Толгска

 

Празнује се: 08. 08.

Године 1314. у време управљања руском црквом св. митрополита Петра јавила

се ова чудотворна икона. Епископ Ростовски и Јарославски Прохор, а у схими

Трифон, надгледајући своју паству посетио је манастир Кирила Белојезерског,

и одатле је дошао водом низ реку Шексну у Волгу у Јарослав. На седам врста од

града он се зауставио на десној насељеној обали Волге и хтео је ту разапети

шатор, да преноћи наспрам места где река Толга пада у Волгу, и где је била у

то време непроходна шума. Када су сви били већ заспали, епископ се пробудио

у пола ноћи и видео јарку светлост која озарује околна места. Он је изашао из

свог шатора и видео огњени, необично светао стуб са оне стране Волге и мост

који се пружао са ове стране обале преко реке Волге. Помоливши се усрдно

Богу епископ је дошао на видљиви му мост, но то је била згуснута вода по којој

је он ишао као по дрвету. Прешавши на другу страну реке он се приближио

огњеном стубу епископ је видео икону Божије Матере са Предвечним

Младенцем на рукама. Икона је била подигнута да је човек рукама не може да

дохвати. Дуго се он молио коленопреклоно са сузама пред иконом и потом се

вратио, али је заборавио свој жезал на месту где се молио. Преко истог моста

прешао је Волгу и дошао у свој шатор, и нашао све да спавају и никоме није

објавио о свом виђењу и входу по Волги. Другог дана после јутреља, када је

епископу било време да седне на столицу, служитељи његови почели су

тражити епископски жезал и нигде га нису могли наћи. Тада је епископ

разумео да Бог хоће да објави чудо које је видео, но од суза ништа није могао

рећи и тако је показао прстом на место где је заборавио свој жезал. Тихим

гласом он им је рекао о свом виђењу са оне стране Волге и послао своје

служитеље по свој жезал. Када су његови служитељи прешли реку, у шуми су

видели икону Пресвете Богородице, која није била у ваздуху већ на земљи међу

дрвећем, а поред иконе епископски жезал. Са страхопоштовањем су се они

помолили пред светом иконом и узели жезал и вратили се реком епископу и

објавили му што су видели. Тада је и он сам са свима који су били са њим

људима, препловили су Волгу и видели икону. Епископ се уверио да је то та

сама икона коју је он видео ноћу на ваздуху, при светлости огњеног стуба. Он

се обрадовао духом, пао пред икону и дуго се са сузама молио, а такође и сви

који су били са њим. После молитве епископ је узео секиру и својим рукама је

почео да сече шуму, припрема дрва и чисти место да се сагради црква. Они

који су били са њим поделили су са њим посао и ту је одмах била саграђења

црква. У то време житељи Јарослава, сазнавши о чудесном догађају, похитали

1

су у многобројним групама ка том месту и поклонили се новојављеној икони,

усрдно су помогли око градње цркве, тако да је она до подне била завршена.

Епископ ју је тога дана увече осветио и посветио Ваведењу Богородице и

установљен је празник јављања ове иконе 8. дан августа. Епископ је при цркви

устројио манастир и тада му је одредио и игумана.Тако је основана у почетку

мала, а касније велика обитељ која и до сада постоји под именом Толгска (по

реци Толги). Од дана јављања Толгске иконе Богоматере, почела су се јављати

благодатном силом велика чудеса.

Толгска - у селу Спаском

Благодатна икона Толгска у Спаском Преображенском сабору је верна копија

Толгске иконе, која се јавила код реке Толге 1314. год. и која је нађена близу

Јарослава епископом Јарославским Трифоном. О настанку Спаске Толгске иконе

сачувана су два предања. Једно нам говори о томе како је један јарославски

трговац, недалеко од Спасовска, који још није био град, био окружен

разбојницима. Трговац се обратио за помоћ Царици Небеској, и одмах су се

разбојници разбежали преплашени звоњавом звона на путу они су побегли и

никоме се не показујући. Трговцу је било јасно да га је спасла Царица Небеска.

У знак благодарности трговац је начинио верну копију чудотворне иконе

Толгске и поклонио је у Спаску цркву на прослављање имена Пресвете

Богородице. Друго пак предање указује да је ова икона сама изабрала Спаски

Преображенски храм супротно његовој жељи. Владичица коју је унео у свој дом

и оставио да преноћи у сеу Спаском. Ујутру је икона била нађена у цркви.

Трговац је објавио да је то његова икона, и узео је себи, и спремио се на пут, но

икона је опет нестала и појавила се у Спасовској цркви. Није му било лако да се

растане од иконе, али ипак ју је оставио у цркви. Спасовска Толгска икона од

давних времена је позната и прославила се чудесима. Град Спаск никада не

заборавља благодарити Царици Небеској јер у време пожара 1828. и 1839. год.

огањ се није коснуо тих домова, који су у усрдним молитвама били закриљени

Толгском иконом! Осим тога било је много чудесних исцељења од иконе оних

који су притицали ка њој са молитвом и вером.

Теодоровска

 

Празнује се: 14. 03.

Чудотворна икона Теодоровска се јавила 1239. год. Празновање је установљено

14. марта, приликом избора цара Михаила Теодоровича из фамилије Романових

2

умиритеља узнемирене Русије. Икона се налази у Костромском Успенском

сабору према десној певници. Она је украшена златном ризом и драгим

камењем. Дарована је од цара Михаила Теодоровича и матере његове,

благочестиве царице Марте Ивановне. Још почетком 12. века ова се икона

налазила у капели која је близу града Кидекша. Кнез Псковски, Георгије

Всенолодович, при устројења града Кидекша, хтео је пренети чудотворну икону

у град. Но послани по њу никако је нису могли померити са места. Из тога је

закључио кнез да Богородица воли да остане где је и сада. Зато је он 1164. год.

основао на месту капеле свету обитељ, коју је и назвао Горродецк, по имену

града Городца у Нижњегородској губернији, и Теодоровска, зато што је

првобитно стајала у древној цркви Теодора Стратилата.

У време нашествија Батија, када су Татариопустошили земљу руску, и сва села

и градове обратили у прах и пепео, није од њих био поштеђен ни Городец

Волжски. Сви су житељи бежали. Све се То брзо десило. У саборном храму је

била остављена иза св. Престола и икона Богоматере, која је ба другој својој

страни имала изображење свете Петке Параскеве. Никоме није пало на памет

да се позабави њеним спасавањем. Сви су мислили да је она изгорела у

пламену.

Године 1239. кнез Василије Георгијевич Квошња, био је у лову у густој шуми, на

једној врсти од града. Пошто је зверка прошла мимо њега, кнез се упутио за

њом оставивши другове, и видевши пред собом на бору икону Богоматере. Он

је пружио руку да би је скинуо са дрвета, но она се подигла у ваздух. Кнез, и

сви који су били са њим, приклонили су колена ужаснути са

страхопоштовањем. Икона се поново спустила на дрво да би је кнез једва могао

дохватити рукама. Кнез је покушао да је узме, но она се поново подигла у

ваздух. Кнез је отишао у град, и сабрао свештенство и монаштво, и народ, и сви

су са крстовима и иконама дошли до указаног места. Свршивши са

коленопреклоњењем молебно пјеније, свештеници су понели икону

Богоматере, на рукама и унели је у град. Житељи града су јој изишли у сусрет.

Са сузама су целивали чудотворну икону, која је унесена у Саборни Костромски

храм. Са свих страна је почело стизати безбројно мноштво народа. Некои

благочестиви грађани објавили су кнезу да су видели како саму икону носи по

граду човек у богатој војничкој одежди, каква је и на икони светог

великомученика Теодора Стратилата. Међутим, икона је већ била постављена у

саборни храм посвећен великомученику Теодору Стратилату, због чега је и

добила назив Теодоровска. Међу трговцима који су чивели у Костроми, били су

неки из Городца, који је био опустошен од Татара. Зажелели су и они да се

поклоне чудотворној икони, и тог часа су сазнали, да је то иста она икона, која

им је толико година чувала отечески град. На месту обретења иконе, на обали

реке Запрудне, кнез је основао Запрудни манастир, у част нерукотворног

образа, и од тог времена, једном годишње се ту врши крсни вход, и то 16.

3

августа као успомена на јављање чудотворне иконе. Сама је пак икона била

остављена у саборном храму. После неколико година сагорео је и тај

Костромски сабор, и сви су мислили да је икона изгорела у пламену. После три

дана разгрнули су пепео и нашли су икону нимало не повређену у огњу. Ускоро

на месту сагорелог храма подигнут је нови велелепан храм посвећен

великомученику Теодору Стратилату. И чудотврна икона је била опет

постављена у олтару иза престола. После неког времена у Русију су поново

упали Татари, и опустошили многе градове, и угрозили територију Костроме.

Кнез Георгије Васиљевич са сузама се молио пред чудотворном иконом

Богоматере, да би она узела град под своју заштиту. И народ и војска је усрдно

ка њој притицала. Надајући се у њену помоћ кнез је узео и носио у рату са

собом икону Богоматере. Царица Небесна је услишила мољења оних који су јој

са вером притицали. Чудотворну икону су носили испред војске. Татари су

извадили мачеве и запели лукове, но кад су видели икону, која је сијала јаче од

сунчаних зрака, која је била као огањ, обузео их је страх и ужас да су се дали у

бегство. Божија је Матер жудесно спасла Кострому. На том месту где се за

време битке налазила чудотворна икона постављен је крст. И од тог времена и

језеро које је било у близини почело се називати светим а и села основана по

бреговима почела су се називати светим.

После неког времена поново је изгорела саборна црква и пламен се био свуда

раширио по светом храму да нико од њега није могао ући да изнесе икону.

Неки житељи су видели да икона стоји у ваздуху над самим пламеном пожара.

Сви су пали на земљи и са горким сузама јој завапили да их не остави без свога

покрова и заступништва свога. Икона се спустила на земљу и стала на сред

трга. Пораженим виђењем житељи нису прекидали молутву дан и ноћ. По вољи

кнеза била је подигнута невелика црква за привремено пребивање чудотворне

иконе. И у то време је приступљено градњи нове камене цркве у част Успенија

Пресвете Богородице са капелом у име Теодора Стратилата. Црква је ускоро

била завршена и у њу је пренесена икона Богоматере. Много је година прошло

и сви су притицали ка њој с молитвама и верујући добијали чудесна исцељења.

Но настала су тешка времена ради напада Пољака и Литванаца. Велика

старица, Марта Марта Ивановна Романова, удаљила се са сином својим

Михаилом из Москве у Кострому, и тамо проводила време у благочестивим

монашким занатима. Међутим, у Москву ослобођену од непријатеља сабрала се

сва војска све земље руске, и избор за краља је једнодушно пао на младог

Михаила. Обавештење о том избрању послано је по посланству у Кострому са

граматом у којој чинови власти признају Михаила за цара, умољавајући га овим

речима: - Руска је држава без покрова, круна је осиротела, отечество рида јер

нема оца. Дођи к нама следујућа надо све земље руске. Царе од целога народа

од срца изабрани.

Посланици масама народа спровођени, који су били предвођени Костромским

4

свештенством и монаштвом, са часним Крстовима и чудотворном иконом

Теодоровске Богоматере. Дошли су са свих страна у Ипотијевски манастир, где

је пребивала где је пребивала инокиња Марта. Михаил, у пратњи своје мајке им

је изашао у сусрет до светих врата. Он је пришао Крсту и Чудотворној икони и

примио благослов Теодорита, али није пристајао да узађе на царски престо. И

мајка се његова плашила за сина да га није хтела отпустити на престо. Дуго их

је умољавао архиепископ са свим сабором, но мајка и син су остали

непоколебиви. Мајка је плакала и говорила: - Многи који су пре били цареви

изругани су били, многи су и туђе земље били протерани... Молим вас, не

лишите мене јединог чеда -.

Тада је архиепископ узео у руку Теодоровску икону Богоматере, а Троицо -

сергејевски келијар Аврамије икону светих московских чудотвораца Петра,

Алексија, Јоне и принели свете иконе Марти и њеном сину Михаилу

Теодоровичу и рекли им: Ваљда нећете одбити, последњи пут вас молимо, да

се смилујете на нас, ради чудотворне иконе Царице и Богоматере свих и ради

великих светитеља немојте се противити и учините наложено вам од Бога.

Немојте гневити Владику свих и Бога. Видевши лик Богоматере, инокиња Марта

је била дубоко ганута, пришла је икони и дуго се молила, потом је привела и

сина икони, благословила га и рекла: - Теби Владичице предајем сина мога! Да

буде Твоја света воља над њим -. Изабрани цар је одмах био узведен на престо.

То се догодило 14. марта 1613. год. и ради тога је у исти дан установљено

празновање Теодоровске иконе Богоматере. Године 1636. цар Михаило

Теодорович, посаветовавши се са својим духовним оцем, свјатјејшим

патријархом Филаретом, решио је да обнови чудотворну икону и да је поново

украси златом и драгим камењем и постави је на пређашње место наспрам

десне певнице.

Почајевска

 

Празнује се: 08.09.

Ова икона се налази у Успенској Почајевској лаври, Волинске епархије, назив

Почајевска је добио од местачца Почајева, на путу између Кременеца и

Бродама. Од тог села и почајевска гора, на којој се налази лавра, добила је

назив. Ова гора је значајнија од свих гора које је окружују, и по особености

позната по овој пештари која је која је самимим настанком прилагођена и веома

удобна за настањивање. У ту пештару су се настанила два монаха који су

5

посветили себе подвизима молитве и уздржања и пребивали су у смирењу

покривани благодаћу Божијом. Један од тих подвижника изашао је ноћу на сам

врх горе ради обављања уобичајене молитве и одмах је видео у огњеном стубу

Пресвету Богородицу која је стајала на камену. Старац је известио о дивном

виђењу свога саподвижника и обојица су са страхопоштовањем и трепетом

гледали и Божанствено јављање. То виђење је гледао и пастир са дечицом који

су напасали под гором стадо и успевши се на гору срели су та два монаха,

прославили су Богородицу ради јављања и за добродетељни знак остављен од

ње на месту јављања. Пресвета Дјева је на површини камена оставила утиснут

отисак од десног свог стопала које је било напуњено бистром водом. Под

стопалом Владичице наше, тврди камен је омекшао као восак и источио воду

живу. У тој стопи никада не нестаје воде, без обзира на то што безбројни

поклоници непрестано пуне њоме посуде своје на исцељење недуга. Јављање

Божије Матер на Почајевској гори и настанак отиска Њене стопе у камену било

је 1340. год. Од тог времена Почајевска гора је постала станиште Божанствене

славе, а отисак стопе Преблагословене Марије је непотрошиви источник

великих чудотворења.

Године 1595. Константинопољски митрополит Неофит, путујући у Русију, из

захвалности за указано му гостопримство, велепоседницу Ану Гојску

благословио је иконом Пресвете Богородице, коју је донео из Константинопоља.

У почетку та светиња није била позната многима, но ускоро од иконе су се

почела дешавати чудеса, и сама Ана Гојска је почела указивати посебно

поштовање према икони и запалити пред њом неугасиво кандило, јер је имала

виђење Богоматере која јој се јавила осијана светлошћу. Ана Гојска се задивила

ради благодатне силе која је исходила од иконе Богоматере, но када је брат

Филип Козински, који је био слеп од рођења пришао, са сузним молитвама

светој икони и ту је прогледао. Тада се она уплашила да тако благодатну

светињу држи у свом дому и зато је 1597. год. уз присуство многобројног

народа, икона однета са свећама и молебним пјенијем у Почајевску обитељ и од

тада на вечно чување иноцима који обитавају у пештери. Ускоро је на стеми

била устројена црква у част Успенија Богоматере. По смрти Ане Гојске, сва

њена имања а и сама Почајевска гора дошла је у наследство Андреју Фирлеју

који је живео у местачцу Козину. Он, будући лутеран, мрзео је Почајевски

манастир и његове иноке, и увек се старао да их угњетава. Он им је одузео

земљу и шуму. Наредио да се запале келије, да се бију монаси, и забрањивао

народу да долази на Почајевску гору. на поклоњење чудотворној икони и стопи

Пресвете Богородице. На крају је решио да узме од њих чудотворну икону, и са

мноштвом наоружаних једномишљеника напао је 1623. год. на манастир

опљачкао црквена добра, ризницу, однео је и саму чудотворну икону. Као печат

богохулства је то што је рекао жени да обуче црквене одежде и да узме чашу у

руке и да дође у друштво оних што пирују, и да излажу хули православне и

свету икону. За такво богохулство његова жена је тог минута била кажњена,

6

судом Божијим њу је запосео зли дух и страшно је мучио док Фирлеј није

вратио чудотворну икону у Почајевску обитељ. По враћању иконе у манастир

неоскудно су се продужила изливати од ње различна чудотворења. Вест о

таквим чудесним збивањима брзо се разнела по свим крајевима земље руске и

са свих страна су почели притицати к њој у масама поклоници тражећи помоћи

и спасења и милосрђе Божије.

Међу многим чудесима од Почајевске иконе Богородице, особито је знаменито

чудесно избављење обитељи 1675. год. од Турака, који су приспели близу

манастирских зидина. Полажући своју наду у помоћ Божије Матере, монаси су

се сву ноћ молили и певали пред чудотворном иконом акатист, и када су

возгласили: "Изабраној победоносној Војводи" одмах се Пресвета Дјева јавила у

светлој одежди окружена анђелима са голим мачевима. Изненада је Турке

ухватио страх и они су нагнали у бекство.

Године 1770. када су Почајевску обитељ заузели унијати, основана је била

посебна комисија да би се потпуно иследило предање о чудотворној икони. Из

тога се види да су на поклоњење Пресветој Богородици долазили и исцељење

од ње добијали не само православни и унијати но и хришћани латинског

исповедања, чак и Јевреји, који су по исцељењу примали православну веру.

Године 1831 по враћању Почајевског манастира под православну управу он је

назван Успенском Почајевском лавром. Православни хришћани су имали према

Почајевској светињи велико страхопоштовање, и њој на поклоњење су

притицало је велико мноштво богомољаца из удаљених места Русије.

Баликинска - Умиљење

Празнује се: 30. 06.

У селу Баликина у Стародуском срезу, Черниговске епархије, у цркви

светитеља Николаја, налази се чудотворна икона Богоматере. По имену места

добила је име Баликинска. Икона је насликана на платну, а платно је приковано

на даску. Величина иконе: у висину 5 четврти, а у ширину 15 вершков. На

сребрено - позлаћеној ризи иконе је натпис: "24. јуна, 1811. год. о трошку

грофице Ане Ивановне Безбородко, преправљена је и позлаћена". О јављању

ове иконе постоји следеће предање: Икона се налазила у дому пана Дуљког

познате личности у стародубском пуку, у време шведског рата, када су

Швеђани пролазили поред града Стародуба, на икони су биле примећене сузе

из очију Божије Матере, што је видео и пан Дуљски, који је дао обећање да ће

поставити св. икону у храм који се буде у то време градио. Убрзо је сазнао да се

7

у селу Баликину у то време гради храм, и видевши сиромаштво баликинске

парохије, обећао им је предати своју икону, но није журио са испуњењем свога

обећања. Њему се у сну јавила Пресвета Богородица и рекла му да одмах преда

икону у баликинску цркву; но Дуљски после тога још више је оклевао. Поново

му се јавила у сну Пресвета Богородица и, тад му под претњом казне, рекла да

дарује икону у баликински храм; после тога је пан Дуљски пожурио да преда

икону у Баликину. То је било 1711. год. 4. августа. Од ове благодатне иконе

било је много чудесних исцељења, и ка њој је притицало мноштво богомољаца.

