495
ВЛАДИКА ВАСИЛИЈЕ ПЕТРОВИЋ ЊЕГОШ ИСТОРИЈА О ЦРНОЈ ГОРИ ЊЕГОВОЈ ВИСОКОЈ ГРОФОВСКОЈ СВЈЕТЛОСТИ ЊЕНОГ ЦАРСКОГ ВЕЛИЧАНСТВА САМОДРЖИЦЕ СВЕРУСКЕ државноме вицеканцелару правом тајном савјетнику носиоцу разних ордена МИХАЈЛУ ИЛАРИОНОВИЧУ ВОРОНЦОВУ милостивоме моме господару НАЈСВЈЕТЛИЈИ ГРОФЕ, МИЛОСТИВИ ГОСПОДАРУ, МИХАЈЛО ИЛАРИОНОВИЧУ Налазећи се на најпресвјетлијем ЊЕНОГ ЦАРСКОГ ВЕЛИЧАНСТВА двору, ја, смјерни пастир

CG, Djuro Draskovic

Embed Size (px)

Citation preview

Page 1: CG, Djuro Draskovic

ВЛАДИКА ВАСИЛИЈЕ ПЕТРОВИЋ ЊЕГОШ

ИСТОРИЈА О ЦРНОЈ ГОРИ    

ЊЕГОВОЈ ВИСОКОЈ ГРОФОВСКОЈ

СВЈЕТЛОСТИ

ЊЕНОГ ЦАРСКОГ

ВЕЛИЧАНСТВА

САМОДРЖИЦЕ СВЕРУСКЕ

државноме

вицеканцелару

правом тајном савјетнику носиоцу разних ордена

МИХАЈЛУ ИЛАРИОНОВИЧУ

ВОРОНЦОВУ

милостивоме моме господару

НАЈСВЈЕТЛИЈИ ГРОФЕ,

МИЛОСТИВИ ГОСПОДАРУ,

МИХАЈЛО ИЛАРИОНОВИЧУ

Налазећи се на најпресвјетлијем ЊЕНОГ ЦАРСКОГ ВЕЛИЧАНСТВА двору, ја, смјерни пастир славеносрпскога црногорскога народа, очекујући  премилостиво упућивање у своју отаџбину и своме духовноме стаду, усудих се да овај опис положаја и пређашњих владара земље наше црногорске, с прилогом   светих царева српских и деспота, ко су они и откуда бјеху, усрдно понудим Вашој  Високој Грофовској Свјетлости, као трудољубивом министру који се интересује

Page 2: CG, Djuro Draskovic

за стране народе, о чему јасно свједочи Ваше раније обилажење туђих крајева; с тим да би се допао Вашој Високој Грофовској Свјетлости да се штампа како би с народом нашим црногорским и други славеносрпски народи имали најусрднију жељу према високославном Руском Царству. Имам част да ово кратко историјско дјело Вашој Високој Грофовској Свјетлости уручим, што за добро најпокорније молим да примите, заувијек се предајем милости.

Ваше Високе Грофовске Свјетлости

милостивога господара

смјерни митрополит црногорски, скендеријски и приморски и трона српскога, егзарх

ВАСИЛИЈ ПЕТРОВИЋ

10. марта 1754. године, у Москви  

ПРЕДГОВОР

УЗ ОВУ ИСТОРИЈУ УКРАТКО

Као праведним божијим допуштењем, за учињене грјехове наше, Турци завладаше, мада не и у потпуности, српском земљом; а нарочито најмилостивији Бог би разљућен због убиства праведног младог цара Уроша. Послије тога почеше се појављивати извјесни не знам какви људи у Ћесарији и у другим земљама и проглашаваху се потомцима високих породица српских деспота и грофова, међу њима и неки Бошњак Ђорђе Бранковић, назвавши се српским деспотом, још се усуди и заповједником црногорским себе прогласити, за што је по заповијести цара Леополда заточен у Прагу, тамо је и преминуо, гдје је раније написао многе историје о Србљима, а нарочито хвалећи своју породицу, која је међу Србљима остала у великом презрењу и срамоти због издаје кнеза Лазара.

Послије тога и многи други поданици турски, а нарочито Бошњаци и Херцеговци по поријеклу, проглашаваху се племићима и куповаху за новац свједочанства од Рагузијана <Дубровчана>, а новац од трговине добијаху. Послије тога Мавроурбин <Мавро Орбин> рагузински <дубровачки> архимандрит, написа историју о Словенима, у којој слави Рагузу <Дубровник> изнад осталих и казује да наводно славни  Немањин род,  царева српских, потиче из лоше породице попа Стефана од Пљеваља из Херцеговине.

Page 3: CG, Djuro Draskovic

Насупрот томе су многе старе историје, а особито оне које се и сада налазе у Атонској < Светој > гори у Хилендару <Хиландару>, и С<р>бљији у лаври Студеници, у Дечанима, у српској Пећкој патријаршији, у црногорској Цетињској митрополији, које једнако казују да је Симеон Немања рођен од кнеза Беле Уроша, а тај Бела Урош потиче од породице Ликинија Мучитеља и сестре Константина Великог Теодоре. Овај Бела Урош живио је у Зети гдје је данас град Спуж и тамо је родио три сина, Давида, Константина и Стефана Немању, који је назван касније у монаштву Симеон.

Послије тога, 1737. године, Богић Вучковић из Херцеговине за новац купи свједочанство од Рагузијана да је Црногорац од породице Страцимирове и пође римском ћесару, огласивши да је он покренуо црногорске народе у помоћ ћесару и да је због тога сасвим себе упропастио, те су му Турци сва села узели, иако он није имао ништа осим себе. И поред тога ћесар га награди новцем и дарива му посјед, добру земљу у Мађарској, и тамо му се сада многи сељаци населише.

Из оваквог разлога неки Херцеговци и у Русији за заслуге народа црногорског стекоше награде и милости, чему не завидимо, него се чудимо како туђе заслуге у своју корист употребљавају. И због тога укратко дајем ову историју, исписану из многих горе поменутих српских историја које се налазе у наведеним манастирима, а које говоре о царевима српским и херцезима <војводама> црногорским; послије тога стварно пред царевима нашим само < саме > личности присуствоваху, а дијелом и ми својим очима видјесмо.

Осим тога, и положај те земље, и који су народи у њој, и од којих су породица главни официри, укратко изложих, особито да варалице посад не би могле на име честитих људи у државу долазити, и свак својим именом нека буде задовољан.  

ИСТОРИЈА О ЦРНОЈ ГОРИОва земља називаше се раније јединственим именом Зета, а то име јој је дато по ријеци званој Зета, која извире на сјеверу наврх те земље Зете и тече према југу. Насупрот ње са истока тече друга ријека Морача, између Црне Горе и Брђана, и улива се у ријеку Зету испод Вртограда, гдје се родио Диоклитијан <Диоклецијан> и гдје је саградио велики град, назвавши га по своме имену Диоклитија <Дукља> тада је овој земљи умјесто Зета дато име Диоклитијанска земља. Овај град је касније Симеон Немања разорио, о чему ће послије бити речено. Ове двије ријеке се спајају и низином тече ријека која се зове јединственим именом Морача, тече право према југу и улива се у језеро које се прострире од Зетскога поља до самог ушћа ријеке Бојане, која тече од језера ка западу у Адријатско <Јадранско > море. У том језеру има неколико острва, а на сваком острву има манастир који саградише зетски и црногорски херцези <војводе.> Окренувши се према Бојани, са десне стране тога језера је плодна

Page 4: CG, Djuro Draskovic

земља, по имену Шестанска крајина, сјеверно од Крајине је провинција Црмница, богата свакојаким плодовима, одсвуда извори воде поље напајају; тамо је жито и вино најбоље врсте. Западно од Црмнице је Приморска земља, гдје рађају свакојаки плодови. а нарочито уље и вино, два среза Спич и Шушен <Шушањ>, и провинција Паштројевићи. Од Паштројевића, западно од Катунске провинције налази се срез Махине; тамо је предивни манастирски дворац митрополита црногорског и поље засађено свакојаким плодовима и виноградима, гдје рађа добро вино. Западно од Махина је провинција Грбаљ, поље и брегови богати вином и житом и уљем. Сјеверно од Грбља је полуострво и на њему три среза, Луштица, Кртоле и Љешевићи; одатле источно је Солијецко <Солиоско> поље, гдје су црногорски херцези <војводе> добијали со; тамо је био славни манастир архистратига Михаила, који сагради Стефан Други, цар српски, син Симеона Немање. У том манастиру људи римскога закона из града Котора отровом смртоносним на вечери убише 72 монаха 1443. године, пошто Србљи послије изгубише битку од Турака на пољу Косову (послије 63 године). Град Котор су Црногорци раније били прикључили себи и у њему поставили 70 кућа племићких породица; у њему цареви српски многе цркве саградише и своје дворове, а највише Силни Стефан; а послије, 1443. године, град је предат под млетачку заштиту. Од Солила је срез Његош, у коме је и град Његош, гдје живе главна господа официри црногорски, породице Петровићи, Радоњићи и Богдановићи. Од Његоша јужно је планина Ловћен, пријатно и високо мјесто гдје су раније преко љета живјели црногорски херцези; тамо су љековити извори, а сада и митрополитов манастирски дворац. Од тога мјеста теку воде и ријеке у приморје грбаљско. С друге стране, сјеверно од Његоша, многи су срезови: Теклићи <Ћеклићи>, Бљелице, славни Озринић, Цуце, Ораховац и провинција Грахово, Дврсно и Кривошије и Трешњево, а ову провинцију Црногорци ослободише од Турака 1711. године. Источно од Његоша је Цетиње, митрополитова резиденција, од Цетиња још источније је Ријечка провинција и град Ријечка < Ријека >, тим именом назван по ријеци која одатле извире и тече право у горе речено језеро, и овај град Црногорци ослободише од Турака и с њим цијелу Жупу 1711. године. Од Жупе према љетном истоку <сјевероистоку> простире се Љешанска провинција до прије поменуте ријеке Мораче. Од те провинције сјеверно, а од Катунске провинције према љетном истоку, налази се провинција Пљешивачка до саме ријеке Зете од истока; тамо је митрополитов брод < газ >, гдје се лове изврсне рибе пастрве, таквих нигдје не видјесмо. Источно, с друге стране ријеке Зете, налази се провинција Бјелопавлићи. < Бљелопављићи >. Сјеверно одатле је планина звана Острог; по врху тога Острога постављена је давно камена линија, која дијели Црну Гору и Херцеговину од Острога са сјеверне стране до на врх Голије. Јужно од Острога је провинција Бјелопавлићи а источно од Бјелопавлића је провинција Пипери, источно од Пипера су Ровчани; ту тече ријека Морача, која се улива у ријеку Зету, а одатле у поменуто језеро. С друге стране ријеке Мораче, од Пипера према зимском истоку <југоистоку>, налази се срез Братоножићи, с лијеве стране провинција Васојевићи, а на десној страни провинција Кучи, провинција Клименте, Кастрати, Тузи, Шкријељи, Груде; ове провинције и срезови овдје поменути сви су слободни народи, сви су нашег источног православља, осим Климената и Кастрата, који су католици. У овој земљи живјела су некада славна господа: Бела Урош, који роди Симеона Немању, а тај Симеон прије замонашења био је

Page 5: CG, Djuro Draskovic

Стефан, оснивач српског царства, срећно владаше 46 година; исти разори град Диоклитију, да у њему не живе хришћани, као што се види и до данашњег дана, и остави царство сину Стефану Другом. Завидећи му, брат кнез Вукан отпоче рат против цара и брата. У то вријеме њихов брат свети Сава из Атонске горе донесе мошти родитеља њиховог светог Симеона Немање, а помири Вукана с царем Стефаном, и од тога времена је кнез Вукан живио у Зети; од ове породице потичу зетски и црногорски херцези. Тамо у Зети је и свети Сава поставио првог архијереја Илариона Шишојевића године 6723 (прим. - по старом рачунању времена од почетне 5508. п.н.е). Није могуће описати миомирисни ваздух ове земље, прелијепе воде, прије поменуте ријеке и друге мање ријеке које утачу у поменуто језеро, тамо има мноштво разних изврсних риба које се соле, суше и развозе у Венецију, у Пуљу и Делматију <Далмацију>; тамо су своје вријеме много пута зими српски цареви извољели живјети. Одатле се Стефан Пети с овим народом зацари и брата од друге мајке, који не хтједе живјети с њим заједно, него му пријећаше ратом, уби, а његова војска се предаде Стефану. Одатле Стефан Шести, силни цар, <нај> више с овим народом, многе земље освоји: Бугарску, Грчку, Славонију и Хрватску, дио Мађарске и сву Истру; Венеција и Напуљ били су под његовом заштитом. Код њега бијаше Вукан Мрњавчић <Вукашин Мрњавчевић>; од нације бугарске кнез, кога је цар Стефан веома волио. Осјетивши да ће умријети, цар круниса семдогодишњег дјечака цара Уроша и управу над царством младог цара Уроша предаде кнезу Вукану. Послије тога умрије цар Стефан Силни, а царством поче управљати Вукан, који, видећи себе на високој власти, поче помишљати и о самој царској власти, ако убије младога Уроша. Ласкајући му, заведе га у Косовску шуму и својом га руком уби и глас пренесе да цар Урош побјеже у Атонску гору . Те исте године изиђоше Турци на Калипоље < Галипоље > а на њих у бој пођоше кнез Вукан с братом Гојком, друге војводе и одабране српске војске 60 хиљада. Турци чуше за српску војску која се улогорила у Македонији на ријеци Марици. Кад виђеше, варвари у великом страху бијаху и послаше своје изасланике кнезу Вукану да траже мир, пристајући и да плате данак, али кнез Вукан, праведним божијим гњевом због убиства цара Уроша обезумљен, не пристајаше на мир, а војску водити не умијаше; стајали су без стража у забавама и пијанству, а коњи су сами пасли на пољима. Турски изасланици све казаше своме цару Аркану < Оркану > , који изненада по ноћи на Србље удари: кнеза Вука с породицом убише, и изгибе много српске војске, због чега син му Марко побјеже турском цару, а Србљи поставише кнеза Лазара себи за господара. На овом избору била је сва српска господа, осим зетског и црногорског херцега, који је у то вријеме био Баоша син Страцимиров, а војводство је примио послије Јована Првог херцега, који је пак потицао из породице кнеза Вукана, сина Симеона Немање, и звао се Јован Први Црнојевић. Сумња се да је он умро од смртоносног отрова кнеза Вукана Мрнавчића; оставио је младог сина Стефана од три године. И тада Баоша би зетски херцег, али не хтједе заједно са царевим убицом кнезом Вуканом ступити у бој против Турака, а мало гдје Србљи битку добише без Црногораца и Брђана. Баоша не хтједе признати кнеза Лазара за великог господара Србаља и самодршца, па због тога кнез Лазар три пута ратоваше против Баоше, али сва три пута од Баоше би побијеђен. Напосљетку Баоша, као човјек млад, у рату непобијеђен би побијеђен од младе дјевојке, дивне Марије, ћерке кнеза Лазара, којом се ожени и признаде покровитељство кнеза Лазара. Али варвари Турци од Грка узеше Андрејанопољ <Једрене > и закључише мир, и почеше ковати планове како би што прије српску државу освојили и оне

Page 6: CG, Djuro Draskovic

храбре народе себи покорили. Потом турски цар Мурат Први поче од Азије сакупљати велику војску и крену право на српску земљу. Самодржац српски кнез Лазар није се томе надао те посла изасланике да моле за мир, али Мурат не хтједе ни да чује о миру. Кнез Лазар поче одмах да сакупља војску, да прије изађе пред цара Мурата на поље Косово. С јужне стране бијаше турска војска, са сјеверне стране српска војска стајаше против турске као ријека против великога мора. Српску војску је предводио славни војвода Милош Обиљевић зет кнеза Лазара; а босанску коњицу водио је други зет кнеза Лазара, војвода Вукан Бранковић, варалица који се договори с царем Муратом и обећа му да ће издати кнеза Лазара, но се бојао од војводе Милоша Обиљевића, кога је непрестано клеветао, али му праведни господар кнез Лазар није хтио вјеровати, очекујући херцега зетскога господина Баошу, који још није стигао него сакупља војску и креће према кнезу Лазару. Тада кнезу Лазару жао бијаше што Вук Бранковић непрестано клевеће Милоша. Позива своје војводе на вечеру да се провеселе с њиме заједно. Сједају господа око софре: Вук Бранковић, с лијеве, а старац Вратко Богдановић с десне стране кнеза Лазара, војвода Милош у дну софре наспрам кнеза Лазара, с десне и с лијеве стране двије војводе, Милош Топличанин и Иван Косанчић, и тада рече невјерни Вук Бранковић: "Погледај, велики господару, кнеже Лазаре, она тројица говоре о твоме злу, како ће те погубити на пољу Косову". У тај час кнез Лазар држаше у десници чашу пуну вина, али не мога пити ништа, јер га сузе облише, ни прозборити не мога, једва сљедећу ријеч изговори: "Још никад у српском народу невјерства није бивало своме господару, а сада чујем да је нова невјера смишљена од мога зета војводе Милоша Обиљевића, коме сам повјерио сву моју војску, још је са собом наговорио моје двије вјерне војводе, Милоша Топличанина и Ивана Косанчића. Здрав си, зете Милошу, вино попиј, а пехар ти на дар!" Милош устаде и кнезу се смјерно поклони, говорећи: "Милостиви господару, ја сам <ти> вјеран, тако ми Бог помогао против цара Мурата, кога ћу сјутра убити и цијеломе свијету показати своју вјерност, а сву војску предајем теби, милостивоме господару, али чувај се, господару мој, невјере Вукана Бранковића, који тебе лаже, а нас клевеће. Поћи ћу рано, цара Мурата ћу убити, а послије тога не знам шта ће бити". У тај час иза софре изађе и с њим обје војводе, Милош Топличанин и Иван Косанчић, и рано узјахаше на добре коње, одјурише према турском логору. Страже турске казаше цару Мурату, и овај мишљаше да они иду да се потурче, и веома се обрадова Милошу Обиљевићу, као главном војсковођи кнеза Лазара. Милош Обиљевић уђе сам под шатор и цар му рече: "Добро дошао, Милошу, имаћеш код мене доста сваке милости!" Милош рече: "Имам доста сваке милости у господара мога, славног кнеза Лазара!" И у тај час цару Мурату прободе мачем срце и овај паде наузнак мртав. Још Милош ту уби главнога < великога> везира и царева благајника. Обиљевић Милош као муња из шатора изађе, појаха коња и двојици другова рече: "Пут треба мачем пробити!" Турци повикаше: "Милош уби цара!" На њих многи Турци нападоше, три војводе без милости многе Турке побише, брзо се из логора турског хтједоше назад пробити и кнезу Лазару јавити да је турски цар Мурат убијен; У том часу Турци обојицу војвода убише, Топличанина и Косанчића. Видећи да су му другови погинули, Обиљевић опет полетје у бој и опет много Турака уби. Турци око њега пободоше у земљу копља, окренувши врхове нагоре, те се Обиљевића коњ набоде на копља. Војвода Милош се својим копљем трипут подуприје, скочи први пут око 20 корака, други пут 25. трећи пут 40 корака, о чему и до данас на пољу Косову знаци осташе. Милошу се сломи копље, и

Page 7: CG, Djuro Draskovic

окружи га мноштво Турака, ухватише га жива и одведоше цареву сину Бојазиту Првом; Бојазит се осоколи и тада са свом војском крену према српском логору. Кнез Лазар је сам командовао војском, а издајник Вук Бранковић из логора српског побјеже на страну и далеко одведе 12 хиљада Босанаца одличне коњице. Кнез Лазар рече: "Ко љуби Христа и жели милост божију нека иде са мном да пролијемо крв за вјеру и цркву, за отаџбину и славу; ко ли неће милости божије, нека иде за проклетим Вуканом Бранковићем!" И другог сата дана почеше бој и до поднева Србљи веома много Турке убијаху и шест паша са свом <војском> побише. И да издајник не утече са 12 хиљада коњаника, могаху тог дана сву силу турску побити. А послије поднева почеше се Србљи умањивати. Тога дана погибе сва српска господа пред очима свог господара кнеза Лазара који, приликом замјене заморених коња, од Турака жив би ухваћен, са мноштвом властеле, и по наређењу Муратова сина Бојазита <Бајазита> свима главе посјекоше, прво кнезу Лазару, а послије Милошу Обиљевићу. И тако се умањи српско царство, које је свом свијету цвјетало двјеста и тридесет година. Основао га је Симеон Немања године 6663, и цароваше први Симеон, послије њега син му Стефан, по.слије Стефана син му Радосав, послије Радосава брат Владислав, послије Владислава син му Драгутин, послије Драгутина брат Миљутин < Милутин > , послије Миљутина син му Стефан, послије Стефана његов син Стефан Силни Шести а послије њега млади Урош (а кнеза Вукашина и убицу не спомињем), послије Уроша кнез Лазар. Сви су они праведно царовали, и Бог им је признао праведност, пошто се и до данас виде њихове свете и исцјељитељне мошти. Послије њих владаху деспоти српском земљом: Лазарев син Стефан, послије њега сестрић му Ђорђе <Ђурађ> Вуковић, који је кћи своју дао за Мурата Другог, зато су га Србљи мрзјели, послије њега један за другим синови његови Григорије <Гргур> Слијепи и Лазар Млади, а Стефан Слијепи је отишао у Црну Гору херцегу Ивану Црнојевићу, који га је оженио својом синовицом госпођом Анђелијом, која му роди два сина: архиепископа Максима <и> Јована деспота. А послије њега посљедњи српски деспот био је Вук Огњени, син Григорија Слијепог, а тог деспота Вука у Босни, у граду Јајцу, убише његови кочијаши два брата Милорадовића, за шта су од Турака били награђени, а од хришћана проклети и прогнани (горе поменуту двојицу браће Григорија и Стефана ослијепио је њихов зет турски цар Мурат Други), и с њиме се истражи онај славни деспотски род, остаде херцегство <војводство>црногорско. Баоша, којега прије споменух, трећи дан стиже на Косово послије оне битке, која би године 6897. од настанка свијета, а од рођења Христова 1389, 15. дана мјесеца јуна. Баоша, у тузи великој што у бој није стигао, гњеван бијаше на издајника Вука Бранковића, којега је послије својом руком убио. Баоша је Зетом владао до зрелости сина Јована Црнојевића. Овај Јован се оженио Маријом, ћерком Јована Кастриота-Емације, кнеза од Менестра и Касторије, која му је родила сина Стефана Црнојевића. Овај Стефан године 1421. поче да влада Зетом <и> Црном Гором. У томе Баоша премину. А те исте године и Стефан Црнојевић пође у Напуљ ради договора с напуљским краљем, и тамо проведе 2 године; у отаџбину се вратио 1423. Оженио се Војисавом, ћерком Ђорђа <Ђерђа> Кастриота, званог Скендербег, и заједно са Скендербегом 24 године војеваше против Турака, и у 63 битке до ногу Турке потукоше, како о томе каже историја о Скендербегу. Умрије херцег Стефан, послије њега владаше син му Иван Црнојевић с братом Ђорђем <Ђурђем>, који у Зети на пољу Ћемовском изгуби битку године 1450. од турског цара Мехмеда Силнога, а у тој бити погинуо је Ђорђе Црнојевић, који је

Page 8: CG, Djuro Draskovic

био ожењен Војисавом, ћерком кнеза Луке <Леке> Дукађина, те му је родила сина Стефана и горе поменуту кћи Анђелију, удату за слијепог деспота Стефана. Херцег Иван Црнојевић оженио се Маријом, ћерком бана Стефана босанског, а тај Стефан је водио рат против свога зета Ивана Црнојевића, коме се не мога супротставити, и узе Иван Црнојевић испод Стефанове власти Рисан, Драчевицу, Конавле, Требиње <и> Попово под своју власт, у томе се и помирише. Родио је <два> сина, Ђорђа и Станишу, и јединицу кћи Ану, којом се оженио влашки господар Радул-бег. Први син Ивана Црнојевића, Ђорђе, оженио се ћерком млетачког дужда Муцинига <Моченига>; другога сина, Станишу, дао је као таоца турском цару Мехмеду Другом ради очувања мира, али га је вјероломник Мохамед младога потурчио и назвао другим Скендербегом. Видећи како се шири турско царство, херцег Иван Црнојевић пренесе свој двор из Зете у Црну Гору, на поље Цетиње, а тамо постави и сагради предивну митрополитову резиденцију. У Венецији тада није било наше грчко-православне цркве и Млечићи дозволише Ивану Црнојевићу те <је> он сагради у име светог великомученика Ђорђа од Кападокије, коју и до данас Грци издржавају; још је и двор свој подигао у Венецији. Умро је у своме двору на Цетињу. Послије њега владао је син му Ђорђе <Ђурађ>, који умрије без дјеце. Послије њега владаше његов брат од стрица Стефан, син Ђорђа <Ђурђа> Црнојевића, који погибе од Турака у бици поменуте 1450. године. А Стефан роди сина Јована Црнојевића, који владаше у Црној Гори послије смрти свога оца до године 1516. А затим је био млетачки племић, супруга му је била Катарина Орија, од њих је Ђорђе Црнојевић, млетачки племић. Он је имао три сина: Константина, Соломона и Илију. У Мађарској је преминуо млетачки племић Константин Црнојевић, супруга му је млетачка племкиња од Контарина, од њих је Јован Црнојевић, млетачки племић; супруга му је била млетачка племкиња Ореста Валериса, од њих је Виктор Црнојевић; супруга му је била Јелена Балба, млетачка племкиња, од њих је Јован Црнојевић, млетачки племић, 1621. био на гласу. У Црној Гори херцези Црнојевићи владаху до године 1516. Од те исте године умјесто херцега владају митрополити, и много пута помагаху Млечићима против Турака за вријеме рата на Кипру, Криту и Амореји < Мореји >. Особито су Млечићи заузели Кастел-Нови <Херцер-Нови> уз помоћ Црногораца, који побише сву босанску и херцеговачку војску што је дошла у помоћ Кастел-Новом године 1687. Због тога је турска војска више пута ударала на Црну Гору, предвођена славним Сулејман-пашом од Албаније, и доста штете Црногорцима учини. А послије тога, 1699. године, јунаци из Албаније и из Херцеговине, који избјегоше из своје отаџбине, у бојевима вјерно служаху Млечићима, а по закључењу мира, умјесто награде, Млечићи их послаше на морско острво у Истри, гдје за једну годину с женама и дјецом сви помријеше од нездравог ваздуха. Послије тога, 1711, године онај велики господар чија је успомена вјечито достојна хвале, цар Петар Први, самодржац сверуски, чувши о славним и храбрим подвизима црногороског народа, изволио им је послати своје повеље, хвалећи њихову вјерност и постојаност, подстичући у њима усрдност према хришћанској вјери да узму оружје у помоћ Његовом Величанству против варвара Турака. Овако је Велики Господар писао и другим хришћанским народима, и нико се не одважи да дигне оружје против Порте Отоманске, сем једини Црногорци, под вођством свог митрополита Данила Шћепчевића од Његуша Петровића. Он је заиста имао славне војсковође, а то су: први од Његуша његов рођен брат дук < војвода > Радуле Петровић, са својим синовцем сердаром Савом Петровићем, сердар Вук Радоњић, Вучета

Page 9: CG, Djuro Draskovic

Радоњић, кнез Марко Богдановић, војвода и губернатор Вукота Вукашиновић, кнез Којица Николић, војвода Вук Мићуновић, кнез Станко Ковачевић, кнез Вукосав Ивановић, Вуксан Милић, кнез Петар Вучетић, војвода Никола Мартиновић, кнез Станоје Мартиновић, кнез Иван Вулетић, кнез Мартин Брајић, кнез Лука Махина, кнез Никола Побор, губернатор Никола Лазаревић, сердар Вук Мирковић, војвода Вук Раданов Паштровић, војвода Машан Бољевић, војвода Илија Дупила, кнез Никола Клисић, кнез Вук Булановић <Вулановић> кнез Михајло Ивановић, кнез Стефан Вуловић, војвода Вук Ђурашковић, кнез Вулиша Ражунатовић < Ражнатовић > , кнез Иван Љуботиња, кнез Вук Вујовић, Никола Свјетлоћа, војвода Бошко Стјепановић < Шћепановић >, Вук Радовић, кнез Пилета Радуловић, кнез Раде Гвозденовић, војвода Мијушко Пљешивчевић, војвода Јездимир Бљелопављић, војвода Ћетко Пилетић Пипер, војвода и губернатор Радоња Дрекаловић, војвода Милош Васојевић, војвода Милош Братоножић, војвода Ђон Стале Климент. Смјело и с великом вољом пођоше с оружјем у руци против Порте Отоманске и побјеђиваху варваре, због чега Порта по закључењу мира с Русијом одлучи да пошаље велику војску на Црну Гору под вођством сераскера Ахмет-паше, који са 60 хиљада турске војске нападе Црну Гору 1712. године, али је од Црногораца била потпуно разбијена. Послије ове побједе Отоманска Порта је одлучила да за своје добро од Црногораца тражи мир али они, пошто обећаше испунити високо допуштење Његовог Величанства цара Петра Великог и заповијести за то немаху, вјерност своју отказати <не> покушаше и мир непријатељима одбише. На то Отоманска Порта 1714. године посла више од 100 хиљада војске на Црну Гору, под вођством везира Думан-паше Ћупрелића <Нуман-паше Ћуприлића>. Црногорци од својих савезника Срба, турских поданика, бјеху остављени, а поред тога Турцима заједно на Црногорце пођоше у рат Херцеговци, којима Турци никад не дозвољавају да носе оружје, осим кад иду у рат против Црне Горе. Везир Ћупрелић је храбрости лукаво претпоставио превару кроз разна обећања, кад су већ Црногорци примили вијест о закључењу мира с Турцима цара Петра Великог, чија је блажена и вјечито достојна хвале успомена, тако да су били вољни склопити мир, црногорски главари повјероваше његовом <везировом> заклињању, не бјеху на опрезу да <не> иду у турски логор, и њих људи ка броју нечасном невјером затвори у тамницу. Потом са свих страна изненада ударише на Црну Гору, која није очекивала напад, пети дио земље огњу и мачу предадоше, и много народа заробише, а горе поменуте главаре објесише. Затим, 1716. године, двије босанске и херцеговачке паше, Ченгићи, с бегом Љубовићем, с другим околним пашама и силном војском, нападоше Црногорце. Уз божију пак помоћ црногорским оружјем бијаху побијеђени и побијени, а паше с бегом Љубовићем и другим старешинама, људи, заробљени, те им свима главе посјекоше. Опет, 1717. и 1718. године,  ратоваху  против  Албаније Млечићи, нападајући градове Интивери <Бар> и Ољцин <Улцињ>, и замолише митрополита Данила Петровића за помоћ, те им он даде пет хиљада и пет стотина људи. Ови сачуваше топове и друго млетачко оружје од албанског паше, који с јаком војском нападе војску млетачку, али Црногорци Турке одбише и растјераше, што су Млечићи писмено, што и до данас постоји, посвједочили и захвалили митрополиту Данилу. А кад им није нужда, Млечићи заборављају прво <пређашње> добро које су им Црногорци учинили. Затим, 1727. године Ченгић Бећир-паша с великом војском нападе Црну Гору, али његова војска би до ногу потучена, а он се с малим бројем <војске> срећно бјежањем спасао, захваљујући брзини својих коња. Касније је

Page 10: CG, Djuro Draskovic

погинуо од царске руске војске код Очакова. Затим, 1732. године, Топал Осман-паша, кога је султан Махомет < Мехмед > Пети поставио за беглербега чинит-девера, то јест за генералног инспектора Македоније, Албаније и Босне, по доласку у Албанију покуша да опроба срећу против народа црногорских и посла приличан број Македоњана < Македонаца >, Албанеза < Албанаца> и Бошњака на Пиперску провинцију, гдје их Пипери уз помоћ Куча све побише. Чудо се прича да су ови хришћани на почетку те битке видјели пред собом човјека на бијелом коњу, сличног великомученику Ђорђу, и он је први Турке устрашио, те сам Осман Топал-паша из тврђаве Подгорице побјеже у Албанију, а касније је погинуо у бици са Персијанцима. Опет, 1739. године. везир Ходаверди-паша Махмутбеговић са осам паша и многобројном војском удари на кућу војводе Дрекаловића, и 7 година ратоваше, послије је <турска војска> од наше војске била потучена, а старешине и 70 највиђенијих Турака, који се бјеху затворили у једној кули, живи су спаљени. Још је 1750. године турска војска, која се састојала од Бошњака и Херцеговаца, изненада ударила на границу црногорску, али је од малог броја наше војске била потучена. Уз ове побједе овога народа, не укључујући многе <друге> у разним ратним догађајима, само укратко поменух срећу коју је Бог даривао њиховом оружју; и да се нијесу ови народи тако снажно оружјем бранили, засигурно би пали у ропство, као и остала Србија. Притом турски султан је око Црне Горе поставио сталну војску, дајући јој сваке године велике паре, и та војска никад Црногорцима не да спокојства ни мира.

Нећу пропустити да овдје споменем још храбри народ који живи око нас, а који данас припада турској области, а раније је био под влашћу херцега зетских и црногорских: управо Мркојевић хас и Бијело Поље, исто тако и друге народе који наоколо живе и који су по природи ратнички, а налазе се до ријеке Дрине <Дрима>, а та ријека Дрин <Дрим> дијели херцегство зетско и Албанију. Ни ови народи нијесу баш потпуно под турском влашћу, као што су други народи, што очигледно свједочи то да се некако и прошлих година < и > недавно дешавало међу тим народима да убију паше које султан одреди у губернијама <покрајинама>, и то: 1741. године тробунчужног пашу Мехмудбеговића, 1748. године Јусуф-пашу Чаушагића, 1749. године Муфтар-пашу Чаушагића, двобунчужног, 1750. године Кајмак-пашу Махмудбеговића,  двобунчужног,  и његовог рођеног брата. Из овога се може видјети о овом народу, мада се сматра да је у турској области, колико је њихово јунаштво велико и <колико су> слободни, ничега се нијесу бојали да убију толике угледне и славне турске паше.

Потребно је знати и то колико је народ црногорски био од користи аустријском двору преко свога природног <народног> патријарха Арсенија Црногорца, који <се одазва> на милостиви писмени позив римског ћесара Леополда Првог, у коме, хвалећи славпе и изабране народе албанске, њима и другим илирско-српским народима посла обећање пуно свакојаких задовољстава. Тада српски патријарх Арсеније Црногорац побјеже из турске области у своју отаџбину Црну Гору, а Црногорци га испратише кроз Босну до ћесарске војске према Дунаву. Тада се, године 1689, с патријархом Арсенијом одселило из турске области више од 80 хиљада породица српског народа у Мађарску, у ћесарску област, на повластице које је даровао патријарху Арсенију ћесар Леополд. Опет, 1737. године, пребјеже Брђанима српски патријарх Арсеније Јовановић из пећког града, патријаршијске резиденције (пошто га Турци хтједоше објесити),

Page 11: CG, Djuro Draskovic

којега Кучи и Васојевићи испратише у ћесареву војску у град Нису <Ниш>, а у повратку попалише и опљачкаше сву турску провинцију Бихор и кћери турске господе крстише и њима се оженише.

Исте године се и Бошњаци нађоше у крајњој невољи, са свих страна опкољени, а резерве хране не имаху; из Албаније <је> не дадоше довести Црногорци, једино Французи довезоше брашно бродовима у Рагузу <Дубровник> , а од Рагузе караваном у Сарајево. Али и тамо Црногорци направише Турцима засједу: караван с брашном заплијенише, а Турке побише. Такве је услуге ћесару учинио црногорски народ, а за те услуге није од ћесара тражио за себе никакве награде.

Ја врло кратко написах овај извјештај о нашем црногорском народу, у каквом је досад био стању и какве је услуге царевима хришћанског имена својом вољом учинио, из чега свак може довољно оцијенити вјерност и постојаност овога народа, који за једину част сматра својим оружјем служити хришћанском господару.

Б.М.П.М.Ч.З.С. П. I С.Е.В.П.

10. марта 1754. године, у Москви  

БРОЈ СРПСКИХ АРХИЈЕРЕЈА поред митрополита црногорског

 1. Архиепископ пећки и читаве Србије, Бугарске, Поморја <Приморја>, Далматије <Далмације>,  Босне, обје   стране Дунава и цијелог Илирика патријарх  2. Архијереј босански  3. Архијереј херцеговачки  4. Архијереј рашки и новопазарски  5. Архијереј ужички  6. Митрополит београдски  7. Архијереј нишевски <нишки>  8. Архијереј косовски  9. Архијереј иштипски <штипски> 10. Архијереј чостандински <ћустендилски >. 11. Архијереј скопски 12. Архијереј призренски

Ових дванаест архијереја живе сиромашно, као турски поданици, а <нај>више их љуте Грци, као што се десило у прошлом рату, 1737. године. Грк Караџ-Јоаникије у Константинопољу <Цариграду> поднесе султану писмену молбу да

Page 12: CG, Djuro Draskovic

су Србљи са својим природним <народним> патријархом и архијерејима увијек издајници турског царства, негда Русији, негда ћесару, понекад Млечанима. На ту молбу садашњи султан Мохамет < Мехмед > је дозволио Караџ-Јоаникију да буде српски патријарх, који је веома много зла нанио народу српском, идући са султановим указом по српској земљи, постављајући Грке за архијереје, мучећи народ и узимајући силом новац. Срећа је његова што далеко заобиђе Црну Гору. Ипак сам на крају побјеже од српског народа у Константинопол, < Цариград > с великим богатством, опљачкавши свете цркве и српски народ, а нарочито опљачка до голих зидова Пећку патријаршију и у њој ништа не остави до светих моштију које тамо почивају. Послије Србљи поставише свог природног <народног> патријарха, као и раније.

13. Архијереј делматински < далматински>, а <Далмација> се налази под млетачком влашћу, која не дозвољава да тамо буде православни архијереј, него унијат, да би помињао папино име и вјеровао да Свети Дух потиче и од Оца и од Сина, <који би вјеровао> у чистилиште, пријесан хљеб, као и са квасцем, <за причешће > посвећеног Христова тијела и <који би хтио> исповиједати се са заклетвом и својеручним потписом.

СРПСКИ АРХИЈЕРЕЈИ У ЋЕСАРСКОЈ ОБЛАСТИ

1. Митрополит карловачко-сремски 2. Архијереј бачки 3. Архијереј темишварски 4. Архијереј карансебешки 5. Архијереј арадски 6. Архијереј будимски 7. Архијереј славонијски <славонски> 8. Архијереј костанички <костајнички> 9. Архијереј хрватски и карлошедски <карловачки>

Ових 9 архијереја су доста богати.

Рагуза <Дубровник> се налази на Адријатском <Јадранском> мору, између Црне Горе и Делматије <Далмације>. Он је раније био под влашћу српских царева, послије примише турско поданство и заштиту; они су сви католици. А кад Турци потпуно освојише Босну и Херцеговину, добјежа у Рагузу неколико хришћана грчке вјероисповијести са својом имовином да се овдје сачувају. Али, Рагузијани <Дубровчани> на Ускрс у цркви светог оца Николе изненада нападоше и побише све ове наше хришћане, а имовину им заплијенише, и од тога доба никаквоме хришћанину наше вјероисповијести не допуштају да живи међу њима, нити има у њиховој држави наше цркве ни човјека. Ако се деси да ко умре, не дозвољавају га у њиховој земљи сахранити; такви су они посљедњи непријатељи нашега православља. Једино иго <јарам> на себи они носе од Црногораца, који притискују Рагузијане, а посебно зато што Рагузијани потплаћују Турке против Црногораца. Прошле, 1752. године, Рагузијани ухватише једног Црногорца који је с Млечанима дошао у Рагузу ради трговине и предадоше га Турцима у Требињу; Црногорци одмах ухватише веома богатог рагуског <дубровачког> племића и хтједоше му главу одсјећи, али он јадник и онога Црногорца и хиљаду златних дуката даде Црногорцима, и себе ослободи.

Page 13: CG, Djuro Draskovic

Историја турске монархије у 4. глави на 30. листу јасно говори да је црногорски народ слободан. Кад је био убијен султан Ибрахим и постављен на престо син му султан Мохамет < Мехмед > Четврти, један чувени бунтовник, по имену Кудкегај, намјерио је да с великом имовином побјегне у неприступачне албанске планине, а становнике тих планина Турци ни досад нијесу могли покорити - то се подразумијева Црна Гора, која се налази у дијелу албанском, пошто су Турци Албанију покорили, а Црна Гора посебно своје име и слободу храброшћу и оружјем брани од непријатеља, како < је > и сами Турци мрско називају Каур Карадаг, то јест Црна Гора.

КРАЈ

са руског превео проф. Радмило Маројевић

ЈОВАН СТЕФАНОВ БАЛЕВИЋ

КРАТАК ИСТОРИЈСКО-ГЕОГРАФСКИ ОПИС ЦРНЕ ГОРЕ

Предговор: Јован Стефанов Балевић из Братоножића, рођен је у Пелевом Бријегу између 1725-1728. године. Школовао се у Сремским Карловцима, а затим на Универзитету у Халеу гдје је 1752. одбранио философску дисертацију из области каноничког права и историје хришћанске религије. То је била прва философска дисертација у Срба, а главна тема била је посвећена историји крсташких ратова. По повратку у Сремске Карловце радио је као магистарски синдикус, да би доцније постао шеф градске полиције. Међутим, Балевић је недуго затим побјегао од аустријских власти и отпутовао у Русију, гдје се посветио војној служби, поставши прво капетан, а затим и руски мајор. Своје дјело "Кратак и објективан опис садашњег стања Црне Горе" написао је у Санкт-Петербургу 1757. године, које је, међутим, објављено тек 1884, на Цетињу. Балевићево дјело је превео са руског и проф. Растислав В. Петровић, те приредио као допуну својој књизи, "Владика Данило и владика Сава (1697-1781)", објављеној у Београду 1997. године. Ово електронско издање, превод је проф. Растислава В. Петровића.

КРАТАК И ОБЈЕКТИВАН ОПИС САДАШЊЕГ СТАЊА ЦРНЕ ГОРЕ

1. Црна Гора је део Зетског војводства у доњој Албанији, близу Јадранског мора. Налази се међу великим планинама. Подељена је на неколико племена у којима има по тридесет и више села.

2. Црна Гора се граничи: са истока Подгоричким санџакатом, са запада венецијанском Далмацијом, са југа Скендеријом, а са севера Херцеговином.

3. Дужина Црне Горе је: од Которске венецијанске тврђаве до никшићке области, правом линијом, дванаест немачких миља, а широка је: од предела Будве и Боке которске до Подгоричког санџаката осам миља.

Page 14: CG, Djuro Draskovic

4. Становници Црне Горе су сви славено-српскога народа и православно-источног благочастљивог исповеданија. И колико су неумешни у разним вештинама, а то је због тога што немају школа, по природи су способни, нарочито са оружјем.

5. Многи Црногорци живе од оружја нападајући некад турске а некад венецијанске поданике. Бавећи се пљачком да би се прехранили, они то не сматрају за грех него је то за њих велика част. Због тога их погранични суседи мрзе и са њима су у непрестаној завади.

6. Турци су у више наврата хтели Црногорце да потчине својој власти, али то Бог није допустио, иако су они (Турци) велики део Црне Горе, Подгорице и никшићке области ставили под власт свога султана.

7. Број Црногорских војних лица, који по самим врховима Црне Горе живе у својој слободи, а Турци их називају непокорним, не прелази више од пет хиљада.

8. У Црној Гори нема никакве тврђаве, али је она ипак силна, јер је каменита и безводна, окружена многим непроходним планинама. Тако она постоји 387 (368) година од пропасти Српског царства. Турци је нису покорили.

9. Црна Гора је веома опустошена услед сталних турских напада и због тога није добро насељена. Земља је плодородна и могла би бити насељенија.

10. У Црној Гори нема никаквих занатлија ни школа осим у Цетињском манастиру, при архиепископској резиденцији, где читање и писање на славеносрпском језику уче свештеници и то о трошку архиепископа.

11. Црногорци себе сматрају слободним људима. Турци их називају бунтовницима и када неког Црногорца заробе одсеку му главу или га живог набијају на колац.

12. Црногорци - разне провинције и пограничне славеносрпске народе - к себи убрајају: Куче, Братоножиће, Доње и Горње Васојевиће, Пипере, Ровчане, Морачане, Бјелопавлиће, православце српскога народа а у ствари турске поданике. На исти начин они к себи убрајају и католике: Хоте, Клименте, Груде, Тузе, Шкривале, Хузе, Малтезе, Кастрате и остале, који по свом броју надмашују Црногорце.

13. Поменути народи већим делом се налазе у Епархији преосвећених митрополита Црногорских и потчињени су управи њихове Праославне источне цркве.

14. У Црној Гори нема никакве световне управе и поретка иако се садашњи архиепископ Василије стара да их уведе. Највећи њихов јунак, општепознат, први је и постаје предводник против непријатеља иако у Црној Гори има довољно старих славеносрпских племенитих породица, које заједно са осталим Црногорцима храбро врше војну службу.

Page 15: CG, Djuro Draskovic

15. У Црној Гори влада архиепископ који на Цетињу има своју резиденцију и који ужива велико поштовање.

16. У старим временима српских царева Црном Гором су владале зетске војводе од којих је Иван војвода Црнојевић овде поставио своју резиденцију и подигао диван манастир који је разорио турски везир Ћуприлић.

17. На истом месту су црногорски хришћани, подстакнути својим архиепископом подигли нови, свеславни и увек спомињани манастир, посвећен Пресветој Богородици. Цар Петар Први је одредио манастиру годишњу плату коју архиепископи и сада примају.

18. Црногорског митрополита посвећује српски патријарх пећки коме је и духовно подређен.  

У Санкт-Петербургу, 29. јула 1757.

Овај Кратак историјско-географски опис написао је Јован Стефанов Балевић, Албано-Црногорац из Братоножића.

СВЕТИ ПЕТАР ЦЕТИЊСКИ

КРАТКА ИСТОРИЈА ЦРНЕ ГОРЕ

Провинција Зета у стара времена зваше се Превала, докле по ријеци Зети, која тече од Херцеговине, не бјеше добила своје садашње име. Ова се провинција на двије части дијељаше, то јест на Горњу и Доњу Зету по ријеци Морачи, која такођер иде из Херцеговине и, састављајући се међу Спужом и Подгорицом, упада у Зетско, оли по садашњему названију, Скадарско језеро.

Под именом Горње Зете састојаше се у то вријеме и Црна Гора. Оне су свагда нераздвојно имале своје владатељне банове, како пређе српскијех царах од Немањића дома, тако и по пресјеченију те царске фамилије; не хотећи признати Вукашина цареубицу за својега краља остале бјеху под владом својијех књажевах од Балсића порода, о коме Мавраурбин, дубровачки архимандрит, напомиње. Ова фамилија бјеше онда прва међу дворјанством једне и друге Зете, будући по женској крви имаше неко сродство с Немањића породом. Но кад Србљи окрунише Лазара Гребљановића великијем и самодржавнијем књазом србскије, тадар и ове двије Зете пристадоше к Лазаревој страни, али на таки начин, да с њима управљају своји књажеви. - Балс или Баош, трећи Балшића дома књаз, имаше за жену србскога књаза Лазара кћер, именом Деспину. Ови Баош собра своју војску и пође на помоћ својему тасту и господару против турскога цара Амурата; но дошавши му на пут несрећни глас о погибији србске војске и самога књаза Лазара у Косово, принуђен би повратити се с горкијем плачем назад, проклињући Вука Бранковића за издају, учињену својему цару и

Page 16: CG, Djuro Draskovic

отечеству. И тако, по такоме и толико плачевноме србскога царства паденију, обје Зете остадоше под управљенијем поменутога књаза Баоше. Жена његова, родивши сина преко мјере црномањаста, које га погледавши с неудовољствијем рече: "Ах! црно ли сам дијете родила" - и ова ријеч пође по народу, и народ стаде говорити, да се у књаза црни син родио, који на крштење би наречен Страцимир, и кад порасте бјеше чојек горостасан и храброга својства; али име "црни" за њега остаде, по чему и син његов Стефан прозван би Црнојевић, владатељ обојих Зетах. Тако и потомки његови под овијем прозванијем бјеху.

У овога Стефана бише три сина: Иван, Божидар и Андрија, наречени Арванит Храбри. Стефан бјеше у вријеме великога и славнога у великијем дјелам Георгија Кастриота, реченога Скендер-бега коме пошиљаше помоћ противу Тураках под начелством сина својега Божидара, којега вјероломни Лека Дукађин, уједно са Захаријем Амнисфером, књазом од неке части Арбаније и сојузником Скендер-беговијем, дочека бусијом на некојему мјесту и обојицу уби, и велику жалост Кастриоту и свој његовој војсци, како и Стефану, учини. Умрије Стефан и укопан би у манастијер Успенски, кога он бјеше саградио на један оток, зовоми Ком, покрај вишереченога Језера Скадарскога близу крепости Жабјака, у којему бјеше столица зетскијех и црногорскијех књажевах; а остави насљедником сина својега Ивана Црнојевића.

У вријеме овога зетскога и црногорскога Господара владаше некијем мјестом херцеговачкијем у сусједство црногорско Херцег Стефан, или Сћепан, којије саградио наједној натуром утврђеној гори, у Корјениће близу Требиња, крепост Клобук. Но како турски цар Мехмед, завојеватељ Грчке Империје, након десет годинах по смрти Георгија Кастриота, овлада Епиром и свом Арбанијом, тако се обрати против књаза Црнојевићаи Херцега Сћепана, и овога посљедњега државу до мала времена освоји; а Иван Црнојевић по млогијем сраженијем при његовој граници у Хотскијем Горам би принуђен поћи искати помоћ у западнијех државах, оставив мјесто себе Арванита Храброга, својега брата, но не добише помоћи повратити се назад.

У такијем будући тијеснијем обстојатељствама, не оставаше овоме владатељу друге надежде, нако на помоћ божју и на храброст народа црногорскога, и на неприступне горе, на којијема он метеризе и крепости чињаше; а при том видећи народ без својега духовнога архипастира, сагради цркву во имја Рождества Богоматере и манастијер на Цетиње у средини Црне Горе, и заповиједи да се има називати Зетском Митрополијом, поставивши у њем Митрополита Висариона, како диплома његова, дана истоме манастијеру, нижесљедујућега садржаја гласи...

Црногорци, видећи свога законога Господара, да он окром Бога, јединствено на њих над имаде и да не има друге мисли нако и живот свој положити за сохраненије слободе црногорске, сви јединодушно заклетву учинише на вјерност својему Господару, и сувише установише, да ниједан Црногорац у вријеме боја с Турцима не има самовољно уступити пређе, него ли би од началника наредба била дана; који ли би уступио са својега мјеста и побјега мимо дружине назад, такви да не има чести ни поштења међу јунацима нигда, него да му се даде женска ођећа и куђеља, и да га жене прогоне и ћерају

Page 17: CG, Djuro Draskovic

куђељама како страшивца и братскога издајника. И тако, бојећи се куђеље више него ли смрти, настојаше сваки, еда како одлично јунаштво учини, да перјаницу и јуначку славу добије.

