бугарски државници дали су српској влади изјаву, да ће, ако Аустријанападне Србију због овог рата, напустити борбу с Турцима "и окренути се сви противАустрије". За балканске савезнике било је од среће, што је Немачка била у тај махпротивник сваког њихова спречавања и што то своје гледиште није крила ни према Бечу.Јер то је у великој мери обуздавало све оне елементе у дунавској престоници, који би

хтели да у спољашњој политици Двојна Монархија постане активнија. Немачка је у тај махискрено желела локализацију рата на Балкану и у том је правцу сарађивала са силамаТројног Споразума. А без потпоре Берлина Аустро-Угарска није могла помишљати ни накакву авантуру.Рат Турској објављен је 17. октобра 1912. То је био један од најпопуларнијих ратовау нашој историји. Неколико векова од XIV-XIX, све епско доба нашег народа испуњено јесамо предањем о борбама крста с полумесцом, "за крст часни и слободу златну". Читавинараштаји нашег народа васпитавани су етиком косовске епопеје. Највећи део места нашенемањићске прошлости, као Рас, Призрен, Пећ, Скопље, Прилеп и класично Косово;најславнији споменици наше културе, као Грачаница, Сопоћани, Дечани, Лесново,Нагоричино, Кратово и други манастири, налазили су се под Турцима. "Онамо, ’намо" биоје стари поклич неколика наша нараштаја, и са кнезом песником искрено се заклињало:Онамо!... Покој добићу душиКад Србин више не буде роб!Србија се за овај рат била одлучно спремила. Имала је ново и солидно оружје,нарочито добру артиљерију, довољно муниције и уређен терен. Војнички људски материалбио је одличан. То је наш сељак, издржљив, смотрен, задовољан с малим, добро опремљени с разумевањем и љубављу упућен у значај целе акције, коју је и сам, од материне сисе,знао и разумео. Одзив у војску био је неочекиван. Србија је дигла 402.200 људи за рат.Нарочито је сјајан био официрски кор; пун одушевљења, жељан великих подвига, спреманза највећа пожртвовања. Врховни комадант српске војске био је краљ Петар Први,начелник Генералштаба генерал Радомир Путник, а комаданти три спрске армије били супрестолонаследник Александар, генерал Степа Степановић и генерал Божидар Јанковић.Српска војска, откад постоји, није сигурно никад била у бољем стању. С њом заједно ицело наше друштво било је жељно великог прегнућа. Духовне и моралне кризе последњихгодина беху од анексионе кризе, замењене периодом националне вере и дубоким уверењемда се наша народна судбина мора поправити. Политика народне слободе дала је сјајнерезултате под вођством вођа који су знали шта хоће и куда воде; и владина већина иопозиција биле су у основи вођене истим идеалима. Наша народна наука, на челу са умними видовитим Јованом Цвијићем, дизала је дух; књижевност је тада дала најбољеродољубиве ствари и у прози и у стиху. Цео свет је био на чисто да се у рат улази снајтежом дилемом: или неуспети, па тим сахранити целу будућност осободитељке Србије,или успети, па тим створити нове услове за даљи рад и окајати све раније погрешке.Рат је донео српском оружју сјајне успехе. Из обзира према Аустро-Угарској ниЦрна Гора ни Србија нису упутиле веће војничке одреде према Новопазарском Санџаку.Црногорска војска је почела главне операције према Тузима и Скадру, а слабија војскакренула је према Бијелом Пољу, Пећи и Дечанима. Црногорско продирање ишло је спочетка доста лако и брзо, јер Турци према њима нису имали довољно војске, али су имнаскоро запеле операције пред Скадром. Црногорци нису имали спреме за освајање тврдихградова; нарочито им је недостајала тешка артиљерија. Њихови одреди вршили сунеколико пута јурише на добро утврђени Тарабош и Бардањолт, али их нису могли

