2

1980 godina. Puste i hladne ulice

Amsterdama prekrivene snegom... Vetar,

strašna oluja, prvi mraz, miris hladne

zemlje... Takva zima se ne pamti još od

1960. Nigde nikoga... Prazna godina u

kojoj se jedan dan taloži na drugi... Godina

u kojoj se neprestano sve ponavlja...i opet

ispočetka. Ogolelo drvede, zvuk pivske

flaše koja se kotrlja niz ulicu, i zveckanje

visokih potpetica lakih žena koje su

zapravo jedina živa bida na ulicama, koja

čekaju da neko prodje i “pokupi” ih...

samo na jednu noc.

3

I glava MATT HANKS

Ja sam Mike Terens. Imam sedamnaest

godina. Majku sam izgubio sa četrnaest

godina, a oca nikada nisam ni upoznao.

Moja majka je bila duže vreme navučena

na heroin. Prodavala je stvari iz kude za

gram heroina. Za oca su mi pričali da je bio

diler kokaina i da su ga ubili ispred stana

dok je čekao “mušteriju”. Živeo sam sa

majkom u malom stanu koji je vremenom

počeo da liči na praznu kutiju. Kada je

moja majka umrla morao sam da se iselim

iz stana, jer su stan oduzeli neki ljudi iz

banke zbog nevradenih kredita. Mene su

tada kao maloletno lice smestili u dom koji

sam mrzeo više od svega. Nisam mogao da

trpim ponižavanja i maltretiranje pa sam

ubrzo pobegao iz doma. Lutao sam

ulicama kao klošar i gledao bogate kako

4

uživaju u novcu i luksuzu koji su postigli ko

zna na koji način. Nikad se nisam drogirao.

Nisam ni pio za razliku od svojih roditelja.

Znao sam da se opustim na drugi način.

S’vremena na vreme igrao sam fudbal ili

košarku sa ortacima iz kraja. Iskreno, ljudi

me nikada nisu voleli. Mrzeli su moju

slobodu, način na koji govorim, moju

prljavu i pocepanu odedu, moje

ponašanje. Izbegavali su me... A ja sam

maštao o boljem životu. O tome da jednog

dana imam svoj dom, svoju porodicu,

parče hleba, ali.... izgleda da mi se taj san

nikada nede ostvariti. Rodjen sam da

budem propalica koja de bez igde ikoga

umreti sama na ulici. To je bilo moje

mišljenje.

U jednom od tih svojih klošarskih dana

sreo sam jednog čoveka koji za razliku od

5

ostalih nije pobegao od mene, nije me

posmatrao sa gadjenjem, niti je mrzreo

način mog ponašanja, mog govora, moju

odedu, pocepanu i prljavu... Ved mi je

prišao i pružio ruku. Bio je to Matt Hanks.

Siromašan čovek koji je živeo u jednoj

maloj kudi pored starog mosta koju je

dobio od rodjaka iz Amerike. On je ustvari

bio prvi čovek koji mi je pružio pomod, a

da za uzvrat nije tražio ništa. Našao mi je

smeštaj. Neka zapuštena baraka. Nije bilo

to ništa posebno, ali sam bar imao svoj

prostor, mesto gde mogu da odmorim, i

prespavam... Bar toliko... Više nisam bio

onako prljav i pocepan. Matt mi je nabavio

i odecu. Zahvaljujudi njemu imao sam i

dovoljno hrane za svoj bedni život. Istina,

da nije bilo njega sigurno bih sada bio

mrtav.

6

II glava HELENA

Matt se uvek trudio da imam sve ono što

mi je potrebno. Bio mi je na neki način kao

otac. Poštovao sam ga. Često mi je pričao

o svom životu, o svom detinjstvu, prvoj

ljubavi... Govorio mi je da ga jako

podsedam na njega iz njegovih dečačkih

dana. Matt je bio čovek velikog srca. Bio je

jedini čovek u mom životu kojem sam se

divio.

Moj život je vremenom postajao sve bolji.

Krenuo sam opet i u školu. Tamo sam

upoznao jednu devojku. Zvala se je

Helena. Bila je prelepa. Zaljubio sam se u

nju. Osedao sam neizmernu ljubav prema

njoj. Ona se je zabavljala sa nekim

ragbistom iz škole. Mislim da sam je čak i

voleo. Plašio sam se da joj pridjem.

Iskreno, nisam znao kako. Jednom ili dva

7

puta nedeljno vradali bismo se zajedno iz

škole. Tada bi mi ona pričala o tome kako

bi volela da ode odavde. Uživao sam u

šetnji sa njom. Znao sam da nikad nedu

imati šanse kod nje. Njeni su dobro

zaradjivali i imala je sve što poželi, sve ono

o čemu sam ja mogao samo da sanjam.

Nekoliko puta mi je donela neke stare

stvari njenog oca. Bio sam joj jako

zahvalan na svemu. Kada bih bio tužan

dovoljan je bio samo njen pogled pa da

ponovo budem kao pre. Uvek mi je prijalo

njeno prisustvo, i nisam mogao da

provedem dan, a da je ne vidim.

Nekada nisam spavao nodima razmišljajudi

o svemu. Po glavi su mi se motala čudna

pitanja, logična, a opet malo iracionalna...

Moj život! Zbog čega je ovakav? Zar moji

roditelji nisu mogli da budu normalni, kao

8

i ostali? Zašto ja ispaštam zbog njih? Ko

zna... da je sve bilo drugačije, ispravno i

normalno, možda mi Helena ne bi bila

tako daleka, tako nedodirljiva... Mučilo me

je to što živim na ovaj način.Matt mi je

jako pomogao, i trudio se da mi bude

bolje, ali stalno sam se pitao da li bi bilo

drugačije da su moji roditelji živi ...

Ova zima bila je jako oštra i hladna. Kao

manji sam se igrao u snegu, jurio sa

ostalim klincima, a danas?... Danas moram

da lutam nodu da bih našao daske, ostatke

nekog stola ili kreveta, kako bih založio

vatru da se zagrejem.

Ništa se ne menja. Sve je monotono. Bar

za mene. Odoh da spavam. Ujutru moram

u školu.

9

Autobus ponovo kasni. Na stanici je gužva.

Sva ova lica izgledaju čudno, zabrinuto...

Svima se negde žuri. Sanjiva lica, umorne

svesti cekaju prevoz. Tada se začuo glas

čoveka koji je verovatno radio na stanici.

Rekao nam je da autobus nede dodi zbog

velikog nevremena koje je zadesilo naš

grad. Masa ljudi se je pobunila. Mada niko

nije mogao da uradi ništa. Svi su morali da

krenu pešaka, svako svojim putem do

odredišta koje se jednim imenom naziva

„obaveza“. Treba mi nekoliko sati da

stignem do škole. Sigurno du zakasniti na

čas. Nastavnik de me prebiti zbog toga

iako nisam ja kriv, ali... Odjednom, ispred

mene pojavi se automobil. Zbog medave i

vetra koji mi je šibao obraze nisam odmah

video koja je marka automobila. Mercedes

crne boje sa cudnom registracijom stajao

je ispred mojih nogu. Za volanom sedeo je

10

čovek u crnom odelu. Na glavi je imao

šešir sličan jednom koji sam video na filmu

o nekom bogatašu. Odjednom vrata se

otvoriše, a glas iz automobila mi reče:

- Ulazi, odvešdu te do škole. Idem u

tom pravcu, a napolju je hladno.

Sigurno nedes da prepešačiš 10 km.

Hajde, ulazi.

Najpre nisam znao šta da radim. Bilo me je

strah. Noge su mi klecale, a grlo se steglo i

nisam znao šta da kažem. Kolebao sam se

da li da udjem u automobil ili ne. Na kraju

ipak sam seo na prednje sedište skupog

automobila kojim sam do sada mogao da

se vozim samo u snovima. Pomislio sam

da je u redu to što sam pristao da me

nepoznati gospodin odveze do škole

s’obzirom da je napolju sigurno bilo ispod

11

nule. Pitam se kako je onima koji su

nastavili pešaka.

Nisam znao ko je čovek koji me vozio. Prvo

sam pomislio da je policajac. Izgledao je

tako čudno. Nikako nisam mogao da

procenim čime se bavi. Pitao me je gde

živim i čime se bave moji roditelji. Kada

sam mu kazao da nemam roditelje, da

zivim u jednoj baraki, i da se sam snalazim

kako bih preziveo, jedva mi je poverovao.

