DIPLOMATIJAHenry Kissinger

NOVI SVJETSKI POREDAK –  Na međunarodne odnose u 20. st. utjecale su SAD.Amerika je zagovarala svjetski poredak zasnovan na demokratiji, slobodnoj trgovini i poštivanju međunarodnog prava. Takav idealizam posebno su isticali Vudro Vilson, FranklinRuuzvelt Ronald Regan. Pošto takav poredak nikada nigdje nije postojao mnoge zemlje su bile skeptične. Novi svjetski poredak trebao je navesti ostale zemlje na ideju da je američkisistem vlasti najbolji i da ostatak čovječanstva može postići mir i napredak tako što ćenapustiti tradicionalnu diplomatiju i usvojiti američko poštovanje međunarodnog prava idemokratije. Novinu u ovom poretku u nastajanju predstavlja to što SAD prvi puta ne moguni da se povuku iz svijeta niti da njime dominiraju.SAD su 1945.g. posjedovale takvu moć, paim je bilo preodređenoda preoblikuju svijet u skladu sa svojim idealima. Tri decenije kasnijestatus velike sile stekle su i druge zemlje. Danas u svijetu sastavljenom od nekoliko zemalja približno iste snage nameće se potreba da poredak bude zasnovan na ravnoteži snaga, štoSAD ne želi. Smisao sistema ravnoteže snaga nije se sastojao u izbjegavanju kriza ili ratova,već mu je cilj bio ograničavanje sposobnosti država da uspostave hegemoniju i ograničavanjeobima sukoba. Zadatak tog sistem nije bio samo mir, nego stabilnost i umjerenost. Ravnotežasnaga ne može da zadovolji sve članice međunarodne zajednice i tokom historije ovaj sistemse rijetko uspostavljao. Na Zapadu jedini primjeri funkcionisanja ravnoteže snaga mogu senaći u gradovima antičke Grčke i renesansne Italije, kao i evropskom sistemu država nastalom poslije Vestfalskog mira 1648 g. Nakon Prvog svjetskog rata Evropa više nikada nije obnovilasvoju vodeću ulogu na svjetkskoj sceni. Kao glavni akter pojavile su se SAD, ali je Vilsonubrzo stavio do znanja da njegova zemlja odbija da se ponaša u skladu sa evropskim pravilima. Ni u jednom periodu Amerika nije bila uključena u sistem ravnoteže snaga. Nijedna evropska zemlja nije dovoljno jaka da bi preuzela vodeću ulogu u međunarodnom poretku, pa tu svoju slabost pokušava nadoknaditi u naporima za stvaranje ujedinjene Evrope.Danas će poredak morati grditi državnici koji pripadaju različitim kulturama. Državniku se pruža samo jedna prilika, njegove greške su nepopravljive. Na drugoj strani su analitičarikojima su a raspolaganju sve činjenice, a sud o njima donosi na osnovu njihovog intelekta.Sud o državnicim donosi historija.

STOŽER: TEODOR RUZVELT ILI VUDRO VILSON – Ruzvelt se zalagao da Amerikastupi na međunarodnu scenu stoga što je smatrao da to zahtjeva nacionalni interes, kao i zboguvjerenja da je globalna ravnoteža snaga bez američkog učešća nezamisliva. Vilson jeopravdanje pronašao u mesijanskoj ulozi koju je Amerika trebalo da odigrana međunarodnojsceni. Tokom Vilsonove administracije Amerika se pojavila kao ključni akter međunarodne politike i počela je daproklamuje ideju da mir zavisi od širenja demokratije.Vilson je bioincijator osnivanja univerzalne svjetske organizacije, Društva naroda koje je održavalo mir zasnovan na zajedničkoj bezbjednosti, a ne na savezništvima. Prvi američki predsjednik koji je isticao da je dužnost Amerike da proširi utjecaj na cio svijet bio je Teodor Ruzvelt. On jesmatrao da je Amerika najveća nada za svijet, a da su V. Britanija i kasnije Njemača opasnostza američke interese i evropsku ravnotežu. Ruzvelt je postao prvi američki 

dobitnik Nobelovenagrade za mir. Ruzveltov pristup nije mogao da ubijedi njegove zemljake u neophodnostuključivanja u svjetski rat, dok je Vilson visoko moralnim argumentima uspio da pokreneemocije naroda. On je 2.12. 1913. iznio stavove koji su se kasnije nazvali „vilsonizmom“.Vilson je smatrao da se međ.sporovi moraju riješavati arbitražom, a ne silom, kak oje smatraoRuzvelt. Ruzvelt je tvrdio da će rat u Evropi, a posebno eventualna njemačka pobjeda,ugroziti američku bezbjednost, dok je Vilson smatrao da se Amerika treba pojaviti u posredničkoj ulozi. Vilson je prezirao ravnotežu snaga. Prije nego što je Amerika stupila u ratVilson je objavio da je njegov cilj mir bez pobjede, ali kada jje Amerika ušla u rat Vilson jeizložio ideju da samo potpuna pobjeda može da donese mir. Vilsonova pojava na pol.sceni predstavljala je prekretnicu za Ameriku, a nejga učinila jednim od rijetkih državnika koji izosnova mijenjaju tok historije svoje zemlje.2

OD UNIVERZALNOSTI D ORAVNOTEŽE: RIŠELJE, VILIJAM ORANSKI I PIT – Poredak koji historičari danas nazivaju evropskim sistemom ravnoteže snaga nastao je u 17.st. poslije konačnog slona srednjovjekovne težnje ka univerzalnosti, odnosno ideje osvjetskom poretkku koji objedinjuje tradiciju Rimskog carstva i Katoličke crkve. Najstrijaformulacija ovog pristupa nastala je u Francuskoj jednoj od prvih nacionalnih država uEvropi. Glavni predstavnik ove francuske politike bio je crkveni velikodostojnik, kardinalRišelje, prvi ministar Francuske od 1624 – 1642. On je bio otac države u savremenom smislu,zastupao je doktrinu državnog razloga koju je neumorno sprovodio u korist svoje zemlje.Rišelje je došao na vlastu vrijeme kada je rimsko-njemački car Ferdinand II pokušao da oživikatoličku univerzalonst, iskorijeni protenstantizam i uspostavi carsku vlast nadsrednjevropskim vlastodržcima. Rišelje je francuski građanski interes stavio iznad bilo kakvihcrkvenih ciljeva. Francuska je zahvaljujući Rišeljeu postala najznačajnija država u Evropi, anjegova teritorija se znatno proširila. Veoma je oslabio značaj habsburške monarhije.Ravnotežu u Evropi konačno je učvrstila država čija je vanjska politika bila direktno posvećena održavanju ravnoteže – Engleska. Ona je, kak ogod bi to prilike zahtijevale, pružala pomoć slabijoj i ugroženoj strani. Tvorac te politike bio je engleski kralj Vilijam III.Engleska je bila jedina evropska zemlja nčiji državni razlog nije zahtijevao širenje po samomkontinentu.Shvatajući da je u njenom nacionalnom interesu očuvanje ravnoteže, Engeska je bila jedian zemlja koja za sebe u Evropi nije tražila ništa više od sprijećavanje dominacijesamo jedne sile. V. Britanija je tako postala teg koji je obezbjeđivao ravnotežu u Evropi. Dase V. Britanija nije opredjelila za tu ulogu, Francuska bi u 18 i 19 st. uspostavila hegemonijuu Evropi, a Njemačka bi isto učinila u 20 st.

EVROPSKI KONCERT: V. BRITANIJA, AUSTRIJA I RUSIJA- Nakon Bečkogkongresa Evropa je zakoračila u najduži period mira u svojoj historiji ( 40 godina nije izbiorat). Taj međ. Poredak zasnivao se na ravnoteži snaga. Državnici su slijedili Pitov plan osamoopredjeljenju narodanije postojala, pa stoga nisu ni najmanje vodili računa o stvaranjuetnički homogenih država na teritorijama koje su povraćane od Napoleona. Austrija jeućvrstila svoju poziciju u Italiji, a Pruska u njemačkim zemljama. Holandska Republikadobila je austrijsku Nizozemsku ( današnju Belgiju). Francuska se morala da se odrekne svihosvojenih teritorija i da se vrti u stare granice, odnosno da se povuče na teritoriju koju je posjedovala prije izbijanja revolucije. Rusija je dobila središnje dijelove Poljske. U skladu sasvojom politikom neširenja V. Britanija se zadovoljila teritorijalnim ograničenjem na Rt.Dobre nade na jugu 

