Da cuvamo slavu i cast velikih predaka

БиблиотекаИСТОРИЈСКИ РОМАНИ

књига 2.

Ангелина ТимотијевићДА ЧУВАМО СЛАВУ И ЧАСТ ВЕЛИКИХ ПРЕДАКА

ИздавачДобра књига доо

Максима Горког 137, Београд

За издавачаГоран Миленковић

Лектура и коректураБоривој Герзић

Дизајн насловне странеНикола Јованетић

ФотографијаАнастасија-Сташа Субић

Припрема за штампуОља Станић

ШтампаРубикон, Београд

Тираж1.000 примерака

Пласман011/ 24 55 026, 064/ 22 33 763

Copyright © Добра књига дооСва права аутора и издавача су законом заштићена.

ДА ЧУВАМО СЛАВУ И ЧАСТ ВЕЛИКИХ ПРЕДАКА

од Ангелине Тимотијевић

Београд, 2010.

Романи из серијала „Прича о Ленки“:

Има ствари које се никада не смеју учинитиДа чувамо славу и част великих предака

Овај роман посвећујем најбољој мами и најбољем тати на свету.

Захваљујем на подршци, помоћи и добрим саветима господи Братиславу Браци Петковићу, Даворину Дарку Рибникару, Николи Јованетићу и куму Дарку Ћирковићу. Велико хвала госпођама Надежди-Нађи Коржаковој и Јевгенији–Жењи Алпериној, за превод са српског на руски језик, и драгим пријатељима Драгани и Пеђи Миленковићу за искрену, сталну и дубоку заинтересованост за све што нам се догађа.

Посебно захваљујем мом мужу Влади, са којим је све лепо још лепше, а оно што није лепо престаје да буде страшно, мами и тати, мојим сестрама Сашки и Зоки, сестрићима Сташи, Боци и Еми, и тетки Гоги.

9

Рецензија романа Ангелине ТимотијевићДа чувамо славу и част великих предака

После свог првог романа Има ствари које се никадa не смеју учинити, објављеног 2009. године, писац Ангели-на Тимотијевић нас је поново обрадовала својим новим делом чији је наслов на стилском трагу првог, наслов не-обичан за данашње време свеколике пометње. Да чувамо славу и част великих предака, наслов као опомена која упућује на пут спасења, а који се налази у култури и па-мћењу.

„Почнимо од памћења“, поручује Умберто Еко.Заборав је некултура, зарад будућности немамо право

на заборав.„Српски народ у утакмици народа се може одржати

само као културна снага“, говорио је Слободан Јовано-вић. То нам својим делом сведочи и Ангелина Тимотије-вић, која врло успешно драматизује наше сећање и нашу културну прошлост на један дубоко рафиниран начин који само на први поглед одише архаичношћу, а у бити је изузетно савремен и као такав преко потребан и лековит у овом тренутку наше историје.

Својим умећем, начином приповедања и бриљантним стилом писац нас враћа на сам почетак, на истински раз-лог бављења уметношћу. Својим делом писац слави вр-лину, свака реченица овог дела, усуђујем се да кажем, празник је хришћанске врлине.

Своју литерарну грађевину она гради на чврстом те-мељу историјских чињеница, а у међупросторима изузет-но вешто уобличава наративно, а посебно дијалошке од-

10

носе међу ликовима и они пред нама оживљавају у пуном интензитету. Лик Ленке је посебно упечатљив, она пред-ставља прототип жене са краја деветнаестог и почетка двадесетог века. Она је морална, часна, вредна, пожртво-вана, интелигентна... Она ће у бурним временима и не-срећама које ће задесити српски народ сигурно бити бол-ничарка, као Надежда Петровић или Драга Љочић. То су жене које су промениле стереотип остао из турских вре-мена и на то нас Ленка неодољиво подсећа.

Однос околине према Ленки такође говори о срп-ском друштву тога доба. Ленка ужива пуно поштовање пријатеља и познаника тако да и њихов однос доприноси вајању њеног лика.

Као и у свом првом роману и овде је показана изузетна даровитост и књижевна зрелост ауторке. Ова врста ро-мана у будућности ће наћи своје право место јер по свом квалитету и уметничкој вредности стоји раме уз раме са европским историјским романима који су се писали у прошлости.

Ангелина Тимотијевић се не води модним трендови-ма, она је потпуно своја. Како би рекла Зора Петровић младим уметницима пре сто година: „Будите своји, ко-лико сте своји толико ћете бити европски, имитацијом и епигонством нећете нигде стићи.“

Ангелина Тимотијевић је у потпуности испунила за-вет Зоре Петровић.

Братислав Петковићредитељ и драмски писац

11

Размишљање добронамерног читаоца о роману (другом по реду) госпође Ангелине Тимотијевић

Има ствари које се никада не смеју учинитиДа чувамо славу и част великих предака

Ово су наслови два романа истог аутора – први је већ предат суду читалаца, други сам са задовољством прочи-тао у рукопису. Наслови су неуобичајено дугачки и иза њих се крију својеврсне поруке уз помоћ којих аутор уво-ди читаоце у густо заплетено ткиво романа водећи га по-узданом руком ка расплету.

