Produbljena sveina islamskog verozakona1 Dr Seid Halilovi U
situaciji u kojoj je poslerenesansni Zapad ostvario nezapameni
napredak na raznim poljima nauke i kulture, to sigurno nijedan
pravedan promatra ne sme da ne ubroji u pozitivne posledice pojave
novog zapadnog poretka, muslimanski narodi su po svojim zemljama,
svuda, mogli da sagledavaju izraze pasiviteta i potlaenosti svoje
versko nacionalne osobnosti. Mi ovde nemamo nameru da nainjemo
staru raspravu da li je to stanje dolazilo kao rezlutat nemirnog i
nikad zasienog duha zapadnjakog kolonijalizma, ili pak uskogrudosti
odreenih verskih ultrakonzervativaca koji su stazu modernog
prosperiteta viali posve suprotnom svojim statinim, i u nekim
navratima, suvoparnim pogledima. Umesto tih rasprava, uoiemo da je,
u jednom takvom ambijentu, naravno ne posve upeatljivom u svim
krajevima muslimanskog sveta, onom sloju muslimana koji je bio, s
pravom, eljan prosperiteta i koji nije mogao tek tako lako da se
pomiri sa gleditima klera, najpre padalo na pamet da za svoju
zaostalost okrivi upravo verniku uskogrudost, a onda i svu onu
tradiciju koju su klerici propagirali. Prema ovom pogledu, kojeg
mi, ovde, nazivamo ekstremnim modernizmom, bilo je potrebno da se
odbaci sva islamska pravna tradicija da bi se pristupilo procesu
modernizacije i svestranog napretka. Dosta je oigledno da ovaj
oblik muslimanskog modernizma raste na istom tlu na kojem je, u
osamnaestom veku, odgajan i deizam. Deizam, u najkraim crtama,
doputa da je Bog prauzrok i tvorac sveta, ali ne priznaje nikakva
uda niti kakav boiji uticaj na tok sveta, naroito ne priznaje neko
boansko otkrivenje2; otuda se ovo miljenje daje kao ideologija u
preciznom znaenju te rei. U stvari, poslerenesansnim filosofima
koji su redukovali realnost u okvire osetnog mundus senzibilisa,
naravno, nee preostati drugo nego da za sve metafiziko, kao to je
otkrovenje, kau da je udo i nemogue; samim tim, oni su morali da
diskredituju i sve verozakonske norme jer, jednostavno, one dolaze
odozgo. Sve je ovo, a najpre to da se realnost ogranii na osetne
objekte, inkoherentno u odnosu na naela institucije teomonistikog
mudroslovlja. Islamska duhovnost, bezrezervno, nalae da se sve
dimenzije i svi mundusi egzistencije moraju uzimati kao jedna
celina od koje se ne moe otkinuti i1
Preuzeto iz prolegomene knjige Bitak i pad: antropologija u
islamu; autor dr Hamid Parsanija; s persijskog preveo i prolegomenu
napisao dr Seid Halilovi; Beograd: Metaphysica, 2007.
(http://www.centarkom.rs/tekstovi/produbljena-svezina-islamskog-verozakona/)
2 Prema Leksikonu stranih rei i izraza; Milan Vujaklija; Beograd:
Prosveta, 1996.; str. 193-194.
sagledati nezavisno nijedan deli: i nije nareenje Nae sem jedna
kao treptaj okom1. Drugim reima, svi postupno intenzificirajui
horizonti su toliko meusobno isprepleteni da se nigde ne moe povui
jasna linija koja bi odvajala, primera radi, verozakon (arat, kod
nas: erijat) od duhovne staze (tarkat), ili duhovnu stazu od
transcendentne Realnosti (hakkat). Odvajanje senzibilnog, odnosno
materijalnog sveta od imaginalnog i inteligibilnog bi bilo isto
toliko apsurdno koliko i zaputanje verozakonskih normi u okviru
nekakvog deizma, ili da kaemo u okviru procesa modernizacije i
postizanja prosperiteta i napretka. Jedan od najslavnijih batenika
doktrina islamske gnose, Sejid Hajder Amoli (umro oko 787/1385.)
je, u dosta navrata, sa velikom odvanou podvlaio da termini arat,
tarkat i hakkat, zapravo, manifestuju i razotkrivaju isti realitet,
ili da kaemo jednu nerazdvojivu celinu koju prepoznajemo pod
nazivom ar ili arat u optem smislu, sa znaenjem svega onoga sa im
se susreemo u veri. On u svom monumentalnom delu Dmi al-asrr va
manba al-anvr (Knjiga koja obuhvata tajne i iz koje istiu
svetlosti) pie ovako: arat je ime koje ukazuje na staze boije i
obuhvata njihove osnove i grane, doputenja i naredbe, lepo i lepe.
