DIJANA ERTLT A J N A R A J S K I H V R T O V A

Ispovest haf izu jedne hrišćanke

Urednik Zoran Kolundžija

DIJANA ERTL

Tajnarajskih vrtova

ISPOVEST HAFIZU JEDNE HRIŠĆANKE

Whatsapp roman

PROMETEJ Novi Sad

5

UVOD

Filozofskih studija, religioznih tumačenja i raznih ideo-logija o svrsi života ima koliko i semenki u cvetu, pa evo i ja sam jedna od njih. Moja životna priča počinje borbom već u maminom stomaku. Velika energija, buntovnička priroda i to radosno biće puno svetla, koje je živelo u mom telu, sretalo je svakoga otvorenog srca, dok ga „Ljudi” nisu isisali. I nepresta-na borba nije dovela do pitanja: „Da li ima Boga?”

I ako je tako svemoćan, kako kažu, a neki kažu da je Bog ljubav, zašto smo onda tako zli?

Mogla bih ispričati gole činjenice na jednoj jedinoj strani-ci ove knjige, dati odgovore na pitanja zašto smo rođeni, zašto imamo teška iskušenja, šta nas vodi i kako da se oslobodimo i dosegnemo sreću…

Ali, niko mi ne bi verovao, niti bi mogao shvatiti neve-rovatne i neshvatljive događaje koji su pratili moj život dok nisam stigla do istine svog života i istine o ljudskoj sudbini.

Pre nego što počnete da čitate ovu knjigu, imam jedno pitanje na koje treba sami sebi da odgovorite:

– Zašto čovek, sve što mu nije poznato i što sam nije video, kategorički odbija, svrstava u laži i, pre nego što je pokušao da to razume i isproba na sebi, utabane puteve laži prihvata kao istinu i omču ropstva brani svojim životom?

Moja radoznalost za životna zbivanja i psihu čoveka me je terala da ispitujem i isprobavam neverovatne, kako dobre

6

tako i loše stvari. Tek tako sad mogu sa sigurnošću da kažem šta je dobro, a šta ne.

I ne žalim ni zbog čega što sam uradila, već samo za onim što se nisam usudila da uradim. A upravo je to svrha na-šeg ljudskog života! Da što više toga s merom isprobamo i doživimo, kako bi mogli sa sigurnošću razdvojiti dobro od zla, što ih je, kako ćete čitajući knjigu i videti, veoma teško prepoznati.

Želim vam puno hrabrosti i užitka u istraživanju avanture koja se zove život. Ostanite dosledni sebi i ne idite utabanim putevima, jer se može desiti da vam avantura postane do-sadna i naporna. Znajte da na svakoj raskrsnici čeka novi i uzbudljiv put koji nema kraja i vodi u večnost. Puno sreće u stvaranju sveta.

Autor

Na Vaskrs 2020. godine

7

SARAJEVSKA BOŽJA BAŠTA

Točkovi aviona se još nisu spustili na pistu sarajevskog ae-rodroma, a već sam imala osećaj bola koji će me stalno pratiti. Bio je ovo nakon deset godina moj prvi susret sa gradom u kom sam odrasla. Moju ushićenost je smenjivala strepnja. Stvarala mi je čudnu guku u stomaku i bol ispod rebara.

Ne znam kako se osećaju drugi ljudi kada se posle toliko vremena vrate u voljeni grad. Ne znam ni šta ja tačno ose-ćam, jer su se emocije, potpuno suprotne, smenjivale svakog trenutka. Dok u zimu 2016. godine šetam nekada dragim ulicama, nikako ne mogu da shvatim – da li je ovo što se desilo mom gradu napredak ili uništenje?

Dobro, moglo bi se reći da je napredak: veliki tržni centri, blješteće reklame, neboderi koji daju gradu izgled metropole. Enterijeri još luksuzniji, izlozi prepuni skupih, primamljivih stvari…

Na trenutak vidim sebe kao Alisu u zemlji čuda. A onda, namah, čarolija nestane i vidim ogoljeno i unakaženo lice grada. Čudan bol ispod rebara zaustavlja mi dah. Ne umem da objasnim šta me to boli, ali nepogrešivo osećam: onaj ko je grad „ulepšavao” – nije ga voleo! Nije ga bilo briga da mu sačuva dušu. Gledam prelepe moderne golijate koji se be-zočno šepure. Nije ih briga što su nikli pored groblja starih, ratom opustošenih zgrada, koje izdišu neme, napuštene, sive. Dotrajavanje prelepih zgrada iz prošlosti je u toku. Njihove odronjene fasade vape za spasenjem…

8

Trebalo je zapravo samo malo ljubavi i brige, pa da se do-nesu prave odluke, koje će grad ulepšati, oživeti i sačuvati mu šarm. Ovako, dobili smo blještavog Frankenštajna, mrtvaca koji se nagizdan groteskno koprca. Kamo sreće da su ti novi neboderi nikli na mestu tih ruševina a ne u parkovima kojih sad više nema.

Kamo sreće da su se na ovim ulicama sreli i stopili mo-derni obrisi sa starim, proverenim, našim autentičnim. Onda to više ne bi bile suprotnosti koje se međusobno grizu, već šarm koji spaja staro i novo. Kao što su različiti narodi, svaki svojom bojom, stvorili zajedničku sliku, neponovljivo lepu, i učinili da ovaj grad liči na čudesnu fresku.

Dok razmišljam, hodam ulicama Sarajeva, preskačem barice i gomilice smeća. Jedna žena me gurnu iz sve snage. Pre nego što sam prasnula i ispraznila na njoj svu svo-ju frustraciju, vidim kamionet koji prolazi tik uz nas! Za dlaku nas nije pregazio. Vozač se nije osvrnuo, već nasta-vio trotoarom, lomeći ploče i tako već propalog pločnika. Pešaci skaču u stranu, a nemaju kud da se sklone. Galame i grde. Kamionet ponovo silazi na kolovoz i nestaje u go-mili automobila, koji su potpuno zagušili ulice Sarajeva. Iznervirani vozači trube, guraju se ne propuštajući jedni druge… Tužno.

I dok ja tako pametujem i teoretišem u sebi, umesto da gledam kuda idem, ostane mi cipela zaglavljena u pukotini izlomljenog trotoara. I sve to pred ulazom u luksuznu zgra-du koja se ne bi postidela ni da je na samom Menhetnu! Za tone mermera i mesinga je bilo para, ali ne i za to da se srede razrovani trotoari. Da nije žalosno, bilo bi smešno. Kao kad malograđanka obuje skupe „pradine” sandale na iskrzane nokte i ispucale pete. Primitivno!

9

Da li to u Sarajevu iko vidi? Ma vidi, ali da li i shvata ozbiljnost momenta? Mislim se, da li su stručnjaci planirali gradnju ili se ona stihijski dešavala onako kako je njima pa-salo. Izgleda da bi im pod hitno trebala stručna pomoć da bi spasili ovaj narastajući grad, koji se neverovatno brzo naselja-va. Ne vide da putevi, koji su izgrađeni pre pedeset godina, ne mogu da podnesu ogroman priliv automobila i prenaseljenost ljudima? Putevi ne mogu da se šire od zgrada, gusto sabijenih sa obe strane.

„Ali ima jedna dobra stvar: ja mislim da Sarajlijama u budućnosti putevi neće ni trebati, jer će po gradu hodati po zgradama. I sada možeš da preskačeš sa zgrade na zgradu” – javlja se u meni vedra strana mog bića, koja priskače uvek kad sam blizu da potonem.

Ovog puta me nije nasmejala. Naprotiv. Gledam, narod se guši u dimu, jer se loži sve do čega se

dođe. Filteri za dim su, naravno, skupi. Skuplji od zdravlja i zdrave pameti. Voze se automobili koji su u svetu zabranjeni i poslati na otpad. Na Balkanu je zakonom odobreno da se sav taj automobilski krš uvozi. Zakon je celu zemlju pretvorio u otpad! Uh, opet ja kao Don Kihot pravo na državu i zakon udaram!

Ima li ičeg lepog čemu mogu da okrenem misli? Setih se svog detinjstva i ulica grada iz prošlosti. Kao deca, trčali smo da mahnemo ponekom vozaču u autu, koji je vozio glav-nom ulicom. Dane smo provodili u zelenilu voćnjaka koji su presecali ulice. Sećam se nestvarne beline behara, koji bi od otežalih krošnji stvarao blještave, mirisne tunele. Trčali smo između stabala i radovali se ničemu…

Zapravo radovali smo se svemu što nas je okruživalo. Grad nije imao te visoke zgrade, luksuzne tržne centre. Nije

10

stremio ka bogatstvu, a ljudi su bili nekako veseliji i dobro-namerniji. Posećivali su se i družili po kućama i stanovima uz dobru čašicu šljive i ćevapčiće. To je bila naša tradicija.

Deca su uživala u svojim nestašlucima. Kačila se u grozdo-vima na tramvaje i smejala se do besvesti. Opasno je to bilo, ali nijedno dete nije nastradalo. Čudo!?

Utom stignem do Baščaršije. Uvek se iznova oduševljavam lepotom tih nesimetričnih građevina, mirom Begove džamije i žubora šadrvana u avliji. Kamena kaldrma po kojoj sam, sa ovim mojim štiklama, jedva uspevala da hodam, probudila je u meni jaku nostalgiju i nešto lepo mi bi oko srca.

Ništa se nije promenilo i ništa se nije uništilo na Baščar-šiji. Sve fasade su obnovljene. Izloščići kao jelkice nakićeni raznim suvenirima i starim nošnjama, kolačićima, kazandžij-skim rukotvorinama mamili su poglede prolaznika.

Mujezin sa minareta uči. Ljudi se šetaju bez hektike. Ne-kako je sve drugačije u ovom delu starog grada nego u svim drugim četvrtima. Čisti šarm orijenta sijao je kao i pre rata. Sarajevu je upravo taj splet različitih kultura i običaja davao specifičan šarm i lepotu. Svaka od nacionalnih kultura Mu-slimana, Srba i Hrvata ga obogaćuje i dodaje toj čaroliji deo svojih boja i mirisa.

Svaki deo sarajevskog grada ima drugu priču i drugačiji izgled. Ništa se jedno sa drugim ne gloži već čini celinu, kao čudesna Božja bašta u kojoj svaka biljka ima svoje mesto i svoje posebno značenje.

Pomislih, kako bi bilo lepo da su i oni drugi delovi gra-da sa tim prelepim zdanjima iz prošlosti bili obnovljeni, umesto što su vlasti bacale pare na te golijate koji su pojeli parkove. Da su samo sačuvane tajne koje su nam stare kuće pričale…

11

Da su stare kuće s pričom dobile nove fasade, a one zgrade bez priča porušili i na njihovo mesto postavili niske kuće pri-kladnije ovom prostoru. A i da je manje islamskih spomenika, za dobrobit, zajedništvo i ljubav među drugim narodima i verama.

Nemam ništa protiv džamija. Odrasla sam u sarajevskom orijentu. Volim taj naš izmešani stil življenja i muziku, koja me draži i dan danas. Vrlo sam liberalna. Meni ne smeta niko sem onih koji stvaraju mržnju i sukobe ljudi i naroda. A bojim se da je naglo podizanje na desetine džamija, posledica takvog života.

Zanimljivo, sav normalan svet se boji rata i moli se Bogu da ga ne bude. A ljudi stalno teraju jedni drugima inat i zlo-slutno pričaju jedni protiv drugih. Ko to huška narod da se svađa i mrzi i istovremeno osiromašuje? Narod Bosne i Her-cegovine nema para da normalno živi, a kamoli da finansira međunacionalne ratove. Ali narod niko i ne pita! To sve rade oni vladari sveta iz tame, kojima dolar u očima svetli. Oni rade po principu: zavadi, pa vladaj!

12

POSVAĐAN NAROD

Nažalost, u Sarajevu i Bosni i Hercegovini, kako sam mogla da primetim, nikome, ni ovima sa ove, ni onima sa one, a niti onima sa treće strane, nije stalo da se širi ljubav i prijateljstvo. I Muslimani, i Srbi, i Hrvati više gledaju kako bi što više toga oteli, zauzeli i zaposeli, a potom jedni na druge svaljivali kri-vicu i istresali svoj unutrašnji nemir, strahove i nezadovoljstvo u nadi da će tako olakšati svoju sopstvenu savest. Ne shvataju da im se taj smrad mržnje, koji istresaju iz sebe, vraća kao bumerang, samo mnogo jači i moćniji.

Mržnja i netrpeljivost kod pojedinaca se širi na masu i hvata sve veći zamah! Pitanje je onda kako prekinuti taj niz posvađanog naroda, koji se širi, ne samo ovde u BiH, nego i u čitavom svetu?

Bosna ključa kao u loncu, poklopac podrhtava i baca vrele kapljice oko sebe, a one stvaraju opekotine. Ako poklopac pritisneš, eksplodiraće lonac i naneti velike štete i narodu i životnoj okolini. Smiriće se tek ako ugasiš vatru. Ali vladari vatru ne gase, nego je potpiruju i šire po čitavom svetu.

Ko to pokušava da preuzme vlast nad ovim svetom i ne daje mira narodu da živi u izobilju zemaljskih dobara? Nije najstrašnije to što gospodari iz senke muče narod, teraju u rat, bedu, bolesti i smrt. Najstrašnije je što ga tako vešto deformi-šu, da ni sam narod nije svestan koliko je zastranio i udaljio se od svog pravog bića i čistog obraza.

13

Evo, danas, krenem ja sa majkom Angelinom na planinu u želji da izbegnemo dim i smrad u gradu. Uzmemo taksi i, pune nekog optimizma, krenemo u nadi da ću se na čistom planinskom vazduhu rešiti ovih, ne baš tako lepih utisaka o gradu. Okolne sarajevske planine su mi bile uvek velika lju-bav. Uvek se neko veselje širilo u meni pri pomisli na ta zelena prostranstva, na šume pune raznovrsnog drveća, na visove i senovite proplanke na njima. Bila sam tog dana željna mira i zelenila, čega u Sarajevu, nažalost, više nema.

Vozili smo se jedno vreme sa namrgođenim taksistom, koji jedva da je izgovarao po koju reč sa nama. Pitala sam se da li mu ne prija tako dugačka tura do planine, koju mora da odradi? Već na pola puta, od Vraca, kad poče neka gužva i zastoj, taksista krene da kuka kako se plaši da će mu nestati benzina. Videh po meraču goriva da vozi već satima na re-zervi! Valjda čeka da mu Alah naspe gorivo?! Nisam znala da li da se smejem ili da vrištim od muke! Da li je ovaj čovek uopšte normalan?! Uzeti dvoje ljudi na odgovornost i na pola puta reći da nemaš goriva?! Šta li taj taksista ima u glavi? Slamu, splačinu ili pileći mozak?

– Šta mi sad da radimo?! – sva unezverena ga upitah?– Ja ne znam šta ćete vi, ali ja moram nazad – reče bezo-

brazno taksista.Učinilo mi se da se nalazim u sceni nekog pogrešnog fil-

ma, koja uopšte nije iz mog životnog scenarija. Taj maloumnik nije pokušao da nazove drugog taksistu,

nije nam se izvinio… Ništa… Čisto bezumlje! Možda jadnik nije imao para da naspe benzin u rezervoar.

Nije se usudio da kaže, u nadi da će od nas nešto para zaraditi. Bi mi žao što sam tako reagovala u trenutku ljutnje i što mu nisam platila tu vožnju taksijem unapred.

14

Koliko li nas hoda planetom Zemljom i ne preuzima odgovornost za ono što čini, zato jer nisu dorasli situaci-ji i tako nanose štetu svima oko sebe? Mi se izrugujemo gledajući to tuđe bezumlje, a ne primećujemo da je naše neznanje možda veće. Svako zna da kritikuje i da potom okrene leđa i ode.

Imale smo sreću da se jedan taksi vraćao sa planine te ga zaustavismo i nastavismo dalje jako sporo. Toliko putešestvije do planine udaljene najviše dvadeset minuta normalne vožnje od grada. Nasmejah se.

Nema dalje! Na Trebeviću zastoj!Napunila se planina ljudima kao šibica drvcima i ni mu-

šica ne može više da sleti na nju. Gledam i ne mogu da veru-jem: parkirali se ljudi na sred ove uske ceste i otišli da uživaju u snežnim radostima i suncu. A saobraćaj, koji ne može da se odvija zbog njihovih pogrešno ostavljenih auta, nikog od tih bezumnika ne uznemirava!? Istovremeno, saobraćajne poli-cije u čitavom gradu nema ni za lek!

Pišem, jer ne mogu da verujem da se to stvarno desilo u jednom „civilizovanom” gradu. Ne mogu da shvatim da je sav taj svet prepušten sam sebi i vršlja van bilo kakve društvene kontrole, bez ikakvog zakona i pravila. Ljudi beže iz Sarajeva zbog zagađenosti u planine istim tim automobilima koji ne-čistim gorivom i gasovima zagađuju grad!?

Nisam mrzovoljac, pa da mi sve smeta. Ne smeta mi islam, ali ne mogu da shvatim da se bosanski svet dobrovoljno vra-ća u prevaziđenu prošlost? Da se svađa sa komšijama zbog verskih običaja i preti zločinima zbog nacionalne različitosti. Ne shvatam da se žene dobrovoljno pretvaraju u pokrivene rađajuće mašine, a nemaju ni privatno, ni društveno pravo glasa, niti šansu da same donose odluke o sebi.

15

Ne mogu da shvatim ogromno bogaćenje i sve veću gram-zivost po cenu da se uništi duša i lepota orijentalnog grada. Oni koji se obogate, otići će u druge veće i čistije gradove, a mali ljudi će ostati da i dalje žive u smogu i gužvi Sarajeva, jer su ih moćnici tu zauvek ostavili.

Sarajevu treba pomoć, i to jako velika da se spase od gu-šenja, mržnje i propasti. Jesam uvek spremna na humanitarne akcije, na sopstveno žrtvovanje za ono što volim, ali ovo nije više moj grad, a ni moj narod! Opet me preseče bol ispod rebara, to se moja duša buni.

Ni Mihen, u kome živim i radim, nije moj grad, kao što ni Nemci tamo nisu moj narod. Ljudi ovde se umotavaju u turbane, pokrivaju feredžama i potenciraju neprirodni „jedi-ni i pravi moral”. A oni tamo, bez stida i obzira, bez mere i granice, isprobavaju sve perverzije koje im u momentu padnu na pamet. I jedni i drugi prelaze iz jedne krajnosti u drugu, izgubljeni u prostoru i veri. Osetih se malo i ja izgubljeno i usamljeno.

Gde ja to onda pripadam?

16

SREĆA SLOBODE ILI TUGA PROKLETSTVA

Da li ja to sad nigde ne pripadam? Šta je zapravo nepripa-danje? Da li je to sreća slobode ili tuga prokletstva?

Počeh sebe da mrzim zbog ovakvih pitanja i razmišljanja, što tako pesimistički gledam na sve. Počeh grčevito da tra-žim nešto pozitivno. U poslednje vreme me to crnilo moje duše teško napuštalo, iako se borim svim silama protiv njega. Glava mi je pucala od bola, ali nisam htela da se prepustim beznađu. Odlučih da bez obzira na dimnu zavesu u Sarajevu, izađem iz kuće, čvrsto rešena da ovaj dan provedem samo u zapažanju pozitivnih stvari.

Popijem svoje vitamine i odradim svoj „Ultimativni Anti-aging” program za podmlađivanje tela i duha. Dobro se izno-jim, izbacim toksine i sredim se kao za modnu pistu. To mi je pomagalo da ne potonem skroz u moje crnilo. Namestim ne-odoljiv osmeh od uha do uha, kao Hanka Paldum i – u grad.

Ulice su i dalje zadimljene i zakrčene. Trudim se da na-đem nešto lepo. Primećujem da su ljudi u prodavnicama lju-bazni i nasmejani. Mala frizerka iz salona sa ugla, vesela i okretna kao prolećni povetarac, onako neobavezna i sva uneta u važnost svoga posla. Ili je htela da mi udovolji da bih opet došla u njen salon? U apoteci se smejah apotekarki i jednom ne baš đedu, jer je šest puta pitao „Štaaa?”. Navodno đedo nije čuo koju cenu mu apotekarka reče za neki lek, pa ona

17

ponovi i sedmi put pomalo ljutito i skoro derući se reče tako da i njoj to postade smešno. Đed se malo postiđeno okrenu prema meni i reče:

– Ma ne mogu da verujem da je cena tako mala!Pa mi onda svi zajedno prsnusmo u smeh. Mama i ja obišle smo nekoliko prodavnica. Kupila sam

joj tablet, pa da se i ona mobiliše i uključi u internet mrežu. Hoće li ona tu svu elektroniku da shvati? Da bih joj pokazala kako tablet funkcioniše sedosmo u jedan luksuzno opremljen „Caffe”. To je u Sarajevu uvek bilo važno. Dobro „napucan Caffe” i dobronamerna raja uvek spremna da pomogne. Šar-mirala sam konobara da mi pomogne pri spajanju mobilnog sa njihovom mrežom, a kad ni on u tome nije uspeo, začas se sjatiše prisutni gosti da nam pomognu. Sva ponosna pomi-slih: sarajevska raja je uvek bila komunikativna, pristupačna, spremna na šalu i da priskoči u pomoć.

A o sarajevskom uživanju ne treba ni da pričamo, to smo uvek znali najbolje od svih da radimo. Sa sevdahom i me-rakom, koji se nigde u svetu ne može naći, međutim nešto nije bilo u redu. Nije ni sevdah, a ni merak bio više tako mio kao nekad. Bosanski kolačići su postali previše „dizajnirani” i iskopirani sa svetske poslastičarske scene te liče jedan na drugi.

Čudno je to da se balkanski narod, koji ima tako raznovr-snu kulturu, stidi svog originala i traži da neguje tuđe vred-nost!? Uvek nam je tuđe slađe, a ja znam da nigde nema bolje, ni lepše nego ovo naše. Koliko samo lepote, dubine i raznovr-snosti duha naša tri naroda imaju u svojoj zajedničkoj baštini i tradiciji? Umesto da negujemo sevdah i merak, pesmu i kolo, sarmu i tufahiju, da ih malo modernizujemo i prilagodimo današnjim potrebama, naše slepilo i manjak samopouzdanja

18

uveli su nas u uniformu globalnog sveta „koka-kole”, pica i hamburgera, kompjuterske pop muzike i zabave po diskote-kama. Dopustili smo da nas komercijalni svet, koji sve prodaje, zavede. Tako zbog stranog i lažnog uživanja lako zaboravimo ko smo i šta smo na svoj, originalni način vekovima gradili. Bože, kakav smo mi to narod kad dozvoljavamo vazda drugi-ma da nas okupiraju svojim robama i navikama, da nas posva-đaju, kako bi se oni okoristili o to naše što mi odbacujemo?! Ima ljudi koji veruju da su ljudi na Balkanu krajem devedese-tih bombardovani samo da bi se uništila njihova proizvodnja dobara, njihova duša i kultura, a potom nametnuo komerci-jalni stil tuđeg života sa devizom – što mi da živimo bolje od njih. Sad moramo da postanemo kao oni.

Zato ja želim da ne pripadam tom svetu, ni našem, ni njihovom, jer je u suštini njihov. I ne znam da li sam u tome slobodna ili prokleta, srećna ili tužna?

Pokušala sam u svom gradu da u praksi isprobam moć privlačenja sopstvenim mislima. Ja bih, kao anti-aging koz-metičarka i „live coach”, učiteljica života morala to da znam, ali još uvek ne znači da ono što si naučio zaista i znaš. A ono što znaš, ne mora da znači i da umeš da radiš.

Jedan mladi nastavnik fizike mi se žalio kako loše živi. Raspitivao se mogu li da ga zaposlim u Nemačkoj, ali i kakav je moj ljubavni život. Dečko koji mi je spajao mamin tablet sa internetom u onom kafiću, izneo mi je svoje divljenje i opčinjenost mojom lepotom, poziva me na kavu sa svojih jedva dvadeset godina. A meni je skoro pedeset! Gospode Bože! Doduše, u Sarajevu su muškarci uvek bili veliki šarmeri i osvajači. Nije im nikad manjkalo laskavih reči. Takav tipičan primerak bio je roker Goran Bregović. Meni posle ovakvog udvaranja ostade malo gorak ukus njihove zablude. Da li su

19

ljudi ikada dobronamerni i ljubazni bez skrivenih namera? Da li toga još ima… I gde!?

Ostadoh zbunjena: da li je to sve bilo tako veselo i spon-tano ili je sve samo iluzija, u naporu da se vidi to što hoćeš? Ne znam, nekad mislim da realnost i ne postoji. Mislim da su sva osećanja i zapažanja samo proizvod naše mašte, onoga što projektujemo na druge i oni na nas.

Baš bi me interesovalo kako misle drugi ljudi! Imam ose-ćaj da većina ne misli nikako. Morala sam da se nasmejem samoj sebi. Ma misli pozitivno, ili nikako, pa makar te i glava zabolela od naprezanja! Doduše, bilo bi bolje kad se ne bi na-prezali, nego jednostavno osećali i živeli u trenutku, jedinom u kom postojimo. Umesto toga, pretražujemo po prošlosti i brinemo o budućnosti koju već sada, dok se još nije ni mani-festovala, trujemo strahom.

Živimo u nekom svetu koji ne daje puno prostora za slobodu misli. Ujutru, čim se digneš iz kreveta, već ti drugi usmeravaju tok misli. Radio objavljuje, televizija prikazuje, novine pišu o najnovijim ubistvima, ratovima, o krahu na berzi, o cenama koje divljaju. Unose ti nervozu i nesigurnost. Naveče, pred spavanje, sve ti to lepo ponove, da utvrdiš strah. Između jutra i večeri, na poslu ili po školama, ne daju ti da sam razmišljaš o bilo čemu, nego ti neprestano serviraju šta da misliš.

Eto, ja Titov pionir i „pravoslavni komunista” po rođenju, dođoh do svoje unutrašnje vere i uverenja o crkvi i religiji. Kakva je šteta da ovaj narod zemaljski, svoju veru primenjuje, svesno ili nesvesno, kao prkos onom drugom. A nema nikoga ko bi ih opominjao i vraćao na pravi put, jedini koji vodi u spasenje.

20

Nisam ja neka bogomoljka, koja svaki dan stoji pred olta-rom i moli se Bogu. Ja sam ti samo jedan novopečeni vernik, koji svakim danom otkriva blagodeti verovanja, pa makar i ovoliko malog, kao što je moje. Kakav god je vaš Bog, dovolj-no je da ga pomenete svakog dana. Posebno kad vam ide loše. Ali još bitnije je da ga pomenete onda kad vam ide dobro, da blagodarite i pri tome osetite duboku zahvalnost u srcu. Ako to ne smatrate obavezom, već sopstvenom željom, odmah ćete raditi to što je dobro za dobrobit vas samih, a i drugih.

Kad bi se svaki čovek, u ovom momentu okrenuo i pružio ljubav sebi i drugima i odrekao se želje za grabljenjem, čitav bi svet, u trenutku postao dobronameran i veseo. I kao u čudu bi dobili svi mnogo više i to bez napora da to sami uzmu. A to vam je jedino što jednom čoveku, pored skromnog doma, treba: lepa reč i osmeh. Kako već rekoh, to bi trebalo da bude obaveza svih verskih ustanova, da podsećaju narod na reč Bo-žiju.

Ali pošto ovaj narod mnogo češće gleda televiziju, po-mislim da bi taj vid obraćanja bio puno efikasniji za današ-nje vreme. Samo se pitam, kako se otarasiti ovih sirotinjskih zabavljača sa neukusnim jezikom i skandaloznom odorom i rabotom, koji više podsećaju na podvodače i prostitutke. I koji sa svojom navodnom verom i okačenim krstovima na lancu oko vrata, više hule na Boga, nego što ga slave. Tako ta „estradna umetnost” sa televizora uči narod „kulturi”. Čak su i parlamenti postali estradni, jer se poslanici u parlamentu vuku za kosu, šamaraju, a narod, kao poslušne ovčice, uči i marljivo ponavlja, preko medija naučene lekcije.

Nikad ne gledam u televizor. Da Bog sakloni, kako se ljudi deprimiraju kroz tu kutiju! U Nemačkoj je davno započelo masovno zaglupljivanje naroda kroz tu napravu i kroz medije,

21

koji neguju zabludu naroda da ga tako informišu. A kad se narod zaglupi, na ovaj ili onaj način, lako ga je voditi, naterati da radi šta vladari žele i lakše je rukovodi državom i njenim bogatstvima.

I po tome ne pripadam svetu koji robuje medijima i te-leviziji. Ne klanjam se televizoru. Doduše, desi se da katkad bacim oko na tv kad proleti reklama neke knjižice, pa i poneki kulturni program. Ne mogu da verujem da su narodu već toliko deformisali psihu, pa i ne razmišlja čime sve lošim i štetnim hrani svoj mozak? Guta sve što mu se servira. Hrani svoj duh tim smećem, iz neznanja, jer nema ko da ga nauči i podseti. A što je još najgore, prosečan čovek danas slepo veruju toj „crnoj kutiji”. Tužna sam što se to događa, a srećna što ne pripadam takvoj vrsti ljudi!

22

CRKVA NA BAŠČARŠIJI

Da bih potražila utočiste u tišini i da se iskobeljam iz mračnih misli iznajmila sam auto u nameri da krenem ka zelenilu Igmana. Predomislih se u poslednji čas jer se setih da zelenila tamo više nema već same kućerine iz čijih se septič-kih jama širi užasan smrad. Šta se desilo sa ovom planinskom lepoticom?! Greh i bezumlje! Krenula sam na Jahorinu. Bri-nula sam da i ovu planinu ne pretrpaju zgradama i smećem. Da i njoj ne ubiju raskošnu prirodnu lepotu. Ma, kao da neko brine za taj Božiji dar!

Zaljubljena sam u lepotu Jahorine. Svaki put me opčini i učini da se na njoj osećam kao kod kuće. Osetila sam blaženstvo dok sam stajala na jednoj jahorinskoj steni. Osetila sam punu snagu i beskrajnu dubinu planine. Jahorina je zemaljski raj koji nam Bog podari. Imaš utisak da si potpuno sam na svetu. Ne-stvarno lak i u eteričnom stanju. Lebdiš kao orao. Čas propadaš u nizinu, čas uzlećeš u visinu. Osećaš strujanje vazduha. Vladaš prividno tim beskrajnim prostorom, sjedinjujući se sa tim Bo-žijim delom u svoj njegovoj dubini i širini. Nekako nestvarno i mistično. Ne postoje reči koje bi to opisale!

Stojeći na toj steni i šibajućem vetru, osetih i surovost te divljine. Zaleđeni vrh nosa me opomenu da mi telo podrh-tava od hladnoće. Želja za toplim hotelom probudi u meni svest da se sreća nalazi u raznovrsnosti ovog sveta.

Ne znam da li sam to svojim mirom i dobrim raspolo-ženjem privukla (po Zakonu privlačnosti) ali, kad sam se

23

spustila u Sarajevo ne beše ni traga od dima i magle. Sunce se prelivalo po ulicama koje su odjednom izgledale potpuno drugačije. Ovo nije bio onaj sumorni grad od pre tri dana. Oživeo je, vratile su mu se boje i jasni obrisi. Prođoh kroz sokake sve do Baščaršije i osetih neku neshvatljivu sreću i spokoj u duši.

Lepo li si Sarajevo, „ne znam jesi li moje”, sa tim planinama što se šire oko tebe i opasuju te, kao kakvi moćni vitezovi, koji te štite od mnogobrojnih osvajača, a koji se vekovima smenjuju i pokušavaju da osvoje ovu lepotu i bogatstvo za sebe. Prođe mi kroz glavu istorija sve od ratobornih Ilira, koji se sa Karpata spustiše i tu nađoše utočiste. Najduže se suprotstavljaše Rimlja-nima, koji ga pregaziše, ali ne ostaviše značajnog traga u životu ovog grada. Sve do Osmanlija, koji ga prisvojiše i nametnuše svoju kulturu i veru, te napraviše značajan preokret u razvoju grada. Ostavili su taj neodoljivi šarm Orijenta, u čijoj arhitekturi ne postoji jasna i apsolutna simetrija.

Sa preuzimanjem grada od strane Austrougarske monar-hije, dođe do još jedne značajne kulturne promene, koja se najviše osetila u stvaranju reda, novih građevinskih normi i zakona. Taj period, iako za narod težak, ostavio je iza sebe prelepu arhitekturu harmoničnih linija i savršeno uklopljenu sa okolinom. Uvek me obuzme tuga kad vidim te predivne fasade koje propadaju i kao da mole za spasenje.

Kako se menjala politika, tako se menjala i arhitektura. Račvanje politike unese i secesijsku, a potom i pseudomavar-sku arhitekturu preuzetu iz Španije, čija me ornamentika po-sebno oduševljava. Bože, nema čega nema tu u toj arhitekturi udrobljeno kao u bosanskom loncu. Neponovljivi šarm ovog grada leži baš u tim izmešanostima i saglasju mnogobrojnih tradicija i kultura koje su se tu ukrstile.

24

Promatrajući zgrade, od kojih je svaka imala svoju priču, pomislih kako su svi ti osvajači, i sami osvojeni tom beskraj-nom lepotom ovog predela, ipak vodili ka opštem napretku ekonomije i razvoju grada. Probudi se ponos u meni što sam imala čast da i ja budem deo ovog grada i njegove istorije. U tom zanosu lepote, dubokih osećanja, pomalo isprepletanim i nedefinisanim željama, ljubavi prema planinama i kulturi ovog veličanstvenog grada, poželeh da nikad ne odem odav-de. Pomolih se Bogu za očuvanje ovog bogatstva u sabornoj Crkvi Presvete Bogorodice, najvećem hramu u samom centru Sarajeva.

Jedan dan pred odlazak za Minhen, kad sam mislila da je sve završeno, viđeno i prerađeno, desi se jedna veoma čudna scena, koja će promeniti tok čitavog mog života…

Nedelja 3. januar 2016. godine. Odlučim spontano da odem sa mamom u jednu malu, ali veoma staru crkvicu na Baščaršiji. Bila je to jedna od bitnijih sakralnih građevina u Bosni. Mala, ali prelepa i neobična crkvica, koja te, kad uđeš, obavije tihim glasovima crkvenog hora i upije te u svoj spokoj. Ali ti nameće i nejasan pritisak koji je, kao talog iz davnih vremena, ostavila neobična istorija crkvice, još iz doba Osmanlija…

Njena priča počinje još 1539. godine, a neki tvrde da je još starija, jer je izgrađena na temeljima jedne još starije crkve koja je, po pričama iz starina, bila izgrađena kad se ni najhra-briji nisu usuđivali reći da su hrišćani. Priča se da je izgrađe-na na molbu srpskog vladike turskom sultanu, koji dopusti izgradnju uz jedan ultimatum: Crkva ne može biti veća od jednog opanka! Vladika razmisli malo, a zatim uze opanak i izreza ga u što tanje trake i time opasa temelje crkvice. Tako bi izgrađena ova crkva, o kojoj se priča iz davnina prenosi sa kolena na koleno.

25

Dok sam stajala tako pred oltarom, počeh nesvesno i sama da pevam liturgijske pesme, koje sam naučila kao član crkve-nog hora u Minhenu. Učini mi se istorija ove crkvice nekako podudarna sa mojom životnom pričom. Neka duboka tuga obavi mi čitavo biće i povuče me u vrtlog teških misli, u proš-lost koja me pratila i pritiskala. Suze su mi se slivale niz lice, dok sam se molila Bogu, Isusu Hristu i Mariji Devici, da mi pomognu ili da me uzmu sebi, jer snaga me polako izdavaše i ne nalazih više smisla u svom životu, niti u ovom svetu oko sebe.

Bojala sam se da ja nisam za ovaj svet. Da ga ne razumem i da neću da mu se predam ako bude i dalje komercijalno surov. Mučila me depresija, strah od svakodnevice, koja ne pripada meni već drugima, gospodarima planete Zemlje. Nisam žele-la da budem njihov rob. Taj moj bunt se pretvarao u bol koji mi je cepao dušu i grudi.

Svakog dana sam se borila sa tamom svojih misli i raznim ritualima za samokontrolu skupljala snagu da nastavim dalje. Stajala sam dugo, dugo, razmišljajući o životu i mom detetu zbog kojeg se obratih Bogu. To mi se činilo nerešivo a bilo je nepodnošljivo. Osetih da nisam u stanju da se suočim sa tim bolom, jer bi me uništio, pa izleteh na svetlo dana i bi mi tama moje duše nekako lakša.

26

SUSRET SA HAFIZOM HAMEDOM

Sarajevo je trebalo da bude deo moje terapije sreće i ži-votnog smisla. Nije uvek tako bilo i to me je bolelo. I ovaj grad je bio rob svetskih vladara. Krenuh u hotel „Evropa”, da okrepim telo i dušu u luksurioznom ambijentu bečkog re-storana, koji je moja mama posebno volela. Često sam ranije išla u ovaj hotel da uživam u njegovom aristokratskom flertu. Nađoh se u centru pažnje nekih muslimanskih biznismena, koji sedeše preko puta mog stola komentarišući moj izgled. Videlo im se na licima i u mimici. Mada sam naviknuta na pažnju ljudi, na muške a i ženske poglede, ta pažnja mi bi u momentu neizdržljiva. Rekoh mami da krenemo. Kad smo izlazile iz hotela, jedan od biznismena pohita za nama, beše to onaj koji me je najzainteresovanije promatrao i reče:

– Kako si lepa… Izvini što te ovako zaustavljam, ali bi volio da te upoznam!

Pogledah tog, dosta mladog muškarca. Pomislih da je neki vehabija, jer mi se njegova dugačka brada ne učini simpatič-nom. Ali, kad ga pogledah u oči, kao da se otvori neki drugi svet iza njih.

Gledao me je nasmejano, čisto prostodušnim pogledom. Osetih neobičnu harizmu, koja je zračila iz njega i molila me da pristanem. Pogledam u mamu koja je stajala nepomično, ne govoreći ništa. To je bilo veoma čudno za njeno negativno

27

mišljenje o muslimanskom nepoznatom življu, a pogotovo o onima koji bi pokazivali interesovanje prema meni. Pogle-dam ga ponovo i kažem:

– Nisam iz Sarajeva i sutra putujem nazad kući!– Otkazat ću sve termine koje imam večeras, samo ako bi

izašla sa mnom. Jako bih to voleo!Ne znam šta se tačno dešavalo u meni u tom trenutku.

Pomeša se otpor i znatiželja sa nečim što tog trenutka nisam mogla definisati. I to donese odluku u moje ime.

– Pa dobro!Mama i ja smo se čudile ovoj odluci, a ona mu još dade

kućni broj telefona da me nazove.Sretnem se naveče sa tim muškarcem koji je, kako sam

posle saznala, bio hafiz, tako reći islamski sveštenik visokog ranga. Ime mu je bilo Hamed. Pomislim: „Ih, što pašemo jedno uz drugo, kao ono dvoje u filmu ’Rat zvezda’? Ja pevač crkvenog hora, a on ilahija u džamiji!

Skoro se naglas nasmejah. Hafiz je bio veoma simpati-čan i prijatan. Govorio je tiho i milo, kao da drži propoved. Trgovao je nepokretnostima. Pričao mi je kako politiku ne voli da meša sa religijom i da je zato na ratnoj nozi sa islamskim uređenjem religioznih ustanova u Bosni. Go-vorio je o životu u Sarajevu i šta mlade generacije rade i očekuju. Činilo se prilično slično stanju u gradu pre rata 1992. godine, osim što se sada osećala pojačana islamizacija grada i čitave Bosne.

Pitao me je odakle sam i šta radim u Sarajevu? Kažem da živim u Minhenu, a u Sarajevu sam posetila mamu, na šta on reče:

– Ah, Nemačka, pa tamo te mogu često posetiti – to je naša zemlja!

28

Pogledam ga pomalo kiselo, jer mi bi malo čudna ta kon-statacija, ali nisam htela dublje zalaziti u temu. Osetio je moj otpor i povuče se u trenutku, jer, ne mogaše baš da oceni kojoj veroispovesti pripadam.

Kroz glavu mi prođoše slike mog bega iz Sarajeva, kada sam krenula u svet „trbuhom za kruhom”. Slike dolaska u Nemačku sa silnim izbeglicama i nemirima s početka rata u Jugoslaviji. Pade mi na pamet pitanje: kome su trebali ti nemiri i jad? Ko podstiče širenje mržnje u Evropi? Krivila sam Ameriku, koja je preko evropske zajednice uništavala našu zemlju i nas, njihovim stalnim napadima. Niko mi nije verovao i svi su misli da sam sišla s uma, kada sam glasno govorila o tome kako zapad uništava nas na istoku. Nemci su mi govorili da oni nemaju ništa sa tim. Smejali su se mojoj gluposti, govoreći da su oni civilizovan narod, a ne kao mi, barbari.

Mislila sam – za dvadeset godina će sve to što ste posejali u komšijskoj bašti, narasti preko vaše ograde i ugroziti vam život. Tako i bi.

Hamed je hteo da me odveze do kuće, ali nije uspeo u toj nameri, jer ja nikad ne ulazim nepoznatim ljudima u auto. A i to što sam izašla sa nepoznatim čovekom i još tako bradatim, bilo je veliko čudo. Oprostih se sa njim prijazno, bez nade da ćemo se ikad više sresti.

29

LJUBAVI I ČUDIMA NEMA GRANICA

Vratih se u Minhen za pravoslavne Božićne praznike, što je u Nemačkoj značilo da moram da radim. Na Badnje veče, pripremila sam malu zakusku za dvoje. Pozvala sam u goste dirigenta našeg crkvenog hora, jer je i on bio samac, kao i ja.

Malo smo pevali te liturgijske pesme i korigovali neke notne zapise. Prijatno smo ćaskali i seli da večeramo. Nazdra-vismo jedno drugom srećno Badnje veče. U tom trenutku po-češe da padaju stvari sa mog regala, kao da ih neko namerno obara. Pita mene dirigent:

– Šta je ovo u tvojoj u kući? Kao da imaš duhove u njoj?Nasmejasmo se iskreno oboje. Pokupim ja te stvari i vratim

na mesto, uverena da je to neka slučajnost. On ode kući, a ja umorna pravo u krevet. Probudih se u pola noći i krenuh u kuhinju da pijem vodu. Padne mi u oči moja čašica sa rakijom, koju nisam popila. Pomislim da treba da je ispraznim i operem, da alkohol ne smrdi preko noći, ali umorna odoh opet u krevet.

Ujutru vidim da je čašica za rakiju prazna. Kako je rakije nestala iz nje? Gledam u čudu, jer ne nalazim objašnjenje za to što se desilo? Ma nisam luda. Nisam je ispraznila. I da jesam, nasula bih bar vodu u nju i ne bih je vraćala na sto!

Razmišljala sam dugo o tome i o onim stvarima koje su padale po kući za vreme Badnje večere. Smatrala sam da je to neka čudna slučajnost.

30

Par dana posle toga otišla sam u crkvu da se pričestim. Bio je dugačak red ljudi pred oltarom. Svi su ljubili krst i ostavljali prilog. Kad poslednja žena ispred mene poljubi krst i ode dalje, napravim jedan korak prema oltaru i, ne dođoh u njegovu blizinu, kad odjednom, taj krst pade meni pred noge! Stadoh kao ukopana. Gledala sam u neverici krst koji je pao, a da mu nisam ni prišla.

Priđoše neki ljudi, podigoše ga i staviše direktno na oltar. Pitala sam sveštenika šta to može da znači, ali on, potpuno nezainteresovan za moje duševno stanje, odgovori:

– Ne treba da razbijate glavu oko nevažnih sitnica!Za mene to nije bila ni slučajnost, a ni sitnica.Par dana kasnije, izlazim iz auta, uzmem tašnu i flašu sa

vodom u levu ruku. Izvadim ključ iz brave, pa ga okačim o mali prst leve ruke pored flaše. Zatvorim vrata i htedoh da uzmem ključ iz leve ruke da zaključam auto, kad tamo, po-red flaše i velikog prsta stoji zaglavljen štapić. Crni plastični štapić!

Ja, kao gromom pogođena, stojim nema. Odakle se ovo čudo stvori. Pogledah u nebo tražeći neko normalno objaš-njenje. Možda je nekome sa balkona to ispalo? Ali, iznad mene nema balkona, samo vedro nebo! Ni ptica da proleti!?

Sva u panici, uđoh u auto i počeh da istražujem odakle se mogao stvoriti taj štapić. Tako nečeg nije moglo biti u mom autu. Ipak sam ga grozničavo tražila i tražila. Ne nađoh ništa i tako, pomalo već zabrinuta, ispričah događaj dirigentu hora. Kako se i on našao u čudu ne znade odgovor na moja pitanja oko tih čudesa.

Posle tih čudnih događanja, u zimu 2016. godine, javi se hafiz. Pita me, kako je njegova duhovna pevačica. Voleo bi da me čuje kako pevam. Bez mnogo razmišljanja, pošaljem mu

31

jedan tonski snimak sa našeg crkvenog koncerta. I tako, poče naše dopisivanje:

16. 02. 16, 18:11:09: Hamed: – Nije mi još stiglo tvoje pevanje, grofice moja.

16. 02. 16, 19:28:29: Dijana: – Upravo sam ti poslala kon-cert našeg hora.

16. 02. 16, 20:03:09: Hamed: – Pa vi ste profesionalci! Jako lepi glasovi, divan sklad. Harmonija.

16. 02. 16, 21:26:20: Dijana: – Hvala! Svidelo ti se? Nije?!17. 02. 16, 16:54:25: Hamed: – Jeste dušo, kako nije, nego,

zaboravio da napišem.I tako, započeše da mi stižu redovne poruke od hafiza

Hameda. Malo po malo, sve češće je u našu konverzaciju ubacivao primedbe na moj izgled, da bi, na kraju, počeo da pokazuje otvoreno divljenje prema mom telu! Nešto u meni se tome snažno protivilo. Osećala sam čak neku vrstu revolta, iako mi takav pristup muškaraca nije bio ni nov, ni neuobiča-jen. Na takve reakcije muškaraca sam već navikla.

32

NEKO KO JE SPOZNAO BOGA

Mene je čudila silina erotika koju je ispoljavao jedan sve-štenik, hafiz, poznavalac Alahovih zakona. Kazao mi je:

– Ja nisam običan hafiz, koji samo zna Kuran napamet. Ja sam neko ko je spoznao Boga!

Mislim se, pa dobro, i ja sam neko ko je spoznao tebe, sa svim tvojim erotskim fantazijama. Da li je normalno da to sveštenici osećaju, i još i ispoljavaju, taj i takav telesni nagon? Čudila sam se, jer je moja vizija tih sveštenika upućivala na čiste i čestite ljude, blage naravi, ali snažne po svom duhu i jasnih verskih misli. Ovaj hafiz, bogami, nije mogao da se svrsta u bezazlene sveštenike.

I dok se jedan deo mene bunio i opirao, drugi deo je, is-prva se čudeći, malo po malo, počeo da se zanima za silinu njegovih poriva. Samoj sebi nisam mogla da objasnim čime me je intrigirao, ali sam, iako zaprepašćena, morala da pri-znam da mi je donekle prijalo. Gospode, nikad dosad nisam ni pomislila da ovako nešto može da postoji: seksi sveštenik?!

Nasmejah se samoj sebi.I tako, kao hipnotisana, nastavih sa Hamedom svoju čud-

nu, whatsapp vezu. Malo ljubav, malo erotika, malo Bog, malo religija. Kakva neverovatna kombinacija! Izgleda oprečno, ali se sve savršeno uklapalo. I postajalo sve interesantnije.

17. 02. 16, 17:05:18: Dijana: – Foto weg gelasen.17. 02. 16, 17:11:14: Hamed: – Jao, šta mi radiš, samo da

znaš. Kakve dojke imaš… Bradavice su ti se istakle kroz ovu

33

majicu, dojit ću ih celu noć… Progutat ću ti sise… Puna si erotike. Ti si izuzetna pička.Voli te i ljubi tvoj Rasputin.

Pisao mi je takve poruke da sam ostajala bez daha. Bila sam zaprepašćena silinom njegovog nagona. A potom, bez ikakvog prelaza, slao bi mi Božije upute i učenje o skromno-sti i čestitosti sa ilahijama (molitvama). On meni ilahije, ja njemu crkvene pesme.

18. 02. 16, 07:51:55: Dijana: – Ova poslednja ilahija koju si poslao mi se mnogo sviđa. Tebi šaljem jednu duhovnu kompoziciju koju izvodi jedna srpska renomirana solistkinja.

18. 02. 16, 08:02:31: Hamed: – Bolja si i mnogo lepša od ove devojke, koja izvodi ovu nježnu melodiju.

18. 02. 16, 08:02:46: Hamed: Ljubim te, dušo moja. Po-cepao bih ti onu majicu koliko je seksi…

18. 02. 16, 13:27:22: Dijana: – Onaj fildžan (Inna Fil Jannati), ništa ne može da nadmaši!

18. 02. 16, 13:40:17: Hamed: – Kako su se ucrtale…18. 02. 16, 14:24:43: Dijana: – Hamede, imaš li išta drugo

u toj glavici svešteničkoj?18. 02. 16, 14:34:04: Hamed: – Nemam. Samo mi je pred

očima Dijana iz Minhena. Ako su ti onako lepi fonasi, mogu misliti kakva ti je baklavica slatka…

18. 02. 16, 14:34:19: Hamed: – Poželeo sam te.18. 02. 16, 16:12:41: Dijana: Ko veruje…18. 02. 16, 16:13:23: Hamed: – Dobije!18. 02. 16, 16:13:59: Dijana: – Šta?18. 02. 16, 16:16:58: Hamed: – Tebe dobije i tvoju zlatnu

kokicu!18. 02. 16, 16:48:02: Dijana: – Hajde, pošalji mi neku po-

ruku na viber.

34

19. 02. 16, 08:45:30: Hamed: – Pa ništa ne kažeš za sinoć, dok si spavala?

19. 02. 16, 21:23:14: Dijana: – A šta to???20. 02. 16, 06:59:37: Dijana: Hamedeee.…20. 02. 16, 07:15:26: Hamed: Mooliiiiiiiim Dijaaaaa-

naaaaaa.20. 02. 16, 07:16:24: Dijana: – Pa odgovori mi. I pošalji mi

jednu poruku na viber… Molim te. Jesi poslao?20. 02. 16, 07:27:30: Hamed: – Jesam pre dvije minute.20. 02. 16, 07:28:01: Dijana: – Vidi, izgleda da funkcio-

niše! Danke.20. 02. 16, 07:28:54: Hamed: Dobro poruku pročitaj! Vo-

lim te. Dušo moja.20. 02. 16, 07:29:34: Dijana: – Koju poruku? Što si na

viber poslao?20. 02. 16, 07:29:51: Hamed: – Onu erotische.20. 02. 16, 07:32:19: Dijana: – Pa, ne mogu, kad sam te

blokirala da bih videla je li funkcioniše viber.20. 02. 16, 07:34:45: Hamed: – Pa odblokiraj sultanijo, da

ti poruka uđe!20. 02. 16, 07:35:35: Dijana: – Nemoj da budeš bezobra-

zan, sultančiću… Pošalji opet.20. 02. 16, 08:37:20: Hamed: – Jel ti došla, Sultanijo?20. 02. 16, 08:56:49: Dijana: – Bolje da nije!!!20. 02. 16, 08:57:27: Dijana: – Rekla sam ti da ću ti pobeći

ako budeš tako perverzno pisao… Ovo nije erotika!20. 02. 16, 08:58:11: Dijana: – Nisam ta za koju me sma-

traš, iako nisam pokrivena…20. 02. 16, 10:29:05: Hamed: – Ne shvatam te tako, veruj

mi. Šalio sam se, neću ti više nikad slati… Izvini Dijanice, dušo moja, stvarno mi je žao…

35

20. 02. 16, 10:30:53: Hamed: – Ne znači da je žena do-bra ako je pokrivena. Ako je u duši dobra i ako je po naravi svojoj dobra, onda je dobra žena. Oprosti još jednom Hurijo Najlepša, svom zločestom Hamedu.

20. 02. 16, 10:37:26: Hamed: – Ljubim te. Ti si nežna moja Dijana, srećo moja. Mislio sam da si ti to htela, jer si mi rekla – napiši mi poruku na viber… Ne ljuti se na mene. Krivo mi je što sam ti to poslao… Ljubim te…

20. 02. 16, 10:45:48: Hamed: – Puno si mi osećajna, morat ću te paziti ko malo vode na dlanu.

20. 02. 16, 10:52:01: Hamed: – Javi mi se, molim te, hoću da te čujem, hoću da ti se izvinim direktno… Krivo mi je, nije mi bila namera da te povredim

20. 02. 16, 10:53:30: Hamed: – Ti si poštovana gospođica Dijana, koja se meni mnogo sviđa… Hoćeš li mi oprostiti? Ljubit ću te i maziti onako kako ti voliš, grofice moja.

20. 02. 16, 13:03:26: Hamed: Sultanijo, pa gde si? Poželeo sam te…

Razmišljam o onoj poruci koju mi je poslao na viber. Ma, ne da nije erotika, nego čista pornografija. Da li da mu opro-stim tu drskost? Ne izigravaj sveticu, mislim se. Čovek ima samo zdrav seksualni nagon. Opet počeh da preispitujem svoje puritansko mišljenje o sveštenicima. Ali, i oni su samo ljudi. Naši, pravoslavni popovi imaju svoju ženu i mogu da is-polje svoj prirodni nagon koji im Bog dade. To je normalno?! Ali onda se setim kako sam čula šta sve pričaju o popovima koji bludniče bez stida i granica.

Pričao mi je jedan poznanik kako je u njegovom selu je-dan švaler prebio popa, kad ga je našao na svojoj švalerki. A najviše su obrukali njenog muža, koji ništa o svemu tome nije znao. Mislim se, kakva je to žena, a kakav je tek to pop?

36

Bože, kakav je ovo svet?! U našoj pravoslavnoj crkvi u Minhenu se, malte ne, tuku za prevlast. Neverovatne pri-če kolaju po crkvenoj porti. Mnogo prljavštine ima u tom svetilištu! Nisam verovala sve dok nisam, sticajem okolnosti, postala svedok jednog od tih dešavanja. Naš dirigent, koji je osnovao crkveni hor i punih petnaest godina svake nedelje sa njim pevao liturgiju, bez obrazloženja je otpušten. Ne zna se ko je to odlučio, ni zašto je neko vrsnog kompozitora duhov-ne muzike zamenio stručnjakom za folklor.

Ljudska posla! Pa i u crkvi su samo ljudi, nisu sveci, iako mnogi pokušavaju da uzmu tu nebesku ulogu. Tako rade ka-tolički fratri, koji su obrukali vatikansku crkvu svojim per-verzijama. Zabranili im da se žene pa sad svoju prirodu, koju im je Bog podario, fratri na neprirodan način iskazuju na nevinoj deci.

U tom svetlu, učini mi se hafizova velika slabost prema odrasloj ženi, nekako normalna. I on je čovek, nije svetac.

37

PROSIDBA PREKO MOBITELA

Javila sam se Hamedu da nastavimo našu whatsapp ro-mansu. Nisu to bila svakodnevna dopisivanja, već sporadična, tu i tamo i ponekad. Nekad se hafiz javljao češće, nekad ređe, ali najčešće kad mi je bilo teško u duši.

Jednom me upita:– Zašto si tako snuždena?– Imam nekih problema.Hamed poče da mi objašnjava kako bi moje priče izgleda-

le sa Božjeg gledišta. Zvučalo je utešno i smirujuće toliko da nisam ni primetila kako satima sedim u autu i slušam šta mi hafiz govori. Propoved je trajala prilično dugo, ali ja se posle toga osetih sasvim dobro. Prvi put posle dugo vremena.

Da, bila sam svesna da se već duže vreme vrlo loše osećam. Počela sam da gledam na ljude oko sebe kao na bezumne hijene. To mi je došlo nekako neprimetno. Ne trpim nikoga u svojoj blizini. Moj svet se sveo na nekolicinu starih prijatelja. Kad bi neko nov pokušao da me upozna ili mi se približi, rea-govala sam panično i govorila da nemam ni vremena, ni volje da upoznajem nove ljude. Moja odbojnost prema ljudima sve se češće ispoljavala i prema poznatima. Shvatala sam koliko mi to otežava život, ali nisam nalazila izlaz iz toga. Odlučila sam da pitam Hameda šta on kaže za to.

09. 03. 16, 22:54:14: Dijana: – Nisi mi rekao kako da po-bedim prezir prema većini ljudi koje srećem.

10. 03. 16, 16:25:47: Hamed: – Citiraću ti Božje reči. Oni koji udeljuju i kada imaju i kada nemaju, koji sputavaju svoju

38

srdžbu, huju, ljutnju i prezir i koji opraštaju ljudima, bliski su Alahu. Alah voli dobročinitelje (to jest, gore opisane ljude).

10. 03. 16, 16:26:58: Hamed: – To nije lako, vežbaj se, jer kada opraštaš ljudima, to znači da tebi Alah Uzvišeni oprašta.

12. 03. 16, 23:35:29: Dijana: – A jel možeš ti opraštati onima koji ti zlo nanose i voleti i ceniti one koji ništa ne razumeju, ogovaraju i zlo prave?

Nije mi hafiz odgovorio na to pitanje, ali mi je mesec dana posle pričao tri sata o tome kako ljude ne smem prezirati, ne smem neuljudna prema njima biti. Kaže:

– Ljudi su Alahova stvorenja i ne smeš ih mrziti, ni pre-zirati, ne smeš im zlo činiti, ni o njima loše govoriti, ali mo-žeš prezirati i osuđivati njihova dela. Moraš se truditi da to prevaziđeš u sebi, jer je to strašno iskustvo koje nije dobro za tebe. Moli se Bogu da ti podari strpljenje i pomogne u tome.

Sve češće je zvao u trenucima kad mi nije bilo baš dobro, pa mu jednom rekoh:

– Hamede, ti kao da gledaš kad sam neraspoložena i baš tad nazoveš da mi razgališ dušu.

Uporno se nudio da dođe, ali ja sam to izbegavala. Plašio me je jaz koji je bio između nas, iako je on pokušavao da ga prevaziđe. Slao mi je klipove molitvi i pričao mi šta kaže Alah.

Kad je došao sa Kabe, javio se i kaže da se molio na Kabi za mene i moju sreću.

03.04.16, 23:31:39: Hamed: https://youtu.be/TvMrbmKtBHw03.04.16, 23:35:53: Hamed: https://youtu.be/JXroO0pGBu803. 04. 16, 23:37:22: Hamed: – Iskreno govore svećenici

u ovim raspravama što ti poslah i realni su. Lepa moja, nisam te zaboravio, vratio sam se iz Meke. Ljubim te. Kad dolaziš u Sarajevo?

03. 04. 16, 23:38:26: Hamed: – Pred Kabom sam proučio za tebe… I zamolio ALAHA za tebe…

39

04. 04. 16, 09:26:10: Hamed: – Otmena izgledaš na ovoj whatsApp slici. A onu sliku u ogledalu, što si mi poslala. Tako si me napalila. Izazivaš me i budiš u meni divlju strast, koja se tako rasplamsala, da bih te celu bukvalno izgrickao i smazao.

04. 04. 16, 18:04:32: Dijana: – Kako je bilo na Kabi? Hva-la da si me se setio i molio se za mene. Polaskana sam.

04. 04. 16, 18:17:14: Hamed: – Kad ćeš doći u Sarajevo, lepotice, poželio sam te?

04. 04. 16, 18:18:06: Dijana: – Ne znam još tačno. Moram prvo za Italiju, da vidim kako mi je kućica.

04. 04. 16, 18:18:43: Hamed: – Mogu li ja sa tobom u Italiju? Skratit ću bradu.

04. 04. 16, 18:20:04: Dijana: – Jel stvarno hoćeš da pođes sa mnom u Italiju?

04. 04. 16, 18:20:27: Hamed: – Hoću, hoćeš li ti?04. 04. 16, 20:09:05: Dijana: – Hoću.04. 04. 16, 20:17:13: Dijana: – Bild weggelassen.05. 04. 16, 15:58:09: Hamed: – Kada onda idemo, lepa moja?05. 04. 16, 16:16:44: Hamed: – Ti si na ovim slikama,

najprefinjenija i najotmjenija… Dama Par Exellance!05. 04. 16, 16:17:49: Dijana: – Hvala.05. 04. 16, 16:18:23: Dijana: – Ne znam tačno kad idem

za Italiju. Idem samo na pet dana. Kako bi ti došao? Autom ili avionom?

05. 04. 16, 16:23:04: Hamed: – Avionom u Minhen, a onda s tobom u Italiju. A kad se vratimo u Minhen, natrag za Sarajevo, avionom.

06. 04. 16, 20:09:27: Dijana: – Pa nije li ti lakše za Nicu? Ovako imaš dupli put?

06. 04. 16, 20:27:24: Hamed: – Uvek izaberem sebi lakši put. Iz Sarajeva nemam ništa direktno za Italiju, a imam za Minhen. Dakle, uzmem povratnu kartu, pa s tobom idem u

40

Italiju. Ti puno razmišljaš. Ima jedan vojni princip: Planira-nje je sve, planovi su ništa! Ako ima u tebi imalo nepoverenja prema meni, bolje da ti ne dolazim, jer se ja tada neću ugodno osećati. Ja sam dobronameran i ne želim ti nikakvo zlo, dale-ko bilo od toga, a niti imam ikakav interes. Moj dolazak tebi potiče iz želje da se zabavljamo, družimo i uživamo jedno u drugom. I da se još bolje upoznamo.

06. 04. 16, 20:31:21: Dijana: – Mislila sam samo da ti bude lakše.

06. 04. 16, 20:33:13: Hamed: – Biće uživanje putovati za-jedno…

06. 04. 16, 20:33:58: Dijana: – Ok. Pa, da znaš da je lepše.06. 04. 16, 20:34:16: Hamed: – Tako te volim, lepoto moja.06. 04. 16, 20:34:59: Dijana: – A kako me ne voliš?06. 04. 16, 20:39:06: Hamed: – Kad mi ne veruješ, kad si

skeptična, kad sumnjaš u mene… Ili da te je strah od mene…06. 04. 16, 20:40:30: Dijana: – Pa onda bi morao da se

potrudiš, da me uveriš u suprotno.06. 04. 16, 20:43:35: Hamed: – Pa kako ću preko mobi-

tela?! Za to mi treba tvoja blizina i zato želim da ti dođem… Dokazaću ti družeći se sa tobom. Spavajući sa tobom i živeći sa tobom. Tako ćeš se sjediniti sa mnom.

06. 04. 16, 20:45:32: Hamed: – Najbolje bi bilo da te od-mah oženim kad dođem u Minhen. Ima tamo, verovatno, naš bosanski mesdžid. Pa da zamolim imama da me šerijatski venča s tobom, da mi budeš zakonita žena pred Bogom.

06.04.16, 20:46:31: Hamed: – Lepše će nam posle biti sve: i život i seks, ama bas sve aBd… (Ako Bog da).

06. 04. 16, 21:33:24: Dijana: – Ti baš ne gubiš vreme. Po-lako, da se upoznamo.

41

SPASILAC DUŠE I TELA

Bi mi čudno, kako to da se islamski sveštenik zaljubi u ženu, koju je samo jednom video i par meseci sa njom telefonirao? Nisam mu puno pričala o sebi, osim kad bi nazvao u mo-mentima kad sam bila neraspoložena. Ni tada nisam ja o sebi mnogo pričala, nego je on meni o Bogu.