Afrike. Pream britanskoj ideji o svjetskom poretku provjeru ravnotežesnaga predstavljala je sposobnost pojedinih zemalja da igraju uloge koje su im dodijeljene uokviru cjelokupnog plana. Austrija je sebe i dalje smatrala za prvu među jednakim i bla jeodllučna u namjeri da spriječi bilo koju njemačku državu, posebno Prusku, da joj oduzme primat.Poslije Bečkog kongresa veza između ravnoteže snaga i zajedničkog osjećanjalegitimiteta potvrđena je osnivanjem dvaju koalicija: četvornog saveza u koji su stupile: V.Britanija, Pruska, Austrija i Rusija, i Svete alijanseu čiji sastav su ušle samo tri tzv. istočnadvora – pruski, austrijski i ruski. Odluke Bečkog kongresa sprovođene su 50 godina.Zahvaljujući tome što su tri istočne sile – Pruska, Rusija i Austrija – u svom jedinstvu vidjeleglavnu branu revolucionarnom haosu i francuskoj dominaciji u Evropi. Poslije 1848.g.Austrija je sve više slabila, a njena politika je postajala sve pogrešnija, što je smanjivalo njenuulogu ključnog faktora britanske politike u istočnom dijelu Sredozemlja.DVA REVOLUCIONARA: NAPOLEON III I BIZMARK – Učešćem u tri rata i podsticanjem ostalih Francuska je izgubila dominantan položaj koji je preuzela Njemačka. Novi evropski poredak bio je zjedničko djelo dva čovjeka koji će vremenom postati neprijatelji cara Napoleona III i Oto Fon Bizmarka. Oni su svoje djelovanje zasnivali narealpolitici – ideji da odnose među državama određuje sila i da pobjeđuje jači. Oni sudoprinjeli ruššenju poretka na Bečkom kongresu, posebnou smislu samoograničavanja koje je proisticalo iz zajedničkih konzervativnih vrijednosti. Obojica su smatrali da poredak koji je1815.g. Meternih stvorio u Beču predstavlja semtnju kojnu treba okloniti. Bečki poredak jetrebao uništiti kako bi Pruska mogla da ostvari ono što joj je sudbina namijenila- da ujedini Njemačku. Napoleona III su nazivali Sfingom iz Tiljerija, jer se vjerovalo da stalno kujekrupne planove koje niko nije mogao da nasluti. On je izveo industrijsku revoluciju i podstakao razvoj velikih kreditnih institucija koje su odigrale ključnu ulogu u ekonomskomrazvoju zemlje.Za njegove vladavine izvršena je rekonstrukcija Pariza koji je tada stekao svojsadašnji izgled. On je stalno podsticao krize i zagovarao je evropski kongres koji bi izmjeniokarte Evrope. Bizmark je predvidio da će Francuska zaratiti s Austrijom, jer je priželjkivao daoslabe austrijske pozicije u njemačkim zemljama. U julu 1866.g. Pruska i Austriaj su zaratile. Nasuprot svim Napoleonovim očekivanjima Pruska je odnijela brzu pobjedu.Mirovnisporazum potpisan 1866.g. u Pragu primoroa je Austriju da se povuče iz Njemačkih zemalja. Napoleon je svoju zemlju upropastio, ali je nastojao da poravi stanje. Tako je Bizmark iskoristio takvo stanje i naveo Napoleona da objavi rat Pruskoj 1870. Uz pomoć njemačkihdržava Pruska je pobijedila i time je otvoren put za ujedinjenje Njemačke koje su pruski političari objavili 18. 01, 1871.g. u Dvorani ogedala u Versaju. Tada se Njemačka pojavila kaovelika sila u Evropi, a utjecaj Francuske je počeo slabiti. Razaranje poretka stvorenog naBečkom kongresu koje je započeo Napoleon III a dovršio Bizmark. On je politički ugledstekao kao protivnik liberalne revolucije iz 1848.g., abio je prvi političar koji je uveo opće pravo glasa za u evropi, kao i veoma složen sistem socijalne zaštite. Bizmark u Austriji nijevidio partnera, nego prepreku za ostvarivanje pruske misije u vezi sa ujedinjenjem Njemačke.REALPOLITIKA SE OKREĆE PROTIV SEBE-Realpolitika – spoljna politka se jezasnovana na procjeni moći i nacionalnom interesu omogućila je ujedinjenje. Njemačke, što je dovelo do toga da se realpolitika okrene protiv sebe.Poslije ujedinjenja Njemačka je postalanajjača država u Evropi, a stalno je bila izložena opasnošću od 

onoga što je Bizmar nazvivaokošmarom neprijateljskih koalicija koje je okružuju. Ono što se još nazivalo Evropskimkoncertom razdirale su dvije vrste animouziteta.: neprijateljstov Francuske i Njemačke i sveveće neprijateljstvo između Austougarske i Rusije. Jednom kada je stupila na međunarodnuscenu Rusija je brzo stekla dominantan položaj. Da nije bilo Rusije Napoleon i Hitler bisigurno uspjeti uspostaviti svjetske imperije. Rusi su , kao i Amerikanci, smatrali da jenjihova zemlja nešto posebno, a zajedničke odlike su im otvorene granice. Njemačkoj je bioneophodan savez i s Rusijom i s Austrijom. To je 1873.g. postigao Bizmark kada jeuspostavio prvi . tzv. Trojecarski savez. Da je realpolitika postala dominantna tendencija tog perioda najbolje pokazuju dva događaja – izmišljena ratna kriza 1875.g. koju je pokrenuouvodnik jednog od vodećih njemačkih listova. Taj uvodnik, s provokativnim naslovom „ Da li predstoji rat“, predstavljao je reakciju na francusko povećanje vojnog budžeta i kupovinuvelikog broja konja od strane francuske vojske. Druga kriza bila je realna, ona je pokazala dane postoje nikakve filozofske spone koje Trojecarski savez mogu da održe kada se suoči sasukobom nacionalnih interesa. Ta kriza je podstakla sukob koji je uništio Bizmarkov poredak u Evropii izazvao Prvi svjetski rat. Bizmarkova diplomatija je stvorila niz saveza koji suuspjeli da zaštite Austriju od ruske agresije. Godine 1890. ideja o ravnoteži snaga bila je dokraja potrošena, koja je očuvala slobodu država, ali i ne mir u Evropi.POLITIČKA PAKLENA MAŠINA: EVROPSKA DIPLOMATIJA DO PRVOGSVJETSKOG RATAEvropski koncert koji je 100 godina čuvao mir krajem prve decenije20. st. više nije postojao. Velike sile su se uključile u bipolarno nadmetanje iz kojeg su nastaladva čvrsta bloka. Evropske države su ravnotežu snaga pretvorile u trku u naoružanju, ne4shvatajući da savremena tehnologija i opća vojna obaveza pretvaraju rat u najveću opasnost zanjihovu vlastitu bezbjednost, ali i za evropsku civilizaciju u cjelini. Mada su sve evropskedržave vodile politiku koja je doprinijela katastrofi, Njemačka i Rusija su bile zemlje čiji jekarakter podrivao svaki vid ograničenja. Tokom predhodna 2 vijeka Njemačka je bila žrtva, ane pokretač evropskih ratova, pa je njemački narod osjećao duboku nesigurnost. Neprijateljstvo između Britanije i Rusije bilo je stalno u međunarodnim odnosima tokomvećeg dijela 19. st. Deset godina kasnije, zahvaljujući tvrdoglavoj prijetećoj njemačkojdiplomatiji, došlo je do saveza Velike Britanije, Francuske i Rusije. Bizmarkovi nasljednici suu svim ostalim evropskim državama izazvali apsolutnu nesigurnost, što je automatski dovelodo stvaranja svaezništva kao protivteže. Dok su evropske zemlje uvijek smatrale da sudbinuTurske i Balkana treba da određuje evropski koncert, Rusija je s druge strane uvijek težila dase tim problemom bavi uniteralno i da ga rješava silom – prilikom sklapanja Jedrenskog mira1829. g. i Unkar – iskelskog saveza 1833. g., sukoba sa Turskom 1853. g. i ratova naBalkanu. Kada je u poitanju bila Azija tokom čitavog 18. i 19. st. Rusija je na dalekom istoku bila sama. Stoga je mir u Evropi zavisio od jedine zemlje koja je tokom čitavog 19. st. vještoigrala ulogu jezička na vagi evropske ravnoteže, a to je Britanija. Od 1890. do 1914. g. došlo je do naglog zaokreta u britanskoj vanjskoj politici o kojoj je tada brinuo lord Solzberi koji je podsjećao na Džordža Buša. Njemačka ekonomska moć je sustizala britansku, a ruski ifrancuski ekspanzionizam su skoro svuda ugrožavali Britansku imperiju. Idealna politikaBritanije, je da bude aktivna na otvorenom moru, dok na kontinentu nije bilo poželjnouključivanje u uobičajene saveze. Britanija i Japan su se sporazumjeli da će biti neutralniukoliko jedna od te dvije zemlje bude uključene u rat s nekom drugom silom zbog Kine iliKoreje. Najozbiljniju prijetnju svojoj imperiji Britanije je vidjela u Rusiji 1903. Britanija 

je pokrenula sistematsku akciju s ciljem rješavanja otvorenih kolonijalnih pitanja s Francuskomčiju je kulminaciju predstavljao Srdačni sporazum iz 1904. g. – upravo ona vrsta saveza koju je Njemačka stalno odbijala. Nakon toga Britanija je počela ispitivati mogućnosti sklapanjasličnog sporazuma s Rusijom. Za samo deset godina Rusija je stupila u vojnu vezu sFrancuskom, dok je Britanija koja je sve vrijeme koketirala s Njemačkom, ušla u francuskidiplomatski tabor. Njemačka je uspjela sebe izolovat, a triu tradicionalna neprijatelja povezatii uvesti u antinjemačku koaliciju. Kada je 1907. g. nastao englesko – francuski – ruski blok naevropskoj diplomatskoj sceni ostale su samo dvije sile: Trojni sporazum i njemačko -austrijski dvojni savez. Njemačka je time bila potpuno zaokružena. Kao i u slučaju sFrancuskom, Britanci su s Rusima najprije sklopili sporazum u vezi s kolonijama. Postoji jedan klasični dokument tzv. Krouov memorandum koji ne ostavlja nikakvu sumnju da jeBritanija pristupila Trojnom savezu zato da bi onemogućila ono čega se pribojavala – uspostavljane njemačke dominacije u svijetu. Krajem prve decenije 20. st. ravnoteža snaga se preobrazila u dvije oštro suprostavljene koalicije. Kada su Francuska i Rusija 1891. g.sklopile savez usmjeren protiv Njemačke ova se još nadala da kao protivtežu može dauspostavi savez s Britanijom za kakvim je čeznuo Vilhelm II. Tadašnji međunarodni poredak mogao se uporediti sa onim iz vremena haladnog rata, i ako je bio mnogo nestabilniji negosvijet iz vremena hladnog rata. U nuklearno doba samose SAD i Sovjetski savez mogliotpočeti opći rat, dok je uoči Pvog svjetskog rata svaki član dviju glavnih koalicija bio ustanju da otpočne rat i da ucjenomprimora saveznike da mu pruže pomoć. Londonskakonferencija iz 1913. g. bila je posljednja prilika u kojoj je tadašnji međunarodni poredak mogao da stiša neki sukob. Srbija nije bila zadovoljna mlakom ruskom podrškom, a Rusija je bila ozlojeđena što je Britanija zauzela neutralan stav. Francuska je oklijevala da uđe u rata, aAustrija je bila uznemirena što je Njemačka nije jače podržala. Njemački kancelar je 07. jula1914. g. izložio politiku koja će za manje od četiri sedmice stvarno iazvati rat. Velike sile suuspjele da stvore diplomatsku paklenu maršinu, ma da nisu bile svjesne onoga što su učinile.