Dubokim glasom je rekao:

- Zar tako pametan dečak da živi na

ulici? Za sve je kriva država. Ne mogu

da verujem.

Usput mi je pričao kako ima svoju firmu za

izradu obude i kako baš dobro zaradjuje.

Pričao mi je o tome i kako je počeo da se

bavi ovim poslom. Nije imao ženu, ni decu.

12

Živeo je sam. Po svemu sudedi sigurno u

nekoj ogromnoj vili.

Ubrzo smo stigli do škole. Zahvalio sam

mu se na prevozu, otvorio vrata i jednom

nogom kročio na trotoar kada me je

gospodin u crnom odelu, čije ime još uvek

nisam znao, uhvatio za ruku. Drugom

rukom je skinuo šešir sa glave i tada sam

prvi put video njegove crne, krupne oči i

prosedu kosu. Iz unutrašnjeg džepa na

sakou izvadio je svoju vizit kartu i stavio je

u moju ruku. Rekao mi je da mu se javim u

vezi posla, kada budem hteo da radim. Još

uvek sam išao u školu. Kazao sam mu da

zbog škole sigurno nedu imati vremena da

radim. Nasmešio se je.

- Za sve u životu ima vremena. Samo

treba znati kako organizovati dan.

13

Zahvalio sam mu se još jednom na vožnji,

zatvorio vrata automobila, i zatim potrčao

kako ne bih zakasnio na čas. Čim sam ušao

u školu odmah sam spazio Helenu,

najlepšu devojku koju sam ikada sreo.

Prošao sam pored nje i osetio miris njene

duge plave, talasaste kose. Odjednom mi

se zamutio vid. Nisam video ništa sem nje.

U dugom, plavom kaputu stajala je u

hodniku i smejala se zajedno sa svojim

drugaricama. Bila je najlepša od svih.

Zabacila je kosu preko ramena i krenula ka

meni. Srce je počelo ubrzano da lupa,

nešto se steglo u grlu i nisam mogao da se

pomerim.

- Dao, Mick! – rekla je, a potom

potrčala do učionice.

14

III glava ČAS FIZIKE

Samo dva minuta nakon zvona u učionicu

je ušao nastavnik. Imali smo čas fizike.

Predmet koji mrzim više od svega na

svetu. Inače, ovaj predmet nam je

predavao jedan debeli profesor koji je

voleo da nas maltretira. Po školi se pričalo

dosta o njemu, ali niko nije imao dovoljno

hrabrosti da mu se suprostavi. Čuo sam da

je njegova žena pobegla od kude jer je

stalno tukao. Jednostavno više nije mogla

da trpi manijaka sa kojim je živela.

Manijak? Da, to je prava reč za njega. Ne

znam kako drugačije da oslovim čoveka

koji je uživao u maltretiranju drugih. Čak je

i pretio da de nas sve pobiti ukoliko se

neko usudi da ga prijavi. To je i bio razlog

zbog kog niko nije imao hrabrosti da bilo

šta kaže direktoru škole ili bilo kom

15

drugom. Nikad se ne zna na čemu si sa

takvim bolesnim ljudima.

Na njegovom času je uvek vladala tišina.

Niko nije smeo ni da se nakašlje, a kamo li

da prošapude nešto. Uvek je bilo toliko

tiho da kada bi muva proletela učionicom

izgledalo bi kao da je avion.

Šetao je učionicom sa štapom u ruci.

Prozivao jednog po jednog... Postavljao bi

pitanja, i za svaki odgovor, bio on tačan ili

ne, jedino sto si mogao da dobješ bio je

šamar. Tukao nas je i štapom. Još gore je

to što niko nije smeo da zaplače, niko nije

smeo ni suzu da pusti. Sedeo sam mirno

na svom mesto kada sam čuo:

- Mick Terens... Ispred table, smesta!

Ustao sam i krenuo ka tabli. Noge su mi

drhtale kao da sam pošao na streljanje, a

16

ne ispred običnog zelenog komada drveta

koji je služio za pisanje. Stao sam ispred

table i osetio jak udarac u ledja. Batine

sam bar uvek umeo da osetim. Prišao sam

tabli sa kredom u ruci. Bilo mi je rečeno da

napišem neku formulu za koju sam prvi

put čuo. Ved sam zamišljao kako me bije

štapom. Dutao sam. Nisam znao šta da

kažem. Onda je on počeo da viče na mene,

da me vredja i na kraju da me udara

štapom u glavu. Nisam više mogao da

trpim ovakvo ponašanje. Počeo sam da se

preznojavam, a onda sam ga udario. Ne

znam odakle mi hrabrosti za to. Sigurno

sam tako reagovao u besu. Udario sam ga

toliko jako da sam polomio zglob šake.

Pao je pored katedre i počeo da jauče kao

mala beba. Djaci su počeli da se smeju.

Učionica je brujala od smeha. U istom

trenutku bio sam uplašen i ponosan na

17

sebe. Osetio sam jak udarac u potiljak.

Probudio sam se u direktorovoj kancelariji.

Bio sam sav mokar. Umazan krvlju. Košulja

mi je bila pocepana, a farmerice

prašnjave. Sedeo sam preko puta

direktora. On je ustao. Šakama se naslonio

na sto. Nagnuo se ka meni, pogledao me u

oči, a zatim se okrenuo i počeo da pilji u

sliku koja je bila okačena na zidu.

- Mick, šta se dogodilo u učionici?

Ispričao sam direktoru kako i šta se je

dogodilo pre nekih dvadesetak minuta.

Zatim sam mu ispričao sve o profesoru

fizike. Ne znam, ali mislim da je to bilo

najbolje što sam toga dana uradio. Taj dan

ostade mi zauvek u sedanju.

Profesor je dobio otkaz. Morao je da

odleži tri meseca u zatvoru zbog

18

maltretiranja učenika. Ja sam izbačen iz

škole zbog nedoličnog ponašanja.

- Ovo je kraj mog života!, pomislio

sam.

IV glava POL SANS

I dalje je padao sneg. Jako hladna zima.

Prevoza nije bilo, pa sam morao pešaka da

se vratim „kudi“. Poslednji put sam

19

pogledao školu i svoje drugove... Više se

nikad nedu vratiti ovde.

Više nisam išao u školu. Nisam morao da

ustajem rano i jurim kako bih na vreme

stigao na autobuskoj stanici. Ostao sam

bez dobrog društva i bez devojke u koju

sam bio zaljubljen kao lud. Ostao sam

potpuno sam. Nedostaju mi svi ti trenuci

provedeni u školskom dvorištu, nedostaje

mi Helena, njen miris, njena plava kosa...

Nedostaje mi sve.

U baraki je bilo jako hladno. Voda u flaši

koju sam pio potpuno se zaledila. Pokrio

sam se, sklopio oči. Hteo sam da na

trenutak zaboravim na sve. Na svoj bedni

život i situaciju u kojoj sam. Hteo sam da

zaboravim i na Helenu. Zaspao sam.

20

Jutro je. Grad je umiven nekom svežinom.

Sinod je duvao neki strašan vetar i oblaci

su se gotovo spojili sa zemljom. Bilo je šest

sati kada sam čuo galamu. Neko je počeo

da udara u vrata barake. Udarao je toliko

jako da ih zamalo nije polomio. Ustao sam

iz kreveta i potrčao da otvorim pre nego li

se raspadne moj mali „dom“. Ispred vrata

je stajao čovek u radničkom odelu:

- Mali, hajde...skupljaj stvari i izlazi

napolje. Nosimo ovu baraku na

gradilište. Treba nam za čuvara koji

de da čuva gradilište. Hajde, brže

malo!!!

Nisam znao šta da kažem. Zbunio sam se.

Počeo sam da plačem. Zašto se ovo

dešava? Juče su me isterali iz škole, a

danas me izbacuju iz barake koja

predstavlja moj „dom“. Nisam znao ni šta

21

da radim. Rečeno mi je da ukoliko ne

izađem iz barake za manje od dvadeset

minuta da de dodi policija po mene. U

plastičnoj kesi stavio sam šal koji sam

dobio od Helene, jedne farmerice, jedine

koje sam imao, i džemper koji mi je isplela

majka dok je još bila živa. To je jedina

stvar koju sam imao od nje. Očiju punih

suza pogledao sam svoj „dom“ i otišao.

Nisam imao više šta tu da tražim. U tom

trenutku mi ništa nije padalo na pamet.

