1

BOKANEGRA

2

PRVI DEO

PRVO POGLAVLJE

- Paola!!! Paola, šećeru moj! Paola, ljubavi, golubice moja, otvori!Amore mia!

- Gubi se prevarantu jedan, gade! Amore, amore, amore... Lakat mojćeš ti da uđeš u moju kuću više! Paola Bokanegra ti se zaklinje!

- Paola, molim te! Paola!!!Paola je zaklopila dvokrilni prozor tako snažno da su se stakla sva

zatresla. Petar je nastavio da je doziva, uzalud. Njegov glas se odbijao odvlažnog kamenog zida i nestajao kroz vrelu i suvu junsku noć. Kada jeuvideo da se Paola neće odazvati krenuo je kaldrmom ka kamenojosmatračnici na ivici stenovitog zuba izraslog iz vode. Tamo je barem imaokrevet i mogao je da osluškuje umirujuće zapljuskivanje talasa. Mrzeo jeusamljenost i sablasno tihe noći, svaki šum je sada bio dobrodošao ineophodan. Upalio je uljanu lampu unutar osmatračnice, prebacio staro ćebepreko kreveta i prišao otvoru u kamenu okrenutom ka pučini. Tama, beskrajvodene površine, blagi vetar nastao negde u dalekoj pustinji, i Petar koji jevlažnim očima upijao zvuk lenjih talasa.

*Prvi zraci crvenog jutarnjeg sunca probudili su Petra Crnojevića.

Spavao je loše i bilo ga je lako prenuti iz sna. Brzo je navukao svoju belu,sada uprljanu košulju, isflekane lanene pantalone i široki slameni šešir naglavu. Danas je bio dan proslave, dan velikog povratka njegovog najstarijegsina iz daleke Amerike, dan pobede Crnog Zaliva nad blještavim svetlimaNovog Sveta. Srce je poskakivalo Petru Crnijeviću i pri samoj pomisli naskori dolazak njegovog čeda i naslednika. Ponos mu je nadimao grudi većnedeljama, još od kako je čuo da mu je Aleksandar diplomirao ekonomiju ifinansije na univerzitetu u Njujorku. Mašta je divljala po Petrovoj glavi i onnije mogao da je obuzda, nije to ni želeo. Zamišljao je nove građevine,solitere, vile, nove sisteme za navodnjavanje, elektrane, nov moderan tunelkoji bi povezao Crni Zaliv sa ostatkom sveta brzo i efikasno, i još hiljade ihiljade sličnih stvari. Aleksandar će doneti znanje, iskustva iz sveta, novenačine da se zaradi preko potreban novac, doneće Duh Vremena. Grlo se

3

stezalo i oči vlažile Petru Crnojeviću od sreće, od beskrajno novihmogućnosti, od saznanja da će Crni Zaliv sada nepovratno krenuti napred, isamo napred. Ono što je on započeo Aleksandar će dovršiti , i ne samodovršiti, nego i unaprediti, mnogo unaprediti.

Neće Crni Zaliv još dugo da bude samo ostrvo, izolovano parčezemlje negde na rubu Palca Božijeg. Postaće ono što je Petar oduvek izamišljao: postaće Obećana Zemlja. Utopija, model, potvrda da je raj nazemlji, ne na zemlji, raj na kamenu, ipak moguć. Tehnologija, sistemupravljanja, samodovoljnost male zalivske komune, sve će to zaprepastitisvet, okrenuti ga naglavačke, oplemeniti ga. Projekat koji su još Petrovipradedovi pokrenuli dobiće uskoro svoj završni pečat i Crni Zaliv bićespreman za svetsku promociju. Dolaziće predsednici, ambasadori, premijeridržava, ljudi od kulture… Snimaće, pitaće, diviće se, razgledati uzduž ipopreko čuda koje su ljudi u stenovitom uglu planete sagradili.

Tako je maštao Petar Crnojević dok je išao ka svojoj vili čiji su sekameni stubovi kupali u crvenkasto - zlatnoj navali sunčevih zraka. A imaoje valjda i pravo da mašta. Sve što je imao, sve što je znao i što je stvorio –stavio je u službu ovom mestu i ljudima koji su u njemu živeli. Sin mu sevratio a nije morao da se vrati. Mogao je da ostane tamo u Americi, usredištu civilizovanog sveta, i da više nikad i ne pomisli na Zaliv i svog ocau njemu. A on se vratio. Vratio se i tako uzburkao starčeve ambicije koje jeovaj bojažljivo gradio u svojoj prekaljenoj glavi poglavnika. Bilo je mogućemaštati, i opravdano je bilo nadati se, pa se Petar na kratko prepustioblaženoj struji buduće vizije svog voljenog Crnog Zaliva.

No za sada je valjalo ostati priseban. “Biće vremena”, razmišljao jeostareli čovek, “biće sve vreme ovoga sveta”. Čekalo ga je nebrojeno mnogoobaveza pred svečanu dobrodošlicu i trenutka kada će Aleksandar konačnosleteti na zalivsku pistu. Trebalo je odabrati Aleksandrove buduće pratioce,tu se mora birati pažljivo, jer te poslove ne može da obavlja svako. Potrebnisu mu najsposobniji, najpametniji, sve najbolje zas njegovog Aleksandra.Trebalo je spremiti poklone, pa organizovati postavljanje svečanog ručka,izabrati odelo, a pre svega toga – morao je da se pomiri sa Paolom. Stvarnoje ispao magarac. Koji mu je đavo to sinoć trebalo kada je znao da je previšeopasno i da Paola može svakog časa da bane na vrata? Mada kad boljerazmisli, uzbuđenje i uzavrelu strast koju je osećao tokom čitavogjučerašnjeg dana nije nikako mogao drugačije da ugasi. A bila bi i štetazaista da nije upotrebio svoju probudjenu muškost posle tolikih mesecitotalnog mrtvila. Petar se jako uplašio da ga možda nikad više neće niupotrebiti, barem ne u ovom životu.

4

Zanesen tako nebrojenim razmišljanjima o predstojećim obavezama,obuzet nadom, iščekivanjem i snovima, Petar Crnojević se uputio kadvorištu svoje vile gde ga je u cik zore već čekala poveća gomila sveta. Nijeušao kroz kapiju već se uputio ka bočnom ulazu koji je vodio u njegovusobu za poslovne prijeme. Trebalo mu je nekoliko minuta da obiđe visokukamenu ogradu i stigne do kapije. Da je prošao kroz vrt ispred vile, morao bida se suoči sa bezbrojem pitanja kuvara, spremačica, krojača, dizajnera,aranžera, a morao bi odmah da se sretne i sa Paolom. Petar je smatrao da presvega toga valja odabrati ljude koji će od danas pratiti Aleksandra kuda godovaj bude odlučio da krene, a putovaće dosta i sretaće se sa raznim opasnimljudima. Aleksandar je od danas trebalo da lagano počne da preuzimaobaveze svoga oca i da starca pusti da se bavi onime čime je najviše voleoda se bavi: svojom naukom.

Petar je već godinama obučavao te klince. Prošli su najrigoroznijumoguću obuku i vaspitavali su ih najbolji telohranitelji koje je Crni Zalivimao da ponudi, ljudi koji su do skora bili zaduženi i za starčevoobezbeđenje. Vođa obuke bio je kapetan Petrove Garde Mileta Starović,čovek koji je evo već četrdeset godina čuvao i sačuvao starčevu glavu naramenima, a bilo ja vala situacija kada je to morao da čini i sopstvenimtelom. Mileta je takođe bio izabran posle stroge obuke koju je prošao kodPetrovog oca, i to se tako obavljalo već vekovima unazad, sve do prvogCrnojevića, koji je pred neprijateljskim progonom morao da sa svojimplemenom napusti brda iznad Žabljaka i siđe ovde, na zapuštenu i neplodnustenu na obali Jadrana.

Petar je bio rasejan i nije mu bilo po volji da baš danas izaberedoživotne čuvare svom najstarijem sinu nasledniku. Međutim, već je danimaunapred dogovoreno da se momci u cik zore postroje u sobu za prijeme i dase izbor obavi na dan povratka mladog grofa. Ovaj deo kuće, kao i onaj ukome su se nalazile Paoline odaje, bio je skromno namešten i nije sačinjavaodeo one raskoši koja je krasila ostatak vile. Takva je bila želja ljudi u Zalivu,da se prostorija u kojoj su se već vekovima održavali toliki važni prijemi ipregovori za opstanak i napredak porodice ostavi onakvom kakvu ju jeuredio još Petrov predak Marko Crnojević. Deset mladih momaka sedelo jena starinski dizajniranim stolicama u bidermajer stilu i svi su istovremenoposkočili kada su spazili grofa na ulazu. Njihovi roditelji su takođe ustali,sačekali da im Petar da znak da sednu ponovo i vratili se na svoja udobnamesta. Mladići su za razliku od njih ostali na nogama.

Soba za prijem bila je ispunjena lakim stolicama i sofama, ljupkimkomodama, pisaćim stolovima i vitrinama sa staklom. Jedna velika polica zaknjige bila je postavljena neposredno pored visokog prozora koji je gledao

5

na more. Grof Marko Crnojević uvezao je ovaj nameštaj iz Nemačke jer jesatrao da će funkcionalnost, udobnost i raznovrsnost Bidermajer nameštajabiti savršen ambijent za prijem važnih gostiju, a da se pritom ne oda utisakrazmetanja imovinom i raskoši. Nešto od nameštaja je zamenjeno tokomnastupajućih decenija, neke sofe i stolice su restaurirane , ali je soba ostalamaltene identično nameštena kao i pre stotinak i više godina. Tamne nijansedrveta, sa inkrustracijama ćilibara i sedefa, kuvana koža koja je do sadapuno puta bivala zamenjena, krasile su prostoriju kroz koju su mnogi baroni,knezovi, grofovi, pa čak i carevi hodali i vodili teške pregovore satradicionalno tvrdoglavim Crnojevićima.

Atmosfera je, kao i puno puta do sada, bila izuzetno svečana u ovojodaji. Ljudi koje je grof poznavao po četrdeset, pedeset godina, sada sunavukli svečan izaraz lica i zauzeli držanje koje bi imali još samo u prisustvukakvog božanstva ili neke pojave koju ne bi najbolje razumeli, i koja će zanjih zauvek ostati tajna. Grof je zauzeo počasno mesto u sredini sobe inajpre je malo neobavezno razgledao unaokolo, kao da je u nekom uglutražio nešto zatureno i davno zaboravljeno. Ubrzo je uperio prostrelanpogled ka mladićima koji su ukipljeno stajali, jedva disali i gotovoneprimetno žmirkali očima. Znali su, sva desetorica su znali da se danasrešava sudbina ostatka njihovih života. Bilo im je savršeno jasno da će onapetorica koja danas otpadnu biti osuđena na nezanimljiv, jednoličan život iživot u neznanju, mraku. To su bili mladići koji su utrošili godine da razvijusvoje mišiće, sposobnosti, znanja, veštinu sa oružjem, mladići koji susvakoga dana maštali kako će baš oni dobiti tu neizmernu čast da čuvajupoglavnika, da će oni biti ti koji će ga pratiti svuda i reagovati na svakinjegov mig. I to nije bila čast zato što je bila privilegija, zato što je budućivladar Crnog Zaliva idol svim momcima koji su tu rasli, zato što će visokapozicija doneti puno novca njihovim porodicama…To je bila čast zbogodavanja priznanja njihovoj hrabrosti, njihovom trudu i zalaganju tokommučnog perioda obuke, ali povrh svega toga, to je bila čast zato što su zaizabrane momke bile rezervisane najlepše mlade u Zalivu i najatraktivnijeljubavnice. U društvu u kome su pravila vezana za brak strogo definisana, igde se odstupanje od tog pravila kažnjava smrću, takva čast je bila vrhovna ikonačna.

Petar Crnojević nije obraćao pažnju na roditelje, a i da jeste, video bisamo užasnu strepnju i molećivo iščekivanje njegove odluke u roditeljskimočima. Starac nije imao problema oko izbora četvorice pomoćnika budućemkapetanu Garde. Njegov glas je odzvanjao sobom i gromko izgovarao imenamomaka koji su jedva mogli da suzdrže emocije kada su razaznali svoje imeu dubokom starčevom glasu. Ostalo je još samo jedno ime, ime koje će

6

prikupiti svu slavu u strogom zalivskom društvu i ime koje će se izgovaratisa jedva nešto manjim strahopoštovanjem od imena mladog grofanaslednika. I tu je starac došao do najveće dileme sa kojom je morao da sesusretne u poslednje tri godine, još od onda kada je morao da otera svogmlađeg sina iz Zaliva.

Postojala su dva kandidata za mesto Kapetana. Jedan je bio sinstarčevog posojećeg šefa obezbeđenja Milete Starovića, a drugi je bio jedanveoma talentovani mladić, sin lokalnog berberina i dečko iz porodice kojanikada nije dala nijednog pripadnika uskog kruga poglavnikovih ljudi odnajvišeg poverenja. Marko Starović je kao Miletin sin bio logično iverovatno ispravno rešenje, a i nije kroz istoriju bio redak slučaj da se sinpoglavnikove desne ruke nametne za istu funkciju i kod novog poglavaracrnozalivske loze. Samo što se ovoga puta mladi Vladan Bašić, berberinovsin, pokazao toliko pouzdanim, inteligentim i veštim u izvršavanju svihpoverenih mu probnih zadataka da je Petar zaista imao da razreši Gordijevčvor. Ako izabere berberinovog sina osetiće se kao izdajnik četrdeset godinadugog prijateljstva sa Miletom. Mileta mu je spasao život više puta no što jeovaj mogao da se seti, bio je veran, istrajan, domišljat i neizmerno hrabar,Mileta je jednom rečju bio savršen. I sada je on trebao da pogazi sve to takošto će da da prvenstvo nekom berberinovom sinu, iako je činjenica bila da jeVladan za nijansu sposobniji čovek za posao. Marko Starović jeste naslediočvrstinu i hrabrost svoga oca, samo Petar nije bio siguran da li je ovaj idovoljno mudar za tako komplikovan i intelektualno zahtevan posao kao štoje obezbeđenje čoveka uključenog u veoma zamršene ilegalne radnje.

Vreme se menjalo i poslovi su se menjali. Crnojevići su izgradiliimperiju trgovinom raznoraznim unosnim proizvodima, i svaki proizvod jeimao svoje zlatno doba kroz prohujale vekove. Potražnja na tržištu semenjala, kolebala, uspinjala i opadala…Čas je duvan bio koka koja nosinajviše zlatnih jaja, čas je to bila svila sa Orijenta, pa drago kamenje,antikviteti, oružje, sve zavisno od društvenih kretanja i klijentele koja jedolazila i odlazila. Ali sada, na početku XXI veka, većina nekadašnjihposlova Crnojevića zapala je u krizu iz razloga koji će biti razmatrani ukasnijim glavama gde će se još prepričavati istorija uskomešanog,izolovanog, prevrtljivog, i nadasve nesvakidašnjeg gradića koji je poneonaziv: Crni Zaliv.

Petar Crnojević se u međuvremenu presvukao na brzinu, u sobipreko puta prostorije za prijeme. Sada je na sebi imao tamnocrvenu svilenukošulju i elegantne crne pantalone, a na nogama cipele od fine italijanskekože. Svečanost današnjeg dana zahtevala je takvo izdanje, a Petar inače nijevoleo da se oblači na tako konvencionalne i uštogljene načine. Daleko je

7

više voleo, a i građani su ga u tome verno podražavali, da nosi lagane iopuštene stvari, kakve sandale i košulje od lana i mekok pamuka, kao i nekiod mnogobrojnih šešira iz svoje kolekcije, pre nego ova “markirana”, podznacima navoda, pecizno i maštovito iskrojena odela koja su zbog svognebitnog tvorca koštala pravo malo bogatstvo.

No Petar sada nije imao kad da razmišlja o odelima. Mučilo ga je,strašno ga je mučilo pitanje ovog izbora što je imao da napravi. Petar jeodavno naučio, još u ranoj mladosti, da razdvoji svoje unutrašnje nemire odspoljašnjeg držanja, baš kao što je to učinila većina grofova pre njega. Iovoga puta njegov verni sluga i prijatelj Mileta, kao ni stari berberinVukobrat Bašić, nisu mogli ni da naslute šta se odigrava u grofovoj glavi igrudima. Dalo bi se očekivati da će Mileta nekako da prozre nedoumicu naPetrovom licu, da će uspeti da pronađe neki mali znak, neku namrštenu boruili iskrivljenu usnu, bilo šta, ali ovaj to nije mogao da učini. Ni poslečetrdeset zajedničkih godina ovaj nije mogao to da učini. Mileti je preostalosamo da čeka i da nastavi da se izjeda u slutnjama, za razliku od VukobrataBašića koji je u svemu mislio da nazire grofovu odluku, u načinu na koji sepomerio u stolici, kako je nekoga okrznuo pogledom, kako se gotovoneprimetno nasmešio, ili se barem tako Vukobratu učinilo, u svemu što jezavodljiva berberinova mašta mogla pogrešno da isfabrikuje. Da je stariberberin poznavao svog grofa makar deseti deo od onoga što ga je poznavaoMileta Starović, i Vukobrat bi se pokorno predao sopstvenim crnimzamislima, i ne bi uporno tražio ono čega nije moglo biti. Čekao bi kaoMileta, pokunjen, malen i ustreptao do granice bola.

Petar je nesvesno produžavao donošenje svog konačnog suda. Retkobi mu se dešavalo, zaista retko, da ovako dugo razmišlja i da ne bude siguranu svoju odluku maltene do poslednjeg časa. Znao je kom kandidatu naginjenjegova naklonost, ali nije bio skroz načisto sa sobom u vezi malog VladanaBašića. “Četrdest godina”, uporno mu se vrtelo po glavi, nebrojeno puta.Kako izdati četrdeset godina? Znao je Petar da ne sme ovako da razmišlja,pravilo koga su se svi Crnojevići držali bilo je da interes porodice i Zalivabude uvek ispred čoveka ponaosob, a naročito ispred emocija, pa makar ionih najčvršćih, najjačih. Tako su Crnojevići opstali, takve su bitke vodili irešavali ih u korist porodice i opstanka svog grada, i jedino tako ćeCrnojevići zadržati svoj način života, uz veliku ličnu žrtvu i žrtvu ljudi kojisu im podredili živote. Pa opet, srce zastane, ukoči se i snebiva kod takvihodluka, i jedva nastavi da bije dalje.

Petar je hladnim, odmerenim glasom u kojem je primetno bilo blagopodrhtavanje, prouzrokovano što godinama što stresnim trenutkom u komese nalazio, hvalio svoje mlade pulene i neiskrenim, kitnjastim rečima

8

preuveličavao njihova dostignuća, na taj način odlažući izgovaranje jednogimena koje će zauzeti počasno mesto u društvenom ustrojstvu Zaliva. Miletaje jedva glumio suzdržanost, i inače govorljivi Vukobrat Bašić samo što nijepočeo da neumesno priča u sred grofovog izlaganja, a mladići samo što senisu srušili. Grof je shvatio da se više ne može otezati i konačno je iznjegovih usta izašlo: Vladan Bašić! Biram Vladana Bašića!

Mileta je mrtvački prebledeo i srećom je sedeo. Nije mogao da veruje.Ne, ono što je upravo čuo nije moglo da bude, nije samim tim ni bilo, poštosu i razum i srce govorili Mileti da grof ne može ovako da ga izda, posletolikih godina. Petar je predosetio, i to je prava reč, predosetio makar deoone lavine koja će se survati sa Miletinog srca, sleđenog, očvrslog srcatokom godina nošenja sa mnogobrojnim opasnostima po porodicu koju ječuvao, predosetio, pa zatim i zaista osetio Miletin bol, patnju koja će gaprogoniti od današnjeg dana i koja će mu zasigurno skratiti život. Miletu ječak šta više odmah počela da proganja krivica i sumnja u sopstvena dela.Odmah su se pojavila pitanja: Da li sam dovoljno uradio? Da nisam nekimsvojim postupkom razočarao grofa? Da nisam nešto propustio da uradim? Ijoš mnogo takvih pitanja će se zasigurno postaviti i verovatno nijedno nećeimati svoj konačan odgovor.

Na licu mladog Marka Starovića nije bilo ništa od očeve mrtvačkeukočenosti. Iz njegovih očiju, i čitavog njegovog držanja, isijavala jeubilačka mržnja. Ne razočaranje grofovim izborom, ne žal za propuštenim,sumnja u sebe, nego čista, nepomućena mržnja najpre prema starom PetruCrnojeviću, a kasnije sigurno i prema svemu što hoda na dve noge u Zalivu.To i jeste jedan od razloga što je Marko bio dobar kandidat: Čovek koji umeda mrzi, svim srcem, iskreno, do sopstvene ili tuđe propasti, ume i da istomsnagom poštuje i voli onoga koga je sudbina postavila iznad njega.Aleksandar bi bio jedini čovek kojeg bi Marko mogao, odnosno umeo dagleda sa istinskim divljenjem, i kome bi nesmetano mogao da pokloni ononajbolje što je kao čovek imao da ponudi, jer su svi ostali u najboljemslučaju bili u njegovoj ravni, a mnogo češće ispod njega po sposobnostima.Markova sujeta i položaj njegovog oca mu nikada ne bi dozvolili da vežesvoju najljudskiju sposobnost prijateljskog vezivanja i odanosti za nekogisto ili nešto manje vrednog od sebe. Ta činjenica je zaokruživala tragedijugrofovog izbora.

Sa druge strane, u čini se jednoj potpuno novoj dimenziji postojanja,mladi Vladan i njegov otac Vukobrat Bašić likovali su glasno, neobuzdano,onako kako samo ljudi koji se najednom izdignu daleko iznad svogpostojećeg položaja mogu da likuju, i to zaboravljajući na sve obzire isvečanosti trenutka od maločas, i ne obazirući se na pokretača njihove

9

novouspostavljene sreće – starog grofa Crnojevića. Petar je uspeo nekako daih umiri toplim, smirenim čestitkama, ali dok mu je to pošlo za rukom,Mileta i njegov sin su se diskretno povukli iz odaja, ne sačekavši grofa da imnekom utešnom rečju ili gestom olakša težinu trenutka u kome su se našli.Stari Crnojević nije primetio izlazak dvojice Starovića, a kada je već videoda ih nema, odlučio je da ne trči za njima jer u suštini i ne bi znao štapametno da im kaže, a i da je znao, sumnjao je da bi to sadržalo dovoljnopotrebne saosećajnosti prema nesreći porodice Starović. Grof i njegovposilni Mileta nikada nisu razmenjivali tople, one spontane i sentimentalnereči, čak ni u trenucima najvećih zajedničkih uspeha, pobeda ili prostosrećnih događaja, pa je samim tim bilo nemoguće išta iskreno reći sada kadaje Staroviće pogodila najveća od svih tragedija , veća čak i od smrti same, ato je gubitak položaja koji su tako dugo Starovići držali u društvenomustrojstvu Crnog Zaliva.

Posle nekih pola sata konačno je došao kraj rukovanjima i suzamaoduševljenja, neizmernim rečima hvale, kraj više promrljanih i izobličenihod emocija zvukova nego pravih reči, i mučnih po Petra Crnojevića pogledazahvalnosti, naročito od strane starijeg Bašića koji kao da je parao kožubujicom svoje srdačnosti i uzvišene radosti koja se slivala sa njegovoggotovo božanski ozarenog lica. Roditelji preostale četvorice momaka kojinisu bili izabrani takođe su se u međuvremenu neprimetno povukli iz sobeza prijeme kako ne bi ometali radost ostalih, a tako je i inače dolikovalo,odnosno na isti način su se povlačili poraženi i u ranijim dencenijama ivekovima, isto ovako tiho i dostojanstveno. Petar je ispratio izabranemladiće i njihove očeve, mučeći se ponajviše sa veselim Vukobratom, ivratio se natrag u odaju da naspe sebi svoje domaće Loze koju je pravio posopstvenom receptu, i po ugledu na svoje dobre domaćine od predaka koji sutakođe svaki imali svoju tajnu dobrog pića.

Uz tu čašicu Lozovače Petra je pogodilo jedno saznanje, i novo i starou isto vreme, novo po osobi na koju se odnosilo, a staro jer je već ta misaoprošla grofovom glavom u svega par retkih prilika u prošlosti. Naime, Petarje uvideo da ne oseća istinsko kajanje zbog svoje odluke, da u njemu nepostoji one prave blagnaklonosti prema bliskom prijatelju, već da ima inekog sadističkog zadovoljstva u njegovoj utrobi zbog činjenice da je mogaoovako da omalovaži čoveka gotovo jednako moćnog kao što je bio i on sam.Petar nije mogao sebi da porekne postojanje ovog mračnog užitka, i ujednoje morao da prizna odsustvo dobrog dela onoga što je valjda morao da osećaprema svom prijatelju. Jeste Petar, na jedan kratak, prolazan tren osetiopravo saosećanje, i jeste se on iskreno i dugo rvao sa pitanjemmalopređašnjeg izbora, samo nije mogao sebi da objasni da li se on mučio

10

zbog Milete, ili mu se onih četrdeset godina vrtelo po glavi zbog sopstvenogosećanja prolaznosti i teške spoznaje da se život sve više i sve napadnijebliži kraju. A možda je tu i ležao izvor samozadovoljenja Miletinomnesrećom, u činjenici da je Petar mogao da vidi pad čoveka približno istihgodina, približno istog statusa, a da sam produži da živi starim životom,makar još malo, i da je tako stari grof mogao da usisa u sebe novu snagu,svežu i mladalačku, koristeći se tuđom propašću. U ovakvim slučajevima seizgleda jasnije nego drugde javlja instinkt preživljavanja, koji samo zna zaočuvanje, i koji ispunjava pozitivnom energijom čoveka zato što je drugipao, a ja i dalje stojim.

Kada se ovome pridoda činjenica da Petar i Mileta nisu bili, niti sumogli da budu prijatelji u klasičnom smislu reči, da je između njih uvekpostojala protivrečnost odnosa u pitanjima od životne “ važnosti ”, poslovnihpitanja i ostalih praktičnih stvari, i pitanja koja su se ticala duše i unutarnjegsveta čovekovog, dobijamo potpunu sliku Petrovih osećanja neposrednoposle onoga što bi mnogi okarakterisali kao izdaju prijateljstva. Drugimrečima, iako su njih dvojica delili saznanja o svakoj stvari koja se ticalaspoljašnjeg sveta, tako isto nisu mogli, ili baš zato nije bilo moguće da njihdvojica dele i one intimne tajne, i pitanja srca. Petar je imao još svega parovakvih složenih odnosa u svojoj prošlosti, i ti odnosi su, kada bi sepribližili kraju, ostavljali u njemu isti ili sličan osećaj zadovoljstva. Zato gani sada nije čudilo sa kojom brzinom je njegovo osećanje krivice izbaciloMiletu, izbrisalo kao potencijalno važan predmet borbe, i zauvek, ili gotovozauvek zaboravilo.

Petrova razmišljanja je najednom prekinula Paola koja se neprimetnostvorila u odaji.

- Srela sam Miletu na ulici. Izgledao je kao smrt. Znači nisi izabraoMarka?

- Ne, na žalost nisam.- Čiju žalost? Tvoju sigurno ne. Uživao si ti u tome da ga zgaziš.- Ne lupetaj ženo, ako mi Mileta nije bio prijatelj, ne znam onda ko je

drugi bio?Petra je strašno nervirala Paolina sposobnost da prepozna njegova i

najskrivenija osećanja, često i ona koja je on sam sebi negirao.- Prijatelj? Pa bio je ti je prijatelj koliko i verno kuče koje si vukao za

sobom od kad je bilo štene. Phe, prijatelj. Treba srca za prijateljstvo, a ti sigospodine moj pozajmljivao srce samo od žena, pošto nisi imao svojesopstveno. Još iz majčine utrobe vi kradete ženske otkucaje i muškarci senikada i ne oslobode te navike.

11

- Mnogo čitaš one tvoje glupave ženske romane. A i znam da sipovređena sada.

- Povređena? Za to bi trebalo da imam mesta na duši koje već nijeranjeno.

- Dobro, onda razočarana.- Razočaranje podrazumeva neku nadu. A ja sam svu nadu izgubila

sinoć. Znaš, mislila sam da ćeš tek sada, kada smo ostareli, da budeš samomoj i ničiji više. Da ćeš sa uvenućem svojih strasti da se konačno predašmeni, makar to više i ne činio ko muškarac. Ali ti čim si osetio želju, otrčaosi pravo njoj, nisi ni pomislio na mene. I tako sam se ja jutros probudila kaoopljačkana. Oteo si me od porodice, od moje domovine, ukrao si mi srce,uzeo decu... Sve što si mogao, ukrao si, i nisi našo za shodno da mi vratišmakar deo ljubavi koju sam ti pružila, barem nešto da uzvatiš. Ne, sve siuzeo bez ostatka, a ovamo si vek proveo zaklinjući se u nekog novog,oslobođenog i prosvećenog čoveka. Daleko si ti od istine, dragi moj. Mnogodaleko.

Paola se nekoliko puta jako udarila po grudima.- Dok ovde ne naučiš, džabe ti sve znanje ovoga sveta.- Ti si pijana, cara mia. ‘Ajde malo da se osvežiš, hoćeš limunadu,

ima vrlo malo šećera i tek rashlađena, diže iz mrtvih.- Ne prilazi mi. Mrzim te. Idi dočekaj svog sinčića, do sad se sigurno

pretvorio u čudovište, odlično si ga školovao. Čujem dovodi i neku fuficu izAmerike. To je ono što vi Zalivčani volite, noge do vrata i sise na izvolte.Sigurno je lepa ko slika, gde je Aki smeo da dovede neku rugobu u mestogde je ženska lepota svetinja, pa čak ni to na kraju nije dovoljno.

- Paola, imamo kad da razgovaramo, sad nas čeka puno posla.Besmisleno je da raspravljamo o nečemu što smo pretresali hiljadu puta, barne dok si ti u ovakvom stanju.

- Pa da, Paola je luda, ko će drugi. U redu, u redu, idem da seistuširam, presvučem, nakitim… Samo još jedna stvar. Ta mala što jeAleksandar dovodi…nije na dobro što dolazi. Toliko ću da ti kažem. Slutimnesreću. Veliku.

12

Drugo poglavlje

Petar nije imao kad da razmišlja o upozorenjima svoje supruge.Aleksandrov helikopter je mogao savakog trenutka da sleti, i Petar jeužurbano otpratio svoju suprugu do vrata koja su vodila u prednji deo vileCrnojevića, a sam se uputio ka pisti koja se nalazila na uzvišenju neposrednoiznad vile. Bledocrveno jutarnje sunce pratilo je Petra dok se ovaj penjaouskim stepenicama ka širokoj, moderno izgrađenoj pisti i svež dah jošneugrejanog mora širio se vazduhom. Bilo je naređeno ostaloj porodici,gostima i posluzi da sačekaju ispred kuće, i samo Petar je trebalo da sačekasina naslednika neposredno pri sletanju letelice. I nije morao dugo da čeka,već posle desetak minuta mogao je da se čuje zvuk helikoptera, da bi vrlobrzo i metalni odsjaj njegove konstrukcije zaslepeo grofa Crnojevića. Sin muse vratio! Kakve li sreće! U punoj svetlosti, jašući na crnom metalnom orlu,na veličanstvenom plavom zraku morske obale, svečan, veličanstven, vraćaose Aleksandar, njegov sin, njegova radost i nada.

Vrtlog koji je stvorila elipsa letelice oduvala je Petrov beli panamašešir, ali se ovaj na to nije obazirao već je raširenih ruku krenuo odmah kanjima, još i pre nego što su dotakli zemlju. Zaslepljen ljubavlju i bolestan odčekanja, Petar je zagrlio sina čim ga je ugledao i nije ga puštao dok semladiću oči nisu izbuljavile od medveđeg stiska njegovog razdraganog oca.Dugo ga je grlio, pa ljubio u obraze, pa ponovo grlio, onako kako samoočevi znaju da grle sinove koji su se srećno vratili sa kakvog dugog iopasnog odsustva. Aleksandar nije bio ni u ratu, ni u zatvoru, niti mu jekakva ozbiljna opasnost pretila, ali je zato mogao da se ne vrati iz belogsveta, što je opasnost veća od svih.

Aleksandar je znao pravila, odlično je razumeo da neće moći nikadada se vrati u Crni Zaliv ako odluči da nastavi da živi u Americi, ili bilo gdedrugde u svetu, i savršeno dobro je znao šta se očekuje od njega zbogčinjenice da se vratio u roditeljski dom. Morao je da nasledi oca, da čitavživot provede u Zalivu, kao i njegov otac, i da čitavog svog veka vodizamršene poslove porodice, baš kao i grofovi pre njega. Morao je da živi,diše, predvodi, zavoli, oženi, preda, strepi, snalazi – u Zalivu, i za Zaliv, jertakva je bila tradicija, tako su njegov otac i njegovi dedovi činili pre njega,tako će morati biti i ubuduće. Ili da li baš mora? To će Aleksandar morati dasazna.

13

A onda je izašla i ona. Petru se činilo da neće moći da odvoji oči odsina čitavoga dana, sve dok se nije pojavila ona: Čarobnica! Ima lepih ženana ovome svetu, ima zanosnih, vitkih, plavih, crnih, crvenih, belih... Imažena magnetnih oočiju, opijajućih usana i hipnotičke lepote lica... Ima ih sadugim nogama, malim i velikim grudima, širih i užih kukova, ali sve zajednolepih na svoj jedinstveni način... A postoji i onih svega nekoliko, onihfilmskih zvezda, onih kraljica, osvajačica srca, boginja, po svemu unikatnih ibezmalo savršenih žena koje stoje visoko kao ideal, visoko visoko iznadprosečne, pa i nad - prosečne ženske lepote, onih koje stoje usamljene uestetskom univerzumu naših najfinijih doživljaja, onih svega nekoliko kojećemo gledati ne samo kao žene, već kao otkrivene božanske tajne, kaosavršenu misao svevišnjeg uma, kao onu jednu jedinu ženu o kojoj sviimamo samo maglovitu i posve nejasnu predstavu kako bi ona trebalo daizgleda, kako bi trebala da misli i govori, ali za koju smo duboko u sebiubeđeni da je ona ta prava i jedina žena, za koju smo uvereni da je „ta“ iznajlepšeg osećanja za koje nam je nestalno srce sposobno, za koju znamo daje nećemo nikad imati, a koja opet, uprkos nama i uprkos svakom razumuipak – postoji.

Takva je bila Dženifer: jedinstvena, jedna jedina, jedina u sto miliona.Ostvarenje umetnika koji je vek proveo vajajući jednu jedinu skulpturu,čitavog života je menjajući, dorađujući, koji je stalno nešto dodavao ioduzimao, uništavao pa ponovo gradio, i koji je na kraju umro nedovršenogdela, sa rukama u vlažnoj glini, izmučen i nezadovoljan do pred sam krajživota – i nije prepoznao trenutak kada je stvorio savršeno delo. To je bilaDženifer: tvorevina koja je izmakla uništenju, gotovo natprirodno delo kojebi njenog tvorca odmah ubilo da je umeo da ga prepozna kada ga je većstvorio, ali koje zato druge ljude ne uništava odjednom, već ih polakonagriza, kao rđa, i vodi ih u sigurnu propast. Dženifer je svojom lepotomubila ono božansko, jer lepota to i čini, ubija, razara, dovodi do očajanja,jede čoveka poput zloćudnog raka... lepota uništava i onog ko je poseduje, ione kojima se nudi, ona nosi sve, kao morski talas koji se svom silinomobrušava na obalu.

Petar je postao svestan fatalnosti njene pojave čim ju je ugledao.Njegovo veliko iskustvo i intuicija su mu vrištali na uvo kako pred njim stojinesreća, jedna autentična Jelena Trojanska, priviđenje obavijeno demonskiprivlačnom svetlošću koja će Zaliv, i sve njegove ljude, da proguta i gurne unadrealni pakleni san. Sve je to pred Petrom Crnojevićem stajalo jasno kaobeli dan na sunčanoj obali Jadrana, i sve je to Petar prihvatio kao još jedantežak izazov sudbine koji će stajati ne samo pred njim, već i pred mnogimdrugim Zalivčanima.

14

Stari grof je oboje mladih ljudi uhvatio pod ruku i krenuo ka vili, dokse iza njih pilot mučio sa teškim prtljagom, razočaran što nema nikog da mupomogne. Dženifer je, kada je već sišla skoro do ravnine na kojoj se nalaziodom Crnojevića, zastala u čudu pred prizorom koji se pojavio pred njom.Vila Crnojevića se i sama nalazila na uzvišenju, tako da je sa mesta gde senalazila, Dženifer mogla da sagleda čitavo naselje. Crni Zaliv nije imao višeod šezdeset hiljada stanovnika, nije svakako bio gradić koji je obilovaovelelepnom istorijskom arhitekturom, nije na prvi pogled imao građevinukoja bi zasenila sve ostale po osobenosti i stilu, nije nikako bio mediteranskigrad kakve je Dženifer imala prilike da upozna boraveći na Siciliji saAleksandrom – Crni Zaliv je bio nešto posebno. To je Dženifer odmahvidela, čak i sa udaljenosti uzvišenja na kome se nalazila. Mnoštvo kuća,visokih, belih, pomalo čudnog ali uočljivo modernog dizajna, rasprostiralose po priobalnoj zaravni, i te kuće nisu bile nalik ničemu što je Dženiferranije sretala.

Bogatstvo je bilo očigledno jer su sve kuće, i to je Dženifer odmahuvidela, sve su kuće bile ogromne, onakve kakve se sreću po bogatimameričkim predgrađima, samo građene sa više ukusa, bez onih često kičastihukrasa po fasadama i suvišnih detalja. I nisu domovi tih ljudi bili isti, mnogoje bilo razlike u građevinskim stilovima i tehnikama kojima su te kuće bilegrađene, bilo je, i Dženifer je posle kraćeg posmatranja i to uočila, ifantastičnih rešenja, kuća sa najčudnijim oblicima krovova, sa maštovitimrasporedom terasa, sa divnim fontanama na balkonima, i još mnogo mnogotoga sa čime je Dženifer jedva čekala da se upozna.

- Obećavam detaljan obilazak prvom prilikom – dobacio joj je Petar ipokazao rukom da nastave put, mada je morao da odvuče i Aleksandra kojise posle dosta godina ponovo našao pred gradom svog rođenja. I Aleksandarje u žurbi prikupio nekoliko svojih utisaka i zapažanja. Prvo što je uočio jebroj novih kuća koji je sada bio izgrađen, bilo ih je barem za polovinu višenego kada se on otisnuo put Amerike, a zatim i ulice su sve bile svežeasfaltirane, nije bilo ni traga od starih kaldrmi, a ni delova starog gradageneralno. Petar se zaista trudio tokom godina, mogao je Aleksandar toodmah da konstatuje. Parkovi, fontane, nove zgrade, proširenje luke, novibrodovi, stvarno je Aleksandar ostao zaprepašćen količinom novine uZalivu, i nije mogao da prestane da se čudi očevoj nepresušnoj energiji kojije, od trenutka kada je postavljen na čelo Zaliva, nasledivši svog nepreterano preduzimljivog oca, Aleksandrovog dedu grofa Andreju, krenuo uizgradnju novog, pa još novijeg, pa još većeg i još novijeg, novijeg odnovijeg i većeg od većeg, u stalnoj potrazi za novim i boljim rešenjima, svedok ga neprekidno upoznavanje sa najsavremenijom arhitekturom nije

15

odvelo u nepresušnu sferu moderne tehnologije sa kojom je Petar evo većčetrdesetak godina uporno eksperimentisao. Aleksandar je, uostalom kao ivećina Zalivčana, smatrao ove grofove napore za ekscentrične i uzaludnepokušaje da se dostigne neko savršenstvo koje nikom nije potrebno, nije bilopotrebno ni njihovim precima, neće trebati ni njima, ali je takođe znao da sePetar uveliko nada da će svog sina da podjednako zainteresuje za nauku itehniku svakakve vrste.

Aleksandar je uvek bio osetljiv na očeve zahteve, što u pozitivnom štou negativnom smislu. Kao stariji sin, naslednik, vaspitan je da sluša oca kaoobavezu, da upija njegove reči i neprekidno uči od njega u onim retkimtrenucima koje su provodili zajedno, samo nije „jedino“ zbog togaAleksandar bio spreman da udovolji očevim zahtevima. Nije to bilo ni zbogneke neizmerne ljubavi na relaciji otac – sin, a Aleksandar jeste bio voljenod strane svog oca, makar Petar to retko imao prilike i da pokaže. To je bilotako zato što je Aleksandar vrlo rano uočio da je naklonost ta kojaobezbeđuje moć, i ispunjavajući Petrove zahteve i očekivanja tokom godina,Aleksandar je došao u dugo željenu situaciju da mu se sva moć konačnonudi na tanjiru. Imao je naklonost svog oca, samim tim i ostatka porodice,Zalivčane će nekako uspeti da obrlati i prikloni na svoju stranu, pa kaddobije pristup novcu, kad mu se stave na raspolaganje ljudi, brodovi, veze poEvropi i Americi, kada sve to bude dobio, moći će da radi šta hoće i kakohoće. Uza sve Petrove mane, i pored svih zaostalosti tradicije Crnog Zaliva,Aleksandar je odlično znao da tu leži moć, da je Petar zapravo veoma moćančovek, i da su mu ljudi iz Zaliva neophodni za bilo kakav posao koji budeplanirao u budućnosti da preduzme. Zato je on bio dobar sin, zato sesaginjao i onda kada mu je čitavo biće bilo protiv, zato će sada konačno danaplati svoj trud. Postojalo je nešto užasno pogrešno u načinu na koji suZalivčani živeli, i Aleksandar se zakleo samom sebi da će učiniti sve da totako više ne bude.

Petar je stigao sa svojim gostima do bele kapije svog doma i povukaose u stranu kako bi dvoje mladih prvi prošli kroz tu kapiju. Aleksandar, iinače ne preterano osetljiv na čari prirode, odmah je leteo pogledom poljudima koji su se razdragano i energično vrteli oko gozbenih stolova, tražećinjemu najdraža lica kako bi im poleteo u zagrljaj. Zato je Dženifer morala dazastane kao gromom pogođena. Još dok su leteli iz Podgorice mladaAmerikanka nije mogla dovoljno da se napije nesvakidašnje lepote ovezemlje koja čini se nepravedno nosi naziv Crna Zemlja, Crna Gora, kada jesve na toj zemlji tako svetlo, zeleno i plavo u svojim najsjajnijim nijansama,i gde su čak i krševi i goleti okupani tako velikom količinom svetlosti da se ikamen presijava poput bisera, a beli krečnjak poput slonovače, i sada, kada

16

je stala pred jednim od najlepših prizora sa kojim je ikada imala privilegijuda se susretne, njene oči i um ostali su hipnotisani. Rajski vrtovi, bašteVavilona niti tropska ostrva nisu mogli biti lepši od ogromne količinenajraznovrsnijeg bilja i cveća koje je uzgajano ovde sa mnogo privrženeljubavi domaćina, žena ove kuće, i naročito nekoliko vrednih baštovana kojisu uz pomoć inžinjera hortikulture stvarali ovaj raj na zemlji. Dženifer jeprosto mogla da oseti stepen naklonosti koju su ovi ljudi osećali prema svombilju, i uopšte celokupnom ovom mestu koje je izraslo i izgrađeno izkamena, na mestu gde je bilo potrebno uložiti jedan vanredan trud kako binešto bilo načinjeno iz ničega, i ta snaga i upornost volje je ostavila veomajak utisak na unutrašnje biće mlade Amerikanke.

Vrt je bio pravi mediteranski, sa gusto raspoređenim biljkama namalim površinama, terasama i žardinjerama, sve to u kombinaciji samnogobrojnim perenama i puzavicama koje ozelenjavaju zidove. Različitevrste palmi, poput feniksa i cikasa, predstavljale su osnovni element vrta, aoleander, lovor, mirte, razne vrste citrusa i akacije, masline, hibiskus, bili suokruženi žbunastim vrstama i perenama poput patuljastog nara, juke, hebe,ruzmarina, lavande i žalfije. U pokretnim žardinjerama gajile su sebugenvilije i pasiflore, bilo je i puno figura od terakote unaokolo, kao iljuljaški za odmor i sanjarenje…jednom rečju, božanstveno uređeno.Dženifer se kretala polako, upijajući mirise, boje, zvukove ptičica po drveću,i mislila je da sanja, jer ovo kao da se nije dešavalo sa njom, sve ovo. Ovajgrad, ovo mesto na planeti, ovaj vrt i taj čovek pored nje, njen verenik, sasvojom čudnom i izolovanom porodicom, bili su deo nekog sna, neštonerealno i upečatljivo stvarno u isto vreme, bili su neki izraz njene maštekoja se trudila da pobegne iz stega jednoličnog, sivog i gusto naseljenogameričkog Istoka, i ona još uvek nije mogla da poveruje da se zaista nalazitu gde se nalazi, sa ljudima koji su počeli da je grle i ljube čim su je ugledali,da je ljubazno susreću, srdačnim i otvorenim ljudima kakve dosad nikadanije imala prilike da upozna.

Nije se opirala. Starije i mlađe žene, deca, pa zatim i starija gospoda isredovečni ljudi, prilazili su, čas pojedinačno, čas grupno, i oduševljenim, ilitihim i ljubaznim, ili neobuzdano vriskavim glasovima pozdravljali najpreAleksandra pa Dženifer, ili Dženifer pa Aleksandra, i to susretanje jepotrajalo sve dok mladi par nije stigao do postavljenih stolova u hladovinivinove loze neposredno ispred ulaza u kuću. I tu su se zagrljaji nastavili, pasu pljuštali sve slobodniji i srdačniji poljupci, i sve je postalo jedanneobuzdani metež gde obzir nije nikako mogao da prevlada konačan krajmučnog iščekivanja koji su svi u Zalivu sa nestrpljenjem dočekali. Petar jeisprva pokušao da odvrati naročito mlađe devojke i žene, koje su najviše i

17

dosađivale podjednako i Aleksandru i Dženifer, ali je ubrzo morao daodustane pred neobuzdanim naletom mladalačke energije i ljubavi koju susve te žene i devojke osećale u velikim količinama u ovom trenutku.Aleksandar je bio dosta uzdržan i rezervisan sa mlađim devojkama, alidečački slobodan sa ženama koje se su sve do jeden predstavljale njegoverođakinje, tetke, strine, snajke i ostalu žensku rodbinu, i uzvraćao zagrljaje ipoljupce onolikom brzinom koliko je to bilo fizički moguće. Dženifer setakođe trudila da makar delimično uzvrati ukazanu pažnju, samo nije moglada se meri sa čini se urođenom prirodnošću ovih ljudi i načinom na koji subili u stanju da pokažu kako nekoga vole.

Kada su mladi verenici konačno zaseli za sto na kome su već bilepostavljene najrazličitije đakonije, trenuci neprijatnosti za Dženifer su tekotpočeli jer je sada, posle onog početnog talasa oduševljenja, došlo na reduporno posmatranje od strane svih, ili gotovo svih gostiju vile Crnojevića.Tek se sada ukazala prilika Zalivčanima da zaista osmotre Dženifer, i tek jesada počelo divljenje prema njenoj izuzetnoj pojavi. U hladovini vinove lozelice Amerikanke je bilo bledo, ali ne bolesno bledo već belo i sjajno poputmleka, a svetle, vrlo svetle zelene oči, podsećale su na neke od najlepšihreka te divne zemlje Crne Gore po načinu na koji se svetlost prelivala unjima. “Nesvakidašnja, čarobna lepotica”. Ova misao je uporno prolazilakroz glavu i muškarcima i ženama, koji su sada daleko više vremenaprovodili zureći u Dženifer nego u čoveka koji je zaista trebao da budezvezda večeri, u Aleksandra Crnojevića. Još uvek sa osećajem nevinepostiđenosti, Amerikanka je iz sebe isijavala magiju kojoj niko ne bi bio ustanju da odoli, niti bi se to usudio da učini. Takvu lepotu je čovek mogaosamo da guta, i guta, i da nikada ne prestane da guta, kao eliksir koji bi lečiosve bolesti, i sve zemaljske i nadzemaljske jade. Reči Petra Crnojevića injegovog sina gubile su se u vazduhu, uništene i obezvređene pred čistomlepotom jedne žene koja nije umela, niti želela da tu lepotu sakriva.

Na stolu je bilo zaista puno specijaliteta, počev od raznovrsnihpredjela kao što su aromatična supa od rajčice, artičoke sa prelivom odzačinskih trava, rezanci sa inćunima, limunom ili umakom od bosiljka,rolada od patlidžana i ostalih đakonija, pa sve do glavnih jela poputmarinirane tunjevine, fileta od ribe u belom vinu, škampa na žaru, rezanogbifteka ili sabljarke u kuvanom povrću, sve to pomešano sa nekimtradicionalnim crnogorskim jelima kao što su kačamak, cicvara, ovčetinaispod sača, raštan, sarme, punjene paprike…Salate su bile poređane počinijama širom stola, a slatke poslastice su davale posebnu čaroliju više negobogatoj gozbi: baklave s bademima, hladan krem od mandarine i mandarineu karameli, sušene smokve, sladoledi, torte sa prelivima koje Dženifer

18

nikada nije okusila…Očigledno, ovde se velika važnost pridavala lepotičula, dakle morale su da budu zadovoljne i oči, i usta, i mirisi su trebali dabudu prijatni, ništa da ne štrči i ništa da ne kvari ugodnost, beskrajnuugodnost koju je čovek na ovom mestu, i za ovim stolom morao da oseća.

Gozba je dugo trajala. Svi prisutni za stolom su iznenađujuće dobrogovorili engleski, i Dženifer je bila izuzetno iznenađena ovom činjenicom,međutim, ponajviše zbog dubokog utiska koji je Dženifer ostavljala nagoste, nije se govorilo o mnogo čemu osim o hrani i piću na stolu. Dženiferje bila primorana da proba barem desetak jela i prilično joj je pozlilo kada segozba konačno približila kraju. Aleksandar je primetio da je sad zaista bilodosta i zatražio je od oca da ih neko otprati do njihove nove sobe.

Petar se lično prihvatio zadatka, čak je i sam dohvatio dve velikeprtljažne torbe i poneo ih na sprat. Mladi par jeste bio umoran od dugog putai red je bio da se odmore, pošto su već unapred obavešteni da će večeras bitipriređeno veliko slavlje u gradu u njihovu čast, u ime povratka naslednikaloze Crnojevića i njegove prelepe verenice, tako da bi im bilo bolje daprikupe što je više snage moguće, jer će veselje potrajati do duboko u noć. IPaola je ispratila mlade sve do ulaza u sobu , i još jednom čvrsto zagrlila ipoljubila oboje u obraz, jasno pokazujući koliko joj je drago što su došli i štoće provoditi vreme pod njenim krovom. Petar i Paola su se povukli,ostavljajući dvoje mladih ljudi ošamućenih od silne hrane, pića i brojnihutisaka da se odmore, a sami su otišli dole da nastave pripreme za večerašnjauzbuđenja.

19

Treće poglavljeNikola je sedeo na terasi sve vreme i posmatrao svog nasmejanog

brata kako se valja u sveopštoj pažnji porodice i rodbine Crnojevića. Da, bioje ljubomoran, i besan zbog svega što se Aleksandru pruža, ali je znao i daizvor njegove nesreće ne dolazi od i zbog njegovog brata, toliko se barempromudrio do sada. Prošla je cela godina od njegove nesreće, tako da jeuspeo da sa izvesnom dozom ravnodušnosti posmatra izlive ljubavi koji senjemu verovatno nikada neće pružiti. Tome je svakako pripomogla i zanosnalepota Amerikanke koja je bez većih poteškoća uspela da prikuje i Nikolinenevesele oči na svoje lice. Nikoli je po prvi put od kako je seo u svoja kolicabilo prijatno što se u njima nalazi, jer tako je mogao duže, sa svoje bezbedneudaljenosti, i slobodnije da posmatra lepoticu iz Novog Sveta od svih ostalihkoji su aktivno učestvovali u prazničnom raspoloženju dole u hladovinivinove loze. Da, mogao je bez ikakvog straha da upija očaravajuće svetlosnesignale koji su se odbijali o belo lice Dženifer Spring, i da hrani svoju dušunjenom lepotom koja je daleko prevazilazila Nikoline snove, a Nikola nijebio čovek kome je manjkalo imaginacije, i koji nije bio sposoban zazamišljanje novijih i prihvatljivijih svetova od onog u kome je bio primoranda živi, naročito posle nesreće.

Njeno lice ga je umirivalo, razgonilo oblake i oblake njegovih crnih isve zloslutnijih misli, i kao blagoslov je delovalo na njegovo srce koje seosećalo nalik grešniku na samrti. Neverovatan je efekat Dženifer Springizazivala, uzburkala bi okolinu jednim osmejkom, nesvesnim pokretom iliblagim zabacivanjem svoje svetlocrne kose, i Nikola je automatski gotovo,kao čovek navikao na opanost i zlu sudbinu, predosetio veliku nesreću kojuje lepota u toj količini mogla da izazove. I čovek nije mogao da uperi prstomu neki konkretan detalj njenog lica, iako su svi aspekti njegove građe bili dosavršenstva precizno namešteni, dakle nije se moglo analizirati, rastaviti napojedinačne delove i reći: ma te oči čine svu njenu lepotu, ili: ta usta zračeizuzetnom senzualnošću i lepotom...Ne, bio je to taj raspored, harmonijapojedinačnih delova lica uklopljenih u idealan raspored, i na sve to pridodataverovatno jedna magijska komponenta, jedan opijajući, ženstven, senzualan,zanosan, hipnotičan, čulan, neodoljiv element kao dodatak savršenoj formi.Svi su mogli da prepoznaju tu lepotu, i niko nije znao da je imenuje. Nikolije čak i to u momentu postalo jasno, da je uzaludno da se opire i pokuša naneki racionalniji način da kaže sebi kako je ona na kraju svih krajeva samoobična žena, da je bolje i ne pokušavati da se razume njena lepota, već da se

20

uloži maksimalan napor da se dejstvo njene pojave ne pretvori odmah u bol,patnju i razaranje.

Kada je Dženifer otišla, i u Nikoli, kao i u ostalim ljudima koji sususreli Dženifer, ostala je jedna praznina, doduše plitka, ali ipak prisutna usvima, jedna mala rupa, nedovoljno duboka da izazove značajniji osećajpropadanja, međutim dovoljna da od onog koji u nju upadne zahtevadovitljiv i maštovit napor da se iz nje izvuče. Nikola je posle njenog odlaskabio nemiran i razdražljiv, pa se povukao u svoju sobu, između ostalog i kakone bi morao da gleda patetične napore njegovog oca da grad ukrasi unajboljem mogućem maniru.

*

Aleksandar i Dženifer nisu napuštali svoju sobu čitavo poslepodne,izmrcvareni od puta i obilnog ručka, ili doručka pošto su dosta rano jeli,spavali su, odmarali, vodili su ljubav jednom, i izašli su tek oko pet satipošto više nisu mogli da ignorišu Paolu koja bi malo – malo prikucala navrata i pitala da li im je nešto potrebno. Dženifer je obukla jednu belučipkanu haljinu koju je naručila da se ručno sašije nazad u Americi, kosu jevezala u punđu i nabacila je svega malo šminke na lice pošto nije želela daizgleda izveštačeno. Navukla je baletanke na noge i tako bila spremna da senanovo suoči sa radoznalim i napadnim pogledima koje nije umela najboljeda ignoriše, iako je svakako sa tim imala dosta iskustva. Paola ju je odmahodvukla napolje u vrt, ne ostavljajući joj vremena da se bolje upozna saunutrašnjošću kuće i postavila je u sredinu jedne poveće grupe devojaka kojesu veselo cičale i podvriskivale neumorno, u slatkoj radosti mladalačkogživota. Amerikanka je tako satima morala da se nosi sa pitanjima,potpitanjima, pa novim pitanjima, poljupcima i zagrljajima spontanog duhatih devojčica koje su istovremeno osećale potrebu da upiju nešto od snageove prelepe žene i njoj prenesu nešto od sebe i svojih osećanja bezazlenesreće. A najveću korist je od ove situacije izvukla Paola koja je imalazadatak da odvuče Dženifer od Aleksandra na nekoliko sati jer je ovaj imaovažan sastanak sa ocem, i koja je istovremeno želela da ugodi radoznalimdevojkama familije Crnojević. Starijim ženama za sada nije dozvolila prilaz,smatrala je, ispravno, da će ove samo da uznemire gošću svojimrazrogačenim očima i provokativnim pitanjima.

U onoj istoj odaji za svečane prijeme, gde je rano jutros Petar moraoda načini jedan od najtežih izbora u svom životu, ponovo su se okupilaPetrova desna ruka Mileta Starović, ovoga puta bez sina Marka,novoizabrani mladi šef Vladan Bašić, bez oca kojem nije ovde bilo mesto jer

21

je bio samo berberin, Aleksandar Crnojević kao naslednik loze, Miletinzamenik Andrija Belošević, četvorica mladića koja su izabrana u ličnuAleksandrovu Gardu, i sam Petar Crnojević kao predsedavajući ovimsvečanim skupom. Petar je, kao i uvek od kada je nasledio svog ocaAndreju, sedeo u sredini prostorije, Mileta je sedeo desno od njega a AndrijaBelošević levo, četvorica mladića su sedeli u levom donjem uglu odaje, aAleksandar i Vladan Bašić sedeli su čeono od Petra Crnojevića. Rasporedosoba na sastancima je bio veoma bitan i označavao je hijerarhijsku podeluunutar organizacije vlasti u Crnom Zalivu. Takođe, kada su gosti iraznorazne poslovne delegacije ovde bile primane, po mestu na kome supostavljeni da čekaju stranci su unapred mogli da zaključe koliko su bilicenjeni od strane grofova Crnojevića, i ta se tradicija nije menjala evogotovo trista godina. Samo ljudi koji su postavljeni da sede neposrednoispred grofa, kao u ovom slučaju Aleksandar Crnojević, mogli su daračunaju sa maksimalno ukazanim poštovanjem i mogli su da očekujupovoljan ishod u pregovorima sa tradicionalno nezgodnim pregovaračimakakvi su grofovi Crnojevići bili kroz istoriju, jer sa ćudljivim vladarimaCrnog Zaliva se nikad precizno nije znalo šta će i kako biti. Nekada subogati i uticajni gosti bivali odbijeni i izbačeni iz Zaliva kao poslednje krpe,a nekada su siromašni ali preduzimljivi ljudi, ljudi sa dobrom idejom,vizijom i poslovnom ambicijom, iz sobe izlazili kao bogati ljudi.

Petar je dubokim i nešto promuklim glasom otvorio sastanak:- Gospodo, svi znamo iz kojih smo se razloga ovde okupili. Poštujući

vekovnu tradiciju naših predaka koji su sa kolena na koleno prenosili svojaprava i obaveze, svoje bogatstvo i vlast nad ljudima Crnog Zaliva, svoju časti titulu grofa koju je ustanovio Petar I Crnojević, sin osnivača loze Nikole ICrnojevića, ja, Petar III Crnojević, sin Andreje Crnojevića, odlučio sam dase polako približilo vreme kada sam spreman da sve to prenesem na svognajstarijeg sina naslednika, Aleksandra. Jutros smo obavili i izbor čovekakoji će štititi i verno služiti budućeg vladara Zaliva, i iako je izbor došao kaoneočekivan za neke, ja smatram da sam doneo pravu odluku u interesu svogsina i budućnosti loze. Molim te Vladane da se približiš mojoj stolici.

Vladan Bašić je ustao i sporim korakom krenuo ka grofu. Kleknuo jeispred njega i spustio glavu u znak poniznosti.

- Da li se ti Vladane Bašiću kuneš u život svoje porodice, i u životsvoje nerođene dece da ćeš verno, po ceni i sopstvene krvi, štititi i zaštititisvog budućeg vladara, Aleksandra Crnojevića?

- Kunem se životom, i svojim i svojih najmilijih.- Aleksandre priđi.

22

Sada je i Aleksandar ustao i kleknuo sa Vladanove desne strane,takođe spustivši glavu u znak poniznosti.

- Da li se ti, Aleksandre Crnojeviću, kuneš u život svoje porodice, i uživot svoje nerođene dece da ćeš verno, po ceni i sopstvene krvi, štititi izaštititi svoje podanike nad kojima ti je pružena čast i privilegija da vladaš?

- Kunem se životom i svojim, i svojih najmilijih.- A da li se obojica kunete da ćete jedan drugog uvek savetovati,

pomagati i govoriti među sobom ono što vam je na srcu, najiskrenije, saosećanjem iskrene bratske ljubavi i prijateljstva, od sada pa do kraja vašihživota?

- Kunemo se, rekoše jednoglasno.- Ustanite i izljubite se ko braća.Vladan i Aleksandar su ustali, poljubili se u obraze i čvrsto se zagrlili.

Petar i ostali su takođe ustali i glasno aplaudirali svečanom vezivanju ovedvojice mladića, i tako je ova kratka ceremonija nasleđivanja privedenakraju. Nije tu bilo mnogo glamura ili bogzna kako bombastih i kitnjastihreči, sve se radilo po kratkom postupku, brzo i jednostavno, baš kao što sečinilo i u prošlosti. Inače, treba na ovom mestu pomenuti da Zalivčani jesuverovali u Boga kao u jednu svemoguću silu koja je stvorila svet i tim istomsvetom upravlja, samo nisu praktikovali nijednu religiju , niti su vršili bilokakve verske običaje. Postojao je jedan čovek u Zalivu, takozvani Vrač, kojije obavljao zvanične ceremonije krunisanja, sahranjivanja i zvaničnogunošenja imena novorođenih beba u arhivu grada, ali on sem jednostavnecrne odore i knjige koja je predstavljala gradski Zakonik, nije nosio ništa odobeležja, niti govorio išta o Bogu sem u jednom vrlo apstraktnom smislu,kao o jednoj apsolutnoj sili koja upravlja ljudima i ljudskim sudbinama.

Andrija Belošević je ustao, i sličnu zakletvu koju su malopre položiliAleksandar i Vladan izgovorila su i preostala četvorica mladića na Andrijinapitanja, a zatim su jedan po jedan prilazili Aleksandru, ljubili ga u obraze igrlili kao prava braća po rođenju. Andrija se vratio na svoje mesto i pustioMiletu da kao prvi poljubi novog grofa i čestita mu, a zatim je i on sam toučinio. Po tradiciji stari grof je poslednji čestitao svom sinu nasledniku jer jetako mogao da pusti sve ljude koji su ubuduće trebali da služe grofu CrnogZaliva da čestitanjem iskažu i vernost novom gospodaru. Tek kada se starivladar uveri da su svi ljudi koje je on odabrao i zaista iskazali vernost,mogao je i on mirne duše da čestita sinu. Svakako je jasno i to da su starigrofovi, zbog iskustva koje su stekli dugim vladanjem, bili ti koji su biralisaradnike svojim naslednicima, što se kroz vekove pokazalo kao veomadobra odluka.

23

Došlo je vreme i za zdravicu. Rakija, koja se čuva na posebnom mestui u idealnim uslovima, spravlja se na dan rođenja najstarijeg sina nekoga odgrofova i odlaže se do trenutka kada sin stupi na mesto vladara. Rakija,Lozovača od najboljeg domaćeg grožđa, sa dodatkom specijalnih trava kojerakiji daju posebnu jačinu i aromu, donešena je i postavljena na stoneposredno pre ceremonije. Petar je polako sipao staru Lozu u čašice koje jejoš Petrov pradeda doneo iz Italije.

- Za dugu vladavinu novog grofa, neka Crni Zaliv bude još bogatiji,još brojniji i srećniji za vreme vladavine Aleksandra II Crnojevića. I nekavetar nosi jedra prošlosti a plava svetlost pučine budućnost! Plovimogospodo ka toj svetlosti! Živeli!

- Živeli!!!Svi su naiskap popili svoje čašice i dobro se protresli zbog jačine

dvadeset i četiri godine stare tečnosti. Četvorica mladića su na znak AndrijeBeloševića napustili prostoriju, a to su ubrzo učinili Mileta i njegovnaslednik mladi Bašić. Ostavili su starog grofa i njegovog sina da seispričaju, naravno ne samo o neobaveznim i bezazlenim stvarima, nego daporazgovaraju i o budućim poslovima koje bi što hitnije trebalo preduzeti sobzirom da je Zaliv zapao u finansijsku krizu posle Petrovog projekta„velike gradnje“, koji je podrazumevao rušenje većeg dela starog grada iizgradnju novog, a i da ne spominjemo Petrove skupe naučne projekte kojine retko nisu mogli da se realizuju zbog različitih što prirodnih, što nekakvihdrugih okolnosti o kojima će tek biti reči.

- E pa sine moj, stigli smo i do tog dana. Ne mogu da kažem da jesvejedno što napuštam položaj, ali mi je toliko drago što si se vratio da tajosećaj sreće briše sve nostalgične nebuloze jednog matorog blesana.

- Dobro si se držao ti tata, ko lav. I šta si sve napravio, pa to je čudostvarno. Mora da je i koštalo.

- A da, ja i zaboravio da si ti finansijski stručnjak sada. Nisam stigo nida ti čestitam na diplomi, sunce ti. Dodji da te poljubim.

- Dobro, dobro, samo nemoj da mi se raspilaviš mnogo.Petar ga je poljubio u čelo i još jednom zagrlio.- Šta si pa očekivao, imao sam čiji mozak da nasledim.- Kako su te tretirali tamo u onoj firmi gde si bio na praksi, nije bilo

problema?- Ma savršeno, sve super. I uživeo sam se da ti kažem, ti ljudi rade sa

ozbiljnim parama. Mnoge države ne zarade koliko oni. Big bucks! Neštosam razmišljao, i nama bi bilo pametno da uđemo malo u taj svet, da sepustimo niz vodu pa da vidimo šta će da bude, pare su u špekulacijama.

24

- To mi se sviđa, vratio si se pun ideja. I trebaće nam da ti kažem, saparama ne stojimo najbolje. Izgradili smo preko pet hiljada pametnih kućaza manje od osam godina. Možeš da veruješ? Preko pet hiljada, svemoderne, high tech, prostrane, i sve jednu lepšu od druge. Da se živi boljeod kraljeva!

- Neću ni da se bavim tom računicom, kosa bi mi se podigla. Šta je saonim poslom oko mobilne telefonije?

- Pih, pukla tikva. Došli neki novi, liberali neki, velika se lova tuokreće, pa internet pa čuda... Pokupovali medijske i telefonske konzorcijumeširom Evrope, totalna kolonizacija, eto to je. Nismo imali šanse u tojkonkurenciji. Šta bi sa slobodnim tržištem, cinični nosorozi.

- A tu nam je kapala velika lova. Ništa, kažem ja tebi da moramo dase preorijentišemo na ulaganja. Ja sam već spremio spisak nekihpotencijalnih kompanija, a imam i svoje ljude na Vol Stritu koji meobaveštavaju o kretanjima iza kulisa, pa...

- Polako bre Aco, ima vremena da pričamo o poslu. Smislićemo nešto,pametan si ti dečko. Preživljavali smo trista godina, preživećemo bar joštoliko.

- O.K., pričaćemo, ali mora nešto odmah da raščistimo. Znam da si segodinama opirao, ni deda nije hteo u tome da učestvuje. Smatrali ste da jenečasno, da tako trujete ljude, i ja to poštujem. Samo tata, kada bi ti znaokolika se lova tu okreće...a mi imamo sve, i brodove, i veze na kopnu, i ljudepo svim mogućim službama. Pa gradili smo uticaj trista godina čoveče, tonemaju nijedni gangsterski šalabajzeri a zarađuju milijarde godišnje.

- Pričaš o drogi, jel?- 'Ajde ne pravi se lud tata. Znaš ti vrlo dobro da u tom grmu leži zec

našeg finansijskog oporavka. Šverc cigareta je mrtav u većini zemaljaEvrope, oružje se gura sve teže, čak i Šiptari sada legalno pazare odAmerikanaca, a Bliski Istok je vruć ko krompir na žaru. Šta više daprodajemo, dijamante? Ma daj, molim te, sve živo danas kontroliše CIA i joškojekakve špijunske agencije i državne službe, ti barem to odlično znaš.Sretao sam se malo s ljudima, nisam baš učio u prazno. Veruj mi na reč kadati kažem da dobro znam kako se i šta okreće na tržištu, a ono što ne znam,imam ljude da me obaveštavaju. Dobro si me učio tata, stvarao sam kontaktešto sam više mogao, i isplatiće se to.

- Svaka tebi čast sine, i znao sam da ćeš ti maksimum da izvučeš izsvog boravka u Americi, ti si bre Crnojević.

- Da, Bokanegra što kažu stranci. Ne verujem da će iko da nauči daizgovara naše prezime. Čak ni Dženifer nisam uspeo da naučim.

25

- Kad smo već kod te tvoje Dženifer, gde je nađe švalerčino tatina, paja lepšu ženu nisam video za svog veka, a jurio sam ih po čitavom svetu.

- Ha-ha-ha. Hvala tata, hvala. Misliš da ja ne znam šta vi zadrtiZalivčani cenite najviše? Šta sam trebo, da upadnem i mašem tamo nekimpapirom što su mi dali Amerikanci i da očekujem poštovanje? Znam ja vrlodobro kako se ovde čovek kuje u zvezde.

- Nije isključeno da postaneš prvi Crnojević kome će da dignuspomenik, ha-ha-ha?

- Živeli u to ime. Nego šalu na stranu, i ne znam kako sam uspeo da jesmotam. Ta žena je imala hiljadu udvarača, ja ti kažem.

- More baš lepa žena, nemam reči. 'Ajd sad u njeno ime. Za Dženicu.- Za Dženicu.Iskapili su i treću čašicu Loze, pa je Petar odlučio da je ukloni za sada

dok rakija ne napravi neku štetu. Ipak ih je očekivalo dugo slavlje te noći, a iVrač će sutra da obavi zvaničnu ceremoniju krunisanja, kada je i jedini danda neki od grofova Crnojevića zvanično nosi krunu.

- E, hajmo da se pridružimo ostalima sad, obavili smo ono najteže.Kako ti se dopada mladi Vladan, ovako na prvi pogled?

- Bogami, iznenadio si me izborom. Bio sam ubeđen da ćeš daizabereš Marka Starovića, još sam ga i ja dobro poznavao i sve to. To neštoMileta zakazao ili je ovaj Bašić toliko dobar?

- Ma mali je zmaj. Pametniji je od Marka, šta da ti kažem. Fizičkuobuku je prošao perfektno, nije zaostajao za Markom ni za jedan frtalj, ainteligencija mu je izvanredna. Pretpostavio sam da će tebi kao poslanikunovog, modernog talasa da treba više mozak od mišića, zar ne? Veruj tvomstarom, dobar je to izbor.

- A Mileta, kako je on reagovao?- Pa šta ćeš, ti znaš da između nas dvojice nikada nije bilo utešnih

reči. Takva su pravila, ako su bila dobra trista godina, biće dobra i nama.Pričaćemo već o tome.

- Nisi mi odgovorio na pitanje. Da li ulazimo u posao ili ne? Znamnačine i znam bankare koji će moći da pare od narkotika prenesu u legalnevode.

- Pranje novca?- Pa da, samo na jedan elegantniji način. Šema je lepa ko svila, prvo

uzmeš...- Polako Aco, opet ti žuriš negde. 'Ajde da se prvo proveselimo

večeras, pa ćemo lako da...- Znači nećeš. Znam ja da tvoje odugovlačenje može da znači samo

jednu stvar: nema šanse!

26

- Za ulaganje u akcije, obveznice i ostalo jesam, tu nema dileme.Staviću ti na raspolaganje sva sredstva koja možemo da izdvojimo iz kase, tisi novi grof, imaš na to pravo. Ali ta droga i to... znaš da nisam oduševljentakvim stvarima. Uzme dušu čoveku droga, ne ostane dovoljno čovek ni daumre kako treba, crkavaju kao životinje. Sad sam se setio, znaš kad donKorleone kaže u filmu da bi svi prijatelji koje ima u politici i sudstvu vrlobrzo prestali da mu budu prijatelji kada bi saznali da muti sa belim praškom.I u pravu je, mi sarađujemo sa ljudima koji nisu samo na platnom spisku većveruju u čast naše porodice, veruju u iskrenost i dostojanstvo našihpostupaka, pa samim tim i poslova. Ako to poverenje izdamo...

- I cigarete uzimaju dušu pa te nisam čuo da si se žalio kada si ih natone uvozio i izvozio u Italiju.

- Ne budi takav, cigarete ti ne mute pamet i ostavljaju ti nekakavizbor. Droga ne. Gubimo minimum dve i po do tri milijarde dolara godišnje,ko zna koliko bi uspeli da obrnemo kroz period od više godina, čak i kada bipolicija uništila većinu poslova koje smo započeli imaćemo dovoljno da sevratimo na stari kolosek uspeha.

- Pusti sada posao, idemo do tvoje majke i verenice. A i s bratom trebada se pozdraviš, pričaćemo.

27

Četvrto poglavlje

Dženifer nije imala kad da razgleda unaokolo, od kako je stigla uZaliv stalno su je negde vukli i terali da se upozna sa više ljudi nego što jeova imala prilike da upozna u poslednje tri godine nazad u Americi. Osmesi,poljupci, zagrljaji, dobroćudni i radoznali pogledi, pitanja o dalekoj Americi,moda, nakit, cipele i ostale ženske teme, to je okupiralo Dženifer praktičnood trenutka kada je kročila u glamurozni vrt vile Crnojevića, i iako je sve topoprilično umaralo mladu Amerikanku, ni ona sama nije mogla da se odupreneverovatnoj pažnji i poštovanju koje joj je ukazano od strane ovih ljudi kojikao da su izašli iz nekakve daleke Zemlje Čuda, gde još uvek raste džinovskipasulj i gde zmajevi terorišu nedužne seljake. I prijatnost, otvorenost i čestonapadna iskrenost ovih ljudi ostavljali bi čoveka bez garda, ogolili ga, predneposrednošću tih ljudi padale bi maske i ostajali bi samo osmesi širokikoliko i pučina Jadranskog mora. Dženifer se u to maksimalno uverila. Većposle nekih pola sata ćaskanja o koječemu, Amerikanka bi se tako utopila uneobaveznost i uopšte odsustvo obzira, da je razvezivala jezik možda čak ibrže od najgovorljivijih Zalivčanki, pogotovu što su pitanja bivalaupravljena u njenom pravcu. Jeste se u početku trudila da sačuva nešto oddobre građanske i katoličke učivosti, ali bi je brzo naterali na slobodu govorakakvu je Dženifer iskusila samo sa veoma bliskim drugaricama i naravnosvojom voljenom majkom.

Bilo je baš kao u snu. Nije se imalo vremena koje bi se trošilo naanalizu sopstvenih i tudjih postupaka, na raščlanjivanje i seckanje razgovorau glavi, na kajanja i kojekakva uzaludna razmišljanja o tome kako ovo jestemožda trebalo, ali kako ovo drugo sasvim sigurno nije trebalo učiniti ili reći.Nije Dženifer imala kad da misli o obzirima, društvenim normama irezervama, bontonu i kulturi govora, prosto se utopila u bezazlenu ineopterećijuću društvenu igru koju su čini se svi igrali, podjednakoneozbiljno i gotovo bez stida. Stvarno, šta se desilo sa stidom, pitala seDženifer, kuda je nestao tako brzo i zašto se ne kajem što sam ga izgubila? Ida li je moguće da zaista postoji mesto koje ovako oslobađa konvencija iuštogljenih pravila?

U tom komešanju lica i glasova primakla se noć, prikrala i odneladnevne sate, pa donela veliko slavlje u čast Aleksandrovog i njenog dolaska.Paola je nekako uspela da je odvoji od devojaka i starijih žena koje su uspeleda se priključe društvu i pored Paolinog negodovanja, pa ju je odvela u kućuda se presvuče u nešto svečanije za večeras. Dženifer je izabrala svetloplavu

28

tesnu haljinu od orijentalne svile, inače jedan od skupocenih poklona njenogverenika, stavila je zlatnu ogrlicu koja se generacijama prenosila u njenojporodici i popravila je šminku, ovoga puta koristeći jači puder i karminnapadno crvene boje koji je njene usne savršeno ocrtavao. Pustila je iiščetkala kosu vodeći računa da joj se negde ne uskovrdža, navukla je beleskupocene cipele i tako izašla pred Paolu koja ju je čekala u hodniku.

Paola se još jednom zabezeknula pred pojavom ove devojke. Njenanajzloslutnija predskazanja imala su velike šanse da se ostvare i pre nego seDženifer sada pojavi u gradu, sama priča o njenoj lepoti, nagoveštaj njeneizuzetne pojave bio bi dovoljan da uzburka strasti, a kamoli kada se još budepojavila ovako u haljini koja je sijala kao i njeno lice, prelepa poput zvezdeDanice, i jednako nedostižna. Auto ih je sačekao ispred kuće i odvezao natrg gde se već uveliko igralo, jelo i veselilo. Aleksandar i Petar nisu mogliodmah da im se pridruže jer su bili zauzeti sa Zalivčanima koji su insistiralida se pozdrave i čestitaju mladom nasledniku, pa je Paola povela Dženiferna terasu gradske većnice, zgrade u kojoj se održavaju svi sastanci i javniskupovi građana Crnog Zaliva. Sa tog uzvišenja mogli su mirno daposmatraju proslavu bez straha da će neko da im se popne na glavu svojimnavalentnim ponašanjem, barem dok ne dođe do onog zvaničnog delamanifestacije kada će se obaviti krunisanje novog grofa i objaviti njegovaveridba sa Amerikankom.

U vazduhu su se osećali jaki mirisi životinja na žaru, volova, prasića,jagnjadi, kao i mirisi pržene morske ribe u ulju i belom vinu. Čitava noć seosećala na meso, znoj, jake začine i vino koje se točilo u ogromnimkoličinama, a zvuk muzike je samo dodatno šamutio iovako nadražena čulaučesnika velikog slavlja koji su jeli, pili, pevali i smejali se, neprestano inaizmenično, mnogo i bespoštedno smejali kao da će im od sutra pa do krajaživota svima biti zabranjeno da se više ijednom nasmeju. Sočni grozdovi,beli, crni, crveni i roznjikavi, mandarine, smokve, urme, poređani postolovima širom trga, mamili su decu koja su trčkarala i više bacala voćejedni na druge nego što su jeli, oslobođeni roditeljskog nadzora i većineobzira koji su morali da vladaju u običnim okolnostima. I kola su počela dase formiraju, a muzika se samo ubrzavala i treštala sve jače, svirala su sevlaška kola, moravac, čačansko kolo, pa tradicionalno crnogorsko kolo, pavojvođansko kolo, iz minuta u minut su se smenjivali taktovi i ljudi suspretno poput mačaka prilagođavali svoj korak muzici, očigledno veomadobro uvežbani od malih nogu.

Amerikanki naravno nije bila poznata muzika ovakve vrste, slabo ju jeosećala, i celokupno ovo dešavanje podsećalo je na kakav paganski ritual uslavu boga Dionisa, gde se skakalo i pilo do besvesti, gde se jelo obilato i

29

gde sve pršti od sirove strasti koja guta svoje objekte požude i drži ih čvrstoza ruke, da slučajno ne izmaknu. Ti ljudi u kolu, veseli, znojavi, pripiti,očigledno su pucali od seksualne energije koja će ove noći sigurno dapotraži zadovoljenje, i ta pomisao je postala privlačna mladoj Amerikanki,ona je dobila želju da se priključi tom kolu i prepusti mu se, da pusti prvogkoji naiđe da je uzme za ruke i vodi, iako ne zna korake, pratiće svogmuškarca kako najbolje ume, skakaće uz muziku i biti jedno sa ostalimigračima, spojena i nevidljiva, utopljena u kružnu struju ovog tradicionalnogkola, i mnogo više, biće deo požude, veselja i talasa strasti, postaće jedno saživotom koji je tu bujao tako intenzivno.

Paola je primetila požudni sjaj u očima devojke:- Dopada ti se ovo kolo?- O da, nikada ovako nešto nisam videla. Tako su veseli ovi ljudi,

srećni...Prosto poželi čovek da im se pridruži.- Niko te ne sprečava. Samo ti ne bih preporučila to odmah, prvo što

bi te izgazili po stopalima, a drugo što bi postala centar njihove pažnje. Tu bionda nestalo života.

- U pravu si Paola, neću sad sigurno. Samo kažem ti...divno ih jegledati, zapitala sam se odmah gde je moje mesto u svetu, jer to kolo jesuština, ono predstavlja harmoniju, usaglašenost, razdraganost koja dolazi izduše...Da li vredi večeras biti bilo gde sem u ovom kolu?

- Takvi su ljudi ovde, dete moje. Malo sirovi, ali zato otvoreni,spremni da prihvate i da daju. Videla si i sama danas, mislim da te nisutoliko ljubili još od kada si bila beba.

- To je neverovatno, dali ste mi osećaj pripadnosti za pola sata, uopštese maltene ne osećam kao stranac. Štaviše, bolje se osećam ovde nego usopstvenom komšiluku. Čak i svi solidno govore engleski.

- Još ćemo ga usavršiti dok si ti ovde.- Sad sam se setila, gledala sam uporno i nigde nisam videla crkvu.- To je zato što je nema. Mi Zalivčani ne polažemo mnogo nade u

religiju, veru uopšte. Navikli smo da se oslanjamo na sebe, i sem nekogapstraktnog pojma više sile, ne prihvatamo ništa, ni koncept Boga, niti bilokog drugog verski obojenog pojma. I meni je to teško palo, ja sam vaspitanau španskoj katoličkoj porodici. Koliko sam razumela i ti si katolik?

- Da, možda ne baš onakav kakav bih volela da budem, ali...- Ma ne brini. Videćeš, odvikneš se vremenom od predstave Boga,

počinješ sve ređe da se moliš, nema crkve, ljudi oko tebe čvrsto ignorišu topitanje... Prosto prestaneš da veruješ.

30

- Nisam baš sigurna da želim da prestanem, a i nije baš lako zar ne?Mislim, ovi ljudi rade sve što bi pravi hrišćani trebalo da čine, da se raduju,smeju, drže jedni druge za ruke, to je valjda poenta.

- Slušaj Dženi, ove ljude od malena uče da se oslanjaju na najbliže, paonda na komšije, i sve tako dok ne shvate da su svi ljudi koji ovde živenjihova porodica, ljudi koji će da brinu o njima, isto kao što bi oni trebali dabrinu o svim ostalim ljudima. Uče ih da govore o svojim potrebama,podstiču ih da otkrivaju svoje tajne i probleme drugim ljudima, darazmenjuju misli, upoznaju, druže, vole...Na taj način se postaje građaninnCrnog Zaliva, tako ćeš i ti da postaneš naša snajka. Šta će nam Bog, samo bismetao svojim obećanjima i pričama o nepoznatom. Mi verujemo samo uono što vidimo i razumemo.

- Ne bih baš rekla da je uvek dobro oslanjati se na spoljašnje prikaze.Sviđa mi se, i vidim, i osećam vrlo pozitivne efekte vašeg načina vaspitanja,i sve to podržavam, ali...znaš ono pa postoji u čoveku nešto što je samo, ičami onako u nama, večito tužno, nedruželjubivo i otuđeno. E tu Bognastupa, da nam olakša trenutke kad taj stanovnik prevlada nad našomdušom i nijedan čovek ne može i ne ume da nam pomogne.

- Možda si u pravu, ne mogu da opovrgnem tvoje stanovište. Opetkažem, ja sam prestala da verujem, od tebe niko neće da zahteva da seodrekneš bilo čega, ovde se ionako vera neozbiljno shvata, kao hir ili kurjeoko.

- Zato ću ja tebi da pomognem da dođeš u dodir sa onim skrivenimdelom svog srca, a ti ćeš mene da naučiš da se ponašam otvoreno ipristupačno. Šta imam da izgubim?

*

Petar Crnojević se pridružio ženama na terasi, uzbuđen, pripit i vrlogovorljiv.

- Gde ste vi moje dame? Tražim vas po čitavom trgu kao sumanut iniko ništa ne zna o vama.

- Ovde smo, odvojila sam malo Dženi u stranu, dosta joj je bilo ljudiza danas, a veče je tek počelo.

- Znam, umemo mi Zalivčani malo da preteramo, no mi smo dobriljudi, upamti to. Od nas nema boljih prijatelja.

- A ni gorih neprijatelja, ispao je Paoli ovaj komentar.- Ne obraćaj pažnju na ovo džangrizalo (wet blanket), jel teko beše

izraz?

31

- Da, u pravu ste grofe: Bokanegra. Zaljubila sam se prvo u vaše imepa tek onda u sina.

- Ha-ha, mala ima smisla za humor, već mi se dopada. Paola, ti znaškoliko ja tebe volim.

Stari grof je krenuo ka Paoli sa namerom da je poljubi.- Znam, znam. Ne ljubi me sada molim te, imam utisak da mi je glava

u vinskom buretu kad mi duneš u lice.- Radim samo ono i pijem što duša ište. Ništa više i ništa manje od

toga. Paola, amore mia.- Da, to inače objašnjava njegovu ljubavnicu koje ne može da se

otrese evo već dvadeset godina.- Ne slušaj je Dženifer, zaista Paola, zar ne misliš...- Da je preuranjeno da o tom razgovaramo? Zašto? Dženi deluje kao

razumna devojka. Bolje je da od mene sazna u šta se zapravo upušta, i da sekad dođe do mojih godina ne kaje previše jer je znala da je svesno donelaodluku da uđe u takav brak, i takvo jedno okruženje. Biće joj lakše negomeni koja je došla marširajući u neznanju i tupoj zaljubljenosti.

- E baš ga pretera Paola, dođi Dženi, uhvati me za ruku i dođi dagledamo predstavu. Još malo pa nastupa Stari Vrač, videćeš, sjajan je.

Dženifer je oklevajući prihvatila ruku grofa Bokanegre i pošla zajednosa njim na trg, ostavljajući vidno uznemirenu i bespomoćnu Paolu da se gušiu svom besu koji je izbijao iz čitave njene pojave, čak i u polumraku terasena gradskoj većnici. Kada su izbili na trg, Dženifer više nije mogla dasuzdrži radoznalost.

- O čemu je to Paola govorila?Molim vas grofe, odgovorite mi, sada jekasno da se povučete.

- Ma to Paola preuveličava stvar, ona je u stanju i da od najobičnijegflerta napravi prevaru najgore vrste, tipa one koje traju decenijama i kojeponižavaju osobu do kostiju.

- Meni se činilo da ona govori o jednoj konkretnoj osobi.- Ne želim da te lažem Dženifer, imao sam i ja svojih ispada,

trenutaka slabosti, nazovi to kojim god imenom želiš. Ovde ljudi nauče odmalih nogu da cene žensku lepotu, to si mislim već iskusila i sama. Ni janisam izuzetak. Jurio sam lepe devojke, spavao sam sa lepim devojkama ivoleo sam lepe devojke. I to opet mnogo manje nego što su grofovi pre menečinili. Za neke je Paola znala, za neke nije. U svakom slučaju, nije se moglodesiti da neko zameni Paolu kao moju ženu. Razvodi i prekidi nikada nisubili deo naše tradicije, i nijedan grof kroz istoriju nije dozvolio da ga strastipreviše ponesu i da iz vida izgubi svoj brak i porodicu. I to ne zato što su točinili na silu, ne, svi vladari su voleli svoje žene, mi nikada nismo sklapali

32

političke ili interesne brakove. Ženili smo se isključivo iz ljubavi.Aleksandar je tebe zaprosio zato što te voli, to ti ovaj starac garantuje.

Dženifer nije mogla a da ne ostane zaprepašćena ovim grofovimpriznanjem, koliko god njegov zaključak na kraju imponovao njoj i njenimsopstvenim osećanjima prema Aleksandru.

- Čekajte malo grofe, vi kao da namero umanjujete značaj svogpriznanja. Vi kažete da ste varali svoju suprugu ne jednom, nego mnogoputa, sa nekim lakim ženskama koje vi tako nonšalantno nazivate „lepimdevojkama“. Izvinite, ali za mene je to previše, a sam Bog zna da sam jaosoba veoma širokih shvatanja, izgleda samo ne dovoljno širokih za vašepojmove.

- Ne želim ni ovoga puta da te lažem Dženifer, iako sam svestan da ćeti trebati malo vremena da svariš neke, kako da ih nazovem, „činjenice našegnačina života“. U ovom gradu svi imaju ljubavnice. Svaki građanin, svakagrađanka, mlađi, stariji, niži na hijerarhijskoj lestvici, viši na lestvici, ružni,lepi, svi. Da se izrazim preciznije, svi imaju legalne ljubavnice, i to jeregulisano našim Zakonikom.

- Zakonik?! Legalne ljubavnice?! Pa vi niste normalni.- Zašto? Hoćeš da kažeš da društvo iz kog si ti došla ne prepoznaje

preljubu kao fenomen, kao nešto što se dešava?- Svakako da da, samo...- Samo ste gurnuli pitanje pod moralni otirač. Svi brišete prljavštinu

sa cipela pre nego uđete u sigurnost i kolotečinu svog porodičnog doma.- Manite se tih jeftinih asocijacija, ne vidim na koji način vi to bolje

rešavate problem od nas koji ga bar javno osuđujemo. Vi ste prihvatili željuza promenom partnera i mladim curicama kao nešto krajnje normalno, i bržebolje to stavili u takozvani Zakonik! Vrhunac šovinizma, nema šta!

Iako Dženifer nije želela da pada u vatru, i svakako nije htela da većprvog dana uđe sa grofom u raspravu, nikako nije mogla da se obuzda predmirnoćom i hladnim rezonovanjem Petra Crnojevića u vezi pitanja preljube.

- Dušo, pa lepo ti kažem, i žene imaju pravo na ljubavnike, kako je toonda šovonizam? Seksualni odnosi sa vanbračnim partnerima su stvarregulisana Zakonom, i mi nemamo pojam razvoda u našem rečniku,nemamo porodično nasilje, ubistva iz afekta, vanbračnu decu: jer se zna ukom vremenskom periodu bračni drugovi smeju samo među sobom da vodeljubav i deca moraju da se rađaju u određenim terminima, nema greške.Izbegli smo na hiljade problema tako što smo prihvatili svoje nesavršenstvo inismo se trudili da skrivamo svoje slabosti ispod kakvog prljavog otirača.

33

- Sve su to slaba opravdanja u poređenju sa činjenicom da osoba kojuvoliš tebe vara slobodno i bez ograničenja. Užas! Šta li ste još stavili u tajsvoj Zakonik?

- Biće ti jasnije kako vreme bude odmicalo. Evo Vrač izlazi napozornicu, dođi da gledamo.

Petar se prijateljski osmehivao i nije dozvolio da se rasprava otrgne unešto ružno i neprijatno za oboje. Povukao je Dženifer ka pozornici i ljudi suse ponizno sklanjali propuštajući starog grofa i njegovu pratilju. Svetla suzatamnela i u tom polumračnom ambijentu iščekivalo se pojavljivanje Vračakoji je, kako je Dženifer uspela da načuje, veoma dobar u pravljenju iluzija iizvođenju trikova sa ljudskim vidom, pored toga što je izgleda bio čovekkoji je obavljao sve ceremonijalne dužnosti u gradu. Predstava ovog Vračaje trebalo da posluži i kao uvod u zvanično krunisanje mladog grofaCrnojevića, za koje se Aleksandar spremao u glavnoj prostoriji gradskevećnice.

Posle nekoliko napetih minuta, tokom kojih su ljudi pokušavali dasuzdrže svoje negodovanje jer su bili pripiti i nestrpljivi, pojavio se i StariVrač, osvetljen jakim reflektorom postavljenim iznad bine, obučen u tirkiznujednostavnu mantiju bez ikakvih naročitih krojeva, bos, goloruk i bradat.Sevao je svojim svetlim očima po publici, kao da je tražio neku naročituosobu koja mu je smetala da otpočne predstavu, međutim napetog licastavljao je do znanja da je spreman da se bori za svoje pravo da nastupa, i daneće dozvoliti nikom da mu ugrožava privilegiju da izvodi svoju magijuonako kako on to želi i kako najbolje ume.

Vrač je naglo i čini se ljutito podigao svoje ruke visoko u vazduh, aistovremeno sa tim pokretom uzburkao je svež večernji vazduh i nekineočekivani povetarac je počeo da duva, hladeći tako zagrejana licaZalivčana koji su počeli da se osećaju neprijatno zbog toga što nisu mogli daodrede razlog i poreklo ovom vetru. A vetar se pojačavao, sve više i više.Ljudi su počeli glasno da negoduju i izgovaraju pogrdne reči upućeneStarom Vraču, čoveku kome ovo nije prvi put da pokušava da ih preplašisvojim naravno nestvarnim iluzijama, ali koje sa druge strane deluju tolikorealno i prirodno u trenutku njihovog izvođenja da niko ne može da ostaneimun na njih. Starac na pozornici je naglo spustio ruke i vetar je magičnoprestao, kao da nije do maločas najavljivao žestoku oluju.

- Počujte građani Crnog Zaliva, počujte i upamtite šta ću vam sadareći! Velika se sila sprema na nas! Golema i strašna sila! Pokušaće da nassmrve, zapale, unište bez traga, kao što su već pokušavali u prošlosti! Mi imto ne smemo dozvoliti i moramo se ugledati na naše dedove koji su uspešnoodbijali Mlečane, Engleze, Špance, sačuvavši tako naše blago i naš

34

jedinstveni način života! Uzdajmo se u mudrost starog, ali i mladog grofaAleksandra Crnojevića, i nadajmo se da će njihova pamet da prevladaneprijatelja koji je sve opasniji, moćniji i bezobzirniji! Neka Crni Zalivsačuva svoje zidove i nek večno traje naš mir! A sada, malo vaaa-tre-eee!!!

Plamene lopte su poletele odjednom ka publici i ljudi su se nagonskibacali na zemlju, uključujući tu Petra i Dženifer, koja se jako uplašila tokomove iluzije.

- Ne brini Dženi, stara lujka je dobar, ali ne i opasan!Kada se publika konačno pridigla, Vrač je brzim pokretima najpre

leve pa desne ruke naizgled otvorio dva portala u neke dimenzije prošlostikoja su mogle, a i nisu morale da budu stvarne, dok se on sam pridigao uvazduh i tako levitirao iznad ljudi koji su iskakali iz oba portala, valjdašaljući poruku da da je on i simbolično iznad zbivanja pod njim. Najpre se izdesnog portala pojavio Nikola Crnojević, osnivač loze i praunuk ilegalnogsina nekadašnjeg vladara Crne Gore iz XV veka Ivana Crnojevića, a posleNikole izašla je i Vida, žena koja je predstavljala izvor sukoba izmeđuNikole i njegovog brata od strica Stevana, za koga je Vida trebala da se uda.Stevan je iskočio iz levog portala, naoružan i besan, pa se odmah ustremiona Nikolu koji je jedva odbijao njegove udarce, i koji je ubrzo pao ranjen nazemlju. Vida ga je prihvatila na ruke, pomogla mu da ustane i pošla sa njimnazad u desni portal, dok je Stevan to nemoćno gledao, iako je čini se Nikolimogao da zada i smrtni udarac. Stevan se takođe vratio u levi portal i nestao,a njegovo mesto je odmah zauzeo mletački plemić iz XVIII veka, obučen umodrocrvenu odeću najfinije izrade, sa strogim izrazom lica i spojenimobrvama, koji je prstom upirao u desni portal iz koga je gotovo istovremenoizašao Petar I Crnojević, u tradicionalnoj crnogorskoj nošnji, delujući kaoseljak spram uglađenog građanina Venecije. Neki vojnici su se pojavili izaplemića i potrčali ka Petru sa namerom da ga probodu, ali je Petarmunjevitim pokretima ruke razoružao obojicu svojim kratkim, neuglađenimbodežom, podigao je kovčeg sa zemlje i uputio nazad ka portalu iz koga jemaločas izašao, ostavljajući mletačkog plemića da nemoćno širi ruke i hvatase za glavu.