KA VRTLOGU: VOJNA PAKLENA MAŠINAStvaranjem vojne paklene mašine stvorilisu se samo teži uslovi za moguće sporazume.Prvi od niza sporazuma koji su stvoreni je vojnisporazum između Francuske i Rusije, time je paklena mašina bila spremna.Možemo reći da prvi svjetski rat nije pošao zbog toga što zemlje nisu poštovale svoje sporazume već suprotnošto su ih ispoštovale.Možemo reći da je Britanija bila najodgovornija jer da je objavilasolidarnost sa Francuskom i Rusijom rat bi bio izbjegnut.Austrija je poslje aneksije nad BiH proglasila Srbiji rat dok je Ruski car naredio mobilizaciju kako bi napao Njemačku.Nakon što Njemačka tržila od Rusije da prekine mobilizaciju međutim to Rusija nije ućinila Njemačka jetad objavila rat Rusiji ali u međuvremenu i Britanija je objavila rat Njemačkoj.Paradoksalno je to da je Balkanska kriza dovela do prvog svjetskog rata.Niko nije pokušao da sazovekongres radi obustave rata već je rat sa sobom doveo do 20 000 000 žrtava, uklanjanjemtrgovaćki barijera osnivanjem društva naroda zbaćene su sa prijestolja kraljevskemonarhije(Njemačka, Austijska i Ruska).Nakon rata Vilson je kritikovao ravnotežu snaga da je dovela do rata međutim to nije prouzrokovalo prvi svjetski rat već želja određeni zemalja zateritorijama za kolonijama.Najdeblji kraj je izvukla Francuska koja se borila za svoj identitet isuoćavala se sa izolacijom.Ispostavilo se da nakon I svjetskog rata nijedna zemlja nijeostvarila svoj cilj, do pomirenja sa Njemačkom nije došlo, Francuska nije postala bezbjedna.Vilson je bio zvjezda mirovne konferencije održane u Parizu 1919.god.Na

tojkonferenciji nisu ućestvovale poražene sile. Ne učestvovanjem Rusije i Njemačke Versajskimir je osudilo na propast. Bilo je pozvano 27 zemalja a najvažnije su bile V. Britanija,Francuska i SAD.U poćetku je Francuska tražila da joj se garantuje bjezbjednost i Britanska iAmerička vlada su to prihvatile da će braniti u slućaju napada od Njemačke.MeđutimFrancuska nije naovome stala već je zahtijevala rasparćavanje Njemačke.Da bi umiriliFrancusku na taj naćin što su Amerika i Britanija predlagale novi sporazum i ukoliko bi ga Njemačka prekršila one bi ušle u rat protiv Njemačke.Iz toga je nastao Versajski ugovor.On je bio potpuno negativan na Njemačku jer je ona bila kažnjena u teritorijalnom ekonomskom ivojnom pogledu.Njemačkoj su najteže pala vojna ogranićenja ali britanci i francuzi su tražilida obešteti njihovo civilno stanovništvo. Versajski ugovor je bio osuđen na propadanje usamoj svojoj strukturi ( bio je prestrog za Njemačku).Francuska nije imala nijednog jakogsaveznika protiv Njemačke zato je morala da igra policajca u ćitavoj Evropi.Versajski ugovor  je bio pogrešan jer je jedinog krivca za I svjetski rat proglasila Njemačku što je izazvalokontra efekat a to je geopolitičko jaćanje Njemačke.

DILEME POBJEDNIKAVersajski ugovor je u startu narušilo jako savezništvi između Njemačke i SSSR.Cilj saveznika je bio da stvori ideju o kolektivnoj bezbjednosti iznad pojedinih interesa pojedini zemalja kako bi se prevazišla budući konflikti.Ponašanje zemalja uVersaju je iznevjerilo Vilsonova oćekivanja.Vilson je bio iznenađen naroćito stavom Britanijekao kolijevke ravnoteže snaga i te pretpostavke su bile pogrešne jer se ispostavilo da je UN6tokom hladnog rata bila neefikasne. Un su se držale p strani i tokom Berlinske krize iSovjetske intervencije u Mađarskoj i Afganistanu.Evropski političari su bili svjesni da ovajsistem neće funkcoionisati dok njim nebude obuhvaćene tri najmoćnije zemlje SAD,Njemačka ,SSSR.Zemlja koja je najviše pogođena posljeratnim poretkom je bila Francuska.Ženevski protokol iz 1924 godine predviđao je arbitražu Društva naroda u svimmeđunarodnim sporazumima. Taj protokol je propao kao i svi koji su se predlagali u vezi sakolektivnom bezbjednošću. Versajski ugovor nije poštovan od strane Hitlera, nije postojaonikakav instrument koji bi Njemačku primorao da izvrši sve odredbe Versajskog ugovora.Versaj je više lićio na međunarodni gerilski rat nego na svjetski poredak.Apsurd je da je Njemačka poslije 4.godine od savezničke pobjede u međunarodnim pregovorima bila jača odFrancuske, stoga je Britanski premijer Lojd Đorđ sazvao konferenciju koja je održana uĐenovi.Na toj konferenciji je bilo govora dase razmotre reparacije ratni dugovi i oporavak Evrope u cjelini, i na taj skup su bile pozvane diplomatije Njemačke i SSSR s obzirom da beznjih privredni aparat nije moguć. Cilj SSSR je bilo zbacivanje međunarodnog poretka, oni su predlagali međusobnu podjelu pljena podsticanje ne svjetsku revoluciju i zbog toga su ovjetiisključeni iz te konferencije Versaju.Sovjeti nisu imali nikakav mirovni plan, oni su svojuzemlju shvatali kao ideju a ne kao državu i zato su smatrali da je završetak rata i izazivanjerevolucije u Evropi predstavlja dio istog procesa.Boljševička iluzija je bila brzo srušena Njemačka vrhovna komanda je prihvatila pregovore o miru u Brest – Litovsku i trenutnouspostavljanje mira.Njemačka je predložila surove uslove za mir time što je zahtjevalaaneksiju cijele Baltičke oblasti dioBjelorusije i ogromne reparacije. Hofman je staviodoznanja da se neće povući dok Rusija potpuno nepoloži oružje.Suoćen sa potpunim porazomLenjin i njegovi saradnici su pristali na Hofmanove uslove i potpisali mirovni ugovor Brest-Litovsku.Takva politika je doživjela koluminaciju 1939 god kad su Hitler i Stanjin sklopili pakt. Njemačku je Versajski ugovor doveo u sukob sa mnoštvom država a ne sa Atantomslićno je i sa SSSR jer je smatrao da je u teritorijalnom pogledu oštećen.Paradoksalno

je da je prebližavanje Njemačke i SSSR omogućilo stalno cjepkanje oko reparacija, dok su godinudana ugovarali tajne sporazume o vojnoj i ekonomskoj saradnji.

ŠTREZEMAN I POVRATAK PORAŽENIHSvi principi evropske diplomatije koji su sezasnivali na ravnoteži snaga su podrazumjevali savez Velike Britanije i francuske naspram Njemačke međutim do takvog saveza nikad nije došlo. Štrezejman koji je najviše uticao nakreiranje diplomatskog milje dolazio je iz poražene Njemačke.Prje nego što se pojavioŠtrezejman Francuzi su pokušali da nešto ućine na svoju ruku i to na taj naćin što su pokušali primorati Njemačku na sprovođenje reparacija iz Versajskog ugovora o reparacijama.To jeFrancuska pokušala ostvariti tako što je okupirala Rur (centar Njemačke industrije). MeđutimFrancuska je tu doživjela potpuni neuspjeh i bila je izolovana a SAD svoje nezadovoljstvoiskazala povlaćenjem iz Ranjske oblasti.Konstantnu neslogu između Francuske i Britanije Njemačka je koristila i ona je koristila politiku pružanja otpora.Štrezejman se zalagao zavelika osvajanja i na istoku i na zapadu, takođe je podržavao korištenje mornarice, kobnuodluku koja će dati Americi povod za rat.Štrezejman je bio političar koj je eksplatisaogeopolitičke prednosti Njemačke steknute Versajskim ugovorom.Ta njegova politika se prijesvega zasnivala na ispunjavanju Njemački obaveza oko reparacija.Ovo poštivanje obavezadovelo je u težak položaj Britanske i Francuske diplomate te Njemačku ponovo istaknula u prvi plan.Čembrlen je napravio koncep savezništva1925.g između Francuske Britanije iBelgije kako bi u vojnom smislu bile sigurnije od moguće Njemačke vojne agresije.Štrezejman je imao mnogo više uticaja na političke odluke od predstavnika pobjedničkizemalja Brajana i Čembrlena. Štrezejman nije nikad priznao Njemačku granicu sa Poljskom.Konačno je Njemačka pristala da uđe u Društvo naroda i time prihvatila obavezu zarješavanje sporova mirnim putem.Lokarski pakt je doćekan kao početak novog svjetskog poretka, međutim on je zaobišao stvarne probleme.Italija je u Lokarnu stekla uslove velike sile. Lokarski sporazum nije predstavljao mir između Francuske i Njemačke več potvrduvojnog ishoda tek završenog rata.Brajan i Štrezejman su se sastali 1926 g. u okolini Ženeve da bi stavili konačnu tačku na rat, međutim sve što je tu dogovoreno nije podržano od stranedvaju prestolnica,te su razgovori naglo prekinuti.Poslije Lokorna Francuska je sve višeodustajala od Versajskog ugovora a u Njemačku se počeo da sliva kapital što je dovelo donjene modernizacije i tajnog naoružavanja.Njemačaka je vješto iskoristila ulazak u Društvonaroda za povečanje pritiska na SSSR i Francusku u vezi sa naoružanjem. Njemačka i SSSR su sklopile mirovni sporazum o međusobnom nenapadanju i težište Evropskih zbivanja seusmjeravalo ka Berlinu.1929.god. Štrezejman umire i on je doprinjeo rehabilitaciji Njemačkei pacifikaciji Evrope, on je smatran predhodnikom Konrada Adenauera koji je shvatio daFrancuska i Njemačka djele istu sudbinu bez obzira na njihovo historijsko rivalstvo.Uoćidolaska na vlast Hitlera Njemačka demokratska vlada se osječa dovoljno sigurno da napustikonferenciju u razoružanju u znak protesta od sttrane Francuske. Francuska više nije bila jakada se odupre Njemačkoj, a Britanija je bila da s Francuskom sklopi vojni savez.Nakon desetdugi godina što se diplomatija bavila Evropom, nedostatak sistema kolektivne bezbjednostiDruštvo naroda pokazao je Japan.Japan je okupirao dio Kine,takva intervencija nije bila odosnivanja Društva naroda,niko nije bio za rat sa njim