Potražio sam Matt-a.Nije uspeo da

odgovori ljude da me isele.Nisam imao

gde.Matt je ziveo u jednosobnoj kudi u

kojoj nije imalo dovoljno mesta ni za

njega. Šetao sam ulicama. Padao je sneg.

Iz plastične kese izvukao sam šal, omotao

ga sebi oko vrat, seo na stepenik nekog

bara i počeo da plačem. Prolaznici su me

zbunjeno gledali. Niko nije znao razlog

22

zbog kog plačem, ali izgleda da nikog nije

ni bilo briga. Prolazili su pored mene i niko

nije ni pitao šta mi je... Čizme koje sam

nosio bile su skroz pocepane. Noge su mi

bile mokre i morao sam da se sklonim

negde... Ali gde? Nod sam proveo na

pločniku pokriven nekim starim novinama.

Ujutru sam otrčao do pošte. Prišao sam

šalteru broj pet i plačudi zamolio ženu koja

je radila na tom šalteru da mi dozvoli da

obavim telefonski razgovor koji nede

trajati duže od dva minuta. Pustila me je u

kabinu sa telefonima. Ruke su mi drhtale

od hladnode.

- Dobar dan, dobili ste firmu „Boot

Trans“, recite ko vam treba.

- Pol Sans, bilo je jedino što sam u tom

trenutku izgovorio.

23

Bilo je to ime čoveka koji me je onog dana

kada nije bilo prevoza do škole odvezao

svojim crnim mercedesom. Našao sam

njegovu visit kartu u zadnjem džepu svojih

pocepanih pantalona. Tada nisam znao da

li je u redu to što sam ga pozvao. On mi je

rekao da kad god mi nešto treba mogu da

mu se obratim. Da li de mi pomodi?

Nakon nekoliko sekundi javio se Pol na

telefon. Rekao mi je da ga sačekam kod

autobuske stanice, na istom mestu gde

me je juče sreo, tačno u osam sati. Spustio

sam slušalicu, zahvalio se ženi koja mi je

dopustila da telefoniram, stavio sam ruke

u džepove i krenuo da lutam gradom. Bio

sam totalno zbunjen. Nisam znao šta

radim, a nisam znao ni šta du da radim.

Gde du da završim na kraju?

24

Na stanici je bila velika gužva. Seo sam na

jednoj drvenoj klupi i spustio pogled...

Buljio sam u zemlju, i u jednu plastičnu

času od jogurta koja je ležala tu. Bacio sam

pogled na veliki sat koji je bio iznad moje

glave. Bilo je tačno osam sati. Baš kada

sam pomislio da Pol nede ni dodi, ispred

mojih nogu parkirao se onaj isti crni

mercedes.

- Hajde mali, idemo.

Ušao sam u automobil. Krenuli smo. Pol

me još uvek nije ništa pitao. Stali smo

ispred jednog restorana. Znao je da

umirem od gladi. Kada smo ušli u restoran

svi su bili jako ljubazni prema Polu. Smešili

su mu se i činili sve kako bi ga lepo

ugostili. Nikada pre nisam bio u ovakav

restoran. Meni su poznate samo kafane i

barovi sa drvenim stolicama, i prljavim

25

čašama. Po prvi put u svom životu sam

sedeo za stolom prekrivenim belim

stoljnjakom, jeo iz pozladenog tanjira, pio

iz visoke čaše i koristio svilenu maramu

kako bih obrisao usta. Nisam pripadao

ovom društvu, ali jako mi je odgovarao

njihov način života.

Tek kada sam se dobro najeo i napio, Pol

me je pitao šta se dogodilo i kako sam

ostao bez „doma“. Objasnio sam mu celu

današnju situaciju. Rekao mi je da ne

brinem, da ima mesta u fabrici i da de me

tamo zaposliti. Nisam znao šta da mu

kažem. „Hvala“ nije bilo dovoljno da mu

pokažem koliko sam sredan. Potom me je

odveo do nekog motela, sa malim

parkingom i mini dragstorom. Nisam znao

šta radimo ovde. Priznajem, bio sam malo

26

uplašen. Vozio sam se sa čovekom koga

poznajem svega jedan dan.

- Ovde deš da živiš. Platidu ti pun

pansion za mesec dana, a od

slededeg meseca deš početi da pladeš

sam, jer deš zaradjivati.

Nisam mogao da verujem. Nisam verovao

da postoje takvi ljudi. Pružio mi je krov

nad glavom, a nije me čak ni poznavao.

Gledao sam u Pola zbunjeno. Ostao sam

bez teksta. Potapšao me je po ramenu i

rekao da de sutra oko sedam sati dodi

vozač po mene koji de me odvesti do

fabrike. Potom mi je stavio ključ sa

ogromnim privezkom na kome je stajao

broj osam u ruku. Ušao sam u sobu.

Nemogude da se meni to dešava. Udoban

krevet, čista, mirišljava

posteljina...televizor, ogromna kada.... Ne,

27

nemogude...izgledalo je kao da sanjam. Ali

nisam sanjao. Bila je to stvarnost, moja

stvarnost, prva koja mi se dopala u mom

životu.

Pripremio sam toplu kupku, a potom sat

vremena proveo kupajudi se. Kao da sam

mala beba. Potom sam legao, spustio

glavu na mekani jastuk i pokrio se

jorganom koji je mirisao na prolede... Na

trenutak sam se setio Helene, a potom

zatvorio oči od umora.

Slededeg jutra sam se probudio dvadeset

minuta ranije kako ne bih zakasnio. Na

crvenoj fotelji čekalo me je par novih

farmerica, nekoliko dukserica, jedno odelo

(za koje sam bio siguran da ga nikada nedu

obudi, jer sam verovao da nedu imati

prilike za to), kao i nove patike, i elegantne

kožne cipele. Samo što sam se presvukao

28

začuo se zvuk sirene. Sišao sam dole, ušao

u automobil, i uživao u vožnji. Put do

fabrike nije bio duži od dvadeset minuta.

Kada smo stigli Pol me je čekao ispred

kapije iznad koje je velikim slovima pisalo

„BOOT TRANS“. Moje prvo radno mesto.

Potom me je Pol odveo do svoje

kancelarije i ponudio me pidem. Ljubazno

sam ga odbio, jer sam jedva čekao da

počnem da radim. Uveo me je u pogon,

ogromnu prostoriju sa velikim brojem

mašina na kojima je radilo oko pedesetak

ljudi, ne više sigurno... Gazda mi je rekao

da du ja raditi kao pertlač. Moj posao je

bio da napertlam svaki par cipela. Radio

bih nekih 5-6 sati i dnevno bih zaradjivao

oko šezdesetak maraka. Bio sam

presredan. Po prvi put u životu imao sam

29

svoj ddeparac, svoj vredno i pošteno

zaradjeni novac.

Sve je krenulo na bolje. Sa Polom sam

postao jako dobar prijatelj. Naravno nisam

zaboravio Matt-a. Često sam išao kod

njega i pričali bismo do kasno u nod. Matt

je imao želju da ode iz ovog grada i otvori

neku malu radnju u Americi gde bi

započeo novi život. Dopala mi se ta ideja.

Na školu sam skroz zaboravio, kao i na

Helenu u koju sam bio toliko zaljubljen. U

moj život je „ušetala“ nova ljubav, Natali,

devojka iz komšiluka.

V glava NATALI

Natali nije bila od onih stidljivih devojaka

koje su krile svoj osmeh i spuštale glavu

pri nekom komplimentu. Prelepa, mala

30

devojčica sa plavom kosom bila je nešto

najlepše što sam sreo. Izgledala je

zavodnički za svojih sedamnaest godina.

Planirao sam da joj pridjem, ali nikad

nisam imao priliku, sve dok je jedne večeri

nisam sreo u gradu. Bila je sa drugaricama.

Prišao sam joj bez ikakvog problema i

prethodnog razmišljanja.

- Dao, ja sam Mick. Živim blizu tvoje

kude i često te vidjam. Pa... želeo bih

da izadješ sa mnom na pide. Da se

bolje upoznamo. Da li se slažeš?

Nasmešila se...a potom nastavila da

razgovara sa svojim drugaricama. To je bio

znak da sam tu suvišan. Okrenuo sam se i

krenuo nazad.

- Hej, zastao sam, - ne vidim razlog da

ne izadjem sa tobom. Čekaj me sutra

31

posle škole. Uzgred, ja sam Natali, ali

ti to ved znaš.

Bila je tako direktna, tako slobodna.