Dugi su to razgovori bili. Znali su da traju satima. Ustvari, hafiz mi se naizmenično udvarao, mešao erotiku s pornogra-fijom, a onda mi davao Božije upute o skromnosti. Bila je to neka čudna veza, koja je počela da mi se sve više dopada. Govorio mi je o čistoti duše i tela. Kaže:

– Ne mogu ja doći tebi i da te samo gledam. Neću se moći suzdržati pored tebe, jer me mnogo privlačiš. Baš si sva onakva kakvu sam sav život zamišljao. Morat ću sa tobom leći i uživati u tvom telu, a to nije dozvoljeno s nevenčanom ženom. Zato, najbolje da dođem i da te venčam i onda da počnemo živeti kako Alah zapoveda.

Sve mi je to izgledalo krajnje čudno i neprihvatljivo, jer sam imala već dva braka iza sebe koji nisu funkcionisali. Pri-tom, bila sam krajnje oprezna, jer su oba moja braka okonča-na zbog prevare i neiskrenosti. Prvog muža sam stalno morala da izvlačim iz kafane. U drugom braku nisam mogla ni u sopstvenoj kući da se rešim njegovih ljubavnica. A nagledala sam se i naslušala svakakvih perverzija.

Neverovatno je na šta su sve muškarci spremni, gonjeni svojim slepim nagonom. Ništa manje mi nisu bile grozne

42

ni čudne žene. Na šta su sve pristajale da bi tom muškom nagonu ugodile! Utoliko mi bi ova Hamedova priča drukčija i nekako, pala kao melem na ranu.

Pitala sam ga jednom:– A jel bih morala da pređem u Islam ako bi se venčali?On mi odgovori:– Ne moraš, ima i drugih načina.Mislim se, kojih? Nisam se puno razumela u tu duhovnu

hijerarhiju, niti u zakone koji su u njoj vladali. Živela sam kao i većina ljudi, slobodno i po svom nahođenju. Zakoni mi nisu izgledali bitni i najčešće ih nisam volela slediti.

Ali udati se za islamskog sveštenika, značilo je „slediti za-kone hafiza”! Nije bila laka moja odluka. Sledila bi mnoga odricanja i totalna promena života. Toga sam bila svesna. Ni-šta mu nisam odgovorila, ali je on osetio moju neodlučnost. I tako, Hamed ne dođe da idemo u Italiju zajedno.

U Italiji sam bila zaokupljena drugim problemima, dok je on bio u poslu sa svojim Arapima. Kad se vratih iz Italije, a i on iz Katara i ko zna odakle sve ne, poruke preko mobitela se nastaviše.

25. 07. 16, 23:14:22: Hamed: – Kad ćeš doći u Sarajevo, da znam da i ja dođem?

25. 07. 16, 23:29:18: Dijana: – Pa, ne znam. Može biti u septembru.

25. 07. 16, 23:30:05: Hamed: – Trebamo se videti. Mi smo srodne duše.

25. 07. 16, 23:30:35: Dijana: – Može biti. Laku noć, še-ćeru.

25. 07. 16, 23:31:11: Hamed: – Jedva čekam, zgodna moja. Laku noć Baklavice.

I tako, ubrzo odlučih da odem opet u Sarajevo, da iznena-dim mamu i proslavim sa njom svoj rođendan. I da osmotrim hafiza još jednom, izbliza.

43

– Nikad ne reci nikad – kaže hafiz – jer ti odmah dođe iskušenje. Eto ga. Ja rekoh 3. januara 2016. da neću više do-laziti u Sarajevo tako brzo. Stiže me iskušenje: dođoh i pre nego što sam mogla pomisliti.

U ta četiri dana koja sam provela u Sarajevu, Hameda sam viđala svaki dan. Pričao mi je stalno o Bogu, ko je on, kako se manifestuje i šta želi od nas. Slušala sam ga kao opčinjena i imala osećaj da skida, jedan za drugim, slojeve nekakvog tereta sa mene. Hamed bi mi tu zabrinutost brisao pitanjem zašto sam tako često neraspoložena? Zašto život ne doživlja-vam kroz lepotu i radost?

Nisam htela da mu pričam svoju životnu priču, već samo ukratko, o udesu moje kćerke i poslovnim obavezama, koje su me sve više pritiskale. Jer, da sam se otvorila, moja priča bi počela da teče neobuzdano, kao mutna nabujala reka.

Priznala sam Hamedu da sam počela da verujem u Boga otkako je moja ćerka Anastazija imala udes, jer sam imala osećaj da ju je samo On spasio. I da mi je Svevišnji pomo-gao u tim teškim trenucima. Nisam bila nikad neki vernik. Porodica mi nije bila verski nastrojena, ali smo, tu i tamo, išli u crkvu i odlazili na Božić i Uskrs babi i dedi. I to da bi se ispoštovala tradicija.

Pričala sam mu da sam se rastala od muža zbog njegove nevere i što među nama nije bilo ljubavi, iako me je godinu dana pre toga uveravao da se udam za njega. Odbijala sam ga, jer nisam želela da se udam za Nemca. Otvoreno sam mu rekla da mi je jedini cilj u Nemačkoj da zaradim pare. A kad se rat završi, da se vratim u svoj zavičaj, koji mi jako nedostaje. Zaista sam imala osećaj da sam u Nemačkoj samo po kazni. Radila sam samo da bih zaradila pare, kako bih obnovila moj porušeni život kad se vratim „domu svom”. Ni

44

pomislila nisam da ću čitav život svugde biti stranac, pa čak i u tom svom domu.

Pričala sam Hamedu o tome, kako imam jednu prelepu radnju u centru Minhena. Posao ide dobro, ali je dobrog rad-nika sve teže naći, tako da moram skoro sve sama da radim. Veliku kozmetičarsku radnju nije lako voditi. Pogotovo kad moraš i sve druge obaveze sam da izvršavaš – da vodiš knji-govodstvo, naručuješ robu, održavaš kontakte sa mušterijama, odgovaraš na sve mejlove i telefonske poruke, pratiš i obnav-ljaš internet stranicu, sve držiš čisto i dezinfikovano, braniš se od birokratije i njenih stvarnih i izmišljenih prohteva. A pored svega toga, punih osam sati se baviti održavanjem tu-đeg tela i duše, ulepšavati neznancima izgled i život. Jedino ti mušterije i donose zaradu, kako bi te sve potrebe oko radnje podmirio.

Pričala sam Hamedu da volim da podmlađujem i ulepša-vam ljude, jer sam po duši umetnik. Bog me je obdario oseća-jem za lepotu i dizajn. Volim sve što je lepo. Lepe zgrade, lep enterijer, lepe slike, skulpture, lepe ljude. Tu sam svoju sklo-nost prenela u biznis ulepšavanja lica i tela ljudi. U tome sam bila veoma uspešna i postigla bih čudo, da me nisu ophrvale obaveze koje je nametao ovaj nenormalni vladajući sistem i borba sa radnicima.

Sve više klijentkinja mi je dolazilo sa problemima koje sam i ja imala. Stres, malo vremena za muža i za decu, prelju-be, raspad porodice, depresije, dezorijentisana deca, alkohol i trka za parama. Na mnoga pitanja nisam imala odgovor. Uzalud su mi bile mnoge završene škole i njihove diplome, koje su visile na zidu, svedočanstva o mojoj sposobnosti da podmladim ljude spolja i iznutra, da ih duševno uspravim i podignem na noge. Kakva ironija!

45

SMISAO VEROVANJA

Grčevito tražeći odgovor, počela sam u poslednje vreme da tražim po knjigama svrhu verovanja. Pitala sam se katkad, zašto ljudi veruju u Boga? Bavila sam se više modernom fi-lozofijom i psihologijom. Zatrpavala sam se tim knjigama o razvoju ličnosti i savremenom koučingu.

U suštini, bila sam još uvek produkt socijalizma, u kome se katkad išlo u crkvu da se zapali sveća. Ne znam ni ja tačno – zašto? Ali kad je Anastazija teško nastradala i pala u komu, ležeči otvorene lobanje i natečenog mozga, koji je tri sedmice dan i noć curio i krvario, šansa da bude opet zdrava, postajala je iz dana u dan, sa svakom kanticom isceđenog mozga, sve manja. Pala sam u delirijum straha, bila sam potpuno parali-sana i bespomoćna. Donekle sam strah mogla da držim pod kontrolom samo u crkvi, moleći se Bogu ili slikajući u mom podrumskom ateljeu. Jedino tu sam se osećala malo sigurnije, kao u rupi, sakrivena od sveta i radoznalih pogleda.

Nisam osećala telo, a u glavi sam imala samo bolni košmar, koji sam pokušavala nekako da utišam i zaboravim. Jednostav-no, nisam videla ništa što bi mi moglo pomoći u tim trenucima, osim Boga. Takvu predanost molitvi Bogu, da mi spasi ćerku, nisam mogla ranije ni da zamislim, a kamo li da je ispoljim.

Molitva je bila uvek tako predana, da sam padala u neki vid transa. Dok sam izgovarala reči molitve za Anastazijino ozdravljenje, ljuljajući se napred-nazad kao luda, činilo mi se da mi je vreme lakše prolazilo od te vrtoglavice u glavi.

46

Molitve su iz mene izlazile same od sebe i to iz dubine mog srca. Potpuno bespomoćna, bila sam sasvim predana Bogu i njegovoj milosti, u koju sam, ne znam zašto i odakle, svim bićem odjednom verovala.

U bolnicu sam išla prvo svakog dana, a posle, zbog njenog oca, svaki drug dan. Nisam želela da se srećemo u bolnici, jer smo imali konflikt koji nije mogao da se izmiri. Čak i kad je naša ćerka pala sa konja u komu, nije hteo da mi javi, nego je još zahtevao u bolnici da me ne puštaju u njenu blizinu. Došlo je do toga da sam morala da dolazim zajedno sa advokatom.

To sam shvatala kao osvetu muškarca prema „neposlušnoj” ženi, koja nije tolerisala njegov blud, pokazala mu njegovu bezvrednost i napustila ga sa bebom. Neposlušnost, koju nije-dan muškarac ne može da toleriše, pa zato traži osvetu. Mno-go puta sam gorko zažalila što sam mu dete dala na poverenje u najosetljivijim njenim godinama. Ali Anastazija je postajala sve buntovnija i istrajnija u svojoj želji da ide ocu.

Kad sam išla u bolnicu da je posetim, nosila bih svaki put iz crkve flašu svete vode, kojom bih joj čitavo telo prala i škropila uz veliku veru da će joj to pomoći. Drugo mi ništa nije preostalo.

Onog dana, kad su mi doktori rekli da će mojoj ćerki mo-rati, ako u toku noći ne prodiše, razrezati vrat, jer ne mogu više da joj drže sondu u grlu zbog opasnosti od infekcije, mislila sam da ću svisnuti.

To me je podsetilo na jednog komšiju, kome su prorezali grlo i postavili sondu, pa je na nju i disao i pričao. Bila sam mala i bilo mi je strašno to gledati. A pritom je, posle toga, ubrzo i umro. Pokoj mu duši. Sedela sam tog dana, uz poseb-nu dozvolu doktora, uz ćerkin krevet do kasno u noć i molila je da prodiše.

47

– Prodiši, dete moje, diši, diši!Kad sam došla kući, čitavu noć sam sedela u krevetu i u

mislima bila sa njom šapućući joj:– Prodiši Anastazija, prodiši, dete moje!Moleći se Bogu, Isusu Hristu i Mariji Devici da joj po-

mognu, ujutru, u šest sati, jave mi iz bolnice da je tu noć moja ćerka prodisala. Hvala dragom Bogu!

Kad se probudila iz kome mozak joj nije funkcionisao. Rekli su mi doktori da su šanse da ostane normalna samo dva posto. Trebao joj je staratelj. I tako, na njen osamnaesti rođendan, produži se starateljstvo njenog oca, koji je, godina-ma, sve od sebe davao kako bi prekinuo kontakt među nama.

Bilo mi je zato zabranjeno da u bolnici posećujem moje bo-lesno dete. Jedina nada mi je bila da će Anastazija sama tražiti da dođem. Ali, kad je izašla iz kome, ona nije bila prisebna. Kao da je duša izašla iz nje. Zabranila mi je da je posećujem!

Moja tuga je bila neizmerna. Neopisiv bol mi je cepao dušu i nisam mogla sebi da oprostim što dadoh dete tom đa-volu od čoveka. A onda sam razmišljala – da je nisam pustila onda kad je to htela, možda bi posle bilo još gore. Ko će znati šta je ispravno, a šta ne?

Pričala sam Hamedu kako sam se šest godina borila po nemačkim sudovima da vratim sebi ćerku, a ona je bivala sve više protiv mene. Kao da je sam đavo govorio iz nje. Napadala me i svašta mi govorila. Pričala je sve ono što mi je i njen otac govorio, a onda me htela uveriti da je to njeno mišljenje.

Nije mogla da shvati da sam priču koju sam čula od nje, već mnoge godine pre slušala od Jonasa. Nije dopuštala da joj išta kažem protiv njega. Noću sam imala teške more. Nisam se jasno mogla setiti snova, ali ti kratki odlomci kojih sam se sećala, proganjali bi me posle danima.

48

Vidim kako je Anastazija u opasnosti, a ja joj ne mogu prići, ni pomoći. Vidim je kako je neko proganja. Ili da je gladna, a nema šta da jede. Ili da leži, sklupčana, u strahu i da joj je hladno. I svaku noć tako punih šest godina imala sam snoviđenja, priviđenja, vizije, sve dok nisam zapala u strašnu depresiju. Bio je to mrak iz kog nisam videla izlaz. U život me vraćao samo moj veliki osećaj odgovornosti prema kli-jentima i neka moja unutrašnja snaga i verovanje, rešenost da pobedim to stanje.

Pokušala sam, preko advokata, da dobijem odobrenje za posetu, uz obrazloženje da ćerka nije svesna šta priča. Saop-šteno mi je u bolnici da žale, ali da ja nemam pravo stara-teljstva, jer sam ga se, navodno, odrekla u korist oca. Nisam mogla da shvatim šta se dešava, misleći da je neka greška u aktima, jer ja to nikad potpisala nisam!

Otišla sam u sud i zahtevala da pričam sa sudijom koji je tu presudu dodelio, ali tu sam tek doživela šok: dotični sudija me je napao takvim tonom, kao da mi je lično on bio muž. Izgovorio je sijaset uvreda i nazvao nikakvom majkom! Bila sam van sebe, preneražena, odakle pravo jednom sudiji da tako priča sa nekim koga i ne poznaje? Pritom, vređa jednu skrhanu majku, čije se dete bori za život! Ni ljudskosti, ni etike, ni morala.

Ali, to je bila samo jedna od kockica u mozaiku užasa koji su me spopali. Sve je išlo naopako, kao da je neko namerno slagao kockice baš tako. Štagod sam dotakla, kao da se sušilo i s kim god da sam pričala, svi su bili protiv mene. Jednostavno, sve je išlo krivim putem i to se nije dalo promeniti.

Pitala sam mog islamskog sveštenika u strahu:– Šta misliš Hamede, da mi nije ko šta napravio? Da me

nije začarao crnom magijom?

49

Nisam znala šta drugo da mislim. Lično ne verujem u to. Nikada mi ne bi tako nešto ni na pamet palo, ali se prisetih da sam nalazila razne, čudne stvari po kući. Čak i pileće kosti na pragu moje radnje.

Jednom mi se pokvario auto. Oterah ga u servis, a ubrzo po-sle toga me je automehaničar zvao hitno, da dođem i pogledam šta je našao u motoru – smotan Anastazijin lančić sa nekom crnom krpicom, u kojoj su bili umotani nekakvi čudni otpaci.

Kako ne verujem u takve stvari, odvezala sam to sa lančića i bacila. Nisam više razmišljala o tome. Ali, kako mi naopako ide u poslednje vreme, sve češće mi na pamet padaju sve te neobične situacije, a pogotovo taj Anastazijin lančić i šta se sve sa njom desilo.

Poverila sam Hamedu da imam i pritisak u grudima, koji me budi noću i zaustavlja mi disanje. Probudim se sva mokra po grudima. Bivam u nekom neopisivom i nedefinisanom strahu. Ne znam šta sam sanjala, nikad se nisam sećala šta sanjam, samo ponekad prisetim se tih kratkih sekvenci iz sna o Anastaziji.

Nekad sam se budila iz sna u kojem sam mislila da sam već budna i da mi neko drži i ruke i noge. Čitavo telo priti-ska na krevet nekom neljudskom težinom, pa ne mogu da se pomaknem. Hoću da vrisnem, da zovem u pomoć, ali me taj neko (ili to, nešto), drži za vrat i davi me. A ne mogu ni da se pomerim, niti da pustim glas. A vazduh mi ponestaje.

Iz tih mora sam se uvek budila tako što me je taj neko, iznenada, kao što se i pojavljivao, naglo i neočekivano puštao. Skakala bih iz kreveta uz jak udisaj vazduha, kao davljenik koji je, na trenutak pre nego što će ispustiti dušu, odjednom, nekim slučajem oslobođen pritiska, došao do zraka i vratio se u život. Dugo posle toga se nisam usuđivala da zaspim u paničnom strahu da se gušenje ne ponovi.

50

KO JE BOG

Hamed mi je četiri dana pričao o Bogu, ali prvo me je pitao – a u kakvog Boga ja to verujem? Da li znam ko je On, gde je On, gde se On nalazi i šta On hoće?

Nisam znala da mu kažem definiciju Boga. Rekla sam da je Bog svugde oko nas i da je u svemu što vidimo oko nas – On. Trudila sam se da pojasnim, svesna kako počinjem da pričam ijekavski.

On se nasmejao i reče da ja verujem kao i sav ostali svet, po inerciji. Bog nam je usadio, kaže, tu veru jer smo mi od njega.

– Bog je jedan jedini, nema nikoga drugog do njega. Nema početka i nema kraja. Besmrtan i beskonačan. Nepromjenljiv je. Nije žensko i nije muško, nema ni dvojine, ni množine. Nema para. On je jedan. Nije rođen i nije rodio. U odnosu na ljude, jedino božanstvo, a u samome sebi – Jedan. Neuporediv u delima i u postojanju. Ni sa kim ga ne možeš poistovetiti jer je savršen. Nedokučiv i ne možeš ga u potpunosti otkriti, niti razumeti. Svemoguć, sveprisutan, svugde je i sve je. Sve zna, i prošlost, i sadašnjost i budućnost. Jedan, jedini koji nas poznaje i može ispuniti čežnje naših srca.

Bog je istina, ne možeš ga podmititi, ni lagati, niti išta pred njim sakriti. Bog je milostiv, a u to spada njegova dobro-ta, ljubaznost, milosrđe i ljubav. Ljudi govore da je Bog ljubav. A ako je Bog samo ljubav, šta je onda mržnja, a šta milost, a šta strepnja? – pričao je i pitao moj hafiz. Kazao je:

51

– Bog je sve. Bog nas je napravio po svom obličju, zato i sve osobine koje imamo, i sve što osećamo pripada nje-mu. Bog ima 100 imena manje jedno. Njegovih 99 imena su dobre i loše osobine koje i mi imamo. Ali su nama ljudima date kao svojstvene one dobre, a loše ne pripadaju nama nego samo njemu. Jer samo on zna njima da vlada.

A onda mi Hamed, nabroja Božjih 99 imena:Allah هللا : Jedan Jedini BogEr-Rahman نامحّرلا : Blagi, Premilosrdni.Er-Rahim ميحّرلا : Svemilostivi.El-Melik كِلَملا : Vladar, SuvereniEl-Kuddus سوّدُقلا : Sveti, Najčistiji.Es-Selam مالّسلا : Onaj koji je bez mane.El-Mu‘min نمؤُملا : Pouzdani, Onaj koji daje mir.El-Muhejmin نِمْيَهُملا : Zaštitnik, Onaj koji daje sigur-

nost.El-Aziz زيزعلا : Onaj koji sve pazi i prati.El-Džebbar راّبجلا : Silni.El-Mutekebbir رِّبَكَتُملا: Gordi.El-Halik قلاخلا: Stvoritelj, Odlučujući, Onaj koji daje

meru svakoj stvari.El-Bari’ ئرابلا: Onaj koji divno stvara.El-Musavvir رِّوَصُملا: Oblikovatelj.El-Gaffar راّفغلا: Svepraštajući.El-Kahhar راّهقلا: Onaj koji sve nadvladava.El-Vehhab باّهولا: Milostivi darovatelj, Onaj koji obilno

dariva.Er-Rezzak قاّزرلا: Onaj koji obilnu opskrbu daje.El-Fettah حاّتفلا: Onaj koji sve rešava i otklanja prepreke.El-Alim ميلعلا: Sveznajući.El-Kabid ضباقلا: Onaj koji steže i stišće.

52

El-Basit طسابلا: Onaj koji pruža i otpušta.El-Hafid ضفاخلا: Onaj koji spušta.Er-Rafi’ عفاّرلا: Onaj koji uzdiže.El-Mu’izz ّزِعُملا: Onaj koji uzvisuje, daje čast i slavu.El-Muzill ّلِذُملا: Onaj koji ponižava, daje poniženje.Es-Semi’ عيمّسلا: Svečujni.El-Besir ريصبلا: Svevideći.El-Hakem مكحلا: Sudac, Onaj koji postavlja svoja pravila,

donosi svoj sud i izriče presudu.El-’Adl لدعلا: Pravedni.El-Latif فيطللا: Dobrostivi, Dobri.3.)El-Habir ريبخلا: O svemu obavešteni.El-Halim يلحلا: Blagi, Srdačni.El-Azim ميظعلا: Veliki, Neizmerljivi.El-Gafur روفغلا: Svepraštajući.Eš-Šekur روكّشلا: Zahvalni, Onaj koji uzvraća nagradom

za vernost.El-’Alijj ّيلعلا: Uzvišeni.El-Kebir ريبكلا: Beskrajno veliki, Najizdignutiji.El-Hafiz ظيفحلا: Onaj koji čuva.El-Mukit تيقُملا: Onaj koji pazi i uzdržava.El-Hasib بيسحلا: Onaj koji obračun svodi.El-Dželil ليلجلا: Veličanstveni.El-Kerim ميركلا: Plemeniti.El-Rekib بيقرلا: Budni, Onaj koji na sve motri.El-Mudžib بيجملا: Onaj koji uslišava molbe.El-Vasi’ عساولا: Onaj koji milošću i znanjem sve obu-

hvata.El-Hakim ميكحلا: Mudri.El-Vedud دودولا: Onaj koji voli.

53

El-Medžid ديجملا: Slavljeni, Najslavniji.El-Ba’is ثعابلا: Uskrsavatelj, Onaj koji podiže iz mrtvih.Eš-Šahid ديهّشلا: Svjedok svemu.El-Hakk ّقحلا: Istiniti.El-Vekil ليكولا: Sveopći Skrbnik, Staratelj, Poverenik.El-Kavijj يوقلا: Moćni.El-Metin نيتملا: Čvrsti, Postojani.El-Velijj ّيلولا: Zaštitnik.El-Hamid ديمحلا: Hvaljeni.El-Muhsi يصحُملا: Onaj koji sve obuhvata i svemu broj

zna.El-Mubdi ئدبُملا: Početni Stvaralac, Izumitelj.4.)El-Mu’id ديعُملا: Onaj koji nakon smrti, daje novo po-

stojanje.El-Muhijj ييحُملا: Onaj koji život daje.El-Mumit تيمُملا: Onaj koji usmrćuje.El-Hajj ّيحلا: Živi.El-Kajjum موّيقلا: Onaj koji sve održava i čuva.El-Vadžid دجاولا: Bogati, Onaj koji sve poseduje.El-Madžid دجاملا: Slavni.El-Vahid دحاولا: Jedini, Onaj kome sličnog nema.Es-Samed دمّصلا: Onaj kome se svatko obraća, u koga se

svatko pouzda.El-Kadir رداقلا: Svemoćni.El-Muktedir ردتقُملا: Onaj kome apsolutna moć pripada.El-Mukaddim مِّدقُملا: Onaj koji unapređuje.El-Mu’ehhir رّخؤُملا: Onaj koji unazađuje.El-Evvel لّوألا: Prvi, Onaj čije postojanje nema početka.El-Ahir رخآلا: Posljednji, Onaj čije postojanje nema svr-

šetka.

54

El-Zahir رهاّظلا: Vidljivi, Očiti, Vanjski.El-Batin نطابلا: Skriveni, Unutarnji.El-Vali يلاولا: Upravitelj, Čuvar, Bliski.El-Mute’ali يلاعتُملا: Najuzvišeniji, Najpočašćeniji.El-Berr ّربلا: Dobročinitelj, Dobrohotni.Et-Tevvab باّوّتلا: Onaj koji prima pokajanje.El-Muntekim مِقَتْنُملا: Osvetnik, Onaj koji ne ostaje du-

žan.El-Afuvv وُفعلا: Onaj čiji je oprost neizmjerljiv.Er-Re’uf فؤّرلا: Samilosni, Sažaljivi.Malik-ul-Mulk كلُملا كلام: Posednik sve Vlasti.Zul-Dželali vel-Ikram ماركإلاو لالجلا وذ: Posednik svakog

Visočanstva i Darežljivosti.El-Muksit طسقُملا: Pravedni, Sveopšti delitelj pravde.El-Džami’ عماجلا: Ujedinitelj.El-Ganijj ّينغلا: Bogati, Onaj koji je sam sebi dostatan.El-Mugni ينْغُملا: Onaj koji bogatstvo dodeljuje, Onaj

koji osamostaljuje.El-Mani’ عناملا: Onaj koji bogatstvo oduzima, Onaj koji

štiti.Ed-Darr راّضلا: Onaj koji daje štetu i nevolju.En-Nafi’ عفاّنلا: Onaj koji daje korist i dobro.En-Nur روّنلا : Svetlost.El-Hadi يداهلا: Onaj koji vodi i upućuje.El-Bedi’ عيدبلا: Prapočetni, Nedostižni, Neusporedivi.El-Baki يقابلا: Večni, Stalni, Onaj čije je nepostojanje

nemoguće.El-Varis ثراولا: Naslednik svega.Er-Rešid ديشّرلا: Upućivatelj na dobro, na pravi put.Es-Sabur روبّصلا: Strpljivi, Bezvremenski, Onaj koji

grešnicima odlaže kaznu.

55

Ja ga onda upitah:– A koje mu je stoto ime?– E to je tajna između tebe i njega. To moraš sama da

pronađeš. Kad otkriješ njegovo stoto ime, spoznala si Boga i sebe.

56

POTRAGA ZA SREĆOM

Pričao mi je čitav dan hafiz Hamed o milosti Božjoj.Drugom prilikom mi je pričao o pravednosti Božjoj i kako

je ovaj svet izgradio. Reče mi, nemoj nikad da nešto tvrdiš, jer će ti Bog odmah dati iskušenje.

I propovedi:– Dođe devojka i tvrdi da se nikad ne bi udala za nekog

momka, a ono, Bog joj da baš njega i ona se uda. Bog ti daje, ali samo ona iskušenja koja možeš podneti i koja te neće slo-miti. On će ti davati iskušenja da ih prevazilaziš. To ti je tako kao što se zlato kali na visokim temperaturama. Što se više puta prekaljuje, sve je tvrđe i postojanije i dobija na vrednosti. Pa tako i ti. Što ti je Bog dao više teških iskušenja, dao ti je jer zna da ih možeš prevazići. Jer kroz to, što više iskuše-nja prevaziđeš, čvršćeg i boljeg čoveka od tebe teše. Što teža iskušenja dobijaš, to te on sve postojanijom pravi i dobijaš na vrednosti. Ali ne boj se, on ti nikada neće dati iskušenja koja će te slomiti. Kad vidi da ne možeš da podneseš, staće i olakšaće ti. Ti si preživela teško iskušenje, to ti je znak da te Bog voli, jer te vodi ka spasenju. I veruj da će te štititi, dokle god se u njega budeš uzdala.

Pričao mi je o tome, da je svet izgrađen po principu ogle-dala i da se mi ogledamo jedni u drugima. Kaže, ti sebe vidiš u mojim očima a ja sebe u tvojim. I tako možemo sebe da prepoznamo u drugim ljudima.

57

Hamed mi je pričao četiri dana, po osam i više sati dnev-no. Vratih se u Minhen bez svojih strahova. Kao da ih je voda odnela. Čudila sam se. Kao da mi ih je rukom skinuo s prsa. Čekala sam da se povrate, ali ne povratiše se više. Razmišljala sam, čime i kako je to uspeo? Ali ništa nije drugo radio, do mi o Bogu pričao.

Razmišljala sam o Hamedu i njegovoj očiglednoj nada-renosti da leči ljudske duše. Njegov šarm je bio neodoljiv, a prijatan glas propraćen blagim, veoma veselim pogledom, te je prosto terao da mu veruješ. Zračio je nekakvu spontanost i neopterećenost, budio želju da to i ti osetiš.

Ja sam i sama, sem što sam anti aging specijalist, bila i per-sonalni trener, mental coach, majstor hipnoze i reinkarnacije. Bavila sam se hipnozom veoma uspešno, ali prema reinkar-naciji sam bila vrlo skeptična. Ja sam osoba koja nikada ne odbija nešto kategorički, pre nego što se i sama ne uveri u to.

Maštala sam o tome, da u svojoj idiličnoj kući u Italiji na-pravim farmu za podmlađivanje tela i oporavak duše. Svako mašta o onom što mu fali. Nešto, kao farma, gde bi klijenti za par sedmica, pod mojim nadzorom, potpuno podmladili lice i čitavo telo, svest i dušu. A posle bi mogli to da održavaju u mom institutu u Minhenu.

Ali pošto sama sebi nisam uspevala da pomognem, da rešim pitanja svoje duše, niti da upravljam mislima i sop-stvenim životom, kako onda to da postignem kod drugih? I pored svih tih diploma, nešto je falilo da bi se oslobodila nevidljivih stega i strahova, koji su mi razarali dušu i terali u nemir i agresivnost.

Nisam htela ni da isprobavam na drugima, ono što nisam bila u stanju da primenim na sebi. Doduše, bila sam par go-dina u potrazi za jednim dobrim savetnikom, koji bi tu farmu,

58

zajedno sa mnom, postavio na noge. Ja, kao vrstan stručnjak za podmlađivanje tela, a on, kao neprevaziđen stručnjak za podmlađivanje duše. Maštala sam o tome, kako bi klijenti bili preporođeni i duševno okrepljeni, sa potpuno novim, pozitiv-nim pogledom na budućnost i podmlađenog izgleda. Koji bi zračili optimizmom i snagom. Sa potpuno novim konceptom za srećan život.

A kako to da izvedem, kad sam i ja bila polovična. Svom izgledu nisam imala šta da zamerim, ali u duši sam vodila borbe sa sobom i sa svetom. Ali, ovaj susret sa Hamedom mi je probudio nadu. Islamski sveštenik visokog ranga – ha-fiz, bio je jednostavno kao stvoren za takvog „oplemenjivača duše” i sigurno bi uspešno vodio ljude ka optimizmu i sreći. Samo, kako se uopšte može sveštenik pomiriti sa savremenim coachingom? Ipak, tu ima „malih razlika” u ideologiji, mada ja vidim potpunu podudarnost i jedne i druge filozofije živ-ljenja. Samo, što se istim stvarima daju druga imena.

Barem po mom mišljenju!

59

JE LI ISUS HRIST SIN ILI POSLANIK BOŽIJI

Naše dopisivanje se nastavilo. Nisam ni slutila da će ikada da preraste u WhatsApp roman.

05. 10. 16, 00:40:58: Hamed: – Jesi li došla Neodoljiva moja?

05. 10. 16, 22:00:27: Dijana: – Došla sam. Samo, ovde kad dođem ubijam se od posla.

06. 10. 16, 16:16:02: Hamed: – Pošalji mi neku svoju sliku u minjaku, malo da te gledam.

06. 10. 16, 16:21:54: Dijana: – Bild weggelassen.06. 10. 16, 16:33:14: Hamed: – Voli me sultanija moja

čarobna i još me ljubi, strastvena Lady.06. 10. 16, 16:33:51: Dijana: – Bild weggelassen06. 10. 16, 16:34:59: Hamed: – Wauuuuuuuu, ova ti je

najbolja, kako si zgodna, kako si Dobra, prava dama Mas-hALLAH!

06. 10. 16, 16:39:09: Hamed: – Jaooooo šta mi radiš, ma-miš me da ti dođem, stvarno si izuzetna žena.

06. 10. 16, 16:44:23: Hamed: – Dobrodušna si i zato te volim.

06. 10. 16, 17:37:52: Dijana: – Znaš da bi sa Tim tvojim znanjem mogao da budeš veoma cenjen coach ovde. Dobri savetnici su retki, a oni koji su dobri uzimaju po seminaru od tri dana i do 30.000 €. To mi je prosto neverovatno.

60

06. 10. 16, 17:38:38: Dijana: – Samo ti treba dobro pozna-vanje jezika. Nemačkog naravno.

13. 10. 16, 08:37:16: – Verpasster Sprachanruf13. 10. 16, 13:28:46: Dijana: – Hamede, rekao si da neću

naći boljeg učitelja od tebe, a sad dok se ti javiš ja zaboravim i ono što sam naučila. I zapadam u grehove.

14. 10. 16, 11:58:56: Hamed: – E ovo je prava žena – prva moja misao o ovoj slici.

14. 10. 16, 12:39:54: Dijana: – Jesi li video šta je na njoj naslikano? Dobro je pogledaj. Pogledaj sredinu slike.

14. 10. 16, 12:40:15: Hamed: – Sise.14. 10. 16, 12:40:52: Dijana: – Ma daj!14. 10. 16, 12:41:59: Hamed: – Ja ne vidim ništa.14. 10. 16, 12:42:03: Dijana: – Marat ćeš stvarno što pre

doći da se oslobodiš tog pritiska u glavi.14. 10. 16, 12:42:14: Hamed: – Volim te.Nase whatsapp druženje se nastavljalo sve intenzivnije i

prisnije. Moglo bi se čak reći da se stvorila i neka ljubav među nama. Moja mnogobrojna iskustva i dva bračna kraha iza mene su me držala na odstojanju od novih ljubavnih iskuše-nja. Mada je ovo iskušenje bilo sasvim drugačije i prevazilazi-lo sva druga iskušenja koja sam do tad poznavala, držala sam popriličnu distancu. A pitala sam se sve češće kako da takav jedan neverovatno duhovan čovek ima isto dva braka iza sebe. Tu smo isti samo je on puno mlađi.

U početku sam se protivila, ali on je uvek govorio:– Ti neznaš koliko sam ja star. Ti jesi starija po godinama

ali sam ja duhovno puno stariji od tebe.Pošto je mama imala rođendan 18. novembra 2016. od-

lučim da ponovo odem u Sarajevo da ga zajedno proslavimo. Mislila sam, radovaće se a želela sam da još jednom promo-

61

trim i hafiza iz blizine i osetim dobrobit njegove duhovnosti o kojoj bi čovek lako mogao postati ovisan.

Kao i ja obradovao se mom ponovnom dolasku što ne mogu da kažem i za mamu, jer je osetila da sam došla ne samo radi nje, nego i zbog Hameda. Pravila je mnoge scene, koje više priliče malom detetu, nego odrasloj osobi. Pričala je o tome kako je opasno ići po gradu naveče i da su islam-ski sveštenici nešto kao mađioničari, čine da nestaneš preko noći jednim zamahom njihovog plašta a samim pogledom te teraju da radiš ono šta oni hoće.

Ponekad mi je stvarno išla na živce sa njenim manipula-torskim uterivanjem straha, čime je i kao dete htela da me drži u pokornosti. Danas me kao odraslu osobu to njeno po-našanje samo podseća na detinjstvo puno negativnih osećanja koja mi je stvarala i izazivala agresiju u meni.

Nisam bila dugo u Sarajevu ni ovaj put. Kao privatnik nisam mogla dugo da se zadržavam izvan radnje. Ali ta če-tiri dana su bila baš intenzivna i puna neobičnih dešavanja. I onih u kojima sam upoznala hafizovu zapovedničku stranu i nastojanje da mi pokaže mesto žene u islamu. Nekad se javi kad ga zovem telefonom, a nekad ne. Nekad uradi šta ga zamolim, a nekad ne. Tako nikad nisi bio načisto kakav je.

Kaže:– To je sultanska priroda, a i između nas je postalo oz-

biljno.Time mi je objašnjavao status žene jednog hafiza.Vraćajući se sa Hamedom sa Trebevića, gde smo bili na

večeri u jednom hotelu, zaustavi auto pored puta i htede da me poljubi. To bi naš drugi poljubac posle onog prvog u ok-tobru. Ali se nekako izgubi u tom poljupcu i ja videh njegove prazne oči kao da duša iz njih izađe. Ljubio me je tako stra-

62

sno da sam pomislila da će izgubiti kontrolu, kad se trže kao oparen i izleti iz auta.

Prilično zabezeknuta gledala sam čoveka kako se sav od strasti izobliči i hvata vazduh da dođe sebi. Kad je seo u auto, pogleda me nekako čudno i reče:

Ovo te je samo Alah dragi spasio. I mene i tebe. Ideš sa mnom u džamiju, moram na akšam.

Uvede me na trem džamije. Reče im da me prikladno obuku, da bi mogla prisustvovati večernjoj molitvi. Ušla sam u džamiju i prvi put je videla kako izgleda iznutra, a živela sam u Sarajevu tolike godine.

Muškarci sede napred, a žene sede iza muškaraca na za njih posebno napravljen podest sa ogradicom i ćilimima. Bilo je mirno i prijatno, nekako kao kod kuće. Jedna žena sede uz mene i radoznalo je pričala sa mnom između obreda, koje ja nisam znala, pa sam samo tako sedela i zainteresovano pro-matrala kako se mole.

Po završetku molitve povede me Hamed u hotel „Evropu” na piće, gde smo se i videli prvi put. Neobavezno mi reče kao da smo se već tako dogovorili, da će doći jedan njegov prijatelj, imam, islamski sveštenik nižeg ranga, koji će da nas venča.

Ja ga pogledah preneraženo i kažem sebi:– Dobro da si me bar obavestio o tome. Mogo si jedno-

stavno uzeti toljagu i odvući me gde treba.I prođe mi mislima slika golog pračoveka sa bradom do

stomaka i toljagom u ruci, kako za kosu vuče ženku za sobom u svoju pećinu. Samo što ne prsnuh u smeh od te slike. Ništa ne kazah i ni jedna senka ne prođe mojim licem.

U skrivanju osećanja sam bila dobra. Jednom davno, neki dečko, koji je prvi put izašao sa mnom, pitao me je na kraju poprilično nesiguran u sebe, da li možda radim za CIA ili za

63

KGB. Kaže na mom licu se ne da ništa pročitati. Više me nije ni upitao da se vidimo. Na moje olakšanje.

Ne volim ljude bez smisla za avanturu sa strahom od žene i zagonetke u njoj.

Kad je taj njegov prijatelj došao i mi se upoznasmo, pita imam mene da li ja znam da treba da pređem na islam?!

Kažem ja:– Ne znam! A i ne bih to nikad uradila zbog majke i

rodbine. Imam se u čudu okrenu Hamedu i kaže zapanjeno:– Ali ona neće da pređe na islam?!I gledaše hafiza nekako žalosno. A Hamed sav uspaničen

reče:– Ne, ne mora ona da pređe na islam, ima i drugi način

da se venčamo.Imam sa začuđenim pogledom, sleže ramenima, raširi

ruke i bespomoćno reče:– A koji način?Podiže desnu obrvu u znak iščekujućeg odgovora.Hamed mu odgovori:– Pa, nek samo potvrdi na venčanju da je Isus Hrist po-

slanik Alahov a ne sin Božji.Imam se okrenu meni i prenese mi pitanje Hamedovo sa

još uvek podignutom obrvom, kao da sam sedela na drugom kontinentu, a ne za istim stolom. I pita:

– Svedočiš li ti da je Isus Hrist poslanik Alahov, a ne sin Božji?

Ja mu kažem:– Ne mogu to da potvrdim, jer ja to ne znam.A ovaj se opet okrnu Hamedu i sleže ramenima:– Ona ne potvrđuje.

64

I Hamed sav uzjogunjen okrenu se meni, raširi ruke i reče povišenim glasom:

– A zašto ne možeš?– Pa zato što ja ne znam je li On sin ili je samo poslanik.

Nisam bila prisutna kad su ga pravili.I tu se naše venčanje zapečati za ovaj put.

65

KAFANSKA PRIČA O VENČANJU

Sutradan nazove mene Hamed i pita me gde sam. Kažem u kupovini u jednoj robnoj kući. Reče mi zapovednički da za 10 minuta siđem pred zgradu i da će me pokupiti da idem sa njim i nekim njegovim prijateljima na večeru.

– Idi ti sam sa njima, a sa mnom češ ići kad budeš sam.– To nije bila molba. Siđi, čekam te za 10 minuta.Nisam navikla ni od koga da dobijam naređenja, pa se

nasmejem, jer mi to nekako bi simpatično, i rekoh:– Po naređenju, My Master.I prođe mi slika Nemačkog oficira u crnim dugačkim

čizmama do iznad kolena sa visokom štiklom, utegnutim kaišem i šapkom. Ruke podignute u visini grudi i bičem u drugoj. Volim sve da posmatram sa humorom, kad mogu. Pa sva nasmejana tim prizorom izađem iz tržnog centra da dočekam zapovedničkog sveštenika.

Bili smo u nekom nacionalnom restoranu sa 15-tak nje-govih prijatelja, učenika, ne znam ni ja tačno sa kojim sve ljudima. Razgovarao je kao da su njegovi podanici. Tako se bar meni učini, jer mi je bio malo čudan odnos poslušnosti prema hafizu. Ko god je šta rekao što hafiz nije našao da je pametno, bio je „poklopljen”.

Kaže on:– Šta ti imaš da misliš? Ti možeš samo mene da slušaš!

66

Predstavio me je kao njegovu sultaniju i buduću hanumu, tako da imaju da se uljudno ponašaju u mom prisustvu. I reče:

– Kad je budem ženio, okrenut će vola na ražnju pred 300 zvanica.

Ljudi su pričali sa mnom, ali me nijedan čovek nije gledao u oči. Bili su malo zbunjeni mojim prisustvom. Kako su me gledali u ruke, primetiše da imam krst na narukvici. Jedan ipak upita:

– Da li je hanuma muslimanka? Hamed odgovori:– Jeste velika muslimanka. I nasmeja se na sav glas. Ovaj pogleda u moj krst i kaže:– Vidim!– I vi porodično imate posebnu ljubav prema tim velikim

muslimankama. – Aludirao je na ženu hafizovog brata, Srp-kinju pravoslavne veroispovesti.

Hamed izvi obrve kao nevino dete koje je nešto zgrešilo, pa se nasmeja opet. Imao je nekakav poseban šarm dok se smejao. Osvajao je okolinu njime.

– Hanuma još nosi krst, ali će primiti islam. Ako Bog da. – To mu je bila stalna uzrečica.

– Ajd da se pomolimo u to ime. I oni svi za kafanskim stolom u isti glas izustiše neku

arapsku molitvu.Umalo da se prekrstim, al’ se zaustavih u momentu. To mi

je bila navika kad se čudim, pa se krstim nekad i sa dve ruke. Završi se to čudo od večere. Ne mogu da kažem da mi

nije bilo prijatno u tom muškom društvu. Bili su jako uljudni, obazrivi i sa puno respekta prema jedinoj ženi za stolom.

67

Jedan me pogleda i reče da vidi da imam problema sa vratnim pršljenovima. I da bi mogao da mi to dovede u red ali ga Hamed oštro prekide:

– Kakve to gluposti pričaš? Ništa njoj ne fali. Zdrava je kao dren. Da ti ne pada napamet da spustiš ruku na nju!

Hafiz je zapravo hteo da me kazni zbog odbijanja njegove bračne ponude. Ja sam nekako u dubini duše osećala da kad bi mu bila žena, da me nikad ne bi izveo u muško društvo. Ko će ti ga znati šta je hteo da postigne kada je rekao onim svojim učenicima da ću „naravno uzeti islam”.

Hamed je platio račun i odlučio da prijatelje razveze ku-ćama. Sa hrišćanskim krstom na ruci sedela sam u autu među tim nepoznatima muslimanskim muškarcima. Prolazeći kroz tamne sokake Sarajeva imala sam osećaj da želi nekako da me kazni ili pokaže svoju nadmoć i svom egu da oduška. Ja sam imala veliko poverenje u njega, jer me je voleo.

Posle je s negodovanjem komentarisao kako se onaj čovek usudio njegovoj sultaniji da kaže da joj nešto fali i kako je hteo da me dotakne. To mu je za veliko zlo uzeo i rekao da taj više neće imati prilike da bude u njegovoj blizini.

– Ne slušaj šta ti je rekao, tebi ne fali ništa.Na rastanku me poljubi i reče:– Kako bi lepo bilo da idemo sad zajedno našoj kući, pa da

te zagrlim. Prošle godine sam se pred Kabom molio za tebe, da ti Alah da sreću na ovom i na onom svetu. A ja sam nago-dan čovek i sa mnom je lako živeti. Ljubim te sultanijo moja!

Poljubih i ja njega i izađoh iz auta.Bilo mi je neobično kako se rastao od mene. Kao da je

hteo da mi da do znanja šta sam odbila. Nagodnog čoveka i ugodan život. Od tada mi se više nije javljao.

68

RAZMIŠLJANJA O DUHOVNOSTI

Hamed je valjda bio povređen što sam odbila da se ven-čam sa njim. Nisam bila tužna zbog toga, jer mi je posled-nja poseta Hamedu pokazala da se njegova kultura življenja poprilično razlikuje od mog. Bilo bi u našem životu mnogih komplikacija. Pitala sam se često kako može neko u brak da ulazi bez prethodnog upoznavanja. U islamskom svetu se neki mladenci ni ne vide pre braka.

Muškarci nisu nalazili za shodno da raspravljaju sa svojom ženom o nekoj temi. U početku veze je bilo sve perfektno. Mogli bi da pričaju o svemu, ali čim žena pristane na vezu i dođe do seksualnog odnosa, priči dolazi kraj. Muškarac zado-voljen više ne nalazi za shodno da razgovara sa ženom i da se trudi da ostavi dobar utisak. A kad čovek vidi da ja kao žena preispitujem naše stavove i razmišljam svojom glavom, a ne njegovom, pa još ako sam i poslovno uspešnija, e tu počinju veći problemi i ljubav prelazi u netrpeljivost prema ženi koja „voli da sere”.

Bojala sam se da ću tako proći u vezi sa islamskim sve-štenikom. Volela sam Hameda da slušam kako priča o Bogu. To me je smirivalo.

Na Božićnjoj zakusci kod Baneta i Ružice bila sam upita-na kako je bilo u Sarajevu, pa im ja ispričam doživljaje mla-dog Đoke i kako me je hafiz prosio. Meni je to bila zanimljiva

69

priča za njih iz Nemačke, ali niko od mojih ne vide u tome ništa uzbudljivo, nego se u panici okomiše da mi predočavaju šta je hafiz, kao da ja, eto, nikad sa islamom nisam imala do-dira. Dobila sam na poklon priručnik o islamu i njihovoj sve-šteničkoj hijerarhiji. Održali su mi kratak kurs šta je hodža, imam, hafiz, ulema, reisul-ulema. Ko je na vlasti momentalno i da je Bosna ne samo na tri veroispovesti podeljena, nego da su se i muslimani podelili. Zatim mi objasniše šerijatska pravila i zakone. Prava i očekivanja hafiza u braku i prava žene u takvom braku.

Nisam ni znala da u familiji imamo i hafiza. Muberin ded je bio hafiz. Sve u svemu neutralna izlaganja činjenica negativnog ishoda. Kažu, hafiz ne može da ima stariju ženu ako nema i mlađu i može da ima više žena, s tim što se ženi smišljeno i ne iz ljubavi.

Sva mi je familija samostalna i poprilično gledamo mate-rijalistički na svet, pomislim. A uz to i napomena da hafiz ne bi dolazio na naša slavlja. Problematika živa.

Osim toga napomenuše posebne vanzemaljske moći i razne magije, čini i vradžbine u koje se islamski sveštenici razumeju. U to nikad nisam verovala, pa se nasmejem i kažem da se opuste i prihvate sve sa humorom.

Kaže Ružica:– Daj šta vam je? Vi se prepali za Dijanu, aman, ja sam

se prepala za hafiza. To će biti prvi hafiz koji je prešao u hrišćanstvo.

Ova šala bi prihvaćena.I sve bi to valjda bilo zaboravljeno, da se ne počeše opet

događati čudne stvari. Osećala sam svoje misli drugačije. Po-čele su da mi se vrte po mom glavi hafizove reči, koje su mi donosile toliko dobrobiti i smirenja u srce. Ali, razmišljajući

70

o mom stanju i onom šta mi je pričao, počela su se javljati mnoga pitanja za koja nisam nalazila odgovore.

Moja narastajuća netrpeljivost prema ljudima i čitavom svetu nije se popravljala nego je, naprotiv, rasla. Setim se kako mi je Hamed jednom rekao:

– Dijana ti puno razmišljaš mozgom, a srcem nikako.Morala sam da razmišljam o toj rečenici svaki dan iznova.Kako se to razmišlja srcem, pitala sam se. I šta je Hamed

mislio time.Počela sam da primećujem da su moje aktivnosti samo-

stalne žene, koja mora da se brine o radnji, radnicima, rasutoj porodici, maminom domaćinstvu, mom domaćinstvu, kući u Italiji i svemu ostalom, što je čekalo na mene, a nisam imala sa kim da podelim teret, u poslednje vreme stvarno proizla-zile iz čiste proračunatosti i da sa srcem to nije imalo puno dodirnih tačaka. Mislila sam kako to promeniti? Jednostavno nisam imala vremena da mislim srcem. Potražioci su hteli pare, a za moje srce ih je bolela briga.

Nisam više imala one neodređene strahove zbog kojih sam se ujutro budila sva u goloj vodi, ali sam i dalje imala egzistencijalne strahove kao i većina mojih klijenata i pozna-nika. Uostalom, kad bolje razmislim, devedeset odsto ljudi ima iste strahove – strahove od rata, od terorista i mnogih drugih, bez obzira da li su siromašni ili bogati. Uvidela sam da zapravo bogati, koji imaju više, imaju i veće strahove od gubljenja statusa i luksuza na koji su navikli.

Šta bi se desilo ako jednostavno pustim sve to i ne raz-mišljam više? Žudela sam da to sve skinem s leđa, ali sam bila tako čvrsto upletena u sistem koji me nije puštao. Ko će platiti troškove radnje, ko će platiti radnike, od čega ću plaćati

71

lične troškove. Šta je sa mamom, šta je sa Anastazijom, šta sa kućom i njihovim troškovima?

Moje mesečne obaveze su rasle i postajale gigantski velike, nadmašujući mene i moju malenkost. Pitala sam se da li sam rasla brže nego što sam iznutra bila kadra da to podnesem i šta mi tako veliki biznis uopšte treba. Sa onom malom rad-njom sam zarađivala isto toliko koliko i sad, a imala puno više vremena i bila sam mirnija.

Zašto sam u poslednje vreme tako slabo podnosila stres i bivala sve agresivnija? Vikala sam na ljude oko sebe osloba-đajući se tako nekog pritiska koji je pretio da me rasprsne. I zašto mi se uopšte dešavaju pojave koje izazivaju stres? Pita-nja su se rojila kao mušice u glavi, a odgovora nije bilo. Moji psiholozi su se interesovali samo za svoj honorar.

Hafiz je uvek imao neki odgovor na moja pitanja sa gledi-šta Boga, tako da sam uviđala poučnost i ispravnost te Božje mudrosti. Sećala sam se kako mi je govorio da Bog daje sva-kom po zasluzi. Pa, mislim se, čime sam ja ovo sve zaslužila?

Kaže hafiz:– Mi ne možemo nikad da zauzmemo status Božanstva.

Moramo da prihvatimo Božju odredbu i da se ne ljutimo na to šta nam je dodelio u životu.

Kaže:– Božje zadovoljstvo se krije u našem zadovoljstvu sa nje-

govim određenjem. Nekad to određenje bude slatko, nekad gorko. Nama se nekad pričinjavaju njegove odredbe jako ruž-nim i nepravednim. Ali kad bi ljudi mogli videti njegovim očima, videli bi da to nije tako kako to oni vide, jer mi smo samo mali umovi kratkog pogleda da bi smo mogli shvatiti Božju mudrost i puteve kojim nas on vodi do spoznaje

72

– To ti je – kaže Hamed – kao kad majka izgrdi dete da bi naučilo šta valja, a šta ne valja, dok dete misli da je majka nepravedna.

Mislila sam kako mi je govorio da je svet izgrađen na nivou ogledala i da se ogledamo u njemu.

Kaže:– Ono što te susreće to si ti sam. Svet će ti se pokazati

onakvim kako si ti poredan u sebi. Ako imaš crne naočale na očima videt ćeš svet tamnim, ako imaš ružičaste videt ćeš ga ružičastim. Stvarnost jednog čoveka projektuje se iz njega samog.

Imala sam čudne vizije i misli čitavo to vreme. Razmišljala sam i o tome zašto mi je krst pao pred noge i onaj štapić u ruci, što se ni iz čega stvori. I rakija što misteriozno nestade i sva druga događanja.

Bila sam u popriličnom košmaru, ali misli nisam mogla da zaustavim. Svakodnevna opterećenja na poslu, moja unutraš-nja usamljenost, osećaj nepripadnosti i gubitak kontakta sa ćerkom vodile su me u konflikt sa samom sobom. Sve više se problema rojilo oko mene, koji se ne mogu shvatiti prostom logikom, pa sam nekad mislila da možda crna magija ipak postoji.

Ne može Bože baš sve da ide tako naopako kao kod mene, nekad mora i da se posreći ili?

Takve optimistične misli su me, nažalost, brzo napuštale, jer nisam mogla da prihvatim da gatare postoje. Nastavljala sam svoje trčanje u krug.

Moje redovne svakodnevne molitve i samohipnoza, ko-jom sam pokušavala da usmerim misli u željenom pravcu, postale su mi neophodne. Hipnoza i mental trening kako se osloboditi stresa i negativnih misli, bila je moja struka, pored

73

njege tela, jer sve više naroda je patilo od te duševne uznemi-renosti. Potreban je sklad duše, jer lepota tela dolazi iznutra.

Moje molitve vodile su me ka brzom, ali kratkotrajnom oporavku moje uznemirene duše i haosa u mislima. Razmi-šljam upravo kako sam, dok sam imala onu malu radnjicu bila mirnija. Sa razvojem mog znanja o regeneraciji tela i mogućnostima današnje tehnologije u tom sektoru je pro-budila želju da sve više usluga nudim mušterijama i svojim znanjem im omogućim u jednoj lepoj i udobnoj atmosferi sveobuhvatne tretmane, ne samo za negu lica, nego za kom-pletnu regeneraciju čitavog tela. A pošto su stresni faktori sve više mučili ljudske duše, tako sam nudila i tretmane ne samo za opuštanje mišića, nego i za mentalno usmeravanje misli u stresnim prilikama.

Zamislila sam jedan koncept lepote i duševnog zadovolj-stva u jednoj stilskoj atmosferi. Lepota, dizajn i umetnost su bili moja ljubav iz mladosti i nastojala sam sve što radim da učinim lepim. Zarađivanje para mi je bila mučna nužda sa kojom sam uvek bila zadovoljna, bez obzira koliko zarađivala. Ali, sa novim konceptom i prelepom velikom radnjom baš sam upala u taj nužni posao sa finansijama, koje su mi na kraju oduzimale vreme da radim ono što su mi srce i duša nalagale. Uvela me u birokratski sistem i probleme u životu, koje sam u stvari htela da otklanjam mojim klijentima.

Koncept mog Insituta za anti aging i zdravlje uma odveo me je u trčanje za parama i borbu sa hijenama, jer ko god je video tu lepu i veliku moju radnju, mislio je da se može obo-gatiti preko mene. I tako sam dobila u radnji više onih koji su meni nešto prodavali, a kupljeno nisu isporučivali. Našla sam se zato na mnogobrojnim suđenjima. Umesto zadovoljstva lepotom posla i stvaranja, dobila sam duševni pakao i mrak

74

tako da nisam videla ni vrata, ni prozor kroz koji bih mogla izaći.

Od kad me je hafiz uveo u duhovni život svaka moja mo-litva je počinjala molbom da mi Bog pokaže pravi put. Po-lako sam opet počela da dobijam osećaj za moje telo i moj unutrašnji život za koji dosad nisam ni znala. Živela sam po ritmu ovog našeg verskog sistema i prepuštala se njegovom vođstvu i mišljenju, koji je on nametao.

Razmišljala sam dugo i o tim Božjim mudrostima, kojim me hafiz učio. Potom ga prepustih zaboravu.

75

ČEŽNJA ZA HAMEDOM

I tako, gotovo zaboravih na Hameda, do jednog dana kad usnih jedan veoma čudan san koji, na moje veliko iznenađe-nje, zapamtih do u detalje. Najdublje upamtih taj osećaj koji me pratio u snu. Bio je toliko upečatljiv da je nastavio da me prati danima. Počeše da mi se dešavaju promene u duši, što me podstaknu da o snu ispričam hafizu.

21. 12. 16, 06:51:34: Dijana: – Sanjala sam te noćas prvi put. Zvoni mi na vratima neki čovek i kad otvorim vrata on mi kaže: „Poslao ti je Hamed ovu masku i njegovu koščicu iz glave.” I pokaza mi ruku u kojoj je držao belu masku i nekakvu koščicu, malenu kao čip. A tebe sam videla negde iznad, kako lebdiš u daljini u klečećem položaju sa čelom na podu, u molitvi. Trebalo je da mi operišem glavu a ti si mi poslao tu malu koščicu da mi je ugrade u glavu. Rekoše mi da je neophodno da mi taj komadić kosti stave u glavu, kako bih mogla sve razumeti.

21. 12. 16, 06:58:04: Dijana: – Čudan neki san.Srce mi je čudno kucalo kad sam se probudila. Dugo mi

se posle po glavi motala mistika tog sna koju je ostavio za sobom. A onda se prisetih i svih drugih mističnih dešavanja koja su me pratila u poslednje vreme. Da li je moguće da hafiz stvarno ima neke natprirodne moći koje mogu uticati na mene i zbivanja oko mene?

Čula sam od mnogo ljudi kako se mogu napraviti sihire (čini), tako da ti sve naopako ide u životu. Ali moj razum se

76

podsmevao svemu tome. A onda, opet mislim, ko zna, možda i ima istine u tim pričama o magiji. Možda postoji nešto u svemu tome što mi napričaše, s dobrim namerama, ljudi oko mene. Po prirodi veoma radoznala, morala sam da otkrijem da li to dolazi stvarno od njega ili mi to Bog, možda, govori da treba svoj put da nastavim u islamu? Ne znam.

Zašto mi je moj pravoslavni Bog poslao baš islamskog sveštenika da me pokupi sa crkvenih vrata? Molila sam se Bogu, Isusu Hristu i Mariji Devici i, kad izađoh iz crkve, pravo na hafiza!

Pokušavala sam po svaku cenu da navedem Hameda da se javi i da priča sa mnom. Ali uzalud, ćutao je kao zaliven. Gori je nego ja.

21. 12. 16, 07:02:18: Dijana: – Zašto ne pričaš više sa mnom? Bas si čudan. Ne moraš da se ljutiš. Sam kažeš da se sve događa po Božjoj volji. Pa ako ne možemo da budemo par, možemo da budemo bar prijatelji ili ne?

21. 12. 16, 07:06:30: Dijana: – Potreban si mi, da mi ka-žeš, kako se otvara srce. Rekao si da moram da počnem da razmišljam srcem. Kako se to radi? Znam, malo je otvrdnulo, ali nije ni čudo. Nisam ni blizu tvrdoglava kao ti. Ti si kao mazga tvrdoglav. Hajde javi se!

Osećanja su mi bila uzburkana i danima sam bila u koš-maru, jer sam nepogrešivo znala da se nešto u meni čudno događa. Hiljadu misli mi se mešalo u glavi, ali ja nisam bila u stanju da ih razvrstam. Nisam se razumela u te religiozne stva-ri. Nisam poznavala ni učenje moje religije, a kamo li čemu uči islamska vera. Ali ono smirenje, koje sam osetila dok mi je Hamed pričao o Bogu, nije me napuštalo i duša je tražila još.

Nisam mogla to sebi da rastumačim. Pošto se Hamed više nije javljao, preturala sam sama po Kuranu i Bibliji. Slušala

77

sam mnoge monahe, kao što je otac Tadej, monah Arsenije i Miloš Vesin, čije su mi propovedi bile najdraže. Nisam tačno znala šta da mislim o tim svim religioznim savetima, koji su davani ljudima, a pogotovo mi je zebnju stvaralo propoveda-nje kako da se oslobodim demona. Nekako sam se, posle tih propovedi, osećala obeshrabrena i u strahu.

Ne mogu da kažem da sam posle njih bolje znala kako tre-ba dalje živeti. Naprotiv, bila sam još više zbunjena. Imala sam osećaj da moram sagnuti glavu i sklopljenih ruku, u molitvi, hodati čitav dan moleći za oprost mene grešne. Ne znam da li me to prosvećivalo, ali znam da me je obeshrabrivalo.

Čitala sam mnoge knjige, pokušavajući da shvatim o čemu to pojedini ljudi i religije sve govore i u šta sve veruju. Pokuša-vala sam da razumem razlog svog čudnog stanja i još čudnijeg života, koji me do tog stanja doveo.

22. 12. 2016, 08:45:55: Dijana: – Dobro jutro, Hamede. U Berlinu opet napad islamista. Netrpeljivost prema islamu se širi. Ko pravi ove ratove?

22. 12. 16, 12:17:22: Dijana: – Tu nešto ne štima. Baci te u razmišljanje. Zašto neko hoće silom da natera nevernike da postanu vernici? I zašto islam hoće silom da nametne svoje verovanje? Svi znamo da nasilje i pritisak izazivaju protivna-silje i još veći pritisak. Da li to svi znamo?

Razmišljala sam mnogo o tim napadima terorista i pitala se, da li to stvarno ima veze sa islamom i Kuranom. Hamed mi je često tumačio Kuran i nisam otkrila ništa loše u tome. Naprotiv, nailazila sam samo na dobrobit. To što mi je on pri-čao, otklonilo mi je strahove koji su me godinama proganjali.

A možda to neko sve inscenira i koristi na najpogodniji način za ostvarenje svog plana, kao i u Bosni što je bilo – za-vadi pa vladaj! Ne znam, ali me moje bogato životno iskustvo

78

naučilo koliko smo, mi, ljudi podložni manipulaciji. Ta strast za vlašću nad drugima čini da neki od njih postanu, a da možda ni sami nisu svesni toga, pravi monstrumi. U stanju su svašta napraviti, podmetnuti, uništavati, ubijati. Sve kako bi isterali svoju volju i dokazali da su oni u pravu, da je njihova istina jedina istina i da svi moraju da joj se povinuju.

Zato ne verujem ni u šta što čujem od ljudi. Ali imam str-pljenja i interesovanja da saslušam svakog. I to, bez komen-tara i reakcije. Zbog toga su se mnogi moji prijatelji brinuli i, ne shvatajući moju radoznalost, govorili mi:

– Kako možeš da budeš tako naivna i da slušaš šta ti go-vori? Zar ne vidiš da te laže?!

I moja mama je uvek govorila da me svako može prevesti žednu preko vode, jer nemam svoje sopstvene pameti.

Nisam shvatala šta hoće svi oni od mene, a oni mene, oči-gledno, ne poznaju ni toliko. Bože, samo bi se svađali, jedni protiv drugih okretali i dokazivali ko je u pravu.