 ŠTREZEMAN I POVRATAK PORAZENIHSvi principi diplomatije zasnovani naravnotezi snaga kakvu je evropa opraznjavala jos od vremena vilijama III nalagali bi da VBritanija i francuska s ciljem suzbijanja revizionistickih

namjera svog neobuzdanog susjedaosnuju nekakav antinjemacki savez.Te dvije zemlje ponaosob su bile slabije cak i od porazenenjemacke pa su samo u okviru koalicije mogle da se nadaju da ce joj predstavljati protutezu.Takva koalicija medjutim nikad nije uspostavljena. Drzavnik kome je bilo sudjeno da najviseutice na kreiranje diplomatskog miljea dvadesetih godina Gustav Stezeman nije poticao ni iz jedne pobjednicke zemlje vec iz porazene njemacke. U januaru 1923 ne konsultujuci ostalesaveznike francuske i belgijske trupe okupirale su Rur centar njemacke idustrije, kako bieksploatacijom tamoslnjeg gvozdja i uglja nadoknadila placanje reparacije koje je njemackaodbila.Njemacka vlada je naredila pasivan otpor a tamosnjim radnicima u industriji celika placala je da ne rade.Mada je njemacku drzavu dovela do bankrota i podstakla hiperinflacijuta politika je sprijecila Francusku da ostvari cilj cime se okupacija Rura pretvorila u ogromanfrancuski neuspjeh.Francuska je sada bila potpuno izolovana.Francuska i britanija uspjele suda matiraju jedna drugu, Francuska time sto je pokusavajuci da oslabi njemacku preduzela jednostranu akciju zbog koje je izgubila britansku pomoc, a britanija time sto je vodeci racunao ravnotezi snaga insistirala na pomirenju i time ugrozila francusku bezbjednost. Strezman sezalagao za velika osvajanja i na istoku i na zapadu, kao i za pripajanje francuskih i britanskihkolonija u aziji i africi. Podrzavao je i neograniceno koristenje podmornica , kobnu odlukukoja ce americi posluziti kao povod da udje u rat.Stezman je bio prvi poslijeratni njemacki politicar i jedini demokratski politicar koji je eksploatisao geopoliticke prednosti sto ih jenjemacka stekla Versajskim ugovorom. Njegov metod za obnavljanje njemacke moci bila jetzv, politika ispunjavanja obaveza,a prvi cilj toj politici bio je rasciscavanje pitanjareparacija.Njemacka je isplatila reparazije u jednoj godini u vrijednosti od 1 miliardu maraka,a primila zajmove u vrijednosti od dvije miliarde uglavnom od SAD,u stvari amerika je placala njemacku reparaciju, a ostatak njemci su iskoristili u modernizacijiindustrije.Njemacka je sa svojim istocnim susjedima zakljucila ugovor o arbitrazi, cime seobavezala na mirno rijesavanje sukoba.Konacno je pristala da udje i u drustvo naroda i time prihvatila obavezu da svi sporovi budu rjeseni mirnim putem.Pomirenje njemacke i francuskedonjelo je potvrdu vojnog ishoda u ratu, Njemacka je bila porazena na zapadu ali je na istoku pobjedila rusiju.Taj sporazum je stvorio osnov za definitivni njemacki udar na mirno rijesenjena istoku. U njemacku je poceo da se sliva kapital, sto je ubrzalo modernizaciju njeneindustrije,Njemacka se tajno sve brze naoruzavala.U V Britaniji se u medjuvremenu ucvrstilaideja da njemacka ima pravo na prioritet.Medjutim uskladjivanje njemackog prioriteta ifrancuske bezbjednosti ostao je nerjesen problem.Uoci Hitlerovog dolaska njemacka vladaosjecala se dovoljno sigurnom da napusti konferenciju o razoruzavanju u znak diskriminacijeod strane francuske.Francuska vise nije bila dovoljno jaka da se odupre njemackoj a britanija je odbijala da s francuskom sklopi vojni savez koji je mogao da supostavi pribliznugeopoliticku jednakost.30 januara 1933 u Njemackoj na vlast dolazi Adolf Hitler koji je pokazao da je versajski poredak kula od karata.

KRAJ ILUZIJE HITLER I RAZA RANJE VERSAJSKOG PORETKASam dolazak Hitlera na vlast znacio je jednu od najvećih nesreča koje je svijet dozivio od njegovog postanka,velika razanja,masovno ubijanje ljudi. Hitler je na vlast dosao faktički demokratskim putem, on nije pripadao niti jednoj političkoj školi i sto je najinteresantnije on je na vlastdosao samostalno i to zahvaljujuči prije svega svome govorničkom daru i vještoj demagogijikoja se zasnivala prije svega na laznoj ideologiji. Djelovao je na osnovu svoga instikta, a nena temelju realnosti. Svi veliki spoljno politički uspjesi ostvareni su u

roku pet godina koliko je on bio na vlasti, i njegov jedini cilj je bio srušiti Versajski ugovor. Hitler se povukao izdruštva naroda, a početkom 1934. on je pokušao sa ponovnim naoružavanjem. Francuska iVelika Britanija su to dozvolile jer nisu smatrale da to ima neku veliku težinu, i gorko su se prevarile što ce se kasnije ispostaviti kao fatalna greška.Oni su nešto i poduzimali ali je to bilo prtemaqlo, čerćil je naredio kao odmazdu na Njemačko naoružavanje jaćanje britanskogavazduhoplovstva, dokje Francuska sklapala labave sporazume koji joj nisu nista dobrogadonijeli.Jedini ozbiljni pokusaji Francuske su bili usmereni naspram Italije.Francuska se bojala da i Njemacka aneksijom Austrije zahtijevala vračanje Tirola kao njihovog etničkog prostora i stoga je potpisala vojni ugovor sa Italijom. Tri mjeseca kasnije posto je Hitler ponovo uveo opću vojnu obavezu, između Britanije,Francuske i Italije poćela je da seuspostavlja saradnja koja je podsjećala na savez

NOVO LICE DIPLOMATIJE VILSON I VERSAJSKI UGOVOR 1918.god potpisano je primirje između Njemačke i sovjetskih snaga , a da su se evropski državnici ponašali u skladusa pravilima do rata nebi ni došlo.Tokom 1914 do 1915 strategija i vanjska politika se razrušlai svi su željeli pobjedu što je ostavilo malo prostora za diplomatiju i dovelo do rata.Njemačka je pobjedom nad Rusijom htjela da pripoji treičinu Evropskog prostora Rusije i hegemoniju uEvropi, ovu je sudbinu Njemačka namjenila poraženu. Prvi svjetki rat je poćeo kao kabinetski ali je on ispoljio Ameriku koja je stupila na međunarodnu scenu sa samopouzdanjem snagomidealizma.Amerika je mrzila ravnotežu snaga na koju su se zasnivali svi evropski sporazumi.Društvo naroda je bila Američka ideja a ono je imalo zadaču da sprijeći rat ukoliko bi došlodo nepoštivanja sporazuma.Amerika je 1917.god ušla u rat.Vilson je zatražio od evropljana daformulišu svoje ratne ciljeve,1918 Vilson je uzeo stvari u svoje ruke.On je iznio Američkeratne ciljeve u 14 taćaka.One su obuhvatale otvorenu diplomatiju, plovidbu morem i da seodupru nasilnom pokušaju Njemačke da izmjeni odredbe Versajskog ugovora.Dogovor izSreze je propao jer je Britanija potpisala pomorski sporazum sa Njemačkom što je značilo daće prije potpisati sporazum sa dojučerašnjim neprijateljem več sa saveznicima.Musolini je kao pristalica realpolitike smatrao da ima pravo na kolonijalna osvajanja i on je osvojioAbesiniju,što je savjet društva naroda to potvrdio kao svršen čin.Dvije godine kasnijeBritanija i francuska su uoči skupa u Minhenu priznale to osvajanje i tako su svoje moralne primjedbe podredile strahu od Njemačke.Događaji u vezi sa Etiopiom obilježili su početak približavanja Italije Njemačkoj.Hitler je srušio posljednji branik Versajskog ugovora ulaskomu rajsku oblast i otvorio sebi put u srednju Evropu.Francuska je međutim zajedno saBritaniom se povukla davajuči Njemačkoj mnoštvo sitni ustupaka smatrajuči da če takozadovoljiti Njemčke apetite što nije tačno.Francuski i Britanski političari su 1937.god održalisastanak u Londonu kako bi odredili zajednički pravac djelovanja.Uporedo stim Hitler je počeo provoditi svoju strategiju a to je kolonizacija veikih djelova teritorije istočne Evrope iSovjetskog saveza.1938 god. Hitler ulazi u Austriju i time je sistemu kolektivne bezbjednostizvonilo posmrtno zvono a dok je društvo naroda gledalo kako Njemačka guta njenečlanice.Hitler je počeo da prijeti Čehoslovačkoj, Francuska je kao i SSSR bila obavezna da brani Čehoslovačku što je isto trebala da učini i Britanija ali to nisu učinile,čak se i Amerikaisključila iz krize.Britanija je pristala na rasparčavanje Čehoslvačke.Musolini je sazvaosastanak ministara vanjskih poslova država Francuske,Britanije i Italije i ova konferencija jedoprinjela Hitleru niz uspjeha i poslije Minhena njegovo oružje je bila brutalna sila. 1939.gadHitler je okupirao Čehoslovaćku,