Чујући Турци силу овога узакоњења и видећи црногорска мјеста каменијем горама и тијеснијема пролазима укријепљена, престадоше за млого посилити војску на Црну Гору, будући познали у млоге случаје, колико је трудно и опасно војевати међу таке горе и с такијем народом, који не жели без слободе живјети. По погибији србскога царства, Которани, будући предали се бјеху бившеј републики венецијанској, те у вријеме, кад Иван Црнојевић ратујући с Турцима би принуђен Конавле (од Дебелога бријега до Фратарске Дубраве) у залогу за неколике тисуће перперах Дубровачкој Републики дати, и кад властела которска савешену надежду имаху, да ће Турци Ивана и Црну Гору под своју владу покорити, не убојаше се кроз некјега которскога грађанина Дружку отровати у манастијер на Превлаку 72 калуђера, који манастијер бјеше оградио Свети Стефан Првовјенчани Краљ Србски, о чему свједочи сљедујуће писмо...

Будући Иван-бег од велике турске војске неколико одахнуо, стараше се укријепити своје границе и начини једни малу крепост више ријеке, која се зове Обод, а по томе би названа, како и данас што се зове, Црнојевића Ријека, при којој Црногорци пазар имаду, ђе из турске земље лађе могу доходити; такођер при истој ријеки и дом за напечатавање црковнијех књига сагради, и ево овђе препис с првога листа од једнога Осмогласника при његовом сину Георгију Црнојевићу у оној типографији напечатанога...

Имаше Иван двије синовице, кћери својега брата Арванита, именом Марију и Ангелију. Марију даде за Радул-бега, великога војводу, а Ангелију Стефану Бранковићу, и ова имаде два сина: Јоана Деспота и Архиепископа Максима. Међу тијем Иван-бег подиже се погледати и поновити своје границе, које и понови, како што ови Хрисовуљ изговара... У његовијем границама бјеху и обштества Маине, Браићи, Побори и Грбаљ, и ово обштество тад имаше прикосновеније на море, и имаше Иван-бег на дно Грбаљскога Поља своја солила, од којих доходак примаше.

Умрије Иван, но остави два сина: Георгија и Стефана прозванога Станишу и укопан би у цетињски, њим начињен манастијер. Георгије сједе на мјесто оца свога за владатеља Црне Горе, а Стефан узе са собом неколико Црногорацах и пође у Цариград просити у цара турскога, да му допусти повратак у Зету, коју Турци бјеху пособили, а да он цару данак од земље даје, како што му бегови каравлашки и карабогдански даваху; но добивши одговор, да то другаче бити не може, нако да се потурчи, што принуђен би и учинити, бојећи се изгубити свој живот, ако се не би на то сагласио, И тако се потурчи он и сви Црногорци који бјеху у његову службу, и наречен би другим Скендер-бегом; но повративши се у своје отечество, нешто прекорен будући од своје савјести, а нешто од својега брата и од свега народа, поврати се опет с великијем покајањем у прво благочестије, а на сврху прими и монашки чин, у којему се и престави; остали пак потурчени Црногорци остадоше сваки у својему мјесту, држећи се турскога закона, у којему се, за несрећу својега отечества, умложаваху, како ће се видјети на своје мјесто.

Page 18: CG, Djuro Draskovic

По свему што Георгије, јако мудри и добродјетељни владалац, стараше се са свијема силама за повратити речене потурчењаке у православије, али не може ништа учинити; јер у кога дух развраћенога Мухамеда уљезе, не скоро из њега излази. Турке то и обнадежди да посредством истијех потурчењаках неће им трудно бити Црну Гору у своје вријеме освојити; и тако живећи у тој надежди престадоше чинити велика и честа нападања на Црну Гору. И доиста није била надежда њихова сујетна, о чем напријед говориће се.

Видећи ови Георгије Црнојевић велику оскудицу књигах црковнијех добави о своме трошку типографију и намјести је при Црнојевића Ријеки у кући коју му покојни отац бјеше за то оградио. Овај Георгије имаше жену Марију од фамилије Муценигове из Венеције и контеју у Италији, такођер и један двор у Јакин. Жена његова, не имајући порода, а видећи себе и својега мужа близу старости, стаде на њега наваљивати да иде у Венецију остатак живота својега провести, на које Георгије сагласивши се заповиједи сабрати племиће, алити дворјане црногорске и не мало осталога народа, пред којим изиде и овако стаде говорити:

"Ја вам, љубезни племићи и остали свагда храбри народе, не могу подпуно благодарити за вашу вјерност и усрдије, које сте ви мојим предкам и мене у свакоме случају са својом храбрости и јуначкијем дјелом показивали, и слободу своју и својега отачества витешки бранили; но с великијем оскорбљенијем духа мојега, ја, како и ви сами видите, не имам од рода мојега насљедника, којега бих вам по смрти мојој оставио, јербо се фамилија моја по мушкоме роду на мене, који сам већ близу гроба, окончава; за то с највећом тугом срца мојега принуђен сам вам објавити, да ја намјеравам поћи у Венецију, ђеје моје жене родбина, да тамо за ово кратко вријеме, колико нам Бог допусти, старост нашу проведемо. Ја вас не остављам да себе уклоним од силе непријатељске, од које се нијесам нигда уклањао; него свагда с вама живот свој и своје имуће на жертву отачаства нашега полагао, и ви сте свједоци свему мојему послу и мојијем трудима и подвигама, које сам за обшту корист чинио. Ја сам и сад готов умријети, ако то може за корист отачества бити; но знајући да ни смрт моја, ни живот мој стар и нејак не може вам никакве користи донијети: за то вам и кажем моје печално намјерење. Ја бих вас свјетовао, да изаберете једнога човјека између вас и да га примите и познате са својега владитеља; ал знајући, да се ви у избору нећете сагласити међу собом, из тог вам узрока остављам мјесто себе Митрополита Германа, а по њем будуће митрополите, докле, еда Бог промисли за србски народ на други бољи начин. Герман је обшти духовни одтац и архипастир, а ово је ваша обшта црква и манастијер, у којему он пребива; тко може, дакле, боље и усрдније за добро ваше радити од вашега духовнога оца? И ви сте његова по духу светоме чеда и овце словенскога стада Христова, за које он је дужан, као пастир, живот свој положити. Договарајте се с њим и слушајете његове совјете и науке, а ја му ето остављам и грб, којега су блаженопочивши цари наши, а по њима прародитељи моји и ја употребљавали".

Ово од Георгија Црнојевића учињено објављеније не бјеше мање плачевно и жалостно Црногорцима, него ли да гледаху својега законитога владаоца на смртној постељи при посљедном издиханију, који такођер обливаше лице своје сузама, и, опростивши се са свијем народом, до мало времена пође пут

Page 19: CG, Djuro Draskovic

Млетаках, провођен Митрополитом и најодабранијим дворјанством црногорскијем до града Котора.

Митрополит Герман по својему из Котора повраћењу учини с главарима од Црне Горе савјет, да сејако од турскога нападенија и лукавства чувају и на исти начин да се уклањају од сваке зачепице, по којој би могли Турке на себе навући.

Чујући Санџак-бег, даје црногорски Господар поша у Млетке а Црна Гора остала без својега законитога владатеља, под началством једнога Владике, а при том видећи да се пређепоменути потурчењаци у Црну Гору умножавају, стаде по турскоме обичају своје лукавство употребљавати, дајући наредбе својим подвластнијем, да нико не би усудио се Црногорцима пакости и зла чинити, али на коју страну четовати, докле не би они почетак учинили; а међу тијем не преставаше потајнијем начином уносити у Црну Гору посредством реченијех потурчењаках раздор и неслогу. Но хитрост његова и по њем бившијех Санџакбеговах при животу овога Митрополита Германа и при његовијем прејемницима: Павлу, Василију и Никодиму није могла ништа учињети, јер они један по другоме нијесу преставали утврђивати народ у слогу и сагласије, доказујући му, да у то сва срећа њихова састоји. И тако ови четири Митрополита, трудећи се срдачно за добро својега духовнога стада и љубезнога отечества, не допуштише никаква раздора и неслоге у својему народу. Но опет, при свем труду њиховоме, домаће потурчењаке ни по који начин у христијански закон повратити не могоше.

Умрије Никодим Митрополит, а Црна Гора остаде без својега архипастира и началника до доласка Србскога Патријарха, који обично седмо годиште долазаше у Епархију црногорскога Митрополита.

Видећи Санџак-бег, да је Црна Гора остала без началства, нађе даје то једино средство, по којему би он могао с помоћу црногорскијех потурчењаках Црну Гору без крвопролића освојити пређе, него ли вријеме дође Патријархова доласка у Црну Гору; а и то знаваше да Црногорци не могу у турску земљу никога к Патријарху послати, да га на степен Митрополита произведе. И тако подкупи честопоменуте потурчењаке, а особито оне, који около Ријеке Црнојевића и крепости Иван-бегом саграђене (живљаху), и ови, будући у најближе сусједство турско, уведоше по ноћи Турке у ону крепост, и учинише се властници од пазара Ријеке Црнојевића, без којега народ црногорски ни по који начин живјети не могаше.

Иза тога били су у Црној Гори сљедујући Митрополити: Руфим Бољевић, Пахомије Коман, Мардарије Корнећанин, Руфим Вељекрајски, Василије Вељекрајски, Висарион Бајица и Сава Калуђеричић. Ови Висарион Бајица, на позвање бивше републике млетачке, подиже Црногорце у помоћ млетачку противу Тураках; но турска сила, под предводитељством Сулејман-паше скадарскога, обративши се на Црну Гору, и послије жестокога и врло крвопролитнога боја (бившега на 1623 год.) изиде на Цетиње и разори манастијер, којега Иван-бег бјеше саградио. А то се догоди за то, што Зано Грбичић, властелин которски, кога бјеше република су 1560 војске послала, издаде Црногорце и побјеже у Котор. Тако Црногорци изгубише млого своје браће и манастије, изгубише и своју слободу, дајући помоћ реченој републики!

Page 20: CG, Djuro Draskovic

И потадер остадоше домаћи црногорски Турци заповједници од пазара и крепости код Ријеке Црнојевића, докле са свеобштијем согласијем изабраше Црногорци Данила Петровића Његоша, против његове воље, за својега началника и архипастира, који годишта 1700 на архијерејскоје достоинство произведен би светопочившијим Патријархом Арсенијем Чарнојевићем у маџарски град Сечуј.

Кад се поврати овај Митрополит у своје отачаство, главна је његова брига била очистити Црну Гору од унутренијех Тураках и повратити црногорску слободу, за то и заповиједи да се учини свеобште собраније црногорско, у које изиде и овако стаде говорити:

"Благородна господо бољари и остала браћо моја Црногорци! Ви сте мене против моје воље изабрали, да ја будем вашим началником и духовнијем архипастиром и ја се на то нужде ради једва сагласи, како је и вами познато; јербо видјех с једне стране, да ме ни по који начин оставити не кћесте, а с друге помислих, да сам и дужан, како и сваки поштени чојек, на услугу својега отачества себе предати, и ево сам по благодати божјој примио иго архијерејства на себе. Примам такођер, колико јакости моје буде, и све труде и старање драговољно простирати у ползу љубезнога отачаства и духовнога стада мојега словеснијех овацах Христовијех; ал видите што учињеше ови проклети потурчењаци? пак јошт промислите што у напријед раде учинити. Ово су љуте и отровне змије, које ја никојако у њедра наша трпјети не могу, а ако ове погане развраћенога Мухамеда посљедоватеља, који се не би кћели покрстити, не истријебите из све наше земље, ја вашијем началником и пастиром бити нећу. И ако мене слушати хоћете, ја вам говорим да што скорије Црну Гору од турскога духа очистите и да за повраћање своје слободе витежки радите,"

По овоме Митрополита Данила говорењу обећаше Црногорци да ће испунити његове наредбе, које и самијем дјелом ни мало не растезајући засвједочише, побивши и прогнавши све своје потурчењаке, који се крстити не кћеше, од којих и данас находе се потомци на различита мјеста по Турској, такођер и у Црну Гору од онијех, који су свето крштење примили, и сваки готово назива се турскијем прозванијем, неки Мухадиновићи, а неки Алићи, Рамадановићи, Хусеиновићи и пр.

Видећи Митрополит Данил с божјом помоћи Црну Гору од Тураках очишћену, најпрво даде хвалу и благодареније Богу, пак поче разорену од пређепоменутога Сулејман-паше цркву и манастијер градити и међу народом слогу и поредак утврђивати.

Црна Гора није имала нигда мира, него непрестану с Херцеговином рат, у коју и млого путах упоменути потурчењаци, какогођ и остали Црногорци учестије имаху. Тако и год. 1706. удари војска од Херцеговине на погранична села црногорска, но за своју несрећу, јер је Црногорци разбише и назад стидно прогнаше. У том боју палоје мртвијех од Херцеговине 157, осим који су пали у робству у црногорске руке, које не хћеше Црногорци посјећи, ни за новце, нако за вепрове, ради већега турскога безчастија, на откупе дати, иштући за већега чиновника веће, а за мањега мање, на што и Турци на сврху принуђени бише с великом жалости

Page 21: CG, Djuro Draskovic

пристати, пославши вепровах онолико, колико су Црногорци искали, о чем и пјесма народна имаде и ова је...

У то вријеме руски Император Питар први имаше рат с Турцима и са Шведима, а нахођаше се у његову службу граф Сава Владисалић, родом из Херцеговине, који добро Црну Гору и Митрополита познаваше и виђаше да Русија имаде нужду од помоћи противу толике силе и љуте два непријатеља, донесе до Царева знања, да би Црна Гора диверсијом могла не малу помоћ дати, обративши против себе албанске и херцеговачке Турке. Из тога узрока и дођоше у Црну Гору к Митрополиту Данилу 1711 год. полковник Михаил Милорадовић, родом такођер Херцеговац, и капетан Иван Лукачевић, Подгоричанин, с граматама, којих Митрополит с неизреченом радости и весељем дочека, и ни мало не каснећи, призва Црногорце на обштенародни сабор на Цетиње, пред којима изиде и заче говорити:

"Ми смо, љубезна браћо Црногорци, чули да имамо христијанскога Цара на сјеверну страну свијета, Бог зна колико далеко, и вазда смо жељели за њега и за његово царство знати, но како смо у овијем горама са сваке стране затворени, тако нијесмо могли ни од кога ништа разумјети, и нама се чинило да он за нас, како за једну шаку малога међу змијама и скорпијама затворенога народа, не може ништа знати и да његови посланици не би могли до нас доћи. Но ево данас, благодарећи Бога, његове посланике видимо и његове царске грамате у руке имамо; посланике, говорим, не туђине, него нашу браћу Србље, који нам кажу, како и грамате јављају, да је оно Петар Први Велики, Император и Самодржац Всеросијски, и да је његово Богом благословено Царство силно и пространо више од свакога царства у свијет. Он ратује с Турцима, и не иште друге славе, него да цркве Христове и манастијере ослободи и на њима часни крст подигне, и да род христијански испод љутога јарма и синџира турскога избави. За то дужни смо ми, и сваки христијанин у свијет, не само Бога непрестано молити, да он буде Цару нашему предводитељ, него и сваки по својој могућности да се приготови, и духом неустрашиме храбрости и мужества против обштега христијанскога непријатеља оружа, и ако тако узчинимо, ми ћемо се к Русима и Руси к нама, при помоћи божјој, приближити, да не будемоједни од другијех далеко и Бог ће бити нама помоћник. Како смо с Русимаједне крви и једнога језика, тако и сусједством да се приближимо. Оружајте се, дакле, браћо моја Црногорци, како витезови, и ја сам готов с вама имања и живота мога не поштеђети на услугу благочестивога Цара христијанскога и премилога отечества нашега, молећи преблагога Бога, да нам молитвом пречисте матере и свијех светијех буде помоћник и руководитељ."

Свршивши Митрополит ову ријеч, узе и прочита веселијем срцем царске грамате сљедујућега садржанија: (слиједе текстови грамата)

Пошто Црногорци разумјеше што царске грамате изговарају, и што Митрополит говори, сви јединокупно у радости повикаше: "Хвала Богу, кад смо посланике христијанскога Цара међу нама видјели и његове грамате примили! Ево наше сабље при појасом, ево наше пушке у рукама и ево ми справни и готови за нашега Цара радо војевати!" Иза тога подижући руке к небу вапијаху: "Боже, подржи и благослови нашега Цара Петра Великога!" По томе учинише по три

Page 22: CG, Djuro Draskovic

пута весеље огњем из пушаках, говорећи: "Да здрав и срећан нам буде наш православни Цар Петар Алексијевић, Самодржац Сверусијски!"

Милорадовић и његов друг Лукачевић, увјеривши се да Црногорци, с којима се саставе сад уједно и Брђани, доиста мисле завојштити с Турцима, врате се пут Русије. А Црногорци, радостнијем срцем на тај случај начињену пјесму друг с другом пјевајући, почну праха и олова сваки себи понешто набављати. И тако по кратком времену оружају се и са својом обичном смјелошћу уђу у погранична турска мјеста, од којијех неколика похарају и попале и млого Турака посијеку и с тијем, по жељи правосланога цара, омету у Херцеговини и Арбанији Турке да нијесу могли поћи на војску против Русије.

Цар Петар, кад је чинио мир с великим везиром на Пруту (1711. године), не проговори ни ријечи за Црногорце, колико да нијесу ни заратили се за њега с Турцима. - Султан Ахмет III, незадовољан будући с великим везиром што је без нужде мир учинио с руским императором, кога се војска у највећој опасности налазила, науми искалити своје срце на Црногорцима, па отправи одма(х) серасћера Ахмет-пашу су 60.000 војске на Црну Гору.

По султановој заповиједи требало је да серасћер те исте јесени у Црној Гори буде; но, показавши се рано зима, кад Турци нерадо војују, окани се тада, с сљедујуће (1712) године, у почетку прољећа, дође у Подгорицу, близу границе црногорске. Кад митрополит Данило чује за серасћера ђе је с војском, сазове на скупштину главаре црногорске, намјеру серасћерову открије им и с њима уједно, бржебоље скупивши подоста Црногораца, пођс до на воду Мршуљу. Ту војску раздијеле на троје: једна пође под Јанком Ђурашковићем на десну страну, да западне и потаји при гори Пржнику; друга под управом Вука Мићуновића на лијеву страну, да се прикрије при врху планине Врања; а трећа остане с Митрополитом у средини да дочека на себе силу турску. Ту стану тако два дана, чекајући серасћера кад ће ударити, док им трећи дан глас дође да је серасћер дошао на воду Влахињу, ђе се с војском одмара. Пошто Митрополит чује то, не кћедне више непријатеља чекати на себе, већ одма(х) сљедујући ноћ дигне своју војску и пред саму зору удари изненада на Турке, који спопадну оружје и добро се одупру Митрополитовој војсци, а утолико с ребра из потаје рупе и друге двије црногорске војске и огањ жесток на Турке проспу. Турци, нашавши се том ненадњом забуњени, нагну бјежати; но у тој сметњи не опораве на траг откуда су дошли, већ зађу у густе и замршене шуме и клисуре, ђе их Црногорци опколе и тако јако потуку да се и сам серасћер једва са животом измакао. Ту су Црногорци, осим млогога богатога одијела и оружја, 34 алај-барјака задобили; и у том боју погинуло је око 300 Црногораца, а Турака без броја попадало је мртвије као лазина и од тога доба прозове се то мјесто Царев лаз.

Овај глас као гром порази Султана, па науми, маколико га војске стало, једанпут Црну Гору покорити пода се; и зато пошаље, породом и јунаштвом у то вријеме најзнатнијега везира Думан-пашу Ћуприлића су 120.000 људи, који 1714. године у мјесецу мају, на саму црногорску границу од херцеговачке стране дође.

Разумјевши Ћуприлић какви су у Црној Гори тијесни кланци, кроз које треба да му војска прође, ако жели извршити Султанову заповијед, а при том разабравши

Page 23: CG, Djuro Draskovic

и за готовост Црногораца - не жалити за своје отечество изгинути - намисли пријеваром и лукавством, што не може силом, учинити; иа пошље главарима црногорскијема писмо, у комеје њи(х) савјетовао да се већ окане ратовања с Турцима, но да се склоне на мир, кога Султан жели за вазда унапријед с њима држати, и ако су они на то согласни, да дођу неколико одабраније људи к њему на договор, с којијема ће он вјечни мир и пријатељство погранично утврдити, а зада им божју вјеру да онијема који к њему на договор дођу ништа учинити неће, баш ако и мир с њима не начини. Црногорци, једва чекајући темељита мира с Турцима и ослањајући се на заклетву Везирову, пошаљу са знањем Митрополита свога 37 главара на договор у стан турски. Тек што главари црногорски ту дођу, а кривоклетни Ћуприлић даде их затворити, па изненада са свом својом силом удари на Црну Гору. Црногорци, при свој тој изненадној пријевари, дочекају Турке и с њима се витешки побију, но не могавши њих малина турској сили одољети, принуђени буду уступити и којекуда по горама и у Приморје разбјећи се; а Ћуприлић с војском прође свуд кроз Црну Гору, у којој млога села и цркве и сам Манастир цетињски опали, толику силу народа зароби, горе речене главаре повјеша и Брда Султановој власти покори, пак дичан и поносит што је са својом пријеваром тако од Црне Горе учинио - иако је није посвојио, нити се у њој дуго смио бавити, ал' у наду да се она већ неће скоро моћи опоравити, нити јој на ум панути да с Турцима војује - сиђе с војском у Дуждеву државу, у Приморје, ђе му република Млетачка преда и оно чељади црногорске што је ту било добјежало да утјециште нађе. Одатле, пак, окрене преко Арбаније и, саставши се с војском, којује предводио велики везир Али-паша, ударе потајно на Морију и отмује од Дужда млетачкога. Ето како су Турци захвалили Млечанима за оно што су им своје госте, Црногорце, издали!

Црногорци, послије такога великога страдања, отправе свога митрополита Данила у Русију да искаже цару Петру све што се од њих догодило. Петар Велики, разабравши за гу невољу, која је због њега постигла Црногорце, сажали их и, похваљујући њихову ревност и усрдије к двору рускоме, за знак своје милости и благодарности, пошаље им по истоме Митрополиту црковне сосуде, архијерејску и свештеническе одежде, црковне књиге и уз то 10.000 рубаља, то јест 5.000 руб. да понове разорене цркве и Цетињски манастир, а 5.000 руб. да се подијели сиротињи, која је уз тај рат највише пострадала; такођер пошаље и 160 зладније медаља с портретом Његовог Величанства да се обдаре они јунаци који су се у том боју боље од другије показали; и сврх свега тога одреди сваке треће године по 500 руб. давати милостиње Цетињској цркви, пропративши све то су двије своје грамате...

Пошто Митрополит из Русије у Црну Гору (1716) дође, сазове Црногорце на скупштину, па им царску грамоту прочита, а дарове покаже и онако како је Цар заповиђео раздијели. Кад то погранични Турци чују, сневеселе се и почну по се рђаво слутити - да ће им се Црногорци, сад од московскога цара обдарени и похваљени, на сваки начин радити осветити за пријевару Ћуприлићеву. А да им се та слутња не би стекла, нађу за добро час прије опет навојштити на Црну Гору, њу, ако могбуду, похарати и с тијем дух освете у Црногорцима на вијеки заптити. И тако ти те исте године два брата Ченгића, паше херцеговачке, с бегом Љубовићем скупе по Херцеговини и по Босни млогу војску, па с њом ударе на Трњине (село у Цуцама). Трњишнани стану кликовати и оближњи Црногорци дотрче им у помоћ, те се с Турцима поћерају. Турци по дугом боју

Page 24: CG, Djuro Draskovic

обрну плећи и побјегну; а Црногорци за њима наклопе се, те триста јада од њи(х) почине и заробе обадва Ченгића с бегом Љубовићем и с њима преко седамдесет Турака, које све живе у Кчево доведу. Црногорци су ово робље кћели дати на откупе, но Крсте, жена Мојаша Ђукановића, кнеза кчевскога, укори их, говорећи:

"Што држите те Турке, што их не сијечете? И ви ономални хоћасте вашу браћу откупити у везира Ћуприлића, па ви их он не даде на откупе но их све посјече, а Ћуприловић није вашу браћу на јунаштво, ка' ви те Турке, но на пријевару заробио. Спомените се кукавијех црногорскијех удовицах како имје без мужевах! Зар ви ноје срамота пуштит Турке на откупе?"

Црногорци, тијем ријечима убјеђени, презру благо, па одма(х) ту посијеку и Ченгиће и Љубовића и све остале Турке и тако своју браћу, који имје невјерни Ћуприловић погубио, освете.

Црногорци у вријеме ратова турскије нијесу само Русима, него и Млечићима помагали; јер кад су ови 1717. и 1718. године ударили на градове Бар (Антивар) и Улцињ у Арбанији, тада им је, на прозбу њихову, митрополит Данило послао у помоћ преко 5.000 људи, који су се за Републику, као да би било за своје отечество, храбро борили. На тој помоћи Млечићи благодаре писмено Митрополиту и то су учинили јер су нужду имали од Црногораца; а кад нијесу од њи(х) нужде имали, тада не само што су им добра заборављали, него јошт у згодној прилици, као штоје било у вријеме Ћуприловића и у доба Сћепана Малога, настајали су да сасвијем истријебе Црногорце и милије им је било да у Црној Гори Турци живе него христијани православнога закона!

Посље неколико година (1727. године) Ченгић Бећир-паша, да би осветио своје рођаке у Кчеву погубљене, скупи големо војске по Херцеговини и с њом удари на Црну Гору, ђе сасвијем разбијен буде, а он некако на коњу утече, који је потом под Очаковом од руске војске погинуо. - Такођер године 1732. Топал Осман-паша, од султана Махмуда I именован беглер-бег џинитдевер, то јест генерал инспектор Македоније, Арбаније и Босне, како дође у Арбанију, подигне из Македоније и из Арбаније силну војску и пошаље на Пипере, који су се опет били од Турака одбили и с Црном Гором саставили. Пипери, којима у помоћ прискоче и Кучи, турску војску дочекају и с њом се побију и разгрухају ти је својски. Народ приповиједа неко чудо, показано прије него што су се војске биле удариле, тојест даје христијанска војска пред собом угледала чоека на бијелом коњу, подобнога великомученику Георгију, којије најпрви Турке тако устрашио даје и сами Топал Осман-паша из Подгорице утекао у Арбанију, који је посље погинуо на војсци против Персијана...

Године 1765, кад се митрополит Василије бавио у Петербургу, ђе је 1766. год. и преставио се, дође у Црну Гору неки протуа, родом из Крањске. Под именом љекара прође свуд по Црној Гори, развиди обичаје и начин живота овога народа и увјери се о силној љубави непоколебимој привржености Црногораца к престолу рускоме, па се врати у Махине, у Приморје. Ту постајавши неко вријеме, скроји план како ће постанути господаром црногорскијем; и тако ти 1767. дође опет у Црну Гору и прогласи себе за Петра III цара рускога, говорећи народу даје он због некије буна из Русије побјегао и овамо дошао, да ће се те

Page 25: CG, Djuro Draskovic

буне у Русији брзо утишати и он опет у своје царство са славом повратити се и да ће тај његов долазак овђе за велику срећу Црногорцима служити. Народ, по својој простоти, купи то све за готове новце и назови цара Петра призна за свога господара; а он, тобож ако би га тражили из Русије бунтовници, да се може лакше претајити, прођене то царско име и прозове се Сћепан Мали.

Митрополит Сава стане одговарати Црногорце да не вјерују Сћепану Маломе даје он цар руски, будући даје цар руски Петар III давно умро и на престол ступила његова супруга Екатерина П. За тијем одма у брзо и књаз Долгоруки, послан од рускога двора, дође и објави народу да Сћепан Мали ништа друго није него протуа, кога треба из Црне Горе проћерати, но то не помогне ништа; народ остане при своме даје Сћепан Мали цар, те цар руски. Шта више, и Брда сва опет саједине се заједно с Црногорцима и Сћепана Малога признаду за свога господара. Кад Сћепан Мали види да га народ доиста за рускога цара почитује, тад узме на себе и важност царску, па сазове народ на скупштину, строго заповиједи да се има свак помирити и један другоме узаимно, било преузаме, било ране, било главе опростити. Како он рекне, тако буде и учињено. За тијем одма опет окупи црногорске главаре и пође с њима на Стањевиће у манастир, ђе је сједио митрополит Сава, кога, за показати му даје Сћепан Мали доиста цар руски, даде затворити, калуђере све расћера, а манастирску сву стоку заповједи поклати и со тијем народу покаже своју могућну власт над њим.

Сћепан је Мали за најмање какво зло Црногорце и Брђане жестоко глобио и од те глобе само своје чиновнике држао; а за убиства почне преступнике вјешати. Да би пак међу народом крађу искорјенио, даде метнути покрај друма, на погледу Котора, 10 цекина, и ту су неколико дана стајали, да нико у њи није смио дирнути. У кратко рећи, наш назови цар Петар такови страх и покорност усели у народ к власти, какове нигда дотле није било у Црној Гори.

Млечићи, иако су знали ткоје и штаје Сћепан Мали, но опет им не буде мило што се прогласио за цара рускога, и зато пишу Султану, укоравајући га, како он то може равнодушно гледати да се шака народа Црногораца и Брђана његовој млогомућној власти противи, додавши му уз то да су Црногорци и Брђани већ и цара себи поставили, који ће данас-сјутра одбити му и Херцеговину и Босну, а по времену може бити лахко и србско царство обновити и Султана најљепшије земаља лишити. - Како султан Мустафа III то чује, а он нареди да пође на Црну Гору 180.000 војске, коју ће предводити три везира. - Тако по наредби Султановој, године 1768. око половине августа, везир босански и руменлиски дођу с војском у Кчево, опаливши Бјелопавлиће, Пјешивце, Бјелице и млога друга црногорска племена; а везир скадарски Мехмед-паша продре у Црницу и попали је.

Истина да су Црногорци свуда храбро тукли се с Турцима, но 10.000 Црногораца и Брђана шта су могли спрама силе турске? А и да су могли малину своје војске јунаштвом надокнадити, трпјели су велику недоскудицу у џебхани, коју су им Млетчићи не само били забранили него јошт, да не би који Црногорац у Дуждеву државу од турске сабље утекао, били су и своју војску поставили дуж све Црне Горе од Грахова до турске Арбаније. - Сћепан Мали,

Page 26: CG, Djuro Draskovic

бојећи се својој глави, сакрије се негђе, а Турци га стану искати од Црногораца да им га по сваки начин предаду; Црногорци, жалећи Сћепана Малога, одговоре им да је погинуо, бијући се с Турцима; а да би лакше Турке увјерили о Сћепановој смрти, предаду им његова коња брњаша и с тијем сачувају живот Сћепана Малога. У толико, 2. ноемврија, удари гром у Дуждеву војску близу града Будве, а други та исти дан тресне у Црници у војску везира скадарскога, и тако ти, небом уплашена, и једна и друга војска утече без обзира. Уз ту срећу и друга јошт већа прискочи Црногорцима, те отму џебхану турску, која је ишла везирима у Кчево. Чувши два безира шта се догодило од војске скадарскога везира и млетачке и да је турска џебхана пала Црногорцима у руке, а к томе будући већ и зимно вријеме наступило, побјегну с Кчева, а Црногорци навале за њима и својски их побију. Тако Црна Гора и тад као и вазда остане самовластна, а Брда од невоље уђу под Турке, нити су више кћели знати за Сћепана Малога, који је и посље тога четири године, премда без свакога уваженија код народа, живио.

Опет године 1774. одступе Кучи од Турака, а скадарски везир, Мехмед-паша Бушатлија, су 30.000 војске, у мјесецу мају удари на њих, похара их и поплијени, но изгуби више од 1.000 људи.

Године 1785. Махмут-паша Бушатлија, везир скадарски, подигнувши сву војску из Арбаније, пријеђе преко Љешанске и Ријечке нахије и, у јунију мјесецу, дође на Цетиње, ђе манастир похара и опали. Тако исто поплијениоје и попалио у Катунској нахији племена: Кчево, Велестово, Бјелице, Ћеклиће и Бјелоше, а од Његуша узме 1.700 златније цекина глобе, пак пође преко Ловћена и преко Паштровића и врати се опет у Арбанију. Ово је све Бушатлија без муке и без погибије своје војске чинио, јер се тада митрополит Петар Петровић, који је 1782. године по смрти митрополита. Саве за црногорскога управитеља постао, у Русији находио, а к томе и три-четири главара црногорска били су са стране Бушатлине или, управ да кажем, они су га и довели у Црну Гору и свој тој несрећи узроком били.

Састанак Екатерине Велике с Јосифом II у Херсону (1787. године) нимало се није свиђао двору турскоме, штавише држао га је да се клони к уништењу његове владе у Европи. Диван, нашавши се тијем увријеђен, а к томе јошт подговорен од инглеске стране, одважи се (24. августа) објавити Русији војну, у којој је и Аустрија, као руска сојузница, морала участије имати. Оба сојузна двора намисле послати своје људе у Црну Гору да Црногорце наговарају заратити с околнијема Турцима и с тијем силу турску раздвојити. И доиста (1788. ујан.) дође мајор Филип Вуксановић су 400 солдата, донесавши са собом поприлично новаца и грамату од цара Јосифа, коју грамату од слова до слова ево овђе преписујемо...

Народ, разумјевши из грамате цара Јосифа блага намјеренија његова - избавити христијане исподјарма турскога - прими радосно Вуксановића и обећа му се да ће ударити на турску земљу, но митрополиту Петру Петровићу није тако у вољи било ратовати с турцима, јер је, као чоек проницатељнога ума, предвиђао, кад се

цареви умире, да ће Црногорци на себе труску војску навући, како год што су је и прије толико пута навлачили, дајући помоћ другијема. Утолико дође и

Page 27: CG, Djuro Draskovic

полковник Тутолмин с граматом од царице Екатерине II и с препоруком да подигне Црногорце на Турке. Митрополит и главари духовни и мирски, а тако исто и сви остали Црногорци, кад виде грамату Благочестиве Царине, најљубезнијем начином дочекају посланика и с веселијем срцем свак обећа наперити своје силе и оружје против општега христијанству непријатеља. Видећи Тутолмии да је препоруку своју по жељи испунио, а он се врати у своје отечество, оставивши Црногорцима као највећи а.манат да грамати Бјагочестиве Царице посљедују, па затијем да се њезинијема великијема благодјејанијама надају, која им обећава у својој грамати...

Затијем одма(х) мајор Вуксановић свуд по Црној Гори и по Брдима, која су тада под Турцима била, распише књиге, у којима је народ позивао да узме оружје и да ратује с Турцима, обећавајући јунацима награде, а свему народу независност од турскога двора.

Игумну острошкоме (у Бјелопавлићима) овако је писао:

"Сад или већ никад, оче! Напути Брђане да сијеку турке: Божа ти вјера бити ће за њих боље, ере пријевара није. А како свега, фала Богу, доста имам, да се саједине Црногорци и Брђани, сав христијанлук би к нама окренуо и све бисмо с помоћи бога учинили. Саде, оче, мореш, посве срећан и честит твоје данке учинити; ере, божа ти вјера, све што себи желим то ћу теби учинити, само не упусти ову згоду, но, ако мош, утврди и један дан да упремо на Спуж оли Подгорицу; ако ли даде Бог да узмемо, теби ће бити сто цекинах, а Брђанима велики дар. Тко ми донесе главу Мећикукића (забита спушкога) имат ће другијех сто цекинах, а теби и тако дар велик. Учини како те Бог учи и дај ми одговор."

У Пиперима у писму вели:

"Видјет можете из књиге господина владике Петра слогу и јединство двијех најсилнијех дворовах и силу, коју од Бога и истијех дворовах свакоме који у Христа вјерује ова два двора шиљу, брез онога што сте разумјели да ја, фала Богу, од честите Круне ћесарске досле свега доста донио јеса. Ово јошт сто путах оволико биће онијех који буду вјерно Бога и ова два двора служит', који дворови за ваше одкупленије не маре благо похарчити и свијех судитах (поданика) крв пролит'. Даклен, витезови! ево згода која нити је била нити ће бити док свијет буде; ово благо, које имам, мислим свијем вјернијем једнако дијелити. Божа ви вјера, који гођ буде бољи јунак имат' ће бољи дар. - Ви сте досле турској вјери силом доста помоћи дали, еле намојте сада без невоље, но се диж'те да ископамо скот варварски; то ми јутрос ласно учинит можемо, кад турци помоћи не имаду, а ми, фала Богу, свега доста имамо, а веће насје но тураках; а не мислите, божа ви вјера, да је пријевара и ја док сам жив оставит' вас нећу. А кад буде мир, учинит ће за вас тврди мир како и за себе ова два царства. Устајте, ако ћете себи добра и да ви дан што и друзијема. Гледајте да се не будете кајат, а бог ви у помоћ."

Црногорци и Брђани, видећи силна обећања у писмима Вуксановића. та(ј) час оружају се и, примивши од истога нешто мало праха, су оно 400 солдата опколе Спуж; но не имајући нити топова нити друге какве војне оправе за узимање

Page 28: CG, Djuro Draskovic

града, не могну му ништа учинити. Вукасовић то није ни тражио; он је задовољан био, кад је видио да се доиста турци и Црногорци завадише, пак између овије понајлакше и вјешто су оно својије солдата измакне се (22. августа) и пође откудје и дошао.

Кад су (1791. године) сојузни дворови с Портом отоманском мир учинили, сваки се за себе и своју корист како је могао постарао, а Црногорцима у дио остане ваздашњи с турцима рат и узаимна мржња, а сувише јошт гиће и јарост Кара-Махмута Бушатлије, везира од Арбаније. Овај је јошт од давнога времена био одметнуо се од свога цара и учинио се самовољнијем господаром свога отечества и великијем непријатељем Црногораца, с тијем више што су му се Брда почела одмећати и приступати под Митрополитову владу! И зато почне приправљати се да тајно војску купи, Чувши то Митрополит, пише му и замоли га да се прође војштења на Црну Гору и на Брда, на које му Кара-Махмут одговори да он не купи војску на Црну Гору него само на Брда, која су му се одметнула, и препоручи Митрополиту да не даје помоћи Брђанима, нити да их пусти бјежати у Црну Гору, јер ако помогне Брђанима, а он ће и њи(х) и онога ко им помогне ћерати "љутом, љутом Арбанијом". А кад види Митрополит да збиља Кара-Махмут мисли ударити на Брда, отпише му овако;

"Што ми пишеш да Брђанима помоћ не дајем и да их не пуштим у Црну Гору, то ми немој говорити што ми закон и моја душа не да учинити. Брђани су моја браћа као и Црногорци. Што ли кажеш твоју љуту Арбанију, ја видим да се ти у своју силу уздаш; али се спомени даје сила само уједнога Бога, којему се ми предајемо и молимо да нам буде у помоћи. Знаш колико си зла и срамоте Црногорцима учинио и како си ми цркву и манастир на Цетиње опалио и разурио, кад сам је био на пут у Русију, пак и то бјех све заборавио и за оно зло чинио сам ти добро, кад ти од цара бјеше мука дошла, и нијесам Црногорце пуштио да супроћ тебе пођу. Сад те опет молим, прођи се сиротиње брцке, да се права крв не пролијева. Ако ли нећеш, хвала даје Богу! А ми ћемо се од твоје силе и напасти с помоћу божјом бранити докле један тече."

Јошт откако је Вукасовић из Црне Горе пошао, помишљао је Митрополит на ово најважније; ако доиста Везир навојшти на Црну Гору или на Брда с чим ће га дочекати. Не имајући новаца, пошаље императору Јосифу архијерејску митру, молећи га да му за њу даде цебхане. - Тује митру поклонила блажене памети Елисавета Петровна, царица русијска, митрополиту Василији; и кад се овај у Петербургу преставио, митра је послана била у Црну Гору митрополиту Сави. Као знак царске милости била је скупоцјена и више је ваљала него што је уцијењена била. Тако (1790) Леополд II , будући се већ био Јосиф II у вјечност преселио, пошаље око 300 барјела праха и спрама тога то раздијели и да се не штеди потрошити противу Турчина, непријатеља општега и гонитеља христјанства.

Године 1796. усред љета, дигне Кара-Махмут војску на Брда да њи(х) најприје освоји и похара, а со тијем да су му и плећи сигурне од њи(х), кад би на Црну Гору посље навојштио. Брда сва, осим Куча, тајно пошаљу своје депутате, молити Митрополита и Црногорце да им помоћ даду. Они им то драговољно обећају с овом заклетвом:

Page 29: CG, Djuro Draskovic

"Ми главари и старјешине и вас збор од Црне Горе, будући на данашњи дан сабрани на једно мјесто, а то чујући и видећи да се турци справљају и готове са свом силом и јакости супроћ нас и наше браће Брђанах, радећи и жудећи по ваздашњему њихову лукавоме обичају и мрзости супроћ христијанства јавнијем или тајнијем начином, како би нас разурили и у вјечно поданство и невољу подложили. Зато, разбирајући и мислећи на све оне несреће, које су се славено-српскоме роду нашему од издаје и неслоге догодиле, сви једнокупно рекосмо и одлучисмо и темељито са заклетвом утврдисмо, цјелујући частни и животворјашти крст Христа Господа и Спаситеља нашега и свето Јеванђелије, да хоћемо сви супроћ општега христијанскога непријатеља за православну вјеру и за свети закон и за нашу предрагу слободу и вољност нашу и за љубезно отачаство, за своје цркве и манастире и за жене и ђецу нашу војевати и трудити се са свом снагом и крјепошћу да не би допустили на себе и на посљедње наше тешки и жестоки јарам агарјански, од којега смо се до садашњега времена, с превисоком помоћи свесилнога Бога, по изгледу и примјеру блаженопочившијех родитељах и прародитељах нашијех, оружјем својијем бранили од времена и разоренија нашега српскога царства и потом од доба посљедњега принципа и господара нашега Ивана Црнојевића. И како се праведно и честито заклињамо, тако нам у свачему Бог помогао. Амин! Амин! Амин!"

Сјутри дан посље те заклетве пође Митрополит су неколико Црногораца и учини табор на лијевој страни ријеке Зете, на мјесту званом Слатина. У мало дана дођу ту и остали Црногорци и Брђани, свега око 8.000 људи, а Кара-Махмут су 20.000 војске већ находио се под главицом Височисом, више самога града Спужа, а далеко од Митрополитова логора 2 сахата. Тако су девет дана стајале обадвије војске једна спрама друге без да се ударе, док десети дан (11. јулија) Турци започну бој. Митрополитова војска их јуначки и пред сами вечер, посље крвавога боја, поћера их преко села Мартиновића и у Спуж ућера. Тај дан пало је Црногораца и Брђана 23, а рањеније 26; Турака погинулоје главне господе ага и бегова 67, а остале војске више од 1.500 људи, осим млогије рањеније, и сами Кара-Махмут-паша, рањен, једва је с главом утекао.

Везир скадарски, оздравивши брзо од ране и желећи загладити срамоту пред својијема потчињенијема, опет изнова скупи до 40.000 војске и те исте године, с почеткајесени, изиђе на Дољане. Кад Митрополиту ти гласи дођу, он распише књиге свуд по Црној Гори да се војска купи и да се бране од непријатеља; но, само Катуњани дођу, око 400 људи, с којијема Митрополит (9-га септ) пође с Цетиња и на Вучи студенац ту вечер дође. У неколико дана ту му се јошт Катуњана прикупи до 4.000, а међу тијем Везир изиђе са својом војском на Ситницу, - Брђани нијесу смјели доћи ни састати се с Катуњанима, јер су Бјелопавлићи мислили да ће Везир ударити на њи(х), а Пипери држали су зацијело да ће на Пипере, као што је доиста и био Везир оправио спрама једније и другије по 2.000 људи да их с тијем омете да не би дали помоћи Црногорцима. Кучи, пак, нешто митом, а нешто страхом турскијем овладани, нијесу помагали Митрополиту него Везиру. - Митрополитова војска (22. септ) крене се на Бусовник и ту је он са својијем архијерејскијем словом пооштри да не пожале умријети за православну вјеру и за своје отечество. У то доба удари Везир на Крусе, село у Љешанској нахији, ђе га Љешњани, јошт су неколико Црногораца, храбро дочекају; но, не могавши толикој сили турској одољети, принуђени буду

Page 30: CG, Djuro Draskovic

повући се натраг, а турци село и цркву опале. Затијем одма(х) ударе Турци и на Митрополитову војску, која такођер морала је мало уступити. Митрополит опет своју војску ободри и побуди на храброст мартинићком побједом и славом, која их очекује ако одоле Турцима. И заиста Катуњани одма(х) навале на Турке; ови по жестоком боју обрну плећи, а утолико прискочи Ријечка и Црничка нахија, те ти онако с Катуњанима сложно поћерају и сасвијем разбију турску војску. Тај је бој трајао три сахата, у коме је пало мртвије Турака до 2.000 глава, а и самога везира Махмута посијеку, кога се глава и на дан данашњи у манастиру на Цетињу храни. На страни Митрополитовој остане на мјесту мртвије 23...

Симеон Милутиновић Сарајлија (1791-1847)

[1835]ИсторијаЦрне Горе

Према штампаном издању Светигоре, Цетиње 1997.

Електронско издање по благослову Митрополита Црногорског-приморског Амфилохија у оквиру "Пројекта Растко - Цетиње" приредили и објавили 22. маја 2000: Александар Раковић, Зоран Стефановић, Ненад Петровић, Милан Стојић и Маринко Лугоња.

Симеон Милутиновић Сарајлија (1791-1847)

[1835]ИсторијаЦрне Горе

Садржај

С. М. Сарајлија: Предговор читаоцуИсторија Црне Горе Пјесма о Иванбегу Црнојевићу и његовим синовима изведена из "Грлице црногорске" за годину 1835. Црна Гора под вођством владика (који су сви били од србскога рода и језика) Напомене

Проф. др Радоман Јовановић: ИСТОРИЈА ЦРНЕ ГОРЕ СИМЕ МИЛУТИНОВИЋА САРАЈЛИЈЕ

Који љуби рода род Сам доказом јавља,

Page 31: CG, Djuro Draskovic

Свог жртвује труда плод Славним себ' прославља.

О л' појмити! С пута ви! Св'јет истине сјаје, Све нелажно радљиви Сву свим' ц'јену даје. СПИСАТЕЉ

Предговор читаоцу

Онај који је боравио у Црној Гори преко три године, а при светопочившем митрополиту ПЕТРУ I ПЕТРОВИЋУ Његошу будући секретар, поред свих осталих послова потрудио се да састави ову књигу. Настала је на основу усменог казивања неких старих Црногораца, а особито од горепоменутог богоугодног покојника само вјерно примљена и на папир стављена. Колико је у њој озбиљности и голе истине - нека изволи примијетити и према томе се опредијелити особити словенски и српски историчар. А ово се овдје представља овако једино зато што је била намјера аутора да саслуша и по завјету вјеродостојно изнесе само усмено казивање. Ниједан рад ове повијести писац није пренио из других текстова, осим што је понешто нашао у граматама, а неке попијевке су из народног памћења узете и на одређено мјесто као свједочанство историје унесене. Писац ове књиге није тражио никакве рукописе старије, јер је био обавијештен да су, и ако их је било, пропали током времена и у разарајућим размирицама. О томе је писца увјеравао и сам светопочивши владика, који је под старост започео да пише историју, али је то било вријеме када му је у свему сметала крајња болест То што је његова историја прекинута прије него је стигао да обради новији период, како се напомиње при крају ове књиге - узрок је његова смрт. И поред тога, овај и овакав опис црногорске историје може се сматрати, иако је једноставно урађен – на неки начин цјеловит. Због тога и не пропуштамо да га одашиљемо у свијет штампањем. Надамо се да ће се по угледу на овај опис наћи и неки свесрдник који ће се одлучит да оживи историју Црне Горе до данашњега дана, тако да ће се овај опис моћи назвати првим а тај нови другим описом историје Црне Горе. А што ова књига није и до сада угледала свјетлост дана узрок је у томе што је штампарија била преоптерећена и што се аутор није могао о њој постарати због других обавеза и препрека.

у Београду, 14 октобар 1835. г.

Писац

Историја Црне Горе

У стара времена Зета (Зента) се називаше Превала, док још не бјеше добила име по рјеци Зети, која од сјеверне стране из Бјелопавлића и покрај града Спужа тече, и више Подгорице утиче у ријеку Морачу. А ова долази из Херцеговине, између Куча и Пипера, и изнад саме Подгорице прима ријеку Рибницу, а мало

Page 32: CG, Djuro Draskovic

ниже Другу ријеку - Цијевну, да би поред града Жабљака сишла и улила се у Зетско језеро, или Скадарско блато.

Овај предио је одавно подијељен на два дијела, тј. на Горњу и на Доњу Зету, према ријеци Морачи. У то вријеме под Црном Гором се подразумијеваше и Црна Гора у Горњој Зети, а затим поменути град Спуж, затим пиперско, бјелопавлићко, љешкопољско, понарско и врањинско становништво. У Доњој Зети остајаху Подгорица, Жабљак и села до Хотске горе, која одваја Зету земљу од Албаније. Обје ове Зете имаху заједничке банове своје, како раније српске цареве од дома Немањића, тако и по окончању те царске линије, не хтећи признати цароубицу Вукашина Мрњавчевића за свога господара, те остадоше под влашћу својих кнежева од рода Балшића, о којима и Мавро Орбини, дубровачки архимандрит, говори у својој историји. Иста породица бјеше прва међу тадашњим племством обје Зете, а имаше неко сродство по женској крви с домом Немањића. Када Срби окрунише Лазара Хребељановића великим и самодржавним кнезом српским, господарем и царем, онда и обје Зете приступише на Лазареву страну, али на тај начин да могу управљати по својим правима и законима. Мало иза тога времена подиже се турски цар Амурат с војском на Србију, а кад то схвати зетски бан Баош, сакупи што је могао више војске и пође својему господару у помоћ, али пошто доби на путу несрећни глас о погибији српске војске и самог цара Лазара, поврати се, кунући невјерног Вука Бранковића за издају, коју учиње својем господару и отаџбини и створи узрок за пропаст Српскога царства. Нашавши се у таквим несрећним околностима, Баоша не знаваше шта да чини осим да чека непријатељску силу на својим границама. Али како Обилић бјеше убио цара Мурата, тако се војна дејства послије Муратове смрти измијенише, те државу бана Баоше оставише у миру.

Овај исти Балша (Баоша, Баош), владар обје Зете, бјеше ожењен Јеленом[1], кћерком цара Лазара, са којом роди сина Страшимира названог Црноје, јер бјеше врло тамнопут, због чега његови синови - Стефан и Божидар бјеху названи Црнојевићи, а под истим именом остадоше и њихови потомци. Тај Стефан, прозван Црнојевић, будући да бјеше први син, остаде да влада и једном и другом Зетом. Он даваше великоме витезу Георгију Кастриоту помоћ под вођством свог брата Божидара, којега вјероломни Лека, војвода дукађински, дочека заједно са Захаријем Алтисвером, баном једног дјела Албаније, и савезником Кастриотовим, те на једном мосту из тајне бусије уби обојицу и Кастриоту учини велику жалост, и цијелој његовој војсци, а особито брату му Стефану. Стефан имаше два сина - Ивана и Аврама, којега неки називаху Арванит. Први бјеше ожењен кћерком херцега Стјепана, по имену Маријом. Поставши насљедник Зете по Стефановој смрти, Иван преузе власт, а оца сахрани у цркви храма Успења Богоматере, у манастиру који бјеше саградио на једној отоци[2] вишереченог Блата, које се зваше Ком, близу града Жабљака, гдје бјеше столица ових владара. Иван бјеше врло мудар и добронамјеран, а уз то и храбар владар, али Мехмед, турски цар, завојевач грчке империје, освојивши послије Кастриотове смрти Епир и сву Албанију, желијаше да покори и овај мали остатак словенско-српске слободе, па окрену своју силу на кнеза Ивана Црнојевића. Иван га дочека у Хотској гори, на својој граници, али се не могавши толикој сили одупријети, би на Ћемовском пољу разбијен 1345. године и принуђен да одступи из Доње Зете у Горњу, тј. у Црну Гору; мјесто себе

Page 33: CG, Djuro Draskovic

остави свог брата Арванита, а сам пође у Италију да тражи помоћ од западних држава.