Прочитавши нови роман списатељице која је решила да своја дела потписује као Ангелина Тимотијевић, сте-као сам утисак да присуствујем рађању саге о Србији јед-ног времена, коју ће у више књига читаоци упознавати кроз живот главне јунакиње, госпође Ленке Николић. За разлику од сага о Форсајтима Џона Голсвордија, Буден-броковима Томаса Мана и Глембајевима Мирослава Кр-леже, које се протежу кроз више генерација ових поро-дица, сага из пера Ангелине Тимотијевић обухватила би узбудљиви пут госпође Ленке од младости, њеног зрелог доба па до поодмаклих година.

У првом делу домаће саге упознали смо се са младом, шармантном, паметном, начитаном и проницљивом Лен-ком и њеним виспреним, иако неуспешним, покушаји-ма да спречи трагична збивања током Мајског превра-та 1903. године, која су уздрмала и њен приватни живот. У другом делу, који се одиграва само годину дана кас-није, сведочимо о њеној веома успешној улози у спре-

12

чавању још једне завере. Упркос својој младости и кон-зервативном, патријархалном окружењу, Ленка постаје ненадмашни мајстор у „мушком“ – детективском послу, разоткривајући узроке и могуће шире последице загонет-них злочина. Чини ми се логичним да аутор настави са писањем романа о животу Ленке Николић, пратећи њену успешну детективску каријеру у Србији, коју очекују ве-лики и тешки ратови и друга искушења. Сага о Ленки Николић већ се исписује руком доброг познаваоца исто-рије Србије, а посебно Београда, ондашњих обичаја као и нарави становника. Зато од Ангелине Тимотијевић оче-кујем да се, као у два прва романа, њена јунакиња Ленка убудуће успешно бори са опасним криминалцима разних врста, док заинтересовани читалац, истовремено, гото-во неосетно стиче – из оригиналног угла списатељице – ширу слику о животу у Србији у првој половини прошлог века.

Проза Агнелине Тимотијевић поседује још једну спе-цифичност, која се може окарактерисати као врлина али и као мана. Наиме, понеком се може учинити да је на-мењена скоро искључиво женском делу читалачке публи-ке. То је зато што се у романима подоста страница пос-већује описима разоврсног цвећа у баштама, уживању у пуслицама, ванилицама и ишлерима уз пијуцкање чаја скуваног од пробраних природних састојака, и подроб-но се описују изглед и квалитет одеће главних јунака и њихових познаника. Поједине читаоце који нестрпљиво „јуре“ убицу прелиставајући и прескачући странице књи-ге овакво успоравање основне радње и њено одвођење на споредан колосек може да изнервира и обесхрабри у даљем читању. Књига уистину јесте „женска“, јер ју је

13

писала нежна, млада женска рука, али на крају крајева ваља уживати у читању без претеране журбе, па оваква детаљисања, срочена с познавањем и љубављу, неће зас-метати. Нека се мушки пробирљиви љубитељ акционог трилера угледа на драгог господина Ђуру који се слади сочним ванилицама ћаскајући опуштено о наизглед не-важним темама са добром госпођом Милицом, баком наше главне јунакиње, у њеној прелепој башти.

Прве две књиге будуће саге о доживљајима Ленке Ни-колић сврставају се у детективске романе, али познате оквире овог жанра у значајној мери превазилазе формом и садржином, литерарном вредношћу, а посебно морал-ним па и патриотским порукама, оправдавајући на први поглед – необичне и предуге наслове.

А можда сам ја усмерио бујну машту у погрешном правцу. Можда замишљене саге неће ни бити! Можда је госпођи Ангелини већ досадила госпођа Ленка и њена мудровања по узору на госпођицу Марпл у романима Агате Кристи. Једно је сигурно: госпођа Ангелина зако-рачила је храбро у српску књижевност и наставиће новим књигама да се бори за што успешније место у том свету карактеристичном по немилосрдној конкуренцији и оку невидљивим моћним клановима.

у Београду,22. маја 2010. године

Даворин Дарко Рибникар

ДА ЧУВАМО СЛАВУ И ЧАСТ ВЕЛИКИХ ПРЕДАКА

од Ангелине Тимотијевић

17

I

Лета Господњег 1904. у Београду

– Много бринем за то дете, господине Ђуро. Имам неки страшан осећај да ми клизи из руку и нестаје, а ја не знам како да је вратим – рече лепа старија госпођа, чија је читава појава одавала тугу и неспокој.

– Полако, госпођа Милице, треба бити стрпљив. Није прошла ни година од онда, а наша Ленка је јака, наћи ће снагу, видећете – тешио је своју пријатељицу верни гос-подин Ђура, као што је то стрпљиво и пун топлине чинио последњих годину дана.

– Макар да ми је овде, пред очима, него тамо... Шта тражи тамо...? – скоро љутито се вајкала госпођа Мили-ца.

– Ваљда јој прија усамљеност, мир и тишина, шта ли – рече замишљено господин Ђура.

– Усамљеност, шта ће младој жени усамљеност? Град, друштво, хаљине, позориште, то би је излечило – отреси-то рече госпођа Милица, па се замисли. Сетила се тужног времена када је изгубила мужа, инжењера Властимира Николића, и оног леденог децембарског дана 1877. годи-не, када је примила вест о његовој погибији. Истина, она је тада утеху нашла у сину и раду у Женском друштву, а одмах по ослобођењу јужних крајева и повратку у Бео-

18

Да чувамо славу и част великих предака

град, чест гост у кући поново је постао господин Ђура. Након што је прошла година жалости, лепа и млада удо-вица је прво нешто ређе и оклевајући, а затим све одлуч-није изашла у свет. У мислима се вратила у зиму 1879. године, и вече првог изласка после године жалости за му-жем, раскошног бала на двору кнегиње Наталије, коме је присуствовала као угледна Београђанка и чланица Жен-ског друштва. Сетила се гриже савести, али и радости и полета који јој је дао тај први излазак на који ју је, не без великог труда, наговорио управо драги господин Ђура, пријатељ њеног почившег Власте.