uprkos tome što je Britanija i Francuska ponudile garancijeza zaštitu.Prije nego što je nastupio drugi svjetski rat međunarodna zajednica je doživjela još jeda šok i to od Stanjinovog SSSR

STANJINOVA TRGOVINADa ideologija neupitno određuje vanjsku politiku Hitler iStanjin nikad jedan drugom nebi pružili ruku,ali zajednički geopolitički interesi prestavljačvrstu vezu, a one stare neprijatelje Hitlera i Stanjina gurao jedan ka drugom.Stanjin je kao iHitler došao kao anonimus iz dna društvenog poretka i tako sticao moč zahvaljujuči potpunojanonimnosti. Stanjin je bio monstrum i bio je vrhunski realista, strpljiv, lukav i neumoljiv.On je strahovao da se sve kapitalističke države neudruže i ne napadnu SSSR,stoga je on sklopiougovor sa Njemačkom u Rapalu i taj ugovor je bio obnovljen 1931.god. a on je podrazumjevao da se neče uključivati u neki kapitalistički rat. Prije nego što je Hitler okupirao Prag Stanjin je iznio strategiju Moskve a to je bila sovjetska neutralnost u sukobuizmeđu kapitalistički zemalja.Spoljna politika SSSR je bila nedvosmislena ona se zalagala zamir i učvršćivanje poslovnih veza sa svim zemljama.Pošto je Britanija dala garancije Poljskoj,Grčkoj i Rumuniji u slučaju napada od Njemačke, to je omogučilo Stanjinu da se okreneHitleru i zaigra nacističku kartu.Stanjin je bio lukav jer je omogučio da SSSR bude posljednjavelika zemlja koja če se posljednja opredjeljivati što joj je omogučavalo najveću korist iztoga. Njemačka je bila ustanju da mu ponudi željene teritorijalne ustupke u istočnoj Evropidok je Britanija SSSR ponudila unilateralnu deklaraciju po kojoj če pomoč Sovjetske vlade biti dostupna svakom Sovjetskom susjedu koji bude pružao agresiju,što je Stanjin odbacio. On je odgovorio svojim predlogom a to je bio vojni savez Francuske V.Britanije i SSSR,međutim Istočnoevropske zemlje su odbile takav prijedlog. Hitlerovi prioriteti su bili bašBritanija i SSSR: od Britanije je zahtjevao da mu se nemješa u poslove na kontinentu,a odSSSR je želio Lebensraum- životni prostor.Nakon što je sklopljen u Moskvi Njemačko – Sovjetski pakt o nenapadanju, Rusija je odigrala značajnu ulogu u izbijanju oba svjetskarata.1914.god Rusija je ušla u rat da očuva svoju čast,a 1939.god ona je postakla rat da bi se priključila diobi Hitlerovog plijena.

NJEMAČKO- SOVJETSKI PAKTMože se reči da su Hitler i Stanjin održavali svoj krhki pakt sve do 1941.god što je bilo i za naslutiti budući da če njihovi krhki govori i primirja bitinadvladani od strane ideologije jer su bili ideološki neprijatelji.Njemačka je pregazila Poljskui time je Francuska bila demoralisana.Sanjin je predložio njemcima novi ugovor prema kojem bi mu Njemci dali dio teritorije Poljske a on njima zauzvrat Litvaniju.Na red je došla Finskazatim je i Francuska pala.Hitleru je trebalo samo da pokuša da osvoji SSSR i zatim ide nauništenje Britanije.U međuvremenu Stanjin je povratio sve teritorije koje je izgubila na kraju prvog svetskog rata,a zatim su Njemačka i SSSR potpisali trgovinski ugovor 1940.god, premakojima je Rusija trebala da isporuči velike količine sirovina Njemačkoj,a Njemačka je Rusijusnadbjevala ugljem i industrijskim proizvodima.Najzlokobniji događaj za Stanjina je potpisivanje trojnog pakta između Britanije, Japana i Italije, taj pakt je isključivao bilo kakveodnose sa SSSR.Hitlerov cilj je bio da navede Stanjina na zajednički napad na Britaniju akasnije bi Njemačka žestoko trebala poraziti SSSR.Hitler je predložio da Njemačka i SSSR potpišu sporazum o dugoročnoj zajedničkoj strategiji međutim Stanjin je u međuvremenu potpisao sporazum o nenapadanju između Rusije i Japana a

zatim je to isto učinio i saJugoslaviom.Stanjin je objavio da prekida diplomatske veze sa svim marionetskim vladamakoje su se našle u Londonu a priznaje režime koje je Njemačka uspostavila na okupiranimteritorijama.Stanjina je baš za to iznenadila Njemačka objava rata zbog koje je on pao udepresiju desetak dana.Hitler je konačno dobio rat koji je uvjek želio a kada je u 1941.goduveo Ameriku u rat to je značilo da je 70 miliona Njemaca zaratilo protiv 700 miliona neprijarelja.

AMERIKA PONOVO STUPA NA POZORNICU: FRENKLIN DERANO RUZVELTAmeričko ukljućivanje u rat je bilo presudno kako bi zaustavila Njemačku težnju da vladasvijetom.Amerika je ušla u rat zahvaljujući Ruzveltu koji je ubjedio kongres da uputi što veću pomoć Britaniji a napadom Japana na Perl Harbur je uticalo da se Amerika i direktno uključiu rat.Pije toga ona se služila izolionalističkom politikom jer je smatrala da niko nemože daugrozi njenu bezbjednost.Utjecaj na Američke stavove na međunarodnom planuu je imala pomorska konferencija 1922 i 1923.god u Wašigtonu.Tom konferenciom su određene graniceratnog razvoja mornarice prema kojoj je Amerika bila dominantna sila na Pacifiku.Ozbiljnasvetska kriza je došla kada je Hitler došao za Njemačkog kancelara a Ruzvelt na mjesto predjsjenika u Americi, to je bilo vrijeme vrhunca ispitivanja događaja iz prvog rata i tada jekongres 1935 i 1937 izglaso zakon o neutralnosti. Ruzvelt je poslije Karantinskog govoraodržanog 1937 naglasio da se prbližava globalna opasnost prema kojoj 10% stanovništva prijeti bezbjednosti i slobodi 90% stanovništva.Ruzvelt je naglašavao da se Amerika nečeuključiti u jedinstveni front protiv Hitlera međutim sklapanjem trojnog pakta Amerika je bila primorana da stane na ćelo demokratskog svijeta što je kao rezultat bilo uključivanje Amerikeu rat.Američki neutralizam je urušila činjenica sklapanja vojnog sporazuma sa Britanijom a uvezi sa raspoređivanjem vojne mornarice.Kada Britanija je objavila rat Njemačkoj Ruzveltnije imao drugog izbora nego da se pozove na zakon o neutralnosti.Tu neutralnost Rruzvelt jenapustio 1940.god kada je Francuska pala u nacističke ruke i on je stao na stranu Britanije jer je smatrao da bezbjednost Amerike ovisi od opstanka Kraljevske ratne mornarice.Poslije togadolazi do sastanka između Ruzvelta i Čerćila 1941.god i tokom tog sastanka obiljžene su dvijekategorije država i to agresorske i miroljubive zemlje.U Atlanskoj povelji nije nigde pomenuta ravnoteža snaga i ova povelja je objavljena u trenutku kada se Njemačka vojska približavala Moskvi a Japanska pripremala za prodor u Jugoistočnu Aziju. 1941.god SAD suse definitivno približile ratu.Ruzveltova naredba da se Britanska mornarica obavjesti osvakom položaju Njemačkih i Japanskih podmornica i naredba Američkoj mornarici da uništisvaku Njemačku i Italijansku podmornicu učinila je neizbježnim da prije ili poslje izbijesukob. Japan je 1941.god je iznenada napao Perl Harbur i uništio znatan dio AmeričkePacifičke flote.Hitler koji je sa Japanom i Italijom sklopio trojni pakt objavio je 11.decebra1941 rat SAD. Ruzvelt nije bio naklonjen ratu nego uništavanju nacizma.