Mislim se – pa saslušaj čoveka šta ima da ti kaže i prihvati to što ti odgovara, a sa čim se ne slažeš, odbaci u miru i bez vređanja. U svemu možeš naći neku pouku, i u dobrom, i u lošem, jer ako ne čuješ laž i ne spoznaš je, nećeš moći prepo-znat ni istinu.

Hamed mi je govorio:– Sve što te susreće u životu i sve što ti neko govori, to te

Alah upućuje na nešto.Ali mene niko nije shvatao, kao da sam bila sa druge pla-

nete. Nisam mogla da otkrijem šta dovodi do nesporazuma. Tim pre, što sam uvek htela samo da pomognem. Upravo, ja nikad nisam htela svađu, a baš su mene svi okrivljavali za tvrdoglavost i stalno mi nešto zamerali. Zato sam se i povukla u samotnjački život. Bilo je mirnije.

79

Prepustila sam se svakodnevnim molitvama, isprobavala mnoge načine i počela osluškivati šta mi govore srce i duša. Imala sam, katkad, čudne vizije u tim molitvama koje su se, čini mi se, spuštale odnekud, odozgo u glavu. Nekako, kao da nisu bile moje. Nisam znala odakle dolaze, ni gde da ih svrstam. Činilo se, kao da Hamed odgovara na moja pitanja upućivana Bogu kroz molitvu. Postajala sam sve ubeđenija da dolaze od hafiza, ali moja racionalnost to nije mogla da prihvati. A on nije hteo da se javi, da razjasni ovu misteriju. Nekad me je sve to zamaralo, pa sam više puta odlučivala da prekinem taj jednostrani kontakt sa njim.

Nekoliko puta sam brisala njegov broj telefona i sve njego-ve podatke, ali su se oni, nekim čudom, uvek vraćali u telefon. Često bi ga, bez da sam ista činila, telefon sam zvao. Ostajao je poziv na monitoru, pa sam mislila da, možda slučajno, ja pritisnem, ili u tašni nekako slučajno, ko će znati kako.

To me je još više onespokojavalo pa sam odlučila da ga jednom, zauvek, izbrišem iz svih telefona, iz WhatsAppa, Vi-bera, SMSa. Za svaki slučaj, izbrisala sam i kompletan izve-štaj telefonskih poziva. Na moje zaprepašćenje, stiže mi par dana kasnije mejl sa njegovim podacima!!!

Kao da neko želi da mi kaže, da ne treba da prekidam kontakt sa njim? Znala sam da to nije normalno, ali nisam znala kako to da protumačim. Osećala sam se bespomoćnom: pa zar ne mogu ni iz telefona da ga maknem?!

80

ŽIVI DNEVNIK

U mislima sam vraćala čitav redosled neobjašnjivih zbiva-nja. Kako sam se u onoj crkvi, skrhana, satima molila Bogu, Isusu Hristu i Majci Mariji da mi pomognu i pokažu mi pravi put. A kad izađoh iz crkve, s vrata me pokupi islamski sveštenik! Pa, kako mi pade krst pred noge. Baš čudno! Po-mislim, možda Bog hoće time nešto da mi poruči? I opet se upitah u čudu:

– Možda treba da nastavim put u islamu?!Bila sam ubeđena da je misterija, koja se iza svega toga

krije, ipak objašnjiva i nešto me snažno gonilo da je razja-snim. Zato sam odlučila da nastavim tu jednosmernu komu-nikaciju sa hafizom, tačnije, zapisivanje mojih misli, koje je počelo na kraju i da mi se dopada. Nešto, kao pisanje živog dnevnika.

Pratila sam na WhatsAppu i videla da Hamed sve čita. Nije mi pisao, ali sam stalno imala osećaj da odgovara na moja pitanja kroz te vizije koje su mi dolazile u molitvama.

22. 12. 16, 12:23:52: Dijana: – Počeo mi se jako sviđati ovaj duhovni način komunikacije sa tobom. Ja nemam puno iskustva na polju duhovnosti i ne znam da li je moj osećaj tačan? Ali imam osećaj da ti odgovaraš na moja pitanja. I nedoumice.

22. 12. 16, 12:24:20: Dijana: – Da li je to tačno? Osećam da je tako. Počela sam da osećam!

81

22. 12. 16, 14:04:34: Dijana: – Još kad bi um dobio potvr-du toga, mogla bih početi potpuno verovati u ono šta osećam.

23. 12. 16, 10:31:15: Dijana: – Morgen. Nećeš da izbrišeš moje slike? Gledaš ih još uvek? Zašto nećeš da ih brišeš? Noćas sam osetila neki čudan nemir u stomaku i užasnu usa-mljenost u kojoj je sve vapilo za tobom. Da li ja to osećam tvoj nagon? Dođe iznenada. Kao da nije pripadao meni. Šta si radio noćas? Bio si budan čitavu noć?

23. 12. 16, 02:13:25: Dijana: – Pre neko veče sam gledala na YouTube zašto ljudi prelaze iz jedne religije u drugu. Svi zalutali u životu, prelaze samo iz jednog osećaja frustracije ili nade u drugi, koji će ih, možda malo lepše, obmanjivati dalje. Ali niko moj hafize od njih nije pomenuo prave razloge.

Jedna prešla zbog lepšeg tepiha u džamiji, onaj prešao u pravoslavlje jer se setio da su mu preci bili pravoslavni. Druga prešla na islam zbog inata roditeljima. Jedan Hrvat prešao na islam zato što je porodica njegovog prijatelja bila harmonič-nija od njegove, gde su se stalno svađali.

I svi se nadaju da će u drugoj veri naći ispunjenje svo-jih želja i da ih tamo čeka sreća. Zapravo, rekla bih, da ljudi prelaze iz jedne religije u drugu, jer misle da verovati u Boga znači pripadati nekoj religiji. A mnogi misle da će im u dru-goj veri Bog više pomagati. Pa u neznanju gde i šta je istina, a šta nije, odlučuju se nasumice za neku od religija koje im se ponude.

Ali mislim da je ispunjenje isključivo u jakoj veri u Boga, a da se religije nude i nameću samo kao forme koje često sa suštinom nemaju ničeg zajedničkog.

Ja verujem u Boga koji je jedan za sve nas. Upravo zbog toga, teško mi je prihvatiti bilo koju religiju koja tvrdi da je

82

ona jedina ispravna i Božja. A uglavnom, sve one za sebe to tvrde.

Treba biti stvarno hrabar i tako nešto tvrditi iako to ne znaš sa sigurnošću. Možda budeš kažnjen baš zbog te ohole tvrdnje? Ja i moja religija smo Božji. A vi ste svi…

24. 12. 16, 14:10:15: Dijana: – Imam potrebu da se is-povedim. Jel’ se u islamu ispoveda? Ti me stvarno zabavljaš. Kako možeš da izdržiš da mi ne odgovoriš?

Do sad sam Isusa Hrista smatrala za mitologiju koja sa stvarnošću nema nikakve veze. Ali u zadnje vreme, nije mi davala mira Hamedova tvrdnja da Isus Hrist nije sin Bož-ji, nego samo poslanik!? Bio je uvek jako kategoričan u toj tvrdnji i činilo se, kao da ima strah i da izgovori takvu jednu neistinu koja vređa Alaha. Jer, „Alah nije rođen, niti je rodio.”

Razmišljam, šta znači biti Božji sin i zašto bi to trebalo Boga da vređa? Niko i ne pomišlja kako bi Bog sišao sa Neba da začne dete na, nama jedini poznati način. Ali ako je oplo-dio svojim duhom, znači da je začeo svog sina u smrtnoj ženi i tako napravio posrednika između ljudi i Boga, kako bi se Bog ljudima približio, a i ljudi Bogu.

Ili, kako Hamed kaže, dunuo u nju i oplodio je svojim dahom. Nije li to, nekako, isto? Pa sad, hoćeš li na tako stvo-renog čoveka gledati kao na sina ili poslanika, stvar je samo gledišta. U zavisnosti, da li gledaš sa stanovišta duha ili ma-terije. Sa gledišta duha je sin. Duh oplodio dušu u čoveku, pa se sin rodio.

Ali, pošto živimo u svetu materije (i najčešće zarobljeni njome), onda ga je Bog napravio, kao kad stolar napravi neku figuru, pa ne možemo reći da je ta figura stolarev sin.

A onda mislim, Bog je nesaglediv i nedokučiv. Kako bi čovek mogao biti njegov sin? Bog ga je, verovatno, stvorio da

83

bude njegov poslanik i da podučava ljude njegovoj mudrosti? Zaista, ne znam.

25. 12. 16, 10:57:09: Dijana: – Mislim da Isus može biti, a možda i nije sin Božji. A znaš li Hamede zašto neću da tvrdim ni jedno od ta dva? Ako bih bilo šta od toga tvrdila, na primer, da Bog ne može imati dete, imam osećaj, da mu sa tom tvrdnjom uzimam tu svemoguću moć. A on može sve. Ti si me naučio da, ako tvrdim nešto, odmah dođe iskušenje. I to je sigurno tako. Nešto u meni oseća kao jedino ispravno da odustanem od religija i da živim sa verom u jedinog Boga, jednog za sve nas. I ne mogu da pretpostavim da bi se Sve-mogući, Sveprisutni, Uzvišeni Bog mogao ljutiti na takvu, po meni, i ne tako bitnu tvrdnju. To bi mi izgledalo kao kad bi se neki zao vladar ljutio na svog roba što ga zove tatom. A ja Boga nikako ne mogu sebi da predstavim kao zlog vladara.

05. 01. 2017, 11:35:31: Dijana: – Sretna ti Nova godina, šećeru. Pa nismo se tukli, da mi ne bi čestitao?

05. 01. 17, 12:45:31: Dijana: – Bilo bi super kad bi mi objasnio ono što stoji u suri 52, stih 17–28, a posebno stih 21. Pa onda, sura 78 stih 32, 33. gde se opisuje Raj i šta se dobija tamo. U Kuranu se priča samo o muškarcima, koji će imati u izobilju jesti i piti, na divanima se divaniti i uživati u rajskim hurijama tj. devicama sa krupnim očima i velikim sisama. A za žene nema raja? Osim kao device koje služe muškarcima za uživanje? Tamo se samo muškarci spominju?!

05. 01. 17, 13:00:55: Dijana: – Po ovome što u Kuranu piše, izgleda da će žene, pa makar i u raju, biti samo objekti muške požude. I da će stariti, a muškarci će večno uživati i biti mladi. To je nešto kao raj za muškarce.

05. 01. 17, 13:04:58: Dijana: – Ovo u Kuranu, kao da je pisao neko ko je bio čitav život gladan i bez žene, a pritom,

84

teško morao raditi i patiti se, pa zamišlja raj kao svet izobilja, prepun hrane i mladih devojaka, gde će moći samo ležati i biti posluživan. Ajde hafize, objasni mi ovu Božju volju.

08. 01. 17, 06:29:40: Dijana: – Dobro jutro, hafize. Ni Bo-žić mi nisi čestitao. Nije to lepo od tebe. Ja tebi Bajram jesam.

08. 01. 17, 22:25:14: Dijana: – Večeras smo imali koncert. Ajde kaži, jesmo li lepo pevali? Imamo divne duhovne pesme. Svidelo ti se kako smo pevali, slušao si dva puta.

Mnogo volim ove duhovne pesme i pevam ih sa zado-voljstvom. Ali moram da priznam da me ponekad čine malo depresivnom, kao uostalom i propovedi naših pravoslavnih otaca. Neki dan sam slušala monaha Arsenija. Hafiz mi je po-slao jednom prilikom klip sa njegovom propovedi, gde priča o tome kako smo mi raskalašan narod i da nas televizija uči nemoralu svake vrste. Pogotovo je bio ogorčen zbog polugo-lih devojaka, nazovi pevačica, koje prezentuju pornografiju, a onda istakao kako muslimani čuvaju svoje žene od nemorala. Pa, shvatila sam da zagovara pokrivanje i pravoslavnih žena.

Jeste, i meni je neprijatno da gledam te takozvane zvezde i nikako se ne mogu poistovetiti sa njima. A one, što su vul-garnije, to se bestidnije upinju da predstavljaju našu zemlju. Prosto me je sram što sam Srpkinja. Ustvari i nisam. Kad bolje razmislim, ja sam Bosanka pravoslavne veroispovesti. Ali sad, i to je velika istorijska filozofija. Svi tvrde drugačije. A kako bih ja mogla sa sigurnošću da znam ko je kad šta za-posedao i koliko je zemlje kome pripadalo, ko se gde i s kim genetski mešao. I ko je ko i odakle dolazi.

Oni puni sebe, pitaju te: – Znaš li ti ko sam ja?– Ma ne znam, niti me interesuje.Meni je to nekako prilično nadmeno i nebitno. Čak mi

je bilo puno lepše da živim u socijalizmu, dok se niko nije

85

označavao i deklarisao time šta je i odakle je. Ma, bitno da si dobar čovek i ne seješ nesreću oko sebe.

Sad prave od svake reči veliku filozofiju. Sve nas deli. Sva-ka reč bi mogla biti opasna i izazvati mržnju, pa čak i rat. Evo, kome god sam ja pomenula da sam u kontaktu sa jednim hafizom, svi su od reda bivali preneraženi, kao da razgovaram sa samom aždajom.

86

RELIGIJA DAJE MOĆ MUŠKARCIMA

13. 01. 17, 06:38:23: Dijana: – Dobro jutro, Hamede. Da li snovi dolaze od Boga? Opet sam usnila jedan san, za koji ne-pogrešivo osećam da ima skriveno i duboko značenje. Sanjam kako mi neki glas, odozgo, govori: „Skoči sa njim dole!” A ja stojim na nekoj veoma neobičnoj, visokoj zgradi, a ti pored mene.

Ti skočiš, a ja ne, nego odem stepenicama i lutam kroz neobične spratove, koji su, kao veliki gradovi sa ogromnim izlozima. Silazim i razgledam tako, sprat po sprat i izlog za izlogom, dok ne siđem sasvim dole. Izađem iz zgrade, a ti čekaš. A onaj glas kaže: „Neki skoče, lete kratko i padnu, a on je leteo dugo i sve video.” Opet čudan san i još čudniji osećaj. Zapamtila sam ga do najsitnijih detalja. Šta li je hteo da kaže?

13. 01. 17, 06:45:44: Dijana: – Imaš ti pravo, hafize, ja sam tvrdoglava i učim sporo. Idem zaobilaznim putem i ne oslanjam se na svoje srce. Možda je to bila pouka ovog sna?

13. 01. 17, 06:50:30: Dijana: – Odmah posle tog sna, sa-njam da sam na putu prema nekom hotelu noseći u koferu 50.000 evra. Pa treba da se sastanem sa dva, meni nepoznata muškarca. Jedan ima veze sa duhovnošću, a drugi sa finansija-ma. Jedan od njih, odjednom nestane bez reči, a meni to bude mnogo čudno, pa se, zabrinuta zapitam, da li je onih 50.000 € još u koferu. Pogledam tamo, a kofera nema! Sva u panici

87

i neopisivom strahu ponavljah sebi: „To mi je bilo sve što imam, a sad ostadoh bez ičeg”. Vidim, ovaj drugi čovek stoji još uvek i čeka na mene, ali ja ga i ne gledam, nego krenem da tražim onog nestalog. Kako krenuh da ga tražim, tako odjed-nom, nađem pola od tog novca, a drugu polovinu krenem da tražim kod rodbine. Krajnje neobično! I koju moju polovinu idem da tražim kod rodbine? Drugu polovinu tog novca ili nečeg drugog? Ne bi mi baš jasno.

13. 01. 17, 06:57:42: Dijana: – Probudim se, a moj mobilni se uključio i ja čujem ovo: „Ne smete se opustiti i misliti da već sve znate, samo zato što ste jedno izvesno vreme živeli pravilno i pridržavali se uputa Božjih. Odluku o tome kako i koliko ćete ispunjavati njegovu volju, morate prepustiti svom duhovniku.” To je pričao neki monah, meni nepoznat. I sve ne bi bilo toliko čudno, da se ne probudih iz onakvog sna, a moj telefon mi pridikuje da se ne opuštam, već da slušam svog duhovnika!

13. 01. 17, 07:02:18: Dijana: – A ja nemam drugog, do tebe.

Prisetih se kako mi je i Hamed rekao da me je Bog njemu poslao. Tome u prilog je govorila i činjenica da mi je skinuo one strahove sa duše. Upravo kako sam i molila u onoj crkvi. Ne može to biti slučajnost! Ali zašto baš islamskom svešte-niku, pitala sam se često?

Možda zato što sam toliko tvrdoglava i što niko od mojih nije mogao da savlada i ukori moju samovolju. Tako su bar govorili članovi moje familije.

Pa eto, sad „tras” u islam! Tu je žena najpokornija! Gledala sam na to kao na neku vrstu Božje promisli, uz „odsluženje kazne” za neposlušnost. Pa se nasmejah ovoj svojoj pretpo-stavci.

88

Doduše, slušala sam i mnoge sveštenike kako govore da žena mora biti poslušna mužu. Otac Tadej, na primer, piše: „Žena mora biti poslušna mužu, kakav god da je. Makar on bio i najgori, ona mora da trpi i da mu se pokorava.”

Ne znam kako najgori? Ta mi izjava dođe kao ludost. U grudima mi se od nje stegne i ponestane mi daha. Zamislim pijanog muža sa nožem u ruci, kako vitla po kući i zlostavlja ukućane, siluje i bije ženu, baca i razbija pokućstvo. Zamislim i ženu kako sve to pognute glave trpi.

A otac Tadej još na to prekoreva ženu govoreći joj: „Vidi šta si uradila od čoveka!”

Pitam se, kako je moguće da ovako pogreše duhovni ljudi i da li neko, i ko, preispituje tačnost njihovih stavova?

Oduvek sam se pitala, zašto te jadne žene trpe nasilne muževe, koji piju i tuku ih, na decu nasrću i terorišu čitavu familiju. Polako poče da mi biva jasnije. Pa evo, religija tako uči! A zar je iko smeo religiji da se suprotstavi? Ćuti i trpi!

Ne, to sigurno nije religija istine i pravde! Pa, zar je Bog ženu stvorio samo za istresanje muških potreba, ovih ili onih, i mukotrpno rađanje i podizanje, istog takvog, nasilničkog potomstva?

Ne znam, sve se nešto uzjoguni u meni i probudi se onaj poznati buntovnik u meni.

Slušam, otac Tadej priča kako mu se jedna žena žalila da joj muž pije i pitala šta da radi, a on nju nabedi da je ona kriva zbog toga. Kaže joj:

„A šta si mu rekla, pa je morao da pije, da svoju osetljivu dušu umiri? On, jadan popije, a ti opet ne prestaješ, pa sve tako, dok on više ne može bez pića.”

Neverovatno! Nit on zna kakav je taj čovek. Ali nije mu ni bitno, jer on zna da je ona za sve kriva. A pritom, zašto onda

89

piju oni koji nemaju žene, pa i sva ova mladež? Sve je više samotnjaka koji imaju strah da osnuju familiju, pa vikende koriste za utapanje u alkoholu, sve dok ih početak sedmice ne natera ponovo na posao.

A šta je tek sa ratovima?Pa, i ratovi se, navodno, vode zbog žena, a ne zbog muške

agresivnosti i strasti za vlašću.Mislim se, Bože dragi, ispada da su samo žene krive za

sve muške greške i slabosti. Prave veštice! Ajde da ih opet počnemo paliti kao za vreme inkvizicije u srednjem veku.

Nismo mi ni danas daleko odmakli!Dirigent našeg crkvenog hora u Minhenu mi isto kaže:– Ma nije on to tako mislio. On je to mislio da mi svi i

žena i muškarac treba da trpimo jedni druge. I nije mislio da mora baš takvog nasilnika da trpi.

Šta je Tadej mislio dok je to govorio, a šta nije mislio, to je priča na dugom štapu. Neko će protumačiti ovako, neko onako. A onaj nasilni pijanica baš onako kako on misli. Pa jel’ ovaj svet postao ovakav zato što smo imali učitelje ljubavi? Radim sa ženama dvadeset godina i dobro znam šta trpe i još sebe okrivljuju za to. A odakle to potiče? Kažu da se iz ljubavi rađa ljubav, a mi smo bogami daleko od nje.

Nekad je veća ljubav reći: „Ne. Dovde možeš, dalje ne.”Ovo se dešava pred svima nama a niko ne reaguje: https://

www.youtube.com/watch?v=-QMDk-GLhW0Moje mišljenje je da svaki čovek, koji se u jednom odnosu

ne oseća dobro i u strahu živi, treba da izađe iz takvog pakla, jer nema ničeg goreg, nego živeti u braku koji te ne podstiče na razvoj, ni duhovno, ni telesno, nego samo ubija u pojam i baca u senu. A oni, koji propagiraju potčinjavanje žene, pravi su zlikovci koji uništavaju buduća pokolenja. Jer i tako već

90

prenaglašena i agresivna muška energija preti da potpuno uništi prirodnu ravnotežu među polovima.

Zašto nas onda čudi što ratovi u ovom svetu ne prestaju? To je zato što je ženska energija ugušena muškom agresivno-šću, a sve to, po odobrenju i uputima religije. Bez jednakosti nema harmonije. Pitam se, kome je smetala harmonija?

Da se svet vekovima nije učio tim nepravilnostima, ne bi bilo nesuglasica između muškaraca i žena. Samim tim, ne bi agresija i mržnja upravljale svetom. Svi znamo da žena ima jednu vrstu energije, a muškarac drugu. I da ih je Bog stvorio da se dopunjavaju i čine celinu.

Žena ima inspiraciju i emociju, a muškarac snagu i moć da ostvari i napravi to što žena zamisli. Ne moraš biti puno pametan da bi to sam uvideo, vidi se da nas je Bog tako stvo-rio i po telesnoj konstrukciji: Žene imaju energiju koja nije borbena, koja je obazriva, pažljiva, popustljiva i koja daje, ali koja nema fizičku snagu da stvara. Ali je zato muškarac tu, da to ostvari svojom snagom. Žena je povezana spiritualnom, pomirujućom energijom i ljubavlju sa sveopštom, Božijom voljom.

Kaže Hamed, a to je i mišljenje većine muškaraca, da žena mora da sluša muškarca. Ali nije tačno, vidi se kroz istoriju da je boginjama mudrosti uvek davano žensko ime. Sofija (AntropoSofija, FiloSofija), Atena, Metis u grčkoj kulturi, Minerva rimska boginja, Sarasvati indijska, Nayru ili Nelle itd. Stare kulture su znale da je mudrost nešto žensko. To pripada ženi.

Pošto se ta mirna, nežna, popuštajuća energija guši i pot-činjava telesnoj nadmoći muškarca zato i imamo danas ova-kav svet pun agresije i ratova. A ženska inspiracija i mudrost se, pod tim pritiskom zla, izobličuje u podlost i lukavost, iz

91

prirodne potrebe da se nadvlada snaga tlačitelja. Muškarci znaju da žene imaju to, nešto, što oni nemaju i što ne mogu da definišu. Zato osećaju opasnost od ženske intuicije, koja je puno bliža Bogu od njihove telesne snage. U strahu od toga, pokušavaju svim silama da spreče razvoj ženin i da je potčine sebi i svojim potrebama.

A znamo, sve što se pritiska i potiskuje izbija neprirodno na drugoj strani uz velike štete.

Sigurna sam, kad bi sveti oci učili popuštanju sa obe stra-ne, još bi se mogla dosegnuti harmonija. Ovako, zastranjujući nas, ulazimo u sve dublju neravnotežu, koja može da vodi samo u propast sveta.

Mislim se, sad bi me svi koji me znaju, napali i graktali kao čavke na mene, kako se ja to uopšte usuđujem bilo šta reći i uopšte razmišljati o tome šta veliki mudraci govore. Eto, ja sam se drznula da koristim mozak i preispitujem vekovima utvrđena pravila! I šta sam otkrila?

Pa eto, Crkva proglasi za sveca nekog ko se posvetio otkri-vanju istine i sve što čini i govori radi za dobrobiti ljudi. Oni u njegovim rečima osete istinu Božju i slede ga pokorno. Niko se ne usuđuje da se bilo šta zapita, svi veruju slepo. A onda se nađem ja, niko i ništa, i vidim:

– Među sve te mudre reči i savete, dovoljna je da se „samo jedna” ovakva neistina uplete u tu istinu, pa da dovede do katastrofalnih, trajnih deformacija u ljudskoj svesti.

I tako generacijama.Sećam se, Kant je davno pre mene rekao:„Zabluda je utoliko opasnija, ukoliko je veći procenat isti-

ne koji se u njoj nalazi.”

92

POPLAVA ČUDNIH SNOVA

13. 01. 17, 07:11:55: Dijana: – Samovoljna i neposlušna. Tvr-doglava. Ali Bog izgleda baš hoće da me izvede na pravi put.

13. 01. 17, 07:30:04: Dijana: – A ko zna, možda si upravo bio tu, samo da bi me zaveo sa puta koji tražim i odveo me na stranputicu? Sećaš se svojih erotskih spisateljskih nadahnuća Hamede? A znao si više puta da ispoljiš i svoje druge strasti. Jednom si rekao: „To dobro stanje, zna da bude samo obma-na.” I brzo si prekinuo da mi pričaš dalje o toj temi? A možda je Bog hteo kroz tebe samo da me poduči, jer ne znam sa njim da pričam direktno i ne čujem šta mi govori? Bilo kako bilo, od kada sam bila u onoj crkvi a posle toga tebe upoznala, čitava mi je godina bila blagoslovena i pored onih čudnih zbi-vanja. Zato, ne smatram da je to nešto loše. Naprotiv, uspeo si svojim pričama da odagnaš sve moje strahove i nedoumice. A to ne može biti loše?! Kako god bilo, ti si ipak nešto posebno jer, od kako si ušao u moj život, dešavaju se neverovatne stvari. A čini se i kao da me neko ili nešto, tera da ti pišem.

14. 01. 17, 09:08:00: Dijana: – Dobro jutro, Hamede. Opet si mi došao u san, treći put.

14. 01. 17, 19:55:28: Dijana: – Da li su snovi projekcija mojih misli? I da li su misli uopšte moje? Da li moje misli dolaze od Boga ili možda od tebe?

14. 01. 17, 20:20:55: Dijana: – U snu si me gledao direk-tno u oči, strogo, ali milo i rekao si: „Sad mogu da te učim sve iz početka”. Onda sam se zapitala da li sanjam, jer si bio

93

neverovatno stvaran. Pa sam, sanjajući, sebi rekla da sanjam. A zatim sam se probudila. San je ostavio neki čudan osećaj zadovoljstva. Pokazao mi je da si ti Hamede najbolji živi lek za moju dušu, za moje spasenje.

14. 01. 17, 21:07:49: Dijana: – I, odjednom, osetim da više nisi ljut. Vidim kako se od srca smeješ. Baš me zanima da li su te moje vizije koje mi se tako, na blic, ukažu, stvarno istinite? Zaista volim kad se ti smeješ. Tada imaš poseban šarm i zračiš dobronamernošću.

14. 01. 17, 21:37:55: Dijana: – Četiri noći, šest snova. Če-tiri sna sam ti već ispričala. Ali sad, posle ovog poslednjeg, čini mi se da je ta serija snova nekako veoma znakovita. Imaju neko značenje, ali ne znam koje. Ti bi sigurno znao da mi protumačiš.

15. 01. 17, 11:36:46: Dijana: – Evo, danas ću ti ispričati sve snove koje sam sanjala. Dolazili su u serijama i kontinuirano, jednom sedmično.

1. PRVI SAN, bio je samo jedan. Govori da mi šalješ belu masku da stavim na oči i svoju koščicu iz glave da stavim sebi u glavu kako bih mogla sve da razumem.

2. DRUGI SAN sam sanjala sedam dana posle tog prvog sna: Velika zelena livada i na njoj nepregledno dugačak sto od masivnog drveta, a u pozadini šuma. Prekrila sam sa par prijateljica taj sto belim stolnjakom izvezenim srebrom, zla-tom, perlama i svetlucavim kamenčićima. Stolnjak je bleštao svojom lepotom na suncu. Očekivalo se neko veliko slavlje, ali nije bilo baš jasno kad i zbog čega. Tu se ovaj san prekida i ja nastavljam da sanjam.

3. TREĆI SAN: Nalazim se u kući kod prijateljice (u stvarnosti smo veoma dobre poznanice i dolazi na tretmane kod mene). U snu je ona nešto ljuta na mene i ne želi da priča

94

sa mnom. Ja, ne znajući zašto je ljuta, odem u čudu od nje i nađem se pred nekim vratima. Ispred tih vrata je puno cipela a ja, pošto sam izgubila svoje, tražim odgovarajuće. Od tolikih cipela i prelepih sandala na štiklu (koje sam inače obožava-la), ja nađem neke sandale, ravne, otvorene na prstima i sa ukrštenim kaiševima. Kod nas ih zovu isusovke. Obujem ih i pođem na put u potragu. Tu se san prekine.

ČETVRTI SAN je onaj u kome ti skačeš sa zgrade, a ja silazim stpenicama. Ti dole čekaš i ništa ne govoriš, a onaj glas odozgo kaže: „Neki skoče, lete kratko i padnu, a on je skočio, leteo dugo i sve video.”

PETI SAN je bio onaj kad se srećem sa dva muškarca u hotelu. I ostajem bez svih svojih para. Kad pođem da ih tra-žim vrati mi se pola, a pola idem da tražim u rodbinu.

ŠESTI SAN pokazuje tebe kako lebdiš preda mnom u sedećem položaju, kao Buda, i govoriš mi: „Sad mogu sve iz početka da te učim.” Kad sam se probudila, imala sam osećaj da još uvek lebdiš preda mnom. Ostao mi je neki blaženi osećaj smirenosti čitav dan posle tog sna.

16. 01. 17, 07:24:00: Dijana: – Dobro jutro, Hamede, ne-ćeš da mi rastumačiš ove snove? Bila sam ubeđena da ti to znaš. Možda ja tebi hafize pridajem i previše nadzemaljskih moći?

16. 01. 17, 07:31:47: Dijana: – Uz ove snove, dešavaju mi se još i neke stvari na javi. Znaš kad sam te pitala za one device u raju, što će se staviti muškarcima na njihovo zado-voljstvo? Moraš da priznaš, kad se čitaju one sure o raju, da to liči upravo na san ovozemaljskih muškaraca. Puno seksa i dobre hrane. A žene se nigde ne spominju (osim tih rajskih hurija), kao da će sve u pakao?!

95

TAJANSTVENI MUŠKARCI

Poslala sam ti taj SMS u 13:04. Sat vremena posle toga mi je pala lampa sa plafona! Uz ogroman tresak, razbila je vazu, koja se raspršila u bezbroj komadića po čitavoj toj prostoriji u radnji. Sreća, nije napravila veliku štetu. Slomila se samo staklena vaza, a stakleni sto i lampa na njemu su ostali čitavi. Ipak me je to uznemirilo. Nikako sebi ne mogu da objasnim, zbog čega pade tako, odjednom, sa plafona, gde je stajala go-dinama?

16. 01. 17, 07:49:07: Dijana: – Pošto mi je hitno trebao majstor da popravi tu lampu, odem do Sare, u restoran, da mi preporuči nekoga. Kod nje možeš naći sve i svakoga što ti i ko ti treba. Sara mi uvek donese sreću.

16. 01. 17, 11:50:04: Dijana: – Sednem na šank kod Sare i kažem joj da mi hitno treba jedan majstor. Kaže ona: „Sutra ti je praznik, teško će to ići.”

Tu sedi jedan dečko, tako, tvojih godina Hamede i uplete se u razgovor. Ponudi se da on to popravi. Dogovorimo se da sutra dođem po njega i odvedem ga u radnju.

16. 01. 17, 14:19:10: Dijana: – Dovedem ja dečka sutradan i ispostavi se da je vrlo vredan i sposoban. Okači on lampu i popravi još sijaset sitnica, koje su bile pokvarene, zaštopane, otkinute itd Vidim da radi brzo i spretno, pa ga pozvah da mi i kod kuće izvrši neke popravke. Kad je i kod kuće sve popravke dečko završio, upitam ga, koliko treba da mu platim za ta dva dana. A on kaže: „Ništa!”

96

16. 01. 17, 18:26:29: Dijana: – Ne mogu da verujem! Pi-tam ga kako da mu se zahvalim? Ćutao je. Pozvala sam ga na Božićnje slavlje sutradan. A on reče: „Ja sam ti to učinio od srca, jer vidim da ti u kući fali muška ruka. Sve je labavo i kli-mavo.” Reče to veselo. Posle mi ispriča da je učio bogosloviju, ali je školovanje prekinuo zbog rata.

– I ti meni Pope, (tako su ga zvali), popravi sve kvarove i to pred Badnje veče!

16. 01. 17, 18:29:20: Dijana: – Kava slučajnost?! Toliko baš slučajnosti ne može biti. Pade mi na pamet šta si rekao one večeri kad smo sedeli sa onim tvojim prijateljem, ima-mom. Rekao si, kad čovek počne da se približava Alahu, tek onda počinju velika iskušenja. Ti si izjavio: „Naravno da će uzeti islam. Ajde, pomolimo se svi za to.” U stvari, mislila sam da se samo šalite.

16. 01. 17, 22:13:42: Dijana: – Teško je prepustiti se ose-ćanjima i slediti samo to što ti nalaže srce, ako razum stalno govori protiv. Razum ne može da prihvati i panično me upo-zorava da sam zastranila ako počnem da verujem u čudesa, zle duhove ili da mi se Bog obraća. Ali to sve što se izdešavalo i jeste čudno i kome god ispričam, gleda me sumnjičavo. I ne zna šta da mi na to odgovori. Većinu stvari nikome i ne go-vorim, još će me zatvoriti u ludnicu. Sara misli da mi to „sve pravi onaj vehabija iz Sarajeva”. Iako sam se smejala tome, ipak katkad sebe upitam da li hafiz stvarno može toliko da utiče na moj život?

Nisam osećala strah, samo sam bila jako radoznala. Uosta-lom, dok mi je pričao o Bogu, bilo mi je dobro, primećivala sam, čak, da se osećam sve bolje. Od kako mi se ne javlja, imam osećaj izgubljenosti. Puno pitanja, a nigde odgovora.

97

Pa sam počela da tražim po internetu priče islamskih svešte-nika. Bože me sakloni, čega tu sve nema!

16. 01. 17, 22:17:21: Dijana: – Čitav život se oslanjam samo na sebe i svoju snagu. Ali je bilo sve jako teško. Od početka prošle godine, od kad sam te upoznala, krenulo je sve bolje i bolje. I lakše. Kao da se sve samo od sebe slaže.

16. 01. 17, 22:18:20: Dijana: – Mislila sam da verujem, ali ja sam, još uvek, daleko od čvrste vere. Jako mi je teško da se prepustim i skočim u taj ponor, kojem ne vidim kraj.

16. 01. 17, 22:39:33: Dijana: – Znam, za sve te čudnovate događaje koji su se izdešavali i koji još uvek ne prestaju. Ti bi Hamede, verovatno, rekao kako su to jasni znakovi da treba da sledim islam. Tačno, ja srcem osećam da me nešto vodi. Ali razum mi stalno govori suprotno. U jednom se slažem sa tobom: „Jezus nije Bog”. A da li je Božji sin, to još uvek ne znam. Da li je to uopšte bitno? I kako se to uopšte može saznati sa sigurnošću? Pa nisam mu bila na rođenju! Jedni tvrde ovako, drugi onako. Pa ti sad Dijana gledaj šta je tačno.

16. 01. 17, 22:57:30: Dijana: – U jednom trenutku, sma-tram da si veoma inteligentan čovek, koji tačno zna šta radi. Ponekad si obična kukavica, koja samo ima strah da neće moći jednu ženu da drži pod kontrolom. Uveo si me u jedan novi svet, a onda me ostavio da se sama snalazim u nepozna-tom carstvu duha.

16. 01. 17, 23:43:19: Dijana: – Sećaš se onog sna gde se sretnem sa dvojicom muškaraca, koje ne znam ali su mi ne-kako bili bliski? Jedan ima veze sa finansijama, a drugi sa duhovnošću. Sad mi pade napamet da, dan posle onog, kad mi je lampa pala u radnji zbog ismevanja muškaraca i rajskih hurija (tako sam bar ja to protumačila, a i svi drugi koji znaju za taj događaj), došao je Pop, koji ima veze sa duhovnošću, da

98

popravi lampu! A dan posle njega, došao je na tretman jedan muškarac, finansijski savetnik. Bio je kod Markele na tretma-nu, pa ova dođe i kaže mi: „Frau Ertl, Herr Schmidt bi hteo da ga vi preuzmete. Ja sam mu rekla da vi ne primate mušte-rije ispod 300 € pa je on, evo, uzeo čitavu seriju tretmana za 3000 € i pitao, da li biste izašli na večeru sa njim?” Jel’ shvataš? Sanjala sam da idem u hotel sa koferom para, na sastanak sa dva nepoznata, ali nekako meni bliska muškarca. Jedan ima veze sa FINANSIJAMA, a drugi sa DUHOVNOŠĆU. Obojica mi dođoše u radnju u dva dana. Luda slučajnost?! Veruješ li da se stvarnost tek slučajno poklopila sa snom?

Posle par tretmana, izašla sam sa na kafu sa gospodinom Schmidtom. Malo smo pričali, procenjujući jedno drugome duševne i umne sposobnosti. Ništa posebno. Običan čovek, koji me potom pitao da li bih ponovo izašla sa njim. Intere-sovalo ga je da li sam razmišljala da promovišem svoju firmu i posao proširim po čitavoj Nemačkoj. Schmidt bi bio spreman da mi pomogne u tom poduhvatu.

Zanimljivo je da su skoro svi muškarci, kad osete neza-interesovanost žene, spremni da učine sve što je u njihovoj moći, samo da bi je osvojili. Što je zadatak teži, to je intere-santniji, a ulog sve veći.

Opet mi na pamet pada onaj san u kojem idem u hotel da se sastanem sa onom dvojicom nepoznatih ljudi. Čudan san. A sretnem ih pred sam pravoslavni Božić! Ali, i sa tobom je započeo kontakt prošle godine, isto pred srpski Božić.

99

ZAPISANO U KURANU

17. 01. 17, 07:27:44: Dijana: – Dobro jutro, Hamede. Baš mi je teško prihvatiti religiju kao božansko opredeljenje. Kako može Bog da primi u raj samo muslimane i samo zato što su u islamu? U islamu ima, isto tako, loših ljudi, kao što u drugim verama ima jako dobrih i pobožnih. Zašto bi svi ti dobri ljudi išli u pakao? U Kuranu piše da vernici treba da se protiv njih bore. A na nekim mestima u Kuranu biva Muhamed čak i veoma razjaren i okreće se protiv svih. Stalno se smenjuje pret-nja paklom i priča o uživanju u raju. Ne znam, stvara mi neku teskobu u grudima dok čitam Kuran. A kad ti pričaš, onda mi je to sve, nekako, lepo, kao melem na dušu. Prava bajka.

17. 01. 17, 08:33:11: Dijana: – Najlepše objašnjenje re-ligija pročitala sam u jednoj knjizi stihova. Pesnikinja kaže: „Religije su kao valovi, a valovi izlaze iz okeana”. Opisuje lutku koja stoji na rubu okeana i pita ga: „A ko si ti?” Okean joj odgovara: „Uđi u mene, pa ćeš saznati.” Ona malo zamoči prst, pa se strese, kaže: „Hladno je.” I kad napokon uđe, pre-staju sva pitanja, jer oseti i sazna.

Jedna druga pesnikinja vidi religije kao šarene cvetove u Božjoj bašti. Bezbroj ih je, a svaki od njih ima drugi miris i boju. Nije li to lepo poređenje? Ja sam veoma liberalna i želim svima sreću.

17. 01. 17, 09:32:06: Dijana: – Počela sam redovno da se molim Bogu. Te moje molitve počinju sa molbom da mi se pokaže pravi put, da me očisti, ispuni oproštajem i ljubavlju.

100

I da to podari i svim ljudima, mojoj familiji, prijateljima i ne-prijateljima. A posle prelazi u nešto kao meditaciju i hipnozu, kroz koju mi prolaze, na momente, poglavlja iz mog života. Osetim suze kako mi klize niz lice, ali ne osećam žalost, nego neko rasterećenje, kao da mi se telo i duša čiste. A to nije misao, nego istinski osećaj i doživljaj. Da li se nešto stvarno čisti ili ja to samo umišljam?

17. 01. 17, 13:05:51: Dijana: – Šta se dešava? Komuniciraš li ti hafize sa mnom ili ko?

17. 01. 17, 13:09:41: Dijana: – Jutros, na molitvi, doživim spadaju kraste sa mena i iz mene. I vidim jasno svoje snove, jedan za drugim i sve ih razumem. Pitala sam te Hamede da mi kao sveštenik razjasniš snove. I jutros, na molitvi, dođe mi objašnjenje. Moram da napišem knjigu o tome. SMS poruke ne zadovoljavaju više moje potrebe za javnim razmišljanjima, potrebom da verujem i ispovesti kojom ti se obraćam

17. 01. 17, 13:16:08: Dijana: – Ne znam svešteniče islam-ski da li si ti posmatrač u očekivanju šta ću od toga svega napraviti ili si moj duhovni vodič? Zar nisam dobila čip u glavu, da bih pravilno razumela i belu masku, da stavim na oči, kako bih mogla pravedno rasuđivati?

Obuvam sandale „isusovke” i krećem da tražim to, što ne znam, ali znam da ću na tom putu izgubiti mnoge prijatelja. Još ne znam šta tražim, ni šta ću pronaći, ali će na kraju biti veliko veselje. Postojala je mogućnost da u snu skočim sa to-bom i prihvatim bez razmišljanja tvoje pouke, ali, uplašena, odlučila sam se za sigurniji i opširniji način, za malo duži put saznavanja. U poslednjem snu se pojavljuješ samo ti Hamede i lično mi govoriš: – Sad mogu sve da te naučim iz početka. Znači, da ćeš mi se ipak javiti, a ja ću prihvatiti ono čemu me budeš učio. Šta ti kažeš na sve to?

101

17. 01. 17, 19:07:20: Dijana: – Čudno je bilo osećati i doživljavati kad kraste otpadaju sa mene, a misli mi naviru kao da ti neko čita knjigu. Plakala sam od nekog nadahnuća. Videćemo šta će se desiti.

17. 01. 17, 19:13:29: Dijana: – Nikad ne pamtim cele sno-ve, samo neke detalje. A ovih šest snova, povezanih sa tobom, hafize, pamtim u detalj. Sve što se izdešavalo u poslednje vre-me je toliko interesantno. Najviše me fascinira razvoj mojih misli. Prinuđena sam da zapisujem čitav tok prosvetljenja mog uma i duše. To je počelo od kada sam tebe Hamede upoznala.

18. 01. 17, 11:33:44: Dijana: – Dobro jutro, Hamede. Ti si mi puno pomogao. A ovom ćutnjom, izgleda, najviše. Ti si mudar čovek.

19. 01. 17, 06:02:59: Dijana: – Rekla sam da su u oktobru 2016. otišli svi moji strahovi i nedoumice. Ne, ipak nisu. Ima ih, nažalost, još.

19. 01. 17, 06:12:31: Dijana: – Rekao si da je najmoćnije na tespih (brojanici) izgovarati Božje ime. A to govore i sve-štenici u hrišćanstvu. Izgovorim svakog dana četristo puta: „Gospode, pomiluj me grešnu” i imam osećaj da se ljuštim, sloj po sloj. Šta ti misliš, da li se to u stvarnosti i dešava?

19. 01. 17, 08:42:38: Dijana: – Progone me strah od nepo-znatog, strah od čoveka i čovečanskog, potraga za perfektnim i za svojom polovinom. Potraga za istinom, žudnja za spaja-njem. Žudim za tvojim Božanskim, a strah me tvog čovečan-skog. To je žudnja za Bogom, a strah od religije.

19. 01. 17, 09:14:23: Dijana: – Stojim pred okeanom, kao ona lutka u stihu i pitam: „Ko si ti, Bože?” A val kaže: „Uđi u mene i saznaćeš!”

I tako, uranjam, jedan po jedan deo tela u religiju, jer ona priča o Bogu i stresam se. Preliva se iz straha u znatiželju sve

102

do oduševljenja i tako u valovima. Ma ne znam šta tačno da mislim, zbunjena sam, ali odlučna – ući ću da te upoznam.

19. 01. 17, 09:26:48: Dijana: – U onom prvom snu videla sam te hafize u daljini kako klečiš i moliš se. A poslao si mi masku za oči i svoju koščicu tvoje lobanje da stavim u glavu da bih razumela. Da budem kao slepac i da se prepustim osećanjima. Da li me ti vodiš u svojim molitvama ili me samo pratiš?

103

ODRAZ U OGLEDALU

19. 01. 17, 11:36:25: Dijana: – Kako se sve nekako uporedo dešava. Ispričaću ti događaje sa mojom najboljom radnicom Markelom. Ona mi je veliki oslonac u radnji. Ako je izgubim, biće mi mnogo teško. Toliko je samovoljna i smatra sebe to-liko pametnom i nezamenjivom, da mi je to polako počelo smetati. Pustila sam joj na volju, da radi kako i koliko ona hoće. Kad joj kažem da nešto uradi, ne odbije, ali uradi kad ona hoće i kako to ona hoće, a ne kako ja želim, Ali čovek ne zna da spozna sreću kad ga snađe i ne može da bude za-dovoljan, niti zahvalan. Nego isprobava, kao dete, dokle ide roditeljska milost, dok ne dobije zasluženu kaznu.

19.01.17, 12:39:53: Dijana: – Moja najbolja radnice Mar-kela počela je da dolazi na posao kad hoće, a da me prethodno ne obavesti da kasni. Ne razmišlja da ja računam s tim da je ona u radnji. Pravi mi mnogo nereda u mojim planovima. Ne mogu više da se pouzdam u nju i gubim poverenje. Uzeću još jednu radnicu, da ova izgubi svoju neprikosnovenu sigurnost. Najbolja polako gubi moju naklonost i sve povlastice koje je imala. A činila sam sve da njoj i njenoj deci bude dobro. Treba joj slobodno vreme, ja joj dam. Trebaju joj pare, a kredit ne može da dobije – ja joj dam. A ona, počela je da me oponaša. U pola radnog vremena, uzme tašnu i jednostavno ode iz radnje. Imam osećaj da nosi nevolje.

19. 01. 17, 13:41:38: Dijana: – Shvatam vrlo dobro šta si mi rekao u novembru, da u braku ne mogu dvoje da odlučuju. U

104

radnji ne mogu da budu dva šefa. Gazda mora da bude onaj koji je sposobniji, pametniji, izdržljiviji, uporniji, hrabriji, stabilniji i ko je vlasnik posla i radnje. I pre svega, mora da bude pravičan.

19. 01. 17, 18:09:14: Dijana: – Kad sam otvorila svoju prvu radnju, svi su me odgovarali i predskazivali mi propast: „Ko to još ide u kozmetičke salone. Ima ih i ovako previše po gradu.” A ja, svojeglava i uporna. Što su me više odgovarali, ja sve tvrdoglavije istrajavala u svojoj nameri.

19. 01. 17, 18:09:45: Dijana: – Samovolja i tvrdoglavost nisu uvek samo loše osobine. Ili? Mnogo sam istrajna u ne-čemu što mi je važno.

19. 01. 17, 18:20:01: Dijana: – I ti si Hamede jako samou-veren, ali i zapovednički nastrojen. Još mi stoje tvoje reči, kao knedla u grlu, da „sultan ne polaže račune nikome!”

19. 01. 17, 18:25:02: Dijana: – Rekao si jednom da ne želiš da pričam sa drugim muškarcima. Ali, kad sam ja rekla da ne želim da ti pričaš sa drugim ženama, ti si ćutao. A kad si pričao o svojoj prvoj ženi, osetila sam da ti je žao što si je pustio. Voleo si je, osetila sam mekoću tvog srca, iako je po-krivaš sultanskom nedodirljivošću. Čini mi se da taj tvoj sul-tanski stav nije dopustio harmoniju između ženske i muške energije. Tvrdiš da je brak u islamu lako prekinuti. Ako žena hoće da ide, ne sme u naredna tri meseca da dođe do seksu-alnog odnosa među njima. Svakog meseca, u kojem nije došlo do zbližavanja, muž mora da joj da otpust i na kraju trećeg meseca može da ide, ali zbog potomstva, ne sme još nared-nih četiri meseca da sklapa drugi brak tj. da stupi u intimni odnos sa drugim muškarcem. Kažeš hafize, da se materica čisti i priprema za drugog. Pitam se, ako je takav zakon po šerijatu, zašto se onda žene toliko maltretiraju i zabranjuje im se rastava od muža? U nekim brakovima dolazi čak i do

105

toga, da muž ili čak brat ili otac, ubije svoju rođenu kćer što je otišla od muža?

19. 01. 17, 18:28:01: Dijana: – Je si li ti, možda, još uvek oženjen tom Arapkinjom? Da li bi ti stvarno imao više žena?

20. 01. 17, 10:43:03: Dijana: – Dobro jutro, Hamede. Ju-tros, kad sam sela na miru da čitam, odjednom mi preleteše misli na san i setih ga se u potpunosti. A mislila sam da neće više biti snova. Oni me opterećuju jer liče na proviđenja, na vizije, na izokrenutu stvarnost. Izgleda, kao da sam u snu do-bila neko upozorenje.

20. 01. 17, 11:45:08:7. PRVI SAN: Sanjam moju ćerku Anastaziju. Htela sam

nešto da joj kupim. Išle smo između rafova sa garderobom, ali ona ne htede ništa uzeti.

20. 01. 17, 11:46:23:8. DRUGI SAN: Odmah posle tog sna, sanjam kako, u

nekoj maloj, tamnoj rupi, sagnuta i klečeći, prebacujem ka-menčiće (ili ih zajedno prebacujemo? Bilo je malo nejasno.). A osećam da u toj rupi ima još nekoga, ali ih ne vidim.

20. 01. 17, 11:47:53:TREĆI SAN: Sanjam paukovu mrežu razapetu između

velikih prozora i otvorenih vrata. Prostor, baš kao u mojoj radnji. Mreža je toliko velika da je za čuđenje kako je čistači-ca nije videla. Mislim: – Žaliću se kako je neuredna soba. A onda vidim kako sunčevi zraci obasjaše mrežu i ona nestade. Tu mi bi u duši lakše.

20. 01. 17, 11:48:54: Dijana: – Opet ti čudni snovi ostaviše jak utisak na mene. Ne znam šta bi mogli da znače. Nadala sam se da će mi objašnjenje doći opet u molitvi.

20. 01. 17, 12:14:47: Dijana: – Molim te Hamede, pošalji mi mejl na moju umnu adresu. Navikla sam na tu vrstu pošte.

106

21. 01. 17, 09:05:30: Dijana: – Da li ja stvarno komunici-ram sa nekim ili je to, kao što kaže psihologija, samo projek-cija mojih misli, nadanja i očekivanja? Ili samo imam mnogo bujnu maštu?

21. 01. 17, 09:46:58: Dijana: – Razmišljam hafize o onom što si mi rekao, „da živimo u svetu koji je izgrađen na principu ogledala i da se mi ogledamo u onom preko puta nas”. Pitam se, šta to treba da vidim u mojoj najboljoj i drčnoj radnici Markeli, što je u meni sakriveno i ne vidim? Markela ima četvoro dece i muža koji se povinuje, kako mi se čini, svemu što ona kaže. Ona je prodornija i jača od njega, iako je on dosta stariji od nje. Rekla bih da je on samo lenj i ne želi da se sukobi sa životom, nego pušta nju da skače u hladnu vodu, a ona to radi, vođena potrebom da dominira. Ljudima, koji su sposobni i energični, nije lako da dozvole nekome nesposobnom da ih vodi. Otkri-jem da mi je Markela u dosta stvari veoma slična. Marljiva je i brzo shvata, a još brže pretvara u delo sve što naumi.

21. 01. 17, 09:56:05: Dijana: – Ja sam Markelu naučila kako da radi profitabilno. Upijala je kao spužva i brzo naučila kako da napravi dobar promet. Davala sam joj polovinu od prometa, koji ona zaradi. Imala je šefovsku platu od 6000 evra, koju jedna kozmetičarka može samo da sanja. Juče me Markela pitala hoću li da joj prodam radnju. I koliko tražim za nju? Ja sam je, zapravo, pripremala da preuzme vođenje radnje, kako bih ja mogla malo da se povučem i ostavim sebi više slobodnog vremena. Ipak mi je 50 godina i svesna sam da je moja snaga u silaznoj liniji. Zato sam joj i dala tu moguć-nost da napreduje i dobro zaradi. Njoj je pripadala zarada od rada sa mušterijama, dok sam ja na sebe preuzela sve troškove i probleme o kojima ona nije ni sanjala. Ja sam odgovorna za radnju, nabavku, produkte, osiguranja, knjigovođstvo, po-

107

rudžbine, internet stranicu, reklamu. Pritom sam joj pripre-mila teren da radi kad se ja povučem. A Markela odjednom hoće da kupi moju radnju!? Te pare, naravno, nema, ali mi je nagovestila da joj je otac prodao kuću u Grčkoj. A onda se setih da sam joj ja dala beskamatni kredit da kupi auto. Bilo mi žao da ujutru rano vodi decu po hladnoći i snegu u vrtić u-banom. Upitah se, što nije tada tražila od oca novac za kupo-vinu automobila? Nešto tu ne štima. Pade mi na pamet onaj san sa paukovom mrežom razapetom od plafona do poda. I kako mi se Markela pojavila u viziji, dok sam bila u molitvi. To je bila Markelina mreža postavljena da ja u nju upadnem i umrem kao biznismen.

21. 01. 17, 10:01:39: Dijana: – Onda mi padne na pamet šta si mi pričao onog dana u oktobru. Da je svet izgrađen na nivou špigla. Znači, ono što vidim u Markeli, takva sam ja! Hhhhmmmm. Znam sad da je moram držati na oku. Setih se, kako sam u jednoj molitvi dobila sliku da sam hladna i proračunata. Onda mi iz sećanja izroni da me je jedan dečko pitao da li možda radim za CIA ili KGB?

21. 01. 17, 11:55:57: Dijana: – Bože, nisam zla i ne že-lim nikome da naudim, niti ikome na podao način išta da uzmem. Uvek sam bila borbena i nisam se osvrtala na to šta svet priča. Išla sam uzdignute glave svojim putem i ni od koga nisam tražila ništa. Ponos mi nije dozvoljavao da ikom poka-žem ni da mi je teško, a kamoli da tražim da mi se pomogne. Iako sam nekad teško krvarila. Je li to oholost?

Uvek sam bila uverena da, to što radim, radim ispravno i na ničiju štetu. Nikom se nisam rugala, niti o njemu šta ružno pričala. Bilo mi je odvratno videti da neki čovek kinji onog drugog. A tračevi su mi bili dosadni, jer me nikad nije intere-sovalo šta drugi rade. Je li to neinteresovanje za druge oholost?

108

PROPOVED OCA TADEJA

Pošto se Hamed nije javljao, čitala sam razne knjige sa-vremenih ideologa o životu a i slušala propovedi monaha pravoslavne crkve. Najčešće sam slušala oca Tadeja, jer je on poštovan i od crkve cenjen kao veliki duhovnik.

Kaže otac Tadej:– Gordost je veliki porok ljudski i prepoznaje se u čoveku

po vređanju drugih i vlastitoj reakciji na tuđe vređanje. Kad god se osetimo pogođenim i povređenim, kad nam neko ne-što kaže ili uradi što nam se ne dopada, i bez obzira da li je taj čovek u pravu ili nije, u vlasti smo gordosti.

Pitaju ga, da li smo najbliži Bogu, kad smo u nekoj svetinji ili manastiru.

– Stalno je On sa nama – kaže otac Tadej. – Bog je uvek sa nama jer, da nije sa nama, ne bi mogli živeti. Sa Božanskom energijom mi živimo, nemamo život svoj, On nam je život poklonio. A kakav će nam život biti, to zavisi od naših misli, našeg raspoloženja i naših želja. Ako je neka duša prostoduš-na i bezazlena, ona zrači dobrotom i mirom. Sami stvaramo i harmoniju i disharmoniju.

Kaže otac Tadej „da Bog može poslati bolest, kako bi upo-zorio čoveka da je na pogrešnom putu”.

– A da bi se borio protiv toga i ozdravio, čovek mora da se smiri. Jer, samo smirenje donosi izlečenje i fizičko i psihičko.

Pitam se, kako se to smiri? Nisam bila nikad nešto teško bolesna, osim te duboke depresije, koju i nisam doživljavala

109

kao bolest. Znam da je teško smiriti um i usmeriti ga tamo gde ti želiš. Umesto toga, on kovitla tobom kao listom na vetru. Nemoćan si protiv njega. I svi savetnici i psiholozi ne donesoše mi smirenje, nego mi dadoše tablete. Umesto da ti pomognu da se problem reši, oni te natrpaju lekovima da utrneš kao biljka. A to ti je kao malj u glavu.

Nisam htela da ih pijem. Posle dve nedelje sam ih bacila, jer mi ne donesoše ni mir, ni sreću, nego samo utuliše svako osećanje, pa hodah uokolo kao zombi.

Otac Tadej kaže:– Da bi se smirio, moraš da prihvatiš sve što ti se dešava

i da ne zahtevaš puno, jer time čovek sam sebe muči. Mora da shvati da ništa ne biva bez dozvole Gospoda i da bude zadovoljan onim što mu Bog daje. Ne sme da bude lenština, nego treba da radi, ali savesno, čisto, plemenito, uzvišeno. I da ne uvredi nikoga oko sebe, niti samog sebe. Ne sme ništa da izvoljeva, nego sve da primi, kao iz ruke Božje, sa mirom i zahvalnošću, svemu da se pokori. Čim se smire prohtevi, eto mu spasenje.

Reče da se čak i rak može izlečiti jakom voljom i verom, kad se obratimo Gospodu od srca.

Setim se, kako sam se Bogu molila za ćerku Anastaziju, da ostane živa i zdrave pameti. Svakoga dana, sa tolikom preda-nošću. I ništa mi drugo nije bilo u pameti, sem te jedne, jedine misli. I eto, Bog mi je uslišio molitve i stvarno je spasio. Pa, mislim se, i onda, u onoj crkvici u Sarajevu sam se isto molila da i mene spasi. Da mi da mir i spokoj duši, jer ne mogu više da nosim svoj teret. A sa crkvenih vrata, pokupi me sveštenik, i to islamski. Ne znam, iskreno sam se i od srca molila. Pa, valjda će Bog dati, tako kaže Hamed.

Bilo je interesantno to šta Tadej govori. Kaže:

110

– Čovek može sve, sa Božjom pomoći. To je velika ener-gija, koja može čuda da napravi. I sunce može da zaustavi, i što god poželi, biva.

Još kaže da je čovek povezan sa svim, čitavim svetom, a ne samo sa okolinom u kojoj živi.

– Ali ljudi su previše opterećeni materijalnim dobrima, pa to uguši sve što je dobro u njima i ne mogu da shvate da je Bog svemoguća energija, neiscrpna, i da je svima podjednako data, da ne možemo jedni bez drugih iako nam izgleda da možemo.

Otac Tadej još dodaje:– Kakvim se mislima bavimo, takav nam je i život, jer

naše misli se otelotvoruju. I, ako su nam dobre misli, ako smo smireni i o svemu mislimo dobro, eto nam dobro. Ako su nam misli mirne i tihe, bit ćemo i mi mirni i tihi.

Kaže:– Gnevimo se zbog toga što nam se ne ispunjavaju želje,

zapravo, zbog toga što se izdižemo iznad onoga na koga se gnevimo. Ako prestanemo da se postavljamo prema ljudima kao sudije i kao neko ko je iznad njih, onda gneva neće biti.

Posebno mi se dopalo gde kaže otac Tadej:– Naše haotične misli prave nemir i kod drugih ljudi, zato

moramo da naučimo da vladamo svojim mislima i da uno-simo red u njih. Onda neće moći da nam naude ni nemirne misli drugih ljudi. Treba da se učimo jednostavnosti i prostoti Hristovoj, a negativne misli koje nas stalno napadaju, treba što pre odstranjivati od sebe. Jer, kad se spuste u srce, dohvate osećanja i sa njima se pomešaju, onda postaju opasne i teško se odstranjuju. Ako im se onda pridruži još i slobodna volja i odluka čoveka da ovakvu mešavinu misli sa osećanjima zadrži i neguje u sebi, a potom čak i pretvori u akciju, greh se već začaurio u čoveku i sve ga je teže otkloniti.

111

Kaže monah Tadej da, ako treba nekog da posetimo, a unapred mislimo da ćemo smetati, onda naša poseta neće ispasti kako treba, jer već dolazimo sa zbunjujućim mislima, koje će proizvesti negativno dejstvo na onoga kome idemo.

Još reče:– Svako hoće pažnju, ljubav i milosrđe. I svako želi da

mu upućuješ lepe misli. Ne samo živa ljudska stvorenja, već i životinjski i biljni svet, svi očekuju od nas pažnju. Mi ne ko-municiramo samo sa ljudima, nego i sa biljkama i životinjama i sa svom Božjom tvorevinom na ovom svetu, kao i sa dušama na drugom svetu.

Monah Arsenije, kudeći istočnjačku filozofiju života, osu-đivao je meditaciju i trans kao đavolje obmane čoveka. Kaže da je „to sve strašno, kad se priča sa životinjama ili kad se primaju poruke sa onog sveta”. Po njemu je čak i Nikola Tesla bio jedan od tih zaluđenih medija, koji „traže kontakt sa nekim uzvišenim bićima koja su nam dala vatru, točak, pa valjda i struju”.

Reče Arsenije da je to sve okultizam i da je u suprotnosti sa Bogom. Razmišljam o tim rečima i pitam se, jel’ to znači da je svaki ljudski napredak proizvod đavola?

Priča o tome kako monah, pop i sveštenik i sam padne u trans kad prima Božje upute, a onda, kad neko drugi to radi, onda je od đavola.

Ako otac Tadej kaže da mi živimo Božjom energijom, da smo sa svim povezani i da mi svi možemo da komuniciramo sa svim Božjim stvorenjima – šta je tu sad istina?

Obojica su monasi pravoslavnog hrišćanstva, a različito tumače i predstavljaju Gospoda?!

Otac Tadej kaže:– Ne brini se i ne misli puno. Šta imaš da misliš, Bog je tu,

on misli. Da bi se smirio, moraš da vežbaš i molitvom da se

112

baviš svakodnevno. Stalno pominješ jednu stvar i tako postaješ to što moliš. Ponavljaj neprestano: „Gospode, Isuse Hriste, pomiluj me grešnog” i odmah dolazi blaženost i radost.

Otac Tadej kaže i ovo:– Između starosti i mladosti, nema razlike. I starac može da

bude mlad kad je takvog duha. Mi svi imamo moć da osetimo ko je dobar u duši, ko je pozitivan, a ko ne. Ne treba da učestvujemo u njegovoj tuzi i zlu, ali treba saosećati i pomagati onome ko je u nevolji. Potrebno je mnogo reči, vremena i truda da bi se čovek oslobodio od negativnih misli. Mnogi mogu da mu pričaju i da ga savetuju, ali ako on sam nema osećaj džaba mu je sve.

A onda dođe neko dete, koje ništa ne zna, pa ga zagrli bezazleno i on dobije utehu. Dete ne pravi razliku, ono voli svakog, jer je čistog srca, puno blagodati i eto, zagrlivši ga u svojoj bezazlenosti, oslobodi ga depresije!