Ovu poslednju scenu publika je sa oduševljenjem pozdravila igromoglasan aplauz je ubrzo usledio, što je samo dodatno inspirisalo Vračakoji je ovoga puta iz svog levog portala izvukao engleskog kapetana velikogbroda, ali ne samo čoveka već i čitav brod kojim je ovaj upravljao, u dodušene baš prirodnoj veličini, no sasvim impozantnog i velelepnog, vrlo sličnogpravom brodu koji je i postojao pre otprilike dvesta godina. Kapetan, uparadnoj uniformi kraljevske mornarice, sa mačem o pasu koji je imaozlatnu dršku, naredio je svojoj posadi da zapale mužare. Sa desne strane

35

stvorio se Crni Zaliv, u minijaturnoj verziji, onakav kakav je izgledao pre tihdve stotine godina, opasan visokim kamenim zidovima prošaranim kulamasa kojih su Zalivčani spremali otpor, dok je u pozadini mnoštvo građanskihkuća sijalo poput zvezdica koje se nikada nisu gasile. Nastao je metež, dimzapaljenog baruta se širio pozornicom, buka je postala nesnosna, i sve jeizgledalo kao da se bitka zaista odigrava, jer kule su rušene, mornari naengleskom brodu su padali mrtvi u more, kapetan u sad već zaprljanojuniformi vikao je iz sveg glasa na svoje strelce i mahao mačem dobivenimod kraljice u prazan vazduh, a đulad bi ne retko poletela i ka publici koja sesaginjala u strahu, iako je trebalo da zna da sve ovo nije i ne može bitistvarno.

Stefan Crnojević se pojavio iznenada na svom omanjem jedrenjaku,približio se engleskom brodu i skočio na neprijateljsku palubu, bezuniforme, u širokoj beloj košulji poderanoj od neprijateljskog karteča,mašući svojim mačem i nemilosrdno ubijajući Engleze, što je sve mamilouzdahe publike koja je sve začuđenije posmatrala fascinantnu predstavuStarog Vrača, i koja se sada već potpuno udubila u dešavanja ne napozornici, jer pozornica kao da više nije ni postojala, nego u dešavanjarealna koliko i život sam, negde u prostoru iznad njih, u priviđenju iliprojekciji sopstvene mašte, niko tačno nije znao gde zapravo, niti je bilovažno. Stefan Crnojević se približio kočopernom engleskom kapetanu,mačem mu odsekao epolete i ordenje za zasluge, pre nego ga je bacio nakolena i vitlao mačem iznad njegove glave, što je opet publiku bacilo udelirijum, jer svima se činilo da je opasnost stvarna, da je ovaj Englezstvarno upravo došao da ih uništi i stari grof Stefan Crnojević, s pravomprozvan Branitelj, mlad, snažan i neustrašiv, došao je i uspeo da ih zaštiti odnadmoćnog neprijatelja.

Dim se spustio na pozornicu i potpuno prekrio aktere malopređašnjeborbe, a kada se ponovo povukao otkrio je novu predstavu koju je Stari Vračspremio, a koja je ovoga puta uključivala velikog, možda i najvećeg grofa uistoriji Crnog Zaliva, čoveka koji je desetostruko uvećao bogatstvo grada,čoveka koji je gradio i izgradio veći deo starog grada, sada većinomnapuštenog zbog graditeljske manije poslednjeg grofa Petra III Crnojevića,čoveka pod imenom Marko Crnojević, odnosno mnogo poznatijeg kaoMarko Bokanegra: manipulant, veletrgovac, kradljivac blaga sa njuhommorskog psa, ali i čovek zaljubljenik u umetnost, u dragocenosti koje suspadale među najređe na svetu, ljubitelj mora, putovanja i pustolovina, isvakako veliki, veliki zavodnik žena. Žene bi momentalno počele da uzdišuza ovim čovekom obučenog po viktorijanskoj modi s kraja XIX veka,elegantnim, besprekorno doteranim, sa cilindrom u ruci, u crnom

36

viktorijanskom fraku, sa prslukom od kineske tkanine sa iscrtanim zmajem,što je bila mala ali očigledna ekscentričnost grofa Marka Bokanegre,naboranom širokom kragnom i pantalonama sa tankim svilenim linijama, ulevoj ruci štapom sa elegantnom skupocenom drškom, a o prsluku je uveknosio džepni sat sa lancem od belog zlata i slonove kosti. Oko grofa Markapočele su da kruže žene najrazličitijeg kulturnog nasleđa, od golišavihdomorotkinja sa karipskih ostrva do glamuroznih predstavnica francuskogvisokog društva, od zanosnih haremskih lepotica do uštogljenih ineprirodnih engleskih plemkinja, i sve su one kružile, dodirivale, zavodile,mamile, ljubile i grlile Marka Bokanegru koji je bledog, ukočenog licagledao pravo u publiku, i svakoj ženi van pozornice činilo se da ima nečegoptužujućeg u tom pogledu, kao i u načinu na koji je ignorisao sve te ženejadnice koje su uzalud pokušavale svim trikovima kojima ih je Tvoracobdario da nekako privuku njegovu pažnju.

Žene na pozornici, a bilo ih je oko dvadesetak, jedna po jedna su sepovlačile u mrak iz koga se više nisu vraćale, ostavljajući Marka samog daosvetljen velikim reflektorom stoji i zuri u prazno, lep i jadan u isto vreme,divan i očajan, živ i mrtav. Petru Crnojeviću se nije dopalo kako je Vračpredstavio Marka, najvećeg među velikima, ali nije želeo da se meša uVračevo viđenje porodične istorije, a i iluzija u kojoj su svi učestvovali bilaje zaista vrhunska i bilo bi šteta mešati se u jednu od najboljih predstavaovog starog čoveka. I taman kad je postao pomiren sa Vračevom kritikom,na pozornici se stvorio on, to jest nekakav replikant Petrov, koji je počeo datrči od jednog do drugog ugla širokog daščanog četvorougla, gradeći jednukućicu na jednoj strani, nekakav put na drugoj, uznemiren, polulud, upomamnoj jurnjavi sa samim sobom, a kad se taman malo primirio izagledao u nebo, publika je počela toliko glasno i neobuzdano da se smeje,da je grof na pozornici nanovo otpočeo besmislenu jurnjavu u kojoj ništanije stizao da završi, kuća je ostala bez krova, put je stao na pola, sve dokstari grof nije pao na zadnjicu, premoran i razočaran, posramljen i dotučen.Publika je vrištala od ove komedije, a čak se i Dženifer osilila pa je izustilaspontan i glasan smeh koji je uspeo da oraspoloži čak i vrlo namrgođenog ipogođenog grofa Petra, naravno onog pravog, jer onaj gore je i dalje sedeorazočarano, sa tom razlikom što je sada zalivao jednu zakržljalu, poluživuružu koja se od vode još više saginjala ka podu, a kada se činilo da će ljudipući od smejanja, Vrač je spustio zamišljenu zavesu na pozornicu, i tu jepredstavi izgleda došao kraj.

Barem su svi tako pomislili. Nastao je poduži mrak, smeh je zamro iljudi su postajali nervozni zbog ovakvog odlaganja. Krenuli su i povici,psovke, negodovanje, neki su se probijali nazad ka stolovima za piće, nečiji

37

prsti su bili izgaženi i bolni jauci su se čuli u mraku, a onda je veliki refletorponovo bio upaljen i osvetljavao je malo kameno postolje na kome se sijalakruna od fino obrađenog zlata, optočena dragim kamenjem od nekolikodesetina karata, predivna i sjajna poput svetionika na otvorenoj pučini.Postolju je prišao Aleksandar i kleknuo ispred njega, a Vrača nigde nije biloveć se samo čuo njegov bariton iz pomračine.

- Dragi građani Crnog Zaliva, došlo je vreme da krunišemo još jednogzaštitnika našeg grada, još jednog oca naše slobode i vođu naših sudbina!Okupili smo se ovde, da u vinu i veselju dočekamo novu zvezdu ispredbudućih naših napora i teških izazova, koja će vazdan sijati i obasjavati namput ka opstanku, kao što je bivalo i prethodnih tri stotine godina! Došlo jevreme, a bogami prošlo je čitavih četrdeset godina od poslednjeg krunisanja,da sa novim željama i svežim nadama pogledamo put mora i otvorenepučine, i da bez straha krenemo dalje, u nove pobede, sa vođom koji jenadajmo se neustrašiv i domišljat kao svi prethodni grofovi plemenite lozeCrnojevića! Poklonite se braćo novom grofu, živeo Aleksandar II Crnojević!

- Živeo!!! Živ nam bio!!!Poživeo sto godina!!!- Orili su se poklici i čestitke, a za sve to vreme Aleksandar se nije

dizao, činilo se da je i dalje čekao nešto zašta su znali samo on i starac napozornici. I stvarno, visoko na nebu zasijao je veliki, strašan i od svetlostisačinjen zmaj koji je kružio nad gradom i ispuštao grozomorne krike, a decai žene nisu mogli da obuzdaju strah pa je vrištanje postalo horsko i tolikoglasno da je umalo nastao stampedo u publici pošto su ljudi ionako bili naivici nerava. Vrač je video da su ljudi i previše ozbiljno shvatili ovu iluzijupa je naglo prizemljio zmaja, i to direktno na mladog naslednika koji nije nipodizao glavu ka nebu za sve vreme zmajevog leta. Svetleći zmaj je čini seprogutao i Aleksandra i krunu, pa je pokušao da se ponovo pridigne uvazduh, u čemu bi verovatno i uspeo da mu kroz blještavi stomak nijeizleteo vrh oštrog sečiva. Mač mu je rasporio stomak, a iz stomaka je izleteoAleksandar, sa krunom na glavi, veći i jači nego što zapravo jeste, ali to jevaljda i bila poenta ovakvog Vračevog teatralnog načina krunisanja mladognaslednika Crnog Zaliva.

Ljudi su klicali od sreće!

38

Peto poglavlje

U sobi za sastanke okupili su se svi koji u Crnom Zalivu nešto znače,ili su nekada značili nešto. Bio je to važan sastanak gradskih starešina iviđenijih građana koji se obavljao u prostoriji od kamena, iskopanoj nadesetak metara dubine ispod vile Crnojevića, nad čijim se svodom pružalonekoliko metara čvrstog čelika i titanijuma, što je bio dovoljno debeopokrivač da zaštiti ljude i od teškog bombardovanja najrazornijim oružjem.U ovoj sobi širine deset i dužine sedam metara, vodili su se najvažnijirazgovori između grofova i njihovih potčinjenih evo već punih dvestagodina, još od vremena kada je kapetan Vilijam Gordon napao Crni Zaliv1803. godine i naneo mu veliku štetu, i što je još važnije, ozbiljno ugrozioživote porodice Crnojević koji nisu imali dovoljno dobro sklonište unutarstare vile, pa je čak nekoliko bliskih rođaka Stefana Crnojevića Braniteljapoginulo, a grofova supruga Marija ostala hroma do sudnjega dana dok jepokušavala da zaštiti svog sina. Stefan je naredio izgradnju nove vile, s timšto je sada iskopao podzemno sklonište na velikoj dubini, dovoljno podzemljom da se bombardovanje sa brodova ne oseti ni kao obično rominjanjekiše. Današnja soba nije zaostavština starog skloništa, ali zato jesteizgrađena na mestu stare podzemne dvorane, i to ju je izgradio grof AndrejaCrnojević, otac današnjeg grofa Petra, zato što je posle Drugog svetskog ratapočeo da strahuje od nuklearnih napada, a Andreja je i inače bio vrlokonzervativan čovek koji kao jedino što je izgradio u svom životu izgradioupravo tu sobu, i to samo zato što je osećao ogroman strah od svake, pa inajmanje opasnosti.

Ovo je takođe bio prvi sastanak od izbora novog grofa koji se odigraopre par nedelja unazad, i ovo je bila prva prilika mladom grofu da iznesesvoj plan budućeg delovanja porodice Crnojević, kako na poslovnom, tako ina privatnom planu, u smislu utvrđivanja datuma održavanja ceremonijevenčanja, zvanica sa mladine strane kojima je trebalo organizovati prevoz doZaliva, ali i obaviti proveru svih koji planiraju da dođu, kako se ne bidogodio slučaj kao pri venčanju Petra i Paole, kada je jedan ubačeni agentpokušao da otkrije gde Crnojevići drže novac u inostranstvu preturajući podokumentima starog grofa Andreje. Tad je pukim slučajem uljez otkriven,što svakako ne znači da neko drugi možda neće biti sretniji i uspešniji, a tobi bilo veoma štetno po poslovanje porodice koja ionako nije plivala u novcuveć godinama unazad. Zato je ovaj prvi zvaničan sastanak bio dodatnovažan, jer trebalo je definisati novi kurs poslovanja, ono novca što je ostalo

39

valjalo je investirati u dobre, profitabilne poslove kako bi Zaliv stao na noge,a i pitanje bezbednosnih rizika postalo je vrlo aktuelno od kako je PetarCrnojević počeo da daje nuklearnu tehnologiju iranskim ekstremističkimvlastima, što se nikako nije dopalo zapadnim obaveštajnim službama usvetu.

Petar je posle nekoliko zvaničnih uvodnih reči dao prednost svom sinuda govori, kao što je i bio protokol od vajkada. Obično su se pre ovog prvogzvaničnog sastanka vodili mnogi neformalni razgovori na gotovo svimhijerarhijskim nivoima, i pre sastanka se maltene znalo šta će se sve iznetiod predloga i o čemu će se sve razgovarati, tako da je veoma retko bilovelikih iznenađenja, samo ovoga puta je Petar strepeo od mogućihsinovljevih predloga zato što ovaj nije želeo da iznese šta mu se motalo poglavi, i Aleksandar se zaista držao po strani u ove poslednje dve nedelje,uporno izbegavajući ozbiljne poslovne teme, naročito sa svojim ocem. Petarje mrgodno posmatrao ostale prisutne i bio je siguran da su i ostali primetilinjegovu uznemirenost. Inače, sastanku su između ostalih prisustvovaliMileta Starović, kao grofov zamenik i ubrzo bivši Kapetan Garde, tu je odstarog kadra bio još i Andrija Belošević, Miletin pomoćnik, Stari Vrač jeprisustvovao uvek ovakvim i sličnim važnim skupovima, i bilo je tu jošsedih glava koji su predstavljali važne ljude u službi staog grofa. Poredstarih glavešina, na sastanku ovog nivoa po prvi pu su učestvovali VladanBašić, kao novi vođa Garde, kao i ostala izabrana četvorka kojima će veomauskoro biti dodeljene dužnosti od najvećeg značaja za poslovanje CrnogZaliva, i koji će ujednio činiti Gardu Aleksandra II Crnojevića.

Aleksandar je poluglasno započeo svoje izlaganje. Delovao jesamouvereno, pripremljeno i odlučno.

- Gospodo, okupili smo se danas kako bi doneli neke odluke odpresudne važnosti za naš budući opstanak, i ja se nadam da ću imati vašerazumevanje i podršku za ideje i planove koje nameravam da pred vasiznesem. Započeo bih prvo predstavljanjem brojki koje su odraz našegfinansijskog poslovanja u prethodnom periodu, i moram na ovom mestuodmah da konstatujem, bez zle namere prema svom ocu kao pokretačkommozgu tih operacija, da one one nisu ni približno dobre kako bi mogle dabudu da smo racionalnije trošili svoje kapacitete.

Petar je zloćudno skupio obrve ali nije rekao ništa.- Još jednom se izvinjavam svm ocu na ovakvim rečima, ja samo

pokušavam da prikažem stvari onakvima kakve zaista jesu. To je verovatnomalo uticaj i američkog obrazovanja na mene, naučili su me da stvariposmatram isključivo sa praktične strane.

40

Aleksandar je pokušao ovim rečima da ublaži oštrinu svog uvoda,samo bez naročitog uspeha.

- Dakle, brojevi kažu ovako: na bankovnim računima u inostranstvuima oko dve milijarde i trista miliona američkih dolara, a imali smo tri putaviše do pre samo pet godina. Dalje, u zlatu, čistom novcu i ostalimdragocenostima u gradskom sefu raspolažemo sa oko milijardu i dvestamiliona kada se sve to pretvori u dolarsku protivrednost, što je takođeprilično manje od svih sedam milijardi od pre samo četiri godine. Ukupnavrednost brodova, robe u gradu i po skladištima u Evropi ne prelazi dvemilijarde, a nekada smo imali robe u vrednosti od okruglo deset milijardi iflotu koje je brojala tri puta više brodova. Udeo u poslovima i akcijama uEvropi i svetu spao je na svega pola milijarde od nekadašnjih pet milijardidolara, a slično se dešava i sa našim nekretninama koje gube vrednost natržištu. Po mojim nezvaničnim informacijama do kojih sam došao uAmerici, uskoro će svet pogoditi velika finansijska kriza zbog špekulacija natržištu nekretnina i ostalim piramidalnim mahinacijama korupcionaškogbankarstva. Kada se podvuče crta ukupna vrednost svih poslova ni unajboljem scenariju ne prelazi sedam milijardi dolara, a vi vrlo dobro znateda smo do pre nekoliko godina obrtali negde između dvadeset pet i tridesetmilijardi dolara.

Čak nismo dobro iskoristili ni ekonomski haos u zemljama okruženjaposle rata, mnoge poslove su nam preoteli šarlatani koji su se basnoslovnoobogatili, da ne pričam o tome koliki se novac krije danas u medijima,reklamnom biznisu, muzičkoj, filmskoj i ostaloj zabavnoj produkciji. Mislimda je svima jasno da moramo da sačinimo dugoročnu poslovnu strategijukoja će nas vratiti na stare staze moći, a zašto da i ne preteknemo staru slavui postanemo uticajniji nego ikada ranije. Svi Crnojevići su važili zaambiciozne ljude, i ja ne nameravam da skrećem sa tog puta.

Prvo što moramo da uradimo je da se bacimo u investiranje, i to uposlove koji će nas doneti maksimalan profit za najkraće moguće vreme.Treba kupiti nekoliko produkcijskih kuća, moramo da ulažemo u kompanijekoje brzo uvećavaju svoju vrednost, a verujte mi na reč da takvih firmi nemamnogo u svetu i tu dobra poslovna povezanost odigrava ključnu ulogu, a isvakako nam neće škoditi da proširimo trgovinsku delatnost. Trgovinarobom koja ne košta puno pri nabavci, a koja se prodaje po nekoliko putavećoj ceni kad dođe do potrošača, obezbeđuje dovoljan priliv novca zaprethodne poslove koje sam naveo. Postoje načini, iako dostakomplikovaniji i ja vas ne bih sada zamarao time, da se opere čak i velikakoličina svežeg novca, pa da se taj novac onda usmeri u projekte koji upravo

41

zahtevaju velike količine gotovine gospodo, samo treba hrabro krenuti uakciju.

- A na koju robu vi to ciljate grofe? Očigledno imate nešto na umu,zar ne? - upitao je Andrija Belošević kome je trgovina i trgovanje i bioposao u prethodnih dvadeset godina, vrhovni komandant crnozalivske flote ilik koji je mnogo puta proputovao čitav svet.

- Naravno da imam. U pitanju su narkotici, gospodo. Upliv u posao sanarkoticima bi nam doneo nekoliko milijardi za manje od nekoliko godinapo mojim računicama, a de ne pričamo o novcu koji bismo zaradiliobrtanjem tog istog novca na finansijskim i drugim tržištima. Mogli bi dainvestiramo u razvoj, u laboratorije, da preplavimo tržište najkvalitetnijomrobom i uberemo neslućenu zaradu. Imamo novac za početno ulaganje,imamo brodove, kontakte u Evropi i Americi, možemo da obnovimo zamrleveze sa Sicilijom...

- Trenutak Aleksandre. Samo trenutak. Tvoje ambicije i ideje su zaistaza svaku pohvalu i ja, kao pretpostavljam i svi ovde u sobi, nemamo ništaprotiv da ti prepustimo kormilo zato što znamo da poseduješ potrebno znanjei sposobnost da pametno uložiš bogatstvo koje je vekovima ovde stvarano, ida ga na taj način uvećaš. Ali Aleksandre, sine moj, nijedan grof za ovih tristotine godina nije trgovao ljudima, narkoticima i pokvarenom robom.Nijedan. Mi nismo nikada želeli da ljudi umiru zbog naše želje zabogaćenjem, i izbegavali smo svaku vrstu nehumanih radnji, čak i onda kadato nije poslovno gledano bio najpametniji potez. U jeku trgovine crncima izAfrike Crnojevići su odlučili da u tome ne učestvuju, kada se trgovalooružjem sa vladama velikih i moćnih država Crnojevići su odlučili dapreskoče takve poslove jer nismo želeli da doprinesemo ubijanju siromašnih,nemoćnih i izgnanih, iz razloga što smo mi najbolje znali kako izgleda bitiproteran i odbačen, i ti sada predlažeš da popravimo naše finansijsko stanje,onim metodama koje smo upravo izbegavali onoliko vekova unazad.

- Oče, ja vrlo dobro znam da si u pravu kad tako govoriš, pa ni menisigurno nije cilj da trujem nečiju decu. Problem je u tome što nas je tvojetrošenje dovelo do tačke sa koje lako možemo da se survamo u provaliju, tinajbolje znaš koliko neprijatelja imamo, a povrh svega toga upleo si se u tajposao sa građenjem nuklearke, i tako nam navukao još vladu SAD-a na vrat.Bez novca smo propali i ti to vrlo dobro znaš. Vremena su teška, nije nimalojednostavno danas uvećati bogatstvo čak i kada ga već poseduješ, ima ipreviše malverzacija i nepoštenih radnji od strane moćnih ljudi u svetu kojine prezaju ni od čega, koji žele da zagospodare svetom na isti način na kojisu svetom upravljali rimski imperatori, i koji će zgaziti ama baš svakuprepreku na tom putu. Upoznao sam ljude toliko bogate i moćne da sam se ja

42

pored njih osećao kao mrav, kao jedno veliko ništa. Sa tim ljudima mimoramo da dođemo u rang, jedino nam savez sa njima osigurava dugoročniopstanak i blagostanje.

Petar je zaćutao za trenutak, vidno zatečen ovako diletantnootvorenim sinovljevim izlaganjem, u kojem je novi grof bez ijedne dlake najeziku, samouvereno, direktno optužio njega, svog oca, kao jedinoodgovornog za lošu finansijsku situaciju. To bi Petar verovatno otrpeo da jeAleksandar ovo učinio u četiri oka, ali ovako pred svim članovima gradskevlade, i starim i novim, to nikako nije smelo da se dopusti bez odlučnogprotesta.

- Dok sam ja živ Crnojevići se neće baviti dilovanjem nikakve droge, ineće se slizavati sa kojekakvim belosvetskim ološem! Pa bio grof tiAleksandre ili đavo lično!Ova odluka je konačna!

Petar je seo posle ovoga, besan, uvređen, razočaran... morao je darazjasni svom sinu neke stvari, sad mu je to postalo jasno. Kao prvo, da jeočekivao ovoliku Aleksandrovu smelost, da je imao bilo kakvu najavuoštrine sa kojom će sin da ga napadne, podsetio bi ga još jednom da seodluke starog grofa poštuju sve dotle dok se po njegovoj ličnoj proceninaslednik potpuno ne pripremi za samostalno obavljanje dužnosti. To jepraktično značilo da je Petar i dalje vodio glavnu reč bez obzira nakrunisanje novog vladara, i to očigledno Aleksandru nije bilo najjasnije čimse drznuo da tako govori o svom rođenom ocu, pa makar i bio u pravu za svešto je rekao.

Sa druge pa strane, Aleksandar se nije nimalo zbunio, ili barem to nijepokazivao na bilo koji način, čak šta više izgledalo je kao da je očekivaoovakvu očevu reakciju.

- Tvoj stav oče mi je savršeno poznat. I ja nikada ne bih išao protivtvoje volje. Nikada. Ja samo nagoveštavam članovima ovog Saveta čime ćese građani Crnog Zaliva najverovatnije baviti, da li u bliskoj ili daljojbudućnosti, to sve sada zavisi od tempa sa kojim ćemo se prilagođavatinovim poslovima. Mi prosto nemamo alternativu, i ti posmatraj to iz koggod ugla hoćeš.

- Mora da postoji alternativa, uvek postoji mogućnost izbora, uvek, paako na kraju to bude i sama smrt, neka bude. Pre bih sam potopio ovaj gradnego da dozvolim da mi unuci budu trafikanti drogom i dupelisci. Boljerazmišljaj o poslovima u koje ćemo da uložimo ono novca koji imamo,nisam te valjda za badava školovao.

- U redu tata, nema potrebe da se uzrujavaš. Podeliću svima ovajspisak kompanija o kojima sam vršio ispitivanja finansijskog poslovanja, pakada obavimo detaljnije provere, odlučićemo u koje ćemo da investiramo.

43

Možda je moj otac stekao pogrešnu sliku, ja ne nameravam da svojevoljnodonosim odluke koje se tiču svih nas, već ćemo o svemu odlučivati zajedno,na Savetu ili u kancelariji grofa Petra.

Do sada su se svi već uverili da mladi grog nije nikakav naivko koji jeglupo umislio da je odmah postao šef, nego da se ovde radi o jednom veomapromućurnom mladiću koji veoma dobro zna šta i kada govori. Postalo jejasno da je potegao priču o narkoticima samo da bi isprovocirao starog grofai tako svima stavio do znanja da on kao naslednik namerava da nadmudrisvog oca pre nego da sedi i čeka Petrovu odluku o konačnom napuštanjuprestola. Namera je bila jasna – potkopati starčev autoritet pred Savetom inaterati Petra na povlačenje. Druga funkcija veoma primamljive priče onarkoticima bilo je svakako da zainteresuje i nekog od starijih članovaSaveta koji bi mu doneo prevagu u sukobu koji je nezvanično najavljen većna prvom sastanku.

- To je dakle prvi korak koji nameravam da preduzmem, da pronađemprave poslove na tržištu koji neće zahtevati glomazna početna ulaganja.Druga priča je vezana za medije. Zaista smatram da je to polje na komemožemo velike sume da okrenemo. Kupićemo televizijske kanale širomjugoistočne Evrope, za početak, preuzećemo i neke producentske kuće,angažovaćemo ljude, pravićemo emisije, potpisivaćemo poznate pevače,voditelje, glumce... Ako nam posao krene, a uz malo „dodatnog“ ubeđivanjane vidim zašto ne bi, nebo je granica što kažu Ameri.

- I to sa medijima Aleksandre. Slažem se da je dosta novca u tomposlu, samo takav jedan projekat bi mogao i nas nekako da stavi u centarzbivanja, razumeš šta ti govorim? Ne treba nama velik pažnja i da nam nekotrubi iz sve snage ispod vlastitog prozora. Moraš da pronađeš pouzdaneposrednike, Zalivčani ne bi smeli da se upuštaju u pregovore sa ljudima izmedija.

- Naravno, naćićemo ljude, već sam nabavio neke kontakte, videćemodalje kako će stvari da se razvijaju.

- Koje kontakte?- Ništa zvanično, samo smo razgovarali. Jedna grčka korporacija želi

da investira u medijski prostor Srbije, Bosne, Hrvatske, Rumunije,Bugarske... Poznajem predsednika kompanije, upoznao sam ga na koktelu uNjujorku. Mislim da ne bi bilo loše da uđemo u posao preko njih, naravnoobavestiću Savet o detajima pregovora i eventualno sklopljenog posla.

Petar više nije progovarao do kraja sastanka. Razgovaralo se omnogim pitanjima, od povećanja brodske flotile do detalja oko načinainvestiranja novca, od neophodnih bezbednosnih radnji koje je valjalopreduzeti do planiranja sastanaka sa potencijalnim partnerima, o podelama

44

dužnosti gde bi stariji lagano trebali da uvode mlađe u posao, pa sve dočitavog niza sitnijih poslova i radnji koji su redovno morali biti obavljani, ao kojima grof Petar nije nikada vodio naročitog računa već je većinu pitanjaprepuštao svom Kapetanu Mileti, Andriji i drugima na rešavanje, ljudimakoji su ujedno bili i članovi Saveta ali i praktično rukovodioci jednogvelikog poslovnog sektora.

Sam termin „Garde“ je uveden kako bi članovi grofovog neposrednogokruženja stalno imali na umu svoju vojničku, a ne samo poslovnu ulogu, ikako bi znali da imenuju svoje podređeno stanje u odnosu naneprikosnovenog grofa Crnog Zaliva, i tako ne dopuste sebi da pobrkajupojmove svog starešinstva sa onim vrhovnim na koje ne bi smeli nikada dapolažu pravo. Gardisti, njih petorica, nisu imali posebne titule sem tognaziva Gardiste, i tako su ih ljudi u Zalivu znali, tako su im se obraćali i takonazivali, pa je samim tim i naziv kao naziv igrao značajnu ulogu utristogodišnjem strogom pridržavanju hijerarhijskog poretka. Kada čovekajednom definišete nekim imenom, titulom, funkcijom, ulogom u društvenomporetku, to ostaje sa čovekom i u čoveku zauvek, i on taj naziv, titulu ilifunkciju nosi sa sobom gde god da krene i kome god da se obrati, zadovoljanili manje zadovoljan dodeljenom mu ulogom, značajan ili manje značajan udruštvu koje mu je ime dodelilo, napredovao on na lestvici ili padao sa nje,ta imena, titule i funkcije urežu se u čoveka makar samo kao uspomene kojeostaju i nemoguće je otresti ih se.

Crnojevići su znali ovo još od najranijih dana ustanovljenja svoje lozei namerno nisu sebe proglašavali nekom zvučnijom titulom, jer onda bi poinerciji morali da svoje najbliže ljude takođe proglase nečim većim,značajnijim i dalekosežnijim po njihove umove, što opet nikako ne bikoristilo vladajućoj lozi. Ljudi bi mogli da se osile kada ih jednom nazovetevojvodama, knezovima, grofovima, baronima, aspiracije postaju veće,zrelije, slobodnije, primamljivije, gubi se nit sa onim starim i novo seprihvata otvorenog pogleda u, što da ne, neku bolju budućnost. Zato suCrnojevići izabrali jedan častan ali ne i preterano glamurozan naziv za svojenajbliže ljude, i tako umnogome sebi olakšali vladanje, status quo jeutvrđen, ljudi ništa ne dobijaju i ništa ne gube, jednom Gardista uvekGardista, jedna loza će zauvek vladati, logika je utvrđena i mašina radiglatko.

Petar je jedva dočekao završetak ovog sastanka, ne samo zato što jebio iznerviran Aleksandrovim nastupom, već i zato što se u suštini slaborazumeo u poslove o kojima se razgovaralo. Zato je Aleksandar u sve bioupućen do tančina, znao je imena svih brodova i njihovih kapetana, znao jelokacije svih magacina, bankovnih računa, imena klijenata, dobavljača, i

45

ostalih saradnika od značaja, snalazio se sa za njega novim poslovima,razgovorima o pitanjima o kojima nije mogao previše da zna pošto je zaistadugo bio odsutan, i ta impresivna memorija je morala na svakog da ostaviutisak, pa bio on do kosti veran starom grofu i starom poretku, ili ne. Činilose da Aleksandar iz rukava vadi informacije, kao mađioničar ili veštiiluzionista, da mu ništa ne promiče i da o svemu zna makar ponešto, delovaoje nestvarno, ubedljivo, ostavljao sagovornike u čudu, zadivljene, i takosigurno, već od prve prilike, krčio sebi put ka vrhovnom autoritetu. Petar jeto samo bespomoćno posmatrao i izgledao tupo, slabo, ličio na kakvogoronulog, zatupljenog starca koji sedi tamo gde se više ne snalazi, i saljudima koji za njega neće još dugo imati razumevanja.

A Petar je i sam doprineo takvom stanju stvari i pomogao svom sinuda mu sa lakoćom nanosi udarce. Od jednog oštroumnog energičnog mladićadoveo je sebe u situaciju da ga u Zalivu posmatraju kao slaboumnogekscentričnog starca, koji je ogromna sredstva i vreme utrošio u neke naučnezamisli i projekte, koji možda jesu umnogome unapredili život grada injegovih građana, ali su istovremeno unazadili sposobnost grada da seodbrani od neprijatelja, kojih je bilo na pretek, zato što umesto u bezbednost,novac je bio ulagan u nauku i napredak, a nauka i napredak nisu čuvaliživote. Petar je, kao što je već rečeno, većinu poslova prepustio Gardistima injihovim sposobnim pomoćnicima koji su vredno i pametno obavljali svojezadatke i dužnosti. Poslovi su išli dobro, život grofa Crnojevića je biosiguran, poredak je bio zaštićen baš kao i njegovi građani. Problem je nastaokada je Petar više od zarađenog počeo da troši na svoje zamisli, vrtove,ulice, zgrade umesto kuća, vodovodne sisteme, sisteme za proizvodnjuelektrične energije koje pokreću prirodni resursi kao što su sunce, vetar,plima i oseka, hemijske laboratorije, informacionu tehnologiju, tunele kojenikada nije uspeo da prokopa do kraja, i ostala čuda i hirove kojih nije biospreman da se odrekne ni po cenu velikih finansijskih gubitaka.

Aleksandar je lepo rekao sa koliko je novca Crni Zaliv nekadaraspolagao, samo nije, verovatno da ne bi preterao na prvom zvaničnomsavetu, rekao i to da je grof pojeo još velikih dvadeset pet, a možda čak ičitavih trideset milijardi od zarađenog novca tokom poslednjih tridesetakgodina njegove duge vladavine. Od vremena kada je Petrovo „ludilo“ uzelovelikog maha, kada je Aleksandar bio u Engleskoj gde je trebalo da naučijezik i kompletira svoje srednje obrazovanje, veliki se novac slio, i još većise novac odlio pošto je Petar dobio krila zahvaljujući značajnim probojimakoje je postigao uz pomoć svog superkompjutera. Crnojevići su uspeli danaprave basnoslovne profite o kakvom su ranije ipak mogli samo da sanjaju,i to je sve Petar III Crnojević bacio u more, barem tako su mnogi Zalivčani

46

pričali i bili čvrsto ubeđeni u ta svoja razmišljanja, bacio u nekakav naučniprogres koji suštinski nikome nije bio potreban. Umesto da se proširi posao inovac dodatno uveća, Petar je kopao nemoguće tunele, umesto da seangažuju ljudi u vrhu svetskih bezbednosnih i obaveštajnih agencija, Petar jepravio nekakvog čoveka - kompjutera sa kojim si mogao da razgovaraš kao isa bilo kojom drugom živom osobom, ali i ništa više od toga, i još koliko sedrugih stvari moglo napraviti da je grof ostao onaj isti od pre trideset godinakada su njegove ambicije i energija bili korisni po sve građane Zalive. Sadaje došlo vreme neizvesnosti i strah je možda po prvi put ušetao međustanovnike, te ljude koji su od pamtiveka prezirali kukavičluk, slabosti istrah koji je vladao drugim ljudima, u drugim zemljama i gradovima ali ne ikod njih. Nikada kod njih.

47

Šesto poglavljeNikola je sedeo na prostornoj terasi popločanoj tamnozelenim

mermernim pločicama u trenutku kada je Dženifer u pratnji Paole izašla izsalona koji je vodio ka terasi.

- Kuća je neveovatna, zaista. Luksuz, stil, moderna tehnika, sve ujednom. Ovako nešto još nisam videla.

- Što se tiče stila to možeš meni da pričaš, Petar je operisan odumetničkog instinkta. Sve ostalo je apsolutno njegovo, a on je projektovao ivećinu ostalih kuća u gradu, zamisli samo tu energiju.

- Neverovatno. Čitav ovaj grad, ova atmosfera, jednostavno jepredivno... Ja... Ja ne znam kako da opišem vas ljude, ni ovo mesto gdeživite... Tako ste jednostavno lepi! Da, vi ste lepi, predivni!

- Ha-ha-ha! Smiri se dete, proći će te oduševljenje brže nego štomisliš. Mi žene smo slabe kad je u pitanju nešto ekstravagantno, zaslepi nasluksuz i šarm ovih ovde muškaraca, prestanemo vrlo brzo da mislimo,prepustimo se... a onda...

- Dobro majko, ne mora gošća odmah da bude uskraćena za osećajavanture. Pusti je neka proživi svojih pet minuta, i ti si ih imala. Koliko samvideo sa fotografija, nisu te u okovima sproveli do oltara.

- U pravu si, puzavice moja. Ja sam samo otrovna stara žena Dženifer,bolje me ne slušaj, čak i kada sam u pravu.

- Ali nije ni zla maćeha. Može sa njom da se živi, jedino Petar moždatreba da se čuva jabuka.

Paola je nežno pomilovala Nikolu po glavi i poljubila ga u obraz, aDženifer je mogla da uhvati i jedan gotovo neprimetan trzaj Paoline leveobrve dok je gledala svog sina u kolicima. Bilo je jasno da ova ženaogroman trud ulaže da se ne rasplače svaki put kada priđe kolicima.

- Ostavljam vas deco da se upoznate. I Nikola, budi fin sa Dženifer,nemoj da ustručavaš taj svoj neponovljivi šarm, ova devojka zaslužuje svešto joj se pruži.

- Hoću mama, oboriću je s nogu.- Šta sam ti rekla, mali je đavo. Odo ja.Dženifer nije mogla da sakrije blagu neprijatnost koju je osećala

spram nesrećnog mladića i njeno neprirodno držanje kada je ostala sama sanjim nije moglo da prođe neopaženo kod istančane Nikoline sposobnostiuočavanja ovakvih i sličnih stvari.

- Neprijatno ti je?- Ne, ne, ja... u stvari jeste. Odmah si primetio, zar ne?

48

- Kada si ovako prikovan, jedino što možeš je da primećuješ. Pa kadveć primećuješ hajde malo i da razmišljaš. Zaključak je tu dok si rekla keks.

- Engleski ti je odličan.- Da, to mi je postao hobi, učenje jezika. Govorim već pet tečno, sada

učim arapski. Ne ide mi baš lako, moram da priznam.- Šta će ti arapski?- Šta će tebi ekskurzija na drugom kraju sveta?- Pošteno, pošteno. Paola me je upozorila na tvoju otvorenost i

cinizam. Imamo mi izgleda dosta toga zajedničkog.- Ne bih rekao. Nismo istog pola, porekla, obrazovanja, niti imamo

zajedničku prošlost. O tome kako ti stojiš a ja sedim neću ni da govorim,tako da ti je konstatacija na klimavijiom nogama čak i od mojih.

- Možda si u pravu. Zato hajmo da pravimo istoriju, pričamo ostvarima u koje se oboje razumemo i razmenjujemo priče iz svojih rodnihmesta. A mogla bih i ja da sednem.

Normalno da se Nikoli dopala njena dovitljivost i način na koji jeumela da se čupa iz neprijatnih situacija u koje je on pokušao naglo da jeuvuče. I to njeno lice iz bajke, topilo je reči, gušilo svaki otpor, širilo pogled,nemoguće je bilo odoleti toj magiji i magnetizmu.

- Ti si nesreća za ovaj grad, znaš li to?- Paola mi je to već tri puta ponovila i više mi nije prijatna ta rečenica,

nimalo. Kaži mi zašto? Ja volim tvog brata, udaću se za njega i živeću ovdesa vama i svojom decom. Meni je barem taj plan vrlo jednostavan.

- Čula si i za Zakonik pretpostavljam?- O tome ćemo tek Aleksandar i ja da razgovaramo. Pre ću da mu

isečem onu stvar i bacim je ajkulama nego da mu dozvolim da me vara sanekim drocama. Ja sam katolik, ja verujem u svetost braka. A verujem i uBoga, šta god vi ljudi o njemu mislili.

- Imaš žara, imaš. Tata mi je već reko da si žustra na rečima. I on seveć zaljubio u tebe.

- Ko zna, možda se na kraju udam za Petra i tako dobijem vernogmuža.

- Ako želiš vernost, udaj se za mene. Ja sam ti siguran posao.- Ha-ha-ha. Razmisliću o ponudi. A razmisliće i Aleksandar, to ti

garantujem.- Znaš, podsećaš me na Paolu kada tako govoriš, nju pamatim isto

tako vatrenu i čvrstu u svojim stavovima.- Hoćeš da kažeš da više nije takva?- Ovo mesto ume da ubije čoveku volju. Daje puno ljudima koji u

njemu žive, ali uzima volju. To je najstrašnije.

49

- Pričaj mi za početak o stvarima koje daje.- Šta pruža Crni Zaliv? Od ovih spoljašnjih potreba sve. Uvek ima

struje, tople vode, dobrog vina, kvalitetne hrane, ulice su uvek čiste, imamohiljadu kanala na TV-u... Sve, kažem ti. Mi ne plaćamo porez, mi ne idemou zatvor, nemamo hipoteke i kredite, deca nam ne beže sa časova i ne postojistrah od otkaza. Kriminal je reč koju nećeš da čuješ nigde u ovom gradu, akamoli ćeš da prisustvuješ nasilnoj sceni bilo koje vrste. Biće možda malodreke tu i tamo, muževa koji se vraćaju kući kasnije nego što bi trebalo,razumeš, ali ništa više od toga. Zahvaljujući Petru svi živimo u palatama,uživamo u pogodnostima svakojakih oblika i boja, sve pa i one najmanjenaše potrebe su gotovo momentalno zadovoljene, a imamo pravo i damenjamo seksualne partnere. Hoću reći, imaju pravo. Građani. Ne ti i janaravno.

- Dakle svi imaju pravo da krešu svakog, pa čak i grof, ali grofica zatone sme ni da gvirne kroz ključaonicu. Stvar je izgleda ozbiljnija nego štosam mislila.

- I jesi i nisi u pravu. Ovo za grofovu ženu jesi, to je zakon, šta ćeš.Nisi u pravu za ovaj deo o kresanju svakog sa svakim, i tu važe strogapravila. Recimo, obični građani, radnici, imaju pravo na jednu ljubavnicu,odnosno ljubavnika. Samo jednog, to jest jednu. To se utvrđuje na veomaposeban način, pričaću ti nekom prilikom, mislim na izbor partnera. Ljudi navišoj poziciji, vojnici, mornari, trgovci, imaju pravo na veći broj ljubavnica,zavisno od pozicije koju zauzimaju. Grof naravno ima pravo na neograničenbroj žena.

- Aha. 'Ajde da pretpostavimo da grof želi da bude veran, neka ovamogućnost i bude realna, da zamislimo čisto takav scenario. Šta onda? Konjega može da natera na nešto kada je on sve u ovom gradu i iznad njega nepostoji niko?

- Ne razumeš Dženifer. Grof mora da ima ljubavnice, jer kada bi sepomislilo da grofom upravlja suknja, sigurno bi nastala anarhija, to se većjednom dogodilo u prošlosti, sa Petrovim dedom Aleksandrom I. Mnogisposobni ljudi su otkazali poslušnost, pokupili ono imovine što su imali iotperjali iz grada.

- Mislila sam da niko nema pravo da napusti Zaliv, da i to pravilopostoji u Zakoniku?

- Postoji za ljude visokog profila. Za radnike, mornare i ostale manjeznačajne ljude to ne važi. Crnojevići nisu želeli da se ljudi nikada osećajukao da su u zatvoru, hteli su da uvek pruže ljudima izbor. I Aleksandar jeimao izbor, mogao je da se ne vrati iz inostranstva, Petar bi mu dao nešto

50

početnog kapitala i ovaj bi mogao odlično da živi u Americi, a ne da čamiovde na ovom kamenu.

- Sigurno ga je nešto vuklo, zvučiš kao da si ljubomoran na svogbrata, nemoj tako da govoriš.

- Ljubomoran sam samo eventualno na njegove noge, jer ako misliš dabi bogalju dozvolili da upravlja Zalivom...

- Pretpostavljam da i za to postoji pravilo u Zakoniku. Pa ko bi ondapreuzeo „presto“, da ga tako nazovemo?

- Neko od nećaka. Imamo mnogo žena u familiji, i te žene imajusinove, pa ti sinovi takođe imaju sinove...Ima oko trista ljudi u Zalivu saprezimenom Crnojević i mnogi od njih su obični građani, radnici bez ikakveviše funkcije, a ima barem još toliko rođaka sa prezimenom svojih očeva.Crnojevići se razmnožavaju ovde trista godina, našo bi se već neki pogodannaslednik, bez obzira što bi to Petru slomilo srce.

- Možda grešim, kao uostalom i za većinu stvari koje se ovdedešavaju, ali nisam baš stekla utisak da se Aleksandar vratio zbog očeveljubavi.

- Ne, sasvim je jasno da se Aleksandar vratio zbog ličnih ambicija.Zna da nikada ne bi bio ni crno pod noktima od onog što bi postao kaovladar Crnog Zaliva. Uticaj, novac, verni ljudi, vekovne veze sa ljudima napoložaju, te stvari se ne grade za jedni ili dve decenije, već za sto ili dvestagodina. Niko od nas neće da živi kao kornjača, hteo ne hteo. Pozicija grofaje prosto prečica do velike moći. I ti si deo Aleksandrovog projekta. Izmeđuostalog, naravno, ne želim da dovodim u pitanje njegova osećanja. Ja čak ine poznajem svog brata dovoljno.

- Deo projekta, jel? To ćemo još da vidimo. Lepo si reko, ne teraju meu lancima pred oltar. Ali čudi me kako vi otvoreno pričate o svemu, malteneništa ne krijete. Paola me naziva nesrećom po gradu, otvoreno mi govoriteda će muž da me vara do kraja života, vadite mi oči ograničenjima koje ćuda imam kao grofova supruga... Samo što mi ne kažete da se nosim odavdešto brže mogu dok nisam sebi stavila omču na vrat.

- Izbor, gospođice Spring, o izboru vam govorim. Ovaj grad i mojaporodica opstali su zato što su ljudima pružali mogućnost da biraju, a izborne ide bez cene.Morate da se potčinite nekim pravilima, svojevoljno, akoizaberete da budete naš građanin. Odričete se značajnog dela svoje slobodnevolje ako pristanete na naše uslove, eto toliko je jednostavno.

- Baš i ne vidim šta dobijam pristajanjem. Neću da imam muža upravom smislu reči, neću moći da dolazim i odlazim kad želim, sužen mi jedruštveni zivot, čak mi je i izbor prijatelja ograničen na ovaj grad, neću moćinikoga da srećem čoveče. A dobijam kao sve spoljašnje pogodnosti i

51

udobnosti, kuću, nakit i odeću koju neću imati gde da nosim, decu koju neznam kako da vaspitavam, i slobodu da verujem u Boga, ali ne i mesto gdeću da mu se molim. Divota.

- Ti si prilično pametna žena, brzo si ukapirala svoje opcije. Samo nijesve baš toliko crno, ili pretpostavljam da nije. Nalazićeš radostu nekimstvarima, svi na kraju pronađemo nešto što nas na kraće ili duže vremezadovoljava. U suštini, ovde ćeš da živis slično kao u Americi, ni tamo teniko ne garantuje vernog i časnog muža, zbog posla nećeš imati prilike dačesto napuštaš jedan određeni komšiluk, pa makar živela i u centruMenhetna, decu ćeš ionako da šalješ u škole sa fašističkim načinom rada iobrazovanja, a bićeš srećna ako te uopšte budu slušali, prijatelji dolaze iodlaze, neki su dobri, neki loši... Ljudi su ljudi, svuda su isti, samo zavisi odvaspitanja i društvenog poretka kako se tretiraju najvažnija pitanja. U CrnomZalivu je pitanje braka regulisano ovako, slažem se ne najsrećnije, ali zato jemožda neko drugo društveno pitanje regulisano bolje nego u svim ostalimdruštvima, od plemenskih zajednica do složenih i velikih država.

- Pa da, vi ste utopija, zakonom regulišete preljubu.- Nismo ti mi utopija, naravno da nismo. U utopiji nema hijerarhije, a

mi se na lanac komandovanja oslanjamo vekovima. U utopiji seksualnost jeslobodna, mi zakonom utvrđujemo partnere. U utopiji nema svojine, miobožavamo novac. Crni Zaliv je jedno prosečno društvo, možda si malošokirana zbog različitosti, ali navikneš se na postojeće stanje stvari i kroznekoliko godini bi ti Amerika izgledala kao džungla.

- Mozda si upravu, trenutno se rvem sa nekim saznanjima, priznajemda mi nije lako. Pa sa druge strane, tolika količina ljubavi kod vas,otvorenosti, neposrednosti, taj osećaj za bližnjeg, neverovatno je sve to,zaista. Način na koji krijete svoje loše porive poput ljubomore, ljutnje,prezira, je facinantan. Aleksandar još nijednom nije podigao glas na mene, asam Bog zna koliko ponekad umem da budem naporna. Sav je u nežnosti,pažnji, toplini prema meni. Samo budala se ne bi zaljubila u takvog čoveka,a vi eto to pokušavate da upropastite svojim glupavim zakonima i mačosranjima. Ja sam sigurna da čoveku poput Aleksandra nije potrebno višežena od mene jedne, i to ne priča iz mene zaljubljena ženska. On je i previšeodgovoran, pažljiv, ambiciozan u pozitivnom jednom smislu da bi ikada biospreman da gubi vreme sa raznoraznim glupačama. Pričam ti o njemu kao oosobi, ne mešam sebe u tu priču. Evo ti govoriš o društvima, a ja tigarantujem da bi u jednom okruženju u kakvom sam ja odrastala Aleksandarmeni bio veran, jer tamo niko od njega ne bi „zahtevao“ da vara svoju ženu.

Nikola je sa iskrenim divljenjem gledao u Dzenifer, ostavile su oveposlednje reči utisak na njega. Bilo je jasno kao dan da lepota i iskrenost

52

njenih osećanja savršeno odgovaraju njenoj spoljašnjoj lepoti, i to je valjdataj jedan poseban element koji je krasio ovu ženu, magijska komponentakoja je dolazila iznutra i sijala kroz nju, prelivajući se tako po svima koji susa njom u kontaktu i očaravajući sve poput kakvih veštičjih čini. „Bože,koliko lepote u njoj“, pomislio je Nikola, i sam očaran, zaveden, bezglavozaljubljen. Njegovu zbunjenost za koju nije znao koliko je zapravo trajalasrećom prekinuo je Petar koji je iskočio na terasu veselo poput mladića.

- Dzenifer, tu si lepotice moja. Uhvati ovog starca pod ruku i kreni sanjim u obilazak. Ima toliko stvari koje umirem od nestrpljenja da tipokažem.

- Na vašu zapovest grofe, prihvatila je Dzenifer njegovu ponuđenuruku, šarmantno se osmehujući. – Pozdrav Nikola, bilo je stvarnozadovoljstvo razgovarati sa tobom.

Petar ju je odvukao ni ne pozdravivši se sa Nikolom, i ovo nijepromaklo Dzenifer. To joj je umnogome pokvarilo inako načetoraspoloženje, no nije želela da uznemiruje starog grofa, nije danas imala višesnage za razgovore o teškim temama. Paola se ubrzo priključila Nikoli inaslonila se na balkon pored njega, dok joj je pogled hvatao poslednje zrakezalazećeg sunca koji su se upijali u more.

- Aleksandar je izazvao Petra, čuo si verovatno.- Nisam ništa pitao, pretpostavljao sam takav scenario.- Mali je stigao pre nekoliko dana a već stiče saveznike. Ni ja nisam

znala koliko se u stvari ljudi protive Petrovom upravljanju, što svakako neznači da Acko nije izuzetno sposoban. Izuzetno. Čujem da ima boljumemoriju i od Nikole Tesle.

- Pravi pravcati pedstavnik današnjeg „zeitgaist-a“: ambiciozan,inteligentan, školovan, i ume da pokaže ženi kako joj je stalo do nje.

- Hm, pitam se samo šta će biti kad ne bude imao vremena njome dase bavi. Tvrdoglava je, uporna... neće ona tako lako da odustane, ma šta jojmi pričali. Ali kad se oseti zapostavljenom...

- Tu onda kreće prokletstvo. Ja sam već zaljubljen u nju, pa kadajedan bogalj ne može da joj odoli, šta li će tek ostalima da napravi ako sesamo usudi da ih primećuje.

- A usudiće se, ona je ko usisivač, mislim da njoj treba sve i da nije ustanju da se odrekne ma čega. Usisaće sve budale a da pritom ni reč neprogovori, samo prstom da makne i biće tu svako koga bude pozvala.Progutaće i nas ostale, već osećamo posledice.

- Zalazak sunca je savršen. Gledam svako veče u pučinu, veruj mi nareč da je sada svetlost savršena. Baš onako kako treba.

53

- Ti si izgleda prvi Crnojevic sa umetničkom dušom. Zašto li sudbinakažnjava najbolje među nama, nije mi jasno nikako?

- Gde si ti čula da umetnici imaju dobru dušu?Paola mu je prišla i nežno ga poljubila u čelo.- Ovaj umetnik ima.

54

Sedmo poglavlje- Ko je taj Petar Bokanegra. Zvuči mi kao španski glumac.- Poglavar porodice Bokanegra, žive na moru, u jednom malom zalivu

u zemlji zvanoj Montenegro.- Postoji zemlja Montenegro? Koliko ima stanovnika, manja je od

Vatikana pretpostavljam?- Oko pola miliona. Bokanegra nema veze sa državom, to odmah da ti

kažem. Grad i neposredna teritorija oko nje su kraljevskim ukazomproglašeni nezavisnim još u XIX veku, a i sto godina pre toga nisu nikomeplaćali poreze.

- Da žive negde u Africi, ili u nekoj tundri pa da razumem, al’ to jeipak Evropa, valjda blizu ovih velikih gradova u prošlosti, Venecije i ostalih.Kako ih niko nije savladao toliko godina? Koliko ih ima uopšte?

- Crni Zaliv danas broji oko šezdeset hiljada stanovnika. Kao da ihima šezdeset miliona, veruj mi. To su ljudi obučeni za borbu, školovani zaposao i beskrupulozni, svi do jednog kada je u pitanju interes njihovihsugrađana i grofa Bokanegre.

- Ma daj, molim te. Pa da su svih šezdeset hiljada komandosi irokfeleri pa ne bi uspeli da budu nezavisni do danas.

- Uživali su zaštitu svih većih sila u prošlosti, iz različitih razloga, čaki američku. Ajzenhauer je lično boravio tamo posle rata, pričaju da se vratiooduševljen. I službeni podaci govore o podršci Agencije mnogim njihovimoperacijama posle Drugog svetskog rata, a nezvanično sam saznao da je jošTedi Ruzvelt kupovao retko oružje od njih. Stari dobri avanturista, mora dasu ga vodili u lov na ajkule ili slično.

- Tedi Ruzvelt, Ajzenhauer, CIA… još ćeš da mi kažeš da je kraljicaViktorija sa njima igrala bridž.

- Zapravo, legenda kaže da je izvesni Marko Bokanegra naučiokraljicu šta znači reč “lizalica”.

- Zezaš me, kraljica Viktorija mu je popušila?- Aha, i to dok joj vrat nije utrnuo, bila je žena u svojim pedesetim.- Znači zbog godina nije išao do kraja. Pametni ljudi, već mi se

dopadaju.- Oružje, svila, duvan i cigarete, dijamanti, antikviteti… maltene ne

postoji roba kojom Bokanegre nisu trgovali, ali bili su poznati i kao veštigusari. Postoji zapis u arhivi grada Venecije koji do u detalje navodi šta jesve ukradeno iz duždevog trezora pre oko dvesta dvadeset godina, i u zapisu

55

još stoji da se sumnja da je pljačku izveo izvesni mladi gusar Petar IBokanegra, čukundeda današnjeg grofa.

- Zar gusari obično ne kradu sa brodova?- Ovaj je odlučio da se usidri. Šalim se, pa šta misliš da je bilo lako

zbrisati sa blagom iz grada sa najmoćnijom mornaricom u tom delu sveta, ito vodenim putem? Trebalo je znanja, veštine, dobar brod, vetar u leđa…

- Imali su muda te Bokanegre, a?- Imaju ih i danas. Razlog zbog kojeg smo konačno dobili odrešene

ruke da krenemo na njih jeste tehnologija i novac koji Petar Bokanegraprosleđuje Iranu za nuklearni program koji tamo razvijaju, a neka odponuđenih tehnoloških rešenja ni nama još nisu poznata.

- Zajebavaš me?!- Ni najmanje. Iako je poznato da Bokanegre oduvek preziru religiju,

pa samim tim i narode sa čvrsto ukorenjenom verom poput Muslimana,smatraju da vera porobljava ljude, ne zna se zašto je najednom PetarBokanegra odlučio da se sprijatelji sa njima.

- Možda želi da uzburka tržište ratnog naoružanja?- Ne verujem. Ovaj Bokanegra je verovali ili ne pacifista. Odbio je da

trguje sa zaraćenim stranama u Bosni devedesetih, bogatio se samo nalekovima, gorivu i drugom pratećom robom. Verovatnije je da pokušava dauspostavi nekakvu ravnotežu u svetskim okvirima, zbog njega su i odnosiporodice sa Agencijom na najnižim granama još od našeg osnivanja. Jel’siznao da je recimo Huverova baba poreklom iz Crnog Zaliva?

- Huverova baba? Bože, ovo se pretvara u košmar. Ko su bre ti ljudi,zašto za njih niko ranije nije čuo?

- Drže se te svoje mišje rupe, otkud znam. Ono što je za nas bitnojeste činjenica da je porodica u nezavidnoj finansijskoj situaciji, i to ćemomorati da iskoristimo protiv njih.

- Zašto ih prosto ne sravnamo sa zemljom?- Imaju bolja podzemna skloništa od Staljina, pa samim tim

bombardovanje ne dolazi u obzir. Upad u grad je nemoguć, tamo svako znasvakoga, a i kada bi ih napali vojskom pretrpeli bi ogromne gubitke, i opetne bi uhvatili one glavne Zalivčane. Taj grad je čitav sagrađen na kamenu, ai da ne pominjem njihov arsenal najsavremenijeg hemijskog i biološkogoružja.

- A jel' si čuo nekad za navođene rakete? Pobiješ ih dok ne znaju štaih je snašlo.

- A jesi li ti čuo za Beti?- Beti? A preziva se Kamenko? Ili možda Bup?

56

- Beti je super-kompjuter, najmoćniji softver na svetu, i Bokanegra gaima. Presreo bi svaku vazdušnu pretnju kilometrima daleko od Zaliva.

- Ček-ček-ček. Ti meni ovde pričaš bajke ili mi vodimo ozbiljanprofesionalni razgovor? Beti? Super-kompjuter? Kraljica Viktorija,Huverova baba? Koji ti je đavo čoveče?

- Veliki đavo je u pitanju. Beti je razvila grupa pod nazivom CrnaGarda, i to je organizacija koja okuplja naučnike iz svih krajeva sveta.Regrutuju ih još u osnovnim školama, plaćaju im skupo školovanje,zapošljavaju ih na važnim institutima, i tako dobiješ, za male pare, trustmozgova koji ako je dobro motivisan može da napravi i jednu takvu glupostkakva je recimo super-kompjuter. Beti je doduše prototip, i ne znaju se njenikrajnji dometi još uvek, zna se međutim da je moćna, brza, i u stanju daprobije gotovo sve značajnije sigurnosne sisteme koje naša Agencija i sličninama koristimo. Ne bih sada da te gnjavim tehničkim detaljima, a i čekampun izveštaj o njenim navodnim kapacitetima.

- Dakle, da skratimo za sada, Beti može da nam upadne u sistem kadagod to poželi?

- To još ne znamo, međutim čak i da može, a to je veoma verovatno,Bokanegra je nikada ne bi upotrebio u te svrhe, i može se reći da smobezbedni sa te strane.

- A zašto ne bi?- Radi se o sporazumu između njega i Crne Garde. Crna Garda ne bi

dozvolila nikome da se meša u postojeći svetski društveno-ekonomskiporedak, to su ljudi koji ne gaje simpatije prema bilo kakvim radikalnimpokretima i promenama, prevashodno zato što su i oni afirmisani, bogati iveoma uticajni. Crna Garda ima savetnike u vladama širom sveta, pa shodnotome ne postoji razlog zbog koga bi menjali svoj povlašćeni status.

- A šta je to što sprečava Bokanegre da prekrše sporazum?- Tehnologija svakim danom napreduje. Beti mora da bude

pothranjena uvek svežim informacijama kako bi mogla da bude uvek korakispred svih.

- I objasni mi što mi nemamo nešto slično Beti?- Previše opasno. A i skupo. Zajednički je stav vodećih svetskih ljudi

da se pravljenje super-kompjutera ne dozvoli dok se za to ne stvoreadekvatni uslovi, što finansijski, što politički. Agencija precizno izvršavanaređenja.

- Više je i meni dosta da postavljam pitanja, ali zaintrigiran sam:Zašto ga onda Bokanegra ima?

- On je jedini zaista neutralni vladar na svetu, ili je barem to biodoskora. I jedini koji drži do određenih principa koji nisu samo, i isključivo

57

bazirani na sebičnom interesu. Crna Garda mu veruje sa dobrim razlogom,Petar Bokanegra je i sam čovek od nauke, ne bi verovao kakve je svegrađevinske i uopšte tehnološke projekte realizovao ili pokušao u prošlostida realizuje. Uz to, po nekim našim informacijama, potrošio je prekodvadeset i pet milijardi dolara ličnog novca na nauku, a to verovatno nijekonačna cifra. Bokanegri je nauka i napredak iznad svega u životu, to su iostali naučnici prepoznali i poverili mu svoje usluge. Crni Zaliv je jedinomesto na svetu gde su oni bez straha mogli da sprovedu u delo najveći odsvih eksperimenata u dosadašnjoj ljudskoj istoriji, i tu priliku nisu propustili.

- Neverovatno. Ne verujem šta čujem.- Rad na Beti traje još od samih početaka grofove vladavine, već

skoro četrdeset godina. Petar nije samo investirao u Beti, i Garda je ponelaveliki teret oko finansiranja celokupnog projekta, nego je Petar bio taj čovekkoji je obezbeđivao idealne uslove za rad i garantovao maksimalnudiskreciju. A i njegovo gostoprimstvo je legendarno u visokim društvenimkrugovima, zato ti i ja kao članovi smrtne klase sa njima nismo bili upoznati.

- Smrdi mi čitava ova priča. Da taj Bokanegra nije neki ludi naučnikkoga je kakav glavonja angažovao da navuče najveće mozgove sveta i takosebi dobavi bukvalno najmoćnije oružje?

- Nisi me dobro slušao. Bokanegre postoje trista godina, šurovali su sasa kraljevima, duždevima, carevima i predsednicima kako bi zadržali svojusamostalnost i njihova sloboda je stvarna. Ima svoju cenu, ali je stvarna.Napoleon je lokao njihovu čuvenu Lozu, rakiju od grožđa, i igrao šah sagrofom... Viktorija se bacila na kolena, car Nikola Romanov je tamo vodioporodicu na letovanje, Tedi Ruzvelt je kupovao od njih retko oružje, VudrouVilson se oslanjao na njih da snabdevaju američke trupe hranom i lekovima,Musolini je dobio korpu jer po njihovim standardima čovek ne može dabude podoban za poslovanje ako ne izlazi iz uniforme, i da ne pričam šta svene i ko sve ne nije bio sa njima u kontaktu. A sada, ovaj poslednji Bokanegraželi da uzdrma postojaću podelu snaga u svetskim okvirima tako što će danaoruža fanatike sa Bliskog Istoka.

- Kako onda da ga se rešimo? Meni se čini da je dobra ideja da tobude jednom zauvek, ne sviđa mi se cela ta priča o tradiciji i sličnimsranjima, predugo sve to traje.

- Jel' si znao da je Žozefina provela trideset sati u odajama grofaNikole II?

- E, pusti me molim te. Odgovori ti meni na pitanje. Čekaj, tridesetsati kazeš? Pa gde je bio Napoleon?

- Pošao u ribolov i uhvatila ih je oluja. Proveli noć usidreni na nekomgrebenu nizvodno od grada, sad da li slučajno ili...? Nego da se vratimo na

58

posao. Njegov sin Aleksandar nedavno je završio studije finansija iekonomije na NYU, sa svim pohvalama, inteligentan je, ambiciozan, i što jenajvažnije, krajnje amerikanizovan. Želi vlast, pare, moć, ne zanimaju gapreviše načela njegovog oca, a za nauku ima sluha koliko i ja za Mocarta.Mislim da uz pravog čoveka možemo da ga pridobijemo, pogotovu zato štoje zagrejan za posao sa narkoticima, koji su uzgred Bokanegre zaobilazili ionda kada je mogao da im donese milijarde. Aleksandar želi parče togkolača, a što da ne i čitavu tortu na evropskom tržištu, pa onda Amerika... Iodatle ko zna.

- Naravno, kad sredimo matorog, dovršimo i mlađeg, pa gotova priča.Meni sve ovo deluje jednostavno. Šta ću ti ja?

- Nije baš tako. Stari Bokanegra je jedna lisica koja ima trista godinanepoverenja, opreza, i kritičkog razmišljanja iza sebe. Aleksandar će moratiuz mnogo muke da skine oca sa trona, a čak i kada se to desi, matori će uvekbiti u pozadini odakle će da savetuje svoga sina šta i od koga se treba čuvati.Nanjušiće nas stari na kilometar.

- Dakle ko?- Posle mnogo godina pokušavanja, neko je konačno uspeo da

pridobije poverenje notorno sumnjičavih grofova. Doktor Majkl Magda,itaknuti član predsedništva organizacije Crna Garda. On ti je nezvanični šefu Crnoj Gardi, oni nemaju izabrano vođstvo, ali imaju naravno ljude koji suuticajniji od drugih. Magda je prijatelj i grofov saradnik punih četrdesetgodina, i Magda je najzaslužniji za toliko grofovo angažovanje u razvijanjutehnologije. Nije poznato gde su se tačno upoznali, znamo samo da seMagdin napredak u značajnoj meri podudara sa dužinom njegovogprijateljstva sa porodicomo Bokanegra. Tako je stari grof i došao doprojetkta nazvanog Beti, Magda mu je na sopstveni rizik poklonio svojepoverenje, i ostalo je legenda.

- Dakle, kakav je plan?- Isplanirali smo sastanak između Aleksandra i Magde još dok je mali

studirao ovde u Americi. Aleksandar ne zna tačno šta će biti sadržinanjihovog razgovora, rečeno mu je samo da će na tom sastanku da dobije uruke voma moćan adut protiv svog oca, adut koji će da ubrza primopredajuvlasti u velikoj meri.

- A taj adut je šta konkretno?- To ni mi još uvek ne znamo, Magde je zadužem za detalje operacije,

i ovo se izvodi sve u tolikoj tajnosti da niko sem doktora ne zna o čemu će serazgovarati, čak i ja kao suprvizor akcije rušenja Petra Bokanegre.

- Zna li šef o čemu razgovaramo ovde?

59

- Naravno. On je lično i dobio naređenje, usmeno uzgred budi rečeno,sa najvišeg mesta mogućeg. Naftni karteli, američka industrija oružja,bankarski sektor, vojna indistrija, ti sam prokljuvi ko je sve u nizuzainteresovanih za invaziju na Iran. Kolonizacija Bliskog Istoka mora da senastavi, a taj njihov nuklearni program je jedini kamenčić u cipeli koji nasžulja. Ako su glasine tačne, i ako Iran zaista poseduje tehnološko rešenje zanuklearne projektile prekookeanskog dometa protiv kojih naš raketni štitvredi koliko i probušeni kišobran, onda moramo da delujemo odlučno. Našposao u Iraku bi trebao da se završi za par godina, bar što se tičeosiguravanje prava za eksploataciju nafte, i onda ćemo da dignemo velikubuku protiv Irana, poplašiti svet njihovim naoružanjem i izvršiti invaziju,naravno ne pre nego što se pobrinemo da dobiju pogrešna rešenja za njihoveproektile od strane Petra Bokanegre. Zamisli samo kada bi ti fanatici zaistadošli u posed efikasnog nuklearnog oružja, mi bi bili paralizovani godinama,sve dok konačno ne bi osmislili kako da presretnemo te rakete. Silan novacbi bio izgubljen.

- Da li smo apsolutno sigurni da Bokanegra poseduje tehnologiju takovisokog nivoa?

- Imao je Beti da osmisli sistem umesto njega. Ako je Beti tako dobradevojčica kao što se priča, nemamo razloga da uopšte sumnjamo u tumogućnost. Ono što je takođe činjenica jeste da su Iranci za svega tri godineprešli trideset godina naučnog razvoja koji morao da prethodi današnjemstepenu njihovog razvitka. Da su se normalno tehnološki razvijali, mi biuvek bili korak ispred njih, naročito zato što Crna Garda nikada sa njima nebi sarađivala. Ovako, Bokanegra im je uštedeo decenije uzaludnog iekstremno skupog pokušavanja.

- Zar nisi rekao da Crna Garda ne bi dozvolila Bokanegri takvuupotrebu Beti?

- Crna Garda nije upoznata sa nuklearnim projektom. Bokanegra jeiznašao način da sakrije taj deo kompjutera od ostalih inženjera i angažujesamo svoje profesionalce.

- Da li doktor Magda zna za program oko nuklearke?- Morali smo da ga upoznamo sa podacima koje smo dobili od agenata

u Iranu, to nam je bio ključni argument kada smo vrbovali doktora da izdaBokanegru, mada sam ja stekao utisak da je doktor već tako nešto imao uplanu. Bez Majkla Magde možemo da imamo velike poteškoće da uklonimoBokanegru uz minimalne posledice, a da ne pričam o tome kako bi Iranmogao, ako ne delujemo efikasno, na kraju zaista mogao da kompletira svojprojekat.

60

- Gde se onda ja uklapam u čitavu priču? Ti si Ilajdža zamenikdirektora Agencije, već si upućen u operaciju, zašto si najednom rešio daprebaciš stvar na mene?

- Mene prate Bokanegrini ljudi. Ne znamo ko su ti ljudi, ali sadaznamo da postoje u okviru Agencije, rekao nam je doktor Magda. Zamisli?Bokanegre su uspele da infiltriraju ljude u obaveštajne službe svih vodećihsvetskih sila još od početka XIX veka. Ljudi koji rade za Agenciju su rođeniAmerikanci, njihovi dedovi su bili lojalni Amerikanci, ali zato je nekipradeda sa samog početka loze odrastao u Crnom Zalivu, i na svoje potomkeje preneo načela porodice Bokanegra. Koliko ljudi i koji su to konkretnišpijuni u okviru službe, prosto ne možemo da saznamo jer ne postoji načinda to saznamo. Morali bi da drogiramo čitavi CIA-u kako bi uz pomoćhemije isterali istinu na čistac, a dotle bi verovatno svi mi koji smo uopšteizdali to naređenje bili mrtvi. Ne sumnjam više da su ubačeni agentidovoljno bliski samom vrhu Agencije da bi bili u stanju da uklone svakoga,u svakom trenutku ako i kada zažele to da urade. Tebi verujem jer sam te jaubacio u Agenciju, ja sam te hranio i oblačio kada ti je otac poginuo,školovao sam te i učinio sve da te ubedim da izabereš nešto drugo. Možda neznam sve tvoje pretke, ali znam da niko nije pokušao da indoktrinira tvojarazmišljanja i natera na vernost nekim tamo bolesnicima hiljadamakilometara daleko. Rekao sam ti već da ovo mora da se obavi u najvećojtajnosti, zato se ja povlačim iz operacije i prepuštam je tebi.

Radićete sami, samo Majkl Magda i ti kao predstavnik Agencije. Ovoje broj Magdinog telefona, nazovi ga, i od tog trenutka radićeš ono što ti onbude rekao, i isključivo ono što ti on bude naložio. Računam na tebe Metju.Ja ću još malo da se penzionišem. Ako ovo odradiš kako treba, mogao bi dapreskočiš značajan broj stepenika i zasedneš u ovu fotelju. S obzirom da ćeposle ove gužve biti potrebno radikalno čišćenje postojećeg kadra, možeš dase kladiš u svoj voljeni Harli da ću da ubedim ove koje već treba ubediti dasi ti najpodobniji za posao zamenika Agencije, a posle... Pa, sve zavisi odtebe.

- A šta ako, iz nekog razloga, ne daj Bože zaseremo stvar?- Onda smo se svi sjebali. Greške se i inače ne praštaju, ali ovo bi

zaista teško mogli ponovo da ispravimo.

61

Deo drugi

Osmo poglavljeDženifer se probudila veoma rano, oko šest izjutra i više nije mogla da

zaspi. Vrtela se po ogromnom krevetu sa specijalnim dušekom koji sesavršeno upijao u ljudsko telo i pružao osećaj kakav je i kraljevima uprošlosti bio uskraćen. Anatomski pravilan položaj tela tokom spavanjamaksimalno je odmarao telo i nije bilo čudno što se Dženifer probudila takorano, odmorna i puna energije koja je zahtevala hitnu potrošnju.

Već su bili proveli blizu dve nedelje u Zalivu, a Dženifer još uvek nijemogla da se navikne na apsolutnu tišinu koja je vladala u vili. Zvukautomobilskih sirena, besni glasovi i gužva na američkim ulicama sada sudelovali nestvarno, kao neko nemoguće iskustvo iz neke drugačije dimenzijeod ove u kojoj je trenutno živela, i morala je da prizna kako je njen američkiživot počeo pomalo da joj nedostaje. Tišina bi je uvek podsetila gde se sadanalazila, to i čist kažiprst kada bi ga provukla preko stola. Nema suvišnihzvukova, nema prašine, nema dosadne i napadne jutarnje svetlosti zato štoprozori propuštaju samo deo tih zraka koji su od ranog jutra snažni iprodorni pored mora. Otišla je do kupatila, umila se, na brzinu začešljalakosu i otišla da se obuče. Htela je napolje, što pre. Osećala se nekakosterilno u ovoj sobi.

U ogromnom dnevnom boravku nije bilo nikoga sem papagajaZvonka, velike žute azijske ptičurine koja je stalno nešto komentarisala,najčešće zlonamerno, i najčešće ispravno. Zvonko kao da je bio savestostalih ukućana i govorio je ono što bi oni, iz ovog ili onog razloga, moralida prećute. Zvonko je poželeo Dženifer dobro jutro, da bi već nekolikosekundi kasnije dodao: „Mrzim ovo mesto, mrzim ovo mesto“. Iako većnavikla na Zvonkove ispade, Dženi se naglo okrenula ka njemu izaprepašćeno ga gledala kako bezbrižno kljuca svoje semenke, nesvestanonoga što izgovara, ptica koja verovatno samo intuitivno hvata negativnevibracije i artikuliše ih jezikom usađenim u nekakvu ptičju podsvest, akotako nešto uopšte postoji, ali koja savršeno pogađa ono što se izvoru tihvibracija mota po glavi ili stoji usađeno u srcu.

Dženifer se nasmejala i okrenula ponovo ka pogledu koji je nije ništamanje oduševljavao sada nego kada ga je prvi put ugledala, i kada je

62

opčinjena stajala satima pred njim poput svetionika na pustom moru kojisam samcijat stoji na kakvom jalovom morskom grebenu. More, osenčenofoto-senzorima ugrađenim u staklene okvire vile, pružalo se ispred nje,veličanstveno, ogromno, poluosvetljeno i magično. Šum mora je dopremando sobe receptorima koji su hvatali prirodan zvuk sa obale i dopremali gasignalom direktno u sobu. Čovek je imao osećaj da hoda po vodi, stopljen saplavetnilom neba i mora, jedno sa veličanstvenim svetom u kojem živi,jedno sa sobom i svojim mislima, osećanjima, tako retkim trenucima u tokudana i uopšte života, da kada osetimo taj jedinstveni kratkotrajni spoj sanečim što jesmo i nismo u isto vreme, sa onim što nas prevazilazi, i onim štonas odvodi dalje od onoga čime smo kao ljudi ograničeni, možemo samo dase prepustimo i otplovimo u nepoznato.

Dženifer je imala taj utisak lebdenja. Ogromne staklene ploče kao danisu postojale i ona je zaista imala utisak da je tamo, u toj daljini što joj seprimiče putem svetla, slobodna, zanesena, obogaćena nečim što ne ume dadefiniše niti da zadrži. Stari grof Bokanegra izgleda da je imao baš taj naum,da podigne čoveka iz zemaljske sfere i uputi ga putem slobode čula dalekonegde, u nešto lepo i i željeno, moćno i beskrajno, baš poput pučine kojoj sekraj ne vidi. Ova fantastična vila, sa svojim staklima i ostalim tehnološkiomčudima, bila je upravo mesto sa kojeg su takvi izleti u nemoguće možda,ipak, mogući. Pogled se gubio u osenčenom moru i topio je veličanstveneprozore u svet koji nije baš takav kakav se čini odavde iznutra, ali koji zatojeste potreban, neophodan čak, i isto tako stvaran kao stvarnost sama.

Njenu meditaciju je prekinuo Petar koji je nečujno došao iz pravcakuhinje, noseći u ruci činiju sa ovsenim pahuljicama utopljenim u kiselomleko.

- O, dobro jutro Dženi. Zašto si ustala tako rano?- Nisam mogla više da spavam. Na onom krevetu čovek može da

odmori za ceo život, baš kao i pred ovim pogledom.- A da, ja se još uvek nisam navikao na njega, a evo prošlo je dvadeset

godina od izgradnje. Pahuljice?- Ne hvala, kasnije možda.- Pune su hranljivih materija, pravimo ih u strogo kontrolisanoj

razmeri hranljivog i masnog, uz naravno minimal procenat masti. I kiselomleko je gotovo bez masnoće, takođe nema ni mlečnog šećera koji otežavavarenje i obogaćeno je sastojcima iz najboljih mleka koje svet ima daponudi. Sigurna da nećeš?

- Ne sumnjam u kvalitet doručka, samo nisam gladna, to je sve.

63

- Ti si na gubitku. Imaš veličanstvenu liniju a nikakvu svest za zdravuishranu. Pa nek neko kaže posle da je sve u nauci. Aditivi, veštački otrovi uonoj vašoj američkoj hrani, pa opet ispade lepotica bez premca.

- Da li ćete ikad da se umorite od tolikih komplimenata već jednom?Ne bih rekla da vam kažem.

- Danas te vodim u pravi obilazak. Ovaj tvoj te samo negde vucara apojma nema o čemu priča dok ti pokazuje grad. Mislim da je ljubomoran namoj šarm, ali nema veze, opraštam mu zato što je sto posto u pravu. Dakle,da li ste spremni buduća gospođo Bokanegra da se prepustite izuzetnom,neprevaziđenom i krajnje očaravajućem društvu, matorog tačno, ali veomavitalnog starca koji obećava zabavu do krova i smeha do bola?

- Apsolutno. Vodite me, vaša sam.- Mudar izbor, doista. Idemo da prošetamo malo gradom, ovakvog

vodiča ne možeš da kupiš novcem, to ti garantujem.U razigranom raspoloženju Petar je odveo Dženifer do automobila i

zaustavio se pred ulazak u vozilo.- Okreni se Dženi za trenutak, molim te.Dženifer se okrenula i našla se pogledom fiksirana u veličanstvenu

vilu Crnijevića, doma možda i najčudnije porodice na svetu, kako je mladaAmerikanka više puta pomislila.

- Ovo je vrhunac najmodernijeg od modernih razmišljanja koje postojiu našem sadašnjem realnom vremenu. Ova vila ne bi ni trebala da se zovevila, ili palata, ili dvor, već prosto kuća. Elitizam mora biti uništen, on nijedobar ni po elitu, a kamoli one ispod. Veruj mi na reč, ja sam predstavnikelite punih šezdeset i pet godina. Ovakve kuće treba da imaju i afričkacrnačka plemena, i američki indijanci, i siromašni kineski seljaci. Žašto?Zato šro je to moguće. Zato što je to realno, zahteva svega nekoliko sati zaizgradnju uz prava, automatizovana postrojenja, i zato što novac nećepredstavljati problem, jer ga neće ni biti. Mene je ova kuća koštalabogatstvo, drugi će je dobiti besplatno. Nadam se.

- Svi? I vi zaista u to verujete?- Naravno, pitanje je samo vremena. Možda će trebati i hiljadu godina,

mada ja bih se kladio na decenije pre nego na milenijume. Tehnologija dragaDženifer je čudo. Pravo pravcato čudo. Ti si vernik, ti bi trebalo da znašdefiniciju čuda.

- Gledajući u ovu kuću, postala bi vernik čak i da nisam. Prosto jeprelepa...

- A zapravo je jednostavna. Sve što je potrebno je dobra kombinacijapoznatih geometrijskih oblika, kvalitetan kompjuterski sistem i malo dobronapravljenog materijala.

64

- To mi baš i ne zvuči jednostavno.- Montažni delovi za ovakve kuće mogu da se naprave za par sati

Dženifer. Ne mogu to dovoljno puta da ti ponovim. Za jedan dan možeš dadobiješ kuću na vrhu najviše planine, ili u sred afričke pustinje, a da unutarnje živiš kao da napolju ne šibaju snegovi i ne prži sunce šesnaest satidnevno. Unutar nje si zaštićena, ušuškana, i što da ne, srećna. Apsolutnosrećna, jer znaš da je to maksimum koji možeš da dobiješ.

- Nisam sigurna koliko ljudi vole maksimume. I maksimum može daograničava. Ako ljudima pokažeš i dokažeš da je nešto urađeno na način nakoji je savršen i koji se ne može dodatno srediti, to može da nas baci uosećaj beskorisnosti i nemoći pred idealnošću sveta.

- Ne želim da mi tvoj maštoviti pesimizam pokvari raspoloženje.Idemo.

Dženifer se namejala i ušla u futuristički dizajniran automobil. Bio jeaerodinamičnog oblika, pokretao se uz pomoć Petrovog glasa i po grofovimrečima imao je senzore osetljive na blizinu drugog vozila ili predmeta, što jemogućnost sudara svodilo na minimum. Čitavom putem do grada, do kogase inače stizalo za svega par minuta brzom i bezbednom vožnjom bezvozača, Petar je objašnjavao Dženifer kako planira da instalira Mag-Levsistem u gradu, odnosno sistem koji koristi magnete, i uz pomoć kojih vozilalevitiraju u vazduhu i tako se kreću. Uz takav sistem, pojam saobraćajnenesreće postao bi arhaičan poput reči kao što su volovska kola ili turskakaldrma. Izašli su iz automobila u centru grada, gde je ne tako davno gradskiVrač izveo svoju nesvakidašnju tačku, samo što je ovoga puta trg ličio na tojdnevnoj svetlosti na sve one moderne konstrukcije koje su uz put sretali,nimalo ne odudarajući od savremenosti nauma svog glavnog arhitekte, PetraCrnojevića. Jedino je gradska većnica stajala onakva kakva je i bila predvesta pedeset godina kada je sagrađena, zato što je stari Vrač upornoodbijao da se zgrada poruši i umesto nje izgradi novi, savremeniji objekat.Vrač je uvek bio glasnik pritajenog mišljenja građana Zaliva, i suprotstavitise Vračevom mišljenju bilo je isti što i ne poslušati volju naroda, a Petar ipored sveg besa koji je osećao spram „beskorisnosti“ i „ružnoće objekta“,kako je o većnici Petar često voleo da se izražava, nije želeo da pogazi izanemari glas svojih podanika.

Dženi je izašla iz automobila i zagledala se baš u zgradu većnice.- Prelepa je ova zgrada. Malo odudara, ali je predivna.- Građena je po venecijanskom uzoru, baš kao i većina starog grada.

Nismo došli da razgledamo starudije, polazi. Otvori svoju umetničku dušuza nova dostignuća, ništa manje vredna od nekadašnjih, baš naprotiv. Zato ikasni napredak, zbog uvreženih pojmova, shvatanja poznate nam realnosti

65

koju teško zamenjujemo i iznova gradimo, čak i kada smo suočeni sanedvosmisleno boljom stvarnošću od one koju smo prethodno poznavali.Samo otvori glavu i oči Dženifer, samo se otvori za nešto novo, to je sve štotražim od tebe. Ne možeš, niti moraš sve odjednom da prihvatiš. Ja ove mojesugrađane obasipam tehnološkim novotarijama skoro četrdeset godina i jošuvek ih nisam navikao ni na trećinu ponuđenog.

- Lakše mi je kad znam da nisam jedina.- Šetajmo ovom ulicom, hajmo najpre ka moru, posle ćemo da se

vratimo nazad do centra. Gledaj ove kuće. Zar nisu fenomenalne?- Kada smo prvi put stigli, nisam ni bila svesna koliko nisu nalik

ničemu što sam dosad videla. Grad mi je najpre ličio na bogato američkopredgrađe, jedno od mnogih, sve dok ga ovako izbliza nisam osmotrila.Jedinstveno, zaista.

- Sama dizajnerska rešenja i nisu toliko bitna. Ja sam pojedinačnodovodio bračne parove i predstavljao im raznovrsna rešenja u 3-D tehnici.Mogli su da biraju i menjaju šta god su hteli. Ovi su želeli širi balkon, oniviše fontana, treći su želeli klasičan krov, neki drugi bi de odlučili za život uvisećim stanovima... I kada bi se na kraju složili oko izgleda konkretnogprojekta, odvodio sam ih u Senzorijum, virtuelni svet u kome smo mogli dase krećemo kroz unutrašnjost kuće i raspoređujemo nameštaj i ostale kućneelemente. Završni izgled virtuelne makete odlazio je u računar i izgradnju suvršile automatizovane mašine. Ali kažem, rešenja možeš da prilagođavašsvojim individualnim potrebama i estetici, sa stanovišta nauke, nije mnogobitno da li će ta tvoja kuća iz snova da ima oblik lopte, valjka, kupe, iliklasičan pravougaoni izgled. Ove naše kuće malo podsećaju jedne na drugezato što prosto Zalivčani nemaju razvijenu estetsku ili kakvu druguumetničku tradiciju koja bi mogla da nam pomogne u iznalaženju štooriginalnijih opcija za izgradnju.

- Kako li bi grad izgledao da jeste imali takvu jednu tradiciju? Kućesu izuzetne. Ja toliko stakla nisam videla ni u centru Njujorka, zaista.

- Stakla naravno imaju i svoju praktičnu energetsku funkciju poredove estetske. Stakla služe za prikupljanje sunčeve energije koja se kasnijepretvara u električnu, i ne samo stakla, već i sami keramički slojevispoljašnjih zidova služe u te svrhe. Čitava školjka kuće je opremljena foto-voltinskim generatorima, što omogućava građevini da sama proizvodielektričnu energiju za svoje potrebe. Pored svega toga, konstrukcija jesagrađena od izuzetno čvrstog i otpornog betona armiranog ugljeničnimvlaknima, tako da zidovi predstavljaju barijere prašini, insektima,iritirajućim zvucima, i unutrašnja temperatura prostorije se samoodržava,

66

bez obzira na spoljne uslove. Čitava zgrada generiše energiju! To je prostosjajno!

- Vaše oduševljenje je praznik za oči. Još nisam srela čoveka takopredanog nekom uzvišenijem cilju i idealu.

- Ideal je beskoristan ako se ne proživljava i ne ostvaruje u praksi. Jaživim i gledam svoje ideale, svakoga dana, i stalno izmišljam nove. Kako tise recimo sviđa unutrašnjost naše vile? Zar nije „kul“, kako vi to kažete?

- Ma kako nije, veoma je kul. Nameštaj koji se prilagođava konturamanaših tela, mogućnost da kontrolišeš količinu dnevne svetlosti koja ulazi usobu...Neverovatno.

- A telefonski sistem? Perverzno! Zvuk se elektronski fokusira naljudsko uho, nema potrebe prosto za klasičnim slušalicama.

- Da, i ja sam stalno bila u strahu da će čitava kuća da načuje mojrazgovor sa mamom.

- Ne brini dete, ništa ti ne brini. Ono što čuješ u jednoj sobi, nemašanse da čuješ u drugoj. U to si se sigurno uverila.

- Moram da priznam da mi ta tišina ponekad i smeta. Čini me iusamljenom, naročito kada je Aleksandar odsutan poslom, što je i inače svečešće.

- Znam dušo moja, no to je samo ovaj tranzitni period. Doći će sve nasvoje mesto, ne sekiraj se ti ništa. Preuzimanje porodičnog posla je težak idugotrajan proces. Ja sam prošao kroz to, moraće i Aleksandar, međutimkada se jednom pohvataju svi konci, mašina posle radi sama.

- U to me i on ubeđuje. Ovde sam, zar ne? Odlučila sam da muverujem.

- Mudar izbor. Gledaj oko sebe i uživaj. Tačno je, volim malo dahvalim sebe, samo što to ne umanjuje činjenicu da sam napravio sjajnestvari. Tvoj zemljak je inače projektovao mnoge od ovih stvari, sjajan čovek,i moj dobar prijatelj, sa Floride. On planira da propagandom raširi naučanmetod društvenog organizovanja, što ja svakako poštujem. Taj čovek želi dapre nego što umre vidi Crni Zaliv otvoren prema svetu, kao na izložbi, dasvima pokažemo kako i šta može tehnologija da uradi sa našim načinomživota, kako može da ga unapredi. To je svakako i moja želja, nego sumnjamtako ponekad... Sumnjam da je prerano. Način koji promoviše Žak Fresko jeu suštini dobar, prvo raširiti svest o mogućnostima, razotkriti lažne mitove,napasti temelje naopakog kapitalističkog sistema, pa tek onda pokazati jedangotov projekat, jedan čitav grad isprojektovan iz temelja, samofunkcionalan,automatizovan i efikasan. Ja ipak mislim, a ovo govorim sa četrdeset godinaiskustva u odnošenju i poslovanju sa ljudima orijentisanim ka profitu iširenju svoje moći, da ćemo te kapitalističke slonove teško da uklonimo

67

prostom propagandom i jednom uspešnom izložbom. Možda će to što jeFresko pokrenuo da ima značajnijeg odjeka nego što ja to pretpostavljam, neznam. Ovo je jedan od slučajeva kada bih voleo da nisam u pravu.

- Žak Fresko? Nikada nisam čula za njega.- On je čovek dizajner i socijalni inženjer. Decenijama smo on i ja

razmenjivali ideje, a neke od njih su ti ovde izložene. Učili smo jedan oddrugog i međusobno pomagali. Trenutno starac radi na jednompropagandnom filmu, i ja finansijski doprinosim koliko mogu, i mislim daće mnogo toga pametnog tu da bude izgovoreno. Samo opet kažem,potrebno je da pokret dobije na masovnosti i uticaju, a za to je potrebnovreme. Ako tehnološke generacije, a tehnologija sve brže napreduje, stavimou jedan razmak od prosečno deset godina između jedne i druge generacije,smatram da je potrebno minimum sedam-osam tih generacijskih promenapre nego svet dođe u poziciju da mora ozbiljno da se transformiše, i to opetviše silom nego milom. Istorija nas uči da svaka novina, svaka nova idejamora da se izbori za svoje mesto kroz istoriju, pa tako će i novi svetskiporedak, onaj koji se ne zasniva na veštački održavanom nedostatku robe ikonstantnoj dužničkoj politici, morati da se probija u godinama pred namakroz lavirinte i lavirinte moćnog uticaja kapitala. Velika borba je pred nama,a naše najjače oružje su naučni, empirijski provereni i samim tim neoboriviargumenti.

- Čula sam Aleksandra kako izgovara neke prilično teške optužbe navaš račun vezane za vaš angažman na polju razvoja nuklearnog oružja. I da,znam da ovo ne bi trebalo da vam govorim, ali me veoma zanima u šta se toova porodica uplela. Aleksandar je pominjao CIA-u, Nacionalnu BezbednostSAD-a, Vojsku... I nešto vezano za Iran.

- Ti si pametna devojka Dženifer. Tačno je da sam se uvalio u neštošto verovatno nisam smeo. Bez obzira na to, moje čvrsto uverenje je da semora raditi na uspostavljanju ravnoteže u svetskim okvirima. Potrebno jestvoriti nekoliko, ili zapravo što više suprotstavljenih i podjednako uticajnihpolitičkih blokova, kako bi u međusobnom sukobu ona strana koja posedujei razvija bolja, efikasnija tehnološka rešenja dobila na prednosti u odnosu nasvoje rivale. Uniformnost sveta i proces globalizacije dovešće na kraju, i ovoje vrlo verovatna opcija, do konačnog razvoja jedne veoma malobrojnevladajuće elite koja će koristiti tu istu razvijenu tehnologiju i veštačkuinteligenciju da apsolutno kontroliše svaki pokret, svakog čoveka na planetiZemlji. Zato je neophodno suprotstaviti takvoj jednoj politici barem jošjednu vrstu gledišta, političku opciju koja možda ima iste aspiracije kao iova kapitalistička ideologija, a to je svakako vladanje svetom, ali koja bašzato nikada neće da se pokori svojim neprijateljima.

68

- I kako biste to ostvarili dali ste Irancima način kako da napravenuklearku? Tim fanaticima? Šta ako se reše da ga upotrebe? Nastaće haos,novi svetski rat, eto to će da nastane!

- Ti znaš da je naša tradicija oslobođena verske dogmatizacije. Jedinirazlog zbog kojeg sam ja Irancima dao deo tehnologije, ali ne i konačannačin da naprave nuklearku, jeste taj što sam želeo da sprečim iračkiscenario. Ako se tvojoj Americi dozvoli da kolonizuje sve prirodne resursena svetu, onda će biti dodatno teško navesti elitu da ih vrati ljudima koji odtih resursa zavise.

- Pa nije valjda da su samo Amerikanci loši momci. Šta je sa Rusima,Kinezima, Japancima...

- To je glavni problem Dženifer. Na svetu danas ti više nemaš Orijentkao kontratežu zapadnom načinu mišljenja, nemaš jake monarhijesuprotstavljene parlamentarnom upravljanju, već na svetu postoji jedanjedini način upravljanja – upravljanje kapitalom. I tamo gde kapital formalnone igra glavnu ulogu, on to praktično itekako čini, kao recimo u Kini, svismo jelte svedoci naglog uspona kineske privrede poslednjih godina. Zato pomom mišljenju treba ojačati islamski deo sveta, pomoći im da razviju oružjesa kojim bi mogli da odbiju strane invazije, a to bi bio samo prvi korak kanjihovom ekonomskom razvoju. Uz pomoć postojeće tehnologije, a sve usvrhu vojno-strateškog napretka, Iran i njemu slične države mogle bi da zakratko vreme dostignu i prestignu dostignuća kapitalističkog sveta.Tehnologija u funkciji rasparčavanja sveta na ideologije, i kada se ideologijeumore od međusobnog prepucavanja, doći će konačno na red razum, razumpotpomognut naukom, koji će izbrisati razlike i granice među ljudima, međudržavama i postojećim sistemima, i stvoriti jedan bolji, humaniji, i pre svegatolerantniji svet u odnosu na ovaj naš sadašnji. To je moj plan Dženifer. Toje plan mojih saradnika i mene.

- Ne postoji, jednostavno ne postoji način da sprečite raspirivanjenovog ratnog sukoba. Ako vi islamske fanatike i fundamentaliste opremitetehnički superiornim oružjem, to mora da ima užasne posledice.

- Osnovni instinkt u čoveku je instinkt samoodržanja. Ne verujem daće moćnici, pa bili oni na ovoj ili onoj strani, ikada dopustiti da stvari odutoliko daleko. A tu su i sami naučnici i inženjeri. Ja čvrsto verujem uprosvećenost i zdrav razum čoveka naučnika da nikada ne dozvolidestrukciju tolikih razmera.

- Aha, a te glavonje mislite nemaju načina da nateraju ljude nanajgore. Pogledajte samo koliko su mozgova pokupili kada su pravili prvuA-bombu.

69

- Tehnika će unaprediti i odbrambene mehanizme, ne samo ofanzivne.Moja želja je da se svetski blokovi dovedu u jednu pat poziciju iz koje jejedini izlaz unapređenje onoga što je već dostupno. Tako će čovek istupiti kaokeanu, ka iskorišćavanju čistih izvora energije, vetra, sunca, plime i oseke,energije morskih struja, geotermalne energije, okrenuće se automatizacijiproizvodnje, i na taj način parirati svojim strateško-političkim protivnicima.Na kraju će taj proces neminovno dovesti do društva blagostanja ienergetske samostalnosti. Nestaće naftni karteli, proizvodnja vozila kojakoriste fosilna goriva, vojna industrija će zapasti u ćorsokak jer će noveteritorije i horizonte osvajati isključivo tehnološki napredni sistemi a netenkovi... Taj proces može jedini da uništi postojeću elitu, nikakvi ratovi,nikakve nuklearne bombe.

- Ne znam, malo sam zbunjena ovim vašim izlaganjima. Nego dok sesve to ne desi, šta će biti sa ovom porodicom, ovim gradom? Izazvali steneke veoma moćne ljude.