TRI PRISTUPA MIRU:RUZVELT STANJIN I ČERĆIL U DRUGOM SVJETKOMRATU Napadom na SSSR Hitler je zapoćeo največi kopneni rat u historiji.Dok je Njemačkavojska pustošila Rusiju,Hitler je istovremeno objavio rat Americi.Međutim njegova šestaarmija koja je ćinila kičmu Njemačke vojske sva je uništena u Stanjingradu.Lideri savezničkizemalja Ruzvelt Stanjin i Čerćil su počeli razmišljati o pobjedi i budučem izgledusvijeta.Čerćil je želio da obnovi tradicionalnu ravnotežu snaga u

Evropi na ćijem čelu bi bilaFrancuska,Britanija pa i poražena Njemačka.Ruzvelt je smatrao posljeratni poredak u kojemče tri pobjednika zajedno sa Kinom biti kao svjetski upravni odbor.Stanjin se zalagao zaklasičnu komunističku ideologiju i on je želio da Rusija proširi uticaj u srednjojEvropi.Ruzveltova ideja je bila da povrati sve trupe iz Evrope, da Britanija brani Evropu i niježelio da stavi Americi na teret obnovu Francuske, Italije i Balkana. Stanjin se zalagao za pravljenjem bezbjednosnog pojasa oko ogromne Sovjetske teritorije a njegova zvijezdavodilja je bila Sovjetski nacionalni interes. Čerćil je najduže učestvovao u ratu i čak uzAmeričku pomoć nije mogao da se nada pobjedi. Tradicionalni Britanski cilj je bio očuvanjeravnoteže snaga u Evropi.Čerćil je silno želio suradnju sa Amerikom ali mu Amerikanci nisuizražavali duboko povjerenje.Ruzvelt je u Čerćilu vidio druga po oružju u Stanjinu je vidio partnera za očuvanje posljeratnog mira.Ruzvelt je odigrao odlučujuću ulogu u oblikovanju posljeratnog svijeta.Ruzveltovo izbjegavanje razgovora o posljeratnom rješenju nageopolitičkom nivou Stanjin je u početku shvatao kao taktički manevar sa ciljem da seiskoriste ruske vojne poteškoće.Stanjin je želio rasparčat Njemačku a Poljsku potisnuti naZapad da bi se SSSR vratio na granice 1941.god.Što je saveznička pobjeda bila bližaStanjinova pregovaračka pozicija je bila sve jača.Ruzvelt je ispoljio nezadovoljstvo zbogStanjinove taktike.Saveznici su se dogovorili o potpunoj demilitarizaciji Njemačke.Ruzvelt seu Teheranu veoma mlako zalagao za Američke političke ciljeve jer je nastajao pridobitiStanjina za ideju o četri policajca.Britanija je postala isuviše ovisna o SAD.Čerćil je pokušaoda povede razgovore o političkim rješenjima ali su ga druga dvojica nadglasala jer je svaki slijedio svoj dnevni red.Na kraju se Ruzvelt i Čerćil prihvatili Ruske granice iz1941.god.Stanjinov ustupak saveznicima je bila zajednička deklaracija o oslobođenoj Evropikojima su obečani slobodni izbori i uspostavljanje demokratski režima u JugoistočnojEvropi.U posljednjim fazama rata dramatično su došla do izražaja Stanjinova pravila igre.Onnije ni pomislio da se odrekne besplatnih političkih darova.Ravnoteža snaga je bila uništena, asveobuhvatni mirovni procesi i dalje je bio neostvariv.Svijet je sada bio podjeljen na dvaideološka tabora

POČETAK HLADNOG RATARuzveltova smrt 12.aprila 1945god. Nikoga nije iznenadila,a novi američki predsjednik bio je Hari Truman. Slom nacističke Njemačke izazvao je raspadratnog savjetništva. Truman je naslijedio planove kao što su bili okončanje rata I izgradnjanovog međunardonog poretka. On je SAD uveo u prvi mirnodopski vojni savez. Podnjegovim vodstvom Ruzveltova ideja o četiri policajca zamijenjena nizom koalicija koje će unarednih 40 godina činiti osnovu američke vanjske politike. On je podržao Maršalov plan I program Četiri tačke na onsovu kojih je Amerika ulagala svoja sredstva I tehnologiju uobnovu I razvoj udaljenih zemalja. Truman je najprije pokušao da uspostavi dobre odnose sastaljinom jer je američki vojni vrh nestrpljivo očekivao sovjetsko uključivanje u rat protivJapana. Ruzveltov san o Četiri policajca završen je na Postdamskoj konferenciji održanoj od17.jula do 2.augusta 1945g. u Cecilijenhofu. Trojica lidera Truman, Čerčil I Staljin su sesastali u Postdamu. Dnevni red je bio obiman, uključivao je reparacije, budućnost Njemačke,status njemačkih saveznika kao što su Italija, Bugarska I Rumunija ili pomagača kao što jeFinska. Ta konferencija se ubrzo pretvorila u razgovor gluhih, Staljin se zalagao zaučvršćivanje svoje interesne sfere, a Truman I u manjoj mjeri Čerčil za svoje principe. Staljin je nastavio da učvršćuje položaj komunističkih partija širom Istočne Evrope.

Međutim, Staljin je u Postadmu otkrio da je oblast između istočne I zapadne Nise namjenio Poljskoj. UPostdamu je postignuto veoma malo, mnogi Staljinovi zahtjevi su odbijeni kao što je vojna baza na Bosforu, starateljstvo nad nekim italijanskim teritorijama u Africi itd. Odbačeni su Ineki Trumanovi prijedlozi kao što je bio prijedlog o slobodnoj plovidbi Dunavom. Trojicašefova država postigli su I neke sporazume kao što rješenje za Njemačka pitanja. Truman jeuspio da natjera Staljina da prihvati njegov stav u vezi sa ratnom štetom po kojem bi svakasila naplaćivala reparacije u svojoj okupacionoj zoni. Konačno je Staljin obećao da će ući urat protiv Japana. Najznačajniji događaj u Postdamu tiče se nečega što se nije nalazilo nadnevnom redu. U jednom trenutku je Truman odveo Staljina u stranu da bi ga obavijestio o postojanju atomske bombe. Staljin je to shvatio kao Trumanovo zastrašivanje, pa se nijeuopće interesovao za tu novu tehnologiju. Izbijanju hladnog rata doprinijela je razlika umentalitetu između američkih I sovjetskih lidera. Američki pregovarači su se ponašali kao daće ponavljanje njihovih zakonskih I moralnih prava samo po sebi donijeti željene rezultate.Međutim, Staljinu bili su potrebni mnogo uvjerljiviji razlozi da bi promjenio svoj kurs. Novimeđunarodni poredak koji je on imao na umu bio je panslavizam ojačan komunističkomideologijom.

USPJESI I NEDOSTACI POLITIKE OBUZDAVANJAKonferencija u Postdamu Iskupovi ministara vanjskih poslova nisu donijeli nikakve rezultate. Borbu između SAD-a ISovjetskog Saveza, koja je tek otpočinjala, Truman je shvatao kao nadmetanje dobra I zla, ane kao nešto što ima veze sa sferama političkog utjecaja. Staljin je na zapadne kapitalističkezemlje gledao kao na vječite neprijatelje. Amerika je tako morala da se pripremi za dugu borbu, pošto su ciljevi SAD-a I Sovjetskog Saveza potpuno različiti. Prvo sistematskoizlaganje novog pristupa pojavilo se u memorandum koji je stejt department 1.aprila121946god.podnijeo na razmatranje jednom mješovitom komitetu. Taj dokument kojeg je potpisao Friman Metjuz predstavljao je pokušaj da se Kenanova zapažanja pretoče u vanjsku politiku. Bio je to prvi document u kojem se američki sporovi sa Sovjetskim Savezomrazmatrani kao nešto što potječe iz samog sovjetskog sistema. Metjuz je smatrao daUjedinjeno kraljevstvo ostati najjača sila u Zapadnoj Evropi kako bi se spriječilouspostavljanje sovjetske hegemonije u Evropi. Na sastanku održanom u ovalnom kabinetu27.feb.1947g. Truman, državni sekretar Maršal I podsekretar Din Ačeson pokušavali su daubijede kongresmene u značaj pružanja pomoći Grčkoj I Turskoj. Od tada je program pomoćiTurskoj I Grčkoj tumačen kao dio globalne borbe između diktature I demokratije. Tako jeTruman 12.marta.1947g.objavio je doktrinu koja će kasnije biti nazvana po njegovom imenu.Truman je svoju doktrinu objavio kao politiku SAD-a da podrže slobodne narode koji seodupiru pokušajima da se potčine naoružanoj manjini ili spoljnim pritiscima. Tri mjesecanakon objavljivanja ove doctrine državni sekretar Maršal je rekao da će se Amerika posvetitiuklanjanju društvenih I ekonomskih uslova koji podstiču na agresiju. SAD će pomoći obnovuEvrope kako bi podstakla opravak svjetske privrede. Ideja o osnivanju Sjevernoatlanskogsaveza potekla je iz iskustva stečenog u Drugom svjetskom ratu iz kojeg je Amerika naučilada nadmoćna sila I spremnost da se ona primjeni predstavljaju najbolju zaštitu od agresije.NATOje bio prvi mirnodopski vojni savez u američkoj historiji. Neposredni povod zanjegovo osnivanje bio je komunistički udar koji je u februaru 1948god. Izveden uČehoslovačkoj.

