FJODOR MIHAJLOVIČ DOSTOJEVSKI: JEVREJSKO PITANjEI PRETHODNE PRIMEDBEO, nemojte misliti da mi je namera da pokrenem "jevrejsko pitanje"! Ovaj sam

naslov stavio šale radi. Ja nemam ni snage za jedno tako obimno pitanje kao što je pitanje o stanju jevreja u Rusiji, i o stanju same Rusije koja u redovima svojih sinova broji tri miliona Jevreja. To pitanje nije u mojoj moći. Ali neki sam svoj sud o tome ipak mogao imati, i – tim se mojim sudom neki jevreji počeli interesovati. Od nekog vremena, počeo sam od njih primati pisma, u kojima mi ozbiljno, i sa izvesnom gorčinom prigovaraju: kako ih napadam "kako, tobož, prezirem Židova, prezirem ga ne zbog mana njegovih, "ne kao eksploatatora", već kao pleme, to jest zbog toga "što je, vele, Juda prodao Hrista".

Ovako mi pišu obrazovani Jevreji, to jest od onih koji, (primetio sam to, ali nikako neću da uopštavam ovu svoju primedbu, unapred se ograđujem) koji uvek kao da se staraju da vam dadu na znanje: da su se oni zbog svog obrazovanja odavno već odrekli "predrasuda" svoje narodnosti, ne ispunjavaju religiozne obrede kao ostali Jevreji (računajući da im je to ispod dostojanstva) i, tako reći, u Boga ne veruju. Uzgred budi rečeno sva ta gospoda "znatnijih Jevreja" kojoj je stalo do njihove narodnosti, mnogo greše što su zaboravila svog četrdeset vekova starog Jehovu, i odriču ga se. I nije to greh samo u smislu osećanja narodnosti, već i u smislu mnogo drugih uzroka šireg značaja. Čudna stvar: ne da se zamisliti Jevrejin bez Boga! Jevrejin bez Boga, to je gotovo nemogućnost. Ta tema je vrlo ozbiljna, pa ćemo je zasad ostaviti po strani.

Više je nego čudno: kako su me, i zašto, Jevreji uvrstili u neprijatelje naroda i nacije svoje. Da ih osuđujem kao eksploatatore, i zbog još nekih mana, dali su mi donekle pravo oni sami – ali samo rečima; u stvari, teško je naći razdražljivijeg i nervoznijeg čoveka no što je obrazovani Jevrejin kao Jevrejin. Pa ipak: kad sam, i na koji način pokazao mržnju prema Jevrejima kao narodu? U svom srcu takve mržnje nisam nikad imao; oni Jevreji, koji su moji poznanici, znaju to; dakle, od samog početka, pre nego što ću išta reći, odbijam od sebe tu neumesnu optužbu jednom za uvek, kako o tome ne bih morao još raspravljati.

Ne okrivljuju li me možda za "mržnju" stoga što ponekad Jevrejina zovem prosto imenom "Židov" ? Prvo, ni na um mi nije nikad palo da bi to bilo za njih uvredljivo; a drugo, tu reč "Židov", koliko se sećam, upotrebio sam kao izraz za jednu određenu misao: "Židov, Židovština, Židovsko carstvo", i t. d. Tim se izražavao izvesan pojam, pravac, karakteristika doba. Može se raspravljati o tom nazivu i imenu, može se ne slagati s njom, ali se ne treba osećati uvređen zbog te reči.

Navešću jedno mesto iz pisma dobro poznatog i veoma obrazovanog Jevrejina, koji mi je poslao malo poduže, i u svakom pogledu vanredno i zanimljivo pismo. U njemu je jedna od najkarakterističnijih optužbi koja se baca na mene zbog mržnje prema Jevrejima kao narodu. Samo se po sebi razume, ime gospodina N. N., koji mi je pisao, ostaće nepoznato... "ali, hoću da dodam još nešto, što nikako ne mogu sebi da objasnim. To je vaša mržnja prema "Židovu", koja se javlja skoro u svakom broju vašeg "Dnevnika". Hteo bih da znam zašto ustajete protiv Židova, a ne protiv eksploatatora uopšte? Ja možda još više nego vi ne mogu da podnosim predrasude svoje nacije – nisam malo od njih stradao – ali nikad neću dozvoliti tvrđenje: da u krvi te nacije živi nesavesni eksploatator.

... Zar se ni vi ne možete dići do osnovnog zakona svakog socijalnog života: da svi građani jedne zemlje, bez razlike, ako samo vrše svoju dužnost prema državi, treba i moraju uživati sva građanska prava; i, s druge strane, da za one koji se ne pridržavaju postojećih zakona, za štetne članove društva, mora postojati ista vrsta kazne, jednaka za sve? Zašto da baš svi Jevreji moraju biti ograničeni u svojim pravima? i zašto za njih mora postojati naročiti kazneni zakon? Po čemu je eksploatacija stranaca (Jevreji su ipak ruski podanici!): Nemaca, Engleza, Grka, kojih je u Rusiji više nego što treba, zašto je ona bolja od židovske eksploatacije? Po čemu je ruski pravoslavni zelenaš, gotovan, izdajica i krvopija, koji se tako namnožio po celoj Rusiji, po čemu je on bolji od sličnih njemu Židova, koji delaju ipak u ograničenom krugu? Po čemu je onaj bolji od

ovoga?" ...Dobronamerni korespondent upoređuje sada nekoliko poznatih ruskih zelenaša

sa jevrejskima, u smislu tom, da Rusi ne dadu da ih neko pretekne. Ali mi se svojim zelenašima i ne ponosimo, niti ih stavljamo za ugled; naprotiv, potpuno se slažemo s tim da ni jedni ni drugi zelenaši ne valjaju.

"Takvih bih vam pitanja mogao na hiljade da postavljam.... "Vi, međutim, govoreći o Židovu, unosite u taj pojam svu onu strašno

bednu masu tromilionog jevrejskog življa u Rusiji, od kojih bar dva miliona devet stotina hiljada vodi očajnu borbu za jadni opstanak, a moralno je čistiji od drugih narodnosti, pa i od obožavanog vašeg ruskog naroda. Vi, dalje, pod taj naziv stavljate još priličan broj Jevreja sa visokom školom, koji se odlikuju na svima poljima državnog života; uzmite na primer..."

(Opet nekoliko imena, koja, osim Goldštajna, nemam prava da iznosim, jer bi nekima od njih bilo neprijatno, kad bi pročitali o sebi da su poreklom Jevreji.) .. "Goldštajn, (koji je herojski umro u Srbiji za slovensku ideju) kao i drugi koji su radili za dobro društva i čovečanstva. Vaša se mržnja prema "Židovu" prostire čak i na Dizraelia... koji verovatno ni sam ne zna da su mu pretci nekada bili španski Jevreji, i koji, više nego sigurno, ne vodi englesku konzervativnu politiku sa gledišta "Židovstva".... Na žalost, vi ne poznajete ni jevrejski narod, ni njegov život, ni njegov duh, niti njegovu četrdesetvekovnu istoriju. Na žalost, jer ste vi, u svakom slučaju, čovek iskren bezuslovno čestit, i nehotice pričinjavate bol ogromnoj masi siromašnog naroda, dok moćni "Židovi" primaju moćne ovog sveta po svojim salonima, i, razume se, ne plaše se ni štampe ni besciljnog gnjeva onih koje eksploatišu. Ali dosta s tim! Sumnjam da ću vas ubediti u svoja shvatanja, – premda bih bio vrlo zadovoljan da ste vi mene mogli ubediti "

Eto to je odlomak iz pisma. Pre nego što ću išta reći (jer neću, naravno, na sebi poneti tešku krivicu, skrećem pažnju na žestinu napada i na stepen uvredljivosti. Prvo, za celu ovu godinu otkad izdajem ”Dnevnik", nije bilo u njemu takvih članaka protiv "Židova", koji bi mogli da izazovu onoliko žestok napad. Drugo, mora se primetiti, da se dobronamerni korespondent, dodirnuv u nekoliko svojih redova i ruski narod, nije strpeo ni uzdržavao, nego se poneo prema jadnom ruskom narodu već i odveć sa visine. Istina, na Rusiji ni od strane Rusa nije ostalo nijedno nepopljuvano mesto, (što rekao Ščedrin) dakle se nije čuditi Jevrejima. U svakom slučaju, ta žestina svedoči o tome kako Jevreji gledaju na Ruse. Pismo ono je pisao čovek zaista kulturan i talentovan; (ne mislim time da je i bez predrasuda;) šta tek onda da očekujemo od nekulturnih Jevreja – kojih je tako mnogo – šta tek oni osećaju prema Rusima!?

Ne govorim ovo da ih okrivim: sve je to tako prirodno! Hoću samo da kažem: u razlozima našeg neslaganja s Jevrejima krivica nije samo do ruskog naroda, nego su se ti razlozi nagomilali s obeju strana, razume se! i pitanje je još: s čije strane u većoj meri? Napomenuvši to, reći ću sad nekoliko reči u svoje opravdanje, i kako ja uopšte gledam na ovu stvar. Iako za rešenje ovog pitanja, dakako, nemam snage, ipak valjda mogu bar nešto reći.

II PRO I CONTRAPretpostavimo da je zaista teško znati četrdesetvekovnu istoriju naroda kao

što su Jevreji; ali za prvi mah već znam to, da na celom svetu sigurno nema drugog naroda, koji bi se toliko žalio na svoju sudbinu, svaki čas, na svakom koraku, i svakom svojom reči – žalio se na svoje poniženje, svoje stradanje, svoje mučeništvo. Pomislio bi čovek u brzini da doista nisu Jevreji oni koji gospodare u Evropi; da nisu oni ti koji upravljaju berzama, dakle toliko reći: upravljaju politikom, unutrašnjim poslovima, moralom jedne države. Neka je blagorodni Goldštajn baš i umro za slovensku ideju – ipak, da nije tako snažna jevrejska ideja u svetu, možda bi to "slovensko" (prošlogodišnje) pitanje bilo već odavno rešeno u korist Slovena, a ne Turaka. Gotov sam i da poverujem da je lord Bikonsfild *(* Dizraeli, lord Bikonsfild ) zaboravio na svoje poreklo, na to da je španski Židov, (on to ipak nije zaboravio!) ali da je "rukovodio engleskom konzervativnom politikom" poslednjih godina manje više kao Židov, u to se, po mom

mišljenju, ne može sumnjati. "Manje više" se ne da poreći.Ali, neka sve to budu samo reči, reči od moje strane. Dozvoljavam. Ipak, ne

mogu bez pogovora da poverujem kricima Jevreja. da su potišteni, namučeni i poniženi. Po mome mišljenju, ruski seljak, odnosno ruski građanin, mnogo veći teret nosi na svojim leđima nego Jevrejin. Moj korespondent, u svom drugom pismu, piše mi:

"Pre svega, neophodno je dati im (Jevrejima) sva građanska prava; (pomislite samo, ti ljudi su lišeni najosnovnijeg prava: slobodnog izbora mesta življenja, zbog čega je jevrejska masa jako stešinjena;) kao i svima drugim narodima u Rusiji; i tek onda tražiti od nas ispunjavanje dužnosti prema državi...

Ali pomislite sad i vi, gospodine dopisniče, vi, koji mi pišete u istom pismu, na drugoj strani, "da možda više volite i žalite radničku masu ruskoga naroda nego i samo jevrejstvo", (što je i suviše snažna reč od jednog Jevrejina) – pomislite sada vi: da u vreme kad je Jevrejin "stradao ne mogući da slobodno bira mesto življenja", pomislite da je u to vreme dvadeset i tri miliona "ruske radničke mase" stradalo pod jarmom veleposednika kao roblje, što je, mislim, malo teže bilo nego "ne birati mesto gde će čovek da se nastani.” A da li su ih i tada žalili Jevreji? Sumnjam. U zapadnom kraju Rusije, kao i na jugu, odgovoriće vam na to vrlo razložno: ne, Židovi su i tad isto kao i sada vikali o nekim pravima, pravima koja ni ruski narod nije imao; vikali su i jadali se da su potišteni i mučenici, i, tek kad im bude dato više prava, "tada tek neka se traži od njih ispunjenje obaveza prema državi".