– Ето то треба мојој Ленки, а не шуме и тишина – про-шапутала је, па поставши свесна да је своје мисли прето-чила у речи, и видевши упитни поглед господина Ђуре, брзо сакрила несташни смешак који је титрао на крајеви-ма усана и, као срдито, одмахнула руком.

– Послужите се, господине Ђуро, мада ми нису баш најбоље успеле овај пут – рече госпођа Милица пока-зујући на тањир од најфинијег порцелана на коме су се белеле ванилице, након што је, помало збуњена, неколи-ко пута руком прешла по миљеу од најтањег белог конца који је меко, у чипкама густо хекланим, падао преко иви-ца астала за којим су седели.

– Тако ми бога, драга пријатељице, нигде нема бољих колача од ваших. Али ваше ванилице... са вашим нају-куснијим џемом од кајсија… мада, искрен да будем, не приговарам ни пуслицама – рече сада већ нешто вед-рије господин Ђура, благодушни, велики сладокусац, и узе још један колачић, па га, са великим уживањем, зали гутљајем кафе.

Лице племените госпође наједном поста још тмурније него што је било. Остави вез којим су њене руке до тада

19

Ангелинa Тимотијевић

била запослене, усправи се и примаче астал, па подигав-ши још увек сјајне очи на старог пријатеља, поче тихим гласом:

– Знате, господине Ђуро, да је Ленка тамо... знате већ. Добро, можда њеној природи и годи та усамљеност, мада, да право кажем, ја то не могу да разумем. И све би то било у реду ако би потрајало неко време, па се завршило, а она се вратила кући и наставила живот.

Овде је госпођа Милица застала и као нехотице до-такла руку господина Ђуре. Видело се да се спрема да каже нешто о чему је већ дуже размишљала и што ју је јако узнемиравало.

– Нешто сам мислила, знате... ма тешко ми је да прева-лим преко усана. Не дај Боже... – ту се прекрсти три пута, па настави, сада гледајући у шољицу у којој се хладила заборављена кафа. – Господине Ђуро, бојим се да се Лен-ка не замонаши – рече тихо, затвори очи над којима су ни-ско стајале од бриге набране веђе, па погледа господина Ђуру, очекујући, као пресуду, његов одговор.

– Ма шта је вама добра моја, ма то није могуће... – рече нешто повишеним тоном господин Ђура, очигледно запрепашћен оним што је чуо, и готово поскочи са тешке, удобне столице од ораховог дрвета на којој је седео. – Ма Ленка је паметна девојка, не би она тако нешто учинила. Добро, мир и тишина, то може да прија души неко вре-ме, али да се потпуно затвори, не, не верујем, није то за њу – одлучно заврши и поправи, као да тиме коначно по-тврђује речено, марамицу у горњем левом џепу жакета. – Уосталом, како сте дошли на ту помисао?

– Ни сама не знам, верујте. Ништа Ленка није у том смислу спомињала тако да би се могло видети да код ње

20


већ постоји јасна намера да то учини. А опет, кад је оно о Васкрсу дошла кући, поменула је, онако, као узгред, како је сигурно леп живот монахиња, испуњен тишином и сав окренут Господу. Још је рекла да би се у таквом животу свакако могле прочитати многе књиге, а то нико не би ни примећивао, ни о томе судио. Ето, казала је још и нешто о томе како је сигурно дивно предано и у сваком часу бити окренут свом узрастању у Богу... не знам, тако се некако изразила, а ја сам жива премрла, кад сам је чула. Изгледа-ло је као да себе већ замишља у манастиру – рече госпођа Милица и поново се прекрсти.

– А може ли се видети штогод из њених писама која сте примили од Васкрса? – упита господин Ђура.

– Па од тад има само нешто више од месец дана. При-мила сам једно писмо, али у њему нема ни помена о томе. Само оно уобичајено: добро је, пријатно јој је тамо, да не бринем, повремено виђа Машу и његове, Љуба јој дола-зи, а она сама је често у Манастиру, спријатељила се са неким монахом. Ето, ко зна шта тамо чује – заврши гос-пођа Милица тихо.

– А говори ли о свом повратку у Београд, и о будућем животу? – упита господин Ђура, који се сада очигледно трудио да пронађе макар шта што би указивало на то да Ленка не размишља озбиљно о манастирском животу, и тиме утешио пријатељицу.

– Ни једном једином речју. Као да о сутрашњици и не мисли. Чини ми се чак као да избегава да помене било шта што је у вези са кућом и Београдом. Занима је само да ли сам добро, за вас пита и увек замоли да вам испо-ручим њене поздраве, а, замислите, господина Предића ниједном није споменула. Ма кажем вам, не могу ни да

21


замислим шта јој је у глави. Ту се бар, ето, ништа није променило – заврши госпођа Милица, па поново узе вез.