Molite se i za neprijatelje svoje, da im Bog da mir i svako dobro. Hteli to oni ili ne, moraće kad tad da se oslobode tog zla, jer misleći tebi zlo, čine sebi još gore. A što više tebi zla čini, tebi Bog sve više dobrog daje. Pa kad uvidi taj zlobnik da tebi sve bolje i bolje ide, a da se njemu vraća ono što misli svom bližnjem, moraće da uvidi, da nije dobar ni pravedan. Pustite da ljudi misle o nama šta hoće, neka pričaju svašta, neka nas grde, neka nas pljuju. Ali mi treba da ih blagosiljamo i da im poželimo svako dobro.

– Ma… koliko sam zla doživela od ljudi. Da mi se toliko u dobru vrati bila bi svetiteljka.

Lepo priča otac Tadej, ali se setih onog što reče, da žene moraju slepo da slušaju muža, ma kakav on bio. Posle tih reči postadoh oprezna prema svemu što pričaju ti monasi.

Kaže Hamed da je rekao Bog: „Ne uzimajte sebi nikoga za idola i ne obožavajte nikakve slike ni kipove.” Sad znam i zašto. Samo Bog zna istinu i samo je kod njega možeš i tražiti.

113

Međutim, dopade mi se njegovo mišljenje da možemo da komuniciramo i sa umrlim dušama, jer mi nismo vezani samo sa materijalnim svetom, nego i sa duhovnim. Sa svim na ovome svetu. Raznim putevima može da se komunicira sa nama, pa čak i putem sna možemo da dobijemo odgovore na naša pitanja.

Izvor YouTube: https://youtu.be/CCOjKz-UdtUU knjizi arhimandrita Tadeja „Kad se neko voli, onda se i

razume – duhovne poruke i blagorečja”, kaže:– Najbolji dokaz da ljudska duša ima ogromnu silu je moć

pojedinih ljudi da na velikim daljinama opažaju pojave, koje su nedostupne ljudskom vidokrugu. U svakom čoveku, po-stoji taj, nazovimo ga, nevidljivi ekran. Njime bi čovek mo-gao da se služi ukoliko bi bio rasterećen ovozemaljskih briga, odnosno, ukoliko bi njegov misaoni ekran bio čist. Tada bi i njegove moći bile daleko dužeg dometa. U tom slučaju nam ne bi bio potreban ni televizor, ni telefon jer, kao što rekoh, sve to već imamo u sebi. Treba samo da se uključimo u cen-tralu koja će nas napajati pozitivnom energijom.

Kad se čovek uzdigne na taj svetiteljski nivo, onda mu se otkriju beskrajne mogućnosti. Treba samo izbegavati sve ljudske poroke kao što su ratni užasi i zverstva, neredi u svetu, nemoral, svaku zlu misao koja izobličuje. Napajajući se tom, negativnom energijom, ne osećamo da i sami, neprimetno postajemo upravo ti negativci koje smo osuđivali.

Osećam da je sve ovo tačno. Mi, ljudi, uistinu, znamo vrlo malo od toga šta se sve dešava oko nas. Većina ljudi voli samo da pametuje o onome što čuje i da tvrdi nešto o onome što nikad nisu videli, ni doživeli. Ali ja volim da istražujem i isprobavam. Možda i te moje vizije i snovi dolaze tako kako otac Tadej kaže?

114

U knjizi se govori i o duhovima koji postoje pod nebom Božjim, koji su na različitim stupnjevima duhovne zrelosti. Greška je misliti da takva bića ne mogu da se materijalizuju i da nas uče duhovnim istinama. Naravno, postoje i demonska bića. A čovek ima slobodnu volju, pa može da bira i odlučuje o onome što će misliti, a njegove misli neminovno izazivaju treperenje u vasioni. Privlači ili odbija nevidljiva bića nači-nom i jačinom svojih misli. Kosmos je ogromna centrala mi-sli. Zato moramo misliti dobro da ne bi privlačili zlo. To sam već slušala i od hafiza Hameda.

U knjizi oca Tadeja se još kaže da postoji atmosfera Car-stva Božjeg. Ono u nama otvara atmosferu Carstva Nebe-skog, a atmosfera srca, navodno, nosi zlo.

Kaže:– U neposlušnog čoveka se neće useliti carstvo Božje jer

on hoće da se sluša njegova reč i njega ne može niko da vodi. A čovek mora da se odluči i da sluša samo jednog duhovnika.

Čudno, mislila sam da je naše srce – ljubav, to što je dobro u nama, a ne naše misli? A sad ispade da nemamo ništa dobro u sebi?!

Mislim se, ako slušam samo jednog šta priča i nemam mo-gućnost poređenja sa drugim, kako da znam da taj priča istinu?

Ali upoređujući govore pripadnika različitih sveštenika i ustanova došla sam do zaključka da svi govore jednu osnovnu istinu. I Buda je pre Hrista govorio da pazimo šta mislimo jer se to što mislimo ostvaruje. To kaže ovaj pravoslavni monah Tadej, a to kaze i hafiz, islamski sveštenik.

Znači da postoji jedna, jedina Božija, istina u koju svako upliće svoje primese?!

115

PORUKE SA ONOG SVETA

U propovedi oca Tadeja potražila sam odgovore na svoja pi-tanja. Pre svega na pitanja o poreklu mojih snova. I onoga što otac Tadej reče, da možemo komunicirati sa bićima drugog sveta i od njih dobijati odgovore na pitanja, raznim kanalima, pa i snovima. Tražila sam pomoć od Boga u onoj crkvici, a sad mi odjednom dolaze neobični snovi?! Odakle dolaze ti snovi?

Kad malo razmislim, sasvim je logično da ta bića sa dru-gog sveta ne mogu drugačije sa nama komunicirati, nego kroz snove i to dok smo u astralnoj sferi? I islamski propovednik Hamed kaže da sve što te susreće i ko god ti šta kaže, to ti Bog govori i na nešto upozorava.

Mnoge religije i ideologije, čak i ova savremena (live coaching), govore o snazi naših misli, čak, da mislima može-mo pokretati i materiju.

Slušala sam oca Tadeja kako je lično rekao da možemo putem snova dobiti odgovore, a evo, u ovoj knjizi otac Tadej kaže da snovi dolaze od đavola i da nas to demoni napadaju:

– Demoni prate da li čovek obraća pažnju na snove i onda mu pokazuju ono što čovek očekuje ili priželjkuje, pa čovek postane praznoveran i stalno iščekuje da sanja, kako bi video šta će biti.

Bila sam zaprepašćena.Šta je tu sad istina? I ko to manipuliše knjigama?21. 01. 17, 12:23:42: Dijana: – Prolaze mi kroz glavu moje

molitve. Razmišljam o svom kućnom oltaru.

116

Na njemu se nalaze Kuran i Sveto pismo, katolička bro-janica i tespih. Šiva, hinduistička boginja stvaranja, sačuvanja i razaranja, tibetsko zvono, pravoslavna brojanica, moje ime ispisano na arapskom, posuda za kađenje sa svećom i Buda. Moja i Anastazijina slika.

Zar taj oltar ne odaje posve jasno moju veliku odbojnost prema podelama i razdvajanju religija i nacija?

Molim se uvek da mi Bog pokaže pravi put, da mi se otvori um. Da Gospod uđe svojom milošću i ljubavlju u moju dušu i prožme je svojom dobrotom. Da mi oprosti sve moje grehe. Jako sam agresivna i nestrpljiva, verovatno i ohola. Ne znam, ali ljudi su me takvom videli. Pri tome su mi suze same klizile niz lice.

21. 01. 17, 12:27:59: Dijana: – Molila sam se za prosvetlje-nje duše i za pomoć mojoj ćerki, mojoj mami, mojim radni-cama. A zatim sam molila za svoju rodbinu, prijatelje i svoje neprijatelje. Ali najviše sam molila da me oslobodi te moje nestrpljivosti i moje netrpeljivosti prema ljudima.

21. 01. 17, 12:43:12: Dijana: – Polako mi postaje jasno. Znači, i moja radnica Markela je takva. Ni ona nije svesna da je na putu na kojem čini greh. Ona smišlja kako da radi za sebe, a ja joj u tome smetam. Rado bi se osamostalila, ali ne može bez moje opreme za koju joj treba najmanje 50.000 evra, koje ona nema!

21. 01. 17, 12:44:53: Dijana: – Meni će, opet, bez Markele biti jako teško, jer mi je pola posla skinula sa leđa. Shvatila sam da mi treba dobro rešenje. Treba mi vredan i pametan radnik, a to je teško naći. Treba da nađem način kako da je za-dovoljim finansijski. Ali ona već sad zarađuje šest hiljada evra, što je iznad svakog očekivanja. Dakle, moram tražiti rešenje za njenu nezasitost i zavist. Njena bezgranična samouvere-

117

nost daje joj za pravo da misli da je nepogrešiva i svemoguća. Vodi je u oholost, koju vešto prikriva svojom slatkorečivošću. Slatka je i ljubazna sa svima. Ali ja znam da se iza te slatke fasade krije velika proračunatost, sa kojom, doduše, prolazi jako dobro kod mušterija.

21. 01. 17, 14:34:52: Dijana: – S druge strane, njena ne-zasitost i oholost, koju ne primećuje, vode je na stranputicu. Treba joj pomoći da uvidi svoju zabludu, jer će tako upro-pastiti svoju a i moju priliku za dobru saradnju i uzajamnu pomoć. Šta raditi?!

Finansijski savetnik kaže da nisam nikako smela da joj dam toliku platu, a pogotovo nisam smela plaćati njene troš-kove. Kaže:

– Radnici ne znaju da ocene troškove koji se prvo moraju poplaćati, da bi uopšte išta ostalo za zaradiu i plate. Tako ona misli, da bi, kad tebe ne bi bilo, zarađivala pet puta više. Pohlepnost ljudi i njihovu nezahvalnost ne treba potceniti.

Finansijski ekspert je veoma stručan i iskusan. Zaposlen je u jednoj firmi koja ima tri stotine radnika i zna o čemu priča. Kaže da će biti teško vratiti je sa tih visina u koje se vinula, u prizemnost realnog sveta. Prvo će morati dobro da tresne o pod sa te visine, kako bi mogla shvatiti: „Sama si kriva, nisi joj smela odmah dati toliko veliku platu”.

Mislim se, eto, ne smeš biti strog, ni škrt poslodavac. Još gore ispada ako si velikodušan. Sad moram da je otpustim jer, kako kaže ovaj savetnik, na normalu je sad više neću moći dovesti.

Bože, zar nije moglo jednom i meni sve da krene kako treba?! Tja, sve je to Božja škola.

21. 01. 17, 15:53:00: Dijana: – Prisetih se Popa, kad je po-pravljao lampu. Našalila sam se kako je lampa pala za opome-

118

nu, zbog mog nestašluka što sam hafizu rekla da muslimani maštaju o raju zbog sisatih hurija. A Pop mi reče da bi mi rado osveštao radnju i odveo me u neki manastir: „Tamo je dobro ići, jer je blagodatno za smirenje i čišćenje duše”.

Pop se plašio da mi hafiz ne muti pamet. Smejala sam se tome. Ali tračak tih misli mi je ipak ostajao upisan negde u dubini mozga.

21. 01. 17, 18:09:07: Dijana: – Opet se pitam, odakle do-laze ti moji snovi? Negde sam čitala da dobri snovi dolaze od Boga, a noćne more od zlih duhova. Ja nisam imala more, moji su snovi bili prijatni hafize.

21. 01. 17, 18:09:48: Dijana: – Kad sam videla koliko ljudi ima strah od islamskih sveštenika i njihovih moći, pitala sam se ko si ti Hamede? Ustvari, ja ne znam ništa o tebi, ali ne osećam nikakav strah od tebe. Možda sam ja tebi napravila mali košmar u glavi i strah od onoga, što samovoljna žena može da donose sa sobom.

21. 01. 17, 18:47:49: Dijana: – Setila sam se onog dana kad sam te videla prvi put. Gledao si me radoznalo, pa mi je prva misao bila da si simpatičan. Pogledam u tvoju dugu bradu, druga pomisao mi je bila: Taliban!?

21. 01. 17, 19:11:18: Dijana: – Opet se vratim na onaj san sa mojom Anastazijom. U snu ćerki kupujem nešto da obuče. Ona gleda, ali ništa ne uzima. Ne zna se da li je nešto na kraju ipak uzela, ili nije. Biće da to znači da će se pomiriti sa mnom i da će ipak doći kod mene.

21. 01. 17, 19:22:46: Dijana: – Moja želja je bila da Ana-stazija izuči kod mene kozmetiku i preuzme radnju. Što sam joj ja više o tome govorila, to je ona više odbijala. Radije je živela u oskudici. Sve što je imala, dade za prokletog konja da bi bila jahačica. Kud joj dadoh one pare da ga kupi.

119

21. 01. 17, 19:44:55: Dijana: – U snu sam išla sa njom da joj nešto kupim. Što znači, htela sam da je finansijski obez-bedim. I jesam. Zar joj preuzimanje radnje ne bi obezbedilo egzistenciju? Ali ona, tvrdoglava, kao da su joj čavke mozak pokljucale. Onda sam prihvatila Markelu kao svoju rođenu ćerku i htela joj omogućiti da vodi radnju, a potom i da je preuzme, bez para. Sve što sam želela svojoj ćerki, želela sam i svojoj radnici. Obe su me izneverile. Zašto?

21. 01. 17, 19:48:24: Dijana: – Šta kažeš Hamede? Nije li ovo kao bajka, kao u filmovima Volta Diznija? Još ne mogu da verujem da pišem i pričam o svom životu, kao da čitam knjigu, koju je neko drugi pisao.

21. 01. 17, 20:25:08: Dijana: – Možeš li mi Hamede opet poslati neki telepatski mejl?

120

MUŠKE MANIPULACIJE

22. 01. 17, 13:31:34: Dijana: – Danas se osećam nekako usa-mljeno. U poslednje vreme sam nešto, tužna nisam, samo imam duboku potrebu za razgovorom, ali sa posebnim sa-govornikom. Sa nekim ko govori istim „jezikom”. Mislim, neko ko mi je blizak i razume o čemu pričam. Zato pričam sa tobom, jer znam da me razumeš.

22. 01. 17, 13:38:22: Dijana: – Nisam provela puno vre-mena sa tobom, ali mi puno nedostaješ, Hamede. Imam ose-ćaj da me držiš uspravnom i daješ mi duhovnu snagu. Ali ne znam zašto imam taj osećaj. Ti bi mi sigurno znao reći. Dosad si na svako pitanje uvek imao odgovor.

22. 01. 17, 13:50:32: Dijana: – Je li tačno, sultančiću, da je greh biti lep, lepo se oblačiti, koristiti parfeme, igrati, veseliti se. Tako propovedaju u pravoslavlju. A ja, baš volim sve to. Vrag živi!

22. 01. 17, 13:52:33: Dijana: – Kako to može biti greh?Slušam neki dan, monaha Arsenija kako govori:– Ne može se bez patnje, bez stradanja. Svakom je predo-

dređena određena doza stradanja koju Bog dopušta. Napadi boleština, demonske sile koje nas napadaju, spremaju nam zlo svakodnevno, hraneći se našom patnjom.

Kaže da nam prva misao dolazi od anđela, a druga od de-mona. I da moraš dobro da paziš šta ti dolazi u misli i sa koje je strane. To je tačno, slažem se, od misli sve dolazi.

Još kaže:

121

– Mora da se posti kako bi se čistio um i oterali demoni iz tela koji nas stalno saleću.

Tvrdi da smo mnogo crni iznutra i da je naša patnja stoga velika, svake godine sve veća, a post sve teži. Ali moramo da se pomirimo sa tim patnjama i da se molimo Bogu po čitav dan. A smeh, veselje i zabava su demonska zavođenja u greh.

Izvor YouTube: <https://youtu.be/q2WIiwMqSXQ>Je li to stvarno tako? Pa, kakav nam je onda život bez ima-

lo veselja i smeha?! Tuga, patnja i stradanje. Imam osećaj da mi se, oni strahovi koje mi je Hamed skinuo svojim vedrim pogledom na Boga i život, ponovo vraćaju u grudi i guše me još više nego pre. Hamed me je svojom pričom ohrabrivao i objašnjavao mi da to što imam ta teška iskušenja, da me to Bog vodi do spoznaje. I što više spoznajem, što više snage nađem da ta iskušenja prevaziđem, da sam sve čvršća i sve veću vrednost dobijam u Božjim očima.

Stalno mi je hafiz govorio:– Misli dobro, bit će dobro i ne razmišljaj o preprekama i

nekakvom jadu. Što misliš, to će ti Bog tako i dati. Zato budi vesela i ne razmišljaj o patnji. Primaj život tako kako ti dolazi i budi zahvalna na svemu što ti Alah odredi, jer on ti daje samo ono što je za tvoje dobro. Pa i ono, za šta misliš da je loše, i to je dobro. Kaže, znaš kako majka grdi dete? Pa, ne možeš reći da majka dete ne voli zato što ga grdi. Grdi ga, kako bi ga usmerila na pravi put. Tako i Alah nas usmerava. Dadne nam iskušenje, kako bi nas vratio na put. Zato budi uvek vesela i zadovoljna.

Iznenadio me je tvrdeći da Isus Hrist nije razapet i da se to narodu samo učinilo. A krst i raspeće, navodno, nisu dobri za razvoj uma, asociraju na patnju, bol i očaj. Nije dobro tako razmišljati, jer, kao što je uvek ponavljao: kako misliš tako će ti biti.

122

A onda, opet, mislim na onog monaha iz Ostroga, slušala sam mnoga njegova predavanja. Ne znam šta bih rekla. Ne-kad osetim da je baš tako i u potpunoj je saglasnosti sa mojim unutrašnjim osećajem, a nekad me zaboli u prsima kad čujem njegove reči prekora i negiranja svega što nije propisala pra-voslavna crkva. Pravi mi teskobu i strah.

Pomislim na moj prvi susret sa crkvom. Bio je lep i svečan. Venčala sam se prvi put u crkvi. Imali smo prelepu ceremo-niju. Sveštenik nas je savetovao, govorio o blagodati braka i važnosti vernosti i sloge u zajedničkom životu. Kažu da ven-čanjem u crkvi dobijaš blagoslov od Boga, ali moj se brak ipak raspade i to zbog preljube!

Jednom prilikom, kad smo se vraćali sa mora, svratili smo u manastir Ostrog. Pošto je bilo jako vruće imala sam na sebi samo majicu bez rukava. Kad me neki monah tamo vide, na-pade me takvim pogrdnim rečima da mi je pozlilo. Izazvao je u meni buru negativnih osećaja i takvu mučninu u duši, da više nikad nisam poželela da odem tamo. A ljudi pričaju o velikim dobrobitima tog manastira.

22. 01. 17, 14:31:22: Dijana: – Sećam se, kad smo bili na vrelu Bosne, tu si me jednom poljubio i rekao da si osetio toplinu između nas. Kako je to moglo da nestane tek tako? Ne verujem da jeste.

22. 01. 17, 14:33:19: Dijana: – A potom si rekao da sam jako samostalna i da me je Nemačka oformila. Shvatila sam da si rekao da sam samosvesna i svojeglava. Zatim si se za-mišljeno okrenuo prema prozoru i rekao da ni ti nisi jedno-stavan. A onda si se okrenu prema meni i dodao: „Ja bih da se zabavljam sa tobom.”

22. 01. 17, 14:38:51: Dijana: – Da sam samostalna i sa-movoljna, to si video odmah. Mene ne treba dva puta videti,

123

da bi došao do tog zaključka. Ali si i ti verovao da me Bog poslao tebi a tvrdiš da te prvi osećaj nikad nije prevario. Kažeš da prva misao dolazi od Boga i na sledeće ne treba obraćati veliku pažnju. Kako to može da se promeni? Ne može Bog reći prvo ovako, a onda se predomisliti.

22. 01. 17, 22:34:07: Dijana: – Sinoć me je obuzela neka telesna strast. Sama sam već mnogo godina i ponekad mi teš-ko pada ta samoća. Molila sam se Bogu da moje telo oslobodi od strasti, ali sam posle molitve odmah otišla i skinula krst sa vrata. A da ni sama nisam baš razumela odakle mi dođe ta misao. U stvari, nisam baš sama. Ja imam nekoga.

Već petnaest godina se nalazim u jednoj platonskoj vezi sa osamnaest godina starijim Nemcem. Sam kao i ja. Nema dece, nema rodbine, nema nikoga, sem stare majke i – bo-gatstvo, koje ga je napravilo čudakom. Živi u svojoj vili, pod silnim kamerama, u stalnom strahu da mu neko nešto ne učini. I u strahu kome će ostaviti to bogatstvo, a da ga taj neko ne ubije zbog para.

Meni veruje, ali je ipak veoma oprezan. Nekad mi se čini kao tata koji se brine o svojoj ćerki. Svi misle da mi je on pomogao da otvorim firmu. Ali nije. Njegova darežljivost se svodi na otmeno držanje, na izlaske po skupim restoranima i operskim predstavama.

Godinu dana je dolazio na tretmane svake dve nedelje, dok nisam prvi put izašla sa njim. U početku je bio predivan prema meni. Pričali smo o svemu. Išao je sa mnom u brda, ugađao mi na sve moguće načine. A kad sam ga prihvatila kao život-nog saputnika sa svim manama i vrlinama, prihvatila njegove godine i odnos bez seksualnosti, odjednom se sve promenilo.

Naši razgovori, koji su mi toliko značili, počeli su da se pretvaraju u prepirke. Kad je trebalo negde da odemo, uvek

124

je kontrirao mojoj želji. Ako bih predložila da idemo da je-demo, a ako on nije bio gladan kategorički bi odbijao. A ako sam u društvu privlačila pažnju svojom pojavom ili bi ljudi pokazali naklonost i simpatiju, hteo je hitno da ide jer se, navodno, ne oseća dobro. Ali svaki put, kad sam prekidala odnos sa njim, pokušavao je sa povećanom pažnjom i skupim poklonima da izgladi situaciju.

Razočaranje u muški rod i njihov egoistični način podre-đivanja žene svojim potrebama, po ko zna koji put se pono-vilo.

23. 01. 17, 22:44:28: Dijana: – Razmišljam o onoj večeri kad smo bili sa onim tvojim „podanicima”. Rekao si da ću, naravno, primiti islam, a od te večeri ne pričaš više sa mnom. Nije li to čudno? U psihologiji se to zove manipulacija ose-ćanjima.

125

DUHOVNO BUĐENJE

Veoma dugo sam sama i osećam se poprilično usamljeno, toliko da me to ponekad baš boli. Da li još gde ima kakav normalan muškarac sa kojim žena može da razgovara o ži-votnim temama, a da to nije biznis i seks. Upoznaš čoveka, on sav divan i pametan, misliš treba mu životni saputnik i drug, kako je i pričao, a on hop u krevet. I ti ispadneš laka dama. Zato sam ostavljala mnoge mesecima da se udvaraju, da po-kažu šta stvarno hoće. A i lepše je. Dokle god te ne dobije u krevet čini sve za tebe. Čak zna i da priča lepo i dugo. Ništa mu nije teško.

Svi bi samo da obaraju tvrđave ali da ih izgrađuju neće niko. Napustila sam tu igru, samoća mi je nekako bila lepša. Barem me niko ne ponižava.

Sa Hamedom sam mogla da razgovaram o svemu. U stva-ri, on je pričao, a ja sam slušala i uživala da ga slušam. Jednom je rekao da me je Bog poslao njemu.

24. 01. 17, 01:03:53: Dijana: – Ko zna Hamede možda Bog i ima neke namere sa nama, kad me je tebi poslao?

24. 01. 17, 01:04:45: Dijana: – Moja mama kaže da će u Bosni opet rat između Srba i Muslimana. Ne znam da li go-vori zbog tebe ili je stvarno opet kritično stanje? Šta ti kažeš?

24. 01. 17, 01:06:11: Hamed: – https://youtu.be/ B-VLeqZkQcg

Evo napokon neki znak života od njega. Poslao mi je neku grupu arapskih mladića koji propagiraju mir među ljudima.

126

Bolje kad bi svi ovako igrali i pevali po ulicama, nego što se gledaju popreko i s visine kad prolaze jedni pored drugih. Kao, sve su nešto bolji od onih drugih.

24. 01. 17, 01:06:52: Dijana: – Ja bih se radije spojila sa tobom nego se borila. Ali ko će vama muškarcima znati šta imate u glavi?

24. 01. 17, 16:48:00: Dijana: – Danas sam dobila kolače i cveće poslato u radnju od gazde restorana gde smo sinoć bili na večeri. Udvarači bivaju sve brojniji i ustrajniji, a ja sve usamljenija. Zaključala sam srce i uključila mozak na modus bez prestanka. Srce sam poslala na Aljasku.

24. 01. 17, 16:51:40: Dijana: – Ne znam zašto moram da budem sama čitavog života. Htela sam da imam porodicu. Pokušala sam dva puta, ali nije išlo.

24. 01. 17, 16:52:44: Dijana: – Jednom sam te pitala nešto u vezi s tim. Vrlo površno si mi rekao da me je teško zadovo-ljiti, jer čovek da bi me zadržao mora da bude moćan na više nivoa. Da bude inteligentan, samouveren, stabilan, situiran i duhovit: „Ti si jedna inteligentna i veoma oprezna žena a poželjna za mnoge muškarce. Muškarac da bi te zadovoljio treba da zna da zadovolji tvoju dušu. To je neko kao ja.”

24. 01. 17, 17:51:42: Dijana: – Uvek sam imala potrebu za jednom vezom punom ljubavi i fantazije. Da imam nekog s kim se mogu samim pogledom razumeti. Čekala sam istrajno hoće li se naći i jedan inteligentan muškarac koji ne misli samo svojim penisom. Ali svojim izgledom sam privlačila samo maloumnike, na kojima sam mogla da izvršim svoje osvetničko delo seciranja muškog uma i sa prezirom ostavlja-la maloumnike sa potvrdom svoje muške ograničenosti. Uvek sam konstatovala da je glup kao i ono što ima u gaćama. Sa tim sam valjda padala u sopstvenu mrežu netrpeljivosti.

127

24. 01. 17, 17:58:35: Dijana: – Imala sam sve veći strah od čovečanskog i sve više tražila božansko. Bežala sam od ljudi.

24. 01. 17, 19:42:53: Dijana: – Mnogi parovi padaju u zamku seksualnog nagona. Prepuštaju mu se bezglavo i misle da će to da ih drži u zajedničkom životu. Ispiju taj osećaj stra-sti do poslednje kapljice. I kad ništa više ne ostane zapadaju u vrtlog druge strasti – okrivljavanja jedno drugog u svojoj bezumnosti za neuspeh. A deca im plaču i stvaraju se novi bezumnici.

24. 01. 17, 19:43:44: Dijana: – Imam strašan strah da ću opet zapasti u takvu jednu bezumnu vezu. I kad god osetim da mi tako nešto preti, ne bežim, nego nesvesno pravim si-tuacije u kojima će on da pobegne od mene. A ja ću kao ne-vinašce tu da stojim i bez imalo shvatanja stvari svaliti punu krivicu na nesposobnost muškarca, njegovu posesivnost i nje-gov strah od jake žene. I tako ga omalovažiti.

24. 01. 17, 19:49:27: Dijana: – Kad neko pokaže istrajnost sa mnom i ne želi da odustane, onda očekujem savršenstvo njegovoga uma. I čekam kad će da poklekne kako bih po-tvrdila moje mišljenje o tim nisko vrednim gmizavcima. Što upravo očekujem Hamede i od tebe nesvesno. Svesno uvla-čenje u zaplet da bih otkrila kolika je tvoja duhovna snaga, a koliko sam ti je ja pripisala.

24. 01. 17, 20:00:45: Dijana: – Kad se setim svih mojih snova, čudnih događanja u stvarnosti, posle kojih su došla ova saznanja, nešto me tera tebi da ih otkrijem. To su samo moje molitve za prosvećenje i pravi put u život. Primećujem da je razum opet preuzeo vođstvo i pokušava da te otera.

25. 01. 17, 09:47:03: Dijana: – Dobro jutro Hamede. Ovo je moj Altar gde se molim. Dođe mi da ga sklonim, a ja baš volim ovaj moj molitveni kutak. Molim se za otvorenje uma,

128

za pravi put i zahvale. Jutros nisam imala strpljenja za mo-litvu.

25. 01. 17, 09:58:18: Dijana: – U tim mislima si mi govorio da me nisi zaboravio i kad se slika onog sna malo razbistrila, videh da si ti uz mene u onoj rupi i prebacuješ kamenčiće, osetila sam puno poverenje. U tami sam nazirala, ili, bolje rečeno, osećala još više bića? Bože, Hamede, da li je moje osećanje stvarno i tačno.

25. 01. 17, 10:00:11: Dijana: – Nešto se veliko dešavalo u meni, ali ne znam to baš dobro da opišem. Velika se čuda dešavaju i preobrazuju me. Videla sam te kao čudotvorca ne-ograničene moći i osetila veliku potrebu da napišem da sam spoznala veliku moć i milost Božju koju mi je ukazao kroz tebe.

25. 01. 17, 10:04:02: Dijana: – Ako je to volja Božja, mo-žeš da dođeš, prihvatiću islam.

25. 01. 17, 10:36:57: Dijana: – Tebe ako prihvatim prihva-tiću i islam srcem. Jer ova sva saznanja kojima se prekinula moja životna zabluda, bila su moguća samo kroz tebe. Ose-ćam da si ti bio posrednik. Svesno ili nesvesno. Ko zna?

Slušala sam mnoge islamske i hrišćanske propovednike. Te religiozne propovedi i jednih i drugih u suštini zvuče isto, samo se oseća kod svakog jedna druga vibracija i energija. Svi pričaju o istoj stvari ali ostavljaju drugačiji osećaj.

Kad pričaju hrišćanski monasi osećam pritisak na grudi-ma i glavi. Kao da se svalila planina jada i tuge na mene. Tera me da se savijem u strahu od kazne i napada demona. Poči-njem da imam strah i od sene moje, a kamoli misli. Ne daj Bože, ne smeš slučajno da pustiš da ti se misli razviju, nego samo izgovaraj „Bože pomiluj me grešnu”, po čitav Božji dan, inače ti nema spasa.

129

Kad sam slušala islamske propovednike osećala sam neku preveliku samouverenost i nadmenost. Budili su opreznost u meni sa tim mi, nama, naš. Stalno se ističe da su muslimani jedina vera koja će u dženet, a svi ostali valjda u pakao ako ne pređu na islam. Kaže se da smo ovde samo da bismo oboža-vali Alaha i da organizujemo život kako on to od nas traži. Tu pokornost i lojalnost uči i hrišćanska vera.

– Alah je nas Muslimane – kaže govornik – nagradio da budemo rođeni u islamu. A ovi koji nisu, nek se što pre kon-vertiraju, pa će im Alah oprostiti. Alah je počastio Muslimane sa knjigom koja će ostati autentična od kraja ovog vremena.

Islamski govornik kaže kako je časno sedeti ovde i iza-zvati čitav svet da samo jednu suru smisli, onako kakve su sve sure u Kuranu. Mislim se, ajde da prestanemo jedni druge da izazivamo. Biće nam svima bolje. A onda priča isto kao ovi pravoslavni monasi, kako je ovaj put dunjalučki pun trnja. I da je teško ustrajati. Kaže, danas se i porok prikazuje kao dobar, pa je teško održati se čednim.

Drugi govori o tome kako je mnogo bitno sačuvati se va-tre džehenemske. To je isto kao kod monaha koji govore o smirenju. O potiskivanju agresije, oholosti, zlih misli i loših namera. A Muslimani govore o vatri koja te hfata u tim pa-klenim stanjima. Isto značenje samo drugačije rečeno.

Kaže propovednik da su snovi jedna posebna nauka. I da je tumačenje snova, ako se sme kazati, jedna od najzapetljani-jih nauka. Al’ ta njegova izjava mi ne pomože u razjašnjavanju mojih snova.

Veli da će u dženet ući svi oni koji budu redovno abdest i namaz obavljali. I ramazan postili i zekat davali. A namaz (molitva koja se klanja) je prvo za šta će vas Alah pitati na sudnjem danu.

130

A onda kaže taj imam (islamski sveštenik), ljudi koji su dobročinstva pravili, oni će u dženet, ali samo oni koji i u osami rade ono što i pred ljudima. Kaže da će se na sudnjem danu skidati dobra dela onim ljudima koji su kad se osame radili svašta, a pred ljudima činili dobro. A danas je toliko mogućnosti da u osami svoje kuće čini greha.

Zatim kaže da ajet koji kaže da je dženet pod nogama majke, nije tačan. Ali da su to druga vrata dženeta. Priča kako je jedan uzeo majku i nosio je na putu na kojem je teško i bez tereta ići, a kamoli majku još nositi. Pa pita:

– Evo jesam li se odužio majci?A ovaj mu govori:– Ma nisi ni jedan uzdah majke na porodu sa tim uzvratio,

a gde je porod sam, pa dojenje i odgajanje. Ne možeš joj se odužiti.

Onda kaže da treba da se vežbaš u tome da ti srce ostane meko, da si spreman da zaplačeš kad čuješ Alahov govor i nešto što se tiče njegove vere.

– Neće u dženet ući čovek čije oko nije zaplakalo.A zatim kaže da se sve nesuglasice rešiti moraju između

tebe i drugih muslimana, jer će se to na sudnjem danu plaćati skupo.

U grudima mi se sve nešto stisne kad čujem kako govore da se samo prema muslimanima mora biti čovečan. I da su samo muslimani ti koje je Bog napravio i da su samo musli-mani odabran narod. Mislim da to nema nikakvog smisla. Šta je onda ostali svet? Životinje koje se mogu klati i jesti. Pa i životinje su Božija stvorenja?!

Moj sveštenik Hamed nije tako govorio. On kaže da je Alah sve stvorio. Njegov govor je bio autentičan, otvarao je, širio i lečio. Osećala sam u grudima neku blaženost i smirenost.

131

Hamed je nagrađen Božjim govorom. Mislim da mi se u poslednjih mesec dana otvara srce, prikazuje mustra mog života, vrši čišćenje i skidanje zastora sa očiju. Duhovno bu-đenje možda.

To je povezano sa Hamedom. Sveštenik islama me doveo do duhovnog buđenja. Imam osećaj da iz nekog razloga treba da nastavim moj život u islamu. Možda baš zbog te moje ne-trpeljivosti prema muškarcima, kako bih je mogla pobediti u sebi. Malo sam umorna od svih tih religioznih saveta.

132

ISPOVEST HAFIZU

25. 01. 17, 10:40:16: Dijana: – Momentalno me savladava umor. A noćas sam sanjala da jedan pevač narodnjaka hoće da snimim CD sa njim. Ugovorio je i termine sa producen-tom i snimanje reklama na Grand televiziji. Odbila sam tu ponudu. Sanjala sam kako taj pevač stavlja svoja odela u moj ormar. Nemam snage više da razmišljam o tom snu. Možda i nije bitan.

Razgovarajući sa svojim poznanicima i klijentima, koji su mi pričali o najviše par svojih doživljaja zbog kojih padaju u nesvest, shvatala sam da moja životna priča svojom čudnova-tošću u mnogome prevazilazi njihove.

Imala sam snažnu potrebu da izbacim iz sebe ta nagomi-lana iskustva, koja su me proganjala kao duhovi, dan i noć. Uporno sam se pitala zašto sam to sve morala proživeti? A preživela sam toliko neverovatnih situacija, da mi se nekad činilo da uopšte i ne živim, nego samo bez daha trčim kroz život, preskačući prepone bez prestanka. Čas letim, čas pli-vam u vrtlogu, a ponekad se nađem i u crnoj pećini iz koje ne vidim izlaz.

Videla sam i preživela tolike nepravilnosti i nepravde ovog sveta i to se tako nagomilalo i zgusnulo u meni. Osećala sam se pretovarenom, a, što je najgore, taj teret je postajao sve teži i pretio da me slomi.

Bilo je i mnogo lepih događaja u mom životu. Zašto osta-ju urezani u nama uglavnom oni negativni i teški trenuci.

133

Oni koji su nam bili iskušenja? I zašto pritiskaju tako mozak i dušu, kao planina, i oduzimaju dah životu?

Razmišljala sam o tome da odem da se ispovedim, jer je to velika blagodat za dušu. Tako kažu. Svaki put kad bih otišla u crkvu s namerom da potražim nekog sveštenika, nije išlo. Jednostavno nisam u njih imala poverenja. Nedostajao mi je neki osećaj prisnosti i topline. Imala sam osećaj da sveštenik gleda kroz mene, kao onomad, kad mi pade krst pred noge. Nije se obazirao na stanje moje duše. Nije li on tu, na tom mestu, upravo zbog naših duša?!

Zašto su onda sveštenici u crkvi postavljeni? Da poduča-vaju narod ljubavi Božjoj? A ja svaki put osetim tu njihovu nezainteresovanost i hladnoću u srcu. Na liturgiji često imam osećaj da se popovi dosađuju dok izgovaraju reči molitve, reči uzvišene, ali lišene njihove prisutnosti i osećanja.

A onaj moj islamski hafiz tvrdi da Bog uslišava samo iskrene i predane molitve, izgovorene iz čistog srca. Valjda onakve, kakve je on izgovarao, jer, dok mi je pričao, osećala sam ljubav koja u meni budi snagu i želju da poletim i da stvaram. Takva treba da je propoved.

Moja ispovest kao hrišćanke i pisanje hafizu mi je bilo neophodno. Stvaralo je moj „živi dnevnik”, što mi se, ratujući sa sobom, činilo da nije normalno. Ja uporno pišem nekome ko ne odgovara. Nešto tajanstveno me na to tera. Možda potreba za ispovedanjem svešteniku koji zna da mi odgovori. A Hamed je znao.

Duboko u sebi osećam da naš susret ima neko značenje i da su moji neobični snovi i još čudniji događaji, povezani sa hafizom Hamedom.

Pomislih, možda treba njemu da se ispovedim ovim pi-sanjem i tako da izbacim tu nabujalu reku koja preti da mi

134

slomi branu? Ali u islamu se ne ispoveda svešteniku. Rekla mi je Sultana. To sam mom hafizu i napisala. A onda se on odjednom javi, nakon dva meseca ćutanja!

25. 01. 17, 12:40:16: Hamed: – Ovde sam. Uz tebe sam sultanijo moja!

Prebrodio je, izgleda, moje neprihvatanje njegove prebrze bračne ponude? Nisam imala osećaj da je hteo da se ženi iz ljubavi prema mom biću, nego prema mom telu. To mi se činila pogrešna osnova za dobar brak. Nije me nijednom upitao šta ja očekujem u tom braku, nego se, valjda, nosio islamskom idejom da žena treba samo da sluša i sledi to što muž za nju odredi.

Odgovorna sam za majku, ćerku i radnike. Nisam se mo-gla tek tako, grlom u jagode, udati u pedesetoj godini života.

Mnogi kažu da je islam potčinio ženu, a i ja sam to mi-slila, dok mi on nije počeo pričati o tome kako islam izvorno govori o jednakosti između muža i žene.

Kaže Hamed:– Ljudi ne znaju šta je islam, zato tako pričaju. Žena u

islamu ima ista prava kao i muškarac. Samo što žena ima drugačiju ulogu od muškarca.

Govorio mi je stihove iz Kurana i objašnjavao mi šta oni znače. Stvarno bi to bilo ravno bajci, kad bi ljudi živeli po tim načelima. Ali, nije mi bilo jasno, zašto se to, što je govorio, nije poklapalo sa onim što vidim da muslimani rade? Zašto ne slede svoja uverenja koja tako glasno brane?

Kad me je nazvao telefonom, pitao je:– Šta te to tako muči, Sultanijo moja? Kako ti mogu po-

moći?– Muče me moji snovi i čudna događanja. A izgleda i čitav

moj život je postao muka. To što se dešava, znam da ima veze

135

sa tobom. A možda ti to znaš? Imam osećaj da to sve dolazi od tebe, jer je sve i počelo od onog dana kad sam izašla iz sarajevske crkve i naletela na tebe Hamede.

Izlagao mi je telefonom dugo i lagano Alahove i Božje propovedi i mudrosti. I otvoreno mi je rekao:

– U islamu se ne ispoveda. Nema potrebe za posredni-kom da bi se Alahu ispovedio. Obraćaš se direktno Alahu jer, svaki čovek kojem se ispovediš će te izneveriti. Ljudska ćud je nestalna i varljiva. Ne smeš nikome reći neke lične istine, sem samom Bogu. On te jedino neće izneveriti a dat će ti utehu. Čovek to neće uraditi. Ne treba čovek sebi za prijatelja uzimati drugog čoveka pored Alaha. Ali, ako će ti lakše biti Dijana, možeš mi ispričati šta te muči, kao doktoru kad kažeš gde te boli, da bi znao kako da te leči. Sultanijo, samo se moli Bogu čista srca. Jer ništa drugo nije Alahu bitno, do čistote tvog srca i onoga što se u njemu nalazi. Postati Božji prija-telj, to je velika stvar, a nekad je dovoljan samo uzdah, jedan značajan pogled. Bez reči, jer nisu ti potrebne varljive reči da ispoljiš svoje srce. Alah ne prima dovu (molitvu) od nehajno-ga srca. To se zove munedžad, komunikacija s Bogom.

– A šta to znači? – pitala sam.– Srce mora biti fokusirano na Boga. Moraš da imaš ose-

ćaj i ljubav u srcu.Još reče Hamed:– Jedan od načina da se dođe do Boga je tuga, jer kad s

tugom kucaš na kapiju uzvišenog Alaha, dova najčešće biva prihvaćena. A mnoge ljude i vode baš nevolje do Alaha. Ne daj Bože te teške sudbine.

A onda mi objasni hafiz, kako je on uvek sretan i ispunjen, jer mu je srce ispunjeno Bogom. I pošto mu je srce ispunjeno Njime, On ga vodi i daje mu šta mu treba.

136

Pa me upita:– Znaš li ti Dijana, gde se Alah nalazi? U srcima, slomlje-

nim i skrhanim zbog Njega. Ti, sultanijo moja, imaš sve, ali ti srce vapi za Bogom i zato si tako uznemirena i neispunjena.

Molimo se Bogu dragome, da nas sačuva od iskušenja koje ne možemo podneti. Teško je čoveku koji govori istinu da živi među nevernicima i ljudima koji nisu istinoljubivi, jer ga ovi stalno napadaju i osuđuju. Dovedu ga dotle da se upita da li je i sam lud i lažljiv!? U takvim situacijama, ako si ti uvek, čak i kad su te napadali, ostajala pri istini i čista srca, e onda dođe Božja pomoć.

U toj jednoj, jedinoj rečenici hafizovoj ja prepoznah čitav svoj život. Da. U poslednje sam se vreme stalno pitala da li sam ja luda ili čitav svet? Ali sam uporno ostajala pri svom ubeđenju, iako su me napadali sa svih strana. Sva ta teška iskušenja kroz koja sam prolazila nisu mogla da me preobra-ze, pa su mi mnogi govorili da nikad neću doći pameti.

Filip je često znao reći, kad je hteo da mi dokaže da nisam u pravu:

– Svi vozači voze u suprotnom smeru, samo ja ne! (Alle sind geisterfahrer nur ich nicht.) Hteo je reći da se ja sama borim protiv čitavog sveta; pa ne mogu ja sama biti u pravu, a čitav drugi svet u krivu. I da uporno plivam uzvodno. Zato sam se često pitala – nisam li ja stvarno taj „geisterfahrer”?!

A moj ispovednik Hamed kaže:– Jedno od imena Alahovih je Alhak (istina)! Ti moraš

uvek da budeš na strani istine. Ali istinu moraš spoznati. Malo je ljudi koji su tako istinoljubivi i velikodušni kao ti. Ti si dobra, ali nisi naivna. Velikodušna si i daješ. Pravedna si i nisi robovlasnica tim svojim radnicima. To su sve Alahove osobine koje i jesu nama svojstvene. Zato ti je Alah dragi,

137

pokazao put i uputio te na mene, da te podučavam. Eto, vidiš šta ti ta Markela radi, ali ti pokušavaš da je usmeriš na pravi put. Zato ti Bog šalje i nagradit će te isto tako dobrim i da-režljivim ljudima, koji će tebi biti na usluzi. A njoj će poslati onako kako je tebi činila. Ustvari, Bog ne kažnjava, nego je dao da sami sebe kažnjavamo i nagrađujemo. Sve se to vrati, šta god da radiš. Ima dobrih ljudi, a ima i loših, pa tako, svako dobije po zasluzi.

Bože, kako uvek lepo priča i umiri mi dušu, kao da oduva jedan deo tereta sa nje. Uvek me natera na nova razmišljanja, koja proističu iz novih saznanja. I dođe mi da Hamedu ispo-vedim čitav svoj život, jer mi se učini da je upravo on taj čo-vek, koji se iskreno interesuje za Boga i za njegova stvorenja.

27. 01. 17, 05:01:12 Dijana: – Rekao si juče da ti ispričam šta me pritišće, kao što se priča doktoru. A mene bole pitanja, zašto sam morala sve to da proživim. Zašto?

138

KAKVA SU NAM DECA

27. 01. 17, 05:10:15 Dijana: – Ali, kad ti se ispovedim Ha-mede, možemo biti samo duhovnik i učenik, jer to što sam ja preživela stajaće među nama.

27. 01. 17, 05:31:04 Dijana: – Ti kažeš da se svakome vraćaju njegova dela i zato imamo teška iskušenja? Pitala sam te onda, onomad, kad smo se vozili one noći ka Vrelu Bosne, zašto deca moraju da preživljavaju teške sudbine i strašna iskušenja. Šta su ona mogla tako skriviti da im se vraća ta-kvim strahotama? Ali mi nisi odgovorio na to pitanje. Nisi znao. Videla sam to. Imam osećaj da ta tvoja izjava i nije baš, potpuno, tačna.

Razmišljala sam o tome, kako su se deca nekada vaspita-vala, a kako danas. Roditelji trče za parama, da zbrinu familiju i obezbede detetu život, ugodan i bez briga. Kad dođu kući, nemaju više ni volje, ni snage da se zanimaju detetom, nego odrađuju svoje obaveze mehanički, kao da je dete deo sistema koji mora da se na vreme podmiri i odradi. Trka za parama i „ugodnim životom”, ne ostavlja previše prostora za smirenost i ljubav.

Šta je sputavalo moju majku da se posveti svojoj maloj ćerki i da joj pruži ljubav? Ona nije bila zaposlena, a tata se i tako brinuo o svemu izvan kuće.

27. 01. 17, 05:45:12 Dijana: – Znaš, još uvek me u duši boli ta bezosećajnost moje majke. Ili bar, zašto tu svoju ose-ćajnost, ako ju je i imala, nikad nije pokazala prema meni. Ni-

139

kad me nije uzela na krilo i pomilovala, niti rekla da je nešto dobro što sam napravila. Ali me je zato stalno kritikovala, a kad bi se iznervirala mojim neznanjem ili neumećem, imala je običaj da kaže da sam glupa.

Zašto je to radila? Mislim da nije ni sama bila svesna šta radi. Ko zna, možda je i sama to doživljavala od svojih rodi-telja, pa samo prenosi na mene tu čudnu, njoj jedino poznatu, roditeljsku ljubav. Stalno govori kako me voli, kako se majči-na ljubav ni sa čim ne može uporediti i da je najveća od svih ljubavi, ali ja tu njenu ljubav nisam nikad osetila.

Često sam sedela na podu i, igrajući se oko njenih nogu, slušala kako se svojim sestrama i prijateljicama žali na mene, kako sam „ista moj ćaća”. Osećala sam neprijatnost u toj reči „ćaća”. Stezala mi se kao obruč oko srca.

Ogovarala je moje nedostatke pred drugima, isto kao i nedostatke mog oca, koji su je valjda toliko nervirali da je morala da to izbaci iz sebe. Nije se obazirala na to što ja sedim pored nje, što slušam i što me to boli. Mislila je, valjda, da sam još mala i da ne shvatam. Al’ čovek ionako oseti samo kad njega zaboli. Razumela sam da nisam u redu takva kakva sam, kao ni moj otac, pa sam se povlačila u sebe i tražila skrivene kutke da me ne bi morali podnositi, jer nisam ispravna.

To mi je ostalo urezano u sećanju, kao ledena žaoka snežne kraljice u srcu. A i moja duša je to tako razumela, pa se sad ničega drugog ne seća, nego samo tih brižnih, praznih majčinih rečenica sa neskrivenim prizvukom stalne pogrde.

Agresija se kao i netrpeljivost prema ljudima i sebi samoj, valjda, i začela u meni već u tim mladim godinama. Nisam valjala onome ko me je napravio, pa kako onda mogu valjati sebi samoj a tek drugima? Zanimljivo je da su se i sve njene

140

prijateljice, dakle majke, sve u isti glas žalile na svoju nepo-slušnu decu i muževe tirane, koji su ih napravili.

Pitam se, koliko dece doživljava takve izlive sebičnosti od svojih nesvesnih roditelja. Kad podsetim svoju majku kakva je bila prema meni, kaže da sam nezahvalna i pita – da li mislim da me je Ciganka ovoliku othranila ili ona, svojom požrtvo-vanošću? A onda opet krene njena bujica reči koje bi trebalo da mi se zariju pravo u srce i stvore mi osećaj krivice. Iz koje ona očekuje da bukne moja zahvalnost i ljubav.

Majka ne vidi da je to, što ona misli da je ljubav, samo potčinjavanje deteta sebi i svojim željama. A ljubav koju traži i očekuje, ne može da dobije od deteta koje ne zna šta je to. Može da dobije samo iznuđeno licemerstvo. A kod mene i moje kćerke ista stvar. Kako prekinuti taj kružotok?

Ma, za nahraniti dete i pelene presvući nije potrebna ljubav. A nabijanje osećaja krivice i iznuđivanje zahvalnosti za izrečene pogrde, izaziva u detetu sve, samo ne ljubav. Iz najboljih namera, od najranijih dana ubijamo svoju decu u pojam i pravimo od njih duhovne bogalje.

Tu nesebičnu ljubav, koja je neophodna svakom detetu, ne mogu da kažem da sam često sretala po tim našim familija-ma. Ljubavlju se zove paravan, kojim se deca brane i uzdižu pred drugima, ali kad je reč o samom roditelju, e tu prestaje uzdizanje i zaštita dece jer se volja deteta podvrgava roditelj-skim shvatanjima i potrebama. Najsretniji bi bili kad bi dete, već sa tri godine, samo od sebe, znalo da piše i čita, da svira, peva, računa. Da je ozbiljno i misli na život sa odgovornošću odraslih. Kako bi se ponosna mama dičila svojim produktom, maskirajući svoj ambiciozni egoizam požrtvovanošću i bor-bom za detetovu bolju budućnost.

141

Pitam se, kakva je to „divna” budućnost zbog koje te od najranijih godina počnu već da uprežu u sistem, koji zahteva da mu se ropski pokoriš. Svakog dana te teraju u školu, gde pod prisilom učiš ono što te ne zanima, a posle te otpreme na neki sledeći kurs ili posleškolski boravak.

Od kako se rodiš ne daju ti da misliš i radiš ono što bi želeo i za šta bi imao volju. Vremenom, i sam zaboraviš šta je to što bi zapravo želeo. Tako te učine poslušnim i odviknu od razmišljanja. Zato još uvek čekamo da nam kažu šta da radi-mo, potpuno dezorijentisani i uplašeni ako neko o nama „ne vodi računa”. Neko ko „zna” i sve čini pod izgovorom ljubavi i „za naše dobro”. Sve to jeste iz ljubavi, tačnije iz nepostojanja ljubavi i gladi za njom.

Toliko je ljudi u našoj blizini koji traže ljubav i onih koji žele da daju ljubav. A mi ne vidimo. Prisustvovala sam jed-nom skupu, gde jedna žena izli sav svoj gnev i bes zbog muža muslimana. Sva ogorčena, sipala je uvrede po svojoj, već odra-sloj deci, kako su nezahvalni, jer su išli da sahrane oca. Pričala je kako je pio i provodio se i nikad im nije dinara dao, dok se ona borila da ih othrani, radeći dva posla. Kudila je tog svog muža i sve muslimane proklinjala.

Osetila sam kako tom pričom useca bolne, neizbrisive brazde u dušama svoje dece. Pa nisu ona kriva što im je ona takvog oca izabrala. Padala je u srdžbu i pretila oduzimanjem ljubavi kad bi saznala da jedan od sinova ima muslimanku za devojku. Nije se nijednom osvrnula na osećanja te dece. Nije joj palo na pamet kako je njima slušati da potiču od hulje, pijanca i nitkova.

Isticala je svoju žrtvu za njih i tražila bezgraničnu pokor-nost i zahvalnost za to što ih čitav život, od detinjstva, kljuka mržnjom i svojom ogorčenošću zbog svog pogrešnog izbora

142

partnera. Na licu njenog sina se moglo primetiti očajničko neslaganje i otpor prema tom njenom stavu. Bilo je jasno da ne želi to da sluša. Ali kako postupiti?

Zar je onda čudo što se deca brane od tog terora i uda-ljavaju od svojih roditelja? Ne žele da posećuju roditelje, niti je poželjno da oni prečesto dolaze u njihovu novoosnovanu familiju, u kojoj ništa nije po volji tih roditelja. Očajnički se trude da njihova mala porodica bude drugačija i puna ljubavi, ali stečeno znanje i navike se teško menjaju.

Tako sam i ja počela da se sklanjam od mame i njenog gne-va. Prestala sam kao dete da je zapitkujem, da se žalim i da išta pričam o tome šta se u školi i mom životu događa. Sve nedaće sam pokušavala da prebrodim sama. Prepuštala sam je, namr-gođenu, njenim promenama raspoloženja i bila srećna kad bi svu svoju pažnju usmerila na svoje goblene i pletivo koje nikad nije ispuštala iz ruku. Činilo se da su joj oni važniji od mene.

Plašim se da sam to, verovatno, prenela i ja na svoju ćerku Anastaziju, jer ona prebacuje meni da je nisam nikad volela, da mi je bio važan samo moj posao. Ja sam, opet, bila žrtva današnjeg vremena: samohrana majka, koja ni od koga nije ni očekivala, ni dobijala pomoć. Naravno da sam morala puno da radim, da sam dolazila kući premorena i razdražljiva.

Kome sam mogla da se žalim na mušterije, koje su ne-prekidno nezadovoljne, egoistično zahtevale sve više i više. A pritom je spremnost da tu uslugu i plate bivala sve manja. Živela sam pod stalnim pritiskom, u sistemu koji te melje, sa neprekidnom brigom kako podmiriti dugačke troškove sve kraćeg meseca.

Podizala sam svoje dete usput, u stresu i sa teškim pritiskom straha i brige, koje sam prenela i na tu malu, bezazlenu dušicu, punu nevine sreće i radoznalosti. Izvinjavam se mojoj ćerki.

143

Mi roditelji zaista ne vidimo kako ubijamo ta mala, sa srećom rođena, čista srdašca, prepuna ljubavi za svakoga. I ne slutimo koliko je zamućeno naše viđenje sveta, koliko smo paralisani, ophrvani strahovima i strastima.

Tata Nikodije često nije bio kod kuće. Primetila sam da tako radi većina muškaraca. Beže iz kuće i sklanjaju se od odgovornosti i krivice večito nezadovoljnoj ženi. On je, do-duše, bio glava kuće i njegova se morala bespogovorno slušati. Mama gotovo da nije imala pravo glasa, niti odluke; čak nije odabirala ni garderobu koju će sebi kupiti. Ko radi i donosi pare, taj određuje. Mislim, naređuje.

Majka Angelina je bivala ponekad i vaspitno odgajana tom zaštitničkom, ali čvrstom rukom muškarca. Borila se sa tom dominacijom muške „ljubavi” onako kako je znala, a na-kupljeni bes izlivala na one oko sebe. A ja sam joj kao dete bila najbliža.

Najčešće, nema ljubavi po našim familijama; samo strast i tolerancija. Pošto partneri vrlo brzo nemaju jedno drugom šta da kažu, osim optužbi, onda pribegnu gledanju televizije, koja ih filmovima i reklamma neprimetno uvodi u svoj za-čarani krug: kako podstaći što više strasti i kako ih što ma-štovitije zadovoljiti. Kako napraviti što ukusnije jelo i kako zadobiti što veću volju za seksom. Obučen u „pradino” odelo koje podstiče strasti.

Tvrde da je jako bitno biti strastven, jer nas to čini sreć-nim! Za to nam daju mnogobrojne savete: kako da izgleda-mo što zavodljivije (mladost i lepota su imperativi), kako da se pospeši što veća želja za seksom i kako je to od najveće važnosti. Tako se roditeljima pažnja, iscrpljena celodnevnim radom, sve više odvlači na površna zadovoljstva, umesto da se bave decom. A tu, u porodici, deca najviše uče.

144

Uvek sam se pitala zašto religija govori da smo svi grešnici i da smo se grešnim začećem rodili? Pa valjda zato što smo svi plod seksualnog nagona svojih roditelja, a deca se rađaju slučajno, iz te strasti. Začinju se u telesnoj strasti i odrastaju učeći se telesnoj strasti koju mi, ljudi, tragikomično smatra-mo ljubavlju.

To nije ljubav, već greh prema samom sebi i prema toj, još nerođenoj deci, za koju nemamo vremena od silnog trčanja za srećom.

Moj tata je stalno bio po terenu, ali kad je dolazio kući prvo bi me s vrata zvao: „žućo, dođi da vidiš šta ti je tata doneo”.

Zvao me je žućom, jer sam bila mala plavušica, duge kose i, kažu, mnogo slatko detence. Više, nažalost, nemam ni jedne slike iz detinjstva, sve ih je rat pojeo.

Kad je bio kod kuće, otac me često držao na krilu. Išao sa mnom u kupovinu. Sedela sam u kupovnim kolicima i ubacivala unutra sve što sam mogla dohvatiti. Nikad se nije protivio, štogod da sam uzela platio je, iako je mama uvek pravila scene oko toga. Prebacivala mu je da mi je opet do-zvolio da kupujem gluposti.

Možda je bila ljubomorna?Slušala sam od mnogih ljudi da majke znaju da budu lju-

bomorne na svoje kćerke koje dobijaju sve ono što je ona želela, a nikad nije dobila. Nekako mi je to teško pojmljivo, ali ipak razumljivo. U njenom srcu je ostala mala devojčica, puna neostvarenih želja. Ako nju nisu naučili da bude zadovoljna sama sobom, kako da ona onda tome nauči svoju decu?

Kad je tata Nikodije umro, rekla mi je da me nije hteo ni videti na samrti. Pitam se i dan-danas, zašto mi je to rekla? Moj osećaj kaže da on to nije rekao; a i zašto bi?! Ja sam bila

145

njegov „žućo”, koji je sa njim popravljao auto. Znala sam već sa pet godina šta su gedore, šrafcigeri i sav alat kojim sam mu asistirala dok je popravljao maminog „fiću”.

Naučio me je da vozim auto, a i da ga popravim. Već sa sedam godina vozila sam po selu, sve vireći ispod volana ili istežući vrat, da bih što bolje videla. Ljudi su se zaustavljali da vide ko vozi auto, a tata se uvek slatko smejao njihovim zabezeknutim licima.

A onda se tata razboleo. Izlila mu se žuč po telu, pa je bio žut. Svrbelo ga je čitavo telo. Zvao me često da ga češem po leđima i da mu odsecam kožu sa peta koja je bila kao korov. To ga je strašno mučilo.

Godinu dana pre njegove smrti, bili smo nas dvoje sami, u kući njegovih, već upokojenih roditelja. Hodao je sa mnom pašnjacima i šumama i razgledao sve to sa nekim čudnim smeškom, vodeći me za ruku, odsutno, kao da za njega nisam bila tu. Osećala sam da se u mislima vratio u svoju mladost, koju je tu proveo. I vratio se u nešto, nalik na pomirenost sa svime u njegovom srcu.

Jednog dana, upala sam u garažu baš u momentu kad je stavljao sebi omču na glavu, ali kad me je ugledao, skinuo je i izveo me bez reči objašnjenja iz garaže. A šta i da mi objaš-njava, kad je bilo potpuno jasno u čemu sam ga sprečila.

Sada znam da je bio teško bolestan i da je imao užasne bolove. Ali ako čovek živi u srećnoj familiji, okružen ljubavlju, ako je smiren i zadovoljan, on ne bi ni dobio rak. Imao je rak na želucu, a nije ni pušio, ni pio alkohol, pa ni kafu. Mnogi tvrde da sve teške bolesti dolaze od cigara i pića. Ne, nego od neljubaznosti i potisnute duševne tuge.

146

PROBLEMATIČNO DETE

I danas me muči pitanje zašto me otac nije hteo videti na umoru? Imala sam osećaj da mi je to majka rekla sa nekim posebnim zadovoljstvom. Da mi pokaže kako nisam u redu takva kakva sam. Nije to radila zato što me je mrzela, nego što se bojala moje buntovničke samovolje i neustrašivosti, koje sam ispoljavala još kao mala. Kako će upravljati takvom, ne-poslušnom ćerkom? A sistem, jedini koji je majka poznavala, podrazumevao je samo poslušnost i kontrolu.

Ali, zašto tata nije hteo na samrti da me vidi? I ja njega da vidim? Možda se uvredio što mi je kao tinejdžerki bilo inte-resantnije nešto drugo, nego da se brinem o svrabu njegovih leđa? Ne znam, samo nagađam, jer tragam za odgovorom. Nisam shvatala ozbiljnost njegove bolesti. Očekivala sam da ozdravi. A kad je umro, bila sam zbunjena i u čudu. Bila sam potpuno kao obamrla. Ni tuga, ni radost, ni bol, niti išta da se pokrene u meni. Već tada, sa svojih dvanaest godina, bila sam odsečena od svojih osećanja. Zombi devojčurak.

Kažu, bila sam neposlušna i tvrdoglava, pa su me često tukli. Ali ne bole me te batine ni blizu, koliko batine mami-nih reči po duši.

To „glupačo” – stoji mi još i danas kao bol usred grudi.Bila sam tvrdoglava. Kada smo odlazili kod dede, u selo

iza tri šume, odbijala sam da pešačim satima po snegu. Kaže tetak: – Ma, ostavi je tu u snegu pa ćeš videti kako će potrčati za nama. Ali ja sam ostajala sedeći u snegu i kad su oni podo-

147

bro zamakli. A tetku su onda smejući se govorili, „Idi sad po nju kad znaš tako da pametuješ”. Bunila sam se kad sam kao dete, kod tetke na raspustu, morala da radim seoske poslove. Napuštala sam posao u pola dana i jednostavno odlazila kući.

Dedi i babi sam volela da idem. Tamo me nikad nisu terali da radim teške poslove. Deda je slavio slavu Sveti Stefan, na kojoj se jela slatka pšenica. To sam mnogo volela da jedem ali nisam znala što se slavi taj Sveti Stefan, niti ko je on bio. Nikog nije interesovalo da mi to objašnjava. Mi smo bili ko-munisti kod dede. U svakom slučaju tvrdoglavo sam odbijala da me koriste kao „robića”.

Ko nam je nametnuo taj sistem još od davnina i uveo ga u obrazovanje dece? Religija! Ona je vladala i morala se bes-pogovorno slušati. Crkva uči da žena mora da bude poslušna, pa tako i deca. Žena nije smela da misli svojom glavom. Sama majka je terala svoju rođenu ćer da trpi nasilnog muža, da ga ne prijavljuje policji, da nipošto ne krši pravila i da ne sramoti porodicu.

Uči nas, da se mozak mora zaposliti, da ne bi razmišljao o glupostima. Govore naši oci:

„Čim te ophrvaju misli, uzmi radi nešto, da bi odvratio misli od đavoljih napada”.