Došao je onda Oslobodilac, i oslobodio starosedeoce ruske seljake. I, ko se prvi bacio na seljaka kao na svoju žrtvu? ko se prvi koristio njegovim manama? ko ga je vešto upleo u svoje zlatne mreže? ko je brže bolje zamenio, gde je samo mogao i stigao, propale spahije – s tom razlikom da, dok su se spahije, možda i vrlo eksploatišući ljude, ipak starale da ne upropaste konačno seljake, možda i samo sebe radi, da ne bi istrošili radnu snagu – dokle Jevrejin za istrošenost ruske snage ne mari! On uzima svoje, i ide dalje.

Znam već, Jevreji, čim budu ovo pročitali, nadaće dreku kako to nije istina, da je to kleveta, da ja lažem, da samo zato verujem svima tim glupostima što "ne znam četrdesetvekovnu istoriju" tih nevinih anđela, koji su bezuslovno "moralno čistiji ne samo od drugih naroda, nego i od obožavanog mog ruskog naroda". (Po rečima korespondenta.) Dobro, neka su oni odista moralno čistiji od svih drugih naroda na svetu, a od ruskog, razume se, pogotovu – međutim, pročitao sam u martovskoj svesci "Vesnika Evrope" izveštaj: da su Jevreji u Severnoj Americi, u južnim državama Severne Amerike, bacili se svom svojom snagom na mnogomilionu masu oslobođenik Crnaca, uzeli ih već u svoje ruke, služeći se poznatim i večnim svojim "zlatnim mrežama”, koristeći se neznanjem i slabostima jednog eksploatisanog plemena. A čim sam to pročitao, odmah sam se setio: meni je slična misao padala na um još pre pet godina, to jest, da se Crnci, oslobođeni ropstva, neće ipak moći spasti, jer će tu mladu žrtvu dočepati zatim Jevreji, kojih ima puno na svetu. Pomislio sam tada tako, i, uveravam vas, nekoliko puta mi se posle još javljala ta misao, uz pitanje: "Kako to da se ništa ne čuje o Jevrejima? da novine ne pišu o Jevrejima? kad su ti Crnci prosto majdan za Jevreje, koji to i neće iz vida izgubiti !”

I dočekao sam; pisale su novine; pročitao sam. Pre jedno deset dana našao sam u "Novom Vremenu" (No 371) dopis iz Kovna, vrlo karakterističan: "Vele, tako su se Jevreji okomili na tamošnje litvansko građanstvo, da ga umalo nisu upropastili rakijom; jedva su katolički sveštenici spasli jadne pijance preteći im mukama u paklu i osnivajući među njima društva trezvenosti". Dobronamerni i kulturni dopisnik, istina, jako se stideo zbog svoga kraja koji još i dan danas veruje u katoličke sveštenike i paklene muke, i zato je žurio da saopšti da su se za katoličkim sveštenicima digli i kulturni tamošnji ekonomisti, da su počeli da osnivaju seoske banke, (da bi spasli narod od zelenaša - Jevreja) i seoske trgove, (da bi dali mogućnost "siromašnoj radničkoj masi" da nabavlja najneophodnije namirnice po pravoj ceni, a ne po onoj koju određuju Jevreji.)

Navodim što sam pročitao, a već znam da će odmah povikati: to još ništa ne

dokazuje, to je samo zato što su i Jevreji potišteni i siromašni; sve je to samo "borba za opstanak" koju jedino glupak neće razumeti; a kad Jevreji ne bi bili tako siromašni, naprotiv, bogati, oni bi se pokazali kao najhumaniji ljudi, tako da bi se ceo svet zadivio. Razume se, svi ti Crnci i Litvanci još su siromašniji od Jevreja koji piju njihovu krv, pa se ipak (pročitajte novine) gnušaju takve trgovine kakva je Jevrejinu obična. Zatim, nije teško biti human i moralan onda kad si zadovoljan i veseo; dok, kad nastane "borba za opstanak", nek niko blizu ne prilazi! Rekao bih da to nije baš tako anđeosko stanovište. Naposletku, ja ne smatram ona dva izveštaja, iz "Vesnika Evrope" i "Novog Vremena", kao vrlo važna i odlučujuća fakta. Jer ako bismo počeli da pišemo istoriju tog međunarodnog plemena, našli bismo sto hiljada takvih, i još važnijih fakata, tako da jedan ili dva više, i ne broje.

Jedno je ipak zanimljivo, a to je sledeće: ako vam, recimo, u prepirci, ili prosto u času vašeg razmišljanja, zatrebaju neki podatci o Jevrejima i njihovim delima – nemojte ići u javne biblioteke, niti ih tražite u starim knjigama, ili nekim svojim pribeleškama – ne, nemojte se truditi, ne tražite i ne zamarajte se, nego, ne mičući se s mesta, ne podižući se čak ni sa stolice, ispružite samo ruku prema prvim i kojim bilo novinama kraj vas, i tu potražite na drugoj ili trećoj strani – uvek ćete naići na nešto o Jevrejima, i uvek ono što vas zanima, uvek najkarakterističnije i uvek jedno isto – to jest, uvek jedni isti junački podvizi! Priznaćete svakako da to nešto znači, nešto dokazuje, nešto otkriva, iako ste možda puka neznalica što se tiče njihove četrdesetvekovne istorije. Reći će mi se, sigurno, da svi oni koje muči mržnja moraju lagati. Prirodno, može se dogoditi i to: da svi do poslednjeg lažu. Ali tada se nameće drugo pitanje: ako svi do poslednjeg lažu zato što ih muči ista mržnja, a otkud se pojavila ta mržnja? ipak valjda nešto znači ta sveopšta mržnja; "ipak nešto znači reč svi!" što rekao nekad Beljinski.

"Slobodan izbor mesta nastanjivanja!..." Ali, da li je ruski "starosedelac" baš tako potpuno slobodan u izboru mesta nastanjivanja? Zar ne traju još i sad ona ranija, iz vremena ropstva seljaka zaostala i neželjena ograničenja da i ruski seljak potpuno slobodno bira mesto stanovanja – tako da je na to već odavno obratila pažnju i vlada? A što se Jevreja tiče, zna se da su se njihova prava u smislu izbora mesta življenja, mnogo proširila za poslednjih dvadeset godina. Vide se Jevreji u Rusiji sada i na takvim mestima, gde se ranije nikad nisu viđali. Ali se Jevreji i dalje žale na mržnju i potištenost. Iako možda nisam dubok poznavalac jevrejskog života, jedno znam sigurno, i mogu se prepirati oko toga s kim bilo, a to je: da naš narod nema naročitu, apriornu, glupu, religioznu mržnju prema Jevrejima, recimo, u smislu onog: "Juda je prodao Hrista!" Ako baš i čujemo to od dece ili nejakih ljudi, ceo naš narod ipak gleda na Jevrejina bez ikakve mržnje. Pedeset sam godina ja to posmatrao. Dešavalo mi se da živim sa narodom, u masi narodnoj, da spavam po kasarnama na daskama. Bilo je tamo i Jevreja – i niko ih nije prezirao, niko ih nije gonio, ni izbacivao. Kad su se Bogu molili (a Jevreji se mole vičući, i oblačeći naročito odelo) niko se nije čudio, niti im smetao, i nije im se smejao – što je svakako trebalo očekivati od tako grubog naroda kao što su Rusi. Naprotiv, posmatrajući Jevreje, govorili su: "da im vera nalaže da se tako mole", i prolazili su mimo njih mirno, i skoro odobravajući. Međutim, isti ti Jevreji su se mnogo tuđili od Rusa; nisu hteli zajedno ni da jedu; gledali su Ruse nekako sa visine; (i šta mislite gde? u zatvoru!) uopšte, pokazivali su gađenje i netrpeljivost prema ruskom "starosedelačkom" narodu. Tako isto i po vojničkim kasarnama, i svud po celoj Rusiji: navratite, raspitajte: vređaju li Jevrejina kao Jevrejina, kao Židova, zbog vere i običaja? Nigde ih ne vređaju, nigde u celom narodu. Naprotiv, uveravam vas, i u kasarnama, i svuda, ruski prost čovek i suviše vidi i razume (to ne poriču ni sami Jevreji) da Jevrejin neće sa njim da jede, da ga se gadi, izbegava i ograđuje se od njega koliko igda može. I, šta nastupa? Umesto da se Rus uvredi zbog toga, naš prost čovek mirno veli: "takva im je vera, zbog vere s nama ne jedu, i izbegavaju nas" – a ne zato što su zli. I shvativši tako viši uzrok, Rus širokogrudo izvinjava Jevrejina.

Poneki put je meni padala na um ludost da se pitam: a šta bi bilo da u

Rusiji nije tri miliona Jevreja, već Rusa, a Jevreja osamdeset miliona? šta bi bilo od tih Rusa, i kako bi Jevreji prema njima postupali? Da li bi dali da se Rusi izjednače sa njima u pravima? Da li bi im dozvolili da se slobodno mole? Ne bi li ih odmah pretvorili u robove? I još gore! ne bi li im i kožu skinuli? Ne bi li ih sasvim iskorenili, konačno upropastili, kao što su radili s drugim narodima u staro doba, u početku svoje istorije?...

Uveravam vas, u ruskom narodu nema mržnje s predrasudom prema Jevrejima; ima međutim možda nenaklonosti prema njima, osobito ponegde, i to vrlo jake. Bez toga, izgleda, ne može da se prođe, toga ima, ali to se ne javlja zato što je Jevrejin Jevrejin, ne iz plemenske i religiozne neke mržnje, već iz drugih razloga, za koje nije kriv starosedelački narod, nego baš sami Jevreji.

III STATUS IN STATU. ČETRDESET VEKOVA POSTOJANjAZa mržnju, i to za mržnju s predrasudom – za to okrivljuju Jevreji Ruse. A

kad smo već pomenuli predrasude, kako vi mislite: da li Jevrejin ima manje predrasuda prema Rusu, nego Rus prema Jevrejinu? Ili ih ima možda više? Pokazao sam vam na primeru: kako se ruski prost čovek ponaša prema Jevrejinu; a pred očima su mi pisma Jevreja, ne prostih ljudi već obrazovanih, i tu vidim koliko ima mržnje prema našim čoveku. A što je glavno – Jevreji ti tako pišu, a sami to ne opažaju.

Da bi se četrdeset vekova opstalo na zemlji, to jest skoro od početka istorijskog perioda čovečanstva, i još u tako prisnom i snažnom jedinstvu; da bi se toliko puta gubila svoja teritorija i svoja politička nezavisnost, zakoni pa i vera – gubili se i opet se svaki put povraćali, ponovo se rađali sa ranijom idejom, iako u drugome obliku; da bi se ponovo izgradili zakoni, pa skoro i vera – da bi sve to bilo, treba narod žilav, neobično snažan i energičan narod; takav narod ne bi mogao opstati bez onog što se zove status in statu, i što je on čuvao uvek i svugde, kroz vremena najstrašnijih, hiljadugodišnjih lutanja i gonenja svojih. Govoreći o status in statu, nemam nameru da Jevrejima nabacim krivicu. Pitam se samo: šta je upravo taj status in statu? u čemu je njegova večno nepromenljiva ideja, i šta je suština te ideje?

Bilo bi teško, a i nemoguće o tome govoriti u kratkom članku; nemoguće i iz razloga što nisu još došla vremena ni časovi, bez obzira na proteklih četrdeset vekova – da čovečanstvo kaže završnu reč o tom velikom plemenu. No ipak, ne ulazeći u suštinu i dubinu predmeta, mogle bi se bar neke oznake toga status in statu navesti; makar samo spoljašnje. Te oznake su sledeće: odvojenost i otkinutost od svega što nije Jevrejstvo; isključivost; vera u to da u svetu postoji jedan jedini moćni narod – Jevreji, dok drugi, ako i postoje, treba ih ipak smatrati kao da ne postoje. "Odeli se od svih naroda, izgradi svoju osobenost, i znaj da ćeš otada biti jedini u Boga! Ostale pak uništi ili pretvori u svoje robove, ili ih eksploatiši. Veruj u pobedu nad celim svetom; veruj da će ti se svi pokoriti. Gnušaj se svih, i ni s kim se ne druži. I ako izgubiš zemlju svoju, i političku ličnost svoju, ako budeš rasejan po celoj zemlji i među sve narode, svejedno – veruj u ono što ti je obećano, jednom za uvek, veruj da će se tako zbiti, a međutim živi, i gnušaj se, ujedinjuj se, eksploatiši i čekaj, i čekaj"... Eto u čemu je suština ideje tog status in statu. Zatim, razume se, postoje još i unutarnji, možda i tajanstveni zakoni, koji čuvaju tu ideju.