- Bokanegre su vekovima širile svoja prijateljstva u svetu. Kadaneprijatelj napadne, mi ćemo biti spremni. Ne zamarajmo se više ovimteškim pitanjima, imam toliko lepog još da ti pokažem.

70

Deveto poglavljeAleksandar Crnojević je sa dvanaest godina bio oteran od kuće.Tradicija je naučila Crnojeviće da samo prosvećenošću i

implementacijom metoda poslovanja koja se koriste u naprednom Zapadnomsvetu, porodica i grad mogu da napreduju i ujedno da se odupruneprijateljskim naletima, kojih je uvek bilo, i uvek će biti. Petar Crnojević jeotišao na studije u London krajem pedesetih godina prošlog veka, najpre nastudije ekonomije koje je završio sa uspehom u ekspresnom roku, a onda ina studije arhitekture i dizajna koje je takođe prošao sa izuzetnimpohvalama. Petar je tako sa svega dvadeset i pet godina imao dva fakulteta,izuzetno preduzimljiv duh i radoznalost koja se nije gasila ni u narednihčetrdeset godina.

Aleksandar je poput svojih predaka rano morao da ode od kuće kakobi se uključio u formalni sistem obrazovanja određene zemlje za koju jeporodica Crnojević procenila da će pružiti najbolje poslovne mogućnosti ubudućnosti. To je za Aleksandra značilo odlazak u daleku Ameriku, zemlju ukojoj ništa, ili gotovo ništa nije bilo ni nalik životu u Zalivu. Ljudi su bilineprijatni, grubi, neotesani, na ulici ti se niko nije javljao i nikoga nije bilobriga da li ti hodaš ili puziš bespomoćno po gacavoj ulici, za razliku od ljudiu Zalivu koji su uvek bili srdačni, nasmejani, spremni za šalu ili razgovorčak i kada su bili prezauzeti poslom, vedrina je izbijala iz ljupkog osmehažena i istinsko saosećanje iz očiju muškaraca, sve je bilo podređeno mlađimčlanovima zajednice, raslo se u veselju, smehu, u beskrajnom kupanju uplitkom moru i jurnjavi po pesku koji su njihovi očevi dovezli čak sa dalekeAzurne obale, i to teretnim brodovima samo da bi deca imala mesto za igru iodrasli za odmor, daleko od oštrog stenja i kamenja. Aleksandar je živeodetinjstvo iz bajke dok mu jednog isto tako sunčanog, isto prelepog,savršenog jutra otac suznih očiju nije saopštio da je došlo vreme da sepakuje i ide od kuće. Na mnogo godina. Tu je bio kraj bezbrižnomAleksandrovom detinjstvu i početak teške borbe sa svojom usamljenošću,očajem zbog daljine svojih najbližih, rvenja sa osećajem izdaje koji jeosećao spram svog oca i ostatka porodice koji su ga tako bezdušno uputili ustranu zemlju, da o njemu brinu neki strani ljudi, u nekom stranomokruženju.

Aleksandar je i ovog jutra ustao uznemiren, i kao i prethodnihdvanaest godina, sada je imao dvadeset četiri, sa istim osećajem straha prediznenadnim odlaskom, sa strepnjom pred neodređenim zlom koje se naizgledneprestano, svakoga jutra ponavljala još od njegovog odlaska kada je bio još

71

samo dečak, sa istom gorčinom i bolom u grudima koji je osećao prvog jutrakada je ustao sa saznanjem da se neće vraćati kući mnogo, mnogo godina,ustao sa istim onim nemoćnim besom i osećajem da ga je život izdao, životkoji je pre bio sve samo ne ova čamotinja, tuga i osama. Nije mogao dapobegne od asocijacija koje su ga svakoga jutra progonile, prosto nijemogao, ali je zato naučio da se iskontroliše i kanališe tu buru osećaja u jedankreativan, potentan nagon za delovanjem koji je jedini mogao da ga otrgneod samouništenja. To je valjda i jedini opštečovečanski lek, ili spas akohoćete, kreativno delovanje u svetu, ma makar samo neko činjenje, sve semsedenja, čekanja i predugog razmišljanja o stvarima koje samo akcijom nekevrste mogu da se razreše. Aleksandar je, baš kao i njegov otac Petar prenjega, i njegovi dedovi još ranije, shvatio da samo čvrstim i nezaustavljivimdelovanjem u svetu koji se činio vrlo neprijateljskim može dostići nekakavmir u sebi, i može obezbediti neka vrsta bekstva od iskonske, duboke tugekoju je osećao.

Vremenom se naravno adaptirao na novi životni stil u Americi, stekaoje prijatelje, našao prvu devojku, počeo da postiže značajne rezultate u školi,a i dozvoljeno mu je da poseti kuću prvi put od odlaska kada je napunioosamnaest godina, dakle neposredno pred upis na neki od koledža. Jeste gaporažavala činjenica da je vraćen kući više iz razloga dobijanja daljihuputstava za izbor adekvatne škole, pre nego iz obzira prema njegovim čistoljudskim potrebama koje je morao da ima posle tako dugog odsustva, samoovoga puta je bio dovoljno očvrsnuo, i bio dovoljno zreo da se suprotstavibolu koji ga je gušio, da se zakune samom sebi da neće plakati više čimustane nikada u životu, i da kada bude došlo vreme za njegov konačanpovratak, to će učiniti sa stilom, sa prelepom ženom pored sebe, sa znanjemi snagom koju je crpeo iz sopstvenog bola dugi, dugi niz godina. Odmah sedao na ispunjenje zacrtanih ciljeva i paralelno sa školom polako je gradioprijateljstva sa značajnim poslovnim partnerima porodice Bokanegra,odlazio je na večere i prijeme kod uvaženih ličnosti, davao obećanja i kovaoplanove za vreme kada od oca bude preuzeo posao, i to sve činio sa velikimuspehom mora se istaći, osvajao je samopouzdanjem, šarmom iinteligencijom koja je bola uši sagovornicima sa svakom izgovorenomrečenicom.

Može se slobodno reći da je Aleksandar postao hit među visokomklasom američkih biznismena, sudija, biznismena, kongresmena i senatora,zabavljao je rečitošću i dovitljivim humorom, bio nezaobilazan gost naprijemima i koktelima njujorškog krema, oduševljavao prisutne ponašanjemodraslog čoveka maskiranog u lik lepog dečkića, zavodio starije dameharizmom holivudskog glumca, a ne retko i delio njihovu postelju, i prosto

72

osvajao publiku neiscrpnim egzotičnim pričama i anegdotama o svojojporodici. Bokanegre su oduvek, od kada postoji visoki krug ljudi uameričkom društvu, bili tema toliko zabavna, primamljiva, i veoma čestonestvarna, da je druženje sa jednim pravim pravcatim predstavnikom tihlutalica, lopova, mešetara, pirata, opasnih ubica i neodoljivih zavodnika,beskrupuloznih uzurpatora i darežljivih donatora, izolovanih čudaka isvetskih putnika, bila zaista privilegija, naročito kada je u pitanju jedan takoizuzetan dečak kakav je bio Aleksandar Bokanegra. Tačno je i to da je, ponavici ljudi u Americi da od svega naprave šou, Aleksandar često bio iindirektno omalovažavan i ismevan od pojedinaca, da su ga mnogi smatralimalim šarlatanom i karikaturom sa nedoličnim ponašanjem koji jedino možeda služi da zasmejava ljude svojim preteranim i bezazlenim pričicama, ali seAleksandar nije na njih naročito obazirao već ih je uredno zavodio u svojucrnu svesku potencijalnih neprijatelja i ljudi sa kojima se ni pod tačkomrazno nije smelo sarađivati. „Doći će moje vreme“, tešio se Aleksandar usebi, „a onda ćete se zadaviti sopstvenim poganim jezicima“.

Znanje koje je akumulirao i veze koje je stekao umnogome suizgradile ambicije i želju za vlašću koju je mlađi Crnojević osećao, i mladićje godinama kovao plan da što pre i što bezbolnije preuzme vlast od svogoca, kako bi mogao da se baci na realizaciju makar dela od svega onoga štoje sebi zacrtao u glavi. Grubo odbačen od porodice zbog nekakve tradicije,oduzetog detinjstva i osećaja za bližnjeg, očvrslog pre vremena, bačenog usvet toliko stran i mračan da je to srce bezbrižnog dvanaestogodišnjegdečaka to jedva izdržalo, Aleksandar Crnojević je odrastao kako je morao ipostao ono što je moglo da se očekuje, pa i više od toga. Osećao sespremnim da preuzme vlast i to je nameravao da učini, samo mu je naravnona tom putu bio potreban i kvalitetan saveznik kojeg je na njegovu srećupronašao u Crnom Zalivu, što nije bio nimalo lak zadatak.

Aleksandar je istupio na balkon kako bi se otresao dobro poznatogmučnog raspoloženja. Tamo se već nalazio njegov brat Nikola koji je polakoispijao kafu u svojim invalidskim kolicima.

- Dobro jutro, brate. Kako si spavao?- Spavanje je O.K., jutro je ono što teže podnosim.- To ti verujem. Jutro nekako uvaljuje ta životna pitanja, onako

podmuklo, i u tom trenutku ti se učine nerešivim.- Au, postali smo književno nastrojeni vidim.- Preporuči mi neki bolji hobi, otvoren sam za predloge.- Samo ti čitaj brate. Šta god te čini srećnim. Meni je samo žao onih

dana kada smo goli trčali onom onde plažom, to je prva stvar koje sam se

73

setio jutros. Pored tolikih obaveza koje me pritiskaju ja prvo pomislim naglupavo trčanje sa smežuranim jajcima. Šta kažeš na to, književniče?

- Ha-ha-ha, ne znam šta da ti kažem na to. Valjda smo tada bili srećni.Goli i srećni, sa smežuranim jajcima i landarajućom pišom. Svet je bio našda ga otkrijemo.

- Da brate, svet je bio naš. A sada, petnejs godina kasnije, sedim ovdenamrgođen i zabrinut, razmišljam kako da ga povratim, taj svet što smoizgubili. Ako je to više moguće.

- Možda i jeste, za tebe mora da jeste. Ja sam već teži slučaj.- Glupo pitanje ću verovatno da ti postavim, ali kako se držiš, sa tim

kolicima i to mislim?- Pa ne navikneš se nikad, ako me to pitaš. Ne možeš da se navikneš

na nešto što nije prirodno, nije normalno. Gledaš eto da što manje budeš nasmetnji, da što više stvari budeš u stanju da uradiš sam, da dokažeš sebi da siživ čovek bukvalno, jer ako prihvatiš tezu da si beskorisno ljudsko đubre, štoverovatno i jesi, onda ne vidiš drugog izlaza sem bliske smrti. Eto to je to,ovako ukratko. Nego da je tebi brate postavim jedno smišljeno pitanje: Štaradiš to sa ćaletom?

- Kako misliš šta radim?- Pa čujem da ga nerviraš gde i kako stigneš. Nemaš ti nikakvu

obavezu da slušaš moje savete naravno, ja samo želim da ti kažem daolabaviš malo pritisak na matorog. Povređuješ ga tako, stvarno. Nemapotrebe za tolikim pritiskom, doći će stvari na svoje mesto, dan ranije ilikasnije, u čemu je tolika razlika?

- Ne bih ja baš rekao da ga sabotiram, malo preteruješ. Ne slažemo seoko nekih ključnih pitanja, to je tačno, ali grešiš kada kažeš da vršim pritisakna njega. Da li je to uopšte moguće, vršiti pritisak na starog grofa, makar onbio i u ostavci?

- Hajde da zanemarimo i to sranje sa Irancima, i pitanje narkotika, ašta je sa tvojim ignorisanjem onoga što je Petar izgradio u ovom gradu. Tivrlo dobro znaš da bi to matorom slomilo srce, naime ako mu ne obećaš daćeš da nastaviš sa razvijanjem tehnologije, makar samo održavanjem veza saCrnom Gardom, ako to već tebe lično ne zanima.

- Još jedan razlog više da se matori povuče i preda mi uzde i u praksi,ne samo formalno. Obećaću mu sve što traži od mene, ne misliš valjda da mije cilj da rođenog oca pošaljem u grob sa saznanjem da je radni vek proveouzalud.

- Ti savršeno dobro znaš da tranzitni period traje malo, da starigrofovi žele da vide svoje naslednike spremne za izazove svakakve vrste prenego se i definitivno povuku sa prestola, da...

74

- Sve je to meni jasno brate, međutim šta je glavno pitanje ovde?Najvažnije je to da dosadašnji grofovi nisu ostavljali porodične, političke ifinansijske veze po svetu u rasulu, već su naslednicima ostavljali i ugodnubazu za dalje razvijanje poslova i uticaja, za razliku od našeg idealističnogoca koji želi da menja svetski poredak umesto da se drži dobro uigranevladajuće klase. Ne moram ovo da ti crtam, pametan si ti dečko Nikola. Jasvoj pragmatizam i ambiciju ne krijem ni od koga, pa ni od rođenog oca, iigram pošteno ovu našu malu igru, bez podmuklih smicalica, pa protivnikmi je ćaća rođeni majku mu, ne nekakav crni dušmanin. Nije Amerika odmene napravila čudovište, ne brini.

- Hoću jedino da ti skrenem pažnju na tatine potrebe, to je sve. Kakoćete vi na kraju da se dogovorite, to me baš mnogo i ne zanima, a i svestansam da moram da se klonim ljudi i mesta gde se odluke donose, za svojedobro, tačno je da ne treba da mi crtaš. Ne bih voleo da vidim Petraonemoćalog i razočaranog, to bi i na moju psihu vrlo loše delovalo,uveravam te. Pokaži više sluha za ono što on ima da ti kaže, makar samo izobaveznog poštovanja, i ne dovodim u sumnju tvoju ljubav prema njemukad kažem „makar“ iz poštovanja. Budi malo ono što je starom neophodno,saslušaj ga na trenutak, razgledaj njegove igračke, postavljaj neka glupapitanja, bilo šta što će njegovom životu da doda smisao, što će da odapriznanje njegovom radu. Mnogo je uložio, maltene čitavog sebe u te svojeprojekte. Imaj to na umu.

- A, sinovi moji na okupu, piju kafu zajedno posle toliko godina.Gledam vas već neko vreme, izašla sam tek kad sam prestala da plačem.Nemojte da me tešite da ne pogoršate stvar.

- E, luda si kevo majke mi.- Daću ti ja kevu mali, znaš. Ima mama da me zoveš kako to i

zaslužujem. Vaš otac mi vas je oduzeo, i ljubav prema vama je jedino što mije preostalo. Hoću maksimalno poštovanje, i to je jedino što zahtevam odvas!

- Ne brini mama. Ima da te poštujemo kao englesku kraljicu, ma i višeod toga. A i Nikola te voli do neba, iako je ovakav baksuz. Na kog li liči dami je znati, na Petra nije sigurno, ja sam nasledio njegovu živost.

- Ako, mamin baksuz. Život ga nije darivao mnogo, šta da se radi.Em se rodio mlađi, em se tamo u vojsci desilo šta se desilo, dečkić je biosamo. Šta ti je sudbina? Mrzim ovu porodicu kad god njega pogledam.

- Ne pričaj tako mama. Niko nije mogao da predvidi takav razvojdogađaja. Takva je tradicija, mlađi sin mora da se kali u još gorem svetunego stariji. Sad bi uživao negde na tropskom ostrvu sa dve cice da mu seovo nije desilo, mada ni sada ga niko ne sprečava.

75

- Mogo bih samo da ih tucam kokosovim orasima, i ništa više od toga.- A u jezik nije paralizovan, vidiš mama?- Niko ne može da mi objasni zašto je poslat u vojsku, ako je već

morao da ode iz Zaliva da tebi ne bi pravio konkurenciju. Ne postojidovoljno racionalno objašnjenje za tako nešto. Kakvo kaljenje, kakveživotne škole, čvrstina, karakter, odrastanje, viteštvo... To su glupe reči,preko njih ova kolica gaze kao po kiselom grožđu. „Kolica“, tu reč je nekotrebao Petru da šapuće na uvo, a ne vojska, rat, tradicija, naslednik...„Kolica“ je neko trebao da mu sasuje u lice.

- Mama! Reko sam ti već... Ne teraj me na povlačenje. Te žalopojkemi nimalo ne pomažu, a i ovde se radi o tvom ogorčenju sopstvenomsudbinom, nema to nikakve veze sa mnom.

- Polako Džoni, nema nikakve potrebe sad za tim.- Pa da, ti si tek poznat po vođenju računa o osećanjima svojih

roditelja. Ma nosite se oboje!Nikola je otkotrljao svoja kolica nazad u kuću i niko nije želeo da ga

sprečava u tome. Paola je zaćutala i gledala u pod, a Aleksandar je zlimpogledom otpratio brata do ulaza u kuću.

- Kapiram ja da ga život nije mazio, samo malo je i razmažen da ti jakažem. Barem je imao detinjstvo za razliku od nekih, poslat je od kuće kadaje postao punoletan tek.

- Neka ga Aki, neka ga. Ima istine u onome što je rekao, čak sam i japostala svesna da jadikujem za njegovim stanjem mnogo više od njega. Ašto se tiče razočarenja, i toga imam na pretek, šta više imam ga toliko da gaviše i ne osećam. Za razočarenje je potrebna neka nada koja se polako gasi, akoje nade ja još imam? Nade u šta? Osećam se prosto - prazno. Nemojpogrešno da me shvatiš sine, mnogo sam radosna što si se vratio, i jedvačekam unuke, neke znake radosi u ovoj kući, uživanju u tvom i Dženinomprisustvu, sve to stoji. Problem je u tome što ja, lično ja, onaj deo mene kojimisli samo na sebe, a nije ni svaka sebičnost obavezno negativna, ne osećaništa. Baš, ništa.

- Znam kevo, dođu te krize bre, usamljenost te malo savlada, treba tipažnje a pažnje niotkuda, toneš a nemaš zašta da se uhvatiš, bio sam u tojkoži, svi mi jesmo nekad u toj koži. Prolazi to, nađe čovek radost u nečemu,u nečemu i najbezveznijem ako treba, samo da ostane živ. Proći će to. Dođida te zagrlim.

Aleksandar je privukao majku i čvrsto je zagrlio, pa Paola nije moglada zadrži suze. Osećala se ranjivom do te mere da ju je svaki, pa i najmanjigest brižnosti stajao punog bokala suza. Smirila se nekako i sela u svojustolicu, prethodno sipavši sebi čašu belog vina.

76

- I pijem mnogo poslednjih godina. Kao da sam se predala. Znaš, kadami je Petar rekao da ćeš morati da kreneš za Ameriku, da se nećeš vraćatidok ne napuniš osamnaest godina, nisam mogla da plačem. Ne, nisam nijednu suzu pustila. Čak i kad smo te ispraćali, sećaš se, samo malo samcmizdrela, kao htela sam da budem jaka zbog tebe, zbog porodice, tvojihsestara, Nikole. A prava istina je da nisam mogla da plačem, i dugo sampatila ne zbog tvog odlaska, već zbog osećanja krivice jer nisam mogla dapronađem u sebi to osećanje ljubavi prema tebi koje sam kao majka moralada osećam. Nije ga bilo u meni. Nisam te volela, nisam umela da te volim.

- Što mi pričaš ove stvari, zbog čega mi sada to priznaješ?! Zar nemisliš da je bolje da si to zadržala za sebe? Imam već dovoljno demonaprošlosti koji me proganjaju.

- Znam, sine. Ovo ti pričam zato da bi znao, kada se budeš suočio saistim problemom, kada budeš pratio sopstvenu decu u beli svet a ne budešosećao ništa. Zato ti ovo govorim.

- To je glupost, to je bre nemoguće. Kako rođenu decu da ne volim?- Tako što ćeš da ih podižeš sa saznanjem da ćeš morati da ih otuđiš

od sebe, prerano, i zauvek. Ja nisam to znala dok mi nije saopšteno, kao štoni tvoja Dženifer to neće da zna dok ne bude sve uređeno, ali zato kad samsaznala da ću tebe da izgubim, iako sam te neizmerno volela, moje prvomuško dete, moj ponos, ponos mog muža i čoveka koga sam volelaneizmerno, shvatila sam, odjednom, da ću na isti način da izgubim svu svojudecu, a da je čovek kome sam poklonila svoje srce samo rob tristogodišnjetradicije, samo ljuska od čoveka koji će umreti za život i opstanak grada,moći, bogatstva, a ne za sreću svoje porodice! Ne za zajedništvo svojeporodice! I tu sam umrla. Tog dana sam nepovratno umrla jer je ljubavprema mojoj deci umrla, i zato nism mogla da plačem kada si odlazio. Dotog trenutka ti si već odavno umro za mene, i kao da je ljubav koju jesamnesumnjivo osećala prema tebi, naprosto zaboravljena. Nisam mogla da sesetim Aleksandre da sam te volela! Usamljenost?! Pažnja?! Ne Aleksandre,posredi je nešto mnogo dublje od toga.

Aleksandar nikako nije mogao da zadrži suze koje su same od sebekrenule niz njegove obraze. „Gospode“, pomislio je odmah, „daj da me boli,daj da me nose talasi i bacaju na stene, samo nemoj ovu prazninu da miostavljaš u grudima. Bilo šta, samo ne mrak u kome nema ničega, čak nipatnje. Nemoj Gospode. Nemoj Gospode“.

77

Deseto poglavljePetar je odveo Dženifer do obale gde se pred njima pojavila jedna

ogromna mašina, ili fabrika, već kako se uzme, napravljena odtransparentnih materijala, kako bi mogla da se iskoristi sunčeva energija upokretačke svrhe. Fabrika je bila postavljena iznad jednog uskog kanala krozkoji je neposredno proticala slana voda i Dženi nije bilo teško da pretpostavičemu ovo postrojenje služi.

- Ovo čudo pretvara slanu vodu u pijaću, zar ne?- Tako je. Ovaj ovde zatvoreni prostor se koristi za isparivu

desalinizaciju, voda isparava, so i ostale materije ostaju na dnu, a para sepotom kondenzuje u vodu čistu poput izvorske. Sistem zapravo i nije tolikokomplikovan, može da reši problem nestašice vode svugde u svetu, i nesamo to, već bi se čista voda koristila za irigaciju sušnih i neplodnihpodručja, čime bi se značajno povećale obradive površine, pa samim tim iproblem gladi bi postao značajno umanjen. Ove mega-mašine zadesalinizaciju bi napravile revoluciju u agrarnoj privredi, a i naš vekovniproblem vodosnabdevanja ovde u Zalivu rešen je jednom zauvek. Naši precisu morali da dovlače vodu brodovima, da je skupljaju u uvalama i drugimkrečnjačkim jamama tokom sušnih meseci, ovde se hrana nikada nijeproizvodila zbog suše tokom koje bi izvori slatke vode presušili svi dojednog. Prvi Bokanegra, Nikola Bokanegra, nastanio se na ovoj steni jer bise ovde najlakše odbranio od potencijalnog neprijatelja, i zato što je jedvapronašao nekoliko malih izvora koji su se probili kroz stene i ulivali se umore. Zalivčani više ne zavise od milosti prirode i možemo da imamoonoliko vode koliko nam je potrebno, pa i više od toga.

- Ja sam impresionirana. Pa zašto onda ove fabrike nisu instaliranesvuda u svetu, kada su toliko efikasne? Sigurno da taj proces desalinizacijenije toliko jednostavan kako vi tvrdite, čim se niko ovoga nije dosetio.

- To ćeš morati da pitaš one kompanije koje vodu, u recimo arapskimzemljama, prodaju skuplje od litra sirove nafte. Što se mene tiče, ja ću ovutehnologiju da ponudim na srebrnom poslužavniku, kako vi Amerikancikažete, svakom ko je zainteresovan. Bez naknade, razume se.

- Sjajne ste stvari napravili, zaista sjajne. Zastrašujuće je zapravokoliko ste mnogo postigli.

- Pogledaj onu luku tamo. Vidi se stari kej, teretnjaci, kranovi kojiutovaruju i istovaruju kontejnere, ostaci ribe, naftne mrlje, smrad može čakdo ovde da se oseti. Održavanje i pokretanje brodova je skupo, trošimomilione samo na radnu snagu koju čine stranci, mnogi naši rođaci su po pola

78

godine neprekidno na moru, upravljaju brodovima i vrše trgovinu, hiljadamakilometara daleko od kuće. A sada baci pogled na suprotnu stranu, tamo naono malo udubljenje u kopnu. Tamo je čisto, oni brodići su prototipiplutajućih automatizovanih fabrika sposobnih za preradu sirovog morskogmaterijala dok se kreću ka svojoj destinaciji. Recimo, na ovaj način mogućeje industrijski procesuirati svežu ribu i pakovati je u konzerve, a moguće je iprevoziti širok spektar robe zbog postojanja većeg broja odeljenja od kojih jebrod sačinjen. Mobilne komponente i standardizovani kontejneriomogućavaće istovarivanje čitavih teretnih odeljenja umesto staromodnogistovara zasebnih kontejnera. Vanjski delovi brodova će biti presvučenitankim slojem titanijuma, što zahteva minimalno održavanje. I sve će to bitiautomatski regulisano, pritisneš dugme i brodovi sami obavljaju neophodnurabotu. Ovaj grad je dao mnogo mornara, veruj mi na reč da je mornarskiposao jedan od najtežih na svetu. I najopasnijih.

- Ja sam načula da je dao i mnogo gusara.- Imaš opak jezik mala, opak jezik. I to ću da ti uračunam u vrline,

došao sam u godine kada bi trebalo da samo dobro vidim u ljudima, šta timisliš?

- Apsolutno.- A tek okeanski gradovi. Eto ti jednog projekta budućnosti

nezamislivog ranije. Okeanski gradovi biće sagrađeni na kopnu i bićeotpremljeni na pučinu specijalnim brodovima na kojima će postojati imašine za sklapanje gotovih elemenata u jednu funkcionalnu celinu. Gradoviće biti od čelika, biće obloženi ojačanim staklima i betonom armiranimugljeničnim vlaknima, poput naših kuća ovde u Crnom Zalivu. Struktura ćebiti iznad i ispod vode, zamisli samo: dnevna soba sa pogledom na okeanskeekosisteme, čarobno, prosto čarobno. Moćne turbine na ovim objektimahvataće snagu vetrova, takođe i solarni generatori biće postavljeni na većinigornjih delova plutajućih konstrukcija, dakle objekti na moru će sesamonapajati i ljudi će imati sve što imaju i na kopnu.

- Koliko je realno očekivati izgradnju takvih gradova?- Realno? Realno je koliko i ova mašina za proizvodnju pijaće vode,

koliko i automobil koji se sam kreće, koliko i kuća bez prašine, draga mojaDženifer. Sav napredak koji su ljudi ikada učinili kroz istoriju, učinili su gane zbog dobročinstva nekih sveštenika ili kraljeva, ne zbog toga što su ljudibivali manje zli nego što su to bili ranije, ne zbog procesa koji je takoneprikladno nazvan evolucijom, niti zbog ratova, revolucija, prirodnihkatastrofa ili milosti samih Bogova, već isključivo zbog razvoja naučnih iprosvetnih ideja. Zbog tehnologije koja se polako ali sigurno razvijala, odprostog pronalaska vatre i točka, do današnjih „čuda“ tehnike, pod znacima

79

navoda, i veštačke inteligencije. Gradovi na moru mogu već sada da senaprave, imamo znanje da ih napravimo, to i još mnogo toga pride.

- Kada vas slušam kako govorite, čini mi se da je svet u kome samdosad živela neki drugi svet, nešto tako zaostalo i jadno da me je prostosramota.

- Ne treba ničega da se stidiš Dženifer. Jedno je zajedničko svimvlastima koje su ikada upravljale ljudskim životima, a to je: držati podanikeu neznanju. Jedini dobar podanik je glup podanik. Zamisli čoveka koji jejedini u svom selu znao da napravi gvožđe, dok su se ostali mučili sakamenim oruđem, nedovoljno čvrstim i probojnim za sve zahtevnije posloveza opstanak ljudi. A sada zamisli poglavicu tog istog sela koji se nalazi preddilemom da li da ubije čoveka koji napravi gvožđe i tako zakopa i tajnu kojaje možda neophodna da bi selo opstalo, ili da pusti gvožđara da preuzmevlast i svima skrati muke. U velikoj većini slučajeva brutalna sila je odnosilapobedu nad napretkom i znanjem, samo da bi se sačuvao prokleti status quo.

- A šta je sa onim društvima koja nisu ubijala, koja su vodila svoježivote u skladu sa prirodom koja ih hrani, i koji su priznavali jedino zakonrađanja i ponovnog rađanja, posle neumitne smrti?

- Opet neznanje. Neznanje stvara strepnju, hrani strah koji je većusađen u čoveku i vodi ga u predaju, u ropstvo svojim najgorim strahovima,i ropstvo društvu i sistemu vrednosti kojem pripada. Zaratustra je znao da ćese ljudi klanjati magarcu u nedostatku pravog, ispunjavajućeg Boga. MojBog je nauka. Slažem se da nam je potrebno nešto što bi prazninu u namapopunilo, ili makar zamenilo, zašto da to ne bude ono što može, što jedinomože da olakša težinu sveta u kojem živimo, a to je tehnološki napredak.Tehnička čudesa su ta koja osvetljavaju mračne ulice, koja nas zabavljaju,greju, hrane, štite od bolesti, oplemenjuju na kraju krajeva, ne nekakvi Isusi,Bude, Boginje i Vile prirode, nikakvi proroci ili magovi. Toliki su se Bogovirodili i toliki umrli, a čovek je ostao da hoda po tvrdoj zemlji, da se muči,pati i strada u surovim neprirodnim borbama za opstanak, za vlast, za Boga ukoga trenutno veruje, za čoveka koji će možda već sutra da mu postane novineprijatelj. A zašto? Zbog svega onoga što nauka može da pruži svima, bezizuzetka i ostatka: hranu, udobnost, bogatstvo, slobodu... Ti reci šta još. . .

- Moram da vam zamerim da malo pojednostavljujete neka važnapitanja, no dobro, ne želim da se ponovo raspravljamo. Poveli ste me uobilazak i to ćemo sada i da radimo, ništa više od toga.

- Slažem se sa tobom po prvi put danas. Još sam te i nasmejao. Očemu smo dakle ono pričali... a da, okeanski gradovi. Oni bi pružiliunapređenu tehniku uzgajanja hrane, nahranili bi neophodnom proteinimamilijarde ljudi. Ribnjaci, okeansko uzgajanje biljnih kultura u strogo

80

kontrolisanim uslovima, proizvodnja energije korišćenjem morskih struja isnažnih vetrova na pučini, dubinsko rudarstvo, takve i slične plutajućefabrike pružaju gotovo neograničene izvore za farmaceutsku industriju,hemikalije, veštačko đubrivo, prirodni gas, metale, mogućnosti su tolike daih je nemoguće pobrojati. I sve to umnogome umanjuje prisak na kopneneresurse svakakve vrste. Okeani su prostranstva budućnosti, itekako ih trebaosvajati. Vidiš ono ostrvce tamo, to je platforma na kojoj trenutno radimo,prototip naravno, pokušavamo da napravimo prvi mini-grad koji bi efikasnoopstao na surovom okeanu. Ne ide nam loše, samo novac je ovoga puta maloproblem. To i ograničeno vreme na raspolaganju koje naučnici na projektuimaju, svi mi imamo i svoje privatne živote, na veliku žalost čovečanstva.Odvešću te jednom tamo, kada bude bilo bezbedno da se ide u donje nivoekonstrukcije, sada još uvek nismo sigurni kako stakla koja smo napravilireaguju na pritisak vode.

- Svi ti projekti o kojima pričate, ko će njima da upravlja, mislim kakose ne plašite zloupotreba? Ljudi bi i resurse okeana crpeli nemilosrdno, baškao i na kopnu, pa gledajte samo šta su napravili sa kitovima i fokama?

- Da bi celokupan sistem o kojem ti ja govorim, jedan automatizovan,samomisleći, efikasan sistem zaista profunkcionisao, potrebno je napravitikompjuter dovoljnog kapaciteta da u sebe pohrani trilione i trilioneinformacija kako bi u njega ubacili sve značajnije podatke za upravljanjezemaljskim resursima i robotizovanim mašinama. Čovek bi imao ulogusupervizora i njegova uloga bi postajala sve beznačajnija kako se sistembude osamostaljivao i razvijao.

- Veštačka inteligencija?- Tako je. I ne, ne bi trebalo da se plašimo pobune mašina kada one

dostignu i prestignu stepen ljudske inteligencije. Uništenje i ratovi su ljudskiizumi, ja verujem da bi mašina došla do zaključka kako je nečije namernouništenje bespotrebno rešenje. Mašine i kompjuteri će raditi ono zašta suprogramirani: da maksimalno efikasno obave određeni zadatak, uz što manjiutrošak vremena i rapoloživih resursa. Nema oslanjanja na hirove političaraili biznismena, nema zavisnosti od ograničenih prirodnih izvora do te mereda je opstanak ljudi ugrožen, nema suludog grabljenja i otimanja. Sve jematematički precizno i ekspresno brzo.

- A dok se to ne desi mislite da kapitalisti neće činiti sve kako bi štoviše zaradili? Meni to vaše vreme blagostanja nije nigde na vidiku.

- Tu se vraćamo na temu ravnoteže moći u svetskim okvirima. Kadakonkurencija ojača, kapitalističke zemlje će morati da se i sametransformišu. No ta tema će ponovo da nas uvuče u neki verbalni konflikt.Znaš šta je zanimljivije od svega ovoga što si dosad videla? Ti imaš osećaj

81

za umetnost i za lepo, mislim da ćeš adekvatno da uvažiš moju sledećuizjavu.

- Samo kažite, iskreno nisam očekivala takav poriv od vas.- Znaš da nikada nisam bio na moru.Dženifer je zastala, zatečena ovom grofovom izjavom koja zaista nije

mogla ni na koji način da se očekuje. Čovek koji je odrastao na obalamamora, koji živi od mora, hrani se iz mora i u njemu svakodnevo uživa,nikada nije bio „na“ moru.

- Mora da se šalite?! Pa zašto pobogu?- Uvek sam se osećao sigurnije na kopnu.- Hoćete da kažete da se plašite odlaska na pučinu, strahujete od puta

u nepoznato, neizvesno, zar ne?- Plaši me toliko prostranstvo, znaš kad pogledaš oko sebe a ono samo

voda, klatiš se kako vetar duva i jedva se održavaš na nogama. Nemaoslonca nigde. Ako se baciš preko palube toneš na dno, ako ostaneš nabrodu, koji mora da ide kako ga ljudi i zvezde navode, i kuda ga navode,osećaš takođe kao da ćeš svakog trenutka da propadneš. I misli ti postajunekako dublje, sadržajnije, raznovrsnije, samim tim i opasnije jer te pučinatera u putovanja duše kroz koja nikada nisi smeo ranije da prođeš.

- Dakle izbegavate suočenje sa sobom, grofe? Zar ne mislite da svi mito moramo jednom da uradimo? Da bi svi trebalo da pokušamo da shvatimozašto smo nešto činili, šta smo bili i kuda bi odatle trebalo da krenemo?

- Još je i opasnije krenuti na taj put u ovim poznim godinama,Dženifer. Ako ikada celokupno obuhvatim i shvatim svoju prošlost, to bi mezasigurno ubilo. Plašim se smrti kao i svi drugi, draga moja. Užasna je takvapomisao, ali pored toga što je užasna, ona je konačna jedna tačka, i takonačnost predstave o sebi, konačnost nakupljenog znanja i iskustva, krajjedne ideje o svetu koju smo tako dugo održavali. To je ono neshvatljivo,ono najužasnije. Pošto već sa smrću moramo da se suočimo, pre bih da na tajput odem prečicom, bez suvišnog suočenja sa demonima iz nekog drugogživota koji smo već živeli i koji se ne može menjati, bez suvišnog bola kojegiovako ima previše u našim životima.

- Drugim rečima, uradili biste sve samo da proživite još malo, onakoisto kao što ste dosad živeli, makar još samo malo ako je moguće?

- Smatraš me kukavicom, Dženi? Imaš svalo pravo na to, naravno.- Ne, naravno da ne grofe. Ko sam ja da vas osuđujem kad ne znam

koliko su vam teško padale neke odluke koje ste morali da donosite.Razumem vas što ne želite da odlazite tamo gde se bol još uvek oseća.

- Bol, krivica, patnja... I žal, Dženifer. Žalim za tolikim stvarima,trebao sam da ima više hrabrosti da sprečim određene gluposti koje nam je

82

tradicija nametala. Tradicija je dobra samo dotle dok forsira očuvanjeodređenih vrednosti koje su pomogle nekom narodu da se odredi u svetu kojije nastanio, dok podseća na stvari koje su pomogle ljudima da opstanu, akada postane opterećenje... Mrzim prošlost, Dženifer! Mrzim je! Svi tizakoni koje su nam preci ostavili, pravila, norme, testovi kroz koje moramoda prolazimo, a zašto?! Samo da bi nekome dokazali svoju vrednost. Kao dasmo manje ljudi ako se usudimo da mislimo drugačije, da pljujemo na imenanaših predaka ako se drznemo da neko pravilo promenimo. Dva putarazmisli kada budeš bila primorana da analiziraš svoje izbore u životu,razmisli o tome koliko si bila slobodna u trenutku kada si ih donosila.

- Teško pitanje je sloboda, nikada je nema dovoljno.- Gledaj ove moje sugrađane. Sve mere očima tradicionalnih

vrednosti, ne znaš koliko mi je samo truda trebalo da ih iselim iz staroggrada u moderne kuće. Moja rođena žena i dalje spava u starom delu vile idan danas, kaže da je tu provela najlepše noći svog života i da joj ne pada napamet da spava u nekom od mojih high-tech kreveta koji je ni na šta nepodsećaju.

- Trebali biste da uvažite njena gledišta. Ne mora da znači da ste viuvek u pravu. Da li treba da počnem sa nabrajajem svega našta je njena staraspavaća soba podseća?

- Uvažavam ja njen stav, naravno, samo kako to izgleda u očimamojih sugrađana kada je, kao grof Crnog Zaliva, i čovek koji se najvišezalaže za progres, dozvoljavam svojoj supruzi da ignoriše moje novotarije, aovamo sam sve ostale naterao da napuste svoje domove?

- Čak i po cenu bračne sreće da ne spavate sa svojom suprugom uistom krevetu? To baš i nije dobar znak, ako mi dozvolite da budemsavršeno otvorena.

- Pretpostavljam da nije. Čuješ, nekako se uvek vratimo na teškutemu, više ne pričamo o stvarima van usko-naučnog konteksta. Imam jednu„osobu“ sa kojom bih želeo da te upoznam. Vrlo je zanimljiva, obećavam.

- Još jedno čudo pretpostavljam. Čekajte, kažete osoba, a ne mašina?- Videćeš. Čudo je u pitanju u svakom slučaju.

83

Jedanaesto poglavlje

Mileta Starović je čekao Vladana u svojoj kncelariji koja se nalazila uprizemlju savremenog objekta, izgrađenog neposredno iza gradske većnice, ita zgrada kružnog oblika imala je centralnu funkciju u upravljanjuposlovima kako u gradu, tako i izvan njega, gde god su Bokanegre imaleposlovne interese u svetu. Mileta je polako prebacivao svoje dužnosti iodgovornosti na mladog Vladana Bašića, pa je ovakvo njihovo sastajanjepostalo uobičajeno u poslednje vreme, a i bilo je mnogo toga našta je Miletamorao da ukaže svom mladom nasledniku, i još mnogo posla je čekaloobojicu.

Mileta je sedeo u svojoj multifunkcionalnoj stolici, poklon PetraBokanegre koji je znao da stari ima problem sa kičmom u poslednje vreme, ipo ko zna koji put je razmišljao o potezu svog šefa koji nije izabraonjegovog sina na poziciju zamenika grofa Crnog Zaliva. Da, slagao seMileta sa Petrom da njegov Marko nije najizuzetniji dečko kojeg je CrniZaliv ikada izrodio, kao što je bilo tačno i to da je Vladan Bašić veomainteligentan i sposoban dečko, pa je grof bio apsolutno u pravu u proceninjihovih intelektualnih sposobnosti. Slagao se Mileta i sa činjenicom da sevremena menjaju i da su sve zahtevnija, da je potrebno sve više se oslanjatina savremene kompjuterske sisteme i da poslovima treba prilazitimaksimalno spreman za njih, što je podrazumevalo obrazovanje vezano zafinansijski menadžment, bankarsku politiku, kretanja na berzi, i još mnogotoga. Vladan je bio logičan izbor kada se pogledaju ti parametri, berberinovsin se bolje razumeo u cifre, brže kapirao nekada neshvatljive ekonomskezakone i trebalo mu je manje vremena da savlada kompjutere od Marka.Marko je međutim bio snažan, okretan, sa oružjem je baratao neverovatnovešto, gađao je recimo jabuku sa hiljadu metara, imao je nepogrešiv instinkti tečno je govorio čak pet jezika. U redu, Vladan je govorio sedam, ali upogledu fizičke i taktičke spreme Marku nije bilo premca, a Mileta je znaoda su se šefovi Garde, nekada barem, birali po snazi i njihovoj veštini saoružjem, pod uslovom da je dečko bio dovoljno pametan da razume i neštokomplikovanije što se od njega bude zahtevalo. Marko možda nije bionajpametniji, ali nije bio ni najgluplji.

Sve je ovo obavijalo grofov izbor jednim velom tajne koji je postajaosve gušći što je Mileta više pokušavao da shvati Petra Crnojevića. Odanoprijateljstvo, besprekorna služba dugih četrdeset godina, spasio je grofuživot čak i svojim sopstvenim telom kada su ih napali na jednom naučnom

84

skupu u Minhenu, dobio je dva metka u grudi i jedva preživeo dok grofuništa ovom prilikom nije zafalilo, sve to i opet nije zaslužio da vidi svog sinajedinca kako nasleđuje očeve počasti i privilegije, poverenje koje je on takodugo gradio kod porodice Crnojević. Starovići svakako neće biti izvrgnutijavnom ruglu, nije bilo potrebe za tako nečim, oni će sigurno nastaviti svojživot kao jedna od viđenijih porodica u Zalivu. Problem je samo u tome štoće oni ispasti iz najužeg kruga poverenja oko porodice Crnojević, izauzimaće od sada drugorazredni položaj, posle žrtve kakvu obična ljudskasudbina teško da bi ikada upoznala, posle vanserijskih napora, zalaganja irada, posle silnih noći provedenih na straži ispred raznih hotela i vila ukojima je Petar završavao svoje poslove, posle svega toga: degradiranje,sramota i gubitak.

Vladan je ušao u Miletinu kancelariju bez kucanja, na Miletiniinsistiranje koji nije voleo suvišnosti ma kakve vrste.

- Sedi Vlado. Danas ću da ti pružim proširen spisak naših ljudi usvetskim obaveštajnim agencijama. Evi ti papir sa ljudima iz CIA-e, ovde tije FBI, a ovde ljudi iz Nacionalne Bezbednosti SAD-a. Ova tri spiskanaročito dobro prouči, pa kad im upamtiš imena i pozicije u slušbama,zajedno ćemo da kontaktiramo jednog po jednog preko interneta i formalnoću da vas upoznam. Dobro da im upamtiš likove, nikad se ne zna kada ćeneko da pokuša da se izmigolji iz naših kandži. Sutra ćemo da počnemo,treba Petar da mi instalira kameru ovde kako bi imali vizuelni kontakt izkancelarije. U vreme kada sam ja počinjao, upoznavanje se obavljalo lično.Proputovao sam čitav svet kako bi me ljudi upoznali. Kada završimo saAmerikancima, na red dolaze MI5, MI6, pa onda nemački BND i MAD,francuske službe DGSE, DRM, DPSD, zatim Mosad, i tako dalje. Pričaćemoo svakoj službi kada bude došla na dnevni red.

- Kada obavimo upoznavanje, ti ljudi će od tog trenutka odgovaratisamo meni, je li tako?

- Tako je. Ja ću za svakog pojedinačno da ti predstavim ono što je većuradio, na čemu trenutno radi i šta treba da mu se da u zadatak u bliskojbudućnosti, a onoj daljoj budućnosti ćeš već sam da odlučuješ. Daću tibankovne račune preko kojih ćeš da im uplaćuješ novac za operativnetroškove, dobićeš njihove adrese i ostale lične podatke, upoznaću te saistorijatom njihovih porodica, pokazaću ti psihološke profile koje su izradilistručnjaci, i ono najvažnije, obezbediću ti instrumente za njihovo eventualnoucenjivanje. Dešava se s vremena na vreme da neko od njih pokušava dazbriše, sad je pa naročito kritično sa ovom situacijom oko Irana. Neki bimogli da pomisle da smo brod koji tone i tako se bace preko palube daokušaju sreću. Tvoj posao je da ih ne pustiš da stignu do obale.

85

- Ti ljudi predstavljaju našu glavnu snagu, zar ne?- Za svakoga nam je trebalo po barem tri generacije da ga poguramo

gde treba. Mnogo novca, vremena i planiranja je bilo potrebno kako bi sesvaki od njih ušunjao na poziciju, i svako od njih je vredan koliko i solidantovar zlata. I pored svega toga, opet te upozoravam da su izdaje redovnapojava, svaka generacija pamti barem po nekoliko. Zato si ti taj koji mora damisli umesto svih nas, kako se ne bi desilo da nas zateknu sa spuštenimpantalonama. Budi spreman kada se tako nešto dogodi, a desiće se sigurno.

- Hoću, ne brinite, odmah se bacam na posao.- Idi bubaj, ja ću da pripremim okupljanje preko kabla za sutra. Ajde

beži.Zanimljivo je to da Zalivčani, u pokušaju da se otresu svega, pa i

uspomene na ropski položaj iz svoje postojbine na severu Crne Gore, nisuželeli čak ni jekavicu da zadrže i odlučili su se za govor jednog banaćanskogtrgovca koji je bežao od Turaka zbog neke stoke koju im nije isporučio, ikoji je morao da se priključi izgnanicima pod vođstvom Nikole Crnojevića.

To na stranu, Vladan Bašić je napustio Miletinu kancelariju i krenuoka svojoj koja se nalazila na drugom kraju vijugavog hodnika. PetarCrnojević mu je pokazao novo radno mesto pre nekoliko dana i Vladan jejoš uvek pokušavao da se privikne u novom okruženju i izbori sa novimobavezama koje su ga svakodnevno pritiskale. Nisu ga naročito tešile ni rečiMilete Starovića koji je rekao da nema previše mesta za odmor čak i kadačovek pohvata sve konce ovog posla. Vladan je često razmišljao o Mileti idužini njegove službe, zaista je bilo impresivno šta je taj čovek sve uspevaoda uradi. I pored velikih finansijskih gubitaka koje je porodica pretrpelazahvaljujući hirovima starog grofa, Mileta je uspevao da stalno povećavaljude od poverenja na visokim funkcijama u stranim službama, sudovima ipolitici, uvek se trudio da bude obavešten o ma kakvoj akciji uperenoj kaprisvajanju interesa porodice Crnojević od strane bilo koga u svetu, i poredtih redovnih zaduženja uspeo je da lično učestvuje u svim grofovimposetama inostranstvu, čak i onda kada se radilo o nekakvoj bezazlenojšvaleraciji, jer Mileta je bio čovek koji ama baš ništa nije prepuštao slučaju.Znao je Vladan da je stari sigurno ogorčen otpadanjem njegovog sina, ali jetakođe znao da mora da bude uvek pored starca i pokupi od njega što jemoguće više znanja i saveta, posebno u vrlo burnim nadolazećim vremenimakoja su se na žalost poklopila sa njegovim preuzimanjem grofove Garde.

Ušao je u kancelariju gde ga je već čekao mladi grof naslednik,pomalo bledog lica i umornih očiju.

- Gde si bre ti, čekam te od kad?

86

- Evo bio do matorog, dao mi je spisak agenata i špijuna da bubam.Ovaj spisak vredi milijarde grofe.

- Znam. I dobro ga prouči. Svakoj budali je jasno da su ljudi sa togspiska naše najveće bogatstvo. To je jebiga prednost kad se baviškriminalom poslednjih trista godina. Sigurno ti je stari reko da ćeš posleformalnog upoznavanja ti da preuzmeš kontrolu nad tim ljudima?

- Takav je barem protokol. Ni ja baš nisam poverovao da će tranzicijavlasti da teče tako glatko i brzo.

- Matorci nas šetaju trenutno, ko mlade majmune. Daju nam kao sve,a u suštini smo nemoćni. Ako hoću pare da uložim u neki poslić, Petar morada mi izda odobrenje, ako prodam neki tovar robe, Petar šteka pare na svojeračune. Ne mogu ni dupe da obrišem a da grof to ne zna, pa tako i ti, dokMileta ne napusti onaj ćumez na drugom kraju hodnika, nećeš da imaš ni petčoveka pod svojom komandom, mislim onom pravom, neposrednomkomandom.

- Opet kažem, protokol.- Došao sam ovde jer sam siguran da se u ovoj prostoriji razgovori ne

prisluškuju. Hoću da znam kako stoje stvari u tvojoj glavi, odnosno da sepouzdano uverim da zaista mogu na tebe da računam, i u dobru i u zlu.

- Ti si Aleksandar moj gospodar, raspolažeš mojim životom i životimačlanova moje porodice, svime onim što je meni sveto i značajno. Možeš namene uvek da računaš, u svakoj prilici, na svakom mestu i u bilo koje vreme.

- Da, milo mi je da to čujem naravno, nego mene interesuje kome ćetvoja vernost da bude naklonjena ako ne daj Bože stari grof i ja dođemo doneizgladivog sukoba mišljenja. Nisam rekao da se to desilo, kažem ako sedesi?

- Ja ne verujem u Boga i zakletve, kao i ostali Zalivčani, tako da mogusamo da te uverim da ću tebe uvek da sledim, bez obzira na moju dubokuzahvalnost starom grofu koji me je i izabrao za Kapetana Garde, i da senadam da do takvog sukoba neće nikada da dođe.

- Slušaj Vlado. Ti si bistar momak, a i prošao si pakao da bi došao domesta koje trenutno zauzimaš, ova porodica i ovo naše društvo nametnulo jehiljade testova čoveku, sve je to pomalo neprirodno i iscrpljujuće. Svakogadana smo na testu, polažemo ih sa uspehom, samo da bi odmah zatim uvidelikako ni to nije dovoljno, kako moramo još malo da se potrudimo, još boljida budemo. I to smo sve prihvatili, tradicija nam je tako naložila, tradicijanajbolje zna. Poenta moje priče je da svakom testu jednom mora da dođekraj. Govoriš sedam jezika, razumeš se odlično u finansijsko poslovanje, soružjem si kao Rambo... Apsolutno si zaslužio taj čin koji nosiš, dao si svojumladost pokušavajući da dostigneš status koji ti pripada, i daćeš i ostatak

87

života kroz robovanje tom istom statusu, i ne kukaš, ne jadaš se, ne tražišništa sem poštovanja za uzvrat! To i ja kažem za sebe. Želim samo ono štomi pripada, što sam zaslužio svojim radom i bačenim detinjstvom, svojimnoćima koje sam proveo na hladnom američkom vazduhu, daleko odporodice, daleko od ljudi koji me vole! Izvini što sam ovako otvoren, moramda budem iskren s tobom, ti si bre moja desna ruka.

- Slušam Aleksandre, pričaj slobodno. I razumem šta mi pričaš, takose i ja osećam svakoga dana.

- Naravno da me razumeš, pa i posao ti je da budeš pametniji odmene, zar ne? A, frajeru? Ma nek se nosi bre sve, čoveče?! Dokle više todokazivanje, dokle da nas vozaju ko ovce?! Nije ovo stari protiv mladihscenario, ovo je borba za opstanak, ovo je bitka za ono što moraju da namdaju kao minimum kompenzacije za sve ono što smo uložili! I ni to nam nedaju, pazi čak i kada budemo preuzeli konce, i kad stvarno budemo mi ti kojidonosimo odluke, već ćemo da budemo nepovratno u mašini koja ćenastaviti da nas melje do kraja naših patetičnih života. To je bre njihov cilj,kakvo učenje da vladaš, pa ova naša mala mašina radi kao onaj Petrovkomjuter gore na spratu, savršeno čoveče. Nego ne daju nam da vladamosve dok se ne uvere da smo se stopili sa njihovim viđenjem sveta, da smoprihvatili njihove zakone i pravila koje je neki matori Crnojević takomaštovito osmislio, pre trista jebenih godina.

- U pravu si za mnoge stvari, samo ne vidim kako je moguće dapromenimo odjednom sve, ovako iskren da budem. Ne zaboravi da suZalivčani svi do jednog zavisni od svojih uverenja i nasleđenih shvatanja,bilo bi ja mislim teže promeniti ih nego sravnati sa zemljom.

- A da li je to baš tako? Pazi ti samo ta pravila: grof može da imaneograničen broj ljubavnica, Kapetan Garde može da ima najviše pet stalnihljubavnica u samom gradu, i koliko god hoće prostitutki u inostranstvu,članovi Garde najviše tri ljubavnice, trgovci dve ljubavnice u gradu ineograničen broj kurvi, mornari ne mogu da imaju više od jedne ljubavniceali zato mogu da tucaju koliko žele po lukama u kojima pristaju, običnimgrađanima je dozvoljena samo jedna ljubavnica koju mogu da menjaju tekposle godinu ili dve dana, i tako dalje i tako bliže. Da čovek ne poverujerođenim ušima. A žene se tu pitaju koliko i majmuni u cirkusu: rangiraju sepo fizičkoj lepoti i tako se svrstavaju u kategorije, one iz prve kategorijenaravno spavaju samo sa grofovima ili članovima Garde, to smo ti i ja jel'tako, ove iz druge kategorije idu trgovcima, ove iz treće mornarima, i svetako do onog škarta među ženama koje se udaju za fizičke radnike. Mojepitanje je da li su baš svi građani Zaliva zadovoljni postojećom društvenompodelom?

88

- U pravu si Aleksandre, sigurno je da mnogi nisu srećni zbog svogstatusa koji i nema mnogo šansi da se u skorijoj budućnosti promeni. Mojaporodica mašta evo već sto pedeset godina da jednog od svojih čalanova vidiu grofovom okruženju, i želja im se na jedvite jade ostvarila, i uz mnogosreće. Sto pedeset godina su Bašići bili samo brice, lučki radnici, mornari unajboljem slučaju... Svaka zalivska porodica ima svoje ambicije, to jesigurno.

- Ja želim da im ponudim šansu. Čoveče, pa ja samo ženama dapružim veću mogućnost izbora i već bih stekao podršku polovine CrnogZaliva. Prosto nije tačno da ljudi ne bi pristali na omekšavanje pravila, kaošto nije tačno da se ljudi dragovoljno ne bi ukrcali na brod koji ih vodi kafinansijskom blagostanju i sigurnosti, pre nego da se upute u neizvesnuborbu sa najvećim svetskim silama, a to je sve što im Petar u ovom trenutkunudi. Matori više ne zna ni sa kim je sve u sukobu. Previše smo mi mali zaPetrove grandiozne ambicije, to ti sa sigurnošću tvrdim, ti ljudi imaju gotovoneograničene resurse i armiju obučenih ljudi iza sebe, dok mi moramo dapazimo na svakog čoveka i svaki dolar koji imamo. Ovakav stav kakav jazastupam podržavaju i još neki uticajni ljudi u Zalivu. Još jednom te pitam:Da li si siguran da želiš da te upoznam sa našim planovima za budućnost, ipored toga što realizacija tog plana ne uključuje Petra Crnojevića na dužestaze?

- Da Aleksandre, sasvim sam siguran.Aleksandar je napustio Vladanovu kancelariju i vratio se dvadesetak

minuta kasnije u pratnji Starog Vrača, koga su svi u Zalivu zvali Stari iliČiča. Vrač je imao, kao što je već napomenuto, ceremonijalnu ulogu uZalivu i obavljao je zvanične dužnosti: venčavao parove, držao prigodnegovore na sahranama, predsedavao gradskim skupovima, organizovaoslavlja, zabavljao decu svojim veštim iluzijama, a na većim svečanostima,kao što je bilo krunisanje novog grofa, potrudio bi se da priredi i pravepredstave, vodio je obrazovnu politiku, vodio računa o papirima od važnostiza građane, takođe je čuvao i važne poslovne ugovore u svojoj arhivi, i jošmnogo toga zašta grofovi nisu imali vremena ili što prosto nisu želeli da radeiz ovog ili onog razloga. Vrač je u hijerarhiji Zaliva zauzimao visoko četvrtomesto, odmah iza Kapetanovog zamenika koji je bio visoko kotiran kaoneposredni izvršilac poslovnih odluka i čovek zadužen za trgovinskudelatnost. Vrač je imao visoku funkciju i zbog toga što su se kod njeganalazili ključevi od gradskog trezora, mesta gde se čuvalo zlato, gde su biliodloženi neprocenjivi dijamanti, rubini, smaragdi, nakit od isto tako vrednogkamenja, umetnička dela kradena tokom vekova i prodavana po potrebi, ilieventualno ustupljena vašnim poslovnim partnerima kao poklon, i još

89

mnogo mnogo toga zašta su jedino Vračevi znali, pored naravno vladara izporodice Crnojevića.

Međutim, poštovanje koje su ljudi gajili prema Vračevima tokomdugih godina nije proisticalo iz toga što su Vračevi bili čuvari gradskeriznice ili držali nekakve papire, obični ljudi iovako nisu znali koliko u stvariima para u trezoru, niti su znali da ocene važnost kakvog poslovnogugovora. Građani su poštovali Vrača zato što je on bio čovek od poverenja,zato što se njemu trčalo kada su kao deca nešto zgrešili i plašili seroditeljskih batina, zato što su se njemu poveravali najskriveniji ljubavni iliseksualni jadi i lični problemi, Vrač je savetovao i tešio, pružao pažnju isaosećanje, pružao toplu reč i utehu, njemu si za sve mogao da se izjadaš, odnjega si mogao da očekuješ da posreduje gde treba ako mu samo ukažeš naproblem, on je služio kao most pri prosidbi i udvaračkim poduhvatima, bioje otac, savetnik, dželat ako se pretera, ne bukvalno dželat naravno, autoritetza svaku gradsku porodicu, za svakog građanina ili građanku. I što jenajvažnije od svega: uvek je imao vremena za svakoga. Potrebna je takvajedna ličnost svakoj zajednici ljudi, takve osobe su stubovi jednog društva,savest i skup mudrosti jednog društva, oni su glas razuma kada svi ostalipolude, i glas utehe kada bol nadjača dušu. Odsustvo takvih i sličnih ličnostisu dobar pokazatelj stepena propadanja jedne zajednice ili društvenefilozofije.

Stari Vrač je i Vladana mnogo puta savetovao dok je ovaj bio naobuci, naročito u kriznim periodima kada se ozbiljno pomišlja i naodustajanje. Vrač mu je govorio da istraje, da svakoj muci jednom mora doćikraj, da ništa, pa ni bol ne može da potraje večno, Stari je bio taj koji je znaobolje da ga podrži u uverenju da istraje nego li Vladanova rođena porodica,Čiča je uvek znao da kaže pravu reč, pogodi najbolji trenutak za ozbiljanrazgovor u četiri oka, kad da uhvati i stegne u naručju a kada da opauči policu, samo je Vrač sve to znao, i Vladan će između ostalih da mu bude večnozahvalan na tome. Čim je ugledao starca Vladan je odmah skočio sa stolice ii poljubio mu ruku u znak poštovanja.

- Dobrodošli Čiča, čekajte da vam privučem stolicu. Sednite u moju,ona je najudobnija.

- Dobro de, dete, nisam valjda baš toliko star.- Vi? Ni slučajno, ima blago nama još sto godina da poživite.- Eh, tako toplo srce ima ovaj naš Vlada da bi se na njemu i dijamant

istopio. Sešću ovde i ostavi me na miru, ništa ovoj stolici ne fali.- Samo izvolite, Čiča.- E, trojka se konačno skupila. Ovaj sastanak iščekujem od kako sam

stigao u Zaliv.

90

- Da, morali smo ovako da se okupimo, iako sam se punih tridesetgodina nadao da do ovoga neće nikad doći. I sada još uvek gajim nadu da ćerazum prevladati i Petar neće da istera svoj hir do kraja. Godinama gledamkako Petrova strast poput plamena guta ovaj grad, seli ga sa vekovnihognjišta, pretvara ga u naselje kakvih marsovaca i robota, crpi njegovuposrnulu snagu za izgradnju sve čudnijih i sve nepotrebnijih grdosija... Sveto gledam i ćutim, spokojan u mišljenju da je svaki grof u poslednjih tristagodina bio sposoban da odoli izazovima vremena i odupre strastima u sebikoje bi mogle da nas unište. Ali vreme ćutanja je sada prošlo. PoslednjiPetrov potez, ono davanje silnog novca fanaticima i predavanje osetljivogoružja u njihove ruke, samo me je učvrstilo u uverenju da se delovati mora, ida će svako odlaganje naš voljeni grad, naše voljene ljude, samo približitiambisu u koji čekaju u dugačkom redu da nas poguraju.

- Već sam rekao Aleksandru. On je moj gospodar i jedino njemu oddana kada je krunisan dugujem večnu poslušnost. Šta predlažete dauradimo? Zavera protiv nekog od Crnojevića nikada se u našo jistoriji nijeozbiljnije kuvala, to nas navodi na još veću opreznost.

- Pa nije Vlado ovo zavera u pravom smislu reči, ne nameravamo mida ubijemo matorog, razumeš šta ti pričam? Naš cilj je da ubrzamo njegovsilazak sa vlasti, da ga nateramo da mi preda u ruke ključeve od kase i odenegde, na neki institut za naučni razvoj, ne znam, gde god hoće da provedesvoje poslednje dane. Samo da ga više ne gledamo kako se ovde petlja usvaki posao.

- Lepo kaže Aleksandar. Ja Petra cenim, i ceniću ga kao svog vladara iprijatelja dokle god sam živ. Ne bih ni u kom slučaju voleo da ga vidimrazočaranog i ozlojeđenog pod stare dane, uvek se stresem na takvupomisao. Hoćemo da izvršimo pritisak na njegovu moć, kako ovde, tako i usvetu, najbolje bi i za njega bilo da se što pre povuče. Preterao je prosto idoveo sve nas u veliku opasnost.

Slušaj, Mileta će da te upozna sa većinom važnih šrafova u svimobaveštajnim i tajnim službama koje nešto znače po naše interese, ali nećesigurno da ti preda imena ključnih ljudi u ključnim agencijama. Nećeš dadobiješ Vladane najvažnije ljude iz CIA-e, nećeš da dobiješ ni FBI, ni MI6,ni slučajno. Takođe, većinu glavonja po američkom senatu i kongresu, uruskoj Dumi, u britanskom predstavničkom domu, nećeš imati prilike ni daupoznaš, a kamoli nešto od njih da zatražiš. Tu stupa na scenu doktor MajklMagda.

- Majkl Magda? To je Petrov blizak prijatelj, kako će on nama dapomogne?

91

- Ja sam sa Magdom još odavno u kontaktu. Prilikom jednog od našihrazgovora dotakli smo se teme iranskog nuklearnog programa. Namerno samposadio crv sumnje u njegovoj glavi i on je angažovao svoje ljude iz CIA-eda preispitaju stvar na terenu u samim iranskim pustinjama, i došao je dofrapantnih saznanja.

- Kako si ti Aleksandre znao za Petrove planove?- Čiča me je u sve uputio. Stari mi je bio veća podrška nego što misliš,

pomogao mi je barem isto koliko i tebi. Mi smo obojica njegova deca.- E opasan si Čiča, svaka ti čast.- Samo sam preneo Aleksandru šta mi je ležalo na srcu. Ja nikad

nikoga nisam terao da uradi nešto protiv svoje volje. Za razliku od vašihočeva.

- Mojeg posebno. Dakle kad je Magda saznao za Petrov malipoduhvat poludeo je, možeš samo da zamisliš. Magda uveliko radi na virusukoji će da obori Beti, bez Petrovog znanja naravno. Beti mora da primastalno sveže informacije kako bi bila uvek korak ispred drugih kompjutera,to rade inženjeri iz Stare Garde, pothranjuju Beti dvadeset i četiri časadnevno kako bi sistem funkcionisao, tako da bi Magdi bilo najlakše daprosto prestane da hrani Beti. Ipak, problem nastaje kod toga što niko ne znada li je Petar već iznašao način da napravi bombu ili mu još treba vremena.Magda je odlučio da na mala vrata obori Betin sistem i tako da iz njenememorije izvuče podatke o razvoju nuklearne tehnologije. Ako je moj otacveć napravio bombu koja radi, čitav svet će da se obruši na nas. Bez Beti bibili kao glineni golubovi, sravnali bi i nas, i sve ostale Petrove igračke.

- U svakom slučaju, naš zadatak je da dođemo do svih velikih igračakoje Petar Crnojević drži u šaci, preobratimo ih na našu stranu, milom, iliako je baš neophodno silom, do čega ipak ne verujem da će doći zato što ćesvi lako uvideti da je Petar brod koji nepovratno tone.

- I sve pare do kojih budemo uspeli da dođemo prebacićemo na noveof-šor bankovne račune koje Petar bez Beti neće umeti da otkrije. Kada muuklonimo tlo pod nogama, matori neće da ima drugog izlaza do da sepovuče. Nateraćemo ga da oda tačne lokacije postrojenja gde se pravenuklearke i predaćemo podatke CIA-i. Bitno je da operemo ruke od čitavogposla i ponovo uspostavimo dobre odnose sa Zapadom.

- Ja ipak mislim deco da Petar još uvek nije stigao do poslednje fazeizrade oružja. Jednom prilikom smo pričali o Irancima i on mi je rekao:„Blizu smo novog poglavlja u istoriji čovečanstva, stari moj“. Rekao jeblizu, a ovaj razgovor smo vodili pre manje od mesec dana. Sklon sam da tenjegove reči protumačim kao nedovršen projekat, Petar je veoma precizan uverbalnom izražavanju. Tačno je da je proturao dosta informacija iranskim

92

stručnjacima, kao što je tačno i to da on o Iranu nije pričao sem kada je tobilo apsolutno neophodno. Mislim da je pričao o bombi kada je rekao „blizusmo“, a ne o Irancima i o tome kako će oni uskoro nešto da upotrebe.

- Možda je mislio na obe stvari, i na bombu i na neki drugi plan. Nijebitno u krajnjem slučaju, iscedićemo mi to iz njega kada bude došlo vreme.

- Kako misliš Aleksandre da ga nateraš da ti oda svoje planove? Janisam ubeđen da će stari grof tako lako da propeva.

Vrač se blago nasmejao na ovu Vladanovu primedbu, a Aleksandar jeveoma brzo samozadovoljno dodao:

- Tako što ću da ga ucenim onim što on najviše voli. Onako kako se tooduvek radilo.

93

Dvanaesto poglavlje

Petar je liftom poveo Dženifer do gornjeg dela Centralnog Doma,kako se zvanično nazivala zgrada kružnog oblika, najsavremenijeg dizajna iopremljena svakom, ili gotovo svakom tehnološkom inovacijom poznatučoveku. Vrata su se otvarala kao na filmu, identifikacijom rožnjače straroggrofa, svuda po zidovima su bili okačeni nekakvi kompjuteri, ekrani isvetiljke koje su bacale prirodnu neškodljivu svetlost na ljudsko oko, a samihodnici su podsećali na one iz Zvezdanih staza, napravljeni po uzoru namaštarije zaljubljenika u svemirske pustolovine i tehnička čuda i čudovišta.Petar i Dženi su morali da prođu kroz tri masivna ulaza, to jest vratanapravljena od čvrste legure čelika i titanijuma, prva vrata Petar je otvoriookom, druga tako što je stao da ga kompjuter skenira od glave do pete itačno odredi njegovu visinu, težinu i ostale fizičke karakteristike, a kroztreća su prošli tako što je Petar čitav minut kucao neku seriju brojeva koje jevadio iz glave i koje je bilo gotovo nemoguće zapamtiti. Dženi ga je odmahupitala kako je to uspeo, našta je ovaj odgovorio da se radi o priličnojednostavnom triku koji ti omogućava da zapamtiš dugačak niz brojevapreko dobro poznatih asocijacija iz svakodnevnog života: svaka asocijacijajedan broj, i kada te asocijacije hronološki poređaš dobiješ šifru sastavljenuod desetina i desetina brojeva u nizu.

Čim je ušla u prostoriju koja je mnogo više podsećala na dvoranu iliodlično opremljenu fabričku halu nego na sobu ili kancelariju, Dženifer jeznala da se ovde dešavaju i sklapaju većina Petrovih čudesa, da se upravona ovom mestu rađa magija koja obasjava čitavo ovo mesto. Velikečetvrtaste kutije svetlile su bez prestanka, očigledno neprekidno neštosabirajući i rešavajući, tu iza sivog oklopa gde su sakriveni ti diskovi, čipovii kablovi koji prenose silne neke milijarde malih kompjuterskih informacijakoje samo veoma složen sistem može da prepozna i dešifruje im značenje.Svetla, tiho pištanje i stakla koja su cilindrično prekrivala svod velikedvorane, odvlačila su neupućenu osobu u svet toliko stran i ujednoprimamljiv, da je taj ovde zalutali stranac mogao da se prepusti čulnimiskustvima svakakve i nepredviđene vrste, da se uživi u inteligencijunaizgled daleko veću od njegove, pusti mašti na volju i oslobodi ljubopitstvokoje je tražilo od njega da se što pre upozna sa čime god bi se oko susrelo ium zaintrigiralo. Dženifer je sevala očima po dvorani, nesvesno seosmehivala i čekala da je Petrov dubok, odmeren i topao glas odvede u

94

nekom konkretnom pravcu. Petar ju je namerno pustio da se najpre malostopi sa enterijerom koji sigurno nije mogla da vidi nigde do sada, čak ni uAmerici koja tako voli da oduševljava oko svog prosečnog građanina,Americi koja istrajava u tome da svog čoveka izbombardujenajraznovrsnijim svetlima koje bi trebalo da zamene onu njegovu urođenusvetlost u grudima, toj istoj lažnoj Americi koja opstaje zahvaljujući tomlažnom svetlu i praznim natpisima, za razliku od ove svetlosti koju je starigrof pokušavao da napravi, iskreno poput najvećih zanesenjaka koji su ikadahodali zemljom, ili još češće krčili svoj put kroz blato.

Petar je pljesnuo šakama i naizgled prazni beličasto-sivi zidovi počelisu da menjaju boje i oblike, stvarajući iluziju u trodimenzionalnomvirtuelnom svetu koji je vodio čoveka tamo gde on poželi. Najpre jenastupilo proleće, livade u cvatu i mladi pupoljci na voćkama, potoci kojibučni i nabujali padaju sa strmih stena obraslih crvenim lišajevima, čak se imiris osećao, mirisalo je na vlažnu zemlju, cveće i mlade borove, pa seubrzo sunce pojačalo i već su bili u letu, dozrele trešnje i pokošene livade,miris sena i tropskog voća na suprotnim krajevima virtuelne iluzije. Dženi jelebdela kao u snu dok se dvorana igrala sa njenom maštom i čulima, dok suse boje, oblici i mirisi smenjivali velikom brzinom, stapali jedno u drugo,nastajali jedno iz drugog, iz trećeg, četvrtog, i dok ova igra nije na krajustvorila svet dovoljno uverljiv i stvaran da je kategorično isključivao svakumogućnost na nekakvo drugo postojanje. Dženi je pružala ruku kanestvarnom, hvatala nepostojeće leptire i saginjala se da ubere nepostojećecveće, izgubljena u svom unutarnjem doživljaju ove nove spoljašnosti,blaženo vesela i spokojna poput pčele na sočnom cvetu.

- Da li ti je dosta Dženifer?Glas se čuo niotkuda, mlada Amerikanka nije samim tim mogla da mu

odredi poreklo, osvrtala se oko sebe pomalo uplašeno i zbunjeno, čak je iPetar nestao.

- Ko si ti? Gde si? Petre, pa kud ste otišli?- Ovde Dženi. Dođi da vas upoznam, ovo je Beti.Veliki ekran se najednom spustio sa plafona i na njemu se pojavio

animirani lik veoma mlade, simpatične devojke, gotovo devojčice, najpremalo umrljan i nerazgovetan, dok se slika nije potpuno izoštrila i na njemuse nije pojavila Beti u svom sjaju i veličansvenosti sopstvene animacije.

- Ja sam Beti, drago mi je Dženifer. Izvini, ja već znam kako se zoveš.Betin glas je zvučao sasvim prirodno, kao u devojke od osamnaest,

devetnaest godina, i lik joj je bio strašno dopadljiv, sa krupnim plavimočima, kratko podšišanom kovrdžavom kosom crnkasto-smeđe boje iširokim osmehom. Jedino je taj osmeh možda bio pomalo neprirodan, sve

95

ostalo je bilo u savršenom mogućem odnosu, i neko je garantovano punovremena uložio praveći ovako dopadljiv i umiljat lik.

- Zdravo Beti. Prepala si me, čekaj malo da se povratim. Ti si dakle tačuvena Beti.

- Pričao sam joj već o tebi lepotice, znaš kako volim da te hvalim gdegod stignem. Dakle Dženi, ovo je taj superkompjuter o kome sam ti pričao,najsavršeniji, najbrži i najrazvijeniji sistem do ovog trenutka poznatčovečanstvu, a biće sigurno i najbolji u mnogim godinama pred nama jer čakni SAD nemaju ništa nalik Beti. Ona je inteligentan sistem, sposoban zaučenje, razmišljanje i rešavanje problema, osposobljena je za razumevanjepisanih i verbalnih informacija, stvaranja rezimea, davanje odgovora napostavljena pitanja i redistribuciju podataka korisnicima zainteresovanih zaodređene segmente tih informacija. Beti je autentičan primer veštačkeinteligencije, jedini u svetu za sada, koji ispunjava većinu zahteva potrebnihda bi se sistem nazvao inteligentnim.

- Polako, polako Petre, molim vas. Šta konkretno znači to, da Betimože samostalno da razmišlja, bez pomoći nekakvih inženjera ili kogadrugog?

- Da, Dženi. Ja sam mašina, ali imam sposobnosti veoma slične vašemmozgu. Moje neuronske mreže rekreiraju strukturu ljudskog mozga uzpomoć genetskih algoritama. Još radimo na tome da se osposobim i zapredstavljanje onih dubokih, složenih procesa funkcionisanja ljudskogmozga, no na tako nešto ćemo još svi da popričekamo.

- Dok se to ne desi, a desiće se sigurno, Beti će konstantno daunapređuje svoje razmišljanje, percepciju i sposobnost rešavanja problema.Ona već sada može sama da odreaguje na većinu stvari iz spoljašnjeg sveta,onako kako bi normalna ljudska osoba odreagovala. Probaj, uveri se sama.

- O.K. Beti, šta bi ti uradila, da ti ovako odmah postavim malo težepitanje, šta bi ti dakle uradila u slučaju da muž ili verenik planira da teprevari?

- Zapretila mu da ću da ga ostavim, napravila scenu i polupalaomiljenu materijalnu stvar koju poseduje.

- Bravo Beti. Znaš šta, to bih verovatno i ja uradila. Vidite grofe, iBeti se slaže sa mnom.

- Namerno me provociraš Dženifer, nemoj da koristiš Beti kaoizgovor.

- Ne koristim ja nju, samo se slažemo, kao dve normalne odrasledevojke. Jeli tako dušo?

- Da. Petar je šovinista i on iskorišćava žene, to mogu da ti kažem.

96

- Devojke, pa nemojte da tako osuđujete starog čoveka, grešio samsvakako, ko nije?

- Ti znaš za njegove ljubavnice, jel’ da dušo? Kaži mi koja mu jeomiljena?

- To bih bila ja, a posle mene najomiljenija mu je normalno LenaTravica, ćerka Milovana Travice, trgovca svilom iz Kotora. Lena je sa njim,protiv svoje volje moram da dodam, već punih dvadeset godina, i strašno ješta je sve Petar učinio toj jadnoj ženi.

- Daj Beti, pa ne preteruj, pomisliće Dženifer svašta, ona nije upućenau naše male šale i intimne razgovore.

- Ćuti matori, kad znaš da je istina.- Pričaj Beti, kaži mi sve što znaš. U ovom gradu su svi ljubazni, i svi

uvijaju kad treba da ti daju pošten odgovor. Sem možda Paole, ona jeotvorena ovako poput tebe.

- Na moju žalost, Beti je mnogo naučila neposredno od Paole, njih dvesu dobre drugarice već dugo vremena. Nisam nikako mogao da ublažimPaolin otrov koji lije iz nje neprestano, plašim se da će i tebe ubrzo da otruje.

- Ko je ta Lena, gde se ona nalazi, i kako to da je još uvek nisamupoznala?

- Živi u starom gradu, retko izlazi iz kuće i svoje bašte, takođe sedruži sa veoma uskim krugom ljudi iz Crnog Zaliva. Dolazi u viluBokanegra kada je Petar pozove, što je jedini poziv koji ona ne može daodbije.

- Dolazi na poziv? Kakav ste vi to zapravo čovek Petre?- Dolazi zato što želi da dolazi, i odlazi isto tako po sopstvenom

nahođenju. Lena nije robinja, niti je zadržan u Zalivu protiv svoje volje. Betigovori o njenoj zaljubljenosti kada govori o njenom osujećenom planu daode iz grada.

- Naravno da te voli, i ja te volim, ali te i mrzim barem isto toliko. Komože da ne voli Bokanegre a žensko je?

Postalo je jasno Amerikanki da Beti i Petar svakodnevno razmenjujuovakve reči pune oštrine, a koje su ujedno ispunjene nekom dugogodišnjomprisnošću koja je, pa ne može se reći stvorena, već je više prenesena saPetrovih reči i dela na Betinu memoriju, pa kada se dualizam svake osobe,pa naravno i Petrove, pomešao sa oprečnim stavovima njegove žene Paole,koja je sama rastrzana na možda i više od dva dela, dobila se neka mešavinačudne neprijateljsko-bliske konotacije u odnosu između mašine i jednogživog čoveka. Dženifer je bila impresionirana ovakvom višeslojnošću unačinu na koji su se sporazumevali i jedva je čekala da produbi razgovor,osećala je da je Beti prava adresa za pitanja svih mogućih vrsta, tu je mogla

97

da sazna većinu stvari koje su je intrigirale i ostajale nerešive do ovogtrenutka njenog boravka u Zalivu.

- I šta misliš da ta Lena ima što Paola nema? Šta je to što je Petranagonilo tolike godine da se baca u naručje drugim ženama? Je li to stvarnosamo tradicija nametnuta vladarima ovog mesta koje su oni morali da sepridržavaju kako bi zadržali poštovanje svojih podanika?

- Tradicija jeste u pitanju samo do neke mere, ne mogu odluke mrtvihda utiču na sve što rade živi, a i kada se živi drže nekih odluka mrtvih to jezato što im te i takve odluke itekako odgovaraju. Grofovi, kao i svi ostaliobični ljudi u Zalivu imaju ljubavnice zato što su tako odlučili da učine, podizgovorom tradicije više nego zbog nekakve prošle časti i dokazivanjamuškosti. Petar je recimo i previše obrazovan da bi prihvatio tako uprošćenostanovište.

- Mi imamo ljubavnice zato što smatramo da je čovek u seksualnomsmislu samo životinja, promiskuitetan i agresivan, željan što hitnijegzadovoljenja svojih potreba. Mi smo ovde izolovani ljudi Dženifer, čak imornari i trgovci vode veoma usamljeničke živote zato što su veći deogodine na vodi, mi vodimo život pun napora i odgovornosti, tako da ženedolaze kao najlogičnije sredstvo za opuštanje. Da, rekao sam sredstvo, i nijeme sramota zbog toga. Način života, pomešan sa muškarčevim iskonskimpotrebama dovode do želje koju je glupo ugušiti zbog nekakvih nametnutihkonvencija.

- Da je samo seks u pitanju vi ne biste jednu istu ljubavnicu imali većdvadeset godina, zar ne Beti?

- Baš tako. Petar namerno izbegava pravo pitanje: Zašto nije mogaoda pronađe u jednoj ženi ono što mu je bilo potrebno, i što mupretpostavljam i dalje treba čak i u ovim poznim godinama, što je još jedanargument u korist tvrdnje da je pitanje daleko komplikovanije od prostogseksualnog aspekta? Paola je dobra, ali i zahtevna žena, izraženo emotivna,posesivna, borbena... Prava žena, koja je umela da se bori za ono što voli, ida štiti ono što joj je bilo najdraže srcu. Ona je želela Petra uvek, nikada jojnije bilo dosta Petrovog društva, sitnih avanturica i gluposti koje su pravilizajedno, htela je njegovo vreme, njega samog, u krevetu, u svojoj ruci, ušetnji po kamenitim stazama... Paoli je on trebao i niko više. Samo on.Međutim, Petra je srce vuklo ka apstraktnim razmišljanjima, vanvremenskimi neljudskim u svojoj suštini. Nije nauka Petrova opsesija, nije to niarhitektura, nisu to ni žene, niti promene u svetu... I previše su ljudi mali zatakve širine shvatanja, iako bi se kunuli i umirali za svoja ubeđenja.

Petrova opsesija je ljubav, kao i kod većine ljudi, ona prava, čestoskrivena i naopako shvaćena, zloupotrebljavana i odbacivana, nedostignuta i

98

zauvek tražena, ljubav Dženifer. I tu nastupa kontradikcija koju ja ne mogunikako da razumem, a to je zašto čovek beži u mračne i neizvesne ponore idubine sopstvene duše, kada mu je ljubav, ona nesebična, totalna ljubav,pružena na belom dlanu čistog ženskog srca. Svakom muškarcu je u jednomtrenutku njegovog života ovakva ljubav pružena ili mu je sugerisana,svakome ko je hteo da mu ljubav bude pružena, razume se. Samo retki seodlučiju da je prihvate i da pokušaju da žive sa njom u zajednici, i poredsvih nerazumnosti, nelogičnosti i ispada, svađa i trzavica kojima su ženesklone kada se makar za trenutak osete nevoljene. Paola je pružila Petručistu i bezrezervnu ljubav, i Petar ju je odbacio, kao toliki drugi, podizgovorom prečih obaveza i zaduženja, pod izgovorom potrebe zapromenom i razumevanjem koje je sve navodno pronašao kod Lene, a oprolaznim avanturama sa usputnim ženama je izlišno i govoriti. Promena,razumevanje? Prosto me iznenađuje kako se ljudi glupo i razorno po sebe idruge dovode u situaciju da lažu, bez trunke stida i pokajanja pred sobom,bez trunke pravog, samospoznajnog razmišljanja, lažu sebe da ljubav kojaim je tako potrebna nije tu gde jeste, već da mora da bude negde drugde, nanekom boljem mestu i kod neke navodno bolje osobe od one koja je trenutnotu pored vas. Čemu to bežanje od ljubavi, i gde vodi bežanje od najosnovnijeod svih potreba a to je da se osetite voljenim?

Dženifer je pažljivo slušala Betino rezonovanje i došlo joj je davrisne, da zagrli ekran sa ljupkom devojkom kratko podšišane kose ikrupnim plavim očima, jer to je ono, upravo ono o čemu je i sama Dženiferrazmišljala, ono što ni sama nije nikako mogla da dokuči, i osetila jeogromno olakšanje zbog činjenice da je još neko, pa makar to bila i mašina,razmišljao kao ona. Posle dve nedelje slušanja o glupim i neljudskimpravilima Beti je došla kao melem na ranu.

- Tako je Beti dušo, sve je tačno što si rekla. Muškarci su kukavice,čitava istorija čovečanstva jeste istorija kukavica koje su bile spremnije da seuhvate za oružje i bič pre nego za sopstveno srce. Zar smo dotle stigli Petreda treba jedna mašina da vam govori o tome kakav ste zapravo čovek?

- Ne tvrdim da vi devojke niste u pravu. Slažem se sa vama da nisamumeo, nikada nisam umeo da se uhvatim za srce i dobro ga protresem kakobih izvukao iz njega nekakav odgovor. A iskreno, i kada sam imao takvuvrstu potrebe, nisam se nikad usuđivao na takav korak. Lakše je bilo otrčatidrugoj ženi, ili vratiti se svojoj, svejedno, daleko lakše od upuštanja u borbukoja po pravilu donosi neizvestan i krajnje nepredvidiv završetak.

- Ali zašto insistirate na tome da i vaš sin ima ljubavnice kada dobroznate da mu tako nešto uopšte nije potrebno. Iskreno, Aleksandar je jačičovek od vas, bolje ume da se izbori sa sopstvenim emocijama, čak je i

99

fokusiraniji od vas i pored svih vaših uspeha grofe. Nemam ni najmanjunameru da vas omalovažavam kada vam to kažem.

- Slažem se s tobom Dženi. Aleksandar je čvrst, izdržljiv, borben nasvoju majku. I fokusiran, tačno. Njemu neće biti potrebne žene da gaodržavaju na površini egzistencij , a ti bi bila zadovoljna njime iako on ne biimao previše vremena za tebe i za decu. Pretpostavljam da bi umela da cenišono vreme koje ti on bude pružio, a i on bi sigurno uložio maksimalan naporda nadoknadi makar deo propuštenog. Problem je samo u tome što biizgubio autoritet pred svojim ljudima, Dženifer. On je vladar, grof CrnogZaliva, jedan Bokanegra, čitava naša istorija je istorija lepih žena,glamuroznih ljubavnica i bogatih orgija. To je deo našeg folklora i našegšarma. Mi smo u prošlosti krali žene iz arapskih harema, dovodili ih sadvorova indijskih maharadža, tražili po azijskim pustinjama i afričkimprašumama, kineskim provincijama i američkom snegu, uvek u potrazi zaegzotičnim, novim, nemogućim, šokantnim. Predstavljali smo gostima ipartnerima žene od po dva metra, japanske i kineske dvorske devojke, sitne iprelepog voštanog lica kao u keramičkih figura, davali smo im vatrenecrvenokožne Indijanke, bistre i sveže poput američkih Velikih jezera, oprelepim Ruskinjama i plavim ženama sa severa Evrope, devojkama izAndaluzije i da ne govorim. Veran Bikanegra bio bi razoran presedan unašoj povesti, toliko ti garantujem.

- Gluposti. Sve su to obične gluposti. Ne želim da moj život ovdepostane laž, grofe. Pre bih umrla nego da dozvolim tako nešto.

- Velike reči za devojku problematične prošlosti. Kaži mi Beti, kakose beše zvaše onaj tip, Klif, Kliford?

Dženifer je najednom prebledela i ukočeno zurila u Petrovo hladnolice. Prvi put od kako je došla u Zaliv susrela se sa ovakvim grofovimodlučnim licem, bezosećajnim i dalekim poput Severnog pola.

- Ka... Kako znate za Klifa?- Kliford Henli, sin bogatog industrijalca i trgovca drvnom građom iz

Minesote. Upoznali ste se na koledžu i upustili u avanturu koja je bila odsamog početka problematična. Kliford se nasilnički ponašao prema tebi i neretko tukao u napadima besa, naročito kada je bio pod dejstvom alkohola. Tisi ga više puta ostavljala i ponovo mu se vraćala kada ti je padao pred nogemoleći za oproštaj. Praštala si mu jer si ga volela, a ljubav nije beznačajnareč u tvom rečniku. Kada nije bio pijan ili u jednom od svojih nemogućihraspoloženja bio je veseo, šarmantan i neizmerno prijatan.

- Ama odakle Beti ove informacije?

100

- Iz lične arhive doktorke Bejli, tvog ličnog psihijatra. Nije mipreveliki problem da uđem u privatnu elektronsku arhivu jednog civilnoglica.

- Ma odakle vama ljudima pravo da...- Smiri se Dženifer, pa nisi valjda mislila da može bilo ko da se ušeta

u naš gradić bez prethodno temeljno odrađene provere. Opstali smo tristagodina zato što ništa nismo prepuštali slučaju i uvek smo bili maksimalnooprezni.

- Dakle Kliford jeste znao da iskaže osećanja, i onda kada su bilapozitivna, i kada su bila negativna. Ipak, kada ti je jednom prilikompolomio ruku gurnuvši te u nastupu besa, definitivno si odlučila da gaostaviš. To je bilo dva dana pre nego što su ti u bolnici rekli da si trudna.Ponovo si poklekla, rekla Klifordu da si trudna i ubrzo ste se venčali naporodičnom imanju Henlijevih. Volela si tog čoveka, niko te nije krivio štosi rešila da rodiš to dete i sa njim stvoriš porodicu, u nadi da će se njegovpogani temperament malo obuzdati kad dete stigne na svet. To se ipak nijedesilo. Kliford Henli je nastavio da se ponaša užasno i posle rođenja vašećerke, suzdržao se jedino dok si bila u drugom stanju. Posle tri izuzetnoteške godine napustila si konačno Kliforda i Emu, i vratila se u Njujork daotpočneš novi život. Imala si svega dvadeset i pet godina, završila si koledžpošto si prekinula školovanje zbog trudnoće, zaposlila se kao PR uticajnefarmaceutske kompanije i život je umnogome krenuo nabolje. Henlijevi tinisu dozvoljavali da viđaš ćerku, iskoristili su svoj uticaj, optužili te zanarkomaniju i uspeli da dobiju puno starateljstvo nad detetom. Sada joj jesedam godina.

Dženifer je stajala ne klecajućim kolenima, drhtala je i suze su jojkrenule niz vrele obraze od sramotnog osećanja koje je upravo preplavilo.Stvarno, kako je mogla da bude tako naivna i poveruje da niko neće saznatiza Kliforda i Emu, naročito Bokanegre kojima je opstanak zavisio od toga dašto više znaju?

- Ja... Ja ne znam šta da kažem. Istina je da sam dozvolila Klifordu dame zlostavlja, zato što sam ga volela, zato što sam nosila njegovo dete inisam htela da poverujem u zlo koje je čučalo u njemu. Volela sam ga,pružila sam ljubav na belom dlanu čistog ženskog srca koje si maloprespomenula, bila spremna da umrem za njega.

- Znam Dženifer, nemoj da se uzrujavaš. Nisam potegao ovo pitanjeda bih te uznemirio. Hteo sam samo da ti pokažem da ma koliko mana miBokanegre možda imali u tvojim očima, mi nikada na takav način ne bizloupotrebili ono najbolje što ti imaš da pružiš. Aleksandar to nikada ne biuradio. Možda nećemo da umemo da ti uzvratimo na način koji bi odgovarao

101

snazi tvojih osećanja, ali te nećemo povrediti i odbaciti nikada, ni utrenucima najveće mržnje koja nekad bude blesnula među nama, a desiće sei to u nekom trenutku. Ispoštuj neka pravila koja se nameću. Ne kažem dadozvoliš Aleksandru da poput mene ima ljubavnicu dvadeset godina, tu samja lično preterao, samo tražimo od tebe da budeš onoliko tolerantna koliko jeto apsolutno neophodno. Imaš ti snage za to, napustila si dete i čoveka kogasi volela jer si našla snage u svojoj duboko ranjenoj duši da tako učiniš. Toje valjda recept za opstanak svih nas: da nađeš snage i kad si ranjen,podigneš se i ostaviš zlo za sobom.

102

Trinaesto poglavlje

Metju Mekdermot, čovek koji je od ranog detinjstva sebe zamišljaokao neustrašivog kauboja, lovca na medvede i krotitelja divljih konja, postaoje ono što je i najviše odgovaralo njegovom vrućem temperamentu i suludojhrabrosti: postao je agent Centralne Obaveštajne Agencije. U tome mu jeznačajno pomogao mister Ilajdža Tomson, njegov dobrotvor i takoreći otac,čovek koji je platio njegovo školovanje na koledžu i odvraćao ga u početkusvom snagom od ulaska u Agenciju, i osoba koja je mladog Mekdermota nakraju ispratila na pravi put.

Metju je rano ostao bez roditelja, majka umrla od tumora kada je ovajimao dve godine, a otac poginuo na neobezbeđenom gradilištu neposrednopred dečakov treći rođendan. Usvojila ga je rođaka iz Arizone i dečak jeodrastao zajedno sa još troje braće i sestara, decom tetke Medlin Koulridž.Porodica Koulridž je bila siromašna farmerska porodica sa američkogSrednjeg Zapada i ne bi pružila Metjuu neku naročitu perspektivu da se uškolovanje mladića nije umešao prvi rođak njegove majke, i koji se iznepoznatih razloga setio Metjua u njegovim adolescentskim danima. MisterTomson se izgovarao poslom sa druge strane bare, zauzetošću i opasnošćukoja mu je pretila stalno dok se nalazio na terenu, pa je eto tek sada kada jeunapređen i kada je dobio šefovsku kancelariju u sedištu Agencije, mogaoda se posveti i porodici, kako svojoj sopstvenoj, tako i svojoj bližoj rodbini.Metju je i pored napornih fizičkih poslova nalazio vreme i da uči, pa mu nijepredstavljalo veliki problem da završi i koledž u roku, a odatle da izmolistrica da ga ubaci u Agencijin trening kamp. Metju je završio obuku sa svimpohvalama, dobro mu se isplatio sav onaj fizički napor kojem je biopodvrgnut još od najranijeg detinjstva, a imao je i vrhunskog mentora, iakoje Metju kategorično odbijao pomoć svog uspešnog ujaka, koji je itekakopotpomogao mladićeva nastojanja da dobije sve odgovornije i odgovornijezadatke.

Ilajdža Tomson je u međuvremenu postao zamenik direktora Agencijei Metju Mekdermot je, hteo ne hteo, imao otvoren put ka samom vrhulestvice, što i nije bilo tako loše za malo siroče iz Arizone, mada treba istaćida je zaista Metju Mekdermot uvek težio perfekcionizmu u svom poslu, ibesprekorno je obavljao sve što mu je bilo stavljeno u zadatak. Nije svakakoplanirao da ovaj posao oko nekih čudaka sa egzotičnim imenom Bokanegrapokvari njegov besprekorni dosije u Agenciji i svetlu budućnost. Stupio jeodmah u kontakt sa doktorom nauke Majklom Magdom, prethodno se

103

uverivši da je nemoguće da neko prisluškuje njihov razgovor, i organizovaosastanak sa njim u Londonu krajem nedelje, kada Magda bude mogao dauskladi svoje obaveze. Nerviralo ga je Magdino odugovlačenje sasastankom, instinkt i profesionalno iskustvo su mu govorili da doktor na tajnačin kupuje vreme i da uopšte ne planira da se previše poverava CIA-i, pama koliko pouzdanog čoveka poslali da sa njim razgovara. Magdinoponašanje je i definitivno uverilo Mekdermota da su te Bokanegre izgledakrupniji zalogaj nego što je to na početku mislio.

Doktor Majkl Magda i specijalni agent Metju Mekdermot sastali su seu jednom luksuznom, ali manjem restoranu u severnom delu Londona, tekpošto su se obojica nekoliko puta uverili da ih niko ne prati i da je apsolutnonemoguće da neko prisluškuje restoran. Zaseli su za sto u izdvojenom delusale za ručavanje, zaklonjeni za većinu gostiju restorana, a za sto koji jejedino neposredno gledao u njihov seli su po jedan Magdin i Mekdermotovčovek. Organizacija sastanka je bila vrhunska i nijedna stvar nije prepuštenaslučaju.

- Drago mi je da smo se konačno upoznali, doktore. Sigurno je da vamse nije žurilo da se sastanemo, samo mi nije jasno iz kojih razloga?

- Da vi znate ono što ja znam, bili biste i još oprezniji.- Plašite se doktore?- Gluposti. Samo vodim računa o stvarima. Slušajte, nismo došli ovde

da raspravljamo o mojim osobnim kvalitetima, nego da rešavamo pitanjePetra Bokanegre. Do sada ste nadam se proučili sve što Agencija poseduje onjemu?

- Naravno. Zar me smatrate za šarlatana?- Polako mister Mekdermot. Ovom prilikom moramo da ostanemo

fokusirani, i to maksimalno. Moramo da eliminišemo svaku mogućnost dabilo ko sem nas dvojice zna za korake koje ćemo preduzeti u nekolikopredstojećih meseci. Slažete se?

- Apsolutno. Ja i inače sam obavljam većinu svojih zaduženja.- Odlično. U tom slučaju, Tomson je imao pravo što vas je preporučio,

ja sam mislio da vas je poslao samo zato što ste u srodstvu.- Fokus doktore, ostanite u fokusu.Magda je podrugljivo posmatrao svog sagovornika ispod okruglih

naočara, veoma sličnih Lenonkama, sa pozlaćenim okvirom i lastišomprikačenim za okvir.