савладати и поред тешких губитака. С тога се морало прећи на дугу опсаду. Град јејуначки бранио Албанац Есад-паша, који је знао, и поред црногорске опсаде, да нађе путаза своје снабдевање на две-три стране.Борбе на српској граници почеле су код Мердара и пре објаве рата, а главнеоперације од 23. октобра. Главнина српске војске, с престолонаследником Александром начелу, би упућена према Скопљу, док је једна армија оперисала преко Косова, а друга билаупућена на сарадњу с Бугарима. Главна борба очекивала се на Овчем Пољу. Али су Турци,да би предухитрили Србе, пошли ненадано у акцију и пресрели су изненађену српскувојску код Куманова. Битка је трајала два дана и једну ноћ. Прва армија се задржала наположајима северно од Куманова очекујући долазак 3. српске армије преко Косова. Садруге Вардарска армија под комадном Зеки-паше, кретала се ка кумановској котлини сациљем да српску војску што више задржи испред Овчег поља. Због слабог извиђања ипретпоставке, где би могле бити главне турске снаге, омогућено је турској вардарскојармији да неопажено подиђе реци Пчињи да 23. октобра изврши изненадни напад насрпске положаје. Турци су заузели ванредно добре позиције, које су благовремено доброутврдили и своје положаје вешто маскирали. Војни аташеи страних сила, који су послеборбе ради студија разгледали кумановске положаје изјављују, да се, судећи по изборуположаја и по начину утврђивања код Турака јасно види, да су Турци имали одличнекомаданте, који су у танчине упознали са свима правилима модерног ратовања и да су таправила у борби на Куманову у свему применили са пуно разумевања. Што су их Србионако сјајно надбили и силно бацили из тих утврђених положаја доказ је само испособности српских официра и беспримерне храбрости српских војника, којима је идејаводиља била: освета Косова. Били бисмо неправедни према противнику, а то није у крвинашег народа, када с дужним поштовањем не бисмо говорили о храбрости турских трупа.Два дана и једну ноћ они су небројено пута, презирући смрт, покушавали јуришем да пробију наше редове, а наше јурише више пута успевали су да задрже све док на целомфронту наши редови нису пошли на бајонет с чврстом одлучношћу, да бајонетскомборбом, прса у прса, као некад на Косову, реше - на коме је царство. У томе моменту близусто хиљада Срба имало је за циљ само једно: победа или смрт равна смрти косовскихмученика. Тој бујици Турци, којима се јунаштво никако порећи не може, нису моглиодолети, а не би јој могла одолети ниједна друга војска, јер где се сто хиљада јунака решина смрт и пође у ватру с чврстом одлуком „жив натраг не!“ ту се мора победитинепријатељ ма колики он био. У тешкој дводневној битци, 23. и 24. октобра, Срби супотукли турску вардарску армију Зеки-паше, и то тако снажно и одлучно, да се она нијемогла прибрати све до Битоља. Имали смо око 723 погинула војника, 3441 рањена и 603нестала. Турски губици су били знатно већи, било је зароблјено 2000 турских војника иофицира, 60 топова и веће количине ратног материјала. Победоносна српска војска ушла јевећ 26. октобра у Скопље и наставила одмах даље продирање према југу. И остале српскеармије напредовале су с успехом. У исто време однели су и Бугари своју прву победу кодЛозенграда и после код Лиле-Бургаса. Турци су били одбачени на целој линији, немајућинигде ни једне победе.Тај неочекивано брзи пораз Турака изменио је одмах и политичку ситуацију. Општиглас јавног мишљења у Европи био је, да балканске народе не треба лишавати плодовањихових победа. То мишљење владало је и код главних европских дворова; њега је чак