Међутим, Аврам (Арванит), којега је народ због његове неустрашивости назвао Храбри, не престајаше, час на једну час на Другу страну, својим присуством бодрити и соколити своје војнике, разбијајући и гонећи непријатеље који их нападаху. Али овај славни витез, на велику жалост својих Црногораца, јуришајући на Турке погибе на обали Мораче код Подгорице. Остави сина Лазара и двије кћери -Катарину и Анђелију. Прву Иван даде за Радула, влахозапланинског војводу, а Другу за Стевана, сина Ђура Бранковића, која роди Максима, архиепископа, и деспота Јована. Тај Лазар, Арванитов син, касније пође у Беч и прими цесарску службу, у којој и погибе у борби против Турака, још млад и неожењен.

Цар Мурат је видио све покорено што бјеше лијепо и добро у Црнојевића држави, и да не остаје друго, осим један мали дио народа затворен у кршевитим горама. Његовом насљеднику Мехмеду добро познато бјеше да овај народ нема жеље да без слободе живи у његовом јарму, те не хтје своју славу и поштење царско остављати судбини, него остави санџак-бега у Скадру, са неколико хиљада војника да чува и брани турска мјеста и да поменути народ узнемирава, док му се досади трпјети, тако да буде принуђен да се сам препусти турском харачу Иза тога Мехмед поврати своју војску и пође назад, а санџак-бег остаде као заповједник над Доњом Зетом и над једним дјелом Горње, у којем се налазе Бјелопавлићи, Пипери и град Спуж. Утолико и Црногорци бјеху изабрали за свог вођу Тому, бившег доњозетског војводу - до повратка Иванбега из Италије.

По повратку, Иванбег немаше никакве помоћи осим наде у Бога и вјерности и храбрости Црногораца, као и наде у тврде и камените горе, по којима стаде метеризе и утврде градити, задржавајући народ на одбрамбеним тачкама, а да изван својих граница не врши никакве нападе на Турке. Будући одахнуо, сагради манастир на Цетињу, цркву Рођења Пресвете Богородице и то назва Зетском Митрополијом, како и његова доле наведена диплома гласи:

"Возљубљена браћо!

Ноћ у сну, а дан приближи се!

Одбацимо дјела тамна и будимо чеда свјетлости!

И чујмо шта говори Слово Божје бесмртно ка људима:

- Приђите к мени сви утруђени и обремењени, и ја ћу вам дати покоја!

И опет, творећи чистоту, коју хвали рекавши:

- Блажени чисти срцем, јер ће ти Бога угледати!

Стога и ја, гријесима смјерни и недостојни роб Христу назвати се Иван Црнојевић, попуштањем Божјим заради сагрешења мојих, кад сам био изгнат из мога отачаства измаилтским царем, султаном Мехмедом, који многа царства

Page 34: CG, Djuro Draskovic

прими и многе цареве побиједи, и нико њему супротставити се не узможе, и када сам дошао у стране Италије, нађох пречудни храм Пречисте Владичице наше Богородице, близу града званог Јакина, звани Де Лорита, и у њему видјех нерукотворени образ Пресвете Матере Бога нашега, која многа чудеса и знамења ствара, што и очима нашим видјесмо, и падох ничице на земљу пред њеним страшним образом, и помолих се њеном милосрђу, и објете моје свесрдачно дадох њеном благоутробију:

Ако се умилосрди на мене, недостојнога роба својега, и поврати ме у земљу отачаства мојега, да потрудим се цркву створити у часно име њено.

И прошење моје испуни, и ја се потрудих сведушно и свесрдачно објете моје испунити, колико ми би могућно. И саздах храм на мјесту званом Цетиње, у славу и хвалу те Госпође, Матере Божје, у име Рождества њеног.

И манастир при њој створих за покој монасима, који и Митрополија Зетска назвасмо, ако буде угодно милостивој Госпођи.

И приложих њеном пречасном храму колико ми би могуће, у договору са подружјем мојим и синовима мојим.

Најпрво приложих подвиноград мој, на добро, који сам насадио трудом мојим, да се даје вина готова половина цркви од сваке љетине.

И још приложих што год су имали Остојићи, Ратко са братом и синовцима, доње добро, па Илијину земљу и лозе и гору и воду и свеколико. А њима дадох у замјену добром вољом на Зачиру земљу за земљу, а лозу за лозу, дуб за дуб - увијек у власништво. И још даровах једну воденицу моју у Ободу, која је преме воденици комске цркве, да буде замјена. И што је било кућне земље, то све рекосмо да су стубови црковни. И још приложих стругаре са метохом њиховим, да ту станују кметови црковни, који ће радити цркви. И тако учинисмо за кметове који се населе на црквене баштине, све на добро, да ни једнога дана господскога не дају никоме, нити да им на работу заповиједа ико осим црква своју работу, а они су црквени работници. И још да дају цркви свака кућа по три крбље вина и по један стар пшенице, а други стар уродице (?). И још приложих планину нашу баштинску Ловћен, што год је радне земље свеколико, или да је црква сама обрађује или да је даје на доходак. И ко год би на доходак посијао жито, да даје цркви четвртину и да сваки свој доходак жита преда манастиру. И да нико не сије без питања црквених отаца - архијереја с братијом. И тако, на тај начин приложих дохотке од Горњег поља на Цетињу што је год наше међу казивањима и по биљезима који су постављени - ко сије да даје цркви четвртину на Цетињу - докле смо ми за себе држали, давана је трећина дохотка. А за дату земљу учинисмо да се даје цркви четвртина, да је сваки сам доноси у манастир. Још приложих једну воденицу горњу, на Врелима. И још приложих ступ земље горњем добру којим се заложио Ђорђе Мркишић за 40 перпера на залогу. Ако ли је узмогне откупити Ђорђе за себе, али за другога никога, да да цркви 40 перпера, а земљу да узме за себе. Ако ли би хтио да је цркви да је откупи а другом да је прода - да не могу да је продају.

Page 35: CG, Djuro Draskovic

И још приложих други ступ земље на Јаблану који ми заложише Остоја Радосаљић и Ђорђе Мркшић за 80 перпера. Ако ли би је могли откупити сами за себе, а ни за кога другога, да дају цркви 80 перпера, а земљу да узму за себе. Ако ли би хтјели да је цркви откупе, а другоме да је продају - да не могу да је продају. И ова оба ступа земље, које су код мене заложили, и ја им дао готове динаре моје, познато је свим Цетињанима и свим кметовима добрским. И још приложих од царине которске 30 перпера да се дају цркви сваке године на Рождество Пречисте. И још приложих од Дубраве коју посјекосмо на Цетињу како иде пут од Цетиња к Вртијељци, десну страну од Ђинова брда до наше међе, да нико ништа не смије таћи осим цркве. И још приложих дрва наша законита која о Рождеству Христову доносе Врељани и Угњани: свака кућа по 80 бремена (sic!), и то увијек да предају манастиру. Још приложих на Цетињу комад земље пред црквом, од потока у понор и до пута који иде ка двору, нека је цркви за ћипур (за пороту?, ћипур-градина - прев.). И ово што смо приложили Светоме часноме храму Пречисте, нијесмо то коме силом замијенили ни одузели што нијесам ја коме дао или родитељи моји. И још што је имала мала црква комска и Горица, које су обје саградили наши родитељи у име Пречисте. И како су запустјели судом Божјим, и то и свеколико приложисмо овоме часноме храму пресвете Владичице наше на Цетињу - или су кметови, или земља или виногради, или воденице, или дохоци од царине или од соли или од рибе. А ова црква да чува сјећање на ктиторе кад им исходни дан. И да има два или четири калуђера који ће држати службу Божју у Пречистој. Ако ли би се кад Господ Бог умилостивио, и Пречиста Његова Мати, да се оне цркве опет наслиједе и обнове у смирењу како је и прије било, да је црква слободна да свака своје узме. А оци архијереји ове цркве, или ко буде старији, да свиме тиме овладају и дају све под заповијест овој цркви. И још учинисмо са најсветијим оцима архијерејима, с преосвештеним Митрополитом Зетским, кир Висарионом, и са Епископом кир Вавилом, и са братијом цијелом: да буде овдје у манастиру Пречисте општежитије, имали мало или много, и да ниједан брат није вољан себи ништа присвајати или у својој ћелији држати осим заједничког, како свуда гдје су општежитија при манастирима закон налаже. Ко се усуди да разруши општежитије и постане преступник закона општежитија по својој вољи, да га скруши Мајка Божја и душом и тијелом! И да прими педепсију и изгон из манастира као Божји преступник и злобник. Тиме ти се молим, Мати Пречиста Владичице Богородице, и надам се у творца Бога мојега да ће за вјекове бити сачувана тајна ријечју неизречена. Прими овај мали мој принос у дар као сина својег, и Бог наш два новчића оне убоге удовице. И покри ме кровом милосрђа твојега и буди ми помоћница у данима страшног суда. И по сада нека изволи господовати земљом овом или син моји или унук, или други когод од другога племена и другога језика који буде одређен Судом Божјим. Тога срдачно и смјерно молимо и заклињемо да наши више назначени прилози буду поштовани неизмијењено и стално, на вјек вјеков овом часном храму Преславне Матере Бога нашега. А ја сам Божјим црквама ништа не узех, ни порекох, него чак колико узмогох - приложих и то потврдих. Ако ли се дрзне злобе сијач и наш супарник ђаво нешто одузети или порећи од онога што смо написали, нека такви буде проклет од крепке деснице Владике Великога нашега Творца неба и земље! И силе часног и животворног крста! И од апостола врховних, и од тајни светих отаца пониклих. И од свих светих од вијека Богу угодних. И да су подобни Јуди издајнику. И наречене узми и разапни, крв њихова да се пролије

Page 36: CG, Djuro Draskovic

на нас и на чеда наша, и Пречиста Мати Божја супарница да му буде на страшном нелицемјерном суду!

У љето 1485. писа се, мјесеца јануара, 4. дана, на Ријеци. Тога ради и потписујемо и печат наш обични постављамо на знање свима.

У Христа Бога благовјерни и Богом штићени господар Зетски, Иван Црнојевић."

Иванов потпис на дипломи (од коже) сав је у један ред смјештен, Ја сам и њега ко и све остало из те дипломе дословно преписао, како би свако видио сву старину њену, да о њој може слободно размишљати и одатле штогод боље и вјерније закључити поцрпсти.

Тако и двор свој на Цетињу сагради, и једно утврђење код ријеке која се тада зваше Обод, а послије је прозваше Црнојевића ријеком, која извире из Црне Горе, из предјела Ријечке, по истој ријеци тако назване нахије. Она тече између црногорских гора и улази у Скадарско блато, по којему лађе из турске земље и данас долазе, и уз ту ријеку до под Ободник (по прилици се звао Иванов град) на црногорски пазар излазе.

Он је био принуђен да изгради и другу тврђаву на једној скоро неприступачној гори, званој Соко, гдје се и данас виде зидови од цркве и градића, који се по његовом имену назива Иванов град. Ту се налази једна велика пећина, која у себи увијек има доста за пиће прелијепе воде.

Иза тога пође да обнови и утврди од барског краја до Херцеговине своје границе, о којима се овдје и његов Русовуљ (хрисовуља - прев.) прилаже:

"Милошћу божјом прилучи се прићи мени господину Ивану Чернојевићу на мјесто Церницу (Црмницу - прев.) са властелом мојом, и то: Томом, зетским војводом, који је био са мном, а од нашег двора Ђурђ војевода, и Вук војевода, гефалија Никола, а од придвораца мојих Лазар и Стефан. И потражих границе светога Николе Врањинскога и обретох све по имену непомјерне, како пишу хрисовуље Светих српских царева, који су гдје што записали и приложили томе светоме храму. Ја видјех и потврдих, и још од мојих метоха и баштина и ја светоме Николи приложих, молебно призивајући светога Господина угодника да ми помаже и заступа ме. И одатле се подигох и поставих границе земље моје. Прво поставих границу на врху Сутормана (планина извише Цернице), другу на мјесту која се зове Три рога[3]. Одатле камивалом на Тројицу које се зваше Брчело. Трећа граница - одатле такође камивалом, све врхом у другу Тројицу, гдје је четврта граница. Одатле камивалом голим врхом више Еве на Снијежницу, граница је пета. Одатле иде поврх куле више Иртвичке продоли граница шеста. Одатле граница камивалом и голим врхом под Кориз, а уврх Ластвица граница је седма. Одатле иде страном у Горици крст, гдје је граница осма. Одатле иде у ријеку, у Три врела, гдје је граница девета. Одатле у море, од мора на светога Тому. Одатле путем кроз Бабин вир а одатле у сред поља Будванскога, гдје је крст. То је граница десета. Одатле иде страном на воду која се зваше Топлиш. То је граница једанаеста. Од Топлиша иде на врх брда Костанице. Одатле на јаз је граница дванаеста, а одатле иде све поред мора, гдје је на крају код мјеста Бигова граница тринаеста. Одатле иде покрај села

Page 37: CG, Djuro Draskovic

Љешевић, на наша стара солила правцем поред мора, гдје је на солани граница четрнаеста. Одатле иде на брда граница петнаеста, а одатле под цркву која се зове Света Тројица, у чијим зидовима је граница шеснаеста. Од цркве иде у Мокру плочу, И то је граница седамнаеста. Од Мокре плоче иде у Шупљи кам и у Брштанову греду, ниже кашћела, гдје је граница осамнаеста. Одатле све редом: у Дебели кам, Јазавчеву главицу и одатле у Шупљу стијену, одатле у Мидину каменицу, и обером у Прасквену гомилу. Одатле управ у Црни крш, и обером. Одатле у Андријину улицу, и управ у стијену која стоји на стијени од суве црвене папрати, а одатле управ у доње чело. Одатле изнад рупице кроз прудове, гдје се састаје с дијелом Вука Иванише, затим у главицу гдје је црквиште, па у дио Лећевице. Иде путем који води ка извору Ораховцу, а одатле у ријеку у дио другога мета (посједа - прев.). Ту се завршава. - (Потписници - прев.): Ја, Николо Јакобовић, властелин которски, који је послат од которске властеле господину узмножноме Ивану Чернојевићу ради ових граница, потписах својом руком свједочанство. Ми Виценцо Францешковић, који је тада господину Ивану послат од властеле, потписујем својом руком за вјеру. Ми, Паоман Трипковић и Марин Трипенxић и Јаков Грасовић, Марин Кувелица, Живко Јакомовић, Кашћелан и Паоман Трипковић (Они су били сви из властеле которске). Ми Гашпар канцелијер и ми Стефано Николетовић од Будве - узмножноме господину Ивану - сви вишепоменути туда с њим идући потписујемо својим рукама да смо границе поставили и утврдили - да ако би се наш или господина Ивана нашао који човјек и помјерио коју од ових граница - да га правда на смрт осуди. Писма остависмо у двије канцеларије: једно господин Иван у његовој канцеларији на Цетињу, а друго ми властела которска у нашој канцеларији у Котору. Писах ја Никола Грек, бивши логофед господина Ивана, љета 1482 (sic!).

Да је познато која је била земља Пиперовића, а господин Иван даде цркви: земљу Јаблано и са Узглављем, и земљу Спасов крст, и земљу под виноградом, и земљу подбрућску до под Милановића кућом, и земљу увлачку на врху Царине, и што је било винограда Пиперовића. И горе и дубраве: сав дио што је било Пиперовића, у Мекавцу. То све господин Иван даде цркви. Да се зна гдје је била граница са господарима Чернојевићима, синовима господина Ивана - са господаром Георгијем и господаром Стефаном, и проч. и проч."

У вријеме овога Ивана Црнојевића которска властела, будући да се због пада Српског царства предадоше Млечићима - отроваше посредством неког Которанина, Друшка по имену, седамдесет и два калуђера с њиховим архиепископом у манастиру архистратига Михаила, на дно Солиоцкога или Грбаљског поља, како би житеље источног вјероисповиједања у приморским селима, лишене својих духовника пастира, лакше и брже могли обратити на западно вјероисповиједање. И тако тај манастир, који изгради свети Стефан Првовјенчани, краљ српски, остаде пуст и од њега се данас једва види која зидина.[4]

Утрошивши све снаге своје на утврђивање своје владавине и на обезбјеђивање малога остатка народа српскога у неподложности под туђу а особито под турску власт и јарам, Иван умрије у својој отаџбини и у својој слободи на Цетињу, гдје би сахрањен уз тек сазидану цркву, а на своје мјесто остави старијега сина свога Георгија у истој земљи и у независности.

Page 38: CG, Djuro Draskovic

Наслиједивши владавину свог оца, Георгиј Иванов Чернојевић наслиједио је и његову бригу о ваздашњем утврђивању својих граница и чувању своје независности и слободе. Као благоразумну је такође схватио одлуку свог оца да се изван својих граница према турској сили нипошто не помаља, него да води бригу о себи, и да је увијек спреман да брани своје горе до крајности, па је тако учинио, и тако би се држао цијело вријеме свог живота и тако према себи изазвао турску индиферентност - да га не би ни тражили ни узнемиравали. Али, млађи му брат Станиша (крштен као Стефан), понадавши се да може од султана повратити сву очевину под своју руку, а да му се при томе преда и обећа му харач плаћати, као што је тада учинио и Стефан Високи, Лазарев син у Крушевцу - дигне се са неколико Црногораца, пође у Скадар и преда се царевом намјеснику, који га, по његовој жељи, прими ласкаво, и опреми га својему цару у Цариград. И цар Станишу лијепо и радо прими, саслуша његову молбу, одобри је и даде му свеколику Зету, са истим правима и у насљеђе како је било од искона, али - да се потурчи. Не хотећи или не смијући да се одрекне такве милости силнога цара, Станиша прими различите дарове и очинство и потурчи се са свим Црногорцима (који су такође многи били даровани) што бјеху с њим из домовине кренули. Тада се он са својом дружином врати из Цариграда у Црну Гору. Али га почне савјест мучити што је промијенио вјеру, те се покрсти и узе монашки чин, у којему је и умро. А истурчени Црногорци који су путовали са њим, дошавши богати натраг, свак својој браћи оде и кући да живе као и раније, али у турском закону (вјери - прев.), који им се толико био омилио да су у њему не само живјели и помрли, него су га и дјеци својој оставили и наметнули, и многе црногорске домове тиме отровали и примамљивали. Тако они самовољом и краткоумљем својим и рајско дрво сопствене слободе својом руком бјеху уложили да подсијецају, тако да се за длаку и не посијече, јер се потурице временом у несрећној Црној Гори умножише и почеше да надјачавају домородне и христољубиве старосједиоце, како ће се из наредног казивања видјети.

Пјесма о Иванбегу Црнојевићу и његовим синовима

изведена из "ГРЛИЦЕ ЦРНОГОРСКЕ" за годину 1835.

Све за славу Бога великога А у здравље цара русинскога И нашега владике светога, Амин Боже, вазда те молимо, А по томе браћо и дружино- Ако знадох да ви пјесму кажем. Пију вино млади Црногорци Пред Котором, градом латинскијем, Међу њима Црнојевић Иво Но када се понапише вина И јуначка збора назборише, У то дође соко, тица сива, Баш пред Котор ђе пијаху вино, Те се сави соко до пазара

Page 39: CG, Djuro Draskovic

Кад виђеше њега Црногорци, Поскочише на ноге лагане, На шарке се пушке опираху, Те с пушаках пут сокола скачу- Тко ће њега први уфатити Но кад виђе соко, тица сива Е се грабе млади Црногорци Ко ће приђе њега уфатити, Препаде се, би му и невоља- Да му златна не поскубу перја, Те се диже опет у облаке И надвиси град од Котора. Кад то виђе Црнојевић Иво, Убоја се, чудит' му се није, Да му соко не доскочи сиви И у туђе јато не одлети, Па разагна браћу Црногорце, А рашири с плећах кабаницу, И позива сивога сокола. Соко му се сави на пазару И паде му на раме лијево, Те му књигу испод крила дава. Ал' га пита Црнојевић Иво: "Мој соколе, црни гласоноша! Да нијеси од Стамбола града, Од Стамбола од Отмановића? Видије ли Станишу мојега И уз њега браћу Црногорце, Што су цару на вјеру отишли? Је л' их царе дивно дочекао И лијепим даром даривао? Хоће л' к нама брзо дошетати?" Тица криком Иву одговара: "Ја сам јуче од клета Стамбола! Ноћила сам ноћас на Цетињу, На Цетињу, на двору твојему, Код Ђорђија, код твојега сина Казаше ми да си пред Котором, Зато сам ти јутрос доранила, И танку ти књигу донијела Од Станише, од сина твојега." Но му вели Црнојевић Иво: "А Бога ти, соко тица сива! Што ми кажеш за Станишу мога? Соко њему опет одговара: "Пред царом ти изиде Станиша, Цар из прве замоли Станишу: Потурчи се Црнојевић Станко! А ја ћу те пашом учинити, Пашалук ти Скендерију дати."

Page 40: CG, Djuro Draskovic

Ал' Станиша цару одговори: "Не бих ти се, царе, потурчио, Нити мојом вјером преврнуо, Да ми дадеш твојега престола, Да ми дадеш дванаест престола, Да ми дадеш дванаест реповах, Навезене драгијем камењем, Које носиш около турбана." Цар Станиши опет рече твоме: "Чуј ме добро, Црнојевић Станко! Ал' ћеш твојом вјером преврнути, Али нећеш главе изнијети, С ниједнијем братом Црногорцем, Из мојега бијела Стамбола!" Станко ти се тад на муку нађе, Боље живот и пашалук турски, Него сабљу и црна џелата. Потурчи се твој Станиша, Иво! Султан га је пашом учинио, Даровао му земљу Скендерију И сву твоју до мора државу." Кад то зачу Црнојевић Иво, Смртно паде главом на пазару, Те проклиње Отмановић цара. "Авај, царе, ранах допануо! Живога те Срби распарали! Буд ли си ми потурчио сина, Јер му даде на пашалук клети! Моје земље и моје државе? Јер ми ђецу покла, нечоече?" Кад виђеше браћа Црногорци, Дофатише Црнојевић Ива, Па га воде пољу на Цетињу. За тим вр'јеме мало постојало, Вр'јеме мало за седам годинах, Док цар узе Багдат у крај мора. На Багдат је и Станко ходио, И тридесет братах изгубио, А када се натраг повратио, Тада пође изић' пред султана, Па султану проговара Станко: "Султан царе, мили господаре! Знаш ли, царе, што си обећао Када си ме вјером оскврнио? Сад испуни, вријеме је дошло, Ја ли ћу се опет покрстити И катил се тебе учинити Ка' што ти је Муса у Приморје, Ја л' краљевић у Прилепа града." Тада царе на ноге скочио,

Page 41: CG, Djuro Draskovic

Па му даде бијела фермана, И даде му браћу потурчену, И са браћом војске неколико. Глас допаде Црнојевић Ђуру На Цетиње, пред бијелом црквом (Баш кад баба копаше Ивана) Да Станиша иде од Стамбола, Да му узме бабову државу Давно било кад с'о том зборило, Мисли Ђуро заборавило се Но кад нове и несрећне гласе Разумио и у двор примио, Троструке га сузе пропадоше, Па он одма млоге књиге пише И шаље их по свој Гори Црној, С њима скупи браћу Црногорце, Пред свијема глас и књигу чита, Црногорце на искупу пита: "А што ћемо сада, Црногорци Од Станише и браће остале Што су ни се, браћо, потурчили? Ево на нас иду с' силном војском, Да нас турче и мукама муче А да оће с миром браћа доћи, Ми бисмо их, браћо, прифатили, Како своју браћу загрлили Брат је мио које вјере био Када брацки чини и поступа, Али они с нама брацки неће, Већ крвнички, по турском начину! Но што ћемо, ако Бога знате! Ја сам брата у књигу кумио Да се прође силе и војштења, А да дође на мјесто бабово, Ја ћу му се с мјеста уклонити, То сам воли но му крв попити, Ал' се неће без ђавола проћи!" Црногорци сви из гласа вичу "Ког ђавола тражи, и наша' га, Ми смо војска тебе, господару1 Чувај нама образ и поштење, Да те наше не разнесу стр'јеле, И зелени не здробе палоши! Кад то зачу Црнојевић Ђуро, Он покличе браћу Црногорце, И отиде равну Љешкопољу Ту се двије војске састадоше, Убише се бојем жестокијем Ту је Ђуро Станка предобио, Млого њему војске погубио,

Page 42: CG, Djuro Draskovic

Заробио младе Црногорце Што се бјеху потурчили с' Станком, Насели их на њих отачаство Станко бјежи Скадру бијеломе, У њ не дају скадарска господа, Већ га гоне селу у Бушате, Те ми своје нагрди презиме! Од племена славног Црновића Прозва себе Бушатлијом Станко! По добићу Ђуро књигу пише, С књигом шаље своје поклисаре Право Турској у Отмановића "Слушај, царе, не чули те дома! Кад си мога брата потурчио, Ти си мога' више учинити, Њему срећу бољу даровати Равну Босну и Херцеговину, Но си посла' њега на Цетиње, На столицу оца његовога У њу, знади, Турчин сјест' не може, Јер је бране љути Црногорци Које но си вјером преварио! Кад си њину браћу потурчио, Са тијем си вјеру изгубио, Да је никад у тебе немамо Докле трајеш и Стамбола твога, А и они у Горици Црној. Посад никад бити не можемо Умирници нити увјерници, Јере вјере није у невјере. Ми смо вјера, а ти си невјера. Ако посад бољи не узбудеш, Убила те Бог и божја вјера!"

Георгиј (Ђурђ, Ђурађ) не даде се тим лакомисленим поступком свога брата поколебати у своме подухвату, нити ослабити духом и трудом у корист свога народа, већ одмах и најбрже добави штампарију из Млетака, намјести је код ријечког Обода и поче штампати црквене књиге, и свуда их по својој и по турској земљи народу и свештенству давати - да не клону цркве без књига и да не ослаби у свештенства дух вјере и ревност према пастви, као и да паства, тако предохрањена, не могне падати у искушење да је варају Турци, како варвари настојаху овдје као свуда друго. Као увјерљив доказ да је постојала штампарија у Црној Гори и да је радила - овдје се, ево, даје препис једног листа од књиге Осмогласник, која се штапала у тој штампарији, а тај лист се чува овдје у Библиотеци Цетињскога манастира, у кабинету ЊЕГОВОГ ВИСОКОПРЕОСВЕШТЕНСТВА господина митрополита, који га је и нашао негдје код неког Пјешивца из села Повија. Многи од попова и других књижевних људи овуда и сада казују да постоје и да се налазе цијеле и различите црквене књиге још у понекога у барској крами из те исте штампарије.

Page 43: CG, Djuro Draskovic

Али до сада није било среће да се нешто више осим тога листа нађе и објави. А он се овдје тачно копиран представља.[*]

[*] Напомена: Почетно је слово велељепно. И први ред је до ријечи Бог, која је у други ред прешла, црвеним мастилом штампан. Име и презиме с ријечју Господина ми - написано је црвеним мастилом, а такође и горе, у трећем реду Господин и име и презиме црвено су штампани.

Тако Ђурађ до дубоке старости проживи у Црној Гори неподложан другој власти осим божјег страха. Ту је тако могао и умријети, али будући рад да за живота још нешто учини за своје отачаство, а против заједничког хришћанског душманина, а видећи да сам са својом сиротињом не може том преосиљеном душманину ништа, а камоли штогод од изгубљене отаџбине да поврати из чељусти стоглаве турске аждаје, науми још једну жртву у корист отаџбине, и то највећу, тј слободе његовога народа учинити савјет тајни са митрополитом Вавилом да он, Ђурађ, пође у Млетке и у Италију под изговором да тамо до смрти живи, гдје је имао нека своја добра и дохотке, и одакле му је била жена, али да на сваки начин тражи погодне прилике да помогне својој отаџбини и хришћанству, који су у варварски љути јарам запали Размишљао је: ако остави народ и његову независност наизглед без себе, као тијело без главе, и без главара и заштитника - и тиме ослаби турску лакомост и пажњу, или је макар одврати, овда ће тајно моћи народ оставити на старање наведеноме митрополиту, којега би за свашта питали и сљедовали његовим примјером. А ако ништа од помоћи не буде, а оно да се макар задржи пређашње стање. Због тога Ђурађ сакупи народ, објави свима да одлази у Италију, како би кратки остатак живота провео у тишини и без главобоље, а да Црну Гору Богу и староме владици препоручује. Све што је имао приложи цркви, како би барем владика од тога могао живјети и у цијелој митрополији зетској као светињу народну слободу и вјеру чувати, као највећи божји аманет Тада се Ђурађ са свима изгрли и опрости и пређе у Италију, али тамо убрзо умрије не постигавши никаквог успјеха за свој народ и не добивши свога порода. А Црна Гора остаде на бригу и под владавином својих архијереја, који су тај скупи аманет један другоме у насљеђе, уз све веће искуство у управљању народом, додавали, пошто већ немадоше коме другоме из народа ту драгоцјеност као важни аманет повјеравати, и преносити на грађанску добронамјерност и знање.

ЦРНА ГОРА ПОД ВОЂСТВОМ ВЛАДИКА (који су сви били од србскога рода и језика)

Послије одласка из Црне Горе господара Ђурђа у Италију, свеосвештени митрополит господин Вавил[5] остатак свог живота проведе на Цетињу спокојно, не гонећи ни оне потурчењаке (што су се са Станишом потурчили) да обуздавају гњев страшнога султана против себе, већ их је чак, ласкајући, кријепио духом - како не би заборавили ко су и од кога су, него да свој народ и отаџбину и из те вјере бране од зулума и да га заступају у свакој нужди и сили. И тако он по својој двострукој дужности успјешно сачува народ у стању вјере и слободе у којему га је примио, те без особитих политичких догађаја и промјена наслијеђену власт одржа у Црној Гори

Page 44: CG, Djuro Draskovic

Свеосвештени митрополит господин Герман[6] сав свој живот проведе у истоме звању и дужности спокојно, као његов предак, па се и он без значајних догађања у вјечност пресели, а на његово мјесто братија и народ изаберу

свеосвештеног митрополита господина Павела[7]. Он такође, као и његов предак, би и прође без посебних подухвата за општу народну корист, а њега наслиједи

свеосвештени митрополит Никодим[8], који такође проживи као и његови претходници, а кад умрије, наслиједи га

свеосвештени митрополит Мардарије[9]. Он се задржа на положају неко вријеме, и умрије као претходник му, а наслиједи га

свеосвештени митрополит Пахомије[10], али се ускоро престави из трулежности у бесплотност, а на његово мјесто ступи

свеосвештени митрополит господин Руфим[11]. Овај владика је православној побожности особиту службу учинио и тиме не мало Србство пробудио и поткријепио, јер је повратио у источно богословље (Православље - прев) Куче, Братоножиће и Дрекаловиће из римске вјере у коју су били премамљени од стране арбанашких попова, с којима се граниче и орођавају се, али сада паметније: по поуци и заклетви тога истога владике узимају данас од аих (Албанаца - прев ) жене, а њима своје не дају, те је узалудна мука прапоганима, више него пропагаторима Пошто овај владика умрије, наслиједи га

свеосвештени митрополит господин Руфим Други[12]. Постоји предање да је у вријеме овога митрополита некакав силни Сенђер-паша с војском ударио на Боку, дошао до Котора и опколио га са стране Праћишта (ово је страна изнад Котора у правцу Црне Горе) са својом чудноватом (по казивању) лубардом, и да је граду одатле много јада задао. Но, у Котору се бјеше намјерио неки Чевљанин, поп Драгојевић, који гледајући како латини гађају својим лубардама с града, али не погађају, замоли их да му допусте да он лубардом нациља. То му дозволише и Бог му даде срећу да првим хицем погоди онај турски топ на Праћишту посред отвора цијеви и заглави га тако да Турцима није више могао да служи. Предање каже да се због тога турска војска одатле подигла и без икаква успјеха пошла, као разбијена. Томе попу за тај подвиг принцип млетачки даде златну медаљу (колајну) и плату до краја живота. Иза Руфима Другога дошао је

свеосвештени митрополит господин Василије Први[13], који проживље тако што се у његово вријеме не деси ништа што би требало запамтити, а послије његовог упокојења наслиједи га

свеосвештени митрополит господин Висарион[14]. У његово вријеме дође с мора принцип млетачки да узима Нови (град у Боки Которској) од Турака, опколи га и заузе га, али без помоћи Црногораца Бог зна би ли успио да га заузме. Некакав Топал-паша пође са војском да одбрани Кастел-Нови, али га сусретну Црногорци изнад Новога (у Кобиљем долу) и разбију га тако да је једва остао жив с мањим дијелом своје војске. Због тога млетачки принцип

Page 45: CG, Djuro Draskovic

многима од Црногораца даде колајне и доживотне плате. Као што су раније свјетовни господари тако су и црквени водили мирољубиву политику и одржавали политички савез са млетачком републиком против Турака, али су сами доносили више користи Црној Гори него што их је у томе помагала Млетачка република Не марећи много за савез Млетака и Црногораца, Турци су често и неустрашиво ударали како на тада богату Републику, тако и на љуту и крајње сиромашну Црну Гору, премда су више гинули него што су добијали. Настојали су да Боку освоје силом а Црну Гору вјером, али нијесу успјели ни у једноме ни у другоме. Бока им се одбрани уз помоћ Црне Горе и млетачког принципа, а црногорска сироти&а им се одбрани милошћу божјом и својом мишицом. Све се ово јасније и чистије види из једног догађаја који се десио за вријеме овог владике мало послије горе описаног боја.

У оно вријеме је политичка мудрост Турака успјешно водила и одушевљавала њихову војну моћ и ратне подухвате. Никако нијесу мировали, а још мање су их порази заустављали. Чак су их раздраживали за нове бојеве и ратове. Тада Млетачка република склопи мир са Турцима и својега војног команданта Зана Грубичића, који је био упућен да са Црногорцима ратује против Турака, повуче у Млетачку. За Црну Гору нико ништа нити помену нити утврди, и то због слабости Млетачке и воље Турске, која је у тајности припремала нове и одлучније подухвате против Црне Горе и њене сиротиње. Ова се, међутим, није уклањала ни приклањала отоманској сили. У својој ратничкој гордости Турци не вјероваху да Црној Гори уопште ништа не могу, него опет дигоше војску на њу, ону исту с којом су скоро ратовали против Млетачке републике и Црне Горе. Сераскер пред војском био је Сулејман-паша Бегајлија из Скадра. Као вјешт Црној Гори, а у циљу олакшања свога успјеха, он је употребио црногорске потурице и друге лакомце, који га радосно сретоше и прихватише, и послије малог отпора на Вртијељци[15], гдје је погинуо славни Бајо Пивљанин са шест другова, изведу Сулејмана и сву његову војску на Цетиње. Ту он дигне у лагум Манастир и двор који је сазидао Иван Црнојевић, па се одатле врати у Скадар. Послије тога црногорског разарања, а ваљда видећи да се на тај начин Црногорци не могу ослабити, Латини смисле да учине крајње своје пакости - отрују владику Висариона, како би угодили Турцима и својему назови божанству (папи) и понизили Црногорце а себе уздигли. Али послије његове нагле и ненадне смрти, брже-боље се нађе да осујети њихове планове

свеосвештени Митрополит господин Сава Први[16]. Он такође у своје вријеме ништа више ни боље не учини, осим што успјешно сачува оно што је наслиједио, и тако све остави своме насљеднику, а то је био свеосвештени Митрополит господин Данило[17] (по народноме - владика Данило Његуш). За њега се има нешто више казати, ако га посматрамо као човјека, као духовно лице и као завичајца натпросјечног. Али и то се може рећи за њега, колико је могуће знати, само на основу усменог казивања, као и за његове претходнике, премда је и данас на његово мјесто потомак исте куће која је и Данила родила и двојицу испред њега. Али и он, као преци му, само се ту и тамо у причи наводи, па жалимо што нема писаних трагова о тим важним временима, или су се, ако их је било изгубили у толиким ратним разарањима, тако да до њега ништа писано није стигло.

Page 46: CG, Djuro Draskovic

Данило је рођен у Његушима (црногорско село испод Ловћена планине а изнад Котора) у братству Херачком или Хераковићима, који су се ту населили послије заузећа Херача (Херцеговине) од стране Турака. Они су тамо боравили под планином која се зове Његош. Не могавши трпјети турски јарам и подносити варварски бич, они побјегну у Црну Гору, и у велику се пустињу и шуму тада у једно пољице завуку и населе, и то насеље назову по имену своје планине - Његош, или Његош, и Његуш по данашњему Предање казује да су се од два рођена брата - Раича и Херака - сви данашњи Његуши намножили, тј. Раићевићи и Хераковићи. Као што је овај Данило, тако су и све остале црногорске владике били природни Црногорци, али из других племена и братстава а не из овога. Некима од њих су наведена мјеста рођења, за оне за које се зна, док за оне за које се поријекло не зна оно није наведено. Али никакве двоумице нема да су сви били рођени Црногорци, као што су и владика Данило и његови насљедници.

Овај владика Данило једино из побожности остави својевољно очеву кућу и дође на Цетиње у Манастир, те се постриже у монашки чин. Њему је најприје било име Нико (Никола), а послије Данило Не зна се када се родио, али се 11 јануара 1735 године упокојио у свом Подгору у Маинама. Он никако није хтио, чак је плакао, да га бирају за владику, али су га свенародном вољом Црногорци изабрали и поздравили га огњем из пушака. То се догодило 1697 године, а послије три године по општенародној вољи би послан у Мађарску, у Сечуј, гдје је тада боравио српски патријарх Арсеније III Чарнојевић, родом из Бајица (Црногорац), те га је рукоположио за архијереја, како и приложена диплома казује:

"Арсеније Чарнојевић Божјом милошћу, архиепископ пећки и патријарх свим Србима и Бугарима, Приморју, Далмацији, Травунији, Вретанијским острвима и осталима.

Неизречивим божанским даром избавитеља Спаса нашега Бога прими сва земља истинску и живоносну проповијед, а слушањем онога који је њу посијао, људи, налазећи се у тами незнања, видјеше велику свјетлост знања. Од заблуде избависмо се и царству небеском придружисмо се. Јер од првобитне Свјетлости због гордости човјек оступи и би изгнан из раја. Поново, нови човјек Христос, својим оваплоћењем, Адама на првобитну част уздиже и човјека обожи и свуда испуни тајним службама (мистагогијама) а међу људе положи љубав. Свете храмове испуни благодаћу и славом, и тајнама освети, и храну рајску свима понуди. Јер све старо прође и све постаде ново.

Тога ради и наша смјерност са Сабором све тачно разумјесмо и нађосмо законом Светих отаца и хрисовуљама даровницама правовјерних царева - које су митрополије и епископије под Светом великом црквом, Преосвештеном архиепископијом пећком и Патријаршијом управљајућом свим Србима и Бугарима, западним Приморјем и горњим Подунављем, и сјеверним странама.

Божанским старањем, тако, састависмо свечасни и свештени Сабор у богоспасаваном градићу који се зове Сечуј. На том сабору су били, прво, свеосвећени митрополит господин Саватије захумски, митрополит господин Јевтимије будимски, митрополит господин Стефан сремски, богољубни епископ

Page 47: CG, Djuro Draskovic

господин Јевтимије бачки, епископ господин Исаија јованопољски, епископ господин Спиридон вршачки, епископ господин Герасим зворнички и најпреподобнији архимандрит господин Јоаким Ђурђевац (из Ђурђевих Стубова); и од други страна не мало калуђера и властеле с осталим клиром и свештенством црквеним. И свечасни и богољубни Сабор сачинисмо и у Богом спасавану Епархију скендеријску - која је остала без пастира послије смрти покојног владике Саве - божанским судом и црквеном провјером изабрасмо најчаснијег јеромонаха свога Данила, пострижника цетињског; и призивањем Светога и Животворног Духа постависмо њега на богољубни степен архијерејски да прими више именовану Епархију звану Скендеријску у којој су ова мјеста: најприје Црна Гора и племе Грбаљ, Паштројевићи, Кртоле, Луштице, и град Бар, град Скадар и град Улцињ, и град Подогорица и Жабљак, и племе Зета и Кучи, Васојевићи, Братоножићи, Пипери и Бјелопавлићи са свим варошима, селима и парохијама. Богу да служи марљиво и стадо своје да чува са сваком пажњом. Да рукополаже свештенике, чтеце, подђаконе и ђаконе, и да поучава свештенике, као и игумане по манастирским правилима, а и духовним оцима да пружи науку за спасење душе; цркве Божје да освећује, које нијесу освећене, а све архијерејске дужности да испуњава по закону Божијем и по, правилу Светих апостола и по предању Светих отаца; да учи народ хришћански корисном спасењу душе, да спасе повјерене њему душе, да спасе повјерене њему душе колико је могуће све.

Па и ви, христољубиви саборе, свештеноиноци (јеромонаси) и свештеници, властело и сви хришћани - који се налазите у више реченој Епархији - послушајте њега и закону Божијем повинујте се и поштујте њега на мјесто лика самога Христа и у име наше смјерности јер к архијереју част на самога Христа прелази. И ако се ко нађе напрасан и непокоран овом нашем писму (грамати) тај ће бити проклет и одстрањен из Цркве Божије и од закона хришћанскога. И што буде хтио по закону да благослови - нека је благословљено; и што буде хтио разријешити - нека је разријешено; и што буде хтио по закону свезати - нека је свезано.

И написа се ова Синђелија на свако чување и утврђење. И даде се благољубивом епископу господину Данилу. У години од постанка свијета 7208, а од рођења Христовог 1700, мјесеца јуна.

Смјерни богомољац Арсеније Чарнојевић архиепископ пећки и патријарх српски"[**]

[**] Напомена: Свака запета је црвеним мастилом написана и у првом реду свако слово у свакој ријечи такође је црвено. Печат је потпуно округао, а три су му круга двоструко један другоме, како му је и на средини печата Вознесење насликано, а око њега написано - чита се исти потпис, а да ли има још нешто, не могу разазнати, мастило је готово изблиједело. Прво слово И у почетку дипломе особито је лијепо бојом насликано. Ијекавизирани превод проф. др Александра Младеновића у: "Прилозима о Његошу", Ваљево, 1996. стр. 125-127.

Овај владика Данило се презивао Петровић, премда му је оцу било име Стефан, и то је вјероватно по некој старини чинио Он је први почео размишљати како би се Турци истјерали из Црне Горе, и настојао је да то и дјелом учини чим се за то стекну услови и да Турцима одузме и отклони убјеђење даје Црна Гора њихова

Page 48: CG, Djuro Draskovic

за сва времена За то му даде повод и неки Демир-паша, којега су били послали из Цариграда с нешто војске да регрутује рају и одметнике у низам (послух) доведе цару Прошавши Албанију, Демир је дошао у Подгорицу, окупио Зету равну (подручну), јер је тајно у себи подозријевао њихов (Зећана) рајалук због њихове близине с Црном Гором, која се још никако није сасвим покорила турском цару, иако је још оне своје потурчењаке трпјела и допуштала неким извањским Турцима да се баве трговином на Ободској ријеци (Р Црнојевића - прев) Демир рече Зећанима да пред њега доведу својега владику са Цетиња, рекавши му да га зове везир и већил царев на важни разговор, те их је тако преварио. Зетски хришћани Срби пођу на Цетиње, позову Владику к везиру, али он није хтио никако да оде на тај позив да га Зећани не узеше на свој врат и душу, и тако Владика пође. Чим је видио Владику гдје иде сам к њему, прими га лажно лијепо док с њим не поразговара и увиди каквога је духа и срца, а очима је имао од њега шта да види, јер је био највиши и најприкладнији човјек, уз то и дрзак и неустрашив. Ове особине су, и без напрегнутог разговора, довољне биле да подигну јарост и пакост варвара противу себе, те одмах нареди да се Владика ухапси и стави у синџире и томруке (дрвена направа за окивање људи " прев.), па сјутрадан му упрти стржев колац (колац од црног дуба) на раме и поведе га пјешке до Спужа да изабере сам мјесто на којему ће га на колац набити Истог дана га врати у Подгорицу. И тако, прича се, неколико пута гаје водио тамо и овамо за неколико дана, а ноћу би га вјешао испод пазуха, те би му тако висио по сву ноћ у висини човјека, ваљда да га том муком и страхом принуди да се потурчи и да сву Црну Гору својим примјером принуди на турчење Али Данила Бог Спаситељ толико ојача да је био одлучио и да све муке издржи и да тако умре и варвару не учини вољу. Некакав зетски поп Божо Поповић (Љешкопољац), од свих због побожности поштован успијевао је да само сам тајно и уз подмићивање к Данилу улази, те му је понешто хране доносио и држао га на својим раменима док би што висећи појео и одморио руке и пазува од онога на шта је био објешен Сва се Зета ужаснула због таквог поступања с њеним Владиком, и одлучише да сви једногласно моле везире да им га поклони и за благо ослободи. Демир у почетку никако не хтједе да им изађе у сусрет, али они понављаху своју молбу, а Данило, истрајавајући у трпљењу, надвлада варварско безакоње, те им везир за њега шест стотина цекина затражи. Они му обећају да ће скупити тај новац, али га замолише да Владику више не меће на муке, па нека га макар у хапсу држи док донесу откуп, и везир им тој молби изађе у сусрет Тада Данило јави својој браћи да му пошаљу откуп. Они саставише триста цекина од свога имућа али им недостајаше још толико. Зато пођу на Топлу (манастир код Новога у Боки), гдје је митрополит херцеговачки господин Саватије још столовао, те им он позајми других триста цекина, које они понесу те га искупе и поврате кући, а Демир-паша одатле оде даље за својим послом Сада већ владика Данило, исте године, тајно наговори војводу цетињскога и остале поуздане Црногорце да његову ранију замисао спроведу у дјело. Тако они на сами Бадњи дан увече свуд по Црној Гори ударе на Турке, срећно их истријебе, неке посјекавши, друге прогнавши, а неке млађе покрстивши Ето тако се, и тада, сва Црна Гора са свијем очисти и ослободи од Турака, који су је били почели својим множењем превладавати За ово дјело постоји и народна пјесма, која је достојна да се и овдје дода, нека докраси повијест и да ко хоће види како дух природнога пјесмотворства то све одсликава на свој начин:

Page 49: CG, Djuro Draskovic

Сабор чини хапи-попе Јове[18] На сабор је Зету окупио, Па пошто је Зету окупио, Овако је попе бесједио: "О Зећани, јадна браћо драга! Шта хоћемо од живота свога? Не имамо цркве ни закона. Но погибе Лазар на Косово, А клетизи прискочише Турци, Развалише цркве и олтаре, Оградише све турске мунаре. Но ја велим, моја браћо драга: Окупимо ми мало пешкеша, Да идемо Скадру крвавоме, Да молимо пашу злочестога Да нам даде турску бујрунтију Да би мало цркве оградили Да би своју вјеру придржали." Све Зећани кабул учинише, И за пашу пешкеш приправише. Прво пошли Скадру бијеломе, Те пред пашом жалбу учинише. А пошто је паша разумио, Пешкеш прима, бујрунтију пише, Да би мало цркве оградили, Да законе своје придржају. Па отле се натраг повратише, Дозиваше камене мајсторе, Они мало цркве оградише. И камене платише мајсторе, На своје их доме отправише, Ма говори Хаџи-попе Јове: "О Зећани, моја браћо драга! Ево б'јелу оградисмо цркву, Што је фајде ђе је ограђена, Она није боља но пећина, Теке није освештена црква. Нег, да опет пешкеше купимо, да идемо Скадру на Бојану, У нашега паше опакога, Да бисмо га како умолили Е ја би ни хатар учинио, Е ја би ни како учинио, Е ја би ни како допуштио Да идемо малој Црној Гори, На Цетиње владици Данилу, А да бисмо њега умолили, Да би доша, да ни свешта цркву. Сви Зећани на то пристадоше, те за пашу пешкеш окупише,

Page 50: CG, Djuro Draskovic

Пак се диже Хаџи-попе Јове, С собом узе три-четири друга, Пође опет Скадру проклетоме. Ту пред пашу они излазаху, Пред њим плачу и моле се љуто. Пешкеш прима, бујрунтију пише, Бујрунтију тако направљаше, У њу добро поздравља владику: Чуј владико, црни калуђере! Ја ти паша тврду вјеру дајем, Дођ, владико, Зети земљи равној Да у Зету свешташ цркву малу. Ево ти је дајем на поклоне Зету равну и Брда остала, Да им чиниш црковне начине, Да им дају што се погодите. Отолен се натраг повратише И дођоше здраво на дворове, Зећанима право кажеваху, Па узеше танахну ђемију, Те иђаху Блатом широкијем, Док дођоше на Ријеку малу, А с ријеке на Цетиње равно, На Цетиње владици Данилу, Те му десну пољубили руку, На руке му бујрунтију дају. Кад је виђе владика Данило, Овако им бесједи Владика: "Попе Јове, јадовна ти мајка! Није вјера тврда у Омера,  Ма ћу поћи да нећу ни доћи, Ради вјере и закона свога Док ујутро зорица осване." Он је своје слуге дозивао, Овако је њима бесједио: "Хаз, рте ми добра коња мога! Е ћу ходит, пут Ријеке мале, А с Ријеке Зети земљи равној, Бог да знаде хоћу л'игда доћи." Слуге су му коња опремиле. Отале је пут Ријеке пош'о, А с Ријеке Зети земљи равној, У попа је конак учинио. Сјутрадан се Зета окупила, Зета равна и Брда остала И гиздава варош Подгорица, Свак да гледа владику својега. Владика им освештаје цркву, Ал' ев', побре, жалостиви гласи! Клети Турци уфатише њега,

Page 51: CG, Djuro Draskovic

Свезаше му руке наопако, Па га воде варош Подгорици. Ту му руке мало попуштају, У руке му стржев колац дају, На који га мисле ударити. То кад виђе Зета земља равна, Зета равна и Брда остала, - И гиздава варош Подгорица, Заплака се мало и велико, Пашу моле и куме га љуто: "Немој, пашо, за Бога једнога! Немој, пашо, изгубит' владику! Немој Зету земљу отровати, Е ти нигда ништа родит' неће, А сувише, изгубићеш вјеру. Но ходи га врзи на откупе, Узми блага колико ти драго". Пошто сеје псету досадило Ево га је врга' на откупе, Три хиљаде жутога дуката. Двије даје владика Данило, Ону трећу Зета земља равна. А кад виђе владика Даниле, Е га стави пашче на откупе, Он направи лист књиге бијеле, Па је шиље малој Гори Црној, Црногорцим', својој браћи драгој: "Откуп'те ме, не држите овђе, Продајите крсте и кандиле И путире од сухога злата, Све црковно дајте за ме благо, А да би ме само избавили Из невоље, из турског синџира" То кад чуше браћа Црногорци, Одмаха су благо саставили, Ш`њиме иду на Ријеку малу, Ту нађоше владику Данила, Састаше се туна са Турцима, Благо даше, владику примише, Вратише се здраво на Цетиње. Ту владика дивно дочекује у Манастир браћу Црногорце, Пак овако зборе Црногорци: "Благо нама, наше сунце јарко! Када ни те срећа изнијела, Како ћасмо живјети без тебе?" Те владика њима одговара: "Ками вије благо, Црногорци! Један вама, а девет су мене, Тек се клети умложише Турци.