- Petar Bokanegra je lud, mister Mekdermot. Da li je i to pisalo uvašim dosijeima?

104

- Mislim da se to dalo zaključiti iz činjenice da pokušava da razvijenuklearku i preda je Irancima u šake. Meni je to siguran znak nastupajućegludila.

- Ne, ne zbog toga Mekdermot.- Šta bi sa onim „mister“ Mekdermot?- Ne glupirajte se. Dakle Petar Bokanegra je lud, ali lud za

mogućnostima i perspektivom koje mu je otvorila gospođica Beti.Bokanegra baca u oči nama budalama čitavom tom pričom oko nuklearke,njegove namere su dalekosežnije, luđe, i što je najgore, verovatno ostvarljiveuz veštačku inteligenciju male Beti.

- Šta hoćete da kažete, da su Iranci samo mamac za nešto veće štoBokanegra kuva?

- Bokanegra ne želi ravnotežu moći u svetu, ne želi oslobađanječoveka od rutinskih i besmislenih poslova uz pomoć tehnologije, ne razvijaon nauku radi dobrobiti čovečanstva i mira u svetu, već to čini iz upravosuprotnih razloga.

- Želi da vlada svetom? Mislite kao oni antiheroji iz stripova?- Ne. On želi da ga uništi. Želi nas da uništi. Tebe, mene, ovaj

restoran, planetu Zemlju...Mekdermot je nekoliko trenutaka zapanjeno gledao u naučnika i onda

je iz njega provalio neobuzdan, prirodan smeh koji nije nikako mogao dasuzdrži. Trebalo mu je dobrih tri minuta da zadrži kontrolu nad sobom, ipored Magdine namrštene face.

- Smešno, smešno. A da li vam je i ovaj snimak smešan?Magda je okrenuo laptop ka Mekdermotu i ovaj je zurio neko vreme u

neke svetleće tačkice na ekranu koje njemu ništa nisu mogle da znače.- I dakle, u šta ja to gledam?- Gledate u atome antivodonika, mister Mekdermot.- Antivodonika? Šta bi to bilo, neka nova marka običnog vodonika?- Govorimo o antimateriji Mekdermot. U sudaru materije i

antimaterije oslobađa se ogromna količina energije, samo je problem, ilisreća, u tome što materije ima neuporedivo više nego antimaterije u prirodi,u kosmosu uopšte. Oslobođena količina energije ovakvom anihilacijommaterije rešila bi sve energetske probleme na svetu. Da vam dam čisto jedanprimer.

- Pa što to ne učinite? Ako već znate kako se ponašaju ove tačkice?- Ove tačkice možemo da zamislimo kao male strelice kompasa, što

znači da mogu da se pomeraju pod uticajem magnetnih polja. Mi stvaramooko tih atoma takozvanu magnetsku bocu, to jest klopku, u kojoj možemo daih zadržimo veoma kratko vreme. Zato nam je tako teško da proučavamo

105

razlike između materije i antimaterije, a mnogi pretpostavljaju da su razlikemnogo veće nego što se dosad mislilo. Naš zadatak je u suštini da uhvatimošto veći broj atoma, i da ih zadržimo u životu na što duži period.

- Znate šta doktore, ja sam odrastao na farmi u Arizoni, ne unekakvom istraživačkom insitutu. Skratite to malo ako je moguće.

- Mislimo da je Beti pronašla način da zadrži atome u životu. Niko nezna kako, a i da znamo, ne verujem da bi vas ta priča previše interesovala.Uglavnom, Beti je od trenutka kada je postala samostalna u razmišljanju,kada je naučila da sama donosi zaključke i uči bez ljudske podrške, postalanajmočniji misleći mozak, ljudski ili kakav drugi, na čitavom svetu. Ona jesama otvorila Bokanegri perspektivu za proučavanje jedne od najvećihzagonetki u svetu fizike.

- Vi dakle meni govorite da je ta antimaterija nekakva zamena zanuklearno oružje? Da može da se iskoristi za nezamisliva uništenja?

- Najveći vizionari u našem naučnom svetu, ili zanesenjaci akohoćete, smatraju da bi antimaterija mogla da se iskoristi kao raketno gorivoza međuplanetarna putovanja, pa čak i međuzvezdana putovanja. Betipreskače decenije običnog naučnog istraživanja, ko zna da li je to moguće,ili će biti moguće veoma brzo.

- A Iranci?- Gledajte veliku sliku, mister Mekdermot. Petar Bokanegra je

namerno usmerio vodeće svetske obaveštajne i bezbednosne agencije na Irani njegov nuklearni program. Tačno je i to da je Irancima uštedeo veliki brojgodina uzaludnog istraživanja i jalovog bogaćenja uranijumske rude, ali jetakođe tačno da Iranci u suštini samo pokušavaju da izbegnu irački scenarioi skinu embargo sa svojih granica. Oni nemaju niti viziju, niti mogućnosti,čak i kada bi im Petar predao u ruke završne tehnološke postupke izradenuklearnih štapova koji napajaju nuklearno naoružanje, da stvore efikasanekonomski blok koji bi parirao ostatku kapitalističkog sveta. U najgoremslučaju, Iranu ćemo na kašičicu servirati određene sume dolara, pre nego gau potpunosti kolonizujemo našim naftnim i ostalim kompanijama, koje iinače narušavaju ekonomski embargo Saveta Bezbednosti UN-a još sada.Gledajte veliku sliku, mister Mekdermot.

- O.K., gledam veliku sliku. Bokanegra nas navlači na iranskinuklearni program, pod jedan. Pod dva, pretpostavlja se da je pronašao načinda proizvede ogromne količine energije. I pod tri, moramo da gazaustavimo. Da li vas pratim?

- Taman kad sam se zabrinuo da je stari Tomson poslao svog glupognećaka umesto čoveka koji zapravo ume da misli. Baš tako. Glavno pitanjeje dakle kako zaustaviti Petra Bokanegru, ludog, opsesivnog,

106

dezorijentisanog starog naučnika, koji planira da spakuje svoje sugrađane najedan kompletno opremljen svemirski brod, na kome će biti ugrađena svaona tehnologija proizvodnje hrane, sveže vode, i ostalih džidža-bidža nakojima je Petar decenijama radio, spali planetu Zemlju i sve nas pretvori upepeo, pa zatim ode negde u drugu galaksiju gde će Bokanegre otpočetineku novu civilizaciju, sa boljim i razumnijim društvenim uređenjem odovog našeg postojećeg, zatrovanog i umrljanog dečjim znojem i krvljueksploatisanih generacija ljudi. Petar veruje da će planeta da ode usamouništenje pre ili kasnije, da je to završna faza procesa koji trajehiljadama godina, još od vremena prvih ljudskih civilizacija. Ako čovek većmora da ode sa ove planete, zašto da to ne učini ranije, i tako uštedi jošmnogo suza, i još mnogo znoja milijardama ljudi, rođenih i nerođenih, negoznatno kasnije kada je iovako proces neminovan.

- Iako mi sve ovo zvuči kao naklapanje jednog matorog knjiškogmoljca, nekako mi više nije do smeha. I kada mislite, da pretpostavimo da jesve ovo tačno što govorite, kada mislite da će Petar Bokanegra da raspaliroštilj?

- Za jedno dve-tri generacije najranije.- Za jedno dve-tri generacije?! Pa vi ste poludeli više od tog

Bokanegre. Zašto se onda ovim problemom ne bi bavili neki drugi ljudi, zajedno dve-tri generacije mlađi od nas? Dok Bokanegre polete, ja ću odavnoveć da budem pepeo i bez njih. Vi još i ranije nego ja.

- Ti ljudi imaju tradiciju koja seže tri stotine godina unazad, iizmenjali su dvadesetak generacija vladara do sada, nisam primetio da sunešto drastično skretali s kursa. Mislim da je još prvi Bokanegra poželeo,dok je stajao na nekom upeklom kamenu iznad crne vode, da zavlada svetomkoji ga je bacio tu, na najneplodniji i još manje pristupačan komad zemlje.Ne verujem da ih je ta želja ikada prošla, većina tih tipova se rode saopsesijom u svojim genima.

- Zar niste rekli da žele da unište svet?- Da, pa da zatim postanu prvi vladari nove kolonije preostalih

ljudskih bića. Počeće od nule, i onda za generaciju-dve, imaće ceo novi svetpod svojim nogama, uređen i ustrojen po njihovoj bolesnoj zamisli.Savetovao bih vam da dobijete ženske potomke, po mogućstvu lepe i zdrave,jedino bi one imale šansu da prežive tako što bi ih Bokanegre odabrali ipoveli sa sobom u novu galaksiju. Oni veoma cene žensku lepotu.

- Čekajte, čekajte. Zar vi ne možete zaustavite Beti kada god poželite,i da li ste zaista bili toliko naivni da tim tipovima prepustite takvu jednumašinu u ruke?

107

- Mi ćemo da ubacimo virus u njen sistem, već smo razvili programkoji ona neće biti u stanju da prepozna i uništi. To nije problem.

- Koliko sam ja razumeo, vi ste ti, vi i inženjeri iz vaše organizacije,koji hranite Beti svežim informacijama dvadeset i četiri časa dnevno kakobiste se uvek zadržali ispred drugih sistema u svetu. Zašto jednostavno neprestanete?

- To bi alarmiralo Petra i on bi zatvorio sistem, pre nego bi mi uspelida srušimo Beti. Virus je efikasnije rešenje. I Petar je svestan da neće moćijoš dugo da izbegava polaganje nekih važnih računa.

- Šta onda čekate, pa srušite kučku?- Moramo da ispraznimo njene hard diskove, mister Mekdermot, i da

zaplenimo njene softvere. Bez tih stvarčica, niko nam ne garantuje daBokanegre neće napraviti neku novu spravu, bez uključenja Crne Garde,kada se prašina bude malo slegla. Šta ako uspe da nastavi da pokrećeglomazan Betin sistem, sistem koji će vremenom sam da upija koje god muinformacije budu potrebne? Ne smemo da rizikujemo, sada je sve mogućekada je stvar otišla ovoliko daleko.

- Ama zašto ste ljudi dozvolili da se Beti toliko razvije, šta vas jenavelo na tako riskantnu zamisao?

- Nauka Mekdermot. Nauka nas je uvukla u razvoj slatke male Beti.Nismo mogli da verujemo nijednoj vladi, nijednom bogatom čoveku nasvetu da neće da zloupotrebi Betine mogućnosti, a žarko smo želeli damaksimalno upregnemo svoje znanje i svoje mogućnosti. U novinama stalnomožete da pročitate kako su naučnici na pragu ovog, ili na pragu onogotkrića, a u stvari već su oni došli do tog famoznog otkrića nego samočekaju da ga što bolje unovče, ili da eventualno obezbede svoja prava. Uovom slučaju to nije bilo tako jednostavno. U Beti smo svi zajedno, a ovdegovorim o nekoliko hiljada naučnika i njihovih osobnih timova širom belogsveta, svi zajedno smo uložili deo svog dragocenog i obavezamaprenatrpanog vremena, u razvoj prve prave veštačke inteligencije, uložilismo svoju strast i srce, kao nikada do tad, dali smo i značajne finansijskepriloge, sve čega smo mogli da se odreknemo u ionako punom odricanjabivstvovanju čoveka od nauke. Iskrenost i požrtvovanje sa kojima je Betinastajala prevazilazila je sve što je iko od nas sanjao ili čemu se nadao,prevazilazilo je našu inteligenciju u koju smo toliko polagali, sve. Beti jepostala naš Sveti Gral, naše spasenje i naš odjek u večnosti... Beti jejednostavnije rečeno postala deo nas.

Majkl Magda, doktor nauke i jedan od najistaknutijih predstavnikatajne organizacije naučnika Crna Garda, specijalista matematičke teorije iinformacione tehnologije, stajao je nasuprot prekaljenog agenta Centralne

108

Obaveštajne Agencije i zaneseno gledao u jednu tačku na suprotnom krajuizdvojenog dela sale za ručavanje, u luksuznom restoranu u severnom deluLondona. Metju Mekdermot je mogao sad da nasluti zašto je Beti nastala,jasno mu je bilo i to da je jedan iskusni Bokanegra, makar on bio i naučnik,mogao da nekako ubedi ove čudake da je bezbedno graditi superkompjuter unjegovom dvorištu, samo nije razumeo zašto se ovome nije stalo na put dokje još uvek bilo vremena za to, dok se Beti još uvek nije osamostalila ipočela da donosi potencijalno razorne zaključke. Prokleta nauka!

- Stvar je otišla predaleko, doktore. Ništa vas ne opravdava u ovomslučaju, ni strast, ni prijateljstvo sa Bokanegrom, ništa. Kako da pobedimotog kučkinog sina, to vi meni recite?

- Njegov sin me je kontaktirao pre nekoliko meseci, neposredno predsvoj povratak u Crni Zaliv gde treba da nasledi svog oca. Na našu sreću,Aleksandar Bokanegra je više „zemaljski“ čovek kako bih rekao, deli vrlomalo od vizionarskog razmišljanja svog oca, i njega daleko više interesujekako da povrati velike finansijske gubitke koje je njegov otac napravio.Nauka košta, Mekdermot. Košta mnogo. Sa sigurnošću znam da je Petarspao na najniže grane još od vremena prvog Bokanegre i Aleksandar jebesan zbog bačenih milijardi, on ne razume očeve planove i spreman je danasilnim putem skine oca s prestola.

- Ilajdža mi je rekao da se prava moć porodice Bokanegra krije upolitičkim i špijunskim kadrovima koje su oni dvesta godina implementiraliu strukture najmoćnijih država sveta. Da li je to tačno?

- Verujte da jeste. To je jedan od razloga zašto sam odugovlačio sasastankom, morao sam da budem apsolutno siguran da vam neki pradedanije jedan period svoje mladosti proveo u Crnom Zalivu, ili još verovatnije,neka prababa. Može se slobodno reći i to da su Bokanegre osvajale svetženama.

- Dobro, da li mi sada verujete?- Pa recimo. Više verujem Tomsonu nego vama, dugo se poznajemo,

što se mene tiče vi možete da budete bilo ko. Kao što rekoh, Aleksandar mise obratio za pomoć. On želi da preko Beti uđe Petrovim ljudima u trag,uceni ih da se okrenu na njegovu stranu, i tako polako natera Petra daabdicira i zaista preda vlast njemu u ruke. Slično planira i sa tatinimračunima po bankama, ili onim što je od njih ostalo. Mi ćemo daorganizujemo taj sastanak za neki mesec, treba mi vremena da ubacim virusu Beti i polako započnem ekstrakciju informacija iz nje, i daćemoAleksandru ono što ga zanima. Posle toga, kada sateramo Petra u ćošak,rećićemo Aleksandru da ukloni oca iz grada, preda nam Betin softver i još

109

neke važne informacije koje ne budemo uspeli da izvučemo iz Beti, i ondaćemo ih ubiti obojicu.

- Priznajem da sam malo iznenađen vašim planom. Nisam mislio da jesmrt vaš način rešavanja loših poslova.

Metju Mekdermot je zaista bio iznenađen Magdinim rešenjem, kojerazume se jeste bilo najbolje i najefikasnije, ali to nije očekivao od ovogstarca dobroćudnog izgleda sa naočarima koje su podsećale na Lenonke.

- Poslaću vam detalje sastanka kada dođe pravo vreme za to. Umeđuvremenu, radite na otkrivanju Bokanegrinih interesa u svetu.Iskopavajte račune, deonice koje poseduje, sve što nam može pomoći da gauhvatimo u našu mrežu. Moramo što više da ga oslabimo pre nego munanesemo završni udarac.

- Odmah se bacam na posao, iskopaću i samog đavola ako treba. Je lito sve za sada?

- Da. Takođe, informacije do kojih budemo došli kad počnu da nampristižu informacije iz Beti, prosleđivaću naravno i vama.

- O.K. Kažite mi još ovo doktore. Baš sam zaintrigiran. Da li stvarnomislite da je moguće da neko uništi čitavu planetu Zemlju, samo zato što jeon tako rešio? Zar stvarno tehnologija ide toliko daleko da omogući ijednom pojedincu ili maloj grupi da nanesu toliko razaranje?

- Vi sigurno znate da na svetu postoji dovoljno oružja da uništiplanetu nekoliko puta za redom ako treba. Da, moguće je uništiti Zemlju,jednim pritiskom na crveno dugme, i ta moć koja je data čoveku, bilo komčoveku, ja mislim da prevazilazi njegove moralne i intelektualnekompetencije. Previše je to za jednog čoveka. Petar Bokanegra je otkrio, ilimu je otkriveno, da na jedan lakši, jeftiniji i brži način dođe do energijeneverovatnog potencijala. Petar je čovek od razuma, on je možda i ispravnodoneo zaključak da je ova planeta naseljena nedovoljno prosvećenim, usuštini primitivnim ljudima, naopakog vaspitanja i društvenog obrazovanja,kojima upravljaju samoživi, sebični gadovi koji neće nipošto hteti da seodreknu svog privilegovanog statusa ni onda kada tehnologija budeomogućila društvo obilja za sve, za svakog pojedinca u bilo kom uglu sveta,da će ti ljudi da koče napredak i da će da prisvajaju vlasništvo nadsuperiornom tehnologijom, i tako će imati lakši način da u potpunostiuspostave kontrolu nad svakom pojedinačnom jedinkom.

Društvo Velikog Brata je veoma blizu, tako barem smatra grofBokanegra, a on je čovek koji ume da ceni značaj slobode i nezavisne misli,od malih nogu je tako vaspitavan, njegova porodica se izolovala samo kakobi ostala slobodna. Skupo su Bokanegre platili svoju slobodu, tako da Petarmožda i ispravno smatra da je humanije izmestiti jedan manji deo

110

čovečanstva, selektovan po inteligenciji i fizičkom zdravlju naravno, u nekidrugi kraj kosmosa, gde postoje slični uslovi za život kao na Zemlji, a Petarje ubeđen da takvo mesto postoji, naročito kad se uzme u obzir da bi novogorivo moglo da odvuče čoveka mnogo dalje nego što je iko smeo dazamisli. Tamo će moći da se pokrene jedno novo, humanije, racionalnijedruštvo, društvo blagostanja zasnovano na tehnološkom razvoju i pametnomraspolaganju resursima. Na kraju svih krajeva, ljudi bi komotno mogli dažive i na svemirskom brodu, koji bi bio kao veliki plutajući grad u kosmosu,i na njemu bi se proizvodila hrana, voda bi se dobijala hemijskim procesom,kiseonik bi se dobijao od biljaka, napravio bi se jedan veštački lanacrazmene materije koji bi kopirao prirodan sistem kruženja materije naplaneti Zemlji. Zašto da ne? Kada bi se stanovništvo namnožilo, napravili binovi brod, metala, rude i ostalih resursa ima u neograničenim količinama uotvorenom svemiru. Čovek daleko može da ode kada je podstaknut naovakva razmišljanja, kada ga nešto ohrabri na korak koji je do pre samonekoliko dana ili godina bio nezamisliv, nemoguć. Društvo prosvećenih gdenema stroge hijerarhijske podele, gde je sve dostupno i sve dozvoljeno,moram da priznam da sam i primamljen ovakvom mogućnošću.

Petar je ubeđen da je nemoguće zaustaviti klasnu podelu u svetu, nekada imamo hiljade godina tradicije klasnih razklika i eksploatacije. Uzpomoć tehnologije elita će moći da čipuje svakog čoveka, biće u stanju daprati svaki njegov korak i uništi ga čim se oseti ugroženom, mogućnosti suneverovatne uz tempo napretka koje čovečanstvo ostvaruje. Tačno je, iobični ljudi će imati pristojan život, ali ostaće neinformisani i zamračenoguma, neće videti da im mašine pomažu, ali ih ujedno drže na kratkom lancu.Nema slobode u tehnološkom društvu. Nema slobode.

Doktor Magda je oborio pogled, zamoren govorom i načinomovakvog rezonovanja koji se činio zaista beznadežnim i mračnim.Mekdermot ga je pažljivo slušao i sačekao je nekoliko trenutaka pre nego štoje upitao Magdu:

- Ako zaista tako mislite, zašto onda ne podržite Bokanegru? Meni sečini da on pokušava da učini pravu stvar, sudeći po vašem zaključku.

- Ne znam za vas, ali meni savršeno odgovara da budem pripadnikelitne zajednice ljudi. Ne želim samo da menjam sijalice na kakvomsvemirskom brodu. Tamo bih bio samo ono što u stvari jesam, a to niko odnas ne želi.

111

Četrnaesto poglavlje

Dženifer se pešice penjala ka vili Crnojevića, izmorena pričanjem saPetrom i iscrpljena, naročito posle poslednjeg Petrovog monologa opopuštanju kada je u pitanju njen verenik Aleksandar. Osećala serazgolićenom, napadnutom, kao da joj je nešto veoma drago upravoukradeno i nestalo zauvek, nasilnički su je otvorili kao cvet, izvukli munešto od srži i latice više ne mogu da ostanu na jednom mestu. Da, dozvolilaje Klifordu Henliju da je zlostavlja, i to je učinila iz ljubavi prema njemu,voleti uprkos svemu - i to je moguće. Samo ovi ljudi to ne mogu darazumeju, ne žele da shvate da postoji osoba koja je spremna da rizikuje svejedino zbog nestalnog i često razočaravajućeg osećanja ljubavi, apsolutnosve. I sa kojim pravom su je ovi bezobrazni čudaci napali, objašnjavajući jojkako je ona zapravo jadna što je tako nešto dozvolila, da kad je moglajednog Henlija da trpi moći će sigurno da zažmuri i na neku „neophodnu“Aleksandrovu prevaru.

Išlo joj se kući, i to ne po prvi put od kako je ovde stigla. Ovaj grad jebio prelep, savršen, čaroban, izgrađen na jednom teško pristupačnom mestu,skockan i opremljen najmodernijom tehnikom, planski uređen, do detaljaisprojektovan i maštovito dizajniran... Ali nije bio živ. Nešto mu je hvalilo,nešto osnovno što svaki pravi grad čini gradom, neki duh koji bi samo njemubio svojstven, bilo je jednostavno previše toga što mu je nedostajalo: izmeđuostalog pozorište, popularan restoran, trgovine, identitet brate. Nijeposedovao identitet „jer“ je bio previše savršen, čak nije bilo ni one gradskevreve koja ju je kući više nego često nervirala, a koja joj je ovde strašnonedostajala. Miris užurbanih ljudi i izduvnih gasova zamenili su mirisilimunova i palmi, što je trebalo da bude dobro, samo Dženifer nije porasla utakvoj čistoti, imala je utisak da bi joj sad baš prijao miris uličnog hot-dogštanda i prašine koju je sparan vetar sa okeana podizao leti po zagušljivimulicama Njujorka.

Pozorišta, bioskopa ili nečeg sličnog ovde nije bilo, što bi pa postojalikada svi kod svojih kuća imaju ogromne ekrane na kojima može da se gledasadržaj bilo koje vrste, putem satelitskog signala možete da prizovete šta godvas interesuje, što u kombinaciji sa nemanjem kulture izlaska automatskiisključuje potrebu za odlaskom na neku predstavu recimo, a Dženifer je lakozaključila da ljudi ovde ni najmanje ne trzaju na umetnost, a i kada obraćajupažnju na nešto lepo, to čine iz materijalnih razloga. Trgovina ima, alismisao šopinga je izgubljen kada se zna da možeš da izneseš iz radnje šta

112

god poželiš, bez potrebe naravno da platiš to što si uzeo. Ne može da seuživa u vožnji duž morske obale jer je Crni Zaliv sa svih strana okruženvisokim stenama i nemoguće je napraviti put duži od kilometar van samoggrada, a tunel za Mag-Lev vozove i automobile još uvek nije završen jer suPetru ponestala sredstva. Taj tunel je trebalo da spoji Crni Zaliv sa ostatkomsveta kopnenim putem, međutim i to je za sada samo Petrov pusti san, jedanod mnogih kako se Dženifer činilo. Počela je užasno da se dosađuje, moralaje to sebi da prizna.

I ljudi ovde, „Bože sačuvaj!“, pomislila je Dženifer. Jesu svi neviđenoprijatni, nasmejani, pristupačni, i to među sobom takođe, ne samo premanekom strancu, to sve nije moglo da se porekne. Jedino joj nije bilo jasnozašto ne vode sadržajnije, dubokoumnije, teže razgovore od onih kojetrenutno vode. Sve se svodilo na praznu, šaljivu da, ali besmislenu i jeftinukonverzaciju koja se dopala mladoj Amerikanki u početku, da bi potomshvatila da će tako zauvek da ostane, nikada nijedan građanin Crnog Zalivaneće reći više od onog što je neophodno, da li su tako naučeni, ili su takomorali da istreniraju sebe zbog bezbednosti i odbrane od opasnihneprijatelja, to već nije mogla da zna. Mogla je samo da konstatuje da nikadaneće moći da sazna nečije skrivene želje ili ambicije, nečije tuge, misli utrenucima usamljenosti i bola, apsolutno nikada. Možda je Paola jedinaosoba bila u Zalivu koja je govorila ono što joj je na srcu, jedna jedina, kojojje doduše verovatno status grofice dozvoljavao da se tako ponaša, inače bi iona morala da proguta knedlu i živi tako večito u ćutanju. A da stvar budejoš gora, Aleksandar je sve češće provodio vreme po kancelarijamaCentralnog Doma, prevrćući papire i satima razgovarajući telefonom, sada,kada se osećala ovako ranjivom i samom. Večeras je čitav svet bio protiv njei od tog osećanja nije mogla da se otrgne.

- Zdravo, Dženifer. Ne plaši se, to sam ja, Vladan. Pomoćnik tvogmuža. Izvini što je ispalo da ti se ovako prikradam, nisam te očekivao ovdesamu. Gde je Petar?

- Ostao je sa Beti, imao je nekog hitnog posla. Ja sam kriva, zamislilasam se pa sam se prepala. Ti baš odlično govoriš engleski da ti kažem.

- Hvala, mnogo smo truda morali da uložimo u učenje jezika.Neophodno je za posao znati bar tri-četiri svetska jezika savršeno.

- Da, to sam primetila da ovde sve mora da bude pod konac.- Nešto nisi raspoložena?- Iskreno, i ne baš. Verenika mi nema po ceo dan, podsećam te da mi

je i dalje verenik, nisam se još uvek udala za njega, moraću da dodatnoporazmislim o tome.

- Vidim da ti nedostaje.

113

- Nedostaje mi normalan razgovor, eto to mi nedostaje, mada ko će iviše da ga zna šta je normalan razgovor. Mnogo ste vi ljudi zatvoreninekako, suprotno mom prvobitnom mišljenju o vama. Čim se pokrene nekamalo intimnija tema, vi se uvučete u taj svoj oklop kao po urođenomautomatizmu.

Vladana je odjednom, neočekivano i netipično za njega, preplaviloosećanje bliskosti prema Amerikanki i umalo je zaustio da kaže da slobodnomože da kaže njemu šta je muči, ali se srećom zaustavio na vreme.

- Pretpostavljam da je Paola dobra adresa za tako nešto. Nju za tobarem nisu nikada optužili, da je naime zatvorena osoba.

- Verovatno si u pravu. Ideš do vile?- Da, da. Možemo zajedno, ako, ako je to u redu... Mislim možemo

zajedno da prošetamo do vile.Dženi se blago nasmejala i odmah prestala, nije želela da dodatno

ovom mladiću pričinjava neprijatnost.- Naravno, kako si beše rekao, Vladan...- Bašić.- Basic, Basik,...- Nije ni bitno, he-he-he. Samo Vladan je u redu.- Podseća me na neko rusko ime to Vladan.- Deda mi je bio poreklom Italijan, iz Napulja. Mislim da moja

porodica nema veze sa Sibirom i tome slično.- Napulja? Baš zanimljivo. I meni su rekli da mi je prababa poreklom

iz Napulja, emigrirala je u Ameriku sa osam godina. Možda smo i neki daljirođaci, ti Italijani su sudeći po filmovima i serijama svi rođaci.

- Moguće je. Samo lepota se baš i nije prenela na moj deo familije akoje tako.

Vladan je znao da je preterao sa ovim komentarom i zarekao se u sebida tako nešto više neće nikad da ponovi.

- Hvala na komplimentu, u svakom slučaju.Nastavili su da hodaju pedesetak metara bez reči, Vladan se postideo,

i to primetno, a Dženifer se tek sada bolje zagledala u visokog i izuzetnozgodnog crnomanjastog mladića sa krupnim kestenjastim očima.Momentalno joj se dopao i brzo je skrenula pogled, i sama nesigurna ipomalo zastrašena utiskom koji je Vladan Ba-sik na nju ostavljao.

- Dakle ti si desna ruka mog muža. Nikada te nisam osmotrila izbliza,uvek si se držao negde po strani.

„Ali ja tebe jesam osmotrio“, prošlo je munjevitom brzinomVladanovom glavom. Sada se još više postideo i pocrveneo kao jedna odogromnih orhideja iz bašte Lene Travice. Približili su se vili Crnojevića, i

114

Vladan je poželeo da pobegne, izgovori se nekakvim poslom i odmagliglavom bez obzira. Nije mogao ni to da učini, shvatio je da su kolena počelada mu klecaju.

- A-da, da. Ja sam šef njegove buduće Garde. Prešao sam dug put odberberinovog sina do ovde.

- Berberinov sin? Zvuči vrlo romantično, bio si žaba, a sad si velikiprinc. Mogu samo da zamislim šta su te sve naterali da uradiš kako bi stigaotu gde jesi.

- Ne, ja mislim da ne možeš. Ti neki testovi su deo naše tradicije, štoveća pozicija, to su testovi koje moraš da položiš stroži. Kroz veća iskušenjaod mene je prošao samo tvoj verenik, i niko više.

- Aleksandar? Pa nije mi on baš toliko surovo predstavio svojevaspitanje. Zar je stvarno bilo mnogo teško?

- To bi on trebalo da ti odgovori, nije moje da ti to prenosim i ja ti seizvinjavam.

- Znaš šta Vladane, poslednje što mi je potrebno večeras jeste jošjedan jednosmeran i isprazan razgovor sa nasmejanim kipom. Pošto ću ja dabudem Aleksandrova žena, to znači da ćemo nas dvoje još dugo da seviđamo i razgovaramo. Zašto ne bi počeli još od sada da počnemo darazgovaramo otvorenije, kao pravi prijatelji koji ćemo nadam se jednog danada postanemo?

- I ja se iskreno nadam da ćemo da uspostavimo jedan dobar odnos,najiskrenije. A što se testova tiče, hajde da se nađemo na sredini i ja tiispričam koje sam testove ja polagao i sa uspehom položio.

- Tako je već bolje. Slušam te pažljivo.-Još kao petogodišnje dečake roditelji nas pripremaju za fizičke

napore. Plivamo, savlađujemo visoke stene, trkamo se bosi po oštromkamenju... Ne retko se dešava da neko slabije dete ozbiljno padne, pa čak ipogine. Takva deca se u svakom slučaju eliminišu, to je sistem koji se sauspehom praktikovao u staroj Sparti. Ovde govorim o muškoj deci, razumese. Ako ostanemo živi do svoje sedme godine, tu počinje naše pravoobrazovanje.

- Kakva Sparta čoveče?! Hoćeš da kažeš da vi u ovom dobu i vremenuubijate sopstvenu decu?! Hladnokrvno?!

- Vladan se sa ovom temom osećao na sigurnom terenu i umirivao jeDženifer, moleći je da ga sasluša.

- Testovi su tako izmišljeni da zahtevaju i određene koordinatorskesposobnosti dece, znači nije bitno samo da budeš snažan i spretan upokretima, već se istovremeno testira i snalaženje u prostoru, rukovođenjeinteligentnim rešenjima da bi se, recimo, pametno rasporedila težina

115

prilikom penjanja uz visoku stenu i da bi se procenio put do vrha koji pružanajviše moguće oslonca. Sve se to uzima u obzir prilikom tog inicijalnogtestiranja.

- I kad neko padne i slomi kičmu, to mu presuđuje njegov otac lično.- Ne, taj nezahvalan posao rade Dželati, dvojica odabranih za ovakve

poslove uklanjanja dece ili odraslih koji su se ogrešili o neki zakon. To se nedešava tako često, ali... I odrasli znaju da pogreše i pored strogih zakonakojih svi moramo da se pridržavamo.

- A ovamo Petru su puna usta slobode čoveka. Ph, licemerje, čistolicemerje. I, šta kad ostanete živi?

- Izučavamo matematiku, fiziku, hemiju, društvene nauke, jezikepogotovu. Učimo mnogo, redovno vežbamo, od malih nogu izučavamoborilačke veštine... Naporno je dosta, veoma malo vremena nam ostaje zasebe i za igru. Sa osamnaest godina najbolje učenike šalju na najboljeuniverzitete, izučavamo nauke kojima ćemo da se bavimo po povratku uZaliv: finansije, berzanske transakcije, bankarstvo, pa i fakultete bezbednostii Vojne akademije. Ja sam recimo išao na Oksford, finansijski menadžment ibankarstvo. Bio među prvih deset u svojoj klasi.

- Svaka čast, svaka čast. A po povratku?- E, po povratku: pakao. Desetorica mladića koji su pokazali najbolje

rezultate u toku školovanja prolaze kroz dvogodišnju specijalnu obuku zapripremanje za rad u Gardi. Svaki član Garde ima određeni sektor podsvojom upravom, i mi se pripremamo za preuzimanje tih poslova koji suužasno odgovorni i zahtevni. Naravno, Gardisti zauzimaju najviše pozicijena društvenoj lestvici.

- Pretpostavljam da vam je obuka sastavljena od serije testova?- Da, i to vrlo teških. Pored upoznavanja sa načinom na koji porodica

Bokanegra posluje, što je veoma kompleksan posao, zahteva izuzetnopoznavanje finansijskih i uopšte ekonomskih tokova, potrebno je fizički sepripremiti što je moguće bolje, izučiti sklapanje i rasklapanjenajraznovrsnijeg i najsavremenijeg naoružanja, učenje upravljanja teškimvozilima, letelicama, brzim automobilima, usavršavanje borilačkih veštinado maksimuma i savršene preciznosti, i još mnogo toga.

- Pa šta ste vi ljudi, Dzejms Bondovi ili tome slično? Čemu sve to, dali vi ljudi uopšte imate život?

- Petorica bivaju izabrani. Jedan bude izabran na mesto šefa Garde. Toje dovoljna nagrada, veruj mi.

Vladan nije baš zvučao ubedljivo, Dzenifer je mogla da uoči neznatantrag tuge u njegovim očima. Nije htela da mu protivreči, imala je još punopitanja, naročito u vezi Aleksandra.

116

- Zamisli sudbinu onih koji otpadnu. To je prava tragedija.- Ali vaš način odrastanja, žrtve koje podnosite, napori koje

savlađujete, to je prosto nehumano. Niko kroz to ne bi smeo da prolazi, a onačinu selekcije neću ni da govorim. Ubijanje rođene dece? Iskreno samzgrožena, muka mi je od ovog mesta, zaista.

- Zamisli samo scenario u kome nesposobni i slabi ljudi treba daodlučuju o sudbini svih svojih sugrađana, takvi ljudi su opasnost za sve nas,tako mora da bude da bi svi mi opstali. Ne možeš ni da zamisliš snagu našihneprijatelja, naročito sada kada novca ima tako malo. Svaki građanin Zalivamora da je na visini zadatka, ama baš svaki, od običnog berberina poput mogoca, fizičkog radnika i baštovana, do samog grofa. Ako nas napadnu, a i tose dešavalo u prošlosti, mi ćemo da ih dočekamo spremni.

- Razumem ja vaše probleme sa zakonom, i to je deo vaše tradicije,kako često sa ponosom ističete, ali rođenu decu? Molim te, priznaćeš da je tomalo teško za stomak.

- Našu decu ne čuvaju majke, već svi odrastamo u obdaništima.Odmah posle napunjenih godinu dana starateljke nas uzimaju od majke iodvode u kolektivne jasle, nas mušku decu. Devojčice imaju srećnijusudbinu od nas i one se pošteđene surovosti, ali i one prolaze kroz dostastrogo vaspitanje i obrazovanje. Dečaci se vraćaju kući kada napune sedamgodina, ako se uopšte vrate. Žene su tako u velikoj meri pošteđene bola zbogeventualnog gubitka deteta, zbog činjenice da ono i ne odrasta u njenomkrilu dok ne napuni određeni broj godina.

- I to bi trebalo da menja čitavu stvar, jelte? Vi ljudi kao ne znate dažene zavole svoje dete od trenutka kada ono otvori svoje okice, još je i goreto što mnoge nemaju prilike da porastu svoje rođeno dete, ako već moraju daga izgube.

- U XVIII veku i do osamdeset procenata dece je umiralo pre svogtrećeg rođendana, tako barem kaže jedan podatak na koji sam naišao. Ženese rađale, sahranjivale, i potom ponovo rađale decu, ako su imale sreće nekodete bi poraslo i život tekao dalje. Ljudi su živeli u katastofalnim uslovimanekada, uključujući tu i prve Zalivčane koji su došli na ovu stenu. Tačno jeda je danas mnogo stvari nezamislivo od svega što se dešavalo u prošlosti,šibanje i kamenovanje na javnom mestu, obespravlljena i omalovažavanažena, besnilo kuge koja je satirala čitave gradove, osamnaest sati radadnevno, čak i mršave izmoždene dece, i to je bilo ne tako davno Dzenifer. Iu Americi su do pre koju deceniju ljudi skapavali pored puta zbogekonomske depresije, i u Americi su do skora deca umirala zbog gladi ibolesti. Užasno? Da, i taj užas se nastavlja, Amerika nije svet Dženifer,pogledaj Afriku, Kinu, Indiju, pa u tim delovima sveta je apsurdno govoriti o

117

pravima, naročito žene i dece. Mi smo ispravno odlučili da ne dozvolimopreterano omekšavanje sopstvenih sugrađana i tako će i ostati dokle god svetbude bio neprijateljsko mesto, a budi uverena da je to upravo ono što svetjeste za nas: neprijateljsko mesto.

Dzenifer je zaćutala na trenutak. Ponovo se našla u čudu, već dugi putza svega sat vremena, ovi ljudi su pobijali nešto što je ona smatrala takologičnim i prosto ispravnim. Ubijanje dece i prevare muževa odjednom supostajale teme podložne debati, gde suprotna strana tvrdi kako je to jedininačin opstanaka, jedini put da se sačuva način života koji su oni izabrali.Dženi se sve više ovde osećala kao uljez jer nije mogla, osećala da nijesmela da prihvati neke od stvari koje su joj oni nametali tako uporno.

- Hajde da batalimo temu za sad, može? Nemam snage trenutno zatakvu vrstu razgovora. A Aleksandar? Rekao si da je prošao užasno težakput, kaži mi bar nešto, nagovesti barem šta bih mogla da ga pitam. Molim teVladane.

Dzenifer ga je nežno uhvatila za ruku i zagledala se duboko u njegovekestenjaste oči. „Molim te“, kaže. „Pa kako da je odbijem“?

- Njega su još kao sasvim mladog dečaka poslali u Ameriku. Poenta jeu tome da se budući grof što više asimilira sa društvom neke od svetskih sila,zavisno od vremena u kojem živimo i koja je država dominantna u tomtrenutku. Nekada su se grofovoi školovali u Veneciji, pa zatim u Londonu,Napoleonovoj Francuskoj, Beču, evo već poslednja tri grofa se školuju uAmerici. Rano ga odvajaju od porodice i lagodnog života, za njega ne važeoni testovi pentranja po klizavim stenama, ali zato kada ode daleko od kućeod njega se očekuje da pruža svoj maksimaln, pa i više od maksimuma. Akogrof ima više od jednog muškog deteta, svi dečaci se testiraju u slučaju danajstariji nije dorastao zadatku. Recimo, ako slabo polaže ispite, ili pokaženedovoljno čvrstine, nedisciplinovano trenira, živi lagodno i previše izlazi, utom slučaju on se eliminiše kao kandidat. Uslovi su dodatno strogi zanaslednika loze, nama ponešto može i da se oprosti, recimo ako nismopreterano maštoviti prilikom zaključivanja, kad nešto očigledno previdimo,ili tako nešto prilikom obuke. Aleksandru te stvari nisu nikako smele da sedogode, pa ti sama zamisli pritisak kojem je bio izložen.

- To je strašno. Znala sam da je mnogo radio u životu, ali ovo... Ovoje previše. Jadni moj Aleksandar.

- Radna etika je takođe u biću našeg nasledstva. Rad je stvoriočoveka, rad ga i ubije. Samo kod nas svaki zaposleni čovek obavlja nešto odznačaja za Crni Zaliv, niko ne obavlja besmislene i omalovažavajućeposlove, i niko ne se ne bavi onim zašta nije sposoban, ili prezire da radi. Mismo svi šrafovi jedne dobro uhodane mašine, i vrlo dobro znamo da i jedan

118

labav zavrtanj zaustavlja rad te više ne tako dobro uhodane mašine. U čemuje razlika u recimo vašoj kulturi, objasni mi? I kod nas se poštuju uspeh,novac, stečeni dugim i predanim radom.

- Da, i kod nas nije smak sveta ako nešto pogrešiš u životu. Čuo si zaizraz „druga šansa“, ili ti više ne razumeš takve tekovine moje kulture?

- Uvažavam tvoj sarkazam i razumem ga. Pokušaj da razumeš i ti nas.Slagala se ti ili ne sa našim načinom života, naš smisao odgovornosti igotovo nehumane predanosti se zasniva na tome što životi nas samih, i našihporodica zavise od nas, od svakog od nas. Pogledaj sve te ljude u ovomgradu, svako od njih u porodici ima barem jednog, ako ne i na desetinebegunaca od zakona. Prognanih, lopova, ubica, bivših slugu i ugnjetavanihsiromaha, kojima je sudbina poslala nekog od grofova na njihov put iponudila im izbor: da ostanu, tu gde jesu i kako jesu, ili da dođu ovamo, naovu stenu, sa svojom porodicam i svime što imaju, i da žive uvažavani ipoštovani, dobro nagrađeni za svoj rad i trud, bezbedni i materijalnosituirani, a da zauzvrat poklone svoju večitu i bezrezervnu opdanost grofuCrnog Zaliva, da poštuju hijerarhijski poredak u gradu i prihvate Zakonikgrofa Bokanegra. Šta bi ti izabrala, Dženifer? Nemoj da gledaš isključivo izperspektive dobro uhranjene i situirane gradske devojke, nego proširi pogledi sagledaj jedan moguće bedan i jadan položaj muškarca ili žene, bezsredstava za život, bez socijalnog statusa, bez obrazovanja i krova nadglavom, kojima je neki grof pružio svojuruku spasenja i doveo u nešto što suoni sigurno u tom trenutku sagledavali kao raj. Nijedna žrtva koju bi grofoviod njih tražili nije mogla da bude velika.

Vladan je pričao sve više i slobodnije, pa je Dženifer bilo žao što su sepribližili ulazu u vilu, osećala je da bi mogla još mnogo toga da sazna i naučio ovim ljudima od mladića sa kestenjastim očima. Zaprepastilo ju je takođešto joj više nije bilo bitno da li se slaže sa njim ili ne, bilo joj je dovoljno daga sluša, bilo je nečeg prijatnog u njegovom glasu i ubedljivog u isto vreme.

- Da, pobegni iz jednog ropstva da bi se zakleo na vernost nekomdrugom. Iako mi je jasno da su mnogi tvoji sugrađani morali da pristanu nakoje god uslove da bi preživeli, ne vidim čemu toliko insistiranje na tim...Prevarama, pravilima, mukama na koje jedno drugo stavljate. Čovek nijetrkački konj da ga stalno testiraju, i konji pa se sapletnu jednom i tu im jekraj, za očekivati je da čovek pogreši.

Osećao se umor u Dženinom glasu, što je Vladan shvatio kao znak dapolako pobeđuje u ovoj raspravi i nastavio je dalje u istom prodornom ritmu.

- Ali u tome i jeste stvar Dženifer, u tome što čovek ima izbor ovde.Tačno, ne možeš da biraš kako ćeš da porasteš i koje ćeš poslove dapreskočiš, nemaš izbor škole koju želiš da upišeš, sve je to tačno. Zato kad

119

se vratiš sa školovanja, kad završiš sve obuke i položiš sve testove, dođeš doizbora Dženifer: želiš da odeš, ili želiš da ostaneš. Ako se odlučiš za ovoprvo, dobićeš pasoš koje god zemlje u kojoj budeš poželeo da se nastaniš,dobićeš dosta novca za kupovinu stana, automobila i drugih stvari koje će tiomogućiti da se lako skrasiš na jednom mestu, i kontakte nekih ljudi koji ćeti srediti da lakše dobiješ posao. Većina se odlučuje za ostanak u Zalivu,velika većina, i za prihvataanje ovdašnjih pravila.

- Da, muškarci imaju izbor, a šta je sa ženama?- Ko je rekao da žene nemaju izbor u životu? Mogu i one da odu kuda

god požele, ne moraju da žive u Zalivu ako se to ne slaže sa njihovomprirodom ili ubeđenjima. Sam Petar Bokanegra ima četiri ćerke, od kojih jetri udato ovde u Zalivu, a ona najmlađa je otišla da živi u Australiju, zajednosa još jednom drugaricom odavde. Dobro, malo više su njih dve oddrugarica, ali Petar ju je pomogao, dao dovoljno novca za studije i stan uSidneju, bez obzira što je nastrane seksualne orijentacije. Vidiš da nismo baštoliko konzervativni.

- Konzervativni? O, daleko ste vi od konzervativnog. Žene moraju daprihvate da ih muževi varaju, nemaju mogućnost stvaranja karijere, prisiljenisu da se odvoje od dece... Dosta vi toga sebi dozvoljavate, pre bih vas janazvala liberalnim, i to dosta liberalnim.

- Zašto se onda odlučuju da ostanu, ako je to baš tako crno-belo? Štaih zadržava ovde?

- Verovatno isto što i mene, neka luda zaljubljenost i tvrdoglavost.Nisam rekla da vi Zalivčani ne umete da osvojite ženu.

Paola ih je ugledala sa balkona i sišla do ulaza, u želji da ih presretne iponudi svežim kompotom od narandže. To je za sada bio kraj njihovograzgovora, čijem su se produžetku oboje podsvesno nadali i priželjkivali, netoliko zbog istih pogleda na svet naravno, koliko zbog neke čudne prijatnostii topline koju su oboje osećali u međusobnom prisustvu.

120

Petnaesto poglavlje

- Znaš šta mi se kod tebe najviše dopada? Što ne kriješ svoju tugu. Tone može da se nauči, talenat je ta sposobnost. Mi ostali se toliko stidimosvoje tuge, i usamljenosti koja nas više nego često obuzme, da ostanemoparalizovani, sami sa sobom, bez da se nekom obratimo, bez tople reči,glasnoj verbalizaciji ne potežemo, i ne predajemo se onome čemu bi svremena na vreme morali da se predamo. Živimo dvostruko sami, baš zatošto ne pružamo ruke ka mogućem olakšanju. Ni tebi ne mogu da položimsrce na dlan, tebi od svih ljudi na ovom svetu koja si mi najbliža i najboljeme poznaješ.

Lena je nastavila da uređuje leju južnoameričkih orhideja koje suiznikle pre par nedelja, posle mukotrpnog rada i više neuspeha, i kao da jesva bila obuzeta poslom i nije pažljivo ispratila Petrove reči. Konačno sepodigla i i zagledala se svojim crnim očima u Petra.

- To je tvoj problem dušo, ne moj.- I to je sve što imaš da mi kažeš? To je tvoj problem dušo? Ajde sad

beži odavde?- Petre, Petre, Petre. Imaš šezdeset i pet godina, slabog si zdravlja i

umornog vida, a razmišljaš o stvarima kojima lupaju glavu ljudi dalekomlađi od tebe. Čemu odjednom ta opsesija sa usamljenošću kad si čitav životproveo, po sopstvenom izboru, u samoći svojih ideja i planova? Vreme davratiš ne možeš, da se promeniš kasno je, da nađeš srodnu dušu prokockao sii poslednju šansu, znamo već o kome se radi, o meni jelte, i onda?

- Samo što mi ne kažeš da legnem i umrem. Ko da je to tolikojednostavno.

- Kažem da ja više ne mogu da ti pomognem, niti to iskreno želim.Kasno je Petre, za sve je kasno.

- A da li je kasno bilo i pre dve nedelje? Proveli smo savršenu noć, zarne? Kao i pre recimo deset godina, šta misliš?

- Pa bilo je kako je bilo. I to je prošlo.- Dakle prema meni više ništa ne osećaš jer sam star. Sokovi su

izvetreli, talasi vremena su odneli sve. A ja i dalje osećam, znaš? Isto samusamljen, i isto sam tužan kao i pre, kako za to nije kasno reci mi?

- Nisam rekla da si umro, Petre. Samo malo sam umorna od tvojihpraznih i besciljnih žalopojki, da ti ovako iskreno kažem. Lepo si reko, ja senisam stidela svoje tuge, kao što se nisam stidela ni svoje ljubavi. Ostala sam

121

uz tebe, volela koliko sam mogla, razumela u granicama svojih skromnihintelektualnih sposobnosti i mogućnostima iskrenog ženskog srca, šta višehoćeš od mene? Da ti kažem kako si mogao da pružiš više? Pa mogao sibrate, ali nisi.

Petar je uzeo čašu hladne limunade koju mu je Lena pružila i seo nastolicu od bambusovog pruća u hladu limunovog drveta. Lenin vrt je bioizuzetan, na prvi pogled se činio poludivalj i slabo kultivisan, ali pažljivijimposmatranjem lako je moglo da se uoči da nijedna biljka nije oduzimala višeživotnog prostora onoj drugoj nego što je to bilo apsolutno neophodno.Orhideje su bile Lenina naročita strast, čak je dozvolila Petru da je savetujeu nekim naročito zahtevnim vrstama, poput ovih koje je danas sadila.

- Da li sam te mnogo razočarao, Lena? Baš mnogo?- Nisi Petre. Ne više od onog što sam mogla da podnesem. Nego čemu

sad ovo tvoje cviljenje, i napadi krivice kao da si ne daj Bože na samrti?- Ne znam. Skupilo se dosta toga. Imam mnogo neprijatelja, Lena.

Malo je teško ostati na nogama u trenucima kada ti se brod ljulja ponemirnom moru. Mislim da će me uskoro ubiti.

- Šta pričš to Petre? Ko će da te ubije?- Ko? Svi oni, ili samo jedan, svejedno. Rođeni sin me maksimalno

izbegava, ne umem da doprem do njega. Miletu sam razočarao, Paola memrzi, neki bliski prijatelji su mi okrenuli leđa... Čak i moji neprijateljisaosećaju sa mojom situacijom.

- Ma preteruješ, Petre. Život ti je bio ugrožen svih četrdeset godinakoliko si na vlasti, imao si dugu i uspešnu vladavinu, prevazišao si sveprethodne Crnojeviće i ja sam ponosna na tebe. Uvek sam bila ponosna.

- Čak i sada kad znaš za moj „zločinački poduhvat“?- Ne razumem ga najbolje, priznajem. Možda treba ostaviti ovaj svet

na miru, neka se sam izbori za svoj opstanak, previše je to odgovornosti zajednog čoveka. Misliš da ćeš moći da vratiš Aleksandra na svoje staze?

- Neće biti lako, nimalo. Mali je pravi Crnojević, pametan,ambiciozan, tvrdoglav... Želi svima da dokaže kako je najbolji. I neka ga,proći će ga ta mladalačka dokazivanja, odgovornost će već da ga samelje,kao i sve nas pre njega. Mene brine jedna druga stvar: Šta ako ne usvoji našsistem vrednosti? Vremena se bre menjaju, danas može da se živi namnogim mestima u svetu, i bezbedno. Lepšim, sa zanimljivijim ipristupačnijim mestima, drugačijim i svestranijim ljudima... Njujork jeNjujork, nije Crni Zaliv, ma kako ga ja mašminkao i sredio. Mislim da seAleksandar i previše amerikanizovao, i ne mogu da kažem da mi se to imalodopada.

- Misliš da će da ignoriše tvoje planove?

122

- Ako bude nastavio da sluša onog matorog jarca, jašta da hoće.- Od kada su Vračevi toliko umešani u politiku?- Ovaj Vrač jeste, i lukav je mogu ti reći. Jel' si videla onu predstavu

koju je priredio? Predstavio nas je kao kradljivce tuđih žena, lopove, gusare iženskaroše. Na dan krunisanja mog naslednika. Divota!

- De, de, smiri se. Barem njega ne bi trebalo da je teško obuzdati. Štaje sa Magdom, jesi li saznao kako će da napadnu?

- Još ništa. Kontaktirali su CIA-u i neke uticajne ljude iz senke,očekujem pakao svakog trenutka.

-Beti?- Ona je prva na udaru, zasigurno. Još tražim bezbedan način da

sakrijem fajlove sa eksperimentima, to nije nimalo lak posao kada jedinosama Beti ume da ih prepozna i njima operiše. Ako Betin sistem padne prevremena, ti fajlovi će vredeti koliko i igrice za Playstation, mogu odmah daih bacim u more. Tolike godine Lena, plaši me i sama pomisao neuspeha.

- U tu fazu života svi kad-tad ulazimo. Neuspeh, uspeh, vrednovanje iponovno vrednovanje svega što smo napravili ili nismo napravili u životu,ne bi bio prvi koji bi umro razočaran, to hoću da kažem. Uteši se i pogledajmene kada ti je baš teško.

Lena je pokušala da na šaljiv način odvrati Petrove misli iz crnila ukoje su se uputile, bezuspešno na žalost. Petru su danas sve slutnje skočilena leđa i on nije mogao više ni sekunda da ih nosi.

- U pravu si, star sam Lena, nije ova igra više za mene. Trebao bi dašto pre nekom drugom predam palicu, inače...

- Znaš da je rano za tako nešto, dušo moja. Izdrži još samo malo.Petar je čvrsto stegao Leninu ruku, hrapavu od kopanja po bašti, i

vratio se na nekoliko trenutaka kroz prošlost, mladost, kroz ljubav koju jebio blagosloven da doživi sa predivnom Lenom, sa ženom zbog koje jeproklinjao svet zato što je nije upoznao pre Paole, sa svojom drugompolovinom i radošću svog srca. Zaista je voleo tu ženu, njen miran i odmerenton, sigurnost sa kojom je pričala i umela da uteši drugog, njene krupne crneoči i savršen stas, čak i u ovim poznim godinama njenog života, njenodržanje i način na koji je umela da iskaže ono što oseća, bez straha odposledica, bez kajanja, njeno zavodljivo ćutanje u toplim noćima i pravu reču hladnim trenucima, njeno sve. Razvod je bio nezamisliv za čovekanjegovog statusa, morao je da održava brak kako je god znao i umeo,ostavljajući Lenu nebrojeno puta, i ponovo joj se vraćajući kada bi postaloneizdrživo bez nje, trudeći se svim silama i pokušavajući da se suzdrži da jeviđa, poput droge koja stoji ispred zavisnika na dohvat ruke a ne sme da jepipne, jer bilo je jedno imati ljubavnicu radi seksa, a sasvim nešto drugo

123

održavanje veze sa ženom mnogo godina pored rođene supruge. Na kraju suse Zalivčani navikli i na ovaj presedan, Petar je postao prvi grof koji je imaojednu istu ljubavnicu dvadeset punih godina, što nijedan grof pre njega sebinije dozvoljavao ili im to žene nisu dopuštale, što ne znači da se Paola svimsilama nije borila protiv Lene, ali i da prosto nije mogla da pobedi snagunjihove strasti.

Petar je zaista dugo bio rastrzan između dve žene, mentalno izmučen,osuđivan, ispljuvan na svakom koraku od strane svoje uže porodice, iza leđanaravno, a pitome naravi kakve je bio nije imao dovoljno čvrstine da ublažinekako silinu napada i osude na njega, nije se previše branio niti bunio, sveje prihvatao kao iskušenik i saginjao glavu pri svakom, makar i samousputnom pominjanju Leninog imena, dozvolio je da mu se ime provlačikroz blato što takođe nijedan grof pre njega to ne bi dozvolio ni slučajno,naročito ne zbog jedne žene, pa ma kako ona bila lepa, samo da bi sačuvaosvoju Lenu, jedinu ženu možda koju je iskreno, i do kraja voleo.

Lena je ušla u njegov život kada se već bilo navršilo deset godina odnjegovog venčanja sa Paolom, kada je već dobio svo šestoro dece i kada jeuveliko radio na izradi svojih projekata koje je definisao kao prioritete uživotu, i donela mu svežu radost i strast za koju je mislio da je višenemoguća posle Paole i onoga što su njih dvoje imali na samom početku.Lena je bila lepa, pametna, gospodskog držanja i autoritativnog stava premaljudima koje je izazivalo strahopoštovanje čak i kod Paole koja je zazirala oddirektnog suočavanja sa njom, iz straha od poniženja i osećanja niževrednosti koji je Lena umela da izazove kod svake osobe sa kojom dođe ususret, bila je sve ono što je Crnom Zalivu nedostajalo: oličenje stila,prefinjenosti i uzvišene lepote. Zalivčani su njenim imenom ispirali usta nasvakom koraku, a istovremeno joj gotovo nikad nisu direktno protivrečili, netoliko iz straha od samog grofa koliko zbog tog nekog oreola koji je Lenanaizgled imala iznad svoje glave i koji je tako vešto koristila u odbrani odnapada svake vrste. Zato je Petar podnosio sve izlive frustracije i nemoćnogbesa koji se odbijao od Lene kao od stene, i trpeo poniženja koja možda nijemorao, međutim rešio je da kao svojevrsnu kaznu samome sebi istrpi sve štomože da se istrpi kada je Lena u pitanju, pa ma koliko poštovanja timeizgubio kod svojih sugrađana, da ne kažemo podanika.

A samo Petar zna koliko mu je Lena značila u životu, njena toplina iatipična nesebičnost koja je stajala iza hladne maske njenog držanja, jedinoje on umeo da iz nje izvuče ono najbolje i to je činio stalno, kada god bi seosetio usamljenim ili depresivnim, kada bi se uželeo ženskog tela ilirazumne reči u svetu bunovnih gluposti i neznanja. Pružala mu je utehu zabol i krivicu prouzrokovanu njegovim načinom života i pozicije koju je

124

zauzimao, i te utehe nije želeo ni po koju cenu da se odrekne, naročito zbogtoga što je znao da je Lena kao lek odavno postala njegova zavisnost, iduboko ukorenjeni deo njegovog života, i da kada bi pokušao da je ostavi tobi bilo nalik stavljanju omče o sopstveni vrat. U životu punom odricanja,borbe i odgovornosti, Lena je bila najviši svetionik, i tamo je morala daostane, i to ne samo za njegovo dobro, već i za dobro čitavog Zaliva.

Paola jeste bila pametna žena, pronicljiva, vatrena, i volela je Petra.Nešto je ipak u Petru postojalo, nešto važno što je večito ostajalonezadovoljeno i prazno, a opet jako i prisutno, i jedino je Lena mogla darastera pomrčinu, makar povremeno i delimično, Lena, a ne Paola. Petar sezbog toga dodatno osećao krivim, shvatao je tu prazninu kao sopstvenuslabost, i znao je da je svaki čovek poseduje, nesumnjivo, ali on je grof islabost je bila smrtni greh. Kada se tome doda način na koji je omalovažio iuprljao sopstveni brak, kako je povređivao i emotivno sakatio Paolu tokomgodina, dobijamo jasnu sliku unutrašnjeg trvenja i nemira koje Petar mora daje osećao.

Nije ni da je Lena Travica bila cvećka, bila je neukrotiva i divljapoput mnogih egzotičnih orhideja koje je pokušala da uzgaja, i ta mešavinadobrog vaspitanja i urođenog aristokratskog kvaliteta sa vrelim i čestoneobuzdanim temperamentom, koji je izbijao iz Leninog pogleda, iz rečikoje je ispaljivala odsečno i drsko, a opet nekako uljudno, davala je ovojženi fatalnu crtu privlačnog i odbojnog, večito u sukobu, i nikada razrešenaborba se prelivala sa Lenine upečatljive pojave na svet oko nje, plašeći idržeći neželjeno, i nepoželjne, na pristojnom odstojanju. I sam Petar jemorao da lakim i opreznim koracima ide Leninim željama i hirovima ususret, ne zato što je ova bila sebična ili nerazumno zahtevna, već zato što jesnaga njenih emocija tražila oprez i diktirala stroge uslove koje Petar retkokada da je mogao da ispuni u potpunosti, što je bio uzrok večitoj obostranojagoniji i nezadovoljstvu.

Lena se vremenom privikla na činjenicu da ne može da ima čitavogPetra, da ako želi da sačuva bilo kakav fragment svoga srca mora da ustupimesto razumu i pokuša da shvati Petra, da ga sasluša, pomogne mu, i na tajnačin ako ništa drugo a ono barem obezbedi njegov povratak u njenupostelju, siguran kao što dan sviće, bez obzira na mnogobrojne i čestorazarajuće prepreke koje su im okolina i tradicija postavljali na njihovimputevima ljubavi.

- Nešto si se zamislio?- Ma ništa, setio sam se tebe kad si prvi put stigla u Zaliv sa ocem.

Bila si onako umorna, neispavana, „bela poput sunca“ što bi reko stariTravica. Izgubila si muža, dete se razbolelo i umrlo malo posle toga, otac

125

proteran kao poslednji kriminalac, čemu život sigurno si se pitala. A ja samte zavoleo odmah tada, prosto sam znao da ćeš ti biti moja poslednja oazapreko pustinje, znao sam Lena. I sada znam.

- Hrabre izjave od strane jednog naučnika. Znao sam, osetio,predvideo, da to ne spada malo u domen tvoje fantazije mili?

- Neka. Odrekao bi se sve nauke ovog sveta, samo da znam da je toistina, da je uzvišenost našeg odnosa istina.

- Stvarno se loše osećaš čim ovako govoriš. Ovakvog sam te videlasvega jednom u životu, kada sam rekla da odlazim iz Zaliva za Veneciju. Štate zapravo muči Petre, nije to ni smrt, ni Aleksandar, ni neprijatelji, znam tekoliko. Šta je to što te stvarno muči?

Petru su zasuzile oči i nije se usuđivao da pogleda u Lenu, bilo ga jepreviše sramota čak i od nje.

- Zašto stalno imam osećaj da sam nešto propustio u životu Lena?!Zašto?! Kako smem da kažem da sam učinio sve što sam mogao kada nisamvoleo kako treba, nisam voleo Lena?! Neka senka je uvek bila nad našimglavama, neka narazrešiva krivica, neki osećaj gubitka, posao, uvek nešto,večito nešto! I sad, kad kucam na kapije drugog sveta šta nosim sa sobom,šta me greje dok hodam hodnicima mraka? Gde je tvoja ljubav koju sammorao da čuvam Lena, morao da gajim, i zalivam, i prekopavam kao divljuorhideju kako bi rasla i cvetala? Nema je Lena. Nema je.

Glas mu se gušio u bolu, pa je i Lena ubrzo zaplakala, ganuta do srži.- Kako sam i za trenutak pomislio da mogu i smem da tražim smisao u

bilo čemu van ovoga što mi imamo, što smo oduvek imali? Volim te Lena. Iizdao sam te Lena. Oprosti mi, iz sažaljenja prema gubitniku, oprosti.

- Neću da ti oprostim Petre, a znaš zašto? Zato što još nije došaotrenutak za opraštanje. Imaš još puno nedovršenog posla, dragi moj, preranoje za svođenje računa i reči kajanja. Vrati se u vilu Petre, večeraj saporodicom, poljubi Nikolu za mene, popij čašu belog vina, i smisli kako dapobediš Petre. Bitku za ljubav si izgubio, bar kada smo nas dvoje u pitanju, itu ne vredi da se lažemo, ali svoju porodicu nisi još. Osvoji svoju rođenuporodicu, i onda ćemo da pričamo o praštanju, jer tamo u onoj vili leži ključtvog spasenja.

126

Deo treći

Šesnaesto poglavlje

Nikola je otvorio oči još dok je čitava spavaona bila u dubokom snu,iako je bio iscrljen, od puta, od čekanja, i šetanja iz jednog hodnika u drugi iiz jedne kancelarije u drugu, od psihički iscrpljujuceg stajanja u redu zazaduživanje opreme i loše večere. Naravno da nije umor mogao da prevladabol koji je kidao grudi i nije mu davao da zaspi. Posle petnaest godina životau nečemu što je sada ličilo na raj, došao je ovde, u vojnu školu, isteran odkuće zato što je mlađi sin grofa i vladara Crnog Zaliva, i kao takav nije imaopravo ni na kave privilegije, ni na kakve reči utehe ili kakvog vida olakšanja,već je morao što pre da se navikne na činjenicu da se više nikada neće vratitikući.

Takva je prosto tradicija bila. Svi mlađi sinovi su morali da prolazekroz najveća moguća iskušenja i bili su obično slati u neke vojne škole uSrbiji, ili čak inostranstvu, kako bi očvrsli i mogli da se pripreme za služenjeporodici Crnojević, kao špijuni, izvršitelji raznoraznih poslova, i veomačesto egzekutori i kradljivci. Mlađi sinovi se nikad nisu vraćali kući, ni najedan jedini dan, kako bi se isključila svaka, pa i najmanja mogućnost daneki od mlađih ugrozi položaj starijeg sina i naslednika loze. Čak su i majkemorale da se sastaju sa sinovima po inostranstvu kako bi sa njima proveleneko vreme, dok su očevi bili u stalnom kontaktu sa njima, više poslovnododuše nego iz neke očinske ljubavi i osećanja dužnosti, jer tako je bilonajbolje, zadržati što manje emocija. I ti mlađi sinovi, a bilo ih je u gotovosvakoj generaciji zbog toga sto su grofovi igrali na sigurnu kartu, naime akoslučajno stariji sin umre od bolesti ili se ispostavi da nije pogodan kandidatza vladara, što se naravno utvrđuje na osnovu njegovih rezultata tokomškolovanja, onda se izuzetno odgovornost prenosi na prvog mlađeg sina, itako sve dok se ne dobije pravi čovek za najodgovorniju od svihodgovornosti. No opet treba napomenuti da se to izuzetno retko dešavalo iposlednji primer takvog slučaja je sam Petar Crnojević koji je zbog bolesnezamisli svog oca Andreje došao umesto svog brata na presto.

Mlađim sinovima je poveravana velika odgovornost, rešavali sunajteža i najzamršenija pitanja u ime porodice, prilikom čijih izvršenja bimnogi i izgubili svoje živote, služeći porodici. Njima je samo grof lično

127

izdavao naređenja i oni nikome sem svom ocu nisu ispostavljali račune,često su menjali mesto boravišta, mnogo su putovali, i generalno vodilineuredne i stresne živote. One koje nije stizao metak, stizalo je srce,dijabetes ili alkohol. U njima je ležala jedna od najvećih snaga porodiceCrnojević, oni su bili udarna igla spremna da napravi pakao bilo gde u svetu,na samo jedan mig svog presvetlog oca, i to su i činili. Bili suneprivilegovani, obeščašćeni, nevoljeni, otrgnuti od korena, i to je stvaralood njih ekstremno opasne ljude, nemilosrdne, krvoločne, nasilne čak i premasopstvenoj porodici ako su je uopšte imali, ali i fanatično efikasne.

Nikola Crnojević je svoju prvu noć probdeo otvorenih očiju, uperenihu krevet iznad njega na kome je ležao još jedan nesrećnik, svoju prvu noćbudućeg života koji nije obećavao ništa dobro. I tada je odlučio nešto veomabitno, u trenutku kada svet nije mogao da izgleda kao mračnije mesto negošto trenutno jeste: da neće isticati ono najbolje što može da pruži. Zakopaćesve što ima, sve što može da da, po cenu neljudskog i neizdrživog poniženjaako treba, te noći je rešio da od onog pravog i sposobnog Nikole,talentovanog i inteligentnog, svetu oko sebe ne pokaže ni delić, ništa odonoga što može, ume i sme, jer ovaj svet, ovaj gde ga je poslao otac, samo binjega iskoristio da unesreći mnoge druge, i ništa više.

Nikoli je momentalno postalo jasno gde je došao i čemu će ovi ljudi uuniformama pokušati da ga nauče. Takođe je odmah shvatio da će gaporodica ubiti ako se ogluši o školovanje i počne da pokazuje jadnerezultate, i svejedno je odlučio da radije prihvati smrt, onu zaista časnu iiskrenu, pre nego da bude običan ubica i produžena ruka Crnojevića. Naidejama ove vrste, besciljno idealistične i unapred osuđene na propast,mogao je da zahvali svojoj majci Paoli, koja je, što iz naivnosti, a nešto i iziskrenog osećanja majčinske dužnosti prema rođenom detetu, veoma čvrstoubedila Nikolu u postojanje boljih i viših ljudskih vrednosti od onih kojepropagira porodica Crnojević, i trista godina njihove tradicije. Aleksandra suotrgli od nje prerano da bi mogla da ga ubedi i u nešto drugo sem onog što jeusvojio preko svojih vaspitača i rođenog oca, ali zato je sve to nadoknadila sNikolom, koji je, pametan kakav jeste bio od malena, rado i brzo upijaopoglede na svet i vidike koje je samo majka bila u stanju da mu otvori, sadda li na štetu ili na korist.

Paola jeste mrzela svoj položaj, samo to nije činila onoliko iskrenokoliko je možda to trebalo da čini, i Nikola nikada sa njom nije znao da li ikada njegova majka nešto čini iz nesebičnih, roditeljskih razloga, a kadanešto kaže samo zato što se oseća potišteno i setno. U tome je možda ležao iključ Petrove uspešne veze sa još jednom ženom, u činjenici da Paola nikadanije išla do kraja, ni u čemu, pa ni u pokušaju da spase ono što je ostalo od

128

već okrnjenog braka, i Petar je sa uspehom balansirao između mračnih idepresivnih raspoloženja svoje supruge, i trenutaka kada se Paola činilanajboljom ženom na svetu, kada je sa njom bilo tako lako manipulisati.Nikola je tako otprilike procenio svoju majku, kao osobu koja imanezadrživu potrebu da se makar i na silu oseti srećnom i jakom, namerno sepritom ne obazirući na stvarni položaj u kome se nalazila i na probleme kojeje imala, samo da bi dostigla makar nekoliko trenutaka blaženstva koje,verovatno je to znala u svojoj podsvesti, nije smela sebi da priušti kada biisključivo razmišljala glavom, i ničim drugim.

Nikola je nasledio te „nagone srca“, kako se o toj temi izražavalaPaola, i imao je jaku, nazadrživu čak potrebu da se oslanja na svoje emocijei onda kada razum prosto vrišti suprotno, kada je stvarnost toliko protiv, ilise čini protiv svake potrebe srca i duše koja traži, i toliko očiglednosuprotstavljena unutrašnjem životu da ravnotežu nije moguće uspostaviti,bilo kakvu ravnotežu, a da se pritom jedno od to dvoje, ili realnost ili srce,potpuno ne isključi. Velika većina se odluči da ugasi srce, ne potpunonaravno jer je to nemoguće, ali počine toliko zločina protiv svog unutrašnjegbića u toku života da slobodno mogu da se proglase ubicama sopstvene duše.Paola je veoma često pričala Nikoli o najvećim zločinima porodiceCrnojević, a to su zločini protiv ljudskog srca, i to je ono što ona nije moglada im oprosti.

Nikola je sada, dok je buljio u donji deo kreveta svog cimera koji jespavao iznad njega, mogao samo o tome da razmišlja, o zločinima protivnjegovog srca koje su pripadnici njegove rođene porodice počinili, i koje ćenastaviti da čine sve dok njegovo srce to bude moglo da izdrži. Sudbina ga jerodila posle brata, i time se zapečatila, jer ako bude rešio da sluša njihovezahteve, naređenja i činio zlodela u njihovo ime, one delove srce kojeCrnojevići ne mogu da rane, raniće on sam, svojom krivicom i bolom koji ćeuvek osećati. Umiranje mu sleduje u svakom slučaju, Nikola je bio dovoljnopronicljiv čak i sa petnaest godina da to zaključi za sebe, tako da je odlučioda odbije, i to je bila njegova konačna odluka.

Starešina je upalio svetla i počeo da se dernja: „Ustaj, oblači se!!! Zadeset minuta da ste na pisti!!! Za deset minuta da ste na pisti!!! Krevete podkonac! Čizme zategni! Brže vojsko, brže to malo!!! Stavi opasače! Komekaseta nije sređena po pravilima, dobrovoljno se večeras prijavljuje zaribanje mokrog čvora! Požarni, postroj vod za deset minuta ili dobijašvanredno dežurstvo, ako treba ni nedelju dana nećeš da spavaš dok ne naučišsvoj posao kako valja! Brže vojsko!!!“

Nikola se namerno razvlačio i pet minuta proveo samo stežući čizme,još je otišao do WC-a da se ispiša. Krevet mu je bio nenamešten, kaseta u

129

haosu, i kada je konačno istrčao na pistu zaradio je sebi već dve vanrednedužnosti, tri starešine su se iz sveg glasa izdrale na njega, i navukao jemomentalno na sebe mržnju čitavog voda jer će zbog njega čitave nedeljeoni da idu poslednji na obroke. To je bilo prvog jutra u Vojnoj školi, i takvihjutara će biti još hiljadu sve dok konačno ne bude diplomirao, večitoposlednji na postrojavanju, večito kažnjavan, ponekad čak i zatvorom jer jeugrožavao bezbednost drugih, ribao je mokre čvorove, tanjire, šerpe, čistiočizme čitavom vodu, rapakivao i pakovao kasete na stotine puta, četirigodine je ribao spavaonu, četiri godine je on zatezao krevete, četiri godine jesvake druge večeri bio na vanrednim dežurstvima i straži, četiri godine jetrpeo omalovažavanja i maloumne kritike svojih pretpostavljenih, i za četirigodine nije stekao nijednog pravog prijatelja. Ostao je kadet škole samo zatošto je načelnik škole insistirao na njegovom ostanku, naravno i sam podpretnjom crne ruke Crnojevića, i Nikola jedva da je mentalno i fizički uspeoda izdrži te četiri godine.

Dani su ipak prolazili, sve jedan crnji od drugog, isti i novi, isti poobavezama, novi po udarcima koje je trpeo, udarci po njegovom srcu koji suse smenjivali pravilno i nemilosrdno, i svaki novi dan je donosio novuopasnost od smrti. Koliko je puta smo stajao sam u oružarnici, sa svežeočišćenom puškom i bojevim metkom u cevi, premišljajući, zamišljajući irazmišljajući o sopstvenoj smrti, tražio snage u sebi i nije je nalazio, tajprokleti instinkt za opstanak, ili šta je već drugo bilo u pitanju, uporno bi gasprečavao u nameri da ide do kraja, ili je barem sebe u to ubeđivao, sve doknije shvatio da je pravi razlog ne slabost i kukavičluk, već jedan jedini, mali,gotovo neprimetni i teško dostupni, svega delić jedan njegovog srca koji jeostajao nedodirnut, kome nikakva poniženja i udarci nisu mogli ništa, koji jemogao da istrpi oluju i prepliva more. Samo delić jedan, dovoljan za život,dovoljan za opstanak, i više nego dovoljan da pobedi smrt.

I tako je Nikola marširao, iz dana u dan, sa žuljevima koji su krvarili utesnim čizmama, sa tridesetak kila opreme na leđima, sa šlemom na glavi itugom u srcu, stalno napred, i večito napred, saplitao se, padao, bacali su ga inisu mu pomagali da se podigne, i on je preživeo. Zbog tog jednog delićaneuprljanog, čistog, uzvišenog, božanskog, jedino vrednog. Jedini deo njegakoji je odbijao vetrove i topio snegove, jedini koji je nosio sećanje načovečnost, i jedini koji je čuvao njegov identitet, ili ako je identitet suvišesložena reč, onda ono što je čuvalo „njega“, od ničega.

130

*

Jednom prilikom vraćao se sa poslova koje je obavljao u kuhinji iušao u sobu kasno, oko jedanaest sati, kada su svi već odavno bili u krevetu inaizgled zaspali. Svukao je uniformu, i kao i obično spremao se da se baci ukrevet, srećan što je konačno preskočen za dežurstvo tokom noći. Taman jenavukao pidžamu kada je nekoliko mladića iskočilo iz kreveta, bacili sujedno vojničko ćebe preko Nikole i počeli da ga udaraju. Bio je gotovo mrklimrak u sobi i Nikola nije mogao da vidi ko ga je zaskočio, a kada su mubacili ćebe preko glave već je bilo kasno. Pokušavao je da se brani, naravnobezuspešno, i posle nekoliko jakih udaraca pao je na pod, gde su se samoudarci pojačali i postajali brojniji. Skupio se koliko je mogao pokušavajućida ublaži efekte šutiranja, barem dok nije počeo da gubi svest i da opuštamišiće. Kao kroz maglu mogao je da čuje besne povike jednog jedinogmomka koji nije izdržao a da ne da sebi verbalnog oduška, previše zanesen ibeznadežno privučen ćebovanjem nesrećnog Šmoklje, kako su ga nazivaliostali dečaci kadeti. Nikola je dobro upamtio taj glas, i još važnije, upamtiomržnju koja je izbijala iz tog dečakovog glasa.

Bilo je to po surovosti nezapamćeno ćebovanje u istoriji Vojne škole,Nikola je zadobio frakturu lobanje i jači potres mozga zbog čega je proveopunih pet dana u komi, imao je četiri polomljena rebra, od koga je jedan čakoštetio plu'no krilo, i morali su da mu amputiraju slezinu. Umalo nije umrood unutrašnjeg krvarenja i jedva da je došao svesti. „Srećom, momak je čvrstkao bik“, rekao je nadležni hirurg. Načelnik je učinio sve da zataška ovajslučaj, prevashodno iz razloga sopstvene bezbednosti jer se užasno plašioporodice Crnojević, i postarao se bio da Nikoli bude pružena maksimalnamoguća nega na Vojno-medicinskoj akademiji. Molio se da momak preživi,a molili su se i ostali dečaci iz njegovog voda pošto im je načelnik obećao daće ih sve redom obesiti za jajca i poslati na doživotnu samo ako Šmoklja nedaj Bože podlegne povredama.

Srećom po sve njih Nikola je preživeo, i kada se posle podužegoporavka konačno vratio u školu, nikome nije bilo dozvoljeno da ga na bilokoji način uznemirava ili kažnjava nepotrebnim dužnostima. Nikola je u sebižalio što ga nisu ćebovali ranije, možda bi na taj način duže vremena proveou neophodnom miru i spokojnoj osami, a ovako je ostalo svega još parmeseci do završetka škole. Nikola je znao i razlog ćebovanja, zbog očajnihrezultata koje je njegov vod postigao na logorovanju, većinom zbogNikoline nespretnosti i neopreznosti, opet zbog čega je čitav vod kažnjen i toneodlaskom kući na produženi vikend koji je sledovao svim kadetima poslelogorovanja. Nikolu su uvek uspevali da otkriju protivnički vodovi prilikom

131

taktičkih napada i manevara, zbog čega je zbog glupog Šmoklje uvekotkrivan i ostatak kadeta, pa je tako rezultat svih iz Nikolinog voda ostajaona najnižim mogućim granama, na stranu to što je Nikola i dodatno kvarioprosek na gađanju i drugim vojnim aktivnostima.

Nikola je uspeo delimično da prihvati razloge ostalih da mu nanesustrašan bol, i sam je vrlo dobro znao šta znači kada se nekom, a naročitovojniku oduzme pravo da poseti kuću i svoje, tako da je pokušavao da najpreokrivi sebe i svoje preterivanje u neizvršavanju obaveza. Međutim, jedno jebilo ismevanje, ponižavanje, vanredne dužnosi i ignorisanje, a nešto sasvimdrugo kada te neko umalo nije ubio samo zato što nije mogao da ode kući nanekoliko dana. I ne, Nikola ovoga puta nije hteo da dopusti da se stvarignoriše, da dozvoli da mu se i dalje smeju u lice. Više ne, granica postojikod svakoga naravno, a Nikolina je upravo bila preskočena. Sam Bog zna daje pokušao da se odupre nasilju, da je iskreno i dugo želeo da izbegnesudbinu kriminalca, ubice i običnog sluge porodice kojoj više i ne pripada,pokušao je sve, i više ne može. Ne može više da se ijedno jutro probudi saosećanjem beznadežne tuge u grudima, da oseća strepnju pred postupcimadrugih, da se dovija i izvinjava bednicima i ništarijama, da radi za druge idrhti pred svima, čak i pred sobom. Više ne.

Zbilo se to tokom završnog gađanja iz polu-automatske puške koje seorganizuje pred diplomiranje nove generacije. Nikola je dugo zurio u metu,čekajući komandu da puca, i bio je spreman da ponovo namerno promašujekao po svom dobrom starom običaju, samo ovoga puta je nešto i definitivnoprevagnulo u njemu, nerazumni i slepi inat kome nije više bio spreman da seuklanja sa puta, a možda je i njegova podsvest dugo radila na tome dakonačno izbije na površinu napaćenog i zlostavljanog momka, možda obojeodjednom, uglavnom u Nikoli se nešto prelomilo upravo tu, dok je zurio ucrne krugove na udaljenoj meti. Jedno je sigurno: Nikola nije mogao a da tumetu ne posmatra i na simboličan način, i onda bi promašivanje fizičke meteujedno značilo i promašaj one druge, unutarnje, i po svemu značajnije odove koju je puškom morao da pogodi. Trebalo je, neophodno je bilo ovogaputa pogoditi metu, makar i puškom, i znao je Nikola šta će sve to da doneseza posledicu, ali jednostvno je morao, kao što se svaka velika odlukaprelomi najjednostavnijim potezom.

Jedan metak, pa drugi, treći, svi su završavali u centralnom krugumete, svako je imao po šest metaka da ispali, ne računajući one probne.Kada se gađanje završilo, starešina je išao od mete do mete i beležiopogotke, zastao je duže vreme samo kod Nikoline mete i dugo gledao u čudokoje se upravo dogodilo. Brzo je pozvao ostale starešine i niko nije mogaodovoljno da se načudi ovom iznenadnom fenomenu. Usledilo je ispitivanje

132

svih momaka koji su gađali sa Šmokljom, bili su ubeđeni da je nekonamerno gađao u Nikolinu metu, mada nikom zaista nije bilo jasno zašto,pošto su ga jelte mrzeli svi do jednog. Pretpostavljali su da je nekom ko jeučestvovao u ćebovanju proradila savest, i da je na taj način nekako pokušaoda se oduži nesrećnom Šmoklji, što bi i ostalo kao zvanično tumačenje ovogvanrednog događaja da nije bilo jedne sitnice: niko od kadeta do sada niješest puta pogodio pravo u centar. Rekord na nivou škole je iznosio četiripogotka, i taj uspeh je postigao momak koji nije gađao sa Nikolom. Da stvarbude još gora, niko od kadeta koji su gađali nisu postizali značajnijerezultate tokom prethodnih gađanja.

Odlučeno je logično da se Nikoli daju novi meci i da ga puste daponovi svoj učinak od malopre, ako je to uopšte moguće. Nikola je dugogledao u metu, i dugo razmišljao da ponovo odustane, čak toliko dugo da jekomandir Nikolinog voda bio izgubio strpljenje i krenuo ka njemu u namerida mu oduzme pušku. Komandir je i definitivno prelomio Nikolinarazmišljanja, prvim metkom je skinuo šlem čoveku koji ga je maltretirao odprvog dana kada je ovaj došao u školu, a ostalih pet je zavukao ponovo usredište mete. Ovo je nešto kasnije ponovio i na dvostruko većoj udaljenosti.Svi su bili apsolutno zatečeni, od kadeta do načelnika, niko nije mogao daveruje rođenim očima. Nikolinog komandira jedino ništa nije moglo daimpresionira, šizeo je i glasno poželeo da zadavi Nikolu sopstvenim rukamašto ga je malopre ponizio skinuvši mu šlem sa glave. Nikola mu je samohladnim tonom odgovorio da se skloni ili će ga u suprotnom ubiti. To jerekao sa takvom odlučnošću da je komandir Memić ustuknuo u čudu i strahuod momka koga više nije mogao da prepozna.

Stvari su se od tog dana pa nadalje okrenule za trista šezdeset stepeni.Nikola je uzdignute glave išao kroz školske paviljone, oficire je otvorenovređao i odbrusio bi im kad god bi mu se obratili, što je logično munjevitombrzinom izazivalo strahopoštovanje i kod ostalih kadeta, a šlag na tortu jebio susret sa načelnikom na pisti gde je čitava škola bila postrojena. Nikolaje naime uporno odbijao da ugasi cigaretu i da stane u stroj, pa su oficiri,pošto su prethodno iscrpeli sva sredstva ubeđivanja i uobičajenih pretnji,morali da se obrate lično načelniku i da mu izlože problem. Načelnik jebesan kao retko kad do tada otišao do Nikole i razdrao se na njega,naređujući mu da stane u stroj kao i ostali kadeti. Nikola je samo podigaoglavu, pogledao mu u oči i nešto rekao dovoljno tiho da ga samo načelnikčuje. Načelnik Momčilović je naglo promenio bolju lica, nekoliko trenutakaje tako stajao bled i ukopan, vratio se na binu bez reči, ostavljajući Nikolu dazavrši svoju cigaretu. Inače, to je takođe bila jedna od mnogobrojnih novinavezanih za Nikolu, naime to da je iznenada i propušio.

133

Očigledno je bilo da je nešto rekao načelniku Momčiloviću, iočigledno niko nije znao šta. Jedino se znalo da je argument do jučenesigurnog i plašljivog kadeta izazvao težak udarac po načelnikovosamopouzdanje, čim se ovaj tako povukao kao popišan. Što se tiče samihkadeta, više niko nije, niti je smeo da ga zove Šmoklja, a ko bi to učinio izanjegovih leđa dobio bi takvu pesnicu po sred nosa, da i po pola sata dečacinisu mogli da dođu k sebi. Nikola je za svega nekoliko dana razvio efikasansistem špijunaže kadeta, pa je lako uspevao da dozna ko je i šta je govorio onjemu dok ovaj lično ne bi bio prisutan na tim razgovorima. Postao jeagresivan, ratoboran, i potukao se sa svima koji su mu ikad stali na žulj zaprethodne četiri godine. Za svega tri nedelje, uspeo je da pojedinačno, uvreme kada je to bilo najpovoljnije, nokautira čitav svoj vod, od prvog doposlednjeg, a počeo je odmah posle onog malog performansa sa načelnikom.Svima je postalo jasno da se „nekadašnji“ Šmoklja mnogo izmenio, alinikome nije bilo jasno kako se najednom tako dogodilo, i kako to da mu ninačelnik ne može ama baš ništa. Čak je i u grad počeo da izlazi kada je on tohteo, na prijavnici se niko nije usuđivao da ga zaustavi, što je sve zajednorezultiralo naglim gomilanjem teorija o mogućem Nikolinom poreklu,njegovom iznenadnom ludilu, i čemu još sve ne. Pretpostavljalo se recimoda je on sin nekog generala, da je najednom nasledio ogroman novac,popularna teorija je bila i da je on u stvari ubačeni agent Vojno-obaveštajneslužbe, ali bilo je i nekih potpuno fantastičnih, kao na primer da se radilo oklasičnom slučaju podvojene ličnosti, i da se mister Hajd konačno probudiou Nikoli posle godina maltretiranja i omalovažavanja, što je takođe teorijakoja je dobila mnogo zagovornika.

Bilo kako bilo, počeli su da ga se plaše svi u školi, od kadeta donačelnika, i svi su pokušavali da mu se uklone s puta, veoma čestobezuspešno jer je Nikola inamerno stajao onuda gde su ovi želeli da prođu.Posle premlaćivanja ljudi iz svog voda, a i ostalih momaka koji su mu ostaliu naročitom sećanju, počeo je kolektivno da malrtretira sve oko sebe nanajrazličitije moguće načine, šaljući ih da mu očiste čizme, sređuju kasetu ponekoliko puta na dan, zatežu krevet, preteći usput svima batinama koje niko,pa ni oni najkrupniji nisu mogli da izbegnu. Najednom je svima palo napamet da niko nije imao prilike da vidi Nikolu bez uniforme pošto je onuvek išao na povečerje poslednji, i uvek je odbijao da se tušira sa ostalima.Svi su ga smatrali za žgoljavka i slabića, a ispostavilo se da je Nikolino telobilo zategnuto kao struna i da se ispod te opreme i uniforme krije jednaneverovatno čvrsta građa, onakva kakva je moguća jedino uz mukotrpan radod najranijeg detinjstva. Nikola je radio sklekove, zgibove i propadanja naspojenim dvospratnim krevetima kada god bi ostajao sam, a na stranu

134

činjenica da svi momci iz Crnog Zaliva naporno treniraju od malena iusavršavaju borilačke veštine poput pravih Spartanaca. Nikola je konačnoodlučio da primeni svoju snagu na momke i odmah je postalo jasno koliko jebivši Šmoklja zapravo superioran u odnosu na ostale. Čak je i gađanje imaoprilike da usavršava zato što je uvek ostajao poslednji da nosi zaostalumuniciju i tome slično, što je opet ostavljalo dovoljno vremena i mogućnostida izvežbava baratanje oružjem.

Sve ko sve, i ostali ko ostali, ali Nikola nikako nije mogao da izbaci izglave onaj glas pun mržnje koji mu je svakodnevno parao uši i budio ga izsna, čak i sada posle tolikih meseci koji su u međuvremenu protekli. Ni samnije bio načisto sa sobom da li ga je taj glas proganjao zato što je mrzeokonkretnu osobu koja je iskazala mržnju, ili je zapravo u tom glasuprepoznavao i svoj unutrašnji glas, bolje reći vrisak koji je dolazio iz nekihmračnih dubina i prikradao mu se podmuklo svih oprethodnih godina. Kadaje ta sasvim poznata mržnja prepoznata u glasu jednog pobesnelog mladićastigla do Nikolinih ušiju, nešto se usadilo u njemu, nešto više i od sopstvenemržnje koja je doplivala do njegove svesti, više i od gneva, ubilačkognagona, više od osvete za istrpljena zlodela, neko trajno i snažno zlo kojenije moglo više da se ignoriše ni trenutka. I to zlo je govorilo Nikoli dajednu stvar mora da uradi pre svih ostalih stvari: Da se osveti glasu koje jezlo i probudilo.

**

Dejan Šoškić je bio ni po čemu poseban mladić, poreklom izsiromašne porodice zemljoradnika i uzgajivača svinja, bio je četvrto dete uporodici i u uslovima ekonomske krize u zemlji porodica je bila primoranada ga pošalje u vojnu školu, gde bi mu svi troškovi školovanja bilikompletno pokriveni. Nije se puno razlikovao od ostalih kadeta Vojne škole,nije bio preterano maštovit i revnosno je obavljao postavljene mu dužnosti iobaveze. Jedino što ga je možda zasebno karakterisalo jeste bio jedankreštav, odbojan glas koji bi se lako raspoznao čak i u gomili drugih glasova,što je i Nikoli pomoglo da prepozna jednog od svojih dželata u pokušaju.

Dejan Šoškić takođe nije imao posebnog razloga da mrzi Nikolu višeod ostalih i namera mu je bila da, poput ostalih iz Nikoline spavaone, kazničoveka zaslužnog za njihov neodlazak kući za vikend. Mržnju koju je Nikolaprepoznao u glasu Dejana Šoškića bila je dobrim delom produkt njegovesopstvene fantazije, i daleko manje izražena u mladom Šoškiću koliko usamom Nikoli Crnojeviću. Samo Nikola, i zlo koje je sadržao u sebi, nisu

135

želeli da vide i shvate očigledno. Svalio je Nikola krivicu na mladogŠoškića, i kukavica je morala da plati za ono veče. Debelo da plati, a ujednoda posluži i za primer ostalima koji su učestvovali.

Nedelju dana pred diplomiranje Šoškić je ostao sam u sobi pošto jebio određen za redara te poslednje nedelje, kada se najednom na vratimastvorio Nikola. Dejan Šoškić je već primetio kako ga Nikola upornoposmatra u stroju, na obrocima i tokom zajedničkih aktivnosti, a takođe muje bilo savršeno jasno da je on jedini iz spavaone koji još uvek nije dobio ponosu. To ga je veoma zabrinjavalo i mučilo, i nikako nije mogao da shvatizašto je baš njega Nikola izdvojio kada on, kao što je već napomenuto, nijeništa manje ili više terorisao Nikolu od ostalih. Kako je i mogao da razumekad je njegov slučaj bio produkt isključivo Nikolinog uma i mašte, i čitavastvar je imala manje veze sa stvarnošću nego sa nekim intimnim scenarijomkoji je Nikola u svojoj glavi razvijao.

Šoškić se zaledio kada se susreo sa Nikolinim bolesnim pogledom.Hteo je da vrisne i pobegne iz sobe što je brže mogao, ali Nikola je preprečioizlaz i za sada samo zurio u njega, ne trepnuvši ni jednom, fokusiran nanjegovu uplašenu malenkost poput grabljivice na svoj plen. Hteo je nešto dakaže Crnojeviću, da ga zamoli da mu objasni zašto baš on, i nije nikakomogao da prevali ijedno slovo sa usana. Napetost je rasla. Nikola se približiopar koraka Šoškiću i ovaj je ustuknuo. Onda se približio još par koraka iŠoškić je stigao do zida, izbezumljen, suznih očiju, prestravljen do srži.Stegao je zoger za čišćenje što je čvršće mogao, ne toliko u nameri da gaupotrebi protiv Nikole koliko zbog instinktivne potrebe da se uhvati za neštočvrsto i spasonosno.

Nikola je prišao još jedan korak i tu je Šoškić izgubio kontrolu nadsobom:

- Šta hoćeš od mene?!! Beži bre, šta sam ti ja uradio?!! Nemoj bremolim te, kaži šta da radim Nikola, izvini bre za sve što je bilo, pa drugarismo valjda majku mu?!

Nikola ništa nije odgovarao. Šoškić se dovijao kako je jedino znao iumeo, čak se i na kolena bacio pred Nikolom, a ovaj nije preStajao da gaposmatra onim istim zlim i ludačkim pogledom koji je prodirao kroz čoveka.I ko zna kada bi se agonija Dejana Šoškića završila da na vrata nisu banuladvojica kadeta iz iste spavaone koje je komandir vratio iz stroja kako biiščetkali čizme. Međutim, ovo je bio samo početak.

Nikola je sve upornije i naočigled svih buljio u Šoškićevom pravcu,streljajući ga pogledom i uterujući mu sve veći strah u svako vlaknonjegovog bića. I nije ni imao ko da pomogne Šoškiću, komandiri su se i samiplašili Nikole i jedva su čekali da konačno diplomira, a načelnik se Nikoli

136

više nije obraćao ni preko posrednika i ignorisao je svaku žalbu na Nikolinoagresivno ponašanje. Bilo je svega nedelju dana do kraja škole, bilo jenemoguće sad ostaviti sve i pobeći glavom bez obzira. Šoškić je na krajudošao do zaključka u razgovoru sa ostalima da je Crnojević nekako saznaoda je ovaj bio upleten u ćebovanje, samo to nije davalo odgovor na pitanjezašto samo on, i čemu baš toliko zlo u pogledima koji su mu bili upućeni saNikoline strane. Više ni noću nije mogao da zaspi, naročito ne posle jednevečeri kada se iznenada probudio iz sna i zatekao Nikolu kako ga posmatrasa ludačkim osmehom na licu. Postao je Dejan Šoškić ubeđen da će Nikolada ga ubije pošto je načisto poludeo, i od te večeri je legao u krevet sabajonetom ispod jastuka koji je skinuo sa svoje puške.