NATO je branio princip a ne teritoriju, odupirao se ideji aresije a ne nekoj posebnoj državi kako je stajalo u dokumentu Stejt departmenta. Vodeća uloga Amerike u tomsavezu garantovala je da će novi međunarodni poredak biti pravedan moralističkim izrazima.Cilj hladnog rata je bio preobraćanje neprijatelja odnosno podsticanje suštinskihpromjena u karakteru Sovjetskog sistema I to bi se moglo smatrati politikomobuzdavanja

DILEMA DOKTRINE OBUZDAVANJA : KOREJSKI RATSAD nisu vratile svoje trupekućo, kako je to predviđao Ruzvelt pa su vojne snage I dalje bile angažovane u Evropi gdje suradi zaštite od Sovjetskog prodora osnivale institucije I pokretale programe, vršeći pritisak nasovjetsku sferu utjecaja. Politika obuzdavanja je tri godine funkcionisala onako kako je bilo predviđeno. Nato je služio kao vojni bedem protiv sovjetske ekspanizije, dok je Maršalov plan jačao Zapadnu Evropu u socijalnom I ekonomskom smislu. Program pomoći Grčkoj I Turskoj je otklonio sovjetsku prijetnju iz istočnog Sredozemlja, a vazdušni most s Berlinom pokazao je das u demokratske zemlje, kada se suoče sa ozbiljnom prijetnjom spremne da se izložeriziku I od rata. Korejski rat je izbio zbog dvostrukog nesporazuma : komunisti, analizirajućitu regiju sa aspekta američkih interesa nisu smatrali da vjerovatnim da će Amerika, pošto jekomunistima popustila već ogroman dio Azije, pružiti otpor na vrhu jednog od njenih poluostrva. Drugi razlog je taj da je Amerika bila mnogo manje zainteresovana za geopolitički položaj Koreje, nego za simboličan značaj nijemog pristanka na komunističku agresiju.Amerika je željela zaštiti Koreju ali su bili primorani da povuku svoje trupe iz Koreje. Kada jeKineska armija napala, šok izazvan iznenađenjem naveo je Američke snage na panično povlačenje s rijeke Jalu, južno od Seula. Očaran dotadašnjim uspjesima Ma Ce Tung pokušaoda protjera Američke trupe sa cijelog poluostruva ali je doživio I velike gubitke. Kriza uKoreji je dovela do do jačanja američkog prisustva u Evropi I stvaranja Sjevernoatlanskogsavjeta, što je bilo neophodno da bi se izdržalo dugo nadmetanje koje će se kasnije pretvoriti uHladni rat. Kina je izvukla složeniju pouku ali iako je bila znatno slabije, uspjela jeuspostaviti pat poziciju sa Amerikom. Najveći gubitnik u Koreji bio je Sovjetski savez, zemljakoja je I podstakla cijeli sukob.

PREGOVARANJE SA KOMUNISTIMA : ADENAUER, ČERČIL I AJZENHAUER Staljin je prije nego što je Korejski rat bio završen ipak preduzeo diplomatske inicijative ucilju prevazilaženja hladnog rata. Do ove inicijative nije došlo usljed promjene Sovjetskogsitema, već je veliki ideology pokušao da zaštiti komunistički sistem od trke u naoružanju.Staljin je bio spreman susresti se sa Dvajtom, Ajzenhauerom, novoizabranim predsjednikomSAD-a u želio bi da sazna šta Sovjetski Savez mogao da dobije ako se odrekne komunističkogrežima u Istočnoj Njemačkoj. Međutim, tu inicijativu američki lideri su protumačili kao još jednim taktičkim potezom u hladnom ratu koji se mogao završiti isključivo pobjedom ili porazom. Kompromis sa Staljinom više nije bio moguć. Adenauer je smatrao da je Njemačkoj potrebna stabilna politika ukoliko želi da ovlada svojom budućnošću. Čerčil se zalagao zamiroljubivu koegzistenciju kao kompromisno rješenje koje bi omogućilo da vrijeme učinisvoje a da dugoročna sovjetska politika postane popustljiva. Uvjeriši se da se njna sfera u potpunosti konsolidovala Amerika je osjetila da može bezbjedno da pregovara sa Rusima.Obje strane su osjetile da slobodno mogu organizovati sastana na vrhu, ne da bi okončalehladni rat već zato što su znale da će se tom prilikom izbjeći sva suštinska pitanja. Čerčil se povukao, Njemačka ušla u NATO, a

S.Savez zaključio da će biti mnogo bezbjednije akosačuva svoju sferu utjecaja u Istočnoj Evropi, nego ako pokuša da navede Njemačku daraskine veze sa Zapadom. Nakon samita održanog u Ženevi Sovjetska politika se zasnivala natoleranciji koja uključuje dobre odnose sa svima. S obje strane linije razdvajanja koje su prolazile kroz Njemačku vremenom su učvrstile sfere utjecaja. Smatra se da je Berlinska krizaimala korijene u Ženevi. Njemačko pitanje je ostavljeno po strain. Sovjeti su morali da privatezapadnonjemačku državu, a Amerikanci će učiniti isto u vezi sa Istočnom Njemačkom.

PRESKAKANJE SANITARNOG KORDONA : SUECKA KRIZAPriča o miroljubivojkeogzistenciji uspostavljenoj na samitu u Ženevi nije mogla da izmjeni realno stanje stvari :dvije apsolutno najjače sile na svijetu, SAD I Sovjetski Savez upustile su se u geopolitičkonadmetanje. Nakon sastanka u Ženevi Sovjetski Savez je u okviru jednog barter aranžmanaisporučio Egiptu ogromne količine oružja u zamjenu za pamuk za kojim je u to vrijeme potražnja bila mnogo manja od ponude. Tim odvažnim korakom u pravcu širenja sovjetskogutjecaja na Srednji Istok Hruščov je preskočio sanitarni kordon što su ga SAD stvorile oko Sovjetskog Saveza a Vašington doveo u situaciju da se sa Sovjetima suoči u oblastima koje sudo tada bile zaštičene u okviru zapadne sfere. Staljin nikada nije bio spreman da zbog zemaljau razvoju dovede u pitanje kredibilitet Sovjetskog Saveza, pa je bilo jasno da će prva prodajaoružja zemlji u razvoju podstaći arapski nacionalizam, dodatno otežati rješavanje arapsko-izraelskog sukoba I biti protumačena kao ozbiljna prijetnja dominaciji Zapada na SrednjemIstoku. Britanija I Francuska su tokom Suecke krize definitvno izgubile status velikih slika, pasu od tada SAD bile prinuđene da same štite sve bedeme podignute u vrijeme hladnog rata.Ameriku je na Srednji Istok uvukla doktrina obuzdavanja, koja je zahtjevala suprostavljanjesovjetskom ekspazionismu ma gdje da do njega dođe I doktrina kolektivne bezbjednosti. U tovrijeme ni Britanija ni Amerika nisu shvatale Naserove stvarne namjere (grupa mladih oficirakoje su srusile kralja Faruka sa trona a njihov vodja je bio Naser). Britanija je nastojala Nasera pridobiti na prihvatanje njene historijske dominacije dok su SAD pokušavale da ga pridobiju za uključivanje u vlastitu strategiju zasnovanu na doktrini obuzdavanja. Sueckakriza je najveće posljedice ostavila duž linije podjele u Srednjoj Evropi, SAD su naslijedilestrateški položaj od kojeg je V.Britanija odustala. Velika Britanija je nakon Suecke krize počela da vodi drugačiju politiku I opredjelila se za stalno potčinjavanje Američkoj politici.Suecka kriza je najpogubnija bila za Sovjetski Savez I označila Američko preuzimanje vodećeuloge u svijetu

VIJETNAM: IZVLACENJE, NIKSON Niksonovoj administracij pripao je zadatak da SADizvede iz prvog neuspjesnog rata i prvog spoljno politickog angazmana u kojem su moralnistavovi nacije sudarali sa realnoscu.U namjeri da podpomogne uspostavljanu slobodnihinstitucija u Jugoistocnoj Aziji Amerika se 1659.g. uz opcu podrsku posvetila slamanjugerilskog rata, odnosno predpostavljanje globalne komunisticke zavjere. To je bio promasajratobornih politacara. Nikson je stupio na duznost 1969.g. Amerikanci su zeljeli da istupe izrata ali da njihova zemlja ne kapitulira.I Nikson je zelio isto, ali se opredjelio za trecuvarijantu- tzv vijatnamizaciju, jer je smatrao da ce to obezbjediti relativno najsigurniju18

ravnotezu izmedu tri kljucne komponente americkog izvlacenja iz Vijetnama. Da bi seamericko javno mnijenje smirilo moralo je da dode do povlacenje americkih trupa i ozbiljnogulaganja truda u pregovore; Vijetnamu je trebalo omogucit da se uz obimnu americku pomoci obuku sam brani; Hanoju bi se ponudila šargarepa, odnosno mirovna inicijativa, ali bi mu se povremeno i priprijtilo stapom, odnosno kaznenim akcijama koje bi ga iscrpljivale iupozoravale da americko strpljenje ima granice. Vijetnamizacija je daklje podrazumijevalaslozenu strategiju i nije boli sigrno da li ce je amerika do kraja provesti. Pariski sporazum jeizvukao SAD iz vojnog sukoba u Vijetnamu, ali je Vijetnam mogao prezivjeti samo uzamericku podrsku. Ekonomska pomoc Vijetnamu je pocela da se topi. Program pomociKambodzi potpuno je obustavljen. Iste te godine komunisti su Kambodzu i Vijetnam. UKambodzi je naravno pocinjen genocid. Novi vlastodrsci su pobili bar 15 posto stanovnistva,a veliki je broj protjeran u koncentracione logore.