Jednostavno, nosi svoju muku i ćuti. Ne daj Bože da poč-nemo razmišljati. Kako onda, da se svet popravi? Kako da vidimo srcem, u svetu kojem su potrebni roboti? Da bi se pro-menio način razmišljanja i uselila ljubav u naše živote, trebalo bi svako novorođenče pustiti da se igra i razvija sa prirodom. Da raste, crpeći živu energiju, jer, priroda živi istinito.

U vezi moje majke i oca nije bilo ljubavi. Ko zna zašto su se venčali. Možda zbog seksualnog poriva, jer se tada to moglo samo u braku. Možda zato što nije bilo nikog zani-

148

mljivijeg, pa su jedno drugom bili jedini izbor, u vreme kada su svi očekivali da se oženiš ili udaš? I nikako da se spoje torta i isečeni komad iz nje, kako bi hafiz nazvao spajanje muža i žene.

Kaže:– Kad se nađu u ljubavi muž i žena, to ti je kao kad se

isečeni komad vrati u tortu i upaše, jer su iz jednog komada stvoreni. I onda je to prava ljubav.

Na ovom svetu se torta pojede pre nego što se komad vra-ti, tako se nikad ne nađu pravi parovi. Muškarac najčešće traži dobru domaćicu da mu kuva, pegla i podmiruje domaćinstvo, da podiže decu i bude uvek tu za sve što mu treba. Žena, pak traži ko će štititi i prehranjivati nju i dete. Kad nema prave ljubavi, ni razumevanja, ni bliskosti između bračnog para, kako da je dobiju deca. Zbog obaveze prema porodici i okruženju? Sretna su deca koja se rode u skladnoj porodici, ali, nažalost, takvih nema puno.

Mnoge porodice su samo predstava za javnost. Ko laže drugoga, laže sebe. A laž se uvek otkrije. Najčešće sa decom, a to je i najstrašnije za sve učesnike u toj priči.

– Ne možeš Boga varati, on vidi sve – kaže Hamed.Današnji brakovi se uglavnom baziraju na površnim za-

dovoljstvima i seksu, bez svesti o tome šta znači ljubav, od-govornost, familija i deca. Svi su komotni, sve shvataju ne-obavezno i, ako ne ide glatko, mogu jednostavno izaći iz te bračne labave vezanosti papirom. Kako se papir lako cepa, tako se lako cepaju i današnji brakovi. Misli li ko na decu u tom cepanju? Mislimo da to ne uništava trajno njihove male, izmučene duše?

Znamo mi odgovore na sva ova životna pitanja, ali ne želi-mo da ih budemo svesni. Jer, svest podrazumeva odgovornost.

149

A odgovornost podrazumeva odricanje. A gde nema ljubavi i odgovornosti, onda, odricanje teško pada.

28. 01. 17, 03:01:17 Dijana: – Znaš Hamede, deca dolaze na svet čista i dobronamerna. U njima je istina. Veru i pove-renje imaju u sebi. Znanje sa kojim su se rodili treba štititi. Znaju bolje od odraslih egoista šta treba činiti da od sebe ne naprave iste egoiste.

28. 01. 17, 03:11:12 Dijana: – U prvom razredu osnovne kaže nama učiteljica da naslikamo neku sliku. I da će najbo-lji rad biti ocenjen i stavljen na školsku izložbu. Nisam bila neko koga je ocena motivisala na rad i učenje. Školu sam doživljavala kao zatvor. Za vreme nastave sam uvek gleda-la kroz prozor. Tako sam jednom zanesena u mislima izašla kroz prozor i hodala svetom i kosmosom. Dok sam skakala od jedne planete do druge zvezde, odjednom se nađoh licem na stolu i ne znadoh šta me strefilo. Neki meteorit iz kosmosa ili zemaljski maloumnik? I bi maloumnik zemaljski!

A učiteljica priča o nekim neinteresantnim lekcijama koje moramo da naučimo a koje nisi mogao ni videti ni dotaknuti. A ja sam praktikovala da izađem iz učionice kroz prozor i stvaram svoj svet tamo, gde je stvaran. Kad me je učiteljica prozvala par puta i pošto nisam bila duhom u razredu i nisam je čula, prišla je i zviznula me tako po glavi da sam nosom pukla o sto. Osetila sam udarac po glavi odozgo, a potom i odozdo.

Ostala sam ležeći nepomično na stolu. Izgubila sam osećaj za prostor. Mislim da sam dobila potres mozga. Učiteljica se prepala kad vide da se ne dižem, pa se brinula oko mene, ali ne iz saosećanja već iz straha da će je direktor kazniti!

Tim udarcem mi nije razvila volju za učenjem, niti svest o ljubavi i o školi, pa sam dalje radila samo ono za šta sam smatrala da je bitno i ono što sam morala. Likovna izložba u

150

hodniku škole mi je bila stvarna, opipljiva i bitna. Dan i noć sam slikala našeg predsednika Tita u uniformi, sa svim nje-govim činovima i zlatnim dugmićima. Osetila sam važnost škole i sva srećna krenula da napokon pokažem šta mogu i šta znam. Doživeh šok, koji mi je umrtvio svaki osećaj za školovanje, pa i za dalji život. Učiteljica me, kad je videla moj rad, napala nakaradnim rečima i osudila kao lažljivicu koja „bestidno podmeće rad nekog očigledno odraslog čoveka koji se razume u umetnost”.

– Da li ti mene smatraš budalom, koja ne zna da oceni šta je radilo dete, a šta odrastao čovek? vrištala je potcenjujući me.

Dade mi jedinicu i otera me u ćošak da se stidim svog dela pred čitavim razredom i pred đacima koji su ljude slikali kao strašila sa drvenim rukama, nogama i glavom od tikve. Ona nije mogla ni da pomisli da sam ja to, možda, ipak, nekim slučajem ili Božjom voljom naslikala. Učiteljica je mislila da su sva deca znalice i da sva deca isto crtaju.

Više nikad nisam ništa naslikala do samo ljude koji liče na strašila. Bila sam jedno veoma povučeno i mirno dete. Nisam se isticala ničim, niti sam žudela da budem u centru pažnje. Sklanjala sam se od ljudi. Samo sam virila iza svojih zidova.

U petom razredu ponovi se opet isti scenario samo sa pi-sanjem. Opišem jednu starinsku lampu sa puno malih detalja i znadoh da će biti pročitan kao najbolji rad.

I bi pročitan pred razredom kao primer kako treba da se opisuje. Nastavnica reče da je rad fantastičan ali mi dade je-dinicu. Optužila me da to nisam ja pisala: „Kako može neko tako da piše, a slab je sa gramatikom i pravopisom?”

I ja pomislih možda nastavnica ima pravo, ipak je ona učena žena. I ne napisah više nikad ništa u svom životu, do evo sad ovaj SMS roman.

151

Sa matematikom ista stvar, samo što me nastavnica okri-vila da sam lenjivica. A mama kući udri po meni da mi istera lenjost iz kostiju. I tako ubi zadnji deo motivacije za školu. Išla sam u školu svaki dan kao u kažnjenički dom. Moje po-verenje u ljude bivaše sve manje.

U srednjoj školi ista stvar. Bože gde sa njom takvom ne-poslušnom. Dete koje ne donosi petice ne može u dobru školu, pa makar bilo i stvoreno za nju. Moja majka Angelina je čula da se po Sarajevu zapošljavaju tehnolozi duvana, pa je htela da me ugura u Treću gimnaziju. Tako se zvala jedna od najboljih srednjih škola u Sarajevu gde su samo najbolji matematičari išli. A komšinica Savka, koja nije imala dece i koja je gledala kako ja crtam, kaže:

– Moja Angelina, daj je u umetničku školu. Ona ti je ro-đena za to i biće šteta ako ode gde drugde. A za matematiku ti ona nije.

Ali mama odgovori:– Šta će, do Boga miloga, da radi sa umetničkom školom?

Ko još daje pare za umetnost danas, od čega će živeti dete? Od vazduha i bojica sigurno ne!

I tada sam se povukla u sebe, jer u Trećoj gimnaziji sa tim matematičarima, hemičarima i fizičarima nemadoh ništa za-jedničko. Osećala sam se izolovano. Bila sam još tada previše osetljiva, pa sam se sve više uvlačila u svoju ljušturu i virila iz nje.

Jednom me jedan školski drug uhvati za grudi, što mu bi smešno, pa se okrenu iscerenog lica prema svojim jaranima. Ogrebala sam ga noktima po licu. Nije se više smejao, ali me tužio direktoru škole, a ovaj mojoj majci. I svi su pričali o ogrebotinama na njegovom licu, a niko o ogrebotinama na devojačkoj duši. Valjda zato što se one na licu vide a ove na duši ne.

152

Za majku sam opet bila „glupača koja ne zna da se pona-ša”. I toliko „problematično dete”, da me odvela doktoru da ustanove da li se drogiram ili sam samo maloumna.

153

RAZMIŠLJANJA O MALOUMNICIMA

U gimnaziji se stalno pravih da sam bolesna, kako ne bih išla u školu. Tražila sam da me ispišu iz tog mučilišta. To je majka i učinila na savet moje razredne. I time potvrdila da nisam ni za šta.

Posle tog školskog fijaska, upisah engleski jezik, koji se kod nas tada nije učio po školama, pa daktilografiju, zatim trgovačku a zatim i medicinsku školu. U traženju moje izgu-bljene ljubavi završila sam vanredno ovo školovanje, a moji vršnjaci su tek bili u trećoj godini gimnazije.

Odakle sam dobijala tu samouverenost i motivaciju da to sve uradim kad me je moja okolina kočila i pravila problem od mene? Bila sam jako kapriciozna, možda baš zbog toga što su pravili idiota od mene. I tako završih svašta i dobih svako-jake diplome ali moja mama ni dan danas ne zna kakve sam sve to diplome dobila. A bilo joj je mnogo bitno da ih imam. Meni su bile nebitne. Jedino mi je žao što nikad ne doživeh to matursko veče o kojem na sva usta pevaju.

Mislila sam da je današnja školska politika modernija i naprednija od tadašnje i da prihvata individualnost deteta ali kroz školovanje moje kćerke uvideh da je današnje školstvo još mnogo gore od onog iz mog vremena. Deca ne smeju danas da budu tučena, jer ljudi ne poznaju granice nasilja, ali danas deca biju nastavnike. Da se to ne bi događalo, puštaju

154

da rade šta hoće. Stavljaju ih pod takve stresne zahteve, da be-zvoljno uče samo za ocene i diplomu. Ona im je potrebna da bi dobili posao sa kojim će preživljavati. Zato danas i imamo radnike koji imaju diplome ali bezvoljno rade poslove koje mrze, za pare koje su im neophodne za život.

Šlepaj se u školu, pa šlepaj i na posao. Tako su nas naučili. Deca bi trebalo da uče ono za šta su nadarena i za šta imaju sposobnosti, kako bi razvila i usavršila svoj talenat. Da imaju volju i ljubav prema onome što će raditi u životu, a ne da osećaju samo trpljenje i strah. U tom pravcu bi škola trebalo da usmerava đake i studente.

Trka za ocenama. Psihički pritisak i stres da bi bio što bolji u školama i na fakultetima danas narastaju do samoubistva mladih. O tome se javno ne govori. Roditelji govore kako su puni ljubavi prema deci i da đacima žele sve najbolje, a guraju ih da trpe taj strahovit pritisak školskog sistema. Ne pita se koliko je to za našu decu dobro. Sve se prihvata bez pitanja, sve što odozgo odredi neprikosnoveni sistem.

Zašto se bez pogovora prihvata autoritet nekog svetskog sistema, koji nema pojma šta je đacima za život uopšte po-trebno. Obrazovanje znači sloboda i razvoj društva, ali mo-derno društvo ne razvija nego sputava mlade i odgaja robove i robote, koji imaju da izvršavaju naredbe.

Kako su me u ranoj mladosti ubedili da ne znam da sli-kam, niti da pišem, dugo sam lutala u otkrivanju šta želim da radim. Umetničke škole i akademije su bile samo za decu funkcionera iako nisu znali da crtaju komplikovane stvari pa su razdvajali delove tela i predmeta i slikali ono što su znali. A onda su taj vid slikanja nazvali apstraktnim. Tako se razvila apstraktna umetnost. Dolazi od latinske reci Abstrahere što

155

znači oduzeti, razdvojiti. Pa odvojiš brate sve što ne znaš da naslikaš a što ostane to je apstrakcija.

Ma zezam se malo… Volim i ja apstraktnu umetnost, ide brže i bez velikog napora. Ubaciš se u trans i raspali.

Hamede ti i tvoj interes za moju duhovnost su me pod-stakli da to zavirivanje u sebe, malo bolje razradim. Znaš, moje virenje u ljude i život je naizgled neizbežna sudbina, kojoj ne možeš da se otmeš! Ti si me učio da su naši životi predodređeni.

Kažeš:– Naš put na ovom svetu je već određen i isplaniran. Ali

imamo više opcija, kako da ispunimo naš utvrđeni cilj života. Data nam je slobodna volja da ga živimo po vlastitoj volji i da biramo puteve kojim ćemo doći do određenog cilja.

Eto, Bog ti je spakovao sudbinu u lep paket. Što lepše zapakovan paket, to više truda da ga otpakuješ. I odatle onda izađe nešto što zahteva veliki trud i rad, da bi se izbrusio dijamant. One koji imaju strpljenje i ne štede napora, opčini sjaj neviđene lepote, koji kroz težinu dugotrajnog stvaranja uz ogroman pritisak, tek dobije tu dubinu. To si me ti naučio!

Samo, poneki kovač kad otkrije toliki sjaj, koji je sam iz-brusio, dobije strah da mu ga ne ukradu ili se boji da ne bude zasenjen njime, pa uništi sjaj da bi ga sebi prilagodio.

Hamede pun mi je kofer maloumnika oko mene. Oni na-srću da zaraze svoju sopstvenu porodicu, uništavaju sopstveni naraštaj u želji da se dokaže njihova moć i jačina. Ako ne može ženu da potlači, maloumnik će uništiti rođeno potomstvo da bi se osvetio neposlušnoj robinji. Samo zato što se usudila da se razvije i bude viša od njega. Muškarac, gazda i maloumnik samosvesnu ženu jedino kroz njen porod može da slomi. Time joj oduzima samopouzdanje i veru u smisao života.

156

Što je maloumnik inteligentniji, to je podliji i opasniji. Ovde se zaplačem. Jednom takvom rodih moje jedino dete. Od tada se pitam kojoj vrsti maloumnika pripadam ja? Ko napravi maloumnike maloumnicima? Gde je to začeto? Raz-mišljajući o svim našim „učiteljima”, koji dobiše zadatak da nas uče od našeg rođenja, nije ni čudo što smo postali malo-umni. Bilo bi ponekad bolje i pametnije da nas je gorila ot-hranjivala i učila, kao što je podizala Tarzana. Knjiga o njemu je jako istinita.

157

O LJUBAVI I PROSIDBI

Moja priča ne počinje na ovom sadašnjem mestu, ona je počela puno, puno ranije. Na ovom mestu je raskrsnica za dole ili za gore. Ja ne znam dalje. Tražim pomoć, a dobijam samo zadatke. Ali posrćem. I niko ne zna šta mi je, a ja sam nesposobna da kažem.

Bojim se da čitaocu priča ne postane preteška. Neko ko ne razume neće ovo ni da čita. Ko razume taj napreduje, jer shvatanjem se razvija.

A gde počinje moja priča? Ajde da ti pričam, puno se lakše osećam kad ima neko ko te sluša s pažnjom dok se pitaš: – Ko su nasilnici života i ubice mladosti?

Znaš li, Hamede, kako se čovek oseća, kad dođe do jedne određene tačke u životu gde misli da je sve video, sve doživeo i misli da sve zna. A onda, upravo u toj tački, postaje svestan i shvati da još ništa ne zna i da nikad u ovom životu, neće ni saznati. Doživljaji koji se tebi dešavaju i saznanja do kojih ti dolaziš, ne možeš da preneseš ni na jednu drugu osobu. Jer, svaki drugi um stvara svoju sopstvenu stvarnost, razvija se dalje i, na osnovu toga, dalje gradi novu stvarnost u kojoj prebiva.

Svi ljudi doživljavaju manje-više slična iskustva. Isti do-gađaj iz spoljašnjeg sveta ostavlja u svakome od nas druga-čiji utisak, na kome se kasnije temelji sasvim drugačiji, samo njegov svet. Nekad mi se čini da mi svi živimo, svako u svojoj dimenziji i u različitim vremenima. Srećemo se samo u prola-

158

zu kroz ovaj zemaljski život, izmenjujući tek deliće iskustava koja se u nama stvaraju.

U jednom trenutku shvatiš koliko ljudi oko tebe, svesno i dobrovoljno, živi besvesno. Svet ti se učini kao bezdana pra-znina koja zjapi da te proguta. Zaprepašćeno gledaš tu rupu pred sobom, a onda vidiš da nije prazna – čak je prepuna ljudi, ali oni su zapravo prazni.

Gmiže ta horda besvesnih bića, koja se utapaju u zadovo-ljavanju najnižih strasti, držeći se zemaljskih dobara i telesne zadovoljštine. Jedni drugima oči vade. Posežu i za tvojima, ne bi li videli ono što ti vidiš i imali to što ti imaš. A ne znaju da mojim očima oni ne mogu da vide, niti mojim ušima da čuju. Niti im to treba, jer – oni imaju ono što ja nemam. Svako hoće sve samo za sebe.

Ja tebe hafize, u suštini, uopšte ne poznajem. Videli smo se tri puta, a pričam ti svoju najdublju ispovest, jer me nešto povuklo da ti verujem. A verovala sam mnogima i svi su me izdali. Verovah mojim učiteljima, oni me izdadoše; svojim roditeljima, i oni me izdadoše. Svi autoriteti i sveci padoše spotaknuvši se o vlastite zablude. Znam da neka ljubav ipak postoji i da će nas ona spasiti.

Stojim na raskrsnici i ne znam – gore ili dole?! Kuda kre-nuti? Gledam tu hordu ogrezlu u Sodomi i Gomori i pitam se – je li ovo – ono poslednje vreme koje je u Bibliji opisano.

Ne mogu da zamislim da bi moglo doći mnogo gore od ovoga što se dešava. A onda se preispitujem, pripadam li ja porodici Noevoj i da li sam uopšte dorasla da uđem u tu barku i preživim potop, ili pripadam ovoj podivljaloj rulji pr-ljavih bezbožnika 21. veka.

Čudiš se, zašto te Hamede to pitam? Pa zato što svuda oko sebe vidim samo one koji misle da misle. A ja vidim bez-

159

graničnu glupost i prazninu krajnje beslovesnih bića. Upla-šim se, da li i ja mislim da mislim, a u stvari se samo u krug vrtim i istresam smrad iz sebe, za koji verujem da miriše?

Molim te da mi razjasniš sve ovo, jer na toj tački stojim i ne znam ni da se pomaknem. Nisam sigurna kako i kuda, a netrpeljivost prema svetu me obuzima svakog dana sve više i više. Ne mogu da trpim ljude oko sebe i najbolje se osećam kad se osamim i ogradim od svega što ljudi nazivaju ljubavlju.

LJUBAV – većina tvrdi da zna šta je ljubav. I ne smatraju da o tome treba dalje raspravljati. To su najčešće oni kojima ljubav počinje i završava na seksu. Mnogi muškarci se čak stide i da kažu da vole. To nije muški!

Ni ja više nisam sigurna da znam šta je to! Sa petnaest godina sam bila pametnija, uverena da volim čitav svet. Sve dok me ne dotače ta „muška ljubav”. Sad se pitam, da li ljubav uopšte postoji, ili je to samo izmišljena fraza, da bi se mogle sevdalinke pisati i pare zarađivati na njoj.

Razmišljam i zašto pišem „pesme” kad sam Bosanka i tre-balo bi da pišem „pjesme”. Je li to moj protest ili dodvorava-nje? I, da li je to, uopšte bitno?

Da li sam ja svoje dosadašnje ljubavi zaista volela ili sam ih samo proganjala, kao i oni mene? Pomislim na one koji me upravo proganjaju, pomislim sa nekom odvratnošću i ga-đenjem. Pogledam ih sa visine koja im je nedostupna i učine mi se kao crvi koji gamižu. O Bože, nikada nisam bila ohola, šta se to sa mnom zbiva?

Primećujem da izbegavam upoznavanja s ljudima, jer gu-bim strpljenje. To što nije na mojoj talasnoj dužini, najradije bih zgnječila kao gnjidu. A neću da budem ubica. Da li je to nasilnost ili arogancija? Je li to strah? Da li je to razočaranje ili tuga? I da li to radim samo ja?!

160

I kako, što je najvažnije, prebroditi razočaranje, pobediti tugu i stvoriti ljubav, ali pravu!?

Pitam se, jesi li kao muškarac Hamede, svestan šta čini muška nadmoć u svetu? Verovatno nisi. Niko se ne pita šta čini ta nadmoć nad ženom, dok nije i sam ugrožen njome. A ta nadmoć se sveti jednako strašno i onome od koga dolazi. Nijednom tiraninu nije njegova tiranija dobro donela.

Niko se ne pita zašto i kako to nasilništvo prekinuti? Svi su zaokupljeni „važnijim” stvarima.

E, pa sad otvoreno: Muškarci se busaju u prsa i dižu „rep”, kojim ne mogu kvalitetno da zadovolje ni onu jednu ženu, a kamoli tolike, koje ganjaju i napadaju. Pitam se da li siluju de-vojčice samo zato što im je jasno da ženu ne mogu da zadovolje?

Statistika je dokazala da 90 odsto žena glumi orgazam ili ga sama stimuliše. Mene je lično, u mojih pedeset godina, uspeo da zadovolji samo jedan dečko, jer je bio jedini od svih, koji nije navaljivao da egoistično zadovolji sebe i to po svaku cenu. Ostala približavanja muškaraca, pa i mojih muževa, do-življavala sam kao nasilno napornu obavezu. A oni su mislili da su nezamenjivi.

A nije ni čudo, kad sam već sa petnaest godina doživela nasrtaj muške izopačenosti. Bila sam najbrutalnije silovana. Zauvek sam u sebi zatvorila vrata za ljubav, pogotovo za muš-ko poimanje ljubavi.

A koliko takvih žena ima? Po statistici takva je svaka dru-ga! A svaka treća od njih doživela je silovanje u porodici! Ka-kvi smo mi to ljudi kad držimo oči zatvorene pred ovakvim užasom koji nam se događa? Niko neće o tome da priča. One, jer se stide i užasavaju, a oni, jer se zlo najbolje štiti mrakom!

One koje se usude usta da otvore odmah im ih i zatvore. Žrtva je uvek kriva.

161

Detinjstvo su mi zamračili roditelji i učitelji, a mladost maloumni muškarci i ljubomorne žene, koje su mislile da im oduzimam „ljubav”.

Hajde da ti ispričam jednu priču:Jedna mlada, veoma zgodna devojka uđe u kancelariju di-

rektora produkcije u izdavačkoj kući „Oslobođenje”. Ovaj je odmeri od glave do pete ne krijući iznenađenje njenom le-potom. To je bila, zapravo, petnaestogodišnja devojčica, koja je odlučila da preko raspusta radi na pakovanju novina. On je još jednom odmeri krajičkom oka, a onda je povede da joj pokaže njeno radno mesto, na kom će provesti naredna dva meseca.

U trenutku kad su počeli da se spuštaju u suteren, gde su bile smeštene mašine za štampanje novina i knjiga, tu je trebalo da radi, dok joj je objašnjavao kako rade sve te mašine i šta je njen posao, jedna od mašina, ona velika, odjednom zaklepeta i novinski papir, koji je bio provučen kroz dvanaest metara železnih valjaka, pocepa se uz veliku buku na param-parčad. Mašina stade. Za njom zaklepeta i ona druga, mala, a zatim i ona stade. Direktor sa zebnjom odmeri novu radnicu od glave do pete – duge vitke noge ispod kratke letnje suknji-ce, tanak struk naglašen kaišem, razvijene grudi samo što ne iskoče iz tanke bluzice. Za muškarca veoma neodoljiv prizor.

– Ne bih smeo da te zaposlim ovde – progovori on nesi-gurno.

Devojčica se uplašila da je neće primiti na posao. Raža-lostila se. To ga je valjda pogodilo, pa je direktor uvede u štampariju. Nakon kratkog upoznavanja sa šefom štamparije, kome će se sutra javiti na posao, reče sasvim tiho:

– Dođi sutra na posao, ali molim te, u pantalonama, ali ne uskim!

162

Okrenu se i ode niz dugačak hodnik.Sledećih dana, odvijala se čitava drama u proizvodnji knji-

ga i novina izdavačke kuće „Oslobođenje”. Ubrzo se devojčica iz odeljenja za povezivanje novina, nađe na traci za skupljanje i brojanje uvezanih novina kod Nihada, šefa štamparije, da je ima na oku. Bio je plavušast, nasmejan dvadesetosmogodiš-njak, koji nije sakrivao svoje oduševljenje novom radnicom. Pomagao joj je svesrdno. Kad mu se činilo da joj je potreban odmor, ubacio bi novčić u zategnut novinski papir, koji bi se tad uz veliku buku pocepao, na radost radnika.

Devojčica, već uveliko naviknuta na ovakve pažnje brzo je učila da koristi svoje telesne čari da bi dobila ono što je htela. Teško je ponekad bilo suprotstaviti se tako primamljivom, otvorenom divljenju i neprikrivenoj spremnosti muškarca da je zaštite i nađu joj se pri ruci.

Iako još nevina u neshvatanju šta to u stvari znači, tražila je veoma radoznalo i bez straha, da upozna život i taj, još nepozna-ti svet muškarca. Pokazivala je bezazlenu veselost, otvorenost i ljubav za ljude i svet, za koji je verovala da je lep i pun ljubavi.

Bio je tu i predradnik Nikola, koji se devojčici veoma do-pao, a činilo se, i ona njemu. Znajući za šefovu posesivnost prema njoj, krišom su se sretali posle posla i ćaskali. Nije prihvatala njegove pozive da zajedno izađu u grad. Morala je odmah s posla da se vraća kući.

Bila sam to ja – devojčica u telu žene.Šef Nihad je bio naklonjen Nikoli, ali kada ga je video sa

devojčicom, besno je rekao:– E nećeš više Nikolice da se šetkaš za vreme posla!Nihad je bio retko dobar i pošten dečko. Takvih nisam

puno srela u svom životu. Ponekad mi proleti kroz glavu mi-sao na njega, pa mi bude žao što se nisam za njega udala.

163

Ali Nikola je isto bio jedan mlad i neiskvaren dečko. Jed-nom prilikom je došao kod nas kući i pitao moju mamu hoće li me ona njemu dati. A mama kaže:

– Pa, kako da ti je ja dam? Valjda ona mora hteti. Ako ona pristane, eto ti je. Ali ona ti je lenja i ništa ne zna. Niti hoće išta da radi po kući. Šta ćeš s njom?

A on će na to :– Nek samo leži na krevetu i neka je tu, da je gledam.Kaže mama meni, posle, kad mi je pričala da je Nikola

dolazio da me prosi:– Sad priča, hoće da te gleda, a posle neće znati šta će s

tobom. Još hoće da te vodi njegovima u kuću. Misliš da će te trpeti da ništa ne radiš? A pritom si i Srpkinja.

Njegovi su bili katolici. Tada se, sredinom osamdesetih, nije puno gledalo na religiju. Sem toga i katolici su hrišćani. Bar sam ja tako mislila.

Zamišljala sam sebe u beloj haljini, kako plešem s Niko-licom. A oko nas, svi nas s ushićenjem gledaju. I pristadoh na venčanje. Kad njegovi sve pripremiše, ja, dve nedelje pred svadbu, otkažem venčanje!

Nikola, koji je tada imao dvadeset jednu godinu, pokaza veliko razumevanje za moju odluku:

– Znam. Ti si još mlada. Ne moramo se sad venčati. Čekat ću te dok ne budeš spremna.

Nisam više htela da se viđam sa njim. Kod nas Srba po-stoji izreka koja kaže: „Ko hoće da spava sa decom, ustajaće ujutru upišan!”

Sa Nihadom sam dugo bila u prijateljskoj vezi. Izlazili smo često zajedno i zbijali šale. Ugađao je svakoj mojoj želji, pa je njegova majka saznala kako on ide sa mnom po re-storanima i konobama. Pričali su joj kako on po čitavu noć

164

lumpuje sa tom Srpkinjom i spreman je da potroši sve što zaradi, da bi njoj ugodio.

Naravno da to nije bilo tačno. Svet nas je bez prestanka ogovarao. O meni su uvek kolale neistine. U svemu što sam radila neki ljudi bi videli neku opasnost i nevaljalost. Nisam shvatala zašto? Nikom nisam ništa činila nažao, niti ikoga uzimala u usta. Neki, koji su me sa najviše žestine napadali, nisu me uopšte poznavali. Viđali su me po gradu i slušali priče o meni. Takvi su ljudi – ne znaju čoveka uopšte, al’ znaju o njemu da pričaju svašta.

Nihad je prihvatao ulogu mog prijatelja, bez protivljenja, jer me je voleo. Svake godine bi me pitao: „Jesi li se ishodala?! Hoćeš li sad da se udaš?”

Ja sam ga odbijala, sedam godina zaredom, ističući da smo mi samo prijatelji.

Moja ga mama nije simpatisala, iako ga nije ni znala. Kad god bi nazvao rekla bi mu :

– Nihade, ma daj, prestani da je zoveš. Nije ona za tebe.A on bi dečački pitao:– A zašto nije za mene? Ja sam dobar momak.Nije htela da mu kaže da kao musliman, ne može da do-

bije njen blagoslov da se oženi sa mnom. Nihad je to znao, ali je uporno pokušavao da ubedi moju mamu u suprotno. Valjda se plašio da ga ni ja ne volim zbog maminog protivljenja.

Jednom prilikom, došao je nepozvan na mamin rođendan. Ja sam znala da će doći, pa sam poslala mamu da otvori vrata, jer nisam znala kako će reagovati. Pa, ako već mora, bolje da se desi vani, nego unutra, pred gostima. A Nihad se natovario. U jednu ruku kesu, u drugu ruku paket, u ustima buket cveća. Nosom je zvonio. Mama se nasmeja iz sveg srca i tako je on

165

svojim humorom, potpuno osvoji. Ali ne i mene. Bio mi je drag, ali i dalje samo kao prijatelj.

Jedne noći se zadesismo Nihad i ja u konobi. Bilo je za-bavno, a on posebno veseo. Kad smo oko tri sata iza ponoći krenuli kući, krenuše i svi njegovi prijatelji za nama. Vozio je u nepoznatom pravcu i ja ga upitah kud idemo. A on meni – videt ćeš.

Kad stadosmo pred neku kuću, počeše sva auta da sviraju, kao na svadbi. Popališe se svetla po okolnim kućama, a jedna žena izađe na prozor. Viknu:

– To si ti, Nihade, sine? Šta se to desilo? Što budite narod okolo?!

– Oženio sam se, mama! – reče on svečano.A ona će ti njemu:– Pa gde je mlada, rodila je majka? De, nek izađe da je

majka vidi!Ja, sva ukočena, davala sam očima Nihadu znak da ulazi

u auto i molila da me vozi kući. Bože dragi, gde da izađem? Kad bi njegova majka videla da joj ona Srpkinja ulazi u kuću, skočila bi kroz prozor na asfalt.

– Vodi me kući – zapomagala sam.A ona odozgo, uporno:– A što ne izađe da je vidimo?Na to će Nihad kroz smeh:– Kaže da neće sad da se udaje.Sede u auto, pa me poveze u kafić da proslavimo neuspelu

prosidbu.

166

OTETO DEVIČANSTVO

Neko bi pomislio, dok ovo čita, da sam bila opsednuta svo-jom lepotom. Nisam. Sa tih mojih petnaest godina, nisam bila gotovo ničega svesna, ni svog tela, ni svoje ženske privlačnosti, ni muške seksualne pohote, ni ljubavi. Nejasno sam počela da naslućujem šta bi mogla da znači ljubav, tačnije prve simpatije. O seksualnosti još nisam imala pojma, ni izdaleka.

Jedna moja prijateljica je već imala momka, i to dosta sta-rijeg od nje. Pričala nam je da je imala već telesni kontakt sa njim, što je tada bila retkost. Mi radoznale devojčice skupljale smo se oko nje da saznamo ono što niotkuda nismo mogle. Što je seks bio veći tabu, to nas je više privlačilo da saznamo šta je to.

Moje se seksualno iskustvo u to vreme svodilo na jedan poljubac u obraz. Naime, Nikola me jednom neočekivano strasno poljubio u obraz. Ja se zastidela i pobegla glavom bez obzira. A sa Nihadom sam bila prijatelj, a prijatelji se ne ljube u usta.

Sudbina se, međutim, surovo poigrala sa mnom. Nisam bila svesna vrednosti svog devičanstva, ni toga, koliko se lju-di kojima sam bila draga, upinju da ga dobiju. Kad, strefi me bezumnik, kao grom da me pogodi i uze mi devičanstvo. Nasilno ga uze! I to, u krugu moje porodice, u kojoj se najsi-gurnije osećaš. Dva užasa odjednom!

Te kobne noći, spavala sam kod rođake u njihovoj kući. Ujutru, kad ova rano ode na posao, njen muž se uvuče u moj

167

krevet i sve se završi, pre nego što sam uspela iz sna probuđe-na da se odbranim. Samo pamtim svoj užas bespomoćnosti. I osećaj da si ništa, tek objekat kojim raspolaže jači. Bes, uvre-đenost, poniženost, bol u telu i u duši.

Bio mi je kao rođak?! Posle takvog zla shvatiš da si sam u neprijateljskom svetu. Napuštena i bespomoćna šta da radim, kome da se žalim? Ćuti i nikome ništa ne govori.

Ogorčenje, sramota, odvratnost i strah su mi nadimali grudi, koje su htele da eksplodiraju od muke, a istovremeno su me držali potpuno paralisanu. Sada znam, da sam bila u stanju šoka.

Jedan tanušni delić svesti nastavio je da me vodi, a ja sam ga sledila mehanički. On mi je govorio: „Odboluj to duboko u sebi, kako god znaš i umeš, jer nikog nemaš kome bi se po-žalila. Još manje, ko bi te shvatio. Samo bi još ti ispala kriva, jer muškarci su ti, koji su jači i uvek u pravu.”

Pomislim kako me je tata uvek štitio. Bio je strog, ali i pažljiv i brižan. Išao je čak u Nemačku da mi kupi bicikl koji niko nije imao u Sarajevu. Kad bih mu se na nekog samo požalila, bio je spreman „šiju da mu zavrne”. Osećala sam se voljenom i zaštićenom. Gde je sad, kad mi je najpotrebniji?

Ali njega više nije bilo među živima.Moja sudbina lepe devojčice, devojke i mlade žene bila je

prečesto prekidana ružnim muškim ispadima. Muškarci mi nisu dozvoljavali da budem slobodna osoba i ličnost. Hteli su me samo za sebe i svoje egoistične potrebe.

A ja sam samo bila mlada i željna da upoznam svet. Volela sam ljude. Volela sam da se zabavljam i smejem. Volela sam da plešem i da pevam. I to sam dobro radila. Ako sam plesala, plesala sam sa zadovoljstvom, za svoj ćef, kako narod kaže. Jednom, dok sam plesala u nekoj kafani, baci neki oduševljeni

168

posmatrač hrpu para prema meni. Ne znam šta je hteo time da postigne. Mama je samo komentarisala kako se svet nije stideo da kupi te pare koje je ovaj bacao.

Nisam se mnogo obazirala na to, jer sam uživala u plesu. Pevala sam i plesala iz čistog zadovoljstva. Ne mogu da ka-žem da nisam bila svesna da me svi gledaju: muškarci pohot-no, a žene ljubomorno. Posle su me i jedni i drugi ogovarali, kako izazivam, kako sam razuzdana i ko zna šta sve ne. Lju-dima ništa nije po volji i svaku sitnicu upotrebe kao razlog za ogovaranje. Ne reče li otac Tadej:

– Kakve su ti misli, tako i vidiš. Pa ti je takav i život.Zanimljivo je da većina ljudi ne može da podnese nečiju od-

važnost da javno radi nešto što mu pričinjava zadovoljstvo. Ma koliko to spontano i bezazleno bilo. Možda zato što sami ne smeju da se odvaže i pokažu svoje biće? A možda im je nepoj-mljivo da neko može jednostavno nešto da voli i da to radi bez ikakvih primisli i namere da privuče nečiju pažnju. Ima tu neka čudna želja da se slobodni ljudi obuzdaju i stave pod kontrolu.

Dok sam ja javno radila to što znam i volim, drugi su u javnosti izigravali čednost. Plesali stidljivo, pognute glave, a krišom se sretali po toaletima na „seks s nogu”. A potom mene proglašavali nemoralnom i razuzdanom.

Ono što niko ne vidi, valjda, nije nemoral!?Volela sam da slikam i da pišem, da igram i da pevam, ali,

sve to što je bilo lepo u meni, ljudi proglasiše za bezobraštinu. Pa čak i moja lepota im je bila bezobraština. Ljudi ne vole kad neko drugi nešto ima i u tome uživa. Smeta im sve, osim njihovog, sopstvenog. Ne znam je li to ljubomora i zavist što drugi zna nešto što on ne zna, ili ljutnja na samog sebe što se ne usuđuje da živi za ono što voli. A možda i ne zna šta voli? To su tek ljudi paćenici!

169

Kaže mi jednom jedna rođaka: „Tebe je uvek baš bilo bri-ga šta drugi kažu. Radila si šta ti je bila volja.”

Da, radila sam šta sam htela ali svaka želja ima svoju cenu. Bile su to, za moj pojam, sasvim normalne stvari, ali su vazda nailazile na opštu osudu. Nisam razumela zašto bi plesanje na javnom mestu bilo nemoralno. Osećala sam se nekad kao da sam žena sa druge planete.

Sačuvala sam u mladosti svoju veselu prirodu i naviku da prihvatam ljude otvorenog srca, mada nisam nailazila i na srdačnost sa druge strane. Ta moja veselost i ljubav prema svakome me je i dovela, kroz beskonačan niz uvreda i razo-čaranja, do ove današnje mržnje.

Zdrav seksualni život, na koji svako ima pravo, meni su si-stematski uništavali, ne samo nasilnici i zli jezici, nego najpre, taj odgoj. Sećam se jedne scene: Čučim uza zid neke kuće sa jednim dečkićem. Oboje petogodišnjaci. Držao me je za ruku i baš u trenutku kad se pojavi moja mama, on me poljubi u obraz. Bio je to dečački poljubac poverenja, prijateljstva, sreće. Angelina kao oparena, dohvati me za ruku i povuče me za sobom. Pomislih da mi je otkide. Vrištala je na mene i sipala najcrnje pogrde. Nisam shvatila gde sam pogrešila. Istrau-mirana njenom drekom, počeh, dugo potom, da izbegavam poverljive kontakte sa dečacima.

U toj, nesrećnoj petnaestoj godini, desi se još jedno užasno nasilje nada mnom. Potpuno neiskusna, nespremna na per-fidne igre, čista srca i puna poverenja, uđoh sa jednim pozna-nikom u stan. Doduše, osećala jesam veliki otpor i nepovere-nje dok me je taj stariji dečko uveravao kako mora da uzme nešto iz stana i da pođem sa njim. Kad ne htedoh, sažaljivo reče: „Ti se mene bojiš”. Ne znam zašto sam uvek bila tako obazriva prema osećanjima drugih a svoja zanemarivala? Da

170

li je i to deo našeg odgoja, da žene treba uvek da budu pot-činjene, da paze da nikoga ne uvrede, da trpeljivo podnose tuđa vređanja, da čine drugima na volju, a svoje potrebe da zanemaruju?

Bilo je kasno kad su se zatvorila vrata za mnom. U istom trenutku me tako ošamario, da sam preletela čitavu sobu i pala na krevet. Zlostavljao me, jer on je bio jači, uživajući u mojoj bespomoćnosti. Pravo jačeg!

To je trajalo čitavu noć. Izbezumljena, grčevito sam tražila rešenje. Padalo mi je na pamet da ustanem i da mu zarijem nož u srce. To je bila jedina misao koja me čitavu noć nije napuštala. Mislim da bih ga ubila bez trunke dvoumljenja i griže savesti, ali je opet, onaj delić svesti, koji je radio paralel-no upitao: „Jesi li svesna da ćeš ubiti čoveka?!”

Ne, to me nije pokolebalo. On nije čovek. Nije čak ni div-lja zver! Bilo bi mi žao da ubijem životinju. Ali njega, ne!

A onda taj trezveni glas u meni dodade: „A, hoćeš li ga, tako slaba i izmrcvarena, uspeti usmrtiti, ili ćeš ga samo po-vrediti i onda imati pred sobom još razjareniju zver!? Pomisli, šta bi ti tek onda mogao učiniti?”

Lomila sam se. I na kraju, nažalost ili na sreću, nisam sku-pila hrabrosti da to učinim. Ujutru mi je brisao peškirom krv sa lica. Izmišljao nebuloze o tome kako sam se povredila. To bi još jedno silovanje, ali ovog puta psihičko. Oblačio me je kao neko dete i ponašao se kao da smo mi normalan ljubavni par. Odvezao me je kući i, bez trunke stida i griže savesti, ušao sa mnom u kuću. Krajnje drsko, još me i opravdavao pred mamom, što me nije bilo čitavu noć.

Otišla sam bez reči u sobu i nisam izlazila danima. Bolo-vala sam, ponovo, sama i izgubljena. Ludela sam, dezorijen-tisana, ubijena. Osećala sam krivicu i osudu na sebi, pogledi

171

ljudi su se lepili po meni i otvarali žive rane koje su vonjale po neizbrisivoj sramoti.

„Ali ja nisam ništa kriva!” – vrištala je moja detinja duša.Osećanja su mi bila pomešana. Pitanja su stizala jedno za

drugim. Bog mi je u detinjstvo podario lepotu, da bi mi se ljudi rugali i napadali me. Nisu mogli da shvate da sam lepa zbog Boga ili Majke prirode, a ne zbog njih. Nisu želeli da me shvate već da me uzmu za sebe.

Zašto?Ko mi je usadio tu ropsku pokornost, tu poslušnost po

svaku cenu?Zašto nisam poslušala svoj unutrašnji glas?Zašto je prevagnulo to „lepo ponašanje” na koje je žena

prisiljena po svaku cenu, bez obzira kako je tretiraju?Ko mi je to usadio i kako?Bezbroj pitanja je vrištalo u meni, a nema ni odgovora, niti

izlaza iz tog mračnog lavirinta.Posle nekog vremena, poverim se jednoj prijateljici, znat-

no starijoj od mene, koja je bila upućena u sva zbivanja u gradu. Kad sam joj ispričala kako je izgledao napadač, zabe-zeknula se, jer ga je poznavala. Nije mogla da veruje da još hodam živa po ovom svetu.

– On je psihopata. Poznat je po strahotama koje je činio ženama. Imala si veliku sreću da te nije unakazio, jer mu je to bila ludačka specijalnost. Mnoge njegove žrtve su završile na hirurgiji, zbog izmasakriranog lica i tela. Na jednoj ženi je u napadu ludila polomio svoje skije. Rane po telu su ušivene, ali rane na duši nisu zarasle. Najgore je što se niko tim ženama više nije bavio a ni njim?! Svi su znali šta radi a on i dalje hoda gradom kao kakav junak.

172

Ne znam zašto sam ja prošla samo sa krvavom usnom i okrvavljenom slepoočnicom. Izgleda da sam mu više izgle-dala kao dete, a ne kao žena. Imala sam krupno i razvijeno telo, ali je on ipak shvatio da nisam žena. Pozvao me telefo-nom nekoliko dana kasnije. I molio da se zabavljamo. Jeza me je prošla telom. Obuzeo me užasan strah da me neće više ostavljati na miru.

Otišla sam na dogovoreni sastanak, ali mu nisam izašla u susret. Nas dve smo ga gledale iz prikrajka kako stoji sa buketom cveća i čeka me. Klonila sam se potom muškaraca sasvim. Ne daj bože sve sami nasilnici.

173

NISAM POSTALA ZVEZDA

Nisam više imala volju da živim. Mesec dana posle tog strašnog iskustva, ne nalazeći ni tračka svetlosti oko sebe, po-pila sam sve tablete koje sam uspela da nađem u kući. Odneli su me u bolnicu tek posle četrvrtog dana. Bila sam u komi deset dana. Budili me na sve moguće načine ali ja nisam htela da se probudim.

Kad sam došla k sebi, telo me bolelo od štipanja klešti-ma, ne bih li se od bola probudila. Od jedne medicinske se-stre, koja me osuđivala kao samoubicu, doznala sam da me je mama držala u kući četiri dana u komi. Tek pošto sam u krevetu povratila, pozvala je Hitnu pomoć.

Zašto nije odmah zvala. Da li je mama uopšte pokušavala da me probudi? Nikad više nije pomenula taj događaj, niti me je upitala zašto sam to učinila!?

Izgleda da me iz nekog samo njoj poznatog razloga majka nije volela. Setila sam se kao kroz maglu da me je sa tri go-dine davila ili mi se, tako malenoj, to samo tako učinilo. Ali jedna rođaka mi je rekla da je mama pokušavala iglom da me pobaci. Kad sam je pitala zašto je to radila, rekla je da to nije činila meni, nego drugom detetu i da je to uradila zato što su bili još mladi bračni par, a tatina plata mala. Ona mi je majka, ali mi je takvo njeno držanje jako čudno i strano i dan danas.

Kad su me otpustili iz bolnice, dali su mi uput za psihi-jatra. Očekivala sam konačno pomoć odnekud. Ali ne leži vraže!

174

Već na prvom tretmanu, psihijatar me uhvatio za grudi! Dobih panični napad straha i gledah samo kako da pobe-gnem iz ordinacije i od svih muških maloumnika.

Gotovo svakodnevno, počela sam da se susrećem sa tom muškom seksualnom agresijom, koja je u društvu tolerisana i čak prihvatana kao normalna. Neki policajac, kad sam od njega zatražila zaštitu od uličnih mangupa, mi je rekao:

– Treba da se obučeš prikladnije, pa nećeš biti napadana.– Šta, da stavim vreću na sebe da ne bih izazivala pažnju

jadnih, ugroženih muškaraca. Čak i da sam prostitutka i da stojim polugola na ulici, niko nema pravo da me napada, a ti treba da me zaštitiš?

U restoranu bih od nepoznatih bezumnika, koji bi slali piće i pokušavali na taj način da me obavežu na nekakav od-nosa sa njima, a kad bih piće odbila, dobijala pretnje. Gledala sam uvek da smirim situaciju, ali oni su se osećali kao da im je neko uskratio njihovo prirodno pravo da uzmu što im se prohte, pa makar to bila i neka žena. Kad ih nisam mogla zaustaviti u toj agresivnosti, konobari su morali intervenisati.

Već sa šesnaest godina sam počela da gubim mladalačku veselost i sakrivala svoj osmeh jer je delovao na muškarce kao poziv. I razlog za napad. Zveri, divlje zveri. Često sam me-njala firme, jer bih bežala od nasrtljivih muškaraca, ali i žena. Direktori su me jurili da me povale, a žene su pričale da sam lenja i da sam kurva. Kako mi muški napadi nisu laskali, a žensku ljubomoru više nisam mogla da podnosim, počela sam instinktivno da se branim izmišljotinom da sam lezbejka. Od tad su me muškarci gledali podsmešljivo i sažaljivo, a žene me izbegavale. I tako sam konačno pronašla svoj lični i javni mir.

Sa sedamnaest godina sam radila opet u „Oslobođenju”. Bila sam daktilograf i stenograf u dopisničkoj redakciji i pri-

175

mala izveštaje novinara sa terena. Tu me je ugledao neki no-vinar i uporno insistirao da me prijavi na izbor za Mis BiH. Napravio je par fotki i poslao prijavu u redakciju.

Bilo je to lepo iskustvo. Provela sam sa drugim devojka-ma tri uzbudljive sedmice na pripremama. Na finalnoj večeri, dok sam hodala pistom, dobila sam aplauz, kakav nije dobila nijedna učesnica. Publika se digla na noge, ali, naravno, ja nisam pobedila.

Posle mi je mama pričala da je sedela pored roditelja po-bednice, koji su držali ogromnu korpu ruža već pripremljenu da joj čestitaju. Kad se publika digla na noge plješćući meni, majka pobednice je rekla mojoj mami da će joj dati buket, ako kojim slučajem ja budem izabrana za najlepšu curu u Bosni.

Kasnije mi je organizator u poverenju rekao da se prijavim za sledeću godinu i da ću sigurno biti izabrana.

– To se tako radi – reče – misica se mora unapred znati.Meni je već bilo jasno kako se to radi. Ili imaš tatu ili imaš

onu stvar. A ja nisam imala ni jedno, ni drugo. Više se nisam ni prijavljivala. Osetila sam i ovog puta da sam bila samo broj, objekat muške pohote i nečije unapred smišljene igre. Na kojoj su zarađivali i još učesnice koristili.

Posle izbora dobijala sam mnoge ponude za snimanje spotova, reklama, ili za statiranje u filmovima. Pojavljivala sam se tu i tamo i po novinama. U „Večernjim novinama” izašla je preko čitave srednje strane moja slika u kupaćem kostimu pod naslovom: „Dijanin uspjeh”.

To je izazvalo frku u firmi „Energoinvest”, u kojoj sam tada radila. „Energoinvest” je bio najveće preduzeće u Sara-jevu i najpoznatija bosanska firma u svetu. Imala je kompleks zgrada sa rampom gde smo otkucavali kartice pri dolasku i odlasku. Posle izlaska moje slike u novinama, dočekala me na

176

rampi skupina od tridesetak muškaraca. Krenuše svi oni za mnom. Ponosito sam koračala, prikrivajući strah i neprijat-nost. Ispred jedne zgrade me dočekao muškarac i dodao mi crvenu ružu. To je radio svakog jutra.

Od tad su me za doručak zatrpavali ćevapčićima i pitica-ma. Hranila sam sve zaposlene na spratu. U kancelariji su mi muškarci nudili pomoć i svoje usluge da me vode na Baščar-šiju, u Kiseljak. U proizvodnoj hali svi zidovi su bili oblepljeni tim mojim slikama. Mislim da je svaki radnik koji je kupio novine, doneo sliku i zalepio. Nisam znala da li treba da bu-dem ponosna ili zaplašena?

Radila sam kao sekretarica finansijskog direktora. Kako je moja kancelarija odjednom postala jako prometna, direktor mi dade otkaz:

– Od tvojih obožavalaca nemam mira. Niti ima izgleda da će se ova euforija smiriti. Pošto si poznata, posao sekretarice ti svakako neće više trebati.

I tako ostadoh opet bez posla.Nisam htela da mi snimanje spotova i manekenstvo po-

stanu glavni posao. Shvatila sam šta se krije iza zvezdanih kulisa, daleko od očiju javnosti. Znala sam da taj život pun licemerja i poniženja, koji se u javnosti predstavljao kao gla-mur i sreća, nije za mene.

S obzirom da sam lepo pevala, imala sam više ponuda da snimim album. Znajući da se oko estrade vrte uglavnom sumnjivi tipovi, odbijala sam ih redom. Posmatrala sam de-vojke koje su dobrovoljno marširale kroz krevete raznih pro-ducenata i menadžera, u nadi da će iz nekog izaći kao zvezde. Mnoge i jesu uspele u tome, samo što ih je taj spoljašnji sjaj koštao onog unutrašnjeg, jedino vrednog duhovnog mira i sreće.

177

Al’ šta da se radi, moraš da živiš u takvom svetu, a otići sa njega nije mi se dalo. Pokušala sam jednom, ali me Bog ipak spasi iz nekog razloga. Često sam, posle tog pokušaja, osećala da mi se ne živi. Je li takva želja za smrću greh Hamede?

Zarađivala sam ponekad i nečiju čitavu platu za samo par sati snimanja i živela od sedamnaeste godine na „visokoj nozi”. Uzeti taksi da te vozi čitavu noć, od jednog lokala do drugog, samo da se pokažeš i da ne padneš u zaborav, bila mi je neka vrsta odštete za moj narušeni ponos. Znam da su mi mnogi zavideli. A zavist ostavlja prljav trag.

Privlačila sam svakojake podvodače i prevarante koji mame mlade dame grandioznim obećanjima i nude „lukra-tivne poslove” po inostranstvu. Italija je bila posebno odredi-šte. Davale su se velike pare da kreneš, a kad stigneš nek ti je sam Bog na pomoći.

Jednom sam umalo pala na nekog „uglednog režisera”. Is-postavilo se da jeste režiser, ali, porno filmova. Sam me je Bog spasio da se u poslednjem trenutku predomislim i vratim mu ogromnu svotu novca koju mi je dao.

Nisam bila zvezda i nije bilo izgleda da ću to postati, jer nisam imala tatu da plati za mene. A nisam imala nameru da uskačem iz kreveta u krevet. A to je bilo jedino što je te muškarce na položajima interesovalo. Bila je to javna tajna! Svi su se zgražavali, ali niko da se suprotstavi tom ucenjivač-kom silovanju devojaka. Mnoge devojke su upropašćene za sva vremena. Svi su držali zatvorene oči i uši. To se dešava tamo, nekom drugom. Zašto bih ja narušavao svoj mir i kom-for. Neka se zlo množi, samo neka mene zaobiđe – govorili su moralisti!

Hvala Bogu što nisam postala jedna od tih i takvih zvezda!

178

MIROSLAVLJEVA LJUBAV

Sa sedamnaest, dobih opet ponudu da se udam. Dečko je doduše bio iz kruga porodice. Rođak moje rodice.

Kad me je video u kafeu, gde smo se slučajno sreli, rea-govao je kao i ti Hamede kad si me prvi put ugledao, samo nešto manje suptilno. Gurnuo je grubo svog prijatelja koji je stao tačno ispred mene, uz glasnu primedbu: „Skloni se, zar ne vidiš da mi zaklanjaš vidik na ovu lepotu”.

Morala sam da se nasmejem tom njegovom šou progra-mu. Tako se upoznasmo. Ispostavi se da smo iz iste familije, mada ne u direktnom srodstvu. Zabavljali smo se dugo i či-tava je familija znala da hoće da me ženi.

Bio je kao lud za mnom, a njegovoj ljubomori nije bilo kraja. Shvatala sam to tada kao ljubav, ali sad znam da je taj patološki odnos bio zasnovan na njegovoj pohoti i posesiv-nosti. Naročito ga je izluđivala moja hladnokrvnost i potpuna seksualna nezainteresovanost. Činio je neverovatne stvari da mi dokaže svoju ljubav, mada sam sve češće osećala da toj ljubavi nešto fali.

Pošto je stanovao u gradu, dva sata vožnje udaljenom od Sarajeva, Miroslav nije mogao stalno da dolazi, ali zato me je svaka dva sata zvao telefonom. Ako nisam bila u kući, to je već bio razlog za ozbiljnu raspravu.

Moj posao, mada to nikad nisam smatrala poslom, nego više hobijem, dovodio ga je skoro do ludila. Video je u sva-kome koga pozdravim potencijalnog protivnika. Zapravo, on

179

meni nije verovao. Potajno je mislio da sam laka ženska, koja voli da je okružena muškarcima. To je sindrom muškarca koji hoće na brzinu da pridobije lepoticu, pa i kada se rodi ljubav, on sumnja da je devojka brza i laka. Al’ kakav si sam tako misliš i o drugima.

Jednom prilikom je Miroslav došao po mene i, čekajući u autu, video kako sam se pozdravila sa nekim komšijom. Sed-nem u auto i setim se da sam nešto zaboravila, te mu kažem da sačeka, dok odem u stan da to uzmem. Posle me je čitavo veče gušio svojom sumnjom da sam otišla za tim komšijom, da bih se sa njim dogovorila oko izlaska.

Ta njegova paranoja mi je smetala ali, smatrajući da do-lazi od prevelike ljubavi, bila sam strpljiva, nadajući se da će s vremenom prestati. Sa druge strane, izvodio me je svugde i nastojao da ugodi mojoj znatiželji da upoznam život. Lepi izleti i luksuzni lokali.

U svom gradu je bio poznat i ljudi su ga cenili. Pitam se sad zbog čega? Zbog kafića, jednog od najpoznatijih, koji je posedovao? Zbog položaja i novca kojim je raspolagao? Iz straha od njegovog uticaja ili da bi mu se dodvoravali? A gde je u tom svemu ljubav prema čoveku?

Obilazeći restorane i diskoteke sretnemo jednog dečka, koji mi je dugovao tri hiljade maraka. Dečko me je, naravno, izbegavao. Pritom je mislio da će sa jednom sedamnaestogo-dišnjakinjom lako izaći na kraj.

Sedela sam sa Miroslavom, kad sam ugledala svog duž-nika za šankom u razgovoru sa nekim čovekom. Video je da sam ga primetila i, kad se Miroslav podigao i energično krenuo ka njemu, shvatio je da sam mu sve ispričala. Brzo je na šank bacio novac za ceh koji je napravio i odjurio sa pri-jateljem u auto. Miroslav se, trčeći za njima, nađe u tri skoka

180

pored vrata automobila. Uspeli su već da zaključaju vrata, ali Miroslav, dok si okom trepnuo, izvadi pištolj i uperi im ga u glavu, kroz staklo.

Moj dužnik izađe sav prestravljen i poče da se brani glu-pim izgovorima. Miroslav ne reče ništa, nego ga ščepa za prsa i dovuče ga do mog stola:

– Vrati joj pare!Dužnik drhteći čitavim telom i cvokoćući zubima, pro-

cedi:– Žao mi je što joj nisam vratio novac. Sad ga nemam

kod sebe.Miroslav mu pretrese sve džepove, ali ne nađe ništa. Pre-

gleda mu ruke i vrat, ali ne nađe nikakav vredan sat, ni naru-kvicu, ni lanac, koji su tada muškarčine nosile kao znak moći.

– Gubi se. Kakav si ti frajer kad ništa na sebi vredno ne-maš? A znaš da otimaš devojkama? Jadniče! Da si joj to vratio u roku od sedam dana. Nemoj da te ja tražim po Sarajevu.

Posle, kad se vratio za Sarajevo i mislio da je na sigurnom, moj dužnik mi poruči da ću mu platiti za ono poniženje. Nisam se osećala prijatno zbog te pretnje, pa sam ispričala i to Miroslavu. Posle par dana, neki nepoznat čovek mi donese pare i reče da mi to šalje taj dečko, što mi je dugovao. I od tada, od njega više nije bilo ni traga, ni glasa.

Sa Miroslavom sam se osećala sigurnom. Bila sam pod zaštitom nekog tako moćnog i neprikosnovenog. Onespoko-javalo me to što je moj problem rešio nasiljem. Volela bih da nije moralo, ali da se Miroslav nije umešao, da nije bio jači i toliko brutalan, ja bih i dalje bila ponižena pred tim lopovom i moljakala bi i čekala na svoj novac. A taj bestidnik bi mi se smejao iza leđa i pravio me još ko zna kakvom. To obično tako rade. Otme ti pa te onda još napravi mizernim. A ljudi

181

ogovaranja gutaju bez razmišljanja. Ne znam kako ljudima još uvek nije jasno da onaj što priča o nekom drugom, priča u stvari o sebi. Kako kaže Hamed, ogleda se u njemu.

Jednom drugom prilikom, u jednom kafiću Miroslav me sam, sa pepeljarom u ruci branio od jedanaest nasrtlji-vih mangupa. Završio je u bolnici, ali im je poručio da će ih „pronaći”.

– Ovo vam neću nikad zaboraviti. Vaša sreća je što mi je pištolj ostao u autu!

Tad se onaj moj nespokoj uobliči i sve u meni poče da se opire njegovoj agresivnosti. Kako to da ja nisam imala strah od njega? Mladim devojkama valjda imponuju takvi neustra-šivi momci, pogotovo kad im se stave u službu zaštite. Nije mi padalo na pamet da se ta neartikulisana snaga koja me štitila, začas mogla okrenuti protiv mene. Danas zaštitnik, sutra nasilnik. A ko će me onda odbraniti od tog „zaštitnika”?

Ja jesam bila mlada i neiskusna. Imala sam tek sedamnaest i ulazila u osamnaestu godinu. Mnoge stvari nisam videla jasno, ali nisam se baš spotakla o svoju pamet, da ne bih pri-metila neke pojave. Uvek sam volela da tačno znam na čemu sam. Ja sam tačno znala šta hoću, a šta neću. I u tome sam bila odlučna i nepokolebiva.

Odlučila sam da proverim Miroslava. Zamolila sam jednu svoju prijateljiću da ga nazove i kaže mu da joj se sviđa i da bi volela da se upozna sa njim. A ovaj, na moje zaprepašćenje, pristade iz prve. Rekla sam joj da ga, u slučaju da pristane, pošalje na jedno mesto, udaljeno stotinak kilometara.

Pitala sam ga posle kako mu je bilo u vožnji, na tako da-lekom putu? Zastao je na trenutak, trgao se kao oparen, ne znajući u prvi mah šta se dešava. Ne ostavljajući mu vremena ni da se otrezni od šoka, saopštih mu samo da je naša veza

182

završena. U roku od dva sata je bio pred mojom zgradom, insistirajući da razgovaramo, ali meni više nije bilo do razgo-vora. Sve što sam htela da znam, saznala sam.

Par meseci posle toga došlo je do ponovnog susreta u fa-miliji. Miroslav me je potom povezao kući dok su drugi išli za nama sa zakašnjenjem. Pričao mi je o svojim osećanjima. Posle je sedeo dugo u stanu i pio rakiju, što nikad nije radio. Podsećao me je na mog tatu. I on je, i pored toga što nije ni pio, ni pušio, takođe, bio impulsivne naravi.

Bilo je mučno. Miroslav je, pijući rakiju koju nije podnosio pao u neki delirijum. Izvadi pištolj i prisloni mi ga na glavu.

– Bićeš moja ili ničija – ponavljao je.Trenuci su se pretvorili u večnost. Čula sam svoje srce, kao

da čitava soba bubnja. Kako se oseća čovek dok iščekuje tako izvesnu smrt?

Ta se agonija zaista ne može opisati.Ali, nešto mu ipak nije dalo da pritisne okidač. Možda je

ipak postajala neka ljubav u njemu? A možda, samo strah od kazne koja bi ga čekala?

Ispustio je pištolj iz ruke i počeo da plače. Nešto je izašlo iz njega. Slomio se. Bio je bespomoćan.

Agonija se završila, ali me je taj osećaj blizine smrti pratio još dugo, dugo, pretvarajući moje snove u noćne more.

183

LJUBAVNA DRAMA NEUPUĆENIH

Pitala sam se više puta šta to ljudi vide u meni?Lagala bih kad bih rekla da nisam bila svesna koliko moja

pojava privlači pažnju, pogotovo mušku. Nekad me je to za-bavljalo, nekad mi se gadila ta neobuzdana pohota u njihovim pogledima. Ali nije mi ni padalo na pamet da mogu i da me se plaše. To mi je rekao jedan kolega iz „Energoinvesta”, koji se bojao da mi priđe.

Nisam nikad sebe doživljavala kao neku vamp devojku. Čula bih ponekad, tu i tamo, da me ljudi vide kao neku aro-gantnu seksi divu. To uopšte nisam bila. Suviše rano sam bila ispovređivana toliko, da nikome nisam dopuštala istinski kontakt sa mnom. Ali, ne možeš večno biti sam. Čovek je društveno biće i ima potrebu za drugima. Problem je bio to što sam ja teško nalazila istomišljenike. Neki su bili fini, ali nesigurni i strašljivi, a drugi, opet, nepristojni i bahati, i treći arogantni i nasilni.