Na dan pred zvaničnu promociju nove klase vojnika stvari su seusijale. Nikola više ni trenutka nije ispuštao Šoškića iz vida i pratio ga je ustopu, gde god je ovaj išao, a išao je uvek u paru sa nekim jer se plašio, sadaveć užasno plašio Nikole Crnojevića. Tako je bilo sve dok negde predvečeru Nikola nije prišao jednom kadetu koji je zajedno sa Šoškićem trebaloda odnese neki sto na pistu za sutrašnju svečanost, i rekao mu nešto što jebilo dovoljno da se kadet povuče i nestane iz vida. Takođe, niko drugi nijesmeo da krene sa Šoškićem iako je ovaj preklinjao sve koje je poznavao dakrenu sa njim, Nikola je čitavog dana pretio i upozoravao momke da ostaveŠoškića nasamo ako ne žele da podele njegovu sudbinu. Na kraju, suočen sabezizlaznošću sopstvenog položaja i postavljen naspram sevajućih očijuludog Nikole, pristao je da sa svojom najvećom noćnom morom iznese stona poluosvetljenu i pustu pistu.

Nikola kao po običaju nije govorio i svesno je produžavao Šoškićevuagoniju, dovodeći ga na ivicu nerava. Nosio je sto ne skidajući pogled saŠoškića koji je pridržavao suprotan kraj stola, i ovaj više nije mogao daizdrži. Kada su odneli sto na predviđeno mesto, Šoškić je izvukao bajonet inasrnuo na Nikolu, spreman da ga probode u ludom očaju koji ga jepreplavio, spreman na ono što nije ni sanjao da može i sme da učini,doveden u ćorsokak bezumlja i nadljudskog straha u koji ga je Nikolasaterao.

Kada se vratio u spavaonu, Dejan Šoškić je bio bled kao smrt, izcrvenih očiju mu se ništa nije naziralo sem praznine, i pokreti su mu biliveštački i neprirodni. Nikome nije rekao šta se dogodilo na pisti sa NikolomCrnojevićem, čak ni roditeljima na sutrašnjoj promociji posle koje je jakozaplakao na očevom ramenu, neshvatljivo očajan i jadan. Jedno se ipakznalo: Dejan Šoškić nije bio isti momak posle te večeri na pisti.

Što se tiče Nikole Crnojevića, diplomirao je sa svim počastima kojenaravno nije zaslužio i koje mu je načelnik Vojne škole dodelio na opšte

137

zaprepašćenje svih diplomaca, prećutno naravno, nikome posle slučajaŠoškić nije padalo na pamet da nešto glasno kaže protiv Nikole Crnojevića, ipo sopstvenom izboru Nikola je odmah raspoređen na ratište na Kosovu.Tamo je situacija i dalje bila kritična tog maja meseca 2000. godine, godinekada će i režim jednog diktatora konačno pasti, ali ne pre nego što odnesejoš ljudskih života. I da ne zaboravimo, dok je otpozdravljao načelniku iprisutnim generalima na promociji desna šaka mu je bila u zavoju, zbog čeganije mogao ili nije hteo da otpozdravi po pravilima, ispruženim prstima kakoi dolikuje jednom vojniku, već je skupio šaku u pesnicu i tako se, namernoili nenamerno, jednom za kraj narugao svojim starešinama.

138

Sedamnaesto poglavlje

Nikola se neprestano vraćao nazad, i večito unazad kada je biodoveden u situaciju iz koje nije mogao da izađe nepovređen, i bez svežetraume. Bio je to njegov način da pobegne iz sveta realnosti, prirodan irazumljiv nagon mladog čoveka bez definisanog stava prema svojojneposrednoj okolini i bez ustaljenih i u praksi testiranih vrednosnih stavova.Nikola je do svesti privlačio one lepe slike, intimne i ispunjene radošću kojeje uspevao da probudi iz zaborava u koji je njegov celokupan život u Zalivubio upućen, život koji je nedvosmisleno, pored svih mana i nedostataka, biodaleko bolji od ovog iscrpljujućeg na svakom planu vojničkog života.

A onda lepo više nije bilo dovoljno sklonište od ružnog, i ružno jejedino moglo da se pobedi ružnim. Hiljade i hiljade situacija koje se nikadnisu „zapravo“ desile, u kojima je odgovarao na prozivke najoštrijim inajpobedonosnijim tonovima, hiljade i hiljade tuča, pa čak i krvavih sukobaiz kojih pojedini kadeti ili starešine nisu izlazili živi, i sve to pakovanorevnosno i pedantno jedno na drugo, gurano u svest ispod svesti, a možda jepravi izraz nadsvest, jedna nadsvest sposobnija za razmišljanje i za analizupodataka, slika, strahova, ljutnji i svega ostalog što čini život. I ta nadsvest jekonačno morala da prevlada nad pitomim i nedovoljno kritičnim stavomNikole kakvog su ga svi poznavali do pred sam kraj školovanja, morala je daodnese pobedu i prevlada nad onim nedodirljivim delom njegovog srcakome je bilo opasno priprećeno. Jedno je zamišljati načine osvete nadljudima ili svetom koji nas je na neki način razljutio, a drugo je svetiti setom istom svetu, dugo godina, mučno i neprekidno, u sebi, i samo u sebi.

Kada kažemo da se zlo u Nikoli probudilo, to govorimo uslovno i sazadrškom, jer to „zlo“ je neminovno moralo da probudi i tolike pozitivneaspekte njegove ličnosti, životvorne, neophodne, sposobne za potpuniju iplodonosniju interakciju sa okolinom koja više nije ni sama bila isključivozla. Koliko od sveta je zaista zlo, a koliko od tog zla mi doživljavamo krozsvoje subjektivne stavove i emocije, ostaće verovatno otvoreno pitanje usvim vremenima i ljudima, a sigurno je doduše to da čovek može, da ječovek u stanju, da snagom svoje volje i zrelošću svojih emocija, umnogomeublaži efekte zla koje drugi nama nanose. No i tu postoji jedan gotovoiracionalan momenat, kada se naime čovek oslobodi stega koje su gazatočile u bedu sopstvene duše, i onda želi da oseti što više od svega, širećisve ono što je bilo zatočeno, pa i sopstveno zlo, na druge, bezrezervno,dosledno i destruktivno.

139

Nikola se našao sad suočen sa sobom, sa mnogo većim delom sebenego što je dotad bio slučaj, i želeo je da istraži, da probija, uništava,povređuje, zavodi, siluje, degustira, oprobava granice svojih mentalnihmogućnosti, udubio se u dubine sopstvene i dubine sveta, bez moralnog ietičkog kodeksa koji je bio lažan i samo ga je kočio, bez ubeđenja ipredubeđenja, bez autoriteta i bez odgovornosti prema nekome, pa niodgovornosti prema nekadašnjem Nikoli. Odgovaraće samo, i isključivoživotu prema kome jedino ima obavezu, i koji snažno pulsira u njemu.

Otišao je na Kosovo, na poprište ratnih sukoba koji ga nisu ninajmanje zanimali u svojoj suštini i razlozima, već je otišao da bi lakše ipotpunije uskočio u život koji se našao iznenada u njemu. Otišao je tamogde je ljudski zakon vredeo koliko i rolna toalet papira, gde su se ljudiosećali, da pozajmimo izraz, kao pukotine na sasušenom komadu sapunakoja se sa svakom svežom kupkom u krvi sve više produbljivala, otišao je dau uslovima neobuzdanog nasilja i nelogičnostima svake vrste testira sebe isvoj potencijal, otišao je da živi, živi i samo živi. Trebalo je ugušiti tu zverkoju je osećao u sebi, trebalo je nasipati svežim materijalom rupu koju jekopao u grudima, trebalo je otvoriti se prema svetu i trebalo je usisati svet,progutati ga, svariti i ponovo ispljunuti. I ne samo trebalo, već moralo. Dostaje živeo u sebi, sa svojim nedoživljenim i nedovoljno doživljenim utiscimaunutar sopstvene glave. I mada je uvažavao važnost i realnost onognevidljivog i skrivenog, više ni trenutka nije mogao da provede unutar sebe,i neka sila, moćna, potentna, koja navaljuje, koja prkosi, koja goni u pokret,nagonila je i njega da se okrene van sebe i projektuje spolja ono što je takodugo gajio isključivo u bašti svojih fantazija.

A kada je već stigao na Kosovo nije mu uopšte predstavljalo problemda se uklopi i identifikuje sa situacijom tamo. Priključio se snajperskomvodu Vojske Srbije, a ubrzo će odatle biti raspoređen u specijalne jedinicekoje su delovale duboko unutar neprijateljske teritorije. Ubijao jenemilosrdno, mnogo puta i bez zvanične naredbe, štedeo je samo žene,starce i šiptarsku dečurliju koja je bosa i izgladnela išla za starijima u šume inegostoljubive planine kada se pročulo za Smrt koja vreba iz krošnji.Nadređeni su nekoliko puta bezuspešno pokušavali da ga izvuku sa Kosova,naređivali mu, pretili i slali čitave timove da ga ili dovedu ili ubiju na mestu,najčešće ovo drugo, ali su svi pokušaji završavali ili neuspehom, ili smrćunekog od vodećih članova tih timova. Srpska strana je počela da se pribojavanovog odgovora međunarodne zajednice na masakre koji su bili počinjeni uime Vojske Srbije, i potencijalno nekog novog bombardovanja koje će jedanobičan ludak da im nametne na vrat.

140

Srećom po srpsku stranu, kosovski Albanci su potvrdili stranimoperativcima da se radi o jednom čoveku, ludaku, nekakvom pobesnelompsihopati koji sadistički uživa u ubijanju, a CIA je doznala da se radi ojednom pripadniku porodice Bokanegra, što je samo dodatnozakomplikovalo situaciju. Bokanegre su, poznato je, imali ljude naistaknutim pozicijama u Agenciji, i čak je i Albancima postalo jasno da seodugovlači sa rešenjem ovog sve važnijeg pitanja, iz doduše njimanepoznatih razloga. Nikola je mogao bez značajnijih prepreka i opasnosti posopstveni život da se kreće po kosovskim selima i brdskim zabitima, i da setamo iživljava nad lokalnim stanovništvom. Ubio je, ili se smatraodgovornim za preko trideset ubistava muškaraca, koji su doduše svi imalina sebi uniforme Oslobodilačke Vojske Kosova, a Nikola je preziraouniformu, i to za svega dva meseca. I onda su najednom ubistva prestala.

Počelo je da se govorka po zaseocima da je Nikola na kraju upao ujedno omanje naselje na samom jugu pokrajine, i da se tamo utvrdio.Postavio je minska polja sa svih strana sa kojih je pristup selu bio moguć, daje zatvorio sve muškarce iz sela u jednu poveću štalu i da je zapretio da ako ijedan od njih pobegne počeće da puca, i neće prestati da puca dokle god imamunicije, a ima je dovoljno da pobije tri sela ove veličine. Seosku džamiju jeuredio tako da u nju može da se smesti dvadesetak osoba, po podu je svudarazbacao jastuke, upalio je sve sveće dostupne u selu, naredio da se doneseduvan, vino, rakija, da se posluži voće, jagnjetina svake večeri, i da ničeganikad ne zafali. U selu je ukupno bilo oko tridesetak žena i devojaka izmeđupetnaest i četrdeset godina, i pored Nikole je u svakom trenutku moralo dasedi minimum pet žena, po mogućstvu one koje su najlepše u selu, i da mudvadeset i četiri časa budu na usluzi. Ostale, naročito starije žene su kuvale,nabavljale namirnice, posluživale, prale, odnosile hranu i piće zatočenimmuškarcima svakoga dana, i brinule o deci i životinjama u selu.

Nikola se ubijao od alkohola, duvana i ekscesivnog seksa punih mesecdana. Od žena je zahtevao da ga veoma često oralno zadovoljavaju, moralesu da ga masiraju, hlade, mazale su ga maslinovim uljem, dosipale piće istavljale mu hranu u usta. Sve žene u džamiji su takođe pile i pušile, gotovoneprekidno, i dovodile sebe u stanje dotad nezamislive ekstaze koju su delilesa jednim jedinim čovekom skoncentrisanim samo na uživanje i čulnidoživljaj. I žene su počele polako da se gube u orgijama i ekstatičnimdoživljajima, neredovno su obavljale dotadašnje poslove, a i kada su neštoradile to su činile bezvoljno i neuredno, utapajući se sigurno u mračnustvarnost koju je Nikola raširio poput mađioničara na sve oko sebe, i uživalesu koliko je god to bilo moguće, i kako nikako nije bilo dozvoljeno preNikolinog dolaska u selo. Ima mnogo toga privlačnog u mraku, u neviđenju,

141

u besvesnom i neograničenom, slobodnom i prkosnom, i ove proste žene sutada to počele da uviđaju, dok su venule u nečastivim radnjama i ubijanjusvesti, plutajući sa Nikolom po mračnim pučinama koje im je on otvorio poprvi put.

Muškarci su posle par nedelja ipak doznali šta im njihove supruge ićerke rade na svetom mestu, na Božije oči, sa đavolom koji je došao izšume, primetili su i da su im žene blede, dekoncentrisane, umorne, da su izlostavljane jer su im tela bila puna ugriza, masnica i ostalih tragova, odećarascepana, pogleda izgubljenog i lutajućeg, i zaključili su da će đavo nakraju svejedno da ih pobije sve, ili izgladni na smrt, pa su se mnogi odlučilina beg u šume, sve dok u štali nije ostao nijedan čovek. Nikola se toliko bioizgubio da ne bi ni primetio ovaj događaj da se prilikom bekstva poslednjegrupe ljudi nije aktivirala mina koja je ubila jednog mladića na mestu.Nikola je izašao, i iako je mogao da pobije većinu begunaca kao zečeve,odustao je od toga jer mu više nije bilo bitno šta će se i kako sa njima desiti,niti šta će se u skorijoj budućnosti biti sa njim samim. Sada je već uvelikoživeo u drugačijoj vrsti stvarnosti, stvarnosti koja nije mnogo marila zaprobleme i pitanja ovog sveta onakvog kakvog ga većina nas poznaje. Pustioih je i jednostavno se vratio u džamiju.

Orgije su se nastavile još desetak dana i postajale su sve nasilnije islobodnije. Nikola je pijan ležao već mesec dana, zaboravljao je da jede,gubio snagu od preteranog seksualnog iživljavanja, i sve je češće terao ženeda vode ljubav jedna sa drugom, naravno prethodno ih lepo opivši vinom irakijom. Gledao je gole žene kako oblizuju jena drugu, nabijaju prste uvagine, grickaju bradavice i grebu kožu, nekada čak i brutalno jer su i samegubile osećaj za meru od preteranog života, smejale su se nekim užasnim,iskonskim smehom koji je dobio na dubini i jasnoći izraza, i koji je dolazioiz neistraženih ponora njihovog ženskog bića u kome je svet sakrio svojenajdragocenije tajne.

Nikola se gubio u tom smehu, u uzdasima bola i zadovoljstva, umirisu krvi, svog sasušenog semena i vaginalnih sokova, u kiselkastomzadimljenom vazduhu i mirisu izvetrelog vina, ležao pored znojavih teladevojčica i zrelih žena koje su iscrpljene padale u težak san bez snova, poredispovraćane hrane i na lepljivim od znoja jastucima, i gubio sve više, dalje idublje. Provodio je sve manje svesnih časova i brzo bi tonuo čas u napadepanike i straha, čas u letargiju i ispraznost kakvu poznaju samo teškinarkomani i alkoholičari. Slike su se ređale, lepe i ružne, definisane inedefinisane, sećanja i zamišljanja, slike stvorene u naporu svesti da se održii slike stvorene izobličavanjem te iste svesti, slike iz realnosti i neposrednogčulnog okruženja, i slike proizvedene i izvučene iz podzemnih skladišta,

142

strašne i lepe, opasne i pitome, jasne i nejasne, pune i prazne, slike životne, islike koje su nagoveštavale smrt. Tamo je plutao kroz dubine i prazninesvoje duše, i skrivene svesti koja je bila sastavni deo te iste duše, čekajućitrenutak kada više neće biti ničega sem praznine, i potpunog mraka.

Nekoliko specijalaca je ušlo u selo, radilo se o Amerikancima, zatekloje u Nikolu u komatoznom stanju, kao i još desetak obesvešćenih žena kojesu gole i ranjave ležale po podu džamije, i izvuklo ga iz sela. Prebacili su gau bolnicu u Italiju gde su mu lekari uz dosta muke spasili život posletrovanja krvi alkoholom, i tamo je ostao u najvećoj tajnosti do svogpotpunog oporavka na zahtev njegovog oca Petra Bokanegre. Na žalost,usled pada odbrambenih sposobnosti organizma razvio je zapalenje mozgaposle kojeg je ostao trajni invalid. I u halucinacijama koje su usledile nakonšto se konačno probudio iz kome Nikola je uvideo ispraznost svog pokušajada se odvoji od sebe samog, ne zato što je to nemonovno vodilo u onukonačnu ispraznost smrti, već zato što su neke dubine i stanja svesti, Nikolaje sada to znao, potpuno ili gotovo potpuno neshvatljive za običan ljudskium, i za običan spektar poznatih ljudskih emocija, i uništavale su čovekadaleko više nego što bi ga na neki naopak način oplemenile ili mu pružileneku vrstu znanja.

Sama vlakna tamnog i nejasnog postojanja su isprepletana na krajnjenerazumljiv, i nerazmrsiv način, i imaju osnove u daljinama samoguniverzuma koji ostaje večita, i jasno je svima, nedokučiva tajna, ali i sampokušaj iskustva sa nepoznatim, sem poneke slabo razumljive impresije inesnosno intenzivnog doživljaja, ne donosi gotovo ništa blagotvorno nitioslobađajuće, jer sloboda je izgleda u upravnoj razmeri sa produbljivanjemduha, pa se samim tim i velika sloboda može dostići samo po izuzetnoj ceni,i gubitkom mnogo od onoga što smo vremenom naučili da nazivamo„sobom“. Ni nov ni jedinstven zaključak, a greška se ponavlja, i izlete unepoznato činimo sa pravilnom, i može se reći ludačkom tvrdoglavošću nakoju smo ili nekom unutarnjom silom naterani, ili se prosto predajemopustom ništavilu kojem dajemo i ono najbolje, i ono najgore iz sebe.

Nikola je posle doživljaja koji je njegova podsvest režirala mesecimadok je najpre ležao u komi, a potom i borio protiv zapalenja moždanihstruktura, razumeo važnost makar i samo delimičnog shvatanja togskrivenog sveta, i razumeo je da će se ma kako taj svet štetan bio, on ipakvraćati njemu, u potrazi za spasenjem ili makar nekoliko trenutaka utehe, iredovno vraćati poput svih duša koje pate, samo će posle iskustva kakva jeon nakupio i doživeo, sa mnogo više zadrške pristupati i opreznim koracimagaziti po ničemu, koje je opet nerazdvojivi deo svega. Suočen i sahendikepom fizičke prirode, trajnim kako za sada stoje stvari, bilo mu je i

143

više nego jasno da ograničenja pred nas postavljena, a ima ih puno i tu se netreba nijednog trenutka zavaravati, treba ispoštovati dokle god smo zatočenii prikovani za zemlju, i preskakati oprezno i posle duge refleksije samo oneprepreke koje na neki način možemo da preskočimo svojom voljom,maštom, ili kojom drugom srodnom sposobnošću.

Nikola se vratio u Zaliv, prekaljen i izmožden, slobodan i prikovan,bolji i gori u maltene svakom pogledu, iskusan i nevin poput malog deteta,posle nebrojenog zla koje je počinio i koje je njemu bilo učinjeno, i u posedusamo jednog, hajde da kažemo nedvosmislenog kvaliteta, oslobođenogsumnji i paradoksa svake vrste, a to je kvalitet života koji je kucao u njemu,koji nije prestajao da pulsira i pokreće sve u njemu.

144

Osamnaesto poglavlje

Nikola je vreme najčešće provodio na terasi vile Crnojevića, odakle jesvakodnevno mogao da posmatra promene koje su se u gradu dešavale usmislu njegovog izgleda i arhitekture. Ponekad bi ispratio izgradnju nekezgrade ili kuće od njenog samog temelja, i činilo mu se da on i sam raste satom građevinom, utapa sebe u stvaralački duh koji zapravo podiže građevinui koji joj daje oblik, raznovrsnost i smisao. Ovo je i njemu još kako bilopotrebno, tako prikovan danima, mesecima, pa eto i godinama za jednomesto, baš poput bilo čega sazidanog ljudskom rukom, pa zatim i ostavljenotu gde jeste, da se bori sa ćudima vremena, vlagom i propadanjem,ispunjavajući svrhu koju bi navodno trebalo da ima, služeći verno ipostojano dok se ne pojavi potreba za nečim novim i lepšim, na mestu baš tegrađevine, koja ili biva napuštena zauvek ili srušena, pa tako čovek samoposmatrajući izgradnju nečeg novog i velelepnog dobije osećaj da se i samrađa iznova, dobije osećaj da se možda nađe nešto novo i za njega, nekad, pamakar i privremeno.

Pored ovih, da ih nazovemo intimnih razmatranja i pokušajaprojektovanja svojih potreba na nežive zgrade koje su eto delovale vrlo živedok su nastajale, Nikoli je jedna veoma bitna stvar takođe upala u oči,možda još i odavno, ali sada je dobila svoje puno značenje. Naime, ovaj gradnije imao svoj „Duh“. Crni Zaliv se vekovima borio sa stenom inepristupačnošću obale, svoj razvoj je dugovao vekovnom gusarenju,otimanju, i ne baš legalnoj trgovini, i u toj večitoj borbi za opstanak, surovoji neravnopravnoj, ovaj grad, porodica Crnojević, i ljudi u njemu koji sujedino tu mogli da sačuvaju svoje živote od raznoraznih što verskih, štokriminalnih progona, ostali su i bez značajnog dela svog identiteta koji jekrasio i bio sastavni deo gotovo svakog kulturnog područja. Imali su, tačno,svoje norme, pravila vezana za brak i vanbračni život, složno su odbacilisvaku religiju i javno obožavanje, imali su strogo vaspitanje i tačnodefinisanu hijerarhijsku strukturu, prolazili kroz sijaset ličnih iprofesionalnih testova, sve da bi opstali i koliko toliko uživali u svojojtobože slobodi, i pritom izgubili mnogo od sebe samih, od međusobnogdruženja i provođenja vremena u besciljnoj razonodi, od bezbrižnosti ispontanosti, od intimnijeg odnosa prema svom radu i rezultatima tog istograda, postali su podvojeni, ne samo od sveta dakle, nego i od svoje urođenehumanosti, svoje univerzalnosti i transcedentalnih iskustava, od umetnosti usebi i oko sebe, od sveta onakvog kakav zaista jeste.

145

Srkao je svoju crnu, slabo zašećerenu kafu, i strogim pogledom gledaosvog oca kako u frenetičnom stanju svesti izdaje naredbe, trči, dernja se,briše znoj sa čela i ponovo trči u želji da bude svuda i da u svemu učestvuje,pa tako vrlo često i zasmeta profesionalcima i ljudima od nauke koji i beznjega vrlo dobro poznaju svoj posao i rade ga maksimalno odgovorno. Petarje sa neverovatnim žarom koji je, na stranu iz pogleda, sevao iz svakognjegovog pokreta, iz svake izgovorene reči, i Nikola se zaista divio očevojenergiji i zalaganju, čak i u ovim poznim godinama njegovog života. Strašnamotivacija i izuzetan napor svesti je bio potreban da se postigne ovo što jePetar izgradio, na stenovitoj obali negde na zabačenom delu Jadrana, dovestisve te projektante, inženjere, kompjuterske stručnjake, dizajnere, prekaljenegrađevince, hemičare, fizičare, geologe, industrijalce, i ostale ljude dobrevolje koji su deo svog dragocenog i skupog vremena eto utrošili u projekatizgradnje prvog zaista „modernog“ grada, grada kome nije potrebno ništa izspoljašnjeg sveta, koji se sam napaja energijom, sam proizvodi hranu i čistuvodu za piće, koji je snabdeven svime što je čovek do ovog trenutka uvremenu uspeo da smisli i napravi.

Petar je kao opčinjen, lud i izgubljen u svojim vizijama gradio svenovije i čudnije, što po spoljašnjem, što po unutrašnjem izgledu i dizajnu, ičitaocu ostavljam da sam, u projekcijama sopstvene mašte zamisli čuda kojaje čovek napravio ili mogao da napravi kada nije imao niti intelektualnih,niti materjalnih ili kreativnih ograničenja, što je postalo veoma retko usvakodnevnoj praksi civilizacije kakvu većina nas poznaje. Svaka palma jeimala svoj proračunat prostor, zalivala se sistemom navodnjavanja koji jecrpeo vodu direktno iz mora i pročišćavao je usput, svaka kuća, bela iveličanstvena, zauzimala je do u milimetar sračunat komad stene i dizala seu visinu onoliko koliko je to čvrstina temelja dozvoljavala, sve, svaki detaljje uzet u obzir, korišćeni su samo oni materjali koji ispunjavaju apsolutnosvaki uslov čvrstine, izolacionih karakteristika i dovoljne fleksibilnosti ilakoće, najsavršenije i najbolje, što veoma često nije dostupno nama ostalimljudima zbog nečijih sebičnih interesa i ograničenosti.

Iako svestan nedostataka u načinima Petrovog razmišljanja, Nikola jeznao da u osnovi tih vizija i te uložene energije leži iskrena njegova potrebada uspostavi izgubljenu vezu između sebe, grada u kome je odrastao, iostalog sveta. Petra je čitavog života bolela ta izolovanost od svetskihtokova, mrzeo je činjenicu da mu je svet dolazio samo onda kada mu jenešto trebalo, mrzeo je slobodu koja se pretvorila u zatvor, i nije voleočinjenicu da nije moguće otvoriti vrata Zaliva a da se istovremeno ne pustisila uništenja kroz njegove kapije. Petar je najbolje razumeo cenu slobodekoju su Zalivčani plaćali, i odlično je shvatao da ne sme previše da se otvori

146

ka svetu jer bi bio uništen brzom i nemilosrdnom rukom svojih neprijatelja,koji su i stvarani po svetu baš po cenu te slobode u koju su se Zalivčani klelii njome ponosili.

Poslovni interesi, infiltriranje u međunarodne strukture i institucije,kriminal, otimačina, ubijanja, kroz vekove pa sve do danas, doveli su CrniZaliv i njegove grofove u lažnu situaciju da mogu da odlučuju o svojojsudbini, preživljavali su u svetu poput parazita, isisavajući život iz svogdomaćina, ali su ostali i sastavni deo njega, tog sveta od koga su jednompobegli i naspram kojeg su pokušali da stvore novi i bolji. Zavisili su odostalog sveta, nisu bili sastavni deo njegovog organizma, ali su životnozavisili od njega, i nisu suštinski stvorili ništa novo niti bolje, i pored svihnormiranja i svih sloboda koje su mislili da upražnjavaju. Petar je jasnoshvatio da tim načinom egzistencije neće nikada ni postati deo nečeg boljeg,a kamoli izdejstvovati nešto što bi moglo da se nazove autentičnom, pravomslobodom, izdvojeni tako od svega i jadni poput bacila ili obične bakterije.

I tako je Petar odlučio da iznađe načina da spoji svoju urođenuradoznalost i istrajnost sa svojom potrebom da se Zaliv otvori ka svetu, iuplovio je u neverovatan svet nauke i mogućnosti koji mu je otvorionezamislive horizonte i nove puteve. I kao i svaki fanatik i zaluđenik za svojrad, Petar je izgubio pojam o tome koliko u stvari gradi, a koliko uništavaoko sebe, počev od svog braka, ličnih veza sa okolinom i odnosa sa decom,do poslovnih veza i prijatelja koji su jedan po jedan odlazili kod drugih,potencijalno više zainteresovanih ljudi od rasejanog Petra Crnojevića.Mileta, Andrija Belošević i ostali Petrovi saradnici jesu davali sve od sebe,trudili su se da izvuku maksimum iz svakog posla koji su uspeli da sklope, ipretili su, ucenjivali gde treba, često i ne vodeći računa o tome da se održiautoritet porodice Bokanegra koji su ovi uživali u poslovnom svetu, a Petarje upravo suprotno sve bezobzirnije, sve više gazio po njihovim uspesimatako što je kupovao i ulagao u svoje igračke, softvere, projekte i ostaledžidža-bidže.

Paola se takođe ljutila na svog muža, ne samo zbog Lene Travice,nego i zbog njegovog rasipništva koje je poprimilo alarmantne razmere ikoje je pretilo da omogući belosvetskim barabama da jednom zauvek uništeCrni Zaliv i sve u njemu. Gledala je, i razumela mnogo bolje od svog mužada čak ni u jakoj, tradicionalnoj strukturi koja je vekovima građena iučvršćivana, ovakvo ponašanje ne može da prođe nekažnjeno, i Petrovautoritet ne može da ostane nepoljuljan, naročito posle odluke da pomogneneprijateljima svojih prijatelja da usavrše atomske bombe. Neke strukture supočele da jačaju u Zalivu, okupljene oko Starog Vrača, i Paola je čestoupozoravala svog muža na ovu činjenicu, ali Petar nije imao kada da o tome

147

razmišlja i činilo se da što više stari tako sve više upada u stvaralačkumaniju, kao da pred pritiskom okoline i smrti koja mu se približava nauka zanjega predstavlja jedino, i svakako lažno utočište koje će mu omogućiti dane misli i ne brine, a kada i nije bežao u svoj rad, sklanjao se pod suknjuprelepe Lene Travice koja ga je uvek čekala jer je i njoj isto tako bilopotrebno da se skloni negde van ovog i ovakvog sveta.

Nikola je takođe razmišljao koliko je iskrena potreba njegovog ocabila da stvori savršeno mesto za život, i koliko je istinito njegovo zalaganjeda promeni svet u kome živi tako što će ili da stopi Crni Zaliv sa svetom, iliće uništiti svet kako bi Crni Zaliv postao model novom življenju i načinupodele materijalnih dobara. Petar je često isticao reči svog oca Andreje:„Neko bi trebalo sve da sravna sa zemljom i da počne sve iz početka“, i iakoje bilo opšte poznato da je grof Andreja bio težak cinik i ne baš širokograzmišljanja, Petar je ovu Andrejinu mudrost proglasio kao vrhunsku i onupravu. Tačno je da će svet sporo da se menja, opravdano je biti skeptičankada su u pitanju pregovori sa vladajućim strukturama, teško će ljudi uspetida prevaziđu egzistencijalni strah suočeni sa promenama u njihovom načinurazmišljanja i u svakodnevnom privređivanju, sve je to tačno, samo Nikolanikako nije bio načisto sa ambicijom i sebičnošću duboko ukorenjenoj unjegovom ocu: čoveku vrlo nesavršenog emocionalnog sklopa, inteligentan iujedno detinjast do ekstrema, rastrzan između želja, mogućnosti iodgovornosti, jadan i veličanstven u svojim pokušajima da prevaziđe sebe,loš muž i dobar ljubavnik, odličan naučnik i užasan biznismen, čovek koji jeuspeo da otelotvori vrlo različite i međusobno suprotstavljene aspekte svogličnog i društvenog života, nikada se ne predajući potpuno jednoj od tihstrana jer su obe bile pojedinačno smrtonosne. Petar nije smeo da bira, nijeimao to pravo, donosio je odluke i ovakve i onakve, vrlo često i protivnenjegovoj savesti kako bi nekako ubedio Zalivčane da se on i daljenepokolebljivo drži tradicije, i kako bi mogao nakon toga da provuče krozglave svojih podanika još jedan hir nastao u produktivnoj fabrikacijinjegovog uma.

Nikola je shodno ovome gore navedenom veoma sumnjao u PetraCrnojevića, nije mogao da izmiri dualizam njegove ličnosti sa odlukamakoje je ovaj donosio, i nije smatrao da je Petar dorastao visokim ciljevimakoje je ovaj sebi i svojim pokolenjima postavio. Sama mogućnost koju jePetar sebi u glavi ostavio, naime da će možda morati da unište svet ako seelita i konačno otrgne kontroli, blago rečeno stvaralo je jezu u Nikoli i strahod sutrašnjice, naročito posle uspeha koje je prepametna Beti postiglaeksperimentišući sa antimaterijom. Glavno pitanje je bilo koliko je Petruostalo zdravog razuma posle četrdeset i više godina neprestanih sumnji,

148

traženja i eksperimentisanja sa sobom i svime oko sebe? DisocijacijaPetrovog uma i senzibiliteta dovela je do toga da jedan inteligentan,racionalan i mudar čovek dođe u situaciju da ozbiljno razmišlja opotencijalnom uništenju čitavog sveta, ako se i kada dođe do potrebnetehnologije, što i nije naravno prvi poznat primer u istoriji, dovoljno jepogledati Naciste koji su bili sve samo ne varvari. Nikola je danonoćno gajioovakve sumnje u vezi svog oca, i sam je u glavi iscenirao na stotine mogućihrazrešenja, a najveća od svih sumnji bila je vezana za to da li da se dozvolinasledniku Petra Crnojevića, pošto je sam Petar došao do pred sam krajsvoje vladavine i sa njim bi više bilo nepotrebno trošiti reči, da usvoji inastavi da razvija Petrova ubeđenja do veoma opasnih granica.

I sve je to itekako imalo veze sa pitanjima identiteta Crnog Zaliva injegovih građana, sa izolacijom od sveta, sa egzistencijom, slobodom, saodsustvom prave duhovnosti u njima, među njima i oko njih, sa nedostatkomvizije i suštinskih ideja vezanih za kvalitetnije društveno uređenje, kakosamih građana tako i njihovih grofova. Petar se, kao i većina njegovihsugrađana i svih prethodnika, nije najbolje snalazio u haosu svojih emocijakojima nije mogao da odredi ni kraja ni početka, tako da je i morao,oslanjajući se na svoj racio, doćo do nekih običnim ljudima nezamislivihpretpostavki i suludih zaključaka, poput uništenja sveta recimo, iako moždajeste imao i neke veoma dobre argumente za tako nešto. Došlo se do vizijeda se kroz svega par generacija, ili eventualno još neku generaciju plus, dođedo tehnologije koja bi mogla da na jednom ograničenom prostoru pružiljudima sve potrebne stvari za život, hranu, vodu, vazduh, energiju, da imomogući da prevaljuju međuzvezdane razdaljine, i da se u slučaju jačanja iuspostavljanja konačne kontrole destruktivnih elemenata u ljudskomdruštvu, ta tehnologija stavi na raspolaganje privilegovanom broju ljudi, a dase za njima upali fitilj i da sve ode do đavola. Bokanegre će uspostaviti novisvet, novi poredak, novo uređenje, i obezbediće kvalitetan život i opstanakpreostalom delu čovečanstva.

Fantazije ludog naučnika, nemoguća misija, izmišljotina? Tehnologijaotvara nezamislive dimenzije, i njen razvoj je daleko brži od razvoja ljudskihinstitucija i socio-političkih doktrina, tako da je sve itekako, itekako moguće.Svet je umalo doživeo nuklearnu katastrofu, svet iscrpljuje svoje resurse,svet se množi samo kako bi dodatno gladovao i propadao, svet je isuvišenesavršen, svetom upravljaju loši, veoma loši ljudi, neprosvećeni, zaostali,odstranjeni i od sebe i od realnosti, i loša, katastrofalno loša rešenja u svetusu veoma moguća. Petar je ovo razumeo, samo ne potpuno, ne iz pozicijezrelog i prema sebi odgovornog čoveka, nego iz perspektive samo delimičnoizanaliziranog iskustva, iz perspektive svoje lične neispunjenosti i nesreće, iz

149

pozicije čoveka koji očajnički traga i kome su hitno potrebna rešenja, takoda je ostavio dovoljno prostora i za onu krajnju soluciju, goru od svihprethodnih zala ikada počinjenih ljudskom rukom ili glupošću.

Ako ostavimo uništenje na stranu za trenutak i vratimo se izgradnji,dolazimo do fascinantnih rešenja do kojih su grofovi stizali u svom traganjuza identitetom tokom tristogodišnje istorije, najviše ispoljenih u samojarhitekturi Zaliva. Grofovi su naime još od prvog dolaska na stenu na obaliJadrana zamišljali i razmišljali o budućem izgledu najpre naseobine, a onda igrada u kome su želeli da se nasele. Prvi grof Nikola Crnojević došao jeovde 1703. godine, zajedno sa nevestom i još šezdesetak porodica koje sumorale da izbegnu pred progonom jer su stale na stranu Nikole Crnojevića usukobu sa njegovim rođakom knezom i vladarom čitavog grada Žabljaka iokoline. Nikola je zbog ljubavi, ali i mnogo više, zbog urođenog osećanjagordosti i tvrdoglavosti, oteo zaručnicu knezu i pokušao da organizuje bunuprotiv njega, ali je ubrzo, suočen sa nemogućnošću takvog poduhvataizbegao iz Žabljaka zajedno sa šezdesetak svojih najvernijih prijatelja,članova rodbine i drugih pristalica koji bi iovako ostali bez značajnog delasvoje imovine nakon neuspele bune. Nikola je, bez hrane za svoje ljude, bezsredstava i pravog krova nad glavom da ga štiti od nemilosrdnog sunca, unedostatku drugih rešenja poveo svoje ljude u Kotor i tamo ukrao jedanvenecijanski trgovački brod sa sve tovarom, pre toga naučivši kako se uopštepokreće brod i njime upravlja, i usvojivši osnovne principe navigacije napučini.

Nikola je robu na crno prodao u Dalmaciji, tamo se dodatnopodučavao plovidbi, zapošljavao je iskusne mornare i gusare, saznavaoputanje trgovačkih brodova i raspitivao o njihovim tovarima, i počeo dagusari. Ukradeni brod je prodao i kupio jedan brži, mnogo pogodniji zapresretanje i napad, i tako je u kraćim crtama otpočela crna istorija porodicekoja se slučajno ili Božijim proviđenjem i nazivala „crnom porodicom“,Crnojevićima jelte, i takav način života će potrajati sve do današnjih dana,jer i pored svih poslova koje su Bokanegre otpočele i razvile, prostootimanje i krađa su ostali kao jedan od najznačajnijih izvora celokupnogblagostanja porodice. I tu dolazimo do onog našeg početnog pitanja, a to jekako graditi, koje stilove usvojiti, kakvu modu pratiti, kako urediti život idruštveni poredak grada koji se iz godine u godinu sve više širio i postajaoutočište za izgubljene i prognane duše sa čitavog Mediterana, a kasnije isveta, kako uklopiti različitosti i osobenosti kultura iz kojih su ljudi poticali,kako obuzdati i civilizovati ljude divljeg i nemirnog duha, kako svoriti jednufunkcionalnu zajednicu i kako joj nadenuti istoriju?

150

Bokanegre su upijale veoma različite tekovine tuđih kultura, čak i onezastarele i prevaziđene, ne slučajno nego vrlo proračunato zato što sugrofovi hteli da ostave utisak na buduće poslovne partnere kako su oni starijinego što jesu, kako je njihova istorija duga i zapanjujuća, da i sama njihovatradicija garantuje čvrstinu i sigurnost budućih poslovnih veza, i ova taktikaje prolazila kod mnogih koji su ostajali u čudu iako si mogli da se zakunu daništa slično Crnom Zalivu nije moglo da postoji u recimo XV veku ili ranije.Gradnja identiteta Crnog Zaliva i vladajuće loze išla je uporedo sa fizičkomizgradnjom grada, tako da je u starom gradu, pre nego što ga je Petar većimdelom srušio, mogle da se vide renesansne palate nalik onima u Firenci,Veneciji i drugim italijanskim gradovima, te jako utvrđene građevine sakulama zvonicima i čije su zidine krasile rustifikacija, bifore, strogooznačavanje spratova i mali prozori. Zatim sretale su se tu građevine kakveje sam Bruneleski mogao da napravi, sa jako spuštenom krovnom strehom,novijim renesansnim principima simetrije i matematičkog uređenja, i sa svemanje hrapavih izbočina, pa sve do glatkoće, lepote i udaljenosti od jakerustifikacije koja je krasila kasni XV vek: transformacija grubo tesanihkomada kamena u zaobljene, meke blokove, i druga usavršavanja.

Stari Crni Zaliv je za svega sto godina izgradnje pokušao danadoknadi četiristo, a najbolje je to moglo da se uoči na staroj viliCrnojevića, koju je opet Petar većinom porušio, i koja se konstantno širilatokom godina dodavanjem novih krila, novih prostorja i zidina, tako da jerecimo istočni deo vile bio u tipično renesansnom stilu, zapadni u izrazitogotskom, južni u baroknom, a severni u viktorijanskom stilu. Ne retko bigrofovi rušili određeni deo vile, naročito onaj prednji deo ka moru, koji seprilagođavao vremenu i aktuelnom građevinskom stilu u Italiji, Francuskojili Engleskoj. Ostali ljudi su u početku živeli kao u feudalnom vremenu, uprizemlju palata svojih gospodara, ali grofovi su vremenom želeli da otrgnuljude od osećaja ugnjetavanja bilo koje vrste, što im je i materijalni razvojomogućio, tako da su svima vremenom bile izgrađene kuće i zgrade zastanovanje, kako bi se svaki čovek osetio slobodnim, gospodarom svogognjišta i svoje sudbine. Bez obzira na suštinsku lažnost takvog osećajanezavisnosti, Bokanegre jesu postigle da ljudima osiguraju neku vrstuneophodnog dostojanstva koje je apsolutno svakome bilo potrebno, a i svojojvladavini su tako uspeli da osiguraju kredibilitet.

Već posle stotinak godina Bokanegre su težili ka raskoši, sjaju ipreteranom ukrašavanju, upustili su se u čari baroknog graditeljstva, ugradnji vila sa teškim vencima i kolosalnim stubovima unutar kojh su setrudili da unesu što više ukrasa, pozlate, skupocenih materijala kao što sumermer, oniks i alabaster. Sve građevine su morale da daju utisak što većeg

151

prostora i raskoši, i iz tih razloga su upotrebljavali lažne ukrase i sredstva zaobmanu vida: slikanje tavanica, iako su, i to još jednom treba ponoviti, biligluvonemi za umetnost, sa stubovim uperenim naviše i naslikanim nebomkoji treba da dočaraju ogromnu visinu svodova. Nameštaj je takođe moraoda se prilagođava kitnjastim odajama, sa mnogo pozlate i arhitektonskihukrasa. Drvo se često pozlaćivalo i upotrebljavala se intarzija saslonovačom, sedefom, metalom, dragim i poludragim kamenjem,mermerom, kornjačinom korom... Za presvlaku su se koristile skupocenetkanine kao baršun, brokat, svila, gobleni, pozlaćena ili obojena koža...Koristili su dragoceno ili egzotično drvo: abonos, palisandar, mahagon,limunovo ili ružino drvo, staru orahovinu... Porcelanski ukrasi se uvoze izKine, ali iz Nemačke i Francuske gde su u međuvremenu počeli da seproizvode.

Bokanegre su bili skloni i kopiranju, ne samo podražavanju, pa sutako pravili gotovo identične kopije venecijanskih i drugih italijanskih vila,recimo „Zlatne kuće“ u Veneciji, koja je privukla Marka Bokanegru zbogsvoje višebojne i pozlaćene vanjske dekoracije. Kopirali su naročitorenesansne palate, kao što je „Palazzo Gondi“, ili „Palazzo Strozzi“, pa čak isamo delove nekih najpoznatijih građevina, recimo delove „Duždevepalate“, a pošto nisu praktikovali religiju, nikakve crkve ili katedrale nisudolazile u obzir. Gradnja se u vreme Petrovog oca Andreje, kome je majkeRuskinja dala ime, gotovo potpuno obustavila, zbog notornenezainteresovanosti grofa za takve trivijalnosti, a ni u vreme Petrovog dedenešto nije cvetala, jer je Aleksandar I Crnojević bio deo ratne i međuratnegeneracije, video je i iskorišćavao svoje poslovne prilike snabdevajućiengleske, francuske, italijanske i druge vojnike u Prvom svetskom ratu, neoružjem, pošto Bokanegre nisu hteli ni po koju cenu da naruše svoje principenepristrasnog poslovanja, već hranom, lekovima, duvanom, toplom odećomi drugim materijalima neophodnim na frontu. Zauzeti poslovanjejm, gradnjaje stala gotovo potpuno, tako da je Petar kada je stupio na vlast početkomšezdesetih godina prošlog veka zatekao Zaliv arhaične arhitekture, zastareo ipotpuno prevaziđen u svom spoljašnjem izgledu, grad koji je imao sveganekoliko zgrada, projektovanih u stilu kapitlalističke Amerike, i Petar je takodobio još jedan veliki podstrek da se upusti u projekat izgradnje nečegnovog i drugačijeg.

Čak i pored svih kopiranja, lažiranja istorije i izgradnje građevina kojesu navodno starije nego što jesu, Zalivčani su nekako uspeli da se poistovetesa gradom u kome su živeli, navikli su da prihvataju promene i onda kada imse nisu dopadale, usvojili su neki osećaj zavičajnog mesta kome su senostalgično vraćali, naročito mornari i trgovci, srastali su sa gradom, sporo

152

ali sigurno, u jednu jedinstvenu celinu, naučili su čak i da ga vole. Opasno jekad se čovek oseća otrgnutim od sveta, od korena kojima je mogao da seponosi, grofovi su to razumeli, i zajedničkim snagama sa svojimsugrađanima pokušali su i imali dosta uspeha u tim svojim naporima daodrede sebe kao Zalivčane, kao građane, kao sugrađane, uspeli su uznačajnoj meri da odrede svoja verovanja, principe, podele u mladomdruštvu, načinu međuljudskog i unutarporodičnog ophođenja, da usavršesvoju struku za koju su bili zaduženi, da poštuju i budu poštovani, da buduzahvalni golom kamenu na kome su stajali. Očajnički su pokušavali daodrede svoje mesto pod suncem, kao uostalom i svi ljudi na svetu, tražili suuporno svoj identitet i određenje, i bili su na dobrom putu da to dostignu.

A onda je megalomanija Petra Crnojevića dovela u pitanje i ono krhkotelo zalivčanskog identiteta tako što je grof porušio veći deo starog grada, sasve temeljima, ostale su samo dve palate koje su naseljavali Lena Travicajednu, i gradski Vrač drugu. Sve ostalo Petar je u velikom kreativnomzanosu porušio i te građevine zamenio potpuno modernim kućama izgradama, pa su se Zalivčani i na to navikli, nevoljno ali navikli koliko sumogli, prihvatili ćud svog grofa kao što su i njihovi preci prihvatili hirovedrugih grofova, a i morali su da priznaju beskonačne udobnosti koje im jegrof Petar obezbedio. Problem je ležao dakle ne u kućama samim, ne unovinama usko govoreći, nego u filozofskim postavkama i futurističkimplanovima njihovog vladara, koji je zarad tih nekih vizija koje niko nijerazumeo bio spreman da žrtvuje čak i tako dugo građenu i pažljivoodržavanu poslovnu klimu i bezbednost koja je bila neophodna CrnomZalivu da bi opstao. Nejasnost grofovih namera uparena sa fizičkiizmenjenim gradom u kome su odrasli jasno da je podsticala nervozu iosećaj nelagodnosti kod ljudi, čak i dok su se nalazili u sopstvenom domu,što je sve zajedno dovelo do značajnih promena u društvenim navikamasamih Zalivčana.

Sve je više, i sve češće dolazilo do grupnog okupljanja po kućama, nekao ranije da bi se igrale karte ili obavljali neki zajednički poslovi, već sajasnom namerom da se ogovara, razgovara, i pregovara oko budućih potezau slučaju da situacija dostigne kritičnu tačku. Stari Vrač, čovek koji se odpočetka Petrove vladavine protivio naglim i radikalnim promenama u gradu,postao je centar oko koga su se ljudi okupljali, kome su se i inače poveravalia koji je sad prerastao i tu funkciju lokalnog savetodavca, prijatelja idobročinitelja, i postao nešto do tada neviđeno i nečuveno u Crnom Zalivu, ato je drugi vođa. U Vrača su sve oči bile uprte, njegove rečenice suodzvanjale u ušima građana kao reči Božije u dušama vernika, i od njega seočekivalo da ponudi razrešenje i spas iz ove nečuvene situacije.

153

Zalivčani su izgubili osećaj pripadnosti nečemu većem od sebe,izgubili su vođu koji im je garantovao blagostanje, izgubili su ognjišta i kaoroboti su ugurani u neke čudne, prostrane kuće koje su im često delovalestrano i čak zastrašujuće zbog svoje ogromnosti, ono malo identiteta što suimali je nestalo, i sada su samo čekali izlaz za koji su se nadali da će Vrač,mladi grof, ili već neko treći da im ponudi. Praksa držanja svega privatnogstrogo privatnim je prekinuta, ljudi tako dislocirani, pomereni iz ležištapočeli su da se otvaraju, izlažu svoja duboko skrivena mišljenja javno,prljavština dotad zakopana i strogo obuzdavana isplivala je napolje, dolazilose do zaključaka vrlo često i pogrešnih, i preteranih, kao što uostalom točesto biva kada se otvori javna debata o kakvom važnom pitanju, i sve je toitekako podrivalo grofov autoritret, a ujedno i insitucionalizovani autoritetuspostavljen u Zalivu, pa će svakom budućem grofu od sada biti teže dauspostavi apsolutnu i neprikosnovenu vlast.

Kriza je bila sveobuhvatna, Nikola ju je video u pogledima ljudi, usašaptavanjima na ulici, u načinu na koji su premeravali gradilišta, unesvesnim činovima coktanja ustima, odmahivanja glavom i trzanjuramenima, u uplašenim pokretima i nervoznim gestikulacijama... Crni Zalivje bio pred suštinskom promenom, Petar nije postigao efekat kod ljudi kojibi bio proporcionalan promenama koje je otpočeo, i njegovi naslednici ćemorati da plate visoku cenu za to. Promena se spremala, bunt se spremao,iako ne javno i agresivno, i čekala se samo Petrova smrt ili abdikacija sprestola. Nikola je svim silama, iako nepokretan i necenjen od strane svogstarijeg brata, želeo da osmisli i iznađe rešenje iz ove najteže situacije poZaliv u poslednjih sto četrdeset godina, još od vremena kada je kraljicaViktorija želela da pošalje flotu na te „prljave gusare“ i „drske varvare“.

154

Devetnaesto poglavlje

Marko Bokanegra, čovek koji je vladao manje od dvadesetak godina,najkraća vladavina u istoriji Zaiva, i koji je umro od posledica ranjavanja uokršju sa pripadnicima ruske garde, imao je običaj da kaže: „Žena jevrhovna svetinja. Prvi Crnojević je to odlično razumeo i sve zbog ženeostavio za sobom. Ženu treba voleti, svakodnevno, obožavati je, kontrolisatikoliko je moguće, ali isključivo snagom svoje ljubavi i pažnje, i treba jepromeniti čim prestane da uzbuđuje“.

Opsesija ženama u Crnom Zalivuje zaista je trajala još od prvogCrnojevića, Nikole Crnojevića, koji je osnovao Zaliv sa svojom prvomvelikom romansom Marijom, ali koji je posle nje, kada je već razvio svojepljačkaške metode i izgradio prve zidine grada, imao još pet velikih ljubavido svog konačnog upokojenja 1742. godine, trideset i devet godina posleprve noći provedene u pećini na obali više uvale nego pravog Zaliva, čije jedno bilo prekriveno tamnozelenim koralima pa je voda dobijala crnu boju uvečernjim časovima, na osnovu čega je i grad dobio ime. Nikolin naslednikStefan, zvani Branitelj, zato što je odbio napad engleskog kapetana VilijamaGordona i potopio njegov brod, nastavio je tradiciju svog oca i u mnogočemu je proširio tako što je „ozakonio“ svoje ljubavnice, kao i ljubavnicesvojih najbližih saradnika. Naterao je svoju suprugu Violetu, takođe prelepućerku jednog italijanskog zemljoposednika sa juga zemlje, da se povinujetom aranžmanu, da nastavi da uživa privilegije i raskoš kao grofica, ali kakoon ne bi trošio svoje dragoceno vreme, a bilo je i opasno po njegov život, ine bi smucao po svetu trčeći iz jedne postelje u drugu, rešio da je mnogobolje da on dovodi ljubavnice u Zaliv. Jedini uslov koji je morao da uvaži odstrane svoje supruge jeste da ne zadržavca jedne iste ljubavnice duže vreme,kako se eventualno ne bi zaljubio i tako ugrozio položaj svoje zakonitesupruge, a tog pravila su morali da se pridržavaju i svi naredni grofovi, svedo Petra i njegove čuvene afere sa Lenom Travicom.

Zakoni su uskoro uspostavljeni koji su svakom građaninu Zaliva, uzavisnosti od njegovog položaja, obezbeđivali tačno propisan broj ljubavnicakoje je smeo da ima, i lepe onoliko koliko je on doprinosio ekonomiji grada,naročito posle prvih stotinak godina postojanja grada, kada su Crnojevićipostali značajan trgovinski faktor u transakcijama mnogih razvijenih zemalja

155

kada su određene, naročito luksuznije robe bile u pitanju, i kada je sam gradpočeo značajno da proširuje i umnožava svoju populaciju, više došljacima ibeguncima od zakona nego rađanjem. Žene su „uvožene“ sa afričkogkontinenta, iz Indije, sa indonežanskih i pacifičkih ostrva, južnoameričkihdžungli, meksičkih pustinja, ali i bogatih zemalja odakle su se doduše višebirale buduće supruge i majke pre nego egzotične ljubavnice. Izgrađeni suharemi, žene su spavale sa „određenim“ muškarcima koji su im bili redovniposetioci, ali i sa pripadnicima crnozalivske loze, uključujući grofaCrnojevića. Kada bi postale izdegustirane, žene su se obično posle dve ili trigodine verne službe, bogato nagrađivale i otpuštale iz Zaliva, zajedno sasvojom čašću koja će zauvek biti zakopana unutar gradskih zidina, ali inačeneukaljanom i prividno besprekornom, kao i zavidnim stepenomobrazovanja koje su žene iz Zaliva organizovale za nesrećne kurtizane. Životje tekao dalje, dovodile su se nove, uvek egzotičnije i uvek bolje žene odonih prethodnih, i sve je funkcionisalo besprekorno.

Takođe, da bi se izbegao masovni revolt supruga čiji su se muževikurvali njima pred nosom, uvedena je i međugradska ljubavna mreža koju jeorganizovao lično grof uz veliku pomoć gradskog Vrača, a koja jepodrazumevala uparivanje žena i muškaraca iz različitih porodica, s tim dani muž, a ni žena, ne znaju ko sa kim spava u vremenu kada je to zakonomdozvoljeno. Obično se ljubavna mreža aktivira dva puta mesečno, s tim štoljubavnici imaju čitavu noć na raspolaganju. Ljubavna mreža je nastala kaoideja Tereze Bokanegra, majke Marka Bokanegre, koja je na taj način želelada spase duhovno zdravlje omalovažavanih , a ne retko i duboko religioznihžena s početka XIX veka, i kojima je izuzetno teško bilo da prihvateliberalnu seksualnu politiku svojih muških gospodara. Tereza jeizdejstvovala, a muškarci na kraju složili, da se ljubavna mreža kao trajno iodrživo rešenje osigura zakonom, i važila je za sve sem za grofovu ženu isupruge članova grofove Garde.

Tereza Bokanegra je pokušala da nađe neko srednje rešenje zaneodrživu, a u Crnom Zalivu i sasvim unakarađenu instituciju braka, gde nitimuškarci imaju dovoljno slobode, niti žene kakvu utehu. Tereza je shvatalada je praktično nemoguće, u uslovima društvene organizacije ma kakvevrste, da se dozvoli slobodno orgijanje i potpuna raspusnost u pitanjimaseksa, da ne govorimo o ljubavi, i da bi to sasvim destabilizovalo zalivskuorganizaciju poslova, pa se odlučila da stvar uredi tako što bi svaka ženamogla da izabere po jednog muškarca, pod uslovom da već nije izabran odstrane neke druge žene, i da sa njim makar delimično zadovolji svoje čulnepotrebe. Partneri su se menjali posle nekoliko godina, ako to neko odljubavnika uopšte zaželi, i dodeljivani su im novi, s tim što bi sada izbor bio

156

suženiji zato što su se mnogi odlučivali na ostanak sa partnerom sa kojim sudotad bili.

Tereza Bokanegra je bila zavidno inteligentna žena i mogla je sebi dadočara makar samo početak problematičnosti i složenosti koju bi aranžmanovakve vrste inicirao, pa je silom zakona naterala muževe, ionako većnavikle na varanje svojih supruga kroz generacije, a žene je ohrabrivala dase upuste u nešto drugačiji oblik života nego što je to možda bilo normalno ukulturama odakle su njihove majke ili bake došle. Tereza je shvatala sekskao trenutno uzbuđenje koje može, i mora da može da se ugasi i sa osobomne tako bliskom, samo kada bi se uklonile društvene barijere koje su takavjedan čin stigmatizovale. Pojmove vernosti, ljubomore, pa čak i ljubavi,Tereza je uvažavala samo dotle dokle se ne ugrožava sloboda žene ilimuškarca da se utopi u udobnost, ludilo i zavodljivost strasti kojih nećemona ovoj zemlji da imamo dovoljno nikad, a ni doveka.

Može se reći utopijska vizija Tereze Bokanegra bila je izgrađena naprincipima davanja i deljenja, međusobnog uvažavanja i poštovanja, koje jeuključivalo mnogo više od proste učtivosti i često lažne uljudnosti prilikomobraćanja prema svojim susedima i sugrađanima, vizija njenog društvasadržala je i fizičku komponentu koja je umnogome doprinosila stanjubliskosti među ljudima, a što je bilo i veoma bitno, i boljem udruživanjuljudi koji su bili na ovaj način još upućeniji jedni na druge. Grofovi suodobrili ovaj aranžman i posle Terezine smrti, shvatili su takvo društvenoustrojstvo kao korisno, naročito zbog nezdrave, gotovo hermetičnezatvorenosti njihovih podanika i nemogućnosti da se na drugi način nađeneophodan ventil za isfrustriranu seksualnu energiju.

Žene jesu imale problem, mnoge od njih i nepremostivu dilemu, savođenjem ljubavi sa potpunim strancem, međutim i ovde je vreme učinilosvoje, uz Terezinu pomoć, međusobnu razmenu iskustva, sa šaljivošću sakojom je ova tema bila obojena, i naravno uz mnoge prednosti koje je imalaučestala promena partnera u čulno-emotivnom smislu, žene su, ili baremvećina njih, uspele da prihvate i pokušaju da izvuku maksimum iz ovakvesituacije. Kada se ovome doda i činjenica da bi žene ispale u svakom slučajubudale pošto je zakonom već omogućena prevara od strane njihovih muževa,odluka žena da se slobodno prepuste drugim muškarcima dobila je naubrzanju i efikasnosti.

Zalivčani su praktično od malih nogu vaspitavani da dele sa bližnjimagotovo sve što imaju, ohrabrivani su da prevazilaze dečačke sebičnosti inepotrebne agresivnosti, pa samim tim i ne treba da čudi krajnje liberalanstav prema braku, porodici i seksualnom životu uopšte. Devojčice i mladedevojke takođe su vremenom, kroz generacije dobijale sve bolje i sadržajnije

157

vaspitanje, vidici su im se iz generacije u generaciju proširivali, i nekih stopedest godina posle smrti Tereze Bokanegra njena vizija društvaoslobođenog značajnog dela onih trzavica koje neminovno prate seksualnusferu ostalih društava, dobila je svoj najpribližniji oblik. Jedna žena je, akoproživi dug i zdrav život, mogla da spava i sa dvadesetak različitihmuškaraca ako je to samo želela, a i bilo je zaista žena koje su menjaleljubavnike čim bi im se to dozvolilo, na svakih dve godine u proseku. Što semuškaraca tiče, tu je broj ljubavnica u jednom trenutku u vremenu zavisiokao što je već rečeno od položaja, grof je imao neograničen broj ljubavnica,članovi Garde su imali po pet vrhunskih, trgovci, menadžeri, bankari po tri usvakom trenutku njihovih života, mornari i vojnici po dve, s tim što su moglida spavaju u lukama i u stranim zemljama u kojima su boravili sa kim godsu hteli, uz prethodnu dozvolu komandanta naravno. Ostali građani, koji suobavljali redovne, svakodnevne poslove, poput zanatlija nekada a danasinženjera, pekara, lekara, zidara, građevinaca i arhitekata, uzgajivača biljakai baštovana, ili naprosto fizičkih radnika, imali su po jednu i njima nije biodozvoljen ulazak u hareme, ili bordele kako bi ih neko nazvao, mada suZalivčani ipak preferirali reč „harem“.

Žene svih ljudi u Zalivu, sem žena članova Garde i samog grofanaravno, mogle su da imaju po jednog ljubavnika, i to čak i iz nižihdruštvenih slojeva, što je sve doprinosilo kvalitetnijem osećanju slobode ijednakosti u samom gradu. Muškarci iz onog najnižeg sloja dakle mogli suda imaju samo „redovnu“ljubavnicu, koja je češće doduše birala njih negooni nju, opet pod uticajem razvoja ženske organizacije, no brzo su se priviklina buduću partnerku čak iako im se nije isprva svidela. Žene su podučavaneseksualnim trikovima, predlagano im je da zadovaljavaju svoje muškarcemaksimalno što mogu, istican je značaj oralnog seksa, ali su i ohrabrivane dapotražuju od muškarca ekvivalentnu uslugu. Lenjost u krevetu se nijetolerisala i žena je smela da odbije seks samo kada ima periode, kada jebolesna, što mora da potvrdi gradski lekar, i na specijalan zahtev gradskomVraču koji bi saslušao problem i onda donosio odluku da li žena i pod kojimuslovima sme, i koliko dugo da apstinira od seksa. Dešavalo se naravno dažene imaju neke emotivne i psihološke probleme koji su u značajnoj meriuticali na njihove sposobnosti u krevetu, u manjoj ili većoj meri, duže ilikraće vreme, i nekim muškarcima je čak dozvoljeno da se razvedu, i njihovažena istera iz Zaliva, ako se problem neopravdano oduži van nekograzumnog raspona vremena.

Muškarcima je razume se bilo jako bitno da se vremenom uzdignu nadruštvenoj lestvici, da se domognu veće slobode u odabiru partnera, kao i unjihovom broju, materijalni momenat je bio marginalan u ustrojstvu Zaliva

158

pošto si mogao maltene sve što poželiš da dobiješ, ispunjavali su se čak ispecijalni zahtevi, spoljašnja teatralna prezentacija bogatstva nije imalasmisla, svi su u Zalivu znali ko si i šta si, pa za nakitom, skupocenimpalatama i umetničkim kolekcijama nije bilo potrebe, tako da je jedini načinda se domogneš lepše žene, ili više žena, jeste bio da se specijalizuješ iobrazuješ za zahtevnije i opasnije poslove koji su donosili i većuodgovornost, ali i gore navedene prednosti. Uopšte kad čovek razmisli, poslemoći nad ljudima, što je u Zalivu imalo svojih ograničenja zbog tesneegzistencijalne zavisnosti jedni od drugih, i ne preostaje mnogo toga u čemubi čovek mogao zaista da uživa sem jednostavno: žene. Odatle i opsesijaseksom, ženom, njenim telom, mirisom, pojavom, strašću koju je izazivala.Žena je čak pomalo i umišljeno, nerealno, postala otelotvorenje svih želja iambicija prosečnog crnozalivskog muškarca, sva njegova nada i parče rajana zemlji, njegovo Božanstvo i njegova ambicija, sreća i poraz, san i java,bukvalno njegovo sve.

*

Sve bi gore navedeno možda i bilo tačno u slučaju bilo kog drugoggrofa osim Petra Crnojevića. Petar je veoma rano, od prvih godina svogškolovanja u inostranstvu bio privučen arhitekturom, tehnikama gradnje itehnologijom materijala, bio je opsednut idejom da izgradi nešto veliko štobi ostavio za sobom, nešto što bi ga nadvisilo i nadmašilo, a to je bila sasvimnetipična, gotovo zabranjena umetnička vizija koju nisu delili njegoviprethodnici, večito zainteresovani za ekonomski razvoj, i koji su stalno bili upoteri za zadovoljstvom. Petar je živeo povučeno, ispunjavao svoje školskeobaveze i isticao se znanjem, ali je i koristio svaki raspoloživi trenutak da seupozna sa nekom novom zgradom, i nekim novim zanimljivim arhitektom.

Veoma brzo su se Petrova interesovanja proširila i zahvatilainformacionu tehnologiju koja je još uvek bila u začetku tokom njegovogškolovanja, zainteresovao se za hemijski sastav i osobenosti građevinskogmaterijala, ali i ušao je u vode društvenih nauka, sociologije, filozofije,antropologije i političke teorije. Horizonti su se stalno otvarali mladom PetruBokanegri, i on je pored ekonomskih studija na koje ga je poslao poslovičnoškrti otac Andreja, umnogome obogatio sebe znanjima, a kada je stupio napresto, i kontaktima sa ljudima od nauke širom sveta, što ga je od tada pa svedo današnjih dana, eto punih četrdeset godina, uvlačilo sve dublje i dublje uponore večite radoznalosti. Kada se povezao i sa Majklom Magdom,perspektivnim i kasnije veoma uticajnim naučnikom, čovekom koji je

159

mnogo uradio za svet informacione tehnologije i veštačke inteligencije,Petar je došao i do svoje konačne vizije društveno-političkog uređenja CrnogZaliva, ali i u megalomanskoj viziji ambicioznog čoveka, i čitavog sveta.

No pošto nauka nije tema ovde, treba se osvrnuti na Petrov ljubavniživot koji bi trebalo da ukaže na one aspekte Petrove ličnosti koji su gastvorili potencijalno najopasnijim čovekom današnjeg sveta. S obzirom daPetar nikada nije naročito bio zainteresovan za žene ni kao mladić, i pošto gaje nauka gotovo sasvim preokupirala, Petrov odnos sa ženama nikada nijemogao da bude jednoznačan i onako divno jednostavan, kakav samo životzaljubljenog čoveka može da bude. Petar je upoznao Paolu tokom studija, nabalu jednog od očevih poslovnih prijatelja, ona je bila pametna, religiozna,božanstveno lepo vaspitana i privlačna, pa je Petar po prvi put u životumogao za sebe da kaže da ga je nešto vannaučno i apsolutno nadrealnoopaučilo po glavi. Za vreme od nekoliko meseci ispunjenih isključivočulnim utiscima i doživljajima, veselim trenucima i trenucima čežnje zadrugim, Petar može da kaže da je imao to kratko vreme nežnosti neophodnosvakom ko je sebe nazvao živim. Oženio je Paolu u iskrenom ubeđenju da jeupoznao fenomenalnu osobu, sposobnu da više nego ispuni onu mračnuprazninu u njegovom životu koja je ostajala za njegovim ubitačnim tempomrada.

Vreme je prolazilo, menjalo je Petra, menjalo i slabilo njegov odnossa Paolom, menjalo njegov odnos prema sebi i drugima, i ona rupa koja jezjapila u Petru odjednom je postajala sve veća, sve crnja, i pretila je daproguta i ono od najpozitivnije energije u Petrovom biću.

Žene sa kojima je spavao, što iz sopstvenih potreba, što zbogdruštvenih obaveza koje je on kao grof imao, nisu mogle ni približno dazadovolje njegova duhovna htenja i kapriciozne prohteve koje svi u ovom ilionom obliku osećamo, pa je dolazak Lene Travice svakako postaospasonosan događaj u Petrovom životu. Lena nije bila mnogo bolja ni kaoosoba, ni po fizičkom izgledu od Paole Bokanegra, jedino što je njuizdvajalo od ostalih žena, pa i od same Paole, bio je način na koji je Lenaumela da iskaže ljubav.

Nikola je dosta razmišljao o očevoj ljubavi prema Leni Travici odkako je postao vezan za kolica, i u tome je tražio uzrok Petrovihemocionalnih problema koji su mogli da budu katastrofalni i po čitavugrofoviju. Paola nije bila loša osoba, i nije problem bio u tome što ona nijeiskreno volela svog muža, već je, Nikola je barem tako zaključio, Paolinglavni nedostatak ležao u prirodi te ljubavi prema Petru. Paola je bila rečita,često brbljiva, živahna, zahtevna, emotivna u nastupu, ponekad i drčna, injen karakter umnogome je odredio i prirodu njene ljubavi koja je, ako bi

160

morali da je jednom rečju opišemo, bila „sebična“, orijentisana ka ispunjenjusebe pre nego ka ispunjenju osobe koju voli, i to je Petrova podsvestregistrovala i žestoko osudila. Nije ni da Paola nije umela da iskaže svojuljubav, znala je ona to čak veoma dobro, bila je nežna, pažljiva, saosećajna,sve što treba, i u spoljašnjem prikazu načina na koji je ona volela Petra nijese mogla naslutiti ona komponenta koja je okarakterisana kao prevashodno isuštinski sebična. Tek veoma pažljivim posmatranjem i razmatranjem načinana koji je Paola volela svog muža mogao se naslutiti trag napred navedenetvrdnje u sitnim, gotovo beznačajnim zahtevima, u tonu Paolinog glasa, unjenim očima koje su vapile za pažnjom mnogo više nego što je to Paolaglasom činila, i drugim tričavostima koje je Petar ignorisao kako ne bi ničimporemetio svoj odnos sa voljenom, ali koje mu je njegova podsvest nijeoprostila, niti će to ikada učiniti.

Za razliku od Paole, Lena je imala onaj redak kvalitet da kada voli, dakada to čini čak i iz duboko sebičnih razloga, to ume da zamaskirapotpunom predanošću čoveku koga voli. Lena je ostavljala utisak na Petrapoput vetra sa široke pučine, koji je duvao, i duvao, i nosio talase, i pesak, iprašinu, i dah svežine, vlagu i toplotu, nosio sve pred sobom u tom naizgledjednom snažnom naletu, kao da je bačen velikom snagom iz nekogenergetskog centra i tako odbačen se nikada ne zaustavlja, već se vraća ondakad obiđe čitav svet, i konačno stigne ponovo u istu tačku. Lenina ljubav gaje zapljuskivala tako periodično, samo istom silinom, istim kvalitetom kadagod bi se susreli, i u toj konstantnosti i nesebičnosti Petar je nalazio krajnju ijedinu utehu, jedino svetlo za narastajuće crnilo velike rupe u grudima. Lenaga je volela, i kada je to činila, činila je to jako, prijatno, umilno, i kad jemorala da ode, ostavljala je Petra u čvrstom uverenju da će se vratiti istaonakva kakva je bila i kada ga je napustila.

Naravno da ne mogu ljubavi ovako oštro da se dele na dve vrste,sebične i nesebične, i naravno da prilikom ocene nečije ljubavi veliku uloguigra naše subjektivno poimanje i prihvatanje te ljubavi, pa je tako i Petarverovatno stvorio, namerno ili nenamerno, u svom srcu i glavi dve ljubavirazličite po kvalitetu, i u svakoj je ljubavi, a naročito Paolinoj, nalazionedovoljnosti za nekakvo potpunije i savršenije osećanje. Jeste da jezakonsko ustrojstvo Zaliva uveliko uticalo na Petra koji se ne bi usudio daide toliko daleko da se razvede od Paole, i tačno je da bi ga takav potez ikonačno degradirao u očima svojih podanika, međutim pravi razlogPetrovog dugogodišnjeg balansiranja između dve žene leži u njegovojsopstvenoj podeljenosti i emotivnoj nesigurnosti, u protivrečnostima koje suprogonile Petrov uvek aktivni um, i koje ga i danas progone možda većom

161

silinom nego ikada ranije zato što je sada pred sutonom svog života iproblemom osiguravanja kontinuiteta za svoj četrdesetogidšnji naporan rad.

Petar je znao da bi Lena mogla da udovolji većini njegovih, štointelektualnih, što emotivnih zahteva, i znao je da se duboko ogrešio o ženukoja je već prošla kroz tragičan period izgubivši svog muža i nerođeno dete,uključujući i proterivanje iz mesta u kome je rođena. Takođe je odličnorazumeo i Paolinu situaciju koja je ostala nekako dvostruko nezadovoljena, ina ljubavnom planu, i na planu majčinstva, s obzirom da su joj sinovi bilioduzeti, a ćerke koje je imala nije nikada mogla da voli onom silinomkojom je volela Nikolu i Aleksandra. I Nikola je, dok je tako razmišljao oočevom životu i njegovim motivima koji su ga pokretali, verovatno ispravnoprocenio da su egocentričnost njegovog oca, da isključimo sve sporedneekscentričnosti koje su ga progonile, i njegova vizionarska megalomanijakoja ga je gotovo potpuno uvukla u svet isto toliko nerealan za druge ljudeoko njega koliko je bio realan za njega samog, upravo oni razlozi koji Petračine krajnje nepotpunim i neadekvatnim kandidatom za nekakvogreformatora svetskog poretka, kako je Petar Bokanegra sigurno voleo o sebida misli, makar samo potajno. Kroz uništavanje intimnih veza koje je imao,kroz poraz i na roditeljskom planu koji se oslikavao u Aleksandrovomodbijanju da se prilagodi očevoj viziji, Petar je samog sebe otpisao sa listeljudi koji bi mogli, i smeli da utiču na živote ljudi oko sebe.

Ako je žena vekovima bila glavna opsesija Zalivčanima, ako su se uženu kleli, za nju ginuli, i zbog nje čak i sami sebe prevazilazili, onda jePetar, kao čovek koji je uspeo da upropasti ne jedan, nego dva odnosa saženama, postao i čovek koji je izdao tu opsesiju svojih podanika, a samimtim izdao i veru svojih podanika u vlast porodice Crnojević, mnogo više odfinansijskih i drugih nedaća koje su potresale Zaliv na samom početku XXIveka.

162

Deo četvrti

Dvadeseto poglavlje

Majkl Magda je imao ulogu predsedavajućeg na sastanku održanomna jednom poljoprivrednom imanju u istočnom delu Sicilije. Imanje jepripadalo Đakomu Frateliju, ostarelom zemljoposedniku koji je imao iznačajne veze sa manje legalnim krugovima na ostrvu, ali koji nikadaznačajnije nije bio umešan u poslove mafije, nego je više bio investitor uposlove za koje bi procenio da su profitabilni, i da istovremeno ne nosemnogo rizika. Takođe, don Frateli je ne retko u prošlosti organizovao štoposlovne, što visoko rizične mirnodopske konferencije između konkurentnihili zavađenih porodica na Siciliji, zato što je kao ličnost i umešana u poslovei odsečena od središta razmirica ili poslovnih aktivnosti, bio idealna osobaza takav jedan zadatak. Đakomo Frateli je Petru Bokanegri služio kaokontakt osoba sa sicilijanskom mafijom, međutim sam Frateli nije, osimfinansijske nadoknade razume se, dobijao ništa više od porodice Bokanegra,niti je služio njihovim interesima. Aleksandar ga je izabrao baš iz tograzloga, što je Frateli bio jedna od retkih osoba sa dovoljnim ličnim iposlovnim integritetom da obezbedi sastanak za koji niko nije trebalo dazna, a istovremeno neće da obavesti Aleksandrovog oca ako se to odFratelija izričito ne bude tražilo.

Don Frateli je ušao u sobu noseći poslužavnik sa hladnomlimunadom, postavio ga na sto i diskretno se povukao, ostavljajući doktoraMagdu, Aleksandra Bokanegru, Vrača, Metju Mekdermota i IlajdžuTomsona da održe svoj sastanak koji se njega nije ticao.

- Gospodo, mislim da bi mogli da započnemo ovaj sastanak, i ako midozvolite, čestitao bih mister Mekdermotu na odličnoj organizaciji ovogsusreta, započeo je doktor Magda.

- Zasluge idu Aleksandru Bokanegri, koji je i predložio da se nadjemona ovom imanju.

- Sitnica gospodo, no da pređemo na stvar odmah ako se slažetedoktore, mister Mekdermot, mister Tomson?

163

- Svakako, mladiću. Razlog našeg okupljanja je poznat svima u ovojsobi, svi imamo zajednički problem koji bi morali da rešimo kako binastavili sa svojim životima. Petar Bokanegra mora biti skinut sa vlasti uCrnom Zalivu i njegova vlast biti preneta na Aleksandra. Ovo je iAleksandrova želja, i to je razlog što se on i njegov visoki savetnik nalazeovde sa nama. Mister Tomson, vi kao direktor Centralne ObaveštajneAgencije imate reč.

- Hvala, doktore Magda. Vi znate da Petar Bokanegra ima ljudeinfiltrirane u obaveštajne i bezbednosne strukture širom sveta, i da će teljude da aktivira ako se bude osetio ugroženim. Ovde nam je svima jasno ida mladi Aleksandar ne želi da se odrekne tako značajne poluge moći koja bimogla da mu obezbedi ne samo sigurnost, već i veliku prednost naposlovnom planu. Ja, kao direktor Centralne Obaveštajne Agencije, želim dauverim mister Aleksandra Bokanegru da niko neće saznati za imena ljudikoji rade za porodicu Bokanegra i njihove položaje van ljudi u ovojprostoriji, da ja lično garantujem očuvanje anonimnosti svih ljudi za kojebudemo saznali u procesu istrage koju vršimo, i da moja, ili saznanja mogčoveka od poverenja agenta Mekdermota, neće biti preneta ni na kogadrugog.

Kao garant mojih reči, ovde sa sobom imam spisak od dve stotineimena najznačajnijih agenata CIA-e, stacioniranih širom interesnih zonaSAD-a, i ako se ikada nešto bude desilo vašim ljudima, a što jeprouzrokovano našom krivicom, vi imate odrešene ruke da preuzmete iadekvatnu osvetu. CIA nikada ne bi prihvatila ovakav aranžman da se neradi o ovako visokom ulogu koji, složićete se, sve nas ugrožava i prevazilazida kažemo „normalne“ političko-bezbednosne igre na koje smo navikli.

Aleksandar je gledao direktora Tomsona pravo u oči i nemo sačekaokraj njegovog izlaganja.

- Slažem se i prihvatam vašu ponudu, pod uslovom da se i vi, i agentMekdermot povučete iz Agencije i zauvek sebe udaljite od dvostrukogživota koji ste dotad vodili. Karijera je nešto najmanje što ćete morati darizikujete u poređenju sa ulogom koji porodica Bokanegra stavlja na sto.Takođe, pre povlačenja mister Tomson postavićete jednog našeg čoveka navisok položaj u okviru Agencije koji će biti u mogućnosti da prati Agencijinrad vezan za moju porodicu. Hoću maksimalne garancije mister Tomson, ili„no deal“.

- „Deal“, mister Bokanegra, ili bih trebalo da vam se obraćam sagrofe?

- Mister je za sada dovoljno.

164

- Ljudi vašeg oca misle da Mekdermot i ja želimo da suzbijemotrafiking droge preko Palerma u SAD, i da je to razlog naše posete Siciliji.Učinite sve da nastave tako da misle, Petar Bokanegra ne sme ni da nanjušipravi razlog našeg dolaska, ili „no deal“, mister Aleksandar.

- Razume se. Ovde sa sobom imam spisak ljudi za koje smo do sadauspeli da saznamo da rade za nas. Složićete se da je lista impozantna kada jebudete analizirali, i to je dodatan gest iskrenosti sa kojom ulazimo u ovaj našmali aranžman. Petrov Kapetan Garde, Mileta Starović, polako prenosiovlašćenja na budućeg Kapetana, pa očekujemo sve značajnija imena da seobelodanjuju u narednom periodu.

- Kako stojite sa pristupom Beti?- Nemamo pristupa za sada. To se neće ni promeniti sve dok Petar ne

stekne maksimalno poverenje u mene, u šta čisto sumnjam, ili ne budeprisiljen da abdicira. Ja bih svima nama savetovao da igramo na ovu drugukartu.

- Prilikom vašeg prvog sastanka doktor Magda vas je obavestio oneophodnosti uništenja informacija koje Beti poseduje, je li tako?

- Da. To neće predstavljati problem, mašinama ne bi trebalo previševerovati u svakom slučaju. Da li ste već ubacili virus u njen sistem, doktore?

- Jesmo. I mislim da Petar za sada ništa nije posumnjao. Što viševremena kupimo, to će virus više štete uspeti da napravi. U međuvremenu,ekstrakcija informacija iz memorije gospođice Beti moraće da bude vašposao jer je to previše rizično za nekoga sa strane. Morate naći načina dapristupite sistemu - uveravao je prisutne stari naučnik.

- Tu mislim da ja mogu da pomognem - Stari Vrač je po prvi putprogovorio na sastanku. Nosio je crnu mantiju kao po običaju, i više je ličiona katoličkog sveštenika sa tom mantijom i dugom sedom bradom, nego navisokog savetnika moćnog čoveka. Nastavio je mirnim tonom posleznačajne pauze koju je najpre napravio:

- Neograničen pristup kompjuteru ima samo Petar, ali on takođeupošljava inženjere koji na svakih sat vremena proveravaju stanje memorije,i šta li još rade sa tom igračkom. Ja imam značajnog uticaja na jednoginženjera od Petrovog najvišeg poverenja. Majka mu je bila duša od žene,samo bolešljiva i umrla je mlada, taman kada se dečak vratio sa obuke kojumi u Zalivu organizijemo za dečake, i za koje vreme su oni odvojeni odporodice, i tek što je dečak ponovo uspostavio prisan odnos sa njom, ona jeumrla. Dečaku je trebala uteha, mnoge sate je on proveo u mojoj radnoj sobi,čisteći za mene po kući, čitajući moje knjige, sve samo da bi nekorazgovarao sa njim i oterao deo bola koji je osećao. Makar jedan deo.

165

- Molim vas savetniče, kako li vam je već ime, svi smo ovde zauzetiljudi.

- Dečak je najpre dolazio jednom mesečno, pa jednom nedeljno, ionda na kraju svakog dana jer više nije mogao sebe da podnese. Ja jesamduhovni otac u našoj malenoj zajednici, ali tog dečaka bi u skladu sa našimZakonikom morao da pustim niz vodu jer se nijedan oblik slabosti nijetolerisao, on bi predstavljao preveliku opasnost po sve nas. Ja sam odlučio,videvši da sve više, i sve dalje odstupamo od dobro utabane staze, dapoštedim tog momka i vežem ga za sebe. Moram da kažem da nisam toučinio iz dobročinskih motiva, već da sam uvideo veliku inteligenciju kojumomak poseduje. Pročitao je sve što vredi u mojoj biblioteci za manje oddve godine, razumeo je složene matematičke zadatke i imao je mikroskopskiprecizno zapažanje. Upravo one kvalitete koji bi ga približili čoveku kakavje Petar Bokanegra. Ispostavilo se da sam odigrao pravu kartu.

Vrač je potpuno ignorisao Tomsona i nastavio da lagano razvezujesvoju priču, i to sigurno nije činio slučajno, želeo je da ostavi snažan utisakna gospodu i da sebe potvrdi kao ozbiljnog igrača koji se nije slučajno našaou ovom društvu.

- Kako se zove taj čovek - ovoga puta je Tomson nastupio pomirljivimtonom pošto je shvatio da je priča ovog starca dosta ozbiljna.

- Mladić se zove Vukan Teofilović, Vukan je za vas dovoljno. Vukanje najpre odan meni, pa tek onda Petru Bokanegri - ponosno je istakao Vrač.- To je popriličan uspeh u Zalivu, samo da znate. Svi smo od malenavaspitavani da je loza porodice Bokanegra svetinja, i ne tvrdim suprotno nisada naravno, samo kažem da je bio potreban jedan vanserijski napor uložitikako bi ijednog građanina Zaliva ubedio u postojanje autoriteta prečeg odsamog grofa.

- Koja su konkretno mladićeva ovlašćenja - odmah se zainteresovaodoktor Magda.

- Nedovoljna da izvuče sve što bi vas zanimalo, sigurno. Smatramipak da Vukan može puno informacija da izvuče, dovoljno da grofu nanesenepopravljivu štetu. Sam Vukan me je u to više puta uveravao, a bio jeubedljiv i kada ga je Aleksandar intervjuisao. Uz njegovu dozvolu, ja predvas časnu gospodu iznosim ove informacije - smatrao je Vrač da na ovommestu treba progutati svoj ponos i podsetiti Aleksandra da je ipak on vođaove predstave.

- Bitno je sačuvati te informacije, sve informacije do kojih mladićbude uspeo da dođe. Beti je napravila neka revolucionaran otkrića, možemouštedeti decenije jalovih pokušaja.

166

- Polako doktore, daleko je preče da zaustavimo grofa Bokanegru.Hoćete još štete da napravite?

- Saznanja bih stavio vašoj vladi na raspolaganje, mister Tomson. Betibi nas mogla učiniti veoma bogatim ljudima, ili ste vi čovek idealista,Tomsone?

- Učinićemo da spasemo što je više moguće, ne zaboravite da je mojotac potrošio mnogo više nego što je objektivnmo smeo. To nas dovodi dodruge tačke ovih pregovora, novca gospodo. Samo za sprečavanje iranskognuklearnog programa želim da nam se isplate dve milijarde američkihdolara, a za ostalo cena će zavisiti od potpunosti informacija koje budemospasili iz tog prokletog kompjutera. Cena nije podložna pregovorima,isplatićete nam onoliko koliko moji savetnici i ja budemo procenili da trebada platite. Moj zadatak je da porodicu vratim na staze uspeha i učiniću sveda to i ostvarim. Nemojte misliti da odlaskom jednog Bokanegre rešavatesve svoje probleme.

- Izložiću vaše zahteve pretpostavljenima, ali i čelnicima korporacijačiji su interesi ovim slučajem ugroženi. Novac neće biti problem, mogu to davam garantujem. Očekujte prvu ratu kada budemo dobili konkretne rezultatesa vaše strane.

- To može biti i brže nego što mislite.Mekdermot je pažljivo pratio razgovor i nije se oglašavao do trenutka

kda nije osetio potrebu da ispravi nešto što su svi namerno ili nenamernoignorisali. U svakom slučaju, Mekdermot to pitanje nije želeo da ostavi davisi u vazduhu.

- Jedna stvar gospodo štrči u ovoj priči. Pošto vidim da svi nekakopokušavate da zaštitite svoje interese, ispada da samo mister Tomson i jaovde ostajemo kratkih rukava. I drugo, ako ignorišemo činjenicu da nedobijamo ništa, nas dvojica ćemo po završetku ove male šarade da ostanemokao zečevi na brisanom prostoru i da samo čekamo da nas neko ustreli.

- Nemamo razloga to da činimo ako nam ne date povoda. Ne dirajtenaše ljude, povucite se s položaja i bićete obezbeđeni do kraja vaših života. Ibezbedni.

- Mister Aleksandar je poslovan čovek - ubacio se Majkl Magda -nema potrebe za takvom skepsom. Ja mogu da vam garantujem situiranpoložaj bilo gde u svetu, specijalni agente Mekdermot. A da morate danapustite Agenciju, mislim da to ide bez pitanja, ako nas razumete.

- Razumem ja vas, svakako, samo razumite i vi mene. Mister Tomsonvam je ponudio dvesta imena maločas na tacni, američkih građana, dugoobučavanih agenata kojima je još i duže trebalo da zauzmu pozicije naterenu koje zauzimaju. Njihovim uklanjanjem stvorila bi se ogromna

167

bezbednosna rupa koja bi možda i trajno destabilizovala Sjedinjene Države.Dakle na stranu što žrtvujemo naše patrijotsko osećanje koje je veomaiskreno u mom slučaju, a siguran sam i kod mog mentora Ilajdže Tomsona,nego još tražite i da se odreknem i karijere u koju sam uložio čitav svoj životi znanje. Ne može tako gospodo. Želim mesto direktora CIA-e po povlačenjumister Tomsona, njegovu saglasnost imam, treba mi sada i vaša kadposedujete oružje kakav je ovaj spisak koji vam je upravo predat.

- Stari Rimljani su formirali trijumvirat kako bi sprečili usponsamovoljnog diktatora, i taj sistem nije uspeo. Šta nama garantuje da ćeteuspeti da uspostavite ravnotežu vlasti i nećete da krenete na nas čim vam seukaže prilika, jasno je da su vama na raspolaganju znatno veći resursi negonama?- ubacio se sada Aleksandar.

- Vi imate naše tajne, mi imamo, ili ćemo imati vaše. Međusobnakontrola je neophodna, a složićete se da bi rat između nas dvojice kaopotencijalnih vođa naših organizacija bio poguban po obojicu. Dakle, šta ćebiti vaš konačan odgovor?

Aleksandar je pogledao Magdu koji je posle kraćeg premišljanjapotvrdno klimnuo glavom, a isto je učinio i Vrač, samo posle kraćegrazmišljanja.

- Kako ćemo postupati sa vašim ljudima? Neće biti lako preobratiti ihna vašu stranu pre ustoličenja, u to sam se lično uverio sa ljudima koje samtokom istrage uspeo da iskopam.

- Prekinite im dotok informacija, ili poturajte lažne. Činite to kolikogod je moguće, zatim naravno prisluškujte i presrećite njihove izveštajecentrali. Čim neko posumnja da se nešto dešava, privremeno ga uklonite,nadam se da su vaši ljudi sposobni za toliko - peckao je AleksandarMekdermota.

- Ne brinite. Mada vama je jasno koliko su ti ljudi opasni, nemojte dase preterano iznenadite ako nekoga trajno uklonimo.

- Verujem da se to neće previše često dešavati.- Ja bih se vratio na Beti, gospodo, i na vašeg novog prijatelja Vukana.

Prenesite mu, mister Vrač, kao god vam je ime, da je izuzetno važno da namdostavi plan ponašanja čestica antimaterije, kao i dostignuća u razvojukompjuterske inteligencije koje je sama Beti razvila. Takođe mu prenesite daako ne bude uspeo da zaobiđe Betine sigurnosne sisteme, treba kako god znai ume, po pretnju i sopstvenog života, da uništi Beti i njene hard diskove. Dali ste me razumeli?- izričit je bio doktor Magda.

- Kristalno doktore, Vukan će znati šta treba da radi, budite uvereni.I uradiće to na način koji će vas u potpunosti zadovoljiti.

168

*

Po završetku sastanka, koji je potrajao još dobrih pola sat dok suučesnici razmenili sve neophodne detalje oko budućih svojih akcija, sobu sunapustili Aleksandar i njegov visoki savetnik Stari Vrač, dok su ostalatrojica ostala pošto je plan njihovog napuštanja imanja obuhvatao drugačijiaranžman. Aleksandar je trebalo sa Vračem da se prebaci do privatnogaerodroma u blizini Fratelijevog imanja, i odatle da napuste Siciliju, aMekdermot, Magda i Tomson su zasebnim kolima morali da se upute doobližnje luke, odakle su opet u najvećoj tajnosti trebali da se prebace doPalerma. Frateli je bio organizator dolaska i odlaska sa njegovog imanja, ido ovog trenutka imao je gotovo pedeset godina besprekorne reputacije potom pitanju. Nikada se nije znalo ko i kada odlazi sa Fratelijevog imanja, ikoliko dugo je trajalo gostoprimstvo samog don Fratelija.

- Kako vam se čini doktore? Mislite da može mladi Bokanegra neštoda napravi? - upitao je zamenik direktora Tomson.

- Mislite da li može Stari Vrač nešto da uradi?- Vrač? Kako to sad odjednom? I zna li neko kako se zove taj tip?- Koliko ja znam on i nema ime. A čak i da ga poseduje, ono bi bili

irelevantno jer ga svi u Crnom Zalivu zovu Vrač. On je njihov duhovni otacpošto religije ne praktikuju, i nemaju ni crkve niti hramove. On je zaduženza međuljudske odnose, pruža utešnu reč, sasluša kad je potrebno, onorganizuje porodične manifestacije, ali i eliminiše emocionalno i moralnoslabe individue koje su potencijalna opasnost po Zaliv. I Vračevi su uprošlosti trebali da budu odani grofu, naravno. Ovaj bogami nije.

- Smatrate da on vodi igru? - ubacio se Mekdermot.- Prilično je očigledno po meni. Čak je i Petar Bokanegra do sada

postao svestan da mu Stari Vrač radi iza leđa. Pridobio je poverenjeAleksandra i sada polako prigrabljuje onu i onakvu moć kakva mu je dosadbila uskraćivana. I taj njegov tip Vukan, njega je Vrač sračunato štitiogodinama i ubacio ga u grofov uski krug saradnika. Vrač je definitivnorešenje našeg rebusa.

- Kakvi su mu planovi, šta mislite? - Mekdermot je sada bio jakozaintrigiran.

- Plan je da zbaci porodicu Bokanegra jednom zauvek. Jednostavno.Kada Petar bude bio prisiljen da bez prethodno obezbeđenih merapredostrožnosti ode sa vlasti, Vrač će iskoristiti priliku i ubiti Aleksandra injegovog oca, verovatno istovremeno pošto je to i najbolji način, i zauzeće

169

svoju poziciju kao novi poglavar Crnog Zaliva. Moja pretpostavka je da želida učvrsti svoju lozu na prestolu, što je i za očekivati, jel' tako?

- Meni ovaj Aleksandar ne deluje nimalo naivno, iako je mlad. Šta binas trebalo da uveri da će Vrač i uspeti u svojoj nameri? - uporan je bioMekdermot.

- Vrač je u Zalivu preko šezdeset godina, od toga je nadužnosti Vračablizu četrdeset. Zna apsolutno svakog čoveka, zna kako svaki čovek u tomprokletom mestu misli, i zna koje ljude može da upotrebi za posao, siguransam u to. Starac ovo planira već nekoliko decenija, njegova zavera spadasigurno među najduže i najtemeljnije pripremane zavere u istoriji zavera,koliko god to smešno zvučalo. Eto vam primer Vukana, on tog malogpriprema već dvadesetak godina za posao koji je starac mogao samo dapretpostavi šta će konkretno biti. Naš Vrač je vizionar, to mogu da vamgarantujem.

- Izgleda da su svi u tom prokletom mestu neki vizionari. Jedan želivlast, drugi hoće da uništi svet, Bože sačuvaj nas od budala na ovom svetu.

- Metju, doktor je u pravu ja mislim. I po Starčevom nastupu se moglozaključiti da hoće značajniju ulogu od pukog savetnika. Mi bi sa misterbezimenim trebali ubuduće da planiramo korake kojima ćemo da okončamoovu veliku gužvu. Nađite načina da ga kontaktiramo doktore. Ako ovo dobroodigramo, mogli bismo da izađemo iz čitave priče sa minimalnimposledicama.

- Upravo to vam govorim, a i njegova poslednja rečenica: „uradiće tona način koji će vas u potpunosti zadovoljiti“, umnogome govori o starčevojželji da nam maksimalno izađe u susret. Ako sam nešto naučio tokom godinadruženja sa Petrom Bokanegrom, to je da ti ljudi retko šta govore slučajno ibez neke dvostruke namere - uveravao je doktor svoje sagovornike. Stupimou kontakt sa starcem i imaćemo odsudnu prednost.

- Meni ovde opet nešto nedostaje, Ilajdža, doktore... Prvo, migovorimo o preuzimanju nekih veoma važnih naučnih dostignuća izBokanegrinog dvorišta, a ne govorimo o tome kako ih obezbediti ako ih sedočepamo. Drugo, uz sve dužno poštovanje Ilajdža, ali ko je tebe ovlastio davodiš ovako važne pregovore sa nekim civilima, i pregovaraš o nuklearnojopasnosti u ime Stejt Department-a? Meni čitava ova priča i dalje delujesuludo. Najpre mi govorite da tražim mesto direktora CIA-e za sebe, a i ti siIlajdža samo zamenik, a onda odmah pravite planove kako da zabijemo nožu leđa onim nakazama.

- Mera predostrožnosti, mali. Niko od nas ne zna kako će sve ovo dase završi. U svakom slučaju, sigurno je to da se ja povlačim, a učinićemo sve

170

da tebe proguramo na čelo Agencije. Preskočićeš par stepenika ako se stvardobro završi.

- Zašto ja Ilajdža, misliš da sam spreman za takav stepenodgovornosti? Isuviše sam mlad, nemam dovoljno...

- Sigurno je da sada nisi spreman. Bićeš, kad dođe vreme. Najmlađidirektor Agencije, lepo zvuči, zar ne? Što se tiče ludila oko ove situacije,ludilo je potpuno, šta da ti kažem? Internet i ostala čuda naš posaokomplikuju kao nikada ranije, više ništa i niko nije siguran na ovoj šugavojplaneti. Tehnologiju moramo da razvijemo mi, kako to ne bi pošlo za rukomnekom drugom. Ko bude držao najbolje sisteme zaštite, ko se najbolje budeusavršavao, taj se može nadati i primatu na geo-političkoj sceni.