Верна копија Баликинске Божије Матере налази се у Орловском Ваведењском

женском манастиру. Ова икона се прославила исцељењем ђавоимане жене

1858. год. Празновање чудотворне Баликинске иконе врши се 30. јуна и у 10.

петак по Пасхи.

Споритељница хлебов 

Празнује се: 15. 10.

Оптински старац Амвросије, прославивши се светим животом, и користивши се

народном љубављу, наручио је 1889. год. код познатог сликара икону Божије

Матере, коју је назвао Споритељница. На тој икони, на облацима је

престављена Божија Матер која се моли. Њене су руке испружене да

благосиљају; испод, посред траве и цветова су ражани снопови. Назвавши

икону Споритељницом, старац Амвросије саставио је посебан припев општем

Богородичном Акатисту и одредио да се ова икона празнује 15. октобра. Овом

иконом је старац Амвросије благословио, њим основани, женски манастир у

Шамардину удаљен 20 врста од Оптинске пустиње. Велики старац, јеромонах

Амвросије скончао је у 80. год. живота и био погребен у Оптинској пустињи 15.

октобра 1890. год. у тај исти дан он је установио празник иконе Споритељнице

хлебова. (Оне Која измољава хлебове).

Тихвинска

Празнује се: 26. 06.

Тихвинска икона Богородице по сказању предања, насликана је светим ап.

8

Луком, и послана заједно са Еванђељем и књигом Дела апостолска у Антиохију

на дар Теофилу, који је тада примио веру Христову. По његовој смрти икона је

била пренесена у јерусалим, а одатле у 5. веку по Христу, Евдокијом, супругом

рускога цара Теодосија млађег у Константинопољ, где је тада био подигнут

познат под именом Влахернски. Где је она пребивала 539. год.Када је почела

јарост иконобораца, икона је била пренесена у обитељ Пантократора и

сакривена, а по престанки гоњења св. икона је била враћена у Влахернски

храм.

У дане великог кнеза Димитрија Ивановича Донског, за време митрополита

Пимена, 1383. год. Влахернска икона Богородице с Предвечним младенцем на

левој руци однесена је из Константинопоља за време царовања Јована

Палеолога, 70. год. пре пада Цариграда, и јавила се у пределима Новогорода.

Као основа овог предања служи следујуће сведочење: У то време када се

чудотворна икона прославила у Тихвину, неки новогородски трговци, који су се

налазили у константинопољу и беседили с патријархом. Њих је патријарх

упитао: -Не прича ли се у Русији о чудотворној икони Богородице која је била у

Цариграду и сакривена је да се незна где је -. трговци су му рекли о јављању

Тихвинске иконе, и патријарх је поредио то јављање са временом нестанка, и

решио, и закључио да је то могла бити њихова икона. По његовим речима икона

се неколико пута скривала и опет јављала на свом месту, - сада је због

гордости наше и неправде она нас је сасвим оставила -. Он је одвео трговце у

храм и показао им место у кивоту где је стајала икона. Пошто су се трговци

вратили у Русију они су објавили о томе, и тада су Тихвинску икону по образцу

Константинопољском су поставили са западне стране на првом стубу на према

десној руци.

Код древних летописаца налази се следећи опис јављања чудотворне иконе.

Године 1383. икона Богородице, с Предвечним Младенцем, на левој руци,

јавила се над водама Ладожског језера у лучезарној светлости ношена

невидљивом силом по ваздуху над водама, и зауставила се у граду Тихвину код

реке Тихвинке. У продужењу свога путовања она се у пет места заустављала и

јављала верујућим, и на свих тих пет места, која су освећена присуством

чудотворне иконе, саздани су били храмови ради усрђа житеља. На месту где

коначно стала света икона, устројен је био дрвени храм у име Успенија Божије

Матере. Тај храм је не само од једног пожара је био претворен у пепео, но

чудотворна икона је остала не повређена. На крају усрђем великог кнеза

Василија Ивановича, 1510. год. устројен је био камени храм за Тихвинску икону,

а 1560. год. после 177. год. од јављања иконе, устојен је усрђем цара Јована

Васиљевича мушки општежитељни манастир. Велика чудеса су се јављала од

чудотворне иконе. Болесни су добијали исцељења, слепи гледање, бесомучни

ослобођење, сви који су и у далеким крајевима призивали у помоћ Небеску

9

Хранитељницу од св. иконе су стицали избављење од беда и напасти.

Године 1613. када су швеђани под покровитељством Делагарди завладали

Новогородом, Тихвинска обитељ, под заштитом Владичице је издржала тешке

нападе, особито по зацарењу Михаила Теодоровича, када по избору њега на

престо, швеђани су били огорчени и у месту пораза одреда шведских и на реци

Уст, и у самој обитељи Тихвинској, одакле су они били изгнани. Хтели су да се

освете обитељи ради изгнања њихов вођа, Делагарди,покренуо је на њу своје

пукове и наредио да се разруши до темеља. Околни житељи су у ужасу бежали

у манастир и тамо се заједно са монасима и војском затворили, надајући се не

чврстину зида, већ на неодољиву силу заступништва Царице Небеске.

Шведска војска је окружила обитељ и са јарошћу су вршили непрестане нападе

на склониште војника Христових. Сви су били обузети ужасом. Једни монаси са

војницима стајали на зидовима и тукли се са непријатељима. Други, сабравши

се с народом у цркви, молили су се Богу и Пречистој Његовој Матери пред

Њеном иконом. У време те опсаде, једна благочестива жена Марија, добивши

по вери својој виђење од чудотворне иконе, јавила се Пречиста Дјева и рекла: -

Објави свима који се налазе у обитељи, да узму моју икону и обиђу по зидовима

у круг и видеће милост Божију -. Тада радошћу и надањем испунила су се срца

оних који су били у опсади. Чудотворна је икона с молебним пјенијем била

обнесена по манастирским зидовима, и када су православни призвали у помоћ

своју јединствену Заступницу, швеђани су били обузети таквим страхом, и ако

ни од кога нису гоњени побегли су од обитељи.

Но злоба непријатеља није ослабила, и ускоро су се они опет појавили са још

јачом војском окружили манастир. У православних је била једна сила и нада. Са

сузама су припадали ка чудотворној икони и умољавали Пресвету Богородицу

да им се смилује. У манастиру се тада налазио благочестиви Мартинијан,

послушник Соловјецког манастира. У ноћном виђењу му се јавила Божија Матер

са Варлаамом Хутинским и Зосимом Соловецким и објавила, да је то свето

место блиско погибели од греховних нечистота, бити оскрнављено. Матинијан,

човек чиси и богобојажљиви, од ужасу се охрабри и своје виђење објави

обитељи. Непокајани злочинци су били изгнани из манастира, притвор црквени

је био очишћен и сви су са сузама умољавали Господа и Пречисту Његову Матер

да не предају људе своје у руке непријатеља. Надајући се на милост

Заступнице своје они у опсади су се устремили на непријатеље и Њеном

неодољивом помоћи задобили победу над њима.

Но Швеђани нису су се хтели смирити, и да би се осветили за свој пораз они су

са силном опсадом окружили обитељ још више и почели копати тајне ровове

испод врата и зидова. После новог јављања 13. септембра Богородице

Мартинијану, и још другом благочестивом човеку Григорију, Господ је поразио

непријатеље страшним чудом. Он и су видели да из правца Москве иду пукови

10

наоружаних војника са крстоносним знамењима и страшно су се уплашили. Но

нада на подземне поткопе одвратила их је од бегства. Опсенути су се укрепили

надом на небески помоћ и свршивши усрдне молебне песме, пред чудотворном

иконом, као и пре устремили су се на непријатеље, које је одједанпут обузео

такав страх да су бежали бе поредка, потстичући једни друге у бегство.

Заробљени Швеђани су говорили, да су они видели многобројну војску, како

излази из манастира идући да их нападне. Та славна победа дана

православним од Пресвете Богородице, у ноћ Воздвижења Христовог Крста 14.

септембра 1614. год.

Вођа шведских пукова, имао је страшну мржњу према Тихвинској обитељи,

послао је многобројнију војску од пређашње са наређењем да разори манастир

до темеља, чудотворну икону да исеку на делове, а цркву да разбацају по

пољу. Чувши за такве непријатељске намере, заштитници манастира уплашени

и даље су хтели с чудотворном иконом се удаљити ка Москви, но икона је

остала на месту своме, непомерљива, и никаква је сила није могла померити са

места.Тада мала шачица заштитника положила је све надање на свесилну

помоћ небеске заступнице, затворили се у обитељи у очекивању напада. Брза

помоћница није допустила да дођу до Ње непријатељи. Они су били поражени

новим чудом. Њима се учинило да безбројна војска иде на њих. Страшни страх

је обузео Швеђане, не надајући се да ће победити силу која иде на њих, они су

у страху и смутњи бежали од манастира. Православна војска и официри и сав

народ је прославио Матер Божију за невидљиву и свесилну помоћ. Из тог

разлога непријатељи више нису смели нападати на св. обитељ.

После такве чудесне победе царски посланици ради закључења мира са

Швеђанима. Направивши копију чудотворне иконе Божије Матере, послали су

да се однесе 55 врста код реке Сјасе, у село Столбово, недалеко од Ладоге,

куда су се повлачили Швеђани. Тамо је, пред иконом Пресвете богородице, био

закључен Столбовски мир, од руске стране. Одатле су се посланици вратили са

са том пак иконом која је избавила из руку непријатеља Новогорода, који је био

седам годима под влашћу непријатеља. с благодарственим сузама дочекана је

била Царица Небесна, која је избавила од непријатеља, не само своју обитељ,

него и место и велики Новогород са свима пределима његовим утврђујући

власт православних царева. Као успомена на чудесно јављање Тихвинске иконе

и одолевање непријатељу посредништвом Богородице установљен је од Цркве

у 26. дан јуна по свој Русији празник у част Тихвинске иконе. У древна времена

после 26. децембра, по завршетку сабора у част Богородице, излазили су из

Тихвинског манастира - са иконама и празничном светињом у Москву -. Тај

обичај је продуживан до 1678. год. Сада се 24 пута у години свршава крстни

вход са чудотворном иконом по свој околини.

Храм у коме се налази чудотворна икона, никада се не налази без поклоника.

Ако је храм затворен то богомољци стоје на паперти, и отуда је отворен

11

простран прозор да се кроз њега види лик Царице Небесне, и к Њој узносе

усрдне молитве.

На поклоњење светој икони притичу са свих страна богомољци и приносили су

дарове, и познати и прости. Императорица Ана Ивановна је даровала за

украшавање икони смарагд, запажен по својој величини и резбарији са

потписом: - Владичице, прими молитве слугу твојих -.

На поклоњење чудотворној икони Тихвински манастир су посетили у 1747 год.

императорица Елизабета Петровна. Године 1798. император Павле Петрович,

који је сам пренео икону на њено место из Рождественог сабора, и у 1809. год.

Велика кнегиња Екатарина Павловна са супругом својим и приложила пред

иконом драгоцени бразилски топаз и друге брилијанте. Њој пак донети од

императорице Марије Теодоровне брилијанти и голубије боје сапфир од 80

карата. Сви украси на златној, драгоценој ризи прецењују се на више од 60 000

рубаља у сребру. Пред иконом виси драгоцени поклон грофа Шереметева у

1803. год. златно кандило процењено око 12 000 рубаља сребра.

Прослављајући чудотворну икону, која, - као сунце пресветло засија у ваздуху -,

св. обитељ од лица Русије моли - спаси у свету у миру верног императора нашег

и свих хришћана -

Од копија са чудотворне Тихвинске иконе прославиле су се следеће: у Ново-

Тихвинском женском манастиру, у Московском Успенском сабору, у

Алексејевском манастиру, у Тихвинском женском манастиру, у Перејаславском

Даниловом манастиру, у Новогороду на Красном Пољу 1643. год. у граду

Цивилску у саборном храму.

Јарославска

Празнује се: 08. 06.

Чудотворна икона је донесена у град Јарослав светим благоверним кнезовима

Василијем и Константином и налази се у Јарославском катедралном сабору.

Јарославска - Печерска

Празнује се: 14. 05.

У Јарославу мештанка Александра Добичкина је седамнаест година страдала од

12

љуте болести, у почетку унутра желуца, потом болови у рукама и свуда. Од

мучења и болова страшно је викала. Године 1823. видела је она у сну неки храм

и у њему икону Богоматере. После тога она је ишла по црквама да би пронашла

такав храм, и на крају је дошла у Јарославски архијерејски дом. Ту је под

звонаром видела она цркву Преисхожденија чесних древ и и сазнала да је то

храм кога је видела у виђењу. Са радошћу она је ушла и видела насликану на

зиду икону Божије Матере Печерске, и дуго је била положена на под грчећи се

целим телом. Дошавши к себи задобила је несумњајућу наду да ће добити

исцељење од својих многолетних недуга од иконе Богоматере, која јој се јави у

сну, и другод дана је опед дошла у ту цркву и, усрдно се помолила пред

иконом, и хтела да пред њом остави прилог, но тада осетила унутар себе веома

снажно и несхватљиво кретање, и заједно са њим задобила потпуно исцељење

од болести.Од тог времена ова икона благодаћу Богоматере почела точити

безбројна чудеса свима, који јој са вером притичу.

Јарославска - Казанска

Празнује се: 08. 07.

Један благочестиви човек по имену Герасим, 2. јула 1588. год. удостојио се

чудесног виђења Богоматере које се односило на Казан и после тога је зажелео

имати код себе икону Успенија Богородице. Но у виђењу у сну он је чуо глас:

"Герасиме! У овом граду, у трговачком дворишту код једног младића, на левој

страни у његовој радњи налази се икона моја истог имена као и град, - узми је

од младића. Благодаћу Сина мога и Бога ова икона ће бити источник чудеса. Са

том иконом иди у град Романов и кажи житељима да опет поставе под гором

храм Рођењу моме, кога су они били пренели на гору, и преименовали га у част

пренесене тобом иконе. Сам остани у граду до твоје кончине." Герасим по

упуству из дивног виђења нашао је икону и са великом мукем је узео у руку, јер

му је десна рука одавно била болесна, која се сада исцелила. Са чудотворном

иконом он је дошао у Романов, и све је испунио како му је од Пресвете

Богородице било заповеђено. Двадесет и једну годину стајала је ова икона у

храму. Но 1604. год. град Романов је од Литванаца био заузет. И један

Литванац Јаков Љубскиј, пручник стравинског пука, узео је из цркве чудотворну

икону и одвезао је са собом у Јарослав. Житељи су сазнали за светињу и давали

Љубицком много новца за свету икону, но он им није хтео узети новац а није им

хтео дати ни икону. Није прошло много времена и он сам је попустио и донео је

старијем грађанину Василију Литкину. Икона је торжествено била пренесена у

Дмитровски храм који се налазио иза града. У време новог напада Пољака на

Јарослав, свештеници су преносили икону по граду и поставили је у цркву

Рождества Христовог, која је на обали Волге. Ускоро се Пресвета Богородица

јавила два пута ђакону Елизару и заповедила да се у част њене иконе подигне

храм. Војводе Сила, Гагарин и Никита Вишеславцев заједно са свештенством

13

изабрали су место где ће се саградити храм у част Богородице, и дошли су до

закључка да је најбоље да га подигну у месном опкопу код земљаног насипа, са

предње стране близу невелике мочваре. Добивши благослов од архиепископа

Вологородског Јосифа, они су овде саградили храм у част Пресвете Богородице

и ту су пренели Казанску икону, од које су се дешавала чуда. Јарославски

житељи из општег усрђа саградили су при том храму женски манастир где су

се настаниле 72 сестре које су прешле из од Пољака разорене Јарославске

женске обитељи. Године 1610. житељи града Романова, нису престали да се

жалосте што су лишени чудотворне иконе Богородице, па су се обратили са

молбом цару Василију Ивановичу да им он дозволи да узму себи ову свету

икону. А Јарославци су са тугом и сузама притекли заступници свога града. Но

два чуда која су се десила у то време од иконе, - исцељење инокиње Анисије

којој је одавно била одузета рука и нога, грађанина Константина, који је дуго

времена био малоуман, - су дала смелости јарославским житељима да моле од

цара да им чудотворна икона буде остављена у њиховом храму. Цар је

затражио подробна сведочанства о ономе шта се десило код свете иконе и

писмено сведочење с граматом архиепископа Јосифа и по савету са

патријархом Гермогеном и са граматом изданом од патријарха заповедио да

икона остане у Јарославу, с тим, што ће житељи Јарослава начинити верну

копију чудотворне иконе и послати је у Романов. Грађани Јарослава су испунили

све што им је речено, и 1611. год. 2. марта, та копија је била са чашћу

превезена у Романов и тамо постављена на место где је пре стајала оргинална

икона. Осим тога чудотворна икона се једанпут годишње носи из Јарослава у

Романов. Јарославска женска обитељ и сад цвета под покровом Пресвете

Богородице и пред Њеном иконом не престају се јављати чудесна дела њеног

милосрља према вернима, који су се умом и срцем од ње очекивали помоћ и

заступништво.

Живоносни источник

Празнује се: петак Светле недеље

У петак 1. недеље Св. Пасхе обавља се празновање обновљења храма Пресвете

Богородице, названом Живоносни Источник, подигнут од императора Лава 1. у

5. веку (457.г.) код извора.

О првом чудесном откривању Живоносног Источника говореи Никифор Калист.

Он описује св. храм на извору у шумовитом месту и веома зарастао у кипарис и

14

у платане, од древних времена посвећен Пресветој Богородици. Од тог

источника дешавало се много исцељења различитих недуга силом Божије

Матере. По истеку много година, када је овај храм остарио, обновио га је

император Лав Премудри и обновио торжествено празновање његовог

освећења у час и славу Пресвете Богородице.

Кладенац, или Живоносни источник налази се на западу на 10 врста од

Константинопоља. Од свих грчких цркава храм Живоносног источника одликује

се савршеношћу и красотом. У 15. веку Никофор Калист је саставио чин

богослужења за празник обновљење храма Живоносног источника.

Живоносни Источник - у Саровској пустињи

Икона Пресвете Богородице са изображењем њеног јављања на Живоносном

Источнику, донесена је у Саровску пустињу, оснивачем цркве Живоносног

источника јеромонахом Јованом у првим годинама 18. века. Икона ова је

украшена сребрено - позлаћеним оковом и прославила се чудотворством.

Старац Серафим је често заустављао своје посетиоце да се моле пред овом

иконом, и саветовао им се се моле за утеху и исцељење од Божије Матере.

Икона Живоносног Источника празнује се у петку по Пасхи.

Живоносна источница

На 12 врста од Пензе налази се село Валљаевка. У цркви тог села се чува

чудотворна икона, позната као живоносна Источница. Обичај да се ту долази

на поклоњење св. икони пред испите и после њих имао је свој почетак у давним

временима, и посебно се испуњава неизмењено једном годишње

васпитаницима духовних школских завода.