Kažete na to vi, gospodo obrazovani Jevreji i moji oponenti: "Sve je to izmišljotina! a "ako i postoji status in statu, (to jest, ako je pre postojao, jer sad su samo još tragovi tu) onda su jedino gonjenja dovela do njega, gonjenja su ga stvorila, gonjenja religiozna, srednjevekovna pa i ranija; pojavio se taj status in statu jedino po potrebi samozaštite. A ako se još produžuje, naročito u Rusiji, to je zato što Jevrejin još nije stekao prava koja ima Rus". – A ja evo kako mislim: i kad bi Jevrejin bio izjednačen u pravima sa Rusom, ne bi se nipošto odrekao svoga status in statu. Pripisivati status in statu samo gonjenjima i potrebi samozaštite – nije tačno. Nedostalo bi strpljenja za samozaštitu kroz dugih četrdeset vekova! dojadilo bi čuvati sebe toliko vremena! Najjače civilizacije sveta nisu se održale ni za polovinu od četrdeset vekova; gubile su

svoju političku snagu i plemenski oblik. Nije tu samozaštita glavni razlog, već jedna ideja, koja vuče, pokreće i nosi; nešto silno, svetsko i duboko, o čemu čovečanstvo možda još nema snage da kaže poslednju reč – kao što sam uostalom već rekao.

Da je religiozni karakter u toj ideji presudan – nema sumnje. – Promisao nad tim narodom, pod, imenom prvobitnog Jehove, nastavlja da sa svojim idealom i svojim zavetom vodi svoj narod nepokolebljivom cilju – to je jasno. Ne može se, ponavljam, ni zamisliti Jevrejin bez Boga! i ja ne verujem obrazovanim Jevrejima ateistima! svi su oni jedno, i Bog zna šta još čeka svet od obrazovanog Jevrejstva! U detinjstvu sam čitao i slušao o Jevrejima legendu: da oni još uvek čekaju Mesiju, svi, počev od najobičnijeg Židova do najučenijeg, filozofa i kabalista - rabina; svi oni veruju da će ih Mesija ponovo skupiti u Jerusalimu, i baciti pred njihove noge vasceli svet. I da zato Jevreji u ogromnoj većini biraju jedno zanimanje – trgovinu zlatom, i svim onim što se brzo pretvara u zlato – da ih Mesija ne bi zatekao u pravoj otadžbini, da se posedom ne bi vezali za zemlju tuđinaca, već da imaju sve samo u zlatu i dragocenostima, kako bi to lakše sobom poneli kada

Zasija, zasvetli zrak zorice,zazvuče kimval, i timpan i cevčice;i zlato i blago i svetinjekrenu u stari hram Palestinski...Sve sam to, ponavljam, slušao kao legendu; ali verujem da ta vera u suštini

postoji kod svih Jevreja kao instinktivno neodoljiva čežnja. A da bi se sačuvala jedna takva vera, potrebno je, razume se, da se sačuva i najstrožiji status in statu. On se i čuva, – Dakle, ne samo gonjenje, već je ideja bila i ostala razlog za status in statu ...

Ako zaista postoji takav naročiti, unutarnji, strogi red kod Jevreja, koji ih vezuje u nešto celo i samostalno, onda treba razmisliti: da li treba dati potpuno izjednačenje njihovih prava sa pravima domorodaca. Prirodno, sve što zahteva čovečnost i hrišćanski zakon – to se sve mora učiniti za Jevreje. Ali ako Jevreji, sa svima osobinama svoga poretka, svoje plemenske i relegiozne odvojenosti, sa svima osobinama svojih pravila i principa koji su sasvim protivni ideji prema kojoj se, bar do sada, razvijao ceo evropski svet – ako oni sa svim tim zatraže i potpuno izjednačenje u svim postojećim pravima sa domorodcima – ne bi li oni tada dobili i nešto više, nešto suviše, nešto što nemaju domorodci? Jevreji će, razume se, ukazati na druge strance: "Kako su eto oni, reći će, izjednačeni ili približno izjednačeni sa Rusima; Jevreji međutim imaju mnogo manje prava nego svi ostali tuđinci; to zato, reći će, što se nas, Jevreja, plaše, jer smo tobož štetniji od svih drugih. A čime je to Jevrejin tako štetan? Ako jevrejski narod ima rđavih osobina, to je baš otud što ga ruski narod na to navraća, svojim ruskim nevaspitanjem, svojom neobrazovanošću, svojom nesposobnošću da bude samostalan, svojim nedovoljnim ekonomskim razvitkom; ruski narod sam traži posrednika, predvodnika, staratelja, poverenika; sam ga zove; sam mu se predaje. Pogledajte kako je u Evropi: tamo su narodi snažni i nezavisni duhom, nacionalno jako razvijeni, od vajkada radni i naviknuti na rad – i zato se tamo ne boje da Jevrejima dadu sva prava. Da li se u Francuskoj govori da je štetan status in statu tamošnjih Jevreja?"

Razlaganje to je dosta umesno, ali se nameće jedna primedba: Jevrejima je dakle tamo lepo gde je narod još nekulturan, ili potišten, ili ekonomski malo razvijen – tu im je dakle potaman! Ali onda, umesto da svojim uticajem podižu stupanj obrazovanja, pojačaju znanje, stvore ekonomsku sposobnost kod domorodaca – naprotiv, ma gde da se Jevreji nastane, tamo se još više ponižava i kvari narod, još više strada čovečanstvo, još niže pada stupanj obrazovanja, još se odvratnije širi bezizlazno nečovečna siromaština, a sa njom i očajanje.

Pitajte po našim pokrajinama starosedeoce: šta pokreće Jevreje, i šta ih je pokretalo toliko vekova? Dobićete jednoglasan odgovor. "Nemplosrđe! to nemilosrđe ih je pokretalo toliko vekova; žeđ da se napiju našeg znoja i krvi!" I zaista, sva delatnost Jevreja u tim našim pokrajinama sastojala se samo u tome, da se

starosedeoci dovedu u koliko je moguće bezizlazniji položaj prema njima, a oni da se koriste tamošnjim zakonima. A oni su uvek nalazili mogućnosti da se koriste pravima i zakonima. Uvek su znali da budu prijatelji onih od kojih je zavisio narod; u tom smislu bar ne bi trebali da ropću na svoja mala prava u sravnjenju prema pravima domorodaca. Dovoljno su prava Jevreji imali, tih prava nad domorodcima. Šta je bilo – kroz decenije i stoleća – šta je bilo sa ruskim narodom svuda onde gde su se doseljavali Jevreji – o tom svedoči istorija naših ruskih pokrajina. Navedite, ako možete, još neko drugo pleme od ruskih nnorodaca, koje bi u tom smislu, smislu užasnog dejstva, moglo da se uporedi sa Jevrejima? Takvo pleme nećete naći! Jevreji su u tom smislu očuvali svu svoju originalnost među drugim stranim plemenima u Rusiji. A razlog je, razume se, taj njihov status in statu, taj duh koji odiše nemilosrdnošću prema svemu što nije jevrejsko; to nepoštovanje prema ma kojem narodu i plemenu, i prema svakom ljudskom biću, ako ono nije Jevrejin. I kakvo je opravdanje u tome: što narodi na zapadu Evrope nisu dali da ih Jevreji potčine, iz čeg dakle izlazi: da je ruski narod sam sebi kriv. Zato što se ruski narod, pokrajinac, pokazao mnogo slabiji od evropskih naroda (a slabiji usled teških vekovnih svojih političnih trzavica) zato ga zar eksploatacijom treba još jače prignječiti, konačno pridaviti? mesto da mu se pruži pomoć!?

Oni se pozivaju na Evropu, na Francusku, na primer – no ja držim da je i tamo bio štetan status in statu. Razume se, hrišćanstvo i njegova ideja pali su tamo ne krivicom Jevreja, već krivicom onih naroda; no ipak se mora priznati nadmoć Jevreja i u Evropi, gde su takođe zamenili sve ranije ideje svojima. O, naravno, čovek je oduvek i kroz sva vremena obožavao materijalizam, i bio sklon da vidi i razume slobodu samo tako ako sebe obezbedi kupeći novac svima sredstvima i čuvajući ga. Ali se te težnje ipak nisu tako otvoreno i tako izazivački uzdizale do višeg principa, kao što je slučaj u našem devetnaestom veku. "Svak za sebe, i jedino za sebe, i svaki dodir sa ljudima jedino zbog sebe", – to je moralni princip većine sadašnjih ljudi;* (* Osnovna ideja buržoazije, koja je zamenila krajem prošlog stoleća raniji pogled na svet, postala je glavna ideja celog današnjeg stoleća i celog evropskog sveta – F. M. Dostojevski.) i ne rđavih ljudi, već ljudi radnih, koji ne ubijaju i ne kradu. A nemilosrđe prema nižem staležu, i opadanje bratstva, i eksploatacija sirotinje od strane bogataša razume se, svega je toga bilo i ranije, i uvek, ali se nije uzdizalo na stepen pravde, i nauke, već je hrišćanstvo to osuđivalo; sada, naprotiv, smatra se to kao vrlina. Nisu dakle uzalud svuda po berzama gospodari Jevreji; niti uzalud upravljaju oni kapitalima, niti su uzalud oni svedržitelji kredita; ponavljam, nisu uzalud oni bogovi cele međunarodne politike!

Šta će biti u buduće, znaju Jevreji: bliži se njihovo carstvo, njihovo potpuno carstvo! Bliži se konačna pobeda one ideje, pred kojom će se ukloniti osećanja čovekoljublja, žeđ za istinom, hrišćanska osećanja, nacionalni pa čak rasni ponos evropskih naroda. Bliži se materijalizam, slepa, životinjska žud za ličnim materijalnim obezbeđenjem, žud za ličnim nagomilavanjem novca s pomoću svih sredstava; to će se smatrati kao viši cilj, kao razumno, kao sloboda, umesto hrišćanske ideje spasenja s pomoću što tešnjeg moralnog i bratskog jedinstva ljudi. Neko će se možda nasmejati a reći: da tome nisu krivi Jevreji. Razume se da nisu samo Jevreji krivi; ali ako su Jevreji stekli nadmoć u Evropi baš onda, kad su tamo uzela maha ta nova njihova načela, i prešla već u moralni princip – onda se sigurno može reći da su Jevreji tamo bili od uticaja. Moji oponenti podvlače: da su Jevreji, naprotiv, siromašni, svuda su siromašni, a u Rusiji pogotovu; i da je samo cvet Jevreja bogat, bankari i kraljevi berza, dok su ostali, bezmalo devet desetina, bukvalno prosjaci koji se prebijaju za parče hleba, nude posredništva, traže da na koji bilo način zarade neki groš. Da, to je, čini mi se, istina, ali šta to znači? Ne znači li to da u radu Jevreja (to jest njihove ogromne većine) u eksploataciji njihovoj ima nečeg nepravednog i neprirodnog, nečeg izveštačenog, što samo sobom donosi kaznu. Jevrejin zarađuje kao posrednik, trguje dakle tuđim trudom. Kapital je nagomilani trud; Jevrejin voli da trguje tuđim trudom! Ali sve to ne menja ni u koliko ono što smo rekli. Zato bogati Jevreji sve snažnije i

čvršće vladaju čovečanstvom, i žude da svetu nametnu svoj oblik i svoje biće. Kad se o tom govori, Jevreji uvek viču: i među njima ima dobrih ljudi! O, Bože! Pa zar se sad o tome radi? Nije reč o dobrim i rđavim ljudima. Zar među Jevrejima da nema i dobrih ljudi? Zar je pokojni,pariski Džems Rotšild bio rđav čovek? Govori se ovde uopšte o Jevrejstvu, i o njihovoj ideji koja je obuzela ceo svet umesto "promašenog" hrišćanstva.