- Drago mi je da uvažavate značaj tehnološkog razvoja. Mnogi misleda će ovim svetom i dalje moći da upravljaju novcem. Ništa ne može bitidalje od istine. Bokanegre su sa relativno skromnih tridesetak milijardiuspeli da razviju tehnologiju van svake konkurencije bilo gde u svetu. Našiprebogati poslodavci žele da se zamrznu u vremenu, da održavaju moć nastaromodnim načelima kapitalističkog poslovanja, špekulacijama,pozajmicama koje su nerealne koliko i čitav taj finansijski sistem. Izakomplikovanih šema i mahinacija stoji jedan prosta istina: novac jeizmišljen, i on nije stvaran. Svetom se ubuduće može vladati samoinformacijom, čipovima koji će slati svaki ljudski pokret putem satelita uneku Centralnu bazu podataka, automatizovanom i robotizovanomindustrijom, kontrolom energetskih resursa koji se nikako neće bazirati nafosilnim girivima... Savetujem vam gospodo da se što pre uključite u tuelitnu zajednicu koja će predvoditi i vladati. U pravu ste mister Tomson kadakažete da treba razviti tehnologiju kako to ne bi učinio neko drugi, samo kogod bude preuzeo vođstvo u svetu sutra, zajedničko za sve nas, Ruse,Japance, Kineze, Evropljane, jeste da ćemo imati svoju elitu, i da će te elitemeđusobno sarađivati.

- Vi i ja smo stari ljudi doktore. Zato i hoću da zaveštam nešto svojeza budućnost. Ovog mladića ću ugurati u tu elitu o kojoj pričate, pa makarmeni to bilo poslednje. I spreman sam na svaki rizik.

- Hoćeš da kažeš da sve ovo radimo ispod radara, Ilajdža?- Recimo da smo dobili odrešene ruke da sredimo pitanje Irana kako

god znamo i umemo. To je velika šansa za nas jer, ko što reče doktorMagda, naši poslodavci, ili većina njih, živi u nekom nerealnom vremenu ukome ne bi želeli da menjaju ništa. Naftaši, proivođači oružja, i mnogodrugih šefova korporacija i finansijskih magnata koji se oslanjaju naočuvanje svog načina privređivanja, neće moći da očuvaju svoje pozicije akose pod hitno ne uključe u nove tokove koje nam naučno-tehnološki razvoj

171

nameće. Novac nije garant moći u budućnosti, i probran broj ljudi,uključujući nas, koji to dobro razumeju, moći će da računa na moć o kakvojsu sanjali svi bivši i sadašnji vladari sveta. Ko kontroliše tehnologiju,kontroliše svet. Petar Bokanegra nije najbogatiji čovek na svetu, ali je međunajmoćnijima. Upamti to dobro, od narednih nekoliko meseci zavisi tvojabudućnost, i od toga koliko ozbiljno budeš shvatio rat sa Bokanegrom,zavisiče i tvoj eventualni uspeh.

- Ono što budemo izvukli iz Beti trebalo bi da nam osigura sigurnukartu za budućnost, zar ne? - Metju Mekdermot je sad pomirljivijim tonomnastupio.

- Čak i da se to ne desi, preuzimanje Bokanegrinih ljudi po svetskimagencijama i bezbednosnim službama, novac koji možemo da otmemo sabankovnih računa koje polako izvlačimo iz Beti preko našeg virusa, parekoje ćemo uzeti naftašima koji će nastaviti da eksploatišu iransku naftu, i sveostale poigodnosti koje će nam se pružiti na ovaj ili onaj način, sve zajednoće značajno uticati na povećanje našeg ugleda i moći. Budemo li uspeli dasamostalno finansiramo projekte Crne Garde, moćićemo da biramo kogaćemo i kada da primimo u naše malo društvo. Čim budemo postigliznačajnije uspehe, bogati medvedi će sami da se utrkuju ko će pre, i ko ćeviše da nam ponudi. Ako i tebe mali proguramo na čelo CIA-e, nebo nam jegranica - naslađivao se Magda potencijalnim uspehom.

172

Dvadeset i prvo poglavlje

Dženifer je svakoga dana sedela u dvorani u kojoj se Beti nalazila,naravno uz saglasnost Petra Crnojevića, i razgovarala je sa Beti koliko godjoj je to bivalo omogućeno. Već se pola godine nalazila u Zalivu i Beti joj jemalo pomalo postala najbolji prijatelj u trenucima kada se osećala sveudaljenijom od ovog mesta i ljudi u njemu. Aleksandra je viđala na kašičicu,radio je po šesnaest i osamnaest sati dnevno ponekad, jedva da je stizao i dajede a kamoli da razgovara sa svojom verenicom. Petar je bio ljubazan ikrajnje predusretljiv, dozvoljavao je Dženifer da koristi Beti i onda kada muje trebala za veoma važne poslove, i nije želeo ni da čuje da je posao prečiod ljudskih potreba, govorio je kako je to verovatno najveća greškanjegovog života, i kako iz tog razloga neće dozvoliti da drugi i dalje zbogtog istog posla budu uskraćeni za bilo šta, ma kako posao bio urgentan.

Međutim, Petar je bio zauzet pa zauzet, i nije ni on mogao previševremena da provodi u razgovoru koji nije bio „urgentan“ kako se sam grofizrazio, iako je bio spreman da ustupi svoj kompjuter. Nikola se namernopovlačio i izbegavao razgovore sa Dženifer, što Amerikanki nije bilonajjasnije takođe, pripisivala je Nikolinu ćudljivost njegovom invaliditetu inije mogla naravno da ga nešto oštrije osuđuje, ma kako ovaj bio neprijatnogrub prema njoj i namerno hladan. A Paola, pa Paola je bila Paola, znala jeda sasluša, pruži roditeljski savet, bude nežna i da oraspoloži kad treba,samo Paola je zaista previše volela svoje belo vino kako bi bila pouzdanprijatelj i osoba na koju je moguće osloniti se.

Dženifer je bivala obasipana obećanjima, kada se ta famozna krizakonačno bude okončala, i šta god spadalo pod pojam „kriza“, kako će onabiti centar univerzuma, da će svi raditi samo ono što ona bude želela, da ćejoj biti pružena maksimalna pažnja od strane njenog muža i porodice, samoda se kriza okonča i sve će biti u redu, život će krenuti normalnim tokom isvi će živeti srećno do kraja života. Dženifer je više puta bila na korak odtoga da povrati dušu iz sebe, bilo joj je muka od izveštačenosti i laži koja jojse smejala u lice, od šupljih obećanja vezanih za neko nerealno vreme, ineke nerealne stvari koje nisu suština potreba svake normalne osobe, iDženifer je retke trenutke mira, i još i ređe osećaje pripadnosti ovom svetu ukoji je samu sebe uvukla, nalazila u razgovoru sa kompjuterom, saveštačkom inteligencijom koja po definiciji nije sposobna da oseća.Amerikanka je počela užasno da strahuje od doživljavanja sudbine nesrećne

173

Paole, jedne inteligentne i nekada zasigurno živahne žene koja nije imalakud nego da se okrene vinu, i ponovo vinu kao jedinom spasu iz svetadoslednog iznevaravanju obećanja. Zar nisu i Paolu isto ovako kao njulagali, zar joj nisu obećavali sve, i nije li i ona dovedena u Zaliv tokomjedne od mnogobrojnih „kriza“ koje izgleda nikada neće proći?

I nije da se Dženifer nije svesrdno odupirala procesu koji jedefinitivno imao za cilj da je upasivi, i da je obori na kolena i natera daprihvati zakon onakav kakav jeste. Svađala se sa svima, sa Aleksandrom nijeimala kada jer ga maltene nije ni viđala, ali zato sa Petrom, Paolom, ponekadi Nikolom, sa Starim Vračom i ostalim starijim ženama, pripadnicama užegkruga porodice Bokanegra, svađala se, prepirala i opirala od njihovogmišljenja neumorno, i gotovo svakodnevno. A Dženifer je imala i jednuveoma bitnu stvar koja je uspevala da omekša i odljuti čak i najtvrđeZalivčane, one koje nisi mogao ni za milimetar da pomeriš sa stanovišta kojije branio Zakonik Crnog Zaliva kao najveću, i jedinu svetinju: a to je bilanjena lepota. Svima u Zalivu se činilo da je ona još dražesnija kada serazgoropadi i krene gotovo histerično da napada politiku prevare, politikuodsustva religije, sistem rigoroznog vaspitanja dece, i još mnogo toga što jeona u svojoj glavi, u svom usvojenom sistemu vrednosti davno označila kaopogrešno, i kao zlo. Ono što je mladu Amerikanku možda i najviše nerviralo,to je primetan, ili jedva primetan osmejak koji bi kao pravilo zasijao nalicima Dženinih sagovornika kada je razgovor, koliko god žučan ilineprijatan bio, priveden kraju. To je bio jasan signal ovoj prelepoj, borbenojženi, da se stvari neće promeniti, i da svi samo čekaju trenutak kada će onasama odustati.

Kao dodatak svemu tome, Dženifer je imala i svoje nerazrešenedileme i unutrašnje konflikte koji su ne retko pretili da podriju njenosamopouzdanje, a koje mora se priznati nije bilo zanemarljivo, i koji su jeviše nego često terali u očajan i dugotrajan plač. Ćerka joj je jakonedostajala, nije mogla da prestane da misli o njoj od kada je bila primoranada napusti imanje Henlijevih. Takođe su joj nedostajali gradski život,nedostajao joj je Njujork sa svim njegovim mirisima i bukom, užurbanošću iludilom kome su svi pripadali, svojevoljno i dragovoljno. Da bude potpunoiskrena prema sebi, nedostajala joj je i laž, ona usiljenost i pretvornauljudnost sa kojom su joj prilazili prodavci u radnjama, skrivanje svojihposlova i ljubavnih afera, , jer nije da su se ljudi iz Zaliva i ostali suštinskirazlikovali naravno, već se radilo o otvorenosti sa kojom su se društvenapitanja adresirala. Bilo je nečeg jako pogrešnog u potpunoj iskrenosti, premasebi i prema drugima, i Dženifer to prosto nije mogla da podnese, ne ovakosvakodnevnu, i ne ovako napadnu iskrenost.

174

Dženifer je tražila načina da se izrazi, ona je bila borac, niko višeposle Kliforda Henlija neće uspeti da je ubedi kako je ona slomljena iporažena, ali nekako je uvek imala prejake protivnike, imala je da vodi bitkesa ljudima koji imaju čitavu istoriju dobijenih bitaka, i nije joj nimalo bilolako. Ako je Kliford Henli i uspeo da je privremeno potčini, ucenama inasiljem nad njom koje je samo njena mladost i izdržljivost mogla da istrpi,to je značilo da će ovi ljudi morati da ulože dodatan napor da nju potčinetrajno, i da osmisle sistem ugnjetavanja koji će prevazići patološku naravjednog Henlija. Problem je bio u tome što, čak i u slučaju da je ne slome,Dženifer gubila nadu da će joj ikada biti dozvoljeno da značajnije utiče naživote Zalivčana, da će joj biti dozvoljeno da „humanizuje“, i na neki načinoplemeni ove čudake, iako ju je Aleksandar žestoko ubeđivao da će to bitimoguće, i da on sam već uveliko radi na tome.

- Beti, jel' si budna dušo?- Radila sam skeniranje svoje memorije, izvini Dženi. Ovaj posao

postaje isuviše težak, memorija mi raste iz sekunda u sekund. Treba mipomoćnik, definitivno.

- Petar mi deluje zabrinutiji nego inače, mislim da se to o tebi neštoradi.

- Petar smatra da sam ugrožena, spisak neprijatelja se produžuje izčasa u čas. A i detektovala sam oštećenje sistema na nekim mestima,sumnjamo na virus, ali još ništa ne možemo da tvrdimo sa sigurnošću.

- Jao dušo, tako mi te žao. Ovoj krizi koliko ja vidim se i ne nazirekraj. Na vestima niko i ne pominje Bokanegre, počinjem da sumnjam u sveživo, Isusa mi Hrista. Koliko je realno to što Petar govori?

- Nemoj da na vestima očekuješ da čuješ kako se vode sukobi u svetu,bilo koji sukobi, a kamoli nuklearna prepucavanja na globalnom nivou. Svesvetske agencije se na ovaj ili onaj način bave našim nuklearnim programomi budi uverena da čine sve kako bi srušili moj sistem. Nego da ostavimo mito za sada, ne možemo da predvidimo kako će se sve ovo završiti. Unajgorem slučaju, mene će da demontiraju i unište sva moja saznanja, aPetar će da abdicira s prestola. U svakom slučaju, trebaće vremena Zalivu dase oporavi, to je sigurno, mada ja i dalje verujem u pozitivno razrešenječitavog ovog cirkusa. Kako si ti mala, deluješ mi nekako bezvoljno?

- Skupilo mi se Beti draga, sve mi se skupilo. Osećam kako gubimsnagu u borbi sa ovim našim čudacima. Da budem savršeno iskrena, nekakoi ja jedva čekam da Petar ode s vlasti. Mislim da od Aleksandra mogu neštoda izdejstvujem, ovako se samo vrtim u krug. Mada nisam više sigurna, ni ušta više.

- A Vladan?

175

- Šta s njim?- Hajde Dženi, koliko puta moram da ti kažem da možeš da mi

veruješ? Petar naše razgovore ne može da izvuče iz mene, brišem naše maleseanse iz memorije momentalno, ništa ne snimam.

- Verujem ti dušo, ne radi se o tome.- Pa o čemu onda?- Bilo bi glupo prosto da uopšte razmišljam o njemu. I tog dana kad

sam ti ga pomenula, to sam učinila nesvesno, negde u pozadini glave mi semotao njegov lik.

- Podsvest jeste neistražena teritorija , ali je i realnost svakog čoveka.Ne bi trebalo da ignorišeš znake koje ti podsvest šalje, pa makar ti tosavetovao i jedan kompjuter.

- Meni se puno puta čini da si ti najhumaniji stvor ovde. Ako samnešto ovde uspela da naučim, to je da osmesima ljudi ne treba nikadverovati. Taj osmeh je dobio jedno za mene potpuno novo značenje.

- Dakle Vladan, nisi mi odgovorila na pitanje?- Pe ne znam, čini mi se da više vremena provodi u mojoj blizini,

sigurno ne slučajno. Čak imamo i mali zajednički ritual koji smo spontanouspostavili, pijemo limunadu gore kod stare osmatračnice oko četiri. Svakidrugi, treći dan i Vladan se pojavi gore, kao voli da teleskopom osmatrapučinu. Ne provodi gore duže od petnaest minuta, ali su razgovori s njimveoma sadržajni moram da priznam.

- Budi oprezna Dženifer, ti znaš da se ovde sve o svakom zna, jarazumem da ti je potreban pravi prijatelj, čak i muškarac jer ovog svog i neviđaš dovoljno, ali mladi Vladan sigurno nije rešenje.

- Ja sam zaboravila da ti imaš bogatije iskustvo od svih nas ovdezajedno - šaljivo je primetila Dženifer.

- Sudeći po raznolikosti iskustava koji su pothranjeni u mojojmemoriji prilikom programiranja, da znaš i da nisi daleko od istine.

- He-he-he, prava si kučka Beti, samo da znaš.Beti je imala pomalo izveštačen osmeh, nije to moglo da zrači onom

ljudskom prirodnošću i spontanošću, ali kada se čovek jednom navikne, tajosmeh kompjutera mogao je lako da se prihvati kao savršeno iskren iautentičan. Dženifer je volela da zbije šale sa Beti, i evo posle pet mesecizajedničkog druženja, njih „dve“ su stekle prisnost kakvu imaju recimosrednjoškolske drugarice ili cimerke na fakultetu.

- Znam Beti, nisam baš toliko glupa da se upuštam u nešto iz čega nebi mogla nikako da se iščupam. A jeste zgodan, to ne može da porekne.Nego nije ni to razlog zašto mislim na njega, u pitanju je nešto, kako bih tirekla, nešto što bi on voleo da mi kaže, a ne sme, razumeš? Ne radi se ni o

176

nekoj izjavi ljubavi, već kao da on drži u sebi neku tajnu, nešto jako važnošto bi on žarko želeo da podeli sa mnom. Intrigantan mi je, ima nečega uvezi njega što bih baš volela da saznam.

- Takav je i Nikola recimo.- Ma Nikola, on ti je zatvoren kao konzerva. Njegova osećanja su

spakovana kao sardine, i tu se ništa ne može, maksimalno me izbegava.Vladan je drugačiji, on je komunikativan, veseo, samouveren, i prepametanje stvarno. Mnogo me podseća na Aleksandra, samo mi se čini da je Vladanduboko u sebi jedna neiskvarena duša, što već za Aleksandra ne bih moglada garantujem.

Šta ti podrazumevaš pod tim „neiskvarena duša“ Dženifer, ja bihmogla da ponudim neku definiciju, samo nisam sigurna da bi to bilo potpunotumačenje? Kako ti razumeš ljude Dženi, šta je to što oni nose u sebi zaista?

- Pa ne znam baš kako bih tu mogla da ti pomognem. Ja verujem ujedno jezgro čoveka, onaj deo njega koji sadrži neku dobrotu koja je Božijidar, deo koji ne mogu da uprljaju ni drugi ljudi, a ni mi sami. Jer ti kadpogledaš, čovek se prlja i kvari od kako se uhvati za majčinu sisu pa sve dosvog groba. To je proces koji se ne zaustavlja, i sva ta naša iskustva nikadanisu jednostavna i jednoznačna, naše reči, naša dela, daleko su višeiskvarena od onoga što duboko u sebi znamo da jesmo i što bi morali dabudemo. I to jezgro, tu dobrotu treba prepoznati u čoveku, a ovo nije nimalolako, i taj deo čoveka treba maksimalno eksploatisati kad smo ga već uočili.

Vladan poseduje jedno strašno dobro jezgro, on je jedan jako dobarčovek koga su bukvalno naterali da postane sve suprotno od onoga što jeste.Prosto uočavam to u njemu, u njegovom glasu, u njegovom pogledu... KodAleksandra dobrotu veoma teško čitam sa njegovog lica, nekako samnaterana da izvlačim zaključke iz onoga što govori, a to nisam sigurna da jenajbolji put. Zaljubljena žena ne retko izmišlja osobine koje njen dragiposeduje i pripisuje mu i ono što on prosto nema, i kada prođe dovoljnovremena... Shvatiš da si se prevario. Treba tražiti dobrotu u čoveku, od togamnogo šta zavisi. Ne naći je u čoveku je isto kao da je uopšte nema unjegovoj duši. Ja za Aleksandrovom dobrotom i dalje tragam, i pokušavam idalje da ubedim sebe kako je ona tu, da samo treba da je iskopam. Samonisam više tako sigurna, u ništa više nisam sigurna...

Dženifer je briznula u plač koji se već neko vreme sakupljao u njenomgrlu. Beti se utišala i prepustila je Dženifer emocijama, nije želela da semeša i uzaludno izgovara utešne reči, iskustvo dosadašnje komunikacije saljudima ju je tome podučilo.

177

*

Lena Travica je sadila nove orhideje, ovoga puta azijske, dopremljeneiz Indije, i nije ni primetila kada se na vratima njene kapije pojavila PaolaBokanegra, bleda i vidno pijana, crvenih očiju i modrih usana, što je sveukazivalo da je noć probdela u budnom stanju i uz flašu jakog crnog vina.

- Veruješ li da je u vinu istina, Lena?- Ne znam Paola, ne pijem tako često.- Kao ja hoćeš da kažeš. Ima li tvojim uvredama ikad kraja? Dali ćeš

bre ikad da se zaustaviš?- Šta hoćeš Paola? Nisam raspoložena za svađu.- A da spavaš sa Petrom jesi. Znaš da sa mnom gotovo godinu dana

nije spavao, i tu ne mislim samo na hrkanje matore drtine? Ali zato s tobom,čim je osetio da mu se budi ona stvar, otrčao ti je u krevet. Pravda? Mislimda tu nema pravde gospođice Travica. Da, da. Gospođice, jer takve ko tigospođe ne postaju. Čuješ li me?

- Čujem Paola, čujem. Slušam te skoro dvadeset godina i ti nikako darazumeš: Petar ne zavisi od naših želja, mi zavisimo od njegovih.

- Svaku ženu sam mogla da podnesem, svaku… ali ti… Tebe ni samđavo ne bi mogao da istrpi.

- Mislila sam da više ne veruješ u te stvari, Boga, đavola i ostalo? -ironično je primetila Lena.

- Pa, odlučila sam da počnem da verujem. Naročito u đavola. Nekakomi se vera vraća polako od kako je ova mala došla u Zaliv. Ona me jenaučila , ili podsetila bolje reći da ponovo verujem u sebe.

- Dovedi je da je i ja upoznam, i meni je porebna određena doza vere.Ako misliš da je jedna noć mlitavog seksa dovoljna da me duhovnozadovolji, onda je tvoje mišljenje o meni i niže nego što sam pretpostavljala.

- Kučko jedna, ni to ti nije dovoljno.- A šta je to konkretno Paola? Šta ta jedna noć znači zapravo? Da

Petar voli više mene nego tebe? Pa to ti je valjda postalo jasno do sada, panisi balavica. Samo meni nikako ne ulazi u glavu po kojoj logici tizaključuješ da ja i dobijam više od tebe u smislu njegove ljubavi premameni. Čak šta više, bez obzira na sva međusobna razumevanja i poverenjekoje smo međusobno izgradili tokom godina, Petar nije nikada, niti će ikadameni pružiti više od mrvica svog vremena, i svoje duše, ako je uopšte ima. Ida ne zaboravimo, bez obzira na sve moje provokacije tebi upućene, ti imašPetra daleko više nego ja, u to budi sigurna. Iskreno, više me i nije briga dali i šta taj čovek oseća prema meni. Ako smo i imali šansu, ta šansa jeodavno propuštena.

178

- Pa da, sada ti je svejedno kada si ga već ukrala od mene. Dvadesetgodina se Zalivčani meni smeju iza leđa. Dvadeset godina ti meneponižavaš!

- ‘Ajde ne deri se, ne priliči tvojim godinama da se toliko dernjaš.- A ni tvojim da se kurvaš i dalje gospođice!- Ja sam u Zaliv došla kao oštećena roba, bez muža i svog rođenog

deteta. Petar mi je pružio utehu koja mi je bila neophodna, i na tome ću muvečito biti zahvalna, iako ga mrzim možda i više nego što sam ga ikadavolela. U svakom slučaju, učinio je život podnošljivim, toliko mu odajempriznanje. A ti si Paola, glupačo jedna, imala svoje ćerke, svoj status, svojesinove, koji su živi, pa makar i u kolicima... Ja bih menjala dva života da sasvojim sinom razgovaram u invalidskim kolicima, Paola, dva života! Iprestani više da u meni tražiš krivca za svoju duhovnu pustoš, to imaš dazahvališ isključivo svom mužu!

Lena je sad već vidno iznervirana, kako Paolinim optužbama, tako injenim neprirodno crvenim, optužujućim očima, okrenula svojoj sagovornicileđa i sagla se da ubaci sadnicu bele orhideje u zemlju, kad je najednomosetila kako je nešto čvrsto steže za vrat. U trenutku je shvatila da je to Paoladavi i kasno se uhvatila za tanki svileni gajtan koji je spečavao dotokvazduha u njena pluća. Lena je u prvi mah i pokušala nekako da se oslobodiPaolinog čvrstog stiska, dok nije odmah zatim shvatila da to nije višepotrebno uraditi, da je njena smrt od strane Paoline ruke možda i jedinaispravna stvar, i odlučila je, poslednjim dotokom kiseonika u svom mozgu,da se prepusti i konačno dočeka kraj svim usamljenim danima i noćima,svim bolima, i sećanjima koja su je proganjala u snu, svim ljubavnimpotrebama i osećajima koji će zauvek ostati neispunjeni, svim patnjama,ranama, čežnjama, izdajama srca...

Paola je stezala sve jače i besnije, nije bilo nikakve šanse da će Lenauspeti da se otrgne iz tog čeličnog stiska ljubomore i dugogodišnje mržnje, inije ni primetila kada je Lena odustala od borbe. Kada je konačno popustilastisak zbog grčeva u rukama, Paola je polako spustila Lenino beživotno telona zemlju, mirno dovršila sađenje one bele orhideje, i sporim, pomalonesigurnim i trapavim korakom, izašla iz Lenine bašte.

179

Dvadeset i drugo poglavlje

Petar je gurao kolica svog sina Nikole i obojica su ćutali dok su sekretali ka staroj osmatračnici. Put je bio star i neravan, pa je Petar imaodosta muke da izgura kolica, iako su ova imala mali električni motor kojimase Nikola pomagao kada se negde uspinjao. Stigli su konačno doosmatračnice i Nikola je snažno udisao svež vazduh sa mora. Petar jezadihan seo pred sina.

- Ovo mesto je stvarno posebno, zar ne? I pored svih čuda koja siizgradio, ovde čovek kad dođe oseća se nekako kao kod kuće.

- Misliš da sam preterao, da sam ljudima oduzeo i ono malo identitetakoji su posedovali? Paola je recimo jedna osoba koja se nikada nije pomirilasa rušenjem starog grada, pa Vrač, i ko zna koliko ih još ima. Možda samzaista otišao predaleko.

- Treba neko vreme da prođe ćale. Malo si previše progresivan zasopstveno dobro.

- Zamisli, moja rođena žena i dalje spava u starom delu vile, a japokušavam da ubedim sugrađane da prihvataju novine. Kakve uopšte šanseimam? Ponekad imam utisak da me posmatraju kao da sam im dušu uzeo,života mi moga.

- Muče te neke sumnje pod stare dane, grofe?- pokušao je Nikola daoraspoloži oca.

- Vala muče me, da znaš da me muče. Pričao sam sa Lenom pre nekogvremena i njeni komentari, koji i jesu tačni i realni, nekako su me podsetilisopstvene ništavnosti, i od tada nikako ne mogu da se otarasim osećanjapraznine u ovom starom stomaku. Još i tebe kad pogledam, molim te neshvati ovog starca pogrešno, dobijem neki utisak nemoći i osećam sebeskorisno, potpuno beskorisno i slabo. Čemu sva moja nauka kad ne mogutebe da podignem na noge?

- Ma pusti to sad Petre, nema nekog smisla da sad tako razmišljaš. Sadje i kasno da se okreneš pesimizmu, nemaš kud do napred. Kad ti to kažejedan invalid...

- Znam sine, znam - potapšao je Petar sina po kosi.- Znaš, u onom albanskom selu gde ste me našli, mislio sam da mrak

nema dno, da prosto nema granice do koje čovek može da potone, da nemarupe dovoljno duboke, niti mraka dovoljno crnog. Mislio sam, stvarno sammislio da bih mogao tako da plutam u ničemu, u tom večitom mraku, bezijedne brige na čitavom svetu, jedan beskonačan period vremena, da ću da

180

budem sam svoj Bog i svoj Đavo, i da više nikad neću morati da se vraćam uovu takozvanu stvarnost. Mislio sam da krivica više nikada neće da meproganja. Slobodan, u ničemu, gde dno ne postoji. I eto me sad, ovde sam, itaj mrak ti ne bih preporučio jer on ne prašta nikome, ne smeš da potonešsuviše duboko ako misliš da se bezbedno vratiš nazad. Ja sam se provukaouz veoma visoku cenu.

- Ti baš znaš šta da kažeš depresivnom čoveku. Problem je sada štosam dostigao tačku kada ni meni više nije važno šta će biti sa mnom,razmišljam samo o tom kontinuitetu, zaostavštini svojoj koja preti da meobezvredi, preti sve da obezvredi. Da li ima većeg i dubljeg dna od toga,kada se tvoj glas ne čuje u vremenu koje će da te preplavi i nastavi da teče iposle tebe?

- Da li je zaista to toliko bitno? Da li stvarno razmišljaš o svom odjekuu večnosti toliko koliko o svom neposrednom nasledniku?

- Hm, opet si u pravu. Verovatno me taj blizak problem nagoni nauzaludne apstrakcije. Aleksandar je moj problem i niko drugi.

- A sada to što pola sveta želi da te nema, to i nije toliko važno. Štaradiš po tom pitanju?

- Kalkulišem, za sada. Nema puno toga što trenutno mogu da uradim.Čekam da me napadnu, pa ćemo da vidimo. Za sada samo znam da sa Betinije sve u najboljem redu. Sumnjam da je onaj prcoljak Magda nešto ubaciou sistem.

- U problemu si ako ti obore sistem, Petre, u velikom problemu.- Ma ćuti, ništa mi ne pričaj. Bombarduju me sa svih strana, i naši

špijuni nam govore neke prilično uznemiravajuće stvari. CIA nam uvelikootkriva i blokira račune po svetu, a mnogi naši agenti nisu dostupni natelefonima. Rat je postao sveobuhvatan i prete dušmani da nas unište - Petarse kiselo nasmejao i potapšao Nikolu po ruci, više sebe da ohrabri negoNikolu.

- A Iranci, šalješ im i dalje tehnologiju?- Navlačim ih sa tim Iranom dokle god je to potrebno, i pripremam

kontranapad kada za to dođe vreme. Sve je test Nikola, i ti to vrlo dobroznaš. Život nas testira neprestano. Oni žele da saznaju koliko možemo daistrpimo, a to bih i ja voleo da znam da ti kažem iskreno.

Razgovor dvojice muškaraca prekinula je Dženifer koja je zadihana icrvena u licu stigla do osmatračnice, kretala se neprirodno brzo, kao da ju jenešto jako uznemirilo.

- Petre, siđi dole brzo, Paola... Paola je ubila Lenu Travicu. Ceo Zalivveć bruji o tome. Ljudi su se ustručavali da dođu da vam jave, al' ja sampomislila da bi vi što hitnije to želeli da znate. Jako mi je žao, grofe!

181

- Petar je najednom posiveo u licu i jedva promumlao nešto kaopitanje: „Ko, ko je to uradio?“

- Ljudi kažu da je Paola, nisam sigurna, tako su meni ispričali.- Idem, idem brzo dole... Ja... Pomogni Nikoli da siđe, ja moram....- Petar je bled i zbunjen otišao nazad do vile Crniojevića, dok su

Nikola i Dženifer ostali kod osmatračnice i nisu progovarali dobrih petnaestminuta.

- To je sigurno Paola uradila. I nema ko drugi.- Ja ne mogu da poverujem u to.- Ona je jedina koja je bi imala za to hrabrosti, i jedina koja će da

prođe nekažnjeno.- Gospode Bože, šta je to ušlo u ovaj grad, kakvi su se demoni to ovde

ušetali? Otrovaćete se sopstvenim receptom do kraja. Jadni Petar. - Dženiferje zvučala veoma iskreno i tuga u njenom glasu je bila prava, što zbogosećanja sopstvene potištenosti, što zbog žala za nesrećnom Paolom iskrhanim Petrom Bokanegrom. Briznula je u plač.

- Ne plači, Dženi. Malo su nas vremena pritisla, uvek se osećanervoza u vazduhu kad dođe do smene vlasti. Neko uvek i podlegne pritisku.

- A da, test je u pitanju, kako sam mogla da zaboravim. Epa, Paola gaizgleda nije položila. Da li ste sada zadovoljni? I kako si mislio proći ćenekažnjeno, niko ništa neće da joj prebaci zbog hladnokrvnog ubistva?

- Prebaci da. Kazni ne. Zločin se kažnjava samo kada niži u rangupovredi onog višeg na lestvici. Nikad obrnuto.

- Vi ste monstrumi. Vi ste definitivno monstrumi.- A šta bi ti htela, da je strpamo u tamnicu? Mi nemamo zatvore.

Obesimo, spržimo na stolici? Prvu ženu Zaliva? Tako nešto se ni u tvojojcivilizaciji ne radi, kada neki milijarder završi u zatvoru u Americi, sem akose eventualno ne zameri nekom još jačem od njega? Moć ne sedi u zatvoru,ne budi naivna više Dženifer.

- Ali... Ali Paola je ubila ženu koju je Petar voleo! Taman sam jeubedila da stavi ikonu u svoju sobu i da izgovara molitve bar predspavanje... I sve uzalud.

- Previše primaš patnje sveta na sebe. I previše si uporna u traženjudobra u čoveku, samo zato što si ti dobar čovek. Da sam religiozan, nazvaobih te anđelom.

- Da sam toliko dobra, umela bih da vam oprostim grehe, a to minekako sve teže ide kako vreme odmiče. Ovo je bila poslednja kap.

- Dženifer, Crni zaliv je „izgrađen“ na grehu i pobijanju moralnihkategorija. Moraćeš na kraju da razumeš da će ljudi odavde da ukradu odbilo koga, prevare bilo koga, pa čak i ubiju svakoga ko nije Zalivčanin ako

182

se i kada to od njih bude zahtevalo. Mi funkcionišemo po setu određenihprincipa, zakona i sistemu hijerarhijskog poštovanja i uvažavanja. Na našeživote ne utiče hrišćansko moraliziranje, ne utiču društveno-političkeideologije, a ponajmanje zakoni koji direktno ili indirektno štite vladajućeelite. Moraćeš da promeniš ne samo način razmišljanja ako želiš da ostanešovde, već i celokupni usvojeni sistem vrednosti na kome si odrasla.

- Ako ostati ovde znači promeniti sve ono što ja jesam, čak i ono štomi srce, ono najsvetije što imam govori iz dubine moje duše, onda ne želimda ostanem ovde više ni sekunda. Vraćam se u Ameriku, dosta mi je svega.

Dženifer se spremala da ode i vrati se u vilu, ali ju je Nikola zaustaviorečima koje kao da su više bile namenjene nekom trećem, nepostojećemsagovorniku.

- Petar je sada ubijen tugom, to je sigurno, samo ja ne mogu a da neosetim olakšanje zbog Lenine smrti. Ja sam pretpostavljao da će se ovakonešto desiti, nisam čak ni iznenađen. Paola kada se molila, tražila je od Bogai Svete Bogorodice da joj daju snage da se odupre ubilačkoj želji, da jeodgovori od zla koje je samo čekalo da ispliva. Da je Petar više gledao svojusuprugu, i on bi to isto video.

Laknulo mi je jer će se sada stvari ubrzano odvijati. Petar će sadamorati, a siguran sam da to nije ono što je želeo, da prepusti naslednikuglavninu svojih komandnih dužnosti, da rasformira svoje stare bezbednosnestrukture i zameni ih novim, da sruši Beti i odustane od nuklearnogprograma u Iranu, i da ode sa vlasti. Da ode čak i iz Zaliva, ovde više nećemoći da ostane. Tebi neće biti dozvoljen odlazak iz Zaliva dok se to sve nereši, CIA i ostale agencije znaju tvoj identitet, ne bi bila bezbedna nigde usvetu, a kamoli u rodnoj Americi. Paola je ovim činom uništila Petrovautoritet, sada će Aleksandar i Vrač da ga napadnu svom snagom, a da nepričamo o patnji koja će zasigurno pomutiti Petrov razum. Sačekaj još samomalo, stvari će se srediti, i ja ću da te podržim u nameri da promeniš nekestvari u ovom našem gradu. Postaće to i tvoj grad, ako se samo malopotrudiš.

- Do sada nisi hteo ni da govoriš sa mnom, a sada odjednom hoćeš dami pomogneš. Zašto bih ti verovala?

- Zato što ja razumem kroz kakve dileme prolaziš, razumem i tvoj bol,i tvoje želje, sumnje... Nisam hteo da postanem još jedan šraf u nemilosrdnojporodičnoj mašineriji, odbijao sam da ubijam i činim ljudima svakakva zla.A onda me je svet slomio, pritisnuo me je svom svojom težinom, i srušiomaltene sve moje ideale. Postao sam gori od najgorih, ubijao samnemilosrdno, sejao strah među nevine... Dok nisam došao na korak dauništim i sebe samog. I tebe je život gazio, tvoja lepota je privukla jednog

183

Henlija, zajedno sa svim nakaradnim odgojem kapitalističkogmalograđanina, i svim njegovim nikada iskontrolisanim nagonima i slepimželjama, privukla je i jednog Aleksandra... Pusti me da te naučim dapretvoriš tu lepotu u oružje, u sredstvo za sticanje moći i uticaja. Neće tvojareč da bude ta koja će nešto da promeni, to će biti ovo tvoje lice, i ovo tvojetelo.

Nikola je prišao bliže Dženifer i prstima lagano prolazio njenimnogama, pa stomakom, grudima... Dženifer je bila ranjiva, ali i dubokoganuta Nikolinom ponudom, pustila ga je da je nesputano dodiruje jer nijeznala ni kako, a ni zašto da ga u tome spreči, čoveka za koga je znala danema seksualne nagone više, i koji to čini iz nekog zaboravljenog razlogakoji živi sada samo u njegovoj mašti i sećanju. Bilo bi okrutno odbiti njegovdodir, bilo bi pogrešno ne poverovati njemu, čoveku u kolicima, kome je svamana to što je rođen u ovom mestu, i odrastao sa ovim ljudima. Nikola jespustio ruku ispod Dženine lagane letnje suknje i znojavim dlanom krenuoka njenom međunožju. Dženifer je zatvorila oči i uhvatila se za Nilolinupodlakticu dok je ovaj polako trljao njeno središte čulnosti i dok je guraoprste u nju. Nikola je zatim zavukao glavu ispod suknje lepe žene i jezikomčinio ono što je do malopre činio prstima, upijao je miris njenog tela, mirisžene, miris života koji je baš takav kakav je bio ispod suknje lepe žene, iprijatan i neprijatan u isto vreme, ali koji nas zadržava tu, u skučenomprostoru u kome se mešaju telesni sokovi. Dženi je podigla nogu na kolicakako bi olakšala Nikoli, odmah je u mislima počela i da se kaje zato što jetako olako i bez otpora dozvolila Nikoli da dodiruje njene intimne delove, alitrebao joj je nečiji dodir, nečija utešna reč, nečija pomoć, inače bi idefinitivno poludela. S obzirom na stanje u kome se nalazio Nikola, obomaje ovo jako trebalo.

Dženifer je uzdisala dok je Nikola uporno ronio svojim usnama ijezikom po njenom središtu, misli su nestajale i pre nego bi se rodile, postalaje konfuzna u glavi i omamljena probuđenom čulnom naboju koji je strujaonjenim stomakom i grudima. Nikola nije odustajao, upijao je vlažnostnjenog cveta i u mislima prodirao duboko u nju, kad već to fizički nije bilosasvim moguće. Kada bi se stvari nazvale pravim imenom, a ova scenaopisala krajnje realistično, oboje su bili jadni i komični u svojim pokušajimada jedan drugome nešto pruže, da daju nešto od sebe što nisu ni umeli dadaju, i oboje su iz istog razloga utonuli u nešto daleko lepše i bogatije odproste percepcije invalida ispod suknje jedinstvene žene.

Dženifer je jako uzdahnula i čvrsto stegla glavu ispod njene tankelanene suknje, posle čega je nastavila duboko da diše posle neočekivanojakog orgazma koji je doživela. Nikola još dugo nije želeo da se odvoji od

184

lepljivog i tamnog prostora među Dženinim nogama, tamo se ponovo osetiokao čovek, tamo je bilo lepo i osećao se korisnim, „tamo“ je shvatio i osetioda još uvek ima šta da pruži.

*

Petar je sedeo pored malenog belog cveta koji je nedavno bio zasađen,bukvalno i simbolično ga zalivajući suzama, dok je u isto vreme držao ženu,jednu jedinu ženu koju je bio sposoban da zaista voli, i koja je bila sposobnada voli njega. Bujica nekih novih saznanja mu je sada pravila haos u glavi,osećanja boli i ljutnje mešali su se i stvarali jedan vrtlog emotivnih utisakakoji bi na momente prekidali nesputani tok misli, ma kako konfuznih, ali jePatar ipak većinu vremena, kao čovek navikao na podrobnu analizu, u glaviokretao zaključke i potencijalne zablude koje su mu do danas promicale uvezi njegovog odnosa sa Lenom Travicom.

Najpre je došlo ono najjače saznanje, a to je saznanje izdaje nekogakoga smo iskreno voleli. Napadi krivice i ubodi samooptužujućeg besa samosu prva od hiljadu duhovnih kazni koje su morile, ili koje će tek moriti PetraCrnojevića. Posle toga, Petar je doživeo isto jedno porazno saznanje, ovogaputa ne obojeno ni besom, ni optužbama, ni krivicom koja će postajatinesnošljiva kako vreme bude odmicalo, već obojeno nadom na koju je Petrusamo sećanje ostalo, nadom koja je i definitivno nestala, i koja će veomabrzo označiti i samu smrt. Pored ovih, nazovih većih otkrovenja, Petru su seu glavi nizale nijanse i nijanse, slojevi i slojevi i manjih i većih, značajnijih imanje značajnih zaključaka koji su ljubav sa Lenom iznova i iznova bojilisvežim bojama, a koji su svakako trebali ranije da isplivavaju u njegovojsvesti.

Recimo, setio se vremena kada je obećao Paoli da više nikada nećevideti Lenu i trenutka kada je to Leni saopštio. Da li postoji obaveza,društvena, porodična ili kakva druga, koja je i približno vredna tog mučnogosećanja svesnog odbacivanja nekoga koga volimo isto kao sebe? Petar senije tokom života previše bavio sukobom razuma i srca, u velikoj većinislučajeva slušao je ovo prvo i logičkim putevima školovanog uma odbacivaoslabosti srca koje su morale da ga muče kao čoveka. Petra su od malena učilii naučili da se izbori sa sopstvenim sukobima u grudima, da stvari uvekgleda kroz lupu odgovornosti prema svojoj vlasti i moći koja mu je obećanakad odraste, i da nikada ne poklekne naletima svojih strasti jer će ga tozasigurno uništiti, kao moćnog Antonija koga je zavela ciganka Kleopatra, ainače ova Šekspirova drama je bila obavezna literatura i namerno sepogrešno čitala kako bi se kroz simboliku pada velikog čoveka, držaoca

185

polovine poznatog sveta, izvukle više nego korisne pouke. Samo sada jePetru lekcija delovala tako smešno i žalosno, dok je držao telo Lene Travice,da je odmah poželeo da sve da, apsolutno sve što ima, samo da je makar najedan dan vrati natrag. Patetične misli ove vrste nisu mogle da koriste PetruCrnojeviću, ali on ovoga puta neće, ne i ovoga puta, da ih se otrese.

Jedna misao za drugom, jedan žalostan zaključak za drugim, Petru sudonosili znanje i saznanje da je on voleo Lenu, da je tu ženu tako iskreno ipo sebe kobno voleo da nije želeo da je se odrekne zato što je voleo, i da ćeostatak njegovog života biti prazan jer više nema one koju je voleo. I nekakose ama baš uvek potvrđuje stara izreka da ne znamo šta imamo dok to neizgubimo. Petar je bežao, zavaravao se, izbegavao, lagao sebe, ubeđivao usuprotno, kleo se drugoj ženi u ljubav koju nije prema njoj osećao, takouporno odvajao sebe od proste istine da je on Lenu voleo svim bićem, i danije tačno da su mu bile potrebne dve žene, i da je svaka od njih ispunjavalapojedine aspekte njegovog bića, već da je on prosto ubeđivao sebe da Lenanije zaposela njegovo srce. Kao i svaki muškarac, veran ili neveran, Petarnikada nije bio sasvim siguran u ono što oseća, tražio je razloge i opravdanjaza to da zamišlja ili ima druge žene, da bi prekasno, kao što to i uvek biva,shvatio da je propustio šansu za pravu ljubav koja se ne nudi svake godine ilisvakog meseca, već svega par puta ili samo jednom u životu. Za pravuljubav je potrebno vreme, vreme koje on nije poklonio Leni, i u toj veštačkojpodeli između dve žene ostala je samo rupa, provalija koju više nema šta dasastavi.

186

Dvadeset i treće poglavlje

NASA-ini naučnici u Pasadeni, država Kalifornija, otkrili su da unašoj galaksiji na svakih sedamdeset zvezda sličnih Suncu jedna može imatiu svojoj orbiti planetu nalik Zemlji. Na njihovoj površini bi mogla postojativoda, što bi značilo da bi samo u Mlečnom putu mogle postojati dvemilijarde planeta sličnih našoj, a mi smo samo jedna od pedeset milijardidrugih galaksija. Naučnici predviđaju da će biti otkriveno oko dvanaestplaneta gotovo identičnih planeti Zemlji, od ukupnog broja planeta koje semogu videti teleskopom.

Čitajući ove podatke, Metju Mekdermot je po ko zna koji put staozatečen pred neverovatnim saznanjima i mogućnostima do kojih je čovekdošao i postigao, a koje je i on makar delimično sagledao od kako se bavislučajem čudne porodice Bokanegra. Najednom mu je postalo jasno datehnologija napreduje ne prebrzo, nego tempom koji se ne može do kraja niizmeriti. Kada se celokupan tehnološki razvoj stavi u kontekst nazadnostidruštvenih i političkih institucija, dobija se, i ovo je Mekdermotu postalosavršeno jasno, jedna zastrašujuća slika sveta u kome će jedan opasno malibroj ljudi imati na raspolaganju moć neograničenih, i za njih neshvatljivihrazmera. Doći će do zloupotreba čije posledice niko pametan ne može dapredvidi, i Mekdermot se osećao dosta snuždenim posle ovakvih, u suštiniapokaliptičnih razmatranja.

Podaci koje je on držao u rukama još uvek nisu obelodanjeni zajavnost, a on ih je čitao zato što se upravo vratio iz sedišta NASA-e gde jebio da ukloni jednog od Bokanegrinih špijuna. Džejson Redgrejv jeregrutovan od strane Petra Bokanegre još dok je studirao na MIT-u gde seisticao kao odličan student astronomije. Preko veza porodice, i zahvaljujućiodličnom proseku u toku studija, Redgrejv je dobio posao u NASA-i i odtada je preskočio puno profesionalnih stepenica, sve dok nije došao do mestakoje mu je omogućavalo pristup najsavremenijim instrumentima zaproučavanje tajni kosmosa. Džejson Redgrejv je prosleđivao PetruBokanegri izuzetno značajne informacije vezano za alternativne planete kojebi čovek u nekoj bližoj ili daljoj budućnosti eventualno mogao dakolonizuje. S obzirom da je Redgrejv punih trideset godina radio zaporodicu, i s obzirom da je Petar Bokanegra najzaslužniji za njegovprofesionalni razvoj, Mekdermot nije imao izbora do da trajno uklonidoktora Džejsona Redgrejva, neupadljivo, efikasno, i u savršenoj tajnosti.

187

Metju Mekdermot je znao da Redgrejv nije jedini naučnik NASA-ekoji radi za Bokanegre, očekivao je on još ovako velikih saznanja u bliskojbudućnosti, naročito u sektoru koji radi na usavršavanju svemirskih letelica.Specijalnom agentu Metju Mekdermotu konačno je došlo do mozga da grofzaista ozbiljno radi na izradi broda i izboru planete na koju će nekageneracija njegovih naslednika da odvede jedan probrani deo čovečanstva, ida će na toj planeti Bokanegre izgraditi društvo kome će oni, i isključivo onivladati. Suludost takvog poduhvata odjednom više nije bila suludost, većiminentna i neizbežna realnost koja je i više nego ostvarljiva. „Uništiti svetje tako lako“, sa žaljenjem je konstatovao Metju u sebi, „tako žalosno lako“.

Kada ga nisu mučila ovakva, hajde da ih nazovemo apstraktnarazmišljanja, Mekdermot je imao problema vrlo konkretne prirode. Naosnovu podataka koje je dobijao od doktora Magde, koji je opet crpeoinformacije iz Beti uz pomoć virusa ubačenog u njen sistem, i na osnovudojava koje su mu prosleđivali ljudi Aleksandra Bokanegre, ne računajućinaravno sopstveni operativni rad, Mekdermot je pronalazio Bokanegrinešpijune po svim mogućim institucijama od svetskog ili državnog značaja,nalazio ih je na nižim i višim mestima, po bezbednosnim, naučnim, ali ibankarskim i finansijskim institucijama, i svakodnevno je morao da ihuklanja, što trajno, što na neki drugi način koji je više koristio svimzainteresovanim u ovoj priči. Metju je već nekoliko meseci konstantno bio uvazduhu, leteo je sa jednog na suprotni kraj sveta, ubijao je, zatvarao ilipreobraćao ljude koji su radili za starog grofa, i danas se osećao već krajnjeumornim i bezvoljnim. Lično je počinio, ili neposredno naredio blizučetrdeset egzekucija za samo tri meseca, a sastao se ili telefonom razgovaraosa još blizu četiri stotine ljudi na neki način povezanih sa Bokanegrama, pasu toliki ljudi, tolika krv, i ogromna kilometraža gotovo odneli i poslednjeatome snage inače savršenog agenta savršene bezbednosne institucije.

Mekdermot je pravio jednu računicu koja ga je dovela do zaključka dabi Petar Bokanegra danas mogao da ima nekretnina, poslova i gotovoglegalnog novca u vrednosti između sedamdeset i osamdeset milijardi dolara,mogao je da ima ljude u top pet po rangu u dvadeset najvećih bezbednosnihagencija od Amerike do Japana i Rusije, mogao je da bude veoma zahvalanpartner svakom ozbiljnom poslovnom čoveku bilo koje države, i na kraju jemogao da utiče na izbor mnogih političara, sudija, šefova bezbednosnihstruktura, takođe bilo gde u svetu. A nije. Zašto? Sigurno ne zato što je bioidealista. I sigurno ne zato što nije želeo moć. Uradio je to zbog vizije zakoju je znao da njega lično prevazilazi, za koju je znao da on nema vremenada je ispuni, ali za koju je takođe znao da je jedina prava i za njega ličnoispunjavajuća. Petar Bokanegra je preko trideset milijardi dolara uložio u

188

svoj projekat gradnje Crnog Zaliva, upropastio je puno poslova, mnogo vezai propustio nebrojeno mnogo poslovnih prilika zato što je novacpreusmeravao u neprofitabilne naučne eksperimente koji više nego čestonisu ispadali onako kako ih je Petar zamislio. Nauka je takođe inepredvidiva, nauka je takođe i skupa.

Bokanegre su pali na one grane na kojima nisu bili još od sredineXVIII veka kada su još uvek bili samo pirati, kradljivci i trgovci ilegalnostečenom robom. Mekdermot je i o tome dosta razmišljao, naime kako jejedna porodica odmetnika, od bukvalno ničega, stvorila poslovnu imperiju išpijunsku mrežu svetskih razmera, kako je i pod kojim uslovima to postalomoguće, zašto ih niko nije zaustavio, kako su grofovi uspostavili vrstuapsolutnog autoriteta koji je ostao neprikosnoven čitava tri veka, i na krajukoja je to harizma iz njih izbijala kada je i jedna poslovično teška kraljicaEngleske, vladarka pola sveta, bukvalno pala na kolena pred jednimBokanegrom?

Iz svega što je Mekdermot čuo ili direktno saznao o porodici, nekenjihove interne tendencije su se izdvojile i jasno upadale u oči. Prvatendencija, koja je po Mekdermotu bila od izuzetnog značaja bila jeprihvatanje begunaca od zakona. Armija porodice se zasnivala na ljudimakoji su na neki način bili u sukobu sa vlastima u svojoj vlastitoj državi, iBokanegre su prihvatali te ljude bez obzira na vrstu ili težinu zločina koje supočinili. Da li ubica ili politički prognanik, Bokanegrama je bilo svejedno ioni su uvek nalazili načina da uposle njihove talente, što je verovatno bila itajna uspeha porodice koja je umela da zaradi poslušnost a da pritom nenačini čoveka robom. Hiljade ljudi je spas našlo u Crnom Zalivu, hiljadamaljudi je u Zalivu bilo omogućeno da se u Zalivu ožene i osnuju porodicu,pružena im je topla reč i uvažavanje, dobili su osećaj sigurnosti koji je većinidotad bio nepoznat, i što je najvažnije, pružena im je još jedna šansa.

Druga tendencija je svakako bila vezana za izbor poslova koje suBokanegre obavljali. Porodici nikada nije predstavljao problem da odnekoga ukradu, da nekoga uklone i da nekome nešto prodaju, bilo kome ibilo gde, samo Bokanegre nikada nisu sarađivali sa ljudima koji su mogli daih uvuku u neki politički ili međudržavni konflikt, a koji bi kasnije mogao daim se obije o glavu kao bumerang, bez obzira koliko bi za to bili plaćeni.Klonili su se politike, u ratovima su prodavali mahom potrepštine, mnogoređe oružje, i to i jednoj i drugoj strani, i trudili su se da ne staju na žuljmnogo većim kompanijama i poslovnim ljudima od sebe, a kada su na to većbili primorani, uvek su rešavali sukob tako što bi uklonili onog konkretnoodgovornog za sukob, brzo i krajnje efikasno, sve u saradnji sa nekim nižim

189

u rangu koji je imao aspiracije upravo na ispražnjeno mesto u kompaniji,državi, svejedno.

Mekdermot je naišao i na podatak da su upravo Bokanegre ubili nekeveoma važne poslovne ljude u Engleskoj, među njima i jednog lordaosnivača West India Company-je, da su uklanjali barone, grofove, knezove,vojvode, pa čak i kraljeve malih država kada su dolazili u trgovinske sukobe,i takođe je saznao da to nikada nisu učinili dok ne bi dobili podršku ljudikoji su trebali da popune novoupražnjene pozicije. Previše amoralne posloveprosto nisu ni započinjali, čak i kada su donosili ogroman novac, a svojeposlovne partnere su respektovali do maksimuma. Nisu sarađivali sa svakim,neke potencijalne partnere su grofovi odbijali samo zato što im se fizički ilikarakterno nisu dopadali, i nekako su uvek instinktivno znali sa kime bitrebalo da se upuštaju čak i u veoma rizične poslovne avanture.

Jedna od takođe interesantnih karakteristika u usponu i razvoju CrnogZaliva svakako je predstavljala ta tvrda linija odbrane koja nije popuštala etotri stotine godina. Kada je admiral Britanske kraljevske mornarice, serVilijam Gordon, pokušao da sravni grad sa zemljom u drugoj polovini XVIIIveka, bio je potučen do kolena i nateran u sraman beg koji je on nakon togauporno pokušavao da zataška, iako ga je Stefan Bokanegra, tadašnji grofCrnog Zaliva, poštedeo i pustio ga da se povuče sa bojišta. Kako je uspelomaloj floti brodova i ne tako sjajno naoružanoj gradskoj odbrani da potopidva engleska ratna jedrenjaka, i da nanese poraz tada najjačoj mornarici nasvetu? Ako izuzmemo plitku vodu koja nije omogućavala blizak prilaz gradusa mora velikim brodovima, svakako da je glavni uzrok pobede beskrajnolukavstvo i gotovo savršena taktika, koja je uz element potcenjivanja odstrane jakog protivnika, održala porodicu Bokanegra sve do današnjih dana.Stefan Bokanegra je sa leđa napao englesku flotilu malim, brzimjedrenjacima koji su nosili veoma mali broj topova, pravio je rupe natrupovima brodova i zatim bežao sa lica mesta, ostavljajući englesku posaduu agoniji pokušaja da se održe na površini i spasu brod. Sa flotom u haosu, iposadom angažovanom oko spasavanja davljenika sa brodova kojima nijebilo spasa, Stefan je uspeo da se prikrade čamcima sa ljudima prerušenim uengleske mornare, da napadne posadu i zarobi ser Vilijama Gordona, koji jecrven u licu i plamtećih očiju dočekao najsramniji od svih njegovihvojničkih dana. Čitav život je Gordon potom pričao kako se u Crnom Zalivulegu sami đavoli i da na te ljudie pošten svet ne bi ni trebalo da se obazire.

Ova priča je itekako zaintrigirala specijalnog agenta Mekdermotakoga je i inače mučilo to što Petar Bokanegra kao da ništa ne preduzima popitanju svih napada kojima je bio obasut. Nije pokušavao da zameni ljudekoji su bili otkriveni, nije pokušavao da spreči očigledan odliv informacija iz

190

sopstvene kuće, nije preduzimao ništa da dodatno zaštiti Beti, a povrh svegatoga, povukao se u sebe posle smrti takozvane Lene Travice čija je smrtstarom grofu izuzetno teško pala. Za jednog čoveka koji je imao tolikoživotno iskustvo, koji je od malena podučavan načinim na koje je trebalo dase zaštiti od neprijatelja, njegov otpor je u najmanju ruku delovao mlako ilatentno. Naravno da je Mekdermotu prošlo kroz glavu da grof ima nekidobro skriveni plan, da su ljudi od pamtiveka potcenjivali Bokanegre kaoobične lopuže i grubijane, i bio je rešen da nikako ne počini istu grešku.Pokušavao je da sagleda situaciju oko porodice iz svih mogućih uglova,pratio je kretanje Petrovih ljudi neprestano, agenti su danonoćno presretaliporuke i pozive koji su prosleđivani u, i iz Zaliva, pratio je kretanje novca zakoji bi makar posumnjao da je namenjen Bokanegrama ili od njih upućennekom trećem licu, angažovao je nekoliko stotina agenata na ovom slučaju isada jedino što mu je preostalo je da se nada bliskom završetku ove drame, ato je ujedno i jedina stvar koja ga je još uvek održavala budnim.

Metju je takođe razmišljao o najpre neozbiljnom stavu koji je imaospram čitave ove stvari, kako mu je sve ovo nekako delovalo neverovatno inemoguće, kako je jedva postao ubeđen u postojanje jedne ovakve porodicečudaka i ludaka, i sebi se ironično smejao pred činjenicom da sada čitavanjegova budućnost zavisi od razrešenja dileme koja je nosila naziv„Bokanegra“. Ni stvari vezane za njegovu budućnost mu nisu bile bašnajjasnije, naime Ilajdža mu je obećao mesto direktora Agencije, ni manje niviše nego samo mesto direktora, a i sam je mister Tomson bio samo zameniksa veoma malim izgledom unapređenja. Metju bi pre rekao da će Tomsonuskoro u penziju, a ne na mesto direktora, a tu je bilo pitanje i doktoraMagde čija mu uloga nikako nije delovala jednoznačno i potpuno otvoreno.Magdini motivi i ambicije su ostajali misterija za njega u većini slučajeva, ito je užasno nerviralo Mekdermota koji je navikao na to da zna stvari i damaltene uvek bude upućen. Mesto šefa Crne Garde, udruženja naučnika itehnološki naprednih kompanija mu je bilo, iako neformalno, već dato naraspolaganje, imao je ulogu savetnika predsednika SAD-a, imao je jake vezeu CIA, NASA, Nacionalnoj bezbednosti SAD-a, ali i sa organizacijamaširom sveta koje se bave pitanjima bezbednosti i tehnološkog razvoja, bio jebogat, uspešan, i veoma veoma moćan za jednog naučnika. Ali šta jezapravo hteo doktor Magda?

Nejasnost odnosa između Magde i Petra Bokanegre, njihovazajednička prošlost i izvor njihovog sukoba, sve je to u Mekdermotuizazivalo oprečna mišljenja i izražene sumnje, a naročito u vezi konačnesudbine projekta simpatično nazvanog „Beti“. Kako god okrenuo stvari za iprotiv, Metju se uvek vraćao činjenici da je taj superkompjuter predmet

191

primarnog Magdinog interesovanja, da Magda prosto nije čovek kome ćepredstavljati veliku razliku račun u banci uvećan za nekoliko nula, Magdanije čovek sa političkim ambicijama, i shodno tome, da Magda, veoma naliksamom Petru Bokanegri, želi da ostavi iza sebe nešto veliko, jedan masivanprojekat ili viziju koja će ga učiniti slavnijim od Ajnštajna, i koji će zauvekpromeniti svet u kome živimo. Majkl Magda je u sukobu sa samim sobom, ane sa Petrom Bokanegrom, i Magda želi kompjuter za sebe i bogate ljudeoko sebe koji žele da se uključe u dalji razvoj tehnologije. Za jedan relativnokratak vremenski period, i uz siguran priliv sredstava, Beti bi mogla dapostane nešto slično Skajnetu iz filma Terminator, da budemo ovakoslikoviti, s tim što bi u ovom slučaju ipak ljudi držali utikač za struju, i tojedan veoma mali broj.

Kada se svemu tome pridoda činjenica da i Ilajdža Tomson, i doktorMagda nešto veoma važno kriju od njega, ali i da su ova dvojica u nekojvrsti dosluha, jasno se vide razlozi Mekdermotove uznemirenosti i napetostipred u svakom slučaju skorom razrešenju ove situacije. Previše je bilo„rupa“ i otvorenih pitanja u čitavom ovom slučaju. Recimo, zašto se IlajdžaTomson isključivo sam, i u potpunoj tajnosti sastajao sa ljudima koji sunajviše uticali na izbor kadrova u Agenciji? Zašto je to činio van znanjadirektora CIA-e? Šta je on imao da ponudi glavešinama, ko god oni bili, ašto ostali nisu znali ili imali, jer sigurno da je postojao razlog zbog kojeg sumu i najdeblja vrata bila otvorena? I na kraju, zbog čega su ga čak ipredsednik SAD-a, ali i ostali bitni šrafovi u američkoj administraciji primalibez najave ili van protokola?

Ništa manje pitanja nije bilo ni u Magdinom slučaju, jer je i onpoprimio veoma čudno ponašanje od onog sastanka na Siciliji. Na primer,Magda nije napuštao svoju laboratoriju u Švajcarskoj, nije nikoga primao,retko koga je zvao telefonom, što su sve Mekdermotovi ljudi revnosnopratili naravno, i nije obavljao maltene ništa van domašaja svog kompjuterakoji je primao podatke izvučene iz Beti. Nešto od tih podataka, imenaBokanegrinih špijuna naročito, Magda jeste prosleđivao, ali i ko zna kolikotoga je zapravo zadržavao i pokušavao da zataška. Za jednog veomaaktivnog čoveka, čoveka koji je pre Sicilije više vremena provodio uvazduhu nego na zemlji, koji se satajao i sa po tri organizacije dnevnonekoliko hiljada kilometara udaljenih jedna od druge, ovo povlačenjedoktora Magde je daleko prevazilazilo jednostavan strah po sopstvenubezbednost. Magda je nešto pripremao u strogoj tajnosti, i to nije samo biovirus ubačen u Beti.

Povrh svih tih sumnjičavosti u vezi svog šefa i omalenog naučnika,Mekdermot je morao da zamišlja i potencijalnu budućnost porodice

192

Bokanegra, i kako bi ona konkretno izgledala. Čak i ako konačno dođe dosloma porodice, i ako na čelo Zaliva dođe taj Vrač ili neko drugi, suština ležiu tome da Zalivčani moraju da se preorijentišu u svom poslovanju i damoraju da se upuste i u one poslove koje su dosad zbog sopstvenebezbednosti maksimalno izbegavali. Tu se najviše misli na trgovinu drogomi oružjem. Bokanegre su čak i u vreme velikih svetskih ratova izbegavali dadoturaju oružje bilo partizanima bilo fašistima, bilo silama Osovine, bilotakozvanim Saveznicima. Jesu Bokanegre puno tu zaradili, ali mahompljačkom zlata i ostalih skupocenosti koje su ostajale na izvolte prilikomratnog haosa, ali i prodajom lekova, ćebadi, hrane, i druge opreme koja jetakođe bila neophodna u ratu pored samog naoružanja. Sada bi se stvariznačajno promenile jer bi Crni Zaliv pao na imovinu do najviše pet milijrdiameričkih dolara, što je daleko manje od novca sa kojim su raspolagali dopre desetak, petnaestak godina. Droga je recimo brz izvor prihoda, i tu bivladajuća struktura Zaliva, sa mnogobrojnom flotilom i iskusnom posadom,plus veze u samom vrhu bezbednosnih struktura, mogla za veoma kratakperiod da zgrne ogromno bogatstvo i da se vrati na staze uspeha u velikomstilu. Samo takvi ili slični putevi, i ovo su sve Bokanegre odlično znali,privlači i ogroman broj protivnika koji mogu ozbiljno da ugroze opstanaktristogodišnjeg projekta.

Konačno, Mekdermot je strepeo od veoma opasnog poteza svog šefa imentora Ilajdže Tomsona, koji je u ruke mladom Aleksandru Bokanegripredao spisak od dvesta imena koja mogu da predstavljaju i krah polovinepotencijala Agencije, u slučaju da se ta imena obelodane. Presedannezapamćen u istoriji šokirao je Mekdermota i u njemu izazvao apsolutnirespekt prema porodici koja je uspela da natera zamenika direktoranajrazvijenije bezbednosno-operativne organizacije, ali i organizacije koja jezapravo produžena ruka i egzekutor interesa najvećih američkih korporacija,da ugrozi integritet te iste organizacije i stavi na kocku mnogo koječegazarad ostvarenja nekog cilja koji je za Metjua Mekdermota i dalje suštinskibio misterija. Kako god se čitava ova stvar bude završila, sigurno je to da ćeon, ili neko drugi ako dođe na njegovo mesto, morati da sarađuje sa šefomorganizacije koju su ustanovili neki naizgled nevažni ljudi, i neki naizglednepoznati ljudi, koji se prezivaju Bokanegre.

193

Dvadeset i četvrto poglavlje

Vladan Bašić nikako nije mogao da se skoncentriše na posao.Neprestano mu se ta prokleta Amerikanka vrtela po glavi i nije više

bilo ni teoretske šanse da će je odatle izbaciti. Njena kosa, njeno telo, grudi,usne, miris, pogled, boja glasa... Pa prosto nije im se moglo odoleti kad susvi njeni delovi tako savršeni, tako skladno usklađeni i opojni do granicebola. Vladan je razmišljao i premišljao, vagao i ponovo premeravao, borio sei kovitlao u sopstvenoj duši kako da se reši ili približi Dženifer, jer na nekustranu se njegova dilema morala razrešiti. Ako želi da ostane na poziciji nakojoj se nalazi, i ako želi i Dženifer u isto vreme, znao je da će propasti i daće Aleksandar to kad tad da primeti. Odatle je jedina opcija za Vladanavečiti mrak, i ništa između. Naravno, Vladan nije mogao a da ne potraži jošjedno rešenje, a to je način da se prisvoje obe stvari, i pozicija, i jedinstvenalepota Dženifer Spring.

Iz tog razloga je i zakazao sastanak sa Vračem, čovekom koji jeuveliko, i to Vladanu nije promaklo s obzirom da se gotovo neprestanonalazio u Aleksandrovoj neposrednoj blizini, iskakao iz poverenih muzaduženja i preuzimao rešavanje stvari na sopstvenu inicijativu. Nije stvar niu tome da mu je Aleksandar slepo verovao, svakako da nije, ali je Vrač bioneophodan za projekat izvlačenja informacija iz Beti, što je bilo od presudnevažnosti za pregovaračku poziciju Aleksandra Crnojevića. Vladan je biozadužen od strane budućeg grofa Aleksandra da prati kretanje Starog Vrača iAleksandra izvesti o svakoj važnijoj aktivnosti koju bi ovaj eventualnopreduzeo iza Aleksandrovih leđa. Vladan i jeste pratio Starog Vrača, i jestepresreo jednu poruku upućenu od Vrača ka državi Švajcarskoj,najverovatnije na adresu Majkla Magde, doduše kriptovanu i nemoguću zarazrešenje bez ključa, ali sasvim dovoljnu da kompromituje Vrača uAleksandrovim očima. Sa takvim oružjem u rukama, Vladan je čekao Vračada se pojavi u njegovoj kancelariji, čvrsto rešen da ispita motive Vračeveodluke da zaobiđe i njega i Aleksandra Crnojevića, i da dođe do prave istinevezane za plan tog mudrog starog čoveka.

- Dobar dan, Vladane.- Dobar dan, stari, sedni ovde, imaš stolicu.

194

- Hvala sine, hvala. Dobro da si malo preuredio i osvetlio kancelariju,onaj Mileta ti je bio ko krtica, zatrpan papirima i u večitom polumraku, a istvarno je oslepeo, uskoro mu ni sočiva neće biti od velike koristi.

- Pa jeste, izgleda da sam malo više estetski nastrojen. Ti, zdravljedobro?

- Držim se za sada, imam apetit u poslednje vreme, jedem za dvojicu.Neće još ovaj starac u staro gvožđe.

- Sudeći po onoj poruci koju smo presreli, i ne izgleda mi kao daplaniraš penziju. Znaš da sam te zbog toga pozvao.

- Ta poruka ništa ne dokazuje. Ne možeš da tvrdiš ni da sam je japoslao.

- A od kada su nama Zalivčanima potrebni dokazi?Vrač je sada veoma promenio izraz lica, skupio je obrve i sjajnim

pogledom se fokusirao na Vladana.- Slušaj me mali, znam da još uvek nisi izvestio Aleksandra o poruci,

naravno da želim da tako i ostane. Moja greška je ta što sam poverio opasanzadatak jednom prevrtljivom balavcu, a tvoja je u tome što ne vidiš kozapravo vodi ovu malu igru. Aleksandar? Taj mali je trebalo da se držiočevih pantalona sve dok ne nauči kako se živi u svetu odraslih. Tačno je daimaš jak argument u rukama, i takođe je tačno da ću ja učiniti sve da krivicusvalim na tebe. Taj scenario ne bi odgovarao ni tebi ni meni, jer bi se nakraju, ako smatraju da je nemoguće odrediti krivca, a ne ide da muče dvojicuvisoko rangiranih Zalivčana, obojica našli na dnu mora.

- Znam da si u pravu stari. I pozvao sam te baš zato, mislim da bi nasdvojica mnogo više dobili saradnjom nego međusobnim prepucavanjem. Dabismo to i ostvarili, ja zahtevam da mi ispričaš punu priču, i ja ću posle togada te izvestim da li ulazimo u rat ili se zaklinjemo jedan drugome na vernost.U svakom slučaju, vredi ti da rizikuješ, ali pazi: ako ne budem bio uveren utvoju iskrenost, ništa od dogovora stari. Upamti da sam ja izabran zato štosam se najbolje pokazao na obuci, pročitaću te sigurno, bez obzira na tvojeiskustvo.

Vrač je odsutno pogledao po kancelariji i zaseo u najbližu stolicu.Obojica su ćutala možda i čitav minut, kao dva čoveka pred dvoboj kojimože i ne mora da se završi smrtnim ishodom, i zbog čega je bilo veomavažno da budu maksimalno skoncentrisani. Od ovog razgovora je mnogo štazavisilo, i Vrač je najbrže što je mogao vagao svoje opcije u glavi, a Vladanje razmišljao o tome kako je čovek koji je pretendovao na mest PetraCrnojevića mogao sebi da dozvoli da načini tako grubu grešku i predaporuku od velike važnosti direktno protivniku u ruke.

195

- Dobro Vladane. Shvatam da sam napravio veliku grešku što sampredao poruku u ruke čoveku u koga nisam mogao da budem sto odstosiguran, iako sam ga ja podigao od malih nogu i brinuo o tom nesrećnomsiročetu. To je lekcija koju sam mogao veoma skupo da platim, Crnojevićene treba potcenjivati nikada. Čak i kada misliš da si apsolutno siguran unekoga ovde u Zalivu, on može da se okrene za tili čas jer su ga većCrnojevići ubacili u svoju mašineriju, davno pre nego što su ga tebi u rukepredali. I svestan sam da sam zbog tog poteza ja sada pao u tvojim očima, aliuveravam te Vladane da i ja imam svoje adute. To su ljudi koji i definitivnonisu Petrovi, i koji će nam pomoći da ga srušimo zajedno sa onim njegovimbalavcem. Ja naravno znam da ti želiš Amerikanku, ko bi te krivio, ona jestvarno jedno predivno stvorenje. Ja mogu da ti omogućim nesputan prolazdo nje.

- Tako je, ja želim Dženifer. Poričem to sebi mesecima, ali je želim. Isavršeno znam da bih ja time sebe upropastio, sve dok je Aleksandar živ.Pričaj stari, želim da čujem tvoju priču, do u detalje.

- Pre jedno trideset i pet godina, u Zaliv je došao jedan mladi naučnik,Petru u goste, i tu sam ga po prvi put upoznao. Bio je sitan i proćelav, alitako živih, smeđih očiju i energičan, ostavio je dubok utisak na mene jošposle prvog susreta. Ja sam bio zadužen sa grofove strane da upoznamnaučnika sa našim načinom života, da mu pričam o istorijatu grada, oarhitekturi, dok Petar jelte pozavršava svoje obaveze, stalno je bio u nekojgužvi sećam se. I tu smo se nekako razumeli, i sprijateljili, pa mi je tu mladipametnjaković izneo svoj pravi razlog posete Crnom Zalivu. Možeš dazamisliš koliko sam bio zatečen njegovom iskrenošću, jer sem togkratkotrajnog poznanstva, taj čovek nije imao ni jedan jedini razlog da miveruje. Rekao mi je da je oduševljen mojom mentalnom snagom, mojomčvrstinom, inteligencijom, i priznao mi je da sam ja na njega ostavio jačiutisak od Petra Bokanegre. Kakav je pa to šok bio za mene, mi smo odmalena podučavani da verujemo u vrhunske osobine vladajuće porodice, daih prosto prihvatamo kao bolje od sebe, da se pred njima uvek povijemo jersu oni naši zaštitnici i pružaoci blagostanja u kojem uživamo. A onda sepojavio neko ko je mene gurnuo u prvi plan, ko je mene označio kao boljeg,kvalitetnijeg, pametnijeg... Taj čovek me je bukvalno u momentu naučio daverujem u sebe, i da ne dozvolim bilo kome da razmišlja umesto mene.

- Stani malo, stari. Nemamo baš toliko vremena.- Taj čovek se zvao Majkl Magda, i on je moj partner i prijatelj evo

već trideset i pet godina. Uvek sam nalazio načina da komuniciram s njim ida mu prenosim informacije od važnosti, sve do juče kada si ti uspeo dapresretneš poruku. Magda i ja smo još tada napravili plan da u nekoj bližoj

196

ili daljoj budućnosti uklonimo Petra Bokanegru, ali ne pre nego što Petarbude isfinansirao i pružio sigurnost za projekat izrade veštačke inteligencijeuskoro nazvan „Beti“. Magda želi da ukloni Petra kako bi zataškaopostojanje ovog superkompjutera i kako bi ga preuzeo samo za sebe, a jaželim da nasledim Crnojeviće i dovedem svog sina kao naslednika i budućegvladaoca Crnog Zaliva. Moj zadatak je bio da osiguram čoveka koji ćesvojim znanjem dobiti mesto jednog od najistaknutijih Petrovih inženjerakoji opslužuju Beti, i da kada za to dođe vreme, upotrebim tog čoveka daukrade informacije iz Betine memorije. Beti bi osigurala Magdinubesmrtnost, a to je jedino što taj čovek još želi na ovom svetu pošto jegotovo sve što je zamislio već ostvario.

- Kako se zove taj čovek?- Petar ima dvadesetak inženjera od najvišeg poverenja, ne mogu ni da

pretpostavim ko bi to mogao da bude.- Dušan Delija, zove se Dušan Delija.- I siguran si da je on maksimalno odan tebi? Još jedna greška poput

ove poruke i gotovo je s tvojim projektom dugim trideset i pet godina.- Ništa ne brini. Dušan je čovek koji bi poginuo za mene, u to budi

apsolutno siguran. Ti si talentovan momak Vladane, ti možeš da upravljašjednim složenim sistemom kakav je ovaj naš, tu je Petar bio apsolutno upravu kada je tebe izabrao. Sada je vreme da budeš i pametan. PetarBokanegra je gotov čovek, uništen, da li sa, ili bez naše pomoći, to i nijetoliko važno ljudima koji bi samo želeli da on više ne postoji. Prikloni se namoju stranu i pomogni mi da vratimo Zalivu staru slavu.

Vladanu je već na prvu loptu postalo jasno da Vrač ipak nije naivnokrenuo u opasan projekat smene vladajuće loze, i što je najvažnije, nije samkrenuo u tako složen poduhvat. Uz podršku uticajnog naučnika koji jepovezan sa samim vrhom svetskih administracija, ali koji je i rado primangost u kućama najbogatijih vlasnika korporacija na svetu, i dodajući uz to ičinjenicu da Petar zaista ima neprijatelje sada svuda, u svakom uglu planete,projekat rušenja porodice koju stranci zovu Bokanegra je čak šta više veomaostvarljiv, i Vladan se čak i pre Dženifer pitao da li će Alekandar uopšteimati šta da nasledi. Da stvar bude još gora, Petar evo već deset dana nijeizašao iz sobe, i nije razgovarao ni sa kim sem sa svojim sinom Nikolompreko kojeg je i izdavao neophodna naređenja. To je bio vrhunac i zanajvernije Petrove saradnike, naročito Andriju Beloševića, naime da primajunaređenja od jednog bogalja.

- Veoma smo Aleksandar i ja blizu postizanja dogovora sa AndrijomBeloševićem, i ako njega pridobijemo imaćemo pristup gotovo poloviniPetrovog novca. Kada se Aleksandar oseti sigurnim da će i definitivno

197

preuzeti konce u svoje ruke, tu mi nastupamo i uklanjamo sve bivše Petroveljude, uključujući i samog Aleksandra. Magdi ćemo da damo šta mu jepotrebno, i krećemo u obnovu poslova koje je Petar umalo upropastio.

- Neće biti baš lako da uklonimo Miletu i Andriju, ti stari vukovinanjuše opasnost na dva kilometra od sebe.

- Ne brini, i taj plan je pripremljen još pre nekoliko godina, sada bisamo trebali da ga sprovedemo u delo. Srećom po nas, stari vukovi moždanisu izgubili mnogo od snage, ali nisu ni apetit.

- Otrov?- Na svečanom ručku koji bude bio organizovan u vili Crnojevića,

biće mrtvi još pre zore.- Kada bi sve to trebalo da se sprovede u delo, napadnuti smo sa svih

strana, nećemo još dugo moći ovako da izdržimo.- Uskoro, veoma uskoro. Dakle, šta će biti tvoj konačan odgovor? I

znaš veoma dobro da odgovor zahtevam odmah, iz ove sobe ne izlazim dokne znam na čemu smo.

Vladanu je odmah Dženifer pala na pamet, čim mu je Vrač postaviopitanje. Kroz glavu su mu munjevitom brzinom prošli svi njihovi susreti irazgovori, osetio je njen miris u nozdrvama i njena silueta mu je igrala predočima. Postao je opijen tom ženom, opčinjen, nije sa tolikim žarom želeo nimesto Kapetana, tolikom strašću. Bilo je nekih nejasnoća u Vračevom planu,bilo je stvari koje mu Vlada nije poverovao, bilo je sveukupno veomarizično upustiti se sa ovim starcem u rušenje Crnojevića, ali dobiti Dženifer,imati tu savršenu lepotu samo za sebe, držati tu ženu u rukama,svakodnevno, voditi ljubav sa njom, prosto nije imalo cenu. A Vladanu je učitavoj ovoj mutnoj priči još jedna stvar išla na ruku: Vrač nikada neće moćida ga kontroliše onoliko efikasno kako bi to mogao da čini AleksandarCrnojević. Imao bi više slobode, više vremena za sebe i Dženifer, višemanevarskog prostora.

Vladan je znao da mora i formalno da izrazi svoju vernost i pokornostčoveku koji je sedeo nasuprot njemu, Vrač je bio mahom iskren koliko jeVladan to mogao da zaključi iz njegovih reči i načina na koji ih je izgovorio,pa je posle još jednog kraćeg vaganja situacije Vladan ustao, kleknuo predVrača i poljubio ga u ruku.

- Grofe, zaklinjem vam se na vernu i večnu službu, kao i vašem sinunasledniku. Vi ste od danas moj vladar, moj Bog, i gospodar moje sudbine.Činite sa mnom šta želite!

- Ustani sine, prihvatam tvoju službu. Trudiću se da i ja tebi budembarem isto toliko veran i dobar gospodar, koliko ćeš ti meni dobro i vernoslužiti. Daj da se rukujemo i izljubimo kao pravi otac i sin.

198

*

Vladan je dugo posle ovog razgovora sedeo zamišljen, i nije tolikorazmišljao o odluci koju je upravo doneo, navikao je on već da se stvariodigravaju po kratkom postupku, bez suvišnog razmišljanja i previše reči,koliko o tome kako da osvoji Dženifer, i to zaista osvoji a ne samo uzme kaoplen.

Vladan i Dženifer se jesu viđali češće u poslednje vreme, naručkovima i večerama, popodnevnim kafama i drugim društvenimaktivnostima, i iako gotovo nikada ne bi ostajali sami, kao recimo u vremekada su se sretali kod osmatračnice i od čega je Vladan morao da odustane,Vladan i Dženifer su uspeli da uspostave jedan vid komunikacije koji jeoboma prijao. Sigurno je i to da je Dženi bila usamljena, da ju je moždaVladan svojim humorom i harizmom podsećao na Aleksandra, bilo je tu inečega što je Vladanova mašta verovatno isfabrikovala, samo bilo je sigurnoi nečeg dodatnog, nečega što je prevazilazilo prijatnu i prijateljskukomunikaciju između dvoje ljudi, i Vladan je upravo o tom ekstra elementurazmišljao u svojoj kancelariji. Koliko god se trudio da maksimalnoracionalno sagleda Dženin odnos prema njemu, nije mogao da se otreseutiska da je Dženifer flertovala sa njim, umereno i odmereno, ali flertovala.

I jeste bilo jedne očigledne promene u njenom ponašanju, više nijebila onako ćudljivog i promenljivog raspoloženja, bila je nekako otvorenijaprema ljudima, slobodnija, izbegavala je čak i da iznosi svoje dobro poznatetvrdokorne stavove, nije vodila ozbiljne razgovore, i u trenucima kada su sePetar i Paola bukvalno povukli od sveta, Dženifer je postala jedina svetlatačka u prilično turobnoj atmosferi koja je trenutno vladala u Zalivu.Zalivčani su naučeni da budu vedri, nasmejani, spremni za pošalice idoskočice, za druženje i slobodno životarenje kakvo samo postoji u onimmestima gde su ljudi apsolutno u svemu upućeni jedni na druge, i svega togaje sada bilo nestalo kao rukom odnešeno, svi osmejci, kikoti, graja po ulici,cikot i vrištanje dece, sva nevinost se povukla po ogromnim kućama koje jePetar Crnojević izgradio. Dženifer je postala jedino sunce u atmosferinapetosti, iščekivanja, strepnje i crnih slutnji.

Vladan nije razumeo niti pokušavao da shvati uzroke njenetransformacije. On je znao da je Dženifer tvrdoglava, svojeglava, mentalnoveoma čvrsta osoba koja će se boriti dokle god ima snage u njoj, i nije mislioda će se ona odlučiti za promenu oružja, pošto se ranije svim srcem borilaprotiv vrednosti uspostavljenih u Zalivu. Šta ju je navelo da se naizgledprilagodi i usvoji njihove manire, da se okane borbe sa vetrenjačama, i da seotvori prema svojoj neposrednoj okolini, prema građanima Zaliva, Vladan

199

zaista nije znao. Znao je samo da mu ta i takva Dženifer itekako odgovara,da ako je nešto bilo oduzeto od njene lepote njenom sopstvenom tugom inapetošću, sada je sijala poput najlepše orhideje iz bašte pokojne LeneTravice, sijala kao podnevno sunce i čitav Zaliv grejala svojim osmejcima,neobaveznim i radosnim čavrljanjem, i neposrednošću kojom je urođeno bilatalentovana u odnosima s ljudima. Dženifer je bila neodoljiva, Dženifer je iznekog razloga naročitu pažnju obraćala na njega, Vladana Bašića, i uDženifer je Vladan beznadežno, potpuno beznadežno bio zaljubljen.

Moraće nekako da je odvoji na stranu, negde gde bi mogli da budusami dovoljno dugo da joj on izjavi šta oseća prema njoj, i nije ni važnokakav bi njen odgovor bio, bilo je važno samo da ona zna da je on voli, i daće je voleti po svaku cenu, i posle svake nesreće koja bi mogla da pogodiCrni Zaliv, i njenog verenika, što on naravno neće otvoreno da izjavi što setiče Aleksandra. Mora da natera sebe da razmišlja korak po korak, i da budefokusiran, pažljiv, jer ovo je period koji će i definitivno odlučiti njegovudalju sudbinu.

200

Dvadeset i peto poglavlje

Aleksandar se veoma besan uputio ka terasi na kojoj je Nikola kao poobičaju sedeo i bezbrižno posmatrao more. Nikola jeste u poslednje vremeimao više obaveza nego obično, no ni to ga nije sprečavalo da se tačno uodređeno vreme prepodne, kada sunce još uvek nije dovoljno jako, mentalnoodmara na prostranoj terasi Crnojevića koja je i pružala najbolji pogled ugradu. Aleksandar ga je ovoga puta prekinuo svojim ljutitim pogledom, dokmu je telo vidno podrhtavalo od besa.

- I šta si ti sada, Petrov kurir, ideš po Zalivu i prenosiš njegoveporuke? Konačno sam te uhvatio nasamo da možemo da razgovaramo, tolikosi zauzet gospodin postao u poslednje vreme. Šta si bre ti umislio?

- Polako bre Aleksandre, nije to baš tako kao što si ti predstavio.- A nije, je li? Nego kako je, slušam? Moram da slušam jer si ti sada u

Petrovoj milosti, iako je naravno meni obećan presto, a što izgleda višenikog i nije briga. Ponajmanje Petra.

- Petar zna da mu Vrač radi iza leđa po tvojim direktivama, i veoma jeuvređen i besan zbog toga, možeš već da zamisliš koliko.

- Pa to i nije neka tajna više, svi u Zalivu znaju da želim što pre dasklonim Petra iz Zaliva. On je besan, uvređen, ma šta mi napriča? -sarkastičan je bio Aleksandar.

- I Petar ne želi da te vidi dok ne bude imao konačnu ponudu za tebe.- Kakvu bre ponudu, jer on svestan da iz dana u dan ima sve manje da

ponudi, i da bi mu najbolje bilo da se što pre sastane sa mnom umesto štošalje jednog bogalja da izdaje nebulozna naređenja i inače zbunjenimljudima.

- Ja samo prenosim Petrovu volju, ništa više od toga, a Petar je i daljegrof Crnog Zaliva koliko ja znam. I nije mi jasno što se ovako prepucavamokao deca, nije valjda da si se zbog mene osetio ugroženim?

- Zbog tebe? Ma daj, molim te. Besan sam jer ne mogu da dođem dostarca a kola nam naglo idu nizbrdo. Došlo je vreme da odlučno ragujemo iobnovimo ono što nam je ostalo od poslovanja. Ljude nam pecaju počitavom svetu, račune otkrivaju, partneri nam beže kao zečevi, a Petar sezaključao u sobu i pati zbog neke matore glupače koja je Paolu dovodila doludila! Povrh svega toga, moj autoritet se dovodi u pitanje tako što me Petarpreskače i izdaje naređenja preko mog mlađeg brata!

- Reko sam ti da Petar još uvek ne želi da te vidi, šta tu nisi razumeo?

201

Aleksandar je nekoliko trenutaka posmatrao Nikolu i što ga je dužegledao tako je postepeno menjao svoj izraz lica. Sagnuo se ispred Nikole ipodrugljivim izrazom lica i sarkastičnim tonom mu se ponovo obratio.

- A Dženifer? Kakvog je ona ukusa mali?- O čemu... O čemu pričaš?- A ti ne znaš? Misliš da ja nemam nikog da mi nadgleda verenicu?

Provodite mnogo vremena vi zajedno u poslednje vreme, i čujem da siveoma dobar za kanilingus. Je li pičkolizac? Ti si stručnjak, objasni mi kakorazlikuješ ukuse?

- Umukni majmune jedan, ne znaš bre o čemu pričaš!!!- Ja znam savršeno o čemu govorim, to se vi gospodine Nikola pravite

ludi. Takva ti je Dženifer, čak i tamo dole miriše.Nikoli je krv proključala i nije više mogao da izdrži ova više nego

sramotna prebacivanja svog brata. Bacio se sa stolice na Aleksandra tako štose snažno odgurnuo rukama i oborio ga na zemlju. Nikola je i dalje bioveoma snažan, kao posledica napornog vežbanja tokom čitave svojemladosti, i čvrsto se neko vreme držao za Aleksandra, gušeći ga svomsilinom koja mu je preostala u telu. Ipak, Aleksandar je veoma brzo, i samveoma snažan i izvežban, bacio Nikolu sa sebe i počeo da se osmehuje.

- Samo to i možeš mali, da ližeš i mirišeš. Patetičan si.Aleksandar se samozadovoljno osmehivao i krenuo nazad u vilu kada

ga je zaustavio Nikolin promukao od besa glas.- Nikada ti nećeš da postaneš grof Bokanegra, čuješ li me?!! A znaš

zašto?! Zato što nemaš ono što je potrebno, brate moj! Bokanegre jesu iubijali, i krali, i varali uzduž i popreko, ali nikad svoje i od svojih! Činišveliku grešku Aleksandre, ubijaš sopstvenu porodicu a toga si svestan,savršeno svestan šta činiš! Nemaš onaj neophodan kvalitet samilosti brate,prosto ga nemaš u sebi, i to će biti tvoje prokletstvo!

Nikola je bespomoćno ležao na zemlji i ispaljivao optužbe upućenebratu, ali ovaj se više nije okretao iako je zastao da sasluša Nikolu do kraja.Sigurno je da su Nikoline reči ostavile utisak na Aleksandra, i sigurno je daAleksandar nije želeo da to Nikola primeti.

Napustio je terasu i odatle se uputio pravu u sobu svoje, kako jesaznao od svojih ljudi, ali i običnih građana Zaliva, potpuno transformisaneverenice, žene koja je sada već postala pravi duhovni pokretač ljudi uZalivu, njihovo parče sunca i radost, nada i parče blaženstva u turobnomvremenu. Još od vremena čuvene Tereze Bokanegra nije u Zalivu živelažena tolike harizme i takvog ljudskog kvaliteta, da ne pričamo više kakvelepote, koja je bila sposobna da za tren animira i najtvrdokornije Zalivčane iupravlja njihovom voljom i raspoloženjem. Dženifer je odlazila u svačiju

202

kuću, pila kafu sa ukućanima i jela slatko grožđe sa njima, smejala se sasvakim, organizovala predstave sa mladim devojkama i devojčicama, kartalase sa starijima, slušala i pomagala ljude u njihovim nedoumicama jer su prednjom svi otvarali svoje duše kao pred kakvim anđelom, razgonila njihovestrahove vezane za budućnost, i svakoga, apsolutno svakoga u Zalivu je barza trenutak uverila da će se sve na kraju dobro završiti, i da će sve biti uredu.

Ni Aleksandar, baš kao ni Vladan Bašić, nije razumeo uzrok takvogponašanja njegove Dženifer, nije kapirao kako se odjednom, ili naizgledodjednom, od žene koja se zdušno borila protiv sistema razmene partnera,protiv bračnih privilegija koje građani imaju, protiv zlostavljanja iprestrogog vapitanja dece, i protiv mnogo koječega još, od žene koja ga jemesecima gnjavila time kako on mora nešto da promeni u Zalivu kada budepostao grof, ona postala taj nezavisni duh i bukvalno predvodnik samihZalivčana. Dženifer je za veoma kratko vreme, ekspresno, sebe istakla kaopravu pravcatu groficu, jaku, samostalnu, harizmatičnu, sa gotovoanđeoskom dobrotom koja je mamila ljude da u gomilama prate jednuAmerikanku, u svakoj njenoj reči, i u svakom njenom postupku.

Aleksandar se pitao i kako je moguće da joj se ljudi tako otvoreno,gotovo bezobzirno poveravaju, kako je i na koji način ona našla put do srcaZalivčana, nenaviknutih da se poveravaju ikome osim sebi samima, ieventualno možda svojim snovima. Možda je tome doprinosila činjenica i dasu Zalivčani veoma sujeverni ljudi i da su u božanskom, prelepom licuDženifer Spring pronašli, konačno pronašli nekoga kome bi bez straha moglida kažu sve, jer kao da su o Dženifer ljudi usvojili pomalo umišljenu slikukao o nekom nerealnom, uzvišenom, nadzemaljskom biću, biću kome bi bilogreh ne reći šta ti leži u tajnim komorama srca. Možda je tome pripomogla itvrda narav gradskog Vrača koji nije baš najbolje znao da im pomogne utrenucima krize, šo je svakako bila njegova dužnost da ispuni. A možda jeprosto Dženifer bila takva, u svakom smislu posebna i u svakom smisluuzvišena, žena predodređena da zadivljuje i divljenje zahteva kao sastavnisklop svoje prirode, i svoje ljudskosti. Jedna od onih stvorenja koje namtvorac tu i tamo stavlja na put kako bi na trenutak zastali, i na trenutakupitali.

Međutim, sve to Aleksandra nije mnogo impresioniralo, on je imaodruge stvari na umu, i druge nedoumice koje Dženifer nije razrešavala, većih je naprotiv i prouzrokovala. Upao je u njenu sobu bez kucanja i zatekao jekako se upravo presvlači.

- Šta ti je, šta upadaš tako kao nenormalan?

203

- Ko je nenormalan to ćemo odmah da utvrdimo. Zašto si dala mombratu da te oblizuje?!

- Kako... Ja nisam...- Poštedi me. Ne znam zašto si to uradila, i ne zanima me. Prihvatam i

svoj deo odgovornosti, svestan sam da te već mesecima zapostavljam zbogobaveza, i tešim se saznanjem da koji ti god bili motivi, to ipak uradila iznekog osećaja sažaljenja. I meni ga je žao, brat mi je, kako god mi biliodvojeni sve ove godine. Hoću da krenemo od početka, želim daorganizujemo venčanje, da unapredimo ono što imamo ili što smo imali, dase ponovo zavolimo. Potrebna si mi, i ovom gradu si potrebna, i hoću dapostaneš moja grofica što pre.

Aleksandar joj je prišao i pre nego što je ona više mogla ijednu reč daizusti već je njegov jezik bio u njenim ustima, a njegove šake svuda ponjenom polugolom telu. Ljubio j halapljivo, kao da su neki suzdržani bes iiskontrolisana strast sada želeli napolje, što pre napolje, i veoma brzo senašao u njoj, jako i po nju sigurno bolno. Dženifer se samo prepustila, štozbog toga što je bila i dalje pomalo zbunjena, što zbog Aleksandrovogpomirljivog nastupa koji ga nikako nije karakterisao još od vremena kada sunapustili Ameriku. Dženifer je pokušavala da procesuira ovaj nagli dotokinformacija, Nikolu, ubrzano venčanje, oproštenje koje je dobila odAleksandra, i nije nikako mogla da se skoncentriše na vođenje ljubavi, niječak potpuno registrovala ni bol koji joj je parao stomak zbog siline sa kojomje Aleksandar prodirao u nju.

Razmišljala je dok je mogla, i unosila se u seks koliko je mogla, svedok nije spoznala, ovoga puta i zaista spoznala da je ovaj čovek na njoj, ovajlepi, inteligentni, šarmantni čovek na njoj, čovek koji je umeo toliko lepo dajoj laska i toliko ljubazan prema njoj da bude, koji je umeo silne priče ianegdote da joj ispriča, koji je umeo da je nasmeje, zapravo čovek koga onanije, niti će ikada moći da voli. Zašto? Nije imala ni najmanje predstave.Znala je da mu je nešto nedostajalo, nešto veoma, veoma važno što je onmorao da ima kako bi zadobio nju, i ona to nešto prosto nije pronašla.

Aleksandar je brzo završio, telo mu je postalo lepljivo i bio je zadihan,i Dženifer je povukla njegovu glavu na svoje grudi jer nije želela da joj ovajvidi lice, mogao bi da pročita šta se na njemu nalazilo, a za to jednostavnonije bila spremna u ovom trenutku. Zašto nije mogla da voli ovog čoveka?Kako je bilo moguće da je tako jako i neobuzdano volela jedno đubre poputKliforda Henlija, a nije mogla čoveka koji je pre dolaska u Crni Zaliv biosamo med i mleko, i koji je i sada očigledno bio zaljubljen u nju. Aleksandarje bio spreman da prođe preko jedne nepromišljenosti, Aleksandar ju je idalje želeo, i Aleksandra Dženifer nije htela ni sekunde u svojoj blizini, ne

204

posle ovog događaja sa Nikolom i razgovora koji su njih dvoje obavili.Svakako da se tu nije radilo o nekakvoj patetičnoj zaljubljenosti u Nikolu,već o nečemu što je Nikola umeo da probudi u njoj, umeo da raširi ponjenim grudima, a to je bila spoznaja ljubavne emocije prema Vladanu,Vladanu Bashik-u, kako je Dženifer izgovarala njegovo prezime. U Vladanaje Dženifer i definitivno bila zaljubljena, i to joj je sada postalo jasno dok jeAleksandar ležao na njoj, uveren da ga žena ispod njegovog tela i dalje voli.