Tarkat je da se u svemu tome zauzme za ono u emu je najvei oprez,
to je najlepe i najvre; jer svaka staza koju ovek proputuje najlepe
i najvre naziva se tarkat, bilo da se radi o kazivanju, delatnosti,
ili o nekoj osobini ili stanju. A hakkat je da se prikae neto
snagom razotkrivanja, sagledavanja, oseanja ili iznalaenja toga.
Otuda se kae: arat je da Mu robuje, tarkat je da se nae u Njegovom
prisustvu i hakkat je da Ga osvedoi / sagleda. I kae se: arat je da
podigne naredbu Njegovu, tarkat je da se podigne naredbom Njegovom
i hakkat je da se podigne Njime. Sve ovo osvedoava govor
Verovesnika, blagoslovio Bog njega i porodicu Njegovu, Harisatu
kada mu je kazao: O Harisatu, kako si ojutrio? Ree: Ojutrih kao
vernik realno. Pa on, blagoslov na njega, ree: Sve realno ima svoju
realnost / hakkat, pa ta je hakkat tvog verovanja? Kaza: Videh
pripadnike / stanovnike raja kako se poseuju i pripadnike /
stanovnike pakla kako se meusobno pomau i videh Prestolje Gospodara
moga jasno. Kaza, mir na njega: Pogodio si, pa prioni uz to! Eto,
njegovo verovanje u skrovito je realno i to je arat; a to je
razotkrio i iznaao raj i pakao i Prestolje to je hakkat; te njegovo
isposnitvo u ovozemaljskom ivotu, nespavanje i to je trpio velike
ei to je tarkat. A ar obuhvata sve, budui da je ar poput celog
badema koji sadri i jezgro i ulje i ljusku. Celi badem je kao arat,
a jezgro mu je kao tarkat i ulje kao hakkat. Na isti nain se
opisuje i klanjanje / namaz: namaz je sluenje (hidmat) i
pribliavanje (kurbat) i pripajanje (vuslat).1
Kuransko poglavlje al-Kamar, stih 50.
Sluenje je arat, pribliavanje tarkat i pripajanje hakkat, dok
termin namaz obuhvata sve.1 Ve bismo mogli da zakljuimo da nas
objanjenja slina ovom navedenom uvode u promiljanja o trima
stepenima ili domenima jedne celine izmeu kojih vlada odnos
egzoterinog i ezoterinog; hoemo da kaemo da je jezgro verozakona
duhovna staza, kao to je jezgro duhovne staze transcendentna
Realnost. Ljuska, ovde, ima dvojaku korist za jezgro, jer
predstavlja nunu preliminariju snagom koje e se prisutpiti jezgru,
dok istovremeno, ona uva jezgro; drugim reima, kada god ljuska bude
povreena istog asa e se i jezgro povrediti. Markantni predstavnik
gnostike kole sjajnog Ibn Arabija, Abdurazak Kaani (umro 736/1335.)
u svojoj Istilht as-sfija (Terminologija sufija) istie: Svako
egzoterino znanje titi ezoterino znanje koje mu je jezgro da se ono
ne izopai, kao to arat ini za tarkat i tarkat za hakkat; jer onome
kome stanje njegovo i tarkat njegov ne budu zatieni aratom, izopaie
se stanje i izvrnuti tarkat u strast, hir i nagovore satane; a
onome ko ne dokui, snagom tarkata, hakkat i ne uva ga time, izopaie
se hakkat i on e se izvrnuti u jeres i bezbotvo.2 Nadalje, odnos
izmeu promatrana tri stepena se ne zaokruava na reenome, jer kako
je i Sejid Hajder Amoli podcrtavao, itava vera je samo jezgro vere
i u njoj se ne mogu razluiti dve dimenzije od kojih e jedna
predstavljati ljusku, a ona druga jezgro. Ovim elimo da istaknemo
to da nas svi segmenti vere, u svakom trenutku, upuuju ka jezgru.