– А да ја мало са њом попричам, да ли би вредело?– Право да вам кажем, падало ми је и то на ум, али сам

одустала од те замисли. Шта би се тиме постигло? Знате Ленку, ако је већ одлучила или ако донесе такву одлу-ку, бојим се да не би било ни најмање могућности да је одговоримо. А ако о томе није ни мислила, чему прича? Вероватно би се само још више затворила – рече госпођа Милица, па поново остави ручни рад. – Тако је ћутљива, јесте ли приметили? Ни пре није била много разговорна, али сада... просто се изненадим кад проговори. А и кад проговори, увек каже нешто што ме уплаши.

– Изгледа, драга моја, да нам само стрпљење преос-таје. Може бити да ће се већ за коју недељу или месец вратити. Јака је она, велим вам опет, госпођа Милице, јака и пуна живота. Не нестаје то тек тако. Ускоро про-лази година, а наш народ не каже џабе да жалост траје годину дана. Још мало, и ето Ленке поново овде са нама – рече господин Ђура, трудећи се да делује ведро и уверен у своје речи. Или, можда, да сам себе убеди у изговорено.

– Даће Бог – рече госпођа Милица и прекрсти се гле-дајући у икону. – Знам ја, господине Ђуро, да без Проми-сли Божје ништа не бива, али, ето, тешко ми да останем мирна.

Господин Ђура се само осмехнуо и потапшао нежно по руци пријатељицу, која је на то узвратила осмехом и тако, ћутке и брижно климајући главом, захвалила дра-гом Господу на таквом пријатељу.

Тренутак узвишене нежности прекиде некакво коме-шање које је допирало са улице и постепено постајало

22


све бучније да би убрзо, прилично јасно могли да се раза-беру гласни повици грубих мушких гласова који су, било је јасно, нешто захтевали, праћени батом неуједначених корака, вриском једног женског гласа и повременим зве-кетом гвожђа.

Тек што се госпођа Милица и господин Ђура згледа-ше, хуке нестаде, а зачу се шкрипа велике капије.

– Шта ово би? – упита зачуђено госпођа Милица и ус-таде да дочека, по брзим, истрзаним корацима очевидно врло узнемиреног госта.

Тек што је успела да поправи шал од тамносиве вуне којим је била огрнута, на вратима салона указала се ок-ругласта појава комшинице Славке Петронијевић.

Без поздрава и унезверено ширећи руке, сва очајна и бледа, госпођа Петронијевићка промуца тихо:

– Одведоше Симу.– Ко га одведе? – упиташе углас госпођа Милица и

господин Ђура, прихватајући очајницу и поседајући је на најближу столицу.

– Пандури га одвели – једва изрече и задрхта тако страшно да се госпођа Милица, иначе у таквим прилика-ма увек прибрана, узврпољи не знајући да ли да позове девојку или сама оде по хладну воду и шећер којим ће бар мало повратити јако узбуђену жену.

Пошто девојка донесе бокал пун хладне воде и чинији-цу са шећером који некако угураше госпођи Петроније-вићки у уста, она поче, сада већ јасније и сталоженије:

– Дођоше малопре. Тек што смо попили кафу, упадо-ше у двориште, само што не развалише капију. Ја питам шта је, а они ме одгурнуше, траже Симу, он се одазва, а они скочише на њега и везаше га као каквог разбојни-

23


ка. Нешто су говорили, викали, ништа нисам разумела. Сима се бранио, па се умирио, држе га ко зверчицу... – ту се несрећна жена заплака, али брзо отре сузе, па наста-ви. – Кад су га изводили на улицу, брука и срамота госпа Милице, свет се скупио па гледа, један пандур му на ње-гово питање где га воде, рече: „Тамо где обично водимо зликовце и убице, а где би ти хтео“, па се страшно нацери и јако га удари у ребра. Не знам шта ћу, Мите ми нема, у канцеларији је; послала сам девојку у варош да му јави, ваљда ће ускоро овамо.

– То мора да је неки неспоразум. Сима је добро дете. Сигурно ће се све врло брзо објаснити – рече госпођа Милица којој сећање на стару комшиницу Босу заустави руку већ пружену госпођа Славкиној руци која је непо-мично лежала у крилу несрећне жене.

– Не сумњам да ће адвокат Петронијевић знати шта ваља чинити, али бих и ја, са своје стране, можда могао да се мало распитам о случају. Треба сазнати ко ће во-дити случај. Треба… – рече као за себе господин Ђура, па заћута начас и устаде нагло са столице на којој је до тада седео. Начини неколико корака, видело се да неш-то смишља, па застаде и са осмехом и широм отворених очију које су сијале победоносно, погледа у госпођу Ми-лицу. По изразу њених очију које су у том часу блистале, знао је да је разумела све и одобрила његову намеру.

25

II

– Не само да ме кући ништа не вуче већ не знам ни да ли бих у граду поново могла да живим. Уосталом, какав живот мене тамо чека? Немам воље да идем у друштво, верујем да то никако не бих поднела. Могла бих да ра-дим нешто, сада би прикладан био некакав добротворни рад, то приличи угледној удовици, а ја немам снаге за то. Прија ми самоћа, тишина, које у Београду нема – рече Ленка, све време загледана у храстову шуму која је окру-живала манастир.

– А шта је са онима који те воле и брину за тебе? – није одустајао отац Јован, игуман манастира.