отворено заступао и цар Вилхелм. Под тим утицајима морала је да попушта и бечка влада,у којој се иначе није крило уверење, да је слом турске војске у исти мах и посредни поразАустрије. У Бечу се видело јасно, да због држања Русије, па и Немачке, неће бити могућевратити Србе из Старе Србије и да се хтели-нехтели морају помирити са јачањем Србијеуопште. Али се зато почело одмах смишљати како да се српски добитак што више умањи икако да се ослаби престиж Србије који је необично порастао. Јер српске победе низале сусе брзо и биле су несумњиве.Уједињење српске и црногорске војске извршено је 28. октобра, после толиковекова, као остварење давног сна. Главна српска војска, кумановска победница, имала јекрвавих борби на Присату код Прилепа и код Алинаца на Бакарном Гумну, где су Турцихтели да је задрже док се не утврде у Битољу. У четверодневној тешкој борби око тогаграда, од 15.-18. новембра Срби су и опет остали победници, дотукавши до краја нештопојачану турску вардарску војску. У тим борбама погинуо је Фети-паша, ранији турскипосланик у Београду. Овом победом Срби су завршили свој задатак у овом рату. Они сууништили турску војску упућену против њих и за месец дана рашчистили су цело подручјеод српске до близу грчке границе. Одмах после Куманова Срби су, на молбу Бугара, да биим олакшали посао, упутили за опсаду Једрена две своје дивизије. За ове велике успехе,шеф српског Генерал-штаба, Радомир Путник, добио је највећи војнички чин, ранг војводе.До почетка новембра, до краја прве фазе рата, балкански савезници су побеђивали.Бугарска војска се приближила Цариграду и Солуну, грчка војска је ушла у Солун идржала под контролом Епир и део Македоније, српска и црногорска војска су заузелеКосово, Нови Пазар, северну Албанију и део Македоније. Грчка ратна морнарица јепаралисала османске комуникације у Егејском мору, док је Бугарска ратна морнарицаурадила исто у Црном мору. Крајем новембра потписано је примирје, али без Грчке, која јенаставила рат заузимајући острва Лемнос, Лезбос, Хиос и Самос у источном Егеју, и даљенапредујући према јужној Албанији.Аустријска дипломатија поставила је Србији енергичан захтев, да се њена војскамора повући са јадранске обале. Попустила би донекле једино, ако би Србија с Аустро-Угарском склопила царински савез. У том правцу чињене су јасне понуде. Кад их Србијаније примила аустро-угарска је влада одлучно захтевала српско повлачење с Јадрана ибила је готова да на том питању изазове рат. Исто тако је поступала и с Црном Гором.Пристајала је, да она узме Скадар, али само под цену да њој уступи Ловћен или његовзападни део. Кад је црногорска влада одбила службену бечку понуду у том правцуотпочела је дипломатија Двојне Монархије да јој прави тешкоће на више страна, а ускадарском питању нарочито. Против Србије и српских претензија упућен је из Бечаалбански вођа Исмаил Кемал, да организује отпор и створи самосталну албанску државу.Ова је доиста и проглашена у Валони, 15. (28.) новембра 1912. Под аустријскимпритиском, коме се придружила с много мање енергије Италија, Србија се морала повући сприморја и Албаније, коју су велике силе признале као нову независну државу. У старојтежњи, да против Србије створи што већу Албанију аустро-угарска дипломатија се живоопирала, да Србија добије под своју власт Призрен, Дечане, Ђаковицу, Охрид и Дебар, али

је у том питању морала најзад попустити јер се Русија заузела за Србију са одлучношћу,која је у Бечу задавала бриге. Сем тога, у локалним питањима аустро-угарски конзулиправили су српским властима пуно свакојаких неприлика. Незадовољство Беча са српскимпобедама било је толико, да су најмеродавнија лица Монархије јавно тражила нападај наСрбију и њезино увлачење у свој привредни и политички круг. Мисао о превентивном ратузахватала је и невојничке кругове. Србија постаје опасна и треба је сломити пре него сепочне даље развијати, да не би деловала на југословенске поданике њихове државе. Данассе зна поуздано, да би Аустро-Угарска крајем 1912. год. доиста покушала изазвати рат саСрбијом, да јој измахнуту руку није задржала немачка дипломатија, која је у питањуликвидације Турске хтела споразуман рад са осталим силама.За то време разбили су се преговори с Турцима у Лондону. Порта је налазила, да сеод ње траже уступци, које она не може дати. После првих пораза она се била малоприбрала и веровала је да може одолети. Бугарски залет био је на Чаталџи коначнозаустављен и сви покушаји да се пробије та линија остали су безуспешни. Турци нарочитонису хтели да уступе Једрене са старим султанским гробовима, које се јуначки бранило, несамо као важан погранични град, колико као и сувише важну традицију отоманске властина Балкану. Рат с Турцима обновљен је 21. јануара 1913. Србија га је наставила као лојалансавезник. Бугарима је под Једрене упутила сву своју тешку артиљерију, а Црногорцима јепод Скадар послала и оружја и војске, 24.000 људи. Међутим, аустро-угарска влада јепретила ратом, ако се Скадар уступи Црној Гори. У Босни и Херцеговини она је билаизвршила деломичну мобилизацију, довукла је много војске, припремила флоту и билаготова да отпочне непријатељства. Под тим притиском велике силе су решиле да Скадарприпадне новој албанској држави и саветовали су Србији и Црној Гори да попусте. По тимсаветима србијанска војска прекинула је 29. марта своју акцију под Скадром, али је краљНикола наставио операције не желећи да, уступивши, изгуби и од личног и од војничкогпрестижа Црне Горе. Скадар се предао Црногорцима 10. априла, али га ови нису моглизадржати. Аустрија је отворено прихватила мач. Велике силе су посредовале на Цетињу икраљ Никола је, после недељу дана, уступио град њима. На то су трупе великих сила поселе град 18. априла. Аустро-угарске трупе поселе су за то време мало историско острвоАдакале на Дунаву. То је било њен једини територијални добитак из Балканског Рата.Кад све није успело, да се створи оправдан повод за рат, појачана је с аустрискестране антисрпска пропаганда у Бугарској. Аустро-угарски посланик у Софији, грофТарновски, делао је скоро јавно. Преговарао је лично не само са Двором и владом, него иса свима политичким људима, из владине већине и опозиције.Нимало увијено он је потстрекивао Бугаре на рат и обећавао им аустриску помоћ.Русија помаже Србију, говорио је он, па с тога Бугарска треба да се веже уз Аустро-Угарску.Бугари су од савезника тражили лавовски део. Од 130.000 квадратних километараземљишта, колико се добило од Турске, они су тражили за себе 85.000. Тражили су, даСрби безусловно испуне савезни уговор, иако су га они сами у многим тачкама напустили.Они према Србима нису испунили све примљене обавезе, а неке су мењали, док су Србидали њима више него је било предвиђено. Српска помоћ за Једрене није била ранијеуговорена, а захваљујући само тој помоћи град је пао. Срби су с тога с правом тражили