Naravno, to ne znai da Poslanikov namaz i namaz jednog njegovog
obinog sledbenika imaju jednake efekte, jer ne moe se opovrgnuti
injenica da vera ima razliite stadijume / dimenzije od kojih su
neki dublji od drugih, ali neemo prenebregnuti ni to da je
celokupna vera, ipak, jedna celina. U stvari, upravo ovo spoljanje
upranjavanje rituala klanjanja nas dovodi do najdubljih stupnjeva
vere; ili da kaemo ovako: vera je sve svoje irine i dubine
raskrinkala upravo u verozakonu i otuda postoje aratski namaz i
tarkatski namaz, kao i hakkatski namaz. Ovde ne moe da se ne
podsetimo na sakralnu predaju Namaz je pribliavanje (kurbn) za
svakog bogotovatelja3 i izreku Namaz je uzaae (mird) vernikovo4 u
vezi sa drugim stepenom, te u poslednjem sluaju na predaju Klanja
se doaptava sa svojim
1
Dmi al-asrr va manba al-anvr; u izadnju Anri Korbena i Osman
Jahje; Tehran, 1989.; str. 344-345. 2 Istilht as-sfija; Tehran:
izdavaka kua Hekmat, 1381. sol.; str. 116. 3 Ovo predanje je
preneto od Zapovednika vernih u knjizi Nahd al-balga (Staza
reitosti, koja je prevedena i kod nas) str. 494., kao i od
sveegzistencijalnog voe Alija ar-Rida sina Muse u zbirci Kf, tom
3., str. 265. 4 Vidi objanjenja alame Madlisija u njegovoj
enciklopedijskoj zbirci sakralnih predanja Bihr al-anvr, tom 81.,
str. 255.
Gospodarom1, kao i na zlatni iskaz Zapovednika vernih,
sveegzistencijalnog voe Alija, sina Abu Taliba: Ne bijah robovao
Gospodaru kojeg nisam video2. Ove i sline predaje su dovoljan dokaz
da i sama vera prihvata i potvruje tri prizivana stupnja. Nedostini
poznavalac tradicionalnih shvatanja islamsko - iranskog
mudroslovlja u prolom veku, alame Tabatabai u poslanici Risla
al-vilja pie o tome kako je upitao svog uitelja o tome gde je u
namazu skriveno duhovno proputovanje, te se toliko istie da ono
donosi oveku blaenstvo, pa mu je uitelj kazao: Gde to u namazu nema
duhovnog proputovanja? Ovaj simbolian odgovor, zapravo, poruuje da
je sam namaz duhovno proputovanje, samo je potrebno da to ti
shvati; i sve verozakonske naredbe su duhovno proputovanje, samo
treba to da shvati! U svetlu prethodnih objanjenja postaje jasno i
neprikosnoveno da verozakonske presude nipoto nisu isprazne, jer
sve uvode u duhovnu stazu, pa onda u transcendentnu Realnost.
Primera radi, naredba da se mora slediti Valij (Sveegzistencijalni
staratelj) u svim dimenzijama ivota nipoto nije nekakav isprazan
imperativ, jer vernik u sri svog sleenja vrhovnog juriste sagledava
kako se prua sami princip ontolokog teomonizma, to za njega oznaava
najvie uivanje. Odmah da napomenemo da ovo vai za instituciju
verozakonskih propisa kada se oni generalno uzimaju u obzir i to ne
iskljuuje potrebu da se izvedu adaptacije (darh va tadl) u sluaju
pojedinanih juristikih paradoksa.
1
Bihr al-anvr, tom 68., str. 216. Ovde spomenuti iskaz
sveegzistencijalni voa Sadik prenosi od Verovesnika, a isto
predanje u obliku: Klanja se, kada klanja, doaptava sa svojim
Gospodarom je doneto u Avl al-lal, tom 4., str. 111. od
Verovesnika. 2 Al-Kf, tom 1., str. 97. i str. 138.; Bihr al-anvr,
tom 41., str. 15.