Naravno da du da je čekam. Krenuo sam

ka motelu. Inače išla je u moju, sad ved

bivšu školu. Vidjao sam je sa vremena na

vreme, ali nikad nisam obradao pažnju na

nju. U to vreme bio sam zaslepljen

Helenom. Natali sam zadnji put video dva

dana pre nego što sam izbačen. Bila je sa

nekim dečkom, pa sam se stalno pitao da

li je u vezi. Stigao sam u motel i istuširao

se. Malo sam gledao televiziju, a potom

legao da spavam.

Probudio me je zrak sunca koji mi je

milovao lice. Činilo mi se je kao da plovim,

kao da sam na nekom brodu. Možda sam

to i sanjao. Ne znam. Kroz poluotvorene

32

oči bacio sam pogled na časovnik koji je

stajao na nodnom stočidu pored kreveta.

- Jaoo, kasnim na posao!!!

Odmah sam uleteo u kupatilo, oprao zube,

umio se. Obukao sam se i munjevitom

brzinom potrčao ka fabrici. Zakasnio sam

nekih pet minuta, ali na svu sredu Pol je

toga dana bio na poslovnom putu. Niko

nije ni primetio da sam zakasnio. Posao mi

je bio toliko lak da sam uživao dok sam

radio. Možda mi je Pol namerno dao

najlakši posao u fabrici koji se pritom

solidno plada. Fabrika je uvek radila u

prvoj smeni. Druge smene nije bilo, jer su

svi poslovi bili uvek završeni na vreme,

tako da sam uvek imao celo popodne

samo za sebe.

33

VI glava MATT-OVA SMRT

Bilo je tačno dvanaest sati kada sam

krenuo da prošetam parkom. Završio sam

ranije, jer nije bilo mnogo posla. Seo sam

na jednoj klupi u parku. Zvuk automobila i

cvrkut ptica je bilo jedino što sam tada

čuo. Dugo sam sedeo tako u jednom

položaju. Pored mene je sedeo stariji

čovek sa belom papirnom kesom u ruci.

Uzimao bi mrvice hleba iz kese i bacao ih

golubovima koji su se oko njega okupljalji.

Mogao sam da provedem večnost sededi

ovako. Sve je mirno.

Ustao sam i krenuo. Razmišljao sam da

odem do Matt-a...

- Dobro bi mi došla šolja toplog čaja,

pomislih.

34

Medjutim Matt nije bio kod kude.

Razočaran krenuo sam ka motelu. Ispred

motela je bila neka gužva. Nekoliko

policijskih automobila i kola hitne pomodi

bili su parkirani tačno ispred ulaznih vrata

motela. Ljudi su stajali na trotoaru i

medjusobno šaputali nešto. Pitao sam

jednog prolaznika šta se desilo.

- Nekog matorca ubila grupa mladida.

Verovatno zbog para. Ne znam

stvarno, mali. Tako su meni rekli.

Probijajudi se kroz masu ljudi jedva sam

stigao do beživotnog tela čoveka koje se

nalazilo tačno ispred mog prozora.

Okrenuo sam glavu. Nije me zanimalo ko

je taj čovek. Hteo sam što pre da dodjem

do sobe i izvalim se u krevet. Jedan

policajac me je zaustavio, podigao čaršaf

sa glave ubijenog čoveka i pitao me da li

35

ga poznajem. To je bio Matt. Izgledalo je

kao da spava. Nisam mogao da

poverujem. Nisam ništa progovorio, a

policajac mi je rekao da udjem u stan.

Ležao sam na krevetu i plakao kao malo

dete kada mu silom otmete igračku.

Plakao sam i sedao se trenutaka

provedenih sa Matt-om. On mi je bio i

otac i majka. On me je podigao na noge,

davao mi korisne savete... On je bio tu

onda kada mi je bio potreban. Sada sam

potpuno sam. Ko de sada da mi drži ruku

govoredi da je de sva biti u redu? Ko?

Ubrzo su se svi razišli. Kolima hitne

pomodi odvezli su Matt-ovo telo.

Odjednom sve je izgledalo kao da se ništa

nije dogodilo, kao da pre dva minuta nije

tu, tu ispred malog motela, ležalo telo

jednog čoveka.

36

Podne je prošlo. Morao sam da odem do

škole da sačekam Natali. Ispred škole sam

stigao tačno u trenutku kada je zvonilo.

Deca su jurila smejudi se kroz školsko

dvorište. Nije mi bilo do smeha. Jedva sam

čekao da Natali izadje i da krenemo. Eto i

nje. Usput sam joj ispričao šta se dogodilo

Matt-u. Celo veče smo pričali o

raznoraznim stvarima, a meni je u glavi bio

samo Matt. Uglavnom je ona pričala, a ja

sam je slušao, mada polovinu onog što je

rekla nisam ni čuo. Potom sam je ispratio

do kude i dogovorili smo se da se sutra

ponovo vidimo. Kada je krenula ka ulazu,

naglo se okrenula i poljubila me tako

jako... Uživao sam u poljupcu kao da nikad

više nedu poljubiti devojku u životu.

Nasmešila se, okrenula i zatvorila vrata

svoje kude. U isto vreme bio sam i sredan i

tužan. Dva potpuno suprotna osedanja

37

vladala su mnome. Bio sam sredan zbog

Natali, nove devojke u mom životu, ali

neprestano sam mislio na Matt-a.

Sa recepcije motela pozvao sam Pola.

Javio sam mu da sutra nedu dodi na posao

zbog sahrane. Nije bilo nikakvih prepreka

ili problema da ne dobijem slobodan dan.

Ležao sam na krevetu punih dva sata i

nikako nisam mogao da zaspim. Mislio

sam na Matt-a, i na Natali. Samo su mi ove

dve osobe bile u glavi.

Na sahrani nije bilo više od desetak ljudi.

Matt nije imao veliku porodicu. Vedina

njegovih je poginula u ratovima ili se

odselila iz Holandije. Sahrani je

prisustvovala njegova sestra, nekoliko

njegovih komšija i ja, kao i još nekoliko

ljudi koje nisam poznavao. Sve se tako

38

brzo odigralo. Pomislio sam u sebi „Još

jedna nevina duša odlazi Bogu, da li sam ja

slededi?...“ Tada mi je prišla njegova sestra

koju nisam poznavao lično, ved mi je Matt

pričao o njoj u nekoliko navrata. Zahvalila

mi se što sam došao i otišla. Zadah joj je

zaudarao na rakiju. Verovatno je pila zbog

Matt-a. Nisam ni ja oklevao ved sam otišo

do najbližeg bara i naručio dupli viski.

Popio sam sve to u jednom gutljaju i

naručio još jedan. Posle desetinu čaša

odvukao sam se nekako do motela i bacio

se na krevet. Posle nekih sat vremena

probudio sam se i odmah otrčao do wc-a

da se ispovradam. Nije mi bilo dobro.

Previše sam popio i moj organizam nije

mogao da podnese toliko kuličinu

alkohola.

39

Neko je pokucao na moja vrata. Bio je to

čovek sa recepcije. Rekao mi je da imam

poziv. Natali...ona me je zvala. Dogovorili

smo se da se vidimo večeras. Treba da je

sačekam kod pekare u jedanaest sati.

Spustio sam slušalicu, a potom držedi se za

glavu uspeo da se nekako popnem do

sobe. Lezao sam kako bi mi prošlo vreme,

a zatim izašao ranije da se otreznim

šetajudi pre nego se nadjem sa Natali.

Prvi sam stigao ispred pekare, kad eto i

Natali. Njen pogled imao je ogromnu mod

privlačenja. U trenutka sam se rastreznio.

Poljubila me je... Tako slatko da sam

drhtao... Zaudarao sam na alkohol.

- Pio si? – rekla mi je.

- Nisam.

- Jesi! Priznaj...

40

- U redu... jesam, ali...

Stavila je prst na usne davajudi mi znak da

ne moram ništa više da joj kažem. Zatim

smo otišli do poslastičarnice. Meni je bilo

veoma muka pa sam naručio samo čašu

vode. Nije mi bilo do šampite koju je

Natali tako slatko jela. Platio sam i krenuli

smo u šetnju. Usput smo pričali o svemu.

Jedva sam joj odgovarao na pitanja koja

mi je postavljala. Onda me je upitala:

- Jel hodeš da idemo kod mene?

Roditelji su mi na selu i vratide se tek

za nedelju dana?