ревизију уговора. Кад Бугари, под аустриским притиском, нису на то пристали позвао јеруски цар, као врховни арбитар, обе стране, да препусте пресуду Русији и њему. Бугарскипретседник владе и творац савеза, И. Гешов, после састанка са Пашићем, био је вољан дапристане на руско посредовање и да покуша још једном да се нађе споразум. Али је краљФердинанд био већ решен на рат и сменио га је 2. јуна, а на владу је довео дра Ст. Данева.Аустриска дипломатија упела је била све снаге да осујети споразум. Она је чак отвореноговорила, да не жели погодбу која би задовољила све стране. С тога се нису нималоустручавали да јавно, пред целим светом, устану против позива руског цара, сматрајући даон тобоже ограничава независност балканских држава. У ствари, она је имала да охрабриБугаре и краља Фердинанда да не прима руску арбитражу, него да одлуку донесу сами.Србија се колебала извесно време, јер се у Београду претпостављало да би арбитражамогла донети извесне уступке на штету њених жеља и моментаних поседа, али је на крајуипак пристала и краљ Петар упутио је цару позитиван одговор. Бугари су, међутим,пристајали на руско посредовање само условно, то јест да Русија унапред прихватињихово гледиште.

КРАЈ РАТА, ЛОНДОНСКИ МИР

Мир с Турцима био је потписан 30. маја 1913. После њега имало се прићи поделиосвојеног земљишта, односно обрачунавању због њега. Видећи опасност која прети одБугара, Србија и Грчка уговориле су савез, коме се придружила и Црна Гора. ПротивБугарске спремала се и Румунија, која је тражила један део Добруче као отштету забугарска освајања на југу. Став Румуније није био моралан и потицао је само из жеље, да иона, приликом поделе, турског плена, не остане без свог дела. За Србију је сарадња Грчке иРумуније била од користи мање војнички него политички. Војнички Бугарска премаРумунији није предузимала апсолутно ништа, у нади да ће Аустрија задржати тог свогасавезника. Према Грчкој упутила је једну малу армију од 30.000 људи. Сву је осталу војскуокренула према Србији. Али дипломатски и политички та је сарадња спасла Србију одаустриског напада. Немачки цар Вилхелм II није нимало марио краља Фердинанда. Грчкикраљ Константин, који је у јесен 1912. наследио свог оца краља Ђорђа, био је Вилехмовзет, а румунски краљ Карол био је Хоенцолерн и несумњив пријатељ Немаца. Због њихцар Вилхелм није хтео да прави сметња ни Србији и био је чак спреман да у Бечупосредује за њу. Турска се одрекла свих територија на Балканском полуострву западно одлиније Енос – Мидија. Србији није дозвољено да изађе на Јадранско море, Грчка је добилаСолун, Крит и острва у Егејском мору, а Албанија стављена под међународни протекторат,а већ је била добила независност 28. новембра 1912. у Валони. При подели МакедонијеБугарска се сматрала оштећеном, што ће бити узрок за наставак ратовања.

Documents

Drugi Balkanski Rat