IV ŽIVELO BRATSTVO!Ali šta ja to upravo govorim, i čemu? Da nisam zbilja i ja neprijatelj

Jevreja? Da nije možda istina ono što mi piše jedna, po mome mišljenju, i bez sumnje plemenita i obrazovana devojka, Jevrejka, (što se lako vidi po njenom pismu, po iskrenim, žarkim osećanjima izraženim u njemu) – da sam ja neprijatelj toga "nesrećnog plemena, koje "u svakom zgodnom slučaju tako silno napadam" "Vaše prezrenje prema židovskom plemenu, koje samo o sebi misli", i t. d., očigledno je". – Nije tako! protiv te očiglednosti se bunim, i taj fakt osporavam. Naprotiv, ja govorim i pišem, da – "sve što humanost i pravednost nalažu, sve što traži čovečnost i hrišćanski zakon – sve to da se mora učiniti za Jevreje". Te sam reči i ranije već napisao, a sad im dodajem: bez obzira na razmišljanja koja sam ovde izložio, ja stojim ipak na stanovištu proširenja jevrejskih prava u ruskom zakonodavstvu, i, ako je samo moguće, stojim za potpuno izjednačenje njihovih prava sa pravima domorodaca. Premda oni u pojedinim slučajevima možda već i sad imaju više prava ili, bolje reći, imaju više mogućnosti da se njima koriste, nego Rusi. Dolazi mi sada i nešto drugo na um: ovakva, recimo, fantazija: Šta bi bilo ako bi se, na neki način, zaljuljala i pala naša seoska opština koja štiti našeg jadnog seljaka od tolikih zala – i ako bi tada tog oslobođenog seljaka, tako neiskusnog, tako neveštog da se sačuva od sablazni, i koga je dotle opština držala pod tutorstvom – ako bi napali na nj Jevreji svom svojom masom? Šta bi bilo onda? Onda bi on za jedan časak propao; – sva njegova imovina, sva moć njegova, pala bi već sutradan pod vlast Jevreja, i nastalo bi vreme gore od vremena mužičkog ropstva, i gore od vremena tatarskog!

Ali bez obzira na sve "fantazije", i na sve što sam ranije već napisao; ja sam ipak za potpuno i konačno izjednačenje prava – jer je to Hristov zakon, jer je to hrišćanski princip. Ali ako je tako, zbog čega sam onda ispisao toliko strana, i šta sam hteo da dokažem, ako tako sam sebi protivurečim? Ali u tome baš i jeste stvar, što ja sam sebi ne protivurečim, i što sa ruske strane, sa strane domorodaca, niti ima, niti vidim prepreke za proširenje jevrejskih prava. I zato tvrdim: te prepreke leže nesravnjeno više na strani Jevreja, nego na strani Rusa; i ako dosad nije stvoreno ono što bi se svim srcem želelo, tome je nesravnjeno manje kriv Rus, nego Jevrejin. Slično onome što sam pričao: da prost Jevrejin neće da se druži, ni da jede sa Rusima, a Rusi ne samo što se ne ljute, niti se svete za to, već naprotiv, odmah razumeju i pravdaju Jevrejina govoreći: "to je zato, što je takva njegova vera" – slično tome i kod inteligentnog Jevrejina vrlo često vidimo neizmerno i oholo predubeđenje prema Rusu.

Ah, eto ih gde viču: oni vole ruski narod! jedan mi je čak pisao: brine se zbog toga što ruski narod nema religije i nimalo ne razume svoje hrišćanstvo. Ovo je, od jednog Jevrejina, mislim, i odveć preterano; i javlja se pitanje: kako shvata hrišćanstvo baš taj obrazovani Jevrejin? Ta sujeta i oholost u jevrejskom karakteru za nas Ruse je jedna vrlo teška stvar. Ko je od dvojice, Rus ili Jevrejin, manje sposoban da razume onoga drugoga? Mogao bih se zakleti da ću pre opravdati Rusa: kod Rusa bar nema (nikako nema!) religiozne mržnje prema Jevrejinu. A ostalih predubeđenja, gde je, kod koga je, više? Jevreji zapomažu kako su toliko vekova bili ugnjetavani i gonjeni; kako su i sad ugnjeteni i gonjeni, i kako o tome treba da vode računa oni koji osuđuju jevrejsku narav. Lepo! vodićemo o tome računa; možemo čak dokazati da se u inteligentnom sloju ruskog naroda više puta čuli glasovi u prilog Jevreja. A Jevreji; da li su uzimali, i da li uzimaju u obzir žaleći se i okrivljujući Ruse, da li su uzeli u obzir toliko vekova gonenja i ugnjetavanja koje je podneo sam ruski narod? Je li moguće tvrditi da je ruski narod podneo manje beda i zala kroz svoju istoriju,

nego Jevreji? je li moguće tvrditi: da nije baš Jevrejin bio onaj koji se udruživao s ruskim goniocima, da li je Jevrejin, kupujući u doba ropstva ruski narod, bio i sam ruski gonilac? Sve je to bilo, postojalo, to je istorija i istorijki fakt, ali mi nikad nismo čuli da bi se Jevreji zbog toga kajali – a optužuju ruski narod što njih nedovoljno voli.

Ali, neka! Doći će valjda potpuno duhovno jedinstvo naroda, bez ikakve razlike u pravima! I zbog toga, i pre svega molim svoje protivnike i korespondente Jevreje, da budu prema nama Rusima predusretljiviji i pravedniji. Ako je njihova oholost, ako je njihova svagdašnja "zajedljiva odvratnost" prema ruskom narodu samo predubeđenje, jedna "istorijska izrastao", a ne krije se u tome duboka tajna njihovog zakona i poretka, – onda neka se sve to raščisti što pre, i da se okupimo ujedinjeni duhom, kao braća, radi uzajamne pomoći i velikog podviga služenja našoj zemlji, državi, i domovini našoj! Uzajamna prebacivanja neka se ublaže, neka iščezne stalna egzaltacija u tim prebacivanjima, koja smetaju jasnom razumevanju stvari. A za ruski narod možemo jamčiti: on će primiti Jevrejina kao svog brata, bez obzira na razliku vere, a uvažavajući iskreno istorijski fakt koji je u osnovi te razlike; ali, radi bratstva, radi potpunog bratstva,,potrebno je bratstvo s obeju strana. Neka i Jevrejin pokaže bar nešto bratskog osećanja, da bi Rusa obodrio. Znam, u Jevrejskom se narodu može naći dosta ljudi, koji traže da se ukloni nesporazum; ljudi čovekoljubivih; ja neću da to prećutim i da krijem istinu. No baš zato, da ti korisni i čovekoljubivi ljudi ne bi klonuli duhom, da koliko toliko oslabe njihovo predubeđenje, i time se olakša početak dela – želim ja proširenje prava jevrejskog plemena, po mogućnosti bar toliko koliko se sam jevrejski narod pokaže sposoban da primi, i da se koristi tim pravima bez štete po Ruse. Moglo bi se odmah sad ponešto ustupiti, odnosno učiniti s ruske strane, poći nekoliko koraka napred... Pitanje je samo: mogu li ti novi i dobri Jevreji što učiniti, koliko su sami oni sposobni za novo i prekrasno delo pravog bratskog jedinstva sa ljudima njima tuđim po veri i krvi?

V POGREB "SVEČOVEKA"O mnogom čemu sam hteo da porazgovaram u martovskom broju svog "Dnevnika". A

eto se opet nekako desilo da je ono o čemu sam hteo reći samo nekoliko reči, zauzelo sve slobodno mesto. Koliko je tema o kojima se već skoro godinu dana spremam da govorim, a nikako ne mogu. Trebalo bi o mnogom čemu mnogo reći, a kako biva da se ne može da kaže mnogo, čovek se onda i ne poduhvata.

Hteo sam ovog puta, mimo raznih "važnih" tema, da kažem makar uzgred dve-tri reči o umetnosti. Gledao sam Rosia u Hamletu, i zaključio sam da sam mesto Hamleta gledao gospodina Rosia. Ali bolje da ne govorim o tome kad već ne mogu sve da kažem. Hteo bih da porazgovaram (samo malo) o slici Semigradskog. A najradije bih kazao bar dve reči o idealizmu i realizmu u umetnosti, o Rjepinu i o Rafaelu, – ali mi izgleda da sve to moram odgoditi do zgodnijeg vremena. Takođe hoću, malo opširnije samo, da napišem nešto o nekim pismima primljenim za vreme izdavanja "Dnevnika", a naročito o anonimnim pismima.

Jedno ću od tih pisama i da iznesem – ne anonimno – nego pismo vrlo poznate gospođice L., mlade devojke, Jevrejke, s kojom sam se upoznao u Petrogradu, i koja mi piše sada iz M. Sa gospođicom L., koju inače mnogo poštujem, nikada nisam govorio o "jevrejskom pitanju", premda je ona, kako se čini, ozbiljna i stroga Jevrejka. Nekako čudno se desilo da je to pismo stiglo sad, kad sam dovršio gotovo celo poglavlje o Jevrejima. Bilo bi možda i odviše da govorim dalje sve o jednoj te jednoj temi. Ali ovde neće biti reči o istoj temi; a ako delimično i bude, pokazaće se sasvim druga, suprotna strana pitanja, a ujedno kao i neki nagoveštaj za njegovo rešenje. Neka mi gospođica L., vilikodušno oprosti što sebi dozvoljavam da ovde iznesem njenim rečima onaj deo pisma gde se govori o pogrebu doktora Hindenburga u M. – pod kojim utiscima je ona i napisala te redove, tako tople, i dirljive po svojoj iskrenosti. Ponavljam opet: pisala je to jedna Jevrejka, i ta osećanja su osećanja jedne Jevrejke.

"Ovo pišem pod dubokim utiskom od pogrebnog marša. Bio je to pogreb doktora Hindenburga, čoveka starog osamdeset i četiri godine. Pošto je bio protestant,

ležao je prvo u crkvi, a potom je odnesen na groblje. Takvog saosećanja, takvih iz duše poteklih reči, tako vrelih suza, nisam još nikad videla, prilikom pogreba... Umro je stari u takvoj bedi, da nisu imali čime da ga sahrane...

"Pedeset i osam godina je radio u M.; i koliko je dobra učinio za to vreme! Kada biste samo znali, Fjodore Mihailoviću, kakav je to bio divan čovek! Bio je lekad i akušer; njegovo ime će ovde biti sačuvano za potomstvo, o njemu se već sad pričaju priče; sav ga je prost narod zvao ocem, voleo ga, obožavao, i tek posle njegove smrti razumeo, koliko je u njemu izgubio. Dok je još ležao u kovčegu (u crkvi), nije bilo, čini mi se, čoveka koji nije došao da ga oplače, da mu noge poljubi; naročito sirote Jevrejke, kojima je tako mnogo pomagao, plakale su i molile se Bogu da ode pravo u raj. Danas nam je došla naša bivša kuvarica, neobično siromašna žena, i pričala kako joj je doktor, prilikom rođenja njenog poslednjeg deteta, videći da ničega u kući nema, dao trideset kopejki da se skuva supa, i kako je zatim svakog dana dolazio i ostavljao po dvadeset kopejki. A kad je video da je ženi bolje, poslao joj je par jarebica. Isto je tako, kad su ga pozvali nekoj jako siromašnoj porodilji, (takve su se njemu baš i obraćale) i kad je video da dete nema u šta da se povije, skinuo sa sebe košulju, i dao svoju maramu, (glava mu je uvek bila povezana maramom) da se pocepaju u pelene.

"Tako je, priča se, lečio i nekog siromašnog Jevrejina drvodelju; potom, kad se razbolela njegova žena, i nju, pa i decu. Svakog božjeg dana je dvaput svraćao, i kad ih je sve podigao, upitao je Jevrejina: Čime ćeš mi sad platiti? Ovaj mu je odgovorio da ništa nema sem jedne jedine koze, koju će još toga dana gledati da proda. Tako je i uradio, prodao kozu za četiri rublje, i doneo doktoru novac. Doktor tada dade svome momku još dvanaest rubalja, uz one četiri, i posla ga da kupi kravu; a drvodelji je međutim rekao da ide kući. Posle jednog časa odveli su drvodelji kravu, i rekli mu: da je doktor našao da kozje mleko nije za njih zdravo.

"Tako je proživeo ceo svoj živoz. Bilo je slučajeva, da je davao siromašnima po selima oko trideset i četrdeset rubalja. Zato su ga i sahranili kao sveca. Svi siromašci su zatvorili radnje i povrveli za kovčegom. Jevrejski je običaj da mališani na pogrebima pevaju psalme; zabranjeno im je međutim da pevaju te psalme pri pratnjama inoveraca. Ali ovom prilikom su dečaci išli pred kovčegom, za vreme pratnje, i glasno pevali psalme. Po svima sinagogama molilo se za doktorovu dušu, baš kao što su zvona na svima crkvama zvonila za vreme pratnje. Išla je i vojna muzika; a jevrejski muzikanti su otišli sinu pokojnikovom da mole za dopuštsnjs, i čast, da i oni sviraju za vreme pogreba. Svi siromašni Jevreji su doneli ko deset ko pet kopejki, za venac; bogati Jevreji dali su mnogo, i spremili divan, ogroman venac od svežeg cveća, sa belim i crnim trakama po strani, na kojima su zlatiim slovima bile nabrojane doktorove glavne zasluge, kao, na primer, uređenje bolnice, i tome slično – nisam mogla da zapazim šta je sve bilo napisano, ali zar je i moguće pobrojati sve njegove zasluge!