Pošao sam bez oklevanja. Natali je živela u

jednoj ogromnoj kudi sa velikim dvorištem

i vrtom iza nje. Ponod je prošla. Ušli smo i

seli na kauč u dnevnom boravku. Pustili

televiziju i razgovarali. Natali je otišla do

41

kuhinje i vratila se sa flašom viskija. U dve

kristalne čaše sipala je viski i rekla:

- Da nazdravimo!

Nekako sam opet dobio želju da pijem.

Nisam oklevao ved uzeo čašu i ispio je do

dna. Zatim je i Natali. Te nodi ljubili smo se

i pili. Počeo sam da je milujem i spuštam

ruku u donjem delu njenog tela. Nije se

opirala. Da li zbog toga što je bila pijana ili

zato što je tako htela? Ubrzo smo se

skinuli i zavukli pod debe. Prazna flaša

viskija ležala je na podu.

- Ja nikada nisam spavao sa

devojkom?

- Nije strašno,veruj mi. Samo uzivaj.

Osetio sam kako prodirem u nju, ali to nije

trajalo dugo jer sam ubrzo svršio. Okrenuo

sam se i ležao na ledjima. Počeo sam

42

ubrzano da dišem od umora. Obukao sam

se i krenuo ka motelu. Natali je spavala.

Jako me je bolela glava, i stomak i opet

sam imao nagon za povradenjam. Samo

sam hteo da što pre stignem u motel.

Jedva sam se nekako izuo, legao u krevet i

zaspao.

Slededeg jutra sam se probudio oko

jedanaest sati. Bio sam mamuran. Soba je

zaudarala na alkohol. Navukao sam patike,

otišao do recepcije i javio se Polu da nedu

dodi na posao. Slagao sam da sam

bolestan, mada ovo moje stanje se i može

svakako nazvati bolesnim. Mislim da mi

nije poverovao. Pol je bio jako pametan

čovek... sigurno je posumnjao u mene, ali

u svakom slučaju dozvolio mi je da

ostanem kod kude. Onda sam se vratio u

sobu i otvorio prozore, jer je u sobi bilo

43

jako zagušljivo. Otišao sam do apoteke po

lek koji je trebao da mi pomogne, a od tog

sranja koje su mi dali bilo mi je samo gore.

Dugo sam ležao na krevetu i razmišljao.

Bilo mi je jako dosadno. Neko je pokucao

na vrata. Bila je to Natali...

- Dao, reče mi. Šta radiš? Jesi dobro?

- Loše sam. Ceo dan me boli glava.

Kako si ti? Jel se sedaš nečeg od

sinod?

Rekla je da se seda svega i da bi volela da

to ponovimo. Nisam bio siguran da li bih

da se opet napijem, ali o seksu nisam

mnogo razmišljao. Skočio sam na Natali

kao neki ludak. Ljubio sam je po celom

telu.... Onda smo dugo ležali na krevetu

jedan pored drugog. Ustao sam, obukao

se i otišo do prodavnice. Ostalo mi je još

44

samo 10 EURA, pa sam kupio dve flaše

nekog bednog, jeftinog piva, i kesicu čipsa.

Sa Natali mi je uvek bilo lepo. Nije bilo

trenutaka kada bi mi ona smetala. Sedeli

bismo čitavu nod kod mene. Pili bi, ljubili

se, vodili ljubav... pričali bismo o važnim i

navažnim stvarima. Njeni roditelji su bili

bogati, i ona bi ponekad donosila flašu

viskija koju je njen otac dobio od prijatelja.

Sve u svemu bio je to najlepši period mog

života.

Doslo je vreme da krenem na posao.

Ostavio sam Natali da spava. Kada sam

stigao u fabriku rečeno mi je da me Pol

čeka u svojoj kancelariji. Četvrti sprat

fabrike, prva vrata sa leve strane,

obložena belom kožom...

45

- Mike, kako si? Jesi li konačno

ozdravio?

- Jesam...

- Šta ti se dogodilo?

- Ništa strašno. Imao sam probleme sa

stomakom, ali sada je sve u redu.

- Hm... slobodan si. Ovoga puta du ti

oprostiti, ali nemoj više sebi da

dozvoliš takve ispade...

Kreno sam ka pogonu. Radno vreme je

prošlo kao i obično - brzo i lako. Bio

sam mamuran pa sam prošetao gradom

pre nego što sam se vratio u motel.

Kada sam stigao Natali nije bila tu.

Ostavila mi je poruku na kojoj je pisalo

da de dodi kod mene kada završi sa

školom. Plava , vrtoglava klinka uvek je

znala nečim da me iznenadi. Izašao

46

sam iz motela i otišao na groblje da

posetim Matt-a. Tmurnog pogleda,

gledao sam u njegov spomenik. Suze su

same krenule. Kroz glavu su mi prolazili

trenuci provedeni sa njim. Bio je dobar

čovek,uvek spreman da pomogne

ljudima u nevolji. Verovatno mu je bolje

''gore,, nego ovde. Ovde se je samo

mučio, a on to nije zaslužio. Ostavio

sam buket cveda pored spomenik i

krenuo ka gradu. Šetao sam se

sporednim ulicama. Grad je bio veoma

opasan. U to vreme vladala je droga

našim ulicama. Ubistva su se bukvalno

dešavala svaki drugi dan i to najčešce

zbog para ili droge. Tako je i Matt

nastradao. Užas!!!

Prošetao sam kroz par blokova i vratio

se u motel. Sedeo sam na krevetu i

47

čekao Natali, ali nje nije bilo pa sam se

zabrinuo.Otišao sam do recepcije da je

pozovem. Niko se nije javljao na telefon

pa sam odlučio da krenem pešaka do

stanice ne bi li je sačekao. Tamo sam

dobio infomaciju da danas nije bilo

prevoza zbog kvara na autobusu. Bilo

mi je čudno. Da nije otišla u školu

verovatno bi došla kod mene. Krenuo

sam ka centru nadajudi se da du da je

nadjem. Na trgu kod ogromne fontane

sedeli su neki momci i dve devojke.

- Natali???

- Mike... hej...

- Šta radiš ti ovde? Ko su ovi ljudi???

- To su mi drugovi iz škole. Dodji da te

upoznam sa njima.

48

Upoznao sam se sa svima i ostao tu

ostatak večeri. Pričali smo o svemu... Bilo

mi je baš lepo i jako mi se svidelo Nataliino

društvo. Druženje sa njima mi je bilo

zanimljivo. Svako veče smo se okupljalji na

trgu, pevali, pili, pričali. Tako sam

provodio dane. Ujutru na posao, a nodu sa

njima na trgu. Ponekad bismo Natali i ja

ostajali sami u motelu. Hmmm...

Sve je išlo kako treba. I stanarinu sam

počeo sam da pladam. Pol mi je povedao

platu na 80 maraka dnevno i bilo mi je

sasvim dovoljno da preživim. Moj život je

konačno dobio smisao.

49

VII glava NEKI ČUDAK IZ BARA

Dan za danom, nedelja za nedeljom...svaki

trenutak je bio bolji od onog prethodnog...

Nikad mi se nisu dešavale ovako dobre

stvari jedna za drugom. Nikad mi naredni

dan nije bio bolji od prethodnog. Sve je

izgledalo kao san. Naravno sve ima kraj...

Jedne nodi vradajudi se iz grada svratio

sam do bara koji je bio udeljen svega dve

ulice od mog motela. Te večeri bio sam

veoma nervozan. Posvadjao sam se Natali

i nije mi bilo ni do čega. Seo sam za šank i

naručio viski, popio sam možda desetak

čaša viskija i nekoliko piva.Ne sedam se

tačno koliko sam popio. Torbu koju sam

imao sa sobom spustio sam pored stolice.

U njoj su bile neke nevažne stvari. Pored

mene je sedeo dečko mojih godina. Nosio

je plavu jaknu. Bio je obrijane glave i imao

50

je mindjušu u levom uhu. On je pio votku.

Posle desetak minuta smo se upoznali i tip

je počeo da mi priča svoju životnu priču

koja se nije mnogo razlikovala od moje.

Osim što je on imao svoj stan u kome živi

sa majkom. Zapili smo se, razgovarali

satima i smejali se ko ludi. Ponod je prošla.

Krenuo sam kudi, jer sam morao ujutru na

posao. Za mnom je krenuo i tip koji je cele

nodi pio sa mnom. Ulica u kojoj se nalazio

bar bila je osvetljena samo jednom

uličnom svetiljkom pa se skoro ništa nije

videlo. Onda sam začuo taj glas. Okrenuo

sam se, a onaj isti lik sa kojim sam

razgovarao satima stajao je ispred mene

sa nožem u ruci.