Неочекивана радост

Празнује се: 26. 12.

РАДУЈ СЕ, НЕОЧЕКИВАНА РАДОСТИ ГРЕШНИКА

"Бог је спреман да опрости ономе ко се каје, али за ово га моли Мати"

Неки човек имао је свакодневно правило молио се Пресветој Богородици, често

понављајући речи анђеоског поздрава: радуј се благословена. Једном,

спремајући се да иде на грешни посао, он се обрати икони Пресвете

15

Богородице, да би се прво по обичају помолио, а затим пошао на намеравано

зло дело. И гле, када се он по обичају молио, одједном га спопаде страх и он -

ван себе - угледа да се икона подиже и Пресвета Богородица показа му се

жива са сином у рукама... Код Богомладенца отворише се ране на рукама,

ногама и ребрима, из рана потече крв као на крсту....

Видевши ово грешник паде од страха и завапи: "О Владарко, ко је ово учинио?"

Богородица одговори: "Ти и други грешници, ви поново распињете мога Сина

гресима, као Јудеји".

Тада грешник ридајући рече: "смилуј се на мене, о мати милосрђа!"

А она му одговори: "Ви називате мене мајком милосрђа, а сами ме жалостите и

огорчавате својим делима".

И рече грешник: Не, Господарице! нека моја злоба не превазиђе твоју

неисказану доброту и милосрђе твоје. Ти си једина нада и уточиште свим

грешницима. Смилуј се, добра мати. Замоли за мене Сина твога и Творца мога".

Тада преблагословена Мати поче молити Сина свога говорећи: Милостиви Сине

мој, ради моје љубави смилуј се овоме грешнику.

А Син одговори: "Не љути се мати моја што те нећу послушати: и ја сам молио

Оца да ме мимоиђе чаша страдања, и Он ме није послушао".

Рече Божија мати: "Сети се сине груди којима сам те хранила и опрости му".

Син одговори: "И други пут сам молио Оца за чашу и Он ме није послушао".

Мати Божија опет рече: "Сети се мојих болова које сам претрпела са тобом,

када је, теби на крсту било тело а мени испод крста срце рањено, када је мач

пролазио кроз моју душу".

Одговори Син: "И трећи пут сам се молио Оцу да ме мимоиђе чаша, али се Он

није смиловао да послуша".

Тада мати уставши усправи Сина и хтеде пасти пред ноге његове...

"Шта то радиш, о Мати моја?" узвикну Син.

"Лежаћу крај твојих ногу са овим грешником - одговори она - док му не

опростиш грехе".

Тада Син рече: "Закон наређује сину да поштује мајку, а правда тражи да и сам

законодавац испуњава закон. Ја сам син твој, ти - мати моја. Ја сам дужан да те

поштујем, испуњавајући оно за шта ме молиш. Нека буде по твојој вољи. Ради

16

тебе опраштају му се сада греси. А као знак опроштаја нека целива моје ране".

Устаде грешник са страхом и радошћу дотаче се устима његових пречистих

рана, и дође себи. Када се завршило виђење, он осети пуно срце и страха и

радости и стаде још више плакати и ридати. Клекнувши пред икону Владарке

захваљивао је и молио да би, као што је у страшном виђењу видео доброту

Господа како опрашта грехе, тако увек био помилован. И од тада се он

поправио и почео живети богоугодно.

"Погледај - завршава ову причу свети Димитрије Ростовски - каква је брига

наше посреднице за опроштај наших грехова. Слава њеној доброти, слава

њеној неисказаној милости, слава богатству њеног милосрђа, сада и увек и у

све векове". Амин.

Касперовска

Празнује се: 29. 06.

На крају 16. века, Касперовска икона Богоматере је пренесена из Трансилваније

од Србина који се доселио у Олвиопољски срез, Херсонске губерније.

Прелазила је од родитеља деци као благослов. Та икона је 1809. год. припала

госпођи Касперовој у селу које се налазило Нова - Ивановка, на десној обали

Дњепра. Године 1840. у Фебруару Касперова је имала много невоља и дуго се

ноћу молила и тада је приметила да је икона стара и овештала и да је од

времена потамнела тако да је тешко било распознати црте лица, но

неочекивано су се обновили, и ликови Богоматере и Спаситеља су постали

просветљени, какви су остали до овог времена. Ускоро су се од иконе догодила

многа исцељења, излили су се и други благодатни дарови. Открила се дивна

чудотворна сила од иконе и икона се прославила. По пројављивању различних

и многобројних чудеса, икона се почела сматрати чудотворном. Са свих страна

су почели долазити страдалници и невољници за небеску помоћ.

Године 1852. житељи града Херсона су измолили одобрење да једном

годишње, са чудотворном иконом, на празник Вазнесења Господњег обаве

крсни вход. У време рата на источном фронту 1853 - 1855. год. вршен је са

чудотворном иконом крсни вход и Одесу, ради опасности од непријатеља, који

су били опколили град, и град је остао неповређен. То је било схваћено као

знак особитог покровитељства Божије Матере, и тада су решили да на поуку

потомству овековече тај догађај и учине га незаборавним. Одређен је дан 1.

17

октобар као свештени празник.

Чудотворна се икона једанпут годишње са крсним входом преноси из села

Касперовке у град Едесу и остаје ту од 1. октобра до четвртог дана по Пасхи, а

од празника Вазнесења до 29. јуна пребива у граду Херсону, а од 1. јула до 1.

августа у граду Николаеву. У свим тим градовима пред чудотворном иконом

петком се чита Акатист Пресветој Богородици.

Касперовска икона је древног иконописа, насликана је уљаним бојама на

платну које је налепљено на даску. Са страна, на крајевима иконе изображени

су: са једне стране св. Јован Претеча, а са друге мученица Татјана. Икона је 7

вершков у висину и 6 у ширину. Божија Матер је изображена како држи на

левој руци свитак. На икони је уметнички изражена златна риза украшена

бисером, драгим камењем, брилијантима, рубинима и смарагдима.

Помоћ при рaђaњу

Празнује се: 26. 12.

Од незапамћених времена је познато, да у минуту порођајних мука при рођењу

детета, када је смрт тако близу, жена са особеном горчином моли се Спаситељу

и Пречистој Матери Његовој. Код благочестивих породица и у наше време

могуће је видети икону Богоматере која се зове Помоћ при рођењу. На тој икони

је Пресвета Дјева изображена како стоји подигнутих руку горе, са Младенцем

код прса као на икони Знаменија. Пред том иконом преклањају се у горким

молитвама страдалнице - матере, призивајући у помоћ Преблагословену Дјеву

Марију, Која је безболно родила Христа Спаситеља. Њу призивају у страшној

пуне тајних минути бедни страдалци, верујући да је она моћна пред Богом

Заступница и Помоћница свима страдајућим и обремењеним.

А ко притичући Царици Небеској не добија од Ње утеху и помоћ у жалости и

болести?! Њено свесилно заступништво даје добар и користан исход

разрешењу свих болести и страдања, од којих не може спасти никакво богаство

ни моћ на земљи.

Постоји још и друга веома стара икона, икона Пресвете Богородице

Помагатељница да децу роде. На тој икони Божија Матер је изображена са

откривеном главом, и отпуштеном преко рамена косом, са стављеном руком на

грудима, при чему прсти леве руке покривају до половине прсте десне руке.

18

Ниже руку је изображем Младенац како седи. Код прса Богомладенца је десна

рука која именословно благосиља, а лева му стоји на коленима. Испод одежде

се виде врхови ногу. На Богоматери горња одеђда је црвена са позлатом, на

оба рамена има по златну звезду. Доња одежда је тамнозелена са позлатом и

златним звездама тако и код Богомладенца на врату и рукама. Глава

Богоматере је мало наклоњена. На спаситељу је одежда жута са позлатом, на

грудима се налази тамнозелени цвет. Сво изображење се налази на

полумесецу.

Корсунска

Празнује се: 09. 10.

Ефеска или Корсунска икона Богородице, по предању је насликана од св.

апостола Луке. Године 988. у 9. дан октобра, она је пренесена од великог кнеза

Владимира из Херсона у Кијев, затим у Новогород и напослетку у Москву,где се

налази иза престола Успенског сабора,а по другоме казивању икона је ова

пренесена из Грчке у Русију крајем 12. века. Предиславом, у монаштву

Евросинијом - кћерком Полоцког кнеза Георгија. Она је живела узвишеним

подвижничким ,основала је девичански манастир у Полоцку, у коме је била

прва игуманија.Око 1162. год. подигла је камени храм Свемилостивом Спасу.

Слушала је о насликаним иконама од св. апостола Луке још за живота Божије

Матере, од које се једна налази у Јерусалиму, друга у Цариграду и трећа у

Ефесу, она је упутила посланства ка грчком императору Мануилу и патријарху

Луки Хрисоверху са богатим даровима и молбом да јој пошаљу Ефеску икону

Божије Матере. Они су милостиво испунили молбу преподобне Евросиније и

послали к њој икону, коју је она украсила златом и драгим камењем, и

поставила је у Спаску цркву.

Године 1239. када благоверни кнез Александар Невски, ступио у брак у

Торопцу са ћерком Полоцког кнеза Брјачислава. Тада је она узела са собом

Ефеску икону Божије Матере и поставила у Богородичном сабору Тарапца где

се она и до сада налази под именом Корсунска. Поштује се као чудотворна.

У срдском граду Корсуну у Симбирској губернији, у парохијској цркви, налази се

јављена икона Богородице Корсунске. У Нижегородском Благовештенском

манастиру, такође се налази Корсунска икона, насликана 993. год. како се види

из натписа на грчком. У Владимирској губернији, у селу Глинкову, недалеко од

19

Сергијевске лавре, налази се такође Корсунска икона Пресвете Богородице.

Све те иконе од давнина се поштују као чудотворне.

Корсунска - у Исакијевском сабору

Драгоцени украс Исакијевског сабора у С. Петербургу, и предметом коме

приступају богомољци са страхопоштовањем, је чудотворна икона Божије

Матере Тихвинска 26. јуна и Корсунска - 9. октобра. Године 1894. Исакијевском

сабору су донели велики дар - чудотворну икону Корсунске Божије Матере,

источник милости Царице небеске. Дародавац св. иконе био је извесни

велможа Д. Л. Наришкин, који је видео у сну тачно такву икону, и силно је

желео имати такву икону, но нигде је није могао наћи до 30. августа 1828. год.

када је био у лаври и видео је у келији митрополита Серафима икону потпуно

исту као ону коју је у сну видео. Рекли су му да је то било изображење

Корсунске Божије Матере, насликане једноставним бојама 1784. год. за време

митрополита Гаврила који је основао у лаври Сабор. Добивши дозволу од

митрополита Серафима Наришкин је одмах наручио код познатог иконописца

да наслика копију ове иконе, изображење Божије Матере и Предвечног

Младенца на дасци. На њој је Матер Божија обема рукама обухватила

возљубљеног Сина, приљубивши Његов образ свом образу. Десна рука

Богородице је спуштена на груди а у левој јој је свитак. Ликови Пресвете Дјеве

и Спаситеља испуњени су величанствености и одликују се свежином и

нежношћу боја. Из лика Царице Небеске зрачи задивљујуће милосрђе и љубав

према страдалницима који са вером притичу ка Њеном заступништву.

Димензије иконе су 8 вершкова у висину и 7 у ширину. Ова благодатна икона

поклоњена је Исакијевском сабору од Александре Алексејевне Алексејеве, којој

је та икона достављена од њене добротворке грофице Јелене Дм. Ертцен. Но

икона је у елегантној сребраној ризи и за њу је начињен сребрени кивот са

златним украсима. Риза представља одежду Богоматере, украшену око ликова

од цветова - сребрено - позлаћени венци. На глави Царице Небеске је круна са

крстом коју придржавају анђели. На изображеној сребреној дасци у реду,

написано је урезаним словима: "Све надање моје је у Теби, кличем Ти, Мати

Божија, сачувај ме под покровом Твојим". "Икона Корсунске Божије Матере

празнује се 9. октобра."

Од дана доласка Корсунске иконе у Исакијевски сабор, једном годишње бива

веће скупљање оних који ишту благодатну помоћ Владичице света, особито

првих дана овог месеца када се пред Њом торжествено служи "молебни канон

Пресветој Богородици који се пева у свакој душевној жалости и невољи."

Умиљење - Корсунска - у Суздаљу

У Суздаљском Спасо - Јевтимијевом манастиру, Владимирске епархије, налази

20

се благодатна икона Умиљења, која својим чудесима привлачи множтво

верујућих. Њој су све странице исте. Риза на Њој је сва од чистог злата.

Украшена је драгим камењем и веома крупним бисерима. Икона је постављена

у невелики кивот, по чијим крајевима су изображени, на сребрено позлађеној

дасци црном бојом Господњи и Богородични празници и четири еванђелиста.

Овај кивот је постављен у други већи и такође сав покривен позлаћеним

сребром, ковани рад на дасци. Није познато када је и од кога је био окован.

Први кивот је веома древан по томе што је на њему еванђелист Марко

изображен са орлом а Јован Богослов са Лавом, што се сликало до патријарха

Никона. На другом кивоту је натпис: "Лета 7098 (1590) милосрђем Бога нашега

Исуса Христа и Пречисте Владичице наше Богородице и Приснодјеве Марије

ради многочудесне и чудотворне иконе, начињен је овај кивот са сребром по

савету и заповестиДемида Ивановича Чермисинова." Икона стоји на улазу у

саборну манастирску цркву на десној страни.

Корсунска - у Пилатики

У селу Пилатиках у Јарославској губернији у Романовском срезу, од 1642. год.

чудотворством се прославила икона Корсунске Богоматере. Мноштво народа је

долазило к њој. У време куге 1771. год. ову икону су преносили у град Романов

где је болест силно харала. По завршетку крсног входа куга је престала. Указом

Синода 1776. год. одређено је да се једном годишње обавља крсни вход и то у

одређено време, 29. јуна.

Корсунска - у Усмани

У Богојављенском сабору у граду Усмани у Томболској губернији од 1854. год.

Корсунска икона се прославила чудесима, када се после усрдне молитве пред

овом Господ се умилостивио према једној несрећној мајци којој се до тог

времена рађала мртва деца. Тој благодатној икони притичу жене са молбом да

се лако породе и за оздрављење болесне деце.

Корсунска - у Нижњем Новогороду

У благовештенском манастиру, у Нижњем Новогороду, од давних времена, ова

се благодатна икона прославила чудотворством. На тој икони је натпис на

грчком језику, који сведоћи да је насликана 993. године од јеромонаха

Симеона. Ова икона је насликана у Корсуну за Кијевску десету цркву. Предање

уверава да је Корсунска икона донесена као благослов Нижњем Новогороду од

епископа Алексија, митрополита московског.

21

Тројеручица

Празнује се: 12. 07.

Ова света икона Пресвете Богородице беше породична драгоценост светог

Јована Дамаскина. Он ју је чувао у личном параклису, у својој кући у Дамаску,

почетком осмог века. Тада се целокупна Сирија налазила под влашћу Арапа -

муслимана. Тадашњи калиф Дамаска, престонице Сирије, Валид (705-715), као

муслиман, није знао да уређује верске послове Хришћана Сирије. Стога је у

својој палати као првог саветника, за питања потчињеног хришћанског

становништва Сирије, запослио, тадајош увек, световњака Јована Дамаскина,

поштујући га због великог образовања и врлине.

Управо у то време, дакле почетком 8. века, појавила се јерес иконоборства, са

средиштем у Константинопољу. Њен покретач је био византијски самодржац

Лав III Исавријанац. Још увек световњак, Јован Дамаскин је, покретан

божанском ревношћу, из Дамаска прогонио иконоборну јерес, како разним

писмима тако и речима. Он се на тај начин показао поборник и ватрени

подржавалац поштовања светих икона. Обавестивши се довољно о њему и

омрзнувши га, иконоборац Лав Исавријанац измисли једну подлост против

њега: побринуо се да дође до једног дела написаног руком светог Јована; затим

је свом поверенику калиграфу издао заповест да до краја научи да опонаша

начин писања светог Јована, те да напише једну лажну посланицу; њу је

наводно светитељ послао самом автократору Лаву, подстичући га да дође и без

борбе загосподари градом Дамаском из кога одсуствоваше калиф. Ову

клеветничку и измишљену посланицу Лав посла свом пријатељу, калифу

Дамаска, Валиду (705-715), додавши и своје писмо у коме га уверава у љубав

коју има према њему. Њу је показивао и тиме што му шаље посланицу написану

руком Јована, из које се ван сваке сумње види да је Јован завереник против

Валидовог калифата.

Примивши и прочитавши посланице, калиф поверова у приврженост Лавову и

нареди, без даљег испитивања, да се одсече десна рука Јованова, која је

написала наводну посланицу и да се, за пример свима, обеси на главном тргу

Дамаска. Заповест је извршена одмах. Када се онај дан приклањао вечеру,

свети Јован је замолио да му се да одсечена рука, пошто је већ извршена

калифова заповест. Држећи левом руком одсечену десницу и спајајући је са

телом, он се мољаше клечећи целу ноћ пред иконом Богородице. Он мољаше

Пресвету Богородицу да га исцели да би наставио да пише о поштовању икона.

22

После дуже молитве, уморан од бола и муке, он заспа на кратко. У сну он

угледа Пресвету Богородицу живу н^ икони и чу где говори му да је исцељена

рука, те да не треба више да се жалости. Само, треба да испуни оно што је

обећао, тј. да настави да пише у заштиту светих икона. Свети Јован се пробуди

и виде уистину да је рука његова здрава и да стоји на свом месту. Једино на

оном месту где је била посеклина остаде као црвена нит, ради подсећања

колико на страдање, толико и на чудо Пресвете Богородице. Због радости и

благодарности према Богородици, свети Јован се потом постарао да на доњој

левој страни иконе припоји сребрну руку, сличну одсеченој, у знак сећања на

чудо које се догодило. Истог обичаја се до данас држе побожни и чудесно

исцељени Хришћани који на свете иконе полажу различите златне или сребрне

предмете на којима су представљени неки од исцељених делова људског тела.

Икона је од тада добила име "Тројеручица", будући даје свети Јован додао

трећу, сребрну руку.

После овог чудесног исцелења, свети Јован одлучује да напусти свет и да се

замонаши. Видевши га исцељеног, калиф је разумео дејство Божије силе и

затражио опроштај за неправедну казну. Веома ожалошћен због одвајања од

светог Јована, он му најзад даје дозволу да се удаљи из света.

Свети Јован напушта Сирију и одлази да монашки живот проходи у чувеној

Лаври светог Саве Освећеног у Палестини. Поред његаје стално Добротворка

његова, Пресвета "Тројеручица". Поставши монах, он од других отаца у Лаври

сазнаје да је свети Сава Освећени, пре свог блаженог упокојења (6. век), дао

заповест да поред његовог гроба причврсте његову "патерицу", тј. игумански

штап. Он је прорекао да ће у будућности као поклоник у манастир доћи један

царски син његовог имена, тј. Сава, и да ће, при његовом поклоњењу гробу,

причвршћени штап пасти на земљу. Њему је свети Сава Освећени заповедио да

се као благослов да игумански штап заједно са иконом Богородице која је

чувана у Лаври и која се звала "Млекопитатељница". Знајући за наведена

пророштва светог Саве, свети Јован Дамаскин је пре своје смрти оставио

завештење да онај царски син као благослов узме и његову Богородицу

"Тројеручицу", заједно са игуманским штапом и иконом Богородице

"Млекопитатељнице ".