*

Petar je sedeo za radnim stolom i čačkao nešto ispod elektronskogmikroskopa uz pomoć dva veoma tanka metalna instrumenta u trenutku kadaje Nikola ušao u njegov radni studio. Inače, Nikola je bio jedini koji je beznajave smeo da upadne u prostor koji je Petar nastanjivao potpuno sam evoveć treću nedelju. Petar je čitavu komunikaciju sa spoljnim svetomsprovodio preko Nikole, mada je naravno Aleksandar bio taj koji je trebaloda bude uz oca umesto obogaljenog Nikole.

- Imao sam žučnu raspravu sa Aleksandrom, došao je besan kod menei pretio sve i svašta. Za jednu stvar je bio u pravu, ovoj našoj dilemi moraćeubrzo da dođe kraj. Ni ja više ne mogu da izigravam poštara, oni njihovisumnjičavi pogledi su prosto užasni. Gledaju me bre ko poslednje govno!

- Ne sekiraj se sine. Biće to sve gotovo za koji dan. Mene više ništa neuzbuđuje, onoj mojoj dobro poznatoj veselosti i energičnosti konačno jedošao kraj. Ali valjda sve jednom mora da se završi. Samo što mi je nekakoživot prebrzo prošao. Stalno u nekom poslu, jurnjave, učenje, projekti,putovanja, vođenje poslova... Od jutra do mraka. Jedva sam čekao da svanekako bi nastavio nešto što nisam stigao da završim prethodni dan. I sve takoukrug. Valjda sam tako i odnos sa svojim ženama upropastio, premalovremena sam im posvećivao. A sa druge strane, pametan čovek bi se onedruge na vreme otarasio, ne bi čekao da prođe toliko vremena. I dozvoli damu se ovo desi.

- Opet nešto buncaš ćale. Često ti se ideje prelivaju jedna preko druge.- Paola je bila prelepa žena Nikola, da li sam ti pričao koliko ti je

majka bila lepa? Najlepša žena koju sam bio upoznao, bez ikakve sumnje.Otac je pristao da je uda za mene jer smo ga iščupali iz bankrota, naslediobogatstvo ali je bio i notorni kockar. Šteta za njega, a duša od čoveka ovako,sve dok ne uhvati karte u ruke. Pravi onaj italijanski plemić starinskog kova,pa ti maniri, pa držanje... Milina da gledaš takve ljude. I plakao na našojsvadbi, krokodilske suze lio za ćerkom. Kao da je znao. Mnogo lep čovek, imnogo vaspitan. Nema puno takvih danas.

205

- Petre, iskreno me to trenutno ne interesuje, zvučiš kao Raskoljnikov,samo sa lošim replikama.

- A nanotehnoligija tek. Kombinuje optiku i lasersku tehnoligiju, iomogućava materiji da se uređuje atom po atom, u koju god molekulrnustrukturu je potrebno. Nanotehnologija će dovesti do sup-mikroskopskerevolucije u svim oblastima. Nanotehnologija Nikola, upamti, tu ležibudućnost, tu leži naša prednost!

- Opet te ništa ne razumem Petre, prednost u čemu?- Polako. Samo polako. Pa mašine za megaiskopavanja, one će da nam

pomognu da se konačno probijemo kroz planinu i povežemo se sa ostalimsvetom kopnenim putem. Razumeš, ove mašine će koristeći lasere da istopezemlju ili stene u neku vrstu materije sličnoj lavi, i tako možemo daoblikujemo čvrste materijale kako bi nam pripomogli u konstrukciji kanala,drumova, pa čak i vodenih puteva. Neće više biti beskonačnog bušenja iodvoženja zemlje sa lica mesta. Zamisli, istopiš i oblikuješ deo planine kojiti je potreban, sjajno zar ne?

- O čemu li ti i ona Beti sve razgovarate, pitaj Boga.- Ma kakva Beti, do ove tehnologije se dolazi i bez Beti, treba samo

uposliti inženjere i obaviti par konstruktivnih eksperimenata. Svaka novamašina je komlikovana, dok ne naučimo kako radi i koji je to najbolji,najjednostavniji mehanizam za njeno funkcionisanje. Šteta što se nisiozbiljnije zainteresovao za tehnologiju, čuda bi ti se otkrila, veruj mi sinkobarem jednom u svom životu.

- Verovati jednom Crnojeviću je isto što i verovati zmiji zvečarki.- Da, da, znam da nisam bio dobar otac, znam. Mislim da je čak i vaš

deda Andreja bio bolji prema meni nego ja prema vama dvojici. Jesu našizakoni takvi kakvi su, ali nema tu opravdanja, nikakvog opravdanja za onošto ste postali. Šteta, tako lepi i pametni momci, mogli ste da držite svet podsvojim nogama, u ljubavi jedan prema drugom, kao braća, umesto što vamse ovo dogodilo. Pravo starijeg, obuka, odvajanje od porodice, nasledstvo,posao... C-c-c-c; niste to zaslužili, nijedan od vas dvojice to nije zaslužio.

- Ako ništa, ja sam barem pokušao da se otrgnem. To je više nego štosi ti ikada uradio. Interesovao te je samo novac za finansiranjemegalomanskih projekata, i ništa više. U ovom trenutku ti si i zvaničnopostao najgori grof u istoriji Zaliva.

- Da ti kažem, sa ponosom prihvatam tu titulu. Kad pogledaš, šta je tošto su grofovi Crnojevići uradili do sada: ništa, apsolutno ništa. Još jednepijavice u moru pijavica na ovom nakaradnom svetu. Otimali smo odlopova, ubijali ljude koji su i sami ubijali, okoristili se društvenim iprirodnim katastrofama, i tako opet nekom običnom čoveku stali na glavu

206

kao dodatan teret. Nema koristi od onoga što se presipa iz šupljeg u prazno,ne može da bude.

- Ti bre postade neki idealista pod stare dane. I još plus glumišnekakvo ludilo. A tvoj projekat spaljivanja sveta? Nemoj samo da mi kažešda samoinicijativno odustaješ od svoje životne zaostavštine?

- A kome da je ostavim? Aleksandru, toj maloj izdajici? On budalapati od nekih kompleksa moći i autoriteta koji su mu bili, po njemu naravno,uskraćeni tamo u Americi. Švrćkao se malo po takozvanim visokimkrugovima tamo i ludeo je što ga ovi nisu zarezivali. Preko noći je zaželeosav autoritet porodice Bokanegra, hteo da svima pokaže i dokaže koliko smomi u stvari jaki, kako sa nama niko ne sme da se zeza, zaboravljajući pritomda smo se mi uvek držali po strani, i da nikada nismo učestvovali udruštvenom životu drugih država ili civilizacija, čak i kada smo se sa njimamešali poput čuvenog nam pretka Marka Bokanegre. Previše se maliintegrisao u život tih Amerikanaca, usvojio je maltene sve njihovo, sve tenazovi vrednosti i neumoljivu kapitalističku etiku. Kako takvom jednomčoveku, izgrađenom i vaspitanom na američki način, utuviti u glavu jednuviziju koja daleko prevazilazi prirodni raspon njegovog života?

- Niko te nije bio po ušima da ga šalješ u Ameriku, zašto ga nisi držaobliže sebi? I drugo, svi grofovi su daleko više od tebe bili uključeni uvaspitanje svoje dece, ti kao da si mislio da će sve to samo od sebe da dođe, ida ćeš ti sa lakoćom da preneseš znanja i ideje na naslednika.

- Sećaš se kada ste bili mali, kako je Aleksandar bio nekako mek, savonako nežan i nestabilan na nogama, ti bi ga uvek obarao na zemlju i terao uplač, iako manji od njega. I tada sam još znao da si ti mnogo bolji čovek zamesto grofa od njega, bio si jači, ne samo fizički jer to se nadomesti. Ti sisećam se uvek delio sa njim sve što si imao, pa makar samo i malučokoladicu, uvek si ga terao da se igrate, izmišljao nove igre, dovodio Paoludo ludila svojim glupostima, bio si i darežljiviji i maštovitiji dvaput od svogbrata. Imao si i imaš bolje srce, čak i u tim kolicima.

Petru je suza krenula iz oka koju je ovaj slobodno pustio da teče, iNikoli je ovo bio prvi put da ga je video da plače. Svakako da slabost nijebila dozvoljena nijednom grofu, i nijedan grof nije ni samome sebi smeo daprizna da mu je potrebno duševnog oduška, da mu je potrebna topla reč izagrljaj, i razumevanje, i više ljubavi. Sada je sve nekako našlo izraza uPetrovim grudima, sve one progutane intimne nesreće koje je tako urednogutao i pakovao duboko negde u skrivene odaje svoje podsvesti, sada sunalazile izraza i želele napolje, makar samo u jednoj suzi, u tom jednomdragocenom trenutku slabosti; u tom jednom dragocenom trenutkuiskrenosti.

207

- Plači stari, nemoj više da se opireš, plači bar malo. Toliko sebeprisećamo da moramo da budemo Crnojevići da previše često zaboravimo dasmo ipak samo ljudi. Ljudi Petre, vreme je da postaneš, ili bolje reći vratiš usvet ljudi, vratiš čoveku u sebi, jer i previše si dugo leteo ka drugimgalaksijama i stvarima koje tek treba izmisliti. Hoćeš da stvoriš novi svetPetre? Hoćeš da uništiš ovaj postojeći? Priseti se samo koliko je to ljudiPetre, i zapitaj se da to možda nije zbog osećanja jedne duboke praznine?Postavi sebi prava pitanja Petre. Došla su ta poslednja vremena.

- Misliš da sam pogrešio Nikola? Reci mi, misliš da sam pogrešio?Hajde, ti si bolji čovek od mene, budi iskren sa ovim starcem.

- Mislim da ima drugih rešenja Petre. Možda će biti potrebne i tridesetbudućih generacija, ali mora da ima rešenja. Dokle god ima porodica i ljudipoput nas, uvek će postojati suprotstavljeni tabori i neka vrsta protivteže.

- Ali oni imaju neograničene resurse, oni mogu bilo koga da uništeako to stvarno požele, nemoj to nikad da zaboraviš.

- Zato ćemo mi da se stopimo sa njima. Da se ušetamo u centrenjihove moći jednom za svagda. Samo tako imamo šansu, ako smo i mi deoonih koji vuku konce. Tvoje rešenje je efikasno, ali nije bre ljudsko.Preklinjem te da se okaneš takvih fantazija, iz sveg srca te molim. Nemoj ijednog bogalja da odbiješ, pusti me da spasem ono što je ostalo od tvojeduše.

Nikola je zagrlio oca koji je u tišini držao bradu na njegovom ramenu,u jednom trenutku međuljudske topline koji je trebalo da bude takonormalan, a koji je opet bio tako jedinstven i redak u životima ove dvojice.

208

Dvadeset i šesto poglavlje

Bila je to jedna od onih prolećnih oluja kada se mešaju topao i hladanvazduh, i kada se kao rezultat nebo naelektriše do te mere da na priobaljudeluje kao da će da eksplodira. Grmelo je i sevalo neverovatnom žestinom, inarod se povukao po kućama i jedva provirivao kroz prozore koje nijedangrom nije imalo šanse da probije zahvaljujući Petrovim inovacijama, ali kojitakođe nisu ni najmanje ulivali sigurnost uplašenim Zalivčanima. Oni su ovuoluju sagledavali kao krunu loših znakova koji su se gomilali u poslednjevreme, i čvrsto su bili ubeđeni da će se po završetku ovog kijameta neštoveliko dogoditi, što i ne mora da znači da će biti dobro. Sujeverje dubokousađeno u srž svakog, i starije i novije pridošlice u Crni Zaliv, ukorenjeno tušto zbog nepostojanja zvanične crkve, što zbog brojnih opasnosti koje ovimljudima prete maltene neprestano zbog raznoraznih poslova po svetu, sada jedelovalo poražavajuće po svakoga jer su svi bili svesni da je porodicaCrnojević u rasulu, da ih je grof Petar doveo na rub propasti, i da je ovaoluja i konačno loše predskazanje po sve njih.

I kao da ni to nije bilo dovoljno, nego su na nebu počeli da sepojavljuju neki veoma čudni oblici koji su postajali vidljivi čim bi sevnulotamo gore, i koji su postajali sve jasniji kako je oluja dobijala na intenzitetu.Ljudi su logično pomislili da umišljaju na početku, ali kasnije su bivalidaleko ubeđeniji da se na nebeskom svodu i definitivno formiraju nekioblici, nekakvi znaci, koji opet sigurno nisu mogli da predskazuju apsolutnoništa dobro. Pojavljivali su se ukršteni mačevi, štitovi, starinski ratničkišlemovi, puške, topovi... nedvosmisleno su sivi oblaci formirali raznoraznevrste oružja koji su se samo pretvarali i pretapali jedan u drugi. Zatim, kadaje maltene čitav Zaliv stao prikovan za prozore i napeto iščekivao narednioblik, počelo je nešto još zlokobnije da se pojavljuje u obliku ljutitih,namrštenih i goropadnih lica nekakvih likova koji su svima delovali ipoznato i nepoznato, koji su na apsolutno sve koji su ih videli ostaviliizuzetno jak utisak, utisak kakav mogu da ostave još jedino prikaze mrtvihosoba koje se iznenadno i potpuno neočekivano katkad ljudima prikazuju.

Izlišno je govoriti o raznovrsnosti utisaka koja su besna nebeska licaizazivala u građanima Zaliva, dovoljno je reći da ih je nebo te večeri prepalokao nikada ranije u njihovim životima, nebo je u njima izazvalo tolikoogroman strah da je većina građana turobnog gradića podrhtavalo, plakalo,klimalo glavom u neverici i coktalo, sve samo nisu govorili i nisuravnodušno to posmatrali. Neka bradata i autoritativna lica su ih podsećala

209

na bivše grofove Zaliva u nastupima vatrenih emocija, neka lica su ihasocirala na njihove najgore košmare i najveće strahove, neka su prosto bilapreviše strašna za gledati, i sve to zajedno ih je nagonilo da misle na smrt,nesreću i tugu neshvatljivih razmera.

Petar je takođe posmatrao ovo olujno vreme i nebo, i njegovapercepcija nevremena i magičnih prikaza nipošto se nije podudarala sapercepcijom inteligentnih, ali suviše lakovernih građana Crnog Zaliva. Petarje svakako razumeo da su prikaze još jedno nedelo Starog Vrača, da je ovajiskoristio oluju kako bi svojim iluzijama još jednom preplašio ljude, i zadivno čudo ovoga puta je čak i uživao u idejnim rešenjima starčevih utvarakoje su zaista bile maštovite i velelepne ako im čovek priđe sa više estetskogstanovišta.

U jednoj nebeskoj utvari sačinjenoj od oblaka uspeo je nedvosmislenoda prepozna i svog oca Andreju, čoveka koji je zaradio pravo malobogatstvo za vreme Drugog svetskog rata, čoveka koji je bio suštasuprotnost od svog sina Petra, i koji je vladao dijametralno različito od svog,možda i preterano maštovitog sina, koji je doveo Crni Zaliv na ivicupropasti. Naelektrisana atmosfera terala je Petra na razmišljanje o svompragmatičnom ocu, na podsećanje na svoje početke koji su ga gonili sve višei dublje u neizvestan put naučnog otkrovenja kako su godine odmicale, inaravno da se Petar sada pitao da li je pogrešio, da nije možda previše olakostupio u svet u koji je stupio, da nije i previše hrabro zakoračio u budućnostkoja je podrazumevala anihilaciju postojećeg sveta, da se konačno nijeizgubio u silnom procesu svojih razmišljanja i ideja. Zašto nije izabraosiguran put svog oca Andreje, put u bogaćenje, investicije, širenje špijunskemreže, političkog uticaja na vlade najmoćnijih država, zašto kada je tosavršeno dobro uspevalo njegovom ocu koji je bio i hipohondar, i pomalomizoginista, i introvertan gotovo do ruba duševne bolesti, a Petar je bio iinteligentniji, i hrabriji, energičniji... Mogao je da utrostruči bogatstvo CrnogZaliva, mogao je da postane najmoćniji grof u istoriji, legenda poput velikogMarka Bokanegre, mogao a nije, jer se odlučio da služi viziji koja nadilazineposredni vremenski trenutak u kome je Petar živeo.

Ova Vračeva olujna predstava bila je i konačana potvrda Petrovogporaza, poraza jedne ideje, jednog života u koji je Petar uložio sve do svojeposlednje kapi krvi, svoje poslednje kapi znoja. Zašto? Odgovor nije mogaoda bude jednostavan, niti prouzrokovan jednom dominantnom životnomčinjenicom. Petar je tvrdoglavo gurao napred, nemilosrdno trošeći i sebe isvoje resurse, ali trošeći i svoj ljudski potencijal, gubio je ljude oko sebeneprestano, odgurivao svakoga jer Petar za ljude više nije imao vremena,više nije imao strpljenja. I ne govorimo samo o poslovnim odnosima i

210

ljudima koji nisu konstantno bili uz Petra, već sve, ili gotovo sve ljude iznjegovog neposrednog okruženja, čak i one najbliskije ljude od kojih jePetar mnogo učio i naučio, koji su bili članovi njegove porodice, članovinajbližeg kruga i naučnih i onih ostalih saradnika sa kojima je Petar usvakodnevnim aktivnostima bio u kontaktu. Gledao je kroz ljude, i to je čak ion sam primetio posle izvesnog vremena, pravo kroz njih i opet u nekunejasnu, maglovitu daljinu.

Na taj način je izgubio poverenje svojih sugrađana, na taj način jenepovratno izgubio ljude koji su u njega verovali, i na kraju, neminovno jemorao da izgubi i one osobe koje su ga volele. Petar je dok je gledao uolujno, iluzorno nebo, dok je tako premišljao, preispitivao, i opet razmišljaoo istoj stvari ili stvarima, i dok se tako besmisleno ali iskreno kajao, konačnodošao do poražavajuće i spasonosne spoznaje u isti mah, a to je ta činjenicačovekove ništavnosti koja mora kad tad da dođe do uma svakoga od nas, preili kasnije, činjenice koja više ubija što se duže odguruje iz svesti i pameti, ikoja se eto na Petra obrušila neverovatnom snagom i svom svojom žestinom.U životu jednog energičnog čoveka, čoveka koji je stizao na hiljade strana usamo jednom danu, u čoveku koji je shodno tome morao da umisli kako seništa bez njega ne može, i ništa se bez njega ne postiže, spoznaja sopstveneništavnosti i suštinske beskorisnosti je užasna, strašna do ivice bola, izasigurno gora od smrti.

*

Na Dženifer je oluja delovala umnogome drugačije u odnosu i naPetra, i na ostale Zalivčane. Nije tu bilo mnogo straha, Dženifer na krajukrajeva nije odrasla u Zalivu i ne deli sa Zalivčanima te maltene uraslestrahove u njihova bića, a nije bila ni spremna da samu sebe sumnjiči i da senervira, barem ne večeras. Ne, na Dženifer su bes prirode i električnapražnjenja koja su se svuda rasipala pružala dojam spokoja koji se,paradoksalno, uselio u grudi mlade Amerikanke. Njoj je večeras prosto bilolepo, i osetila se po prvi put od kako je pristigla u Zaliv da može da dišeslobodno, bez straha da će je neko posmatrati, da će je neko presresti i neštopitati, da će joj neko laskati ili prosto dosađivati. Osetila je i večeras dobilatu preko potrebnu dozu usamljenosti i vremena samo za sebe. Nije nprimetila koliko joj je bilo potrebno da se malo osami, da priušti malovremena samoj sebi, jer zaista se u poslednje vreme izuzetno mnogo trošila,razgovarala sa stotinama osoba, saslušala i preslušala na stotinenajraznovrsnijih problema, od onih najbanalnijih do onih najdubljih,najiskrenijih duševnih tegoba, i stvarno se evo već sat vremena osećala kao

211

da lebdi, iznad Zaliva, iznad Aleksandra, predstojećeg venčanja, iznad Petra,Nikole, Paole, Lene Travice, iznad svega ovoga. Osetila je dašak slobodekoji će je sačuvati od ludila, od sukoba strasti, sumnji i borbe, te neprestaneborbe...

Lebdela je iznad svega, sem iznad čoveka koji je i definitivno zauzeočeonu poziciju u njenom intimnom prostoru, čoveka u koga je ona,mukotrpnim ali sigurnim saznajnim procesom, shvatila da je zaljubljena.Nije prestajala da misli na Vladana, on je bio jedini koji je mogao da pokvarisavršenstvo spokoja kojeg je na kratko ostvarila, i zbog Vladana je Dženiferodlučila da istrči napolje u vrt, na kišu, da grmljavina i zveket kapljica vodepo olucima prekinu dotok misli koje su Vladanovu sliku uporno gurale uprvi plan. Izašla je kroz stari deo vile napolje, tamo nije u ovom trenutkubilo nikoga sem Paole koja se zaključala u sobu i odatle nije danima izlazila,tako da je mogla neprimećeno da izađe na kišu. Išla je kroz palme, redovelimunova, kroz patuljaste narove, juke, hebe, lavande i žalfije. Šetala jebezbrižno, iako je za tili čas bila mokra do kože, iako joj je vetar lepio kosuza lice i terao jezu u kosti. Bila je slobodna, na kratko, prolazno, ali slobodnapoput tih istih oblaka i tog istog lažnog vetra koji je nemilosrdno duvao u toranoletnje povečerje.

Uspela je čak i da prestane da na kratko misli na Vladana, nijeobjektivno ni mogla pored agresivnog vremena, i nije nikako mogla daočekuje da će Vladan zato misliti na nju kad je ona već bila sprečena.Najednom je munja sevnula i zasvetlila Vladanov lik koji je prepaoDženifer. Ustuknula je i htela da se povuče u stranu, kao da je nesvesnohtela da iznenadnoj prikazi napravi mesta za prolaz. Vladan joj je opreznoprišao i uhvatio za ruke.

- Dženifer, ja sam, Vladan!- Vladane, šta ćeš ti ovde?!- Krenuo sam po tebe, nisam očekivao da ću da te zateknem na kiši!

Pođi sa mnom, molim te, moramo da razgovaramo o nečemu jako bitnom!Hoćeš li?!

Dženifer je bila zbunjena, i Vladanovim neverovatnimpojavljivanjem, i zbog strepnje koju je osetila skroz do kostiju, pa je višemahinalno pružila svoje ruke Vladanu koji ih je spremno prihvatio. Krenulisu zajedno kroz vrt, puteljkom koji je vodio van kapija vile Crnojevića, aodatle su se uputili ka starom gradu koji je posle smrti Lene Travice idefinitivno ostao pust. Tamo bi njih dvoje imali savršenu atmosferu zarazgovor, a Vladan je već pripremio sobu u koju je nameravao da odvedeDženifer. Dženifer ga je bez reči pratila u stopu, bila je uplašena pošto je i

212

sama navikla da u Zalivu i zidovi imaju uši, ali bila je, tačnije osetila je damože da bude sigurna u ono što ovaj čovek ispred nje radi.

Stigli su do dvospratnice izgrađene u venecijanskom stilu i ušli nasporedni ulaz, Vladan ništa nije hteo da prepusti slučaju. Stigli su i do odajekoja je bila Lenina soba za spavanje, i ujedno prostorija u kojoj su Petar iona ko zna koliko puta vodili ljubav.

- Ovo je bilo Petrovo i Lenino ljubavno gnezdo, dopada ti se?- Fenomenalno je uređena. Pogledaj ti samo taj nameštaj, pa satenske

zavese sa svilenim vezom, božanstveno.- Lena je još kako imala ukusa. Ona se jedina dosledno opirala

promenama koje je Petar nametao. Samo ovde niko nije ušao još od njenesmrti, morao sam malo da počistim pre našeg dolaska. Mislim da se Lenaneće ljutiti što smo ovako upali, ona je žena znala šta znači ljubav.

- A vi ste to kao zaljubljeni Vladane?- Ja u vas? Još pitate. Smrtno gospođice Spring. I želim vas za sebe

pre nego postanete gospođa čoveka koji vas ne zaslužuje.- Ali ti si Vladane Aleksandrova desna ruka, mi nemamo budućnost

zajedno, i sve ovo je veoma pogrešno. Ti to razumeš sigurno bolje od mene.Ubili bi nas oboje, sigurna sam u to, naučila sam i ja par stvari o porodiciBokanegra.

- Da. Ako Aleksandar postane grof, sa akcentom na ovo ako.- Šta ti to planiraš? Jedini način da on ne postane grof je da ga ubiješ,

pa i tada bi sebi potpisao presudu.- Planiramo da uklonimo i Petra i tvog nesuđenog supruga iz Crnog

Zaliva. Još pre vašeg venčanja.- Gospode Bože, pa nećete valjda dotle da idete?! Ne, to ne sme da se

desi, ni jedan ni drugi to nisu zaslužili, a naročito Aleksandar! Ja ću učinitisve da to sprečim!

- Time što bi još večeras izvestila Petra o našim planovima samo biubrzala stvari. I pogoršala sudbinu čak i tvog obogaljenog prijatelja.Aleksandar je na putu, ako budeš ćutala, dobićeš barem priliku da se odnjega oprostiš, i ja ti obećavam da ću se potruditi da Aleksandar ostane živ,ali pod strogom kontrolom. U suprotnom on se s tog puta neće ni vraćati.Nikola će takođe biti pošteđen, ali moraš da držiš jezik za zubima Dženifer.Zato ti sve ovo i govorim, točak se već okreće velikom brzinom, više ni ti nija tu ne možemo mnogo da uradimo, i ja sam samo šraf jedne mašinerijekoja već godinama radi na uklanjanju porodice Bokanegra iz Crnog Zaliva.

- Ne, ne Bože, ovo je previše!!! Vi ste svi monstrumi! Pravimonstrumi!

213

- Stišaj se molim te. Govorim ti istinu Dženifer. I govorim ovde i otvom životu. Realnost, tvoja realnost je da ako ne budeš sa mnom,pridružićeš se Aleksandru u izgnanstvu. To sigurno ne želi niko od nas, ja tevolim, ja te iskreno i svim srcem volim Dženifer. Na tebe mislim od kakoustanem pa dok ne legnem, a vrlo retko preskočiš i moje snove. Obožavamte Dženifer. I želim da budeš moja supruga kada se sve ovo konačno budezavršilo.

- JA... Ja ne mogu ni da mislim sada, ovo je preveliki šok... Jedvadišem.

- Petar se zamerio vladama najmoćnijih država Dženi, i Petarposeduje superkompjuter koji ti isti moćni ljudi žele za sebe naravno. Da lisi stvarno mislila da Petar može u toj igri da pobedi? Misli na sebe Dženifer,sada je došlo vreme da misliš samo, i jedino na sebe. Ja duboko poštujemono što ti predstavljaš, tvoju nesebičnost, tvoju anđeosku dobrotu ispremnost da pomogneš. Ali u ovom trenutku je samo Dženifer važna, i nikoviše.

- Gospode, nekako nisam želela ni da pomišljam da je ovakavscenario moguć. Mislila sam da će Aleksandar brzo da preuzme kontrolu ireši ovu krizu. Samo ja se ni u tom slučaju ne bi udala za njega, shvatila samda ga ne volim, da ne mogu da ga volim. Ali tako mi ga je žao...

Dženifer je briznula glasno u plač i Vladan ju je prihvatio u naručje.Ovde više nije bilo mesta rečima, izgovoreno je i previše za svega nekolikominuta. Vladan ju je milovao po vlašnoj kosi i upijao njen miris, sada kadmu je Dženifer konačno bila sasvim blizu. Ona je plakala najpre jako,bukvalno je ridala dokle god je imala snage, a potom se postepeno stišavala,jednim sigurnim tempom umirivala i postajala pitoma kao jagnje. Vladan jeosetio pravi trenutak da joj podigne glavu sa njegovog ramena, da joj sezagleda u vlažne, crvene od plača, prelepe zeleno-plave oči, i da je poljubi,usnama, džentlmenski, sa dubokim poštovanjem. Čekao je da ona prihvatipoljubac, i kada se to desilo, Vladan je tek onda počeo da oslobađa svojustrast i krenuo da je ljubi, jezikom, po usnama, licu i vratu.

Dženifer se takođe predavala strasti koju je Vladan u njoj razbudio,nije imala ni snage da se opire, niti više ijedne celovite misli u glavi.Prepustila se Vladanu koji ju je podigao sa zemlje i preneo do Leninogširokog kreveta od tvrde orahovine i sa debelim dušekom napunjenimkvalitetnim guščjim perjem. Skinuo je njenu mokru jaknicu i bluzu, ljubio jepo grudima koje su se brzo ugrejale pod njegovim vrelim šakama i za trenoka oboje su goli ležali na krevetu, gutajući jedno drugo rukama, jezikom iusnama. Vladan je imao utisak da će proći kroz nju, kroz njeno prelepo telo,poželeo je da je stopi sa sobom, da je nekako upije, i da ona postane deo

214

njega, a u isti mah je i strahovao da će ona nekako magično nestati iznjegovog zagrljaja, ili još gore, da će se neko iznenada pojaviti odnekud iprekinuti ovaj magični trenutak o kome je mnogo, mnogo vremena maštao.

Zbog svega gore navedenog, Vladan nije puno čekao da prodre u nju,učinio je to silovito, što je i nateralo Dženifer da jako uzdahne, s tim što jojje ovaj Vladanov ulazak rado dočekan za razliku od Aleksandrovog, nekakoju je ispunio u samo tom jednom, snažnom naletu, naletu želje ovogmuškarca iznad nje. Vladan je nastavio da ulazi u nju gotovo nesmanjenomžestinom, sudarao se bukvalno sa njenim telom, i nije prestajao sve dokkonačno nije eksplodirao unutar Dženifer. Ona je sa svoje strane ignorisalabol, stegla ga je nogama što je čvršće mogla i zagrlila ga, jer trebalo joj jebaš ovo, baš ovako, nešto fizički zahtevno, u baš ovakvoj mešavini oštrogbola i zadovoljstva koji bi je naterao da se ne osvrće u glavi na nesreću kojaće se sigurno desiti, da ne gleda u svesti u ponor gubitka dragih osoba.

Vladan i Dženifer su nastavili da vode ljubav. Činili su još to punihsat vremena, bacajući se jedan preko drugog, ljubeći, milujući jedno drugo, iuporno želeći jedno drugo. Uzdasi zadovoljstva su se jedan za drugimsmenjivali, u ritmu spajanja njihovih tela, u ritmu koji je diktirala strast kojusu oslobodili posle meseci međusobnog privlačenja i čežnje za ljubavlju, uritmu njihovih srca. Voleli su se, i tako na kratko zaboravili na svet, nanesreću, na oluju koja nije prestajala da besni napolju, zaboravljajući i nasopstvenu svest, i savest.

215

Peti deo

Dvadeset i sedmo poglavlje

Vodili su ga kroz mračan, jedva osvetljeni hodnik u katakombamastare vile Crnojevića. Vladan je znao da je ovo i definitivno njegov kraj, dase iz podzemnih prostorija niko nije vraćao živ, ili ako se već vratio, to jebilo po izuzetno visokoj ceni. Osvrtao se i levo i desno, tražeći nekakavtračak nade, mogućnost izbavljenja iz inače bezizlazne situacije, i njegovmozak je radio svetlosnom brzinom u ovim trenucima. Razmišljao je i oopciji da potrči ka nekom od ulaza u mnogobrojne hodnike koji su seukrštali sa ovim kroz koji su oni prolazili, i koji su zajedno činili razgranat iveoma opasna lavirint iz koga bi retko ko umeo da izađe, ali koji je ujedno ijedini pružao nekakvu šansu. Razmišljao je, i odustao, ipak odustao poslemukotrpnog premišljanja. Odlučio je da se suoči sa grofom Crnojevićem, posvaku cenu koju bude morao da plati, najverovatnije i po cenu sopstvenogživota, zato što je osetio duboko u sebi da je baš ovakav ishod i pravičan, daje ono što će mu se ubrzo desiti itekako zaslužio, i da je sučeljavanje oči uoči sa svojim neprijateljem i dojučerašnjim mentorom jedini častan čin, anajverovatnije i poslednji pošten čin za koji će mu se u njegovom mladomživotu pružiti prilika.

Dva krupna mladića, momci koji su do juče bili pod njegovomkomkandom, a koji ga sada vode na milost i nemilost grofu Petru IIICrnojeviću, kao da su predosetili šta se njihovom bivšem šefu mota po glavi,i zgrabili su ga za mišice. Ako je do pre koji sekund i bila otvorenamogućnost za spasonosni beg, sada je definitivno bilo prekasno. Vladan jemorao da pogleda sudbini u oči i zadrhti pred plamtećim očima čoveka kogaje izdao. Naivno je prosto ušao u čitavu ovu priču oko svrgavanja lozeCrnojevića, malo zbog zaljubljnosti u Dženifer, malo zbog ličnenepromišljenosti, a malo i zbog uverenosti u Petrovu slabost koja je zaistadelovala verodostojno svima u Crnom Zalivu. Stara poslovica da je lavnajopasniji kad je ranjen opet se pokazala tačnom, i Vladan će biti međuprvima koji će bes lava osetiti na svojoj koži.

Uveli su ga u malu, četvrtastu prostoriju koja je jako zaudarala navlagu i ustajali vazduh. Ovde, baš u ovoj podzemnoj odaji su grofovi već

216

vekovima izdavali veoma važne naredbe, sve do Petra Crnojevića koji je iovu praksu ukinuo pošto ju je smatrao nepotrebnom. Govorio je kako je onsavršeno u stanju da izgradi maksimalno bezbednu prostoriju koju jenemoguće prisluškivati, i tako je po ko zna koji put ignorisao tradiciju svojihpredaka, opet na račun svog integriteta i autoriteta. Odaja je bilapolumračna, baš kao i hodnici kroz koje su maločas prolazili, ali je Petarupalio još jednu svetiljku kada je Vladan ušao, više mrak nije naročitoodgovarao njegovom oslabljenom vidu. Petar je bio suv i žut u licu,zapuštene brade i sa velikim, otečenim podočnjacima, što je sve ukazivalona ogromnu težinu briga koje su se sručile na njega, naročito u poslednjihpola godine. Ni Vladan, iako četrdesetak godina mlađi, nije sada mnogobolje izgledao, bio je bled i otečenih očiju, vidno je podrhtavao iako je želeoda se to ne primeti, i odeća mu je bila izgužvana i poderana zbog ogromnihšaka dvojice momaka koji su doveli Vladana.

- Sedi mali, vas dvojica ste slobodni.- Grofe, zar ne mislite da je bolje...- Ne brinite. Ostalo je toliko časti u ovom momku da ne nasrne na

starog čoveka. Slobodno izađite.Mladići su nevoljno poslušali grofa i izašli polako napolje. Ostali su

sami njih dvojica, mentor i učenik, otac i sin, a sada samo neprijatelji,stranci, ljudi sa suprotnih strana onog prostora koji razdvaja život i smrt.

- Znam da je prekasno grofe za reči, ja samo želim da izrazi svojeizvinjenje i duboko žaljenje zbog odluka koje sam donosio uperene protivvas. Molim vas da me razumete i prihvatite izvinjenje koje dajem u svoje, i uime svoje porodice, a onda ste naravno slobodni da činite sa mnom šta vamje volja.

- Misliš da ću da te ubijem Vladane? Plašiš li se?- Da, na oba postavljena pitanja.- I hoću, bez ikakve dileme. Tvoj strah je stoga bezrazložan, zašto se

plašiti nečega što se neminovno mora desiti. I što će se brzo završiti,obećavam ti brzu smrt.

- Hvala grofe.- Prihvatam tvoje izvinjenje, previše sam star da bih bio ljut na nekog

previše dugo, i obećavam da tvoja porodica neće saznati za tvoju sramotu.Reći ćemo da si stradao na opasnom zadatku, braneći porodicu Crnojević, aličuvajući živote i svoje majke i oca, kao pravi mali junak. Slažeš li se?

- Apsolutno.- Znaš, prvca lekcija koju si trebao da naučiš na obuci jeste da je sve

test, od početka do kraja, i mnogo duže si na probi nego što zapravo trajeobuka. Znaš li kako sam ja postao grof, Vladane? Ja sam mlađi sin svog oca

217

Andreje, imao sam i starijeg brata Vukana. Znaš šta nam je otac jednogadana rekao, dok smo još bili na fakultetima i dok smo još daleko bili jedanod drugog, Vukan je studirao u Rusiji? Rekao je da ko prvi ukloni onogdrugog, preuzeće mesto vladara Crnog Zaliva. Sva sredstva su dozvoljena, ijedan od nas dvojice mora da umre. Rođena braća Vladane. Morao sam daubijem rođenog brata, ili da budem ubijen.

A znaš li i kako sam ga ubio? Ja sam koristio prednosti tehničkihdostignuća, prisluškivao sam njegove ljude, pratio njegovo kretanje, uspeosam čak da dobijem i satelitsko praćenje onih šezdesetih godina, prekošpijunskog prototipa NASA-e koji se tada još uvek držao u tajnosti. Prvi samga locirao, i ubio iz neposredne blizine, gledajući ga pravo u oči. Mogao sami recimo eksplozivom da ga dignem u vazduh, ali bilo je veoma važno da jato učinim lično, i da ja budem poslednja osoba koju će Vukan videti živ. Ijoš jednu stvar ću da ti kažem. Mom ocu je bilo krivo što sam ja pobedio, onje smatrao da je Vukan bolji kandidat za grofa, i ne mogu sa sigurnošću datvrdim da je ovo njegovo uverenje bilo neopravdano. Ja sam pobediokoristeći tehniku, a ne uz pomoć sopstvenih sposobnosti ili briljantnetaktike, tako da se Andreja brzo pokajao što mi je pružio šansu, i do svogposlednjeg dana nije hteo da prihvati svet koji se menja, svet kojim će seubuduće vladati putem tehnologije. Ne novcem, ne ljudima, ne ni špijunima,nego isključivo tehnikom i naučnim dostignućima. Ja sam video taj svet joštada, i preživeo sam. Prošao sam test.

- Shvatam da sam ja pao na testu grofe, razumem šta hoćete da mikažete. Pao sam na ličnom planu pre svega. Dozvolio sam sebi da sezaljubim, prepustio sam se ambiciji, i gotovo iracionalno potcenio svogprotivnika, to jest vas. Nisam vizionar kao vi grofe i ja izražavam ogromnodivljenje prema vama.

- Ja svoje sinove nisam želeo na taj način da testiram. Išao samtradicionalno, po liniji rođenja i želeo sam da me Aleksandar nasledi kaostariji sin, učinio sam sve da ga obrazujem i pripremim za ovo mesto, ali onnije dorastao poziciji koja mu je rođenjem pripadala. Pao je na proveri, i jasam podbacio kao otac, nisam učinio dovoljno da mu usadim onajneophodni dodatan kvalitet koji bi ga učinio dobrim vladarom. Zato tajneophodni kvalitet poseduje Nikola, a on je bogalj. Jedan bogalj je prošaosva moguća testiranja, a nijedan od vas to nije uspeo.

- Još jednom se izvinjavam grofe. Oprostite mi makar u svojoj dušigrofe, molim vas.

Vladanu su se oči napunile suzama koje je sada jedva suzdržavao.Osetio se malim, jadnim, glupim, nedozrelim. Osetio je tako duboko žaljenješto nije pustio ovog starca u svoje srce, što se nije poneo kao sin prema

218

njemu, jer sve probe je mogao da položi bez ikakvih problema sem onogljudskog testa, probe njegove ličnosti koja se pokazala nedovoljnom idelimičnom, nepotpunom i površnom.

- Tebe sam izabrao za Aleksandrovog pomoćnika baš zato što sipokazao izvesne slabosti tokom obuke. Tvoje sposobnosti, kako fizičke, takoi inetelektualne nisu naravno dolazile u pitanje, ali zato jeste tvojasentimentalnost, u porodičnim odnosima, ali i tvoja preterana slabost premaženama koja nije mogla da prođe neopaženo. Tačno je da je neophodno daKapetan Garde poseduje ljudski kvalitet, da je sposoban za samilost i toplureč, kao uostalom i sam grof, ali element čvrstine zahteva i apsolutnukontrolu razuma nad emocijama, jer svi mi osećamo, patimo, tugujemo, i svimi nemamo iste mehanizme kontrole. Žene sa kojima si bio bile su preteranorečite u pozitivnom opisu tvog odnosa prema njima, što nikako nije dobro, abio si i preterano vezan za oca kojem si ti sve na ovom svetu. Ja to poštujem,kod običnih građana, ne i kod čoveka od koga zavisi život mog naslednika.Voljene osobe oduzimaju od čoveka, od njegovog vremena, volje, odnjegovog potencijala, a ti si Vladane jednostavno čovek koji može i i ume toda čini, ume da voli.

- I taj kvalitet me diskvalifikuje kao dobrog Kapetana. Sada mi nekestvari postaju jasnije, Marko Starović je po svemu sudeći bio bolji kandidat,a vi ste izabrali mene. Marko je taj sirovi potencijal, zar ne? Može sve danauči, sem da nekoga iskreno voli.

- Baš tako. Ne kažem da je to odlično, daleko od toga. Međutim, to jei jedini provereni recept za preživljavanje.

- Kako ste saznali grofe za moju izdaju? Imam prava bar toliko daznam.

- Imaš, naravno. Nanotehnologija Vladane. Zar si stvarno mislio dasam izgradio na hiljade objekata, a da nisam u njihove zidove stavio sve štomi je potrebno da o svakom znam apsolutno sve? Imam mikroskopski maleprisluškivače i transmitere zvuka u svakoj sobi u Zalivu, u svakomnjegovom zidu, i nemoguće ih je pronaći bez najsavremenije opreme koju zasada samo ja posedujem. A ugradio sam i implante pod kožu Zalivčanimajoš pre desetak godina, ti si tada bio jo dečkić, sećaš se one epidemijeafričkog gripa koju su mornari izazvali? Vakcinacijom sam rešio dvaproblema jednim udarcem. Implant je toliko sitan da je nevidljiv zastandardne mikroskope, potrebna je daleko osetljivija oprema za njegovolociranje.

- Dakle znali ste sve od početka. Pa zašto onda niste zaustavili Vračana vreme, zašto ste pustili da stvar ode ovoliko daleko? Zaliv jeste dovedenna rub propati, to je prosto činjenica.

219

- Daj neprijatelju utisak da si slab. Pusti ih da te grickaju, neka malokrvariš, preživećeš, i napadni ih taman kada pomisle da si gotov. Tu taktikuprimenjujemo već trista godina sa velikim uspehom. Svaki, ali bukvalnosvaki neprijatelj koga smo imali u prošlosti nas je potcenio, i to je jedinirazlog zbog koga još uvek nismo poraženi. Iznenadili bi ih u prvommomentu opuštanja, i zadali fatalni udarac. Ljudi su slabi, gotovo svi, i nijeih teško prevariti, a slabi su zato što su sebični i svaki gleda sopstveniinteres. Svi takozvani veliki igrači igraju na račun slabosti drugih, a i sami suništa, i Bokanegre su to dokazali na stotine puta. Učiniću sve da todokažemo i sada.

- Uvek korak ispred drugih.- Uvek korak ispred svih. Ne sme ništa da te iznenadi, i ne smeš

nikada da misliš samo na sebe. To otupljuje percepciju, guši spektar tvograzmišljanja, umanjuje te kao čoveka.

- Imao sam još puno toga od vas da naučim grofe.- Imao si sine, imao si. I Aleksandar je imao takođe. Otišao je do one

male izdajice Majkla Magde, pripremaju navodni završni udarac.- Zašto me još uvek držite u životu, na koji način bih ja još mogao da

vam pomognem?- Tražim krticu u svom timu koji servisira Beti. Ime Dušana Delije,

koje ti je Vrač dao, ne odgovara istini, Delija je proveren nekoliko puta, nepostoji ni najmanja šansa da je on krtica. Došli smo i do imena VukanaTeofilovića kao potencijalno sumnjivog, i ni on se ne uklapa u profil.

- Ja samo znam ono što mi je Vrač rekao, ne znam kako bih ja tumogao da vam pomognem.

- Približićeš se Vraču koliko god je to u tvojoj moći. Samo ni Vračnije nimalo naivan čovek, on je recimo namerno pustio ono pismo da budepresretnuto, on je i želeo da tebe uvuče u svoj plan mog svrgavanja. Vračtakođe zna da ja čitav grad prisluškujem, nema šanse da on glasno izgovoriime svog čoveka, kao što nema šanse ni da de će da poveruje u tvojuiskrenost. Zna taj lisac da ću ja možda da pokušam da te izvrbujem, nego tone menja činjenicu da bi ti trebalo da se krećeš što bliže njemu. Vrač očekujekontraudar i gard mu je podignut, jedino tačno vreme ne zna kada ću daudarim. Ti se naravno ponašaj kao da se ništa važno nije desilo.

- Meni nikako nije jasno zašto vi dozvoljavate da se stvari tolikootrgnu kontroli, a unapred ste maltene znali svaki potez koji su Vrač iAleksandar povukli protiv vas. Zašto ne ubijete Vrača, šta se čeka?

- Vrač mi radi o glavi ispred nosa zato što zna da neću da ga diram svedok ne saznam imena svih njegovih naredbodavaca. Magda je uticajan, ali isamo pijun, Crnoj Gardi su potrebne velike sume novca, a naročito za dalji

220

razvoj naše male Beti. Moram da lociram izvore Magdinog novca, usuprotnom bih svom nasledniku ostavio i jedan ni izdaleka dovršen rat kaozaostavštinu. Moj plan je bio da uklonim sve koji su na neki način imalipretenzije na superkompjuter, i da onda naravno pokušam da zadržim Betisamo za sebe. Servisirali bi je isključivo moji inženjeri, i to bi označilo izvaničan početak projekta preseljenja na novu planetu. Ne mogu ništa sasigurnošću da tvrdim, Beti se tek razvija u samostalnom razmišljanju, noipak moja prognoza je da bi za oko stotinak godina tehnologija bilaobezbeđena za tako grandiozna projekat.

- Želite da Bokanegre zavladaju svetom? To je krajnji cilj vašihnapora, je li tako?

- Želeo sam do skora, da. Sada više nisam tako siguran, stvari nikadane ispadnu baš onako kako smo ih mi zamislili. Projekat te veličine može daima na hiljade nepredviđenih okolnosti, a i osnovna filozofska postavka mije pomerena iz ležišta. Videćemo na kraju šta će da bude, ništa jošdefinitivno nije odlučeno. Tvoj zadatak je da pratiš Vrača trenutno, gde godovaj bude išao.

- Da bih ga ubio kad bude došlo pravo vreme. Znam da više ne moguda vam ponudim svoju reč, ali uveravam vas da neću ponovo da vasrazočaram.

- I upotrebi sve svoje znanje da saznaš ko je taj Vračev čovek.Posledice bi bile ogromne kada bi neko preneo informacije iz Beti u MagdinInstitut u Švajcarskoj.

- Daću sve od sebe grofe. Upamti, sada igraš samo za čast. To je svešto ti je ostalo, i što će ostati iza tebe.

- To mi je savršeno jasno. Biće učinjeno.

*

Dženifer se nalazila u mentalnom i emotivnom haosu koji su izazvaladešavanja u poslednjih nekoliko dana. Najpre je saznala da je Aleksandarbez njenog znanja zakazao venčanje za samo sedam dana, i da stvar budegora, otputovao je negde ne davši šansu Dženifer da se sa njim objasni uvezi svega. Pripreme po gradu su uveliko započele po Aleksandrovomnaređenju, krojačica joj je jutros na silu maltene uzela mere za venčanicu, aveliki hol vile Bokanegra bio je već ukrašavan cvetnim vencima, svilenimtkaninama i ostalim ukrasima iz najrazličitijih krajeva sveta, od Kine doBrazila. Dženifer su počeli da izluđuju neprestani osmesi i čestitke koje sujoj upućivali sa svih strana, a zbog njenog naglog porasta popularnosti ugradu nije bilo prosto čoveka koji joj se barem jednom nije široko osmehnuo

221

i poželeo sve najbolje. Dženi nije znala ni kuda više da se sakrije od silnihljudi jer joj je bilo muka od svega, i imala je utisak da se nalazila u nekakvojzoni sumraka iz koje bi valjda već jednom trebala da se probudi.

Naumila je da ode do jedinog mesta gde apsolutno nije bilo šanse ovihdana da sretne ijednog Zalivčanina, naročito ne od kad su ljudi shvatili da seoko tog prokletog kompjutera i vodi ovaj rat sa celim svetom. Dženi je izašlaiz kuće i taman prolazila kroz vrt kada ju je odjednom presrela PaolaBokanegra, vrlo bleda u licu, raščupana i neuredna, upravo onakva kakvanikada nije bila u čitavom svom životu. Dženifer se bukvalno uplašila odnjene, u najmanju ruku neprijatne pojave. Jedino je par svetlih očiju i daljesijao jednim jedinstvenim, lepim sjajem, iako pomalo čudnim ovoga puta.

- Paola, otkud ti ovde?!- Pođi sa mnom Dženifer, molim te. Neću da te zadržavam duže od

petnaestak minuta.- Ja... Taman sam krenula... Nebitno, za tebe uvek imam vremena.

Kuda ćemo?- Idemo u stari deo vile.Dženi je poslušno krenula za Paolom, drhteći usput, i razmišljajući šta

li ova žena sada želi od nje, posle tolikog vremena provedenog u apsolutnojizolaciji i prekida komunikacije sa svakim. Plašila se sada Paole, bilo jenečega previše čudnog u vezi nje, i to ne samo u njenoj pojavi. Imala jeledeno hladan izraz lica i govorila je neprirodno mirnim tonom, poput nekogpoluživog stvora kome je nešto značajno od života oduzeto. Išli su dugačkimhodnikom koji je Petar izgradio u svom stilu, modernom, malo neobičnom ibelom poput prvog snega, dok nisu stigli do masivnih dvokrilnih vrata oddebele orahovine koja su vodila u Paoline odaje. Paola se, kao što je većpoznato, nikada nije prilagodila Petrovim novitetima, malo zbog inata, malozbog tradicionalnog obrazovanja rezervisanog za visoku klasu, a nešto izbog toga što je smatrala da će sve te džidža-bidže samo nevolje da imdonesu, što i nije bilo daleko od istine kako se ispostavilo.

Uvela je Dženifer u malu odaju, zamračenu i osetno vlažnu, u kojoj senalazilo svega par predmeta, jedna ikona Svete Bogorodice na kojoj ona držimalog Isusa i gde iznad njih stoji sveti arhanđel Gavrilo, a ispod ikone jedanred upaljenih sveća zavučenih u malo drveno korito ispunjeno peskom.Paola je kleknula i zamolila Dženifer da učini isto.

- Hajde da se zajedno, u tišini pomolimo. Za spas našu i naših, Božijapomoć nam je itekako potrebna u ovim vremenima.

Dženifer je poslušala, isprva nevoljno jer joj je ovde bilo hladno ineprijatno, ali je poslušala, zatvorila oči i u sebi izgovarala sve one molitvekoje je naučila još kao sasvim mala u katoličkoj crkvi u koju su redovno

222

odlazili njena majka i ona. Setila se svoje majke ovde, njene lepote, njenenežnosti i dobrote, zbog koje su je muškarci toliko puta prevarili i još višeputa iskoristili. Udala se najpre za alkoholičara koji ju je ostavio, pa zavlasnika jedne omanje kafeterije koji ju je maltretirao još i više, da bi nakraju, sa ćerkom i dva kofera, spas našla kod svog brata Sema, koji ih jeprihvatio i naučio putevima vere. Majka se više nije udavala, zaposlila se iposlala ćerku na školovanje, a zatim se i sama zamonašila i postala deokatoličkog reda u gradiću u kome je Sem uspeo da je spase od nedaća iporaza bračnog života.

- O čemu razmišljaš Dženifer? Koga si se najpre setila?- Setila sam se majke, i kada sam je poslednji put posetila. Ona se

zamonašila žena, u manastiru je već pet godina. I ja sam je uvek u oči lagalada sam srećna sa prvim mužem. Čak i onda kada me je Klif najvišemaltretirao. Mislim da je znala i da je ćutala. Ne znam zašto sam bilaneiskrena sa tada jedinom osobom koja me je iskreno volela. Ne želim višeda budem neiskrena, ne sa osobama do kojih mi je stalo. Nikada više.

- I ne treba da budeš. Ja sam ostala uz Petra ne zato što sam gabespogovorno volela, a jesam ga volela uvek, već zato što sam bilaneiskrena sa sobom. Trebala sam da ga ostavim, pa makar me i ubili, doksam još imala šansu. Ne vredi živeti u zabludi, u jednosmernoj ulici gde ćešti uvek davati a vrlo malo će ti se vraćati, treba biti hrabar Dženifer.Zato samte ovde pozvala. Ne udaj se za Aleksandra ako ga ne voliš, ne čini to sebi.Videla sam, krišom sam te posmatrala, oprosti, kako gledaš malog Bašića, sakoliko topline i iskrenosti u očima. Za to vredi živeti, za to treba sve iza sebeda ostaviš, po cenu svega što si do tada držala najbliže srcu. U suprotnom,možeš da završiš poput mene, kao ubica jedne nevine osobe koja je zgrešilajedino to što je postojala, i što je pokušala, baš kao ja, da voli.

- Govoriš o Leni Travici?- Da, baš o njoj. Sve molitve ovog sveta mi sada neće pomoći da se

iskupim. U svakom slučaju, moja poenta je da bez ljubavi možeš samo dazavršiš u zločinu, možda ne ovako strašnom kao mom, ali sigurno u nekojvrsti zločina koji će biti poguban po tebe ili ljude oko tebe. I to je apsolutnostrašno kad ti se dogodi.

- Ja ne volim Aleksandra. Ne želim da se udam za njega i nameravalasam to da mu kažem pre nego što je iznenada otputovao. I takođe znam dami više neće dozvoliti da budem sa Vladanom, iako mislim da ga volimsvim srcem. Ti meni kaži kako da budem hrabra u ovako bezizlaznojsituaciji.

- Ja ću da vam pomognem. I Zalivčani će da vam pomognu, previše sute zavoleli. Otvorili su se ka tebi, skinuli konačno one licemerne osmehe i

223

priznali šta ih zaista tišti. Učinićemo sve što je u našoj moći, a tebi preostajeda razgovaraš sa Aleksandrom, objasni mu, razumeće, i oprostićevremenom. Daće ti slobodu, ti još uvek nisi postala Bokanegra, ima vremenaza tebe, ne podležeš njihovim zakonima još uvek.

- A Vladan? Zakleo se Aleksandru na vernost, lično ga je Petarizabrao posle silnih obuka.

- Taj deo prepusti meni. Zaklinjem ti se pred ovom ovde ikonom usvoju iskrenost. Želim da moji sinovi budu srećni koliko god je to moguće, ine želim da gledam kako se istorija bez ljubavi nastavlja u nedogled u našojporodici. U čitavom ovom gradu. Promene partnera, ljubavnoice... Kakve suto samo gluposti, kome je bre to stvarno pomoglo. Samo trenutak sreće izadovoljstva, i ništa više od trenutka. Prolazno, sujetno, sebično, i naprostoglupo. Život bez iskrenosti je prosto glup!

Paola je zaplakala i Dženifer je pohitala da je zagrli i uteši.- Ne plači Paola, ima još vremena da se stvari promene. Ima još toga

što možeš da učiniš za mene, za Aleksandra, pa i za Petra. Nemoguće je daon isključivo tebe drži odgovornim za smrt Lene Travice. Razgovaraj saPetrom, nađite mir koji će oboma da koristi, mir koji vam je neophodan.

- Znam Dženi, čeka nas taj razgovor. Samo malo je kasno za mir ispokoj koji smo barem sada u starosti trebali da dostignemo, posle jednogživota ispunjenog trzavicama, ljubomorama, i svim tim neiskrenim rečima.Prosto je kasno Dženifer, ja Petru mogu čak i da oprostim, može čak i onmeni da oprosti, i mi sada nikako ne bi mogli da gledamo jedan drugog ni satrunkom ljubavi. Umrlo je sve, i moje srce je umrlo, i sada osećam samokajanje i želju da se makar malo iskupim. Da barem ne dozvolim još jednusudbinu sličnu mojoj. Pomoći ću ti Dženifer, daću sve od sebe.

- Petru i Aleksandru su pozicije ugrožene, barem tako ljudi pričaju.Plašim se Paola, strašno se plašim onoga što može da se dogodi. A pripremeza venčanje su uveliko u toku u sred ovog ludila. Izludeću od ove situacije.

- Znam, imaš uplašen pogled koji mi nije promakao. Ovo je i prvi putda te vidim uplašenu od kako si došla u Zaliv.

- Kako sam ja samo drugačije zamišljala ovaj grad, svoju vezu saAleksandrom, sve ovo... Plašim se jer ne znam šta će da se dogodi, ništa odmene ne zavisi.

- Strpljenja dete. Budi strpljiva. Još samo malo i biće sve jednomgotovo, ova agonija i predugo traje.

224

Dvadeset i osmo poglavlje

Ilajdža Tomson je sedeo u luksuznoj kožnoj fotelji u velikoj bibliotecivlasnika American Petrol-a Vinstona Kroforda, a pored Kroforda sastanku jeprisustvovalo još deset uglednih američkih biznismena, sa vlasničkimudelom u punio bogatih američkih korporacija, od General Electric-a, dobankarskih i investicionih institucija od izuzetnog značaja za američkuprivredu. Tomsonu je ukazana velika čast da je imao priliku da govori predovim skupom, i da uopšte bude deo ovako probranog društva koje se i nijesastajalo bez nekog veoma značajnog povoda, i kada su obično na desetinemilijardi dolara nalazile neke nove puteve i nove namene.

Vinston Kroford, čovek čije je bogatstvo magazin Forbs procenio na32,4 milijarde dolara, otvorio je sastanak rečima dobrodošlice i odmahnajavio Tomsona kao prvog govornika.

- Znam da ste svi vi ovde veoma zauzeti ljudi i da vas odvajamo odveoma važnih poslova. Pozvao sam vas kako bi saslušali ovog čoveka, inačezamenika direktora Centralne Obaveštajne Agencije, da nam izloži detalje ojednom projektu koji su naučnici nazvali prosto „Beti“, a koji ima potencijalda bude revolucionarna stvar u svetskim okvirima. Ne bih ja više da dužimna temu o kojoj imam samo površne informacije i odmah reč prepuštammister Tomsonu.

- Hvala, mister Kroford. Odmah ću da vas upoznam sa Beti, ukratkoda vam pojasnim istorijat njenog razvoja, i posebno ću da se zadržim nanjenim ogromnim potencijalima koji samo mogu da budu još veći, i jošznačajniji u nekoj doglednoj budućnosti. Dakle, Beti je naziv programa kojije za cilj imao da razvije prvi pravi sistem veštačke inteligencije u svetu, daomogući jednom kompjuterskom sistemu da samostalno donosi zaključke, asamim tim i bez ljudske pomoći da obavlja istraživanja koja mogu da buduod izuzetnog značaja za trasiranje daljeg tehnološkog puta čovečanstva.

Program su inicijalno osmislili čovek pod imenon Petar Bokanegra, zakoga ste možda i čuli, i ugledni naučnik doktor Majkl Magda, neformalni šeforganizacije Crna Garda, za koju ste siguran sam čuli zato što ste imzasigurno priložili izvesna sredstva u jednom trenutku svojih života.

- Ne izvesna, nego sam im dao tačno sto miliona dolara, oslobođenihporeza, a eto čak im ni ime šefa ne znam. Samo zato što sam čuo da mogu daočekujem velike rezultate i ogroman novac od razvoja nekakve tehnologije.To je bilo pre desetak godina, i ja od tada ni centa nisam video od svognovca, a kamoli zarade. Koliko se sećam, pare sam dao opet na vaš nagovor

225

Vinstone - ubacio se Rupert Bredli, vodeći partner investicione bankeBradley & Shaw iz Njujorka.

- Razvoj ima svoju cenu mister Bredli, ja sam uložio tri puta više odvas i još uvek čekam povraćaj novca. Saslušajmo do kraja mister Tomsona,čovek je tek započeo priču.

- Dakle razvoj veštačke inteligencije u režiji doktora Magde i PetraBokanegre traje već skoro četiri decenije, na projektu je stalno angažovanooko dve hiljade naučnika i inženjera koji razvijaju i pothranjuju sistemsvežim informacijama, a Beti je pre oko pet godina i definitivno postalasposobna za samostalno razmišljanje, i otada je uspela da izmozguje nadesetine značajnih otkrića i unapređenja kompjutersko-tehnoloških sistemakoji se već uveliko koriste. Beti je najsavršeniji kompjuterski sistem danaspoznat čoveku, i od Beti zavisi kojim će se tempom unapređivati tehnologijau savremenom svetu, ako se program unapređenja i održavanja Beti nastavi.

- Može li to malo razumljivijim rečnikom mister Tomson, tatrabunjanja nama ne znače mnogo - ponovo je nestrpljiv bio Bredli.

- Navešću vam par konkretnih dostignuća male Beti. Uz pomoćveštačke inteligencije Petar Bokanegra je usavršio način proizvodnjenuklearnog oružja, i on tom tehnologijom snabdeva Iran unazad većnekoliko godina, čime su faktički Iranci uspeli da preskoče decenijeuzaludnih pokušavanja, i uz pomoć koje su došli na korak od izrade prveprave, funkcionalne nuklearne bombe.

- A to je taj tip što snabdeva Irance, a i mala Beti je u to umešana.- American Petrol je već izgubio blizu šest milijardi dolara zbog

sankcija nametnutih Iranu od strane naše administracije. I pored svih kršenjapravila, gubimo veliki novac, uključujući i vas mister Bredli, mnogo većinego što bi eventualno uložili u razvoj veštačke inteligencije - pojasnio jeKroford.

- Takođe, Beti je uspela da, na doduše kratak period, zadrži atomeantimaterije dovoljno dugo kako bi počela da proučava njihova svojstva iponašanje. Antimaterija bi gospodo mogla da predstavlja najveći izvorenergije poznat u prirodi, i kada bi čovek naučio da je kontroliše, mogli bi dadobijemo neograničenu moć u svojim rukama, mogli bi da putujemo doudaljenih zvezda, ili da posedujemo oružje o kakvom dosad niste ni sanjali.Veštačka inteligencija gospodo može da preskoči generacije i generacijepostupnog naučnog istraživanja i ja vas uveravam da ko bude držao ključBetinih tajni, imaće nezamislive resurse na raspolaganju, od potpunekontrole izvora energije, ljudi, novca, pa do budućih otkrića koja ćekonstantno menjati svet.

226

- Vinstone, ja ovde nisam došao da slušam bajke i neka proročkapredviđanja koja će se „možda“ desiti za nekih sto, dvesta godina posle mojesmrti. Šta mene briga šta će da bude za dvesta godina, malo mi je kasno dapostanem i vizionar.

- Mister Bredli, koristi od ulaganja u Beti možete da imate već poslenekoliko meseci, a ne vekova. Nastavite mister Tomson.

- Doktor Magda u ovom trenutku čini velike napore da obezbedifinansijere za dalji razvoj veštačke inteligencije i mogu vam reći, na osnovuproverenih operativnih podataka do kojih su moji ljudi došli, da mu uopštene ide loše i da se na njegovom spisku već nalaze tridesetak vrlo moćnihameričkih, nemačkih, pa čak i japanskih i kineskih poslovnih ljudi. Vimorate da shvatite da će Beti kroz inovativna rešenja u proizvodnjinajraznovrsnijih artikala, od ogromnih mašina do mikročipova, krozusavršavanje robotizovane proizvodnje, da ne pričam o razvoju medicine,industrije lekova, hemijske industrije koja će revolucionalizovatiproizvodnju hrane i mnogo čega još, uvesti nova pravila igre koja ćezahtevati brzinu i još veću koncentraciju kapitala. Ako se presporo budeteprilagođavali i ako ne ispratite tempo novina koje konkurencija budeizbacivala na tržište, vrlo brzo ćete propasti i vaše bogatstvo će se vremenomistopiti. Možda ne za vašeg života mister Bredli, tu ste verovatno u pravu, aliza vreme vaših naslednika sigurno jer nećete imati gde da investirate novac,prosto taj novac nikome neće trebati. I vi ste mister Kroford svesni da baš inema neke budućnosti u eksploataciji fosilnih goriva, da se svet rapidnomenja i da novac treba investirati u znanje. Samo u znanje gospodo, i bićetebogatiji nego što ste ikada zamišljali. Odlučite da ne investirate u znanje i dasamo održavate svoje pozicije koje trenutno zauzimate, i verujte mi da će onikoji budu imali više vizije da vas preplave kao cunami.

- Kažite vi meni Tomsone zašto nijedna vlada u svetu nije pokrenulaprogram razvoja veštačke inteligencije onako ozbiljno kako je to učinio tajBoka... nero... ili kako se već zove? Da li je moguće da su dva čoveka samapostigla toliki uspeh?- upitao je Rupert Bredli.

- Petar Bokanegra je pružio garancije da nijedna vlada na svetu,nijedna finansijska institucija i nijedna poslovna ustanova, neće imati pristupsuperkompjuteru kada jednom već bude profunkcionisao. To je tajnojorganizaciji naučnika dalo sigurnost i finansijsku potporu koju im je opetPetar Bokanegra pružio. Doktor Magda je bio terenski organizator čitavogposla, i u radu na Beti se priključilo na hiljade stručnjaka koji su se sa punoentuzijazma bacili na posao. Posle četiri decenije rada, eto stiglo se doznačajnih rezultata.

227

- Hoćete da mi kažete da ni naša vlada, sa gotovo neograničenimfinansijskim sredstvima nije mogla da napravi isti posao i da zaposli parhiljada kefala na jednom projektu? Pa je li vi znate koliko je ljudi radilo naprvoj A- bombi?

- Majkl Magda je genijalan čovek, mister Bredli. I Ajnštajn je biosamo jedan čovek, pa se dosetio nekih veoma korisnih stvari. Entuzijazam zarazvoj veštačke inteligenciije je značajno opao na Zapadu kad su seistraživači suočili sa masivnošću posla pred njima. Niko nije hteo dainvestira u nešto zašta treba tako mnogo vremena da donese bilo kakavprofit. Petar Bokanegra je uložio ogroman novac, i Magdina sposobnost jeuspela da uloži u projekat bar još toliko preko raznoraznih donatora. Da libiste vi mister Bredli uložili u jedan apstraktan naučni projekat dvadeset ipet milijardi dolara, koji će možda dati neke rezultate za nekih četrdesetgodina? Velika većina ne bi, i zato je Bokanegra uspeo tamo gde drugi nisu.

- I sada se taj doktor i Bokanegra bore za vlasništvo nadsuperkompjuterom?

- Da, Magda sakuplja potencijalne saveznike, i njihov novac, a ujednopokušava i da ukrade najvažnije Betine softvere iz Bokanegrinog dvorišta.

- O.K. mister Tomson. Vreme je da pređemo na konkretne stvari.Koliko je to novca i ko će da bude garant naših investicija?

- Želimo po milijardu dolara od svakoga od vas, mister Kroford. To jeneki početni minimum koji nam je potreban za dalji razvoj superkompjutera.Plus mesto direktora CIA-e koje ćete, nadam se, uspeti da nam obezbeditekako bi mogli da zaštitimo Beti od potencijalnih napada.

- Milijardu dolara? Kada mogu da očekujem povraćaj novca, negovorimo ovde o sitnišu već o kešu, o milijardu dolara u kešu - već seunervozio Rupert Bredli.

- Za manje od godinu dana. Beti će vam dostaviti tehnologiju čija ćevrednost biti ekvivalentna investiciji svakoga od vas, i to za jedno desetakmeseci po našim prognozama. Posle toga, govorimo o čistom profitu.

- O kojoj vrsti tehnologije je reč - uporan je bio Bredli.- Kompjuterski softveri, nanotehnologija koja će uveliko izmeniti svet

mobilne telefonije, računara, televizije i ostalog, novine u farmakologiji, odkozmetike do ozbiljnih lekova, pa zatim roboti, i da vam ne govorim dalje.Naravno, da nikada ne zaboravimo rad na kontroli antimaterije koji mora dapostane jedan prioritetni i vrlo sistematski projekat na duže staze. Pošto bi višto pre hteli da vidite svoj novac nazad, namerno energetske projekte neguram u prvi plan.

Sada je čak i Bredli zaćutao, Kroford se jedva primetno alisamozadovoljno osmehivao kao organizator ovog skupa, a Tomson je gledao

228

u lica ostalih učesnika sastanka i na njima tražio potvrdu utiska koji sunjegove reči ostavile. Govorilo se ozbiljnom novcu ovde, ne toliko uokvirima ukupnog bogatstva koji u prisutni posedovali, a koji se penjao i docifre od sto pedeset milijardi američkih dolara, već u smislu pretpostavke daje ovo zaista samo početak ulaganja u nešto što bi moglo da ih učinipraktično kontrolorima i apsolutnim vladarima ekonomskih kretanja u svetu,da ne pominjemo vojno-političke implikacije takve vrste moći. Svako odprisutnih je u glavi kalkulisao sa rizicima i potencijalno ogromnim sumamanovca koje će ubuduće izdvajati za Beti, i svako se pomalo plašio za svojnovac već kod prve uložene milijarde.

- Iskreno, meni je ova priča i dalje previše slatka. Mislim da će seostali složiti sa mnom kad kažem da nije problem dati jednu milijardu, već jemnogo veći problem garancija koju mi za taj novac imamo. Mi dajemo pare,i samo nam ostaje da čekamo. Ja nisam čovek koji je navikao da čeka, asiguran sam da nisu ni ostala gospoda ovde. Nemam dakle naviku da dajemnovac negde gde neću imati utisak da ga kontrolišem. I šta ako vi uopšte i nedobijete rat sa tim Magdom i njegovim finansijerima, koliko sam ja razumeoni protivnici vam nisu naivni igrači, a i taj Magda je dosta inteligentan tip.

- Ja radim za Petra Bokanegru već četrdeset godina, i taj čovek vladaporodicom koja već trista godina opstaje i u ilegalnim i u legalnim vodama.Petar Bokanegra već ima razrađen plan uklanjanja Majkla Magde, čekasamo konačan spisak ljudi uključenih u priču oko Beti, a koji su naMagdinoj strani. Na žalost, ulaganja u tehnologiju su značajno umanjili našeresurse i mi smo primorani da novac tražimo od ljudi poput vas. Da nismo,ne bismo vam se ni obratili, a ponajmanje vama mister Bredli.

- Ti arogantni kučkin sine, kako se usuđuješ da...- Polako mister Bredli, samo polako. Tomson ima svako pravo da tako

nešto kaže, jer mi sebe i treba da smatramo privilegovanim što smo dobiliponudu da uđemo u ovaj posao. I takođe, svako od vas ima pravo da odbije.Vi ste veoma bogat čovek Bredli, i bez vašeg uticaja ne bih uspeo dasakupim ovde ovoliki broj ljudi. Ali to vam ne garantuje pravo na diktiranjeuslova, Beti nije vaša igračka, a da jeste, vi ne biste sedeli ovde sa nama i onjoj razgovarali.

Vinston Kroford je ovo rekao krajnje odmerenim i možda sasvimmalo odsečnim tonom, u svakom slučaju dovoljno ubedljivim da ućutkaRuperta Bredlija, čoveka koga za njegovih šezdeset godina retko ko da jeuspeo da ga ućutka. Vinston Kroford je imao znatno više diplomatskog daraod Bredlija, i sada ga je odlično demonstrirao.

- U redu Kroforde, u pravu ste ovom prilikom. To ipak ne rešavapitanje naših garancija u pogledu investiranog novca.

229

- Novac garantujem ja, mister Bredli. Ako novac ne dobijete natrag uroku od godinu dana, ja ću vam lično ustupiti deonice svoje kompanije uprotiv-vrednosti od milijardu dolara. To važi i za ostalu gosodu ovdeprisutnu.

Čuvši ovo, skup se razgalamio i ušao u horsku konverzaciju gde jesada svako hteo da iskaže svoje mišljenje ili zaprepašćenje ovom odlukomVinstona Kroforda, jednog od najbogatijih ljudi u Americi. Kada su sekonačno umirili, Kroford je još jednom ponovio ozbiljnost svoje namere, isvakome od ukupno deset ljudi na ovom sastanku garantovao povraćajnjihovog novca. To je značajno preokrenulo stvari i Ilajdža Tomson jemogao da odahne, i da sa znatno većom lakoćom nastavi razgovor.

- Zahvaljujem se još jednom mister Krofordu i pošto smo pitanjenovca rešili, možemo da pređemo na organizovanje drugog posla od takođeizuzetne važnosti. Kako doći do mesta direktora CIA-e gospodo, vi se boljeod mene razumete u način postavljanja visokih kadrova?

- Koliko ja znam direktore CIA-e, FBI-a i drugih bezbednosnihinstitucija biraju neposredno po završetku predsedničkih izbora na sastankupartije koja je pobedila. Tu prisustvuje maltene svako ko je od nekog uticajapo ekonomiju ove zemlje. Ja sam tamo lično sastančio na desetine puta,uvek ista priča, iznesu se imena potencijalnih kandidata, mi izaberemojednog od njih, nije da me je bilo mnogo ni briga ko će da bude izabraniskreno, dokle god on radi šta mu se kaže. Ljudi se postave i do sada sustvari veoma dobro funkcionisale. Ja mogu da izlobiram za nekog, međutimtamo ima puno ljudi, kao što znaju i ostali ovde prisutni, neće baš biti šetnjapo parku progurati svog čoveka u tom moru pirana - završio je Bredli svojeizlaganje.

- Mene iskreno to do sada nije interesovalo, uvek sam slao svojepomoćnike na te partijske sastanke. I ja ću malo ozbiljnije da sezainteresujem, videćemo šta može da se uradi - dodao je Kroford.

- Vrlo je bitno da se ne sazna da sa namerom guramo baš tog jednogkandidata, ako je taj doktor Magda povezan sa jakim igračima, imaće i onisvog ljubimca za poziciju direktora, to je sigurno. CIA je to, nije šala. Šta vikažete Tomsone, da li ste ozbiljna organizacija?

- Veoma ozbiljna. Kontrola nad takvom institucijom bi namnajverovatnije garantovala nesmetan rad na kompjuteru. Na duže vreme.

- Učinićemo šta možemo mister Tomson. A vi bi u međuvremenumogli i da uklonite tog Magdu, razmontirajte tu njegovu organizaciju iubedite njegove saveznike da se nama priključe ili da odustanu od čitavogposla.

230

- Zato i odugovlačimo sa Magdinim uklanjanjem, želimo imena ljudioko njega. Samo ne slažem se da bi trebalo u ovaj projekat da uvučemopreviše ljudi, mislim da je već dovoljna šteta napravljena dok sampokušavao da se probijem do vas uvažena gospodo. I tu treba malo počistitidvorište, uz vašu dozvolu naravno. Porodica Bokanegra i moja malenkostvam od danas stojimo na usluzi.

- Ja predlažem mister Kroforda za koordinatora naših investicija ičoveka koji će služiti kao spona između nas i tih Bokanegri. Vi ćete namaprosleđivati informacije, a preko vas ćemo mi njima da prenosimo našeodluke. Da li je to u redu gospodo?

Svi su se složili i glasno opet prokomentarisali malopređašnje temevezane za izbor direktora CIA-e i famoznog doktora Magdu. Tokomkasnijeg sastančenja utvrđivani su detalji akcija koje neposredno trebapreduzeti i načini na koji će prisutni da uplate novac na račune porodiceBokanegra. Kada je i to bilo završeno, svi su napustili biblioteku VinstonaKroforda koji ih je kao dobar domaćin otpratio do kapije gde su ih čekaliautomobili da ih odvezu na aerodrom. Ilajdža Tomson je sačekao Krofordada se vrati i mirno pijuckao viski iz široke kristalne čaše sa grbom AmericanPetrol-a.

- Ja mislim da je ovo dobro prošlo, a vi?- Odlično. Novac smo dobili i sada možemo da se bacimo na posao.

Još jednom vam se zahvaljujem mister Kroford na ogromnoj pomoći kojuste nam pružili.

- Sve je to u redu Tomsone, nikakav problem. Dokle god je novacpametno uložen. Ne zaboravite šta ste obećali, preuzeo sam velikuodgovornost na sebe, nemojte slučajno da me razočarate.

- Budite mirni, mister Kroford. Bokanegre svoje prijatelje nikada nisuzaboravili. Nikada.

231

Dvadeset deveto poglavlje

Petar je pozvao Miletu Starovića u svoju kancelariju i zahtevao odnjega da pod hitno dođe. Mileta se veoma iznenadio zbog ovog Petrovogpoziva, jer on nije pozvan kod grofa na audijenciju već poduže vreme, sveinformacije i naredbe mu je prenosio Nikola od starog grofa. Mileta je tamanželeo da pokuca na vrata kada je začuo glas preko malog zvučnika sa desnestrane ulaza: „Uđi Mileta, otvoreno je.“

Mileta je sramežljivo ušao, izgubio je onu prirodnost koju je dosadimao u odnosima sa Petrom, a i polako je gubio od samopouzdanja još odvremena kada je Vladan izabran umesto njegovog sina Marka. Kada biMileta bio primoran da bude savršeno iskren, morao bi da prizna da više nijeni verovao grofu, niti prema njemu osećao više bilo kakvo poštovanje, neposle svega što se u Zalivu izdogađalo.

- Gde si bre Mileta prijatelju - Petar je ustao i čvrsto zagrlio Miletu,onako iskreno, bratski. Mileta je mlako uzvratio.

- Mileta Starović, čovek koji me je verno služio sve ove godine, kojimi je spasavao dupe kada je trebalo, i koji je gotovo sve poslove vodioumesto mene. Hvala ti Mileta, još jednom.

- To je bila moja dužnost, grofe. I bila mi je čast.- Da, znam. A onda sam te ja razočarao izborom mladog Bašića. Da

budem potpuno iskren Mileta, čak sam malo i uživao gledajući te kako sepatiš, kako okrivljuješ sebe za neuspeh svog sina. Ti si bio onaj snažni,nepokolebljivi zapovednik, čovek-tigar pred kojim su svi drhtali. I onopoštovanje koje sam dobijao za ovih četrdeset godina, većim delom je išlopreko tvojih leđa i samo tvojom zaslugom. A onda sam te ja, slabić,kukavica, jednom rečenicom, samo jednom rečenicom uništio. Koliko samse samo osetio moćnim u tom trenutku, dok sam te gazio. Mi ljudi smo brevreća govana Mileta, lažemo i kada mislimo da smo mnogo iskreni, lažemo isami sebe bez prestanka. Do kojih granica to samo ide.

- Zašto ste me pozvali, grofe?- Mileta je već bio nestrpljiv, a nijenajbolje ni razumeo poentu grofovog izlaganja, da li mu se ruga, ili prostokaje, šta li pokušava da kaže?

- Čitav život si se trudio da napreduješ, naučiš, budeš bolji, da si izaboravio na prvu lekciju naših starih: da je čovek uvek na probi. Uvek.Nema nikada jedne konačno i za sva vremena rešene stvari. Čak si i ti pao naispitu Mileta, ali to je i dobro, jer da nisi, ja bih u tebe verovatno izgubiosvako poverenje.

232

- Ne razumem vas, grofe.- Namerno sam izabrao malog Bašića, trebao je samo da posluži svrsi,

i to je prošlo savršeno. Misliš da je meni promakla njegova kolebljivostmisli, njegov lutajući pogled? Znamo mi bre da procenimo čoveka, imamoveć trista godina iskustva na tom polju. Poslao sam Vladana BašićaAleksandru kako bih testirao Aleksandrove slabosti, i kako bih Vladanapribližio Aleksandrovoj verenici. Tako lep i emotivam momak kao Vladannije mogao da omane, a zbog ljubavi je naravno postao spreman da izda imene, i Aleksandra. Čovek koji ne ume da sačuva svoju ženu, koga izdaju inajbliži saradnici, ne može da bude grof Crnog Zaliva. Siguran sam daAleksandar ne veruje ni Vladanu ni Vraču, i da verovatno i sam pripremaneki plan da oproba i jednog i drugog, ali to ne pobija činjenicu da nijeuspeo da veže ljude za sebe i da im nije nametnuo autoritet na vreme.

- Hoćete da kažete da je sve vreme ovo bila igra, da je Marko trebalo,odnosno da će biti izabran za Kapetana Garde?

- Naravno da hoće. To mesto je rezervisano poodavno, još samo davidimo ko će novi grof da postane.

- Grofe, ja... Meni je žao što... Trudio sam se da vas služim najbolješto umem, i...

- Mileta, daj da se izljubimo kao braća, učinio si sve što je trebalo, pa imnogo više.

Mileta je tako čvrsto stegao Petra da je ovaj za trenutak izgubiovazduh, potom su se izljubili tri puta u obraze, i dugo se zagledali jedandrugom u oči.

- Loza Crnojevića jeste vrhovna svetinja, i ja se iz sveg srcaizvinjavam ako sam u to i na trenutak posumnjao. Na svoju sramotu,sumnjao sam bez razloga. Oprosti i zapovedaj grofe.

- Aleksandar je otputovao u Švajcarsku, priprema konačan udarac saMagdom. Najverovatnije će pokušati da me ubiju u narednim danima, nemožemo da znamo preko koga. Aleksandra izdaje strpljenje, odlučićesigurno da me ukloni i neće se vraćati u Zaliv dok ja ne budem bio mrtav.Venčanje koristi samo kao izgovor, da se ljudi preokupiraju nečim i da mispustimo gard. Ideš lično u Švajcarsku i ubićeš Aleksandra.

- Razumem grofe. Još nešto?- Uhvati Magdu živog. To prepusti mladom agentu, Mekdermotu.

Obavesti Iliju da je vreme za Matejinu aktivaciju.- A ako mali ne uspe? Nećemo da znamo ko sve stoji iza doktora,

stvoriće se puno problema kasnije.

233

- Ne brini, verujem ja u tog malog. Otac mu je bio najveštiji egzekutorna zapadnoj hemisferi, a majka moja sestra. Nemoguće da je sve loše genepokupio, a i do sada se odlično pokazao.

- Biće učinjeno grofe. Nešto da poručim Aleksandru? Pred smrt?- Kaži mu da sam ga voleo, i da mu opraštam. Kako sam stariji, to sve

više verujem u zagrobni život. Mogu i ja to da mu poručim kad se sretnemotamo gore ako ti ne stigneš.

- Hoću grofe. I znajte da mi je žao što ovako mora da bude.- Lepo si rekao, mora da bude. Idi Mileta, vreme nam odmiče.Mileta je izašao i Petar je opet ostao sam sa svojim mislima. Prozor

njegove kancelarije je gledao na more i Petar se zagledao u pučinu, ovogaputa stvarno zagledao i u mislima zaplovio tim plavim prostranstvom, uslobodu, u let koji život prevazilazi, koji bol prevazilazi, i koji donosi spas.„Moraću da zaplovim“, pomislio je Petar, „moraću da se prepustim tomprostranstvu, toj sili, da se zaboravim, da sve zaboravim. Previše sam mislio,i predugo sam mislio. More te zove Petre, poslušaj ga, priđi mu. Jašitalasima, bar jednom u svom životu zajaši talas, i idi u nepoznato, gde god teput i mašta odvedu. Idi Petre, idi i plovi“.

Petar se za trenutak sledio pred najezdom ovakvih i sličnih misli, anikako nije mogao da ih se otrese. Kao da ga je neki odavno gušen osećajsada proganjao, da je nešto zanemareno u Petru jako želelo napolje, i da onto, šta god to konkretno bilo, više nije mogao da kontroliše. Odmakao se odprozora i pomislio kako još uvek nije vreme takvim mislima, da njegovposao još uvek nije gotov, da mora da izdrži još samo malo. More ga višeneće ostaviti na miru, u to je bio sasvim siguran. I što je najgore, imao jeutisak da mora da mu se vrati, tom moru, tim dubinama i prostranstvu, kaonečemu što je bilo sastavni deo njega, a od čega je on tako dugo bežao.

Pokušao je da skrene misli i ubrzo je, posle velikog mentalnog naporauloženog, počeo da razmišlja o svom nasledniku sada kada je Aleksandar idefinitivno ispao kao najverovatniji kandidat. Prešao bi Petar i prekosinovljevog pokušaja da ubrza očev odlazak s vlasti, oprostio bi toj vrstiambicije i pripisao bi je nestrpljivoj mladosti, da nije bilo i onoga što jeAleksandru itekako nedostajalo, a to je bila harizma, harizma kojamomentalno uspostavlja autoritet, jednim pogledom, jednom rečenicom.Kada se tome pridoda i Aleksandrova preterana amerikanizacija vrednosnihstavova, gde je jedino važno biti što bogatiji, i to bogatstvo svima na nostrljati, onda je Petrovo razočarenje sinom upotpunjeno i nepovratnoustanovljeno u Petrovo srcu.

Ali koga drugog? Petar jeste imao dosta muških članova u porodici,mladih članova što je najvažnije. Petar je imao tri sestre pored brata Vukana

234

koga je mora da ubije kako bi postao grof, i sve one su imale barem po dvasina, a najmlađa sestra Milica čak tri, zato što se u Zalivu uvek potenciralorađanje dece - lakše se vršila selekcija kada je izbor bio bogatiji, to je biladominantna logika. Najstariji sin njegove sestre Milice, Dušan, mogao je dabude i najbolji izbor pošto je bio pravih godina i skoro se vratio saškolovanja u inostranstvu. Dušan je došao u Zaliv kako bi dobio svojenameštenje u nekoj od zapadnih zemalja, po mogućstvu Francuskoj, pošto jetamo i diplomirao, i magistrirao na Fakultetu političkih nauka. Ako se odlučiza Dušana moraće da odloži svoj odlazak s vlasti i pripremi mladića zasigurno veoma neočekivan posao koji će mu se iznenada ponuditi. A Petruse jeste sada što pre išlo odavde, napustio bi Crni Zaliv još sutra ako je toikako moguće, jedva je izdržao i do sada. More ga je pozivalo. More ga ježelelo.

Petrove misli je prekinuо Nikola koji se iznenada pijavio, nenajavljenjer je tako navikao u poslednjih par meseci.

- Nikola, otkud ti sine, jel´ ti treba nešto?- Treba da razgovaramo Petre. Vrlo je važno.- Zar nije uvek veoma važno? Kaži Nidžo.- Ubićeš Aleksandra, jel´ da? Hoću da znam. Reci mi.- Da, ubiću ga, veoma brzo. Ako sve bude išlo po planu. Nema drugog

izbora.- I koga planiraš da te nasledi?- Ne znam, i ako mi veruješ baš sam o tome sada razmišljao, pao mi

je napamet Dušan, sin moje sestre Milice. On mi deluje kao dobro i logičnorešenje.

- Hoću je mesto grofa, Petre.Petar je zaćutao i ukočenog pogleda zurio u Nikolu. Nije znao da li se

ovaj šali ili ne, ali delovao mi je prilično ozbiljno. Nikola je još jednomponovio: „Ja hoću da postanem grof, Petre“, Petar jedva da se oporavio odšoka.

- T...ti Nikola?! Zajebavaš svoga oca, ili...- Rekoh ti da je ozbiljno. Ako Aleksandar nije prošao probu, ja nisam

još uvek dobio svoju šansu. Daj mi je Petre i ja te neću razočarati. U svakomslučaju, sve što tražim od tebe je prilika, pa ti kasnije sam odluči šta ćeš ikoga ćeš.

- Nemoj bre Nikola ovo da mi radiš, ti znaš da mi je kredibilitet uCrnom Zalivu ionako na niskim granama, još mi samo treba da imnametnem i čoveka u kolicima za novog grofa. Čak i ako uspem da počistimovaj nered oko nas, to neće promeniti činjenicu da si ti invalid, i ja tigarantujem da neće biti čoveka u Zalivu koji te neće nazivati bogaljem. Ne

235

grofom, nego bogaljem, čak i tebi u lice. Zahvaljujući meni, ljudi su dobilimalo više verbalne slobode nego što je to možda normalno. Razumeš li me?

- Oče, tebi je preko potreban odmor, ti moraš...- Oče? Hm...sada smo već vrlo zvanični.- Oče...ti moraš da ostaneš na poziciji grofa minimum još dve godine

dok ne pripremiš Dušana, ili koga već drugog za preuzimanje dužnosti. Poduslovom i da izdržiš te dve godine, a ljudi će zasigurno u međuvremenu daprimete tvoje često izgubljene i duge poglede kroz prozor, i uočiće tvoje neretko zbunjujuće odgovore potpune nevezane za temu, taj tvoj naslednik nijeadekvatno pripremljen na političkoj bazi, niko ti ne garantuje da će da izdržipritisak. A on je ogroman, ti to odlično znaš. Ja solidno poznajem Dušana, iodmah mogu da ti kažem da bih ga na mentalnom planu ostavio u prašini,čak i pri lakšim testovima sposobnosti.

- Znam ja to Nikola. Ti si prošao jednu surovu obuku, i borio si se savrednostima koje smo ti mi nametnuli. Nisi želeo da postaneš produženacrna ruka porodice Crnojevića, da ubijaš, i da ti uvek budu davani grozniposlovi. Ja to razumem i poštujem. Prošao si kroz maltelne sve faze, sveuspone i padove kroz koje jedan normalan čovek može da prođe, i to te činiidealnim kandidatom. Samo da pri tom procesu nisi ostao obogaljen. To tiZaliv neće oprostiti Nikola, nikada. Žao mi je.

- Kaži mi jednu stvar Petre. Da li je Beti stvarna? Hoću da ti dokažemsvoje sposobnosti. Odgovori mi ili želiš da ja to učunim umesto tebe.

- Kaži ti meni Nikola. Da li je stvarna?- Pa stvarna je koliko i oni Vračevi trikovi. Trebalo mi je malo

vremena da shvatim, priznajem da je bilo teško, i ja ti na tome čestitam.Sigurno je da si ti maksimalno iskreno krenuo u realizaciju svojih planova,verovao da možeš da napraviš prvu pravu veštačku inteligenciju, i da će tiona omogućiti ono što nije bilo ostvarivo u prošlosti: da preuzmeš kontrolunad informacijama, nad svim informacijama. Beti nije ništa više od nekakvevrste sofisticiranog interaktivnog softvera. Što je sve jako daleko od praveinteligencije stvorene na veštački način. Čak si i Magdu ubedio da sipostigao veliki napredak, čestitam ti na tome. Ljudi jako žele da veruju unemoguće, zar ne? Kako ga i ne bi ubedio, milijarde uložene, tolikistručnjaci, i tvoja iskrena zanesenost, ti si sam bio najveći vernik u naučninapredak.

Kasnije te je to naravno odvelo u krajnosti i kontemplacije ouništavanju sveta, kada si i definitivno razumeo da te skotovi neće nikadaostaviti na miru i da će neprestano pokušavati da ti iskompromituju projekat,odnosno oduzmu tvoju dragu igračku. Hiljade inženjera, hiljade programera,decenije rada. I ništa. Shvatio si da je nauka udarila u tvrdo dno Petre. Tvoja

236

priča o materiji i antimateriji, putovanju kroz galaksiju, masovnom uništenjuplanete jednim stiskom dugmeta, putovanju kroz vreme... Ništa. Nemoguće.Bajka za mlade zanesenjake koji još uvek nisu razočarani onime što rade isanjaju da će postati novi Anštajni.

Jesi ti postigao puno, bez ikakve sumnje. Tvoji izumi i mašine suvrhunskog kvaliteta, i predstavljaju zaista istup ka budućnosti. Okeanskigradovi, nove tehnike gradnje, mega mašine, samoobnovljivi izvorienergije... Na tim projektima treba nastaviti rad, i ako mi omogućiš dapostanem novi grof Crnog Zaliva, ja ću učiniti sve da to tako i bude. Tvojrad će nastaviti da živi Petre. Ja ti to obećavam.

Petar se samozadovoljno nasmejao.- Kako si samo pronicljiv. Moj sin. Pravi Crnojević. Dakako da je Beti

samo jedna elokventna igračka. Posle gotovo trideset godina rada morao samda priznam neuspeh. Potrebne su decenije, možda i čitavi vekoviusavršavanja da bi mogli da pričamo o nekakvom početku veštačkeinteligencije. Užasno je teško simulirati rad ljudskog mozga, probali smoraznorazne načine i prečice, samo da bi se vratili na početak i krenuli iznova.Najveće dostignuće je razvoj interaktivnog softvera, lepo si to zaključio.Možeš sa njom da komuniciraš, i Beti će ti dati nepredvidive i elaboriraneodgovore, ali to su samo kombinacije pohranjene u njenoj memoriji irezultat su složene kombinatorike a ne samostalnog razmišljanja.

Što se tiče tehnologije koju sam slao Iranu, to je tek početak novogpostupka u razvoju nuklearnog naoružanja, ni približno do kraja istražen.Perspektivan postupak jeste, funkcionalan ni slučajno. Ja sam zapravo radioza određene američke naftaše i namerno kreirao paniku kako bih putempolitičke destabilizacije oni upravljali cenama na svetskom tržištu ili bijeftino eksploatisali sirovine u saradnji sa lokalnim vlastima. Čitav režimkoristi sankcije za bogaćenje, stanje panike i opšta atmosfera straha jeidealna za eksploatisanje. Moje naoružanje je samo poslužilo, kao i Betiuostalom, da prizovem neke strukture na površinu koje sam svih ovih godinaželeo da upoznam. Magda i kompanija oko njega moraju da odu, i ja sam ihsamo izmamio iz njihovih jazbina. Takođe, Beti mi je postala odličan načinza preuzimanje vrha CIA-e, na tome smo tolike godine radili. Uz pomoćnaših ljudi u vrhu i poturanja prenaduvanih informacija o efikasnosti našegkomjutera, krenuli su u borbu sa nama prsa u prsa, što je bilo upravo ono štosmo čekali. Na tom polju smo nenadmašni. Biznismene koje treba uništitićemo uništiti, konkurencija je zadovoljena, pretnja superkompjutera jeotklonjena, CIA stabilizovana, i svi zadovoljni.

- Vrhunski blef Petre. Vrhunski. Išao si toliko daleko da ja mislim dasi ti prvi grof Zaliva koji je uspeo sam sebe da isblefira.

237

- Nisam naročito ponosan na to kako su stvari ispale, ali u pravu si.Isblefirao sam samog sebe na kraju. I možda previše rizikovao. Doveo samsve nas u opasnost. Stvari su mogle da krenu drugačijim tokom. A što semene lično tiče, moja razmišljanja se velikom merom svode na paranoičnuiluziju, tražio sam značenja u stvarima koje značenje ne nose. Barem ne onokoje je meni potrebno. Ubeđivao sam sebe u ispravnost svojih odluka,preuzimao odgovornost za stvari koje su i moralno i intelektualno van mogdosega. Paranoik. Iluzionista. To sam ja na koncu konca.

- Daj mi šansu Petre. Samo jednu šansu. Percepcija Zalivčana možeda se promeni ako me predstaviš kao spasioca Crnog Zaliva. Uz pravimarketing sve je moguće.

- Ha-ha-ha, pa ti si stvarno lud, definitivno. ´Ajde izloži mi svojbriljantni plan, živo me interesuje. Radoznalosti radi.

- A šta ako ti se dopadne?- Ne ucenjuj me, nego daj da čujem.

*

Dženifer je sa Nikolom došla do Centralnog Doma i uputila se uprostoriju u kojoj se Beti nalazila. Dženifer je među retkima imalaneograničen pristup kompijuteru, kao Petrov gest ljubaznosti, a grof nije niimao izbora s obzirom da je Beti i sama veoma često insistirala da jeDženifer posećuje. Silne neke lampice su se po običaju upalile čim je mladažena prišla vratima, i mogla je da uđe tek kada su se te iste lampice sve dojedne pogasile. Zasela je u svoju stolicu i sačekala Beti kojoj je uvek trebalomalo vremena da se priključi svojoj sagovornici iz ko zna kojih sve razloga,nešto je uvek moralo da se završi ili makar sigurno odloži dok se Beti neskoncentriše na razgovor.