Nad grobom su mu držali govor protestanski pastor i jevrejski rabin, i oba su plakali. A stari doktor je ležao u starom, izlizanom mundiru, i glava mu je bila povezana starom maramom – mila njegova glava – i činilo se da samo spava, tako je sveža bila boja njegovog lica".

VI POJEDINAČNI SLUČAJTo je tek pojedinačan slučaj – reći će se. Izlazi, gospodo, da sam opet ja

kriv: što vidim u pojedinačnom slučaju ako ne početak rešenja svih pitanja, ono bar "jevrejskog pitanja", kako sam i nazvao drugu glavu svoga "Dnevnika".

Zašto sam starčića doktora nazvao ”svečovekom?" On nije bio svečovek, nego, bolje, svačiji čovek. Taj grad M. je veliki gubernijski grad na zapadnom kraju, i u tom gradu ima mnogo Jevreja, pa Nemaca, Rusa, razume se, i Poljaka i Litavaca – i eto svi oni, sve te narodnosti priznale su pravednoga starčića, svaka za svoga. On sam bio je protestant, i Nemac, potpun Nemac: način na koji je kupio kravu, i poslao je siromašnom Jevrejinu, prava je nemačka šala. Prvo ga je zbunio: "Čime ćeš mi platiti"? Naravno, siromašak, prodajući poslednju kozu da bi platio "dobrotvoru", nije nimalo roptao, naprotiv, gorko je u duši patio što koza stoji

svega četiri rublje, međutim "jadni starčić, koji radi za sve njih siromahe, treba takođe da živi i šta su četiri rublje za sva dobročinstva koja je učinio porodici?" A starčić, lud na svoju ruku, smeši se i srce mu gori: "Sad ću ja njemu, nevoljniku, pokazati našu nemačku šalu!" Sigurno se slatko smejao u sebi kada su odveli kravu Jevrejinu; živahnuo je duhom. A svu noć zatim možda je proveo u bednoj kolebi kakve siromašne Jevrejke-porodilje – premda bi za osamdesetogodišnjeg starca bilo dobro baš da prospava noć, da odmori stare, umorne kosti.

Da sam slikar, ja bih naslikao nešto u tom "žanru:" noć kod Jevrejke porodilje, Ja neobično volim realizam u umetnosti. Ali kod većine savremenih naših realista nema moralne usredsređenosti u slikama, kako se izjasnio nedavno jedan veliki pesnik i utančani umetnik, govoreći sa mnom o slici Semigradskog. U motivu za "žanr", koji sam maločas predložio, bilo bi te usredsređenosti, čini mi se. A i umetnik bi imao za se raskošan motiv. Na prvom mestu, idealna, tako reći nemoguća siromaština jevrejske krovinjare. Tu bi se moglo uneti i mnogo humora, i koji bi neobično pristajao, jer je humor oštroumlje dubokog osećanja – meni se mnogo svidi to upoređenje. Sa utančanim osećanjem i umom umetnik može mnogo što da izvede iz zbrke sirotinjskih predmeta i domaćih stvari u siromašnoj krovinjari – ali nas tom zabavnom zbrkom odjedanput i ujeda za srce! Osvetlenje bi moglo biti izvedeno vrlo zanimljivo: na krivom stolu dogoreva lojana, otopljena sveća, a kroz jedini, injem zasuti i zaleđeni prozor probija zora novoga dana, novog i teškog dana za siromašne ljude. Izmučene porodilje često rađaju u zoru svu noć se muče a ujutru rode. Umorni starčić doktor, trenutno ostavivši majku, prima dete. Ali dete nema u što da uvije; pelena nema, ni krpa nema; (dešava se i takva siromaština, gospodo, kunem vam se; dešava se najčistiji realizam, realizam koji tako reći ide do fantastičnosti) pravedni starčić dakle skida svoj stari mundir, skida sa sebe rubašku i cepa je za pelene. Lice mu je strogo i zamišljeno. Siroti novorođeni Jevrejčić praćaka se pred njim na postelji; Hrišćanin prima Jevrejčića u ruke, i povija ga rubaškom sa svojih leđa. Eto rešenja jevrejskog pitanja, gospodo! osamdesetogodišnje nago i dršćuće poprsje doktorovo moglo bi da zauzme vidno mesto na slici; a da i ne govorim o licu starčevom, i licu mlade namučene porodilje, koja posmatra svoje novorođenče i zabavljanje doktorovo sa njim. Sve to gleda odozgo Hristos, i doktor zna to: "Ovaj siroti Židovčić će porasti, pa će sigurno i on skinuti sa leđa rubašku i dati je hrišćaninu, sećajući se priče o svome rođenju" – s naivnom i blagorodnom verom misli starčić u sebi. Da li će tako biti? Verovatnije nego išta, neće; ali recimo da može i da se dogodi. Bolje od svega, na ovoj zemlji, jeste verovati: da može da se desi, i da će se desiti. I doktor je u pravu što veruje, jer se na njemu već i zbilo: "Ispunio sam ja dužnost, ispuniće je i drugi: po čemu sam ja bolji od drugih?" – potkrepljuje on sebe argumentom. Umorna starica Jevrejka – mati porodiljina, u dronjama, radi nešto kraj peći. Jevrejin, koji je izašao da donese pregršt iverja, otvora vrata kolebe, i hladni kolutovi vazduha ulaze trenutno u sobu. Na podu, na pamučnoj prostirci, čvrsto spavaju dva mala Jevrejčića. Jednom reči, podrobnosti bi se mogle lepo udesiti. Čak trideset bakarnih kopejki na stolu, koje je doktor izbrojao za supu porodilji, mogle bi biti zgodna pojedinost – bakarni stubić parica od po tri kopejke, brižljivo poređan, ne razbacan. I sedef bi mogao biti naslikan, kao na slici Semigradskog; divno je tamo naslikano parče sedefa! Treba znati da ponekad doktorima daju, da ne bi mnogo plaćali novcem, neke lepe stvarčice. Dakle doktorova sedefska kutija za cigare, stavljene kraj bakarnog stubića. Svakako bi slika ispala sa "moralnom usredsređenošću".

Pojedinačan slučaj! Pre dve godine, odnekud (zaboravio sam) sa juga Rusije, javljeno je za nekog doktora, koji tek što je bio izašao iz kupatila, jednog toplog dana, svež, bodar, i žurio kući da što pre popije kafu, pa zato nije hteo da ode i pomogne jednom davljeniku koga tek što su izvadili iz vode – iako ga je mnoštvo sveta molilo. Čini mi se da su mu posle i sudili. A možda je taj čovek bio baš obrazovan čovek, čovek novih useđenja i progresista, koji je uzazumno tražio nove opšte zakone i prava za sve, odbacujući pojedine slučajeve. Smatrao je možda čak da pojedini slučajevi ometaju stvari, odgađajući opšte rešenje pitanja i da za

pojedine slučajeve vredi: "što gore, to bolje" Ali je bez pojedinih slučajeva teško ostvariti opšta prava. Onaj svačiji čovek, iako je pojedinačan slučaj, okupio je nad svojim grobom čitavu varoš. I ruske žene i siromašne Jevrejke zajedno su ljubile njegove noge u kovčegu, zajedno se gurale oko njega, zajedno plakale. Pedeset i osam godina služenja čovečanstvu u tome gradu, pedeset i osam godina neumorne ljubavi – ujedinile su nad njegovim grobom sve u jedno opšte oduševljenje i opšte suze. Ispraća ga ceo grad, zvone zvona svih crkava, pevaju se molitve na svima jezicima. Pastor sa suzama u očima govori pred još otvorenom rakom. Rabin stoji po strani, čeka, i kad završi pastor, zamenjuje ga on, i takođe proliva čiste suze. U tom času kao da se rešilo "jevrejsko pitanje"! Jer su se pastor i rabin sjedinili u zajedničkoj ljubavi, i skoro se zagrlili nad tom humkom na očigled i Hrišćana i Jevreja. Ne mari ništa što će se, kad se raziđu, svaki opet latiti starih predrasuda. Stalna kap dubi kamen, a ti "sveljudi" pobeđuju svet ujedinjujući ga; predrasude blede sa svakim pojedinim slučajem, dok ih najzad ne nestane.

O starcu će ostati samo legenda, piše g-ca L., takođe Jevrejka, i koja je takođe plakala nad "milom glavom" čovekoljupca. A legende su – prvi korak ka ostvarenjima; one su živa uspomena i stalna opomena na te "pobedioce sveta", kojima pripada cela zemlja. A ako smo prožeti verom da su oni zaista pobedioci sveta, i da će takvi zaista "naslediti zemlju", onda smo se skoro već i ujedinili, u svemu. Sve je ovo vrlo prosto, i teško je, čini mi se, samo jedno: da čovek bude ubeđen da se veliki broj sastoji od jedinica, i da se raspada ako jedinica nestaje. Pojedinci donose misao, daju veru, pretstavljaju živ opit, dakle i dokaz. Uzalud je čekati da svi postanu tako dobri kao pojedinci, ili da ih bude mnogo: ne treba mnogo takvih, da se spase svet, jer su pojedinci vrlo jaki. A ako je tako, zašto da se ne uzdamo!

DOSTOJEVSKI – PROROK8. juna godine 1880. držao je Dostojevski u Moskvi svoj čuveni govor o

Puškinu. Tog dana otkriven je spomenik velikom ruskom pesniku, i sve što je onda imalo imena u ruskoj književnosti sa izuzetkom Lava Tolstoja iskupilo se bilo tu na proslavu. Govor Dostojevskog bio je svakako najsvečaniji momenat cele svečane proslave. Kada je, sa natčovečanskom snagom, deklamovao Puškinovu pesmu ”Prorok” – koja završava ovom strofom:

Ustaj, proroče, zboreć kreni,ispuni volju moju, sudi,obilazeći zemlje, prenirečima ognja srca ljudi!svi su prisutni osetili da i na tribinama stoji prorok. To je bio vrhunac

snage i slave Dostojevskog. Nekoliko meseci kasnije, Rusija mu je priredila veličanstven pogreb. On je umro gotovo iznenada; već odavno slomljen fizički, ali duhovno jak do posljednjeg daha.

Proročanski dar Dostojevskog mnogi su osporavali. Jedan, u svoje vreme dosta ugledan i veoma popularan kritičar, mislilac i istoričar književnosti, Ivanov-Razumnik, u svojoj poznatoj knjizi Istorija ruske društvene misli, govorio je gotovo sa podsmehom o ”proročanstvima” Dostojevskog. Nije prošlo ni desetak godina od pojave te knjige a puno se proročanstava Dostojevskog ispunilo. Genijalnom vidovitošću i intuicijom on je mnogo toga već dosad predvideo, i ko zna koliko će se još ostvariti od onoga što je on rekao. Iz ogromnog kompleksa problema, iz lavirinta doživljaja, slika, misli, da izdvojimo ovde nekoliko više-manje proročanskih ideja i genijalnih konstatacija, vezanih tesnim vezama za filozofiju i religiju Dostojevskog, ne udubljavajući se u problematiku njegove psihologije.