После пет векова, 1217. године, у Лавру као прост монах, поклоник, долази

царски син, свети Сава, из Манастира Хиландара. Док се он поклањао гробу

истоименог светог Саве Освећеног, игумански штап је пао са свог места.

Изненађени, манастирски оци затражише да се обавесте о непознатом

монахупоклонику. Тако сазнаше да се зове Сава и да је царски син. Сумњајући,

међутим, још увек и двоумећи се да ли да испуне завештење свог ктитора,

светог Саве Освећеног, они вратише игумански штап на његово место и

причврстише га. Следећег дана свети Сава се поклони и други пут пред гробом

и игумански штап опет паде. Тако се разрешила свака сумња и монаси одмах

23

светом Сави дадоше игумански штап, икону "Млекопитатељницу" и

"Тројеручицу".

Опремљен овим троструким благословом, свети Сава одлази из Палестине и

враћа се на Свету Гору. У две келије у Кареји, које је сам подигао, он оставља

игумански штап и икону "Млекопитатељнице". Игумански штап, тј. "патерицу"

он је оставио у келији Преображења. Ова келија и до данас носи назив

"Патерица". Ту се чува игумански штап светог Саве Освећеног, прелепо дело

уметничке вредности, урађено у слоновој кости. Икону Богородице

"Млекопитатељнице" је, пак, оставио у келију светог Саве Освећеног, где је

постојала пећина у којој се он повремено усамљивао ради безмолвија.

Ова келија се налази у близини Цркве Протата Свете Горе и зове се Испосница

(типикарница светог Саве). У Испосници се држи посебан типик који је

поставио свети Сава, нарочито за ову келију. Монах или монаси који живе у њој

не треба да се занимају ничим другим осим молитвом за цео свет и да за дан и

ноћ прочитају цео Псалтир, а у току једне седмице целокупно

Четверојеванђеље. У Испосници до данас постоји икона "Млекопитатељнице",

постављена с десне стране од Царских двери, тј. на Христово место, што је

јединствен случај у целом Православљу.

Богородичину икону "Тројеручицу" свети Сава је донео са собом у Хиландар. То

је први долазак "Тројеручице" у Хиландар. После тога, свети Сава, као што је

већ речено, бива рукоположен за архиепископа Србије (1219) и одлази са Свете

Горе. "Тројеручица" остаје у Хиландару до 1347., дакле 100 и више година

после престављања светог Саве (1235). Тада као посетилац на Свету Гору

долази српски цар Душан. Након своје посете Хиландару, приликом одласка за

Србију, он као благослов манастира узима икону "Тројеручице". На тај начин

Богородица "Тројеручица" одлази у Србију.

До краја 14. века икона из непознатог разлога и на непознат начин прелази са

двора цара Душана у власништво Манастира Студенице. Овај манастир, као и

друге области Србије, почетком 15. века постаје мета напада турских освајача.

Обавештени да Турци долазе ка манастиру монаси су се на брзину и журно

постарали да спасу највредније драгоцености које су имали. Богородицу

"Тројеручицу" су ставили и учврстили на самар једног магарета, које су пустили

да иде куда га води воља Богородице. И уистину, вођено Пресветом

Богородицом, магаре је прошло готово целу Србију и Македонију и дошло на

Свету Гору. По заповести Богородице, оно се зауставило недалеко од

Манастира Хиландара? Видевши и схвативши шта се догађа, манастирски оци

похиташе и скинуше икону са леђа магарета које је одмах потом пало мртво. Ту

где је дошло магаре са иконом, сазидано је поклоничко место у спомен на тај

догађај. Сваке године се врши литија са иконом "Тројеручице" од манастира до

24

тог места у знак сећања на долазак иконе.

Тако је "Тројеручица" торжествено, са псалмопјенијем и кадом, свечано дошла

и други пут у Манастир Хиландар. Ради велике почасти, монаси су је поставили

на горње место у олтару саборне цркве Манастира Хиландара. То се догодило

почетком 15. века.

Много касније - не знамо тачно када - вероватно крајем 15. века, у манастиру се

десио следећи догађај. Игуман манастира умире. Манастир се нашао у тешкој

ситуацији у вези са избором новог игумана. Тадашњи многобројни монаси су

припадали различитим националностима. Било је Срба, Грка, Бугара и Руса.

Грци су предлагали Грка за игумана зато што се манастир налази у грчкој

земљи. Срби су, опет, предлагали Србина игумана зато што су ктитори

манастира били Срби и што је манастир био познат као српски. Бугари су, опет,

били најбројнији у манастиру и захтевали свог игумана. На крају, и Руси су

предлагали Руса игумана зато што је манастир тада дариван даровима и

великим новчаним средствима из Русије. Пошто нису могли да се сагласе

између себе, сама Пресвета Богородица решава проблем. У токуједног вечерња

јасно се чуо глас Богородице са иконе да је она игуманија манастира. Монаси

су, свакако, чули глас, али му нису придали посебан значај.

Када су другог дана дошли у Цркву ради јутрења, монаси угледаше икону на

игуманском месту. Мислећи да је црквењак грешком изнео икону напоље, они

је опет вратише у олтар. Међутим, следећег дана, на јутрењу опет видеше

Богородицу на игуманском трону. Претпостављајући да је еклисиарх, из њима

непознатих разлога, починитељ тог дела, монаси му одузеше кључеве од

цркве, а врата сами лично закључаше после вечерње, уверивши се претходно

да нико није остао скривен у цркви. Ујутро, пак, они исти отворише врата ради

служења јутрења. Икона Богородице је опет била на игуманском месту. Тада су

се коначно уверили да она сама тако хоће.

Док су разговарали о ономе што се десило, у манастир је дошао један

пустињак, свима познат по својим врлинама. Он их је обавестио да му се јавила

Богородица и рекла да монасима манастира каже да од сада она сама постаје

игуманија манастира и да они међусобно треба да се помире. Они више не

треба да покушавају са избором Игумана, нити да померају икону са њеног

игуманског места. Монаси су послушали вољу Пресвете Богородице. Од тада до

данас нико је није померио са њеног места. Она се налази стално на

игуманском трону, на месту игуманије. Од тада до данас сваки предстојник и

духовни отац братства заузима друго место, са стране, поред иконе. Јереји и,

уопште, сви монаси манастира праве поклоне пред њом као игуманијом

манастира пре него што почну своје служење.

Тако је, дакле, Пресвета Богородица "Тројеручица" прихватила "палицу"

25

Манастира Хиландара и постала његова "Икона Заштитница". Сви монаси који

се налазе под њеним "игуманством" прихватају је као своју Мајку, Заштитницу

и Утешитељку у различитим тешким ситуацијама које доноси монашки живот.

Икона "Тројеручице"је врло добро очувана стара икона Богородице и има

изузетну изражајност. Лице Пресвете Богородице је толико благо и поглед њен

толико мио да побуђује на умиљење оне који јој се поклањају. На икону је, ради

заштите и благољепија постављен златни оков који има пет хиљада утиснутих

скупоцених других каменова, као и друге вредне предмете које прилажу

побожни поклоници или они који су доживели чудо од Богородице. Размере

иконе су: 1,11 м. висина и 91 цм. ширина. Икона је литијска, тј. одсликана са

обе стране. На њеној позадини се налази предивна византијска икона светог

Николаја.

Сваке године дванаестог (двадесет петог) јула свечано се врши њен празник.

Свеноћна торжествена служба прославља част и чуда Пресвете Богородице

"Тројеручице".

Чуда од иконе Пресвете Богородице "Тројеручице"

Прво, свакако, чудо Пресвете "Тројеручице" је, као што је познато, исце.љење

руке светог Јована Дамаскина. Од тога чуда долази и њен назив "Тројеручица".

Међутим од времена светог Јована (8.век) до данашњих дана икона

"Тројеручица" чудодејствује на разне начине, колико у самом Манастиру

Хиландару, толико и изван њега, по свим православним крајевима. Исцељења

многих болести и телесних недуга, одагнање нечистих духова и многа чудесна

дејства дугујемо икони "Тројеручици". Драгоцено камење и други украсни

предмети који се налазе на икони сведоче о племенитој захвалности верника

због спасоносних дејстава Пресвете Богородице у њиховом животу. Ради

осведочења у напред речено, изнећемо нека од многих чуда "Тројеручице",

свакако она која су нам временски ближа.

1905. године, када се Русија налазила у рату са Јапаном, заповедништво

високих официра руске војске тражи од Манастира Хиландара да им се пошаље

"Тројеручица" на бојно поље као помоћ православној царској војсци. Сабор

стараца манастира је донео одлуку да се не пошаље "Тројеручица", већ једна

верна копија, мањих размера од оригинала.

Десно и лево на икони били су насликани свети ктитори Манастира Хиландара,

преподобни Симеон и свети Сава. Копија иконе "Тројеручице" је послана и

заиста, силом Богородице, Руси су однели много победа против Јапанаца. На

крају склопљен је мир између два царства. Копија иконе је поново дошла у

манастир, где се и до данас налази, на десној страни саборног храма, насупрот

26

иконе "Тројеручице".

Блаженопочивши монах Филип из Манастира Есфигмена био је непосредни

сведок једног чуда. Он је причао да је 1945. јак пожар великих размера

захватио шуму Манастира Хиландара. Доспевши до јужног зида манастира, он

је претио да га запали. По избијању орасности, блаженопочиваши старац

Данил, проигуман манастира, налаже да се учини литија са "Тројеручицом". И

заиста, изашла је литија са иконом. Само што су стигли до моста на путу за

Манастир Зограф, јак супротни ветар је удаљио пожар од манастира. Мало

потом он се и угасио. Све до данас је на јужној страни манастира остало

корење дрвећа нагорелог од оног пожара.

Исти монах је опет казивао да је у време грађанског рата група побуњеника

напала на манастир, хотећи да опљачка храну и друге материјалне

потрепштине, колико год су могли да натоваре на манастирске мазге. Почели

су да товаре све што су нашли у складишту. Одједном су угледали једну

величанствену жену како обилази манастир и улази у саборну цркву

манастира. Знатижељни вођа побуњеника, заједно са другим својим људима,

уђе у Цркву. Они потражише ону жену и не нађоше је, иако су пажљиво

претражили готово целу Цркву. Тада су се погледи њихови управили према

"Тројеручици" и свим драгоценостима на икони. Вођа је хтео све да их насилно

покида са иконе. Само што је покушао да их узме, ухватио га је велики страх и

он се сав стресао. Његови другови су покушали да га поврате, али узалуд.

Успео је само да изговори: "Бежимо брзо, бежимо брзо". И будући да су отишли

у страху, нису ништа покрали из манастира. Тако се поново показало

чудотворно дејство Заштитнице манастира, Богородице "Тројеручице".

Једно до последњих чуда десило се 1992. г. у Србији, у Крагујевцу. У једној

фотографској радњи избио је јак пожар због кратког споја на елекрто

инсталацијама. Власник радње (Небојша Николић) имао је један календар из

Манастира Хиландара са иконом "Тројеручице" на првој страни, као и две мале

иконе (светог апостола Луке и светог Николе). Икону "Тројеручицу" је добио као

благослов од свог пријатеља Горана, поклоника Манастира Хиландара.

Календар је стајао на зиду радње и две мале иконице на двема главним

машинама које су иначе најважније у послу (на машини за развијање филма

била је икона светог апостола Луке, а на машини за развијање слика слика

светог Николе). Чудесно и необично је да је по избијању пожара све у радњи

изгорело, док су календар са иконом "Тројеручице" и оне две машине (које су

иначе од пластике), на којима су се налазиле две мале иконице (светог Николе

и светог апостола Луке, којије крсна слава фотографа у граду), остали потпуно

неоштећени. У знак благодарности и захвалности према Богородици, власник

радње је послао сачувани календар у Хиландар. Он подсећа и уверава о чуду

које је учинила "Тројеручица".

27

Ипак, највеће чудо "Тројеручица" чини у душама верних поклоника. Њен

величанствени, девствени лик, пун умиљења и озбиљности, потреса срца

побожних поклоника, утискује се тајанствено у целомудрену душу и води је

духовном обновљењу. Кроз присуство своје свете иконе, Пресвета Богородица,

као многосажаљива Мајка, остварује највеће чудо - спасење у Христу своје

деце.

Њу као штедрољубиву Мајку Божију треба синовски да молимо да ублажи бол,

невољу и патњу свих, а посебно православних Срба, духовних потомака

преподобног Симеона и светог Саве, свих оних који сузама и крвљу много пута

до сада плаћају своје истрајавање у Православној вери.

На крају, сетимо се и речи једне химне Богородици: "Сви јој се поклањамо,

молећи се: Не заборави сродничку припадност, Госпођо, свих верних који

поштују свети образ твоје иконе".

Илинска - Черниговска

Празнује се: 16. 04.

У Троицком Илинском манастиру близу Чернигова, на Болдиној гори, налази се

чудотворна икона Божије Матере названа Илинска-Черниговска. Насликана је

1658. године од монаха Генадија, који се до монаштва називао Григоријем

Константиновичем Дубенским.

При архиепископу Черниговском Лазару Барановичу и игуману Илинског

манастира Зосиму, од ове су иконе су као знамење милосрђа текле сузе осам

дана, од 16. до 24. априла. Очевидци тог чуда су били сви житељи Чернигова.

Ускоро после тога, у тој пак години, 1662.Татари су организовали напад на

Чернигов и разорили су сва околна села. Но монаси Илинског манастира нису

уопште знали о блиској опасности. У ноћ су сазнали о томе и отишли у цркву и

усрдно се са сузама помолили Њој, Небеској Заступници и сакрили се у

Антонијеву пештеру. У поноћ су упали Татари у манастир, опљачали су цркву,

узели црквене утвари, но чудотворну икону са свим драгоценим украсима

оставили су нетакнуту. Невидљива сила није допустила варварима да се

дотакну светиње, та невидљива сила им није допустила ући у пештеру где су

се скривали иноци. Иако су Татари много пута покушавали да уђу, са

запаљеним лучама и обнаженим мачевима, вероватно уплашени несхватљивим

28

виђењем они су се дали у бегство.

Свети Димитрије Ростовски завршава своју књигу Орошено руно, по набрајању

24. чуда од чудотворне Илинске иконе говори: - Крај књизи, но не и чудима

Пресвете Богородице да ли бих их ја могао избројати.

Споручница грешних(Посредница за грешне)

Празнује се: 07. 03.

Празновање ове свете и поштоване иконе Богоматере Споручнице грешних,

Посреднице за грешне, врши се у четвртак у недељу свих светих. Такође 7.

марта и 29. маја. Изображење иконе Споручнице грешних је овако

престављено: Пресвета богородица је изображена до појаса. Левом руком

обухвата Младенца, који обема својим рукама држи њену десну руку. Тако да

се у његовој десној руци налази Њен прст палац а у левој мали. За њим следује

и један од средњих прстију десне руке Богоматере, онако како се ради код

јемства-гаранције. На њиховим главама су венци од злата и драгог камења. У

полукругу око Богоматере и Богомладенца је 12 звезда - по шест на свакој

страни. На четири угла иконе изобрачени су свици са словима. На горњој

половини у једнонм: Ја сам посредница за грешне ка моме Сину. У другом: Он је

дао мени за њих руке да их увек услишим. На доњој половини у једном: Да Ти

Који мени непрестано радост дарујеш. И други: Измолићеш за мене да се вечно

радујем.

Непознато је од кога и када је насликано овакво какво јесте изображење

Богоматере, и где је први пут пројављена ова икона. У образложењу о Божијој

Матери износимо, да су јој у натписима послучиле речи из Акатиста Покрову

Пресвете Богородице: - Радуј се, јер руке Твоје као јемство за нас Богу дајеш.

Познато је да прослављање иконе Божије Матере под именом споручница

грешних,(посредница за грешне) прво појавила у Никоколо Одринском

манастиру у Орловској губернији. Врло дуго времена та икона је била

запостављена. Стајала је међу другим старим иконама у капели код

манастирских врата и до тог времена потамнела и била покривена прашином

да није било могуће прочитати на њој натпис.

У лето 1844. године, дошла је у Ордин у манастир жена трговца Почепина са

двогодишњим сином који је имао тешку падавицу која није могла бити

29

излечена никаквим мрдикаментима и замолила да се отслучи молебан пред

иконом Споручница грешних (посредница за грешнике) која се налазила у

капели. Кад су молебан отслужили оздравио је болесни Почепинин син. После

тога икона Богоматере је била пренесена у манастир и постављена на почасно

место у цркви. Ускоро су се почела од ње дешавати и друга чудесна знамења,

да се икона Николо - Одрдинског манастира прославила чудотворством.

Године 1846. јеромонах Ордино манастира био је послан у Москву да се тамо

направи риза на чудотворној икони. Веома гостољубив по природи тог

јеромонаха код себе прими потпуковник Д. Н. Бонческул. Из благодарности за

гостопринство из Ордино манастира била му је послана верна копија

чудотворне иконе попут оргиналне истих димензија. Дужине 10 вершков,

ширине 8 вершков. Добијена икона била је постављена са другим иконама на

домаћем иконостасу и према њој су се односили са неизрецивим

страхопоштовање. Са свих страна су почели долазити болни. Молили се пред

њом и добијали исцељење. Сви су могли приметити да од иконе сија необична

светлост и капљице маслиновог уља којим су се мазали многи и оздрављали. А

30. маја 1848. године Бонческул је поклонио своју икону Споручницу грешних

(посредницу за грешне) у његову Николајевску у Хамовнику цркву. Где је она

била постављена на налоњ близу певнице. Ускоро у олтару те цркве се почела

јављати необична светлост на горњем месту иза престола у виду јављања и

исчезавања звезде што су многи видели кроз прозор на олтару. Истицање уља

се продужило. Ћакон је стајао код иконе и брисао је памучном тканином и

раздавао народу. На веће прослављање иконе Божије Матере Споручнице

грешних (посредница за грешне) утицала су многа благодатназнамења која су

се код ње јављала. Избављење од свирепе колере 1848. год. од жестоких

напада и разних других болести.

Икона Божије Матере Споручница грешних, (посредница за грешне) остала је

до овог времена у пређашњем облику не украшена ризом. Прича се да је онај

који је поклонио икону Бонческул имао виђење да се ова икона не покрива

оковом. Годишње празновање Божије Матере Споручница грешних (посредница

за грешне) у Николо - Хамовическој цркви, врши се у недељу свих светих а

такође и 7. марта. Мештани и они који су долазили тој цркви имемовали су се

Споручница грешних (посредница за грешне).

Споручница грешних у Кјахти

Копија чудотворне иконе Споручница грешних (посредница за грешне) врло

брзо се намножило по свој Русији. Цркве се украшавају тим иконама. Многи их

дарују на благослов својим блиским у посебним приликама: Када шаљу дете у

далеке крајеве, удају кћер или жене синове.