- Baci mi torbu.

Nisam stigao ni da progovorim kada je

munjevitim potezom zaboo nož u moj

51

stomak...još jednom, pa još jednom...

Ležao sam nemodan u lokvi krvi. Samo

sam čuo njegove korake... kako se polako

udaljava od bara... Koraci su se čuli sve

tiše i tiše... zatim je istrčao čovek iz bara i

počeo da viče: „Ubistvo, ubistvooo!!!...“.

Izgubio sam svest.

Probudio sam se u bolnici. Sestra koja je

stajala pored mene rekla mi je da ostanem

miran i da je operacija prošla u najboljem

redu. Zatim je došao doktor i rekao sestri

da de me zadržati još koji dan u bolnici

radi analiza. Bio sam izgubljen. Ne znam ni

zbog čega mi se ovo dogodilo, ni kako...

Pol je došao čim je mogao. Utračao je

zabrinut u sobu i počeo da me ispituje:

- Kako si Mick?Kako se to dogodilo?Ko

je taj mladid?Jesi li dužan novac

nekome?O čemu se radi?!

52

Nisam mogao ni da govorim. Samo sam

klimao glavom... Verovatno me ništa nije

razumeo. Doneo mi je brdo voda i sokova,

i zatim otišao. Obedao mi je da de se

vratiti. Došla je i Natali. Sva u suzama

postavljala mi je pitanja kao i Pol. Nisam

mogao da govorim. Držala me je za ruku i

plakala. Sada sam bio siguran da joj ipak

značim. Stalo joj je do mene. I ja sam nju

zavoleo...

Nedelju dana kasnije, onako utučen, sa

bolovima u stomaku pušten sam iz

bolnice. Morao sam da odem do policijske

stanice da dam izjavu u vezi onog lika koji

me je ranio. Ispričao sam im celu priču.

Rekli su mi da de me zvati kada ga budu

uhapsili kako bih potvrdio njegov

identitet. Potpisao sam izjavu i otišao.

53

Natali je svake večeri ostajala sa mnom

dok ne zaspim jer je verovatno bila

uplašena zbog svega što se dogodilo.

Postao sam punoletan. Napunio sam 18

godina.

U zadnje vreme slabo sam jeo. Stalno sam

se šetao iako mi je to bilo zabranjeno...

Počeo sam da pijem ko lud. Svake nodi

sam se opijao sa Natali i ostalima i nisam

znao kuda sve to vodi. Mada nije me ni

bilo briga, jer nisam mnogo razmišljao o

tome. Ortaci su me navukli na cigarete, pa

sam dnevno pušio po dve pakle, nekada i

tri. Svake večeri sam klošario na trgu u

centru grada... pušio i pio sa ostalima.

Jednog dana klinac iz komšiluka je doneo

marihuanu. Srolao je džoint i cigareta je

pocela da se vrti od ruke do ruke. Došao je

54

red na mene. Nerazmisljajudi u pijanom

stanju povukao sam prvi dim....

VIII OD SVEGA NI NA ŠTA

Neverovatan lep osedaj... kao da letiš. Kao

da možeš baš sve... Zamolio sam da

zamotaju još jedan, pa još jedan...

Eto,tako sam se navuko i na marihuanu.

Polako sam počeo da propadam sam.

Moje oči izgledale su užasno i imao sam

strašno velike podočnjake. Stalno sam

povradao i skoro nikada nisam bio trezan.

Nekoliko puta sam probao i heroin ali ta

droga definitivno nije bila za mene. Imao

55

sam strašne tripove od heroina. Zato i

nisam hteo da nastavim da uzimam to

sranje.

Nastavio sam da konzumiram marihuanu,

kao i alkohol. Kakav dobar spoj. Tonuo

sam ka dnu. Svake večeri sam bio u sve

gorem stanju. Imao sam grčeve u predelu

stomaka pa sam morao da se obratim

doktoru. Natali me je odvela do bolnice.

Posle pregleda doktor je predložio da

ponovimo operaciju, jer su doktori

prilikom prve operacije u mom telu zašili

neki alat... Posle dužeg vremena uz pomod

Pola, tužio sam tu bolnicu i na sudu dobio

odštetu od 50 000 maraka. Pol mi je našao

jednu malu kudicu za 25 000. Bila je to

moja, lično moja kuda. Moj prvi posed koji

niko ne može da mi oduzme, iz kog niko

ne može da me otera... Za 10 000 sam

56

kupio solidan automobil i vozikao se sa

Natali po ulicama Amsterdama.

Ostalo mi je još nekih 15 000 maraka koje

sam trošio isključivo na alkohol i na drogu.

Pol nije znao da pijem i da se drogiram.

Onda sam probao jednu čudesnu stvar

koju su svi nazivali ''Kraljevska Droga,,...

Kokain. Bio je veoma skup. Uzimao sam ga

tako što sam ga ušmrkavao. Navukao sam

i Natali na to sranje. Dani su prolazili,

retko sam išao na posao. Novac sam imao.

Dovoljno da zivim još jedan mesec ovako

luksuznim životom. Nisam bio ni za šta.

Društvo se razišlo. Vise nismo „blejali“ na

trgu kao pre. Natali i ja smo svake veceri

bili kod mene i razbijali se od alkohola i

droge. Ovo nikuda nije vodilo. Sve više i

više tonuo sam ka dnu, a i novca sam imao

još vrlo malo pa sam se odlučio da

57

počnem da prodajem stvari iz kude kako

bih obezbedio novac za kokain. Prodao

sam i automobil.

Nedelju dana kasnije, Natali su roditelji

pronašli kokain u rancu. Nisu je puštali da

izlazi iz kuce. Otac je svake večeri tukao.

Poslali su je na lečenje u Ameriku, a ja sam

nastavio da se drogiram. Bio sam u

raspadnom stanju. Sam bez Natali, tonuo

sam polako... Bilo mi je jako teško što nje

više nema, ali ni u jednom trenutku nisam

pomislio da je ovako bolje za nju... Mislio

sam da sve ovo što radim je normalno i u

redu iako sam znao da je moja majka

umrla zbog toga...

Jednostavno bilo mi je jako lepo, i ta

situacija u kojoj sam se nalazio činila mi se

sasvim u redu, sigurna....

58

Pol je pokušavao da dodje do mene ali

sam ja uvek kada me je zvao eskivirao

njegov poziv. Na posao više nisam ni išao.

Prodao sam skoro sav nameštaj iz kude

kako bih kupio drogu. Retko sam pio, sada

me je samo zanimala droga i ništa više.

Natali sam zaboravio jer sam znao da je

više nikada necu videti a i Matt-ov grob

sam retko posedivao. Ponekad bih otišao

do groba... sa flašom u ruci seo bih pokraj

spomenika i pričao... Pričao sam ponekad i

po dva sata, kao da me neko sluša... kao

da je Matt tu, pored mene, ziv...

Malo sam popustio i sa zivcima. Bio sam u

lošim tripovima. Roba je bila sve gora i

gora, dok jednog dana nisam uzeo špric i

ubrizgao to sranje sebi u venu. Tako sam i

nastavio. Drugačije nisam mogao ni da se

uradim. Jedne nodi, nedelju dana kasnije

59

bio sam toliko uradjen da sam završio u

bolnicu.Ubrzo je došao i Pol. Nije bio

toliko ljut koliko je bio razočaran i uplašen.

Počeo je nešto da govori ali sam ja ubrzo

izgubio svest tako da se ničega ne sedam...

znam, stajao je tu, nada mnom i... ostalo

se sve izbrisalo... Iz bolnice direktno su me

avionom prebacili na neku kliniku u

Francuskoj... Ne sedam se u kom gradu se

nalazila ali znam da je sve to platio Pol. Bio

sam na lečenju. U toj bolnici sam proveo

više od pola godine. Pol je dolazio stalno.

Bilo me je stid... posle svega što sam mu

uradio čovek se i dalje zalagao za mene.

Očigledno nije hteo da završim kao moji

roditelji, nisam ni ja hteo ali eto....

Osam meseci sam gledao u kalendar koji

je stajao na zidu u sobi u kojoj sam

boravio... Brojao sam mesece, nedelje,

60

dane, sate i munute... Jedva sam čekao da

izadjem... i... najzad, došao je i taj dan...