Page 52: CG, Djuro Draskovic

Лаћајте се, не уздајте с' у ме Ако мене послушат нећете, Ја ви данас тврду вјеру дајем, Већ ме овдје видјети нећете". Сви му они тврду вјеру дају Да ће они послушат' владику "Но ни кажи, мили господару! Како бисмо сада учинили?" "Ја ћу вама казат', браћо драга' Ево су се умложили Турци,  А у нашој малој Гори Црној, Неколико бити неће доба, А луду ће вашу турчит' ђецу, Ђе гледате вашијем очима, Да им ништа помоћи нећете. Него јадна браћо Црногорци Међу собом вјеру уфатите За слободу крвцу пролијеват' За слободу и за вјеру нашу, Да с' бранимо од невјере турске Покољимо Црном Гором Турке Који су се међ' нас уселили На срамоту и на пријевару, Бранимо се, не издајимо се, И Бог ће ни помоћ акобогда. Ја не жалим де[19] ћу погинути Ради вјере и закона свога!" Црногорци вјеру њему дају, Вјеру дају и дају бјелегу, Бјелега је Мратињске покладе, Таде с Турцим' да заметну кавгу. Мало прође а покладе дошле, Не би кавге ни свађе никакве. То кад видје владика Данило, Побоја се да га преварише, Тере своју слугу дозиваше, Одасла га к војводи Батрићу: "Дођ', Батрићу, с браћом твојом драгом Е имамо нешто разговора!" Батрић зове Марка и Милоша, И Томаша и брата Ивана, Сви пет поше[20] к владици Данилу Лијепо их бане дочекива, Пак им бане поучења даје. "Што су наши стари учињели, И слободу како су чували, Док погибе Лазар у Косово! Но каж'те ми, о Мартиновићи- Камо ваше вјере и аман'ти? А које сте са мном оградили,

Page 53: CG, Djuro Draskovic

До покладах клетву учинили, До покладах заметнути кавгу Ев' покладе, не би другог гласа, Јао, леле, до жалосна гласа!" Таде скочи војвода Батрићу, Те му десну пољубио руку, А овако њему бесједио: "Чу ли мене, мио господаре! Ја се бојим и страх меје љуто Јере те ме издат' Црногорци, Ја бих давно заметнуо кавгу. Но пет брата што смо од Мартина Сви имамо нашу дјецу малу, А и наше старе родитеље, Мили су ни к'о цару цареви, Хоте ни их потурчит, занаго. Па те молим, драги господару, Нађ' им мјесто, па не жали наске". Владика им за то одговара: "Слушај мене, војевода Батро! Црногорци ако те издаду, Би те они де и моја глава". На то су се они раздвојили, Међу собом савјет учињели, Мало прође, Бадње вече дође, Стадоше се браћа на вечеру, Наложише блажене палице, Бадњакове пак и бадњачице, И уждише воштану свијећу, Пак се милу Богу помолише, Великоме Ристову Рождеству, Да им вазда буде у помоћи. Још доносе једну чашу вина, Напијају сви у славу Божу, И у славу Риста Спаситеља, Тад сједоше и повечераше. Пошто браћа слатко вечерала, Овако им војвода зборио "Сад на ноге, моја браћо драга! Прифатите свијетло оружје, Да идемо ђе смо углавили". Прифатише свијетло оружје, На Иногор, мало поље доше, На бијелу кулу Мустафића. Ту бијаху пет Тураках братах, Пет Алијћах, седам Мустафићах, Њих поклаше и тридесет ш њима, Па отоле браћа Мартинићи Здраво пошли на Јабуку село, Нешто Турак' и ту изгубили.

Page 54: CG, Djuro Draskovic

Ал' им вичу двоје дјеце турско, Они вичу да те с' покрстити, Не шћеше их браћа изгубити, Но их воде владици Данилу, Владика их оба покрстио. Још отоле с' браћа подигнула, На Дубовик село одлазила, И ту неке погубили Турке, И ту вика једно д'јете лудо Да се хоће покрстит', занаго, Тако су му живот опростили, Но и њега владици повели. Он га крсти ка' но и остале. То све било док огрија сунце, Тер освану Рождество Ристово, Пак се браћа назад повратила, И низ поље, низ Цетиње равно Шенлук чинећ и весеље драго Глас допаде владику Данила, Донесе га једно момче младо: "Муштулук ти, драги господаре! Погибоше иногорски Турци! А осталим ни стрва се не зна!" Кад је бане гласа разумио, Сам собом је бане бесједио "Мили Боже, на свему ти хвала! Баш весеља што жуђех одавна" У ријечи у којој се нађе, Он е своје слуге сазивао, Жежијаху краташне машкуле, Тер чињаху радост и весеље, А 'во иду пет Мартиновићах И ш њима је Бориловић Вуче, Крвавијех до раменах руках. Од весеља пак их срета бане, Ушетао у бијеле цркве, Те одстоји божу летурђију, Па изиде из бијеле цркве, Даје њима пива и јестива, Лијепо их бане дочекива, Још их љепше даром дариваше: Батру даје коња испод себе, А Ивану двије пушке мале, Даје Марку сабљу на појасу, И Томашу златну перјаницу, А Милошу танку талијанку- Брешку пушку ситнога џефера, Пак дарива Бориловић Вука, И њем' даје двије пушке мале- Самокресе по од четир' грла,

Page 55: CG, Djuro Draskovic

А међу њих мерџанли-ханџара, Нек' душмане све коље и пара, Нек' их бије да их нигђе није, Ка' му браћа, дружина уздана То све било кад се и чинило, Покојнијем' душевно спасење! А живијем здравје и поштење

Кад се тако с помоћи Божјом Црна Гора очисти од пексијанске вјере и ослободи опасности од ње, владика Данило предузе те огради опет цркву и манастир на Цетињу, што су их Турци недавно пред његов долазак били разорили и спалили. Почне и с Млечићима озбиљније да поступа, не дајући им ни да се појаве и да озлобљују Црну Гору. Али им се свуда пријатељски одазивао. Чувао се њихове тајне пакости и политике а цијенио њихово према њему јавно уважавање. Ријечју, био је добар и користан сусјед Републици, али сусјед независан од ње. Имајући своју правицу и Отаџбину, уздигао их је богомданошћу до потпуне слободе своје вјере, закона и правде. Он је исти збјежишту несрећника дао облик државице, а самобезнамјерном ратољупцу дао је име Патриота, Завичајца, и упознао их је међу собом, обновио им љубав и слогу и њихову везу духа утврдио је тако да се и до данас тако држе - сви заједно, сложно, без другога подложја и страха осим од својега добра или зла дјела.

У вријеме овога владике у Русији је живио и царовао сверусијски цар ПЕТАР ПРВИ и ВЕЛИКИ, који се, украшавајући и уређујући своју отаџбину, био овдје упустио и у рат с Портом отоманском Али будући да није имао довољно снаге, тражио је свуда по турској империји да придобије и пробуди хришћане, себи и свом народу једнокрвне, да му помогну диверзијама против заједничког непријатеља, а ови су се надали да ће и себе ослободити и подићи свој углед који им је варвар био преотео насиљем и ујармио их. При томе цару налазио се у служби тада као генерал и један Србин, по имену гроф Сава Владиславић, родом из Попова (у Херцеговини). Имао је част да буде љубимац тога великога мужа Тако он и објави својему цару и господару за Србе у Црној Гори - како независно живе у својим претврдим горама и вјечито ратују с Турцима, те да су под руководством свог православног владике. Добро би било да се и њима обрати, да им што напише и да их позове у рат против њиховог свагдашњег душманина, и да се он тврдо нада да ће они то радосно примити и пристати са свом силом и слогом својом. Цар Петар Велики, који је знао сваки случај и средство да употријеби у своју корист, препусти ономе истоме Владиславићу тај посао, припреми своју царску грамату, препоручи му да он то испуни, и да нађе по коме ће тај позив тајно послати у Црну Гору. Гроф Сава Владиславић још из куће из дјетињства бјеше упознат с тадашњим црногорским владиком Данилом Петровићем и томе се двојако обрадује, знајући колико ће то бити пријатно и угодно његовоме давнашњем пријатељу и храброј браћи Црногорцима. Брже - боље нађе своја два земљака Славеносрба - пуковника Михаила Милорадовића и капетана Ивана Лукачевића Подгоричанина (оба у служби Његовог величанства цара Петра), тајно им даде царску грамату и уз то неопходне инструкције, и одмах их пошаље кроз турску и војску и земљу у Црну Гору. Не може се исказати са коликом их радошћу дочекаше и владика Данило и сва Црна Гора, па истог момента прочиташе цареву грамату, а од весеља сви оборише ватре из пушака, па истога часа и смјеста ударе на Турке, затворе их и

Page 56: CG, Djuro Draskovic

опколе у оближњим градовима, и ускоро у присуству и уз помоћ наведених изасланика хтједоше их освојити, а Зету и Херачу припојити Црној Гори, себи и Русији учинити корист и прославити их - али исте године дође од цара Петра Друга, прежалосна порука даје он склопио мир с Портом на ријеци Пруту... те да се ни Црногорци не упуштају даље у велики и посебни рат, него да се повуку у своје крше, а да оба изасланика хитно дођу у Русију. Тако и би- чим два изасланика предадоше Црногорцима за трајно једну грамату, па једну пјесму о том рату и несрећи брзога и ненаданога примирја, а затим ону другу грамату царског изаслаништва:

"Божјом милошћу, МИ, ПЕТАР ПРВИ, цар и император сверосијски и проч. и проч., и проч.

Благородним, најпревасходнијим, најпоштованијим, преосвештеним Митрополитима, Кнежевима, Војводама, Сердарима, Харамбашама, Капетанима, Витезовима и свим добронамјерним Хришћанима православне вјере, грчке и римске, и другим, духовног и свјетовног чина људима Србије, Славоније, Македоније, Босне, Херцеговине и непосредно Црногорцима, Никшићанима, Бањанима, Пивљанима, Дробњацима, Гачанима, Требињцима, Хрватима и другима христољубивима који су се нашли под игом Тиранског Турског Султаната - шаљем радосне и веселе поздраве.

Нека је знано свима вашим благородним особама и свима народима који поштују распеће Христа Бога нашега, кроз које се сви надамо да ћемо ући у царство његово, добросрдачно се потрудивши за вјеру и цркву;

Како су Турци варвари, Христове цркве и православног народа гонитељи и завојевачи многих држава и земаља на неправду, и разоритељи многих цркава и манастира - незадовољни владавином грчке империје и многим другим потенетатима (владавина и земљама - прев.) неосвојеним али неправдом заузетим. Па обмањујући сироте и убоге, и обудовјеле, склањали су најприје под своју протекцију, а потом их као вуци овце растрзали и стадо хришћанско разарали, и толике хришћанске области у поданство неправедно подвели, тако и да данас њиховим мучењем и тиранством их разарају, а паганску мухамеданску вјеру насилно уводе. А сада видећи они нас и наше Царско Величанствено и хришћанском народу доброжелећи и уз помоћ Свемилостивога Бога у војним подухватима успјешне, подозријевају како смо ми намјерни да отмемо од њих неправедно заузете земље и да помажемо хришћане који се налазе под њиховим игом. Зато су се повезали са јеретиком краљем шведским (којега смо уз Божју помоћ оружјем поразили и његову војску на главу побили и од његове државе одузели немали дио а остали дио до праведног уништења и разарања довели. Одбранили смо не само наших блажених праотаца самодржаца земље и градове од неправедне шведске владавине, него смо заузели и три велике провинције с многим градовима око Балтичког мора, и тако Божјом милошћу оружје наше је прослављено што је, надамо се, вашим особама познато) и нашем царском величанству неправедно, а да им нијесмо дали никаквога повода - објавили рат, и изасланика нашег у Константинопољу, бацили у тамницу, намјеравајући да и остало стадо Христово приведу у своје поданство.

Page 57: CG, Djuro Draskovic

Тога ради, гледајући ми ове њихове неправде и прогоне Хришћана, призвавши Бога у помоћ - понудисмо се да скупимо не само нашу војску и снаге него и других владара, савезника наших, и имамо намјеру да овога прољећа предузмемо мјере. Да би не само могли противу непријатеља Бусурмана с војском да наступамо, него и јаким оружјем да уђемо у сред његових посједа, и притијешњене православне Хришћане, ако нам Бог допусти, да ослободимо од ига поганскога. на ову војну улажемо све наше способности и с најискуснијим јединицама наше војске против нашег непријатеља ћемо лично наступити. Зато је свим добрим, часним и витешким хришћанима потребно да својим срцима презру страх и тешкоће и за Цркву и православну вјеру не само да војују, него и посљедњу кап крви да пролију, што ће с наше стране по могућностима и бити учињено.

При томе, будући да смо се увјерили из многих историја да су се ваши древни краљеви и кнежеви и друга господа не само од језика словенског - не само поштовали, него и оружјем сами себе у цијелој Европи храбро прославили, чак све до тиранског неправедног загосподарења њима; ради тога у садашње, од Бога послано вријеме биће у духу подражавања ваших предака да своју славу обновите везујући се с нашим снагама и сложно се оружјем усмјерите на непријатеља - за вјеру и отаџбину, за част и славу вашу, за слободу вашу и ваших потомака. Они који од вас помогне ову праведну борбу за помоћ Хришћанима, добиће од Бога заслужену надокнаду, а од нас милост и награду, и биће одликован сваки од вас привилегијама нашим сагласно услугама и вашим жељама. Јер, ми себе друге славе не желимо осим да узмогнемо да тамошње Хришћанске народе од поганскога тиранства избавимо, да украсимо православне цркве и да узвисимо животворни крст. И тако, на крају, ако будемо заједнички по својим могућностима трудили се и за вјеру војевали, то ће се име Христово још више прославити а насљедници поганца Мухамеда биће прогнани у њихову стару отаџбину - у пијесак и степе арабљанске.

Ове, нашег Царског Величанства грамате вашим Благородним особама биће уручене нашим изасланицима.

Дано у Москви, 3. марта 1711. године."

Адресирано: Преосвештеном цетињском митрополиту господину Данилу, а друга адреса је. Благородном господину књазу Луки Петровићу - Црна Гора[21]

Сад ево она обећана црногорска народна пјесма:

Кад Русија с Турцим' ратоваше, Петар Први, император руски Оправио посланика свога Михаила Милорадовића (Од старине из Херцеговине) Да понесе Црној Гори књиге, Петровићу Данилу, владици, И главаром од Горице Црне. У књизи их мило поздрављаше И овако њима говораше:

Page 58: CG, Djuro Draskovic

"Ево има доба неколико Да војујем и да боја бијем С јеретиком од Швеције краљем За обрану краља пољачкога, Кога браних од краља швецкога, Ал' он мене учини невјеру, И приступи душманину своме, Пак ја јоште имам издајника, Као Срби Бранковића Вука, Издајника мога подложника, Проклетога Мазепу Ивана, Војеводу од Русије Мале. Ни то мени досадило није, Ни војнике моје утрудило, - Ми смо Шведе сретно рашћерали, Под Полтавом страшно поб'једили, Још Мазепа жива уфатили, И пољашког повратили краља, Да се каје што је учинио Него ми је Турчин заратио, И сву силу на ме обратио, Да освети краља од Швеције, Већ ми каже вјерна слуга моја, Вјерни Саво Владиславјевићу, Од Попова из Херцеговине, Да ви славни Црногорци вољни, С Турци мира нигда не имате, И да мене помоћи можете, Пак ев'шиљем посланика мога, Ја се уздам у Бога вишњега И у мишцу народа српскога, Особито храбра Црногорца, Да ће мени бити у помоћи, Да христјански народ избавимо И славенско племе прославимо, Да сломимо јарма агарјанска, Благовјерја уздигнемо храме, Омијемо нанешене сраме Од Турчина, сваком душманина, Ко не лиже прах његових стопах Ви сте с Рус'ма иједнога рода, Једне вјере, једнога језика, Већ сроднији бит' немамо куда, Кад к'о Руси јесте и јунаци Но скочите кано витезови, Покликните како соколови, Подигните окружне христјане, Све јунаке на старе налике, Пак на турску земљу навалите, Разарајте штогодер стигнете,

Page 59: CG, Djuro Draskovic

Освајајте што више можете, У Стамбола да се састанемо, У Стамбола оли у Једрену Наша војска већ је ударила, С Турцим' бије с', нигда не престаје Тај посланик на Цетиње дође, Владика га жељно дочекао, Црногорце на збор окупио, Ову њима ријеч говорио "Ево, браћо, књига од Русије, Ево књига, ево и посланик, Од славнога цара ришћанскога! Књига пише и посланик каже Да је Турчин цару заратио, Но сад, браћо, ако Бога знате, Сви будимо справни и готови Да ришћанском цару поможемо И да наше крви не жалимо, А за наше царство правовјерно И за нашу вјеру само славну!" Црногорци кад то разумјеше, Сви кликнуше, а јединогласно: Фала даје Богу великоме Те смо књиге ове видијели Од нашега цара славинскога, Славинскога, но и ришћанскога! Јер нијесмо нигда промишљали То да ћемо ми кад доживјети Да познамо цара православна Нако негђе да је у свијету, Ђе он за нас ни чути не може А кад чуо и за наске знаде, Ево наше сабље при појасу, Ево наше пушке у рукама, Сад и вазда справни и готови, Сви једанак срца веселога На ови час удрити Турцима, И што брже, то је нама драже, Што ли пређе, то је нама слађе!" Владика је ово саслушао, И владика и посланик сретњи, Цара књиге преписати даше, Пак преписе владика оправља Уза своје књиге на све стране, У сву Босну и Херцеговину, У сва брда и у Зету плодну, Да се с Црном Гором саједине. Иза тога призива главаре, А главари војску подигнули И на турску земљу ударили,

Page 60: CG, Djuro Draskovic

Опалише села и вароше Око б'јела Оногошта града, Око Спужа, око Подгорице И около града жабљачкога Затворише у градове Турке, А христјане себе присвојише. Да ти бјеше видијети, побре, Како с' она војска умложава! Како трче Брђани јунаци, Херцеговци и млади Зећани Под барјаке цара русинскога Да се здруже с војском црногорском, Не би река' драги побратиме, Да се иде с Турцим' боја бити, Но на игру, хладно вино пити И веселе пјесме запјевати Но весеље ово не трајало Нако само мјесец и пол данах, Него се је брзо обратило На србаљску жалост и несрећу, Јербо худи гласи допадоше Да се Петре с Турцим' умирио, Не по вољи него по невољи – Што га бјеху Турци опколили Близу Прута, студене ријеке, Тер му помоћ доћи не могаше, Ни остало што је војсци нужно. Ове гласе када разумјеше И владика и сви спасољупци, Уплака се мало и велико Свак жаљаше ришћанскога цара. Михаило пође у Русију, А остави у рат Црногорце. Како тадер, тако и досадер- Вино пију, с Турцима се бију, И браниће с' док једнога има Од свакога, толи од Турчина А својега двојног душманина Душманима вјере и слободе. Није сјенка слога црногорска, Нејма тога ко б' их ујармио, То л' их отле некуд призајмио.

Ево опет и оне друге условне грамате од посланика рускога, која је као привилегија дата тада Црногорцима за вазда:

"Ми Михаил Милорадовић, Божјом милошћу велики пуковник и каваљер Благочастивога цара Петра Алексијевича, првога императора и непобједивог Монарха све Велике и Мале, и Бијеле Русије, Самодршца и над многим државама владара и Овладатеља Другога Константина великога:

Page 61: CG, Djuro Draskovic

Дајем разујети свакоме Господару који би се споменуо части и вјерне службе јунаках и храбријех и вјернијех витезовах Црногорскијех који најприје почеше војевати за вјеру и закон за благочестивог Цара Петра и који најпрво нас примише и Царске књиге послушаше најпрви и у своју земљу Црну Гору позив на оружје учинише и многу муку и трудност поднијеше докле се око њих друга племена ујединише у друге земље. Зато ми видећи да на друго мјесто није толико вјерна и храбра народа који би могао учинити војску што би могла Господара и посланика Царева подржати до њих. Зато ми видећи њихову вјеру и храброст, који су држали свога Господара Ивана Чрнојевића и вјерно га служили, који бјеше Иван најпосљедњи Господин и Самодржац Зетски и који се најпосљедњи од све Српске Господе Цару Турскоме противио, како се находи у љетописе Царске. Зато видећи и такву њихову прву и садашњу вјерну службу, допуштавамо им сваку слободу да су својевласни, да немају над собом Господара осим Цара, а другу мању господу и официре да имају од својих племенах и од својега Отачаства а од друге земље и од другог племена - да нема никада међу њима ни Војводе ни Кнеза, ни Капетана, ни никаквога старијега осим Цара по Царскоме закону и суду, а по духовноме Митрополита, како смо их тако и нашли и тако им је било код Ива Чрнојевића. И духовни пастир и архијереји од њиховог племена и Отачаства, и Војводе и Кнезови, Капетани и сви официри да имају бити од њиховог Отачаства, а из друге стране никако. То им допустисмо са заклетвом, и допустисмо им да немају давати никакве дације ни хараче, ни десетка, ни на баштину ни на виноград, ни на ливаду ни на коња, ни на вола ни на другу стоку, ни на пчелу ни на никакву работу живу ни мртву него да су слободни од свашта, и да никаквога другога измећарства не чине, ни службе ни с коњима ни с воловима, ни с људима, осим с мачем и с пушком да су војници, Царевог другог измећарства да не чине никаквога, ни да имају давати зоб ни масло, ни сир ни месо, ни жито никоме на рачун данка осим што је коме од добре воље и части драго (тј. од образа или од своје добре воље). И сваки официр да има плату од Цара, Војвода војводску, а Кнез кнежевску, Капетан капетанску, и сваки официр има своју као у најбољега краља, и да имају ови први Бољари поштовање и бољарство коме од куће и од старине припада, и да су својевласни помеђу себе суд чинити за своје работе. А од племена Црногорскога који би трговину носио кроз ону земљу коју би Бог допустио Цару Петру владати - да нема ни један Црногорац царине давати и никаквога данка ни на коју трговину, ни на мало ни на велико, него им допуштамо да су од тога слободни. Сви им допуштамо да су од свашта својеласни осим двоје: једино црква која што има своје - или села, или њиве или винограде, или ливаде или планине, или бродове од рибе - свака своје да има како русоволи (хрисовуље - прев.) успишу, и то да је све под област Митрополита Цетињскога. У то мирски људи да се не мијешају без благослова Архијереја. И која се црква нађе пуста а отприје је била манастир, а будући да су Турци притисли баштине - допуштамо да се понови, и да своје има - и бродове и рибе, и баштине и све своје. И што би који Цар придао и то свака да има и да је слободна како је била за светопочивше Господе краљева, и како који пишу књиге, такви доходак да узме. И што смо више писали, да им двије ствари, не допуштамо, оне двије су поради духовне работе, а једна да нема ни један мирски човјек досађивати, нити да се има у суду мијешати, а друго им све допуштамо да су вољни и слободни у свакоме граду с мачем о појасу шетати и са свим оружјем да су вољни пред свакога Господара слободно изаћи, а они да су вазда готови са оружјем у руци за Цара војевати на своју крајину о своме харчу (трошку - прев.), осим што ће

Page 62: CG, Djuro Draskovic

им Цар давати прах и олово и коме узмањка мач и пушка, а то Цар да им да кад је рат, а кад је мир да не ишту ништа у Цара нити Цар од њих ништа да иште, ни који други Господар. А ако би у које вријеме Цар звао да се на другу крајину војује, силом их нема тјерати, осим ако би ко хтио од своје воље поћи Цару служити, а тада да му Цар даје Царску храну и сваки начин војнички. Тако се ово писмо учини да не буде никада гажено, него потврђено са заклетвом. Писа се на збору Црногорском на Цетињу 16. априла 1712. године."

На полеђини је написано:

(м.п.)

"Благочастивог Цара Петра велики пуковник и каваљер,

Михаил Милорадовић."Давши то писмо своје Црној Гори, Милорадовић пође у Русију ка својему цару, а остави Црногорце не само у рату са Турцима, него и у великој жалости што је тако неочекивана несрећа великог цара Петра намјеру осујетила. Осим тога Црну Гору задеси још више зло, него што може бити, а то је султанов гњев, који толико ускипи да се без освете није хтио умирити због толике дрскости једне шаке горштака, који су се, без ичега осим голога јунаштва, били подигли на самосилнога отоманскога цара, да га на бојном пољу добију и да му земље и градове отимају, и то у вријеме и згоду када је он сву њихову узданицу и помоћника благочастивог цара Петра надиграо и умирио. Тако султан, да би се осветио Црногорцима, пошаље свога Сераскјер-пашу са доста војске, 1712. године, да му вољу испуни и разори Црну Гору. Али му се деси наопако, како се тада није надао. О томе догађају постоји и народна пјесма, коју овдје прилажем, ради разоноде и пријатне забаве читалаца:

Књигу пише царев серашћере, Серашћере цар, Отмановића Са сред Зете, са сред земље равне, Из ордије силне и велике, Пак је шаље на Цетиње поље, А на руке владике Данила: "Пошљи мене малога харача! А уз харач три добра јунака, Једно с Чева Поповића Драшка, С Велестова Мрваља Вукоту И сокола Мандушића Вука. Е царево перо изговара. Ако мене харач послат, нећеш, Сву ћу Црну Гору изгорети Од Мораче до мора сланога, А тебе ћу жива уфатити, На муке ти живот извадити." Кад владици таква књига дође, И кад виђе што му књига каже, Грозне су га сузе пропануле, Пак је млого књигах написао[22]

Page 63: CG, Djuro Draskovic

По свој малој ломној Гори Црној. Окупио земаљске главаре, Међу њима књигу проучио Да сви чују што им царе пише. Свакога се збора зађедоше, Неко вели: "Да му харач дамо!" Неко вели. "Да му ками дамо!" Рече соко Мићуновић Вуко[23]" Дајте харач, браћо Црногорци, Ја не дајем Драшка ни Вукоту, Ни сокола Вука Мандушића, Нако с мојом од рамена главом!" Проговори владика Даниле: "А да је ли добра Црногорца Ко ће поћи да уходи Турке?" Проговори Мићуновић Вуче: "Знам, владико, и два Црногорца! Ђурашковић Јанка и Богдана." Па их пита владика Даниле: "Оли поћи Јанко и Богдане?" "Поћи ћемо, владика Даниле, Него дај ни друга и трећега Големога Раслапчевић Вука, Турску земљу јесте проходио, Знаде турски, знаде арбанашки." Даде њима Раслапчева Вука. Отидоше три добра јунака. А узеше до три џевердара, отидоше низ поље Цетиње, Низ границу Ријечком нахијом, Уљегоше Нахији љешанској, А ка[24] доше у Доње Кокоте,[25] Ту их био данак оставио, А тавна их ноћца прифатила. Ту по мало хљеба заложише, Па одоше низ Горње Кокоте, На Ситницу воду[26] прегазише, И Морачу[27] брзо препловише, Уљегоше Зети земљи равној, А кад паши у таборе доше,[28] Колико је драге ноћи било, Сву но иду паши проз тамборе, Пита турски Раслапчевић Вуко: "Колико је војске Сехратлине?" Ко знаваше, казат' не 'оћаше, А ко' ћаше, за војску не знаше, Докле дођу цару до чауша, Опет пита Раслапчевић Вуко: "Кол'ко имаш, Сехратлија, војске?" Казује му цареви чауше:

Page 64: CG, Djuro Draskovic

"Имам доста Сехратлија војске! Сто хиљадах и седам стотинах, А сувише Зета земља равна И сва Брда до Никшића града, Поселице нахије Љешанске, И то ће све ломној Гори Црној." Кажеваше Раслапчевић Вуко, Кажеваше Нику и Богдану Кол'ко има војске Сехратлија: "Но хајдете на Цетиње поље, Ак' нађете на скуп Црногорце Покажите њима и владици, Покажите све како сте чули, Па на троје дијелите војску, Чекајте ме на воду Лахињу Е ћу остат у тамборе Турком Да ја будем војсци калаузе Да доведем прео Сињца Турке Прео Сиња и преко Крњицах[29], Крајем Врања ка' ће испод Хрида[30], А ви глајте, ту их дочекајте, И за мене бриге не имајте, Бог ће дати да се замијеним." Они пошли, Црногорце нашли. Колико им тврдо мило било, Опалише до два џевердара, Одонуда попе Жутковићу, Са соколом Мићуновић Вуком, По једним се огрнули ћурком,... Да их љетње не упече сунце, Те сретоше два Ђурашковића, За б'јеле се руке дохватише, Па их Вуче и за војску пита, Кажује му Ђурашковић Јанко: "Млого има Сехратлија војске, Сто хиљадах и седам стотинах, И сувише Зета земља равна, -И сва брда до бијела Нијша, Поселице нахије Љешанске, Е, то све ће ломној Гори Црној. И тако ми Бога, побратиме, Да бисмо се соли прометнули, Не бисмо им ручак осолили." Говори му Мићуновић Вуко: "Немој тако у владике казат'." Када они у владике доше, Владици су приступили дивно, Љубе њему руку и кољено, Па их пита за војску владика, Кажује му Ђурашковић Вуко:

Page 65: CG, Djuro Draskovic

"Млого има Сехратлија војске, Да бисмо се соли прометнули, Не бисмо им ручак осолили, Него се је војска побољела, Побољела од далека пута, 'Роми коњи а јунаци бојни, Да ми имат стотину јунаках Ка' сокола Мићуновић Вука, -На сред бих му Зете ударио, На сред Зете и посред ордије, Наш мејдан би акобогда био!" Питаше га Владика Данило: "А забога, два Ђурашковића! Како ви је Раслапчевић Вуко?" Њему зборе два Ђурашковића: "Он је оста' паши у тамбора Па доведе преко Сињца Турке, Но, владико, купи Црногорце, И на троје да их дијелимо!" Војску ди'ли владика Даниле, Даде једну Мићуновић Вуку И посла га у Врању планину, Другу даде Ђурашковић Јанку, Посла њега на воду Влахињу. А пред трећом сам владика пође, Примаче се њима обојици. Ал' се сила турска подигнула, А пред њима Вуче калаузе, Па кад Вуче испод Врања дође, Он запоја што му грло даје: "О соколе, који си у Врања! Не ударај војски најпрвојзи, Е ћеш удрит' на живоме огњу, И не удри ни најзадњој војсци, Е су у њу крвави Спужани И остала Брда сваколика." Оно зачу Ага Зечевића, Хоћаше му добру посјећ' главу, Но Вуче се посјећ' не даваше Но срдито Аги говораше: "Мак' се, Туре, да те Бог убије! Овак аје пјесма наведена, А мени је драго запјевати." А кад војски на сриједу било, Ударио Мићуновић Вуко, А покличе владику Данила, Удари им владика Данило, И покличе Ђурашковић Јанка, Удари им и Ђурашков Јанко. Ну да ти се нагледати, побре

Page 66: CG, Djuro Draskovic

Како србске сабље сијеваху! Још срете их дрвље и камење, Не утече од њих ни имена. То се мјесто Царев лаз назвало И по данас вазда ће се звати. Па тко воли, нек' се Богу моли Да подржи младе Црногорце, Све витезе и јуначке борце, Амин, Боже, вазда их помагај!

Свако жестоко и неочекивано разбијање војске турскога султана не само да га не заустави него још више распали његову јарост за осветом, те 1714. године упути, чим му допустише други послови и ратови, и спреми својега најславнијега везира Ћуприлића са 120 000 војника јањичара, и уз то што је узгредно у Уремилији и Босни и Херцеговини прикупио. И тако дође он у Црну Гору, гдје му се нико не могне успротивити и одржати, учини све што је жудио, похара и попали све (и Манастир опет на Цетињу који је тек био обновио владика Данило), поведе и робља много, те је и сву Катунску нахију потпуно и сасвим био разорио. И сам владика Данило једва је у једној пећини изнад Паштровића жив остао, одакле је и брату своме кнезу његушкоме Раду Петровићу једну књигу (писмо - прев.) тада написао, из које се види његов дрзновити дух и витештво које још ни у тим условима није било клонуло, кад му слободу даје говорећи: "Ја сам Москов, Москов, Москов!". Но ми је жао што то писмо не могу наћи да га саопштим овдје са осталим стварима. Одатле исти Ћуприлић пријеђе у Арбанију, и пође у Морију, те њу завојује од Млечића, који су је дотле држали, и тако се узгред освети и њима као и Црној Гори. А владика Данило се стаде домишљати како ће опет Манастир цетињски уздићи и обновити и Црногорце опет око себе окупити Тако сљедеће, 1715. године сам оде у Русију и једним писменим захтјевом великоме цару Петру, као хришћанском покровитељу, измоли понешто, узашта му цар опет даде грамату за све Црногорце и другу посебну диплому за сталну помоћ Манастиру цетињскоме, док је Русије Овдје и прилажем, прво ону прву, а затим ону Другу, обје с оригинала преписане:

Ово је она прва грамата:

"Божјом милошћу, МИ ПЕТАР ПРВИ, Цар и Самодржац Сверосијски и проч, и проч. и проч. Преосвештеним Митрополитима најпревасходнијим, најпоштованијим господи Губернаторима, Капетанима, Кнежевима и Војводама и свим Хришћанима православно-грчког а такође и Римског Исповиједања духовног и Мирског чина у Србији, Македонији, Црногорцима и Приморцима, Херцеговцима, Никшићанима, Бањанима, Пивљанима, Дробњацима, Гачанима, Требињцима, Кучима, Бјелопавлићима, Пиперима, Васојевићима, Братоножићима, Климентима, Граховљанима, Рудињанима, Поповљанима, Зупцима - НАШЕГ ЦАРСКОГ ВЕЛИЧАНСТВА благослов.

Како је нама, Великоме Господару, нашему Царском Величанству познато, да у прошлој, 1711. години, када противу нас Турски Султан, без икаквога од нас повода војну поче, ви по Нашој жељи и писменој инструкцији преко Пуковника

Page 67: CG, Djuro Draskovic

нашега Михаила Милорадовића и Капетана Ивана Лукачевића од Подгорице, која је од њих уручена Преосвештеноме Данилу Шћепчевићу[31] Његошу, својом ревношћу и вашом Хришћанском, и због јединовјерја и јединојазичја с нама, а подражавајући стару славу предака Ваших Словенскога и јединоплеменога с вама народа, наоружавши се, свенародно показасте војничка против тога заједничкога Хришћанству непријатеља и храбра и славна дејства; ради чега је потом када турски султан с нама мир обнови, послао противу ваше провинције Турску војску, која је много од ваших људи посјекла и мучењем убила, неке пак по затворима размјестила, Манастире и цркве изгорела и црковне утвари и ваша добра разграбила. О томе смо ми обавијештени како од страних извјештаја тако и од Ваших извјеститеља пристиглих у наш Двор, и по Хришћанској дужности изражавамо за то саучешће наше. Наредили смо свим нашим Божјим црквама у Царству и манастирима за оне који су пострадали за вјеру Христову и који се вјенчаше мученичким вијенцем да се саборно Богу моле и помене чине. Вама пак који сте остали у животу ратницима - МИ ВЕЛИКИ ГОСПОДАР, НАШЕ ЦАРСКО ВЕЛИЧАНСТВО, извољели смо кроз ову Нашу грамату свемилостиво похвалити ваше ревносно учешће у Хришћанском и Јединовјерном рату с нама, Великом господару, и према цијелој Нашој Империји помоћ одлучили смо Вам захвалити, упркос садашњем дуготрајном рату с јеретиком Шведским Краљем, у којему смо принуђени да употријебимо много расхода и који хоћемо што прије да завршимо. не можемо према Вашем достојанству и заслугама Вашим наградити Вас, па Вам као знак наше милости према вама, преко преосвештеног Данила Његоша Шћепчевића, Митрополита Скендеријскога и Приморскога, Вашег чиноначелника - шаљемо стошездесет златника лично НАШИХ и пет хиљада рубаља. А касније, када успјешно стекнемо мир и ослободимо се од великих војних издатака, нећемо заборавити Вашу вјерну службу Нашој Царској милости и наградићемо Вас. Због тога и Вама савјетујемо мир, а ако би они на Нас и на Нашу Државу рат подигли (што у садашње вријеме не очекујемо), од Вас желимо да, по Јединовјерју и Јединојезичју, оружју НАШЕМУ помогнете. И обећавамо ВАМ сваку Нашу Царску помоћ и награду, која се према Вама никада прекидати неће. Нашу помоћ Вама учинићемо преко Преосвештенога Митрополита Скендеријског Данила, који борави на Нашем двору.

Дато у нашем царствујућем граду Санктпетербургу, љета од рођења Христова 1715, а од НАШЕГА владања тридесет и четвртога."

Оригинал је потписан овако: "Државни Канцелар Гроф Гаврило Головкин."

(М.П.)

А ово је она друга грамата која је намијењена Цетињском манастиру:

"Божјом милошћу, МИ ПЕТАР ПРВИ, Цар и Самодржац Сверосијски, и проч., и проч., и проч.

Објављујемо свима којима надлежи знати: Како је ове, 1715. године дошао к нама, Великом Господару, Преосвештени Митрополит Скендерије, Приморја и Црне Горе Данило и саопштио нам да је у вријеме последње међу НАМА и Султаном Турским војне народ Црногорски и Приморски (учествовао) по

Page 68: CG, Djuro Draskovic

јединовјерју с нама и једнакости у Хришћанском Православном грчкога исповиједања закону. По ревности Хришћанској дигли су се против тадашњих Наших непријатеља Турака оружјем и дигли се на рат против њих и путем диверзија нам помагали. Због тога је потом, када је Султан Турски с нама мир успоставио послао у провинцију (Црногораца и Примораца) неколико турских војски, те су многе од њих поубијали а неке по затворима смјестили, манастире и цркве попалили и све црквене утвари и другу имовину опљачкали и тако све разорили и опустошили, због чега се многи људи из народа од тога прежестокога разарања крију по горама и у другим земљама, а сада се повратили и нијесу у могућности да спаљене манастире и цркве обнове и израде. Због тога нас је молио преосвештени Данило Митрополит да бисмо, имајући у виду то да су од стране Турскога Султана разорени, ради обнављања разорених манастира и цркава и црквених ствари наредили да им се дају архијерејске и свештеничке одежде и књиге. А такође да се помогне и осиромашеном народу хришћанскоме.

И Ми, Велики Господар, сазнавши сигурно да је такво разарање благочестиве наше вјере манастира и светих цркава - њима и народу Црногорскоме од заједничких гонитеља хришћана Турака, учињено, ради једне вјере њихове са нама, а такође и зато што су све вријеме с нама своје оружје подизали за благочестиву вјеру противу непријатеља Христова имена, а сматрајући молбу Преосвештеног Митрополита Данила оправданом, у односу посебно на њихову вјерну службу НАШОЈ Империји и за Хришћанску ревност - наредили смо сада да се из Наше благајне дају црквене сасуде, архиепископима и свештеницима одежде и црквама књиге потребне за свету службу. Такође смо Ми, Велики Господар, саизвољели дозволити да из Митрополије Скендеријске и Приморја, из Манастира Рождества Пресвете Богородице цетињскога који се у Црној Гори налази, шиљани убудуће долазе у Државу Нашу, и то у Москву и овдје у Наш Двор у Санктпетербургу сваке треће године по милостињу, а да долазе по два или три монаха и по два или три човјека од грађана по којима ћемо слати Манастиру за одређену годину по пет стотина рубаља годишње. Пришавшим монасима и грађанима давати исхрану и пиће а при одласку помоћ и превоз попут других њима сличних долазећих и других благочестивих манастира који се налазе под игом Агарјанским. А када из тог манастира по милости њу монаси у НАШУ државу, у одрежену годину и одређеног датума дођу - Наши Фелдмаршали, Генерали, виши и нижи официри, а у градовима Губернатори, Команданти и сви који ма гдје имају команду - да их пропуштају у Москву и до Наше резиденције у Санктпетербургу, без задржавања и заустављања, и да им дају потребан број превозника и гдје треба спроводника, да им буду на сваку помоћ. А преосвештени Митрополит Данило, и митрополити послије њега, јеромонаси и монаси, за нашу помоћ и пажњу према њиховом манастиру и према народу Црногорскоме - нека се моле у Тројици слављеноме Богу, за Наше и цијелог НАШЕГА Царскога дома здравље, за добро НАШИХ Држава и побједу над НАШИМ непријатељима, а НАШЕ Царско Величанство им и убудуће никада неће ускраћивати помоћ. А као увјерење за то дајемо НАШУ, Царског Величанства, грамату, и НАШИМ Државним печатом наредили смо потврдити је.

У нашем царствујућем граду Санктпетербургу године од рођења Христа Спаситеља Нашега 1715, јула 9, 34. године од Нашег управљања Државом."

Page 69: CG, Djuro Draskovic

На оригиналу је потпис: "Државни Канцелар Гроф Гаврило Головкин."

(М. П.)

Због одузете јој Мореје Млетачка Република се не могаше утјешити, нити је прегорети. Него се за то прегне осветити варвару и своју штету коликогод надокнадити другим парчетом земље у својој близини, коју се уздаше одржавати и бранити. То је био град Бар (Антивари) и његова околина. На њега пошаље свога генерала Алвиза Муценига са нешто своје војске, те позове и Црну Гору у помоћ, коју му даде владика Данило. Опколише Бар чврсто и умало што га не освојише када из Млетака дође од истога дужда књига да је Република склопила мир с Портом, и да се све остави онако камо је и чије је што било. Тако се и поступи. Алвизо пође са својом војском да ужива у миру, а за Црну Гору ни ријечи у трактату (уговору - прев.) не остане. И с те сусједске стране заборављена, Црна Гора оста као изазивач рата противу силне Порте. Те исте, 1717 год. Турци из Херцеговине ударе на Трњине, погранично црногорско село, као вуци на овце, али у томе не успију, већ буду разбијени, и то добро, како о томе говори и пјесма. На исто мјесто Турци су ударали и други пут (годину по Ћуприлићу) али су и тада као и раније изгинули:

Захвали се Ченгић Синан бего Пред господом од Херцеговине "Ах да би ме була не родила, Но Влахиња која Влахе рађа, Ако војску сакупити нећу Да похарам село на Трњине, На Трњине на крај Горе Црне, Јер ми у њем чудан шићар кажу, Б' јеле овце, коње и волове, Што су они клети Трњинари Све из наше земље уграбили Опалићу кулу Роганову, На коју се турске главе суше, И у коју турско робље воде, Те их нама дају на откупе Заробићу љубу Роганову, Младу љубу, скоро доведену, Јер ми кажу који је познају Да је љевша од виле бијеле." Но му стари вели Катлан - ага Од Мостара, града бијелога: "Прођ' се тога, Ченгић Синан бего Није ласно робит' Црногорце, Ни палити села црногорска Да се она крвљу не облију. Знаш ли, бего, што је скоро било Кад уприше наши Херцеговци На бијелу кулу Роганову- Нити они роба заробише, Ни бијелу кулу опалише,

Page 70: CG, Djuro Draskovic

Но скочише млади Црногорци, Разагнаше Турке на буљуке, Тридес и шест живих уфатише, Све беговах, агах и спахијах, А сувише осталих Тураках. Не шћеше их пустит' на откупе За млетачке од злата дукате, Већ за Турску бруку и срамоту Заискаше мачванске вепрове. Што искаше, то им Турци даше, За крмчеве Турке мијењаше, Спомени се, Ченгић Синан бего Што се пређе могао догодити То с' и опет догодити може, Но прођи се тога војевања Да те љута змија не удари." На то Бего не обраћа главе, Јер га носи жеља превелика На лијепу Роганову љубу, Да је узме за љубовцу вјерну. Пак искупи седам хиљад' војске, На Трњине село ударио, Ал' се бране тридест Трњинарах Који но се дома намјерише Жестокијем огњем из пушаках, А кликују браћу Црногорце Из бијеле куле Роганове, Ни приступит до куле не даду. То зачуше Чевљани, јунаци, И остали млади Крајичници, Велестовци, Цуце и Бјелице, На јуначке ноге поскочише И шарене пушке прифатише, Пут Трњинах брзо потекоше. Кличе добар јунак из дружине: "Стан', постани турски буљубаша! Јер да имаш крила соколова, Не би тебе данас однијела!" Кад виђеше Турци Црногорце, Побјегоше главом без обзира, Но им лоша срећа прискочила, Што их поточ скоро пристигнула, Ћераше их гором и планином До Прентина дола крвавога, Деведесет главах осјекоше, А остале даље поћераше И на тврди кланац наћераше, Сто и тридесет и два уфатише, Међу њима агах и беговах Седамдесет и четири друга.

Page 71: CG, Djuro Draskovic

Све остале туђер изгубише, А господу живе поведоше На сред Кчева на гумно камено. Хоћаху их пустит' на откупе, Но их женска глава укорила, Вјерна љуба кнеза Моисија, Баш од Кчева, мјеста крајичнога. Она рече Којичићу Вуку Што држаше Ченгић Синан-бега Свезанијех руках наопако: "Ој ђевере, Којичићу Вуко! Ви хоћасте браћу откупити У клетога Ћуприлић везира, Но их не шће дати на откупе. Спомени се, Вуко, удовицах, Удовицах, црних кукавицах, Ономлани што су остануле, Кукајући и сузе ронећи, Без мужевах и без бранитељах. Није ли ви зазор и срамота Да ви браћу своју не светите, Но пуштате Турке на откупе?" У јунаку пуче срце Вуку, Сабљом махну Којичићу Вуко, И одсјече Синан бегу главу. Сву господу тако погубише. Тад стадоше мијењати Турке За јунаке, младе Црногорце Који бјеху скоро погинули Од велике војске Ћуприлића. Ту пребише, драги побратиме! Два Ченгића за попа Милића, Љубовића за Ђукановића, А Мекића за Томановића, Јагличића за Мићуновића, Два Звиздића за два Балетића, А Диздара од Клубока Зука За сокола Мандушића Вука, А остале бројити не могу, Јер би пјесма одвећ дуга била.

Ускоро послије ових догађаја владику Данила заболе ноге, те се смјести у свој манастир Маине, а свог синовца Саву Петровића постави на своје мјесто за архијереја, и њега је патријарх српски господин Мојсеј Чурла рукоположио и произвео кад је долазио у Црну Гору. Тако је још неко вријеме владика Данило поживео с болешћу се борећи, па се поменуте године преставио, и био сахрањен уз Цркву Ваведења Богоматере. А пошто ту другу велику цркву саграде, да му пренесу у њу мошти и ту остане завазда.

ЛИК ВЛАДИКЕ ДАНИЛА

Page 72: CG, Djuro Draskovic

Био је тврде и истините ријечи: што би и како рекао, тако би и учинио А клети, псовати и ружне ријечи употребљавати није ни другима трпио, а камоли да је сам имао такав обичај. Народ га је изузетно волио, а да је своме отачаству само једнога душманина имао - Азијата много би срећнији био у својим подухватима на корист Србства. Но вазда му највиша хвала што је успио да дух турски из Црне Горе протјера и очисти једном заувјек, као и сјенку турковања, па и саму помисао туђег владања над својима.

Свеосвештени митрополит господин Сава Петровић, пошто се завладичио, ишао је у Русију ради тражења помоћи У то је вријеме на престолу била императорица ЈЕЛИСАВЕТА ПЕТРОВНА, која га је благонаклоно примила и царски сваким црквеним потрепштинама обдарила. Томе је придодала и она једну грамату црногорскоме народу, којом изјављује своју благонаклоност и признање за заслуге њеном бесмртног сјећања родитељу учињене. А ево и копија те грамате:

"Божјом милошћу, МИ ЈЕЛИСАВЕТА ПРВА, Императорица и Самодржица Сверосијска, и проч., и проч, и проч.:

Благородној и поштованој господи Српских земаља у Македонији, Скендерији, Црној Гори и Приморју, Црногорскога Народа Губернаторима, Војводама, Кнежевима и Капетанима, а такође и другим духовним и световним Главарима - НАША ИМПЕРАТОРСКА благонаклоност!

Однедавно пристигли овамо из Црне Горе Преосвештени Сава, митрополит Скендеријски, Приморски и Црногорски, настављајући раније указану Црногорског народа НАШЕМУ најљубазнијему родитељу, блаженоме и вјечнодостојноме сјећања Господару Императору ПЕТРУ Великоме вјерну и усрдну службу, указујући на своје и ваше опште нужне потребе - молио је да бисмо Ми, Велика Господарица, Наше Императорско Величанство, пазили на ваше потребе и на обнављање за славословље Божјих светих цркава и Манастира и да се награде новчаном сумом, а за свештенослужење Архијерејским облачењем и одеждама и црквеним сасудама и књигама. Ми, Велика Господарица, Наше Императорско Величанство, ту молбу смо благонаклоно примили и саизволили, и по Нашој Императорској најмилостивијој благонаклоности он што је добијано за раније указану усрдност према Његовом Императорском Величанству, блаженом и високославном достојном сјећања НАШЕМУ Господару Родитељу од стране Црногорског народа, и слато из НАШЕ благајне, вишепоменутом Преосвештеном Митрополиту Сави дајемо за вас награду, и за обнављање светих Цркава и манастира - у износу од три хиљаде рубаља. Истом митрополиту предата је одређеном измољеном граматом родитеља НАШЕГА 1715. год. дана рожденственском Цетињском у Црној Гори Манастиру милостиња за све прошле године до 1743, и то три хиљаде и пет стотина рубаља. Уз то смо по Митрополиту у Црну Гору послали архијерејско облачење као и одежде за свештенике и ђаконе, а такође и црквене сасуде сребрне, и довољан број књига, чему се прилаже регистар. А самом Митрополиту учињене овамошње путне трошкове и издржавање и њега и његових пратиоца и за повратак дато је хиљаду рубаља. Тако је Митрополит са овом граматом НАШЕГА Императорскога Величанства и с поменутом помоћи упућен у Црну Гору као и

Page 73: CG, Djuro Draskovic

раније. Надамо се, МИ, ВЕЛИКА Господарица, да ћете све то примити са захвалношћу, а НАША Императорска помоћ Вама биће обезбјеђивана и убудуће.

Дато у Москви 10. маја 1744. године. По најмилостивијем Указу Њеног Величанства Државни Вицеканцелар Гроф Алексеј Бестужев Рјумин."

(М.П.)

А на коверти пише:

"Благородној и поштованој господи Српских земаља у Македонији, Скендерији, Црној Гори и Приморју, Црногорскога народа Губернаторима, Војводама, Кнежевима и Капетанима, као и другим духовним и свјетовним главарима."