У фебруару 1854.год. је Д. Н. Бонческул, који је даровао своју икону Споручницу

30

грешних у своју Николо - Хамовическу цркву у Москви, послао је другу исту у

Кјахту, и поручио по Кхјатском трговцу да је преда Л. Т. Молчанову које да је

однесе у Троицкосавски Тројицки сабор. Уз то је своју жељу изнео и у писму. -

Било је много случајева, пише он, - које ум људски не може да схвати. Воља

Господа Бога Живога врши се тамо где је њему драго. По тој несхватљивој за

нас људе вољи, имао сам виђење у сну да пошаљем копију са чудотворне иконе

Споручнице грешних (посредница за грешне) за ваш Тројицки сабор. Ја сам

видео огњени стуб над тим храмом који се простирао од купола храма до неба

и чуо сам глас од монаха који је стојао близу мене да икону Споручницу

грешних (посредница за грешне) унесем у храм. Ја сам питао у који, и одговор

је био - У свој Тројицни сабор -. Одмах после постављања иконе Споручнице

грешних (посредница за грешне) почела су се од ње пројављивати чудеса,

благодатна знамења. Осим необичног јављања, јединствене као појаве

светлости, налек на кадило, која је озарила сабор, стално су се дешавала и

сада се дешавају чудеса исцељења страдајућих и с вером прибегавајућих ка

милосрђу Божијем. Хришћани и многобожци иза Бајкала и других удаљених

крајева притичу у болести за помоћ Божијој Матери, и после помазањем уљем

из кандила, задобијали су исцељење од недуга. иконе Споручнице грешних,

врло су распрострањене иза Бајкала, како у црквама, тако и у домовима. До

кинеске границе има много па чак у барељефу урађених икона у у капелама и

домовима.

Из свих записа може се саставити цело сказаније о чудесима од иконе Божије

матере Споручници грешних. То сказаније о чудесима од иконе Божије Матере,

Споручници грешних. То сказаније под именом - Описивање чудеса и исцељења

од иконе Божије Матере Споручнице грешних, која се налази у Кјахтинском

градоначелству, у Троицкосавском сабору - Због тога се чува међу личним

рукописима у сабору.

Такво обиље чудеса и доброчинстава Царице небеске иза Бајкала, изазвало је

жељу да се направи храм Споручници грешних, на месту јављања толико

благодатних знамења. Учинити то дело било је суђено добром и благочестивом

градитељу цркве и мисије Ја. А. Немчинову. Његов син јединас Андреј био је

врло тешко болестан. И после помаљањем јелејем из неугасивог кандила, које

је горело пред иконом Споручнице у Сабору, добио је исцељење. Тада је

Немчинов дао завет да ће направити капелу у сабору у име Споручнице

грешних. Црквица Споручници грешних је дограђена на врху галерије

Тројицког сабора. Икона Споручница је постављена између причвршћивача и

суављена у бронзом и златом опточени кивот. Пред њим гори неугасиво

кандило од чистог злата, ради велике љубави према овој икони, приложено од

градита храма. Други храм у име Споручнице грешних саздан је у пустињској

цркви Чикојског манастира која је основана тамошњим пустињаком Валаамом.

Празновање иконе Споручнице грешних у Троицкосавском сабору осим у

31

недељу свих светих врши се још и 7. марта и 29. маја. Занимљиво је име иконе

Божије Матере Споручница грешних. Споручница или Поручитељица. Њено

прослављање се врши од 1848. год. у Москви у то време је харала колера. У

свирепој колери народ је видео карање Божије за грехе људске. Показивали су

је свакоме ко је тмолио за исцељење. Тада се прославља икона на којој су јасни

натписи усрдне вере: - Ја сам посредница за грешне код Мога Сина -. Он ми је

за њих дао руке да ја чујем њихову кривицу. Ми смо грешници неисплативи

дужници пред Господом. А Матер ке Божија измолила код Сина особиту

благодат да посредује за грешне. Од такве заступнице нема силније пред

престолом Судије и Господа! Царице Небеска! Уразуми и помогни нам и изведи

нас из греховне бездне.

Целитељница

Празнује се: 18. 09.

Света икона је из времена св. Нине просветитељке Грузије, из 6. века, а налази

се у Цикланском храму у Карталини.

...

У Моски у Алексејевском женском манастиру, налази се икона Богоматере која

се зове Исцелитељка. Она се прославила, крајем 18. века бројним чудесима.

Царица Небеска се изображава како стоји код одра болнога. На устима

болесног се види млеко. Повод за такво изображење био је следећи догађај.

Један благочестиви клирик (Викентије Булвински који је служио у Наваринској

цркви), сваки пут када је улазио у цркву или излазио из ње имао је обичај да

преклони колена пред иконом Богородице и да говори: "Радуј се, Благодатна!

Господ је с Тобом! Блажена утроба која је носила Христа, и груди, које су дојиле

Господ Бог, наш Спаситељ"! Једном се тај клирик тешко разболео, почео му је

да трули језик и од силних болова он је повремено губио свест. Дошавши себи

он је произнео у мислима уобичајену молитву и тог трена видео је код свог

узглавља прекрасног младића, - то је био анђео чувар. Гледао је са сажаљењем

на болесника и клицао Богоматери: "О, Госпођа Премилосрдна! Виновнице

благодетствених подвига свих страдалаца! Овај језик који је навикао да

прославља плод утробе Твоје, сада је сав рањен и произноси тако безумне

речи. О, Премилосрдна Госпођо! Обрати Матерњи свој поглед на овог

страдалца и поштеди га"! Одмах се јавила Богоматер и сажаливши се

32

страдалнику, и источила спаситељне капље млека у уста болног и постала

невидљива. Болни се осетио потпуно здравим. Прво је отишао у цркву и стао за

певницу са онима који су певали. Избезумњеном народу је објавио чудо

Богоматере. То је дало повода да се изображава Богородица Изцелитељка.

Празновање ове иконе врши се још и 18. септембра.

Колочска

Празнује се: 09. 07.

Колочска икона Пресвете Богородице јавила се 1413. год. у области кнеза

Василија Димитријевича, у пределима Можојска, на 15 врста од града на обали

реке Колоче, у Смоленској губернији. Икона се јавила Колочском сељаку Луки,

који се, пошто се усрдно пред њом помолио пренео је у свој дом. У дому је био

болесник који је лежао раслабљен много година. Чувши о јављеној икони, он је

са вером пришао к њој и добио исцељење. Многи страдалници су похитали ка

јављеној икони, на поклоњење Заступници Небеској и задобили благодатну

помоћ. Лука је однео икону у Можајск где јој је изишао у сретање кнез Василије

Димиријевич са мноштвом народа, да су ту многи болни добили исцељење. Из

Можајска икона је била пренесена у Москву. На месту јављања иконе саграђена

је у име Богородице црква и при њој устројен мушки манастир назван Колочки

или Можајски.

Петровска

Празнује се: 24. 08.

Чудотворна икона Петровска налази се у Московском Успенском сабору и

названа је Петровска због тога што је 1307. год. насликана св. митрополитом

Московским Петром, док је он још био игуман у Волини, и за време његовог

живота се прославила члудесима. Када је митрополит Максим обилазио из

33

Владимира руску земљу, дошао је Петар са братијом да прими благослов и

донео њему на дар икону Пресвете Богородице, коју је насликао епископ

Максим, и украсио је златом и драгим камењем и до краја живота је чувао у

својој келији. И дању и ноћу је узносио и пред њом молитве Пресветој

Владичици да сачува поверене њему православне Русе. После кончине

епископа Максима, неки игуман Геронтију, решио је на брзину да буде

рукоположен у чин епископа, па узме са собом епископске утвари, жезал и

Петровску икону и носи у Цариград, са цр. достојанственица, његовим

једномишљеницима. Сва земља руска, када је чула о томе негодовала је. Кнез

галицки Јуриј, молио је игумана Петра, да похита у Цариград да би разоткрио

обману. Петар је послушно пошао на далеки пут. Пловидба му је била мирна и

уз повољан ветар, тако да су безбедно приспели у цариградско пристаниште.

Патријарх Атанасије је украшавао тада васељенску катедру својим врлинама.

Примили су Петра са радошћу и по дејству Духа Светога посветили су га за

митрополита све Русије.

За време пловидбе Геронтија је задесила страшна бура, противан ветар је

задржао његов брод. Ноћу у време буре јавила му се Пресвета Богородица и

запретила му: "Није се на тебе епископски чин, но онај који је насликао моју

икону, Петар, игуман Ратски биће узведен на врховни престо митрополије

руске и украшаваће га и напасаће народ свој, за које је Син и Бог мој Исус

пролио крв своју."Када је после дугог страдања од буре Геронтије приспео у

Цариград и против своје жеље изнео је своје сновиђење. Патријарх је узео од

њега епископске утвари и часну икону и све то предао законитом митрополиту

и рекао: "Прими свети Богородичну икону коју си ти наликао својим рукама.

Теби је овај дар даровала сама Владичица претсказавши о теби."

Године 1325. год. пре премештања митрополије из Владимира у Москву,

петровска икона је пренесена тамо митрополитом Петром и постављена у

Успенски сабор. Та се икона од древних времена прославила чудотворством.

Када је патријарх Јов хтео убедити Бориса Годунова да прими венац Мономаха,

заједно са иконама Богородице Владимирске и Донске узео и Петровску. Она се

налазила 1613. год. заједно са Теодоровском иконом за време избора на

сверуски престо младога цара Михајла Теодоровича.

Чајничка

34

ЧАЈНИЧЕ И ЊЕГОВА СВЕТИЊА

У горовитом крају изворског тјеснаца ријечице Јањине између високих брда

Цицеља и Чивчи Брда, у процјепу долине стрмих страна смјештено је на уском

простору насеље Чајниче, мало и изгубљено мјесто у високој и шумовитој

планини. Нико не зна када је и како је Чајниче настало, нити ко га је основао.

По ученој историји Чајниче се помиње из давнина, пре пет стотина година.

У Чајничкој цркви чува се једна веома стара рукописна књига Пролог, која има

преко 480 година. Она садржи кратак опис живота светаца и на њеним

корицама постоји запис у коме се први пут спомиње Чајничка црква Успенија

Пресвете Владичице наше Богородице 1492. године. У запису се не каже да је

та црква подигнута, него нам је то најстарији очувани помен о њој, па према

томе она је постојала и раније.

Подробније податке и опис Чајнича из 17. вијека имамо у путопису познатог

турског путописца Евлије Челебије, који је у Чајничу био 1664. год. За оно

вријеме, овај велики светстки путник, који је прошао читаво, тада огромно,

Турско царство и друге стране земље, у свом опису за Чајниче вели да тако

чудно мјесто, валовито и брдовито, није нигдје видјео. Окружено великим

брдима са огромним дрвећем и са страшним понорима, својим положајем

дјелује истовремено весело, опасно и страшно, док су са друге стране предјели

са воћњацима праве рајске баште. За сам шехер (варош) каже да има пет

муслиманских и три хришћанске махале, 700 великих и малих једноспратних и

двоспратних зграда, све једна повише друге, покривене ћерамидом, даском,

шиндром и каменим плочама. Даље вели да варош има башта, авлија... Још

наводи да у шехеру има 50 воденица, три медресе, пет мектеба, четири

дервишке текије и три хана, имарет (кухиња за сиротињу), један хамам и око

200 дућана, али додаје да их није бројао. Његови подаци у погледу бројева

свуда су претјерани, али су описи тачни, живи песнички и запажања оштра и

осетљива за утиске. Занимљиво је да ни он ни један ранији француски путник

не спомињу Стару Чајничку цркву.

Можда је нису запазили или им се онако мала, неугледна и укопана у земљу,

учинила безначајна према другим јавним зградама. Чајниче назива Челебија

теферичним мјестом, јер у њега долазе људи из сусједних насеља на вашар. О

Чајничанима вели да сви говоре нашим језиком, да су им жене честите и

уљудне, а људи љубазни и веома гостољубиви, побожни, чврсти и ревносни у

вршењу својих верских дужности, сви су од части и образа, баве се својим

послом и живе честито. Као последице честих ратова, пораза и губитака које је

Турска имала при крају 17. и у првој половини 18. вијека, јављају се у Босни па

и у Чајничу, сиромаштво, скупоћа, болест и беда.

У чајничким црквеним књигама и у белешкама и вестима из других места, у 19.

35

веку, сазнајемо највише о неродним годинама, глади, болестима и скупоћи. Те

су појаве и њихове последице највише задавале бригу и тешкоће становништву

овога високог мјеста, скљештеног у планини и скученог на малом и неплодном

земљишту. О цркви сазнајемо да је оправљена 1804. и да је ограђена црквена

авлија 1837. Око 1820. године отпочела је да ради школа за српску децу.

За последњих 150 година били су ови свештеници у Чајничу: поп Лазар

Комадановић, вредан и заслужан свештеник, виђен и поштован у Чајничу и

велики књигољубац и сакупљач старих књига. Умро је 1841. године. Наследио

га је његово син Танасије - Тане Комадановић, за чије је време сазидана Нова

чајничка црква.

Послије његове смрти дошао је Патрикије Комадановић, који је подигао велики

камени звоник Новој цркви и приложио Чајничкој цркви све старе, веома вредне

и ретке књиге свога деде Лазара. Последњи члан ове заслужне свештеничке

породице био је Гаврило Комадановић, али није служио у Чајничу, него у

заборачкој парохији. Умро је 8. августа 1935. год. За ћајничког пароха, после

Патрикија дошао је Јован Јовановић који је Чајниче опслуживао 50 година.

После њега на парохијској служби у овом мјесту био је јеромонах Василије

Домановић, сабрат манастира Раче на Дрини. Након јеромонаха Василија на

Чајничку парохију долази свештеник Новица Јањић, који је претходно био парох

заборачки, а на његово мјесто дошао је свештеник Станимир Јањић. Отац

Новица Јањић био је парох чајнички 32 године. Након оца Новице, 1991. године

долази свештеник Боро Видовић који је 8 година служио на парохији чајничкој.

По смрти јереја Станимира Јањића, након двије године (1999.) заборачку

парохију опслужује јереј Александар Топаловић, све до одласка протојереја

Бора Видовића. Октобра мјесеца 1999. године долази јереј Љубинко Савић, и

декретом митрополита дабробосанског господина Николаја, створене су прва и

друга парохија чајничка.

На једном зараванку брега, на самом почетку Чајнича са северне стране, налазе

се двије цркве посвећене Успенију Пресвете Богородице и мања Стара,

пореклом из 15. века и велика Нова, подигнута 1863. године са Чудотворном

иконом Пресвете Богородице чајничке.

СТАРА ЧАЈНИЧКА ЦРКВА

Како је изгледала првобитна грађевина Старог чајничког храма у 15. вијеку, о

томе не знамо ништа. Нису нам очувани никакви писани подаци нити какви

трагови темеља, остаци или ископине. Уколико их има, они су под земљом и

само ископавање и научно истраживање одговорило би нам донекле на то

питање. Овако скроман изглед, прост облик и дубоку укопаност у земљу, имале

су старе цркве по варошима у доба турске владавине.

36

Најстарија црква вероватно је разорена приликом турског освајања Чајнича.

Садашња Стара црква има просту правоугаону основу, полукружни дио олтара

и једноставну спољашњост и унутрашњост. Саграђена је од ломљеног камена и

малтера. Споља је дуга 14.80 а широка 6.20 метара. Унутрашња висина је 5

метара. Цијела је црква засведена полуобличастим дрвеним сводом. Покривена

је шиндром на две воде. Прозори су на лук, обичне величине и облика. Улаз је

такође на лук. За време другог светског рата, 1943. године, између 11. и 12.

априла, црква је страдала од непријатељске експлозије.

Остали су само голи зидови. После рата, 1946. године, обновљена је у истом

облику као и раније, само је незнатно издигнут кров, за два три назидана реда.

Зидови су омалтерисани споља и изнутра и окречени бијело, као што је и раније

било. Освећена је 20. јула исте године.

НОВА ЧАЈНИЧКА ЦРКВА

Благодарећи великом поштовању и љубави коју наш народ одувек има према

Св. Богородици чајничкој, нарочито у Босни и Херцеговини, Црној Гори и

дјеловима Србије, богатим прилозима народа у половини прошлог вијека,

чајничка је црква била у могућности да подигне велелепни храм, Нову цркву.

Отпочела је да се гради 1857. године, а завршена је 1863. године. Зидао је

неимар Петар Тодоровић из Велеса, са својом дружином. Они су је и украсили

иконостасом у резбарији, иконама и зидним сликама. Освећена је и пропојала

исте, 1863. године.

Освећење је извршио митрополит босански Игњатије са јеромонахом Антонијем

Костићем, и свештеницима Танасијем Комадановићем и Јосифом Тановићем,

како гласи натпис на плочи повише црквеног улаза. Нова чајничка црква је

великих размјера и занимљивог, необичног и неуобичајеног изгледа и облика.

Начињена је у стилу старих источњачких грађевина у духу и намени

православне вере и богослужења. Грађевина је правоугаоне основе са плитким

олтарским дијелом на источној страни. Обимни зидови су дијелом од тврдог

камена, а дијелом од крупне и јако шупљикаве седре. Сводови су такође од

седре. Главни утисак и лепоту овоме храму даје кров са 18 већих и мањих

полулоптастих кубета која покривају унутрашњост као умањени небесни

сводови. Овећи лучни прозори издигнути су високо при кровном венцу. Са

запада је леп, каменом уоквирен улаз. Испред улаза уздиже се високи, јаки

звоник, подигнут 1893-1897. године, који својим обликом нешто одудара од

цркве.

Још у прошлом веку Нова црква је претрпела извесна оштећења од јаких

земљотреса. Попуцали су јој неки сводови. За време Другог светског рата, кад

су Италијани запалили експлозив у црквеној порти, црква је добрим дјелом

оштећена, особито кров и бакарни покривач на кубетима. Услед поремећаја

37

зидова и прокишњавања напуклих сводова, у ноћи између 26. и 27. марта 1946.

године срушило се неколико кубета, сводова и део јужног оштећеног зида.

Тако је жалосно и напуштено изгледала и стајала црква преко десет година. У

послератно вријеме покренута је акција за обнову храма. Тадашњи њен парох,

јеромонах Василије Домановић, веома вредан, пожртвован, истрајан и велики

усталац, уз учешће црквених власти на челу са његовим

високопреосвештенством митрополитом дабробосанским господином

Нектаријем и побожним светосавским нашим народом, прегао је да обнови ову

величанствену грађевину као успомену на прошлост, на њену улогу и значај за

Чајниче и народ ових крајева.

Пројекат за обнову храма израдио је архитекта Момир Коруновић из Београда у

сарадњи са архитектом Душаном Милосављевићем, који је радове и извео у

истом облику каква је црква и раније била. Израђен је такође и нови иконостас

у дуборезу од ораховине, а иконе је сликао Рус, уметник Иван Мељников из

Битоља, у традиционалном византијском стилу.

Како су извесни делови зиданих површина у цркви били живописани и

приликом страдања храма пропали, биће замењени и обновљени копијама

наших најлепших фресака из старих немањићких задужбина:  Студенице,

Старог Нагоричана, Грачанице, и Марковог манастира.

ЧУДОТВОРНА ИКОНА СВ. БОГОРОДИЦЕ ЧАЈНИЧКЕ

Посебна је и најмање позната историја Чудотворне иконе Св. Богомајке

чајничке, која се чува у овој цркви од незапамћеног времена до данас. За сву

славу и углед Чајниче има да захвали само Њој. Постало је чувено и заветно

мјесто, мјесто ходочашћа.