Svi pričaju o svojoj prvoj ljubavi i pritom svi misle na jed-nu, jedinu, prvu i neponovljivu ljubav. I tu se razlikujem od ostatka sveta. Ja sam imala nekoliko „prvih ljubavi”. I svaka mi je bila prva na svoj način i dragocena. I zauzima u mom sećanju upravo mesto koje joj pripada: bez ulepšavanja, bez dodavanja i oduzimanja.

Dakle:

184

Prva ljubav je dečak kog sam prvo samo gledala iz daleka, a potom bi ponekad i prošetali zajedno. Bila je to beskrajno čista, ničim zemaljskim uprljana, potresno duboka ljubav.

Prva ljubav momčića od kog dobih prvi poljubac u obraz. To je bilo srce da ti iskoči! Mnogi to možda i ne računaju, kasnije im se to možda čini sitnim i nevažnim. Ali ako su iskreni prema sebi, setiće se da im je u tom trenu sav svet stao u taj jedan, prvi poljubac.

Treća moja prva ljubav je mladić sa kojim sam imala prvi telesni kontakt a da sam ga sama poželela. Posle onih bru-talnih silovanja, bila sam više nego sigurna da nikada neću dopustiti ni jednom muškarcu da mi se približi. Ljudska duša, međutim, ima čudnu moć regenerisanja. Ljubav je sposobna da čoveka podigne i sa najdubljeg dna.

Zatim prva ljubav koja me zgrabi i zadade mi bol. Čovek misli da je završen život, jer se nikad više neće oporaviti od prethodne ljubavi. Ličilo je na kraj sveta.

Onda je došla prva ljubav, čovek za kog sam odlučila da se udam. Bi to neopisiva sreća. Uvek ću se sećati toga dana, jer sam verovala da je najvažniji u mom životu.

A onda, dođe i prva ljubav koja me je naterala da učinim preljubu. Znam da će sad mnogi prigovoriti kako je to ne-moralno. Pritom, sigurna sam da poznaju tu vatru ljubavi o kojoj pričam. Ali, uprkos svim osudama, biću iskrena: bilo je vanzemaljski.

185

LJUBAV JE NASILJE

Znaš Hamede, kad se čoveku dogodi druga prva ljubav, sva-ka sledeća se lakše preboli. Jer, srce postaje sve tvrđe i tvrđe.

Gledam prijatelje i rođake, koji se utapaju u toj istoj iluziji ljubavi i stalno se žale. Svi su robovi svojih obaveza. Ubijaju se radeći, da bi te znojave pare posle bacali po trgovinama, ne bi li kupili sreću. Jure za novim uzbuđenjima kao da se to nalazi u drugoj osobi. U stvarima i kratkim poznanstvima nema ni sreće, ni ljubavi. Dok su se ljudi bavili tom trkom da obezbede srećnu budućnost, prava ljubav i sreća prolazi mimo njih.

Slušam njihova naklapanja o ljubavi. Samo pričaju o tome i šalju srdašca unaokolo elektronskom poštom. To ide brže, jer se nema vremena za razgovor i smeh sa prijateljima. Od trčanja za takvom srećom, ne stižemo da se bavimo prijate-ljima.

Zato ih i nemamo. Neki se naviknu na tu duhovnu pustoš i zadovolje se svojim virtuelnim kontaktima.

Drugi, duboko nesrećni, ne shvataju pravi uzrok svoje praznine, nego bezglavo jure da ostvare što veći broj konta-kata, iako slute, ali nemaju smelosti da sebi priznaju, da je to elektronska i životna stranputica: U tim elektronskim srcima nema života i ne mogu nam preneti ni toplinu, ni ljubav.

A dovoljan je, ustvari, samo jedan trenutak budnosti i bli-skosti, trenutak koji bismo podelili sa svojim bližnjima, pa da poteče živa reka osećaja, jedina u kojoj i mi postajemo ponovno živi.

186

Ali oni ne prestaju da jure bezglavo, udaljavajući se svakim korakom sve više od svoje suštine i sreće. A pritom, ne presta-ju sa svojim naučenim, ispraznim pričama o životu i ljubavi. I još ih i drugima nameću. Ali, ne kažu naši stari uzalud: „Svako priča najviše o onom što mu fali!”

A ja sam imala ljubav. U netraženju ljubavi, upoznah svog budućeg muža. To je bila ljubav! Svaki trenutak koji smo mo-gli da ugrabimo, trčali smo da ga provedemo zajedno.

Sećam se tog uzbuđenja, kad me je Nebojša u pola noći budio i goreći u želji za mnom, mamio iz kuće. Kaže:

– Iskradi se i siđi pred zgradu, samo da te vidim.Oblačila sam jaknu preko pidžame i istrčavala pred zgra-

du „samo da me vidi”, pa smo se tako gledali dok ne svane.Jednom sam ga zvala da dođe, da ja njega vidim, a kad je

krenuo od kuće, krenem i ja, nestrpljiva, da ga sretnem na pola puta. Nije daleko stanovao od mene. Peške se, preko pruge, stizalo brže nego autom.

Pa ga tako i ugledah na pruzi i sakrih se iza jednog vago-na. Gledala sam ga, ushićena, kako hita prema mom naselju. Zovnem ga tiho. On se okrenu pa, ne videvši ništa, okrenu se na drugu stranu, zastade momenat i krenu dalje.

A ja ga opet tiho zovnem. On stane, pa se uhvati za glavu i u čudu se okrenu u krug. Počela sam naglas da se smejem, a smeh je odjekivao u toj dubokoj noćnoj tišini, koja nas je obavijala do u nedogled. I nikog više nije bilo na čitavom svetu sem nas dvoje, nikog čak ni kao svedoka te beskrajne ljubavi i želje jednog za drugim.

Nasmeja se, pa krenu prema meni sa olakšanjem:– Uh, učinilo mi se da haluciniram. Kažem sebi: Nebojša,

počela je još i da ti se priviđa.Tako smo se smejali i radovali, bezazleni i laki, kao deca.

187

Sve dok se ne uplete ljubomora. Sada znam, to je bila po-sesivnost! A posesivnost i bolesna ljubomora – nemaju ništa sa ljubavlju. Oni su odraz nesigurnosti i straha, a strah je suprotnost ljubavi.

Tada sam videla samo njega Nebojšu i znala da Nebojša vidi samo mene. U našem zanosu svako nam je bio suvišan i na smetnji. Bili smo mesecima sami, zaneseni međusobnom bliskošću, dovoljni jedno drugom.

Sada znam još nešto, možda i najvažnije – naša je ljubav trajala dok je bila istinska i čista. Dok je to bila bezuslovna i potpuna kao bliskost dveju duša. Nismo se ni dotakli, niti nam je to bilo potrebno da bismo bili sjedinjeni u svojoj sreći. I trajala je sve dok se nije umešalo telo sa svojim posesivnim prohtevima.

Kasnije se to u mom životu potvrdilo nebrojeno puta.Sve dok sam muškarca držala na distanci, trudio se, sa-

tirao, bio spreman na sve, samo da mi udovolji. Posle prvog seksualnog kontakta, dešavao se neverovatan obrt. Postepe-no mužjak bi gubio interesovanje i postajao plen neke nove strasti.

Danas, ljudi to nazivaju ljubavlju. A to je najobičnija ostrašćenost koja nas uvlači u svoj vrtlog. Uvek tražeći više, a ostavljajući nas pritom, jednako nezadovoljenima. Gola strast nas čini ovisnim, pa ljudi posrću i čine neobjašnjive gluposti, samo da bi zadovoljili svoje fizičke potrebe.

Kako inače objasniti toliko ubistava i bezumlja na koje su spremni, do nedavno normalni i trezveni ljudi? U našem svetu se najviše ubijaju bližnji, oni koje ste do juče voleli i ljubili. Normalni i primerni ljudi odjednom rasturaju porodi-ce, uništavaju svoje karijere, čine najgnusnije zločine. Telesna strast nije ništa drugo nego đavolji posao, kao i svaka druga ovisnost koja nas duhovno obezvređuje.

188

Tada sam, mlada i neiskusna, videla samo ljubomoru i mislila da je to odraz njegove prekomerne ljubavi! Nažalost, mnogi i danas tako razmišljaju.

Shvatila sam da se ljubomora upetljala između nas onda, kad smo počeli da izlazimo među ljude, da se sa njima vi-đamo po kafićima i restoranima. Gledali su me napadno, a Nebojši je to jako smetalo. Jednom je besno bacio šibicu na sto i gnevnim glasom rekao:

– Od sad, kad smo u restoranu, ima da gledaš samo u ovu šibicu!

Volela sam ga i nisam htela da izazivam njegovu ljubomo-ru. Navikla sam da gledam preda se, ali ni to nije pomoglo njegovom poljuljanom pouzdanju. Jednostavno, to nije bilo do mene.

Hamede reci mi koliko žena na svetu ponavljaju ovu naj-pogubniju grešku? Nisam više odlazila na snimanja, a i svaki drugi posao koji bih radila bio je neprihvatljiv za Nebojšu.

Da li nam je to nametnuto vekovnim ispiranjem mozga ili je to deo naše prirode da se žena uvek povinuje muškarcu? Što iz ljubavi, što zbog mira u kući. Sa svakim popuštanjem, sve je manja u njegovim očima bivala, sve dok je potpuno ne iscedi i odbaci kao staru krpu! To je, nažalost, sudbina najvećeg broja žena.

Novogodišnje noći u Sarajevu su nama ženama bile uvek nešto posebno. Žene, a i muškarci, opsesivno su se spremali i kao nakićene jelkice izlazili razdragani i svetlucavi u tu ludu noć. Bilo je to kao da dolazi večnost. Imali smo znatno ma-nje nego danas, ali smo znali sa tim što imamo da budemo ispunjeni i srećni. Jer, sreća tada nije bila u posedovanju stvari već u iskrenim odnosima sa ljudima. Danas imamo sve stvari

189

osim duše i iskrene ljubavi među ljudima. Znači, nemamo ništa.

Svet je, hafize kako si mi i sam govorio, postao ogoljen, ugašen i lišen humanosti.

Osamdesetih godina prošlog veka znali smo da sanjamo. I život nam je ličio na divan san. Žao mi je što moja Anastazija a i druga deca, koja će u budućnosti doći, nikad neće osetiti bliskost i radost takvog života koji smo mi imali, da neće osetiti sreću nesebične prisnosti prema ljudskoj zajednici bar na trenutak.

Nebojša i ja smo bili najlepši par. On je bio jako lep u odelu s kravatom. Bio je dobrica u duši kad je sam sa mnom. Na javnom mestu bi se ponekad pretvarao u đavola.

Čitave te novogodišnje noći je bio snužden i neveseo. Udario mi je šamar jer sam otišla u kolo da igram. U stva-ri ti pogledi muškaraca su ga izluđivali iako ja nisam nikog gledala osim one, još uvek zamišljane, šibice na stolu. Zar da čitav život sedim skrušeno za stolom i gledam u tu zamišljenu šibicu?! Srušio mi je moj svet ljubavi i pretvorio ga u nasilje. Rekla sam Nebojši da neću više da ga viđam.

Bila sam skrhana. Želela sam da se što pre vratim u svoju sobu i na miru isplačem. Tada me je, na vratima moje kuće, vukući me nazad za ruku, šokirao po drugi put, izjavivši da hoće da me ženi. I to odmah. Hoće sebi da me vodi!

Moja mama, molila je Nebojšu, vukući me za drugu ruku, da dođe sutra po mene, kad se osećanja stišaju i pamet izbi-stri.

– Takve odluke se ne donose na prečac!Sledećeg dana sam otišla iz Sarajeva. Nisam se vraćala

četiri meseca. Bila sam kod tetke u Zenici. Čekala sam da se izleči moja pozleđenost. Ali silovana ljubav se teško leči.

190

Zvao me je uporno i molio da se vratim, ali je moja odluka bila neopoziva. Nisam mu više verovala. Ali njegova majka Azarija, koja me je jako volela, zvala me je stalno:

– Ma, pusti ti njega, kenjca jednog. Dođi ti meni. Napravit ću ti onu pitu što je ti voliš.

Pravila je neku pitu sa krompirom i sirom, kakvu niko nije znao da napravi kao ona. Palačinci su joj bili nešto najuku-snije što sam ikad probala iako su izgledali kao da su došli s bojnog polja. A možda i zato, što ih je spremala s ljubavlju, koju je gajila prema meni.

Videvši me u kući, Nebojša pognu glavu i ne uspe ni reč da progovori. Njegov otac Petar mu reče:

– Beži u sobu, ne izlazi dok ne izgladimo stvar koju si uprskao.

I tako, pomirim se ja sa Nebojšom. I oprostim mu onaj šamar.

Nisam tada razmišljala o tome da li grešim ili ne. Šta ti kažeš Hamede, jel to treba da se oprašta? Bila sam mlada i neupućena. Oprostila sam momku šamar, odnosno nasilje opravdavajući ga opet dubokom njegovom ljubavlju.

Imala sam puno prijatelja i beznadežno zaljubljenih mo-maka u mene, koji su bili uporni i dosađivali mami i meni stalnim zivkanjem telefonom. Majka mi se žalila da ona nije moja sekretarica.

Ljudi kažu da, ono za čim ne trčiš, trči za tobom. A ja nisam uvek umela da se branim od trkača. Jedan momak je danima dolazio kod mame da bi me video. Kupio je ma-min auto da bi me upoznao, pa je stalno dolazio i tražio izgovore zašto opet mora da dođe. A onda je napravio i udes sa tim autom i došao po maminu izjavu, jer auto nije preveo na sebe.

191

Jednom sam sela da popijemo kafu, iz pristojnosti jer mama nije bila tu. Mama mi kaže da su joj te njegove učestale posete sumnjive i da joj se čini da to on dolazi zbog mene, a ne zbog nje i auta. Ali moje pripreme za venčanje su bile u toku i niko mi nije padao ni na pamet ni u oči. Bila sam na pragu dvadesete godine života i nagovarala jednu moju rođaku da idemo zajedno na fakultet. Ali eto sad, ništa od toga… Ona je baš brzo završila sa svojim bezbrižnim životom i odlučila na prečac da se uda.

Nisam joj ništa rekla ali sam u mislima zbunjeno ponav-ljala: Bože dragi, pa tek joj je osamnaest… Kud je navalila da se zakopa u „mrak”?

Dugo me nije napuštala misao o njenoj udaji, pa se u meni, nekako neprimetno, zače razmišljanje: Kad ona može sa osa-mnaest, onda mogu i ja sa dvadeset jednom. I pristadoh na Nebojšinu bračnu ponudu, a na beskrajnu sreću moje svekrve.

U toj godini dogodilo se čak pet svadbi, što u mojoj, što u njegovoj familiji. Nebojšina i moja bi poslednja u nizu.

Kad par dana pred svadbu zove me telefonom onaj mo-mak i kaže:

– Tačno li je što se priča da se udaješ.Ja sva zabezeknuta tom silinom upitah a ko je to?– Ovde Slaven. Onaj dečko koji je kupio vaš auto. Nemoj

da se udaješ – promumla on. – Molim te. Nikog nisam voleo kao tebe. Evo, nudim ti 50.000 maraka. I vodim te tri meseca u Pariz, dok ne prođe uzbuna zbog prekinutog tvog venčanja.

Bila sam zaprepašćena, pa mu odbrusih:– Izvini, ja se ne prodajem, nego se udajem!I spustim slušalicu. Mislim se, ovaj je baš navikao da do-

bije, hoću reći kupi, sve što zamisli.

192

Sledećeg dana, pred moju svadbu, sedimo mama, ja i naša komšinica Savka, kad zazvoni neko na vratima. Mama izađe da vidi ko je i vrati se – sa Slavenom.

Gledala sam ga preneraženo kako ulazi i seda nemo, po-gnute glave. Bože, pomislim, šta će sad on ovde?!

Mama ga ponudi kafom. A on je upita, gledajući ukočeno i pogledom prikovanim za sto:

– Teta Angelina, je l da da se u svatovima, na kafu daju pare?

Moja mama se nasmeja i malo teatralno odgovori:– Pa da, da.On izvadi hiljadu maraka, baci na sto i snuždenim glasom

reče:– Evo, počastite svatove kafom i, da Bog da, da im bude

zadnja!Moja mama sva zajapurena uzviknu:– Ju, šta to reče Slaven?! Neću da uzmem novac. Molim

te, ne ostavljaj mi to tu.On izleti iz stana. Ostavi novac i viknu:– Oprosti mi Angelina. Uzmi to i nek ti je sa srećom!Mama klimnu glavom na mene da ga ispratim. Na vrati-

ma me suznih očiju upita:– Mogu li da te poljubim prvi i poslednji put?Okrenem mu obraz. Osetih kako mu suza kanu na moje

lice i bi mi ga žao.Nije Slaven bio jedini koji je plakao na mom venčanju.

Kao da mi se sudbina rugala. Preda mnom su mnogi muškar-ci plakali a ja ostadoh sama?! Nihad, moj bivši šef u „Oslobo-đenju” i prijatelj, nije mogao da se pomiri sa tom stvarnošću. Čekao je na mene godinama. I Miroslav, momak s pištoljem se javio mojoj kumi:

193

– Poruči Dijani, ako se sad uda, više je nikad neću sebi vratiti.

Nasmejala me njegova poruka. Odgovorila sam mu preko kume:

– Reci ti njemu da se ja ne udajem da bi se opet njemu vraćala. Bože čudnih li ljudi! Šta im je?!

A u Nebojšinoj porodici su uveliko tekle pripreme za svadbu. Moj budući svekar Petar nam je izlagao protokol: posle matičara u opštini idemo u crkvu, na venčanje, a po-tom – kući.

– Pa nećemo kući. Valjda u restoran? Rekoh preneražena.On me pogleda začuđeno:– Mlada mora s venčanja kući da se dovede i to za videla,

da komšiluk vidi kakvu sam lepu snaju doveo.Ko bi mu tu iskrenu želju osporio? Pomislim, čitav dan

neke selidbe, ima svatovi da popadaju s nogu i od umora i gladi. Tako pristanem da idemo kući i tu da ostanemo.

Svadba je bila lepa. Kod kuće puno ljudi. Svi veseli, kad mi priđe svekrva Azarija i zamoli da poslužim starog svata. Nisam htela da se običaj dvorenja pretvori u potčinjavanje mlade snaje čitavoj familiji i to odmah na venčanju. Bilo je mučno i neprijatno, ali ja nisam popuštala. Užasavala sam se pomisli da bi me mogli potčiniti sebi i svojim hirovima, kao što je to običaj u mnogim familijama. Nisam goste ni kafom poslužila. Robovlasništvo baš i nije najsrećnije društvo za mladu snaju, zar ne?

Kad su počeli da navaljuju na mene da moram da ih slu-žim, otišla sam i, u revoltu, svukla venčanicu, obukla haljinu i stavila šešir na glavu. Čak sam razmišljala i o tome da se vratim mojoj kući.

194

ČISTA DUBOKA LJUBAV

Možda sam preterala u svom pokazivanju samosvojnosti u žaru borbe protiv bilo čije dominacije. Mene život i nije učio umerenosti. Navikla na grubosti upustila sam se u borbu za opstanak. Nisam dala da me slome.

Sreća da su svekrva Azarija i svekar kao mudri shvatili, pa potom i njihovi gosti, da neće moći da tabanaju po snajki. Nastavili su da se vesele zbog nas. Bio je to u početku lep brak. Svekrva i svekar su me voleli i držali moju stranu u mojim raspravama sa mladim mužem.

– Moraš da budeš dobar prema njoj i da je štitiš, jer Dijana nema oca.

Svekrva me štitila od alapača, koje su govorile da ništa ne radim i da se izležavam po kući. Molila me da metem po dvorištu ili da kačim veš, koji je ona oprala.

Ja se tome nasmejem i velim:– Azarija, neću ti izaći vani da me gledaju kao da sam u

zoološkom vrtu. A, ako već radim, radiću za sebe, a ne za komšiluk!

Mrzela sam da ljudima dokazujem ko sam, šta znam i da radim upravo ono što su očekivali od mene.

Mama mi je uvek govorila: „Ne hvali se, pusti da to drugi urade”.

Tako sam naučena da nikad ne ističem to što znam, ali nisam krila ni to što ne znam. A baš to je ljudima bolo oči. Ja se neću menjati da bih njima bila po meri. Više sam volela da

195

sve uredim po svom. Azarija me je razumela ali opet uporno tražila da idem na pokazivanje:

– Idi Dijana, molim te, uradi to, nije ti teško. Ljuti me što te ogovaraju kako ne znaš ništa, a sve znaš i bolje i više od onih njihovih cura što rade samo kad ko gleda.

Živela sam sa Nebojšinim roditeljima u istoj kući i nije mi bilo naporno. Nisam bila lenja, ustvari previše pedantna, pa sam stalno išla za Azarijom pospremajući njene stvari koje bi ostavljala gde god stigne. Jednom je zastala, odmerila me i uzviknula: „Bože dete, ti si meni, ko kakva zla svekrva!” Obe prsnusmo u smeh.

Svekrva Azarija i svekar Petar su me zaista voleli. Ali, dva Petrova brata, njihove žene i majka, bili su prave crvotočine koje neumorno nagrizaju svačiji brak. Nisu nikome davali mira. Ko Hamede nauči taj narod tome da tuđu sreću ne mogu s mirom da gledaju?

– Sultanijo jedno moraš da zapamtiš. Čovek svojim delima nagrađuje ili kažnjava sam sebe. Što ti ljudi više zla nanesu, tebi Bog sve više oprašta – odgovorio mi je moj muslimanski ispovednik Hamed.

Gledala sam iz dana u dan kako je njihova stara majka gnjavila Azariju kao snaju a to je radila od prvih dana braka sa Petrom. Azarija je bila siroče. Odrasla kod ujaka, život joj nije tekao kao med i mleko. A njena svekrva je bila njena kućna veštica. Pratila je svuda i kontrolisala šta radi, čak i kad je išla u prodavnicu da kupuje hranu.

Nervirale su me takve osobe. Nisam trpela nepravdu, ni to pravo koje sebi ljudi uzimaju da od svojih bližnjih prave robove, koristeći se pravom jačeg, odnosno rangom koji im je dopao. Ko im dade to pravo?

Isus Hrist je rekao: Ljubi bližnjeg svog!

196

A mi svi radimo onako, kako u Kuranu u jednoj suri stoji: „Udri ga po šiji, dok ne oslabi!”

Najviše se baš to primjenjuje po našim familijama. Pitala sam Petrovu majku :

– Odakle ti pravo da ulaziš u kuću u kojoj ti ne živiš, niti išta doprinosiš, da kontrolišeš šta gospodarica kuće radi? Nije ona tvoja robinja samo zato što se za tvog sina udala. Nikad više da nisi došla da zaviruješ po našoj kući i daješ svoje komentare!

Govorila sam teatralno, naglašavajući svaku reč, ne bi li mogla da shvati zabludu da to Nebojšino, i Petrovo, i Azari-jino, i moje nije njeno i da polaže pravo na sve. Ona rodila, pa sve njeno!

– Možeš da dođeš samo na kafu. Popiti sa zahvalnošću i otići s lepom rečju.

Godinu dana kasnije, kad sam pisala ovaj tekst, došla sam do saznanja da je Isus Hrist propovedao zabranu robova i zagovarao jednakost između muža i žene, ali taj njegov tekst su izbacili iz Biblije. Crkva i dalje propoveda tlačenje žene od strane muža, pa shodno tome, i od čitave njegove familije. Zbog toga mlade familije i odlaze iz roditeljskih kuća i na-puštaju svoja ognjišta, koja su trebala da budu gnezda ljubavi, a ne nasilja upakovanog u red i hijerarhiju.

Ja sam doživela verodostojnost i snagu tih Hristovih ne-zapisanih reči.

Pitam se kome je trebala potčinjena i poslušna žena? Cr-kvi. Onima koji bi da vladaju. A najlakše se vlada poslušnima. Činjenica je, međutim, da je „poslušnost” koju su propovedali crkvenjaci odavno izgubila smisao i prerasla u tlačenje i na-silje nad ženama.

Da se crkva držala Hristovih izvornih tekstova i da ih nije izbacila iz Biblije, ne bi žene bile tako dezorijentisane i

197

ubijene u pojam a muškarci kao razbesneli volovi. Ne bi te majke, ispranih mozgova, od svojih sinova pravile iste takve nasilnike, koji svoju silu i nadmoć iživljavaju nad slabijima, nad ženom i decom. A pred životnim nedaćama, kao svi sla-bići, utapaju svoje nezadovoljstvo u piću i porocima.

Branila sam svoju svekrvu od njene svekrve, a to je Azariji bilo izuzetno drago. Njenu svekrvu sam naučila da s respek-tom ulazi u našu kuću, ili, bolje rečeno, da je zaobilazi. To mi nije oprostila, pa me ogovarala po komšiluku: „Jadan moj Petar kad mora da živi s takvom furijom.” Mislila je na mene jer više nije mogla da tabana po Azariji.

Moja svekrva je od detinjstva učena da robuje. A njena svekrva, u svemu „ispravna” i uvek u pravu, ona je svoje „pravo majke”, kao robovlasnik sprovodila po svom nahođenju.

„Gospode Bože, da bude carstvo Tvoje, na zemlji kao i na Nebu, da bude volja Tvoja.”

Svi se tako mole hafize, a svekrva moje svekrve najrevno-snije. Ali u toj revnosti zaboravila na Boga i nametnula svoju volju. Kudila me što nosim suknju iznad kolena, uz uzrečicu: „Bože, ona je udata! A moja unuka Branka nosi suknju do peta, a nije još ni udata!”

A moj svekar, njen sin joj umesto mene odgovori: „Bona majko, pa Branka ima krive noge, ko da je bure jahala, pa mora da nosi dugu suknju. Zato je i neće niko za ženu!”

Mog svekra Petra sam volela na poseban način kao i on mene. Pomagao mi je da noću obilazim kafane i tražim muža, da bih ga dovela kući. Nije bio pijanica al’ je voleo da lunja noću. A ja sam se pitala, Zašto? Otac Petar bi tada govorio sinu:

– Nisi se ženio da bi lunjo po čitavu noć!Volela sam da se „prepirem” sa svekrom, a i Petar sa mnom

gde da stavimo kuhinju što mi je mama donela u miraz?

198

Ja kažem ovako, on onako. A kad se povučem s bojnog polja on zove.

– Ooooj snajoooo!!! Ajd mi nacrtaj to. Kako si ti to mislila da srušimo zid, proširimo malu sobu i ugradimo kuhinju?

I tako, bude na kraju po mom. Znala sam uvek da će po-pustiti. Jednostavno, Petar nije mogao ništa da mi odbije.

Bio mi je baš drag. Podario mi je familiju punu pažnje i ljubavi. Možda sam Hamede ja tako osećala, jer sam u mojoj porodica bila „crna ovca”.

I svekrvina svekrva je pokušala to od mene da napravi, neprestano zapitkujući „kada će mlada da rodi”, jer je kod njih „Popovića puna kuća dece”. Oterala sam je da brine svoje brige.

Kod Petra su cenili moju odvažnost. Bila sam im beskraj-no zahvalna na tome i uzvraćala im koliko sam znala. Al’ sam shvatila da sam sad, pored ostalih „epiteta” i nerotkinja postala.

Babina priča pretočila se nekako u kazivanja moje svekrve o ružnoj ženi i mužu bogalju, koji nisu mogli da imaju dece, pa je ona zatrudnela sa neznancem.

Kaže Azarija: – Kad su počela ogovaranja kako on hadum ne može da ima dece, ona ti se sastajala sa nekim dok nije zatrudnela, ali čim je zatrudnela nije ga više viđala. I tako ona dobi dete a familija naslednika. Niko ih više nije stavljao u usta i bili su srećni.

Moja mama kaže da joj je Azarija pričala kako je Nebojša preležao velike boginje u detinjstvu. Kaže da ju je bio strah da je tada ostao sterilan.

Shvatila sam pouku – treba da napravim bebu. Nebojša je imao jedan brak pre mene, bez dece. Nisam se opterećivala njihovom željom da ja moram da rodim. Ali baš onako kako

199

ti kažeš Hamede, putevi Alahovi su čudni i desilo se onako kako si rekao „nikad ne reci – nikad!” jer te odmah čeka isku-šenje – i desilo se. Ne mojom voljom, niti s našim planom. Bilo je to hafize ovako:

Nebojša i ja smo se posvađali, jer kada su nam njegovi kupili restoran, on ga je uveče zatvarao da bi se sa prijatelji-ma kartao. Kome nije nužda, on se i ne trudi. Otac Petar mu je bio preduzimač, pa Nebojša odrastao u izobilju, a majka Azarija mu je ugađala na pogrešan način. Najgore je kad se detetu od silne ljubavi sve dopusti, pa ono izgubi meru i res-pekt prema svemu.

Moj Nebojša je posle svađe otišao za Belgiju, ostavivši meni da vodim restoran „kad znam bolje”. Odmah sledećeg dana, u rano jutro, zove me telefonom Slaven, momak koji je hteo da me otkupi i pita da li se razvodim. To se ponovilo više puta, jer je Nebojša uvek bežao od problema u inostranstvo. Prodam ja restoran i odem na odmor u banju, da smirim živce.

Već druge večeri, pojavi se opet Slaven!Bože dragi, pomislim u sebi, ovaj me stalno prati. Pričao

mi je o svom ljubavnom košmaru i bez uvijanja reče:– Dijana, toliko te volim, da ti to sebi ne možeš ni predsta-

viti. Nesretan sam od onog dana kad si se udala i nemam mira ni danju, ni noću. Život mi se više ne mili. Gorim u paklu. Iz glave mi ne izlaziš. Ujutru se budim sa tvojim imenom na usnama. Tečeš mi venama. Svaka moja ćelija je ispunjena tobom.

Činilo mi se da se nebo svalilo na mene u tom trenutku.Ne mogu da kažem da mi nije prijalo negde u duši… Ili

sujeti… Ili mom egu? Odakle znam koji deo mene je uživao u tim strasnim rečima i izlivima ljubavi, a koji je bio šokiran i negodovao u neodobravanju.

200

Neka čudna težina mi pritisnu grudi i ne dade mi da di-šem. A on je nastavljao dalje da priča kako je onomad pred svadbu, zbog mene pobegao sa vojne vežbe. Pa mu operisali slepo crevo da ne bi otišao u zatvor zbog toga. Od tada me prati i kaže da uvek zna gde sam i kako mi je.

Slušala sam šta mi priča i pitala se kako je moguće da neko toliko voli, a nije me ni poznavao kako treba. Šta ti kažeš hafize, je li to ljubav ili opsesija?

Slaven mi je posle ispričao jednu interesantnu priču:– Moj dobar prijatelj je momak tvoje rođake. Pričao mi

je o tvojoj lepoti i kovao te u zvezde. Kad sam ga zamolio da me upozna sa tobom, rekao je da svaku devojku mogu da osvojim, ali da tebe neću moći. Govorio mi je kako te momci saleću, a da si ti sasvim hladna prema njima. I ja sam se za-ljubio u tebe. U vreme tvog venčanja i svadbe vrebao sam sa prijateljima priliku da te otmem za sebe!

Na momenat mi je to sve izgledalo kao igra ega ili, još gore, kao neka opklada. Bila sam i ljuta i povređena. Prene-razila sam se zamišljajući taj prizor. Sve se u meni uzbunilo.

A Slaven je nastavljao plačnim glasom da me moli da odemo negde drugde da pričamo u miru. Bilo mi ga je žao, pristala sam. Izgledao je slomljen, uništen, a ja se na tren osetih krivom.

Ni čitavo vreme za večerom u drugom restoranu nisam znala šta da kažem, niti kako da reagujem na njega. Brinula su me takva muška osećanja. Nisam želela da ga povredim, ali sam iz iskustva znala da, u svemu tome, najpre ja mogu da budem povređena.

Pokušala sam da ga osvestim:– Ali, Slavene, ti moraš to da potisneš. Pobogu, pa ja sam

udata! I udala sam se iz ljubavi. Kako se ičemu možeš nadati?

201

– Možeš se i razvesti. Što te je ostavio samu? Ja to ne bih nikada uradio. Molim te, daj mi samo jednu šansu, da ti dokažem svoju ljubav. Bit ćeš srećna. Ja ću te učiniti najsreć-nijom – govorio je, činilo mi se, iskreno.

Odveo me je da mi pokaže svoj kafić, pa svoj stan, nisu bili daleko od hotela u kojem sam bila. Tamo je nastavio da mi priča opsednuto. Pomislim da je malo skrenuo s uma kad mi je rekao da me neće više pustiti da idem od njega. Dobila sam napad panike. Bio je odlučan u tome da me, jednostavno, zadrži kod sebe.

Uplašila sam se da će me kidnapovati i razmišljala kako da ga urazumim. Kako gaji duboko poštovanje prema mojoj mami, zamolila sam ga da je nazove telefonom. Rekao je mo-joj majci šta je naumio. Mogu zamisliti njeno zaprepašćenje. Ona ga je prizvala pameti. Teška srca, Slaven me pustio iz stana i odvezao autom u moj hotel.

Vozio je ludački brzo. Zatvorila sam oči i molila ga da uspori, jer će nas oboje ubiti. On je to i hteo. Reče mi nekim izobličenim glasom:

– Bog će odlučiti hoćemo li zauvek ostati zajedno.Setih se, tako je završio moj stric sa svojom ženom. U vr-

tlogu bezumne ljubomore, istrgla mu je volan iz ruku i survala auto i njih oboje u provaliju Neretve. Ostala je iza njih mala beba. Jeza mi prođe niz kičmu.

Sreća, ili pak Bog, spasi nas i ne ostavi u tom kanjonu, zalepljene zajedno na nekoj steni. Kad sam se kod hotela udaljila od Slavena, shvatila sam tek stvarnu opasnost koja mi je pretila.

Nijedna Nebojšina i moja nova svađa nije prošla, a da to Slaven nije znao. Odakle on zna svaki detalj iz života u našoj kući? Počela sam da strepim da će napraviti neki skandal.

202

Morala sam da bežim od suludog i umišljenog ljubavnika. Nagovorila sam Nebojšu da zajedno odemo u Nemačku i daleko od njegovog društva nastavimo naš pravi život.

Otišli smo u Minhen, kod Nebojšinog prijatelja. Našao mi je posao medicinske sestre kod njegove ćerke u bolnici u Karslruhe. Radila sam tu tri meseca kad je Nebojša morao da se vrati za Sarajevo, da produži pasoš. Čim je moj muž otišao Slaven me pozvao telefonom. Bila sam prepadnuta. Imala sam osećaj da sam pod nekom njegovom lupom, da me stalno posmatra i špijunira. Da li on to mene progoni i hoće li ikad prestati? Mislila sam dok je on nastavljao:

– Ovde sam iza ćoška. Čekam te. Mislila si da ćeš mi pobeći? U zemlju da se sakriješ, našao bih te i pod zemljom. Ne možeš mi pobeći, ne trudi se. Ti si moja ljubav, jedna jedina. Neću te se odreći, ma šta da bude. Nijednu ženu ne volim kao tebe.

Mislila sam Hamede da je sve to neka noćna mora i da će se razrešiti mojim buđenjem. Izašla sam mu u susret, da ne bi ušao u bolnicu. Grčevito me zagrlio, kao da mu život zavisi od toga. Ponašao se kao da smo već bili par.

Otišli smo na večeru, a on nije prestajao da priča o svojoj ljubavi sa tolikim žarom, da je i mene zahvatio njegov zanos. Ne kažu ljudi uzalud: „Ljubav rađa ljubav”.

Za sve u životu postoji prvi put, pa i za preljubu. Ali, ko-liko god to zabranjeno voće bilo privlačno, ostaje za njim go-rak ukus u ustima, smešana osećanja, košmar, pa i neizvesna budućnost.

Kad se Nebojša vratio, imala sam strahovitu grižu save-sti, mutnu potrebu da se iskupim. Nikako nisam mogla da podnesem njegovu blizinu. Postalo mi je mučno sa njim i sa samom sobom. Sve sam to potisnula u sebi. U tome sam već bila majstor.

203

Kako nisam narednih nedelje dobila periodu, test je po-tvrdio moje sumnje da sam trudna. Bila sam srećna, jer sam bebu očekivala već tri godine. U tom oduševljenju nisam ni pomišljala na mogućnost da Nebojša možda nije otac deteta.

Što sam više razmišljala, postajalo mi je sve jasnije da samo Slaven može biti otac tom detetu. Začudo, nisam se puno dvoumila. To je moje dete, a Slaven je otac. Tačka.

Svađe sa Nebojšom su uništile našu međusobnu bliskost i sasvim istanjile ljubavna osećanja, tako da za mene tu nije bilo mnogo nedoumice. Tim pre što se Slaven trudio svim silama, obećavajući večnu ljubav. Saopštila sam Nebojši da ne mogu više da radim i da želim da se vratim kući. Smogla sam snage da kažem da ga napuštam i da se više neću vraćati u njegov dom.

Otišla sam kod majke. Bila je srećna što će dobiti unuče. Nije bitno čije je nego da je dete moje a unuče njeno. Bože, kako volimo to „naše.”

Sledećeg jutra, ranom zorom, otišla sam u Visoko. Slaven mi je bunovan otvorio vrata al’ ne bi ni malo iznenađen kad me je ugledao na svojim vratima. Samo je upitao:

– Jesi li trudna?Klimnula sam glavom i gledala ga u neverici odakle da

mu baš to padne na pamet. Učini mi se kao da je samo s tom namerom i došao u Nemačku. Razbudi se u momentu i raširi osmeh po licu:

– Znao sam, znao sam.Zgrabi me i unese u stan.– Zbog toga sam i išao u Nemačku da te tražim. To je bila

moja poslednja nada. – Tako mi potvrdi moje sumnje.Bože, da li je iko ikad doživio takav izliv ljubavi? I osećaj

sreće? Nosao me je euforično po stanu. Čas se smejao, a čas

204

plakao. Pazio me je, tetošio i hranio kao malo dete, objašnja-vajući da beba treba puno vitamina. I kako će to biti njegov fudbaler.

Bio je usredsređen na to kako da me skloni iz Sarajeva, da niko ne primeti šta se zbilo. Smislio je:

– Sutra te vozim za Makarsku. Tamo ćeš biti kod moje rodbine, dok ne nađem stan. Sredit ću tvoj razvod braka pre-ko jednog prijatelja, da te mogu venčati pre rođenja deteta. Dole ćeš roditi dete, tako da niko neće znati da se desilo još za vreme braka sa njim.

Nešto se u meni užasno opiralo i teralo da se vratim kući. Negodovala sam i ponavljala da moram prvo nazad u Sara-jevo, da spakujem svoje stvari i dokumente. Sve mi je bilo smešano u glavi. Zapravo, još nisam bila spremna na taj str-moglavi skok u novi život.

– Neću te pustiti da se vrataš u Sarajevo. Ništa ti ne treba. Sve ću novo da ti kupim. Sve što poželiš. Samo reci šta hoćeš – govorio je brzopleto, a strah da se može nešto nepredviđeno desiti video mu se u očima.

Ali ja sam bila uporna. Kad je video da ne odustajem, počeo je da me moli:

– Dobro, kaži mi šta ti treba. Otići ću ja i doneti ti sve što ti treba od tvoje majke.

Što me je više stezao u naručju i molio da ne idem nazad, nešto u meni je sve čvršće odlučivalo i postajalo sve neumo-ljivije. Odvezao me do majke pa koristeći vreme dok se paku-jem otišao da kupi robu za svoju radnju. Ja u međuvremenu taksijem odem do svekrve, da pokupim stvari.

Azarija i Petar dočekaše me sa oduševljenjem, uvereni da sam se ipak predomislila i vratila im se. Kad sam objasnila da sam došla samo da uzmem svoje stvari, kuknjava moje sve-

205

krve je bila nepodnošljiva. Cepala mi je srce. Plakala je tiho i neutešno. Pogledom punim bola, molila me da to ne radim.

Nebojša je još spavao. Bio je pijan. Kad me je ugledao, nije mogao da progovori ni reč. Samo mu se oči ovlažiše. Nikad ranije nije zaplakao. To me još dodatno potrese pa zgrabih svoje stvari da što pre izletim iz kuće, ali u tom trenutku izađe i moj svekar. Stao je ispred mene i gledao me pravo u oči. Petar reče:

– Ostani. Ovde ti je mesto, gde te svi vole.Ispade mi kofer iz ruke i ja grunuh u strahovit plač. Nešto

me ne pusti da pređem prag.Sada, kad razmišljam o tome, jasno mi je šta me je vezalo

za njih: čista i duboka ljubav.

206

UMRO JE DEO MENE

Mnogo sam volela svoju svekrvu i svekra. Pazili su me, nekad mi se čini, bolje od rođenih roditelja. Nebojša nije bio rđav muž. Bio je na majku, dobar i popustljiv. Ugađao mi je i nije mi ništa branio. Znali smo ponekad zajedno ostajati po čitavu noć u kafani i plesati po stolovima. Ludirali se, napijali, a posle se nadmetali – ko zna otvoriti vrata, sve dok ih svekrva ne bi otvorila, grdeći nas:

– Jaoj deco, Bog da vam je na pomoći!Čak je i njena grdnja bila blaga i puna brižnosti.Ali šta vredi sva njena ljubav, kad se njegova ljubav prema

meni sve više gubila i gasila, pa nisam više znala je li to tek navika ili ravnodušnost prikrivena dobronamernošću?

Kažu, kad jedan odlazi, onaj drugi je već davno otišao.Zar da ostajem u toj mrtvoj vezi samo zbog svekrve i sve-

kra? Dugo sam se borila sa sobom u tom procepu. Vagala, donosila odluke, pa ih posle menjala.

I tako, ostadoh ja Hamede u toj priči, zbog svekrve i se-ćanja na veliku ljubav.

Nisam slutila kakva oluja se dogodila u stanu kod moje mame.

Slaven se vratio iz nabavke i kad je video da me nema, besneo je i pretio da će Nebojši sve ispričati. Pretio je da će to biti prava katastrofa! Ponavljao je da je to njegovo dete i da neće dopustiti da njegovo dete odgaja neko drugi.

207

Uspaničena, majka me pozvala da dođem i sprečim trage-diju koja se nazirala. Dočekao me jedan ludi drugi Slaven. Bio je van sebe. Nazvao me je svakakvim imenima i u momentu, kad je njegova jarost dosegla kulminaciju, bila sam sigurna da će me zadaviti. Pade na kolena pred mene i obgrli me oko nogu vičući: „Zašto si to napravila?! Zašto, zašto, zašto?! Ni-sam ti smeo dopustiti da dođeš po te proklete stvari.”

Osećala sam se užasno. Tri meseca sam se mučila razmi-šljanjima šta da radim. I kako god da odlučim, nije valjalo. Uvek je neko morao da bude povređen. Dolazila mi je na pamet jako često Azarijina priča o hadumu iz njenog sela. Zašto mi je pričala o bogalju, njegovoj ružnoj ženi i neznan-cu? I zašto se to i meni desilo?

Da li je to svekrvina prevelika želja za unučetom pokre-nula neke mehanizme u svemiru u meni. Ili je sve samo puka igra slučaja i zanosa?

Ludela sam od misli koje su mi opterećivale mozak. Pitala sam se šta da učini, da budem poštena i majka. Nisam mogla ni da odem, niti da ostanem sa tim detetom kod Nebojšinih. Koliko god da je njegova majka Azarija to želela po svaku cenu, ja nisam mogla da rodim tuđe dete kao da je njegovo. Nisam mogla da živim sa njima i sa tom laži u njihovoj kući.

Čak i ako ostanem sa detetom tamo, Slaven nam neće nikad dati mira. Bojala sam se napraviće nešto nepromišljeno što će nam svima i zauvek upropastiti živote.

A rastati se od željno očekivanog deteta, zadavalo mi je nepodnošljiv bol u srcu. Mislim da bi sa tim detetom iscurio i sav smisao mog života.

Nisam Hamede nalazila izlaz iz te situacije. Pritom, vreme mi je kobno izmicalo. Treći mesec odrastanja bebe se preteći približavao. Bila sam sve bespomoćnija.

208

U trenutku potpune izgubljenosti, ispričam sve mojoj za-ovi, Nebojšinoj sestri. Nadala sam se da će ona pomoći ili izazvati situaciju koja će doneti rasplet situacije. Ali ne desi se ništa. Svi su ćutali i iščekivali da se desi čudo, koje će sve postaviti na svoje mesto. Ali čudo se ne desi.

A onda sam prelomila. Nazvala sam Slavena i rekla mu da ću prekinuti trudnoću, jer nazad se nije moglo. Sad, kad se sve znalo, bilo je nemoguće ostati, kao što bi opasno bilo i otići. Moglo je stradati možda više života, osim tog jednog, jadnog, malog. Između dva zla, trebalo je odabrati manje.

Slaven je teška srca odlučio da me odvede nekom svom doktoru, koji će to sve da obavi s pažnjom. Kako bih mu mo-gla u budućnosti roditi decu. Jednostavno, on nije odustajao. Vodio me je na kiretažu kao na sopstvenu giljotinu i držao me je za ruku sve dok nisam utonula u san.

Kad sam se probudila, sedeo je pored mene i plakao, po-navljajući: „Ubila si moje dete”.

A meni je bilo najteže. Umro je jedan deo mene. Nestao zauvek i ostavio prazninu koja se ničim neće moći ispuniti. Nikada.

Sve vreme je bio uz mene. Trebala mi je njegova pažnja. To je bila kap vode u pustinji u kojoj sam se izgubila. Kad su me otpustili, uzeo me je u naručje i nosio do auta plačući i govoreći da ću mu jednog dana ipak roditi dete. Buncao je kao da je hteo sam sebe da uteši.

Mama je svu svoju srdžbu i razočarenje sručila na njega. Nije ga pustila u stan:

– Nikada ti neću oprostiti što si ubio moje unuče!Mi svi smo bili izluđeni. Ja sam plakala jer je sve umrlo

u meni, on je plakao jer sam ubila njegovo dete a mama je plakala jer je on ubio njeno unuče.

209

Stvari su se otrgle kontroli razuma i počele groteskno da se mešaju, menjajući svemu smisao. Čovek bi mogao da plače od smeha da nije plakao iz tuge.

Ali početkom tih devedesetih život se u Sarajevu oteo kontroli razuma. To je za posledicu imalo menjanje smisla čitavom narodu i potpuno umiranje života u BiH. Počeli smo da plačemo zbog jedne još veće tragedije – ubijanja našeg naroda i tuđe dece.

210

RAT JE POČEO

Tragedije u mom životu su nastavile da se nadovezuju jedna na drugu, prkoseći svakom razumu i smislu. Ubrzo se teško razboleo moj svekar Petar. Odmah potom je počeo rat u Sarajevu.

Osvanuo je dan koji nisam mogla da predvidim. Preko noći grad je opustošen. Buljila sam u televizor kao u bunilu i posmatrala puste ulice i opljačkane prodavnice. Činilo mi se da gledam u nešto potpuno nepoznato, nešto svetlosnim go-dinama udaljeno od mene. A sedela sam u središtu tog haosa.

Ko je znao da rat počinje te noći?!Zašto smo mi, običan svet, bili neobavešteni i osvanu-

li nespremni, dok su drugi tj. oni prvi, kao ratnici pustošili Sarajevo pod plaštom noći u kojoj smo mi blaženo spavali.

Mesecima se živelo u nekoj političkoj napetosti, ali je sva-ka konkretnija pomisao na rat bila odbacivana kao nešto ne-moguće. Jednostavno, bilo je neverovatno da u Sarajevu, tom multikulturnom gradu, sa toliko izmešanih naroda i njihovih isprepletanih običaja, sa toliko mešanih brakova, može izbiti nekakav rat!

Neki su nas u to veoma brzo uverili. Moj svekar je imao rak i trpeo je nesnosne bolove. Taj scenario sam već videla, samo je lik bio drugi. Osećao se neki pritisak u gradu i prikri-vena napetost, pa tako i kod nas u kući. Nebojša i ja smo od-lučili da preko vikenda odemo u našu vikendicu, da se malo udaljimo iz tog nama nerazumljivog pritiska.

211

Uzesmo mali televizor i mali radio aparat, da bi smo na selu pratili zbivanja. Na izlazu iz naselja zaustaviše nas neki ljudi na barikadama, koje su postavili tog jutra. Bili su to sve Nebojšini prijatelji Muslimani i poznanici iz nase-lja. U čitavom naselju mi Popovići smo bili jedina srpska porodica.

Jedan prijatelj, sa kojim je Nebojša često provodio vreme, priđe nam i upita:

– Zdravo Nebojša, kud si to pošao?– Idemo malo do Trnova u vikendicu. Otac mi je jako

bolestan, u gradu je napeto, pa nam treba malo odmora.– Možete ići, ali tehniku ne možete poneti. To sve morate

ostaviti ovde.Zgledali smo se u neverici, pitajući se o kakvoj on tehnici

govori. Televizorčić i radio. Nebojša rezignirano reče:– Daj Smajo. Je l ti to mene zezaš? Znamo se od detinj-

stva. Šta izigravaš budalu?Ali od starog prijatelja Smaje, preko noći ne ostade ništa:– Ne možeš, Nebojša, izneti tehniku. Ozbiljno ti kažem.

Nije do mene. Došlo naređenje iz štaba. Ti sa ženom možeš ići, ali tehniku ostavi.

Morali smo mu ostaviti tu „tehniku”. Produžili smo put zbunjeni i jako zabrinuti. Gledali smo se bez reči. Otišli smo u vikendicu sa uverenjem da ćemo se u nedelju vratiti. Ali, sutradan je počeo rat!

Za takvu vest čovek nikad nije spreman, ma koliko se tru-dio da je shvati i da se pripremi za nju. Tek tada, kad ti kažu da je rat počeo, shvatiš da se ne šale, jer su ljudi počeli bez ikakvog jasnog razloga da se ubijaju. Javila se panika, jer još ne znaš od čega treba da te bude strah. I potpuna dezorijen-tisanost, jer ne shvataš ništa od onoga što se dešava oko tebe.

212

Zdrav razum ti govori da nema realnih razloga za strah. Da niko nikom neće ništa nažao učiniti. Bilo je nebrojeno mnogo mešanih brakova. Ljubav ne poznaje ni nacije, ni re-ligije. A Bog je ljubav.

Šta se to desilo sa ljubavlju i sa onim pitomim narodom koji sam smatrala svojim?

Mediji i politika su ga otrovali pričama o tome da su i sao-braćajne nesreće i stradanja na poslu, zapravo bila ubistva Mu-slimana od strane Srba i Hrvata i obrnuto. Tako je počela zava-da i mržnja ljudi po nacionalnoj osnovi. Svi su srljali u boj kao slepci u svojoj suludoj želji da pokažu kako su baš oni ugroženi, a svi su drugi u krivu, te im za to treba obavezno skinuti glavu.

Isprva je sve to ličilo na blesavi i besmisleni inat. A onda su te sulude priče počele i da se dešavaju.

Nebojša i ja smo bili zatočeni u vikendici u Trnovu. Od-lazili smo kod njegove sestre, koja je živela sa mužem u tom kraju, pa smo odlazili pozajmljivali garderobu, jeli i slušali ve-sti. Plutali smo u slabašnoj nadi da će se sve ipak brzo smiriti. Za uskršnje praznike proglašeno je zatišje i prekid vatre. Kao hipnotisana krenula sam nazad u grad, u taj pakleni krklja-nac. Osećala sam čitavim bićem zebnju, žalost, pretnju i užas nesrećnog naroda i niko nije mogao da me zaustavi u tome. Ni Nebojšino preteće negodovanje.

Na ulazu u grad posmatram postavljene barikade, sruše-ne zgrade i naoružane vojnike koji su me dočekali na nekoj primitivnoj rampi, koja je ličila na onu iz filmova o Drugom svetskom ratu. Htela sam da vrisnem, da plačem, ali ni glasa, ni suza nije bilo, kao da su me zaledili. Otišla sam prvo do mame. Htela sam da odem i do svekra i svekrve:

– Nemoj Dijana da ideš u Popoviće. Tamo je najgore. Mu-slimani drže naselje u opsadi. Vojna policija te, kad uđeš, neće

213

pustiti da izađeš i da mi se vratiš nazad – reče mi majka. I ostadoh tu kod nje iako sam znala da će barikade sutradan biti zatvorene i da iz Sarajeva više neće nikoga puštati. Ali moj patriotizam me je držao tu. Zatvoren sa svih strana, moj dragi grad je plakao i krvario i mi sa njim. Struje nije bilo. Hrane je ponestajalo. Ljudi su se udruživali da podele šta imaju, da kuvaju kod onoga ko ima plin. Zajedno smo bili u mračnim podrumima, u kojima niko nikoga nije mogao da vidi, a nije se ni pričalo. Osećao se samo zadah nečeg neljud-skog. Život nam je bio paralisan strahom.

Sedeći u mraku i memli osetila sam da mi ponestaje vaz-duh. Trudila sam se da izdržim, ali sam ubrzo pukla. Morala sam da izađem napolje. Nas nekolicina starih prijatelja, otišli smo u naš stan, pa šta nam Bog da. Bili smo na svetlosti, a ne u grobu, kako sam se osećala u podrumu.

Ubrzo smo se navikli na to treštanje mitraljeza, pucnjavu snajperista, tresak bombi i potrese od granata. Pričali smo, igrali karte i smejali se. Da li smo se međusobno tešili izigra-vajući hrabrost ili smo prikrivali vlastiti strah? Ko će znati šta smo osećali i da li smo uopšte išta više osećali. Rat je savršen način da se unište emocije i sve ljudsko u čoveku.

Jednog dana, pala je granata na našu zgradu. Za dlaku smo izbegli smrt. Roditelji izleteše iz podruma a moja mama je vrištala kao poludela kroz zgradu dozivajući me imenom. Glas joj je bio neljudski snažan i izobličen. Bila je u takvom šoku, da smo je tek šamarima povratili. Zatim je pala u ri-dajući plač.

Jedan dan, dok je još moglo, nazvah moju kumu da je pi-tam kako je ona i njena porodica. A ona me beskrupulozno napade:

214

– Ovi tvoji Srbi pucaju odozgo po nama. Tako vi gradite Veliku Srbiju na uštrb naroda Bosne i Hercegovine, pucajući po nama Sarajlijama.

Kuma mi je bila Hrvatica, pa je verovatno osećala da je samo njen narod ugrožen besmislom tog rata.

Smrtno me uvredila. Zastade mi dah, ali sam promucala:– Željka, šta mi imamo sa ovim ratom?Ali ona je nastavljala dalje da prazni svoj neopravdan gnev,

govoreći kako su sva rukovodeća mesta zauzimali Srbi, da drže sve u svojim rukama, i da je dosta te naše agresije.

Bila je zaražena cirkusom mržnje i nije razmišljala, da ako Srbi drže sve, zašto bi vodili rat protiv sebe? Ljudi su pričali nebuloze. Zaslepljenoj masi ne možeš otvoriti oči, ni rasve-tliti um, mislila sam razdraženo.

Bili su spremni da raskomadaju svakog Srbina jer je „kriv” za stvaranje Velike Srbije. A oni, kao, nisu hteli da naprave svoje države? Muslimani nisu priželjkivali svoju islamsku državu? A Hrvati nisu hteli da prave svoju katoličku državu? Hajde, mo-lim te Hamede, reci da nije tako? Šta je to Srbija dobila ovim ratom? A Muslimani i Hrvati su dobili svoje države.

Danima sam stajala pored prozora, iza jedva otklonjene zavese i posmatrala grupisanje i panično trčanje vojnika po ulicama. Majka me grdila i upozoravala:

– Dijana, opet stojiš na prozoru? Do Boga miloga, jesi nedokazana! Skloni se s prozora i idi bar u kupatilo! Tamo je najsigurnije.

Poslušala sam je i sklonila se da bih se u sledećih par mi-nuta opet vratila prozoru. U visni moje glave staklo je bilo probušeno, a metak zaboden u zid. Gledala sam preneraženo, ne verujući da je neko nišanio u momentu dok sam se skla-njala s prozora.

215

Jednog dana poseti nas iznenada komandant Zelenih Be-retki. Udvarao mi se svojevremeno tako što bi me zaustavljao u parku i pokazivao kako može sebi da seče ruke i da gleda krv po njima.

Sad kao ratni komandant vojne policije nudio se da mi bude zaštitnik. Gurnuo mi je nogom paket koji je donio sa sobom govoreći:

– Evo, doneo sam vam jedan paket sa hranom. Sutra ću doneti i jedan sa pićem i slatkišima. I od sad da znaš, da ste pod mojom zaštitom.

Već sam se opekla o takve zaštitnike i dobro znala kakvu „zaštitu” muškarci najčešće nude, a pritom, ovaj je bio još je-dan poseban idiot. Ne želim da mu pominjem ime. Mrtvi treba da počivaju u miru.

Nisam čekala da komandant dođe sutradan. Rano ujutro sam napustila stan i ostavila u njemu uplakanu i prestravljenu majku. I ona je shvatila da ta poseta komandanta ne znači ništa dobro za mene i nije se protivila mojoj odluci da je napustim.

216

SEOBA U MINHEN

Prelaz iz Sarajeva u srpski deo grada Neđariće bio je do-bro čuvan. Prelazak nije bio bezopasan, ali su meni u tom trenutku snajperisti bili draži od onog ljigavog komandanta „Zelenih beretki”.

Imala sam siguran osećaj da ću snajperiste izbeći. Držala sam se svog unutrašnjeg kompasa, uličnih budžaka i nisam zalutala pod njihov metak. Kad sam stigla u štab srpske jedi-nice oficiri su me pitali:

– Kako ste uspeli preći?– Nekako, šunjajući se između zgrada.Ko će znati kakva ruka je vodila mene komunistkinju i

ateistkinju? I odlučno dodam:– Prijavljujem se kao dobrovoljac u borbenu jedinicu.Jedan od oficira prsnu u neobuzdan smeh:– Curo, imamo mi dovoljno muškaraca. Ne moramo uzi-

mati cure u borbene redove. Šta si završila od škole?Kažem:– Trgovačku, medicinsku i daktilografsku, a pomalo go-

vorim engleski i ruski.– Prebacićemo te kao medicinarku helikopterom ujutru

na front. Velika je potreba za pomoć ranjenicima.I ja pristanem. U to se nađe neki čovek koji me prepoznao

i odmah javio Nebojši o mojoj odluci. On dođe i pokupi me iz štaba. Vikao je nekontrolisano i pitao jesam li ja uopšte

217

normalna. Nije shvatao zašto sam to htela da uradim. I uop-šte šta sam se koji đavo i vraćala u Sarajevo. A meni nije bilo do takvog života.

Ja nisam morala na front, ali Nebojša jeste. A on i ubijanje, nisu mogli zajedno. Nacionalnost i religija ga nisu pokretali. Sve ga to nije interesovalo, kao ni mene, samo sam ovako osetljiva htela da sprečim nepravdu i patnju.

Rat se širio, pa smo nas dvoje iz Trnova otišli u porodičnu kuću u Ulcinju. Kad su moja mama, svekrva i svekar uspeli da izađu iz Sarajeva pridružili su nam se. A potom i Nebojšina sestra sa familijom.

Zalihe novca koje smo imali nemilosrdno su se topile. Strah, panika i neizvesnost držali su nas budnim i u bunilu. Mučile su nas mračne slutnje. Nismo znali jesu li samo pro-dukt već preživljenog straha ili užasa koji tek počinje. Ubrzo smo saznali – moj svekar Petar je umro od raka, a moja majka se razbolela i otišla na operaciju.

Kad krene po zlu, onda ne zna da stane. Petar je poko-pan na jednoj klisuri u Ulcinju okrenutoj ka moru. Lepo mesto i divan pogled. Samo, ne znam da li će to njemu nešto značiti!

Približavala se zima i morali smo opet krenuti trbuhom za kruhom. Nebojša i ja smo poveli sa nama moju mamu a svekrvu je povela zaova u Zemun. Tamo su našli neku kuću i u nju se natrpale dve familije. A mi u Beograd kod nekog Nebojšinog druga. Bože dragi, mali stan, a nas sedmoro. Vru-ćina, pamet da ti stane. Mama je trpela bolove pa smo je sme-stili u neku banju na oporavak iako su pare bile na izmaku. Jedva nađosmo neki stan na Zvezdari, jako skup, a vrućina u njemu još gora jer je bio u potkrovlju i još bez ikakve izolacije. Nebojša i ja smo se dogovorili da on ode na rad u Nemačku

218

i da nas pozove kada se situira. Više se ne javi! Kao da ga je zemlja progutala?

Nedugo posle toga ta beogradska gazdarica izbaci nas iz stana i ne vrati čak ni pare koje joj dadosmo unapred za tri meseca. Kao da je đavo ušao u nju. Vrištala je i proganjala nas, sve dok se nismo spakovale i izašle na ulicu. Majka bolesna, auto prodali da platimo stan i osnovno za kuću. A sad opet napolje. Uzesmo taksi pa na autobusku stanicu moleći Boga da nas neki autobus primi sa tolikim stvarima. Kako li će ta žena proći u svom životu?

Nisam znala kud a Beograd pun kao šipak i taj jad od stana smo jedva našli. Pozvala sam prijatelja iz Sarajeva, koji je bio smešten u Čačku. On mi reče:

– Ovde je katastrofa. Nema stana ni za lek. Al’ dođi ovamo kod nas. Kod ovog mog ujaka ima nas puna kuća al’ nekako ćemo se snaći.

Ubrzo nađosmo praznu vikendicu u nekom brdu, na osa-mi, podalje od Čačka, koju nismo morale da plaćamo. Vlasni-ca se sažalila na nas i odlučila da nam pomogne.

Bože, kako su ljudi različiti. Onoj prethodnoj gazdarici platili smo tolike pare unapred, a ona nas bezočno izbaci a pare ne vrati. A ova žena nije htela da uzme ni ono što smo joj davali. Ti Hamede kažeš svako dobije po zasluzi i svom iskušenju. Ko tebi otme njemu će se to duplo vratiti a tebi dati. I stvarno bi tako.

Zimu provedosmo tu, a na proleće nađosmo stan u gra-du. Zaposli me neki čovek u računovodstvu njegove firme. Plata tolika, tek da platim stan. Za hranu sam morala uveče da radim u nekom kafiću. Neispavana i umorna, pravila sam mnoge greške u knjigovodstvu, al’ su mi gledali kroz prste i popravljali za mnom. Gazda me opomenuo da moram da se

219

koncentrišem, inače će me teško moći zadrži. Nije mu bilo lako to da izgovori. Ima zaista dobrih ljudi, ali ima i opakih kao zmije.

Čitav Čačak me je, iako me je tek jedva i video, već uveli-ko ogovarao. To što sam bila centar pažnje, uvek me je puno koštalo, a malo mi donosilo. Ljudi su naročito bili radoznali kad bi smo jednom mesečno unosile u stan taj mali paketić sa namirnicama. To smo dobijale od Crvenog krsta kao pomoć izbeglicama.

Komšinica je kao prava alapača proklinjala izbeglice i go-vorila da smo došli iz Bosne sa velikim parama i bogatstvom, da bi ovde u Srbiji njima otimali njihovo, hraneći se njihovim paketima i njihovim znojem. A unutra je bilo hrane tek toliko da preživiš. I tako svaki mesec. Mučno je bilo živeti kad te većina gleda kao da im otimaš zalogaj iz usta. Ne znam šta nam je teže padalo: nemaština, neizvesnost ili neprihvatanje i osude sredine.

Mami je bilo draže da ode iz ovakve „sigurnosti” u Čačku i vrati se u Sarajevo. Ja nisam htela da napustim posao, a i osećala sam se sve lošije. I tako, mama ode i ja ostadoh sama. Smršala sam trideset kilograma za mesec dana. Bila sam uve-rena da je to zbog toga što sam puno radila, malo spavala, imala brige i slabo se hranila. Nisam mislila na neku bolest.