– Ништа, баш ништа – настави Ленка озбиљно. – Баба је добро, здрава је, хвала Богу, господин Ђура је са њом. Воли ме, да, али то не значи да је неопходно да живим близу ње. Тачно је и да брине, али за то стварно нема раз-лога. Мени је овде добро.

– Дуго си овде, не ваља то. – Оче Јоване, ја вас не разумем – рече Ленка, а јед-

ва приметан враголаст осмех прелете преко њених уса-на. Усправи се на дрвеној столици на којој је седела, па настави. – Мудром човеку, каквим вас сматрам, требало би да је мило што је једна душа побегла од грехом упрља-ног света, што тражи нешто лепше и узвишено. А ви, ви бисте да ме вратите у тај несрећни свет у коме се углед мери количином новца који се поседује, срећа зависи од

26


положаја који се у друштву заузима, а на доброту, част и поштење се ни пет пара не даје.

– Прво, тај свет, иако окренут материјалним вреднос-тима, није само црн и пропао. У њему се, знаш то и сама, може наићи и на нежну, искрену реч и на поглед пун то-плине и љубави. Има у том свету пуно зла, али има и пуно добра, а ми нашим животом и сваким поступком нашим треба да славимо Господа, што можемо само када смо међу светом. Доживела си велики бол, дошао је од људи, врло је вероватно да ћеш га подносити и даље. Ипак, до-живела си и доста лепог, а само лепо ником није дато. Друго, мудровати сам и одвојен од људи, има предности, али се тиме ништа не постиже. Губиш прилику да можда учиниш некоме нешто добро, а твој одлазак од света није Богу драг јер је тај одлазак само бег од пута којим треба да идеш.

– Ја не бежим… – побуни се Ленка.– Бежиш. Да није било тог догађаја, ти сада не би седе-

ла овде са мном. Да у твом животу није било никаквог по-треса, него да си сама, вођена Божјом руком, решила да се уклониш од света и живот посветиш Богу, то би било друго. Овако, побегла си. Био ти је потребан предах, до-бро, предахнула си, сада се врати на свој пут – рече отац Јован благим гласом.

– Да ли бисте ми дали, оче, на читање Житије Светог Симеона? – Ленка осети потребу да промени тему.

– Добићеш, али, молим те Ленка, добро размисли о овоме о чему смо говорили.

– Ви, оче, не можете ни да замислите колико о свему томе размишљам – рече Ленка тихо, а глас јој задрхта.

После оваквих разговора које су у последње време во-

27


дили, Ленка се није добро осећала. Није се више ни тако лако одлучивала да посети оца Јована, како је чинила не-колико претходних месеци. Обузело ју је неко незадо-вољство, а било јој је јасно одакле оно потиче; таман кад се мало смирила, нашла миран део света у коме је могла да се сакрије, хтели су да је отерају одатле. Једило ју је то, али јој је са друге стране, пријало друштво оца Јована. Његова подршка и труд око ње последње године, створи-ли су чврсту везу и јаку потребу да га с времена на време види и поразговара са њим.

Знала је да му са њом није било лако, посебно у почет-ку, у време када је тек стигла у Тополу. Одмах ју је прона-шао, обавештен и замољен од пријатеља из Београда који су истовремено били и познаници господина Ђуре, да јој се нађе у невољи и покуша све да је врати у живот. Он је ту молбу примио озбиљно и са великим стрпљењем и уп-орношћу настојао да изврши задатак којег се прихватио.

Било је тешко, на махове се чинило немогуће прићи Ленки тих првих дана. Одбијала је да види ма кога и раз-говара са било ким, затворила се у себе, и, како се чини-ло, неповратно тонула. Данима не би појела ништа, нити изашла, макар накратко у башту мале куће коју су јој блиски рођаци њене баке ставили на располагање. Отац Јован је тих дана и по два пута долазио до Ленкине куће, поседео би покрај ње, о разговору није било ни говора. Понекад се питао да ли она уопште примећује његово присуство, али није одустајао.

Захваљивао је Богу за сваки залогај који би узела, за сваки наговештај, макар и најмањег бољитка, молио се за њу. Радовао се првој реченици коју му је упутила и првом позиву да поседе напољу, у башти.

28


Касније, када су већ могли да разговарају и о сложе-нијим питањима, одлучио се да јој помене страшни до-гађај због којег је, тражећи уточиште и бежећи од без-умља, напустила Београд. Није ништа рекла, само је заћутала и поново је ћутала наредних дана. Затим су раз-говори настављени, али ни помена није било о њеним размишљањима и осећањима повезаним са доживљеним губитком.

Тек у скорије време, показивала је потребу да говори о преживљеном, мада се о тој њеној потреби могло наслу-тити само на основу ретко изражених ставова о злу у љу-дима и таштини света. Дуго је помињала само речи лошег значења. Обрадовао се када је први пут, уместо о прису-тности зла у људима, почела да говори о одсутности љу-бави и добра. Као да ју је нешто дубоко у њој самој дуго спречавало да изговори реч доброг значења, а када је то најзад учинила, он је знао да је Бог услишио његове мо-литве и да ће она неоштећена пребродити оно страшно што ју је снашло.

– Ево, узми – рече отац Јован, пружајући Ленки књи-гу. – Намеравам, ако Бог да, за два-три дана у Тополу. На-вратићу ти.