По народном и црквеном предању, икона је од три слична сликарска дјела св.

јеванђелисте Луке. Од оних других, једна је у Јерусалиму, а друга у Хиландару

у Светој Гори. Даље се каже да је давно донесена у манастир Бању код Прибоја

на Лиму. У почетку је била у дому Немањића, па је цар Урош поклонио Бањи

после свог дужег боловања и срећног излечења у манастиру. Ту је била до

времена када су мошти Св. Саве однесене из Милешева и после паљевине и

пљачке манастира Бање, неки је сељак спасао из ватре, пренео је преко Лима и

донео у Чајниче, гдје је смјештена у Стару цркву. Ту је стајала око 370 година

па је после премештена у Нову цркву. Када се прочуло 1868. године да ће се

обновити манастир Бања и да ће се икона опет натраг вратити, узбунило се сво

Чајниче, па су и чајнички муслимани хтели то оружјем да спријече.

Послије поменуте експлозије, дошле су непријатељске дивизије, и опљачкале

цркву. Обиле су црквену касу и из ње повадили и однели све златне и сребрне

драгоцености, накит и папирни новац. Сви су Срби, жене и дјеца, устали па су

38

из цркве изнели све утвари и књиге, а икону однели у једну српску кућу. После

одласка дивизија, осам људи пренело је икону у цркву села Стречање (Санџак).

Један свештеник је настојао да се икона пренесе у Београд до свршетка рата,

али су се неки од народа успротивили те је икона остала са народом. Са

Стречања икона је премештена у једну пећину, ради веће сигурности и

обезбјеђења из бојазни и преодстрожности да не буде опљачкана због

скупоцјене златне и сребрне ризе окова. Стога је извјесно вријеме чувана под

јаком стражом. Из пећине је пренесена у село Слатину (Фоча) и смјештена у

тамошњу цркву, а одатле у село Трпиње, гдје је остала до краја рата, скривена

у једној малој пећини. Ту је свештеник повремено долазио и служио, а народ се

сакупљао у приличном броју. Како је пећина била сувише мала са ниским

отвором, улазило је само по неколико људи и то на коленима, те је народ по

реду чекао да уђе и целива светињу. После рата, по оправци Старе цркве,

икона је враћена на своје негдађње мјесто гдје се и до сада налази у свом

дрвеном, украшеном престолу. Постављена је уз северозападни зид средњег

дјела храма, близу олтара.

Сама, пак, икона врло је стара. Сликана је на дрвеној плочи са обадве стране.

Са предње је Богомајка са малим Христом на руци, а на полеђини је св. Јован

Крститељ, који десном руком благосиља. Ликови су тамни од старости и

вероватно од пожара.

Видљива су само лица, јер су остали делови допојасних фигура под оковом

сребрне и позлаћене ризе, лепе израде. Оков је радио познати кујунџија, Ристо

Андрић, 1868. године. Сав се био предао послу, затворио је радњу па је три

године предано и истрајно радио код своје куће, док није завршио своје ремек

дело. У металној круни Богородице био је украсни дијамант у величини мањег

лешника и још неколико ситнијих, које су повадили и опљачкали официри и

војници, по злу чувене, "Вражје дивизије".

Надалеко је чувена и позната ова српска, православна и чудотворна светиња, и

то не само православнима, него и муслиманима, католицима и Јеврејима.

Годинама и столећима Њој притичу невољни, ожалошћени, болесни, исцрпљени

душом и телом, грешници и покајници, осамљени и напуштени у тешким

данима општенародних, природних или ратних невоља. Она је свима помагала

и помаже. Ожалошћенима је била утјеха, болеснима исцјељење, прогоњенима

заштита, сиромашнима покров и хранитељка, очајницима нада, грешнима

покајање, залуталима пут и истина, убогима покровитељка и врагу противник.

Многобројна су Њена чуда и доброчинства, која народ из давнина памти у

Чајничу и са обе стране Дрине, по Херцеговини, Црној Гори, Босни и Србији.

Верници су из захвалности окитили Њене Богоматеринске груди скупоценим

даровима, који сијају као свједочанство и залог једне велике светиње и једне

39

велике вере оданога и богоноснога народа.

Чајничка црква и њена чудотворна Икона су једно од великих сведочанстава и

потврда наше вјере и хришћанског духа љубави према БОгу и људима. Тај и

такав дух живи, оживљује, подиже, ствара и изграђује. Само је духовна смрт

права смрт и духовно разарање права пропаст. Наши су непријатељи разорили

наше цркве, манастире и светиње, али тај вјечито живи дух у нама увијек их је

обнављао, још љепше, веће и сјајније. И ова је црква била разорена и Св.

Богородица чајничка гоњена и скривана, али је бодри дух народа опет обновио

и повратио своју светињу на пређашње мјесто, у још вечој слави и сјају, у

слободи и добру наше земље. Обновљену цркву освештао је Његова Светост

Патријарх српски господин Герман са владикама, свештенством и народом на

Малу Госпојину 1959. године, и бескрајна радост и срећа замјенише нам

претрпљена страдања и патње, као Васкрсење после Голготе. У њој ћемо се

молити Богу и Св. Богородици чајничкој за напредак и срећу наше отаџбине и

за свеопшту љубав и мир међу људима добре воље свега човјечанства.

Адреса: ул. Игумана Василија 8, 73 280 Чајниче

тел./факс: 058 316-104, 315-287 и 315-288

МОЛИТВА

Пресвета Богородице, Дародарилице, спаси нас.

Тебе славимо, Дародарилицу, која си чудесима многим прославила Сина својега

и себе, Дјево Богомати; освети нас славом твојом неизреченом, Дародарилице,

и спаси душе наше.

Чајниче се радује теби, Богорадована, као драгоценој ризници небеских

дарова; обдари и нас милошћу својом, Дародарилице, и испроси нам благодат

Духа Светога што истином просвећује и освећује душе наше.

Дарове дарујеш свакоме ко име твоје са вером и надом спомиње, и свакоме ко

се пред ликом твојим чудотворним моли: слепима вид, раслабљенима снагу,

бездетнима потомство, тужнима утеху, покајницима очишћење. Стога те у

љубави  прослављамо, Дародарилице, и под твоју заштиту душе наше

стављамо.

Небеска славо и Чајничка похвало, радуј се! Из твога дјевичанског тела

засијала је радост свему свету; нека и из твоје чудесне иконе сија радост свима

нама, који се теби вазда радујемо и из дубине душе кличемо: Радуј се, Зоро

нашега спасења, радуј се, Дародарилице, обрадуј нас сваким добрим даром.

Амин.

40

Донска

Празнује се: 19. 08.

Донска икона је донесена од донских козака који су дошли у помоћ великом

кнезу Димитрију Ивановичу Донском. Она је била утврђена на дрво као барјак,

и у свим будућим ратовима остала при руској војсци. На дан славља везаног за

Куликовску битку која је била 1380. год. између реке Дона и Непрјадве икону су

носили посред православних војника на ободрење и на помоћ њима у

Татарском, Литванском и Рјазанском рату. Када су непријатељи били поражени,

Козаци су донели икону на дар великом кнезу Димитрију, који ју је пренео у

Моску и поставио је прво у Успенски сабор, па по установљењу

Благовештенског сабора била је ту пренета као успомена на победу каја је

извојевана заступништвом Пресвете Богородице на обалама Дона, због тога је

и икона названа Донска.

Године 1591. кримски царевић Нурадин са братом својим Муратом Гиреем и са

многобројним пуковима дошли су у пределе Русије и пошли према Москви. Цар

Теодор Иванович није се уздао у моћ своју, да ће са својом војском моћи

одолети непријатељу, него се одмах обратио за помоћ Небеској Заступници. Он

је наредио да се са иконом Донске Богоматере и другим иконама, обави крсни

вход око града, а потом да се постави Донска икона у своју покретну цркву

посред војничких редова. Целу ноћ се цар усрдно молио Пресветој Богородици

да му ниспошље помоћ да победи непријатеља. Добио је одговор, да ће

Христовом силом и посредништвом Његове Матере, он извојевати победу над

непријатељима. Чим се раздањило Татари су се врло жестоко устремили на

Русе и цео дан су се тукли са њима, но изненада, уплашени невидљивом силом

почели су да беже, и оставили на бојном пољу много убијених и рањених и све

што су имали. У тој 1591. години, на том месту где је посред војске за време

битке стајала Донска икона, био основан Донски манастир. У манастирску

цркву је била постављена чудотворна икона, и установљено је 19. августа

једном годишње празновање у част иконе Божије Матере, (који се празнује

ради изливања милосрђа од Њене свете иконе), са крсним входом из Успенског

сабора у Донски манастир. Цар Алексеј Михајлович потврдио је установљење

тог крсног входа као знак благодарности за победу над Татарима, који су

опустошили Куске пределе.

Казанска

41

Празнује се: 08. 07.

Истовремено са узимањем Казана под руску управу - и још раније, посејана су

била прва семена хришћанства, но добро семе није дуго доносили плода свога,

много је било проливања крви, много муке и молитвеног зноја код првих

просветитеља Казана да би земљу неверних обрадили у њиву Божију! Много је

тужно било то време за подвижнике Христове, и доводило до слабљења

хришћанства ради идолопоклонства, а и због због недостатка мисионара,

крепких у духу и речи. Неопходна је била помоћ свише. Господ Промислитељ о

избраницима својим, објавио је силу своју јављањем чудотворне иконе Пречисте

Матере Своје. Године 1579., Казан је пострадао од пожара, који је почео 28.

јуна близу цркве св. Николаја Тулског и уништио је део града, примичући се

Кремљу, окружујући га, дошао је у Кремљ, и претворио у пепео његову

половину. У пожару су видели гнев Божији на хришћане. "И вера Христова. -

говори летописац, - постала је предмет приче и поруге". Хришћани су принели

покајање, и Господ им је објавио своје човекољубље. На раздаљини до које се

каменом може добацити од тог места где је почео пожар, био је дом једног

војника, који је изгорео заједно са другим грађевинама. Када је војник

намеравао да на пепелишту приступи градњи новог дома, његовој

деветогодишњој кћери Матрони јавила се у сну Божија Матер и заповедила да

обавести свештенство, монаштво и остале становнике града, да узму Њену

икону из недара земље, и показала је место на пепелишту сагорелог дома, где

се крије икона. Девојчица у почетку није ником говорила о виђењу, затим је

открила Матери својој, која није обратила пажњу на детињи сан. После трећег

виђења Матрона је са сузама говорила Матери: "Ја сам видела у сну икону

Богородице, од чијег лица је излазио ужасан пламен, који је ишао према мени,

готов да ме сажеже и ја сам чула глас: Ако ти не објавиш моје речи, ја ћу се

јавити на другом месту, а ти ћеш погинути! Мајка је овога пута послушала

ћеркине молбе и ишла са њом војводама и архиепископу Јеремији и наговарала

ћерку да им говори о бившим јој јављањима Богородице, али нико није хтео

веровати речима девојчице. Вративши се кући, у 12 сати у дан, 8. јула, мајка је

сама узела ашов и почела риљати земљу на месту где јој је ћерка показала.

Ускоро су јој се придружили и други, изриљали су тај део и ништа нису нашли.

Тада је Матрона сама узела ашов и почела риљати место где им је у дому била

пећ, и убрзо пронашла тражено благо. Показала се икона Пресвете Богородице,

завијена у рукав страре одежде од сукна, боје вишњиног цвета, но икона је

била светла без и намањег оштећења, онаква каква је била и насликана. Одмах

42

је, ка обретеној икони дошло безбројно мноштво народа, и сви су се молили и

журили да пред њом оставе прилог. О дивном обретењу известили су

архиепископа и градоначелника. Архиепископ је начинио крсни вход ка

јављеној икони и са великом чашћу су је унели у најближи храм св. Николаја

Тулског, у коме је служио свештеник Гермоген, будући патријарх, и где се

обавило молебствије пред иконом. После молебствија, икона је торжествено

била однесена у благовештенски сабор, где се на путу до њега јавило и прво

чудо, исцељење слепог Јосифа, који три године није ништа видео, а по њеном

доношењу у сабор други слепац Никита је добио исцељење. Обретену икону

Богородице насликао је св. еванђелист Лука. Од царице Евдоксије, супруге

императора Теодосија ова икона је била послана из Јерусалима у

Константинопољ царици Пулхерији, која је икону поставила у Валхернски храм

у Константинопољу. Занимљиво је да је и Валхернска икона Богородице

названа Одигитрија, зато што се Божија Матер јавила у сну двојици слепих и

показала им пут у Валхернску цркву, где су они и прогледали пред њеном

светом иконом. И касније код Казанске иконе најчешће су се од свих

исцељивали слепи. Архиепископ и градоначелници подробно су описали о

јављањима и чудесима која су се код иконе јављала, Године 1579 су тај

извештај послали цару Јовану Васиљевичу 4., који је на наредио да се на месту

обретења иконе устроји храм у име новојављене иконе, и оснује женски

манастир од 40 инокиња и где је и постављена икона. Матрона, која је

пронашла икону замонашила се и примила монашки постриг добивши име

Мавра, и била је прва инокиња а потом и настојатељница овог манастира.

После не много времена по оснивању прве цркве била је подигнута нова у име

Пресвете Богородице са трпезаријом. За издржавање манастира додељено му

је 100 душа. Године 1594. по заповести цара Теодора Ивановича, саграђен је

био већи камени храм у име Успенија Пресвете Богородице, и освећен од

митрополита Гермогена, 1595. год. Тада се увећао и број монахиња на 64.

Манастир је украшен богатим иконама, ризама и другим утварима. Чудотворна

икона је обложена златом, драгим камењем и бисером из царских ризница.

Императорица Екатарина, слушавши литургију у Казанском девичанском

манастиру, украсила је венац чудотворне иконе Богоматере и лик Спаситеља

на истој икони, круном од брилијаната.

После 200 година храм који је основан за време Гермогена је веома оронуо,

због чега је за време императорице Екатарине 2. по заповести императорице,

сачињен нови план храма који је требао да кошта 25 000 рубаља. Равно 201.

год. после оснивања стари храм је био разорен до темеља и основан нови.

Године 1798. 30. маја у присуству императора Павла Петровича и великих

кнезова Александра и Константина Павловича. Храм је био завршен и освећен

30. маја 1808. год.

На дан њеног обретења 8. јула је одређено празновање у спомен јављања

43

Казанске иконе, а 22. октобра је спомен на избављење Москве од Пољака.

Казанска - Тоболска

Године 1661. 8. јула у Тоболску, у Знаменском манастиру, у недељни дан су

празновали јављање Казанске иконе. На јутрењу по 2. катизми, ђакон Јоаникије

почео је читати о јављању иконе Пресвете Богородице у Казану. Прочитавши

одељак где се каже да архиепископ у почетку није веровао у јављање иконе,

потом је пред свим народом молио Пречисту Владичицу да му опрости грех,

Јоаникије је потпуно изгубио свест и пао на под са налоњем. Када је дошао

себи, одмах је отишао духовнику јеромонаху Макарију, и рекао му: "Јуна 21.

после јутрења ја сам ушао у своју келију и заспао. Одмах сам видео - како

долази к мени светитељ у пуном одјејању, као да је Јован Златоуст, а испред

њега је митрополит Филип. Светитељ му је рекао: "Устани и реци архимадриту,

војводама и свом народу, да у име казанске иконе Богородице саграде цркву на

брегу, не много далеко од цркве трију светитеља. Нека је саграде за три дана а

у четврти да је освете и у њу унесу икону Богородице Казанске - која је сама

пре стајала у старој цркви Воздвижења Часног Крста између царских и

северних врата а сада стоји у паперти цркве трију светитеља у остави лицем ка

западу. Кажи им, да установе празновање ове иконе три пута у години: у

уторак светле недеље, 8. јула и 22. октобра са крсним входом. Бог ће за грехе

ваше у гневу своме послати на ваш град велике невоље и заповедио да се јави

помор на вама и стоци вашој и да вас живе поједе, ако ви не будете узносили

молитве и псалмопјенија ка Господу и Богоматери, но ако будете

сквернословили и својим свернословљем, као смрадом напунили ваздух: тај

греховни задах је непријатан и Богу и људима. Но Владичица наша је са свима

светима молила Сина свога Христа Бога нашега за град наш и сав народ, да би

Он одвратио праведни гнев свој, јер је био заповедио хладном ветру и мразу да

нас умори и још већим мукама" Ја сам се пробудио од сна и запрепастио се, но о

томе нисам смео никоме ништа рећи. После не много дана ја сам био у својој

келији и почео писати ирмосе: Одмах је мени дошао онај исти светитељ,

преукрашен Божанственом славом и милостиво ми рекао: Зашто ти не

објављујеш оно што ти је од Пресвете Богородице било речено преко мене

Њеног служитеља?! После обвих речи он је исчезао, а ја сам од страха пао на

земљу. После сам устао и прославио Бога, но плашио сам се да говорим о

виђењу да не би настала пометња у народу и ради опасности да ми не

поверују. После неколико дана, ја сам спавао у својој келији, опет ми је јавио

светитељ и са гневом ми рекао:"Зашто ти ниси објавио оно што ти је

заповеђено? Ради твоје немарности гнев Божији иде на ваш град: хлеб ће

трулити а вода ће вас топити, - устани и убрзо реци архимадриту, војводама и

свему народу, ако не кажеш, убрзо ћеш се лишити живота. Ако послушаш,

милост ће се Божија излити на град ваш и његову околину: ако не послушаш

тешко ће бити граду вашем, стока ће ваша изнемоћи, а киша ће вам разнети

44

домове ваше, и сви ви ћете нестати као црви, а икона Богоматере ће се

прославити на другом месту." Но и овом сада јављању ја нисам рекао ником.

Шестог јуна после вечерњег пјенија ја сам дошао у келију и легао да спавам;

заспао сам лаким сном и чуо у манастиру чудну звоњаву од два звона, и пјеније

необичних гласова: "Узвеличавамо Тебе Пренепорочну Матер Бога нашега.

"Један од оних који певају ми рече: Зашто ниси објавио оно што ти је

заповеђено, сутра ћеш пред свим народом бити кажњен". Када сам на јутрењу

почео читати о јављању чудотворне иконе Богоматере у Казану, поново ми се

јавио пређашњи светитељ који је дошао са паперте и благосиљао народ са обе

стране, и обишао око престола и такоље благосиљао народ, дошао до мене и

рекао ми:"Ти то читаш, зашто и сам у то не верујеш? Та икона је била у земљи,

и ето стоји са лицем ка зиду. Зашто ти ниси о томе говорио? И он подиже на

мене своју руку и удариу ме и рече: "Буди од сада немоћан до времена док не

објавиш Божанствено дело". Рекавши ово он је постао невидљив а ја сам од

страха пао на земљу и ево сада о томе вам говорим". Као знак да га је светац за

време виђења ударио Јоаникију је отекло лице и био је он немоћан све време

док се градила црква. Народ је сазнао о чудесном јављању и са сузама је

прослављао милост Пресвете Богородице и са усрђем и крсним входом носио

икону до места где им је било указано да саграде цркву. Сама црква је била

завршена за три дана и четврти освећена. Док није саграђена црква, примећује

онај који о овоме пише била је провала облака, и вода се изливала из река, као

да је јесен, а када су почели градити цркву, разведрило се хлебови и поврће од

тог времена се поправило Ова света икона се налази у Тоболску у катедралном

сабору.