SPOLJNA POLITIKA KAO GEOPOLITIKA: NIKSONOVA „TRIANGULARNA“DIPLOMATIJABolan proces izvlacenja Amerike iz vijetnama za niksona se na kraju sveona ocuvanje americkog ugleda u svijetu. Nestala je americka superiornost na planu nuklearnetehnologije, a njenu ekonomsku premoc poceo je da ugrozava dinamican razvoj Japana ievrope, regije koje su bile obnovljene uz pomoc americkih sredstava i zasticene americkim bezbjednosnim garanacijama. Vilson je predvodio zemlju koja je tek stupila na medunarodnuscenu, a Nikson je dosao na celo frustrirane nacije cija je bezbjednost zavisila od sposobnostida utvrdi realne dugorocne ciljeve i da istraje u njihovam ostvarivanju. Ričard Milhaus Nikson je bio slozena licnost. Uspio je da povede i prevede Ameriku iz poznatog u nepoznatsvijet. Imao je nepogresiv instink za geopolitiku, pa nikad nije promasio nijedan cilj koji je podrazumijevao americki nacionalni interes. Nikson je smatrao da ce ravnoteza snag dovestido stabilnosti u svijetu i da Amerika da bi se to postiglo mora da bude jaka. On je 25 jula1969.g., kada su se prvi astronauti vratili sa Mjeseca, objavio nove americke kriterije zaangazovanje u svijetu. Ti kriterij, kasnije nazvani Niksonovom doktrinom, detaljno suobrazlozeni u govoru odraznom u Novembru 1969.g., kao i u Februaru 1970.g., prilikom podnosenja prvog predsjednickog izvjestaja o vanjskoj politici. Prema doktrini odluku oangazovanju u takvim rgijama trebalo bi donosit na osnovu tri kriterija kao bi se izbjeglo prenaprezanje i povlacenje: 1. SAD ce postovati svoje ugovorne obaveze 2. SAD ceobezbjedit nuklearni stit, ukoliko nuklearna sila ugrozi slobodu neke saveznicke drzave 3. Uslucajevima agresije u kojoj se ne bi koristilo nuklearno oruzje SAD ce ocekivat od direktnougrozene zemlje da sama obezbjedi trupe za za odbranu. Ideja povezivanja SAD i S.Saveznika izazvla je buru negodovanja u diplomatskom krugovima. Pregovori su vodeni uVarsavi. Svaka strana je isticala svoje priduzbe: kineske su se odnosile na buducnost Tajvanai kineskom ucescu u razoruzanju i poravnanje americkih finansijskih potrazivanja prema Kini. Nikson je u Februaru 1972.g., potpisao Šangajski kominike koji ce postati putokaz zakinesko-americke odnos u narednih deset godina. Zahvaljujuci Šangaskom kominikeu Niksonova administracija je mogla da uspostavi ono sto je sama nazvala novom strukturommira. Medunardni odnosi su se promjenili onda kada je objavljeno americko otvaranje premaKini. To ce se na zapadu kasnije nazivati kinmeskom kartom. Prema Niksonovoj analizi, kinuce dokle god od S .Saveznika bude vise strahovala nego od SAD-a licni interesi poticat nasaradnju sa Amerikom. S. Savez je nakon toga suocen sa izazovima na dva fronta-Sjeveroatlantskim savezom na zapadu i Kinom na istoku. Sovjeti su strahovali od ubrazanogkinesko-americkog priblizavanja.

DETANT I NJEGOVI KRITICARIOsim sto je izvela SAD iz vijetnamske krize i preusmjerila paznju nacije na medunarodna pitanja Niksonova administracija je pokusala dastvori strukturu mira. Odnosi uspostavljeni u trouglu SAD- S.Savez- Kina omogucili su proboj na mnogo znacajnim frontovima: okoncanje rata u vijtnamu, sporazum u vezi sa pristupom podjeljenom Berlinu, dramaticno smanjene Sovjetskog utjecaja na Srednjem istoku19i pocetak arapsko-izraelskog mirovnog procesa, a i odrzana je evropska konferencija o bezbjednosti i saradnji. Zahvaljujuci detantu (povezivanju) evropska diplomatija, koja je poslije konacnog ucvrscivanja zapadne i istocne sfere uticaja 1961.g. doslovice okamenila,iznova je postala fluidna. Samo tri zemlje su zemlje su bile sposobne da poremete poslijeratnistatus quo u evropi- dvije supersile i Njemacka, ako bi odlucila da sve podredi ujedinjenju.Podrska Brantove istocne politike Americi je omogucilo da okonca dvadestogodisnju krizu sBerlinom. Poslije kopmplikovanih pregovara u ljeto 1971.g. postignut je dogovar izmeducetiri sile pobjednice u drugom svjetskom ratu koje su okupirale Berlin. Taj dogovor jegarantovao slobodu Zapadnog Berlina i pristup tom gradu. Niksonova strategija je ogrnicilautjecaj S.Saveza, a SAD-u su obezbjedila nezamjenjivu ulogu u diplomatskim aktivnostimana Srednjem Istoku. Detant ili miroljubiva koegzistencija znaci stratesku alternativu uopstenomilitantnim antagonizmu u odnosu na tzv kapitalisticke zemlje. Detant znaci zaostravanjeideoloskog sukoba. Konferencija o evropskoj bezbjednosti i saradnji iz 1975.g. u Zenevi nakojoj je ucestvovalo 356 zemalja i koja je dovela do Helsiskog sporazuma. Taj diplomatski proces gigantskih razmjera proistekao je iz duboku ukorijenjenog osjecaja nesigurnostiMoskve i njeni neutoljive žedi za legimitetom. Moskva je izgubila mnogo vise oddemokratskih zemalja, posto je konferencija omogucavala svim zemljama ucesnicam,ukljucujuci i SAD da odlucuju o politickom ustrojstvu zemalja istocne evrope. Sporazum je potpisan u Helsinkiju. Najznacajnija odredba Helsinskog sporazuma je bila tzv treca korpa oljudsskim pravima.(prva korpa se odnosila na politicka, a druga na ekonomska pitanja). Onace odigrat najznacajnu ulogu u dezintegracij sovjetske satelitske orbite i postat ce Biblija svim borcima za ljudska prava u zemljam clanicam Alijanse. Sastavljaci tog dokumenta ljudi sazapada, nadali su se da ce njegove odredbe uspostavit medunardne standarde koji ce ogranicitsovjetsku represiju nad desindentima i buntovnicima.

KRAJ HLADNOG RATA : REGAN I GORBAČOVHladni rat je izbio u vrijeme kada jeAmerika očekivala dugotrajan period mira, a okončao se u trenutku kada se pripremala zadugotrajnu konfrontaciju. Sovjetska imperija se neočekivano raspala, a brzo se promjenio iamerički odnos prema Rusiji – za samo nekoliko mjeseci neprijateljstvo se pretvorilo u prijateljstvo. Ta promjena je sprovedena pod pokroviteljstvom Regana i Gorbačova. Regan jeizabran za predsjednika zato što je Amerika poslije privremenog povlačenja u sebe željela daiznova potvrdi tradicionalne postavke svog ekspecionalizma. Našavši se na vrhu partijskehijerarhije do kojeg je vodila surova borba, Gorbačov je odlučio da udahne novi život svojojsuperiornoj ideologiji. Regan i Gorbačov su bili uvjereni u ispravnost vlastitih uvjerenja. Baškada je položaj Amerike na međunarodnoj sceni počeo da pada na najnižu tačku komunizam je počeo da se raspada. Sovjetska imperija se srušila, jer su njeni lideri izgubili osjećaj mjereza širenje teritorija i procijenili sposobnost svog sistema da konsoliduje ono što su vojno iekonomski stekli. Dezintegracija komunističkog svijeta postala je primjetna tokomReganovog drugog mandata. Pokretnicu u tom procesu odigrao je izbor Ronalda Regana za predsjednika SAD-a. On je posjedovao malo i površno akademsko

znanje o diplomatiji, ali jeuspio sprovesti uspješnu vanjsku politiku. On je dobro poznavao dušu nacije, tumačio jetradicionalne ideje. On je Sovjetski Savez 1983god.nazvao je imperijom zla. Njegov prvimandat ozvaničio je kraj detanta. Cilj Amerike više nije bilo popuštanje zategnutosti, većkrstaški rat i preobraćenje. Reganov cilje bilo je otklanjanje sovjetskog nepovjerenja u SAD.Regan i Mihail Gorbačov su se na samitu 1986 god.u Rejkjaviku složili da tokom narednih pet godina smanje svoje arsenale strateškog oružja za 50 %, odnosno da tokom deset narednihgodina unište sve balističke rakete. Gorbačov je pokrenuo jednu od najznačajnijih revolucijasvoga vremena, razorio je Komunističku partiju koja je bila organizovana da prigrabi i očuvavlast koja je praktično kontrolisala sve aspekte života u Sovjetskom Savezu. On je ćelio dasvoju zemlju modernizuje, ali u tome nije uspio. Krajem 1988 god.Gorbačov je odustao oddugoročnih koristi što su mu bile skoro nadomak ruke i unilateralno je počeo da redukuje20

 sovjetske oružane snage. Gorbačov je deset mjeseci nakon rušenja Berlinskog zida pristao naujedinjenje Njemačke i članstvo nove države u NATO-u. Ni Amerika ni Sovjetski Savez nisu bile nacionalne države. Sve je to iz korijena promjenilo suštinu, metodologiju i dometmeđunarodnih odnosa. Do modernog doba kontinenti su živjeli izolovano jedni od drugih, atehnološki razvoj je smanjio razdaljine, pa su evropske sile počele da određuju budućnostostalih kontinenata. Svijet nastao nakon Hladnog rata neki nazivaju unipolarnim ili svijetom ukoje postoji samo jedna super sila. Američka vojna moć nema protivnika. Amerika je u 20st.uspostavila svjetski poredak zasnovan na vlastitim vrijednostima. Pri tome je insistirala narazvoju demokratije. Demokratija u zapadnom stilu predpostavlja usaglašavanje stavova ovrijednostima, što omogućava vođenje usko stranačke politike.