Kad sam jednog dana pala u nesvest u kancelariji šef me odvezao u bolnicu, gde su hteli da me zadrže i operišu mi štitnu žlezdu. Shvatala sam opasnost na koju su mi lekari ukazivali, ali nisam mogla da ostanem bez dva posla i stana. Kuda ću kad izađem operisana iz bolnice? Situacija je bila ne-rešiva, sve dok se nije javio Slaven. Našao me u Čačku. Kaže:

– Sada živim u Minhenu. I tvoj Nebojša je u Minhenu, ali u zatvoru Štadelhajm. Ja ovde imam rodbinu, stančić i

220

posao. Ne brini se, slaću ti 500 maraka mesečno. Misli na svoje zdravlje!

– Pošalji ti meni papire da dobijem vizu – odgovorila sam mu.

– Ostani tu. U Čačku ćeš bolje živeti sa 500 maraka, nego u Minhenu – savetovao me.

Nikako nisam mogla da shvatim zašto se toliko opire mom dolasku, ali kako sam navaljivala na njega, poslao mi je papire i ja dobijem vizu.

Kad sam došla u Minhen, videla sam Hamede zašto me Slaven nagovarao da ostanem u Čačku. Živeo je skromno, radio teško u nekoj piceriji i ponižavao sebe. Imao je svoj biznis u Visokom, a u Minhenu je tavorio i bio niko i ništa. Teško je onima koji moraju da iskuse pad sa onih visina, na goli život. Više je voleo da mi šalje pare u Čačak nego da ga vidim u tom stanju.

– Eto, sad vidiš kakva je situacija – priznao je nevoljno.Podigao je glavu i pogledao me pravo u oči. Šta se nadao

da će naći u njima? Tračak ljubavi ili sažaljenja? Ne znam ko je gore prošao: Slaven, ja ili Nebojša?

Budućnost nam je spremala još veća iskušenja. Sreća je da nisam znala šta me čeka. Slaven je bio strašno nervozan. Gutao je svakog dana tablete za smirenje i maštao o povratku. Smatrao je srećom u nesreći, što sam ja sa njim. Sudbina nas je opet spojila, nešto je možda htela sa tim? Počećemo novi život iz početka. On i ja. Tešila sam se da će sad sve biti bolje.

Ali sudbina nije tako planirala.Odlazio je na posao svakog jutra i zaključavao me u stanu.

Nisam imala ni potrebu da izlazim igde bez njega. Uveče bismo odlazili njegovim rođacima na večeru. Imali su svoj restoran u Minhenu. Rekao je da će me pred njima zvati

221

Suzana, jer rođaci su načuli priče o nekoj Srpkinji po imenu Dijana. Slaven je bio Hrvat. To meni i njemu nije bilo važno dole u Sarajevu, dok se ludi rat nije dogodio.

Slaven se zaista trudio da ne budem puno sama. Vodio me je svugde po gradu. Ali me i dalje zaključavao, što mi je bilo sumnjivo, pa ga zamolih da mi ostavi ključ kad krene na posao. On se brecnu:

– Šta će ti? Kud bi ti to bez mene?– Da odem do govornice da pokušam da zovnem mamu.– Ići ćeš sa mnom kad se vratim sa posla da telefoniraš –

reče mi Slaven.Kad se moj buntovnik u meni pobunio, uzeo mi je pasoš

i ponovio mi svoju optužbu:– Ubila si moje dete zbog Nebojše!? Jesi li ti zbog njega

tražila da dođeš u Minhen? Mogla si u Čačku da vodiš lep život sa parama koje sam ti slao. Ali nisi htela, nego si došla da ga vadiš iz zatvora?

Vikao je nekontrolisano, goreći od ljubomore koja mu je izjedala utrobu.

– Misliš da sam budala i da možeš da me koristiš kao mazgu, da bi se opet njemu vratila?!

U tim rečenicama, pokušavala sam da pohvatam smisao.Govorio je o tome kako je mislio da me Nebojša voli.

Plašio se skandala, tada, ako se sazna za moju trudnoću. I da će padati glave. Ne daj Bože. A onda nekontrolisano reče:

– Nebojšatebe nije voleo! Varao te je sa svojom bivšom ženom. Platio sam ljude koji su me obaveštavali o njego-vim preljubama. Išao je stalno k njoj. I u Belgiju je otišao sa njom.

Skamenila sam se u pola pokreta. Matirana sam bila nje-govom iskrenošću da je zaista špijunirao i Nebojšu a i mene.

222

A uvek sam se pitala odakle on zna sve što se kod mene u kući dešava.

Znala sam da takva Slavenova ljubomora ne donosi ništa dobro. I u tom trenutku, postade mi jasno da jedan normalan život, u poverenju i ljubavi, među nama više nikad neće biti moguć. Polomljeno ne može da se popravi.

– Nisam došla da izvučem Nebojšu iz zatvora. Nisam ni znala gde je, dok mi ti Slavene to nisi rekao. Bila sam ljuta što me ostavio u jako teškoj situaciji, da se ne javi i ne inte-resuje gde sam i kako mi je. Uostalom, ja se već odavno ne osećam udatom – odgovorila sam mu i završila tu njegovu besnu tiradu.

223

PRETNJE SMRĆU

Opet sam pala u nesvest. Znao je Slaven da imam problema sa štitnom žlezdom. Njegova sestra, inače lekar, mu je rekla da to može da bude opasno ako se ne leči. Slaven je njoj verovao. Pa je odlučio da me pusti da idem kod mog strica u Ahen. Međutim, kad sam ga nazvala telefonom, on reče:

– Oooo, Bože dete, naravno da možeš da dođeš. Samo, nemoj molim te da mi vodiš te svoje muževe sa sobom.

Šala mu nije bila na mestu. Video me jednom sa Neboj-šom i njegovim prijateljem u Ahenu, kad smo svratili da ga pozdravimo i popijemo kafu, da bi me sada vređao. Nisam otišla kod strica. Shvatila sam da sam nepoželjna, mada je on kasnije tvrdio suprotno. Tako je, svi pričaju ono što ne misle. Ja volim da pitam otvoreno i volim kad ljudi kažu ono što „ne misle”, jer onda znam na čemu sam. Ponos mi nije dozvolja-vao da se sa njim sretnem.

Otišla sam od Slavena tvrdeći da idem stricu u Ahen. I izađoh na sred minhenskih ulica sa pedeset maraka u džepu. Niti sam znala jezik niti sam ikoga poznavala. Imadoh samo broj telefona od nekog nepoznatog čoveka koji mi dade moj šef iz Čačka za ne daj Bože. I tako ga nazvah jer bih u ne daj Bože situaciji. Kaže mi kad me srete:

– Rado bih da ti pomognem al’ kod mene u garsonjeri već i pod krevetima spavaju. Nemam gde da te primim.

Ali nazva jednu prijateljicu te me ona uze k sebi na sedam dana. A do tada moram da vidim gde ću jer joj se muž vraća s terena.

224

Jednog dana, baš pred istek te nedelje, svrati kod te žene njena prijateljica. U toku razgovora, saznavši za moju nevolju, ponudi mi da pređem kod nje. I eto opet kao slučajno, izroni kamen kao iz ničega, na koji ćeš stati. Poda mnom provalija, ali preda mnom se odnekud uvek pojavi kamen, tačno po meri moga stopala.

Kod nje u kući sjatilo se mnoštvo ljudi da vide ženu koja je došla iz Bosne na minhenske ulice sama, s pedeset maraka u džepu i bez znanja nemačkog jezika. Gledali su me kao vanzemaljca i zapitkivali. Bilo mi je mučno to ispitivanje ne-poznatih ljudi od čije volje sam postala zavisna.

Mislila sam u sebi, zemljo otvori se i progutaj me. Ali ta žena, Muslimanka i njen muž Srbin, sa dvoje dece, bili su divni. Nađoše mi posao i sobu u gradu. Prvi posao mi je bio u grčkom restoranu u kome niko nije govorio nemački. Sporazumevali smo se na engleskom.

Radila sam tu mesec dana bez nekih većih problema, kad me jedne noći gazda zaključa u restoranu i ne dade mi da izađem.

Na moje zaprepašćenje ponavljao je kako se ludo zaljubio u mene i neće me više pustiti da idem od njega! Čovek je bio lud. U Grčkoj je imao ženu i petoro dece, a ovde, u Nemačkoj, švalerku, u osmom mesecu trudnoće. Bože dragi, pomislim, ja stvarno, gde god dođem, naletim na nekakvu budalu. Da li je Hamede muški svet sav takav?!

Na jedvite jade me pustio, a ja se sutradan više ne vra-tih tamo da radim. Opet izgubih posao zbog maloumnika. Sudbina koja me pratila u Sarajevu nastavila se i u Nemač-koj. Našla sam posao u velikoj minhenskoj poslastičarnici „Münchener Freiheit konditorei”. Pravila sam voćne kupove sa sladoledom. Dekoracija mi je išla najbolje. Plata je bila

225

mala, a radno vreme duplo duže nego kod Grka. Za dvanae-set sati rada, bednih hiljadu maraka mesečno.

Bila sam bez ikakve perspektive da ću moći od svog rada živeti životom dostojnog čoveka. Gledala sam nemačke gaz-de kako nas izbeglice koriste kao jeftinu radnu snagu i robo-ve. Iskorišćavali su nas izbegle od rata, bez igde ičega, ljude bez znanja jezika i bez poznavanja svojih prava.

Jednom prilikom kad sam uveče umorna pomešala dva kupa sladoleda „Heise Himbere” sa toplom malinom, gaz-darica je vrištala na mene da je rušim, da nisam normalna kad toliko malina stavljam u jedan kup. Ja se onako umorna i razdražljiva okrenem i na mom jeziku joj nabrojim sve njene gadosti i da je prava robovlasnica. Skinem kecelju, bacim joj u lice, okrenem se i odem. Nezasita prokletnica! Nikad joj nije bilo dosta para! Zbog tih bednih devet maraka, što je dobila za ta dva kupa posle radnog vremena morala sam ja još jedan sat duže da ostanem. Samo što me nije strpala u okove što sasuh duplu porciju malina u jedan kup.

I tako, čas zbog muškog prokletstva, a čas zbog ženskog ostadoh opet bez posla. Bože, ima li gde i normalnih ljudi? Jesu li hafize baš svi takvi prokletnici na ovo svetu i zlobnici ili samo ja nalećem na takve?

Treći posao sam našla u diskoteci „Jee Bee”, u centru Min-hena. Sa gazdom sam razgovarala sa mojih deset nemačkih reči.

– Sviđaš mi se jer si iskrena. Primam te za stalno, pod uslovom da za tri meseca progovoriš nemački. U suprotnom dobijaš otkaz!

Pristala sam i održala obećanje. Diskoteka je bila lepa i puna raznolikih ljudi. Tu sam upoznala čoveka, koji mi reče da poznaje mog muža Nebojšu.

226

– On i njegov rođak su u zatvoru, jer su počinili zločin protiv nemačke imovine. Čekaju suđenje, ali ne mogu na slo-bodu, jer nema nikog ko bi položio kauciju za njih!

Odlučila sam da im pomognem. Založila sam svoj nakit, platila kauciju i njih dvojica su pušteni na slobodu do suđenja. Bili su kod mene u stanu gde smo nastavili da izigravamo skladnu porodicu. Ubrzo posle toga dobih posetu u diskoteci od Slavena. Opet me je pronašao. Napao me da sam pobegla od njega i zašto nisam kod strica. I zapretio:

– Ubit ću te! Dosta si me mučila!Stajao je uz mene, držeći nešto ispod jakne u ruci. Pokuša-

vao je da me zaplaši. Nije mi bilo prijatno, iako sam verovala da se neće usuditi da me povredi. On je mene proganjao, a ne ja njega, ali sam mu bila potrebna kao krivac za sve nje-gove nevolje. Toliko sam puta gledala smrti u oči, da me nije uplašio. Čak mi je bilo i svejedno. Pišući ti ovo sve Hamede postajem svesna koliko puta je trebalo da budem mrtva do sad ili negde izgubljena na dnu života. A nešto kao da me je stalno spašavalo. Čak sam kao dete imala i dva saobraćajna udesa. Oba puta sam završila u bolnici?! Znam, ti ćeš reći da me je Bog spašavao.

Preživela sam Slavenovu pretnju smrću, ali sam i treći put u Minhenu ubijena u pojam – ostala sam opet bez posla. Nisam htela da me Slaven presreće svako jutro i da čekam šta će napraviti.

Moja bolest se pogoršavala. Lekari su me sve češće oživ-ljavali u bolnici. Štitna žlezda je počela da me jede. Pošto je Nebojša svakako morao da prebegne, krenula sam sa njim. Ja preko granice, on preko šume.

Mama je došla u Beograd da nas dočeka. Prišla je Nebojši i gledajući kroz mene, upitala ga:

227

– A gde je Dijana?Sva u čudu, rekoh:– Bona, mama, gledaš u mene. Šta ti je?Ona briznu u plač.Kost i koža, rođena me majka nije prepoznala. Toliko sam

bila iscrpljena da su me u bolnici prvo tri meseca lečili da bi se oporavila i ojačala za operaciju.

– Da ste došli tri dana kasnije, bili bi ste mrtvi već uveče – rekao mi je iskreno jedan beogradski lekar. Ta se smrt vukla oko mene kao avet.

Shvatila sam tada da mi je Slaven, time što me primorao da pobegnem od njega i iz Minhena, spasao život! Nije li to neki usud, moj hafize?

Čitavo vreme tog mog tromesečnog lečenja, Nebojša me je redovno posećivao i brinuo o meni. Posle operacije pođoh sa mojom svekrvom u Ulcinj. On ostade u Beogradu da po-završava neke poslove i opet nikako da dođe. Ali meni to više ionako nije bilo bitno.

Pored svih drugih problema koji nas dočekaše, pokvari mi se i auto! Odvezoh ga kod jednog Nebojšinog poznanika koji je imao više nekakvih radnji po Ulcinju, pa i tu, automehani-čarsku. Dočeka me veoma ljubazno, raspitujući se za Nebojšu. Popravi mi auto i ne htede da naplati. Kaže javi se slobodno ako ti šta bude trebalo.

Jedan dan dođe da vidi kako smo i da li nam šta treba. Čudio se da Nebojše još nema primećujući da nam je u kući hladno, kaže, ima neku pećkicu na struju koja mu uopšte ne treba i ode da je donese. Od tada je često navraćao i brinuo se o našem malom ženskom domaćinstvu.

Mart je prošao a Nebojša nije dolazio. Čula sam kako ga je Azarija grdila što ne dolazi kući, ženi. A Veljko je počeo

228

sve češće da se muva oko mene. Jednom se dotakosmo ra-menima. U tom času, kao da me struja udarila, on odskoči kao oparen. Zgrabi me silovito u naručje i poče da me ljubi, pred vratima naše vikendice. U prvi mah mu uzvratih, a onda, odskočih i pobegoh unutra.

Stihija ni osećanja se nisu dala tako lako zaustaviti. Ti to shvataš Hamede. Jel da? Bilo je nemoguće praviti se kao da ne postoji. Veljko je kao zaljubljeni tinejdžer navraćao skoro svakodnevno. Zaboravljao je da Azarija nije moja majka i da nije ni glupa. Bolelo me što sam je povređivala.

To je bila moja prva muka. Druga je bila podvala Neboj-šinog prijatelja, koji mu otima ženu. Moj brak je odavno pao na ispitu. A znala sam da je i ta njegova bivša bila u Beogradu, misleći na ono šta mi je Slaven rekao. Pretpostavljala sam da su ti njegovi poslovi imali veze sa njom.

Veljko je rezonovao kao i svaki drugi muškarac – kad mužu nije stalo da čuva svoju ženu, što bi njemu?

– Dijana, što se ne razvedeš od Nebojša. Osam meseci ti nije došao? – zapitao me Veljko u jednom trenutku.

Oćutala sam, ali sam pristala da pređem u stan koji mi je iznajmio u centru Ulcinja. Tako je započela moja nova ro-mansa. U početku je bila veoma zanosna. Igrao se kao malo dete i ljubio me satima bez prestanka.

Ni Veljko, međutim, nije mogao da se nosi sa mojom le-potom i mojom samostalnošću. Jedno veče me je ostavio u kafiću sa prijateljima, jer je otišao kući zbog nekih obaveza. Kaže: – Ti ostani još ako hoćeš. – Da bi me sutradan napao što sam ostala posle njega. Bio je smrtno uvređen i nije više hteo sa mnom da priča. Nije mi bilo jasno – zašto? Činilo mi se, sve je to izvodio samo probe radi. Da vidi hoću li posustati. I ja kod njega – padoh na ispitu!

229

Muška ljubomora nije imala granica. A sve češće beše i opasna. Veljko je bio izdanak crnogorskih mužjaka koji se stalno bore oko ženke kako bi dokazali da je poseduju. Kako nije govorio sa mnom, kod svog šegrta, kog je Veljko slao da mi pomaže u stanu, raspitivao se o meni.

– Drago mu je bilo kad sam mu rekao da sediš u stanu i nigde ne izlaziš – otkrio mi je njegov šegrt.

Zašto je Hamede muškarcima toliko bitno da žena sedi jadna, skrušena, bolesna zatočena u kući, čekajući kad će gos-podar doći po nju? U stvari potrebno je samo malo ljubavi i da si tu. A onog ko je trebalo da bude tu nema pa nema.

Jedne večeri, dođe mali do mene i kaže mi: – Slušaj, ajde sa mnom u disko, dosta si sedela tu sama. A on je budala jedna koja ne zna šta hoće.

Ostali smo do dva sata ujutru, a kad se vratih kući, priđoh vratima i ustuknuh. Bila su razbijena! Pođem korak nazad i pažljivo povirim unutra. Kad tamo stoji moj kofer na sred hodnika sa nožem zabijenim u njega a okolo pobacane i ise-čene stvari.

Jeza mi prođe telom i krenuh da pobegnem ali u tom tre-nutku izađe Veljko iz sobe, razbarušene kose, krvavih očiju i petljajući jezikom.

– Gde si bila? Gde si bila? – Priđe i udari mi šamar a onda još jedan, dok sam govorila da sam bila sa njegovim malim šegrtom u obližnjoj diskoteci. Derao se:

– Lažeš, lažeš!A zatim pade na kolena povukavši me za sobom, nekako

slomljen, suznih očiju govorio je da me voli, sve do jutra dok se nije otreznio iz tog svog delirijuma.

230

KRIVA ZBOG LEPOTE

Pitala sam se često, šta to ljudi vide u meni i čime do-vodim taj muški svet do takvog ludila. Ili se to dešava svim ženama ali one ćute.

Misliš Hamede da sam ja tome kriva? Ili prebacuju na mene ono što sami rade?! Sećala sam se kako si mi govorio:

– Alah ti je Dijana podario lepotu koja svima upada u oči. Žene te gledaju ljubomorno, žele ti smrt. Vidio sam im to u očima dok te gledaju. A u glavama muškaraca izazivaš pohotne misli. Tvoja slika im ne da mira ni kući kad dođu. Spavaju sa svojim ženama a misle na tebe. Te njihove misli ne daju tebi mira. To su džini koje oni stvaraju svojim mislima a onda tebe džini napadaju. Kažeš:

– Ta tvoja lepota pripada Alahu Dijana. Zato moraš da je pokriješ.

Ovom rečenicom si Hamede hteo da mi odgonetneš tajnu moje ženske sudbine?!

Zar sam kriva Hamede što se zaljubljeni pretvaraju u div-lje zveri? Zato što su žedni krvi i vlasti nad ženom? Šta ih to na taj zločin pokreće? A ja kao žena moram da se pokrivam. Ne verujem hafize da je to volja Božija.

Zašto moja lepota tela i duše izaziva kod muškaraca ljubo-morno ludilo? Zašto se ljubav pretvara u zločin? Odjekivalo je u meni i u mojoj pozleđenoj duši.

Šta se ovo dešava oko mene i zašto? Odlučih da odem u Sarajevo i da se potom vratim u Minhen.

231

MAJOR SRPSKE AVIJACIJE

Evo, Hamede, danas ću da ti ispričam još jednu veoma uz-budljivu priču. A koja to priča nije takva u mom životu?

Sunčan, veoma lep dan u Srbiji. Neka preteća mirnoća se osećala u vazduhu. Na drumu oko Malog Zvornika nig-de žive duše. Pojavi se jedan crveni auto. Mili polako preko dugačkog mosta iznad reke Drine. Na kraju mosta kućerak i rampa. Naoružan, mlad čovek u uniformi stade pred auto sa stranim tablicama. Iz automobila izađe mondenski obučena, mlada i veoma visoka devojka duge plave kose.

Vojnik je odmeri. Drsko iskrivi usta u osmeh gledajući njene visoke potpetice.

– Dobar dan. Dugo su vas zadržali ovi graničari ispred nas. Ispitivali su vas šest sati. Šta su hteli od vas – upita je.

– Ništa. Imali smo mali nesporazum – odgovori ona.Nije htela da kaže da su joj našli blanko saobraćajnu i da

su joj rasturili čitav auto u traženju ko zna čega, samo zbog onog čoveka što zaboravi taj nesrećni dokumenat u njenom autu. A možda ga je i namerno tu ostavio. Uhvati se čas za čelo i pomisli, sam Bog me spasao da me ne stave u pritvor dok se stvar ne razreši.

– Mali nesporazum – ponovi on upitno u neverici. – Pa vas sedam sati držali – podiže obrvu značajno. Gde ste kre-nuli – upita je.

– Za Sarajevo – odgovori devojka i dade mu pasoš.

232

– Sad, kada se smrkava opasno će biti putovati kroz uni-štene predele. Znate li vi uopšte gde je Sarajevo i kakvi su putevi po Bosni? – upita je zabrinuto.

– Pa naravno da znam – slagala je sa sigurnošću u glasu.Nikad nije bila u ovom kraju. Nikad nije išla za Sarajevo

iz pravca Malog Zvornika, ni u mirno doba.– Znate, gospođice, krećem se svaki dan ovim putevima i

ne bih se usudio noću putovati za Sarajevo. Rat je! – naglasio joj je službeno i sa visine. – Uzmite hotelsku sobu u Zvorniku, pa ujutro putujte. Sigurnije je. Putevi su bombama razrovani, nema saobraćajnih znakova. Možete lako zalutati i pasti ne-prijatelju u ruke. A bilo bi šteta tako lepa devojka! – Pogleda je vojnik brzinski od glave do pete.

– Znam – odgovori devojka rezignirano. – Mogu li da dobijem svoj pasoš?

On joj dade pasoš i skloni se u stranu. Devojka sede u auto i krenu. Vozeći se kroz opustošeni Zvornik uhvati je mala jeza od te pustare i mirnoće i neka nelagodnost ovi joj se oko srca. Možda bi stvarno trebalo da nađe neki hotel i sutra da nastavi. Kroz glavu joj prođe slika vojnika sa oružjem kako joj preprečuju put, grubo je izvlače iz auta i nasilno joj kidaju odeću sa tela. Nehotice prođe rukom kroz kosu i potom upali radio. Gluposti, pomisli, nisam slepa da bih promašila put, ali misli joj opet odlutaše do onog vojnika što joj je rekao da su putevi izrovani i da nemaju znakova a skoro čitav put do Sarajeva ide preko brda i šuma. Obuhvati je neka jeza iako još sunce nije sasvim zašlo, brzo upali grejanje, uze žvakaću gumu i poče snažno da je žvaće.

U tom času prepreči joj se jedan napola izrešetan auto na putu i visok, stasit vojnik nekako prevelik za taj mali auto, iza-đe i priđe devojčinom autu. Pokaza rukom da otvori prozor.

233

Ona ga sa nepoverenjem pogleda i pritisnu dugme na vratima auta i zaključa se. On se nasmeja i diže ruke.

– Otvori, neću ti ništa. Samo da te pitam nešto – reče i sklopi ruke kao da moli.

Ona ga odmeri prodorno i nepoverljivo a pogled joj stade na njegovom opasaču sa pištoljem, dvoumila se još koji tre-nutak a zatim ipak otvori prozor.

On se nasmeja dobroćudno. – Ti ideš za Sarajevo? – upita je.

– Da. Otkud znaš? – upita ga devojka.– Čuo sam na granici, kad si razgovarala sa vojnikom Dra-

gišom, da ideš u Sarajevo? Da li bi mogla da me povezeš? Imam sastanak ujutro u štabu na Palama i baš sam tražio prevoz. – Nasmeja se ne baš ubedljivo. – A i nije bezopasno da ideš sama – pogleda je on značajno.

Malo povučena njegovom mirnoćom i suverenošću a malo sa njenim malopređašnjim mislima, klimnu glavom i dade mu odobrenje.

– Ajde za mnom, samo da ostavim auto – reče i krenu, a ona za njim. Misli joj se ubrzaše, menjaše se iz sekunde u sekundu kao neka traka sa slikama.

Da produži svojim putem, pomisli. Ali odmah potom pade joj pogled na zadnje zrake zalaska sunca, koje nemadoše ništa romantično već preteće. Treba da uđe u šumski deo, po-misli, koji je poprilično dug. I nastavi da prati njegov auto koji stade u sred šume. Ona uzdahnu i izađe iz kola. Ali za svaki slučaj ponese tašnu sa sobom u kojoj je nosila papreni sprej.

– Napravili smo aerodrom na onoj livadi. Ja sam Miko. Major srpske eskadrile – reče i pruži joj ruku.

– Aha – klimnula je glavom nezainteresovano. A on na-stavi:

234

– Video sam odlučnost na tvom licu i tvrdoću pogleda. Znao sam da ćeš krenuti na put. Morao sam da te spasem – našalio se. – Ja sam iz Beograda!

Ona se u sebi pitala – a šta radi u bosanskom ratu? Možda kao i svaki balkanski muškarac voli da se igra „ta-ta-ta”. Tako su se dečaci sa drvenim puškama u rukama učili ratovanju.

Meni bi, Hamede, bilo bitnije da su dečaci učili da vole, a ne da ratuju. Što su duže putovali, devojka je bila uverenija da je imala strašnu sreću da se major Miko našao na drumu.

Oko ponoći su stigli na Pale. Major je vodio sa sobom kroz stražu. Dok je pričao na sastanku štaba, ona je razmišljala kako da siđe sa Pala u Sarajevo. Bi joj malo neprijatna ta pomisao pa prebaci nogu jednu preko druge i poče nervozno da je njiše.

Kad se sednica završila odveze ga do hotela „Bistrice” koji su pretvorili u neku vrstu štaba i pozdravi se sa njim. On stade kao ukopan gledajući je kao da je pala direkt sa Marsa.

– A gde će madam upita podrugljivo.– Pa u Sarajevo kud sam i pošla – reče odlučno.– U Sarajevo – odgovori on još podrugljivije. – Da li si ti

normalna? Misliš li da možeš kao pre rata jednostavno da se odvezeš svojim autićem u Sarajevo i prošetaš se gradom. Možda bi malo svratila i u šoping? – rugao joj se, što ga je jako zabavljalo a onda priđe njenim vratima i otvori ih.

– Ajde izlazi, nemoj da te prtim na leđa – reče nared-bodavnim glasom koji nije trpio protivljenje. Izađe i krenu poslušno za njim. U hotelu na recepciji sedeše neki vojnik koji se diže kad ugleda Majora i pozdravi ga podižući ruku i prislanjajući je na glavu reče:

– Niste se najavili Majore. Želi te sobu za prenoćište?– Da – odgovori Miko a ona dodade – I za mene jednu.

Major se razdragano okrenu ka njoj i reče:

235

– A da ne bi možda i doručak u krevet? – Nasmeja se gromoglasno i povuče je za sobom. Kad su stigli u sobu ne da je bilo hladno nego kao u frižideru. On izu cipele i leže a ona osta stojeći na sred te ledare pitajući se šta da radi a slike prošlosti, kao aveti počeše opet da joj lete kroz glavu.

Silazila je iz voza na Beogradskoj železničkoj stanici. Pri-lično izmorena od puta uputi se u najbliži hotel preko puta. Uđe i uze sobu na trećem spratu. Samo što je ušla u sobu i spustila stvari, začu kucanje na vratima.

– Ko je – upita. – Recepcija, zaboravili smo jedan potpis.Samo što otvori vrata, taj mladić sa recepcije upade u sobu

i zatvori vrata za sobom. Sva u panici devojka poče da ga smiruje rečima i moli da izađe. Al’ nije pomagalo. Pokušavala je da izbegne njegove napade i nekako da dospe do vrata al’ je on stalno bio na putu prema njima. Videći situaciju u kojoj se nalazi nije nalazila nikakvog drugog načina nego da istrči na balkon a kad on krenu za njom ona skoči sa tog balkona na sledeći. Bili su blizu jedan do drugog ali, bez obzira, nije to bio bezopasan potez. Ipak joj je bio draži. Sada je na Palama mislila da je upala u sličnu mušku zamku. Miko joj je, izgleda, čitao strah na licu:

– Čekaš da ti se Bog smiluje? Lezi, šta si se prepala. Ne misliš valjda da ću da te silujem u ovoj ledari. Biće nam toplije kad ležimo jedno uz drugo. Ujutro te sprovodim za Sarajevo.

Major je održao obećanje. Vodio je nekim „kozijim” dru-mom, koji su bageri napravili. Vozili su se od barijere do bari-jere, da bi izbegli protivničke snajperiste. U Sarajevo su stigli sa smo jednim metkom u automobilu, odnosno sa probuše-nim hladnjakom.

Odvela sam ga kod nas. Mama je bila srećna da sam došla kući. Bio je to jedan stan na Ilidži koji je ona okupirala kad se

236

vratila iz Čačka na srpsku teritoriju. Tako se to tada u ratnom Sarajevu radilo. Major Miko me vodio sa sobom i pokazivao mi našu vojsku i punktove. Oficirima i vojnicima je bila inte-resantna hrabra devojka, stara samo 24 godine, koja je čak iz Minhena došla na ratište. Postala sam jako popularna među Srbima na Ilidži.

Momci su me čašćavali benzinom, pa sam se često vo-zikala od punkta do punkta. Postala sam im kao vojnička maskota. Oblačili su mi uniformu i davali oružje. Imala sam u stanu „kalašnjikov”, koji sam sama rasklapala, čistila i kori-stila da vežbam bojevo gađanje. Učili su me na poligonu da pucam iz minobacača i protivavionskih raketa. Jedna za malo da nam dođe glave. Okrenuh minobacač prema zemlji, kad se oni pobacaše po zemlji vičući na mene:

– Diži to u vazduh, u vazduh!U vazduhu je eksplodirala. Izbegla sam opet sigurnoj smr-

ti nekim čudom hafize!Pucala sam i iz velikog mitraljeza koji je bio pričvršćen

na stalku. Istrgao mi se iz ruke i počeo da puca po NATO-u. Umalo nisam izazvala treći svetski rat. Dok ja nisam ni pot-puno ni kobno shvatala ozbiljnost ratne situacije, vojnicima i oficirima sam bila zabavna, jer su mislili da sutra možda neće biti živi. Gledali su na mene kao na jedinu tanku sponu između pakla u kom su se nalazili i raja, koji su naslućivali da je negde iza mene. Stalno su me zvali da opet dođem. A ja sam im pričala o obećanoj zemlji izvan ovih granica pakla.

Nekima sam, međutim, bila sumnjiva. Jednom, dok smo se zezali, opasavali su me redenicima i kačili bombice oko pasa, dva pištolja i ne znam šta još, pa su me slikali kako vodim zarobljenika i sprdali se s Markom kakav je šonjo kad je dopustio da ga „treba” zarobi. Dok smo se mi tako šalili i

237

pucali od smeha, odjednom se pojavi vojna policija i uhapsi me na licu mesta i bez komentara.

Neki vojnici su me pokupili i svezanih očiju proveli u za-tvor. Od tada se više ničega ne sećam osim da su me budili non stop. Samo što zaspim ajde opet ustaj. Niti se sećam da sam šta jela niti pila niti u toalet išla svih tih dana. Jedino se sećam te ubitačne lampe. Stavljali su me da sedim ispred lampe sa jakom sijalicom koja mi je oči izbijala, da ne vidim oficira preko puta mene, i danima mi postavljali ista pitanja:

– Gde si, kako i zašto upoznala majora Miku?– Gde si bila pre rata i šta si radila?– Koje si škole završila i gde?– Šta si radila u Srbiji, a šta u Crnoj Gori?– Šta si tražila u štabu na Palama?– Šta si tražila na punktu na Ilidži?– Zašto si prisustvovala sednicama štaba?– Znaš li gde je aerodrom srpske eskadrile?– Gde si pohađala OB u Minhenu? – Interesovali su se za

tajnu školu špijunaže koja se očigledno nalazila u Minhenu.Sve su znali o meni a ispitivali su me već po deseti put ne

znam ni ja zašto kad su ionako već sve znali.Mrtva umorna i sve rezigniranija, izmrcvarena do zadnjih

granica snage pokažem im ljutito srednji prst i kako se gura OB tampon tamo gde mu je mesto. I kažem: – To je jedini OB za koji znam.

Čovek preko puta mene povisi ton i reče:– Slušaj devojko, mi možemo s tobom da razgovaramo i

na drugačiji način.To je bila pretnja koja je nedvosmisleno govorila da će

upotrebiti nasilje ako ne budem sarađivala. Shvatila sam da ih je moja pojava potpuno zbunila. Došla sam iz Crne Gore

238

autom minhenskih tablica. U Malom Zvorniku sam pokupi-la njihovog slavnog Miku zvanog „kamikaza” preko Pala me sveo na Ilidžu gđe me je upoznao sa svim bitnim mestima. Bila sam osumnjičena da sam strani špijun, jer za kratko vre-me dođoh u dodir sa svim što je bilo bitno.

Kako mi nisu našli nijedan dokument, nijedan dokaz da sam nekome davala podatke, da nisam prodavala oružje, pu-stili su me. Pritom su mi dali otpusnu listu, odnosno zapisnik, dug dva metra. U njemu je pisalo sve šta su mi našli u stanu i sve oružje koje su mi oduzeli. A imala sam tih poklona puno. U nedostatku, devojci prikladnih, poklona, poklanjali su mi ono što su imali.

Pitam se odakle je dolazilo to skupo oružje kojeg su imali u tolikom izobilju? Svi pričaju i osuđuju nas kakvi smo var-vari i kako je narod napravio građanski rat. Ma, ajde, molim te, priče za malu decu.

Bosna i Srbija sigurno ne. Oni nemaju dovoljno ni za hleba a kamoli za toliko oružje. Otpusnu listu je pisao neki vojnik. Na pitanje koje zanimanje da upiše od tih raznih koje imadoh, odgovori mu umesto mene onaj što me je ispitivao.

– Piši avanturista.

239

ČASNA PONOĆNA DAMA

Oficiri me otpustiše i ja se otpustih iz Sarajeva. Tri puta sam sedala u auto i polazila i tri puta mi je mačka legala pod točkove. Mama je na kraju uze u ruke da bih mogla da krenem. Krenula sam za Crnu Goru gde je Veljko očekivao moju malu isporuku ali pred Nikšićem zanese mi se auto na jednoj krivini na kojoj je bio prekid asfalta. U toj velikoj brzini proletim kroz ogradu kuće koja se nalazila nedaleko od puta i zabijem se u prozor spavaće sobe. Ne znam da li je to bila nesreća ili me je ipak pratila sreća jer mi posle rekoše da se na tom mestu gde sam proletela samo pet minuta pre udesa igrala devojčica sa cukom. Kako sam izašla iz auta raskrvavljene glave, tako sam u istom momentu i pala u nesvest, probudila sam se u bol-ničkom krevetu preko kojeg su gmizali žohari. Kad su upalili svetlo, razbežali su se neverovatnom brzinom. Morali su da mi šiju usnu na živo. Ratno doba, nije bilo anestezije pa su se moje granice trpeljivosti rastezale do „bez svesti”.

Ne znam, Hamede, zašto sam se nalazila stalno u nekim opasnostima i šta je to sve trebalo da znači? Ali znam da sam preživljavala više od ostalih devojaka.

Od auta nije ostalo ništa, a ja sam opet preživela. Mamina mačka me je sprečila da počinim strašno ubistvo, samo pet minuta ranije ubila bih to dete. Da li je ona to stvarno osetila kada se tri puta trudila da me zadrži?

Moj život je stvarno sve više ličio na avanturu. A major Miko mi je bio kao neka vrsta anđela čuvara koji se pojav-

240

ljivao uvek na kratko, ali baš onda, kad mi je pomoć bila ne-ophodna. Činilo se, kao nevidljivi duh iz Aladinove lampe.

Oni koji su jednom imali pravo boravka, takozvani „duldung” u Njemačkoj, pa otišli iz zemlje, izgubili su pravo povratka u zemlju. Miko mi dade pasoš svoje bivše devojke, da se sa njim vratim u Nemačku. I reče da budem na oprezu.

Ona je bila prava špijunka, to se videlo već po samom pasošu, ispunjenom brojnim pečatima raznih zemalja. Vero-vatno sam zbog nje i morala da odležim u zatvoru. Al’ ko zna za šta će to sve biti dobro?

Veljko, moj „budući bivši”, pomiren, učinio je preko svojih veza da to postane i moj pasoš. U svetu se sve može, ako imaš prave ljude na pravom mestu u datom trenutku.

Našla sam se u kušet kolima za Nemačku preko Mađar-ske. Na granici mi dvojica konduktera dadoše trake da vežem vrata od kušeta iznutra, da me tokom noći lopovi ne bi po-krali. Nisam spavala. Čitavu noć sam osluškivala provalnike a i tihi šapat mojih misli: – Znaš li šta te čeka na granicama, sa pasošem jedne špijunke?!

Na svakoj kontroli sam premirala u sebi, sa bezbrižnim osmehom na licu. U svetu u kojem sam živela bila sam pri-morana da usavršim skrivanje osećanja i misli. Danas je to svakodnevica skoro svakog čoveka.

Ono što ne možeš oceniti, postaje ti nesimpatično. Nepo-znato izaziva strah. Danas je postalo uobičajeno da svi zaziru jedni od drugih, skrivajući sopstveno lice. Zato se valjda i ne družimo više.

Žene se služe botoks injekcijama da umrtve mimiku bri-šući sve izraze osećanja na njemu… I duši. A muškarci po-sećuju seminare manipulacije i NLP-a, kako bi bolje mogli varati. A da im se ne vidi na licu i ne zaboli u duši.

241

Odužila se ta noć i moja razmišljanja kojima sam se trudi-la da zavaram strah. Ali, nekim slučajem ili voljom Božijom, kako ti kažeš Hamede, sve se dobro završi. Ko bi znao ko prostire puteve pred nama i upravlja sudbinama našim?

Tako se ponovo nađoh u Minhenu, a put me dovede pravo na mesto koje je otvaralo novu dilemu. Mogla sam da radim kao što to većina radi. Niska plata konobarice ili još niža či-stačice. A mogla sam raditi i baš ono što mi je pričinjavalo izazov i zadovoljstvo, ali u kombinaciji sa onim što sam naj-više prezirala, a što me pratilo kroz čitav život.

Stari ljudi kažu: „Nema sreće dok ne okusiš bol, niti za-hvalnosti na dobitku, dok ne upoznaš gubitak!”

I tako nađoh se na pozornici, da radim ono u čemu sam stvarno i oduvek uživala. Gluma, ples i dizajn su mi bili u krvi. Radila sam s puno zadovoljstva. Moji nastupi su bili teatralni i uzbudljivi. Dovodila sam ih do savršenstva kroz plesne koreo-grafije koje sam sama pravila i kostime koje sam za njih kreirala.

Ali, sudbina je spremna uvek da ti se naruga, baš kad po-misliš da si našao sreću. Uz posao, koji me je ispunjavao i oduševljavao, išlo je i ono što sam najviše prezirala. Spojiše se, naime, moja strast za plesom i odvratnost prema muškoj požudi koja ga je pratila.

Noćni život u Nemačkoj je za mene bio otkriće nečeg no-vog. Velika životna škola i veoma veliko iskušenje. Ko preživi sve to, a ne zaluta u mraku te noći, morao je da ima dobrog anđela svetlosti. Jer putevi noći su jako tamni, čak mračni, ali zavodljivo svetlucaju.

Blješteće reklame zaslepljuju ti pogled, glasna muzika ti krade sluh, smeh požude i strasti ti zavode dušu, opojna sred-stva, ako ih samo probaš, bacaju ti um u lažni zanos i sreću. Čovek se brzo izgubi u takvoj čaroliji noći.

242

Bila sam diva minhenskih noći. Maštala sam o brzoj zaradi i povratku kući. Mnoge devojke su krenule u tu avanturu sa istim ciljem ali ih iluzija svetlucave noći nikad više nije napu-stila. Pravila sam gigantske predstave, kompleksnih koreogra-fija i sa raskošnim kostimima. Sve sam, uglavnom, radila sama, uživajući u svakom segmentu stvaranja. U sve sam unosila svoju ljubav, ljubav umetnika. Moji su nastupi bili traženi od strane menadžera i agencija za zabavu, tako da sam mogla da biram uslove za moje angažovanje. Glavni uslov mi je bio da me gazde ne teraju da sedim sa klijentelom tih noćnih zamko-va, uglađenom gospodom pod crnim plaštom grofa Drakule.

Nisam podnosila da me neko nepoznat dotiče. Čak i dodir Drakulinih usana na mojoj ruci, izazivao je stresanje i jezu u meni. Držala sam se po strani. Katkad bih sa nekim prijatni-jim „džentlmenom” popila piće.

Život me tada učio najvećim mudrostima. Shvatila sam da ono, do čega nije lako doći, biva najinteresantnije i dobija neverovatno na ceni. Učila sam iz ljudskih slabosti. I koristila se njima.

Moje predstave su imale priču. Radnja je bila uzbudljiva, a potpuno obnaživanje teatralno, ali kratko, poput blica, tek da zagolica mušku ili žensku maštu. Kretala bih se kao u vr-tlogu vira u kojem jednostavno nestanem, dok se drakulska publika u napetom iščekivanju pitala – videše li šta ili to bi samo iluzija? Sve se završi i pre nego što započne.

Volela sam plesnu mistiku, samo kao nagoveštaj koji budi maštu. Zastajala bih, gledajući mužjake direktno u oči, te, od strasti napete muškarce dok iščekuju nasladu. Imala sam ponekad osećaj da pred binom sede paščad sa razdrljenim čeljustima, koji se ispruženog jezika, dahćući suzdržavaju da ne skoče.

243

Obožavala sam da ih držim napetim, da pratim kako im telesna temperatura raste sve do ključanja, da bi im u odsud-nom trenutku neočekivanim hlađenjem oduzela svu obeća-vanu draž i muški ćar.

U takvoj situaciji muški svet najčešće gubi kontrolu nad sobom. Jedina želja koja mu ostaje je da raspakuje taj paket strasti i zadovolji svoj životinjski nagon.

Posle predstave bih se povlačila u zadnji deo šanka i sedela uglavnom sama, tražeći u sebi snagu, koja mi je bila neop-hodna da prevaziđem opasnosti i bolesti noći.

Moje unutrašnje vizije, koje sam imala gotovo svakod-nevno, su mi pokazale put u slobodu. Moja lična sloboda mi je davala snagu i terala me da verujem da je ovo u Minhenu samo prolazna stanica za moj uspešniji život i povratak kući.

Noćni klubovi Nemačke nisu bili loša stanica mog života. Čitavu noć sam plesala ili sedela, većinom sama uz čašicu skupog šampanjca i to za basnoslovnu svotu novca, o kojoj su mnogi mogli samo sanjati. Sam novac nije hranio moju maštu ni taj noćni svet. Ja sam maštala o svojoj kući i radnji, koje sam u mislima uređivala do najsitnijih detalja. Živela sam u tim vizijama. Svake noći bih se vraćala u taj svoj svet jer sam u njemu bila srećna.

Znaš, Hamede, ovo potvrđuje to što si me učio sve vreme. Kažeš: – Šta misliš to biva.

Sve što sam tada priželjkivala i gledala u sebi zaista se ostvarilo. Doduše, sa malim izmenama. Maštala sam da se vratim u Sarajevo, da napravim veliku kuću i otvorim otmeni kafe sa galerijom u njoj. Ali, kako se rat u Jugoslaviji nije stišavao, dogodilo se da se kuća iz moje mašte obistinila u Italiji, a radnja u Minhenu. I to ne kao kafe sa galerijom, već kao Institut za podmlađivanje.

244

Zaista su čudni putevi Gospodnji. Bog valjda dopušta da ti se ostvare želje onako, kako je najbolje za tebe. Previše jed-nostavno, moglo bi postati dosadno.

Tako sam, udubljena u svoje misli, provodila vreme tokom svoje radne noći, čekajući na sledeći nastup. Bilo ih je četiri, svaki po dvadeset minuta. Posetiocima sam verovatno delo-vala odsutno i nedostupno. Niko od njih nije ni naslućivao kakav se uzbudljivi film odvijao iza mojih spuštenih kapaka.

U lokalu sam bila prisutna samo telom. Publika je to pri-mećivala a to je budilo njihovu maštu i gonilo njihovu rado-znalost da me makar u pauzi otpakuju kao paket, onaj koji se nije dao dobro pregledati na pozornici.

Čudno je to. Bilo je puno striptizeta koje su se skidale već nakon prvih par minuta i ostatak vremena na bini igrale ob-nažene. Kao da su žudele da im muškarac gleda svaki pedalj kože i zaviri u unutrašnjosti tela. Tako kad se paket otvori na sceni, kad se telo vulgarno razotkrije, pažnja i radoznalost publike brzo splasne. Nestane kao žeđ posle ispijene čaše.

Sve što se javno gleda i opipa, prestaje brzo da bude in-teresantno. Kad nema čarolije naslućuje se golotinja a znati-želja nestaje. Morala bi biti sasvim posebna i nesvakidašnja ta plesačica da bi i posle tog ogoljenog plesa bila privlačna samo za gledanje.

Ne znam zašto većina žena misli da će muškarcu postati neophodna kad je vidi nagu i kad se zasiti njenog tela, pa nastoji da mu se što pre da u nadi da će ga to malo mesa vezati za nju. Kakva kobna zabluda! To je upropastilo svet. Žene, koje ne znaju svoju vrednost. Pitam se gde su izgubile cenovnik i kad i zašto su ga izgubile?

Neki će reći da žena ne treba da ima cenovnik, jer ona nije roba i ne prodaje se. Ooooo, i te kako se prodaje! One koje

245

se udaju, koje tvrde da su čedne, one se najpre prodaju i to u bescenje. Ali, one nisu toga svesne. Gledajući njihove muževe, koji dolaze u noćne barove da zadovolje svoje nenormalne potrebe, shvatila sam da se i udate žene prodaju ali puno manje dobijaju za ono što daju, od onih po barskim stolicama.

Jedna supruga ne samo da nije plaćena za sve usluge koje muž od nje zahteva, nego biva još i ponižena, duhovno, tele-sno, mentalno povređena i zaražena.

Eto šta je upropastilo svet i njegov sistem vrednosti. Na svakom čošku jeftina roba, pa uzmi, zadovolji se i baci. To je ušlo u sve sfere života.

To ćeš shvatiti Hamede kad saslušaš do kraja ovu moju ispovest.

246

ARIMAN, BOG TAME

Kao i u svakom poslu, kad se dozna koja firma dobro radi, skače joj popularnost, pa svi pokušavaju da se okoriste o nju. Tako i čuvari noći i njihovih dama, kad saznaju da je neka dama sama, dolaze da joj ponude „zaštitu i ljubav”.

Znaš, Hamede, shvatila sam da nikad ne znaš šta je zbog čega dobro. Svaki doživljaj, bez obzira koliko ružan, može da ti bude anđeo čuvar koji će te u datom trenutku zaštiti od mnogo veće nemani i propasti.

Tad još nisam shvatala u kakvom krkljancu aždaja i vam-pira sam se nalazila. Ali moja pređašnja iskustva, i ljubavna i ratna, spašavala su me i u ovom novom košmaru. Zapravo, sve više mi se čini da su sva moja iskušenja bila ratna iskustva i da iz rata nisam ni izlazila. Čitav život neka borba.

Tako obučena kroz životne nedaće, a sa pojavom nepri-kosnovene dame kojoj nije bilo moguće prići, niti proniknuti kroz fasadu njene bezosećajnosti, plašila sam čak i te „zaštit-ničke vitezove”.

Dugo nisam shvatala šta to ljudi vide u meni i na meni, i zašto zaziru od toga što vide. Ja sam sebe uvek videla dru-gačije, jer sam bila s ove strane zida i videla to što se nalazi skriveno i šćućureno. Ranjiva, prestrašena, izgubljena, mala devojčica koja nije shvatala svet i samo je glumila hrabrost, sklanjajući se pred raznim olujama, tražeći bezbedan zaklon. Kojeg nije bilo. Sem sopstvenog zida koji podigneš od otpada raznih zbivanja.

247

Ubrzo je došao prvi, da mi objasni kako mi je potrebna zaštita i da je on taj koji bi me rado zaštitio. Upitala sam sasvim naivno i radoznalo:

– Od čega treba da me zaštitiš? – Stvarno me je intereso-valo, i čekala sam napeto odgovor od tog stasitog nemačkog plavušana.

Šta znam, možda stvarno nije bezbedno u tom svetu noći. Na televiziji se svašta prikazivalo o tome.

Ispričao mi je neku, verovatno, uobičajenu priču o raznim napadačima i nasilnicima koji haraju i jednostavno uzimaju šta im padne pod ruke. Kaže, znaju da budu veoma neugodni.

– Samo neugodni? – upitah podrugljivo.Ta priča me nije takla. Prošla sam veći horor od tog. Ne

znam šta je video na mom licu. Ledenu i neprobojnu masku? Moguće. Ta je maska terala i najhrabrije od mene. Ubrzo sam videla kako Nemac polako gubi interes da me potčini sebi.

Bila sam, pa i tu postadoh neprikosnoveni zaštitnik same sebe i diva noći. Pokušavala sam da osvestim mnoge od de-vojaka sa te scene, ne bi li shvatile da one same sebe drže pod katancem natovarenog im straha. Svugde isti scenario. Po-tražnja za robovima kud god se okreneš. A žene su bile naj-pogodnije za to. Brzo ih preplašiš svojom grubom pojavom i prodornim glasom, pa misle, nalaze se pred Kiklopom koji će ih progutati. Pa, ako se njemu prepusti, biće bar zaštićena od drugih, još gorih. Ali ništa od toga nije tačno.

Svako je sam svoj gospodar jer Alah je dao svakome slo-bodu da radi i živi kako on hoće. Nisi li me tome ti učio hafize.

A žene se u ovom svetu iskorišćavaju na sve moguće nači-ne. Najgore je što očevi i već iskorišćene majke, ne znajući za drugo, uče svoje kćeri da rade to isto. Od škole, preko braka i

248

porodice, radnog mesta. Kroz sve faze života, biva korišćena i maltretirana, a da to i ne vidi. Tako neprimetno tone sve dublje, dok ne prestane biti sveto i osećajno biće. I postane samo ovčica ili druga zverčica, koja ujeda koga može, braneći se beznadežno svojom javnom maskom princeze. Viđala sam mnogo takvih devojaka po mondenskim ulicama evropskih metropola, kako se voze u zlatnim kočijama sa raskošnim odorama, i nevide da su izgubile cipelicu.

Vremenom me obuzimalo sve više zadovoljstvo da uvla-čim muškarca u svoju igru, kao tarantula koja će mu, kad upadne u moju mrežu, zariti nevidljive zubiće i lagano mu vratiti otrov koji su muškarci ostavili u meni. Sve se vraća, zar ne Hamede?

Što god je čovek ikad iz sebe izbacio, vratiće ti se na ovaj ili onaj način. Kroz ono isto ili neko sasvim drugo biće. To je naš ljudski bumerang. Bacala sam i ja takav bumerang, ne razmišljajući o tome šta bacam i da će mi se vratiti i pogoditi me kad mi najmanje bude trebao.

Zato, pazite šta bacate od sebe. Smeće je nekad bolje zadr-žati jer, ako ga baciš drugom, vraća se udvostručeno a nekad i više puta. Zapravo, najbolje je ne davati svoje smeće drugom, čak ni na preradu, nego ga sačuvati i preraditi u sebi, jer iz prerađenog smeća se može dobiti dragocena energija.

Uživala sam gledajući kako ti ugledni i uglađeni ljudi, s kravatama i crnim odelima, uticajni ljudi, na visokim pozi-cijama, postaju jadna, strašću obuzeta stvorenja. Gube svoje obličje i moćni plašt zaštite na koji su navikli. Sva im se moć topila ulazeći u tu ponoćnu šumu iluzije, strasti i zadovoljstva. Stapali su se u masu belosvetskih mužjaka, žudno očekujući nagu Alisu u zemlji čuda, koja će ih uvesti u famozni svet sladostrašća.

249

Dobijali su to što su i tražili. Postali su deo čopora gladnih hijena, koje se uvijaju oko žrtve, kojoj će zariti svoje zube, ispustiti opijum i zamagliti svest.

Mnogi od tih elitnih ljudi postajali bi ponoćni ovisnici, bez izgleda na izlečenje. Vraćali bi se tim ženama opet, i opet, i opet. Znali su unapred da će izaći prazni i poniženi. Ali strast je najjači opijat, jači od svake droge. Ogoljena i sirova muška strast traži stalno još i još u nadi da će jednom biti potpuno zadovoljena.

To je samo iluzija Boga tame. Klopka Arimana kojom te veže za sebe. U islamu ga, kažeš Hamede, zovu šejtan, đavo, ime koje se već otrcalo i ne shvata se ozbiljno opasnost koja mu se krije iza imena.

Strasti Hamede, mogu biti samo veće i nikad zadovolje-ne. A njihove muške želje i požude sve izopačenije, ako im dozvoliš.

Gledala sam kako se trude i plaćaju velike svote novca da uživaju u svojoj nadmenosti kočopernog mužjaka. Očekivali su da će me zaslepiti svojom moći i opiti novcem i pićem, da bi me mogli imati kao veoma lak plen i žrtvu.

Ali, prava barska dama se ne opija pre nego što joj džent-lmen stavi svoju karticu na raspolaganje. A kad se kartica isprazni dama se digne i ode, a o džentlmenu se pobrine iz-bacivač istrošenih gostiju i uz ljubazan osmeh ga isprati iz zamka grofa Drakule.

Većinom sam, utopljena u svoje misli, gledala sa strane taj scenario ocenjujući sa kim mogu da sednem a da se to ne pretvori u neprijatno natezanje sa škrtim a prohtevnim zanovetalom. Radila sam svoj posao i uzimala ono što su do-brovoljno davali oni koji su došli mene da prevare. Mislili su da me kupuju.

250

Ali u stvari kupovali su sami sebe. Pokretala ih je velika sa-mouverenost i čudovišno snažan ego, koji ih je držao u uvere-nju da su oni nešto posebno. Spremni su da daju sve što imaju da bi to i dokazali. Što je objekat njihovog cilja uzdržaniji i nedokučiviji, utoliko interesantniji i vredniji. Kroz njega su merili svoju vrednost i sposobnost. Što teže dolaze do cilja, to imaju veću motivaciju da ta nesavladiva planina padne njima pred noge. Tek tada im je ego zadovoljen, a njihova vrednost u sopstvenim očima neprocenjiva. Što više para potroše na svoj ponoćni plen, utoliko su vredniji sami sebi.

Moderan egipatski šeik, došao je jedne noći sa svojom svi-tom i s platinskom karticom, koju je preuzela naša konobari-ca. Dolazio je više puta, sa tom svitom, da uživa u programu. Činilo se da se šeik zaljubio u moju uzbudljivu predstavu i zagledao u mene. Želeo je da mi prebaci na konto popriličnu svotu novca, uz poziv da dođem u Kairo da mi napravi biznis kakav god ja hoću i gde hoću. Kaže, on „časkom doleti” gde god ja želim da budem. Ponuda je bilo sijaset kao i raznih ponuđivača. Ali ovaj šeik baš uplati pare na konto, a meni ta ponuda bi rizična i pored prinčevog lepog izgleda i lepih manira. Instinkt je nalagao: makni prste od šeika! A ja sam naučila da ga slušam.

Ego muškarca je neverovatan. Progutao bi i samog sebe, kako bi narastao što više u sopstvenim očima i pred drugim ljudima. Najveći ulog takvog ega, koji sam ja primila, bio je 30.000 maraka za opušteno ćaskanje u virpulu. Gospodin je želeo da se opusti uz čašicu razgovora i kvalitetnog šampanj-ca sa prijatnim i lepim društvom. Takvi džentlmeni kojima su poznate norme lepog ponašanja i sa kojima sam mogla uživa-ti u tom izazovnom poslu i u trenutku života, prihvatala sam čak i sa oduševljenjem jer takvih trenutaka i takvih džentlme-

251

na na ovom svetu nema mnogo. Bez obzira što je gospodin sve vreme maštao o našem konačnom spajanju uživala sam u njegovoj suptilnoj igri reči. Ja kažem uvek da snovi znaju da budu nekad lepši i od same stvarnosti. Kad je gospodin sasvim opušten zaspao u toploj vodi obukla sam se i ostavila ga da sanja najlepši san.

Nigde na jednom mestu ne možeš, kao u noćnom striptiz klubu, da sretneš tako mnogo ljudskih karaktera iz različitih staleža. Ima tu umišljenih bogova sa debelim novčanicima, ali i palih anđela. Mnoge dame noći, opijene noćnom čarolijom zavođenja, u besomučnosti njihovih „džentlmena”, za pare davale su im sve, bez razlike šta su od njih tražili. A tražili su dušu!

„Prirodni sekt” je bio prefinjeni naziv za urin, po noćnim barovima. Takvi pali anđeli su dozvoljavali da se igraju sa fekalijama. To je prevazilaženje ljudskog dostojanstva.

Kad su meni prvi put rekli da gospodin želi „prirodni sekt”, odnosno uriniranje po ustima ili čak i ispijanje iz čaše, mislila sam da se sprdaju iza leđa „gospodinovih”. Pitala sam se, kakav mora biti čovek da bi se spustio tako nisko? Šta mu se desilo pa ga mozak pokreće u tako morbidnom smeru? Pa taj mora da je svoju dušu prepustio palom anđelu… Arimanu. Onaj ko traži takve usluge, ima mrtvu dušu ako je uopšte i ima. Njegova ličnost je samo ljuštura, koja dolazi u ponoć da guta sve i snabdeva svog mračnog gospodara ljudskim du-šama.

Upozoravala sam devojke da se ne upuštaju u ispunjavanje morbidnih želja. Umesto da me razumeju, njihovo slepilo okrenulo se protiv mene. Doživljavala sam Hamede, razne napade ljubomore i smrtne pretnje. Bacale su mi sodu u oči jer sam htela da ih naučim kako da cene sebe. Setim se često

252

kako sam te slušala zaprepašćeno dok si mi govorio „One te žele videti mrtvu”. Mislila sam da takve porive imaju samo dame noći. One nisu želele da budu spašene.

Kako je to moguće da čovek sve vidi a neshvata?

253

PROSTITUTKE SVETSKE POLITIKE

I u privatnom životu u Nemačkoj, osećala sam se ugrože-nom. Javno nisam smela da kažem da sam pravoslavna. Kad bi čuli da si iz Srbije ili ortodoksne veroispovesti, neki bi čak i pljuvali za tobom, govoreći sa gađenjem da smo varvari i divlje zveri.

Pokušavala sam Nemcima da objasnim da ovaj rat nema ništa s ljudima u Jugoslaviji, koji su miran i gostoprimljiv narod. Govorila sam im da je sve to njihova zapadna politika insce-nirala. Otkud Srbima i ostalim Jugoslovenima pare za takvo skupo „igranje rata”? Ja sam još uvek uporno govorila da sam iz Jugoslavije. A oni meni „Jugoslavije više nema”. Jeste, nema je više, tugo moja. Neko je morao da finansira buđenje strašnog nacionalizma, stvaranje mržnje, krvoprolića i zločina. A zbog toga ja sedim po ovim barovima i izigravam barsku damu.

Neko je dao pare da se Jugoslavija pretvori u gladijatorsku arenu, da bi taj neko sedeo na galeriji, u svojoj loži i krvoločno navijao kao rimski imperatori, za svoje ratnike i vojske, koje se poput razbesnele životinje međusobno razdiru. I naravno, da imaju „devojke kurvice” da im prave društvo i raspaljuju strasti jer to ni jedna žena radila ne bi da je mogla živeti jedan normalan i čoveka dostojan život. A ko bi njih onda zabav-ljao i ko bi im robovao za održanje ovog nakaradnog sveta i njihovih debelih novčanika.

254

Sve su to pokrenuli kurvari i prostitutke politike. Pod-metnuli su jugoslovenskim narodima nacionalističku mržnju, naoružali najagresivnije nacionaliste i inicirali ubijanja. A na našim jugoslovenskim područjima mržnju je uvek bilo lako probuditi.

Bože dragi, dva su svetska rata započeli na našim pro-storima i gotovo nas uništili. Naš narod iz toga nije izvukao pouku da ne potura svoje glave i leđa za bogaćenje velikih sila i vladara sveta. Pa dokle ljudi moji?

Srbi, Muslimani i Hrvati, dokle ćemo se među sobom ubijati, sve svoje uništavati i biti igračke koje drugima ostva-ruju njihove ciljeve? Jesmo li stvarno toliko glup narod da gospodarima sveta i za treći veliki rat budemo žrtveno jagnje?

Dok sam pokušavala da i Nemcima i našima objasnim da zlo u našoj zemlji rade drugi, a ne mi, smejali su mi se i govorili da sam poludela zbog svoje nacionalne povređenosti. Nikad ja nisam imala taj bolesni osećaj nacionalnog ponosa, zbog kog bih prolivala tuđu krv. Bila sam u duši mali Titov pionir, iako sada kažu da je i Josip Broz bio kriminalac. Tako je u novoj demokratiji na Balkanu – sve sami kriminalci koji govore o kriminalcima. Ali jedno znam: ono što govoriš o drugom, najviše govori o tebi samom.

Bezbrižni Nemci su me pitali zašto bi Nemačka i Amerika to radile i šta one imaju od toga? Bože, mislila sam, da li ovaj narod poznaje istoriju i da li je uopšte uče po školama? Al’ i ja sam istoriju učila iz drugih knjiga. Podsmevali su se mojoj „naivnosti”. Nisu želeli da se „deranžiraju” tamo nečijom ne-srećom. Govorila sam im: „To što baciš drugome, zakucaće i na vrata tvoja. Nepravedno okrivljujete nedužan narod!”

Danas im je, nadam se, to moje kazivanje postalo bar malo jasnije. Ono što su započeli i podržavali sad kuca na njihova

255

vrata. Nema slučajnosti u istoriji. Sve je to tuđa i tvoja igra senki. Ona te uvek prati. Ne možeš joj pobeći.

Možemo li hafize da se spasemo ovakvi ogrezli u grehe?Nisam ekspert za politiku ali iz mog ogromnog iskustva

znam da, ko hoće do nečeg da dođe, uvek postavi u centar plemeniti cilj. Omladina, još neiskvarena, zdrava sila, želi da se prestane sa ratnim ubijanjima, da očuva jedinstvo svih na-cija i spase Zemlja.

Šta je iza paravana, to se ne vidi.Bravo omladino samo napred, promenite svet, borite se za

slobodu, jedinstvo i ljubav. Ali pazite, otvorite oči, nije trava sve što je zeleno. Među zelenilom postoje i otrovne, gotovo neprimetne biljke.