Муромска

Празнује се: 12. 04.

Света икона се назива Муромска, јер је донесена из Кијева у Муром од светог

кнеза Константина Муромског у почетку 12. века. Константин се дуго трудио

да убеди многобожачки нарад да прими хришћанску веру: идолопоклоници се

нису саглашњавали па су чак у јарости ковали заверу да би га убили.

Благоверни кнез је сазнао о томе, усрдно се помолио Богу и отишао к њима са

иконом са иконом Богоматере. Многобожци су били невидљиво поражени и

ужаснути, да су тог часа променули мишљење и сами тражили да се крсте.

45

Крајем 13. века у Муроми је био епископ свети Василије. Народ ослепљен

лажљивим клеветама, осумњичили су га да води порочан живот, и хтели га

убити. Светитељ Василије је молио да му се одложи смрт до ујуту. До трећег

часа дана молио се он сву ноћ у храму, светих страдалаца Бориса и Гљеба.

Ујутру је свршио Литургију и отишао у храм Благовештења, и тамо пред иконом

Богоматере, пренесеном некада из Кијева од кнеза Константина, отслужио је

молебан. Положивши наду спасења на Небеску Заступницу, и он је узео свету

икону и поШао из цркве на реку Оку и, скинувши са себе мантију стави је по

води, стао је на мантију са иконом и јаким ветром је био понесен узводно. У

девети час дана он је допловио до места које се зове Стари Рјазан, где су

живели кнез Теодор и Константин. Кнежеви са свим свештенством и

монаштвом изашли су са крстовима у сретање дивном пловцу. Из тих разлога

поста упражњена епископска катедра у Муроми и основа се у Рјазану нова где

је и остала чудотворна икона која још звала и Мољеније светог Василија. После

три године светитељ Василије је изабрао ново место где ће да живи у Рјазану,

потребно му је било место боље заштићено од Монгола, и ту је, 1291. год.

установио своју катедру и ту је пренео Муромску икону.

Млекопитатељница

Празнује се: 03. 07.

По усменом предању сачуваном у манастиру Хиландару, икона Богомајке

"Млекопитатељнице" налазила се у Лаври светог Саве Освећеног

(Јерусалимског), удаљене двадесетак километара од Jерусалима.

Велики светитељ и основалац јединствене лавре на Истоку, свети Сава

Освећени, по коме је свети Сава српски, као свом духовном праоцу узео име, на

самрти, пророчки је говорио окупљеној братији која је окруживала његов одар,

да ће проћи много времена и Лавру ће походити са Запада један монах

племићког рода, по имену Сава, коме на благослов треба дати икону

Богородице "Млекопитатељнице" и његов игумански жезал (штап).

Од тада прође много времена, готово седамстотина година, и братија памтише

заповест свог оца и заштитника, преносећи са колена на колено завештање

великог светитеља. И почетком XIII века, на свом ходочашћу, дође у Свету

земљу свети Сава, први архиепископ српски и чудотворац, да посети манастир

светог Саве Освећеног. Прилазећи одру у коме су почивале мошти

светитељеве, жезал паде са зида и поклони му се, а икона Богородице

46

"Млекопитатељнице" покрете се на свом постољу. Но братија ћуташе и не

саопштаваше пророчанство светога, у неверици да се оно остварује пред њима.

И када је год свети Сава српски улазио у храм Божји, ова се сцена истоветно

понављала. Тек после трећег уласка светог Саве чудотворца у храм, братија

саопшти Сави завештање свог духовног праоца. Пророчанство се остварило! Из

љубави и милоште према светом Сави, уз "Млекопитатељницу" и игумански

жезал, поклонише светоме и чудотворну икону звану "Тројеручица".

На свом обратном путу из Палестине у Србију, свети Сава прво одлази у Свету

Гору Атонску, где свом манастиру Хиландару, кога је градио са својим оцем,

светим Симеоном Мироточивим, оставља у неотуђиво наслеђе и као најлепши

украс чудотворну икону Богородице "Тројеручице". Игумански жезал оставља

келији званој "Моливоклишија", касније названој "Патерница" по игуманском

штапу који се ту и данас чува, а чудотворну икону "Млекопитатељнице"

поставља на олтарске двери своје келије у Кареји, зване "Типикарница", по

Типику кога је Сава овде написао.

Јединствена икона у православном свету представља Младенца Христа како га

доји Богомајка — Пресвета Богородица и најбољи је узор рановизантијске

иконографске школе. Други куриозитет везан за ову чудотворну икону јесте

њено место на олтарским дверима. Мимо обичаја наше Цркве, из велике љубави

према Мајци Божјој, свети Сава је на олтарским дверима "Млекопитатељницу"

поставио на десну страну где се према канону Православне Цркве поставља

икона Спаситеља Сведржитеља, а на леву страну поставио икону Исусову.

Заправо, заменио је места Богородице и Христа, што је због велике светости и

уважавања светога Саве Васељенска Црква Сави дозволила.

На светог пророка Јеремију

2000. године по Христу

Отац Никодим Хиландарац

Типикар Испоснице светог Саве

у Кареји Света Гора Атонска

Из предговора штампаном

издању Акатиста.

Неколико речи...

Овај акатист сам завршио на дан престанка бомбардовања Југославије од

Савеза Нечастивих.

+ + +

Треба напоменути да је Акатист Млекопитатељници у својој првој верзији имао

исти број карактера (када се упореди на рачунару, рачунајући и зарезе и

47

празна места) као и мој Акатист Тројеручици (у препеву). То би се могло

протумачити да су обе иконе исте важности – светости, благодатности.

+ + +

Када је први пут читан овај Акатист Млекопитатељници у цркви св. ап. Петра и

Павла у Ставама, велико мноштво цврчака - зрикаваца, почело је да цврчи око

цркве, да је изгледало као да су ушли у цркву, толико се добро чули. И ово је

чудесно знамење. Зато се и цврчци помињу у Акатисту.

+ + +

Копија иконе Млекопитатељнице у нашу цркву је стигла на дан избора када су

отишли безбожници. И нова власт ако жели да докаже да није безбожна мора

да окрије зашто се алтернативни предмет за један час плаћа 15 долара? Да ли

је циљ да се неутралише веронаука и да се школује духовност Новог Светског

Поретка (=сатанског поретка). Такође и у новој власти као и у претходној,

вероватно још само у Албанији, свештеници плаћају држави порез на молитву,

а оне који треба да парирају веронауци и Богу плаћени су девет пута више него

они који предају веронауку. Паметним доста, како би рекао блаженопочивши

владика Данило.

+ + +

За време претходног рата, син ми је (уч. Богословије), био на одслужењу војног

рока на Косову - тј. у рату на Косову. Суфлери тзв. Авангарде радничке класе су

се хвалили да су га намерно послали доле да погине. Ја сам имао сан, у коме

сам чуо глас да ће ми ова икона довести сина жива и здрава са Косова. Син је

уз продужетак војног рока (15 месеци) жив и здрав дошао са Косова.

Богомајка је наша Свемоћна Заштитница и Избавитељка и Брза Помоћница и

свим невољама. Њена икона Млекопитатељница је кладенац чудеса са вишњих

небеса.

Презвитер Марјан Кнежевић

Утешитељка

Празнује се: 21. 01.

48

Икона названа Утеха или Утешитељка, налази се на Атону, у Благовештенском

храму Ватопедског манастира, устројеног за време царовања Константина

Великог. Близу овог манастира, 395. године, за време силне буре, пао је из

брода у море царевић Аркадије, син Теодосија Великог. Таласима је био бачен у

разјарено море. Све је обузео страх јер су мислили да је погинуо. Брод је уз

огромне муке приспео уз Атонску гору, на место где се налазио манастир.

Уморни од дугог трагања, путници су случајно дошли до Аркадија и видели га

на брежуљку испод једног грма мокрог и како спава. Пробудивши се он је сам

објавио о свом чудесном избављењу од смрти заступништвом Божије Матере.

Ради тога је и Ватопед добио име ("грм детета" — грч.).

Свети равноапостолни цар Теодосије Велики (379—395 г, спомен 17. јануара)

као захвалност за чудесно избављење сина богато је даривао Ватопетски

манастир.

На оном месту, где су нашли царевића, био је саграђен олтар саборне цркве, на

чије освећење је долазио сам царевић Аркадије са цариградским патријархом

Нектаријем. Икона је постављена у овом храму крај десне певнице, у зидној

ниши, у параклису Богородичиног имена.

Лице Богоматере изражава састрадалну љубав, поглед јој зрачи красотом и

милосрђем. Није такво и лице Божанственог Младенца. Видљиво је да се гневи

по свим цртама лица. Поглед му је пун строгости и неумољивог суда. О тој

икони су сачувани и следећи податци. Двадесет првог јануара 807. год.

разбојничка банда је дошла на Свету Гору Атонску у зору, са намером да

развали врата Ватопедског манастира, уђе унутра, побије монахе и опљачка

манастирске драгоцености. Разбојници су дошли увече на брег и прикрили се

до јутра лежећи у манастирском жбуњу. Но Назоратељица Свете Горе,

Пресвета Богородица, није допустила да се испуне замисли безбожника.

Следећег дана после јутрења, када су се сва братија разишла по својим

келијама на краткотрајни одмор, настојатељ овог манастира, оставши у цркви

био је занесен свршавањем свог јутарњег правила. Чуо је глас од иконе

Пресвете Богородице: "Не отварајте данас врата обитељи него идите на зидове

манастира и разгоните разбојнике". Игуман се збунио и уперио свој поглед на

икону Богоматере, и тада му се откило величанствено чудо. Он је видео како је

лик Богоматере оживео као и код Младенца на Њеним рукама. Предвечни

Младенац, ставивши своју десницу на уста Своје Божанствене Матере, и

погледавши према њој рече: "Нека их нека страдају, кад не верују." А Богомајка

задржи руку Свога Сина и Господа, померовши десно од Њега лице па по други

пут понови речи: "Не отварајте данас врата обитељи, но идите на зидове

манастира и разгоните разбојнике." Уплашен и ужаснут игуман сабра тада сву

братију и исприча им шта се десило и шта му је рекла Богоматер и шта је Њој

рекао сам Господ Исус. Сви су приметили, са крајним изненађењем да су лица

Богоматере и Господа Исуса у другом положају а не у оном у ком су пре била, и

49

сви су прославили заступништво и промишљање о њима Пресвете Богородице

и Ње ради милујућег њих Господа. Они су отишли на манастирске зидове и

одбили напад разбојника. Од тада и убудуће, Ватопедска икона Богоматере

зове се Утеха или Утешитељка. Положај лица Богоматере и Исуса Христа је

остао такав какав је био за време јављања тј. Божанствена Мајка је померила

лице право од испружене деснице Превечног Младенца, трудећи се да је

одвоји од својих уста да би могла претсказати претстојећу опасност

избраницима својим. Ради сећања на то чудесно сачување обитељи пред

Ватопедском иконом гори неугасиво кандило и велика свећа. Од давних

времена у Ватопеду је негован обичај пострижења у монахе све братије овог

манастира, и једном дневно се ту пева молебан.

По иконографском типу то је Одигитрија, с том разликом што Младенац десном

руком затвара уста Богоматере, а не благосиља, као обично.Празновање

Пресвете Богородице у част Њене Ватопедске иконе врши се 21. јануара.

Иверска

Празнује се: 12. 02.

Света икона названа Иверска, од 999. године се налази у Иверском манастиру,

који је на Атонској гори. Од времена јављања а и касније, икона се налазила у

храму код унутрашњих врата манастира, на месту изабраном од саме

Богородице. Зато се и назива Вратарицом - Портаитисом, а по имену манастира

- Иверска. Подробно сведочанство о њој налази се описано под 27. априлом.

За време царовања Алексеја Михаиловича и патријарха Никона, 13. октобра

1648. год. у Москву је довезена копија чудотворне иконе, која се ни по чему не

разликује од оргинала. Ни по дужини и ширини а ни ликом. Једном речју - нова

као да је стара.

У документима Иверског манастира чува се подробно казивање како је

насликао ову икону благочестиви старац Атонског манастира. Када је

архимадрит Пахомије ишао у Москву, и тамо скупљао помоћ за Атонске

обитељи, и вратио се у свој Иверски манастир, тада је одмах сазвао сву братију,

њих 365. Свршили су они велика молебна пјенија, од вечера до јутра, са светим

моштима су осветили воду, и том светом водом су обливали чудотворну икону

Пресвете Богородице звану Вратарица и скупили су ту воду у већу чашу и са

том водом поливали нову даску од кипарисовог дрвета и опет скупили ту воду

50

у чашу. Па су са великим усрђем и верм служили Божанствену литургију. После

литургије су дали ту свету воду иконописцу благочестивог живота,

преподобном иноку и духовном оцу Јамвлиху, да је помеша са бојама и наслика

свету икону. Све време док је сликао свету икону, иконописац је само суботом и

недељом уyимао храну, а братија су му у помоћ свршавали свеноћно и

литургије по два у недељу.

По доласку свете иконе у Москву, 13. октобра 1648. год. цар Алесеј Михаилович

са родбином, патријарх Јосиф са свештенством и монаштвом, бољари и народ

свакога звања и узраста, са страхопоштовањем су срели икону Богоматере код

Васкршњих врата Кинеског града. Икона је у почетку била постављена у

манастиру који се до тада звао - Никола - Велика Глава - . По наговору Атонских

инока, поштованих од цара Алексеја Михаиловича, манастир се почео звати

Николајевским Грчким. Благочестиви цар је знао да је чудотворна икона у

атонској обитељи изабрала себи место код манастирских врата, и зажелео је

понети дошавшу са Атона икону у своју капелицу која је била саграђена код

Васкршњих врата. Са молитвеном надом да ће Божанствена Вратарица бити

увек ограда и покров престоног трона. У капели се чува рукописна књига у којој

су записана многобројна чудеса која су се изливала, од Милосрдне Пресвете

Богородице свима који су Њој притицали са вером и усрдном молитвом.

Московска Иверска икона је прослављена многим чудесима. Сви православни

хришћани имају према њој велико страхопоштовање. Године 1812. за време

напада Француза, чудотворна икона је по заповести виших власти била

довезена из Москве у Владимир, и по изгнању непријатеља опет враћена у

Москву и постављена у капелу, где јој свакодневно притиче мноштво

богомољаца. Православни цареви, при постављању на древни трон, долазили

су у капелу, да би се поклонили чудотворној Иверској икони. Свету икону су

често носили у домове болесника. Њу су возили по улицама у посебно

направљеним колима. Сви су се људи осењивали крсним знамењем и клањали

јој се. Да капела никад не би остала без светиње, насликана је друга икона по

угледу на њу, и она је остајала у капели.

Православна црква празнује њену чудотворну икону: 12. фебруара, 31. марта,

12. октобра и у уторак светле недеље по примеру свете Атонске горе. - Смилуј

се на мољења наша и уместо жалости даруј нам радост!

прочитајте и:

Мироточива икона "Иверска"

Крваве сузе Мајке Божије

51

Владимирска

Празнује се: 21. 05., 23. 06. и 26. 08.

Три пута у години цркава врши празновање у част Владимирске чудотворне

иконе Пресвете Богородице, из благодарности за трократно избављење њеном

помоћи отечества нашег (Русије) од непријатеља: 21. маја, 23. јуна и 26.

августа.

Влаимирску икона Богоматере по општем веровању наших предака насликао је

Еванђелист Лука, на дасци од онога стола за којим је јео Исус Христос са својом

Пречистом Мајком и Праведним Јосифом. Икона је била насликана још за време

земног живота Богоматере и принесена била од благодатног сликара Пресветој

Дјеви. Видевши ово изображење - икону, Дјева Марија је поновила пророчке

речи: "Од сада ће ме звати блаженом сви народи" и додала "благодат рођеног

од мене и моја нека биде са овом иконом". Године 450. за време императора

Теодосија Млађег, икона је пренесена из Јерусалима у Константинопољ, а

почетком 7. века је из Константинопоља превезена у Кијев. Патријарх

цариградски Лука Хризоверх, послао ју је великом кнезу Јурију Владимировичу

Долгорукому, и она је била постављена у девичански манастир у Вишеграду,

који је у старини био дарован благочестивој кнегињи Олги. Икона је убрзо

постала позната ради великих чудеса.

Године 1155. велики кнез Јуриј даровао је Вишеград на део сину своме кнезу

Андреју. Клирици Вишеградске обитељи који су по потреби ушли у храм, у

храму су видели да је икона сишла са свога места где је до тада била и да стоји

у ваздуху у средини цркве. Они су је узели и поставили на пређашње место, но

ускоро су видели да икона опет стоји у ваздуху.

Кнез Андреј је имао јаку веру и љубав према Пресветој Богородици и на

његовим устима је увек било име Христово и Пречисте Његове Матере, како

нам говори древни летописац.

Дошавши до њега вест да чудотворној икони није угодно место на које је она

постављена и он се замисли: "Да ли јој је угодно пребивати у Суздаљској

земљи? Кнез Андреј је давно помишљао да се удаљи са Југа Русије на Север, у

Ростовску област и тамо утврди владавину независну од Кијева. Он се почео

усрдно молити пред иконом. Одслужен је пред њом молебан и побожно је узео

52

њу уместо свих блага, и без знања оца ноћу изјахао из Вишеграда. На путовању

ка Суздаљу он је свршавао пред иконом молебне и видео је од ње многа чудеса.

По доласку у Владимир, на реци Кљазми, кнез је био дочекан од житеља с

великом радошћу. После тога кнез се упутио ка Ростову. Но на 10 врста од

Владимира, низ ток реке Кљазме, стали су коњи који су возилу чудотворну

икону, и нису хтели ићи даље. Тада су упрегнити нови но и ти се нису померили

с места. После усрдне молитве пред иконом, кнез је добио од Богоматере

заповест да остави икону у Владимиру. Кнез Андреј је ускоро начинио у

Владимиру храм где ће пребивати чудотворна икона. После две године, 1160.

храм је био завршен и предивно украшен. Благочестиви кнез се побринуо

такође и око украшавања свете иконе. Обложио је икону и украсио златом,

сребром и драгим камењем, и поставио је у нови Успенски храм у Владимиру, и

од тада се она почела називати Владимирском. После тога икона је поново

просијала великим чудесима. По вери у благодатну силу иконе, кнезова,

војвода и војника, она је учествовала у многим походима руске војске. С њом су

сједињене многе свештене успомене. Године 1164. Владимирска икона је

ношена од Андреја Богољубивог у походу против Волжских Бугара, које је он

победио заступништвом Богоматере. Пред битку је кнез Андреј укрепио дух

свој причешћем Светим Тајнама и молитвом пред чудотворном иконом

Богоматере. Свако ко у Тебе полаже наду неће погинути. Тако је вапијао он Њој

на молитви. По угледу на кнеза и сва војска се усрдно молила са сузама

притицала к њој и с вером је од ње добивла победу против непријатеља. Бугари

су били разбијени. После победе кнез је пре свега принео благодарствено

молепствије Богоматери пред њеном Владимирском иконом. У то време од

Животворног крста и иконе Богоматере засијала је светлост, и озарила сву

војску. Успомена на ово чудо чува се у празновању Порекла чесног дрвета

Крста Господњег 1. августа, које је установљено године 1164. по жељи кнеза

Андреја и по договору са грчким императором Мануилом, који је у тај дан видео

светлост од Крста Господњег, и чудесно је победио Сарацене.