Послије овог путовања у Русију он је (Сава - прев.) све вријеме свога живота провео у миру у Стањевићима. А да народни послови не би остали запостављени, он је својега другобратучеда Василија за то у народном интересу изабрао. Али пошто му га затражи патријарх српски Анастасије у Пећ, да му га пошаље како би послужио престолу народног духовенства српског, овај му га пошаље и Василије остане на служби неко вријеме код патријарха. Али како га је црногорски и брдски народ волио, желио је да га има у Црној Гори. Зато преко кучкога војводе, тада познатога Илије Дрекаловића, пишу патријарху да им га (Василија - прев.) врати кући, али не другачије него као архијереја. То им патријарх и учини, о чему се овдје прилаже копија његове дипломе:

"Анастасије, Божјом Милошћу Православни Архиепископ Пећки и све Србије, Бугарске, Далмације, Босне, Подунавља и цијелога Илирика Патријарх.

Смјерност наша с овом Нашом садашњом потврђеном отвореном синодалном граматом, свакоме ко хоће да се обавијест, са сваком вјеродостојношћу, јасно предочава: По милости Бога у Тројици Светој слављенога, по правилима светих Прехвалних Апостола, и светих Богоносних отаца, судом и провјером и сваким избором од стране налазећих се Митрополита ниже именованих, који подлежу Славеносрпском најсветијем Престолу Пећком, а ради неугодног приговарања од стране противника вјере и хулитеља Крста, и по уставу древноме датом Најсветијим Црквама, и по Патријаршијским привилегијама утврђеним граматама поштоване најсветије Митрополије Цетињске, по љубави и милости љубљенога брата нашега Господина Саве, Митрополита Цетињскога; и по захтјеву Свештенога клира славнога онога народа епархије Скендеријске и Приморске између других нађосмо вјернога, смиренога, достојна да буде Хранитељ Цркве и словенских оваца, сведрагоцјеном Преблагога Спаситеља крвљу искупљених Стројитеља и Управитеља, међу јеромонасима Архимандрита Кир ВАСИЛИЈА ПЕТРОВИЋА: Њега, с призивањем Благодати Пресветога Духа, Уставом хиротонисао за Митрополита Богоспасајене епархије Скендеријске и Приморске. Кроз ово постављење добио је Власт да рукополаже у предјелима своје Епархије свећеносце, Чтеце, Појце, Подђаконе, Ђаконе, као и Свештенике и Стројитеље Манастирске. И све то управљање и уређење дужан је

Page 74: CG, Djuro Draskovic

чинити сагласно догмама и Божанским правилима свете Источне Католичанске Апостолске Цркве. Њему ће свештенство, монаштво, господа официри, војска, и све христољубиво хришћанство сваког чина, пола и узраста указивати свако поштовање, повиновање, покоравање и оданост, послушност са сваком вјерношћу као својему у Господу вама кроз нашу смјерност постављеном Пастиру. Сам ће, пак, дужност обављати у складу с Нашим повјерењем: И возљубљеном у Господу брату нашему преосвештеном Митрополиту Скендеријском и Приморском Кир Сави показивати вјерност, покорност и с љубављу послушност, као у Господу оцу својему, у све дане живота свога. Све остале свештенога чина духовне и световне власти, и остали народ, чувајте покорност и изражавајте сваку достојну част овоме правилно Вама постављеноме Пастиру. Јер они има и примио је кроз рукоположење власт, по ријечи Спаситеља Христа, да веже и разрешује људске гријехе: од свакога треба сви да се строго чувате, како не бисте пали у противљење. Још и синодално потписујемо овоме Митрополиту Кир Василију Скендеријскоме и Приморскоме титулу да буде Егзарх Најсветијег Трона Пећкога, патријаршије Славеносрпске. И да свуда и на сваком мјесту, као званично патријаршијско лије, буде приман и поштован. И молитве да чита и благослове да даје - даје му се власт за то у свим Епархијама патријаршијства нашега. И у другим мјестима ко год хоће и има жељу да од нашега Престола прими благослов. Због тога и потписујем и печатом Нашим потврђујем. И ова наша Грамата, која служи као доказ и свједоџба, издаје се, за потврду њему најсвештенијем Митрополиту Скендеријском и Приморском и Егзарху Најсветијег Трона Српскога Кир Василију Петровићу; уручи се љета Спасења нашег 1750, Августа 22, у Београду.

Атанасије Други, Архиепископ Пећки, својеручно. Смирени Митрополит Београдски Викентије Гаврило, Митрополит Рашки".[***]

(м.п.)

[***] Напомена: Ова је диплома на пергаменту од лакта ширине и мало више дужине. За подланицу одозго је остављено мјесто на којему је на средини изображен Спаситељ, с једне му стране Богомајка, а с друге Претеча Јован. А на објема странама листа исто је онолико мјеста остављено као одозго, и на једном, десном, врху одсликан је двапут дуже него оно лик Светога Саве, а с лијеве Светога Арсенија, а испод њих опет онолико, као прочелно осликан Свети Никола, а с лијеве Свети Георгије. Цијело мјесто између њих је шарама од ружа испуњено.

 

Како је речено, владика Василије је примио све народне послове и водио их је колико је боље умио. Но како је сва Црна Гора до тада имала само једнога војводу, а тај није могао свуда по народу да успјешно ради, владика Василије је, на општем сабору, изабрао за гувернатора цијеле Црне Горе Стана Радоњића Његуша, а они стални војвода је раније увијек био од куће Вукотића са Чева. Уз то, постави још неке главаре у неким племенима која их нијесу имала, кнезове и сердаре Ово је учинио да би олакшао и себи и народу, но му се стриц владика Сава томе не обрадује, али је постављења прихватио.

Како је већ био обичај и владика Василије је, као и његови преци, ишао у Русију - да тражи помоћ, и због других послова. У неколико година тамо је ишао три

Page 75: CG, Djuro Draskovic

пута. Први пут био је у вријеме императорице Јелисавете послат од стране патријарха српскога, за обављање црквених и народних послова, за шта му је патријарх дао посебно писмено овлашћење, чији препис наводимо и овдје:

"Атанасије, Божјом Милошћу Православни Архиепископ Пећки и све Србије, Бугарске, Далмације, Босне, Подунавља и цијелога Илирика Патријарх.

Неиспитаним свеправедним Сведржитеља Бога настројењем и допуштењем у свим странама угашене источне Државе, народи који припадају светој Јерусалимској Цркви, због преовладалог огрешења потпали су под Агарјанско ропство, особито сваког састрадања достојна Српска земља. Она не само што се лишила свакога свога права и лика, него постојано тако под ногама противника лежи, тако да је страдања и уздисаје тешко описати. И једино још освјежење од такве туге имамо пред собом то што и трпљење овдашњег Хришћанства подкрепљују Мошти Светих, Царева и Архиепископа ове дубоко пале Државе, који су свеправедном Богу угодили и који још својим заступништвом штите Божје народе од коначне пропасти. на сличан начин и у посљедњем тек минулом турском рату, тај богомрски род Агарјански овдашњу је Патријаршијску Катедру тако опљачкао да осим скривених моштију светих ништа није остало. Уз то и велике намете потом товарећи, у превелике дугове Обитељ ову је бацио, из чега се без посебне помоћи немогуће надати избављењу. Показало се нужним да најсветлијем и најдржавотворнијем Двору Сверосијскоме пошаљемо изасланство и да му се поклонимо. И општим свештеничким сабором и у име Славеносрпског Патријарха и Трона Пећког Егзарха и Катедралног слободног Принципата Црногорскога Манастира Цетињскога - Преосвештенога Митрополита Скендеријског и Приморског Господина Василија Петровића посласмо. Препоручујемо Њега одговорно свима високога достојанства и свакога чина Господи, да се омогући овоме Митрополиту слободно да пролази и да борави, те да износи повјерене му молбе слободно на надлежно мјесто, као службеној личности наше Патријаршије. Уз то да пренесе свима и свакоме овога Престола дужну благодарност. И у само име шаљем из резиденције Патријаршије Пећке 25 мјесеца марта, 1750.

Атанасије Гавриловић на служби Викентије Стефановић, Митрополит Београдски Филотеј Рацановић, Митрополит Херцеговачки Гаврил Георгијевић, Митрополит Рашки."

(м.п.)

Велика царица велике Русије премилостиво га прими, царски га штедро обдари и граматом народу га снабдије, желећи свакако и свакоме најавити своју милост и благонаклону пажњу, јер су они помагали њеноме оцу, најсрдачније, борећи се против заједничког душманина људског рода, правде и чисте божје вјере, варвара Турчина.

"Божјом милошћу, МИ ЈЕЛИСАВЕТА ПРВА, Императорица и Самодржница Сверосијска, и проч., и проч. и проч.

Page 76: CG, Djuro Draskovic

Благородној и поштованој Господи Српске земље у Македонији и Скендерији, Црној Гори и Приморју, Црногорскога Народа, Губернаторима, Војводама, Кнежевима и Капетанима а такође и другим духовним и свјетовним главарима - НАША ИМПЕРАТОРСКА благонаклоност.

Прије неколико времена, дошав из Црне Горе Преосвештени Василије Петровић, Архијереј Црногорски, приносећи раније указану од стране Црногорског Народа НАШЕМУ највољенијем господару, Родитељу блаженог и вјечног високе славе достојног спомена Господару Императору Петру Великоме вјерну и усрдну службу и објављујући садашње своје и опште ваше тешко стање, молио је да би ми Велика Государина, Наше Императорско Величанство имајући у виду Ваше тешкоће посебно да се обнове за славословље Божје свете цркве и да се у том циљу помогну новчаном помоћи, и за свештенослужење архијерејским облачењем, свештеничким одеждама и црквеним књигама. Ми, ВЕЛИКА Господарица, Наше Императорско Величанство извољели смо тај захтјев благонаклоно прихватити, и по Нашој Императорској најмилостивијој благонаклоности, за раније указану Његовом Императорском Величанству, блаженог и вјечног, високе славе достојног спомена НАШЕМ Государо Родитељу од стране Црногорског народа усрдност, изражену и од стране наведеног Преосвештеног Архијереја Василија, шаљемо вам као награду и за обнављање светих цркава пет хиљада рубаља. Самом пак Архијереју издато је одређеном даровном граматом Родитеља НАШЕГА из 1715. године датом Цетињском рождественском манастиру помоћ од 1743. до 1753. године; с њим су такође Архијерејима упућена архијерејска облачења и свештеничке и ђаконске одежде и књиге према приложеном Регистру; и посебно њему. Архијереју, за путно издржавање тамо и овамо њега и његових пратилаца три хиљаде рубаља, а уз то од највише Наше императорске милости њему Архијереју поклоњена је панагија украшена драгоцјеним брилијантима. И како је послије такве свемилостиве награде Нашега Императорскога Величанства и овом граматом Нашега Императорскога Величанства обратно у Црну Гору отправљен, тако Ми Велика Государина не сумњамо да ви стално живите у доброј жељи и усрдности службе према највишој Империји Нашој и да благодарност вашу нећете заборавити ни у ком случају да посвједочите. НАША Императорска помоћ вама и даље ће бити непрекидна.

Дато у Москви 8. маја 1754. године." На оригиналу је “По свемилостивом Њеног величанства Указу Канцелар гроф Алексеј Бестужев Рјумин”

(м.п.)

А на коверти је: "Благородној и поштованој Господи Српске земље у Македонији и Скендерији, Црној Гори и Приморју, Црногорског Народа Губернаторима, Војводама, Кнежевима и Капетанима, као и другим духовним и свјетовним главарима."

Осим овога разумијевања дође на ум великодушној императорици да објави реченоме владици Василију, преко својега канцелара господина Михаила Ларионовича Воронцова, да би жељела да у Русији има један пук црногорски и

Page 77: CG, Djuro Draskovic

да јој га он скупи и пошаље. Али владика Василије одговори да Црна Гора не може сама тај пук саставити и допуњавати због сталног рата са сусједима и да му та немогућност представља велику жалост. Одговорено му је да упише и пошаље колико може Црногораца, а оно друго из осталих српских крајева- да окупи добровољце и допуни пук, који ће се у част Црне Горе стално називати Црногорски пук. Тада владика Василије ту нађе неког Србина родом из Подгорице, који је био мајор у руској служби, а звао се Стефан Шаровић, узме га у своје братство и назваше га Петровић. Њега и пуковника Пучкова остави ту у Москви да прихватају Црногорце за пук који ће им он слати. Тако се владика Василије врати у своју отаџбину са пријатним налогом, а када дође кући, снађе га нова брига и прета (нужда, потреба): Турци му на Црну Гору великом силом ударе, који Црногорци с немало крвопролића разбију, као што о томе говори сљедећа пјесма:

Књигу пише од Босне везире, Пошиља је ломној Гори Црној У Манастир на поље Цетиње Василију Петровић ' владици: "О владико, црни калуђере! Пошљи мене харач Горе Црне И дванаест младих дјевојака Од дванаест до шеснаест љетах, И сувише Белу Станишића.[32] Ако ли ми то послати нећеш, Кунем ти се вјером и кураном Да ћу Црну Гору похарати, Поробити мало и велико! Што је мушко и старо и младо Погубићу сабљом свеколико, Што ли женско младо и лијепо То ће бити у ропство узето." Кад владика књигу разумио, Од јада је сузе оборио, Одвећ што му за ђевојке пише. Пак сакупи од земље главаре, Главарима књигу кажеваше И овако ријеч говораше: Црногорци, моја браћо драга' Ако харач и дјевојке дамо, Ја у Црну стојат' нећу Гору Јер слободе имати нећемо, Ни јуначке славе и поштења. Него ћемо ув'јек останути Под срамотом у невољу тешку. Ви нећете бити господари Ни од себе ни од своје ђеце, Ни од својих младијех љубовцах, Ни од њиве нити плода њена." Кад главари књигу видијеше И кад ову ријеч разумјеше,

Page 78: CG, Djuro Draskovic

Сваки мисли шта ће који рећи. Вели Милић протопопе Јово: "Ја говорим - ками да му дамо! Јер сам волим изгубити главу, Нег' срамотно вијек вјековати." Рече сердар Поповићу Стано: "И ја велим да му ками дамо!" Сви остали ово потврдише И заклетву страшну учинише- Да му нигда ништа неће дати До студена и трвда камена И живога огња из пушаках. То владика једва и чекаше, Па весео перо прифаташе И везиру тако одговара: "Чудим ти се, босански шљивару! Што будалиш и у књигу пишеш Да ти пошљем харач Горе Црне И дванаест младих ђевојаках Послаћу ти за ђевојке младе Од вепровах дванаест реповах, А за саму Белу Станишића Од овновах дванаест роговах, Да то носиш на турбану твоме, И сувише дванаест каменах Да их пошљеш цару за хараче. Нека знате шта је Гора Црна Да за Турке не рађа ђевојке, Но за своју ђецу Црногорце, Који би се пријед ископали Него једну тебе уступили, Једну стару, ћору и сакату, А камоли младу и лијепу. Пак нам удри кад гођ ти је драго!" Кад везиру књига допанула И кад зачу што му књига каже, Од великог јада и чемера За браду се руком уфатио, А о патос ногом ударио И срдито војску сакупио- Од све Босне и Херцеговине, По избору ђе је јунак бољи, Пак ћехају дозива својега: "О ћехају, вјерна моја слуго! Ето тебе силновите војске Четрдесет и више хиљадах, Иди, слуго, ломној Гори Црној, Роби, пали села и племена, Што је мушко и старо и младо Све сијеци, никога не пушти.

Page 79: CG, Djuro Draskovic

А што женско видиш по прилици, Младо роби, и на силу турчи, Довед' мени робиње лијепе. А остали шићар што добијеш- Од њега ти ништа узет' нећу." Црногорци војску дочекаше На границу од Херцеговине, Прам бијела Оногошта града, Ту се бише за петнаест данах. Али ево муке и жалости За јунаке младе Црногорце, Нестаде им праха и олова, А купит' га нигђе не могаху, Јер Млечићи бјеху забранили Под кастигом самрти жестоке Да им нитко ништа не продаје. Но бране се доб'јеном џебаном Што на мртве Турке находише Који у том боју погибоше. Докле Турци на Кчево дођоше, На крајично мјесто црногорско, Ту стадоше три неђеље данах. Но Бог посла, било њему фала! Од Приморја добра пријатеља Који ноћно дође и додаде Неколико хиљадах фишеках, Бог му дао душе спасеније! Црногорци кад то видијеше, Учинише хиску и весеље, Од радости играти стадоше, Пјевајући пјесне од побједе, Што' но буде срца на јунаштво. Једно јутро у зору бијелу Халакнуше, Бога споменуше И на табор турски ударише, Разагнаше Турке на буљуке, Ћераше их гором и планином Од зорице до мрклога мрака. Кад угнаше Турке до Броћанца, Близу б'јела Оногошта града, Ту ћехају ране допадоше, Рањена га Турци унесоше У бијела Оногошта града, Да он каже од Босне везиру Какво му је било путовање За ђевојке у Карадаглију, И колико води ђевојаках Да му не би коју потајили, Ол' за љепшу ружну подметнули. Вако, брате, јунаци се бране,

Page 80: CG, Djuro Draskovic

Прије пану него се препану, Прије удре но Турци с'надају. И одоле свакојако њима, Јер правицу сам Бог потпомаже, Пак нам здраво, славни Црногорци, Душмани им клањали се мишци, Која вазда своју вјеру брани, И браниће до суђена дана, Кад ће Ристос пригледати своје!

Послије тога владика Василије узме петнаесторо дјеце и неколико Црногораца, те их поведе у Русију, и узгредно зовне још одасвуд Срба. Људе остави у Москви да ту саставе пук. А дјецу поведе са собом на школовање у Петербург, и даде у Шљахетски војни пјешадијски корпус сву. Хтједе Срба поћи у Русију од свих страна, особито из Мађарске, као што неки бјеху пошли и с породицама. Али, чувши то митрополит карловачки Ненадовић, који је тада био у великој милости код својега двора, објави ћесарици Марији Терезији и предложи јој да забрани својим поданицима да иду у Русију, да јој толика земља не би остала празна. Тако и буде како је предложено. Ћесарица забрани, те нико не пође. Али су узалуд и они претходни били пошли, јер кад се у Москви окупи њих толико да могу образовати пук, дадоше им за команданта пука некаквога Цинцара, који је био узео име Хорват, да би му боље Срби вјеровали и да му се лакше покоравају Но лаж му не поможе, и Црногорци јасно рекоше да они хоће Србина за команданта а не Цинцара и којекога. То им не буде прихваћено, те они затраже пасош да се врате у своју отаџбину. Хорват их предусрете тајно код власти да им се не да пасош и да свакако морају ту остати, а власт им одговори да им се неће одатле издати пасоши него из Кијева, како би их помели не би ли остали. Али они рекоше "Остајте збогом" и крену у Кијев са својим торбицама, оружјем и струкама[33] како су дошли из Црне Горе. Када у Кијев дођоше и затражише пасош, рекоше им да нијесу добили наредбу да им дају пасош за повратак На то им Црногорци једноставно и слободно реку- "Е, а ви остајте с Богом! Ни у нашој земљи нема пасоша". Тако, нико им не изашавши у сусрет, отидоше без калауза као и без пасоша, и све пјешице, нигдје се не задржавајући више него док би хљеба купили, а спавали би поред пута гдје би ноћ затекла. Тако, двадесет и пети дан дођоше у Љубљану (град крањски), и ту починуше на пазару, посједјевши пред једном великом кућом на калдрми, а дуге пушке прислонише уза зид те куће. Уто им срећом дође и случајно их нађе владика Василије, који се овуда такође из Русије враћао, гдје је чуо за њих да су пошли кући. Тада им, а шта ће друго, даде трошка и упути их преко Хрватске и Далмације у њихов завичај. Ово се овдје детаљније описује само толико да се зна како је и зашто нестао црногорски пук у Русији.

Брзо дође и владика за њима у Црну Гору и ту поборави неко вријеме. Али 1765. године поново пође у Русију. једно да од двора тражи новчане помоћи за увођење правитељства у Црној Гори и отварање народних школа, и друго-да доведе и ону црногорску дјецу кући коју је био повео ради школовања, како би била од користи отаџбини. Али, на велику несрећу Црне Горе, он тамо остаде заувијек - разбоље се и умрије. Сахрањен је код манастира цркве Светог Александра Невског, уз пристојну церемонију. Тако се од оне дјеце ниједно не

Page 81: CG, Djuro Draskovic

врати у своју отаџбину, него проживјеше тамо радећи у различитим службама, и нестадоше.

Особито сјећања достојно у житију владике Василија јесте то да је од првог јавног наступа био отровом прогањан. На примјер, кад је неко вријеме био у служби српскога патријарха, он га је послао у Сремске Карловце митрополиту Ненадовићу да поврати неке ствари пећкој цркви које су тамо биле остављене у ратно вријеме на аманет. Ови му их не хтједоше дати, те се он ту с њима посвађао. Василије стога оде у Беч код саме ћесарице Марије Терезије, те ту доби правду - да све ствари може узети и однијети а ћесарица Ненадовићу строго заповиједи да му их не смије задржавати него да му их да, а ако неће, да дође у Беч и да каже зашто их не да. И тако, по повратку из Беча владике Василија, предаде му све лијепо и мирно и учини му част трпезом, гдје га господин Ненадовић напоји, при својој љубави и пријатељству, те замало ту не умрије -да му сами Бог јаком природом не поможе. Али је до краја живота осјећао болест у утроби. Такође и кроз Приморје сусједно на његовим путовањима свуда га је отров тајно пратио, и то по својој прилици млетачки - једно од стране државе а друго од пропаганде ватиканске од којих се на крају није могао очувати, и то баш ондје гдје се отрова није бојао, стигну га и докончају, како се према свим тадашњим околностима и данас некако мисли да је отрован. Па и упркос таквом прогањању и намјерама зависника и мрзитеља имао је срећу да буде љубимац помазаних глава, као што је код ИМПЕРАТОРИЦЕ ЈЕЛИСАВЕТЕ преосвештени обред умивања ногу у Двору чинио Тако гаје исто и ВЕЛИКА ИМПЕРАТОРИЦА ЈЕКАТЕРИНА у пуној милости имала. Да је још поживио много би добра своме народу и човјечанству учинио. Казато је раније о њему гдје је сахрањен, а овдје о његовом гробу. На плочи му је одозго стављен грб народа и Царства српскога - орао двоглави, који Црна Гора и данас слободно употребљава Тамо пише: "На овом мјесту је сахрањен Преосвештени Митрополит Црногорски и Трона Српскога Егзарх Василије Петровић. Имао је 57 година а преставио се 10. марта 1766 године".

Када је умро, од сродника му се ту задесио ђак и синовац му Петар Петровић и један стари калуђер - Јосиф Вукићевић, родом из Маина, и оба га жаљаху неутјешно, а особито синовац му. По престављењу покојника дође ту императоричин придворни духовник, којему се мали Петар препоручи као оцу - да га осиротјелог он не заборави и барем негдје у школу на учење намјести. Стари и добри духовник му обећа да ће о томе поразговарати са Платоном, катихетом великога и насљеднога кнеза Павла Петровича, и тако учинише договор да га смјесте у њему потребну и његовом опредјељењу одговарајућу школу. Мали се тиме унеколико утјеши, јер му Бог, по великој његовој жељи према наукама, даје згоду и прилику да се чему понаучи, али онај саплеменик његов калуђер Јосиф никако не хтједе да га остави, нити без њега да пође говорећи да он сам кући не смије доћи и да ће му од цијеле Црне Горе бити зли пут ако им га не доведе. То се прихвати и двор их обојицу заједно отправи на пут, давши им два официра за сапутнике до саме Црне Горе Михаила Тарасова, поручника, и Ивана Василијевича Козловског, као преводиоца. Тако их ови двојица срећно допратише до Стањевића. За малога Петра је била двострука жалост. Тада га дома узе дјед владика Сава да га подучава и васпитава што се боље могло, те разумном и Богом изабраном Петру и мало буде доста.

Page 82: CG, Djuro Draskovic

Ови двојица дођоше из Петербурга подјесен исте године, а на прољеће у почетку 1767 године у сусједном Приморју млетачкоме појави се Шћепан Мали, под тајним именом руског цара Петра Трећега, који тада бјеше у Русији страдао и нестао.

Шћепан Мали најприје се појави гдје је и живио непознат неко вријеме у комуни или општини Маине, близу града Будве, у село Црнчани, у дому некога Вука Марковића Ко зна откуда дошавши, пребивао је код њега и понешто радио, па или му самоме дође на памет да се прослави туђим именом, или га, по својој вјероватноћи и прилици, неко од лукаваца латинских на то наговори, како би својој Републици и својој тврђави. прибавио штогод у таквим околностима. Елем, како се он прогласи за цара рускога, навали народ да се око њега окупља из цијелога бокељског Приморја, да га поздрављају и да му дођу на поклоњење. И, ваљда за бољи успјех, пође му у посјету и сама которска властела, а Млетачка република слаше тајно своје људе да виде ко је заиста то, или да га... поучавају и руководе. О цару Петру руском пукне глас у све околне а посебно словенске крајеве, те му и од Дубровника, од Херцеговине и Босне почеше долазити људи на виђење, поклоњење и приношење дарова: Кучи, Пипери, Бјелопавлићи и други који су још дотле били под агарјанском влашћу - тада одступе и приступе њему. Митрополит Сава никако не допушташе да је он цар Петар руски, јер га је он када је био у Русији насамо виђао, руке му цјеливао и добро га упознао. Зато је настојао да тога човјека макне са црногорске границе, и зле је посљедице отуда свему Приморју и оближњим крајевима предвиђао када се та лаж чује у Турској и схвати. Али му све то није ништа помогло, него и сва Црна Гора приђе овом човјеку и изведе га у своје крше и горе, поштујући га и слушајући сви једнодушно као рускога цара Најприје је изашао на прво црногорско село Мирац, затим на Његуше, а одатле по цијелој Црној Гори и Брдима, као по својој сопственој држави ходио и наредбе и суђење чинио, чиновнике смјењивао, а друге које је хтио постављао.

Највише што је у народу дјеловало и што му је Шћепана Малога препоручило било је то, када се он лажно почео представљати, што је пред народ у Маинама изашао неки тамошњи капетан (из исте општине), из села Подострог родом, а по имену Марко Тановић, који лажом увјери народ даје цара Петра добро познавао и даје с њим имао посла, и ако то не буде исти онај руски цар Петар - да овај самога себе, сву породицу Тановић и сву имовину даје у закладу и на поклон народу. Послије овога Шћепан је могао да иде на позив народа у Црну Гору и све што хоће да ради по земљи и народу.

Те исте зиме мало по Божићу, прије појаве Шћепана, добјежа у Црну Гору српски потоњи патријарх Василије Јовановић Бркић, бјежећи од зулума и прогона турских. Њега је Порта по грчкој оптужби била послала у заточништво на острво Кипар, гдје је проживио неколике године. Мало прије него дође у Црну Гору био је од стране султана отпуштен, али да више није патријарх, нити хоће да у Пећи има патрике (султан - прев.) који не слушају његовог, т]. цариградскога патрику, јер му патријарси од раје чине низам и у кауре је одводе и отуда с њом против њега ратују. Него нека захвали његовоме правоме и вјерноме патрики што му још остави на раменима главу. Нареди му да пође са острва без сваког звања него као други посник и прости калуђер. Тако је Бркићу речено. Али прије него стиже у Пећ, успут за њим пошаљу из Цариграда људе

Page 83: CG, Djuro Draskovic

да му главу одсијеку насред Патријаршије пећке, али Бог даде те он о томе прије сазна, и ноћу утече из постеље, без игдје ичега, у Црну Гору. Ту га дочека митрополит Сава, прими га срдачно и преодјене га својом одјећом и снабдије по могућностима, а овај му рукоположи за архијереја сестрића из куће Пламенац, из Црмнице, гдје га и постави да владикује. Звао се Арсеније и сједио је у Брчеоском манастиру, али због болести није више као владика поживио од три године.

Овакав ток догађаја могао је не само руског цара Петра у Црну Гору премјестити и васкрснути, него и изазвати подозрење Млетачке републике и узбудити код ње завист, а особито и понајприје гњев султана изазвати против сиротиње црногорске, како и би сљедеће године, када султан пошаље своју силну војску на Црногорце. Та војска је имала наређење да најприје на лијеп начин од Црногораца добије патријарха и рускога цара Петра, па да их на миру остави, а да пошто ову двојицу добију, хитно их пошаљу својему цару, а да војска Црну Гору похара, опали и пороби.

Неки познати Шувајлија паша босански много је у томе посредовао између везира сераскера и Црногораца, како би им та два човјека предали жива. Зато везир, сераскјер те војске, пошто је залогорио у Подгорици, пошаље преко Шувајлије паше Црногорцима такав глас и вољу цареву, а да они код истога везира пошаљу неке своје изасланике, како би то чули и од њега самога, а он им задаје вјеру и гаранцију да ће се вратити здраво и весело. Тако Црногорци изаберу два своја изасланика - попа Јована Аврамовића из Бјелица и Лазара Јовова Богдановића с Његуша Пошаљу их к везиру да сами виде и чују шта везир хоће како би кад се врате то казали своме народу. Пођу они код везира и чују све оно што је поменуто, па му одговоре да они за људе које турски цар од њих тражи не знају, нити му шта знају, прије повратка и питања народа рећи. Тако их везир отпусти да се о томе с народом договоре, али тек пошто му дадоше божју вјеру да ће се вратити и дати му одговор. Он њима даде своју вјеру и својега Бога зададе да ће их опет здраво и весело пустити. Они пођу и договоре се с народом и главарима и врате се те му кажу да људи које цар од њих тражи нијесу међу њима, нити да Црна Гора зна за њих, те о томе више ни разговора нема. На то се везир наљути и разјари као лав, брже викне џелате да их на муке ударе и посијеку, ако већ неће казати за оба она човјека - гдје су, а он зна да су код аих у Црној Гори. Али ова двојица, као и сви Црногорци, остадоше, неустрашени том претњом, при својој ријечи. Плашећи их дуго да ће их сјећи на комаде док му не кажу све што сам жели да чује и сазна од њих, везир им најпослије на велику молбу Шувајлијину опрости и отпусти их здраво кући, иако му тајну однесоше Али дигне сву војску на Црну Гору, а како је то било и колико је за обје стране било штете и користи - нека нам народна пјесма љепше представи:

Књигу пише дужде Млечанине На хиљаду и седме стотине И шездесет и осме године Пошаље је турскоме султану, У Стамболу, бијеломе граду, У књизи га мило поздрављаше А милије њему се клањаше,

Page 84: CG, Djuro Draskovic

Пак овако дужде говораше. "Али не знаш, честити султану, Ол' не хајеш ни обраћаш главе? Што се један чоек огласио Под именом цара русинскога Међу наше земље и државе, У камену ломну Гору Црну За њега је народ прионуо Ка но дјеца за својега оца. Колико је народа српскога У државу моју и у твоју, Што вјерује у Источну цркву То ће к њему жељно приступити, И невјеру нама учинити, Но сакупи силовшу војску Да ми Црну Гору похарамо И да они народ погубимо Да од њега не остане трага. Ја ћу скупит, моје Далматинце И Хрвате, плаћене солдате, Поставићу по граници војску Што утече испод сабље твоје, Неће утећ, испод меча[34] мога " Кад султану она књига дође, Он сакупи силовиту војску Од све Босне и Херцеговине, Румелије и Маћедоније И од плодне земље Арбаније. Сакупио пјешца и коњика Сто и двадесет хиљадах војниках, И пред њима два силна везира Босанскога и руменлијскога, И Мехмеда, пашу скадарскога. Дође везир од Уруменлије Код бијеле варош Подгорице, А босански на Поље никшићко, Мехмед паша код села Плавнице, Баш напрема Нахије црмничке. А Млечићи поставише војску По граници крајем Горе Црне Од Грахова и Херцеговине До државе барске и скадарске. Црногорци кад то угледаше Да су са свих страна опкољени Вишњему се Богу помолише, Пак договор такви учинише Да за живот нитко не помишља Но да раде славно погинути Ради вјере и слободе драге, Да њихова не би погибија

Page 85: CG, Djuro Draskovic

Злотворима радост донијела. Дочекаше од Босне везира Под Острогом, високом планином, А везира од Уруменлије Више равна Поља једношкога, Мехмед-пашу на крају Црмнице Туд’ се војске бојем ударише Без престанка три бијела данка, Но како ће, побре, одољети Десет хиљад, војске црногорске, А толико хиљадах Тураках Са џебаном и са топовима? Млого села Турци опалише И не мало робја заробише, Па на Кчево табор учинише, Но им худа срећа прискочила, Јер се они сакрити не знаду За дрветом нити за каменом Како што се крију Црногорци, Него Бошњак гласовито виче: "Стани, мишја душо Црногорче! На пољану да се огледамо, Куда бјежиш како миш у дупљу?" Ал' из дупља танка пушка пуца, Турчин пада откуђ се не нада. И бише се за девет недјељах. Него тужни, брате, Црногорци Не имаду праха ни олова, Али ево среће Црногорске, Добре среће, од Бога послане! На дан први ноемвра мјесеца, Пошто сунце на заходу зађе, Паде страшна киша из облака, Без престанка до сутрашњег данка, Ударише муње и громови Усред војске дужда млетачкога Близу Будве, града приморскога И у табор други гром удрио Ударио паше скадарскога На дно равна поља црмничкога, разагнаше војске обадвије. Ево друге среће црногорске! Дочекаше млади Црногорци И узеше од Турак' џепхану Што иђаше на Кчево крваво, А у табор два силна везира. Пак на Турке они ударише, Пређе зоре и бијела дана Прве страже огњем оборише А на друге јуриш учинише

Page 86: CG, Djuro Draskovic

Што не паде мртво и рањено, То у табор огњем ућераше. Кад везири оно видијеше Џебхана им да је уграбљена, Да имају Црногорци праха, А вријеме зимње настануло, Да у Црну Гору није стана, То л' у зимње доба ратовања, Повратише војску на трагове Оставише мјеста и путове Куда они бјеху проходили Свуда турском крвљу обљевене И турскијем' костим' оскврњене. Вјеруј мени, драги побратиме Да је ово истинито било, И да си ми здраво и весело! А Бог воли који му се моли, Њему, друже, Црногорци служе.

Нико се озбиљно тада у Црној Гори није надао да ће остати жив, или у ропство пасти, али Бог премилостиви не само да порази душмане његова стада, него и прослави Црногорце. Шћепан Мали је тада био под планином Острог, гдје је градио метеризе да босански Турци не продру низ Бјелопавлиће и да тако сва Брда не отцијепе од Црне Горе. Али баш туда продријеше Турци до Чева, те и Шћепан одатле ноћу утече и тајно пође у Црмницу, гдје су га Црногорци оставили да га чувају као какву велику тајну - у манастиру Светога Николе у Брчелима. А патријарх је јавно стајао у селу Грађани, докле Бог јаки и храбри Црногорци разбију Турке и потјерају их, те се једва, за годину, појави Шћепан Мали опет пред народ, у истом стању у којему је био прије тога. Млечићи, међутим, похватају све присталице Шћепанове који су били у њиховој држави, неке казне смрћу а неке поведу у Млетке на вјечито заточење, а домове свих њих из темеља разоре. У то наступи и 1769. година и Русија отвори рат с Портом, а у Црну Гору пошаље грамату по кнезу Георгију Владимировићу Долгорукову, којом позва Црногорце у рат против Турака. Ево те грамате:

"Божјом милошћу, МИ; ЈЕКАТАРИНА ДРУГА, Императорица и Самодржица Сверосијска, и проч., и проч., и проч.

Преосвештеним Митрополитима, Архиепископима, Епископима и свим другим духовним главарима, Благородним чиновима и храбрим Кнежевима, Војводама, Сердарима, Харамбашама, Капетанима, као и свим наоружаним и другим војним и Грађанским началницима, као и Христољубивим Општинама с НАМА Јединовјернима и благочестивима свете источне Цркве, Грчких и Словенских народа. Желимо вам свима, према чину и звању свакога, славу и благостање и свако друго добро. Овом Императорском Граматом изјављујемо вам највишу нашу милост и благонаклоност!

Из прошлих и садашњих догађаја познато је нама и цијеломе свијету с колико ревношћу и с коликом храброшћу су штитили и досад штите Православни Грчки и Словенски Народи своју истинито благочашће (вјеру) и древну од

Page 87: CG, Djuro Draskovic

њихових предака наслијеђену слободу и колико они морају скоро свакодневно трпјети несносних увреда, насиља и мучења од нечастивих Муслимана и њихове према Хришћанству вјечите мржње. не пролази скоро ни један дан а да се за вјеру и благочашће не лије потоцима невина крв по Христу браће Наше и Ваших суграђана. Нема дана да се нигдје не скрнаве или пустоше храмови службе Христа Спаситеља Нашега. Колико се због Ваше кукавне биједе, с једне стране, грози ужасом човјекољубиво и топло, једино истинске вјере и љубави преиспуњено срце Наше, толико, с друге, по самим богоугодним побудама, Ми хоћемо и желимо ради потпуног једном за свагда одвраћања њиховог и предухитравања - дати Вама, Благочастивим Грчким и Словенским Народима, руку снажне помоћи, и употријебити је за Ваше ослобођење из чељусти тешке невоље и варварског тлачења! Нека Јединовјерној с Вама Империји нашој Свевишњи промисао дарује снаге и средства за то!

Ми се сад налазимо с Портом Отоманском у јавном рату, који је почела она против Нас, уз крајње вјероломство и нарушавање освештених савеза вјечног мира - због тога што смо МИ у земљама сусједне с нама ријечи Посполите Пољске унапријед успјели НАШИМ старањем и заступништвом да православнима Грчкоросијског исповједања становницима сачувамо раније законе њихове, у свечаном Трактату с Империјом НАШОМ и обезбједимо им привилегије пуне равноправности с Папистима, из које су они силом и насиљем последњих (папских људи - прев.) потпуно искључени били. Тај НАШ праведан и према Цркви Христовој нужан подвиг Порта је назвала тлачењем слободе ријечи Посполите, као да би успостављање законске једнакости међу ЊЕНИМ грађанима било зазорно.

Храбра, уређена, свиме изобилно снабдјевена и на побједе навикла НАША војска сакупила се већ у близини Турских граница, а кад ви добијете ову НАШУ ИМПЕРАТОРСКУ грамату, у то вријеме ће она са двије многобројне Армије бити у борбеном положају против заједничкога НАШЕГА непријатеља.

Имајући у виду праведност НАШЕГ дјела, а при томе Цркву свету и саму Побожност имајући као неодвојиве присталице оружја НАШЕГА, МИ се без икакве сумње надамо да ће благослов Цара рата и мира бити увијек са њима и да ће он овјенчати још славним и корисним успјехом све НАШЕ подухвате, њему јединоме у част и славу припадајуће. Ви пак благочастиви Грчки и Словенски Народи, ако хоћете маћи са себе и ослободити се несносног ига злочестивих Агарјана, ако хоћете уздићи за себе и за потомке своје Цркву Христову на камену тврдоме и довести ЈЕ у будућности у безбједност; као и ако хоћете не само очувати остатке древне и драгоцјене Ваше слободе и подићи је на највиши степен како приличи древним завојевачима и Владаоцима великог дијела тад познатога свијета, од којих сте ви сви поријеклом - родом, језиком и витештвом - имате сада најпогодније услове, а ако их узалудно испустите, никада више нећете моћи достићи ове три врховне ствари Ваше заједничке цјеловитости и добробити под покровитељством оружја НАШЕГА - у овдашњем дијела непријатељских посједа и, под заштитом НАШЕ помоћи у Вашим сопственим стаништима.

Успјех је сад у рукама Вашим, и једино зависи од вас самих. Призовите само, са вјером и надом, Бога у помоћ, и уједините се међу собом пред ЊЕГОВИМ

Page 88: CG, Djuro Draskovic

лицем свештеном и неразрушивом обавезом заједничке клетве и потпуног једнодушја, а затим ударите на заједничкога Вашега непријатеља, јединственим срцима и удруженим снагама, продужавајући и простирући оружје и побједе Ваше чак до самога Константинопоља, као древних Грчких Императора престонице и града прослављенога светим мјестима - која до неба вапију! Истјерајте отуда остатке Агарјана са свим њиховим злодјелима и обновите Православље у овом њему посвећеном граду! Слава та сада Вама предстоји и Свевишњи ће Вам бити коначно невидљиви и непобједиви Вођа! Настао је за то погодан моменат, јер ће сва громада невјерника бити удаљена ка Нашој земљи и овамо потпуно уништавана дарованим нам од Бога силама. Осим тога, број благочастивих становника како на копну тако и на острвима Архипелага (Средоземља - прев.) неупотребиво увијек премашује број невјерника, па ће се они без сумње радосно прикључити Вашему подвигу, тако да ће Ваше снаге по броју и снази знатно бити увећане. МИ вам обећавамо од наше стране и даље сву могућу подршку. У том циљу Вам одређујемо потребног и познатог Предводника, провјерене неустрашивости и искуства, који ће и својом топлом вјером и побожношћу у Православној цркви посебно подстаћи способне команданте.

Између осталога, МИ Вам обећавамо, на најсвечанији начин, да ћемо од сада заувијек признавати као вјерне и истинске пријатеље Наше Империје све Народе који у овом рату буду учествовали у своју сопствену корист за слободу и благостање и за заједничко дјело, и да ћемо МИ за такав њихов стварни подухват при постизању мира коначно их укључити у њега с гаранцијом у корист потребе безбједности и других погодности, са потпуном за побожност слободом.

Светост Наше Императорске ријечи, којом МИ ову наду утврђујемо може свима Вама побожним Грчким и Словенским Народима служити као вјерна и стална залога њеног испуњења, јер она је неподложна у било ком времену ни најмањег изузећа или двозначности.

Као гаранција за све у овој грамати написано наредили смо да се она потврди Државним НАШИМ печатом, а што је учињено у НАШЕМ престоном граду Санктпетербургу двадесет и деветог дана јануара мјесеца 1769. године од рођења Христа Спаситеља, а од НАШЕ владавине - седме године.

По најмилостивијем УКАЗУ ЊЕНОГ Императорскога ВЕЛИЧАНСТВА гроф Н. Панин, с. р. (м.п.) Кнез Александар Галицин, с. р."

Шестог августа исте године на Цетињу је прочитана ова грамата и као обично радосно примљена и послушана. А Црногорци су и без тога били у рату с Турцима. Осим позива на рат с Турцима хтио је тај посланик, генерал-мајор кнез Георг Владимирович Долгоруков, увјерити Црногорце да Шћепан Мали није руски цар Петар, него да га они презру и отјерају, и да слушају кога су и прије Шћепана слушали, тј својега митрополита, гувернадура и остале главаре Они му то обећају, али не учине тако. Утолико се са неколико Црногораца

Page 89: CG, Djuro Draskovic

изненада појави Шћепан Мали низ брдо и у поље и дружина му обори огањ из пушака. То чује цио скуп, па и они дају огањ из пушака у знак поздрава Шћепану, и сви к њему једнодушно отрче Кад то видје кнез, насмија се и зачуди превареној усрдности народа, и сазна шта би Црногорци за правога рускога цара учинили. Проведе ту још неко вријеме док се Црногорци по граници покољу с душманином општехришћанским, па пошто се задржа у Црној Гори два мјесеца, док је нешто средио, отиде опет у Русију, не оставивши сиротињи црногорској ништа осим ону царску грамату и рат с Турцима о њиховом трошку, као скоро што је и увијек било Али прије одласка кнез Долгоруков, пошто видје црногорску усрдност према измишљеноме цару Петру, дарива Шћепану руски мундир и препоручи га народу да га и убудуће држе и слушају као до тада.

А то се уради овако Кнеза Долгорукова испрати исти Шћепан Мали до мора, а кад се вратио отуда, донио је на себи штабски официрски руски мундир и писмо упућено Црногорцима у којему га свима препоручује. Ако би му понеко шта и проговорио због тога што га Принцип Долгоруков раније није познавао, одговорио би да Принцип не може знати све царске ствари и тајне. То је и прихваћено и Шћепан Мали је држан за цара Петра свих седам година које је у Црној Гори проживио.

Пошто је кнез Долгоруков пошао, владика Сава се за неко вријеме премјести у Црмницу, а Млечићи потајно дигну војску, под командом бригадира Рада Маине, који се ноћу са 700 војника примакне да заузме за Републику Манастир Стањевиће, што су покушавали и прије а и касније. Али их уочише манастирски људи, који су били у Стањевићима, те их чували и радили, па брзо јаве митрополиту Сави. Сава пошаље својега синовца Петра (још ђака), који окупи Црногорце, те се побију с Млечићима, и потисну их у село Поборе, гдје их опколе и тако задрже три дана, па се разиђу а Стањевићи остану чији су и били.

Послије тога Шћепан Мали је живио у Црној Гори и њоме владао и управљао колико је боље знао. И данас се прича да није смио ни брав коме нестати из тора, а камоли да се учинило какво више зло, јер је свакојега злочинца примјерно кажњавао, а неке и вјешао. Шћепан је највише боравио у Црмници, и тамо је уз једну ријеку пут градио и крше минама ломио. Примакавши се једној затајалој мини, која тада пукне, он настрада и добије 62 ране, чак му и очи ископа. И казују, кад су га таквога одатле понијели у Брчелу у Манастир - запјевао је. Пошто се излијечи од тих рана, ту је стално, онако слијеп сједио, и тако проживио још близу двије године. И Бог сами зна колико би још проживио да га не задеси смрт на овај начин: Скадарски везир, по имену Мехмед паша, који се у Порти славио као мудар и храбар и који је имао све војничке врлине, а који је био с оцем славнога Кара-Махмута - би изабран од стране Порте и пошаљу га с његовом војском у Морију (Пелопонез), која се бјеше к Русима од Порте одметнула, када ратоваше руска флота у Архипелагу, под командом грофа Алекса Орлова. Између двије државе би закључен мир, а Морија остаде још под оружјем у својој слободи, па је Мехмед паша добио задатак да низам учини, тј. да је опет покори Турској и султану. Мехмед паша пође с Арбанијом и учини од Морије све што је хтио. Много робља пороби и пошаље у Цариград цару на дар, а доста га и кући у Скадар опреми. Међу тим робљем је било и људи јунака, који су му некако лукавством или по каквој нужди пали у руке. Одмарајући се кући од рата, Мехмед паша наговори 12 људи од оних

Page 90: CG, Djuro Draskovic

заробљеника, наравно тајно, те побјегну право у Црмницу. Појаве се и поклоне Шћепану Малом, препоручивши му се као господару земље да их причува и ако када могне - да их у њихов вилајет пошаље. Међу њима био је један што се звао Станко, можда је име предјенуо, а родом и језиком је заиста био Грк. Тога Шћепан Мали узме да га послужује око софре, а оне друге пошаље у Доњи манастир Орахово, те они тако годину и више проведу радо радећи при том манастирчићу, и весело живјећи. Онај посрбљени Грк Станко бавио се око Шћепана Малога и бјеше му се веома умилио, али и сазнао му сваку слабост и штрбину (недостатак - прев.).

Како је Шћепан Мали волио да пије, тако гаје Станко једног дана погостио (и јело му је спремио) и понапио, те он леже да мало приспи, и заспа, а Станко га закоље и покрије у постељи, закључа му камару (собу) кључем и каже домаћима да га нико не буди, јер је то наводно рекао сам Шћепан, као и да никога к њему не пуштају, док се сам не пробуди и не изађе из камаре. Рече да он има неки посао који му је наложио Шћепан, до у кћери своје (која је с њим заједно из ропства побјегла и у село Грађане у кући кнеза Војина живјела), па да ће брзо доћи. То му повјерују, а Шћепану се тога дана нико не смједе учинити вјешт, цио тај дан и до јутра сљедећега. Онај назови - Станко чим у Орахово сиђе, узме ону дружину те побјегну у село Сеоца, на крају Црмнице и Блата скадарскога, које се сматрало везиревим Везир не само што им бјекство опрости, него и Грку Станку поклони једне токе од осам ока, које су касније продате за 18 млетачких цекина, а једва су толико ваљале Не бивши дома, игуман, дошавши други дан из Доњега манастира, навали те отвори врата, и нађе Шћепана закланог, па га укопају, и тако се сврши његов живот. Када о смрти обавијестише митрополита Саву, он рече да га укопају по источном обреду јер се он тако и игуману исповиједио, те га тако у припрати Манастира Светога Николе сахране.

Овај чудни човјек, и лажни цар Петар, био је осредњега раста, лијепа стаса, прикладна лица, смеђе боје, тамне косе, брка и очију. Био је добар коњаник, а кад је дошао у Црну Гору, имао је око тридесет година. Није се примијетило да је знао читати и писати, или говорити који други језик осим српскога, и то како на тромеђи Личани и Далматинци говоре. Али добро знаваше свуда по Босни градове, мјеста и многа села поименично. Није се, међутим, ништа могло сазнати које заправо он био и одакле је у Боку дошао, како се у такво дјело и име смислио упустити. Највише се бавио игром и шалом, а уз то волио је и пиће, и тако показиваше лакомисленост и дјетињарије више него озбиљност чврстога срца и духа. Био је необичан простак, осим што је само нешто притворства у цркви показивао -када би свештеник наузгред обично поменуо руску царицу и царску фамилију, па би при помену великога и насљеднога кнеза Павла крпом тобоже сузе отирао, а главу би приокренуо ка зиду црквеноме. А о облику државе, о њеним потребама, нуждама и крајностима, о политици, о суштини правде и снази земаљских закона, о користима цијелог човјечанства и посебно народа у којему се налазио – појма није имао, нити ]е с киме било у земљи било ван ње имао односа или преписке чинио. Ово што рекосмо све се јавно и видјело и сазнало, и нико га порећи не може.

Иза тога, године 1778 митрополит Сава нађе за сходно да пошаље за народне ствари у Русију свога синовца Петра, који је тада био већ архимандрит, и са њим гувернадура црногорскога Јована Радонића и сердара његушкога Ивана

Page 91: CG, Djuro Draskovic

Петровића. Пошто су дошли у Русију, најаве своје послове Иностраном колегију, којим је тада управљао државни канцелар гроф Никита Иванович Панин. Ту послови се не могну брзо завршити више пута су код Панина ишли, док им он не рече да су њихови предмети предати кнезу Григорију Александровичу Потемкину и да их он мора размотрити и Господарици на рјешење представити. Тако они пођу и к Потемкину, који им даде рок до следеће недјеље Али таје недјеља чекана седам мјесеци и никада не дође иако су сваке недјеље по једанпут к њему ишли, по свој прилици што се Потемкин тада био завадио с неким Србином, генералом Зорићем, те не само што бјеше замрзао све Србе него је тражио начин да им се свима, као и генералу Зорићу, освети Архимандрит црногорски Петар Петровић и дружина му видјеши да их кнез Потемкин мота и вара, пођу ка грофу Панину и затраже му пасош да се враћају кући. Он им на то одговори да жали што кнез с њима тако поступа и да ће он на првом састанку с кнезом поразговарати о њима и да дођу и узму рјешење Али када му ови опет дођоше, он им даде овакав одговор: "Уз моје крајње жаљење, наредићу да вам се пасоши дају, а виновник ће кад - тад за ово платити" Они се врате, ништа не завршивши, кући у Црну Гору. Ускоро умрије владика Сава, Црна Гора оста без Поглавара и обичнога својега умоводитеља Архијереја. Уз то, и тадашњи гувернадур Јован Радонић бјеше предузео самовољно и без ичијега питања договор са ћесаром да му преда Црну Гору, ваљда за некакву велику награду и обећање. Због тога и бјеше ишао у Беч, и бјеше довео од ћесара у Црну Гору некакву комисију под изговором да ту штампарију подигну, коју су били и донијели, како би се штампале књиге за српски народ. Тајно су, међутим, имали налог да виде Црну Гору, каква се корист од ње може имати и испитати хоће ли народ пристати на то. Тако су направили и њен географски план, и због тога проборавили на Стањевићима девет мјесеци, али ништа од праве намјере и не поменувши а камоли свршивши, отпутују. Ипак штампарију поклоне гувернадуру, а овај је касније продаде некоме у Боки.