– Благодарим и радујем се скором виђењу, мада не во-лим што ме терате одавде. Мучите ме тиме и… како не разумете да још увек не могу… – не заврши Ленка, али са окрете да пође.

Таман што је отац Јован заустио да нешто каже, кад се из шуме зачу тутњава којој у први мах не могоше да одреде порекло. У следећем часу, из шуме избише у трку тројица коњаника. Ленка успе да их боље осмотри тек када су сјахали. Прво је приметила да су им чизме врло

29


прашњаве. Крајеви црних пелерина којима су били огр-нути били су испрскани блатом које се већ осушило. Када се то доведе у везу са задиханим коњима који од умора једва стоје на блатњавим ногама, јасно је да су ови људи дуго јахали. Долазе из далека, питам се, одакле тачно. Јахали су без предаха, у великој су журби, види се, раз-мишљала је Ленка, са нескривеним занимањем мотрећи тројицу људи.

Један од њих је одмери дугим, мрачним погледом, као да настоји да докучи колику опасност њено присуство представља, окрете се оцу Јовану, па му врло оштрим гла-сом рече:

– Оче, да поразговарамо. Не чекајући одговор, човек који је остављао утисак

вође те мале групе ћутљивих, чинило се веома озбиљ-них људи окупљених око неког тајанственог и посебно важног циља, упути се ка манастирским вратима, успут осмотривши другог човека, који је из велике путничке торбе окачене преко седла, вадио повећи предмет право-угаоног облика, увијен и не баш уредно повезан у некак-ве крпе. Могла би да буде кутија. Изгледа да је веома важна оном мрачном човеку. Гле, како сви гледају у њу, и како је пажљиво узима овај човек светле косе, са малим ожиљком изнад десне обрве, са све већим занимањем, пратила је Ленка оно што се откривало њеном погледу.

– Збогом, Ленка, даће Бог, видећемо се ускоро – глас оца Јована пренуо је Ленку из размишљања.

– Збогом, оче – рече Ленка, гледајући како се и трећи човек губи у тмини манастирског здања. – Оче, ко су ови људи? Треба ли вам помоћ? – прошапта Ленка брзо, сада сву пажњу усмеривши на благо лице оца Јована.

30


– Све је у реду, не брини. Ови људи су пријатељи, а сада је време да им се придружим и видим због чега су дошли – умири је отац Јован.

Пошто је добро осмотрила бело лице оца Јована и уве-рила се да се на њему не могу наћи трагови узнемире-ности, окренула се и пошла својим путем.

***Ето доказа човекове несталности. Месецима одбијам

повратак у Београд, тврдим да ме питања туробног све-та више не занимају, а већ при првом сусрету са људи-ма, поново почињем да радим оно што сам рекла себи да никада више нећу да радим. И какву сам само причу из-мислила. У сасвим обичним стварима, видела сам роман-тичну, тајновиту причу: људи у журби, доносе нешто важно оцу Јовану. Човек светле косе, са малим ожиљком изнад десне обрве, трице и кучине. Онај мрачни човек, иначе, као да ми је однекуд познат. Ех, да, шта све може заголицана машта онога ко је дуго био без икаквих под-стицаја којима је обасут човек у великом београдском друштву. Одмах се све види увеличано десет, ма, сто пута. Човек издвојен од света губи осећај за стварност, што уопште не мислим да је лоше.

Тако је промишљала Ленка на дугом путу ка кућици која јој је последње године била дом.

Кућица грађена од печене цигле била је удобна и свет-ла. Имала је пространу кујну у коју се улазило са доста широког трема, и само две мање, скромно, али са уку-сом намештене собе. У собе се из кујне посебно улазило.

31


Ленка је користила само једну собу, као спаваћу. У хладне дане, највећи део времена је проводила у кујни, крај топ-лог огњишта. Од доласка топлијих дана, волела је да седи у башти, под старом липом.

Њен живот у Тополи био је миран и врло повучен. Никога није виђала, осим оца Јована и неколико драгих рођака. Једина, мада скоро невидљива помоћ у кући била је Мара, сирота стара жена којој су Маша, брат од стрица госпође Милице, и Љуба, Машина предобра жена, дозво-лили да станује у кућици у дну авлије, коју је сачињава-ла само једна просторија у којој се кувало и спавало. За узврат је Мара бринула о авлији и двема кућама, оној у којој је сама становала и оној коју је у последње време користила Ленка. Од када је Ленка стигла, у круг Мари-них задужења ушла је и брига о Ленкиним свакодневним потребама.

Види, молим те, кола испред моје кућице. Чудно. Ко ли би то могао бити?, зачуди се Ленка, видевши неочеки-вани призор.

Било је довољно да приђе капији, па да кроз тарабу уг-леда познату прилику драгог господина Ђуре.

– Чика Ђуро, одкуд ви? Да се баби нешто није десило? – повика Ленка узнемирено и брзо приђе госту.

– Душо драга, мило ми је што видим да много боље из-гледаш – поче господин Ђура, искрено обрадован Ленки-ним руменим образима. – Са госпођом Милицом је све до-бро, Богу хвала. Ипак, десило се нешто што нас је све јако узнемирило. Него, прво да седнемо, па ћу да ти причам.

– Причајте брзо, јесу ли сви здрави? – упита сада већ мирније Ленка, након што је рекла Мари да изнесе слат-ко и кафу.