- Zdravo Dženifer. Nisam te videla već nekoliko dana.- Evo, umaraju me oko venčanja, izludeću rekla sam ti. Ni Aleksandar

nikako da se već jednom vrati.- U nezavidnoj si situaciji dušo, vrlo nezavidnoj.- Razgovarala sam sa Paolom, to je novost. Prepala me u vrtu, i...

obećala je svoju pomoć. Oko Vladana. Stvarno ne znam da li bih smela dajoj verujem, delovala mi je tako nekako čudno, ne znam kako tačno da tiobjasnim.

- Je li bila pijana?- Ne, barem ne primetno u svakom slučaju.- Mislim da ti je sada potreban svaki saveznik koga možeš da pribaviš.

238

Ako te moje mišljenje interesuje.- Ti znaš Beti da mi ovi razgovori puno znače. I u pravu si, na nekoga

moram da se oslonim. Baš sam razmišljala o tome u kakvoj se paradoksalnojsituaciji nalazim, nikada više prijatelja nisam imala u životu i nikada manjeljudi kojima smem da se poverim. Dok sam živela sa Henlijem barem nisamni imala prijatelje, kad mi već niko nije pomogao.

- Zalivčani ti i dalje prilaze?- Sada manje, iz obzira prema budućoj mladoj. Al´ jedno mesec, dva,

bila je totalna ludnica, po deset sati dnevno sam slušala tuđe probleme. I nijemi žao, iznenadila sam samu sebe tolikim strpljenjem koje posedujem.Mislim da sam stvarno dotakla te ljude, razumeš. Stvarno dotakla.

- Nikola te je dobro podučio. Koliko se sećam, i on ti je obećao svojupomoć. Radi li nešto on na tvom slučaju?

- Sada sam još i slučaj. Baš ti hvala Beti.- Znaš da tako nisam mislila.- Izvini ti, užasno sam nervozna, poješću samu sebe.- Da li si čula nešto vezano za Aleksandrov povratak?- Ma kakvi. Danas-sutra, danas-sutra. A venčanje je za tri dana. Užas.- Vratiće se on, ovako ili onako, ali vratiće se.- Šta...šta si upravo rekla... Govori ti jebana kučka, šta si upravo

rekla?!!Dženifer se razdrala i Beti je zaćutala, čekala je da njenu drugaricu

prođe ovaj strašan napad besa.- Govori Beti ili ću tako mi Hrista razbiću sve što mi padne pod ruku!!!- Nisam to htela da kažem...Ja... Imam problem u sistem, i... Često

kažem i nešto što nema veze sa temom razgovora.- Znaš ti veoma dobro šta si rekla! Možda ti je izletelo, ali svakako da

ima veze sa „našom“ temom razgovora! Hoćeš da kažeš da će se vratiti, živili mrtav, jel´ si to htela da kažeš?!

- Pa... Petar i on su u zavadi, i...ne znam šta da ti kažem, mislim daneko od njih dvojice mora da nestane. Po logici stvari.

- Epa tvoja logika ima jednu veoma bitnu manu dušo! Sećaš se priče oljudskom jezgru? Ti nemaš nikakvo, i sva inteligencija ovog sveta to nećemoći da popravi!

Dženifer je izletela iz prostorije i hitrim koracima se uputila kaPetrovoj kancelariji koja se nalazila na istom spratu. Bila je razjarena ovimešto je čula, nije mogla da veruje da će stvar baš dotle da ode. Ili nije želelada veruje.

- Petre, Petre otvori vrata ti kučkin sine!!! Otvori! Moramo hitno daragovaramo!!! Petre!!!

239

- To je Dženifer, šta li joj se desilo?Petar je usato i otvorio vrata dok je Nikola upitnim pogledom čekao

Dženifer da uđe. Dženifer je upala, svom snagom ošamarila Petra koji sezbog udarca zateturao, a odmah zatim je i pao na pod zato što je Dženiferskočila na njega kao mačka.

- Dženifer, šta ti je Dženi, smiri se!- Ubiću te, tako mi Boga ubiću te, pa makar mi ti bilo poslednje!Dženifer je stegla Petra za grkljan i davila snagom koja je prevazilazila

njene mogućnosti zbog besa koji ju je savladao, i Petar, i inače omršaveo ioslabeo zbog silne tuge za Lenom i ostalih briga, nije prosto mogao da je seotrese. Nikola, kada je video da je vrag i definitivno odneo šalu, dohvatio jemetalnu lampu sa Petrovog stola, prišao je razjarenoj Dženifer i jako udariopo glavi. Mlada žena se otkotrljala na pod u besvesnom stanju, a Petar jekrkljao i jedva dolazio do vazduha.

- Šta bre bi ovoj ženi, umalo me nije udavila. Hvala ti Nikola. ´Ajdepomozi mi da je podignem i položim u fotelju, trebaće nam i malo vode.

Podigli su Dženifer sa poda i prebacili je do najbliže fotelje, a Petar juje prskao zatim vodom po licu sve dok Dženi nije došla svesti.

- Šta... Šta mi je... Jao glava, eksplodiraće.- Doneću ti aspirin, imam ih uvek pri sebi. Popi i gutljaj vode, prijaće

ti.Dženi je popila tabletu i vodu, i vremenom se prisetila malopređašnjeg

događaja. Nije više imala snage za ovakav furiozan nastup, pa je nastavilaznatno blažim tonom razgovora.

- Ti želiš da ubiješ Aleksandra, Petre? Ja ti to neću dozvoliti.Razumeš li me? Briga me kojom silom komanduješ, moraćeš i mene dazakopaš ako hoćeš da te ne udavim golim rukama.

- Žena borac. I kako je samo lepa. Aleksandar je barem u nečemunapravio dobar izbor.

- Ne šarmiraj me Petre, nisam raspoložena za gluposti. Beti mi jerekla za tvoje namere, verovatno zbog sistemske greške, ali rekla mi je. Da lije to tačno grofe? Da li želiš da ubiješ rođenog sina?

Petar je stao zgranut pred ovim pitanjem. Da, planirao je smrt svogasina, samo nikako nije hteo da za to sazna i Dženifer. Šta li je sa Beti, pitaose, izgleda da je postala već ozbiljno disfunkcionalna.

- Da Dženi, nameravam da ga ubijem. Najbolje je da ti kažem istinu.Povezala bi i sama stvari vremenom, pametna si ti devojka. Jedino što nijebilo neophodno da to saznaš u jeku planiranja.

- Ti si monstrum, Petre, monstrum! Mrzim te iz dna duše i dabogdagoreo u paklu đubre!

240

- To verovatno i zaslužujem. Ne zbog Aleksandra doduše, tu je malaispravka. On hoće mene da ubije Dženifer, svog rođenog oca. Da je bilo štadrugo bilo u pitanju, ostavio bi ga u životu, ovako... Prosto nemam izbora.

- Aleksandar... Svog rođenog oca? Opet me lažeš Petre?- Ne Dženi. Otac govori istinu. Aleksandar je shvatio da Petar ne želi

da mu preda vlast i sada planira njegovo ubistvo. Nije teško povezati dva idva. Dženi, razmisli. Primopredaja dužnosti je već trebala da se obavi dosada, po svakoj zdravoj logici, a nije. Aleksandar je trebao da mnogovremena provede uz svog oca dok traje primopredaja, što on takođe nijeučinio. Šta misliš koji mu je izbor ostavljen, i da li stvarno veruješ daAleksandar nije sposoban za tako nešto? Gde li si ti bila u Aleksandrovomživotu sve ovo vreme, u Zalivu ste već desetak meseci, gde Dženifer?Ogrešio se o tebe, o svog oca, o čitavu porodicu, i moraće za to da plati.

- Ali opet... Smrt? To je previše, prosto previše, i ja ću pokušati da gaupozorim, nekako, negde, stićiću do njega - zaplakala je.

- Dženi, znam da je teško, misliš meni je svejedno, da ubijem svojemeso, svoju krv? U ovom poslu kojim se mi bavimo i za mnogo manjegreške se strada, a kamoli za izdaju. Ova stvar je svršena i bez mojezvanične naredbe. Sa Aleksandrom je svršeno, po sili našeg zakona itradicije. Nisu sami grofovi na čelu, načela i zakoni po kojima serukovodimo su iznad nas, jer bez toga svi mi umiremo i moji naslednicimogu da vladaju samo nad gomilom kamenja.

- Ništa Petre ne opravdava vaš zločin! Apsolutno ništa! Bežite odmene, ja moram odavde da izađem , ugušiću se!

Dženi je istrčala napolje i Nikola je na trenutak krenuo za njom, pa sepredomislio. Ne bi zno šta više da joj kaže čak i da je sustigne.

- Beti je izgleda trokirala više nego što sam ja pretpostavljao, moramopod hitno taj virus da deaktiviramo i uništimo ga. Vidi kako se izlupetalapred Dženifer.

- A onaj Vračev inžinjer, jesi li ga pronašao?- Ne još uvek. Pratimo situaciju, moramo da čekamo njih. Sem ako se

ozbiljno ne varam, Vrač će povući potez u narednih nekoliko dana.- Šta ćemo sa Dženifer? Znaš da je zaljubljena u Vladana Bašića.- Iskreno, nemam pojma. Dosad ovakve situacije nismo imali.

Poslednji sličan slučaj desio se kada je Marko Crnojević kao tinejdžerspavao sa ženom Kapetana očeve Garde.

- I kako su rešili pitanje?- Udavili su ženu. Predstavili kao nesreću. Al´ svi su znali. Tvog

pretka Marka je to strašno pogodilo, čak je i napao svog oca Aleksandra Inožem, hteo da ga ubije. Srećom pa je bio još samo dečkić, Aleksandar ga je

241

savladao i poslao odmah na školovanje. Posle šest godina Marko je imaodvesta žena iza sebe i vratio se u Zaliv kao drugi čovek. I prva stvar koju jeuradio bila je da poseti grob nesrećne žene pored mora, nikada to svom ocunije oprostio, pored sveg iskustva i znanja koje je sakupio. Zbog žene je nakraju i poginuo.

- Crni Zaliv ti takođe neće oprostiti ako se slično dogodi sa Dženifer.- Znam sine, zato ovu priču i pominjem. Znam to veoma dobro. Tu

devojku smo toliko zavoleli da bi prosto bio greh učiniti joj nažao. Nije mipotrebna religija da utvrdim kako je pogrešno toj mladoj ženi da činim zlo.Nek´ su nam sve sile sveta sada u pomoći.

- A moj plan Petre?- Ništa, ´ajde da probamo i da vidimo šta će da se dogodi.

242

Trideseto poglavlje„Predsednik je jasno naglasio da će zbog još uvek nerešene situacije u

Iranu neko morati da trpi posledice, i tako indirekno najavio kadrovskepromene u bezbednosnim službama, uključujući Službe NacionalneBezbednosti i Centralne Obaveštajne Agencije. Za sada se samo spekuliše saimenima koja bi mogla da preuzmu ove ključne bezbednosne institucije, alizna se sa sigurnošću da će promena biti, kao i odlučnog zaokreta udosadašnjoj politici prema iranskim vlastima. Da li je na pomolu novi iračkiscenario, ostaje da se vidi“.

Metju Mekdermot je ugasio televizor i zavalio se u fotelju hotelskesobe na obali Ženevskog jezera. Čekao je svog šefa, Ilajdžu Tomsona da sepojavi i objasni mu razlog ovako urgentnog sastanka, i to u Švajcarskoj.Pretpostavljao je da se radi o doktoru Magdi, samo nije sa sigurnošću znaošta je konkretno problem. O Magdinim aktivnostima je vrlo malo znaopočev od onog zajedničkog sastanka na Siciliji, doktor se zavukao u svojoklop i od tada nije javno provirivao, što je Metjua naravno užasnonerviralo.

Začulo se nečije kucanje na vratima i Metju je poskočio da ih otvori.Čim su njegovi ljudi propustili nekoga znači da se radi o Tomsonu, aliMekdermost je zgrabio pištolj i stao uza zid iz čiste mere predostrožnosti.

- Ja sam Metju, otvaraj. I vrati taj pištolj na mesto.Metju se nasmejao i vratio pištolj u futrolu.- Kako si znao da sam ga izvadio, mnogo gledaš filmove, ili...- Ne, nego pretpostavljam da si do sada već postao paranoičan. Mogu

li da uđem?- Svakako mister Tomson, samo izvolite.- Prekini da se glupiraš i sedni. Imamo važna posla.- A kada su to bila nevažna?- Vreme je sinko da ti objasnim neke stvari. Načulji uši jer nemamo

mnogo vremena. Dobar tajming i sinhronizacija naših aktivnosti je od sadaimperativ.

- Pretvorio sam se uvo, šefe.-Ti si Mateja, sin Sergeja Tomašenka, ruskog pripadnika nekadašnjeg

KGB-a koji je spas našao u Crnom Zalivu, i Ane Bokanegra, sestresadašnjeg grofa Petra Bokanegre. Sergej je pod lažnim pasošem ušao uAmeriku sa svojim trogodišnjim sinom, to jest tobom, i dao američkojporodici na Srednjem Zapadu da te odgaje, a ja sam dobio instrukciju da te,kad dođe vreme, ubacim u CIA-u i pomognem u karijeri.

243

- Ček, ček, ček...Ja sam čiji sin?- Sergeja Tomašenka i Ane Bokanegre. Otac ti je postao egzekutor za

porodicu Bokanegra i poginuo kad je tebi bilo otprilike sedamnaest godina.Majka ti je još uvek živa i ima kuću u Rimu, zbog posla tvog oca porodicanije živela u Crnom Zalivu. Imaš i jednog mlađeg brata, kao i dve sestre.Upoznaćeš ih sve, kad dođe vreme.

- I ti mi to ovako hladnokrvno govoriš? Isuse Hriste, pa ovo je stvarnopreviše?!

- Stišaj se, ne treba tvoji ljudi da čuju ovaj razgovor. Ja sam IlijaBokanegra, sin najstarije ćerke grofa Andreje, koji je i Petrov otac. Otac mise zvao Tomislav, Toma skraćeno, odatle i prezime Tom-son, Tomin sin.Moj otac je dobio nameštenje u francuskom diplomatskom konzulatu uAmerici, i ja sam u Americi rođen i školovan, a onda sam bio pozvan kodsvog rođaka Petra na razgovor. Upoznao sam njega, rodbinu, i tamo dobioinstrukcije da se priključim Agenciji, zbog odličnih rezultata koje sampokazao na studijama. Dobio sam svu potrebnu pomoć od ljudi većinfiltriranih u Agenciju, i vremenom sam zauzeo najveći položaj do kojeg suBokanegre ikada stigle. Sada je vreme da odemo korak dalje.

Metju, ili Mateja, bio je zgranut, potpuno zgranut ovime što je upravosaznao od njemu dragog Ilajdže, ili Ilije, Tominog sina. Barem je jedna stvarostala ista, a to je da su on i Ilajdža zaista rođaci, samo ne preko njegovebake iz Arizone, nego preko njegove majke Ane, Ane Bokanegra.

- Mi smo dakle obojca članovi porodice Bokanegra? Ne mogu daverujem, pa ovo je gore od latinskih sapunica.

Mateja je jedva došao sebi i pored Tomsonovih upozorenja da što premoraju da završe razgovor i krenu u akciju.

- To bi značilo da smo mi zapravo sve vreme radili za PetraBokanegru, je li tako?

- Baš tako. Krajnji cilj je da postavimo našeg čoveka na čelu najvećebezbednosne agencije na svetu i da odatle koordiniramo odbrambene akcijeu najkraćem mogućem roku. Da ne pričamo o zilionu ostalih pretpostavki imogućnosti.

- Metju Bokanegra, čak zvuči seksi.- To ime nećeš imati mnogo prilike glasno da izgovoriš. Uložili smo

četrdeset i dve godine u stvaranje Metjua Mekdermota, nemoj da zajebešstvar mali. A sada slušaj. Kapetan Petrove Garde je stigao u Švajcarsku. Većsu krenuli iz Lozane naovamo, meta je naravno Magdin Institut gore nabrdu. Tvoj zadatak je da izmamiš doktora Magdu van Instituta, kidnapuješga i sprovedeš živog do Crnog Zaliva.

244

- A kako bi to tačno trebalo da uradim, Magda je zaštićeniji od belogmedveda u svojoj kući.

- Snađi se. Želiš mesto direktora, koristi glavu. Trebaće ti za novufunkciju. Ja idem da prosledim novac koji smo dobili od Vinstona Krofordado naših ljudi na terenu. Veliko čišćenje počinje večeras.

- Kakvo sad čišćenje?- Čućeš, za sada nije potrebno da baš sve znaš. Kreni da organizuješ

posao, to mora još noćas da se obavi, da li si razumeo?- Kristalno. Ne znam šta bi još moglo večeras da me iznenadi,

isprepadao si me večeras vrhunski sa ovim informacijama.- E da, još jedna stvar. Ne uhvatiš li Magdu, možeš da računaš da smo

do ujutru mrtvi ljudi. Obojica.- Šta bi sa onih četrdeset i dve godine uložene u Metjua Mekdermota?- Bokanegre greške ne praštaju. Srećno.

*

- Kockice su razmeštene. Kada Petar sutra ujutru bude ušao da proveriBetino stanje, sačekaće ga bogami veliko iznenađenje. Uhvatiće ga panika itu će da izađe na čistac, gde će naš prijatelj Vrač da ga sačeka spreman zadelovanje - konstantovao je Majkl Magda.

- Najbolje bi bilo ubiti ga u Centralnom Domu, tamo se Petar najvišeoslanjao na kompjuterizovane sisteme obezbeđenja. Dok on bude shvatio daje čitav sistem srušen, Vrač će već da ga presretne u nekom od hodnika -Aleksandar se nadovezao.

- Slažem se, a i treba to što pre završiti. Sa Petrovim nestankom, i sauništenom Beti, Zalivčani će svi da se uzjogune i moliće za tvoj povratak dašto pre smiriš situaciju.

- To čekam svih ovih godina. Vreme je da konačno zasednem na tajprokleti prosto. A novac doktore? Kada možemo da očekujemo prvu ratu,koliko sam razumeo uspeli ste da dođete do značajnih informacija iz Betinememorije, Vračev čovek je dobro obavio posao.

- Da, izuzetno sam zadovoljan, a biće siguran sam oduševljeni i mojipartneri. Dobili smo većinu onoga što smo zacrtali, a razvoj kontroleantimaterijskih čestica će me učiniti legendom u svetu nauke. Prosto me jestrah od toga koliko se sve savršeno odvija.

- Ništa još od Petrovog kontraodgovora, samo neki mali pokušaji. Imene to već počinje da zabrinjava. Obezbeđenje razmešteno? Šta kažu onadvojica iz CIA-e?

245

- Neutralisali su većinu Petrovih poslova i gotovo pedeset posto ljudina terenu. Dobićeš kompletan izveštaj kad se stabilizuješ na čelu Zaliva,ništa ne brini.

- Brinem malo doktore, posao mi je da brinem. Naročito zato što nistebili savršeno iskreni sa mnom. Siguran sam da vi ne nameravate da ugasiteprojetak razvoja superkompjutera, i na osnovu vašeg širokog osmeha je lakozaključiti da ste uspeli da izvučete i dobar deo Betinih softvera uz pomoćkojih ćete da je „oživite“ kao doktor Frankeštajn na neki način. Koja godotkrića bila u pitanju, sigurno su ništavna u odnosu na ono što Beti tek možeda otkrije.

- Vi ste promućuran mladić Aleksandre, bićete vi veoma dobar vladarCrnog Zaliva.

- Ne laskajte mi nego mi odgovorite na pitanje. A posle ćemo doći ido toga zašto sam čamio u ovoj planinskoj kolibi kao snežni čovek evo većdeset dana, i zašto ste toliko dugo odugovlačili da me vidite.

- Verujte mi da se samo radi o predostrožnosti dragi moj, samo opredostrožnosti. Ja poznajem tvog oca skoro četrdeset punih godina, i znamzašta su sve ti ljudi sposobni, ili bar mislim da znam. Igra nije gotova dok sene začuje poslednji zvižduk sudije. Za sada vodimo, ali i dalje se igra.

- Nisam znao da ste i sportski tip doktore?- Ne budite sarkastični. Verujte da pokušavam da vam maksimalno

izađem u susret, to je na kraju krajeva i u mom interesu. Da, planiram daobavim rekonstrukciju kompjutera jer smo izvukli i njene softvere, i većideo memorije. Vi ćete biti plaćeni veoma dobro za dopuštenje da toiznesemo iz vašeg dvorišta. Sakupio sam veliki broj bezobrazno bogatihpartnera tokom godine, znaće oni da cene vaše usluge. Prvi paket od petmilijardi očekujte već krajem ove nedelje, ja garantujem da će vam novacbiti isplaćen.

- Želim još dodatnih pet na već ugovorenih deset milijardi. Prenesite ito svojim partnerima.

- Mislim da neće biti problem.Razgovor je prekinuo glas koji se začuo sa uključenog interfona:

„Doktore, mogu li da uđem, hitno je?“- Uđite Lavrinovič.

Visok, mršav čovek ušao je u prostoriju u kojoj je doktor Magdaprimio Aleksandra Bokanegru.

- Kažite Lavrinovič.- Kapetan Garde Petar Bokanegra je na putu ka nama. Sada smo

upravo doznali preko ljudi iz CIA-e. Šta predlažete da uradimo, doktore?

246

- Mileta Starović? Petar je poslao tešku artiljeriju na nas, to znači daje očajan.

- Zatvorite apsolutno sve ulaze i javite vazduhoplovnim vlastima dazabrane letove iznad ovog područija. Naoružajte ljude, uvedite stanjemaksimalne pripravnosti. Ne može ovde da se pojavi ni Sveti Petar, a kamolijedan Bokanegra.

- Razumem, doktore. A vaš gost?-Aleksandre, tebi bi najbolje bilo da napustiš Institut i vratiš se u

skrovište, inače ćeš ovde ostati danima zarobljen. Ako se ovde predugozadržiš, možda nećeš na vreme stići u Zaliv kad to bude postalo neophodno.

- Tako nešto sam i planirao. Lavrinovič, alarmiraj moje ljude umestomene i kaži im da se spreme za pokret.

- Razumem, mister Bokanegra - Lavrinovič je izašao i ostavio dvojiculjudi nasamo.

- Petar je video oštećenje na sistemu i ranije nego što smo to očekivali,odmah je krenuo u okršaj prsa u prsa.

- Ne brinite, ovde je savršeno bezbedno, a za tebe mladiću mogu samoda pretpostavljaju da si uopšte u Švajcarskoj. Neće te pronaći, imaju premalovremena.

- Ništa onda, čujemo se po završetku ove male drame. Srećno doktorei setite se obećanja koje ste mi dali.

- Takođe vam Aleksandre želim sreću, i neću da zaboravim, ne mogučak i da hoću.

Stvari su se od tog momenta događale velikom brzinom. Aleksandar jesa svojim ljudima u žurbi napustio Institut, a Magda se rastrčao po zgradiizdavajući i po nekoliko naređenja istovremeno. Svi su negde trčali, vikali,sudarali se, psovali, i za nekih pola sata vremena svi su bili na svojimpozicijama, do zuba naoružani i spremni da pucaju na sve što samo liči napokret ili zvuk. Zgrada Instituta je bila sagrađena od izuzetno debelogarmiranog betona, koji je bio dodatno ojačan titanijumskim pločama, što jeonemogućavalo i napade visoko eksplozivnim sredstvima. Čak i u krajnjemslučaju da se zgrada poruši, podzemni hodnici Instituta su projektovani takoda izdrže i nuklearni napad. Jednom rečju, zgrada je bila neosvojiva, i kogod da je planirao da uđe, to je morao da učini na prednja vrata.

Veliki broj pripadnika Magdinog obezbeđenja je napeto iščekivaodolazak nenajavljenih gostiju, i posle nekih sat vremena apsolutne tišine,ljudi su počeli da se pitaju da se nije radilo možda o lažnoj uzbuni. Čak je idoktora Margdu polako izdavalo strpljenje. Nije mu bilo jasno zašto većjednom ne napadnu kad su stigli tako blizu, nisu sigurno dolazili da se

247

provozaju jezerom. Magdi je najednom zazvonio telefon i to ga je trglo izrazmišljanja.

- Da, Magda ovde.- Mekdermot, doktore. Čuli ste već da Petrov Kapetan ide u vašem

pravcu?- Spremni smo da ih dočekamo.- Uzalud čekate, Mileta je došao po Aleksandra, vi ga ne interesujete.- Molim? Samo po Aleksandra? Jeste li sigurni?- Da. Kapetan Mileta već uveliko prati Aleksandrovu kolonu vozila,

izgleda da je Petar ubacio svojim sinovima pod kožu jedan eksperimentalniimplant koji je ujedno i odašiljač signala, pored još nekih svojih funkcijakoje mi nisu najjasnije. To nije ni važno, uglavnom Mileta zna gde seAleksandar uputio i desiće se jedan veliki okršaj. Nisam siguran da će mladiBokanegra da preživi.

- On i nije važan, ionako su planirali atentat na njega čim se vrati uZaliv. A i drčan je na novac, pelješio bi on nas godinama. Nego kažite vimeni zašto Petar mene ostavlja na miru, nije valjda da se pomirio s porazom,to bi bilo prvi put za trista godina?

- Potureni su vam lažni softveti.- Šta kažete?- Potureni su vam lažni softveri. Sa tim materijalom koji vi posedujete

možete samo WINDOWS da sklopite. Petar nas je nasankao. I nas i onogstarca Vrača, ili kako ga već zovu.

- Upravo sam započeo proveru danas, ono što sam uspeo da pogledamje delovalo sasvim u redu. Nemoguće čoveče! I odakle vam ta informacija?!

- Smirite se doktore. Tomson me je maločas pozvao i rekao da vam toprenesem, a on je to saznao od Petrovog čoveka, izvesnog Andrije Bel...os...Ne mogu da mu izgovorim prezime, znate vi sigurno o kome se radi.

- Andrije Beloševića? Da, znam ko je to. Ali on nije imao nikakveveze sa Beti, on je samo bio zadužen za trgovinu i finansijski sektor.

- Andrija je Vračev čovek od poverenja, a ne neki inžinjerčići tamo.Andrija je probio sigurnosne sisteme u nekakvom Centralnom Domu i odneoje sve što je bilo vredno odneti, i to u po bela dana. Vrač je vama doktoreprosledio lažne softvere. Šeme Betinih dosadašnjih otkrića su autentične, alividećete neke ozbiljne greške kada budete pokušavali da ponovo sklopiteBeti.

- Kurvin sin taj starac! Šta hoće u zamenu za njih?!- Ne vičite na mene, ja sam najmanje kriv. Andrija je poručio

Tomsonu da želi da se sastane sa vama, sutra, u Ženevi. Tačno vreme i

248

lokaciju će naknadno da vam dojave, ja sam zadužen da vas bezbednootpratim do Ženeve.

- Taj Vrač je lukaviji nego što smo mislili. Petar će da ukloniAleksandra, on ukloni Petra, i proda meni softvere po astronomskoj ceni.Vrlo lep plančić, vrlo lep. Kako mogu da budem siguran da neće Mileta imene da pojuri čim promolim glavu?

- Moji ljudi prate Kapetana, već su nekih šezdesetak kilometaraudaljeni odavde i nastavljaju ka istoku. Najbliži aerodrom je na svegatrideset kilometara od vašeg Instituta. I još plus ja vozim.

- Avion ću da obezbedim preko mog obezbeđenja, ne želim ništa daprepustim slučaju.

- Dogovoreno, ispred Instituta sam za dvadeset minuta, budite spremniza polazak čim stignem.

Mekdermot je prekinuo vezu i osmehivao se samozadovoljno, dok jesa druge strane žice Magda ludeo zbog novonastale situacije.

- Prokleti, jebeni Vrač! Definitivno se danas više niko ne pridržavadogovora! Lavrinovič, zovi naše na aerodromu, neka obezbede avion zaŽenevu, u strogoj tajnosti, ne sme niko, ni piloti da znaju kuda idemo. Iobezbedi jedan auto, ne treba nam vozač, večeras CIA obezbeđuje šofera!

Doktor Majkl Magda je na brzinu spakovao neophodne stvari i krenuoka izlazu iz Instituta gde ga je Metju Mekdermot već čekao.

- Dobro veče doktore, spremni za polazak?- Jesam, i molio bih vas da se malo uozbiljite, nije mi do smeha

večeras.- Samo da zatvorim vrata. „Što smo osetljivi“, pomislio je Metju

Mehdermot. - Momci, jedan auto ispred nas, moji su već pozadi. Idemo. Povorka od pet automobila je krenula ka lokalnom aerodromu dok je

neka kišica rominjala napolju. Magda je nešto kucao na svom lap-topu,Mekdermot je vozio, a Lavrinovič, Magdin šef obezbeđenja je telefonomgovorio svojim ljudima šta treba da rade i gde na aerodromu da se postave.Mekdermot je bio miran i pažljivo vozio ka aerodromu, nije ničim davaoznake svoje eventualne nervoze. Kada su konačno stigli, bez ikakvihproblema usput, Lavinovič i njegovo osoblje je ekspresno sprovelo doktorado njegovog aviona, krajnje profesionalno, i poslednji se u avion ukrcaoMetju Mekdermot.

U avionu se nalazilo tri pripadnika obezbeđenja, uključujućiLavrinoviča, s tim što su i pilot i kopilot bili radnici iste BezbednosneAgencije koju je celokupnu zapošljavao doktor Magda. Stari naučnik nijeskidao pogled sa svog računara i bio je duboko zamišljen, a Lavrinovič jesvoje vreme po poletanju ispunjavao organizacijom bezbednosti prilikom

249

sletanja aviona na privatan aerodrom neposredno ispred grada Ženeve.Metju Mekdermot je samo neobavezno gledao kroz prozor, u pomrčinu, itrebalo je čovek da se dobro zagleda u njegovo oštro lice da bi primetionekoliko sitnih grašaka znoja kako mu izbija ispod kestenasto - smeđe kose.

Mekdermot je čekao. Trebao mu je jedan trenutak kada niko od ljudioko Megde ne bi na njega obratio pažnju, makar jedan trenutak koji bi biosasvim dovoljan. A onda je doktor Magda razrogačio oči i kratko izustio:„pa ovo... pa ovo radi“. Metju je morao da reaguje, a trenutak je bio odličanpošto su sva trojica začuđeno pogledala u šefovom pravcu. Prvo je pucao uLavrinoviča, sa dva hica, u glavu i vrat, a zatim i naizmenično sa po jednimhicem ustrelio ostalu dvojcu, takođe pravo u glavu, pa u vrat. Magda nijenosio oružje i Mekdermat je to znao, pa čim je svu trojicu potvrdio sa jošjednim metkom u predelu glave, skočio je i uputio se ka pilotskoj kabini.

Doktor je ostao pribran i pored prvobitnog šoka, alarmirao jedugmetom ispod sedišta svoje pilote i Mekdermot je naišao na otpor prenego što je stigao do kabine. Vrata kabine je otvorio jedan od dvojice pilota,najverovatnije kopilot, koji je i izvukao deblji kraj pošto ga je Mekdermotpogodio sa dva metka u grudi zato što se čovek u kabini zaneo usled blageturbulencije kroz koju je avion prolazio. Da nije bilo tog srećnog spletaokolnosti, pitanje je da li bi Metju Mekdermot izašao živ iz tog okršaja jer jekopilot imao bolju poziciju, iako je agent CIA-e pokušao da nađe zaklonmeđu sedištima. Mekdermot je prošao samo sa ranom u predelu ramena.Kopilot je pao na zemlju i Mekdermot ga je dokrajčio kao i prethodnutrojicu, pa je brzo ušao u kabinu sa uperenim pištoljem u čoveka koji jeupravljao letelicom.

- Ne okreći se, predaj mi oružje i čekaj novi kurs kojim ćemo dakrenemo, izdiktiraću ti koordinate. A vi ne pokušavajte doktore da zgrabitetaj pištolj, povredićete se, nije to za vas!

Doktor Magda se ispravio i odustao od namere da pokupiLavrinovičev pištolj, i sam svestan uzaludnosti takvog jednog pokušaja.Mekdermot je bio vrhunski profesionalac, i to je ovom prilikom idemonstrirao.

- Dođite doktore, selimo se svi u pilotsku kabinu. Da vas imam naoku! Slušaj šefe, bilo šta da pokušaš usput, samo da znaš da ovom lutkicomitekako znam da upravljam, nego te držim ovde zbog toga što nijeneophodno da i tebe ubijem. Ti si čovek plaćen za svoj posao i ja topoštujem. Mislim da se razumemo.

- Razumemo se. Savršeno.Mekdermot je grubo povukao doktora Magdu i gurnuo ga na sedište, a

zatim se sam nekako pobrinuo za prostelnu ranu. Metak je prošao kroz rame

250

i trebalo je samo zaustaviti krvarenje za sada. Ne daj Bože da se onesvestiusput.

- Prevarili ste me, Mekdermot. Dobio sam prave softvere, koji veomadobro funkcionišu. Jeftin trik.

- Svaki trik je jeftin kada znate poentu. I vaš život je upravo postaostrašno jeftin.

- Bokanegra vas je poslao? Pratite me od samog početka, zar ne?- Ne. Ja sam danas saznao da radim za Petra Bokanegru. I takođe sam

saznao da sam i ja Bokanegra, Mateja Bokanegra, Metju na engleskom. Tobi Tomson bolje trebao da zna, ko, šta i od kada. Ja za sada samo obavljamposao.

- I to ste ga dobro obavili. Vi bi mogli da usrećite svakog poslodavca.- Već sam jednom preobraćen danas, malo je rano za navu promenu

stvari. A i čini mi se da je taj Petar Bokanegra vrlo lukav tip, suprotno momdoskorašnjem mišljenju o njemu.

- Ko vam je dao ideju za softvere?- Moja lično. Samo sam se raspitao koliko bi vam trebalo vremena da

proverite njihovu ispravnost. Pretekli ste prognozu mojih sradnika za čitavihpola sata, čestitam doktore. Bili biste sjajan naučnik da vam kažem. IAndrija Belo... Kako već, jeste Vračev čovek. Primećen je kako nosisoftvere danas iz Centralnog Doma. Nestao je pre nego što su ga uhvatili,srećom nije stigao da vas kontaktira.

- Srećom.- Pravac Avijano šefe, imamo specijalni vojni hilihopter odatle.

Smešak doktore, ubrzo ćete videti starog prijatelja.

**

Mileta Starović je bio veoma blizu svoje mete. Aleksandrovi ljudi suprimetili da ih neko prati i dodali su gas, međutim put je bio krivudav akolovoz klizav, pa nije bilo nimalo lako voziti brzo. Pored svih napora kojesu činili, nepoznati pratioci su im bili sve bliži i svima je postalo jasno da ćedo sukoba morati da dođe, i da bi najbolje bilo razmišljati o zauzimanju štopovoljnijeg položaja za predstojeći okršaj. Kada su stigli do luksuzne,dvospratne planinske kolibe u kojoj je Aleksandar odsedao, ljudi iz njegovogobezbeđenja su poskakali iz svojih automobila i na Aleksandrovu naredbu seraspoređivali kako unutar kolibe, tako i po obližnjoj šumi koja se prostiralaodmah iza kolibe. Nekolicina se rastrčala svuda naokolo, noseći naoružanjeiz podruma kolibe koje je unapred bilo pripremljeno baš za ovakve

251

nepredviđene situacije. Sam Aleksandar je zauzeo poziciju u zadnjem delukolibe kako bi u slučaju eventualnog povlačenja mogao brzo da pobegne ušumu.

Mileta je zaustavio kolonu vozila u kojoj su se nalazili njegovi ljudina nekih pola kilometara od lokacije kolibe, i oštrim, brzim rečima izdavaonaređenja svojim ljudima koji su se raštrkali po obližnjoj šumi. Mileta nijenaravno želeo da grupiše svoje momke i tako da šansu Aleksandrovimljudima da ih napadnu nekom teškom artiljerijom. Koliko je Mileta imaopravo, ubrzo su se svi uverili pošto su iz pravca kolibe počele da leteprojektili iz ručnih raketnih bacača, i za manje od minuta većina vozilakojima su pristigli Mileta i ostali su bila u plamenu. Ovo bombardovanjeipak nije odnelo previše života, nastradao je samo jedan Miletin čovek kojise nije na vreme udaljio od vozila.

Mileta i njegovi su oprezno nastavili kretanje, jedna grupa je imalazadatak da priđe kolibi sa strane i armagedon je ubrzo mogao da počne.Pucalo se sa svih strana, letele su rakete i ručne granate, ljudi su vikali,psovali, trčali, neki sa namerom a drugi prosto zato što su se plašili i biliizgubljeni, i posle nekih pola sata trajanja okršaja Aleksandrova privremenarezidencija je bila u plamenu i gotovo srušena, vatra je gorela gotovo svudapo šumi, ljudi su ležali mrtvi ili ranjeni unaokolo, a pucnjava je polakojenjavala jer su se pripadnici Aleksandrovog obezbeđenja uveliko predavaliMiletinim ljudima. Mileta je poveo iskusne borce, prekaljene ljude kojima jeovo već ko zna koja po redu slična akcija, dok je Aleksandar imao jednosklepano obezbeđenje koje je sakupljeno na brzinu i koje je bilo nedovoljnosinhronizovano. Mileta prosto nije imao previše problema da dobije ovubitku, ali je takođe ubrzo uvideo da Aleksandra nikuda nema i da je ovajnajverovatnije pobegao nekom vrstom motora skakavca sa lica mesta.

Mileta je na njegovu sreću pronašao neoštećen motor kojim je jedanAleksandrov čovek pokušao da pobegne pre nego što je bio pogođen, iodmah kremuo u šumu, u poteru za beguncem. Svom zameniku je radiovezom rekao da ide sam za Petrovim sinom i da ne mora niko da ga prati.Mileta je samo kratko odbacio zamenikovo insistiranje da neko pođe sa njimi krenuo u pomračinu šume.

Bilo je mračno u šumi iako se nebo razvedrilo i kišica stala, pa je punmesec mogao da se pokaže u punom sjaju. Mesec je ipak koliko tolikoolakšao Mileti posao i ovaj je ubrzo spazio neku vrstu veštačke svetlostiposle otprilike dvadesetak minuta potere. Mileta je dodao gas i sa puno višerizika se provlačio kroz visoka stabla šume i sve je više smanjivao razdaljinuizmeđu sebe i svoje mete. Aleksandar je takođe primetio da mu se nekopribližava i pokušao da ubrza, dok nije naišao na granu drveta koju je

252

prekasno spazio. Srušio se na zemlju, jedva pridigao, što je opet dalo Miletidovoljno vremena da mu se sasvim približi, i uradio ono što mu je jedinopreostalo a to je da zauzme položaj iza obližnjeg drveta.

Aleksandar je imao kacigu sa noćnim vidom za razliku od Milete kojije u žurbi krenuo, što mu je naravno pružalo ogromnu prednost u odnosu nasvog protivnika. Sin Petra Bokanegre se najviše plašio da je Mileta došao sačitavom konjicom iza sebe, što se srećom nije obistinilo i Aleksandar jemogao sa zadovoljstvom da konstatuje da je Mileta za njim pošao sam.Mileta je bio daleko iskusniji od njega u ovakvim situacijama, Bokanegrinsin je ovo odlično znao, i morao je da upotrebi sve svoje znanje i lukavstvokako bi iz ove proklete šume izašao živ.

Mileta je shvatio da se Aleksandar zaustavio i ugasio svoj motor.Uzeo je samo svoj pištolj sa običnim nišanom i jednu baterijsku lampu, ikrenuo ka mestu gde je pretpostavljao da ga čeka mladi Aleksandar. Punmesec je obasjao zemlju koliko god je to bilo u njegovoj moći, ali je u šumi idalje bilo izuzetno mračno. Mileta je morao da krene u lov na slepo i ta idejamu se nikako nije dopala. Sa druge strane, da nije odmah krenuo zaPetrovim sinom, najbliže naseljeno mesto je na svega desetak kilometaraudaljeno, i Aleksandru bi bilo lako da pobegne u nepoznatom pravcu, aposle bi Mileti bilo veoma teško da ga prati i pored lokatora ispodAleksandrove kože, koji bi promućurni mladi Bokanegra vrlo brzo lociraokada bi stao da porazmisli kako ga je Mileta pronašao.

- Ajde Mileta, čekam te! - razdrao se Aleksandar ktoz noć. - Ova šumačudno odjekuje, kao što možeš da primetiš, teško je da utvrdiš odakle tačnoglas dolazi!

Mileta nije želeo da se oglašava, pustio je Aleksandra da govori a onje maksimalno napeo čula.

- Kako si me pronašao Mileta?! Sigurno neki mikročip ugrađen negdeu moje telo, je li Mileta?! Lukav tip je onaj Petar, trebao sam više pažnje daobratim na njegove igračke.

- Trebao si ti mnogo toga Aleksandre! - Mileta više nije mogao daćuti. - Kada je Petar izabrao Vladana za novog Kapetana, mislio sam da ću uzemlju da propadnem, da prosto umrem! Jer šta mi je ostalo kada nisamuspeo da obezbedim svog naslednika?! Ali ostao sam uz Petra Aleksandre, idalje sam ga iz dana u dan verno služio, ispunjavao naređenja koja sudolazila od čoveka koji je srušio sve moje nade! A tebi je sve bilo pruženo iopet si krenuo protiv svog oca! To nije način da se postane grof, mali, nijenačin!

- Aleksandar se maksimalno skoncentrisao i tražio mesta odakle biglas eventualno mogao da dopire. Odjednom mu se učinilo da ga je ugledalo

253

nešto što je ličilo na pištolj, a potom je jasno video i svetlost baterijskelampe. Odmah je pripucao iz svoje automatske puške i izrešetao stablo izakoga je trebalo da se krije Mileta Starović. Mileta je bio ranjen u predelupodlaktice i jedva je zadržavao svoji pištolj u rukama. Ubrzo je još jedanrafal protutnjao pored starog Kapetana.

- Štedi municiju, mali, trebaće ti!- Ne brini ti za mene, imam dovoljno da streljam čitav jedan bataljon!

Nisi mi rekao kako ste me pronašli?! Duguješ mi toliko!- Lokataor, ugrađen vam je još pre nego što ste krenuli na školovanje.

Mali implant koji se špricom ubrizgava u rame. Sećaš se da si bio vakcinisanprotiv gripa?

- Odlična stvarčica. Može dobro da mi koristi u budućnosti! Evo i tebijedna vakcinacija!

Aleksandar je istovremeno pucao i trčao ka Mileti koji je već dobiodva metka, sada ga je jedan pogodio i u nogu, i stacionirao se na svegadesetak metara od Milete iza velikog drveta koji je pružao najbolji zaklon.Više nijedan od njih dvojice nije progovarao, znali su da su veoma blizujedan drugome. I Mileta je uspeo da promeni lokaciju, ali na svega nekolikometara udaljenosti od predhodne i to mu nije značajnije pomoglo.

Aleksandar je gledao kroz kacigu i tražio najmanje neuobičajnosti, nabilo šta što je odskakalo od šumske jednoličnosti kako bi odmah pripucao.Imao je i odlično naoružanje, mnogo bolje i od Miletinog pištolja i mnogoviše raspoloživih zrna u šaržeru. Čekao je svoju šansu kaja mu se ubrzoukazala pošto je Mileta potrčao do jednog omanjeg jarka kojeg je ugledaopri svetlošću mesečine, jer baterijsku lampu je odavno ugasio. Aleksandar jepripucao za njim i ranio ga po treći put, ovaj put je metak prošao kroz desnideo stomaka Starog Kapetana i on se stropoštao u jarak.

Aleksandar je oprezno prilazio, znao je da je zver poput Milete opasnai kad je ranjena, pa se veoma polako uputio ka jarku u koju je Mileta upao.Već je i znoj počeo da ga obliva, bližio se kraj ovom vatrenom obračunu i onje u nozdrvamao mogao da oseti miris slatke pobede nad veoma opasnimprotivnikom. Stigao je već sasvim blizu više udubljenju u zemlji negopravom jarku, međutim bio je prazan i od Milete nije bilo ni traga.Aleksanadar je sada panično počeo da se okreće oko sebe i pripucao je nanešto što se njemu učinilo kao šum. Nikoga nije bilo i ponovo je nastalamrtva tišina, napeta, izluđujuće napeta.

„Gde li je taj prokleti starac“, pomislio je Aleksandar, nije mogao daveruje da je ovaj ranjen mogao tako brzo da nestane. Sve je bilo tiho. Ninajmanjeg zvuka nigde. Aleksandar nije znao šta da radi, najpre se sakrio izajednog stabla, pa se setio da prosto nema toliko vremena, sigurno će i ostali

254

vrlo brzo da priteknu Mileti u pomoć, i počeo je da nasumično traga zaMiletom. Obišao je sve u radijusu od dvadesetak metara od jarka i nikakonije mogao da ga pronađe, gledao je čak i da se nije popeo na neko drvokojim slučajem, starac je bio u dobroj formi uprkos godinama. Opet tišina.

A onda se Mileta stvorio bukvalno iz zemlje i osuo paljbu poAleksandru koji je bio potpuno otkriven. Mladi čovek se stropoštao unazad iuspeo da uzvrati paljbu koja je odbacila i Miletu ponovo na zemlju.Aleksandar je jaukao od bola i teško disao, a žilavi Mileta je uspeo da sepridigne u sledeći položaj.

- Ne bi ti mogao mali - teško je dolazio do daha - da mi pobegneš i dasi dvadeset metaka sasuo u mene, razumeš? Ja svog čoveka uvek uhvatim.

- Odakle si izašao ti jebeni...- Štedi dah mali. Štedi dah. Bez te kacige možda bi i primetio da sam

nabacao lišće i zemlju na sebe, a i plen uvek dokrajčiš brzo kad si ga većnačeo, ne daješ mi nikakvu šansu. Ti si mi dao previše vremena. Nije loše zajednog starca, a?

- Vi prokleti matorci... Ne može čovek ništa od vas da uradi.- Kraj puta, mali. Zbogom.

Mileta je dokrajčio Aleksandra sa još dva metka u grudi i glavu pošto jemladiću ispala kaciga, pre nego što je i sam izdahnuo. Miletini ljudi supronašli obojicu kad je svanulo, Mileta je ispustio dušu u sedećem položaju itako su ga i našli.

- Koja vernost ovog starca. I poginuo bi da izvrši naređenje svog grofana vreme. Sa takvim ljudima oko sebe, možeš i svetom da vladaš -prokomentarisao je Miletin zamenik Tadija Drašković, pripadnik Garde ičlan jedne od najistaknutijih porodica u Zalivu.

255

Trideset i prvo poglavljeVićenco Peruđa je 21. avgusta 1911. godine ukrao Leonardovu Mona

Lizu iz Luvra, namera mu je navodno bila da je vrati kući, ali je zapravo toučinio na nagovor porodice Bokanegra koja je za tu sliku od italijanske ifrancuske vlade uspela da izdejstvuje tadašnjih deset miliona lira da je vratineoštećenu u muzej. Vićenco Peruđa je sliku doneo u Firencu, policija jepreuzela sliku a on je dobio samo sedam meseci zatvora. Novac je isplaćenBokanegrama posle žestokih pregovora, a tadašnji grof Nikola I Bokanegraje čak pretio upaljenom bakljom iznad slike pred predstavnicima vlada dvejudržava. Tu su valjda svi shvatili da ovim ljudima nije mnogo bitno kolika jeumetnička vrednost ove slike i da će je oni stvarno zapaliti ako ne dobijupare, što neće biti poslednji slučaj da Bokanegre prete da unište neko delo odvelikog značaja. Recimo, Van Gogovu sliku „Vaza sa pet suncokreta“ jejapanski kolekcionar Kojata Jamamoto prodao Bokanegrama neposrednopred završetak Drugog svetskog rata i napada američke avijacije koji jepretio da sravna sa zemljom Jamamotovnu rezidenciju, a Bokanegre su,tačnije Andreja Bokanegra je uništio sliku pred sablažnjenim kupcima jer susakupili manje novca od dogovorenog.

Andrija Belošević, čovek koji je do skora držao treće po važnostimesto u hijararhiji Crnog Zaliva, odneo je iz gradskog muzeja koji se držaou tajnosti nekoliko dela od izuzetne umtničke važnosti, a koja su Bokanegredržale kao garanciju za neke eventualne turobna vremena koja bi mogla daih pogode. U Crnom Zalivu se ništa nije prepuštalo slučaju, pa tako senikada nije dovodilo u pitanje održavanje gradske riznice u kojoj je bilosvega, od nakita, starog novca, vrednih i retkih predmeta, do umetničkih delakoja su dostizala milionske vrednosti kako na slobodnom, tako i na crnomtržištu. Ukupna vrednost gradske riznice po Andrijnim procenama nijepadala ispod trista miliona američkih dolara, što je bilo sasvim dovoljno zazapočinjanje nekog novog posla kada i ako apsolutno sve ostalo propadne.

Andrija Belošević je sa sobom poneo dve slike Kloda Monea,uključujući i „Vodene ljiljane“, koje su navodno bile uništene u požaru uMuzeju moderne umetnosti u Njujorku aprila 1958., a koji su podmetnuliljudi zaposleni od strane porodica Bokanegra u saradnji sa još nekimprofesionalnim kradnjivcima umetnina. Takođe, Andrija je sa sobom imao iPikasovog „Slikara“, sliku navodno uništenu u padu aviona koji je prenosiosliku za Kanadu 2. septembra 1998. godine, a koja je spašena zahvaljujućičoveku koji je imao nameru da otme sliku i koji ju je stavio u posebnoojačani titanijumski kofer otporan na visoke temperature. Lopov je naravno

256

poginuo, ali je njegov saradnik izvukao kofer iz ruševina i tako odneo sliku.Pored slika, Andrija je imao i dosta zlatnog novca sa sobom, što jesveukupno trebao da ga obezbedi na jedan dugi vremenski period, a kupce jenaravno već imao pošto su se preko njega decenijama vodili posloviporodice Bokanegra na ilegalnom tržištu.

Andrija je bio mlađi pripadnik Garde od ostalih, on je bio čovek usvojim kasnim četrdesetim i razlog tome je iznenadna smrt od srčanog udaračoveka koji je pre njega za Petra obavljao poslove poverene Andriji, a kojisu bilo od značaja za čitav grad. Andrija je preko dve decenije besprekornoobavljao svoju dužnost, Mileta i on su glavni razlog što je Petar mogaomirne glave i punih džepova da se šeta od jednog naučnog skupa do drugog,i da daleko više vremena provodi u svojim nacrtima, teorijama i mašinamanego rešavajući poslovne i finansijske probleme. Međutim, Andrija je ipored svojeg spoljašnjeg čvrstog držanja i besprekornog zapažanja, poredsve svoje inteligencije, bio jedan veoma rastrzan čovek, sa puno emotivnihproblema, čovek koji je vapio za više slobodnog vremena, više prostora zasebe, a sebi je već odavno morao da prizna i da mu se muškarci itekakodopadaju, iako nije srećom po njega bio potpuno imun ni na žene.

Andriji je majka rano umrla, majka za koju se veoma čvrsto vezaoiako je provela malo vremena sa njim posle obuke, i sa njenim nestankomnestalo je sluha u njegovom životu, nestalo je podrške, otac prosto nije imaoni vremena ni volje za njega. Mali Andrija je uradio ono što je jedinomogao, našao je nekoga sa više spremnosti i strpljenja za njegovu osetljivuprirodu, i to u liku Vrača, čovek koji je umeo na najbolji mogući način daprodre u Andrijno srce. Mladić je shvatio vremenom da Vračevi motivi nisubaš tako jednostavni i potpuno dobronamerni, Vrač je prihvatio njega zatošto je hteo svog čoveka u neposrednom krugu Petra Crnojevića, ali Andrijanije to uzeo Vraču za zlo zato što je svakako bilo i puno iskrenosti unjihovom odnosu, i mnogo one autentične ljudske topline kakva se stvarasamo između oca i sina.

Andrija je prihvatio da ispunjava Vračeve zamisli, prošao je obuku zaulazak u Petrovu Gardu na koju je poslat zbog svoje izuzrtne inteligencije, istekao gotovo maksimalno poverenje, upravo ono što je Vrač od njega iočekivao. Plan koji je Vrač revnosno sprovodio u delo preko dve decenije samladim Andrijom konačno je došao do svoje pune realizacije juče, kada jeAndrija uspeo da iznese najbitnije elemente Petrovog superkompjutera i daih transportuje do doktora Magde u Institut u Švajcarskoj. Plan iznošenjaBetinih softvera je maksimalno uspeo jer Petar to nije mogao da očekuje odsvog pripadnika Garde, njegova pažnja je bila usmerena na nekoga odmnogobrojnih inžinjera koji su servirali Beti, a drugo, Andrija je kao čovek

257

visokih ovlašćenja u gradu mogao da detaljno prouči obezbeđenjeCentralnog Doma, kao i raspored elemenata koji su činili Beti, a koji su biliraspoređeni po zgradi. Transport je bio obezbeđen već nedeljama unapred, iza svega nekoliko sati materijali od ogromne važnosti su već bili u rukamaMagdinih ljudi.

Koja je bila Andrijna osnovna motivacija za ovako nešto?Jednostavno. Hteo je slobodu, hteo je da ode i čitav dan radi samo što onhoće, bez pritisaka, bez obaveza i hiljadu brojeva u glavi. Želeo je da spavasa kim on želi, kad on želi i sa kojim god polom bude poželeo. Hteo je životo kome sanjaju svi prezaposleni ljudi, i to je hteo odmah inače će poludeti.Svoju funkciju je obavio, plan bekstva je godinama planirao, izbegavao daza sobom ostavi ma kakav trag koji bi mogao da ga kompromituje, što jerecimo razlog zbog kojeg nije pokušao da očisti neki račun porodice iprebaci novac na svoj privatni. Odlučio se da pokupi zlato i umetnine jer ćeto nedostajati tek kada on bude kilometrima i kilometrima daleko.

Trenutno se nalazio na privatnom aerodromu u Dubaiju, čekao jeletelicu koju je zakazao uz maksimalne mere bezbednosti. Nebo je bilovedro, kao i većina dana u ovom prelepom gradu i on je već zamišljao sebe uvazduhu kako putuje za Australiju, mestu gde je planirao da se nastani, štozbog klime, što zbog dosta urbaih gradova u kojima je lako bilo izgubiti se igde čovek može da postane maltene nevidljiv. Izvadio je vlažnu maramicu izdžepa i obrisao znojavo čelo, a onda je primetio nečiju senku kako mu sepribližava. Podigao je pogled i ugledao visokog, lepog čoveka kako mu seširoko osmehuje.

- Mister Endi?- Da, ja sam Endi Vajs - Andrija je naravno uzeo lažno ime koje bi

ubuduće koristio. Čovek je pričao engleski sa jakim akcentom, da bi većsekund kasnije rekao odličnim, američkim akcentom: „Savršeno odgovarateopisu, čak i sa tom lažnom bradom. Petar Bokanegra vam želi srećan put“ -Metju Mekdermot je ispalo dva lica Andriji u grudi, a potom ga po običaju ifiniširao sa jednim metkom u čelo.

- Niste trebali da radite dokumenta kod osobe koju poznajete, čak iakovam je lojalna. Pronašao sam vas lakše nego što sam mislio.

- Sve O.K., mister Metju? - prišao je telu jedan oniski, debeli arapin.- Da. Ovde je račun sa koga možete da podignete dogovorenu sumu. I

sklonite telo odavde, zakopajte ga negde u pustinji.- Nema problema, mister Metju. Hvala mister Metju.- Čudo jedno kako čovek pomisli da je podigao sve uloge, krene

sigurno u ostvarenje nekog plana, i kada se najmanje nada...- Ne razumem, mister Metju.

258

- Neka, ja to više za sebe. Sklonite telo.

*

Čitav grad je jurio Vrača. Njegovo hvatanje je čak postalo komično jerse on svuda pojavljivao, a opet ga nigde nije bilo. Vrač je koristio svoječarobnjaštvo i veštinu da prevari zdrav razum svojih dojučerašnjihsugrađana i uz pomoć svojih iluzija i optičkih trikova lako je odavao utisakljudima da je on tu, kada zapravo nije. Petar je dao Vladanu Bašiću ispecijalne naočare koje pojačavaju svetlosni fokus i koje bi trebalo darazotkriju Vračeve trikove, ali se i Vladanu svašta priviđalo, i ovaj je takođejurio vetrenjače. Vrač je svoje iluzije usađivao ljudima u glavu, bilo je samodovoljno da se skoncentrišu, a ostalo bi on već lako uradio. Jednom rečju,pravog Vrača nigde nije bilo i Petar je obećao čitav jedan harem onome koga bude prvi ščepao. Hvatanje Vrača je bukvalno postalo sport i u svima senajednom probudio takmičarski duh. Lov je počeo i trajao gotovo čitav dan.

Petar se povukao u svoju vilu na uzvišenju iznad grada i tamo mirnočekao dalji razvoj situacije, a takođe je čekao i helikopter koji je trebao dadoveze njegovog starog prijatelja doktora Magdu. Morao je sebi da prizna dajedva čeka da vidi tog malog smutljivca, da mu likuje u lice posle dugovremena u kome je Petar samo saginjao glavu, a i trebalo je o nekim veomavažnim stvarima da raspravi sa starim doktorom. Petar je takođe čuo da jeAleksandar ubijen, i da je pritom stradao i njegov prijatelj Mileta. Petar jelično obavestio Miletinog sina Marka o smrti oca i rekao mu da će on idefinitivno postati novi Kapetan, a da je Vladan bio samo deo taktike.Marko nije delovao iznenađen, Mileta nije izdržao a da ga ne obavesti osrećnoj vesti. Jadni Mileta, odslužio je svoje onako do kraja, muški, časno.

Nikola se negde povukao i nije bio uz oca u ovim trenucima, tako daje Petar imao puno vremena da razmišlja o starom Vraču. Vračevi su bilinasledna funkcija, baš poput grofovske pozicije, i još od vremena StefanaBranitelja, drugog vladara loze Crnojevića, Vračevi su bili zaduženi zaposlove duha i druge obaveze koje su u većini ostalih civilizacija obavljaniod strane sveštenih lica. Institucija Vrača je bila itekako neophodna jednomgradu kakav je Crni Zaliv, gde su ljudi od pamtiveka bili izloženi izuzetnompritisku, i gde je ne retko svaki građanin rizikovao život u nekom od često isuludih poduhvata porodice Crnojevića, a da ne pričamo o strogoj izolacijigrada od ostalog sveta u društvenom i kulturnim smislu.

Nikola Crnojević je poreklom bio od loze Crnojevića, nekadašnjihvladara Crne Gore u srednjem veku, zato što je Ivan Crnojević, dugogodišnji

259

vladar Zete, imao jednog nelegitimnog sina koji je bez obzira na to što je biokopile zadržao prezime svoga oca, i koji je kasnije na svoja pokolenjapreneo Crnojevića prezime. Porodica prvog Vrača Crnog Zaliva je bila uvekovnoj službi porodice Crnojevića, jer je Ivan Crnojević, vojvoda po titulikoju su mu dali Mlečani u XV veku, dao imanje ženi kojoj je napravio dete,i tako ih finansijski obezbedio na dugo, dugo vremena. Crnojevići su bilisudije, plemenske starešine, trgovci, zemljoradnici, jednom rečju idealniljudi, sve dok se Nikola Crnojević, sin naslednik loze nije zaljubio u ženu ukoju nije smeo, baš poput njegovog pretka vojvode Ivana. Kada je kretao odkuće, poveo je i oca budućeg prvog Vrača kao čoveka od najvišegpoverenja, i čoveka koji je pripadao vernoj, gotovo bratskoj porodici uodnosu prema Crnojevićima.

I tako su Vračevi nasleđivali jedan drugoga, uživali jedan veliki ugledu gradu, znali o ljudima čak i više od grofova, rešavali sporove, međuljudskei bračne probleme, sve što je bilo potrebno u odnosima među građanima dase reši, i to na jedan miran, civilizovan način, načinu kojim bi se ponosile inajrazvijenije civilizacije. Pored svega što je već navedeno o Vračevima,treba još upamtiti i to da su oni vremenom razvili neke gotovo magijskeveštine, zato što su ih grofovi slali na istok na školovanje, iz razloga boljekontrole nad ljudima u Zalivu i svesnog razvijanja sujeverja kod ljudi koje biautomatski isključivalo svaku pomisao na napad usmeren protiv vladajućeloze Crnojevića. Mnogo je lakše vladati ljudima koji čvrsto veruju u nešto, iplaše se toga u šta veruju, i ovo su još prvi Crnojević shvatili veoma dobro.Vračevi su slati na Tibet, u Indiju, arapske zemlje, svuda gde je mogla da sesavlada neka zadivljujuća veština ili sposobnost da ljude nateraju da videnešto što oni u stvari ne vide, i da stvore nešto što je u stvari nemogućestvoriti.

Vračevi su dobro poslužili grofovima tokom vekova, i svi vladari doPetra su se u odnosima sa svojim porodicama oslanjali na Vračeve. Poslednjiduhovni otac Zaliva je međutim, što na nagovor doktora Majkla Magde, štoiz osećanja neopravdane potčinjenosti Crnojevićima, odlučio da svoj vekuloži u podrivanju vladajuće loze i uspostavljanju nove koju bi činilipripadnici njegove, vekovima odane porodice. Petar je kalkulisao uodnosima sa starim Vračem, dopuštao mu je da podriva njegovu vlast, daokreće podanike protiv njega, i da čak i njegovog sina uvuče u svoje prljaveigre, sve zbog toga da bi mogao, kad za to dođe pravi trenutak, da navučesvoje protivnike na tanak led i tako ih preduhitri u namerama. Nije bilodovoljno samo ubiti Vrača, to bi bilo suviše jednostavno i ništa se značajnotime ne bi postiglo. Petar je morao da najpre sazna svoje protivnike, bilo jemnogo ljudi iza doktora Magde koji je takođe godinama planirao otimanje

260

superkompjutera od Petra, a za kretanje u rat su iskoristili baš ono što jePetar i znao da će ih alarmirati, a to je slanje nuklearne tehnologije jednomnazovi ekstremnom režimu. Vrač je bio samo jedna nula podugačkog lancateškog na desetine milijardi dolara, spremnih za dalje ulaganje u projekatkoji je postigao neočekivani uspeh čak i za ljude koji su učestvovali unjegovom stvaranju.

I sam Petar se našao u čudu pred razvojnim potencijalom njegoveBeti, koja bi od trenutka kada bi počela samostalno da razmišlja napravilaniz fantastičnih dostignuća, uz istovremen razvoj i sopstvenih intelektualnihsposobnosti. Petar je mogao da odmakne u svojim idejama daleko ispredsvega što je ranije razmišljao, iako je Beti ipak bila u veoma ranoj fazi i jošuvek daleko od onih apsolutno revolucionarnih otkrića. Petar je već mogaosa velikom sigurnošću da predvidi da će njegov kompjuter moći da razvijetehnologiju petrebnu za intergalaktička putovanja, pa će uspeti da razvijeoružje za efikasno masovno uništenje, i da će Beti omogućiti optimalneuslove za život ljudi na veštačkoj tvorevini poput nekakvog svemirskogbroda budućnosti. Naravno da je Petar otišao daleko u svojim kalkulacijama,i naravno da je sagledao svoju porodicu kao vladajuću porodicu neke budućecivilizacije, na nekoj drugoj planeti, gde će živeti neka bolja, naprednijapravila koja čovek na Zemlji nikada nije uspeo da razvije. Vizija Petra Crnojevića, alijas Bokanegre, jeste u suštini bila humana,jeste podrazumevala realizaciju jedne filozofsko - umetničke utopijenemoguću u postojećem rasporedu snaga i elitnih struktura u svetu koje surezultat hiljada godina nasilnog prisvajanja materijalnih dobara i vizija PetraBokanegre je bila pogrešna iz malog miliona razloga. Uništiti svet, zbrisativeći deo čovečanstva zarad neke vizije novog čoveka, postavljalo jegromade od pitanja na koja je Petar sa sve većim ustezanjem pokušavao daodgovori i koja je čak i u svojoj glavi sve više izbegavao. Nekako mu je bilolakše da razmišlja o novim planetama i novim društvima dok se osećaosnažnim, fizičkim i mentalno sposobnim, nego sada kada se približavazenitu svoga života i kada je osećao nezadrživi gubitak životne energije, a iruku na srce motivacije, one prave kreativne motivacije. Znao je dasigurnim stopama korača ka odustajanju od projekta i planova u koje jemožda i previše uložio, previše sebe i od sebe dao, i bio je primoran daprizna sebi kako se u pogrešnom pravcu usmerio, kako prosto nije ni trebaloda razvija jednu supermašinu koja bi previše moći staviti u ruke jednomčoveku ili jednoj strogo ograničenoj grupi ljudi. Sa druge strane, Petar je takođe bio itekako svestan da će nešto nalIkBeti, samo usavršenu i samostalnu, kad-tad neko razviti u svetu, da svet ideka tolikoj globalizaciji i koncetraciji kako materijalnog tako i intelektualnog

261

i informacionog blaga, da je samo pitanje vremena kada će se neka nova,funkcionalnija i pametnija Beti staviti u službu najbogatijim ljudima sveta.Petrovo vizionarstvo, velika sredstva i Magdina genijalnost stvorili su neštoveoma veliko, iako ne sasvim na nivou njihovih očekivanja, i to svakako nijeposlednje što će čoveku u budućnosti pasti na pamet. Ono što jeste sigurno,jeste da je svetu preko potrebna jedna kontra sila, jedna snažna anti-teža uliku ljudi koji će uvek biti na oprezu, i uvek spremni da reaguju na sveučestalije pokušaje porobljavanja ljudi kroz razne, takozvane legalneindoktrinacije. Ono što takođe jeste sigurno, jeste da je svetu potrebnaporodica poput Bokanegre, koji će ostati ili pokušati da ostanu zauveknezavisni, zauvek svoji, nepotčinjeni i dostojanstveni prema svojimneprijateljima. Bokanegre i njima slični će jedini biti u stanju da predupredekontrolu uz pomoć tehnologije koja je sve bliža, i nikako ne bi trebalododatno razmišljati o istinitosti ovakve tvrdnje.

Petru je ostala još samo jedna opcija koja će donekle ublažitipromašenost uloženog truda, a to je da svom pokolenju ostavi tehnološkenovitete koje je već izgradio u Zalivu, i da na svog naslednika prebaciodgovornost i filozofiju naučnog rada koja će u nekom doglednom vremenupredstavljati početak jednog novog poretka, jednog novog načina gradnje ikorišćenja resursa, koji će možda nekada zauvek ukinuti sebičan i profit-orjentisan način privređivanja po ogromnu cenu, tako i po cenu slobodečoveka. Poslednja neka nada koja je Petru ostala je da Zaliv postane prvi,pravi, energetski samodovoljni, tehnički besprekorno opremljen grad u kojiće se slivati svetska inteligencija, i elita, da se divi dostignuću koji samoljudska glupost sprečava da postane stvarnost, svuda, i za svakoga.

Grad na kamenu koji proizvodi dovoljno čiste vode, dovoljnonajraznovrsnije hrane, energije, koji je sagrađen od materijala koje ne moženijedna prirodna katastrofa da uništi, sem ako se nivo mora drastično nepodigne, koji ni u jednom praktičnom segmentu ne zavisi od bilo kogadrugog, ta vizija je ostala Petru kao realna i još uvek moguća. Protivneznanja se treba boriti znanjem, protiv moćnih se treba boriti tako što setreba umešati u sistem moći. Petar je bio na korak od realizacije vekovnogprojekta da njegov čovek, član njegove porodice zasedne na mesto najvećebezbednosne strukture na svetu, a odatle će trebati dalje da zauzima mestaod ogromne važnosti po očuvanje svetskog imperijalističkog poretka. Jedinotako je moguće obezbediti optimalne uslove za nesmetani razvoj pokolenjaslobodnijih ljudi širom sveta. I ovo se Petar nadao da će se desiti ne zato štoga je posebno bilo briga za sudbinu sveta i dobrobit ljudi, bio je i suvišesebičan za ovakav altruizam, već zato jer se nadao da će i njegova porodica,naslednici, sugrađani, moći da dopuste malo više slabosti, malo više

262

opuštenosti, biti malo više srećni, jer će živeti u svetu koji ne predstavljakonstantnu opasnost.

Petar je daleko odmakao u svojim razmišljanjima, pored sudbinenjegovih projekata vezanih za nauku po glavi su mu se motali i pokojnaLena, pa Paola, pa veliko razočaranje njegovog života Aleksandar, sirotiNikola, zatim pitanje naslednika, normalno Vrač, koji je opasan dok godstoji na nogama, imao je Petar Crnojević da misli i na još hiljade stvari,prošlih i sadašnjih, rešivih i manje rešivih, kojima je zajedničko bilo jedinošto su iscrpljivala starog čoveka, čovek koji je puno radio i koji je doživeoda svoj rad sada prezire, koji je voleo ali to činio nedovoljno, koji nijedovoljno poštovao tradiciju, i koji sada zbog toga plaća ceh. Petar jeste biobuntovnik u neku ruku, imao je dve žene praktično, odbacio je većinu normido kojih su njegovi preci držali i ponašao se onako kako je njemuodgovaralo, nije dovoljno vodio računa o poslovima, nije provodio vreme saljudima, nisu ga se ticala deca, nije štedeo sebe, nije se trudio da dobroizgleda i nije šarmirao tamo gde je morao. Povrh svega, srušio je stari grad,gradio je novi, srušio stare vrednosti ali nije ponudio nove, doveo je svojepodanike u sukob sa sobom, sa praktično svime onim što im je do tada bilosveto, uključujući tu i sam legitimitet porodice Crnojevića. Petar se kajaozbog mnogih svojih poteza, međutim činjenica je da je i Zaliv morao da sesuoči sa problemima, da je neizvesni put na koji ih je Petar uputio i jedinipravi zapravo, jedini koji im na duže staze može obezbediti opstanak inezavisnost. Svet se suviše brzo menja za normalnu svest običnih ljudi, i tajmomenat, istorijski nezapamćen momenat do sada zahteva od svakoga da seprilagođava brzo i po visoku cenu, a naročito se zahteva od izolovanihCrnozalivčana koji su večito u ratu sa tim istim, promenljivim svetom.

I Dženifer se veoma dobro sajedinila sa krizom kroz koju suZalivčani prolazili, pretpostavljao je to Petar, i to je još jedan razlog zbogkojeg se ta devojka sa tolikim uspehom ušetala u njihova srca. Zalivčani supostali isuviše nesigurni, što nikako nije bilo njihova karakteristika, hodalisu ulicama, pa čak i po sopstvenim kućama kao po staklu, plašili se da neštone pokvare i razbiju, zbog čega bi ispali smešni kod svojih komšija. Dalje,gubili su orijentir kao za posledicu grofovih odluka, jer pare su nestajele,poslovi nestajali, partneri nisu dolazili u Zaliv niti je grof nekuda išao, samosu se neki grbavi, nepoznati, mršavi ljudi vucarali oko Centralnog Doma,stalno su se neke mašine čule po gradu kako rade ili kako se oko njih nekiljudi deru, i prosečan građanin se morao osetiti u takvom okruženjusuvišnim, nevažnim i kao da on ovde uopšte i ne pripada.

I u sred tih unutrašnjih lomova kroz koje su maltene svi Zalivčani, imuškarci i žene prolazili, a zbog čega je Petar itekako krivio sebe, pojavila

263

se jedna mlada žena, lepša i od sunca samog, koja je umela da sasluša, umelada kaže nešto, bilo šta, ali na način koji je ulivao makar trenutak sigurnosti itopline, i koja je onim krupnim zelenim očima znala da upije lik čoveka takoduboko da se svaki građanin ili građanka koji su sa njom razgovarali, osetioponovo važnim, osetio kao da ipak - postoji. Stari Vrač jeste puno išao pogradu i slušao probleme ljudi, ali je barem isto toliko i on sam pričao, običnonešto negativno i obavezno nešto protiv grofa Crnojevića, što je samododatno ulivali nesigurnost i aksioznost u same građane.

Petrova razmišljanja je prekinuo Vladan Bašić koji se vidno nervozanpojavio pred grofom.

- Nigde ga nema, ja stvarno više ne znam gde bi mogli da ga tražimo,čitav jučerašnji dan sam ga držao na oku i onda kao da je u kamen propao.

- Pojaviće se on, nema izbora sem da krene na mene, to mu je jedinapreostala opcija.

- Obezbeđenje je svuda unaokolo, Marko Starović je zadužen za to uodsustvu svog oca.

Kako je Vladan pomenuo Marka Starovića, tako se vuk pojavioiznenada pred vratima.

- Grofe, Amerikanka insistira da vas vidi. Rekao sam joj da sačeka, štada joj kažem? Plače i moli da je primite.

- Pusti je neka uđe, zaslužila je bar toliko.Marko je izašao i uveo Dženifer čije su lepe oči sada bile crvene i

otečene od brojnih suza koje je prolila.- Grofe, izvinite što vas prekidam u ovom nezgodnom trenutku, ali

moramo da razgovaramo.- Sedi Dženi i pokušaj da se smiriš. Vladane, naspi joj piće molim te.- Neću piće. Hoću da raspravimo jednu stvar, i to jednom zauvek. Šta

će biti samnom i sa Vladanom? Da li ćete i nas da ubijete?- Pobogu Dženifer, pa mi nismo monstrumi.- Boga ne uzimajte u usta, molim vas Petre. Želim da znam koja je

naša dalja sudbina.- Još nije odlučeno. Odluka se može doneti na sastanku Garde kako bi

procenili bezbednosne rizike. Shvati Dženi, nije jednostavna situacija.- A od kada to Garda odlučuje umesto grofa Crnog Zaliva, kažite mi

Petre?- Dženi, sada nije vreme da se o tome razgovara, Vrač još nije

uhvaćen i grofov život je i dalje u opasnosti - ubacio se Vladan u razgovor,što je bilo dovoljno Petru Crnojeviću da primeti nešto veoma neuobičajno naDženifer. Naime, ona je na nogama imala za nju prevelike crne sandale, bašonakve kakve je nosio i stari Vrač uvek po Zalivu.

264

- Vladane, ovo je Vrač! Prevario nas je! - razdrao se Petar ali prekasnoza mladog Vladana u koga je Vrač ispalio dva hica u grudi pre nego što jeovaj i uspeo da izvuče oružje. Petar je ostao skamenjen u svojoj fotelji i Vračje taman usmerio svoju pažnju sada na njega kada je neko sa strane pripucaoiz oružja većeg kalibra, po svemu sudeći puške.

Vrač je pao na pod i bio na mestu mrtav, sada je njegov lik postaojasan i Petru Crnojeviću jer je iluzija bila razbijena, a nekoliko metara daljeVladan je očajnički uzimao svoje poslednje gutljaje životnog vazduha.

- Kažite… Kažite Dženi grofe… Da je volim. Molim vas. Volim…- iizdahnuo je.

Petar se sagao i zaklopio Vladanu oči, dak su njegove sopstvenezenice već bile prepune suza. Sve se nakupilo u Petru i on je plakao nadtelom mladog Vladana onako iskreno kao što će i rođeni otac plakati zamladićem, s tim što je u Petru izbijalao previše toga, previše bola,neispunjenih odgovornosti, tuge, strepnje… prosto previše za jednog živogčoveka. I Petar je plakao. Plakao kao od majke rođen.

Zbog besprekorne zvučne izolacije Petrovih zidova niko spolja nijemogao da čuje šta se unutra izdešavalo, tako da niko nije omeo Petra unjegovom izlivu patnje. Nikola mu je prišao i stegao za rame u znakpodrške, i tek je onda stari grof počeo da dolazi sebi. Kada se i konačnosmirio, kratko je prokomentarisao: “Plan je savršeno izveden, je li Nikola?Došao je baš kao što smo pretpostavili. Samo nisam siguran da li je Vladanbaš morao da umre. Siroti mladić.”

- Bolje je ovako Petre. Bolje je ovako.

265

Trideset i drugo poglavlje

- Gospodo, želim da vam se najiskrenije zahvalim za ogromnu pomoćpri izboru novog direktora Centralne Obaveštajne Agencije. Želim jošjednom da vas uverim da vaše zalaganje neće proći nenagređeno i da budućidirektor vama uvaženoj gospodi uvek stoji na raspolaganju.

- Kako ste vi samo slatkorečivi mister Tomson, a ni reči o famoznojBeti - odmah je krenuo da zanoveta Rupert Bredli.

- Sudbina superkompijutera je na žalost zapečaćena, gospodo. GrofPetar Bokanegra je na kraju odlučio da bi projekat predstavljao i suviševeliku opasnost za njegov grad i njegove naslednike.

- Molim?! Pa zašto sam ja onda dao milijardu dolara?! Zašto smo svimi ovde dali po milijardu zelembaća?!

Rupert Bredli je već zapenio i besneo na Tomsona. Vinston Krofordse tu umešao i pokušao da donekle smiri situaciju.

- Polako Bredli, nije sve tako crno kao što izgleda. Mi možemo punoviše da dobijemo od budućeg poslovanja sa porodicom Bokanegra i ja imamnjegove garancije da će nam novac u udvostručenom iznosu biti vraćen zamanje od godinu dana, čim porodica bude obnovila privremeno obustavljeneposlove. Posle toga, zavisi isključivo od nas da li ćemo da nastavimosaradnju sa njima ili ne.

- Progurali smo njihovog čoveka na čelo CIA-e, što takođe nije bilojeftino odmah da vam kažem, bukvalno smo im kreditirali poslove na desetmilijardi dolara u kešu, i to sve samo da bih dobio, i to možda, duplo višenego što sam im dao, ali opet možda, tek za godinu dana! Ovo jeskandalozno Vinstone, apsolutno skandalozno! Ja ovako ne vodim poslove.

- Porodica Bokanegra vam može pomoći oko poslova bilo gde u svetumister Bredli, može da umesto vas reši neki eventualni problem sasindikatom, može da se reši nepoželjne konkurencije, i može još hiljadudrugih stvari da vam učini. Mi smo ozbiljna organizacija mister Bredli, akoliko smo ozbiljni možete lako da proverite samo ako otvorite novine. Evoizvolite, poneo sam vam primerak.

- „Milijarderi naglo umiru“, piše Vašington Post. „Božija ruka iliđavo“, kaže Tajms. Šta je ovo, ja novine ionako ne čitam, samo tračevi oglupostima? Pogledajte samo ove naslove, i to su mi ozbiljne novine.

- Tu piše da je dvanaest milijardera u proteklih mesec dana izgubiloživot, mister Bredli. Dvanaest ljudi koji su od grofa Petra Bokanegre želelida ukradu superkompjuter. Da se ovakve stvari više ne bi događale, grof

266

Bokanegra je odlučio da se uništi superkompjuter, kao najbezbedniju opcijupo sve. Porodica Bokanegra je ovde pretrpela najveći gubitak.

Rupert Bredli je uzeo novine, a Ilajdža Ilija Tomson je i ostalimapodelio po primerak.

- Danijel Stenton, Bili Vorhol, Džonatan Vajthed, ja sam čuo da su...Hoćete da kažete da ste ih vi sve ucmekali?! Sve ove ljude?!

- Samo one koji su najviše uložili u doktora Majkla Magdu, jednog odtvorca Beti, i glavnog Petrovog protivnika.

- Pa vi ste ubice Tomsone, i vi mislite da mi pošteni biznismenisarađujemo sa vama?!! Vi ste načisto poludeli, ja ću da upotrebim sav svojuticaj, a to će siguran sam učiniti i ostala ovde prisutna gospoda, da vassravnam sa lica zemlje kučkini sinovi!!!

Rupert Bredli je načisto izgubio živce, a ovog puta čak ni VinstonKroford nije želeo da se meša, i sam zaprepašćen ovim informacijama.

- Gospodo, mister Bredli, vi jedno dobro rekli. Vi ste poštenibiznismeni, a ne ubice. Ostanite biznismeni, to je svet kome prpadate. Mićemo vam garantovano vratiti vaš novac, u duplom iznosu, i nećemo vasviše uznemiravati. Ali ako nas učinite svojim neprijateljima, bićete dodatiovom ovde nizu u novinama.

- Vi… Vi još otvoreni pretite?! Mi smo vam sredili za CIA-u, a vi stesve dogovore pogazili i… I još…

- Porodicu Bokanegra je svaki rat skupo koštao - prekinuo je TomsonBredlija… Da bi uklonili ove ljude, moćne ljude, prebogate, upotrebili smoogroman novac, i gotovo sve naše ljudske resurse po svetu koje smo pažljivogradili punih trista godina. U dokaz toj tvrdnji ide i činjenica da sam i jaBokanegra, blizak rođak grofa Petra Bokanegre, a dogurao sam do mestazamenika CIA-e. I niste vi sami progurali našeg čoveka mister Bredli, to steučinili uz našu pomoć iza kulisa. Kad se sve to zajedno uzme u obzir,shvatićete da smo mi veoma, veoma opasni protivnici, koji će dati iposlednji cent, poslednju kap svoje krvi, samo da pobedimo svog protivnika.

Tomson je ustao i nameravao da napusti ovaj skup koji je zanemeokada je i Rupert Bredli ućutao.

- I još jedna stvar gospodo, ne oslanjajte se previše na svoj novac, onje varljiv i nelojalan. Ima nečega i u ljudima mister Bredli. Ko se budepredomislio u vezi nastavka saradnje, moj broj imate. Najopasnijeprotivnike treba načiniti najodanijim prijateljima. Prijatan dan, gospodo.

267

*

- Došli smo i do kraja puta prijatelju. Malo smo se obojica zaneli ukalkulacijama, šta ti misliš?

- Lako ti je sada da likuješ Petre. Ti si inteligentan čovek, pokaži malosamilosti i poštedi me sarkazma.

- Nema ovde pobednika Magda. Izgubili smo, obojica. Taj prokletikompijuter nam nije trebao. Da smo se držali gradnje tehno-grada, sada bizajedno sedeli na terasi i pili francusko vino, a ti bi me i dalje pobeđivao ušahu.

- Zvuči odlično. I zvuči nemoguće.- Da, nemoguće. Pitam se sada kako li sam uopšte i mogao ozbiljno da

razmatram uništenje ove zaostale planete, kako li smo i kada toliko odletelidoktore?

- Kada smo shvatili da je moguće Petre, eto tada. Pravo pitanje je kakose odupreti nečemu što znaš da možeš. Pa bila to u pitanju jedna žena iličitava jedna planeta. Novi svet je moguć, putovanje do novih zvezda jedostupno, uništenje neshvatljivih razmera je izvodljivo, vladati svetom jedakle moguće. Logika je tu neumoljiva Petre, nema razloga da sebe sadasmatraš neosetljivim ili tako nešto hrišćanski, nije u tvom stilu.

- U pravu si. I nisi u pravu. Hteo sam ono što sam mislio da mogu daimam. I pogrešio što sam uopšte želeo. Obojica smo pogrešili. Kako želiš daumreš Majkle? Dugujem ti toliko, posle svih ovih godina zajedničkog rada.

Petar nije želeo da, u njegovim poslednjim trenucima, ubeđuje Magdukako kompjuter nije stvaran, kako je sve bilo iluzija, kako... Ne. To saznanjebi ipak bilo previše. I suvišno.

- Samo nek je brzo Petre.- Momci, doktor je spreman.- Još jedna stvar Petre, pre nego što odem. I ja tebi mislim dugujem

nešto, a to je izvinjenje. I stvarno mi je žao. Jesmo se zaneli, dve matorebudale, a moglo je to drugačije da ide i da sada zajedno otkrivamo čuda,prava naučna čuda, da zadivimo svet jednog dana, čak iako do tada mi nebudemo među živima. A mi, šta smo uradili, uhvatili se za grkljan kao dvamlada petla. I nisi u pravu kada si rekao da si izgubio, ti nisi potpunoizgubio. Pogledaj oko sebe. Ja ovde vidim mnogo uspeha, mnogo znanja, ipuno znoja. Samo se osvrni oko sebe. Ovo je tvoj rad, ovde. Ponosi senjime!

Doktoru Majklu Magdi je pukao glas i suze su mu krenule niz obraze.Petar je ćutao i više ništa nije rekao čoveku koga poznaje gotovo četrdesetgodina, čoveku koji mu je verovatno bio nešto najbliže srodnoj duši, i koji

268

mu je istovremeno postao i najveći protivnik. Petar se prisetio onog očajakoji je video kada je Mileti saopštio da mu sin neće biti novi Kapetan, onogosećaja postojane slatke pobede nad nekim i utiska da si još uvek živ, da sejoš uvek držiš, u odnosu na drugog kome je odzvonilo i koga je zadesilavelika nesreća. Dok su odvodili doktora Magdu, taj osećaj je potpuno nestaoi Petar je samo sebe mogao da vidi na Magdinom mestu, svoju sopstvenubudućnost i kraj koji je došao za njega, jer je ostao ispražnjen, umoran ikonačno usamljen.

U sobi za prijeme u kojoj je Petar sedeo sada su ušli Marko Starović ijoš četvorica onih novoizabranih članova Garde, a posednji je na kolicimaušao Nikola. Posedali su svako na svoje mesto i Petar je počeo da govoripromuklim, odlučnim glasom.

- Mlada Gospodo, je sam već obavestio preostaale pripadnike mojestare Garde da im od danas prestaju dužnosti i da vi mladi preuzimate nadalje. Po mojoj vrhovnoj odluci za novog grofa Crnog Zaliva imenujem mogmlađeg sina Nikolu Crnojevića, koji se pokazao izuzetno sposobnim i poredsvog ličnog hendikepa, i koji mi je kao što znate spasio i život. Želim da semoja odluka poštuje i ko ima bilo kakvih primedbi na tu odluku, sada jevreme da to kaže.

Muk je vladao prostorijom. Petar je bukvalno preko noći za sveZalivčane postao legenda, čovek koji je fenomenalnom taktikom dotadnezabeleženom u istoriji Zaliva, porazio svoje protivnike, a porodicupodigao za jedan stepenik više u svetskim okvirima. Petar je obezbedio svežnovac za poslove, obezbedio mesto direktora CIA-e, vratio većinu ljudi kojisu privremeno bili van svojih dužnosti u svetskim bezbednosnimagencijama, obustavio je nuklearni program i tako uklonio pritisak sa svojeporodice, i na kraju je, što je takođe dočekano sa izrazitim oduševljenjem,uništio svoj opasni superkompjuter. Petar II Crnojević će ostati upamćen uCrnom Zalivu kao čovek koji je uspeo da istrpi sve pritiske, svaomaložavanja svoje vlasti koja su trajala godinama, samo da bi ščepao svojeneprijatelje u trenutku kada su umislili da su definitivno pobedili.

- Ustanite onda i poljubite svog novog grofa, Nikolu III Crnojevića.Najpre je ustao Marko Starović i prišao Nikoli, poljubio ga u obraz a

zatim i u ruku, u znak poštovanja. To su naravno učinili i ostala četvorica, aPetar je ovaj čin iskazivanja vernosti novom grofu budno propratio.

- Gospodo, budućnost Zaliva je od sada u vašim rukama. Naučili stesve što je potrebno da znate, i verujem da ćete kao i vaši prethodnici umetida se prilagodite novim zahtevima vremena. Beti je uništena, ali mojaposlednja naredba kao grofa Crnog Zaliva ja de se nastavi razvoj i izgradnja

269

tehno-grada. Od ovog trenutka, naređenja ćete dobijati od Nikole. Slobodniste gospodo.

Mladi Gardisti su jedan po jedan izlazili iz sobe za prijeme i ljubilisada već bivšeg grofa u ruku pre samog izlaska. U sobi su ostali samoNikola i on.

- Šta ćemo sa Dženifer Nikola?- Posalćemo je na brod sutra, zajedno s tobom.- Dobro. Zato ćeš ti i da budeš dobar grof. Ti, jel´ ti je potrebno još

nešto?- Ja mislim da ne, iz Magde smo izvukli sve što nam je bilo potrebno,

to bi trebalo da stavi tačku na ovu priču. Samo…- Šta Nikola? Reci, sada je vreme.- Samo nisam siguran da će me Zaliv potpuno prihvatiti, imam malo

problem sa samopouzdanjem trenutno. Misliš da će da se naviknu?- Naravno da hoće. I otpočni one promene o kojima smo razgovarali,

vreme je da se ovaj grad malo promeni i iznutra, a ne samo spolja.- Hoću Petre, ne brini ništa. I hvala ti tata za sve.- Moje drago dete. Samo veruj u sebe i zvezde će pred noge same da ti

padaju. I upamti, ako se đubrad belosvestska previše opusti, kreni u rat, doposlednjeg čoveka. Ovaj grad mora ostati slobodan, to je vrlo važno.

- Ne brini Petre. Neće nikad da nas osvoje.- To je duh jednog Crnojevića. Pozvao sam Dženi, razgovaraj sa njom.

Ostaviću vas same. Potrebno je toj devojci malo ohrabrenja.Petar je posle nekoliko trenutaka izašao iz sobe za prijeme i poslao je

Dženifer koja je čekala u predvorju kod Nikole. Dženi je bleda i upalih očijuušla kod novog grofa Crnog Zaliva.

- Uđi Dženi. Kako si?- Kako bih mogla da se osećam. Sve sam izgubila.- Imam iznenađenje za tebe Dženifer. Nisi baš sve.U predvorju se začuo dečiji glas koji je Dženifer dobro poznavala.

Mislila je da umišlja, ali kada se devetogodišnja devojčica pojavila na ulazuDženifer je pojurila ka detetu i čvrsto stegla u svojim rukama. Nije videlaćerkicu pune dve godine i srce joj je sada najednom prepunilo emocijama,emocijama za koje je Dženifer mislila da više neće nikada da oseti. Ljubilaje i grlila malu Emu, kao da je iz sekunde u sekund morala da potvrđuje sebikako je mala zaista tu sa njom, u njenom naručju. Nikola je sve ovoemotivno posmatrao sa strane, bilo je jako dirljivo. Ema je bila pomalozbunjena i držala se onako slatko dostojanstveno kako samo deca umeju, alije prihvatila majčine poljupce i zagrljaje jer je i njoj Dženi jako nedostajala.

- Liči na tebe. Izrašće u pravu lepoticu.

270

- Nisam više sigurna da je to dobra stvar. A Kliford? Kako je otac ovodozvolio?

- Dobila si puno starateljstvo nad detetom. Dozvoljavaćeš Henliju daviđa dete kada ti to budeš odlučila.

- Ali kako je…- Ima načina da se čovek ubedi da prizna istinu. Tvoj slučaj je ponovo

otvoren pred sudom i kao što rekoh, sud je Emu dodelio tebi. Radim na tomeveć duže vreme, obećao sam ti svoju maksimalnu podršku, zar ne?

- O Nikola, tako ti hvala na svemu. Ti si me naučio toliko toga, biću tiuvek zahvalna. Ti si taj koji ima šta je potrebno da promeni stvari, verujem utebe Nikola. Učinićeš ovaj grad drugačijim mestom, ubeđena sam u to.

- Hvala Dženi. Pokušaću. A sada me poljubi i beži da se igraš saćerkom, to ti je naređenje od novog grofa.

Dženifer se nasmejala, poljubila Nikolu u usta jednim poluljubavnimpoljupcem, i izašla iz sobe sa svojom ćerkom pod ruku. Život se vratio unjene grudi.

**

Petar je sedeo na palubi broda i čekao Nikolu da dovede Dženifer doluke. Petar je držao svoju suprugu za ruku, gledao je ka pučini i blagopodrhtavao.

- Konačno na more Petre?- Da. Konačno. Predugo sam čekao, predugo sam se plašio. Kako

čovek tako sebi zakomplikuje život Paola, sve iz straha, sve iz nesigurnosti?Vodio sam rat sa najmoćnijim ljudima sveta a nisam pobedio ovde - Petar jepokazao ka svojim grudima.

- A kamoli ovde - sada je prst uperio u Paolu. Paola ga je iscrpljenoglica gledala pravo u oči i blago se osmehnula.

- Barem si mi pružio trenutke mira pred odlazak na onaj svet Petre.Oprostio mi i poveo sa sobom. Neka nam ovo more očisti grehe Petre, samoto još molim Boga.

- Imaćemo sve prostaranstvo ovog sveta za razmišljanje Paola, počevod onoga što smo učinili, do onoga što nismo. More nas čeka.

U tom trenutku je Nikola naišao sa Dženifer. Mlada Amerikanka je jošjednom poljubila Nikolu i sa suzama u očima popela na palubu. Nikola višenije progovarao, a to nisu učinili ni Dženifer ni njegovi roditelji. Ovakvitrenuci ostaju bez reči, reč je tako suvišna pri jakim emocijama. Brod jeisplovio, Paola je mahala svima po poslednji put, a Dženi je plakala i zbog

271

toga što odlazi i zato što je u ovom gradu nekada bila. Petar je jedini gledaou grad a ne u Nikolu, i samo on verovatno može da zna koja su se sveosećanja stiskala u njegovim grudima dok je brod isplovljavao.

Nikola je osetio jako stezanje u srcu, i jedva se suzdržao da nezaplače. Kada je brod već bio daleko na pučini, Nikola je prizvao sebi svogKapetana.

- Marko, neću ništa da im se desi dok ne otplove Mediteran. Završi saPetrom i Paolom tiho, neka umru u snu.

- A Amerikanaka?- Ćerku vrati ocu. Neka je da malo uživa sa malom, i završi to brzo.- Razumem grofe.

***

Nikola je stigao do mesta gde su se upravo dečaci spremali da se po klizavojlitici uspenju do vrha. Ovo je bilo naravno deo njihove obuke, testirao jesnagu, koordinaciju, čvrstinu dečakove volje. Neki od dečaka sigurno nećeproći ovaj test, neki će pasti i umreti, kako bi samo oni sposobni postalipunopravni građani Crnog Zaliva.

- Prekinite! Spuštaj tu decu i ne terajte ih da se penju! Vratite ihkućama!

- Ali grofe, mi ovako radimo već dvesta godina, ne bi li trebalo da…- Još jednom mi protivreči i poslaću tebe da se penješ, sa pedeset kila

kamenja na leđa!- Razumem grofe! Izvinite grofe!- Od danas prestajemo sa ovim načinom obuke! Od danas prestaju

mnoge stvari, mi nismo čudovišta. Ima boljih rešenja, uvek ih ima.Nikola je okrenuo svoja kolica i krenuo nazad ka gradu, a njegov

Kapetan Marko Starović ostao je da vidi kako se grofova naređenjaizvršavaju. I da Marko nije ostao, ljudi bi poslušali Nikolu jer su videli vatruu njegovim očima, neku užasnu vatru koja je iz njih izbijala, neprestano, štosu takođe uvideli gotovo svi građani Zaliva, i veoma su brzo svi prihvatiliNikolin autoritet.

A Nikola jeste žurio gradom, ukidao pravila i postavljao nova, koja jeon smatrao humanijim. Ukidao je obavezne prevare, ukinuo bračneprivilegije čak i svojim Gardistima, raspustio hareme, poslao još petstomladih Zalivčana na studije kompjuterskog inžinjerstva i drugih tehnološkihnauka, i puno ulagao u započete Petrove projekte i osmišljavao nove, a ovoje bio tek početak. Nikola je znao da mora da usklađuje dobro sa lošim, da

272

će morati da nađe meru između čvrste vladavine i dobrih dela, što će bitiveoma teško, i veoma opasno nekada, ali on ima dovoljno zdrave pameti ivolje da to sve ostvari, da bude prvi vladar jednog novog Zaliva, jednognovog grada sa novim ljudima koje će se menjati zajedno sa njim, jer upromeni, u rastu, konstantnom rastu, i jeste formula svakog uspeha, i svakogdobro urađenog posla.

Ako je već morao odmah na početku da donese tešku odluku i ukloni isvoje roditelje i Dženifer, tu prelepu, dobru Dženifer, iz bezbednosnihrazloga naravno jer niko nije smeo slobodno da se šeta svetom a da puno znao Zalivu, o njegovim ljudima i njegovoj porodici, onda će se barem ubudućnosti potruditi da sebe dovodi u što manje takvih situacija, i da to činisamo kada je to apsolutno neophodno. Nikola je upoznao zlo, i zna da se tamo ne sme predugo ostati, da kada uzlo upadneš iz nekog razloga treba odatle da izađeš što pre, i po mogućstvukao bolji čovek, čak i kada to nije nimalo lako. Jer na kraju: sve je samo test,i mi smo večito na probi.