Архимандрит Петар још из дјетињства био је насљедник Епархије црногорске, од стране народа објављен, а и владика Сава је хтио да га за свог живота завладичи, али за то није било згоде и пригоде, те у народ немаше ко изаћи да му што боље каже од онога што зна сам. Живљаше још у Црмници владика Арсеније, али никуда и ништа не могаше од болести, док се ту наскоро и упокоји. Црногорци, дакле, навале на својега давно и уз општу сагласност изабранога и свима вољенога архимадрита Петра, и просто и искрено му рекну да се гдјегод завладичи, и да међу њима тако не живи. Јер, они без владике нити хоће нити могу да живе, те су принуђени да траже другога ако он неће. Тако се он спреми и пође у Беч, гдје од кнеза Галицина, рускога опуномоћенога и изванреднога посланика, затражи пасош, јерје желио да се управо у Русији завладичи. Али како му кнез не даде пасош, он напише писмо митрополиту у Карловцима Мојсеју Путнику и замоли га да га произведе за архијереја. На то му овај одговори да хоће радо, али да се зато затражи одобрење од Двора. Тада архимадрит Петар Петровић даде у ћесаров двор молбу за то, и би му дата дозвола, те пође у Карловце и ту се завладичи с посебним церемонијалом и на задовољство свих, а на дуговјеку радост и корист и дику уопште српску, како ће то показати и историја. Одатле се Петар поново врати у Беч да моли Двор не би ли му дали што праха и олова да понесе у Црну Гору, јер се чујаше да се Кара-Махмут Бушатлија, везир скадарски, од свога цара одметнуо и осилио, те је

Page 92: CG, Djuro Draskovic

почео да присваја око себе земље и да пријети да ће ударити на Црну Гору. Ћесаров двор на то одговори да му се дозвољава да купује праха и олова, као и остале робе, колико год хоће. Како немаше новца, владика Петар стаде размишљати одакле би их брзо и доста стећи могао. Падне му на памет да пише у то доба пресрећноме Србину генералу Симону Зорићу, с којим се бјеше упознао у Русији када је тамо боравио и који тада у Шклову живљаше, и много богатства имаше. Одмах му напише све своје нужде и потребе отаџбине и о опасности малога остатка српске слободе и биједе, и затражи му да своме народу помогне новцем, кад му је дао да може... Зорић му одговори да је на путу према Шклову и нека дође да се лично виде и о томе поразговарају, те да ће он учинити што буде могао. Нуждом и љубављу према отаџбини силно гоњен, Петар пође и до њега кад ли тамо - проведе неколико мјесеци узалуд, не би ријечи утјехе, ни динара помоћи, осим безбрижних забава и весеља. Не траживши ништа од тога, а не нашавши што је тражио по обећању и по позиву Зорићевом, Петар пође одатле кући. Али окрене преко Берлина, да би још у онога озбиљнога витеза философа и цара Фридерика Другога своју крајњу нужду и опасност показао и напомене му о помоћи коју Је указао његов предак владици црногорскоме Данилу, када му је на путу за Русију златни крст даривао. Кад тамо, а оно Фридрих бјеше умро прије петнаест дана, а насљеднику му се још не знаваше нарав и начин пословања, те Петар и одатле без игдје ичега остаде и оде дома ујаде и у Црну Гору, да се сиротиња Богом и својом великом муком држи и одбрани.

Међутим, док је владика Петар по свијету ходио и тражио узалудно помоћ гдје је знао и умио, удари Кара-Махмут паша Бушатлија, албански везир, на Црну Гору, а повод му за то дадоше сами црногорски главари својом крајњом неслогом и међусобним сукобима. Тако млади владика Петар Петровић нађе још и своју отаџбину у несрећном и срамотном стању: много села попаљено и похарано све што је дошло до турских рука, чак и владичанска резиденција на Цетињу немилосрдно је изгорјела и оплијењена, од свакога ко је што имао узета је глоба, и више од пола Црне Горе под харач и бич турски бјеше стављено. Преко свега тога застане свој Манастир у дугу 1.500 цекина, што су му домаћи за вријеме његовог четворогодишњег одсуства били учинили. Владика на ту своју, домаћу штету ни главе не окрену, него хитно благоразумно смисли и крепкодушно прене и пође са чистом усрдношћу кроз све околине црногорске и кроза села редом свуда и свако племе и братства корећи што се тако срамотно и неславно упустише Турцима, душманима вјере и слободе, самовољно, без крви и боја и сваке нужде и невоље под ноге се и под бич подложише. Уз то их тако закуми да се закуну сви сложно и једнодушно и да се завјере да ће се држати и бранити до последњег чељадета ако би Турци опет на њих ударили. Но, ако вјеру тврду и непоколебљиву имају у Христа Бога свемогућега и Спаситеља страдајућих за вјеру и правду, неће их он оставити да погину, него ће им допустити и помоћи да униште свога душманина и да прославе свога Свевишњега Творца и Оца и да ослободе своју отаџбину, повративши и обновивши своју независност и поштење који су им од искона били стечени, и никада до тада тако нијесу били упуштени и изгубљени. Овако је (отприлике) владика Петар свуда и дању и ноћу ходио, зборио и учио кроз народ свој више од цијеле године дана. И Бог му поможе, пошто је толика страдања и искушења јуначки претрпио, у којега се ја вазда вјерно и тврдо уздао. Народ се стаде одушевљавати и будити, општа сагласност свакога и свуда охрабри, вјеру

Page 93: CG, Djuro Draskovic

утврди и поткрјепи умове, срца и мишице, па се усуди отказати Турцима харач и покорност, прогласи своју отаџбину поново слободном и само од Бога самога преко својега архијереја зависном. Тако се опет обнови и славно и свјетло се уздиже пали Српски Израиљ а ближњељубива Црква обасја своју околину, дично узнесе свој дивни Олтар и опште свесрдности жртву Новоме завјету вјернодржањем стану приносити, отада заувјек. Свемогући својим вјечно премудрим провиђењем усмјери скоро сву страхоту својих судбина против агарјанскога рода и накота, против заклетога душманина свих благочастивих, подигне сјевер словенски и запад аустријски да вајају сложно на Орканов двор и безочност. Такво славно дјело и опште хришћанско наоружање није и могло бити или не би ваљало да буде без учешћа и мале али значајне Црне Горе. Због тога у њу пошаље ћесар Јосиф Други својега капетана Филипа Вукасовића и са њим другога официра - Лудовика од Пернета, и са њима шест војника, са доста новца, хране и праха да Црногорци, као познати јунаци и овдашњи ратници оружје прихвате за диверзију, и окрену га на Турке, вјечне своје и свачије душмане. О томе позиву постоји и грамата од ћесара послата тада у Црну Гору, чију копију овдје као потврду прилажемо:

"МИ ЈОСИФ ДРУГИ, Божјом милошћу изабрани Римски Цесар, увјек Множитељ царства Германије, Унгарије и Бохемије, Далмације, Хрватске, Галиције. Лодомерије и Словеније, Апостолски Цар Архивожд Тоскански, Велики Кнез Трансилваније, Вожде Медиолана, Монтове и Парма, Гроф Хабзбурга, Фландрије и Тирола, и проч., и проч. Гледајући на похвалну ревност и изванредну храброст с којом је храбри народ Црногорски увјек правио подвиге да вјеру своју и славу брани и штити - објављујемо свим становницима Црне Горе, и посебно њиховом Митрополиту Архијереју, Архимандритима, Игуманима, Протопрезвитерима и Свештеницима, такође и Губернаторима, Сердарима, Војводама и Нахијским или обласним Кнежевима, и свим црквеним и мирским Главарима - да доносиоци ове грамате Филип Вукасовић и Лудовик од Пернета јесу заиста официри непобједне наше војске, који су нарочито од НАС послати да се с Вама најбоље договоре о најбољем начину да МИ заиста извршимо НАШЕ најмилостивије намјере, како би се народ избавио од тиранства Отоманске власти уз помоћ Свемогућега и да му се да хришћанска слобода и сва она достојанства и преимућства која доноси слобода, коју сасвим мирно и спокојно уживају срећни становници свих НАШИХ царстава. Очекујемо дакле да по сили ове НАШЕ грамате и анализе важних узрока њихове сопствене користи поменути становници Црногорски и њихови главари - како црквени тако и свјетовни - речени официри с дужним почастима буду примљени и да се тврдо вјерује у све што им у НАШЕ име буду предложили, да с дужном искреношћу и захвална срца одговоре и да им не само допусте да могу слободно ићи и доћи у свако мјесто и тако мирно и безбједно боравити. И још да им се дају коњи и превоз, прелази, исхрана, путеводитељи и водич и свака друга ствар која би им на путу могла бити потребна, тј, да им се у сваком догађају и случају уопште свака помоћ даје и покаже свака љубав. У том смислу јесмо ово сопственом нашом РУКОМ потписали потврдили великим НАШИМ Цесарско-краљевским Печатом.

У Бечу 17. априла 1788. године по рођења Христа.

Page 94: CG, Djuro Draskovic

ЈОСИФ Наредбом Његовог Цесарско-краљевског Величанства Антониус А. Спиелман, с. р."

Мало затим пошаље ћесар у Црну Гору и 400 својих војника, сто хиљада цекина и још неке официре. Они су ишли у Скадар до Кара-Махмута и настојали су да га наговоре да се преда ћесару уз најљепше нагодбе, и кад су хтјели да му опет пођу, владика Петар им је савјетовао да не иду тамо по други пут, јер су Турци, посебно скадарски подозриви па би их могли и мимо везирове воље нагрдити. Они то не послушају, већ отиду и буду лијепо примљени и испраћени, али их пристигну на Блато у Крајину села Сеоца, и ту их све посјеку. Остаде само Филип у Црној Гори, јер с њима није хтио да иде. Црногорци су хтјели да ратују против Турака са ћесаром о његовом трошку, јер су се надали да ће раширити своје границе и тако себи земље прибавити, а ћесару олакшати заустављањем толике силе турске која је у њиховом сусједству и с којом Црногорци буду имали посла. Али када чуше од Филипа Вукасовића да ће сви градови који се освоје остати ћесару а земља ономе које узоре, умало му не отказаше сасвим и рекоше му да нико од њих на такав начин неће ни метак опалити, премда и Филипу не бјеше наложено ништа више него да се одовуда учине диверзије, тј. да се Црногорци заваде и зарате с Турцима, а он да се измакне откуда је и дошао. Тако је и мислио да учини, иако Црногорцима другачије говораше Уз то се још бјеше огласио да су и Руси с ћесаровцима направили алијансу према Турцима и да су с Портом заратовали на Дунав. Такав им извјештај дође и од рускога министра Александра Мордвинова, који је тада био посланик у Млетачкој републици Упутише им и царску грамату преко генерала Заборовскога, чије се обје копије (писма Заборовскога и царске грамате - прев.) овдје прилажу, ради потпунијег објашњења саме историје:

(Писмо генерал-потпуковника Заборовскога уз грамоту бр 10)

"Најпреосвештенији Господине Митрополите са својим најпоштованијим духовним властима и чиновима, Превасходна Господо Главари и други поштовани чиноначелници славних и храбрих Црногорских и других једноплеменика и народа, благородни дворани и сви грађани ових крајева!

Из послате највише грамате ЊЕНОГ ИМПЕРАТОРСКОГ ВЕЛИЧАНСТВА, Благочастиве Господарице Императорице и Самодржице Сверосијске упознаје се и Ваше Преосвештенство Ваша Превасходства са свим народом новом и увјерљивом потврдом ЊЕНОГ Милостивог промишљања о Народу вашем, који исту православну вјеру с ЊОМ и са цјелом ЊЕНОМ Империјом исповједа и да је у том смислу ЊЕНО ВЕЛИЧАНСТВО послало морским и сувоземним путем ЊЕНЕ снаге у Средоземно море у циљу кажњавања обијесног непријатеља цијелог Хришћанства Турака, а својим војним командантима је наредила да подржавају свим средствима Народе Хришћанске у њиховој борби против варвара Агарјана који угњетавају сусједе и под нечасним игом држе страдајуће, уколико они, надахнути побожношћу, и обдарени сјећањем на храбра и славна дјела својих предака, устану на заштиту вјере и одбрану слободе, сјединујући своје подвиге са подвизима руских војника.

Page 95: CG, Djuro Draskovic

Управо је такав дио даних ми од стране Свемилостиве Господарице упустава при мом именовању да командујем копненом војском, како оном која је упућена флотом, тако и оном која се по својој ревности побожности и слободи присаједињава нашој војсци. Избор на ово служење у мојој личности је за мене драгоцјен јер доказује Монархово повјерење. Пријатно ми је такође што ћу радити на истим пословима с Народима чију сам побожност, храброст и оданост Русији и многе друге квалитете увјек изванредно цјенио. не губећи ни мало времена, ових дана се одовуда упућујем да бих што прије био у вашој близини. А да бих колико је могуће убрзао све припреме за подвиге који нас очекују, шаљем заједно с поменутом Граматом Господу Пуковника Тутолмина и Примијер-мајора Драшковића, искусне и исправне официре, у које вас молим да имате повјерење, као и да им саопштите каква Вам је помоћ и у чему потребна, а у потребном случају да њихове савјете употријебите у Вашу корист. У очекивању док ја дођем у Италију, преко наведених Штапских официра или преко Ваших Опуномоћеника изјаснићу се и одлучити о свему што је Вама и Нама потребно, о чему сам писао Господи Министрима ЊЕНОГ ИМПЕРАТОРСКОГ ВЕЛИЧАНСТВА по ЊЕНОЈ вољи, као и Господину Бригадиру Псаро, који се налази у Напуљу и на Сицилији, да би он по сусрету Господе Тутолмина и Драшковића по могућности дјеловао на обезбјеђењу добровољаца за Ваше потребе.

Наређено ми је да наручим Вашем Преосвештенству Панагију од ЊЕНОГ ИМПЕРАТОРСКОГ ВЕЛИЧАНСТВА, Вама поклоњењу у знак ЊЕНОГ благослова за почетак подвига у славу ЊЕГОВОГ светог имена и усталих у одбрану вјере и Отачаства. При томе ми је ЊЕНО ВЕЛИЧАНСТВО наредило да поновим ВАШЕМ Превасходству и другим главарима да ће ВАША усрдност за заједничка дјела бити удостојена изванредним почастима и наградама Монарховим. Детаљније ћу с Вама разговарати по мом одласку у Италију, остављајући свагда Вашег Високо Преосвештенства и Ваших Превасходитељства и цјеле Заједнице Ваше доброжелатељ и на услуге готов.

ЊЕНОГ ИМПЕРАТОРСКОГ ВЕЛИЧАНСТВА Армије Генерал-поручник, командант сувоземне војске у Средоземном мору и околним мјестима, вршилац дужности Генерал-Губернатора Владимировскога и Костромскога Намјесништва и разних Ордена каваљер.

Лично Заборовски.

ПС: Заједно са овим од мене ће к Вама бити отправљен, уз опрему коју сада шаљемо, Господин Мајор Рафаил Петровић. У Санктпетербургу, 11. маја 1788. године."

А ово што сад сљедује је наведена царска грамата:

"БОЖЈОМ МИЛОШЋУ МИ, КАТЕРИНА ДРУГА, ИМПЕРАТОРИЦА И САМОДРЖИЦА СВЕРОСИЈСКА, и проч, и проч.

Преосвештеним Митрополитима и осталим Архијерејима и цјелом духовништву, Благородним, Поштованим и НАМА љубезновјерним Главарима,

Page 96: CG, Djuro Draskovic

Начелницима, Војводама, Кнежевима, Дворанима и свим Грађанима славних и храбрих Црногорских и других њима Јединоплемених народа - НАША ИМПЕРАТОРСКА благонаклоност и милост.

Већ Вам је познато да је вјероломно и изненадно непомирљиви непријатељ Крста Господњега изазвао Нас на рат, и да смо се нашли у нужди да бранимо цркву православну и да осветимо увријеђено достојанство Царског вијенца НАШЕГА, те смо на њега упутили копнене и поморске снаге.

У очекивању доласка Наше флоте и војске у њој под главном Командом НАШЕГА Адмирала Грига у Средоземно море и у мјеста која су одговарајућа за пораз НАШЕГА Непријатеља, за избављење Хришћанских Народа испод Ига Агарјанскога, као и у циљу обезбјеђивања слободе и безбједности оних који су наслиједили храброст својих предака у борби против Варвара - МИ смо упутили сувоземним путем у Италију НАШЕГА Генерал-Потпуковника Заборовскога, снабдјевши ГА НАШИМ повјерењем и инструкцијама не само да све припреми за нашу борбу, него и да замоли све Хришћанске Народе који гравитирају тим предјелима а који желе слободу да им се омогући дати свака утјеха.

Љубав према вјери Православној и приврженост према Сверосијским Самодржцима Црногорског и других њима једноплемених Народа позната је цијелом свијету, посебно од времена бесмртног и славног Императора ПЕТРА ВЕЛИКОГА. Увјерени будући у такво расположење ових народа, МИ смо наредили поменутоме Генерал-Потпуковнику да ступи са Вама у везу и да Вам пренесе НАШЕ ИМПЕРАТОРСКО милосрђе и благонаклоност према свима Вама, чија је побожност оскрнављена невјерницима а слобода угрожена, нарушена њихова безбједност и мир; као и да побуди код Вас ревност да с НАМА подијелите подвиге противу гонитеља имена Хришћанскога. Он ће се са вама договорити и о мјерама подјеле оружја и опреме, и са Вама се сагласити, у чему имајте повјерења у њега; тврдо вјерујте да ћемо увијек на срцу имати старање да Вас обезбиједимо колико год је то могуће. Оне пак који несебично усрђе и храброст покажу на заједничком послу, НАШОМ ИМПЕРАТОРСКОМ наградом и милошћу нећемо заборавити да одликујемо Богу Свемогућему Вас у свим Вашим добрим намјерама препоручујући, остајемо Вам НАШОМ ИМПЕРАТОРСКОМ МИЛОШЋУ увијек благонаклони.

Дато у Нашем Царствујућем граду светога Петра 14. марта, од рођења Христовог 1788. године, и двадесет шесте године од НАШЕГА владања."

На оригиналу је потписано: "Њено Императорско Величанство КАТЕРИНА.

(м.п.)

Гроф Иван Остерман, с.р."

НАПОМЕНА. На велику моју и мојих ближњих жалост, ових дана се разболи наш остарели митрополит Петар I Петровић Његош, и на сами Лучиндан увече умрије - 1830. Господњег годишта, а у осамдесет и по година својега много и бесмртно знаменитога у историји, живота У њему сам ја, великога добротвора и ревносног помоћника Руководиоца за историју Црне Горе, изгубио. Оволико

Page 97: CG, Djuro Draskovic

сам, дакле од искона примио и написао и надам се да сам успио да то од заборава спасим, како би се и за савременике и за потомке сачувало и у штампаном виду изложило, што би се с Покојником готово све изгубило, а што не би никоме, барем Србину, било мило.

Писац

Напомене[1] У календару црногорском "Грлица" ту исту кћер Лазареву именују Деспином, а у Ранкеовој историји она се назива Марија, овдје је по усменом предању Јелена, а овај дио историје Црне Горе се заснива и ослања на предање. [2] Ком је данас острво, а онда је можда још био међу отокама, јер Језеро и данас расте и одузима земљу. [3] Гора, планина, тако се зове. Камивал се зове свака она стране или плеће које му драго планине са које се баци камен у вис, и она страна на коју се превали назива се камивал. [4] Оно писмо што "Грлица" напомиње на стр. 61 није овдје на очи и у руке дошло. [5] За Вавилу се не зна одакле је био родом и мјестом. [6] Ни овом Герману се не зна мјесто рођења. [7] Ни овоме се не зна мјесто рођења. [8] Ни Никодиму се не зна мјесто рођења. [9] Овај Мардарија је из села Корнета из љешанске околине. [10] Пахомије је из села Зачира из ријечке околине. [11] Овај Руфим први је родом из Црмнице из Бољевића [12] А овај је из Његуша, из села које се зове Вењи Крај. [13] Василије је одакле је и Руфим Други. [14] Висарион је из племена цетињскога, из села Бајица, из братства Бориловића. [15] Гора у Ријечкој нахији испод Цетиња. [16] Он је био родом из Очинића, у цетињском крају, и само се за њега зна колико је владиковао- три године. [17] За њега и његове насљеднике историја казује нешто више него за напријед именоване има више података, а и то је било касније. Ја бих био рад да опишем за свакојега од њих и дан рођења и дан смрти, али ништа више нијесам знао него што сам овдје изнио. [18] Овај се поп звао Бошко Љешкопољац, али су га прозвали и Хаџијом, јер је жудио да пође на ћабу а није могао и што је побожно живио и Богу служио. Послије овога догађаја он се покалуђерио и назвао се Јов. Али овдје му пјесник све уједно именује како би му се указали важност и достојанство. [19] Де мјесто ђе, и то баш из устах Црногораца чувено. [20] Поше што и пођоше - по црногорски. [21] Напомена: у исто вријеме и по истим изасланицима послате су двије овакве грамате у Црну Гору, које су у свему сагласне, осим што је једна адресована на митрополита Данила а друга брату му кнезу Луки. Осим тога, чудно је да на овим граматама није потписан нико, а на коферти је велики печат државног грба Русије. [22] То је чисто по изговору пјевца.

Page 98: CG, Djuro Draskovic

[23] Војвода од Бјелицах. [24] Ка - кад [25] село [26] ријека [27] ријеку [28] Доше, исто што и дођоше. [29] То су села. [30] Обоје су брда. [31] Даниловом оцу је име било Стефан, а простонародно Сћепац, Шћепац. [32] жена [33] То је огртач, врста јапунџета. [34] У Црној Гори мач и меч, дан и ден.

Проф. др Радоман Јовановић

ИСТОРИЈА ЦРНЕ ГОРЕ СИМЕ МИЛУТИНОВИЋА САРАЈЛИЈЕ

"Просути Сима" био је, по Матијиним ријечима, "писар, песник, хајдук, чувар бостана, пензионер, студент, земљорадник, политичар, преводилац, поклисар, .. секретар народа црногорскога", учитељ Рада Томова а био је и историограф. Тај "сироти пјевун" био је "не однекуд већ одасвуд" а завичај му није била "једна нахија"[1].

Много путујући и често мијењајући занимања, Сима се, послије двогодишњих студија у Лајпцигу (гдје је 1826. године објавио "Сербијанку" и заинтересовао за скупљање народних пјесама), упутио у поетску Црну Гору. Историчари су утврдили доста детаља из тог његовог странствовања и докучили добар дио мотива којима се руководио да путује на Цетиње.

У љето 1827. године 36-годишњи нежења Сима стигао је из Лајпцига у Трст, гдје се задржао мјесец дана. У Задар је допловио 25. августа и добио везу за Котор, гдје је стигао 12. септембра 1827. године Сјутрадан га је саслушавао окружни капетан Јосип Пајтони са својим чиновницима Сима је на саслушању изјавио да је циљ његовог путовања у Црну Гору да тамо сакупи једну збирку народних пјесама и објави је у Бечу или у Њемачкој. Рекао је да, осим тога, намјерава, ако му дозволи Владика, да прегледа архив Митрополије и Цетињски љетопис и напише историју Црне Горе[2].

У Котору Милутиновић је одсио у гостионици Анђелке Висковић. Како на Цетињу није било кога познавао, обратио се митрополиту Петру I и приложио препоруку руског вицеконзула у Дубровнику Јеремије Гагића. Остарјели Владика одговорио је Сими да га не може примити на Цетињу ако му аустријске власти не визирају пасош, ако му, дакле, не допусте да отпутује у Црну Гору.

Од 12. до 30. септембра 1827. године Сима је боравио у Котору, упорно тражећи од окружног капетана дозволу за одлазак у Црну Гору. Неки истраживачи

Page 99: CG, Djuro Draskovic

наводе да је тих 17 дана Симиног боравка у Котору било бесплодно и да је тамо живио "сасвим усамљено". Никола Банашевић, на основу "примјечанија" уз прво издање "Пјеваније црногорске и херцеговачке" пише да је Сима већ у Котору почео прикупљати народне пјесме и да је прије одласка у Црну Гору забиљежио 18 пјесама. Претпоставља се даје у Котору наставио писање трагедије "Обилић"[3].

Како није успио да добије визу, Милутиновић је 30. септембра побјегао из Котора преко Шпиљара и Мирца у Црну Гору. Због густе магле тумарао је "осам дана без икака јела" по "пустој планини. не знајући на коју би страну имао окренути да дође на Цетиње"[4]. Њега је видјело једно црногорско чобанче и о томе обавијестило неког старца, па су га њих двојица довели 7. октобра на "уру ноћи" у манастир на Цетиње, веома исцрпљеног. Митрополит је писао Гагићу да је Сима "с первога мојега погледа уљега у моје сердце... Камо среће, да сам оваквога Серба человјека код себе имао, докле ме не бјеше болест и старост оборила. Ја не знам би ли се икакав други Сербин согласио живјети у Церној Гори, како што је наш љубазни Милутиновић согласан"[5]. Касније ће се тај први Митрополитов утисак о Сими нешто измијенити.

Аустријска губернијална влада за Далмацију није инсистирала код Митрополита да јој се изручи Милутиновић, али је, ипак, наредила окружном капетану у Котору да његове ствари и пасош брижно пази и да га, ако се појави на аустријској територији, одмах ухапси[6].

Већ 19. октобра у Котору се знало да Милутиновић обавља посао секретара црногорског митрополита и скупља народне пјесме. Тако је Милутиновић започео посао којег је сам одабрао и њему се, по свом начину, одао у Црној Гори све до 29. марта 1831. године, када ју је, службено напустио[7].

Тешко је прецизно утврдити чиме се све Сима бавио на Цетињу. То је зато што је он био тешко ухватљив, што је "као писар и почео и завршио", што је био "најпаметнији и најзбуњенији човек коме је име икада забележено у српској књижевности", што је имао "тапију на лудотворну воду" а била му је "махнитост омиљена"[8].

На Цетињу се Сима бавио понајвише бавио сакупљањем народних пјесама, био учитељ Раду Томову, обављао званичну дужност митрополитовог секретара, помало био политичар и дипломата, понекад и нека врста судије, учио Рада Томова калиграфији а био је и историограф скромних могућности.

Као што га је било тешко на једном мјесту дуже задржати, тако је Сима мијењао послове, увијек тражећи да се што више искаже. Знајући за то, Јеремија Гагић је Сими, одмах по доласку на Цетиње, савјетовао да не "скита", да остане код Владике и препоручио "одмах по Божићу жените се Црногорком, која ће Вас совершено срећним учинити"[9].

Што се, пак, тиче Симине функције секретара историчари се у томе не слажу у потпуности. Неки наводе да Сима у вријеме Петра I није био секретар Народне канцеларије (или "народни секретар") већ искључиво лични секретар митрополита. То тврди и сам Сима у "Предисловију" Историје Црне Горе.

Page 100: CG, Djuro Draskovic

Функција "народног секретара" била је "много тежа, а то ће ваљда бити и разлог што је Сима није примио. А као секретар Владичин није се послом преуморио" јер је своју преписку, углавном водио сам Владика. Уз то, до средине 1828. год, нека Владичина писма писао је "народни секретар" Јаков Стефановић, па је и то олакшавало Симин посао Сима је Владици писао концепте писама, ријетко потписујући своју функцију. При томе је Сима онако "махнит" давао остарјелом Владици на потпис и понешто што је митрополита могло наљутити. То се нарочито очитавало у вријеме руско-турског рата 1828. године са Митрополитовим читавим свежњем писама упућеним у Петроград. Мањи неспоразум са руском владом изглађен је тако што се кривица свалила на Милутиновића. Ни као миротворни судија међу племенима није био најревноснији и најправеднији. А секретарство у вријеме Петра I било му је најузгреднији посао[10].

Сима је и свог ученика-Рада Томова ангажовао да пише концепте писама остарјелом Владици. Тако је Раде Томов писао концепт писама Петра I окружном которском начелнику Јосипу Пајтонију од 2. децембра 1828. године Тај концепт Владика је знатно исправио и указао на језичке грешке. Један од бољих његошолога, Јевто Миловић, коментаришући тај концепт, констатује да су Рада Томова веома слабо учили и да "Нема сумње, више је вриједио Његошу рад у канцеларији Петра I од 1827. до 1831. него све оно што је научио од својих учитеља на Цетињу и на Топли".[11]

Добро је познато да је Сима "поправљао", уствари кварио, стихове младог Његоша а и народних пјесама,[12] управо радио оно што Вук назива "крпежом". Као секретар, Сима је имао доста посла тек послије смрти Петра I (30. октобра 1830), када ће, уз неискусног архимандрита Петра, управљати канцеларијом и водити преписку, потписујући се као "народа црногорског канцелар", иако те преписке није било много (за 1830 годину свега 9 Владичиних писама)[13].

Када је и како Сима почео да ради на Историји Црне Горе - тешко је утврдити. Изгледа да му је и то био узгредан посао и да је на њему радио без система - с времена на вријеме. Постоји и један недоказан додатак – да је остарјели митрополит Петар I био незадовољан Симиним радом као учитеља Рада Томова и да му је зато препоручио да се више ангажује на проучавању оно мало докумената што се налазило у Манастиру и писању Историје Црне Горе[14].

Из "Предословија к читатељу" (писаног у Београду 14/26. октобра 1835. године) и "Примјечанија" на крају књиге (стр. 120), види се даје Сима "саставио" историју за вријеме трогодишњег боравка на Цетињу и завршио је уочи смрти митрополита Петра II на Лучин-дан 30 октобра 1830. године.

Зна се даје Сима долазио у Црну Гору и 1832. и 1833 године, али другим послом[15] а из његовог "Примјечанија" се види да се више није бавио Историјом Црне Горе. Тек када је у "Грлици" 1835. године објавио "Кратка историја Црне Горе" владике Петра I, Сима ју је обилато искористио[16]. Тиме се и поставља питање када је Сима стварно завршио свој текст а и крупније питање- ко је писао "Кратку историју Црне Горе" Петра I и колико је она Владичина а колико Симина. То тим прије што се и сам Сима позива на Владику "како великога благодјетеља, тако и ревнивога спомоћника и руководца за Црнегоре

Page 101: CG, Djuro Draskovic

Историју[17]. Што се "Историја" није раније појавила, Сима је објаснио тиме што је у штампарији "навала и налога особита била" и што се писац, због других послова, није могао о томе постарати[18].

Сима је "Предисловију" објаснио како је настала његова Историја и на основу чега ју је написао. "Она је из устнога причања некијех старијих Црногорацах, а особито горепоменутога Богоугодног" покојника само вјерно примљена, и на папир сведена... Колико је у њој озбиљности, и голе истине, то нека изволи замјетити и опредјелити особитиј славенскиј и сербскиј хисторик; а ово се овде представља овако заједино зато, што се намјерење предизабрало саслушати и по завјету вјерно списати самоизустно причање; нит је цигловита врста повјести ове списатељем игдjе написана нађена била, сјем граматах како што су и неколике попјевке из народнога паметовања узете, и на своја мјеста за свједоџбу и миљање хисторије стављене. Списатељ ове књиге није тражио никакве рукописе старије, предизвјешћен бивши, да су морали пропанути, ако су и били који..." Сима је дакле, преписивао грамате које су као драгоцјеност чуване у Манастиру а оно што му је Владика казивао прекинуто је његовом смрћу. Сима је, ипак, писао да "При свему томе опет се ово и оволико описаније црногорске хисторије сматрати може како једно цијело древности а простотом изложење, и зато њега благонамјерна непропушћа штампом у свијет и одаслати". Сам "списатељ" је одао признање Петру I за писање Историје овако: "Оволико сам дакле од искона примио и списао, и радујем се да сам успјео то од заборава спасти, и за современике и потомство дочувати и на штампу изложити, што би се с покојнијем готово све ово и укопало, а томе барем Србин рад био неби никои"[19].

И тако се крајем 1835. године појави "Историја Церне Горе од искона до новијега времена. Списана Симеоном Милутиновићем Сарајлијом. У Београду. У Књажевско-србској књигопечатњи. 1835, 4, VШ + 122". Ту је Историју "добавио" и Петар II Петровић. Иако је гајио велико поштовање и захвалност према свом учитељу, Његош је Симину Историју строго, али сасвим тачно, оцијенио. У писму Вуку Караџићу од 2. септембра 1836. године он износи да "оно и није историја, но само препис грамата, а виђећете кад је добавите и станете читати што вриједи и да историја не може се назвати"[20].

И са аспекта модерне историјске науке та Његошева оцјена се с разлогом прихвата. Она се може само и понечему објаснити стањем ондашње српске историографије и Симином нехарношћу. Сима се заиста није имао на кога у српској историјској науци угледати, али је могао бити ревноснији у коришћењу оно мало докумената што се налазило на Цетињу. Он је наводио да је користио једино Историју Мавра Орбинија и документе из Цетиња. Када је наводио дио чувеног писма владике Данила брату Раду од 27. II 1713. године у коме стоји и "Ја сам Москов, Москов, Москов" напоменуо је "но ми је жао, што то писмо наћи не могу, да га соопштим овди међу осталијема ствар'ма", а сам га је, као аутограф, објавио између стране 44. и 45. своје Историје. Можда га је касније нашао, а можда и заборавио што је раније написао.

Симина Историја је, заиста, углавном препис грамата које су чувене на Цетињу. Оно мало другог текста има само библиографску вриједност. Он је хтио да граматама докаже међународни положај Црне Горе па иако у томе није имао

Page 102: CG, Djuro Draskovic

система, бар је, као добар писар, тачно их преписао, јер се није усуђивао, како му је била навика, да их "поправља".

Кад се упореди Симина Историја са Кратком историјом Петра I одмах је очито да је Сима искористио Петра I и да има идентичних реченица у објема. То се особито односи на старији период црногорске прошлости. Мора се, при томе, констатовати да су обојица тај период слабо познавали.

Сима је у својој Историји објавио неколико народних пјесама за које је утврђено да су митрополита Петра I. (пјесма без наслова, која је код Петра I насловљена као "Милорадовић"...- стр. 50-54; пјесма о нападу Турака на Црну Гору 1756. године, која је код Петра I насловљена као "Стан полако, Рогоје! Много ти је обоје"-стр. 85-90; пјесма о Шћепану Малом (стр. 96-100) која је под истим насловом и код Петра I). Сима је, како вели, сам биљежио народне пјесме, не указујући од кога их је чуо. Тако он, уз пјесму о нападу Серашћер-паше на Црну Гору 1712. године (није она која се сматра пјесмом Петар I) уз стих "Пак је много књигах пописајо" у напомени наводи: "То је чисто по изговору пјевца" (стр. 59).

Сима пише своју Историју од боја на Косову и Балшића, често гријешећи а затим наводи повељу Ивана Црнојевића Цетињском манастиру, хрисовуљ о границама Иванове државе и пјесму о Иванбегу и његовим синовима. Уз нешто свог текста о Црној Гори под управом владика из разних племена ("који су сви били од сербскога рода и језика"-стр. 24-29), Сима је саопштио бројне грамате руских императора, почев од чувене грамате Петра I од 3. Ш 1711. године до грамате Катарине II од 17. IV 1788. године. Он је то радио, како каже "за више објашњење саме историје" (стр. 115.)

Тако, Симина историја је од интереса као један од првих покушаја да се напише историја Црне Горе, коју је он безгранично цијенио и волио. Неки каснији историчари користили су Симину историју, углавном због објављених грамата. Он сам, изгледа, и није могао боље, иако је његова Историја Србије оцијењена као вјеродостојна. И у Историји Сима се "рвао са језиком" а сам је, другим поводом, рекао "Нико се од мене није надао ни оволико"[21].

"Немирни" Сима није ни у политичком животу у Црној Гори имао много среће. Умијешао се он и у питање укидања гувернадурства у Црној Гори и замјерио се архимандриту Петру. Како је Његош 19. јануара 1831. године писао Јеремији Гагићу "наш Милутиновић узео је нечесову слободу отка се преставио митрополит, која би му сломила врат да се не гледа на његово иностранство"... и пошао уочи Никољдана у Стањевиће и "није ктио доћ кад сам ја за њега шиља, него кад је њему драго било, па по свему тому ја сам га примио ка да није ништа преступио.. а он не стаде него два дана и пође без питања некуђ пут Боке Которске... Ема нека ломи врат куђ му драго"[22].

Сима се и тада вратио на Цетиње а свој први, трогодишњи, боравак у Црној Гори завршио 29. марта 1831. године.

По Симином одласку са Цетиња Његош је остао без "писара" па је сам водио преписку. Неко вријеме "бјеше дошло једно момче... а именом Стефан Васича,

Page 103: CG, Djuro Draskovic

али је ономадне пошао к кући својој у предрагу нашу Србију"[23]. Потом је неки дио преписке обављао, чак и полуписмени "ађутант" Иван Поповић. Он је Јеремији Гагићу јављао из Котора 23. VII 1837. године"... да јавим тко писар и секретар код архимандрита; нејма нитко, све су вертопрахи што су доходили досад, Симо Милутиновић пошао како вам извјесно от његове маните главе, такођер сад скоро дошао Стефа Васић, такођер пошао и јер мука дјело дјелат, а хљеб ваља замучат, па га јест, а свима вертопраховима, чини њима дај у Черну Горе све ће учинит како сами хоћу одма".[24]

Тако, на Цетињу нијесу били задовољни са Симиним секретарисањем. Ипак, први Симин боравак на Цетињу оставио је запажен траг у српској књижевности.

Овај текст је објављен у Зборнику радова професора и сарадника Филозофског факултета, бр. 12, Никшић, 1992, стр 143-149.

Знатно више детаља о свим боравцима Симе Милутиновића Сарајлије у Црној Гори, па и о настанку и штампању Историје, изложио је др Живко Ђурковић у књизи Сима Милутиновић Сарајлија и Црна Гора, Подгорица 1996. У истој књизи налази се и текст мр. Драгице Вујачић, која је детаљно проучила како је коришћена Симина Историја. Она заступа и нешто другачије мишљење о научној вриједности Историје, од оног које је овдје казано.

Напомене

[1] М Бећковић, О Његошу, Шабац, 1988, стр 7. [2] Д Д. Вуксан, Долазак Сима Милутиновића у Црну Гору, Записи, књ. IX, 1931,

стр. 259; Ј. М. Миловића, Стазе ка Његошу, Титоград, 1983 стр 11. [3] Н Банашевић, Како је и где написан "Обилић" Симе Милутиновића, Прилози

за књижевност, језик, историју и фолклор, 1955, књ. XII, стр. 301. [4] Д Вуксан, Преписка Петровића Његоша с нашим књижевницима Петар I и

Симо Милутиновић, Записи, књ. I, стр 175, А Ивић, Архивска грађа о српским и хрватским књижевним и културним радницима, књ. II, Београд, 1931. стр 112-

124. [5] Постоји неслагање о датуму Симиног бјекства из Котора и доласка на

Цетиње. Најсигурније је да је било у недјељу 7. октобра 1827. године на "уру ноћи" (Ј. Миловић, Стазе...,стр. 12).

[6] Ј. Миловић, Стазе..., стр. 13. [7] Р. Ј. Драгићевић, Његошево школовање, Историјски записи, 1948, II, стр. 201.

[8] М. Бећковић, О Његошу, стр. 8,9,12,18. [9] Д. Вуксан, Преписка..., стр. 175.

[10] Д Вуксан, Долазак..., стр 257-258, Преписка..., стр. 175-176; Б. Павићевић, Припреме за долазак Вукотића и Вучићевића у Црну Гору 1831. године,

Историјски записи, XXV, 4, стр. 545. [11] Ј. М Миловић, Петар I Петровић Његош. Писма и друга документа. Грађа.

1821-1830, књ. 2, Титоград, 1968, стр. 278. [12] Н. Банашевић, Песме о најстаријој црногорској историји у "Пјеванији" Симе

Page 104: CG, Djuro Draskovic

Милутиновића, Зборник радова Српске академије наука, Београд, 1951, књ. X, стр 288, 296, В. Недић, Рукопис Милутиновићеве Пјеваније, Прилози за

књижевност, језик, историју и фолклор, Београд, 1958, књ. ХХIV, св. 3-4, стр. 238-246, Ј. Миловић, Три табака рукописа "Пјеваније" Симе Милутиновића,

Споне, Никшић, 1971, бр 5-6, стр 37-40. [13] Д Вуксан, Прве двије године Његошеве владе, Записи, књ XXII, 1939, стр.

130. [14] С. Павловић, Сима Милутиновић Сарајлија. Живот, књижевна радња и слика

му, Нови Сад, 1893. 22. [15] Д. Вуксан, Црна Гора и Србија. Преписка владике Рада са српским владарима

и другим лицима из Србије, Записи, књ. III, 1928, стр. 85-87; Ј. Миловић, Стазе..., стр 75.

[16] Историја Црне Горе од искона до новијега времена. Списана Симеоном Милутиновићем Сарајлијом, у Београду, 1835, стр. 14.

[17] С. Милутиновић, Историја..., стр. 121. [18] Исто, стр. VIII.

[19] Исто, стр. VIII и 121. [20] П. П. Његош В. Караџићу, 2. IX 1836, Изабрана писма, Београд, 1951.

[21] М. Бећковић, О Његошу, стр. 10. [22] П. П. Његош, Изабрана писма, Београд, 1967, стр 15.

[23] П. П. Његош, Писма, књ. I (1830-1837), Београд, 1951, 58-59 [24] Односи Србије и Црне Горе у XIX веку 1804-1903. Приредао Петар Поповић,

Београд, 1987, стр. 79.

ЗАКОНИК СВЕТОГ ПЕТРА ЦЕТИЊСКОГ

   

ЗАКОНСКА СТЕГА

Во имја пресвјатија јединосушчнија и јединославнија приснопоклањаемија и нераздјелнија втријех ипостасјех животворјашчија Троици, отца и сина и св. духа - Амин.

Ми главари и старјешине и вес збор Црногорскога обшчества, будући днес собрани на једино мисто, видећи што Турци ваздашњи христијанскога рода непријатељи собирајут војску и чине све војничке приправе радећи ден и ноћ јавнијем и тајнијем начином како би нас и нашу браћу Брђане разурили и под своју власт и тиранство подложили и дјецу нашу у вјечну невољу и робство затворили и под жестоки јарам порабошченија поставили; тога ради сви јединокупно и договорно рекосмо и темељито стабилисмо и утврдисмо како ниже сего изговара:

Прво

Page 105: CG, Djuro Draskovic

Призивајући пресвјатое имја Господа Бога вседржитеља у помоћ и нашу, друг другу, племе племену, нахија нахији тврду и чисту вјеру и ријеч од чести и поштења дадосмо да се издати и преварити међу собом нећемо.

Друго

Рекосмо и заклетвом утврдисмо да ђе гођ би непријатељ окренуо и на коју би страну на нас и на нашу браћу Брђане ударио да хоћемо један другоме бити у помоћ и за благочестиву вјеру нашу христијанску војевати и своју крв пролити и љубезно отечество и дражајшују вољност и слободу зашчишчати; цркви свјатија и монастири и доме наше, жене и дјецу нашу с помошчиу всесиланго втроицје славимаго Бога оружјем нашим бранити.

Треће

От дневи данашњега и унаприед ако би се наша који Црногорац, оли које село, али племе, или која нахија, да буде издајник јавнијем или потајнијем начином, таквога сви јединогласно предаемо вјечноме проклетству како Јуду предатеља Господња и како злочестиваго Вука Бранковића, који издаде Србље на Косово и вјечну мрзост и проклетство от народа на себе привлече и от милости божје отпаде, и таквога брацкога и христијанскога крвника и издајника, који би се наша, не само што вјечноме проклетству предасмо и рекосмо да га буде анатема и да јест пред Богом сиго свјета и будушчаго одговорник за све што би зла и приеваром и издајом учинио, него и крв наша на њега и на чада његова от земљи на небо, јако же Авала да во пијет и да останет како кров Христа спаситеља нашего народ Јеврејски.

Четврто

Таквога издајника увијек от сабора и обшчества нашега отлучисмо да чести и пошчења нема него он и род његов да останет во вјек у срамоту и безчест, како издајник вјере и закона и хулитељ имена Божија и крвник свега нашега народа, и ако би Бог у наше вријеме уздигнуо и послао кога гођ овом земљом управљати и владати, али послије нас у вријеме наше дјеце и насљедника; то ми таквому господину и дјеци нашој остављамо ово писмо за изглед, да и у то вријиме и во вјек ови издајник и његов род да немају чести ни пошчења ни остале милости никакве, него да будет како род клетвопреступни и пријеварни, у ненавист свакому и мерзост.

Пето

Све ово вишеписано договорно рекосмо и нашом заклетвом утврдисмо, цјелујући честни и животворјашчи крест и свјетое Евангелие и својеручно подписасмо и кресте који писат не умјесмо нашијема рукама учинисмо.

Шесто

И свака нахија да прими и узме поједно писмо, које хоће држати у своје руке, да се находи от рода у род, а у Митрополији једно остависмо, које има бит

Page 106: CG, Djuro Draskovic

сахрањено међу Грамате и хрисовуље царске и свакому царско.му, краљевскому али принцискому двору и посланику приказано.

Јоан Радоњић, црногорски губернатор, сердар Јово Петровић, кнез Вуко Богдановић и остали сви главари од све Црнегоре.    

ЗАКОНИК ОПШЧИ ЦРНОГОРСКИ И БРДСКИ

Во Имја Господа Спаса Нашега Исуса Христа, Амин.

Находећи се ми главари и старешине и остала браћа наша из сваког племена и наше слободне области Црнегоре и Брда на јединокупни сабор и вијећу у манастир Цетиње 1798 года, октомвра 18 дне, сви јединогласно и договорно установисмо закон, по којему се напријед можемо владати и управљати на изглед прочијех народах от свијета, а то како ниже у 33 точке саборно учињеноме по реду изговара:

Первое

Призивајући великога Бога у помоћ и на обрану нам, потврдисмо једним гласом свиколици писмо наше Августа истога числа, то јест на дан Преображенија Христова 1797 года на Цетиње учињено, које се при овој књиги находи, и тако и истоме писму свакога издајника проклеству и анатеми предасмо и от сваке чести и поштења братскога испустисмо, тако и у овом садашњему потврдисмо и сувише рекосмо, да таквога обшченароднога крвника и вас његов дом између нас искоренимо и да от њега никога не оставимо.

Друго

Будући јединство, мир, тишина и сваки добри поредак није могуће уздржати, ако сврху злога и самовољнога чоека не би кастига било, тога ради рекосмо и зароку учинисмо, ако по данас Црногорац убије брата нашег Црногорца ол Брђанина, или Брђанин Црногорца, без иједне кривице и нужде, него од силе и опачине, да се такови убојица не може никаквим благом одкупити, но ако се ухвати да буде објешен, ол камењем побјен, али огњем из пушаках разнесен.

Треће

Ако тога убивалиа не би могли ухватити. него би изван наше границе у туђу земљу побјегао, то његово имуће да се има све, од мала па до велика, процијенити и од тога половину дати ономе, коме буде зло чинио, а другу половину за глобу земаљску узети.

Четврто

Page 107: CG, Djuro Draskovic

Такови убојица и земаљски непријатељ и крвник да никада повратка на своју старину ни у друго мјесто међу нама имати не може; који ли би Црногорац или Брђанин тога злочинца примио и код себе држао, или га оратио и бранио, или таио и не ухватио, пошто чује и разумије злочинство што је учинио, таквога једнако ћерати и кастигати како и самог убивалца, будући се његов друг и бранитељ учинио. По чему зли људи, кад не буду имати бранитељах, неће имати јакости чинити зло, како су се научили, а бранитељи неће злочинце бранити, када за њих стану плаћати и суду одговарати.

Пето

Ови рукоставник и убојица ако би се икад у које му драго мјесто ухватити или убити могао, да га најкрањи Црногорац или Брђанин једнако убити може, колико и они којему је он брата убио, и тако да се пребије један за другога, а прави да не може мјесто кривца платити.

Шесто

Ако који пушком или ножем рани кога у свађу, када се инадом и причом око чеса заваде, то да се имају пред судом довести и да суд с почетка разабере све по реду који је започео инад и свађу, за коју ли ствар и нужду и који је зачео први бој чинити и оружје прихватити против својега брата Црногорца. У вријеме, када може суд расудити такове ствари и више и кадаје забрањено да се не чини бој и самовољна освета, тако даклен познавши све како је било и колико се који у кривици находио, кметовати рану према чеса буде праведно, разбирајући и остале од једнога или обојице учињене сагрјехе поставити кастиг, ђе се пристајало буде.

Седмо

Који Црногорац оружјем или дрвом, или каменом удари и рани на правду Божију кога од силе и опачине - да се јунак назове, ђе прилике и потребе одјунаштва није, на гаквога да се рана и глоба двоструко суди.

Осмо

Ако пак који удари брата Црногорца ногом или камишем, такови да плати за овај ударац цекинах педесет, ако ли га они убије, пошто буде ударен, за њега да поговора није, колико ни за лупежа, који у крађу погине.

Девето

Могло би се догодити, да се коме пушка омакне, или којим другим начином да нектећи чојка рани или убије, како се то на многа мјеста догађало, но таково зло пристоји судом лијечити, колико се може боље учинити.

Десето

Page 108: CG, Djuro Draskovic

Ако који убије чојка напастника врху себе бранећи се и заклињајући га Богом, да се от њега прође, а он не уступи, него преко тога погине, и то зло ваља судом лијечити као и оно нехотице учињено.

Једанаесто

Који чоек узме туђу жену иза жива мужа или уграби ђевојку, коју му не буду ђевојачки родитељи оли својта и близика ђевојачка, која родитеља живијех нема, по обичају и закону архипастирскоме дали, такови да се има ћерати како беззаконик и грабитељ туђе ђеце, и да му стања у нашу земљу није, а његово имуће да се процијени и раздијели, како и онога, који самосилно чојка убије.

Дванаесто

Који поп вјенча чоека с женом иза жива мужа, али с ђевојком грабљеном на силу, или с другом, коју закон не допуштаје вјенчати, такови да будет лишен свештенства и прогнан из нашега обшчества безчастно како беззаконик и проклети хулитељ закона Божија и како губитељ душ христијанских.

Тринаесто

Ако лупеж погине, али се рани идући у крађу, да за њега поговора није, будући сви договорно рекосмо, да га ова земља бије једнако како и Рукоставника.

Четрнаесто

Која се лупештина нађе од пријед него ли је вјера и зарука међу нама на Цетиње 1796 на Преображеније Августа 6 дан утврђено, такве лупештине да се имају судити по староме обичају, а што се пак нађе у ово вријеме од стеге и преко вјере и заруке до сад украдено, оли што по данас који лупеж украде, то да будет извршено како сетенција наша прошлога годишта на Госпошчине учињена изговара; тојест за говедо мало оли велико осудбине цекинах дванаест, а глобе земаљске цекинах десет. За једно улишче челах равним начином, како и заједно говедо и осудбина и глоба да се има судит и подмирит.