32


– Сви су здрави, али нису сви добро. Сима Петроније-вић је ухапшен.

– Комшија Сима? Али зашто? – упита Ленка, па се на-гло трже. – А што сте ви само због тога превалили оволи-ки пут? Не видим зашто је важно да мене, овако удаљену од Београда, тако хитно обавестите о том догађају? – рече Ленка сад већ јасно наслућујући значење изненадног до-ласка господина Ђуре.

– Ленка, Сими је потребна помоћ. Покушавамо на све начине да помогнемо. Госпођа Славка је очајна, од адво-ката Мите, како ми се чини, бар до суђења нема велике помоћи. Верујемо да Сима није крив, али… – господин Ђура није успео да доврши.

– Верујете да није крив. А што не би било могуће да је крив? Па како ми се чини, комшија капетан није увек у прошлости био тако безгрешан да би сада било немогуће помислити да је можда ипак крив – рече Ленка, а са сва-ком новом изговореном речи, њено лице постајало је све блеђе, а глас све тиши и дрхтавији од ужасне срџбе која јој је плавила рањено срце.

– Знам душо, знам, али ипак, људски је помоћи…– Људски је помоћи, да, али у оваквим случајевима

није могуће помоћи – оштро рече Ленка, па заћута на-кратко како би себи дала мало времена да се умири. – Господине Ђуро, и сами знате да ће полиција да ради она-ко како може и зна и да помоћи са стране не може бити.

– Ма полиција већ ради, али све то изгледа ужасно траљаво. Чини се као да су га унапред осудили. Него, Ленка, размисли, молим те. Потребна си у Београду – за-врши без много наде, али не одустајући, господин Ђура.

– Господине Ђуро, верујте ми, Сими сам сада најмање потребна ја.

33


Овим је за Ленку, како је у том часу помислила, разго-вор о капетановом хапшењу био завршен. Господин Ђура је био збуњен Ленкиним тако оштрим, и за њега, и поред свега, неочекиваним одбијањем. Некако је од тренутка када му је срећна мисао пала на ум, био потпуно уверен да ће Ленка пристати да се са њим врати у Београд и ис-тражи случај. Био је то, како је помислио, одличан начин да се Ленка приволи да оконча своје самовање и дође на-траг кући.

– Него, чика Ђуро, дуго сте путовали, сигурно сте ог-ладнели. Казаћу Мари да спреми нешто што ће вас окре-пити – рече Ленка, очигледно настојећи да умири узбур-кана осећања, па устаде да дâ Мари потребна упутства.

Када се вратила до старе липе под којом су седели, за-текла је господина Ђуру како прелистава књигу коју јој је на читање дао отац Јован.

– Претпостављам да си књигу добила од оца Јована. Кад си стигла била си зајапурена, а на ципелицама још увек имаш добар слој прашине, што указује на то да си дуго ходала. С обзиром на садржај књиге, вероватно си је донела из манастира. Знам да другујеш са оцем Јова-ном, па закључујем да си преподне провела у манастиру, је л` тако? Видиш, и ја покушавам да размишљам логич-но – рече господин Ђура, трудећи се да разговору врати весели тон.

Ленка се насмеши. Била је одлучна да задржи свој мир који је нашла далеко од градске вреве, али су долазак гос-подина Ђуре и вест коју је донео, пробудили у њој зани-мање за свет коме је одбијала да се врати. Нешто као да се наједном пробудило у њој. Цело њено биће је одједном и ненадано преплавила некаква разиграна живост. Узврпо-

34


љила се, чинило јој се да не може да седи с миром. Сада је већ једва одолевала да не постави неко питање у вези са Симиним случајем. Оваквом променом је и сама била веома изненађена и својски се трудила да се умири.

– Причајте ми, чика Ђуро, како је баба, шта ради? – упитала је.

– Добро је, хвала Богу, пуно ради, има много посла око приређивања вечери за руске рањенике – рече господин Ђура, па видевши упитан Ленкин поглед, настави. – Су-тра, под покровитељством Њеног Краљевског Височан-ства Кнегињице Јелене, Одбор београдских госпођа при-ређује у Народном позоришту друго руско вече за руске рањенике. Госпођа Милица је зато у великом послу; знаш да не допушта да најситнији детаљ промакне њеном оштром оку. Ипак, поред тако великог и важног посла, она ни најмање није уморна. Чудно је колико снаге има у једној жени када ради посао у који верује – заврши госпо-дин Ђура, стари добри лисац, и испод ока погледа Ленку.

Ленка је поново заћутала. Размишљала је о томе како би изгледао њен повратак у Београд, да ли је уистину спремна за тај корак, није ли ово што осећа само трену-тан полет који ће је напустити чим седне у кола и пође пут куће. Затим јој је пред очи изашао бабин лик и слика њи-хове баште испуњене гласовима драгих људи. Сетила се радосног осећаја устрептале запитаности и ишчекивања који траје само неколико тренутака колико је потребно неочекиваном госту да пређе пут од велике капије до ба-ште иза куће у Крунској улици, да би затим, у часу када око препозна драгог госта, талас раздраганости топлином преплавио читаво биће. Да, отац Јован је био у праву: до-шло је време да Ленка прекине самовање. Да није било

35


тако, не би се црвић знатижеље тако брзо и лако увукао у младу жену, да је покрене и победи потребу дела њеног бића које је тражило самоћу и мир.