Moram to da kažem, jer ne znam da oćutim. Negde sam pročitala da su zeleni stranka „bivših ratnih zločinaca”. Izvi-njavam se, možda to nije tako, ali mnogo pre, kad su zeleni došli, imali su antropozofski koren. (Nemački naučni pokret koji je izučavao čoveka i svemir i spajao ezoteriju sa duhov-nošću i gnostikom, udrobljeno sa idealizmom, hinduizmom i meditacijama.)

Bili su levičarski orijentisani, komunistički nastrojeni, ekološki zastupnici za jednakost i prava svih. Super i ja sam takva udrobljena. Ali odjednom se pojavljuju kao potpornici dečije seksualnosti!? Navodno dete ima sva prava?! A šta dete zna? Pitam se, kako da takvi pokreti, sa tako plemenitim ide-jama, toliko zastrane i odu iz jedne krajnosti u drugu?

Kao što je šezdesetih godina onaj veliki hipi pokret za mir i ljubav među ljudima, završio kao grupa zaluđenih narkomana? Kako to da se svi miroljubivi ljudi nađu u blatu droge i srama?

Slučajnost? Nje nema!Hafiz Hamed me je tome učio. Jel’ tako Hamede?

256

A i kvantna fizika to kaže. Teoretičari kažu da je sve po-vezano jedno s drugim. Razmislimo malo svojom glavom o tome.

Ne želim nikoga da napadam. Samo govorim ono što vi-dim. Želim da isprovociram svet da počne da misli svojom glavom i prestane da radi po scenariju nečijeg programa, mi-sleći da je njihov.

Ne znam zašto me nepravda toliko boli, kad mogu za svog života da joj se lepo sklonim s puta? Zašto imam potrebu da ispravljam krive Drine i ljudima skrećem pažnju na njihove greške? Iz moje potrebe da im pomognem da naprave sebi bo-lje, stvaram sebi neprijatelje, koji mi posle zabijaju nož u leđa.

Niko ne vidi da mu ukazujem na greške da bi mu bilo bolje, upravo zato, jer sam ne želi drugome dobro i ne može da shvati tuđe. Zato ljudi i bacaju jedni drugima sodu u lice. Žalosno jeste. Ali ako im uzvratiš istom merom, neće biti bolje, nego ćemo hodati sa svojim ožiljcima kao nakaze.

Vrlo interesantno kako čovek iz jedne krajnosti prelazi u drugu. Ko to ulazi među te dobre ljude, lomi im peraja i navodi vodu na svoju vodenicu, koristeći zaluđenu i naivnu mladost? Zeleni…

Ne zaboravimo, čim su zeleni devedesetih godina došli na vlast, na šta sam ja još tada upozoravala, samo niko nije verovao, sproveli su agresiju nad Jugoslavijom. Kažu, po na-ređenju Amerikanaca!?

Sada to svi kažu. A glavni „bacač kamena” bio je Joška Fišer. Čim je došao na vlast, napao je jadan narod koji niko-me ništa nije skrivio. To je, kažu, potvrdio jednom prilikom i sam Šreder.

Da li može jedan čovek imati toliku moć i napasti jednu zemlju, a da svi članovi vrha države i politike moraju da ga

257

slede? Može li uopšte jedan „bacač kamenja” da pobedi čitav jedan narod bez ičije podrške?

Navodno, to ni do danas među zelenima nije razjašnjeno. Sve mi se čini da se nikad neće ni razjasniti. To se stalno dešava: pobiješ pola neke nacije i kad se s druge strane stvori lančana reakcija, uživaš u totalnom haosu i, naravno, profiti-raš. A ta nacija ostane da krčka u loncu, ne shvatajući kako se tu našla. Cela priča je jasna i poznata samo onima koji je napisaše.

Zašto smo Hamede tako zli? Šta ti kažeš?

258

STRANCI KAO SMEĆE

Provela sam u Minehnu tri godine u toj fatamorgani ljuba-vi i sreće. Bila sam glavna dama u vrtlogu zabavnog noćnog života. Vremenom takav posao i život mi je postajao uobi-čajen i, rekla bih, normalan. Ono što nije nikom normalno – tri godine teške samoće među tolikim svetom. Štitila sam, barem sam tako mislila, sebe od nevolja i zla.

Podigla sam bila prilično jak zaštitni zid oko sebe. Jednom mi je prišao poprilično uljudan dečko koji je radio vikendom tu na vratima kao body gard damama. Promatrao me je čitav mesec i tek poslednjeg vikenda, skupio je hrabrost da mi pri-đe i započne neobavezni „small talk” dijalog.

U svetu u kom sam se kretala, bila je sasvim normalna pojava da se ljubazno laže, sve dok se ne postigne ono što se naumilo. Njegova priča se nikako nije uklapala u taj fazon i uopšte u naš klupski svetlucavi ambijent. Sa mog lica je nestao izraz neskrivene dosade i želje po svaku cenu za mi-rom. Zagledala sam dobro tog visokog i prilično mišićavog muškarca obrijane glave, koji je pričao o rimskoj i egipatskoj kulturi, o njihovim današnjim iskopinama i mističnim tema-ma i sferama, koje su ga privlačile da otkriva njihov tajni svet i skrivene istine.

Da li je moguće da ovaj čovek, koji više liči na podvodača nego na poznavaoca istorije, sa znanjem priča o arheološkim otkrićima i tajnoj istoriji sveta? Kad je video da je naš krat-

259

kotrajni susret izrastao u prijateljski dijalog, za samo jedan vikend, predstavio se:

– Ja sam Jonas. Bavim se trgovinom u jednoj nemačkoj firmi. Vikendom radim kao telohranitelj i izbacivač. Kupio sam kuću u Grčkoj, pa su mi potrebne pare da je završim.

Pomislila sam kako smo kao srodne duše, na istom mestu, zbog istih stvari i istih snova. Uz to kao i ja, za svoje snove, ne štedi rad, znanje, a ni svoje muke.

Pošto sam svaki mesec pakovala svoje kofere i putovala u drugi grad, javljao se i posećivao me po tim drugim ne-mačkim gradovima. Kad je naš kontakt, posle godinu dana, postao prisan, ponudio mi je brak. Pominjao mi je ličnu sreću, sigurnost, pa i trajnu nemačku dozvolu za boravak. Objasnila sam mu da ne želim da se venčavam i da mi stalni boravak u Nemačkoj nije potreban.

U mojim snovima i vizijama koje su me pratile iz noći u noć, nije bilo ni kuće, ni moje radnje u Nemačkoj, nego u mom Sarajevu, u kom mi je ostalo srce. Takođe se ni jedan Nemac nije pojavljivao u tim vizijama u svojstvu mog muža. Ustvari se nikad nijedan muškarac nije pojavljivao u tim mo-jim vizijama.

Odbila sam ga pažljivo:– Čekam samo da se rat završi, pa da se vratim u svoj grad

i da nastavim tamo gde sam stala.Kakva zabluda moje ranjene duše i njenih pustih želja!Hamede, jesu li svi muškarci takvi: sve čine i ulaguju se

sve dok ne dođu do željenog cilja? Ti si duhovnik a i muško si, ti znaš kakvi su muškarci.

Predložio je da i on pođe sa mnom u Bosnu. Tvrdio je da mu je svejedno gde ćemo živeti. Pokazivao je da mu je stalo do mene. Preuredio je stan, kupio novi nameštaj, samo da bi

260

me dočekao kao mladu. Njegova sreća zbog mene se osećala ali led u mom srcu se teško otapao.

Dugogodišnja samoća i njegova upornost učiniše da to što se Jonas nije uklapao u moje planove i vizije, postane nebitno. Kad te neko iskreno voli, zavolećeš i ti njega, mislila sam. Na-kon godinu dana telefoniranja, sporadičnih poseta i nežnih reči, postadoh gospođa Ertl.

Dogovorili smo se da ću nastaviti da radim ovaj posao, sve dok ne budem imala dovoljno novca da napravim kuću i radnju u Jugoslaviji, koja mi je stalno bila u glavi. A on, da završi kuću u Grčkoj, da imamo lepo mesto za letovanja. Tako otpoče naš brak na točkovima, sve u očekivanju buduće sreće, za koju smo predano radili.

Prvi šok priredio mi je na našoj svadbi. Stigla sam noć pred venčanje i ujutru krenula da se pripremam. Obukla sam beli kostim, kosu skupila u punđicu, kad dođe moja buduća svekrva Hana i upita me gde se ja to tako sređujem. Pogledah je isto tako iznenađeno i odgovorih joj:

– Pa danas je naše venčanje. Zar ti ne znaš?Gledala me je kao da je videla avet. Pobledela je kao kreč.

Zamalo se žena ne sruši preda mnom. Iznenadilo me sazna-nje da joj sin, a moj budući muž Jonas nije smeo reći da se ženi.

Na venčanje sam krenula sa osećanjem tereta sumnje u duši i sa skrhanom svekrvom. Dočekala nas je mala skupina njegovih, isto tako vidno iznenađenih prijatelja. Gledali su me kao da sam se stvorila ni iz čega i došla u nešto, čemu ne pripadam. Nažalost, nisu mnogo pogrešili.

Takav je i bio moj kratki brak. Nismo pripadali tamo gde smo pošli. Još jedna moja iluzija sreće, koju sam tražila da bih okončala svoju samoću i stvorila porodicu, je propala. Tome je

261

doprinelo i moje nepripadanje Nemačkoj. Ja bežeći od jedne, uleteh u još veću iluziju, u surovu obmanu života.

Naš brak je ličio na loš teatar. Scena za scenom su se po-javljivale, a u njima su se skidale maske i kostimi sa glumaca u predstavi srećnog života. Došao mi je u klub na posao i vikao:

– Nisam se ja oženio da bi mi žena sedela po barovima u kojima će joj svetska muškadija zavirivati u dekolte nego da je imam kod kuće!

Dogovorili smo se da radim dok ne skupim potreban no-vac a sada je besan od ljubomore, urlao pred svetom.

Nedugo posle toga otkrila sam da sam trudna. Kako je to moguće, pa naš seksualni život skoro da nije ni postojao. U ljubavnom zanosu bili smo jednom ili dva puta. A ni u to ni-sam baš bila sigurna. Čudni su putevi Božiji. To svi kažu. Kad sam konstatovala trudnoću napustila sam taj posao i otišla kući da stvaram porodicu.

Na svet je 11. jula 1997. godine u Baknagu kod Štutgarta došla moja kćerka Anastazija da me izbavi iz mraka moje iluzi-je, ali i da me baci u drugu, još strašniju. Moja svekrva Nemačka Ruskinja morala je za vreme drugog svetskog rata da pobegne iz svog rodnog mesta kao i ja iz svog. Kao dete je proterana, oskrnavljenog detinjstva, uvučena u laži sveta koje razaraju ljud-ska srca. Kaže, ne zna više Ruski, tek po koju reč, ali bilo joj je mnogo bitno da ja izgovaram der, die, das pravilno.

U trećem mesecu trudnoće mi je napomenula da još ima vremena da se to dete odstrani. Gledala sam je zabezeknuto da li je pala s neba. Nisam se udavala da bih ubijala svoje po-tomke. Scenario kao da se ponavlja ali ovog puta nisu morale padati ničije glave.

Čuvala sam bebu iako je Jonas po čitavu noć lunjao ko zna gde i pričao mi nekakve izmišljotine, za koje sam znala da su laži. Ali čovek se uvek nada da će biti bolje.

262

Kad sam napustila posao i došla kući, objašnjavao mi je kako se uključuje muzički stub, mikrotalasna pećnica i ostali „jako komplikovani” tehnički uređaji, kao što je veš mašina. Pritom je prostirao peškir ispod mojih nogu kad bih legala na njegovu skupocenu sofu, da mu je ne bih zaprljala. Smatrao je, valjda, da sve to vidim prvi put.

S obzirom na to kakve su se vesti emitovale o našem na-rodu sa Balkana na nemačkim medijima, dobro su nas uopšte držali za ljude pa makar i varvare. Ni ja sama nisam prepo-znavala svoju rođenu zemlju u tim nemačkim televizijskim emisijama.

A istovremeno smo se smrzavali u našoj kući, jer je sve-krva zatvarala grejanje. Ona je u zimskom kaputu hodala po kući. Da Bog mili sačuva. Ja to kod nas, u našoj Jugoslaviji, ni kod najsiromašnijih nisam viđala.

Jonas, njegova majka i ja smo u istoj kući sve više bili stranci. Muž je noću skitao i jedini sagovornik kojeg sam imala bila je ta depresivna svekrva. Moj samotnjački život se nastavio, samo u drugom, bezizlaznijem obliku. Imala sam samo svoj auto i svekrvu koja noću ne može da spava pa mi je pričala priče o neposlušnostima svoga sina, kao da je htela da mi ga zgadi, i Rusima koji su zabranjivali da pričaju nemački jezik.

– Svoj jezik smo smeli da koristimo samo krišom, u kući, kad nas niko nije mogao čuti – jadala mi se gospođa Hana.

Nosila je vidljive ožiljke traumatičnog detinjstva. U očima joj se video neizbrisiv jad propaćene duše. Proganjale su je scene progona iz rodnog mesta u državi Slovena, a ja sam joj bila strašan podsetnik na taj omraženi narod. Doživljavala me kao usud od kojeg nije mogla da pobegne. Muž ju je napustio

263

u njenoj 42. godini, tad je Jonas imao tri godine, i preselio se na onaj svet.

Bilo mi je žao, kao što mi je žao i mnogih žena o kojima mi je pričala da su izgubile muževe u tim ruskim stepama, ali opet, pitala sam se – a šta su Nemci tražili u Rusiji? Ko god ide u tuđu zemlju sa puškom, ne treba da se čudi kad ga vrate u kovčegu.

Muž mi je jednom prilikom pokazao i medalje njegovog oca i kukaste krstove, koji su bili pohranjeni u škrinji. Nisu mi smetali jer sam ih smatrala samo uspomenom na prošlost, koju treba označiti i zaboraviti da se ne ponovi. I naivno sam verovala da će tako i biti.

Moj sluh i mozak su, međutim, sve češće parale primed-be mog muža Jonasa na račun stranaca i posebno uzrečica, koja mu je bila uobičajena: „Diese auslendische dreckspack!” – moglo bi se prevesti nešto kao „Stranjsko smeće!”

Pitala sam ga, da li je njemu jasno da je on oženio taj „au-slendische dreckspack” i da mu je dete isto to „strano smeće”. A on bi odgovarao:

– Dijana, ti si nešto drugo!– Ništa ja drugo nisam u tvojim očima. – odbrusila sam

mu. Primećivala sam sve češće kako mnogi muškarci u Ne-

mačkoj sa kompleksom niže vrednosti uzimaju za žene uglavnom strankinje iz ekonomsko slabih zemalja, misleći valjda, da će uz „stvorenja niže vrste” doseći porodičnu moć i samopoštovanje.

Ne radi li Hamede to čitav svet?Traži uvek nekog slabijeg, ko će bar za mrvicu biti ispod

njega, kako bi on zadržao nadmoć. A da mu pratilac pritom ne ugrozi reputaciju, niti da ga previše optereti svojom glu-

264

pošću. Takav muškarac je gazda, a žena robinja, koja mu neće uniziti status. Nema to ništa s ljubavlju.

Čitav svet je upleten u tu zamku, jer ljudi žive ili u ropstvu ili u porobljavanju koga stignu. To su oni najbliži oko tebe. A Hrist je rekao „ljubi bližnjeg svog”. Eto, ovde sve sami hrišćani a niko ne radi po Hristovim rečima.

Čudni su putevi Božji. Moju svekrvu su prognali Rusi sa njenog ognjišta, a Nemci poterali nas. Ali ona okrivljuje samo Slovene, a svoje ne vidi. A Bog joj dade baš takvu jednu za snahu kako bi progledala. Ti kažeš Hamede da ti iskušenje uvek dođe za ono što tvrdiš i ono što ne vidiš. Eto vidiš kako se lepo sve potvrđuje šta god si mi rekao. Ti si pametan čovek. Kažeš da smo uhvaćeni u zamku sopstvenih iluzija i da se ko-prcamo u tom zlu jer nam Bog daje da se ogledamo u onome što napadamo.

Izbegavali su me oboje. Razgovarali su često iza zatvore-nih vrata. Pitam ih:

– Zašto prestajete da pričate uvek kad uđem i gledate me kao da sam s Marsa pala?

– Ne želimo da te opterećuje porodičnim problemima – odgovori mi nemačka svekrva.

– Šta, beba u mom stomaku i ja nismo vaša porodica? I nas dotiču ti problemi!

Kulminacija sve te situacije bila je u osmom mesecu moje trudnoće, kada nam je u kuću došla ljubavnica mog muža i donela fotografiju njih dvoje u zagrljaju. Učini mi se ta fo-tografija tako velika kao pola zida, kao čitava stena koju više nisam mogla nositi na sebi.

Šta je trebalo da uradim Hamede? Da je uramim i stavim na zid? Da me podseća kako mi je muž doveo još jednu ženu?

265

Da nastavim da živim pored njih dvoje, pognute glave, poni-žena i odbačena? A kažu toga ima samo u islamu?!

Ljubavnica je stajala na vratima naše kuće kao ponosna pobednica, koja zasniva svoju sreću na tuđem jadu, ne znajući da se životni bumerang uvek vraća, i to na još gori način. Tog trenutka sam odlučila da odem od porodice Ertl, da iskora-čim iz moje iluzije, koja nije imala šansu da se ikad pretvori u sreću.

266

ZABLUDA ŽIVOTA

Bila sam žena od koje i sreća beži. Kad sam dotakla, mislila sam pravu ljubav, ona me ubrzo napustila.

To se potvrdilo i kad su me hitno prebacili u bolnicu pod sumnjom da postoji opasnost za život, i moj i moje bebe. Proživljavala sam sama četiri dana muku, a da nisam znala ko će umreti od nas dve. Ja, ona ili obe? Ujutru bi pobesneli leukociti dovodili mene na rub života, a naveče bebu.

Grozničavo sam hvatala poglede lekara, ne bih li naslutila bar tračak nade za nas dve. Lekari su ćutali. U očima sam im videla samo zbunjenost i bespomoćnost. Noći i dane sam provodila u teškoj depresiji, brinući kako će moje dete da odrasta bez majke i to u porodici u kojoj nije bilo poželjno.

Ko će je negovati i pružiti joj ljubav i zaštitu? Plakala sam noćima neutešno sažaljevajući još nerođeno dete. Jutrom bih se budila plačući nad sobom, užasnuta, kako ću nastaviti život bez mog deteta.

Četiri užasna dana i noći, a Jonas mi ne dade nikakvu podršku. Nije ga puno interesovalo da li ćemo živeti ili ne? Ne znam, možda samo nije shvatao ozbiljnost situacije. Ljudi većinom ne shvataju ozbiljnost situacije i guraju glavu u pe-sak. Tako smo i mi u Sarajevu. Dok su drugi pleli mreže oko nas, mi smo pevali sevdalinke i igrali kolce. A kad puče, kuku lele. Evo, gledam, to se dešava i sad ovde u Nemačkoj. Neko nešto plete i to debelo. A narod uljuljkan u svoje strasti viče

267

„Ma to su sve same zavere” i čekaju da pukne. Ali šta smo kao pojedinci i mogli da uradimo?

Doktori u bolnici rekoše da im nije jasno šta se zbiva i otpustiše me u nadi da će biti sve dobro. Rekoše „mi sa naše strane ne možemo više ništa da učinimo” i poslaše me kući.

Par dana posle, tačno u ponoć pukla je posteljica. Skočila sam u krevetu i zbunjena kao luda vikala da je zemljotres. Za divno čudo ili Božjom voljom, Jonas je tu noć spavao kod kuće. Iz mene je voda lila kao iz kabla. Spakovao me u auto sa jorganom među nogama i odvezao u bolnicu.

Porođaj mi je ličio na trans. Izmorena i izmučena, padala bih u neku vrstu sna i bunila, iz kog su me samo nepodnošljivi bolovi vraćali u budno stanje, razdirući mi utrobu i cedeći poslednje atome snage. Oko mene je bio tim od devet ljudi, koji, kako sam posle saznala, nisu znali šta da rade sa mnom.

U jednom trenutku sam videla nečije oči, sasvim blizu mojih. Mislila sam da ulaze u mene. I čula neki nedefinisan glas, kao iz neke pećine, koji mi govori da se smirim na par minuta, kako bi mi uneli blokadu u kičmu. Shvatih šta te oči hoće od mene i odmahnu glavom, jer ja nisam imala kontrolu nad svojim telom.

Ujutru, u osam sati, iz mene je izašla devojčica. Nisam uspela da je uzmem u ruke. Nisam imala ni snage, niti ikakvih emocija. Pala sam u dubok san koji je trajao par dana.

Kad sam se probudila i s teškom mukom digla iz kreveta, jer je beba od preko četiri kilograma poderala svu moju utro-bu, u ogledalu sam, na svoje zaprepašćenje, ugledala, meni nepoznatu osobu. Bila sam sva crna od čela, pa sve do grudi. Lice, vrat i deo grudi su mi bili amorfna telesna masa, išarana tamnoplavim i crnim popucalim kapilarima.

268

Bila sam pomirena sa misli da ću ostatak svog života mo-rati da živim kao Frankenštajn. Ali se nisam puno obazirala na tu činjenicu jer me celo telo bolelo, čak i na samu pomisao da treba da se pokrenem.

Uz to, moja beba, kojoj sam dala ime Anastazija i tim imenom htela da pomirim Germane sa Slovenima i mojom svekrvom, pri svakom mom dodiru je plakala, tačnije vrištala. Ležala je izolovana u inkubatoru sklupčana kao bespomoć-no stvorenjce. Gledala sam je i plakala, vapeći da je zaštitim. Nisam mogla dugo ni da stojim, a ni da sedim pored moje ćerkice. Sestre i doktorice su me gledale mrzovoljno, jer mi nisu verovale da sam sva u bolovima, nego su mislile da sam histerična žena, koja samo traži veću pažnju.

Jeste, bila sam žena čija je duša vapila za razumevanjem i ljubavlju. Ali nisam im to objašnjavala. Ćutala sam i trpela i bolove i njihovu podozrivost. Otpustili su me sa bebom iz bolnice. Nisu mi dali ni tabletu protiv bolova.

– Vi više ne pripadate pod bolničku negu. Tablete protiv bolova morate sami da kupite!

Bila sam zgranuta. Činilo mi se da se stalno nalazim u po-grešnom filmu, u kojem glumim žrtvu, a svi ostali su glumci koji nastoje da me unište. Gledala sam taj svet bez emocija i razumevanja. Ništa ne videh na tim licima lekara, babica i medicinskih sestara, sem želje da mi se osvete zbog mojih jaukanja od bolova, koja su im išla na živce.

Razmišljam Hamede kako mi govoriš da će samo Alah pomoći a svaki čovek će te izneveriti. Shvatala sam polako da živimo u svetu, ravnodušnom prema patnji svog bližnjeg. Svako gleda samo kako da on postane srećan! Za mene je to tužno i jako bolno saznanje.

269

Tri dana posle izlaska iz bolnice, dobila sam sepsu. Unu-trašnji konci su popucali, rana se zagnojila i izazvala trovanje krvi. To je konstatovala moja lekarka, koja mi je vodila trud-noću. Osoblju bolnice sam skoro umrla pred nosom, a oni ne videše, jer su mislili da drekom deranžiram svog muža i pravim budalu od njega. Naime, Jonas je dolazio da vidi bebu i mene, i uz put me ogovarao kod medicinskih sestara, kao što je to uvek radio.

Ponašao se kao nezreo čovek, koji je pravio maglu oko sebe, jer nije umeo da pravi život. Njegova kuća u grčkoj je nestala, naš brak je nestao i ja sam nestala iz njegovog doma. Čovek za kog sam se udala i sa kojim sam dobila dete, sa kojim sam do nedavno pravila planove za ostatak života, nije pokazivao ni najmanje interesovanja za to, hoću li uopšte pre-živeti. Nije ga interesovalo ni zdravlje njegovog deteta.

Moja Anastazija je, nakon rođenja, navodno, u bolnici detaljno pregledana i konstatovano je da je sve u redu, pa je nisam vodila lekaru. Ali čim sam se zalečila i opet mogla da stanem na noge, odvela sam je na pregled. Drugi lekar je na moje zaprepašćenje, konstatovao da je bebi rame leve ruke iščašeno.

Bože Hamede, po ovim bolnicama možeš samo da umreš. A one, koji su se izlečili spasava samo Bog, pa čak i ovakve koji u Njega nisu verovali. Kao ja.

Nije čudo da po nemačkim bolnicama umire 56.000 ljudi godišnje. Kaže statistika, što od loše nege, što od pogrešne di-jagnoze, a što od zloupotrebe medikamenata i od tog nekog bolničkog virusa kojeg ne mogu da se reše. Po statistici više na-roda pobiju nego što ih izleče. Samo o tome mediji ne javljaju.

Iako fizički i psihički izmorena, tražila sam rešenje za sebe i svoje dete. Ljubavi u porodici Ertl nema i život u njoj nam

270

ništa neće dobro pružiti. Odlučila sam da odmah, sa šestome-sečnom ćerkom, napustim Jonasa i njegovu majku. Komentar mog muža je bio bedan:

– Zašto ideš za Minhen, tako daleko? Taj grad je sazdan samo od betona, bez imalo zelenila?

Bio je žalosno smešan, jer je Minhen grad sa najviše par-kova i zelenila u Nemačkoj. I na dohvat prelepim planinama. Bežala sam što dalje od grada u kom me je sve podsećalo na moje muke, bolove, neprihvatanje, teško razočaranje u ljude i duboku usamljenost.

Rat u Jugoslaviji nije prestajao, a beba je rasla. Morala sam joj obezbediti sigurnost i egzistenciju. Nisam više mogla da radim po noćnim klubovima, da mi dete ne bi raslo po barovima.

Moje bosanske diplome ovde nisu važile. Kao samohra-na majka dobila sam od grada Minhena stipendiju i završila kozmetičarsku školu. Ova jednogodišnja škola mi je davala dovoljno vremena za podizanje bebe, a uz to, odgovarala je mom interesovanju za lepotu. Finansijsku pomoć grada sam odbila nakon godinu dana, jer moj ponos nije dozvoljavao da živim kao bezvredno stvorenje, koje ne zna ništa bolje da radi, nego da prosi. Nekim ljudima je ta pomoć bila potrebnija.

Sa ćerkicom u naručju krenula sam u vode samostalnog preduzetnika.

Brzo sam napredovala, jer sam uz negu kože, uz dalje ško-lovanje, radila anti aging program i dizajn lica i tela. Radeći, otkrila sam u sebi beskrajno strpljenje, duboki smisao za le-potu i ljubav. Postizala sam sjajne rezultate podmlađivanja ženama koje su mi se prepuštale, jer su verovale da i ja volim da one budu lepše i zdravije. One druge, sumnjičave, ostajale bi u svom jadnom stanju. Pričale su da je nemoguće da se

271

neko podmladi, već da sam ja to uradila odlaskom kod pal-stičnog hirurga. Kakva kratkovidost!

Radila sam predano i odgajala svoje dete uz velika odri-canja. Anastazija je morala svoje detinjstvo da provodi po vrtićima i dnevnim boravcima. Kasnije je morala da sedi kod mene u radnji, ponekad i do kasnih večernjih časova, dok ne bih završila posao sa mušterijama. Svaka mušterija mi je bila dragocena i davala sam sve od sebe kako bih je zadržala. Moje dete je zato ispaštalo.

Nisam mogla da joj pružim lepše detinjstvo, ono o ka-kvom sam maštala. Da bismo imali normalan i skroman ži-vot, morala sam da živim po šablonu: posao – kuća – škola – posao – spavanje – posao. Subotu i nedelju bismo zajedno provodile u prirodi, po brdima Bavarske. To je spasavalo od-nos između mene i mog deteta.

Moj lični, emotivni život skoro da i nije postojao. Uvek bi se nalazio neko ko je imao razumevanja za moj hronični nedostatak vremena. To su bile veze – poštapalice. Niko nije osećao moj jad i patnju, a svet je i dalje u meni video nešto, čega u stvari nije bilo. Ljudi su videli samo ženu, koja je us-pešna i sve ima. Nisu videli moj trud, posao, brigu za dete i odricanje da bih ostvarila ono što sam mislila da jednom detetu i meni treba. A mogla sam nam priuštiti samo mate-rijalna dobra, materijalnu i majčinsku sigurnost.

Kakva zabluda?! Još jedna iluzija koju ću ja opet skupo plati-ti. U borbi za materijalno blagostanje i sigurnost, roditelji zapo-stave ono najvažnije: detinju dušu, pažnju, ljubav i razumevanje. Ali ko da im zameri kad su oni svu svoju snagu i vreme morali da ulože da bi održali fizički opstanak svojih najdražih? Niko nema dva života pa da u jednom radi i zarađuje, a u drugom se s puno ljubavi i pažnje posvećuje svojim bližnjima.

272

Hamede, ovaj ljudski sistem razara porodice i uništava nam decu. To je podivljala, večito gladna mašina, koja se hra-ni našim znojem, krvlju i suzama, ali koja bespoštedno jede naše vreme i snagu. Mi njoj služimo, jer ne znamo drugačije da funkcionišemo. I dok mi podmirujemo sve veće prohteve tog sistema, deca nam rastu sama i nesrećna, bez ljubavi, bez poverenja, udaljujući se od nas, od sebe samih i od pravih životnih vrednosti.

Tek kad deca odu stranputicom, sa koje ih više ne mo-žemo vratiti, shvatimo kako je besmislena bila naša borba u kojoj smo izgarali ne bi li im pružili sasvim nevažne stvari.

Tada ni ja to nisam shvatala. Izgarala sam na svom poslu, srećna što imam novac i mogu da nam priuštim pristojan život.

Generacija za generacijom priča o tome a sve ostaje na priči i niko ni ne pokušava išta da promeni.

273

ĆERKINA POBUNA

Moju ćerku Anastaziju sam često davala ocu. Svaki ras-pust je provodila kod njega, a ponekad i kod moje mame, u Sarajevu. Mislila sam da je bolje da provodi te školske raspuste kod tate, sa prijateljicama, ili sa mojom mamom na moru, nego da sedi u dnevnom boravku, zatvorena sa nekolicinom druge dece koja nisu imala kod koga da odu. Nisam htela da Anastazija spušta pogled kad druga deca pričaju o ocu. Treba da zna da ima tatu, koji je voli i želi. Podsticala sam Jonasa da je zove, pogotovo u početku, kad smo tek otišle od njega.

Zgražavala sam se nad ženama koje su svoju decu odvajale od očeva, potpirujući u njima mržnju prema svom roditelju. Krivila sam sebe što sam ćerki izabrala baš takvog oca. Ana-stazija nije bila kriva što nosi njegovu krv. A možda čak ni ja nisam bila kriva. Život ume da navede ljude na čudne puteve i odvede u nepredvidiva iskušenja.

Besnela sam pred ćerkom na muža što joj nije redovno uplaćivao ni tu bednu alimentaciju od 250 maraka. Užasavale su me njegove laži:

– Uplatio sam. Novac mi se vratilo. Zagubila se uplata!Postajala sam alergična na njega i vrištala sam u telefon-

sku slušalicu, gubeći iz vida da je Anastazija tu i da to sluša. Nisam joj nikada govorila ništa protiv njenog oca ali ta moja iznervirana dreka je valjda bila dovoljna za njenu malu duši-cu. Nikad joj nisam branila da ga posećuje niti da on dolazi.

274

Međutim, kad je osetila slobodu njegovog odgoja, a valjda je i Jonas nagovarao, tražila je da ide njemu.

Kad sam Anastaziji definitivno dopustila da se preseli kod oca i potpisala njen prelazak njemu, potpisala sam time i da ona gubi jednog roditelja. A to sam, na svoj užas, bila ja. U tim teškim trenucima, pitala sam se zašto Bog, ako ga ima, dopušta da se tako što ljudima dešava? I zašto ljude snađe baš ono protiv čega su se toliko borili. Počela sam, Hamede, da sumnjam u knjige koje su govorile o tome kako se životni bumerang čoveku uvek vrati. Zašto mi se onda taj dobri bu-merang nikad ne vraća, nego mi uvek stiže zlo?

Sad znam – bumerang se ne vraća iz pravca u koji si ga bacio i ne odmah. Dolazi iz sasvim neočekivanog pravca. A i potraje dok ti se vrati. To znam tek sada, kad sam čitav svoj život opisala tebi, Hamede, kao mom ispovednom svešteniku.

Opet mi dođe u pamet onaj san u kojem čučim u tamnoj skučenoj rupi, a neko pored mene, isto tako čučeći prebacuje kamenčiće sa jedne hrpe na drugu. I osećam da u toj rupi ima više nekih stvorenja, koje ne vidim jasno. Ti si mi tada rekao da me, u tom snu, ti vadiš iz te rupe. Jer mene niko ne može spasiti iz moje tame, sem neko ko tu tamu dobro poznaje.

Kažeš:– Svako drugi, ostao bi isto tako zatočen u njoj, kao i ti.Tad te nisam shvatala, Hameda, ali sad znam. Neko ko

ne zna, a nađe se pored osobe čija je duša dospela u tamu, povede se za tom osobom i ostane u njezinoj tami. A čovek, koji je zatočen u tami, može da prenese drugima samo svoje tamno viđenje i da tako i drugima potamni viđenje sveta. To se dešava meni, ali i našoj planeti Zemlji.

I tako… svi moji napori i želje da Anastazija ima lep i koliko toliko neopterećen život, doneli su mi samo patnje i

275

depresiju iz koje nisam nalazila izlaz. O tome ti se Hamede nisam ispovedala jer ta je najbolnija od svih.

Počelo je tako što je moja ćerka počela da mi se suprot-stavlja i da se bori protiv mog autoriteta. To je normalno u zdravom odrastanju deteta, pa u pubertetu, ali kod nje je to bio otpor pun nekog ljutog naboja prema meni. Odgajala sam je da bude samostalna i brine o svojim obavezama. Jed-nog zimskog jutra, dok su ljudi napolju hodali u kaputima i bundama, ona je obukla tanku jaknicu. Rekla sam joj da se prikladno obuče. Izvadila sam joj džemper i zimsku jaknu, a ona je počela da histeriše i da se protivi.

Vreme je isticalo, njoj za početak školskog časa, a meni za dolazak prvih mušterija. Iznervirana uzaludnim pokušajima da je urazumim, udarila sam joj šamar. Na obrazu joj je ostala plava modrica od mog prstena. Bi mi žao kad videh šta na-pravih pa je pomilujem i sagnem se da je poljubim, ali me ona samo pogleda s mržnjom.

Posle podne sam dobila poziv od njene učiteljice, koja mi je službenim i optužujućim glasom saopštila da Anastazija neće da ide kući, jer „se boji majke”.

Naslutila sam već šta me čeka. Bio je to vraćeni udarac, pravo u lice!

Sa bolom u duši, krenuh pravo u školu. Naišla sam na ledenu, odbojnu učiteljicu i njeno popovanje. Nije propustila ni zlobnu primedbu, da „jedna samohrana majka koja tako lepo i seksi izgleda, očigledno više brine o svojim švalerima nego o detetu”.

– Da Vama vaša ćerka ne smeta?To mi je rekla sasvim direktno, ne skrivajući svoj prezir

prema meni, a, kao navodno, sažaljenje prema Anastaziji. Šokirana, povređena i ponižena, pitala sam se, kako li joj je

276

Anastazija sve predstavila. To nije htela da mi kaže, a ja sam znala da nema svrhe objašnjavati. Ko hoće da te vidi crnu on će da te vidi takvu pa makar se ti i presijavao od beline.

Bože, kakvo je ovo društvo vampira, koje nikad ne pita kako je drugom, niti nudi pomoć, nego samo traži nasladu svojoj zloći. Udari i ponizi da bi se sam osećao bolje.

Narednih dana, Anastazija je pravila mnoge ispade koje jednostavno nisam mogla da razumem. Pitala sam se, šokira-na, odakle joj sve to. Kao da joj je neko isprao mozak. To više nije bilo ono moje dete koje sam ja odnegovala.

Prebacivala sam sebi da sam bila loša majka i da nisam imala vremena za nju. To je i ona na sudu, kad je bila reč o njenom mestu boravka, posle stalno ponavljala:

– Mama mene nikad nije volela. Volela je samo svoj posao.Bože dete, ko voli posao više od svog deteta? Ko uopšte

danas i voli svoj posao? To kod mene je bila grozničava borba za opstanak. Za naš opstanak.

U strahu sam iščekivala njene sledeće godine i nestašluke. Hoće li mi bežati iz kuće? Šta li će raditi dok budem bila na poslu? I hoće li, ne daj Bože, početi da uzima drogu?

Strahova je bilo bezbroj, kao i pitanja bez odgovora. Bila sam potpuno sama. Tonula sam sve dublje u svoju tamu, kri-jući se od sveta, koji me je sve više napadao, a ja ga sve više prezirala zbog njegove podle gluposti.

Anastazija se sve više otimala mojoj kontroli i pretvarala se u pravog pobunjenika, koji mi je otimao kormilo iz ruku. Potražila sam pomoć u jednom savetovalištu za mlade, u nadi da ću tu dobiti pravi savet i podršku. Predočila sam psihologu situaciju u kojoj smo se nalazile moja devetogodišnja kćerka i ja. Objasnila sam da se opire svemu što kažem, da više ne

277

sledi moja uputstva, da je sve što ja njoj kažem razlog za ne-zadovoljstvo i odbijanje.

– Obična moja molba ćerki da iznese smeće iz kuće, kod nas dve eskalira u raspravu i završi se ljutnjom i nepodnoše-njem mene kao majke.

Ovo sam ti već ispovedila Hamede, da me je doktor psiho-log napala što detetu ne dam da radi samo ono što njemu čini zadovoljstvo. Izgrdi me pred ćerkom, njoj podiže ponos, a mene ponizi. To je Anastaziju samo učvrstilo u otporu prema meni.

Posle je naša situacija postala još gora, jer mi je ćerka stal-no nabijala na nos to što je ta žena psiholog rekla. Tako sam umesto očekivane stručne pomoći, dobila opet udarac u lice. I dobila sam još veće probleme. Anastazija od tada više nije htela da me išta posluša, sem onog što je njoj koristilo ili nju zabavljalo.

A šta to decu danas zabavlja – sedenje za kompjuterom, igranje igrica i četovanje sa virtuelnim prijateljima. Zato da-nas imamo omladinu koja neće da radi ništa. Samo ono što im se sviđa. Promenila sam mnoge mlade radnice i doživela svašta od njih, jer neće da rade.

A tome ih uči moderno društvo i psiholozi koji napadaju roditelje za sve. Neki krivac mora da se nađe, a krivci su, kako smo videli, uvek oni koji su bili napadnuti, da bi ih okrivili. Ne znam, ali čini mi se da ovaj sistem namerno huška decu protiv roditelja.

Kad sam videla da se Anastazija, kod oca, sama odgaja i da nema nadzora, tražila sam od uprave za zaštitu mladih da kontrolišu kako ona živi. Bila sam u zabludi oko ovog siste-ma i mislila da je njima stvarno stalo do te dece. Ali oni su se uvek najavili koji dan će doći, a on je naravno u to vreme uvek bio u pospremljenoj kući.

278

Ne znam ni šta je Jonas sve pričao našoj ćerki ali, rekla bih, nimalo lepe priče. To sam mogla da primetim iz detinjih reči, koje nisu mogle pripadati njenom rečniku. Obraćala mi se kao da je odrasla ličnost, misleći da mi to ona nešto prebacuje, ali nije mogla znati da sam to što ona govori već davno čula iz Jonasovih usta.

Ćerka mi je pripisivala svakog poznanika ili mušteriju kao mog ljubavnika i izmišljala da nam je dolazio u kuću. Tu oče-vu izmišljotinu i svoju laž je posle i na sudu izrekla.

Bili su to jako niski udarci sa svih strana protiv majke koja se borila za njen život i za našu porodičnu sreću. Anastazija je bila mala da bi mogla znati za moje muke oko njenog izdržavanja, vaspitavanja, školovanja, podizanja. A dobro je pamtila ta tri šamara koja je od mene dobila i zbog kojih me je mrzela.

Bilo mi je užasno bolno da prihvatim činjenicu da moje rođeno dete više ne želi ni da razgovara sa mnom. Bolelo je, ali ja nisam odustajala. Zvala sam je uporno telefonom, u nadi da će jednom shvatiti istinu. Dobijala sam od nje samo teške reči pogrde.

Znala sam da će to nju samu jednom mnogo boleti pa sam zahtevala na sudu da joj obezbede psihološku podršku. Na to je Anastazija urlala na mene govoreći da je šaljem psihijatru jer mislim da je luda. Otac joj je davao sva ta prljava pisma advokata da čita i potkopavao svaki moj pokušaj da tom de-tetu napravimo slobodan prostor za samostalno razmišljanje. Nije me mnogo tešilo to što sam razumela njeno neshvatanje. Sad znam, da bi se nešto shvatilo potrebne su godine i godine podnošenja udaraca i teških iskušenja.

279

ĐAVOLJA GLAVA

Završila sam u teškoj depresiji iz koje se nisam uspela izvu-ći punih šest godina. Ali bez obzira na tu bolest, borila sam se za to dete kao lavica. Uvidela sam kakvu sam grešku napravila i borila se svim silama da je vratim kući. Što sam se više bo-rila, Anastazija se više opirala i bivala sve agresivnija prema meni. U trenutku sam potpuno izgubila volju za životom. Napustila sam borbu za nju i sve češće pomišljala da završim sa svojim besmislenim životom.

Ovo nije bio svet za koji je bilo vredno živeti. Za šta? Za koga? Sve mi je izgledalo bezvredno.

Jedino što mi je davalo snagu da živim, bile su obaveze prema mojim stalnim mušterijama. One su se radovale našoj saradnji i svom životu, koji su zahvaljujući mojoj umešnosti same poboljšavale. Njihova dugogodišnja odanost i privrže-nost, moja beskrajna ljubav prema ulepšavanju, bili su moj obruč za spasavanje koji me je održao u životu.

Kada sam se Hamede posle dugo vremena konačno po-mirila s tim da sam izgubila ćerku i njenu ljubav, što je bilo najteže iskušenje u mom životu, počela sam da se borim i to sama sa svojom depresijom.

Obišla sam mnoge psihologe, koji su mi, ne retko, izgleda-li veće neznalice nego što sam ja. Pitala sam se često o čemu mi to ovaj priča. Kao da objašnjavaju studentu kako se pišu slova. Neke stvari sam bolje znala od njih. Nudili su mi an-tidepresive, tablete od kojih postaješ bezosećajni zombi. Nisi

280

tužan, ali ne postoji šansa da kad popiješ te tablete, postaneš srećan. To je baš ono što sistemu vladavine nad ljudima i tre-ba. Izvršavaj svoje obaveze, ne pitaj ništa i ne traži puno. Ni sretan ni tužan nego letargičan, baš onakav kakav im trebaš.

Da li sam u pravu hafize?To je scenario koji se ponavlja u mnogim današnjim fami-

lijama. Iz godine u godinu ima sve više porodica koje postaju kao zombiji, pasivne. Deca ispaštaju, majke krvare, a očevi najčešće beže i mentalno pucaju iza zakona, koji nije u stanju da zaštiti bilo koga.

Prvo je majka izgubila sva prava, pretvorivši se u robinju podređenu mužu. A sad smo postali svi robovi. Samo to još ne vidimo.

Sud mi ne dade pravo da vratim dete, jer sam svoj život podredila tome da ga hranim i podižem i prepusti je čoveku, koji nikad ništa bitno nije uradio za svoju ćerku. Prijatelji su me savetovali:

– Ne očajavaj. Budi strpljiva, doći će ona sama kod tebe.Nakon dve godine, okolo-naokolo, dođe Anastazija u kon-

takt sa mnom. Znala sam. Dete traži svoju majku. Znala sam da joj je duša rastrgana između ljubavi prema onom ko je rodio i huljenja onoga ko je začeo. Dolazila je kod mene čitavih godinu dana i to krišom od oca. Naš odnos se polako popravljao.

Ali od momenta kad je Jonasu rekla za naše susrete, počela je da dolazi svaki put sve razjarenija i agresivnija. Shvatala sam da ta jarost potiče od njega, pa sam joj iskreno rekla:

– Dete moje, ja te ne teram da mi dolaziš, Ako ti nije lepo sa mnom i ne voliš da mi dođeš, ti nemoj. Bolje tako, nego da se svaki put borim s tobom i tvojom agresijom.

Bolelo me to što sam rekla, ali naše odnose smo morale nekako razrešiti i dovesti u normalu. Odlučila sam da joj za

281

njen osamnaesti rođendan priredim nezaboravni doživljaj. Rezervisala sam mesta u najpoznatijem restoranu sa dve zve-zdice, u koji zalaze samo oni sa dubokim džepom – pripre-mila sam joj malu riznicu punu srebrnjaka, zlatnu narukvicu sa dijamantom i izgraviranom posvetom. Uz to i knjižicu, na kojoj sam štedela novac za nju od njenog rođenja.

Htela sam da razvije svest o lepoti i slobodnom, finansijski nezavisnom životu. To sam nastojala, koliko sam mogla, od njenih malih nogu. Ali sam, pritom, pravila klasičnu greš-ku, više sam se koncentrisala na materijalnu sreću, nego na duhovnu slobodu. Neki ljudi se nikako ne bude iz tog sna o materijalnom blagostanju. Ali kako ga i promeniti kad te sa svakih strana bombarduju računima i osiguranjima koje moraš plaćati. Nalaziš se u sistemu, moraš sistemski raditi. Jedina šansa za bolji i mirniji život u ljubavi je izaći iz tog ubijajućeg sistema.

Kad je došao dan njenog svečanog punoletstva Anastazija se nije javljala na mobilni telefon, jer joj nije bio uključen. U meni se sve uznemiri. Ujutro sam zamolila prijatelja da pozo-ve sve bolnice i proveri da nije u kojoj od njih. Našao je moju ćerku u Ulmskoj klinici za udese. Bila je teško povređena i u komi. Pala je sa konja, dok je u galopu jurila po poljana-ma. Glavom je udarila u kamen. Lobanja je bila smrskana i otvorena!

Mislila sam da ću u tom momentu svisnuti. To stanje se opisati ne može. Nazovem bolnicu da zakažem posetu, kad mi saopštiše da je moj bivši muž zabranio da je vidim.

I tako, počeše borbe sa advokatom za svaku posetu. Kakav apsurd! Morala sam da trpim uvrede i ponižavanja samo da bi mogla da vidim svoje dete koje se bori za život. Ludela sam od bola, brige, nepravde. Išla sam svaki drugi dan, tada kad on

282

nije bio tu i nosila svetu vodicu, prala je od glave do pete uz neprestane molitve Bogu, u kog dotad nisam verovala.

Prvi put, kad sam je videla po izlasku iz kome i sa njom pričala, nisam od sreće ni primetila da čitava tri sata, koliko je trajala poseta, priča jednu te istu priču. Tek kad sam doš-la kući prođoše me žmarci, jer sam shvatila da ona nije bila svesna ničega.

Nije znala ništa, sem onog što je mozak u komi čuo, pri-metio i nesuvislo spojio. Opet se probudi lavica u meni da se borim za život moje ćerke. Htela sam da je prebacim u Minhen, u jednu poznatu ustanovu za rehabilitaciju. Rečeno mi je da Anaastazija nije bila ni osigurana kao sportska ja-hačica. Nije bila član nijednog udruženja jahača, nego je, na tom svom konju jahala po svom devojačkom ćefu. Pa, to zlo se i moralo desiti.

Zar je tako izgledala očeva briga o detetu, od kog se toliko trudio da me odvoji?

Anastazija je u bolnici doživela svoje punoletsvo. Kao nesposobna potpala je opet pod očevo starateljstvo. I pod njegov uticaj. Opet mi je izrečena zabrana da je posećujem. I da dobijam informacije o njenom zdravlju. Bila sam očajna.

Kako ni advokati više ništa nisu mogli da urade, zapala sam u letargiju. Beznađe je opet preraslo u depresiju, koje sam se tek bila, teškom mukom rešila.

Ali, kad je čovek na dnu, nađe se uvek neki anđeo-spasi-telj. Moj anđeo je bila moja beskrajna i nepresušna sklonost ka lepom. Kao da mi je neko došapnuo, setih se svoje ljubavi prema slikanju. Postade mi to jedino utočište i skrovište, u kome sam mogla bar na trenutak da zaboravim stvarnost.

Dok sam slikala, sve je nestajalo – i misli i bol. I čitav svet. Ali kad bih izašla iz tog malog ateljea, problemi su se množili

283

i nicali kao gljive posle kiše. Pored svih poteškoća koje su me pratile, puče još neka cev i poplavi mi kompletnu radnju. Sve je bilo upropašćeno, a osiguranja su se svađala ko šta mora ili ne mora da plati. Moji troškovi su se povećavali svakoga dana. Stizale su mi i tužbe od raznih potraživača i tražili nešto što im nije pripadalo.

Nekako to sve završih i počeh ponovo da radim s velikom mukom i naporom. Jednog dana me pozvala moja radnica da uđem u kabinu, u kojoj je ona radila, a u kojoj se nalazila jedna moja slika koju sam završila baš na onaj dan kad je Anastazija pala s konja.

– Vidite li šefice centralnu tačku na ovoj slici. To je đavolja glava. A ona nešto znači, zar ne? – upita me radnica.

Preneraženo sam gledala u sliku i pitala se kako sam uspe-la to da naslikam?! Kako to da ne vidim šta je na slici?

– Da li je to bilo upozorenje ili pretnja? – pitala sam gla-sno i radnicu i sebe.

Nisam znala, ali znala sam da ta đavolja glava nije slučajno tu. Znaš li ti Hamede od kud se stvori đavo na mojoj slici?

Ne odgovaraš mi, ili ni ti neznaš!

284

BOG PRAŠTA

Poražena i uništena u strahu od svega. Skoro trideset go-dina u izbeglištvu kojem se nije nazirao kraj. Ostaću ovde, u tuzi za domom svojim, dok me u kovčegu ne vrate kući. Kao i ostali svet koji dođe samo na kratko. Zadnji put sam bila pre deset godina i sad dobih snažnu želju da vidim svoje voljeno Sarajevo. Tako sam dospela na ulice svoga detinjstva, da dam duši oduška, ali me stanje u njemu samo potaknu na nova razmišljanja o ovom životu. Samo beda i nesreća oko mene. I ljudi koji pljuju svoj smrad iz sebe a ne vide. Više nisam mogla to da podnosim.

Skrhana otišla sam u malu pravoslavnu crkvu, moleći se Bogu da mi pomogne ili da me uzme. Dalje više nisam mogla.

Ostalo Hamede znaš i sam.Na samom izlazu iz crkve, gotovo si naleteo na mene i sav

ozaren, uputio mi detinjasto iskrene reči koje su mi se tad činile nesuvisle:

– Jao, jesi lijepa!Našla sam se u čudu, jer sam se osećala sasvim drugačije,

ružnom, i spolja, a posebno iznutra. Već dugo, dve decenije, ni u svom životu, niti igde oko sebe, ne videh ičeg lepog. Poto-nula u svoju tamu, tu, na dnu životne rupe, očekivala sam sve drugo, samo ne svetlost koja je došla da me spase.

Možda je to Bog uslišio moje molitve, upravo izgovorene u sarajevskoj crkvici? Bile su upućene iz čistog srca, koje do nedavno nije ni pomišljalo na Boga.

285

Čovek mi takvu neveru ne bi nikad oprostio, zar ne hafize?Bog prašta. Jer Bog je sušta ljubav, kojom nas je sazdao i

kojom nas podiže i spasava.

287

ISPOVEST JEDNE HRIŠĆANKE

Rukopis Tajne rajskih vrtova, koji potpisuje autorka Dijana Ertl iz Minhena, prvi je srpski WhatsApp roman. Pisan je namah na mobilnom telefonu, kao dijalog i monolog, od-nosno ispovest njenom svešteniku. Ovo je iskrena emotivna priča o burnom životu jedne Srpkinje, ali i o vremenu s kraja prošlog veka i s početka novog milenijuma.

Ona je u jednom trenutku vesela i radoznala poput Alise u zemlji čuda, a u drugom momentu kao Pepeljuga prevarena i usamljena. Svojom pojavom vile Ravijojle, prelepim crta-ma lica, vitkim stasom i divnim zelenim očima, kao kazaljka kompasa bila je okretana na sve strane sveta i provlačena kroz svakakve ljudske ruke, kroz svoje neobične snove kao vizije i kroz svakojaka i čudnovata osećanja. Rukopis je bogata priča o isprepletanim ljudskim karakterima i sudbinama.

Priča je kazana u formi ispovesti svom duhovniku, jer je glavna ličnost, sama autorka, bila prinuđena da traži u hra-mu i u džamiji spasenje za svoju dušu i telo. Ličnost snažnih emocija, prirodne lepote žene, još od detinjstva, tokom mla-dosti i srednjih godina, suočena je sa problemima koji su je približili Bogu. Njegov izaslanik u njenom životu je islamski sveštenik, hafiz, koji joj nudi spasenje. I ona ga prihvata.

U prvom delu rukopisa autorka otkriva svet duhovnosti u svom gradu Sarajevu, kada suočena sa strahotama rata, po

288

dolasku iz Nemačke, sebi i ispovedniku počinje da postavlja pitanja o smislu života, o ljudskom zlu, o ljubavi, sreći i ne-sreći, o potrebi da se nađe mir i živi normalno. Ubeđena da joj Bog i Alah mogu pomoći, naći će se u dilemi da li da bude pravoslavka ili da postane muslimanka.

Da bi razrešila tu svoju životnu dilemu, koja bi je odve-la ka spasenju, junakinja romana preispituje, u drugom delu rukopisa, ceo svoj život. Odrasla je uz oca vatrogasca i majke domaćice, koja nije imala razumevanja za svoje prelepo i pa-metno dete. Neprihvatanje od majke stvara joj traumu koja se manifestuje kao strah od preterane ljubavi, od drugih ljudi, kao težnja ka samosvojnosti i samoći.

S jedne strane željna majčine pažnje, a bežeći od mržnje, junakinja romana se upušta u traganje za ljubavlju kod muš-karaca. Imala je šest puta prvu ljubav, imala je dva puta na silu oteto telo, imala je nepriliku da bude robinja, izbeglica, mučenica, neostvarena majka.

Ove situacije, koje ispoveda svom hafizu, koji joj donosi pri-vremeni mir i spokoj, otvaraju joj listu pitanja o robovlasništvu mužjaka nad ženkama, o ropstvu kao ideologiji religije i po-litike, o kloniranom vaspitavanju dece, koja postaju potrošači stvari, a ne duhovna bića, o ratu kao zamci za naivan narod.

Treći deo rukopisa sadrži ispovest o ratnim zbivanjima u BiH, bežanju od zla, od sopstvenog života i traženja no-vog utočišta u Srbiji i Nemačkoj. Borba za opstanak junaki-nje romana je ujedno i njen ponovljeni sukob sa pohotnim muškarcima. Uz pomoć svog ispovednika shvata da je ljubav zapravo samo vid nasilja, da je lepota zapravo ružnoća, da je svet postao žrtva kurvinske politike.

Pokušaj spasenja odlaskom u Nemačku pretvara se u sud-bonosni krah junakinje i njene nove porodice. Rođenje ćerke

289

koja je trebalo da bude veličanstvena kruna života, nesrećnim padom s konja u trenutku punoletstva, pretvara se u mučnu životnu moru. Depresija je gura na dno života, sa kog kao iz uske tamne rupe, poziva Boga u liku svog ispovednika, islamskog sveštenika, u pomoć.

Pita se ima li Boga? I Alaha? Ima li spasa za čovečanstvo i planetu Zemlju? Ko je za stradanje sveta odgovoran? Ko je kriv, a ko nije? Zašto je ona postala krivac svima i za sve?

Brak joj propada, muž joj otima ćerku, ona gubi smisao života. Traži ga, posle deset godina lutanja u voljenom gradu Sarajevu. I nalazi pored hafiza Hameda, koji želi da je prebaci u islam i spase. Na tren pristaje, ali se ne daje, jer je grešna. Svoju ispovest i životnu priču završava molitvom Bogu, koji sve prašta!

Ovaj rukopis je iako pisan namah, savremenim elektron-skim pismom i ubrzanim mislima, svedočanstvo o ljudskim lomovima, koji nastaju zbog naglog ubrzavanja života na pla-neti Zemlji, na raskrsnici dva veka. Običan čovek ne uspeva da prati političke i tehnološke promene, novu evoluciju, koja uništava humano biće i pretvara ga u robu.

Priča Tajne rajskih vrtova, koju će autorka Dijana Ertl na-staviti da ispisuje u još tri toma, traganje je za spasenjem ljudi i sveta, koje ona pronalazi u novoj zemlji. Na svom imanju od 120 hektara pokušaće da napravi rajske vrtove za ljude koji žele da budu spaseni i da spasu čovečanstvo od propasti kao društva humanih bića.

Njena misija kazivanja kroz ispovest svešteniku je zapravo upozorenje za budućnost. Poziv za spasenje. Ujedno i širenje vere u Gospoda da vladarima sveta oprosti grehe i sve ljude ujedini u ljubavi. To je ujedno put spasenja, kakav vide i ju-nakinja ovog romana i njena autorka.

290

Rukopis Dijane Ertl preporučujem za štampanje, jer je iskreno stvoreno umetničko delo, koje čitaoce uzbuđuje straš-nim detaljima, ali i i plemenitim željama za bolji život.

Dr Marko Lopušina, pisac iz Beograda

291

BIOGRAFIJA AUTORKE

Pitate se ko sam ja?– Ja sam žena sa 52 godine i ujedno medicinsko-naučni

kozmetičar, dizajner lica, trener protiv starenja, mentalni tre-ner, make-up linergist, stilist, specijalist za hipnozu, reinkar-naciju i ishranu protiv starenje.

Velika mi je strast i radoznalost da održim ljudsko telo mladim. I iznova i iznova eksperimentišem koliko daleko se može otići s pokušajima podmlađivanja. I kojim metodama se to najbolje može postići, a da pritom ne izgledate maski-rani i neprirodni.

Rođena sam u Bosni i Hercegovini 03. 10. 1967 u Zavi-dovićima. Majka domaćica Angelina i otac vatrogasac Ni-kodije Rakanović. Živela sam u Sarajevu, gde sam završila Trgovačku komercijalnu školu, Medicinsku stručnu školu i daktilografiju. A potom pohađala Umetničku akademiju u Sarajevu.

Živela sam u Sarajevu do početka rata 1992. godine, a zatim u Nemačkoj. Živim i radim samostalno u Minhenu.

Moj je moto:U smislu podmlađivanja (razvoja čoveka), i čoveka uopšte,

sve je moguće. Granice ne postoje, osim onih koje sam postaviš.Duboko sam uverena da možemo biti mladi dok sami

ne odlučimo da ostarimo. Sve započinje u umu i završava u srcu. između toga je samo rad na i u sebi, briga o umu, telu i naravno upornost u svemu tome.

292

Moja kreativnost, „magija ljudske ruke” i moja posebna strast za lepotom sveta doveli su me do toga da se zadržim na Akademiji umetnosti. Stalna žudnja za razvojem i otkri-vanjem novih mogućnosti, posebno potraga za lepim, nego-vanim izgledom, dovela me do telesne i umne kozmetike.

Stajling i dizajn na živom telu čoveka najveća je umetnost svih umetnosti. Konstantno obrazovanje i 20 godina isku-stva omogućili su mi da moja želja za sve većim napretkom čoveka, psihički i fizički, i rad na njegovom unutrašnjem i spoljnom ulepšanju, postanu stvarnost.

Moje veliko interesovanje za naučni rad, obuku i brojne eksperimente, prvo na sebi a potom i na drugima, poboljšali su moju tehniku i otkrivali sve više načina da postignem što bolje rezultate u mladom i sretnom bivstvovanju čoveka i bez operacija i botoksa.

Mentalno posvećena borbi za čovečanstvo, za spas od mr-žnje, bola, zločina i krvarenja ljudi i planete Zemlje. Roman Tajne rajskih vrtova je lična i istorijska ispovest jedne hrišćan-ke, koja svoju sudbinu deli sa ljudskom civilizacijom. Pisan na mobilnom telefonu, u četiri toma, roman nudi spasenje u rajskim vrtovima.

SADRŽAJ

UVOD . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 5

SARAJEVSKA BOŽJA BAŠTA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 7POSVAĐAN NAROD . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 12SREĆA SLOBODE ILI TUGA PROKLETSTVA . . . . . . . . . . . . 16CRKVA NA BAŠČARŠIJI . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 22SUSRET SA HAFIZOM HAMEDOM . . . . . . . . . . . . . . . . . . 26LJUBAVI I ČUDIMA NEMA GRANICA . . . . . . . . . . . . . . . . 29NEKO KO JE SPOZNAO BOGA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 32PROSIDBA PREKO MOBITELA. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 37SPASILAC DUŠE I TELA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 41SMISAO VEROVANJA. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 45KO JE BOG . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 50POTRAGA ZA SREĆOM . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 56JE LI ISUS HRIST SIN ILI POSLANIK BOŽIJI. . . . . . . . . . . . . 59KAFANSKA PRIČA O VENČANJU . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 65RAZMIŠLJANJA O DUHOVNOSTI . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 68ČEŽNJA ZA HAMEDOM. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 75ŽIVI DNEVNIK. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 80RELIGIJA DAJE MOĆ MUŠKARCIMA . . . . . . . . . . . . . . . . . 86POPLAVA ČUDNIH SNOVA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 92TAJANSTVENI MUŠKARCI . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 95ZAPISANO U KURANU. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 99ODRAZ U OGLEDALU . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 103PROPOVED OCA TADEJA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 108

PORUKE SA ONOG SVETA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 115MUŠKE MANIPULACIJE. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 120DUHOVNO BUĐENJE . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 125ISPOVEST HAFIZU . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 132KAKVA SU NAM DECA. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 138PROBLEMATIČNO DETE . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 146RAZMIŠLJANJA O MALOUMNICIMA . . . . . . . . . . . . . . . . 153O LJUBAVI I PROSIDBI . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 157OTETO DEVIČANSTVO . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 166NISAM POSTALA ZVEZDA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 173MIROSLAVLJEVA LJUBAV . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 178LJUBAVNA DRAMA NEUPUĆENIH . . . . . . . . . . . . . . . . . . 183LJUBAV JE NASILJE . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 185ČISTA DUBOKA LJUBAV. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 194UMRO JE DEO MENE . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 206RAT JE POČEO. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 210SEOBA U MINHEN . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 216PRETNJE SMRĆU . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 223KRIVA ZBOG LEPOTE . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 230MAJOR SRPSKE AVIJACIJE . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 231ČASNA PONOĆNA DAMA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 239ARIMAN, BOG TAME. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 246PROSTITUTKE SVETSKE POLITIKE . . . . . . . . . . . . . . . . . 253STRANCI KAO SMEĆE. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 258ZABLUDA ŽIVOTA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 266ĆERKINA POBUNA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 273ĐAVOLJA GLAVA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 279BOG PRAŠTA. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 284

Marko Lopušina, ISPOVEST JEDNE HRIŠĆANKE . . . . . . . . . . . 287

BIOGRAFIJA AUTORKE . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 291

Dijana Ertl TAJNA RAJSKIH VRTOVA Ispovest hafizu jedne hrišćanke

Whatsapp roman

Izdavač PROMETEJ, Novi Sad

Za izdavača ZORAN KOLUNDŽIJA

Priprema za štampu S&N book, Sremska Kamenica

Korektura i štampa PROMETEJ, Novi Sad

Tiraž _00.

ISBN 978-86-515-

P r v o i z d a n j e , 2 0 2 0 .

CIP - Каталогизација у публикацији Библиотека Матице српске, Нови Сад