За брава малога или великога осудбине талијера пет, а глобе талијера десет. За покрађе из куће, оли из обора и остале различите лупешчине, разбирајућиједно поједно редом и цијенећи колико која ствар асприх ваља, пак на прама цијене поставити приличну глобу и осудбину, на примјер речи која стварједан грош ваља, на то нека буде осудбине грошах пет, а глобе грошах десет.

Ово се размије за сваку покрађу из куће и изван куће украдену и понешену, не спомињући дјете лудо, које би што од дјетињске лудости учинило, али друго чељаде, које нема чисте свијести и памети.

Петнаесто

Који чоек хоће по данас продавати кућу или баштину или виноград или метех и дубраву, или остало своје надвижно имуће, нека најприје пита и понуди своју близику пред свједоцима, пак ако не би кћела близика купити нека понуди

Page 109: CG, Djuro Draskovic

мергинаша, то јест раздијоника од баштине; не би ли он ктио купити, тада слободно нека продаје кому може у своје село или у своје племе, само ваља да учини књигу најмање пред три поштена чојка или сједока, како је близику и мергинаше нудио и како они нијесу хотели или нијесу могли купити. А који буде књигописац нека своје име и презиме подпише, такођер годиште и дан од мјесеца да се чисто знаде и кадаје књига писана и на које мјесто, пред коима именом и презименом сједоцима, од којега су племена били сједоци и како су ови подписали, или не умјејући писати крсте учинили за више вјерованије, како је продаја по закону учињена и подпуно плаћено, а ионако куповица не може бити.

Ово се говори по данас за оне који хоће што куповати, а не за оне, који су до сад куповали.

Шеснаесто

Сваки, који има што искати, или дуг, или повраћу, или преузам или плиен, или коју штету и похару, или осталу малу или голему ствар, нека иште судом и разлогом да буде помирен, а сам да узима ништа без руке суда, ако ли не послуша који, биће подложен глоби и кастигу према његове кривице, колико заслужио буде.

Будући све ово више писано договором саборним учинили, и опет на данашњи августа 17 дан, а 1790 года всеобштим собрањем нашим разгледали и потврдили, за потребно судисмо приставити ниже сљедујушчег правила:

Седамнаесто

Знајући да највише зла и крвопролиће у нашој земљи с лупежах бива, и да су томе највише родитељи криви, који испочетка не хоћеју своју дјецу с добрим дјелом васпитати, и ни у страху Божијему содержавати, него их још њекоји уче и силују да туђе имање грабе и краду, и да свако зло и беззаконије чине, како што су и ови чинили, тога ради рекосмо и с овим капитулом стабилисмо, који лупеж по данас украде вола или коња у које му драго мјесто у Црнојгори и у Брдима, или у Приморју нашој браћи пријатељима, који се находе у цесарокраљевској земљи и держави, да се такови лупеж има проћерати једнако како и убиваоц који самосилно без сваке кривице человјека убије, будући када украде туђега вола или коња, он сву чељад од онога дома уцвијели, више него једно чељаде да закоље, а особито сиромаш, која другог коња ни вола нема, нити су вриједни стећи да такове купе, но да продаду башчину или друго сиромаштво и имање и тако да остану без ичега за прибавит животиње без којега живјет немогут; ако ли лупеж по данас украде брава, или коју другу ствар, која ваља као један брав, то је за први пут да има платити како у четрнаестом правилу говори; ако ли се пак и други пут у таковој крађи нађе, да се има судит и кастигат, као и они, који самовољно убиство учине, зашто се већ лупежи трпјети и подносити немогу; даклен нека сваки у будушче знаде, шчо га допанут хоће ако се у лупештину обрати; а родитељи нека своју дјецу уче да с миром стоје и нека се не лакоме на лупештину, коју су се научили јести од туђе муке, што им синови доносе; такођер и сваки домаћин от куће, нека своју браћу

Page 110: CG, Djuro Draskovic

и чељад на добри начин наставља и учи да зло не чине и туђе не краду, јер и онако биће им жалост, када који за злочинство буде от суда кастигат.

Осамнаесто

За садржати с Приморцима мир и тишину сусједску, које приноси на обје стране взаимну корист и срећу, забрањује се свако самовољство и освета. А што који Црногорац имаде од Примораца искати, то нека иште по путу суда, јер иначе биће подложен кастигу; на исти начин, који би међу нама смутњу чинио или зло у Црнугору и Брда приносио што се тиче до мртвих главах, које су неки Приморци нашим дужни, и то нека стоји како и њиове главе и ране, које су наши њима дужни и у толико биће вријеме да сваки судом одговори, и да плати колико се који дужан находи, само нека од наше стране зађевица и самовољнс освете не буду, која може на непослушног кастиг и теготу навести: а Правитељство, које има от свијех нас постављено бити, да управља обшченародне после, биће у дужности за то и све остало што би се посад догодило, мислити; даклен и сваки Црногорац и Брђанин нека се спомене да сам по себе без питања суда и правитељства не чини.

Деветнаесто

Познато је свакоме да пазари служе за корист народа и да се без пазара живјети не може; али и то нека сваки знаде да они имају бити мирни и слободни без икакве мутње и кавге, на исти начин како и црква; но будући неразумни народ по својему самовољству нити једно нити друго пази него највише инате и приче и кавге пред црквом и на пазаре чине, от чега не само пазари остају у смутњи и народ жалстно враћа се натраг без својега удовољствија, него црква Божија находи се поругана и обесчашћена, зато сам Бог пошиље кастиг на такови народ, који беззаконо уједном злочинству и мрзости живе, зато рекосмо и темељито стабилисмо, који Црногорац или Брђанин по овоме нашему састанку и договору зађеде пред црквом или на којему драго пазару онад и кавгу, да се има такови хватат и суду земаљскоме предат.

Двадесето

Ни један народ не може бити честит ни срећан, у којему законитога суда и доброг правитељства нема и ни једно правитељство без помоћи стојати неможе: зато дакле сви народи свијета на свако годиште дају у обшчу мирију порјез, колико је којему мјесту и держеви речено; а то не дају за друго,него за самиех себе, да се на оне новце држи правитељство и судници и војска, која ће их од непријатељске напасти бранити и чувати од сваког злога и опакога чоека, да они могу мирно и без свакога страха своје после оправљати, и спокојно и мирноћи живити. А го је и нама од највише потребе и тако учинисмо да свака кућа даје годиште парах илити динарах шестдесет. Будући наш Преосвјашчеии Господин Митрополит и Кавалер Петар Петровић најпрво дао цијели доход од свијех земаљах цетињскога Манастира, које се находи у Синачки читлук, и ове новце да има сваки кнез с главарима от своје кнежине сваке године сабрати и на ден рождества пресвјатија Богородици у Манастир на Цетиње и ђе правитељство буде доносити и од правитељства писмо узети, које он може у своју кнежину

Page 111: CG, Djuro Draskovic

приказати, нека сваки знаде какоје и колико новаца предао јест; а на ове новце биће садржати људи, који ће по законима судити.

Двадесет прво

Находи се међу нама људих, који често за малу ствар позову другога на мејдан, али неће да дјеле сами јунаштво, него један и други кликују и купи војску, све што више може, па ето мејдана из пушаках, доклен начине по толико носилах и закрве народ, да се њиова дјеца кољу, а мегданџије на страну здрави и весели, нити који чини ни приступа ђе може погинут.

Тога ради нека сваки знаде ако се посад нађе такви мегданџија у нашу земљу, биће кастигом от суда земаљског и от свијех нас ћеран како злочинац и возмутитељ народа.

Двадесет друго

Када судци сједу на своје мјесто судити ствари по њиховоме разуму и разсужденију подносење.

Прво: ваља да се спомену, што они гласом народа по вољи Божијеј за судце и управитеље постављени јесу, а не како најамници, но како отци прави и љубитељи отечества.

Друго: молити се Богу да им даде просвјешченије разума, силу мудрости за познати штоје праведно, свето и богоугодно.

Треће: пазити своје објешченије и заклетву да не преступе или по хајтеру суде, него по правици малому како и великому, јербо суд Божијест.

Четврто: слушати једне пак и друге стране разлоге редом и не допуштавати прсте олити ријечи давуџије да један другому у ријечи улазе и прекида говорење, него када први изговори, нека други почне говорити и нека обоица говоре тихо без ината и вике, како може писар и сваки судац њиове разлоге записати и разумјети, а ђе потреба буде којега припитати да опет каже што није први пут чисто изговорио или да није заборавио што казати, то нека један судац пита, а не свиколици, и пошто обје стране на пуну вољу изговоре свеколике своје разлоге тада нека се уклоне, за учинити судцима мјесто слободно да они могут све по реду чисто разабрати и сентенцију праведно по начину учинити, која ће се даваж ономе, којему се пристоји; а друга једнака при канцеларији правитељства у записану књигу остављати.

Двадесет треће

Ако који судац зачне кога у суду судећи бранити, немоћи доказати разлоге и правице зачетаја брани и неразбирају мисли своје дружине, него само да се његова ријеч броји а не другога, који правије мисли имаде и ко бољи разлог о правици доноси, такви отвара себе и каже да је хајтерија, митник и возмутитељ суда, а не истинити судац и правитељ народа, зато има бит не само прогнан и лишен вјечно сваке главарске чести и поштења, него и сувише подложен

Page 112: CG, Djuro Draskovic

жестокому кастигу, такођер и они, који би за мито или за пријатељски хајтер или по својему неразумију икакове тајне открио и казао што управитељство за обшченародну корист чини или говори потајно и сакривено; јер ни једно дјело не може напредовати желаеним путем, кад се међу дружином издајник и шпијун находи.

Двадесет четврто

Ако се нађе да који судац заиште или узме от икога мито навластито за оправдати кривца и окривити правога чоека, такови да се има из суда безчестно прогнат.

Двадесет пето

Кои чоек по данас обећа или којему судцу даде мита, и ако се то дознаде, неће бити потреба искати на даље, него ће он сам тијем митом себе открити и казат да нема правице ни разлога супрот онога, с којим се хоће пред судом правдати и зато има бити осуђен како кривац под затвор у тамницу да стоји за сваки цекин недјељу данах, а то мито, који буде дао или обећао, да пође у опшчу мирију и да се обећа и даде соку, који би насочио унапријед судца митника из оних главарах, што су по договору земаљскому за суднике и управитеље земаљске постављени или осталога чојка, који би икаквому судцу дао или обећао мито.

Двадесет шесто

Сваки мали и велики Царногорац и Брђанин остаје у дужности поштене и добре судце, који смо добровољно изабрали и по согласију и договору за суднике поставили, слушати, почитовати и љубити, сваку чест свијема наносити. Аколи се који нађе да речене судце обезчасти и осрамоти, то ће свијех нас, који смо их поставили, осрамотити и ми ћемо таквог искат да свијема за безчест и срамоту одговори.

Двадесет седмо

Када судци не би једнаке воље и сагласија били сврху које ствари, коју би кћели судити, негоједни овако, а други онако расуждавали, у такву згоду ђе буде виши број судаца остаје јакост од разлога на њихову страну, али да по души реку да они то без свакога мити и хајтера својим разумом познају даје праведно како говоре.

Двадесет осмо

Ако би који кулукџија заметнуо немир и смутњу међу дружином, таквога не трпјет, него одма послати дома, а искат от онога племена којег другог на мјесто његово добродјетељна и у дружину погодна чоека, такођер отправит и непослушна или љенива и безбрижна кулукџију.

Двадесет девето

Page 113: CG, Djuro Draskovic

Будући како судци и управитељи, тако и кулукџије, на обшченародни трошак постављени да не пазе ни работају друго него земаљске после и по начину да испуњају како ће бити у земљи мир и тишина боља, по чему ни један не може бити слободан ходити за своима послима дома или на своје путеве и трговину, него стојати до реченога времена на службу земаљску вјерно, како су на то и постављени.

Тридесето

Када се која мала или голема штета от похаре жита, сијена, винограда, бостана, зграде, разсадника или које му драго ствари у које племе неотице учињена то догоди, осгаје кнезу и главарима од племена да процијене и да чине похарнику неку штету без свакога даљњега одмицања плати; ако би силом и задарицом навластито похарао, таквога суду земаљскоме објавити да буде кастигат како злочинац супротивник тишине земаљске.

Тридесет прво

Свако којему би напастни чоек учинио коју малу или велику пакост и штету или преузимом и дерачином или другим самосилним и грабитељством, нека прикаже суду земаљскоме а нека се сам своје воље не свети.

Тридесет друго

Како свешченици у свешчене дневи у црквама, такођер кнезови и старешине од племенајесу дужни свакога домаћина од куће научити и свакому говорити да мирно у љубави са сваким живе, да се Бога боје и да зло говорити и чипити престану и да се спомену и разумјеју ове сетенције илити кастиге које смо сви договорно учинили сврху свакога злочинца и то нека сваки домаћин од куће запамти и својој дјеци и чељади каже да се чувају од кастига, от којега неће се моћи откупити ако зло учине, будући сетенције учињене за свакога приђе него ли је који зло учинио и свакому напријед казано, да ни један послије не може рећи да није знао што закон за које зло изговара. Знаде даклен сваки зашто смо се свиколици договорно прво у манастир учинили на Стањевиће, пак опет на Цетиње потврдили и сувише што је мањкало приставили.

Тридесет треће

Дужност свакога сина отечества веже и понуђа да он буде вјеран и уздан својему отечеству и да га ни једно благо и богатство од тога раздвојити не може, нити га подмитити да се назове издајник и невјерник своје браће и отечества; у ову се дужност ми свиколици находимо, будући сви рођени и воспитани у једном отечеству, али по несрећи мало је нас који ову блажену и сваке чести и похвале достојну дужност познајемо; дај боже! што би она у познање наше свима дошла и што би ми прави синови и љубитељи дражајшег отечества савокупно и нераздвојено и унапријед могли називати се. По чему и потребно јест да како судци и управитељи, тако и сваки који на општенародну својега отечества службу опредјељен и постављен будет, имаде најприђе учинити заклетву от вјерности

Page 114: CG, Djuro Draskovic

по нижеписаном начину, како се то чини међу свијем народом и у све велике и мале државе.

За сахранити и уздржати све ово вишенаписано и на тридесет и три члена раздијељено, учинисмо свиколици заклетву, цјелујући честни и животворјашчи крст и свјатоје Евангелије, при том и свјатија мошчи великомученика Пантелеимона.

На Цетиње, Августа 17 числа 1803. тода. Под знаменом всебшчаго Барјака.

ЗАКОНИК ДАНИЛА ПРВОГ

КЊАЗА И ГОСПОДАРА СЛОБОДНЕ ЦРНЕ ГОРЕ И БРДАХ

УСТАНОВЉЕН 1855. ГОДИНЕ НА ЦЕТИЊУ  

ДАНИЛ ПРВИ КЊАЗ И ГОСПОДАР

СЛОБОДНЕ ЦРНЕГОРЕ И БРДАХ

У согласију са главарима и старјешинама од све Црнегоре и Брдах, установљава "обшти земаљски законик" по ком ће се по сад и за вазда унапријед судити Црногорцу и Брђанину малом и великом, богатом и сиромаху, једнако по разлогу да сваки своју правицу имати може.

Старајући се Књаз и Господар за срећу и благостојаније своје државе, свога народа, своје јуначке браће, који су кроз толико вијекова пролијевајући крв своју, сахранила своју поноситу слободу, којом се и данас поносе, жели да му љубезни народ његов, мила браћа Црногорци и Брђани имају како спољашњу тако и домаћу слободу, да се могу праведно с њоме пред свијетом поносити.

Сваком добром брату Црногорцу и Брђанину, биће овај законик најмилији аманет, највећа драгоценост, јер ће у њему и њиме имати јемство и заштиту мирног живота, заштиту чести и поштења, заштиту имућа и добра свога.

Ни једна земља и држава не може бити срећна, не може напредовати, а не може ни правог уваженије пред свијетом имати, ако нема законика, који ће свакојему понаједино и све заједно једнако по правици судити и од свакога напастника и злога чоека бранити; зато се Књаз и Господар народа Црногорског и Брдског нашао побуђен дати свакојему Црногорцу и Брђанину закону слободу, такову закону слободу, без које ни једна друга слобода не може своје истините и достојне вриједности имати.

Page 115: CG, Djuro Draskovic

До сад је била Црнагора а и Брда, истина слободна, али јавног законика, који ће Црногорцу и Брђанину слободу укријепити и бранити, имала није, већ је правица и судбина њихова само у устима владаоца била.

Жељећи Књаз и Господар да се свако самовољно суђење укине, да се народу постојна правица утврди, прекида по данас свако самовољно суђење, а мјесто тога самовољнога поставља законито и праведно.

С отаческим срцем и душом, предаје Господар народа црногорског и брдског земаљски законик својему народу и полаже сам своју високу заклетву, како ће под својим закриљем исти законик чувати; а главари и старјешине народа заклињу се, да ће се овога законика држати и да ће по њему, како што сам законик изговара, судити, а што законик не спомиње, да ће праведно и по души свакојему брату Црногорцу и Брђанину једнако судити.

Законик је овај штампан у толико комада, да га сваки Црногорац и Брђанин имати може само који читати умије, и налази се код Управителства на Цетиње. Законик овај нека чита сваки, и који зна, нека га покаже свакојему, који не зна, да позна како законик за коју сагријеху изговара и да се може од свију сагријеха чувати да не дође под кастиг.

ПРВО

Сваки Црногорац и Брђанин једнак је пред судом.

ДРУГО

Сваком Црногорцу и Брђанину по насљеђеној и до сад сачуваној слободи остаје и по данас и унапријед, чест, имуће, живот и слобода његова обезбјеђена, нити може и један Црногорац и Брђанин нити суд праведноме брату Црногорцу и Брђанину у ове светиње дирати.

ТРЕЋЕ

Књаз како данас тако и убудуће за вазда као Господар наше земље остаје неприкосновено лице, као светиња сваком Црногорцу и Брђанину, и као таковога дужан је сваки Црногорац и Брђанин почитовати и о њему ништа злога не говорити, нити кога против њега и зашто наговарати.

ЧЕТВРТО

Који би се Црногорац и Брђанин усудио личност или достоинство књаза вријеђати, биће исто онако кастигат како и они, који самовољно чоека убије.

ПЕТО

Књаз како Господар наше земље, којему се све смртне пресуде, које би врховни суд пресудио, подносити имају, има право и власт помилованија дијелити.

Page 116: CG, Djuro Draskovic

ШЕСТО

Судци, кад сједе на своје мјесто судити, ствари по њиховоме разуму и разсуђивању разбирати, треба најприје да се спомену што су они гласом народа по вољи Божјој за судце и управитеље постављени да могу по правици и по души судити, и сваки судац треба да пази на свој учињени завјет и заклетву да не преступи или по хајтеру суди, него по правици маломе и великоме. Судци треба да слушају једне пак и друге разлоге редом и не допуштати прсте или ријечи довуџије, да један другоме у ријеч улази и прекида говор, него кад први изговори, нека други почне говорити и нека обојица без инада и вике како може сваки судац њихове разлоге разумјети, а ђе потреба буде којега припитати да опет каже што није први пут чисто изговорио, или да није што заборавио казати, то нека један судац пита, а не свиколици, и пошто обије стране на пуну вољу изговоре свеколике своје разлоге, тада нека се уклоне да се учини судцима мјесто слободно, да и они могу све по реду чисто разабрати и пресуду праведну по начину учинити, која ће се давати ономе, којему се пристојало буде, а иста пресуда има се у судејскији записник ставити, да се зна како је осуђено и када је осуђено.

СЕДМО

Ако који судац зачне кога у суду бранити, не могући доказати разлога и правице за чега га брани не разбирајући мисли своје дружине, него да се само његова ријеч броји, а не другога, којимправедније мисли имаде, такови отвора и каже се да је хајтерија и митник и смутитељ суда, а не истинити судац и правитељ народа; зато има не само бити прогнан из суда и лишен вјечно сваке главарске чести и поштења, него и сувише подложан је да плати сто и двадесет талијера глобе. Исто тако и они, који за мито или пријатељски хајтер или по својему неразуму икакове тајне открио и казао буде што управителство за обштенародну корист чини, или говори потајно или скривено; јер ниједно дјело не може напредовати пожеланим путем, кад се међу дружином издајник и ухода находи.

ОСМО

Ако се нађе да који судац заиште или узме од кога мита навлаштито за оправдати кривца, а окривити правога чоека, такови да се има из суда прогнат и глобити са стотину и двадесет талијера.

ДЕВЕТО

Који чоек по данас обећа или даде којему судцу мита и ако се дознаде, неће требати ништа даље изтраживати, него ће он сам себе тијем митом открити и казати да нема правице и разлога, супрот онога с којим се хоће пред судом правдати и зато има бити осуђен како кривац под затвор у тавницу, да стоји за сваки цекин неђељу дана, а то мито да пође у обштенародну касу.

ДЕСЕТО

Page 117: CG, Djuro Draskovic

Сок, који насочи судца митника, добиће награде педесет талијера; а овије педесет талијера треба узети у судца митника и поступати са њиме онако, како што осмо правило овог законика изговара.

ЈЕДАНАЕСТО

Кад судци не би једнаке воље и согласија били сврху које ствари, коју би кћели судити, него један овако а други онако разсуђивати, онда у такову згоду, ђе буде виши број судаца, остаје јакост разлога на њихову страну, али да по души реку, да они то без свакога мита и хајтера својим разумом познају да је праведно како говоре.

ДВАНАЕСТО

Ако би који судац или главар заметнуо немир или смутњу међу дружином, такови да се не трпи, већ да се одпушти, а другога на мјесто његово доброг и поштеног и у дружину погодног чоека нека власт стави. Исто тако ваља одпуштити непослушна или лењива и безбрижна судца и главара и старјешину.

ТРИНАЕСТО

Будући како судци и управитељи, тако и остали кметови на обштенародни трошак постављени јесу, да не пазе и не работају друго него земаљске послове и по начину да испуњавају своју дужност, како ће бити у земљи мир и тишина боља, по чему не може бити ни један слободан ходити за својема послима дома, или на своје путове и трговину, него стајати до уреченога времена на службу земаљску вјерно како су на то и постављени.

ЧЕТРНАЕСТО

Сваки мали и велики Црногорац и Брђанин остаје у дужности добре и поштене судце и остале главаре и старјешине слушати, почитовати и љубити и сваку чест им указивати; ако ли се који нађе да речене судце и старјешине обезчести и осрамоти, то ће тај бити оглобљен са талијера десет; ако ли не би имао да плати, онда га треба кастиговати тавницом.

ПЕТНАЕСТО

Ако ли који судац или главар или старјешина осрамоти Црногорца или Брђанина, тај да плати талијера двадесет.

ШЕСТНАЕСТО

Сваки издајник отечества нашега и наше браће, који би са непријатељима нашијема договора имао, да зло нашој земљи учини, или да народ помутити узхоће или мутити почне, такови ће бити одма, док се пред два доставјерна свједока докаже, огњем из пушака разнешен.

СЕДАМНАЕСТО

Page 118: CG, Djuro Draskovic

Оваквог издајника и крвника отечества нашега може и најкрајњи Црногорац и Брђанин убити, док чује да је издајник и да га наша земаљска власт гони; који ли би овог издајника тајио или не казао или не убио пошто чује и разумије да је издајник, тога треба исто како и издајника ћерат и кастигат.

ОСАМНАЕСТО

У вријеме војне када би непријатељ од које му драго стране нашу земљу ударио, дужан је одма сваки Црногорац и Брђанин, док чује да своје отечество бранити треба, устати на оружје и ићи против непријатеља и крвника нашега отечества и наше слободе; ако ли би се нашао који Црногорац или Брђанин, или које племе или село или братство да не пође против нашег обштег непријатеља, свакојему таковому нехатнику за своје отечество и страшивици, има се одузети оружје да га више нигда за живота свога носити не смије и да поштења међу осталијема Црногорцима и Брђанима нигда имати не може, а преко свега треба му припасати опрегљачу женску, да се зна да мушког срца нема.

ДЕВЕТНАЕСТО

Сваки војвода или главар или старјешина у својему племену, или у покрајини, дужан је одма, док чује да опасност нашој земљи с које гођ стране пријети, народ свој одма на војну позвати, пред њим ходити на оно мјесто, ђе би опасност нашему отечеству била; који ли не би пошао или народ не би позвао, такови се има како издајник својега отечества осудити на смрт.

ДВАДЕСЕТО

Ако би се од земаљске власти или главари или судници или старјешине или перјаници послали у које племе или село да кривца ватају, а нађе се који кривца брани, то ови људи од власти послати имаду моћ и истога бранитеља, који кривца брани, уватити и суду предати.

ДВАДЕСЕТ ПРВО

Ако би се који усудио дићи оружје на ове од суда и власти послате људе, који имају кривца уватити, то ови од суда и земаљске власти послати људи имаду моћ таковога бранитеља мира и поредка земаљскога на мјесту убити, ако он не би одма оружје положио и својевољно се власти предао.

ДВАДЕСЕТ ДРУГО

Који ли би кривог Црногорца или Брђанина, кад га власт оће да увати, којим гођ начином пропуштио да утече, такови да ону сагријеху или кастигом или животом плати, на коју би се кривац што утече осудио.

ДВАДЕСЕТ ТРЕЋЕ

И ови људи од власти послати треба да се узму на ум и да пазе да не би чоека на правду Божју убили, јер и они, ако зло без нужде учине, по закону ће суду одговарати.

Page 119: CG, Djuro Draskovic

ДВАДЕСЕТ ЧЕТВРТО

За одржати са пограничнијема државама мир и тишину, која приноси узајамну корист и срећу нашој држави, забрањује се како крађа, тако и свако преступленије мало и велико а исто тако и четовање у вријеме мира то јест када рата нема.

ДВАДЕСЕТ ПЕТО

За сваку овакову сагријеху у пограничној земљи учинуту биће сваки Црногорац и Брђанин исто онако кастигат, као кад својему брату Црногорцу или Брђанину учини.

ДВАДЕСЕТ ШЕСТО

У вријеме мира и вјере не смије се у турску земљу, која са нашом земљом граничи, четом ићи и плијен ћерати, јер ће се плијен судом повратити ономе, чији буде, а кривац ће бити судом кастигат.

ДВАДЕСЕТ СЕДМО

Да би се мир и поредак и јединство у народу одржало и да нема међусобног крвопролића, за онога злочинца био Црногорац или Брђанин, који без кривице или без нужде, већ од силе и опачине убије брата Црногорца или Брђанина, такови убојица не може се никаковим благом одкупити, већ ако се ухвати да буде огњем из пушака разнешен.

ДВАДЕСЕТ ОСМО

Ако ли би убојица из ове земље утекао, то се има дио његов од куће и од баштине и од свега што на његов дио походи, узети на земаљску глобу, и све новце од ове глобе положити у земаљску касу.

ДВАДЕСЕТ ДЕВЕТО

Такови убојица и земаљски непријатељ и крвник да нигда у нашој земљи повратка имати не може; који ли би Црногорац или Брђанин тога злочинца примио или бранио или тајио или неухватио, пошто чује и разумије злочинство што је учинио, таковога једнако ћерат и кастигати како и самог убојицу, будући се његов друг и бранитељ показао. Оваковим начином зли људи, неимајући бранитеља, неће имати снаге зло чинити како су се научили, а бранитељи неће злочинца бранити, када за њих стану плаћати и суду одговарати.

ТРИДЕСЕТО

Ови рукоставник, а исто тако и бранитељ његов, ако би се икад и у којему драго мјесто ухватити или убити могао, то да га најкрајњи Црногорац или Брђанин једнако убити може, колико и они, којему је он брата убио, и тако да се пребије један за другога, а прави да не може мјесто кривца плаћати.

Page 120: CG, Djuro Draskovic

ТРИДЕСЕТ ПРВО

Ако који пушком или ножем рани кога у свађи, када се инадом или свађома око чега заваде; то да се доведу пред суд и суд с почетка да разбере све по реду, који је почео свађу и инад, за коју ли ствар и нужду и који је започео први бој чинити и оружје прихватати противу својега брата Црногорца или Брђанина. Тако даклен познавши све како је било, уколико се који у кривици находио, кметовати рану спрам чеса буде праведно, разбирајући и остале од једног или обојице учињене сагријехе, поставити кастиг ђе се пристојало буде и да се стави у тавницу или да плати земаљску глобу, како суд за право нађе.

ТРИДЕСЕТ ДРУГО

Који Црногорац или Брђанин оружјем или дрвом рани на правду Божју кога од силе и опачине да се јунак назове, ђе прилике и потребе од јунаштва није, на таковога да се рана и глоба двоструко суди.

ТРИДЕСЕТ ТРЕЋЕ

Ако ли би који Црногорац или Брђанин хотимице ранио Црногорца или Брђанина, те остане сакат у руку или ногу, тај да плати талијера стотину; ако ли је неотице онда талијера педесет; ако ли сломије главу или избије око отимице, талијера шездесет; ако ли неотице онда талијера тридесет. А видање како за оно од силе тако и за ово неотице, треба да плати они, који је крив.

ТРИДЕСЕТ ЧЕТВРТО

Ако пак који удари брата Црногорца или Брђанина ногом или камишем и рани на правду Божју, такови да плати за они ударац цекина педесет; ако ли га они у они исти мах и у оној љутини убије, пошто буде ударен, за њега да поговора није, колико ни за лупежа који у крађу погине.

ТРИДЕСЕТ ПЕТО

Ако ли га ови, што је ударен, убије послије једнога сата или други дан, пошто је већ ударен, онда ће бити кастигат исто како и они, који самовољно чоека убије.

ТРИДЕСЕТ ШЕСТО

Ако ли се догоди да је један хотио другог ударити, а овај удари почетника прије, то онда један другом није ништа дужан; зашто они, који је хотио ударити, а ударио није, толико је крив као да је и учинио, јер да је могао, би га и ударио.

ТРИДЕСЕТ СЕДМО

Могло би се догодити да се коме пушка омакне или којим другим начином да не ктећи чоека рани или убије, како се то на многа мјеста догађало, но таково неотице учињено зло треба судом смирити колико се лакше може; ако ли буде рањен, то да они, који је неотице зло учинио, плати трошак око видања; ако ли

Page 121: CG, Djuro Draskovic

оштети главу, око, ногу или руку, онда судити онако како што тридесет треће правило изговара.

ТРИДЕСЕТ ОСМО

Ако који убије чоека напастника врху себе бранећи се и заклињујући га да се од њега прође, а он не уступи, него преко тога погине, за тога поговора нема, зашто је речено да се такови напастник може убити, а да се суду ништа не одговара.

ТРИДЕСЕТ ДЕВЕТО

Како Црногорци и Брђани имају обичај чинити освету не само на кривцу и на крвнику, већ и на правом брату његовом, то се такова освета по данас строго забрањује, и који би правог чоека убио, биће осуђен на смрт. Само крвника, којега и сам суд гони, може убити, али брата или близаку или својту крвника, који у томе ништа криви нијесу, не смије, већ нека само они главом плаћа, који је зло учинио, а други нико.

ЧЕТРДЕСЕТО

Мегдан могу мегданџије саме дијелити, али без ђевера и без окупљања и војске и без ичије помоћи; који ли би пошао за ђевера или помоћника мегданџијама, тај ће бити оглобљен са талијера стотину.

ЧЕТРДЕСЕТ ПРВО

Ако би који Црногорац или Брђанин од опачине запалио Црногорцу или Брђанину кућу, то да се од његовог имућа, како кућа, тако и све остало, што би у кући пропало и изгорело, намири; а овај зликовац преко свега да главом плати и може га слободно они убити, којему је кућу запалио.

ЧЕТРДЕСЕТ ДРУГО

Који би Црногорац или Брђанин убио у штети коња или вола или којему драго живинче, тај да плати глобе земаљске талијера десет и да плати ономе штету, којему је коња или вола или које живинче убио; а самовољно не смије ни један судити, зато, што имаде суд и што ће мјестни суд штету проенити и од онога, што му је похарано, намирити; само може пса, кад га затече у штети, убити.

ЧЕТРДЕСЕТ ТРЕЋЕ

Који ли би Црногорац или Брђанин Црногорцу или Брђанину сломио нож или пушку, то они, који је неотице сломио, плаћа један дио, а они, којему је штета учињена, штетује два дијела.

ЧЕТРДЕСЕТ ЧЕТВРТО

Ако би који Црногорац или Брђанин узео у зајам оружје један од другога и неотице сломије пушку или нож то онда они, који је узео оружје на зајам, плаћа два дијела, а они ћто му је дао, штетује један дио.

Page 122: CG, Djuro Draskovic

ЧЕТРДЕСЕТ ПЕТО

Који чоек у нашој земљи по данас хоће продавати кућу или баштину, или метех, или дубраву, или остало своје непокретно имуће, нека најприје пита и понуди мергипаша то јест раздионика од баштине, не би ли он ктио купити, пак кад не би и овај ктио или не би могао купити, онда слободно нека продаје кому може у своје село или у своје племе, само ваља да учини књигу пред три свједока, како је близику и раздионика нудио и како они нијесу хотјели или нијесу могли купити; а који буде књигописац нека своје име и презиме подпише, такођер дан и мјесец од године, да се чисто знаде и кад је књига писана и на које мјесто, пред којема именом и презименом свједоцима, од којег су племена били свједоци и како су ови подписали или не умијући писати крсте учинили за веће вјеровање, како је продаја по закону учињена и подпуно плаћено а иначе куповица бити не може.

Ово се говори по данас за оне, који оће што куповати, а не за оне, који су до сад куповали

ЧЕТРДЕСЕТ ШЕСТО

И близика и раздионик мора по оној цијени купити, ако оће да купи, по којој се може и другоме продати, а не по оној цијени да купује близика, по којој се њојзи свиђа.

ЧЕТРДЕСЕТ СЕДМО

Дијелити се синови од родитеља могу само онда, кад родитељи на диобу пристану; иначе диоба, док је или отац или мати жива, не може бити.

ЧЕТРДЕСЕТ ОСМО

Отац, који је сам што стекао, може по својој вољи дијелити синовима; а ако би отац једном сину више него другом оставио, у то се дирати не смије, јер сваки са својом муком може по својој вољи располагати.

ЧЕТРДЕСЕТ ДЕВЕТО

Сваки чоек властник је од свога имућа и остаје му на вољи да може своје имуће и осим своје родбине дијелити, па он ово учинио за живота или оставио у своме аманету, у то се дирати не смије.

ПЕДЕСЕТО

По смрти очиној, ако не би за живота са својем имућем разположио, дијели се на поједнаке дијелове на синове; ако ли је мати жива, ужива дио свог мужа док је жива и дијели се послије њене смрти, то јест, ако су дјеца одрастла, ако ли су не дорастла; не дијели се док не порасту; а имуће ово има се ставити под надзирање (прокурадуре) поштеније људи док дјеца не узимају двадесет година.

ПЕДЕСЕТ ПРВО

Page 123: CG, Djuro Draskovic

Кад се ђевојка уда, по обичају наше земље нема ничегова дијела, осим прћије, што јој родотељи при удадби од добре воље даду.

ПЕДЕСЕТ ДРУГО

Удовица, која раније или касније остане без мужа, док се не уда, ако нема ђеце, ужива сав они дио свога мужа, а кад се уда, добија на годину по десет талијера; ако ли има ђеце; онда кад је мушко добија један цекин, а кад је женско добија по два цекина на годину. Ође се разумије, да удовица за онолико година, колико је са својем мужом живила и колико је година како удовица у кући својега мужа стајала, добија за толико година по онолико, колико је за коју згоду одређено.

ПЕДЕСЕТ ТРЕЋЕ

Ако који отац остане без мушке ђеце, а остане једно или више женске ђеце, то се има онда на њих подијелити како очинство тако и ђединство, које њиховоме оцу припада, само оружје има се оставити најближој мушкој глави то јест, ако га не би отац у својему завјету оставио или ћери или коме другоме.

ПЕДЕСЕТ ЧЕТВРТО

Ако би ови отац имао сестре удате или неудате, то онда сестре добијају један дио, а ћери два дијела.

ПЕДЕСЕТ ПЕТО

Ако ли ђевојка сама без мушке ђеце, то јест без браће, остане на живцу, онда она насљеђује све покретно и непокретно имуће оца свога.

ПЕДЕСЕТ ШЕСТО

Ако би ђевојка кад се уда понијела какво имуће од родитеља своје, а умрла би без ђеце, онда се све ово имуће и све оно, што би она са овијем имућем стекла, има подијелити на њену браћу, или ако нема браће, на сестре; ако ли нема ни сестара на близику.

ПЕДЕСЕТ СЕДМО

Ако ли остане пустош, то онда насљеђује најближа близика; ако ли не би било никакве близике, онда припада све у народну касу.

ПЕДЕСЕТ ОСМО

Могло би се догодити да син своје родитеље не почитује и пакости чини, то се за такову увриједу има први пут глобити; ако се не би склонио почитовати и слушати своје родитеље, такови се има кастигати затвором у тавницу или кастигат тјелесним кастигом. Овако ће се двапут кастигат, а трећом може га отац изћерати из куће.

ПЕДЕСЕТ ДЕВЕТО

Page 124: CG, Djuro Draskovic

Како што је по свијема царевинама и краљевинама узакоњено, да се плаћа данак, како би се правителство, суд и војска обдржавати могла; како би се могло прибавити праха и олова, које је у нашој земљи од највеће потребе, како би се путови правили и друге обште народне потребе подмиривати могле, одређује се уа Црногорце и Брђане да плаћају данак како сад тако и за вазда унапријед, који ће мјестне старјешине и главари сабирати и у народну касу сваке године на уречено вријеме доносити.

ШЕСТДЕСЕТО

Који ли би се противио овај одређени данак за обштенеродну земаљску потребу и корист да не даје, бише исто онако кастигат како и дтуги издајник и противник нашега отечества.

ШЕСТДЕСЕТ ПРВО

Који ли би притајио своју баштину или друго штогођ од чеса се данак плаћати има, за таковога се одређује да му мјестни старјешина или главар узме све оно за глобу, што би гођ скрио, а ту глобу да међу своје кметове подијели.

ШЕСТДЕСЕТ ДРУГО

Старјешине и главари по селима и племенима могу глобу само до двадесет талијера узимати и дијелити, а сваку већу морају врховноме суду приказати и глобу у земаљску касу положити.

ШЕСТДЕСЕТ ТРЕЋЕ

Који ли би старјешина или главар или судник припадајућу глобу уа народну касу или новац од данка притајио, платиће онолико пет пута, колико асприх примио и притајио буде и биће лишен главарске и старјешинске власти.

ШЕСТДЕСЕТ ЧЕТВРТО

Сваки Црногорац и Брђанин може за глобу или другу пресуду, која му се криво и против законика учини, слободно врховноме суду приказати, те ће суд развидити, да ли је по законику учињено; ако буде против законика учињено, онда ће судници они, који би криво и противу законика пресуђивали, бити из суда прогнани, оглобљени и лишени сваке главарске чести и поштења како што осмо правило овог законика изговара.

ШЕСТДЕСЕТ ПЕТО

Који би Црногорац или Брђанин по данас дошао суду на жалбу са објешеним каменом о врату, био прав или крив, биће телесно кастигат.

ШЕСТДЕСЕТ ШЕСТО

Сваки свештеник у нашој земљи дужан је сваке неђеље у цркву ходити, цркву чисто држати, правила свете цркве точно извршавати и народ колико се виче

Page 125: CG, Djuro Draskovic

може на добро поучавати, и свету вјеру у њима утврђивати; који ли ово не би чинио, биће лишен свештеног чина.

ШЕСТДЕСЕТ СЕДМО

Распуст мужа са женом, који је био до сад у нашој земљи уобичајен, нема по данас више никакова, осим онога, којег по нужди у недостатцима или погријешкама мужа или жене наша православна источна црква допушта.

ШЕСТДЕСЕТ ОСМО

Сваки Црногорац и Брђанин, који се по данас женити хоће, мора његов мјестни свјештеник на три дана прије вјенчања испитати, да ли је она ђевојка, која младожењу узети мисли, са младожењом задовољна јест или није, пак ако је обоје задовољно, онда да може вјенчати, ако ли нијесу, да вјенчати не смије; ако ли свештеник преко воље једног или другог вјенча, тај ће свештеник бити одлучен од наше свете цркве: јер вјерник и вјерница, док су још обоје вјерени, могу се у свака доба раздвојити; али кад се већ једном вјенчају, више и ништа раздвојити не може до једина смрт једног или другог, или само оне причине, које шестдесет седмо правило овог законика изговара.

ШЕСТДЕСЕТ ДЕВЕТО

Који би чоек узео жену иза жива мужа или би урабио ђевојку, коју му не буду ђевојачки родитељи или својта или близика ђевојачка, допуштила, која живије родитеља нема по закону и обичају наше православне источне вјере, такови да се има ћерат како беззаконик и грабитељ туђе дјеце и да му стана у нашу земљу није; а његово имуће да се процијени и раздијели како и онога, који самовољно чоека убије.

СЕДАМДЕСЕТО

Ако би ђевојка добре воље без знања родитеља своје пошла за момком, то им се онда не може ништа, јер и је сама љубав везала.

СЕДАМДЕСЕТ ПРВО

Ако би се догодило да би који Црногорац или Брђанин ђевојку или удовицу осрамотио, а не би је хтио узети и с њом се вјенчати, тај да плати дјетету талијера сто и тридесет с чиме ће се дијете подранити моћи, а кад порасте дијете, онда добија и оно очинство како и друга закона дјеца. Ако ли узме дијете к себи, не плаћа ништа. А таковој ђевојци и удовици нема лијека ничасова. Ако ли би био ожењен, то да и он плати талијера сто и тридесет и да буде затворен у тавницу шест мјесеци и да се храни хљебом и водом, а другим ничим.

СЕДАМДЕСЕТ ДРУГО

Ако би се догодило којем Црногорцу или Брђанину да му жена његова није вјерна, пак ако би своју жену уватио у блудности, то му се онда допушта, да

Page 126: CG, Djuro Draskovic

може и једно и друго убити; ако ли би она побјегла, то да јој стана у нашу земљу није.

СЕДАМДЕСЕТ ТРЕЋЕ

Ако би се кадгођ догодило да би жена којим гођ начином својему мужу о глави радила и њега живота лишити тражила, или би га којим гођ начином живота лишила, док се посвједочи, такова се жена има осудити на смрт како и други убојица; само жена не може бити убијена из пушке, јер је пушка и стријељање само за онога, који пушку носи и пушком се брани.

СЕДАМДЕСЕТ ЧЕТВРТО

Ако би се догодило да би која удовица или ђевојка или друга која жена за покрити своју срамоту, заблудила да дијете задави, то се такова гријешница има осудити на смрт.

СЕДАМДЕСЕТ ПЕТО

Ако би била мрзост и зао живот међу женом и мужем и муж не би хтио с њоме живити, то се онда могу само разставити али не разспустити и онда је муж дужан жену издржавати, али да се он не може женити, нити она удавати.

СЕДАМДЕСЕТ ШЕСТО

Ако ли би ова жена с мужом разстављена непристојно се владала и пркос својему мужу чинила, онда јој муж обуставља издржавање и сваку помоћ, а она нека живи како зна.

СЕДАМДЕСЕТ СЕДМО

Која би жена својега мужа крала, та се има први и други пут кастиговати тавницом, а трећи пут тјелесно кастигат и с мужом разпустити, и, она да се не може удавати, а он да се може женити.

СЕДАМДЕСЕТ ОСМО

Који се лупеж послије дана проглашења овог законика по трећи пут увати у крађи, тај се има осудити на смрт.

СЕДАМДЕСЕТ ДЕВЕТО

Који Црногорац или Брђанин убије лупежа у крађи, добија награде двадесет талијера; али опет да се сваки узме на ум да правога чоека не убије, јер ће за њега како убојица суду одговарати.

ОСАМДЕСЕТО

Која се лупежтина нађе од пријед но што је овај Законик проглашен, то да се та лупежтина како и трошкови око ње учињени плати, а што би се учинило послије

Page 127: CG, Djuro Draskovic

проглашења овог законика, то да се има сваки лупеж за сваку покрађу батинама кастигат. За лупежтине одређује се тјелесни кастиг овако: Који лупеж украде Црногорцу или Брђанину оружје, батина стотину; за коња или вола малог или великог батина педесет; за једно улиште чела исто колико и за једно говедо кастиг осудити; за брава малог или великог батина двадесет; за покрађу из куће или из обора и остале различите лупежтине од најмање ствари до брава батина двадесет.

Ово се разумије за сваку покрађу из куће украдену и понешену, не спомињујући дијете лудо, које би што од дјетињске лудости учинило, или друго чељаде, које нема чисте свијести и памети.

ОСАМДЕСЕТ ПРВО

Који би се лупеж уватио да цркву краде, тај ће и не пазећи на то, да ли је још кад крао, или суду гријешио, бити на смрт осуђен.

ОСАМДЕСЕТ ДРУГО

Који би земаљску џебану крао, одма први пут, док се увати да краде, има се на смрт осудити; исто ће тако бити и сваки други кастигат, који би се усудио јавно или потајно земаљску џебану грабити.

ОСАМДЕСЕТ ТРЕЋЕ

Кад би која мала или голема штета од похаре жита, сијена, винограда, бостана, зграде, разсадника или којему драго ствари у које племе неотице учињено догодила се, то остаје главару и кметовима од села или од племена да процијене и да чине похарнику неку штету без сваког одмицања плати; ако ли би силом и задорицом навалице похарао, таквога суду пријавити, да буде кастигат како што четрдесет друго правило изговара.

ОСАМДЕСЕТ ЧЕТВРТО

Ако ли лупеж погине или се рани идући у крађу, за њега да поговара није, будући је сагласно речено да га сва земља бије једнако како и рукоставника.

ОСАМДЕСЕТ ПЕТО

Пазари имају бити мирни, да може сваки куповати и продавати што му треба; који ли би смутњу на пазарима чинио, такови се има глобити са двадесет талијера или кастигат тавницом.

ОСАМДЕСЕТ ШЕСТО

Који би Црногорац или Брђанин пред црквом смутњу или свађу или друге чесове непристојности чинио, такови се има глобити са двадесет и пет талијера или кастигат тавницом.

ОСАМДЕСЕТ СЕДМО

Page 128: CG, Djuro Draskovic

Потварања на правога чоека биће најстрожије кастигана и ни једно опадање не смије се прије осудити, него што би се освједочило и по нужди од једног доставјерног чоека или од више људи, који нијесу од прије суду гријешили, ако ли су гријешили, не могу правог повјерења код суда имати, док се са доставјернима свједоцима не докаже. Ако ли они, који опада, не докаже, да је оно истина, што је он казао и за чим би оног обтужио, то да онда овог опадника суд онако осуди и кастигује, као што би оног обтуженог осудио и кастигао, кад би крив био. Најпослије остаје да један и други нађу за себе четир поштена чоека, који ће се заклети; који ли узима више поштеније људи, да се за њега закуну, онај добија разлог и правицу.

ОСАМДЕСЕТ ОСМО

Послужбица крстног имена и торбице по данас више бити не смије, будући да таковом послужбицом људи само своје имуће разсипају, пак постају сиромаси; који ли ово не послуша, већ би преко овог законог постановленија чинио, тај ће бити оглобљен са талијера два или кастигат тавницом. Доста је да се по нашем србском обичају слави крстно име као успомена прађедовског крштења.

ОСАМДЕСЕТ ДЕВЕТО

Досадњи обичај да људи и жене за мртвијема шишају перчине, по образу гребу, те нагрђени дуљ времена остајум по данас се забрањује сваком Црногорцу или Брђанину и који би преко ове забране чинио, биће оглобљен први пут са два цекина. Ово се разумије како за мушке тако и за женске, који би се по данас гребсти и перчин шишати усудио.

ДЕВЕДЕСЕТО

Који Црногорац или Брђанин по данас хоће да даје новце на добит, тај мора направити књигу и то пред два свједока, да се зна колико је асприх ономе на добит дао; ако ли не би правили књигу, онда ће они, који узимље аспре на добит, дати по вриједности залогу; али се не смије већа добит од двадесет динара на талијер узети; који ли би већу добит узео, узеће му се сва она главница, коју би на добит дао и та главница има се како и друга глоба ставити у обшту народну касу.

ДЕВЕДЕСЕТ ПРВО

Ускок сваки док ступи у нашу слободну земљу по завјету светог Петра бившег Господара црногорског, безбједан је и не смије му нико ништа криво чинити, кад се он поштено и по нашему земаљскоме законику влада и управља, којег правицу ужива исто како и сваки наш брат Црногорац и Брђанин; за сваку пак сагријеху судиће се и ускоку како што овај законик изговара.

ДЕВЕДЕСЕТ ДРУГО

И ако у овој земљи нема никакве друге народности до једине србске и никакве друге вјере до једине православне источне, то опет сваки иноплеменик и

Page 129: CG, Djuro Draskovic

иновјерац може слободно живити и ону слободу и ону нашу домаћу правицу уживати како и сваки Црногорац и Брђанин што ужива.

ДЕВЕДЕСЕТ ТРЕЋЕ

Ако би се које преступленије у пићу учинило, то ће се у половину кастигат као ономе тријезноме; али ако би на свом мрзном то преступленије и сагријеху учинио, биће по гласу законика како и они тријезни кастигат.

ДЕВЕДЕСЕТ ЧЕТВРТО

Који би се Црногорац или Брђанин усудио домаћу поклич чинити, пак ако би из те покличи био покољ и мртвије би глава остало, онда се они који је кликова, има осудити на смрт; а они, који би помагали, да се глобе по десет талијера; ако ли не би било зла ничесова иза ове покличи, то онда да се они глоби са двадесет талијера, који поклич виче.

ДЕВЕДЕСЕТ ПЕТО

Они, који сагријеше да буду осуђени да стоје у тавницу затворени, употребиће се на правлење путова или на који други посао, који ће већ мјестна власт одредити.  

Све ово вишестављено у деведесет и пет правила на данашњи дан светог великомученика и побједоносца Георгија јединодушно у саборно са свијема главарима земаљскијема, који смо се сви на данашњи дан на Цетиње у главно мјесто од све Црнегоре и Брда сабрали, потврдисмо и заклетву на крст частни и свето јеванђеље учинисмо, да ћемо овај законик чувати и по њему се владати и судити; који ли се по данас овог држао не би, тога предајемо вјечноме проклетству како противника и злођију нашему отечеству.

На Цетиње 23 Априла 1855 года од рођења Христова

Књаз Црногорски и Брдски

Данил с. р.

Држав. секретар,

М. Медаковић с. р.

12 Васојевички Закон у точака

Историјат издавања

Page 130: CG, Djuro Draskovic

Од давнина је у Васојевићима постојао обичајни законик. Уз додатке, усвојила га је Свеопшта народна скупштина Васојевића, крајем 1829. или у првој половини 1830, а потврдио игуман манастира Ђурђеви Ступови, Мојсије Зечевић, који је скуп и сазвао. Васојевички Закон у 12 точака објавила је, 1929. године, Српска краљевска академија у Београду са коментарима др. Илије Јелића. Електронску верзију издања СКА објавио је историјски магазин Српско наслеђе (дио први, дио други) . Васојевички Закон у 12 точака публиковали су и г-дин Рајко Бабовић, 1990. године и издавачка кућа Ступови из Андријевице 1997. године. 