– Чика Ђуро, одлучила сам: поћи ћу у Београд, поку-шаћу да истражим тај случај, мада унапред имам велику уздржаност према својој способности да ишта учиним на решењу те ствари. То што имам жељу да решим случај, већ се у прошлости показало као недовољно. Уосталом, чак и само решење није довољно, ако се у томе закас-ни, знате и сами. Било како било, предлажем да пођемо одмах; било би добро да што је могуће пре стигнемо у Београд. Казаћу Мари да нам спакује нешто хране којом ћемо се успут заложити – рече Ленка и устаде да спреми најпотребније ствари за пут. – Још нешто, чика Ђуро: У Београд се враћам само да покушам да помогнем Сими Петронијевићу. То не значи да ћу у Београду остати и по-сле окончања тог случаја.

– Свакако душо, то како ти одлучиш. У сваком случају, Ленка, учинила си велику радост старом човеку – рече господин Ђура, који је заиста сијао од среће.

– Хај`те, молим вас, чика Ђуро, када сте у питању ви и моја баба, о старости не може бити говора – весело рече Ленка, па оде низ авлију, Мари.

***– А сада је време да чујем све што знате о том несрећ-

ном догађају – рече Ленка тек што напустише Тополу. – Пре два дана, у недељу ујутру, нешто после седам

сати, у свом стану у Баба Вишњиној улици, пронађен је

36


мртав Пера Филиповић, чиновник Министарства финан-сија. Пронашла га је газдарица кад је ушла у стан свог кирајџије да га пробуди. Одмах је позвала полицију, а ка-петан Петронијевић је ухапшен јуче ујутру.

– Како је сумња пала на Симу? – упита Ленка.– Сима Петронијевић и Пера Филиповић су се удва-

рали истој девојци, госпођици Деси Милићевић. Њен отац је богати трговац, а мајка из добре, официрске куће. Госпођица је изгледа била наклоњенија чиновнику Ми-нистарства финансија, а има назнака да се просидба бли-жила. У суботу, пре три дана, у кући Милићевића у Си-миној улици, одржавао се пријем поводом имендана Је-ремије Милићевића, Десиног оца. Поред других, прије-му су присуствовали покојни Пера Филиповић и капетан Петронијевић. Наредног јутра је чиновник нађен мртав. Тело је лежало у његовој соби за рад, која је истовремено коришћена и као салон. Смрт је наступила као последица више удараца у главу тупим предметом – заврши госпо-дин Ђура.

– То што су се господа удварала истој девојци и вече које је претходило убиству провели на истој забави није довољан разлог да се посумња у капетана Петронијевића – рече Ленка, па упути господину Ђури поглед којим је тражила нове податке. – Јесу ли се отворено сукобили, потукли, има ли сведока да су претње гласно изговорене?

– Не знам да је било нечег више од попреких погледа са обе стране и понеке заједљиве примедбе. Капетан је, међутим, како сам признаје, после забаве отишао Пери Филиповићу. Каже да је тамо ишао да би Перу обавестио да се повлачи пред њим у односу на Десу. Тврди да су се пријатељски растали.

37


– Мршаво објашњење, рекла бих: ако су цело вече провели на истој забави, зашто је било неопходно да се такав разговор обави исте вечери, после забаве, у Фили-повићевој кући? Вероватно је Сима имао прилике да са Филиповићем разговара на пријему, а ако већ није, мог-ло је то да сачека и следећи дан. Уосталом… – не довр-ши мисао Ленка. Њену пажњу привукла су дешавања на друму. Прво се зачула потмула тутњава која је из часа у час постајала све бучнија, а затим су поред њихових кола пројурили коњаници. Ленка брзо протури главу кроз про-зор и препозна тројицу људи на коњима које је тог пре-поднева видела пред манастиром.

Нису се дуго задржали код оца Јована, а поново су у журби. Ваљда је са њим све у реду, помисли Ленка бриж-но и боље се намести на свом седишту.

***Када су Ленка и господин Ђура крочили у башту отме-

не куће Николића, у Крунској улици, сунце је одавно већ било зашло.

Ленка, још од Авале обузета немиром, као без душе улетела је у кућу и бацила се у загрљај своје бабе, у том часу пресрећне госпође Милице Николић.

– Душо моја, хвала Богу да си дошла. Хајде, умиј се, па да поједеш нешто. Седите и ви, господине Ђуро – рече госпођа Милица, када је најзад успела да се одвоји од унуке. – Причајте ми, како сте путовали? Баш сте брзо стигли.

38


– Имао сам среће да нађем Лазу Муњу. Поузданијег кочијаша и већу прзницу тешко је могуће замислити. Са њим је човек сигуран да ће безбедно и у најкраћем мо-гућем року стићи на одредиште, као што је сигуран да ће се тешко преварити ако се уопште обрати Лази, а посебно ако покуша да му замери или само скрене пажњу на неш-то што се тиче његовог посла – хвалио је господин Ђура кочијаша којег је тражио увек када је одлазио ван града.

Уто им се придружила Ленка, па су уз најсочнију ги-баницу, коју је госпођа Милица, немајући мира у ишче-кивању вести о исходу подухвата господина Ђуре, лично испекла, остали у разговору до дубоко у ноћ.

Documents

Da cuvamo slavu i cast velikih predaka