Ljudi su me stvarno izlečili, više nisam

imao potrebe,niti sam pomišljao da

uzimam bilo kakve droge ili alkohol. Jedino

čega se nisam odreko su bile cigarete.

Ispred bolnice stajao je onaj isti crni

mercedes sa kojim je sve i počelo. Bio sam

spreman da se vratim običnom životu, bez

alkohola i droge. Pol je izašao iz

automobila i otvorio mi vrata da udjem.

Počeo je da mi govori nešto... Bilo me je

sramota da izgovorim jednu reč... Kako li

sam uspeo da se provučem, kako on i dalje

brine o meni, i zašto???

Samo sam dutao, slušao ga i slagao

ramenima... Pričao mi je o mnogim

61

stvarima. Čovek je baš znao da te

posavetuje....

Posle dužeg putovanja stigli smo u

Amsterdam i tada sam progovorio. Ovo je

''Grad Droge,, i osmehnuo se. Tada se i Pol

osmehnuo.Odvezli su me do kude koja je

bila prazna. Pogledao sam u Pola i rekao

mu:

- Sve stvari sam prodao zbog droge... Odgovorio mi je:

- Ne brini. Kupidu ti ja nove stvari, samo deš ovog puta morati da paziš na sebe.

- U redu. Hvala vam. A... jeste li čuli možda kako je Natali? To je ona mala što se družila sa mnom.

62

- Znam. I ona se „skinula“... tu je u gradu. Video sam je skoro, baš me je pitala za tebe.

Te nodi sam ostao kod Pola da prenodim

jer kod kude nisam imao ni krevet na

kome bih mogao da spavam. Večerali smo

i svako je krenuo ka svojoj sobi na

spavanje. Te nodi nisam mogao da zaspim.

Osedao sam se kao da sam novorodjenče.

Kao beba. Kao da sam se ponovo rodio.

Mislio sam samo na Natali i jedva sam

čekao da je vidim. Sedeo sam u sobi, pušio

i gledao televiziju. Ispušio sam skoro celu

paklu i nekako se uspavao.

Ujutru me je probudio Pol i pozvao me da

sidjem dole da popričamo. Sišao sam. Seo

u fotelju preko puta njega i zapalio

cigaretu.

63

- Stvari su ti ved u kudi. Kupio sam ti sve najpotrebnije. Dosta sam para bacio na tebe Mike sada des morati nešto i da mi obecaš.

- Recite mi?

- Da više nikada nedeš uzeti drogu ili alkohol?

- Obedavam!!

- I još nešto, Mike.Od sutra počinješ da radiš kao vozač, i to moj privatni, da si mi stalno na oku. Tako du se bolje osedati...

- U redu...

64

- A sada Mike, idi kudi i odmori se. Svakog jutra du ja lično dolaziti po tebe automobilom.

Potom sam krenuo svojoj kudi. Kada sam

izašao prvo na šta sam pomislio je Natali.

Gde i kako da je nadjem? Rešio sam da

odem do škole. Čekao sam je sa

uzbudjenjem ispred ulaza. Odjednom,

začuo sam njen glas koji je izgovorio moje

ime:

- Mike!

Okrenua sam se i tu je bila ona... Lepa kao

i uvek.... Kosa joj je bila duža, ali iste one

boje meda koja se presijavala na suncu.

Jedva sam izgovorio njeno ime.

- Natali!

65

Zagrlio sam je tako snažno da ni grom ne

bi mogao da nas razdvoji. Ljubili smo se

bez prestanka. Bio sam presredan.

- Volim te Natali!!Samo sam na tebe

mislio...

Da, volim je. A voli i ona mene... Rekla mi

je, i ponovo se bacila u moje naručje.

66

XI OD POČETKA

Krenuli smo pešaka ka gradu kako bismo

imali više vremena za pricanje. Ispričala mi

je sve šta je radila u bonici dok se lečila, i

ja njoj takodje. Ljubili smo se i grlili celog

puta. Kada smo stigli kod mene odmah

smo se bacili na krevet i počeli da se

ljubimo. Bilo je tako divno. Osedao sam

ljubav izmedju nas dvoje koja je cvetala

punom brzinom. Često smo izlazili do

grada držedi se za ruke i mislili samo jedno

na drugo. Nije postojala stvar koja bi nas

razdvojila.

Često bi u parku sedeli zagrljeni i gledali

golubove kako kljucaju mrvice hleba sa

zemlje. Dani su prolazili, ja sam bio sve

više i više zaljubljen u Natali. Na poslu sam

bio redovan, vozio sam i satima pricao sa

Polom o raznim stvarim vezanim za život.

67

Pol je bio čovek u godinama, nije imao ni

decu ni ženu. Živeo je sam, ali je bio

mnogo dobar čovek i pomogo je mnogim

ljudima.

Rešio sam da odem do Matt-ovog groba

jer ga nisam posedivao skoro godinu dana.

Jednog popodneva krenuo sam sa Natali u

šetnju i svratio do gradskog groblja.

Zaprepastio sam se. Njegov spomenik je

bio polomljen. Zaplakao sam... nije mi bilo

lako jer mi je taj čovek dosta toga

pomogao u životu. Nekoliko dana kasnije

sam kupio novi spomenik i ljudi koji su

radili na groblju su ga zamenili. Skoro

svakog dana sam ga posedivao. Ponekad

sam sedeo satima ispred groba i

razmišljao o Matt-u. Kako su dani prolazili

ja sam sve više i više sazrevao i postajao

ozbiljniji. Droga mi više nikada nije pala na

68

pamet, naravno ni alkohol. Uspeo sam i

cigarete da ostavim. Nisam želeo da živim

sa porocima. Godinu dana kasnije Natali je

završila srednju skolu pa je otac zaposlio u

nekoj firmi na kraju grada čiji je vlasnik bio

neki dobar prijatelj njenog oca.

Imala je veoma dobru platu, a i radila je

svakog drugog dana. Bio sam veoma

ponosan na nju. Kao i ona na mene.

Naš život se je skroz promenio.Jednog

dana Natali mi je rekla da je ostala u

drugom stanju. Bio sam presredan.

Medjutim Natali je sve to krila od njenih

roditelja punih tri meseca. Na kraju ipak je

morala da im prizna. Nekoliko dana

kasnije dobio sam poziv od njenih roditelja

da dodjem kod njih na večeru. Naravno da

nisam odbio.Poveo sam sa sobom Pola

koji se predstavio kao moj otac. Natalini

69

roditelji su bili kulturni ljudi, veoma

pametni, edukovani. Pol ih je

impresionirao pričom o meni. Govorio im

je da sam veoma dobar momak. Da sam

vredan i poslušan. Njen otac je stalno

postavljao neka pitanja Polu na kojima je

on tako vešto odgovarao kao da je u

nekom kvizu. Pol je bio rodjen za takve

stvari. Ubrzo smo završili sa večerom i

vreme je bilo da krenemo kudi. Zahvalio

sam se njenim roditeljima na večeri, kao i

Pol i krenuo. Kada smo stigli zamolio sam

Pola da udje na šolju kafe ili čaja. Nije me

odbio. Sedeli smo i razgovarali. Nikada mi

nije bilo dosadno pored takvog čoveka.

Uvek je znao da me nasmeje do suza, a

ponekad i da me izgrdi zbog loših stvari

koje sam radio. Skoro cele nodi smo pričali

o meni. Rekao mi je da ujutru nede dolaziti

po mene, i da ostanem da spavam i otišao

70

kudi. Probudilo me kucanje na vratima.

Bila je to Natali, sva sredna skočila mi je u

zagrljaj. Rekla mi je da su njeni roditelji

odobrili nasu vezu i da bi najbolje bilo da

počnemo da planiramo venčanje.

Petak, bio je to najsredniji dan u mom

životu. Ženio sam se. Na svadbi je bilo

preko 500 ljudi.Ljudi koji su došli zbog

mene... pa oni su činili vedinu Polovih

kolega. Bio sam veoma uzbudjen. Svi su se

smejali, razgovarali, pili,veselili se, a Natali

i ja smo plesali i ljubili se. Bilo je predivno.

Takva svadba se nije pamtila u tom

okrugu. I Pol i Natalini roditelji bili imudni

ljudi pa su napravili baš raskošnu svadbu.

Dobili smo brdo poklona. Bilo je svega i

svačega...

71

Nod je tako brzo prošla. U mojoj kudi ostali

smo samo Pol, Natali, njeni roditelji i ja.