Prvi problem koji nas može zanimati u nizu pitanja i proročanstava Dostojevskog, to je problem Rusije i Evrope i problem krize evropske civilizacije, opšteevropskog rata i mira, ili evroiske revolucije, koje je sve predviđao Dostojevski. Više decenija pred Svetski rat, on je taj predvideo! ”Mi Rusi”, kaže on, ”imamo dve otadžbine: Rusiju i Evropu”, i ”koji istinski Rus ne misli pre svega na Evropu?” .. Ivan Karamazov hoće pošto-poto da ide u Evropu, iako je ona

”groblje”, ali groblje ”najmilije”. – No šta će Rus naći u Evropi? – ”U Evropi nema mira, to je van svake sumnje... U Evropi se događa nešto neizbežno. Evropu čekaju ogromni prevrati, takvi da je čovečijem umu teško u njih verovati... Predosećam da se sprema krajnji obračun… simptomi su užasni... neprirodnost političkog stanja u Evropi, nerazrešiva politička pitanja neizbežno će dovesti do konačnog političkog rata.” To – u pogledu međusobnih odnosa evropskih država, a iznutra – ”komedija buržujskih uređenja” priprema unutrašnje potrese u sredini pojedinih naroda i strašne katastrofe; tako da sve u svemu, ”nikada još Evropa nije bila ispunjena takvim elementima neprijateljstva kao u naše vreme: kao da je sve potkopano, nabijeno barutom, i samo čeka prvu varnicu.” U potvrdu i za ilustraciju ovih misli mogao bi se navesti čitav niz citata; da se zadržimo samo na nekima. ”Sve je pijano, ali bez veselosti, mračno je i teško, i sve je nekako čudnovato ćutljivo... Sve se žuri da se napije do gubitka svesti”... (”Zimske beleške o letnjim impresijama”). – ”Treba što pre nagomilati bar nešto blaga, a onda posle nas ma došao potop... Koga se boji buržuj? – On se ne boji ni brbljivca, ni radnika, ni poljodelca, jer su svi oni sopstvenici pa idu za nagomilavanjem bogatstva, već se boji komunista i socijalista... Među buržujima ima puno lakaja...” Buržuji cepidlake, tvrdice, ćifte, lažovi, cinici, ali u isto vreme i velike naivčine: ”Zar nije prorekao opat Sies, u svome znamenitom pamfletu, da je buržuj sve. Šta je treći stalež? – Ništa. – A šta treba da postane? – Sve. Tako se i desilo kako je on rekao. Samo su se te reči obistinile od svih reči koje su bile tada kazane, samo su one ostale... Doista, uskoro su proglasili: Sloboda, Jednakost, Bratstvo! Jeste, to je lepo. Ali šta je to, sloboda? I kakva sloboda? – Podjednaka sloboda za sve, da radi svaki što mu padne na pamet, – ali u granicama zakona. Kada možeš da radiš sve što hoćeš? – Kad raspolažeš sa milionom. A daje li sloboda svakome milion? – Ne. Šta je čovek bez miliona? – Čovek bez miliona nije onaj čovek koji radi sve što hoće, već onaj sa kojim se radi sve što se hoće. Šta proizlazi iz ovoga? – Proizlazi to, da pored slobode postoji još i jednakost, naime jednakost pred zakonom; a o toj jednakosti pred zakonom može se reći samo toliko, da u ovom obliku u kojem se ona sada primenjuje svako može i mora da je primi kao ličnu uvredu za se. Šta onda ostaje od cele formule? – Bratstvo. E, to je posebna stvar, i dosta kuriozna, pa treba priznati da ona dosada čini glavni kamen spoticanja na Zapadu. Zapadni čovek sudi o bratstvu kao o velikoj pokretnoj snazi čovečanstva, i ne razume da se bratstvo ne može uzajmiti ako ga nema u zbilji. Šta da se radi? – Treba stvoriti bratstvo pošto-poto. Ali se ispostavlja da stvoriti bratstvo nije nemoguće, jer ono mora da postoji u samoj prirodi. Međutim, u zapadnoj prirodi njega nema; nego, naprotiv, postoji načelo lično, načelo pojedinca, načelo naročitog samočuvanja, samoživosti, samoodređenja za svoje vlastito Ja, suprotstavljanja ovog Ja celokupnoj prirodi i svim ostalim ljudima kao autonomnog, naročitog principa, potpuno jednakog i iste vrednosti sa ostalim svetom... Bratstvo se može stvoriti samo ljubavlju i dobrovoljnim samopožrtvovanjem, a ne nasiljem, prinudno”... (Iz jednog pisma, godine 1860). Pod ovakvim uslovima Evropu čeka neizbežna revolucija, koju – iskorišćujući situaciju – moraju da izazovu komunisti i socijalisti. Ipak, prema Dostojevskom, u doktrinama ovih jedina je moć rušenja, koja lako dejstvuje budući da je sve potkopano, te je buržujsko uređenje apsolutno nevaljalo: zato pokušaj da se stvori, na mesto toga uređenja, ”zemaljski raj”, ”kristalna palata” socijalista, nalik na nekakav ”mravinjak”, neće uspeti.

”Šta će da radi socijalist ako u zapadnog čoveka ne nađe načela bratstva? – Socijalist započinje time da određuje buduće bratstvo, da ga izračunava na kantaru i merenjem, sablažnjavajući se dobitkom; tumači, poučava, priča, koliko bi ko imao dobiti od ovog bratstva, opredeljuje šta vredi svaka ličnost, čemu teži, – a iz svega toga ne izlazi ništa. Oni nude čoveku savršenu garanciju, obećavaju da će ga hraniti, da će ga zaposliti, a od njega traže za to samo sitni komadić njegove lične slobode, radi zajedničkog blaga... Ali neće čovek da živi prema ovim računima; njemu je i taj komadić teško dati... Carstvo socijalizma, to je hapsana, pa buržuj slavi pir...” (”Pokušaj o buržuju”). Međutim, izgleda kao da bi se zemaljski raj dao sagraditi na osnovu racionalnih principa i svesti o tom što je

korisno? ... Ali i to je tek šuplja koncepcija, koja se ne da održati: ”Sve su to zlatna maštanja. O recite, ko je prvi objasnio, da je čovek samo zato pakostan i zloban što ne zna svojih pravih interesa, pa, ako hoćemo da ga prosvetimo, ako mu uputimo poglede u pravcu njegovih pravih i normalnih interesa, čovek će onda odmah prestati da čini zla, postaće smesta dobar i plemenit; jer, budući prosvećen i ako razume svoje prave interese, on će u dobru videti svoj vlastiti interes. A poznato je, da niko ne može da svesno radi svojih vlastitih interesa, pa bi prema neophodnoj potrebi počeo da postupa dobro. O, dete! O čisto, nevino detence! Kada se zbilja desilo, za ovih hiljadu godina, da čovek radi samo iz vlastitih interesa? Hiljade fakata svedoče o tome, da ljudi svesno, tj. sa potpunim razumevanjem, zabacuju svoje prave interese, jureći na drugu stranu, za rizikom; ni od koga i ni od čega nenaterani na to, nego baš kao da nisu ni hteli da idu pravim putem, već tvrdoglavo i svojevoljno krčeći sebi drugi, težak i besmislen put, tapkajući u tami... A, gle, mravi imaju sasvim drugi ukus: oni imaju jednu divnu zgradu kojoj hrle, koju nikad ne ruše – to je mravinjak; sa mravinjakom su počeli visokopoštovani mravi, sa mravinjakom će sigurno i svršiti, što svakako služi na čast njihovoj postojanosti i pozitivnosti. A čovek je stvorenje lakomisleno i nepostojano i možda, poput šahiste, voli samo proces postizanja cilja a ne sam cilj. Možda, i ko zna (jer niko ni za šta ne može da jamči), možda se sav cilj na zemlji, kojem čovečanstvo teži, i sastoji tek u ovoj besprekidnosti postizanja, drukčije rečeno, u samom životu, a ne u nekom cilju...” Tako rezonuje Dostojevski s pomoću junaka svoga možda najdubljeg, ali u isto vreme i najstrašnijeg, dela Zapisi iz podzemlja, veoma malo poznatog kod nas, i na koje se ni u Rusiji dugo vremena nije obraćalo dovoljno pažnje. Danas, kada su socij alisti posustali sa dočaravanjem ”zemaljskog raja”, a komunisti pokrili Rusiju kokošinjacima mesto sjajnim palatama za sve, danas vidimo jasno proročansku intuiciju Dostojevskog, koji u ovim drugim svojim spisima i odlomcima zahvata mnogo dublje i dalje nego drugi pre njega i pored njega.

Buržujsko-liberalno uređenje, utemeljeno na faktičnom odricanju baš onih načela u ime kojih je nekada trujumfalno ušlo u Evropu, načela slobode, jednakosti i bratstva, pokazalo se jalovo i osuđeno na propast u požaru i krvoproliću. Šta preostaje? – Da li će, možda, Evropa naći spasa u onoj velikoj sili koja ju još uvek prožima i sačinjava jedan od glavnih pokretača njena života, njene civilizacije, njene misli, – u katoličanstvu, i njegovu stožeru papstvu? – Odgovor na ovo pitanje dao je Dostojevski u svojoj poznatoj Legendi o Velikom Inkvizitoru, koja je toliko bogata sadržinom i zaseca u takve dubine da se daje tumačiti na razne načine. Iskušenje Hristovo u pustinji, – to kao da je izvod iz istorije čovečanstva: ”Da li vidiš ovo kamenje? – Pretvori ga u hlebove, i za tobom će potrčati čovečanstvo kao stado blagodarno i poslušno, premda večno u strahu da ćeš povući ruku od njih i da će im nestati tvojih hlebova. Ali ti ne htede lišiti čoveka slobode, i odbio si ponudu, jer kakva bi to bila sloboda, presudio si ti, kada bi poslušnost bila kupljena hlebovima? Ti si odgovorio da čovek ne živi samo od hleba. Ali znaš li ti, da će baš u ime tog hleba zemaljskog doći na tebe duh zemaljski, i sudariće se s tobom, i pobediće te, i svi će poći za njim kličući: onaj koji je sličan ovome zveru, taj nam dade oganj s nebesa! ... Znaš li ti da će proći vekovi, i čovečanstvo će proglasiti na usta svoje premudrosti i nauke, da nema zločinstva, pa dakle da nema ni greha, već da ima samo gladnih. Nahrani, pa tada možeš zahtevati od njih vrlinu i čestitost, – eto, to će biti na zastavi koja će se podići protiv tebe i koja će razrušiti hram tvoj. Na mestu hrama tvoga podićiće se nova zgrada, podićiće se nanovo strašna Vavilonska Kula... Ti si im obećao hleb nebeski, ali ponavljam i opet, može li se nebeski hleb u očima slabog večno poročnog i neblagodarnog ljudskog plemena uporediti sa zemaljskim hlebom?...” Da bi se rešilo pitanje o opštem priznanju i poklonjenju, trebalo je podići ”apsolutnu zastavu – zastavu hleba zemaljskog... jer nema ničeg neospornijeg od hleba… Ljudi su robovi, mada su stvoreni kao buntovnici...” Veliki Inkvizitor i njegovo strašno kolo stvoriće ili će pokušati da stvori, opet neku vrstu zemaljskog raja, odnosno mravinjaka ili kokošinjaka, u kojem ćemo ih (ljude) ”nagnati da rade, ali u časove slobodne od rada udesićemo im život, kao dečju

igru, sa dečjim pesmama, horom, sa nevinim igrama. Dopustićemo im i da greše… Dopuštaćemo im ili zabranjivaćemo da žive sa svojim ženama i ljubaznicama i da imaju ili da nemaju dece...” U ime koga se stvara robovanje čovečanstva, da li u ime Boga ili u ime ljubavi? – Ne, jer Veliki Inkvizitor u Boga ne veruje, a što se tiče ljubavi –: ”Ja ne želim tvoju ljubav, jer ni ja tebe (Hrista) ne volim; a ako hoćeš da čuješ našu tajnu, sa mojih usana slušaj, – mi nismo s tobom, nego s njim (duhom zla). Eto, to je naša tajna...”