По убиству кнеза Андреја Богољубивог, године 1173. народ потстакнут

безвлашћем и убицама, пљачкао је Богољубив и Владимир. Свештеник Николај,

који је ишао с Богољубским из Вишеграда, у потпуном мраку је видео вход с

Владимирском иконом по улицама града после кога се метеж утишао.

После кнеза Андреја, решено је било у Владимиру да на престо дође племић

Јарополка и Мстислав Ростиславич. Они су првог дана свога кнежевања

присвојили себи сребро и злато Владимирског храма и присвојили себи села

која су била дата храму од Богољубивог. Чудотворну икону Богоматере

Јарополк је дао своме зету Гљебу Рјазанском. Против тога су устали сви житељи

Владимира и решили су да прогнају Ростиславича. Војска њихова њије хтела

ступити у бој. Бацили су кнежевске заставе и почели бежати - гоњени гневом

Божијим и светом Богородицом. - Гребљ Рјазански је сам вратио у Владимир

53

чудотворну икону и рекао: "Ја сам крив за све". Летописац додаје: "Утеши их

Бог и Света Богородица Владимирска". Зато су Владимирчани прослављени од

Бога по свој земљи за њихово добро дело, и Бог им је помагао.

У време пожара, 13. априла 1185. године, изгорео је у Владимиру саборни храм

са свим његовим богаством, но Владимирска икона је сачувана неповређена. У

време најезде Татара који су били вођени од Батија, 7. фебруара 1237. икона је

остала без драгоценог окова, но сама је остала неповређена - по благодати

Богоматере, неодељеној од њене свете иконе на потврду благочешћа и на

заштиту земље руске. - Кнез Димитрије Донски је уз помоћ Богомајке

Владимирске извојевао победу над Мамаем, 8. септембра 1380. год. Слава

града Владимира је расла и ширила се у времену од 242 год. докле је

пребивала у њему чудотворна икона Богоматере. Када је у Москви био

подигнут храм у славу и част Пресвете Богородице и света икона Владимирска

је била пренесена тамо. Тада је почела да се узвишује Москва над свим

кнежевствима руским. У Москви као и у Владимиру, чудотворна икона се

прославила многим благодатним знамењима на спасење отечества нашег.

Године 1395. дошао је у пределе Русије страшни завојевач Истока, Темир -

Аксан, или Темерлан (Гвоздени ћопа). С пуковима својим он се приближио

пределима Рјазанским, заузео је град Елец, заробио кнеза Елецког, побио је

многе хришћане, и дошао до Дона, спремајући се да удари на Москву. Велики

кнез Василије Димитријевич, са војском је дошао у Коломну и зауставио се на

брегу Оки. Он се више надао у Бога него у своју снагу. Он се усрдно молио Богу

и Пресветој Богородици, са свом војском и народом, за избављење свога

отечества. Призивао је у помоћ велике угоднике Божије: Петра, Алексија,

Сергија и заповедио је да би наступајући пост пред празник Успења

Богородице у свим кнежевинама био прожет буде усрдним молитвама и

подвизима покајања. И да се пренесе Владимирска чудотворна икона

Богородице у Москву. После Свете Литургије, и молебна, полазак из Владимира

свете иконе, организовало је свештенство Успенског Сабора. На дан Светог

Успенија свештенство је пренело на својим рукама чудотворну икону, а народ је

икону са умиљењем пратио и са сузама вапијао: "Куда Ти одлазиш од нас,

Владичице? Ради чега нас остављаш сироте, одвраћајући од нас лице своје?"

После десет дана, свештено путовање са иконом приближило се зидовима

Москве. Безбројно мноштво људи на обе стране пута преклањали су колена и

са усрђем и сузама је призивали: "Мајко Божија! Спаси земљу руску!". Сво

свештенство Москве са крсним входом, сва родбина великог кнеза, бојари и

грађани, торжествено су срели светињу у граду и пратили је до Успенског

сабора. Видели су се плодови вере и побожног мољења православних. У сами

дан и час, када су житељи Москве били код иконе Богоматере, Тамерлан је

задремао у свом шатору и видео је пред собом велику гору и са њеног врха

ишли су к њему многи светитељи са златним жезлима, а над њима са

54

лучезарним сијањем Дјеву неописиве величанствености, окружену безбројним

мноштвом Ангела са пламеним мачевима, и сви су се устремили на њега.

Тамерлан се у ужасу пробуди и сазвао своје старешине и затражи од њих да му

објасне то виђење. Мудраци су му одговорили, да је у виђењу Дјева Мајка Бога

хришћанскога, заштитница руска. "И тако их ми не можемо победити". Рече кан

Джагатајски и одмах нареди својим одредима да се повлаче, на велико

удивљење Руса а и самих Татара. Православни су радосно клицали Богоматери:

"Није га наша војска прогнала, нити су га наше војсковође победиле, но моћ

Твоја Мати Божија!" На успомену на велико милосрђе Божије ради мољења

Пресвете Богородице, подигнут је у Москви Сретенски мушки манастир на

Кучковом пољу, где је чудотворна икона била зауставила године 1395. при

њеном преношењу из Владимира у Москву.

У Владимирском сабору, на месту иконе пренесене у Москву, урађена је копија

исте величине, од игумана Ратског манастира на Волини, и постављена по

наређењу светог митрополита Петра.

Поново је благодатна помоћ од чудотворне иконе Владимирске, била јаљена

године 1408. против ординског цара Едигеја, који је неочекивано дошао до

Москве. Тада није било у Москви ни кнеза ни митрополита. Од људи није било

помоћи. Житељи престонице нису престајали сузним молитвама вапијати ка

Пресветој Богородици, пред њеном Владимирском иконом. Едигеј се припремао

да пресуди Москви, но у то време је примио вест о нередима у Одри и убрзо се

удаљио из Москве.

Међутим, после 50 година од напада Тамерлана, године 1451. до Москве је

дошао Ногајски царевић са војском свога оца. Татари су запалили предграђе

Москве и радовали су се што ће опљачкати много плена и злата. Епископ Јона је

у време пожара обавио крсни вход на зидовима града. Видевши инока

Чудовског манастира Антонија, који је био светог живота, епископ му је рекао:

"Антоније, приљежно моли Бога за избављење града". Антоније му је

одговорио: "Ти си велики архијереј Божији, и Твоје молитве не презире

Богоматер, наша брза помоћница: Она је већ умолила Сина свога да спасе

град." Московљани су се били са Татарима све до ноћи, очекујући у току ноћи

ново појачање Татара. Но ујутро је под зидинама нестало непријатеља. Ноћу су

побегли од Москве, узевши са собом само лака кола. По казивању летописаца,

"Татарима се учинило да чују необичан шум и помислили су да велики кнез иде

на њих са многобројном војском." Мазавша је у страху окренуо коња кући,

његовом примеру следовали си и његови војници, сви се устремњујући у

бекство. Војска великог кнеза није била многобројна и налазила се далеко од

Москве. Велики кнез је показао народу Победитељног Војводу страшних

пукова, он је похитао у храм и пао пред Владимирском иконом, са благодарним

сузама славећи заступницу православних. После 8 година од најезде Мазовши,

напао је на Москву његов отац Седи - Ахмет и у гордости се хвалио да ће

55

поробити целу Русију. Син великог кнеза Јован, прогнао је његове пукове из

Русије. Епископ Јона је припао ка заступништву Богоматере, посрамио хвале

Ахмета и устројио године 1459. допуну у похвалу у славу и част Богоматере у

Успенском сабору.

Православна црква свршава још и 23. јуна празновање Владимирске иконе, као

успомену на избављење Русије чудесним заступништвом Богоматере од

Ординског цара Ахмета, године 1480. за време великог кнеза Јована 3.

Васиљевича. Ахмет, хан Златни Орди, пошао је с громадама велике војске да

опљачка и разори Москву. Он је већ био дошао до реке Угри, коју су Руси

називали појасом Богоматере, која чува московски посед. Велики кнез,

укрепљиван молитвама и саветима светих, припремио се да заштити веру и

отечество. Обе војске су стајале цео дан друг против друга у очекивању

напада. Река Угра их је делила. Посредништвом Богородице, збило се дивно

избављење нашег отечества. Велики кнез је рекао својој војсци да отступи од

Угре, желећи сачекати да прђу Татари. А Татари су разумели ово отступање као

да их Руси намамљују у заседу и зато су почели отступати. У почетку су то

чинили полако, ноћу их је неочекивано обузео такав страх, да су они побегли

главом без обзира. Избављење од Ахмета било је окончано и свргавање ига

татарског које је притискало Русију 200 година. Ни оружије, ни мудрост људска

није спасла Русију, но Господ и Његова Пречиста Матер. Из благодарности за

ослобођење Русије од тешког и срамног татарског ига, установљено је у 1480.

год. 23. јуна празновање и у тај дан се у Москви врши крсни вход у Сретенском

манастиру с Владимирском иконом Пресвете Богородице.

А 21. маја, православна црква свршава и трећи пут празновање, Сретење

чудотворној икони ради два догађаја. Први је био 1514. год. ради обновљења

Владимирске иконе у дому митрополита Варлаама, ради чега је и установљен

био крсни вход из Успенског сабора у Сретенски манастир 21. маја.

Са успоменом на обнову сједињено је празновање другог историјског догађаја:

Избављење Русије заступништвом Владичице.

Године 1521. од Кримских Ногајских и Казански Татара, под вођством Ахмета -

Гиреја, који је продро у московске пределе, са толиком брзимом, да је велики

кнез Василије Иванович једва успео довести своју војску на брег Оки, да би

задржао даље надирање непријатеља. Предавши огњу села од Доњег

Новогорода и Вороњежа, до брегова реке Москве, непријатељи су узели као

плен мноштво житеља, жена и девојака. Младиће су убијали оставивши их по

земљи. Робље су продавали у гомилама као плен, у Казану, и Астрахану. Слабе

и старе су морили глађу, оскрнавили су свете храмове. Према отсјају

запаљених дрва стајао је Ахмет Гиреј, неколико врста од Москве, и ни откуд

није било наде у помоћ. У Москви је царствовала пометња. Сви су бежали у

Кремљ. У гужви су газили једни друге. Сви су тражили спасење у Кремљу, а

56

сузне молитве нису вршили. У пола ноћи један блажени по имену Василије, са

сузама се молио у придворју Успенског сабора. Његова дуга молитва је била

загушена силним шумом, и њему се учинило да се двери невидљивом силом

отварају, и чудотворна икона Богоматере излази са свог места, и од иконе се

чуо глас: "Излазим из града са руским светитељима." По том се св. црква

испунила пламеном, који је у магновењу исчезао. Те је ноћи, седећи у својој

келији, једна престарела монахиња Вазнесенског манастира, која је била слепа,

је видела како кроз Спасовска врата излази цео збор светитеља и других

светлих мужева у свештеним одеждама. А посред њих је чудотворна икона

Богоматере. Но тек што су изишли на Фроловска врата, срели су их преподобни

Сергије Радоњежки и Варлаам Хутински, и припали к ногама светитеља и

питали их куда они иду и коме остављају град. Светитељи су са сузама

одговорили: "Дуго смо молили Свемилостивога Бога и Пречисту Богородицу за

избављење од предстојеће невоље. Господ нам заповеди, не само да идемо из

града него да и понесемо и чудотворну икону Пречисте Матере, јер су људи

презпели страх Божији а о заповестима његовим не брину. Због тога је Бог

допустио да дође варварски народ, и да их сада казни, да се кроз покајање

врате Богу. Свети подвжници Сергије и Варлаам, почели су умољавати

одлазеће светитеље, да би посредништвом својим умилостивили праведни суд

Божији, и ту са њима почну молитвено призивати Господа и Пречисту Његову

Матер. Свтитељи су осенили град крстообразно. Икона Богоматере се врати у

Успенски сабор. Заступништвом Пресвете Богородице Москва је била спасена а

са њом и сва Русија. Летописци објављују како су Татари хтели побити

московску посаду али су видели око града безброј руске војске и с ужасом

известили о томе хана. Хан томе није поверовао и послао је друге поверљивије.

"и видеше тада дупло више руске војске и рекоше му". И тећи пут посла неке

од ближњих да установе истину. Они су са трепетом побегли говорећи: О царе,

што касниш? Бежимо, иде на нас безбројно мноштво војске, и побегоше.

Успомена на то чудесно избављење врши се у Москви 21. маја. Крсни вход се

врши у Сретенском манастиру.

У дан избављења Москве заступништвом Богоматере, Православна Црква

радосно вапије пред Њеном Владимирском иконом: Данас се светло украшава

славни град Москва, као да је сунчане зраке примила, Владичице, чудотворну

икону Твоју. Ка Њој пак ми притичемо молећи се Теби кличући овако:  О,

Пречудесна Владичице Богородице, моли се, из Тебе оваплоћеном Христу Богу

нашем, да избави град овај и све градове и крајеве хришћанске неповређене од

свих непријатељских напада и спаси душе наше као Милосрдан.

Није једино од Татара избављала Богоматер православну Русију. Наступила су

тешка времена за Русију, у којима јој је суђено било трпети такве беде, за које

она није знала и у временима најезда Татара. Са свих страна су се појавили

нови непријатељи: Пољаци, Швеђани, и Кримски Татари. Велики кнез Теодол

57

Иванович је схватио да нема довољно снаге да би се упустио у борбу са тако

силним непријатељима, и обратио се Небеској Заступници. Татари су већ били

на Воробевим брдима, око Москве. Велики је кнез са свим народом и

свештенством вапијао ка Богородици и поткрепљен молитвом, изашао је са

својом војском насупрот непријатељима. У средину војске је била постављена

икона Богоматере. Татари су се жестоко били дан и ноћ. Наједанпут их је све

ухватио страх. Невидљива сила је свакоме од њих бранила да подигне мач на

Руса и уливала им страх. Тако да су они у гомилама бежали ка своме логору, и

све даље и даље, док нису дошли у своју земљу, та их је сила гонила. На путу

су многи погинули од мача и рана и много их је одведено у ропство. Руси су

схватили да је победитељна сила долазила од чудотворне иконе Победоносне

Војводе, и од Које су црпели храброст и искуство задобивши победу.

Наступила су тешка времена. Најгори Татари, Пољаци и Швеђани су разорили

Русију, и отимали безаконито од ње целе области. А на пресолима

православних царева зацарио се самозванац поклоник папизма и зажелео да

православни руски народ учини неправославним. Његове слуге су се понашали

као варвари, упали су у храм Успенија, и са патријарха Јована почели кидати

свештене одежде. Патријарх их скиде са себе и положи пред икону Богородице

и рече: "Овде пред овом иконом ја сам удостојен архијерејског чина, и 19

година сам чувао светлост вере. Сада видим невољу црке и како обмана и јерес

торжествује. Мати Божија, спаси православље!" Истински је устао против

самозванаца и пред том самом иконом молио себи небеску помоћ и заштиту

православља. Заступањем Богоматере самозванац је свргнут. Извојевана је

победа над злом. Русија је стављена под заштиту православља, а руски је

народ са страхопоштовањем пред небеском заступницом је стремио из

покољења у покољење и осветио себе поклоњењем Богоматери, пред

чудотворном њеним ликом. Код нас се каже не мртвој икони, већ живом

изображењу, Изабраној Војводи.

После догађаја, који се празнују у цркви у част Владимирске иконе Богоматере,

Та Света Икона је служила као благослов великим кнезовима у свим важнијим

догађајима у животу.

Пред Њом су, њихови поданици давали заклетву на верност отечеству. Од

давнина и до овог времена све руске монархије су примале свештено увенчање

и миропомазање за царовање пред ликом Владимирске иконе у Успенском

Московском сабору. Пред иступање против непријатеља, велики кнезови и

цареви молили су се пред њом и гледали на њу, као на Заступницу Русије. При

избору све руских митрополита и патријараха, Владимирска икона Богоматере

је биле јемац и благослов. Имена за избор, запечаћена царем, полагана су са

панагијама на застор у кивот Владимирске иконе Богоматере, да она покаже -

кога је изволела Она сама изабрати. После молебствија сам цар или старији од

архијереја, ломи печат и објављује име изабранога. При општој невољи,

58

архијереји су се са молитвом обраћали ка Владимирској Божијој Матери, као на

пример у време рата, пожара, болести. Када је велики пожар уништио Москву

1547. године, Владимирску икону су хтели изнети из Успенског храма, но

никако је нису могли померити с места. По речима летописца: "Сама Богоматер

није само чувала своју икону но и цркву и сав свет покрива и штит". Многи су се

удостојили видети над успенским сабором жену у светозарним одеждама, како

се моли и осењује храм. Њеним милостивим заступништвом гнев Божији се

почео блажити, и пожар се утишао не причинивши штету храму. У невољама

архијереји су узимали чудотворну икону и носили као посредницу пред

властелом. Године 1698. патријарх Адријан је посредовао за осуђене на смртну

казну стрељањем од императора Петра 1. држао је у рукама Владимирску

икону Богоматере. По изгнању Пољака из Москве Пожарским и Мининим, руска

војска и народ је вапијао: "Боље нам је умрети него предати на поругу

Владимирску икону Пресвете Богородице". При наиласку Француза на Русију, у

1812. год. икона је Владимирска по заповести свише, била послана у Владимир

2. септембра. При доласку у Владимир, свету икону су један дан са крсним

входом носили по граду. Из Владимира преосвећени Августин је отишао са

иконом у Муру, а одатле, 20. октобра вратио се са њом у Москву. Владимирска

икона Богоматере се налази у Московском Успенском Сабору, на левој страни

царског врта, у направљеном кивоту у висину 1 аршин и 7 вершков, у ширину с

непуних 15 вершков. Риза је на икони од чистог злата. Древни грчки рад са

драгоценим камењем. Процењен на око 60 000 рубаља у сребру.

Споритељница хлебов 

Празнује се: 15. 10.

Оптински старац Амвросије, прославивши се светим животом, и користивши се

народном љубављу, наручио је 1889. год. код познатог сликара икону Божије

Матере, коју је назвао Споритељница. На тој икони, на облацима је

престављена Божија Матер која се моли. Њене су руке испружене да

благосиљају; испод, посред траве и цветова су ражани снопови. Назвавши

икону Споритељницом, старац Амвросије саставио је посебан припев општем

Богородичном Акатисту и одредио да се ова икона празнује 15. октобра. Овом

иконом је старац Амвросије благословио, њим основани, женски манастир у

Шамардину удаљен 20 врста од Оптинске пустиње. Велики старац, јеромонах

Амвросије скончао је у 80. год. живота и био погребен у Оптинској пустињи 15.

октобра 1890. год. у тај исти дан он је установио празник иконе Споритељнице

59

хлебова. (Оне Која измољава хлебове).

Copyright (C) 2003 Библиотека Св. Наум

Овај текст је преузет са сајта

http://www.bsn.org.yu/index.php?id=pzr/01/pb0005.htm

60