Njen otac je izgovorio sledede reci:

„Od danas pa nadalje, sami dete se

snalaziti za svoj život. Uskoro dete dobiti

dete. Mi smo uvek tu da pomognemo oko

novca ili nečeg drugog.“

Ubrzo su svi otisli. Ostali smo samo Natali i

ja. Natali je bila u šestom mesecu

trudnode i sa nestrpljenjem je čekala

porodjaj kao i ja. Dugo smo se ljubili i grlili,

pa zatim i zaspali od umora.Dani su lagano

tekli a ja sam uzivao u zivotu.Sve je bilo

kako treba,nije postojalo nista sto bi opet

moglo da me vrati u stare dane.

Nedelja, bio sam na poslu. Vozio sam Pola

do nekih njegovih klijenata da potpiše neki

ugovor. Kada smo završili, vratili smo se u

72

fabriku da Pol uzme neku dokumentaciju.

Ja sam ga sačekao ispred u kolima. Posle

nekih pet minuta Pol je istrčao iz fabrike i

brzo uleteo u automobil. Povikao je:

- Vozi u bolnicu!!! Natali se poradja!

Vozio sam toliko brzo da sam preticao sve

što mi se našlo na putu. Suze su mi tekle

od radosti. Kada smo stigli nisu nam

dozvolili da udjemo u salu gde je bila

Natali. rekli su nam da sačekamo ispred, i

posle nekih pola sata doktor je izašao iz

sale sa osmehom na licu.

- Čestitam, dobili ste sina...

Počeo sam da vičem od srede. Zagrlio sam

Pola i sa njim zaplakao. Rekli su mi da du

za nekih deset minuta modi da vidim

73

Natali i bebu. Ušao sam u sobu i video

premorenu Natali kako pokušava nešto da

mi kaze. Prišao sam joj i ona mi je rekla:

Volim te!!!

Seo sam pored nje i držao je za ruku dok

se nije uspavala.

Nedelju dana kasnije Natali je puštena iz

bolnice sa detetom. Mali je dobio ime po

mom ocu, Stiven. Kuda je uvek bila

prepuna. Stalno su dolazili Natalini rodjaci

u posetu. Od rodbine ja nisam imao

nikoga, sem Pola koga sam voleo i

poštovao kao oca. Taj period mog zivota

ce mi zauvek ostati u srcu. Natali nije

radila neko vreme zbog deteta, a ja sam

kao i do sad za Pola radio kao vozac. Pol

mi je povedao platu zbog deteta, jer mi je

uvek govorio da du biti sjajan otac.

74

Posle nekog vremena saznao sam da Pol

ima neizlečivu bolest. Sve vreme je to krio

od mene. Posle nekoliko nedelja Pol je

preminuo u gradskoj bolnici. Kada sam

saznao nisam mogao da se smirim. Došlo

mi je da polomim sve. Plakao sam i nisam

mogao da razumem zbog čega mora tako

da bude. Imao sam skoro dvadeset i dve

godine i znao sam mnoge stvari o njemu.

Bio mi je kao otac. Sve mi je govorio. Uvek

je znao da me oraspoloži njegovim šalama.

Bio je veoma dobar čovek. Na njegovoj

sahrani bilo je mnogo ljudi. Bili su tu veliki

biznismeni, klijenti, ljudi kojima je Pol

dosta toga pomogao u životu, lekari,

direktori, nastavnici... Teško sam podneo

sve to. Nedostajao mi je. Nisam imao sa

kim da razgovaram, ponekad sam dutao i

razmišljao o njemu, vradao trenutke

provedene sa njim. Dve nedelje kasnije,

75

dobio sam poziv za čitanje Polovog

testamenta. Nisam znao ni da je napisao

isti, čovek je tačno znao šta de se desiti.

Otišao sam i prodelavi čovek u odelu je

poceo da čita. U testamentu je pisalo:

„U životu sam prošao mnogo toga, imao

sam najlepse dame ovoga grada, nisam

imao ženu, decu, rodbinu. Samo jedan

čovek zaslužuje da me nasledi, samo jedan

čovek zaslužuje moje bogatstvo i moju

imovinu, a taj čovek se zove MIKE TERENS.

Njemu ostavljam fabriku, kudu i 2 000 000

000 maraka u banci!!!“

Zadutao sam na trenutak. Onda je onaj

prodelavi čovek progovorio:

- Da li se medju prisutnim nalazi i Mike Terens?

76

- Tu sam!

- Čestitam gospodine, vi ste izgleda baš bili dragi pokojnom gospodinu.

- Jeste, rekoh, taj čovek mi je mnogo pomogao u životu..

Pozvali su me u kancelariju i dali mi broj

žiro računa na kome je bio prebačen

novac. Dobio sam papire od kude. Sve je

to sada bilo moje, ali nisam tako osedao.

Često sam sedeo ujutru i čekao Pola da

prodje kolima po mene. Ali nazalost to se

nikada nije dogodilo. Stalno sam

posedivao njegov i Matt-ov grob. Imali su

najlepše spomenike i dve klupice gde bih

sedeo sa Natali i satima pricao o njima.

77

Mali Stiven je napunio godinu dana.

Proslavili smo i njegov prvi rodjendan. Bilo

je tako divno dete, sa velikim plavim

ocima.Više je ličio na Natali nego na mene.

Samo sam znao da de biti snalažljiv kao

njegov otac kada bude odrastao. Nisam

imao veliki posao oko fabrike. Pladao sam

ljude koji su sve to završavali umesto

mene. Želeo sam da što više vremena

provedem sa sinom i da mu dam

roditeljsku ljubav, ono što ja nikada nisam

dobio. Natali je bila veoma nervozna zbog

posla. Stalno su je zvali da ide da radi, i

tamo bi nekada ostajala do jutra i dolazila

bi kuci premorena. Rekao sam joj da da

otkaz kako bi se posvetila više detetu.

Poslušala me je. Imali smo dovoljno

novca... Fabrika mi je donosila veoma

dobru zaradu. Plus novac koji mi je Pol

ostavio. Mali Stiven je progovorio. Prva

78

reč koju je izgovorio bila je ''Tata,, pa

onda ''Mama,,. Natali je bila malo

ljubomorna na to. Ponekad je u šali

govorila kako de Stiven da bude isti kao ja

kada odraste. Bili smo presredna porodica.

Jednoga dana dok sam bio na sastanku

Natali je u kolicima šetala Stivena po

gradu. Trebao sam da se nadjem sa njima

za nekih pola sata. Odjednom u

kancelariju uletela je moja sekretarica i sa

suzama na licu pokušavala nešto da mi

kaže. Drhtala je. Prislonio sam je na stolicu

i pitao je šta joj je. Drhtedi kroz plač rekla

mi je da je neki manijak automobilom

udario Natali, dok je šetala Stivena, i da je

Natali poginula na licu mesta, a da je

Stiven u bolnici i da se lekari bore za

njegov život. Zamalo se nisam onesvestio.

Brzo sam uleteo u automobil i odvezo se u

79

bolnicu. Baš u tom trenutku lekari su se

borili za Stivenov život. Sedeo sam ispred

sale za operaciju i držedi se za glavu

plakao. Nisam mogao da se smirim, jer je

ovo bio šok za mene. Plakao sam i dalje.

Odjednom je izašao doktor i rekao mi:

- Zaista mi je žao. Pokušali smo sve da spasemo vašeg sina... Ali nismo uspeli....Primite moje saučešde.

Ubrzo sam se onesvestio. Probudili su me

šamari i mlaz hladne vode. Ustao sam i

onako uplakan, drhtedi izašao iz bolnice.

Hodao sam ulicama, plakao i gledao ka

nebu.

- ZAŠTO!!! ZAŠTO BAŠ MENI DA SE DESI SVE OVO!!!! ZAŠTO!!! ZAŠTO!!!

80

Popeo sam se na zgradu koja je bila u

centru grada. Više nisam imao volje da

živim. Sve sam izgubio u životu. Porodicu,

prijatelje, roditelje.... Sve, baš sve. I šta de

mi sav taj novac i luksuz??? Nije mi više

stalo ni do čega. Rešio sam da skočim sa

zgrade, jer ionako nisam više imao

potrebu za životom. Zapisao sam zadnje

reči u ovom dnevniku koji pišem od svoje

sedamnaeste godine i time završio svoj

život. A korice ove knjige oznacavaju

početak i kraj moj čudnog, nepravednog

života.

„Kada svi voljeni budu otišli od tebe, idi i ti

sa njima... „

u potpisu MIKE TERENS......

81