Liberalizam, socijalizam, katolicizam, podjednako su – tako veruje Dostojevski – jalovi i revolucija je neizbežna. Ta ”evropska revolucija otpočeće u Rusiji, jer kod nas za nju nema ozbiljne zapreke ni u sistemu uprave ni u društvu”, – te su reči izgovorene i napisane onda, kada je izgledalo da se i kraj svih ispada i čak atentata pojedinih revolucionara, i njihovih skupina, ipak gotovo cela Rusija još uvek klanja ”najblagočestivijem, najsamodržavnijem, velikom Gospodaru Imperatoru”... Revolucija je tu, na domaku: ”Mi je nećemo doživeti, ali će naša deca sve to videti”... Raskoljnikov u snu vidi opštu međusobnu borbu, krvavi pokolj: ”Bezbožni anarhizam je blizu: naša će ga deca videti... Odbacivši Hrista, ljudi hoće da utvrde pravdu, a završiće time što će svet poplaviti krvlju”... Socijalizam, to nije ekonomska teorija ”već ateistička Vavilonska Kula”... Revolucija u Rusiji moraće biti antiverska, jer ”množina ruskih omladinaca drugo i ne radi nego govori o večnim pitanjima, o vasionskim pitanjima: ima li Boga, ima li besmrtnosti?”... (Ivan Karamazov). – ”Da, za prave Ruse pitanja: ima li Boga, ima li besmrtnosti, – pitanja sa drugog kraja, – za njih su to naravno prva i najpreča pitanja: a tako i treba”... (Aljoša). ”O ateizmu su govorili i – razume se – otpustili su Boga iz službe. Radosni su, vrište. Da, znate li, Šatov tvrdi, ako se u Rusiji otpočne buna, da je treba početi s ateizmom. A jedan stari burbon-kapetan sedeo je, sedeo, i samo je ćutao, ni reči nije progovorio, ali je odjedared ustao usred sobe i, znate, sasvim glasno, kao da sam sa sobom govori, reče: ”Ako Boga nema, onda kakav sam ja kapetan?” – i uze kapu, odmahnu rukom, pa izađe. – ”To je prilično zdrava misao ” – zevnu i po treći put Nikola Vsevoldovič" (”Besovi”). Revolucija doista počinje ateizmom; a nastavlja se pozivom da se vrši ordinarna pljačka: ”Agitatori proletarijata pozvaće jedinstveno svoje pristalice da pljačkaju... Otpočeće sa gradnjom prkosne Vavilonske Kule, a završiće antropofagijom...” Kad se setimo gladne godine 1921, zar nam ove reči ne izgledaju naročito strašne i proročke? ... A evo još nešto: ”O, kod njih je samo smrtna kazna, i sve u naredbicama na papiru, sa pečatom, tri i po čoveka potpisuju”..., veli, u svojoj velikoj viziji, Šatov u ”Besovima”). Posle strašnih knjiga antiboljševika, Kremlj iza brave (kolektivna radnja) ili Sergija Melgunova Na zori crvenog terora, imamo sada autentična priznanja i samih čekista koji ovo potvrđuju (pre nekoliko godina izišla je jeziva knjiga nekoga Bespalova Ispovest agenta GPU, a otada se nižu jedno za drugim priznanja od kojih se širi po licu zemljinu opojno-sladak n odurno-težak zadah krvi i ljudske klanice). ”O, kod njih je samo smrtna kazna”...

Metode revolucionara opisao je Dostojevski u uputstvima koja daje u ”Besovima” veliki revolucionar Verhovenski-mlađi svojim pristašima: ”Sav naš rad zasada je u tome da se sve ruši: i država i njen moral; ostaćemo samo mi, koji smo sebe odredili da primimo vlast... Mi ćemo privući k sebi pametne, dok ćemo glupe jašiti, i vi toga ne treba da se stidite. Treba nanovo vaspitati generacije, da bi postale dostojne slobode. Još će biti na hiljade Šatova (Šatova su naime ubili, zato što im je izgledao sumnjiv). Mi ćemo se organizovati da bismo osvojili vlast; što leži na putu i samo nam ide u ruke, sramota je to neuhvatiti... Čujte me: mi ćemo prvo da se proširimo, i već sam vam rekao: mi ćemo ući u sam narod... Ja bez discipline ne znam ni za šta, jer ja sam razbojnik a ne socijalist, ha, ha, ha! Svuda neizmerna taština, zverski apetiti... O, dajte da porastu nove generacije”! ...

A ideal? – njega je skicirao mračnjak i zanesenjak Šigaljov (opet u ”Besovima”). ”... Svi tvorci socijalnih sistema samo su sanjalice, glupaci, koji su sami sebi protivrečili, koji se nisu ništa raspoznavali u prirodnim naukama niti u onim čudnovatim bićima koja se zovu ljudi. Platon, Ruso, Furje, stubovi od

aluminija, sve je to dobro možda za vrapce, ali nipošto za ljudsko društvo... Jedna desetina dobija slobodu ličnosti i neograničeno pravo nad ostalih devet desetina. A. ovi imaju da izgube ličnost i da se pretvore u neku vrstu stada, i u neograničenoj poslušnosti postićiće nakon višekratnih metamorfoza prvobitnu nevinost...” Nacrt ”zemaljskog raja” koji predlaže Šigaljov neobično oduševljava Verhovenskog: ”Kod njega je sve dobro u sveščici, osobito špijunaža. Kod njega svaki član društva nadzirava ostale, i svaki mora da dostavlja; svaki pripada svima i svi svakome. Svi su robovi i u ropstvu jednaki... U ekstremnim slučajevima kleveta i ubijstvo, a glavno je – jednakost. Prvo što ima da se radi, to je snižavanje stepena obrazovanja, nauke i talenata: viši stepen nauke i talenta pristupačan je samo višim sposobnostima; a ne treba viših sposobnosti! Više sposobnosti uvek su osvajale vlast i bile su despoti. Više sposobnosti ne mogu a da ne budu despoti, i uvek su više bile od štete nego od koristi, – one se samo proteruju ili nište. Ciceronu se seče jezik, Koperniku se vade oči, Šekspir se kamenuje, – to je eto šiljagovština! Roblje mora biti jednako: bez despotizma nije još bilo slobode niti jednakosti, – u stadu mora biti jednakost, – to je šiljagovština. Ja sam za šiljagovštinu!”... I malo dalje: ”.. Neophodno je samo neophodno, – to je deviza zemljine kugle odsada... Želja i muka za nas, a za roblje – šiljagovština... Ja sam mislio da ustupimo svet Papi... Papa gore, mi unaokolo, a pod nama šiljagovština. Treba samo da se Internacionala sporazume sa Papom; tako će i biti...” Treba uzeti u ruku knjigu Krupske, Lenjinove udovice i velikog boljševičkog teoretičara, pa videti s koliko hvale sudi ova komunistička prvakinja i znameniti pedagog o jezuitskim organizacijama...

”... Doduše, revolucija će početi u Rusiji; ali neće tamo odviše dugo gospodariti: njeno pravo gnezdo biće u Evropi...” To je još jedna vizija Dostojevskog. Samo šta znači dugo, a šta kratko? – To su pojmovi relativni. Svakako u pogledu kratkoće revolucije u Rusiji, Dostojevski se prevario; ostaje nam da se nadamo da ga ni u drugom delu vizije nije srećno poslužio njegov proročki dar.

Aleksije JelačićIzvornik: Na prelomu - Ogledi iz književnosti i socijalne filozofije,

Izdanje Knjižare Gece Kona, Beograd, 1933, str. 13-21.

JEVREJI KAO SOCIJALNI PROBLEMŠta znači organizacija za društvo, za državu, za kulturu, to nam jasno

pokazuje rimska crkva, rimska kurija, kao što smo videli.A šta znače za jedno pleme, za jedan narod, za njegovu kulturu: vera.

religija, uverenje, vera u Boga i vera u samog sebe, i šta znači imati uzvišene etičke i religiozne ideale; imati čitav sistem u životu, u nauci, u znanju, u društvenom i državnom, pa i u porodičnom životu, i to sistem, koji se osniva na nepokolebivoj veri u ”svoga” Boga: to će nam pokazati klasičan primer jevrejskog naroda.

Ne mislimo ovom prilikom da govorimo u korist, ili protiv, već samo o Jevrejima, i to objektivno posmatrajući ovaj problem samo sa njegove sociološke strane.

Od praoca Avrama – oko 2000. godine pre Hrista, pa sve do godine 1928. posle Hrista, tokom oko tri i po hiljade godina jevrejski narod imao je mnogo prijatelja, ali neizmerno mnogo više i to jakih, silnih, moćnih, pa i vrlo opasnih neprijatelja. Asirci, Vavilonjani, Egipćani, Kananićani, Liđani, Miđani, Perzijanci, Grci, Makedonci, Rimljani i drugi pre Hrista; a skoro svi evropski narodi posle Hrista, stalno su, neprekidno i sistematski, podjarmljivali, zarobljavali, gonili, tlačili, mučili i eksploatisali jevrejski narod i to često vrlo nemilosrdno, pa i nečovečno. Niko se ne može pohvaliti, da je imao toliko mnoge, toliko silne i toliko opake neprijatelje, kao Jevreji. I, što su i u prkos tome ostali živi i zdravi, sveži i žilavi, kroz vekove sve do danas, dok su njegovi veliki, moćni, silni neprijatelji jedan za drugim propadali, to mora svakoga da zadivi, te da se u čudu zapita: Zašto je propala velika država Vavilonjana i Asiraca? Zašto je nestalo Faraonovo veliko carstvo? Zašto su propale

kolosalna, moćna i silna rimska imperija i država Aleksandra Velikog? A tako isto moć Avara, Gota, Gepida, Longoborda te i Karla Velikog; svetska moć Španije: pa sila arapskih i turskih i drugih azijatskih plemena; u novije vreme pak Napoleonovo carstvo i sve one druge sile i velike sile, koje su se ređale i koje su sve redom ugnjetavale jevrejski narod; a dokle je jevrejski narod i dalje i sve do danas ostao živ i tako isto moćan, kao i pre hiljadu godina? Zašto? Je li to sve slučajno ili je to kauzalno opravdano? Zašto i kako? To su pitanja od velikog zamašaja i od još većeg interesa baš za nas. Zašto? To ćemo odmah da izložimo po mogućstvu ukratko.

Da odmah otpočnemo sa jednim otmenim i naučnim neprijateljem. Za vreme rimskog cara Hadrijana (od 117. do 138. god. nove ere) i Marka Avrelija (od 161. do 180. god. nove ere) živeo je u Rimu filozof Celzije. On je napisao jedno vrlo znamenito delo oko godine 173. Sermo verus (Istinita reč), ali koje nije sačuvano, jer ga je hrišćanska crkva – kao i mnoge druge knjige – potpuno uništila, kao jeretički spis. Ali iz fragmenata kod hrišćanskog pisca Origena osam knjiga Contra Celsum (protiv Celza), možemo uglavnom rekonstruisati i samu sadržinu Celzijevog dela. U njemu se pobija hrišćanska nauka, pa se veli o Jevrejima: ”Šta je jevrejski narod? Najprezreniji i najgnusniji među svim narodima. Ako posmatramo njegovu istoriju, vidljivo da su oni stalno doživljavali poraze. To je jedna banda koja se sastoji od prljavih, halavih, žalosnih ropskih duša. Svugde i u svima vremenima Jevreji su sa svojim nesnošljivim ponašanjem, svojom manijom odvajanja, svojom niskom žudnjom za dobit, nailazili na mržnju i antipatiju i izazivali su gnušanje. Svi istoričari, svi pesnici, sve moraliste, koji su o njima govorili, čine to samo sa izrazom dubokog preziranja. Jevreji imaju čudne, niske i surove običaje. O bestidnosti njihovih žena svedoče svi oni koji su sa njima dolazili u dodir; muški su pak gotovi u svako vreme na lihvarstvo i izdajstvo... Njihovo jedino preimućstvo sastoji se u njihovoj drskosti. Ovi nekadašnji egipatski robovi, ova prezrena i ponižena rasa, ovo lopovsko i prljavo pleme, uobražava da stoji visoko nad svim ostalim narodima i priča, kako je ovaj svet stvoren samo zato, da posluži kao poprište samoljublju. Samo nama je – tako uveravaju Jevreji – otkrio Bog buduće događaje; on se ne brine za ostali svet i jedino nama poklanja svoje stvaranje puno ljubavi; on nam je poslao svoga vesnika, da bismo s njime sklopili večni zavet. On je pravi Bog i mi odmah dolazimo na prvo mesto posle njega, mi koje je on naročito stvorio po svome podobiju. Sve je nama potčinjeno, zemlja, voda, vazduh i zvezde; sve je za nas stvoreno i sve ima da se pokori nama; a pošto neki među nama ne žive pobožnim životom i pošto mi u svetu ne zauzimamo ono mesto, koje nam dolikuje, to će nam Bog poslati jednog Spasitelja, koji će stvari tako udesiti, kako valja, i staviće svet nama pod noge naše!” – – ”Može li se ovakav govor saslušati? Ne liče li Jevreji na mrave, žabe, skakavce i crve, koji se množe u blatu, a koji se smatraju najvećima pred Gospodom sveta? Tako ludo samohvalisanje nije znak preimućstva, nego nevaljalstva”... ”Oni nisu nikad ništa izveli, što bi bilo vredno zabeležiti, oni nikad nisu ništa vredeli na zemlji.”

”Ovaj potpuno neobrazovani narod, koji je poreklom iz jednog budžaka Palestine, pronašao je glupu priču o tome, da je Bog svojeručno stvorio jednog čoveka, a koji je bio njihov prvi predak. Bog je udunuo u njega svoj dah i nadahnuo ga svojim duhom; on izvodi iz njegovoga rebra ženu, daje ovom improviziranom paru jedan nalog, protiv koga se podiže zmija. Došaptavanja ove zmije najzad pobeđuju i oni gaze Božju zapovest! ” ”Nije li to priča za stare babe, jedno bezbožno saopštenje, u kome je Bog – odmah pri početku tako slab i nemoćan, da sprovede svoje zapovesti kod jednog i prvog čoveka, a koga je pri tome još on sam stvorio” itd.

Mi nećemo ulaziti u ocenu, da li je ova kritika Celzijeva opravdana ili ne, već ćemo sami da podvučemo onaj momenat iz ovog prikazivanja i karakterisanja jevrejskog naroda, koji se odnosi na njihovo poznato biblijsko učenje i verovanje o njihovom starozavetnom odnošaju prema samome Gospodu Bogu – Jahveu, a poglavito na njihovu čvrstu veru, da je jevrejski narod Bogom izabran i da, kao što je Bog jedini, tako da je i on jedinstven narod u ovom svetu.

Da li je ovakvo shvatanje svog položaja u svetu puko samohvalisanje i

uobraženje; da li je ono opravdano, ili ne i kako je došao jevrejski narod do ovog uverenja, u ispitivanju ovih i sličnih pitanja nećemo se ovom prilikom upuštati, već želimo tim više da rečenu činjenicu, kao nepobitnu istorijsku istinu, sa naglaskom i naročito istaknemo.

Da je jevrejski narod vekovima bio podjarmljen, da je bio rob i sluga skoro svih velikih naroda i država; da su ga svi gazili i pregazili, jer je živeo na raskrsnici, na pragu između istočnih i zapadnih osvajačkih naroda. koji su na prvom i na svakom koraku morali preći preko jevrejske zemlje: to je dovoljno poznato.

Meseca aprila godine 70. pao je Jerusalim; a 10. avgusta iste godine izgoreo je i porušen jerusalimski veliki hram i razorena je cela jevrejska država. Jevrejska država je prestala postojati posle skoro dvomilenarnog opstanka, a jevrejski se narod rasturio po celom svetu i produžio je svoj vek pod raznim državama i održao se sve do danas bez svoje države, bez svoje vojske, bez svoje uprave. Oni su se bacili na trgovinu, pošto su bili isključeni iz poseda i iz svakog zvanja. Ali trgovina, kamata i lihvarstvo donosili su im veliko blago i bogatstvo, a ovo im je osiguralo veliki upliv u javnom životu. Zbog ovoga oni su navukli na sebe mržnju naroda, koji ih je često u masama ubijao. Od 13. stoleća morali su skoro u svima državama nositi tzv. pileus iudaicum, jevrejsku kapu, ili jedan točak od crvene čoje na prsima, te su bili internirani i strpani u jedan mali deo grada – koji je bio ograđen zidom tzv.(Ghetto) itd. Sv. Bernhard, kao i nekoliko od rimskih papa: Grgur VII, Aleksandar III, Inokentije III i drugi zabranjivali su njihovo nasilno krštavanje, kao i progonstvo, ali ne iz viših pobuda, već da bi se održali kao svedoci drugog dolaska Hristovog, te da bi se ispunile jevanđeoske reči.

Nemački carevi štitili su ih i proglasili su ih za pripadnike svojih kamarilnih dolina (servi camerae nostrae speciales).

Ali tokom 14-tog veka doživeli su teške dane nasilnog krštenja, progonstva i ubijanja. Ferdinand, zvani Katolički, izgnao je g. 1492. više od 4000.000 Jevreja iz Španije, a iduće godine više od 100.000 iz Sicilije. Za vreme arapske (mavarske) vladavine oni su uživali velike povlastice, tako da su se osilili i zauzeli uplivna mesta kao zakupnici kraljevskih poreza i finansija, pa i druge vidne položaje u državi kao: lekari, apotekari, astrolozi itd. Ovi su im položaji osigurali ne samo veliki upliv, već i ogromne prihode. Posle ovog perioda moći i slave, nastupila je reakcija od strane isisanog, potlačenog naroda. I tako su se ređali periodi moći i bogatstva naizmence sa periodima progonstava sve do naših dana, sve do naših progonstava – pogroma u Rusiji, u Poljskoj, u Rumuniji, gde su oni i danas često gonjeni.

Šta je održalo dakle jevrejski narod kroz tolika stoleća, kroz tolike nevolje i progonstva? Bez države, bez otadžbine, bez vojske, prilagođeni u svima državama, ostala je jedna – jedina veza. koja vezuje oko 10 miliona rasturenih Jevreja, a to je duhovna veza – veza Tore – tj. Mojsijevi Zakoni, kao i njihova vera, obredi, običaji položeni od Mojseja i ostalih proroka u knjigama Pentateuha (Petoknjižije) i drugih knjiga Staroga Zaveta. Sve, apsolutno sve, što sačinjava jednu državu, jedan narod, sve su izgubili Jevreji, van svoje duhovno blago, duhovne moći, koja ih je učinila zaista gospodarima celog sveta, tako da su se skoro bukvalno ispunile sve njihove želje, njihove težnje, da potčine ceo svet.

Danas se može bez preterivanja reći, da je njima sve potčinjeno, da oni upravljaju u glavnome svetom, da njima služe i nebo i zemlja. Kada bi danas pogledao oko sebe i u svetu filozof Celzije, on bi se zacelo čudom čudio do koje se visine uzdigao ovaj ”potpuno neobrazovan narod”..; ” ovi nekadašnji egipatski robovi; ova prezrena i ponižena rasa, ovo lopovsko i prljavo pleme”... Da li može ma koje pleme ovoga sveta sa više opravdanog ponosa pogledati na svoju mučeničku, ali sjajnu prošlost, i još sjajniju sadašnjost? Dok druga plemena troše svoju snagu u ratu, u borbi, u bojevima, u političkim trvenjima, te padaju i propadaju: – dotle Jevreji mirno, neprimetno, polako, ali uvek sigurno beru plodove ne samo svog, već većinom tuđeg rada. ”Gojim” – tj. ostali narodi, još nikada nisu tako i toliko ležali pod nogama Izrailja, kao u našim danima! Jevreji su sjajno pobili

svaku teoriju o državi, o državnoj moći. Ne može postojati baš ni najmanja sumnja, da su duhovne, duševie veze, da su ideali, – pa ma oni počivali i na pukim iluzijama, – silniji, jači, moćniji od baruta, od mitraljeza, od topova, od tankova, od sumarena, od drodnejta, pa i od aeroplana! A ova jedinstvena duhovna veza u toliko je moćnija i silnija, u koliko baš ona nedostaje celom našem kulturnom svetu, svetu kulture bez ideala, bez duha i bez duše; svetu i kulturi punim i prepunim materijalizma, monetizma, perfidije, mržnje, podlosti i korupcije. U ovoj zagušljivoj atmosferi jedini Jevreji su očuvali svoj duh, svoju dušu, svoje ideale, a koji će im osigurati nadmoć i dalje nad svima hrišćanskim ”gojima”!

Na žalost malo je kod nas i u našim danima onih, koji mogu shvatiti i potpuno pojmiti svu težinu, svu važnost šta znače: Bog, vera, ideali!

S pravom je rečeno o Jevrejima da su oni najčudnovatiji narod svetske istorije, jer od njih potiču svi ideali: monoteizam, altruizam, pa i socijalizam i komunizam u idealnom smislu! (Lombrozo).

Da li su Jevreji sami stvorili svoje ideale, ili su im Bogom dani. Da li je uzrok ili je posledica njihovo duhovno, duševno preimućstvo. Da li su oni svojom snagom i svojom silom postali ”izabrani narod Božji”, ili im je tu ulogu nametnuo promisao Božji; te dakle, da li je ova jedinstvena društvena pojava jedan hysteron proteron, jedan post hoc, ergo propter hoc: o tome je teško prepirati se. To će drugojače rešiti teozofija, drugojače filozofija, a na svoj način sociologija. U krajnjoj konzekvenciji – rezultat će biti uvek isti.

Dr Vladimir MarganIzvornik: Monografija Podunavske oblasti, sastavio Dr Vladimir Margan,

Pančevo, 1929, Knjiga A, str. 329-332.

SEFARDI I AŠKENAZIU svima momentima života Jevreja nailazimo i u prošlosti i u sadašnjosti na

izvesne razlike, pa čak i na trvenja i nesuglasice između dve grane ”izabranog naroda” Sefarda i Aškenaza. Jer oni se ne razlikuju samo po verskim obredima i tradicijama, već mahom i po svim elementima koji karakterišu jedan narod. Razlikuju se poreklom, krvlju, tj. rasom, jezikom, istorijom, temperamentom i načinom života.

Tako je u Bordou u 18. veku došlo do sukoba između starosedelaca Sefarda i novih doseljenika iz Elzasa, Aškenaza. Sefardi su blizu sto godina tražili da se Aškenazi proteraju iz Bordoa. Sefardi, poreklom iz Španije, bili su na višem kulturnom stepenu. Ako se nisu sasvim evropeizirali, a ono su se svakako potpuno ”modernizirali”, tj. primili su mnoge osobine sredozemnih naroda. U svojim rukama imali su veći deo izvozne trgovine tog naprednog i bogatog primorskog francuskog grada. Naprotiv, Aškenazi bavili su se sitnijom trgovinom i zelenaštvom, a kulturno su za njima zaostajali.

Do sličnih sukoba dolazilo je svuda gde su se Sefardi smatrali ranijim gostima i skoro domaćinima, ne samo u Evropi, pa i kod nas na Balkanu, već i kod naseljavanja Palestine.

U dijaspori u raseljavanju Jevreja svakako se mogu razlikovati dve struje, iako nisu uvek tačno određene i odvojene. Jedna je severna, a druga je mediteranska, jugozapadna.

Jevreji su još od najstarijih vremena, kao punopravni građani Rimskog carstva postepeno prodirali prema zapadu morem i obalama Sredozemnog mora. Tu su i klima i životni prostor bili kao u pradomovini, pa se i način života ovih doseljenika nije bitno izmenio. Kako su u pradomovini pripadali nekim istočnim mediteranskim rasnim oblicima, nova sredina na njih nije mnogo uticala. Ne samo fizička već i biološka sredina. Jer ukoliko je bilo mešanja sa ostalim nejevrejskim stanovništvom,naročito na istoku u prednjoj Aziji i na Kavkazu i severnoj obali Afrike, novi elementi su bili srodni prastarim jevrej skim.

Crnomanjasti Sefardi imaju izduženu lubanju (dakle, delihemorfnu), lice im je duguljasto, koštunjavo, nos dugačak i često konveksno povijen, a kosa nas podseća na armenoidne i orijentaloidne tipove. U ostalom pripadaju svim

mediteranskim rasnim tipovima.Naselivši sredozemlje i naročito Španiju, još od najranijih vremena primivši

španski jezik, preko Španije prodirali su dalje prema severu, u centralnu Evropu. Tako ove španske Jevreje nalazimo još 893. godine u Poljskoj gde pregovaraju sa prvim poljskim vladarima. Ta seoba iz Španije bila je krajem 15. veka i u 1b. veku za vreme progona sa strane španske inkvizicije. Naročito su nalazili utočišta u zemljama Otomanske imperije. Sefardi u stvari označavaju španske Jevreje.

Sefardi govore naročitim starim španskim dijalektom. Ima ih najviše nepun milion. Žive u Italiji, Španiji, na Balkanu, u Turskoj, u Portugaliji, u prednjoj Aziji, u Severnoj Africi. Smatraju sebe pravim Jevrejima i ne vole da se mešaju sa Aškenazima.

Aškenazi, što je u stvari naziv za Jevreje u nemačkoj, čine drugu jevrejsku granu. Iz Palestine i prednje Azije selili su se u prastaro doba prema severu u nekoliko izmešani sa tursko-tatarskim narodima Hazarskog carstva, koje se prostiralo od Krima do Urala, raseljavali se dalje prema severu i prema zapadu, u centralnu Evropu i dalje. U novije vreme krenuli su i na jug, u Francusku, na Balkan i severnu Italiju gde su naišli na stare svoje saplemenike Sefarde.

Aškenazi se razlikuju od Sefarda i telesnim izgledom, više su zdepasti i grubih oblika, glava im je okrugla (dakle, brahiomorfna), lice šire, nos širok i mesnat. I oni su crnpurasti ali se među njima nađe i po neka plava osoba. Govore nemački ili naročit ”jidiš” dijalektom. Ovu drugu struju jevrejske dijaspore možemo smatrati više evropskom kontinentalnom, dok je ona prva više primorska. Ovde nemamo toliko jermenskih tragova, ali su zato osetljivi laponoidni, mongoloidni i istočnoevropski rasni elementi, kojih kod Sefarda skoro nikako i nema.

Dr Branimir Maleš