Ово електронско издање по благослову Митрополита Црногорско-приморског Амфилохија објављују Пројекат Растко Цетиње и Српска земља Црна Гора.

Васојевички Закон у 12 точака

ТОЧКА ПРВА

1. Да се беспоговорно умире сва братства васојевичка и србљачка. Ко не буде олџија, да буде нагонџија.

2. Да мушка глава буде триста гроша, а женска триста један.

ТОЧКА ДРУГА

3. Нове џамије да се не граде, а старе да се забатале.

4. Потурчењаке нико да не убија, но да се остави свакоме братству да своје врне у прађедовску вјеру. Ако потурице не буду олџије, да буду нагонџије, а ћотеци што ко понесе.

5. Ко се поданас потурчи и лажну вјеру прими, да се за Турчина држи.

ТОЧКА ТРЕЋА

6. Ко не притече у помоћ кад душмани ударе на граничаре, да нема никаква дијела у плијену и да се од њега нико не жени нити му ђевојку даје.

7. Ко убије или плијени Колашинца без знања Слатињана кад ови држе вјеру с Колашином градом, да Слатињанима дугује крв.

ТОЧКА ЧЕТВРТА

8. Ко српско украде па се уфати, да плати дупло и кметовима ручак. Ако се не уфати, да му је арам.

9. Ко турско украде, да му је алал.

Page 131: CG, Djuro Draskovic

ТОЧКА ПЕТА

10. Ко у кући качкине држи, да им је друг.

ТОЧКА ШЕСТА

11. Који Бранковић душманима јави што главари и народ зборе, да се обестрви он и свако његов на вјечни вијек и амин.

12. Ко своје главаре прескочи и од туђина правицу тражи, да је крив.

13. Ко поданас оде везиру у Скадар, да се к нама више не врће, а ако се врне, да се тури под томруке, па ако се покаје, да се пусти, а ако не покаје, да се обестрви.

ТОЧКА СЕДМА

14. Карван нико да не дира, но нека иде куд га пут води. Ако чесову штету учини да одмах и беспоговорно плати; ако то неће, да му похарани задржи коње и товар докле кмет дође и да буде како кмет рече. Ако кмет у селу није, да пресуди први поштен човјек који се у близини нађе.

ТОЧКА ОСМА

15. Духовници кад у бој иду, да обритве браду и да носе нашке хаљине; ако то неће, да им главари џебану не дају.

16. Бог је створио жену, а не Сатана, и то тако да остане навијек амин. Ко противно говорио, да је проклет: на овоме свијету неимао анђела-чувара, а на ономе не видио раја, већ му душа вјечито у паклу била и испаштала његове муке.

17. Духовници да се оставе жена, а који се курваром обрете, и то се начисто докаже, да се уштроји и од свештенодејства одлучи.

ТОЧКА ДЕВЕТА

18. Турци да клањају на своју земљу. Ко их уфати да то раде на његову земљу, да је властан мотком их оћерати, а ћотеци што ко понесе.

19. Хришћани су вољни и на Спасовдан забости крстове и на нехришћанске земље које окружују њихова имања. Нехришћани могу те крстове уклонити са својих башта тек сјутрадан по Спасовудне, а никако прије. Ко противно учини, да плати селу штету и ручак кмету.

20. Ко се поданас уфати да вјештице фата, да се тури под томруке за петнаест дана. Ако би било чесове штете да и то плати.

21. Ко копиле у воду удави, да се под гомилу тури.

Page 132: CG, Djuro Draskovic

22. Ко се уфати да ради у завјетне дане, да му се све поквари и нечастивом преда што тих дана уради, а кметовима обашка ручак.

23. Који ковач не удари на Божић прије сунца чекићем у наковању, па се то начисто докаже, да му се преломи чекић и наковањ, а он и свако његов обестрви.

ТОЧКА ДЕСЕТА

24. Ко своју кућу и породицу забатали да се лиши сваке војничке части.

ТОЧКА ЈЕДАНАЕСТА

25. Да данка другог нема осим војводске акче

26. Да војводска акча буде по два гроша с дима на дим.

ТОЧКА ДВАНАЕСТА

27. Да се Васојевићко држи од Ножице до Љешнице, од Бјеласице до на врх Ржнице, и Брезојевица црква, која цвили међу турским градовима као љута гуја међу огњевима.

ЗАКОНОНАРОДНИЈЕМ ШКОЛАМАУ

КРАЉЕВИНИЦРНОЈ ГОРИдруго издање

ЦЕТИЊЕ, КР. Ц. ДРЖАВНА ШТАМПАРИЈА, 1911.

Септембра 2000. године, ово електронско издање по благослову Митрополита Црногорско-приморског Амфилохија објављују Пројекат Растко Цетиње и Српска земља Црна Гора.

МИ

НИКОЛА I по милости Божјој

КРАЉ И ГОСПОДАР ЦРНЕ ГОРЕ

проглашујемо и објављујемо свима и свакоме, да је Народна Скупштина ријешила и да смо Ми потврдили и потврђујемо:

Page 133: CG, Djuro Draskovic

ЗАКОН о

Народнијем школама у Краљевини Црној Гори

Члан 1.

Задатак је народнијема школама, да васпитавају дјецу у народном и религијском духу и да их спремају за грађански живот, а нарочито да шире просвјету и српску писменост у народу.

Члан 2.

Народне су школе: дјечија забавишта, основне и продужне школе.

Члан 3.

У дјечијим забавиштима васпитавају се дјеца оба пола од четврте до седме године. Правила за дјечија забавишта прописује Министарство просвјете по саслушању Просвјетног Савјета.

Члан 4.

У мјестима гдје се не говори чисто српски, отвара се уз основну школу приправни разред, који су дужна похађати сва дјеца прије ступања у први разред основне школе.

Члан 5.

Гдје ће се отворити дјечија забавишта, а гдје приправни разреди, рјешава Министар просвјете, и то: забавишта се отварају на приједлог општинских управа, а приправни разред на приједлог школских надзорника.

Члан 6.

Основа школа траје 4 године.

Члан 7.

Учење у основној школи обавезно је и бесплатно.

Члан 8.

Првјенство на школовање дјеце у народнијем школама има сваки држављанин у оној школској општини, у којој живи.

Члан 9.

Page 134: CG, Djuro Draskovic

Један наставник може добити највише четири разреда, а уз ове, по потреби и приправни разред.

У три или четири спојена разреда са приправним, може бити највише педесет ђака, у два спојена шездесет, а у једном одвојеном разреду седамдесет ђака.

Члан 10.

По свршетку четвртога разреда основне школе ученици, који не продуже школовање у некој средњој школи, или не оду на занат или у трговину, походе продужну школу.

Продужна школа траје два течаја, рачунајући течај од 1. октобра до 1. марта, а отвара се ондје, гдје има бар 20 ђака. У продужној школи раде учитељи основне школе четвртком, недјељом и празником. Награду за рад у продужним школама добијају учитељи по приједлогу школског надзорника из државне касе.

Наставни план у продужним школама удешава се према мјесним приликама, а одобрава га Министар просвјете.

Члан 11.

Основне су школе мушке, женске или мјешовите; а продужне или само мушке или женске.

Члан 12,

Ове су школе: 1. државне, чије учитеље плаћа држава; 2. приватне, које потпуно издржавају општине, поједина лица или удружења. Прве се отварају по наредби, а друге по одобрењу Министра просвјете.

Члан 13.

Дјеца, која по одобрењу школског надзорника уче приватно код куће, морају при крају школске године полагати испит у државној школи и родитељи плаћају за то двојици учитеља, који испит изврше, по 5 перпера. У испитној комисији не може бити лице, које је ученика спремало.

Ко поступи противно овоме, казниће се са 25-50 перпера у корист школског фонда. Ову казну, по саопштењу школског надзорника, изриче Министар просвјете, а извршује мјесна власт.

Дјеца наших држављана, који стално живе у Црној Гори, морају походити државну или приватну српску народну школу; она не могу походити школе с туђим наставним језиком, док не сврше српску народну школу.

Члан 14.

Приватне школе по уређењу своме морају бити у свему као и државне.

Page 135: CG, Djuro Draskovic

У општинским и приватним школама држе се годишњи испити под предсједништвом школскога надзорника и свједочанства вриједе само онда, кад, потпише надзорник.

II. Отварање и издржавање школа.

Члан 15.

Министар просвјете наређује отварање новијех државнијех школа по приједлогу школскијех надзорника кад у једној школској општини има најмање 36 дјеце дорасле за школу; а отварање приватнијех школа допушта се н са мање дјеце.

Члан 16.

Школу подиже и снабдјева школска општина. Састав школске општине чини варош за себе или у заједници са једним или више околних села; или село или више села и заселака, која заједнички издржавају једну или више школа. Школски надзорник је дужан да се стара, да свако мјесто уђе у састав појединих школских општина.

Члан 17.

Свака школа носи име свога мјеста, школска општина носи име своје школе, а то име треба да је и на школском печату.

Члан 18.

Дужности су школске општине:

1.) да да потребно земљиште за школу и њено двориште и игралиште, и још по 1-3 рала земље за школску башту у близини школе и да све то обдржава у доброј огради.

2.) пола прихода од баште узима учитељ, а пола школски фонд;

3.) да подиже, оправља и у добром стању обдржава: школску зграду, у којој морају бити потребне учионице, уређене према хигијенским и педагошким правилима; станове за наставнике и послужитеље, а у мјестима, гдје ученици зими станују у школи, још и собе за спавање, трпезарију и кухињу, заједно с потребним намјештајем и посуђем;

4.) да набавља школски намјештај;

5.) да плаћа школске послужитеље;

6.) да даје огријев за школу, наставнике и послужитеље, и то свагда до 1. октобра за цијелу годину;

7.) да рукује школском касом, школским имањем и школским фондовима;

Page 136: CG, Djuro Draskovic

8.) да потпомаже школу и наставнике у свима школским пословима;

9.) да набавља књиге и листове за школске књижнице и даривање дјеце.

10.) да издржава дјечија забавишта и потпомаже све просвјетне установе, којима се шири писменост у народу;

11.) ако школска општина не би вршила ове дужности како треба, надлежна државна власт ће је на то нагнати.

Члан 19.

Министар просвјете, у споразуму с Министром грађевина, а по саслушању Просвјетног Савјета, прописује планове за грађење школских зграда које се дијеле на више класа. Планове школских зграда за поједина мјеста одобрава Министар просвјете, по приједлогу школског надзорника.

Кад општина нема подесно земљиште за подизање школске зграде и потребног земљишта, (чл. 18. тач. 1.) откупиће га путем експропријације.

Министар просвјете може допустити, да се поједине општине, ради подизања школскијех зграда, могу задужити код новчаних завода, А и мјесне власти могу допустити, да се за грађење школа могу употребити радне снаге и материјал, којим располажу општине. Сиромашнијем општинама притиче у помоћ држава при подизању школских зграда.

Члан 20.

У мјестима гдје нема прописних станова за наставнике општине им дају накнаду у новцу за стан и огријев уједно, и то: на Цетињу по 45 перпера мјесечно; у Подгорици и Никшићу по 35 перпера; у свим осталим обласним мјестима као и у Улцињу по 25 перпера; у осталим варошима и варошицама по 20 перпера, а у селима по 15 перпера мјесечно.

Стан за наставника мора имати најмање двије собе, кухињу и потребне стаје.

Члан 21.

Ако у једном мјесту учитељују муж и жена, или отац и син, или мати и кћи, или двије неудате сестре, или нежењен брат и неудата сестра, а живе у заједници, имају право на један заједнички стан и огријев, или на једну накнаду у новцу за стан и огријев.

Удата учитељица нема права на стан и огријев, ако јој муж живи у истом мјесту, а тако исто и неудата, ако нијесу храниоци својих кућа.

Члан 22.

Да би се могле подмиривати школске потребе, у свакој школској општини постоји школска благајна, у коју улазе:

Page 137: CG, Djuro Draskovic

1., суме, које политичке општине дају сваке године за школске потребе;

2., приходи од школског имања или чега другог што припада школи;

3., приходи од новчаних казни, које припадају по овоме закону;

4., приходи од добровољних прилога или завјештања.

Члан 23.

Свака школа може и поред земљишта и зграда (чл. 18. овог закона) имати и другог имања, које јој да политичка општина или завјешта који добротвор, а приходи од овога имања иду у школску касу.

Школско се имање не може задужити ни отуђити без одобрења Министра просвјете и Државног Савјета, нити се може на што друго употребити осим школе, а школа се мора на исто убаштинити најдаље у року од године дана.

Члан 24.

Ако се из једне школске општине издвоји нова школска општина, ова има право на диобу или у новцу или материјалу по међусобном споразуму, или по рјешењу Министра просвјете.

Ако би, пак, нека школска општина престала, онда њено имање припада оној општини, с којом се споји.

Члан 25.

Школска општина може основати школски фонд ради издржавања сиромашнијех ђака у својој школи, као и ради приређивања ђачких излета. У овај фонд улазе добровољни прилози, поклони и завјештања, прилози од светосавских и других забава и оно што политичка општина за ову сврху даје.

Овим фондом рукује школски одбор, а новац се из њега не може ни на што друго употребити, осим на циљ, предвиђен у првом ставу овога члана.

Правила о фонду прописује Министар просвјете у споразуму са Просвјетним Савјетом.

III. Настава.

Члан 26.

У основној школи уче се ови предмети:

1., наука хришћанска;

2., српска историја;

Page 138: CG, Djuro Draskovic

3., српски језик;

4., црквено-словенско читање;

5., цртање и лијепо писање;

6., пјевање (свјетовно и црквено);

7., гимнастика и дјечије игре;

8., земљопис,

9., познавање природе;

10., пољска и домаћа привреда;

11., основи хигијене;

12., рачуница и геометријски облици;

13., ручни рад са домаћим газдинством (по могућству).

Наставни план и програм предавања, прописаће Министар просвјете, по саслушању Просвјетног Савјета.

Члан 27.

Правила о писању уџбеника прописује Министарство просвјете, по претходном саслушању Просвјетног Савјета.

Министарство Просвјете води бригу за израду и штампање уџбеника, учила, књига за поклањање ђацима о испиту и књига за ђачке и школске књижнице. - У школама се смију употребљавати само оне књиге и она учила, која је прегледао Просвјетни Савјет а одобрио Министар просвјете.

Члан 28.

Школска година у основној школи почиње првог септембра, а завршује се на Видов-дан по свршетку свечаног годишњег испита.

Основне школе раде од 8 до 12 сати изјутра, или од 9 прије до 1 сат послије подне. Забавишта раде цио дан. Забавишта и основне школе не раде недјељом и празником и о Божићу и Ускрсу по 6 дана.

IV. Ученици.

Члан 29.

У први разред основне школе уписују се дјеца, која ће од 1. септембра те године напунити, мушка 7, а женска б година.

Page 139: CG, Djuro Draskovic

Овај упис врши управитељ (учитељ) са школским одбором у мјесецу мају, према списку, који им поднесу свештеници најдаље до 30. априла.

Мушка дјеца, која су пријешла 11., а женска 10. годину, не могу се примити у први разред основне школе.

У остале разреде основне школе уписују се дјеца пошљедња четири дана мјесеца августа.

Сву школску дјецу, најмање један пут годишње, и то у јуну мјесецу, мора бесплатно прегледати државни љекар, према чијем извјештају слабуњаву дјецу ослобођава од школе школски надзорник.

Члан 30.

Ђаци су дужни уредно похађати школу за вријеме свога школовања.

Школски одбор је дужан да се стара, да свако дијете проведе у школи четири године.

Изостанак од школе једног дана рачуна се као отсуство. Наставник цијени изостанке и оправдава оне, који су учињени из важних узрока, а неоправдане доставља преко управитеља школском одбору. За ове изостанке кажњава одбор родитеље или старатеље ђачке, или оне који узимају дјецу у службу, и то: за 5 изостанака опоменом, а послије по 50 пара за сваки изостанак, у корист школске касе.

Новчане казне наплаћује предсједник општине или његов заступник у року од 30 дана, а ако то не учини, а од кажњеног се могло наплатити, онда плаћа сам. - Ову пошљедњу казну изриче школски надзорник а извршује је у року од 15 дана полициска власт и предаје школској каси.

Члан 31.

Успјех ђачки из појединих предмета, вјештина и владање, биљежи се у књигу за оцјене два пута у години и то: у првој половини јануара и у другој половини маја мјесеца. О пријелазу ђака у старији разред рјешава управитељ са дотичнијем наставником - односно наставник, имајући на уму годишњи успјех пз свијех предмета и способност и марљивост ђака. Ђак, који покаже у опште слаб успјех, а нема изгледа да ће достићи другове у старијем разреду, оставља се да понови разред.

Крајем школске године држи се јавни свечани испит у присуству надзорника и школског одбора, а на Видов-дан се дијеле дарови ваљаним ђацима.

Ђацима, који сврше четврти разред основне школе или продужну школу, издају се на њихов захтјев свједочанства. - Онима, пак, ђацима, који прелазе из једне школе у другу, дају се само увјерења о успјеху и владању у дотичном разреду.

Page 140: CG, Djuro Draskovic

Члан 32.

Ђак се може ослободити похођења школа ако пати од неизљечиве болести, или какве болести, која би била опасна за друге ђаке; или ако је без родитеља а сиромах је; или ако је због понављања разреда прерастао, и то, ако мушкарац пријеђе петнајесту, а дјевојчица дванајесту годину. - Да се ослободи од школе, одлучује школски надзорник по приједлогу школскога одбора, а у случају болести и на основу љекарског увјерења.

V. Наставници.

А.) Спрема.

Члан 33.

Наставника има: сталних, привремених, заступника и забавиља.

У мушкој основној, мјешовитој и продужној школи раде учитељи, а у женској учитељице. Учитељице могу радити и у прва два млађа разреда мушке и мјешовите школе. И учитељице раде у приправном разреду. У забавишту дјецу васпитава забавиља.

Члан 34.

Стални учитељи и учитељице могу бити она лица, која су црногорски држављани и која су као редовни ђаци свршили Учитељску Школу или Женску Учитељску Школу и у њима положили учитељски испит зрелости.

Члан 35.

Привремени су учитељи-це она лица, која су свршила Учитељску Школу, без испита зрелости, Вишу Женску Школу са или без испита зрелости, Гимназију (Реалку) са или без испита зрелости и Богословију.

Ови привремени учитељи-це могу постати стални ако полаже учитељски испит по програму, који пропише Министар просвјете. Испит имају наново полагати послије двије године службовања.

Она лица, која би свршила Вишу Женску Школу и положила испит зрелости или Гимназију (Реалку) са испитом зрелости, полажу учитељски испит само из педагошке групе.

Члан 36.

У недостатку сталних и привремених учитеља и учитељица из чл. 34. и 35. могу се поставити за заступнике учитељске и она лица, која су свршила четири разреда средње школе. Но ова лица немају право полагања испита за сталне учитеље-ице.

Члан 37.

Page 141: CG, Djuro Draskovic

Забавиља може бити она, која је свршила редовно стручну школу и положила испит за забавиљу.

Члан 38.

За научно и практично усавршавање учитеља-ица, могу се одредити о државном трошку нарочити курсеви. Лица, која држе предавања на овим курсевима, добијају награду за то, а учитељи-ице попутнину, како то буде прописао Министар просвјете у правилима за ове курсеве.

Б.) Права.

Члан 39.

Стални учитељи-це добијају у почетку своје службе 960 перпера плате на годину.

За прве двије повишице служе по пет година, а за остале по четири године.

Повишица има шест по 240 перп., тако, да навршетком 26. године службовања добивају 2400 перпера, са којом платом служе до навршене 32 године, када имају право на пенсионисање с потпуном платом.

Члан 40.

Стални учитељи-це могу се пенсионисати кад наврше 10 година службе у случају тјелесне или душевне болести и неспособности, и тада добивају 40% од своје систематске плате а за сваку годину преко 10 година службе увећава се пенсија са 2,72%. Право на пенсионисање прије 32 године службе добива се по закону о чиновницима грађанског реда.

Стални наставници који служе мање од 10 година, у случају болести добијају од државе издржање и то 30% од њихове пошљедње плате. Удовице учитеља и сирочад учитеља-ица, добивају пенсију по закону о чиновницима грађанског реда.

Члан 41.

Привремени учитељи-це имају годишњу плату 720 перпера и дужни су положити испит најдаље за 5 година, иначе престају бити учитељи-ице.

Члан 42.

Заступници учитељски имају плату од 600 перпера, но без права на повишице пенсију и издржавање,

Члан 43.

Забавиља у забавишту добива у почетку службе 600 перп. на годину. Послије сваке пете годиие добија годишњу повишицу од 100 перпера тако, да у 30

Page 142: CG, Djuro Draskovic

години службе прима 1200 перпера на годину и са том платом служи до навршетка 35 године службовања, када прима толико исто пенсије.

Право на пенсију добија послије 10 година сталне службе, и то за првих десет година 40% од своје плате, а за сваку даљу годину по 2,4%. Пенсија се може добити у случају болести или неспособности за рад.

Забавиља добија бесплатан стан и огријев, или накнаду за то, као и учитељица основне школе.

Члан 44.

Учитељи-ице, које поред редовног рада у својој школи, науче бар 15 неписмених људи читати и писати, добијају поред плате и засебну награду од 100-200 перпера на крају школске године из државне касе, по предлогу школског надзорника.

Члан 45.

Стални наставник не може изгубити службу без одлуке Просвјетног Савјета због доказане кривице и не може се премјештати у друга мјеста осим велике потребе, по молби или за казну. Кад се наставник премјешта по потреби онда има право на накнаду путног и селидбеног трошка, а према закону који важи и за остале чиновнике грађанског реда.

Члан 46.

Учитељска мјеста попуњавају се стечајем, који расписује Министарство Просвјете најдаље до 1. маја, а избор кандидата врши на приједлог школског надзорника комисија, коју састављају: један чиновник Министарства Просвјете, два професора и два учитеља, које изабере Министар просвјете за једну годину. Првјенство на боља мјеста имају они учитељи и учитељице, који се поред боље стручне спреме, дужега службовања и породичних потреба, одликују радом у школи и на књизи.

Члан 47.

Учитељи-ице, премјештени по казни, не могу се вратити у мјесто, из којега су кренути, док им не истече један период за повишицу.

Члан 48.

Учитељима се рачуна у указну службу вријеме, проведено у сталној учитељској служби, кад пријеђу у другу државну службу. Тако исто државним чиновницима рачунају се године, проведене у другој струци, приликом ступања у учитељску службу.

Члан 49.

Page 143: CG, Djuro Draskovic

Министар просвјете може наставницима у току од једне школске године дати највише два мјесеца осуства. Дуже осуство због болести даваће само по увјерењу љекарске комисије од два љекара.

Члан 50.

Забавиље, учитеље и учитељице, а тако и управитеље, поставља Министар просвјете.

Члан 51.

Плате, пенсије, награде и селидбене трошкове, добијају сви наставници и наставнице основних и продужних школа из државне, а забавиље из општинске касе.

В.) Дужности.

Члан 52.

Наставници су основнијех школа дужни:

1., да долазе у школу уредно и васпитавају дјецу према педагошким правилима и предају наставне предмете према прописаним програмима, упуствима и уџбеницима;

2., да оцјењују савјесно и правично успјех и владање ђака у одређено вријеме;

3., да воде дјецу у цркву, гдје су дужни пјевати недјељом и празником;

4., да извјештавају на вријеме родитеље, или старатеље и школски одбор о изостанцима ђачким од школе;

5., да чувају повјерене им ствари школске, а нарочито школски намјештај, наставна учила, материјал за писање и цртање и материјал за ручни рад, зашто и материјално одговарају;

6., да учествују у раду учитељскога вијећа и помажу рад школскога одбора;

7., да судјелују у раду учитељских зборова;

8., да походе научне и практичне курсеве, кад се на њих позову;

9., да помажу просвјетне, привредне и културне установе, које имају везе са школом; и

10., да се владају у служби и ван ње како то доликује образованим људима и наставничком позиву.

Члан 53.

Page 144: CG, Djuro Draskovic

Наставницима је забрањено свако друго занимање, које се не слаже са наставничком службом. За редовно вршење каквијех другијех послова. осим наставничких, мора се тражити одобрење од Министра просвјете.

Члан 54.

Кад се наставник први пут уводи у дужност, полаже ову заклетву:

"Ја Н. Н. ступајући у наставничку службу, заклињем се Свемогућим Богом, да ћу Краљу Господару бити вјеран, да ћу се Устава свесрдно придржавати, да ћу законима и законским наредбама власти бити покоран, да ћу своје наставничке дужности ревносно и тачно вршити и да ћу се клонити свега онога што се не слаже с мојом службом. Тако ми Господ Бог помогао".

Наставнике уводи у дужност школски одбор или управитељ.

Члан 55.

Наставник може оставити учитељску службу кад му Министар уважи оставку. У противном случају неће му се рачунати пређашње године службе, ако би се опет вратио у службу.

Ако наставник, без одобрења и без довољног оправдања, изостане од своје дужности три дана у мјесту, или седам дана, или ако не оде на нову дужност за десет дана од дана, кад му је саопштено постављање или премјештај, сматра се да је оставио службу и мјесто му се оглашује за упражњено.

Члан 56.

Владање наставника и њихов рад оцјењују надзорници према овоме закону и закону о чиновницима грађанског реда.

Рад се оцјењује оцјеном: врло добар, добар и слаб.

Надзорници уводе оцјене у школску уписницу и у службене листове, у које убјележавају и остале податке, као: правилност рада у школи; марљивост и савјесност у вршењу службе; успјех у васпитању и настави; узроке неуспјеха; рад на књижевним, привредним и културним установама и владање у породици, у друштву, премјештаје, повишице, одсуства и т. д.

Наставник, који добије слабу оцјену, казни се премјештајем у друго мјесто, а ако и друге године узастопце добије исту оцјену, ставља се у пенсију, ако има десет или више година службе, иначе се отпушта.

Против слабе оцјене може се наставник жалити у року од 15 дана Министру просвјете, који одређује комисију од три лица, од којих једно именује Министар просвјете у споразуму са Просвјетним Савјетом, друго сам наставник, а треће бирају ова двојица, па ако оцјена не буде поправљена, онда наставник сноси сав трошак око овога испита.

Page 145: CG, Djuro Draskovic

Г.) Казне.

Члан 57.

Наставници се казне под одредбама овога закона.

Казне су:

1) опомена; 2) укор; 3) губитак плате до два мјесеца; 4) премјештај у друго мјесто без накнаде путних и селидбених трошкова; 5) пенсионисање; 6) отпуст из службе.

Казне се одређују према величини кривице; према околностима које олакшавају или отежавају кривицу и према томе, да ли се наставник казни први пут, или се казна понавља.

Ниједна се казна не може изрећи, док се кривица потпуно не ишљеди и док се наставник писмено не саслуша.

Члан 58.

Опоменом казни наставнике управитељ школе, а опоменом, укором и губитком плате до 10 дана казни школски надзорник, све остале казне изриче Министар просвјете, или дисциплински суд.

Жалбе против казне управитељеве надзорнику, а против надзорника Министру просвјете, подносе се у року од 15 дана.

Члан 59.

Кривице наставника ишљеђују надзорници у случајевима школске природе, иначе то бива редовнијем путем преко земаљскијех власти.

За вријеме судског ишљеђења наставник се према природи кривице може уклонити од дужности, и за то вријеме прима половину плате, па ако се ослободи као невин, враћа се у службу и добија половину задржане плате. А ако се ослободи из недостатка доказа, онда Министар по предлогу Просвјетног Савјета, рјешава, да ли ће он и даље остати у служби.

Члан 60.

Ако се наставник, који је један пут кажњаван опоменом или укором или губитом плате од 15 дана, у току од три године ни у чему не огријеши о своју дужност, сматра се као да није ни кажњен.

Наставник, који је један пут отпуштен из службе, може се опет повратити у службу по предлогу Просвјетног Савјета, а с обзиром на његово владање и занимање послије отпуста и с погледом на опште законске прописе.

VI. Управа и надзор.

Page 146: CG, Djuro Draskovic

Члан 61.

Управу и надзор над народнијем школама врши Министар просвјете преко ових школских власти:

1) мјесног школског одбора; 2) управитеља основне школе; 3) наставничког вијећа; 4) школског надзорника; и 5) Просвјетног Савјета.

1. Мјесни школски одбор.

Члан 62.

Мјесни школски одбор састављају: предсједник оне општине, у којој је школа; управитељ школе, или учитељ ако је сам; свештеник, у чијој је парохији школа, и три, по могућству, писмена грађанина, или по један писмен грађанин из свакога села, ако школску општину састављају села из разних политичких општина. Чланове школског одбора, осим предсједника, управитеља (учитеља) и свештеника, бира на двије године политичка општина, у којој је школа, одмах по свршетку школске године. - О избору и промјенама извјештава се увијек школски надзорник.

Ко би био изабрат за члана школског одбора, а не би се хтио примити те дужности, може се од исте ослободити, ако дадне у школски фонд 50 перпера.

Члан 63.

Предсједник је школског одбора предсједник политичке општине, у којој је школа, или његов заступник.

Пословођа је управитељ (учитељ).

Благајника бира школски одбор из своје средине, али предсједник и управитељ не могу бити бирани за благајника.

Сједнице се држе у школској згради.

У сједницама се може рјешавати кад има присутних више од половине чланова, а рјешава се већином гласова; ако се пак гласови подијеле, рјешава коцка.

Члан 64.

Предсједник сазива сједнице по потреби, али је дужан сазвати сједницу свагда кад то захтијева управитељ (учитељ) школе или пола одборника - и то најдаље у року од 8 дана. - Ако то не учини, казни се сваки пут са по 10 перпера, у корист школске касе. Ову казну изриче школски надзорник по жалби управитеља (учитеља) школе у року од 10 дана по пријему жалбе, а извршује је државна извршна власт у року од 15 дана.

Сваки је члан одбора дужан долазити у сједнице, а ако не дође и не оправда свој изостанак важнијим узроком, казни га школски одбор са 3 перпера за сваки

Page 147: CG, Djuro Draskovic

изостанак у корист школске касе. Ову казну, у року од десет дана, извршује општинска власт.

Члан 65.

Школски је одбор представник школске општине и стара се о вршењу свијех дужности њених, које су јој одређене овијем законом.

Поред тога школскоме је одбору дужност:

1., да рукује школском имовином;

2., да до конца октобра састави школски буџет за идућу годину и шиље га на одобрење школском надзорнику;

3., да се стара да што већи број дјеце походи школу и да помаже наставнике у свима школским пословима;

4 , да прије почетка школске године набави за све ученике прописане уџбенике и материјал за писање и цртање;

5., да врши све законске наредбе виших школских и земаљских власти.

Члан 66.

Благајник рукује школском касом према одредбама овога закона.

Школски одбор врши преглед школске касе свака три мјесеца, а по потреби и чешће и о томе подноси извјештај школском надзорнику.

Надзорник казни поједине чланове школског одбора за невршење дужности од 5 до 50 перпера у корист школског фонда. Противу ове казне може се кажњени жалити Министру просвјете у року од 15 дана од дана саопштења.

Казну извршује мјесна власт.

Члан 67.

Преписка мјесног школског одбора са осталијем школскијем и земаљскијем властима сматра се као службена и за то не плаћа поштарину ни какве друге таксе. Ово важи и за службену преписку свијех управитеља (учитеља) државнијех школа.

2. Управитељи.

Члан 68.

Page 148: CG, Djuro Draskovic

У свакој основној школи, гдје има два или више наставника, Министар просвјете поставља - на предлог школског надзорника - једнога за управитеља школе; а гдје је само један, он врши сам управитељске дужности.

Управитељ може бити сталан учитељ, који има јачу спрему и који дуже служи. Но у недостатку овијех могу се поставити и привремени управитељи.

Управитељ добија додатак од школске општине и то, ако у школи има, с њим заједно, најмање пет наставника, добија 100 перпера годишње; иначе добија 60 перпера, ако нема мање, с њим заједно, од три наставника.

Члан 69.

Дужности су управитеља школе :

1., да управља поред својих предавања школом и да води надзор над наставом, васпитањем и поретком у њој;

2., да пази да сви наставници долазе уредно на дужност, да се при предавањима тачно придржавају прописаних наставних програма и упутстава и да се служе одобреним уџбеницама и другим наставним средствима;

3., да наставницима саопштава наредбе школских и других власти и да се стара о њиховом извршењу;

4., да чува и да одржава у добром стању школски намјештај, књижницу, наставна средства, школску архиву, писаћи и други школски материјал, зашто је материјално одговоран;

5., да прима и одпушта школске служитеље, да се стара о добром одржању зграде и на вријеме тражи нужне оправке;

6., да пази на владање наставника и да их опомиње на дужност, а о већим погрешкама извјештава школског надзорника;

7., да, у случајевима пријеке потребе, даје наставницима до три дана одсуства, а о сваком оваком осуству мора извијестити предсједника школског одбора, а овај одмах извјештава школског надзорника.

Овако поступа и учитељ који је сам у школи.

8., да руководи рад наставничког вијећа;

9., да води преписку са свијема властима; и

10., да на крају свака три мјесеца извјештава надзорника о цјелокупном стању школе.

3. Наставничко вијеће.

Page 149: CG, Djuro Draskovic

Члан 70.

Сви наставници једне основне школе чине наставничко вијеће.

Предсједник је вијећа управитељ, који сазива сједнице најмање један пут мјесечно, а по потреби и чешће. Пословођу бира вијеће из своје средине.

Сваки је наставиик дужан учествовати у раду вијећа.

Предсједник извјештава надзорника о раду вијећа.

Члан 71.

Наставничко вијеће ради ове послове:

1) договара се о правилном поступку при предавањима и одржавању везе и јединства у настави кроз све разреде;

2) споразумијева се о подједнаком правилном поступању свијех наставиика у погледу на васпитавање дјеце и на потребан поредак у школи и ван школе;

3) приређује школске излете, школске свечаности и забаве;

4) предлаже набавку потребнијех наставнијех средстава;

5) распоређује уџбенике и материјал за рад у школи;

6) предлаже надзорнику одличне ученике за награду;

7) бира сиромашне ученике, који добијају помоћ из школског фонда или општинске касе;

8) стара се о увећању школског фонда и школског имања;

9) брине се о напретку школе и о одржању њена угледа;

10) приређује, кад потреба захтијева, родитељске састанке ради договора о васпитању дјеце.

4. Школски надзорници.

Члан 72.

Школски надзорници врше стручни, инструктивни, надзор над свијема народнијем школама у повјеренијем им областима.

Надзорник може бити онај, који је по положеном испиту зрелости у средњој или стручној школи, редовно свршио педагошки одсјек философског фалкутета и положио прописане испите, а вршио најмање двије године наставничку дужност.

Page 150: CG, Djuro Draskovic

Члан 73.

Школски надзорници имају ранг и плату наставника средњих школа.

На име путовања по школској области имају 400 до 1000 перпера годишњег додатка.

Члан 74.

Надзорника има три, а мјеста канцеларија одређује им Министарство Просвјете.

Надзорници се постављају указом Краља Господара на приједлог Министра просвјете.

Писарску дужност у надзорништву врши - ван школских часова - један од мјесних учитеља, којег надзорник одреди, а за то ће имати награду од 240 перпера годишње.

Члан 75.

Дужности су школског надзорника:

1) да три пут у години походи и проучи све народне школе у повјереној му области, и да уклања сметње школскоме раду;

2) да, према потреби, поучава наставнике у правилном школском раду и да се стара о њиховом усавршавању;

3) да надгледа службени рад управитеља, наставничких вијећа и школских одбора и да руководи обласним наставничким зборовима;

4) да се брине о отварању нових одјељења и школа и да учествује при избору мјеста за подизање школа и при прегледу зграда, које приватна лица нуде за школу;

5) да објављује школске законе и наредбе преко управитеља и других школских власти;

6) да оцјењује рад и владање наставника, а ишљеђује њихове кривице и да их кажњава за мање кривице, а веће доставља Министерству просвјете; (чл. 64. ов. зак.)

7) да извиђа сукобе између наставника и мјесних школских одбора и да рјешава спорове између њих, а по потреби подноси Министру просвјете на ријешење;

8) да одлучује о прекидању наставе у ванредним случајевима;

9) да се стара о попуњавању упражњених наставничких мјеста и одређује замјену болеснијем наставницима;

Page 151: CG, Djuro Draskovic

10) да наставницима даје осуство до 10 дана, а молбе за дуже осуство да подноси Министру са својијем мишљењем;

11) да води статистику свију школа у повјереној му области;

12) да одлучује о исписивању ђака из школе у договору са школскијем одборима;

13) да подноси Министру просвјете полугодишње извјештаје о стању школа у повјереној му области и предлоге за поправку истих, као и за награде, предвиђене чланом 10. и 46. ов. закона;

14) да води преписку са свијем школскијем и другијем властима; и

15) да врши и друге послове, који су му одређени овијем законом и да се у своме раду управља према упутствима, која пропише Министар просвјете у споразуму са Просвјетним Савјетом о надзору школа.

VII. Прелазна наређења.

Члан 76.

Крајем школске 1906-1907. год. прописаће се нови наставни план и нови програм предавања за народне школе.

Члан 77.

Данашњим сталним наставницима предвиђеним у тачци а) чл. 6.[1]) "Закона о уређењу плата наставника средњих и основних школа од 12. августа 1897. г." повишује се систематска плата са 240 перпера и изједначују се са оним из чл. 34. овога закона.

Оним пак сталним наставницима, који испуњавају погодбе тач. б), чл. 6. поменутог закона, као и онима, који су свршили 4 или више разреда гимназије, а добили сталност, повишује се плата са 180 перпера.

Свијем осталијем, који су до ступања овога закона добили сталност, а не испуњавају горње услове спреме, повишује се систематска плата са 120 перпера.

Сви напријед именовани на овако повишене плате добијају периодске повишице по овоме закону (т. ј. по 240, 180 односно 120 перпера) од дана његова ступања на снагу, а за повишицу рачунаће се и оне године од пошљедње периодске повишице, добивене по закону од 12. августа 1897. године, али по истом (старом) закону.

Никоме се не могу урачунати у повишицу ни по овоме ни по староме закону године, у којима је ко добио слабу оцјену, као ни године, које су већ изгубљене због напуштања дужности или по осуди. _______ [1] а). Прва је учитељска плата 720 перпера а. в. и стан, огријев и башча. Ову плату имају

Page 152: CG, Djuro Draskovic

учитељи, који су редовно свршили четири разреда основне школе, најмање четири разреда Гимназије, Учитељску Школу на страни или Богословско-Учитељску на Цетињу, најмање са добрим успјехом.

У ови ред долазе и учитељице, које су редовно свршиле шестогодишњи течај у Институту Царице Марије на Цетињу и примиле диплом за учитељицу, и оне, које су на страни свршиле Учитељску Школу.

б). Друга је плата учитељска фиор. а. вр. 324. и стан, огријев и башча. Ову плату добијају учитељи, који су редовно свршили четири разреда основне школе, 6 разреда, Призренске Богословије, У ови ред спадају и они садашњи учитељи, који су свршили Цетињску Богословију прије установљења Гимназије. Учитељи овога реда унапређују се на плату првога реда својом заслугом по предлогу Гл. Школског Надзорништва Министарству Просвјете.

Члан 78.

Сви садашњи наставници, који немају квалификације, предвиђене овијем законом, или који нијесу добили сталност прије овога закона, и имају бар 5 година учитељске службе најллање са добром оцјеном, сматрају се као привремени са платом од 720 перпера и имају право полагања испита, а кад испит положе, године привремене службе рачунају им се за пенсију. - Остали се сматрају као заступници по чл. 44. овога закона, задржавајући досадашњу плату. - Лица, која имају спрему превиђену законом од 12. августа 1897. године, а нијесу до сада никако ступала у учитељску службу, могу то учинити до 1. септембра 1907. г. и сматраће се сталним учитељима.

Члан 79.

Досадашњи стални учитељи-ице, који имају више од 12 година службе, могу и послије 26-те године служити за повишице до максимума (највеће) плате.

Члан 80.

Школски одбори саставиће се према одредбама овога закона одмах по свршетку ове школске године, кад се има извршити и избор нових школских одбора.

Члан 81.

Плате учитеља-ица варошких општина падају за годину 1907. на терет буџета истих општина, а у будуће ће држава варошким општинама на име плата учитеља-ица издавати помоћ сразмјерно укупном расходу на сеоске школе.

Члан 82.

Докле се не поставе надзорници предвиђени у чл. 72. овога закона, а закључно до 1912. год. Министар просвјете моћи ће према потреби постављати да врше надзор и оне учитеље, који су редовно свршили учитељску школу, положили учитељски испит, а имају најмање 10 година службе и познати су као ваљани радници. -

Члан 83.

Page 153: CG, Djuro Draskovic

Овај закон ступа у живот од 1. марта 1907. године и тада престају важити сви досадашњи закони, који се односе на наставнике народних школа и на школски надзор.

Препоручујемо Нашем Заступнику Министра Просвјете и црквенијех Послова да овај закон обнародује, а свима Нашим Министрима да се о извршењу његову старају, властима пак заповједамо да по њему поступају а свима и свакоме да му се покоравају.

Цетиње, 2. фебруара 1907. год.  

НИКОЛА с.р.

Предсједник Министарског Савјета Министар Иностраних Дјела

А. Радовић с. р.

Министар Унутрашњих Дјела Мих. Ивановић с. р.

Министар Правде Г. М. Церовић с. р.

Заступник Министра Финансија и Грађевина,

Предсједник Министарског Савјета, Министар Иностраних Дјела,

А. Радовић с. р.

Заступник Министра Војног, Предсједник Министарског Савјета,

Министар Иностраних Дјела, А. Радовић с. р.

Заступник Министра Просвјете и Црквенијех Послова,

Министар Правде Г. М. Церовић с. р

     (М. П.) Видио и ставио државни печат, чувар државног печата, Министар Правде Г. М. Церовић с. р.

Устав Богословије у Књажевини Црној Гори

Page 154: CG, Djuro Draskovic

Ово електронско издање се приређује по тексту који је објавио бивши ректор Богословије на Цетињу Милан Костић у књизи "Школе у Црној Гори од најстаријих времена до данашњега

доба", Панчево 1876. Будући да је цијело дјело писао екавицом, прота Милан Костић наводи да из тог разлога Устав црногорског богословског сјеменишта такође наводи екавицом. У наставном плану и програму доцније је било измјена.

Приређивач електронског издања Александар Раковић

Устав црногорског богословског семеништа

Црногорско богословско семениште је научно васпитајући завод ради приготовљавања младежи црногорске и околних места за свештеничко и за учитељско звање.

Семениште стоји под закриљем његове светлости кнеза, под начелством високопреосвештеног митрополита Црне Горе; а под непосредном управом ректора семеништа.

Ректор бира се, у колико је могуће, из питомаца духовне академије са степеном магистра, или кандидата богословских наука, ма и не имао још свештенички чин.

Учитељи семеништа бирају се из питомаца, који су свршили духовну академију, или богословско семениште. Учитеље бира ректор са одобрењем високопреосвештеног митрополита, а потврђује их њ. св. кнез.

Ректор је непосредни начелник семеништа и одговара за благоустројство и благостање његово у свима његовим деловима.

Ректору се, као најближем начелнику семеништа, почињавају сиа службена лица у семеништу. Он треба од њих, да сви они тачно испуњавају своје дужности, чини их пажљивима на оно, што, и како ваља да раде; а ако његове примедбе остану без успеха, то јавља о томе високопр. митрополиту.

Ако би се разболео који учитељ, ректор наређује, који од учитеља да га замене, или га замењује и сам, ако се не може иначе.

Главну пажњу обраћа он на научни и на правствени део семеиишта.

Page 155: CG, Djuro Draskovic

Поред тога, што ректор и сам отправља учитељску дужност из богословских предмета, обвезан је он, у колико може, чешће посећивати часове и других учитеља и проницавати у правац и у начин њиховог предавања, пазити да се предмети сврше у своје време и дичним својим упливом управљати делање учитеља к једној општој цели.

Мотрећи на нравственост питомаца у семеништу, ректор изискује од њих, да тачно испуњавају своје дужности. Ако неиспуњавају своје дужности, он их опомиње, укорава или казни затвором. Ако су преступи замашнији, то јавља о томе високопр. митрополиту, и договорно с њиме налаже каштигу.

Обраћајући непрестано пажњу и на остале делове семеничка благоустројства, ректор надгледа, да ли се тачно испуњавају правила гледе молитава у семеништу, гледе стола питомаца, и у опште, како се поступа са нравственим и физичким васпитавањем питомаца; да ли се држе ред и чистоћа, и да ли се што пренебрегава у домаћој и газдинској управи. О пренебрегавању у газдовању јавља ректор високопреосв. митрополиту.

Ректор распоређује учевне предмете у семеништу и назначава, а ако је нужно, саставља и сам учевнике из богословских предмета.

Он издаје питомцима сведоџбе, како су се учили и владали, и после сваког полгођа подноси митрополиту кратак извештај о семеништу; а на свршетку сваке учевне године поднаша, преко висок. митрополита, подробан извештај њег. св. кнезу.

За цетињско семениште постављају се 4 учитеља, од којих је један ректор семеништа, други надзорник, трећи књижничар, а четврти тајник, који ће у семеништу отправљати све писмене потребе.

Круг делања ових последњих (т. ј. учитеља) опредељује ректор.

Учитељ ваља предмете да предаје по пропису, који му прегледа ректор, и да се пашти, да их сврши у своје време, и да питомци и усвоје оно, што им он предаје.

Захтева се од учитеља, да за време предавања буде у школи ред и тишина, да непослушне казни или сам опредељеном каштигом; или, ако је нужно, да јави ректору.

По свршетку свакога полгођа предају учители ректору рачун о ономе, што су предавали, о успесима ученика у науци и о њиховом владању.

У семениште примају се за сад ученици, који су па Цетињу, или у другима местима, свршили, најмање, 4 основна разреда с добрим успесима, и који су навршили 16 годину.

При ступању у семениште полажу ученици прелазни испит пред ректором, пред учитељима семеништа и пред високопреосв. митрополитом; и, ако нису довољно приправни, не примају се у семениште. Најбољи ученици примају се у завод као питомци. У течају године не примају се нови ученици.

Page 156: CG, Djuro Draskovic

Семениште састоји се из три разреда.

На државии трошак прима се у сваки разред по 10 питомаца. Но осим ових могу се под горе изложеним условима у семениште примити ученици, који се издржавају о свом трошку, и који не добијају од владе у заводу ни јела, ни стана, ни одела.

Течај предавања траје у сваком разреду годину дана, почињући са 1. септембром, па до свршетка месеца јуна друге године.

Испити се држе два пута у години: пред божић и при свршетку школске године, крајем јуна. Како на часовима, тако и па испитима бележе се успеси са: 1 - хрђаво, 2 - слабо, 3 - добро, 4 - врло добро, 5 - одлично.

Ко добије из три предмета по - 2, а из осталих по - 3, тај може прећи у други разред, ако при повторном испиту поправи белешку 2 бар из два предмета. То може учинити и онај, који добије из једног предмета по 1, а из осталих по 3. Но ако добије из половине предмета по 2, или из више предмета по 1, онда не може прећи у други разред, него остаје у истом разреду још годину дана. Ако питомац и друге године не покаже добра успеха; или ако је који питомац хрђава владања, и ако се не поправи и после датог му укора, или после добивене каштиге, - то се такав отпушта из семеништа, по што то реши ректор са учитељима и са сагласјем вис. митрополита.

Плату добијају учитељи од црногорске владе и то: ректор добија годишње 1200 форината, а сваки учитељ по 800 форината у цванцицима. Та се плата повишује сваких пет година су 20% тако, да сваки од њих добије одвојену своју првобитну плату после 25 година службовања. После 25 година не повишује се више та плата.

Осим тога добија сваки учитељ од владе слободан стан, уз који за ожењене мора бити и кујна.

За намештај свог стана добијају при доласку свом на Цетиње : ректор - 200, а сваки учитељ по - 100 форината у цванцицима.

При отпусту учитеља од њиховог учитељског звања, било то по жељи владе, или по њиховом сопственом захтеву, даје им црногорска влада годишњу мировину, која одговара њиховој служби, и то ономе, који прослужи 15 година, - трећину плате, коју је добијао тада; који прослужи 20 год., - половину; који прослужи 25 година - две трећине; а који прослужи 30 година, - добија мировине целу своју тадашњу плату.

Који учитељ прослужи 10 година и остави службу због онаке болести, која му не допушта да отправља дужност учитељску, или по жељи владе црногорске, - тај добија при отпусту из службе од црногорске владе у место мировине, једаред заувек, потпуну годишњу плату, какву је добијао у то време.

Page 157: CG, Djuro Draskovic

Путна трошка на долазак у Црну Гору, а тако и на повратак, даје се учитељима, (ако несу Црногорци) - по сто форината. А који долазе из Далмације, или из оближњих места, могу по благоусмотрењу њ. св. кнеза, добити и мање.

Следећи предмети предају се у црногорском семеништу:

У I. разреду.

1.) Пространи катихизис Филаретов I. и II. део, са опширнијим догматичким доводима са додиром главнијих тачака, у којима се православна црква разликује од других, по рукописном учевнику, ког је написао М. Костић; преко недеље по 4 часа.

2.) Црквена историја старога завета, преко недеље по 2 часа.

3.) Српски језик: основно теоретично и практично изучавање срп. граматике и синтаксе са упознавањем основних правила мишљења. Ученици се упражњавају у писменим саставцима; преко недеље по 3 часа.

4.) Руски језик: Превађа се са руског на српски, и учи се уз то и руска граматика, али не тако опширно, као српска. Чита се из „Хрестотамија" 1 дела, пр. нед. по 2 часа.

5.) Славенски језик: учи се граматика слав. до глагола, и анализује се поред превађања еванђеља и др. славенских књига; преко недеље по 2 часа.

6.) Свеопшта повесница: од најстаријих времена до крстоносних ратова, са историчким земљописом. Историја старијих времена учи се са свим у кратко; преко недеље по 3 часа.

7.) Антропологија с физијологојом. Уз то се упознају ученици с основним појавима душевнима (првог течаја); преко недеље по 1 час.

8.) Дијететика (другог течаја), преко недеље по 1 час.

9.) Физика (по учевнику Е. Јосимовића); преко недеље по 2 часа.

10.) Црквено појање; преко недеље по 5 часова.

У II. разреду.

1.) Нравствено богословље I. и II. део (до љубави к ближњима), по писаном учевнику, који је написао М. Костић; недељно по 3 часа.

2.) Омилитика (теоретично.) Ученици се упознају са главнима правилима, како ваља састављати проповеди. Као учевник служи омилитика рукописна, по којој се предаје у задарској богословији; само је иста много скраћена, и преиначена; преко недеље по 2 часа.

Page 158: CG, Djuro Draskovic

3.) Црквена историја новозаветна до раздељења западне цркве од источне. Опширније изучавају се животописи св. отаца и црквених списатеља, који спадају у то доба. Тађође се и ту разлажу оне тачке веровања, у којима су друге цркве или јереси одступиле од православне цркве. Животописе бележе ученици по казивању учитељевом; - преко нед. по 2 часа.

4.) Свето писмо: Ученици упознају се са св. писмом и са садржајем књига ст. и нов. завета, а такође и са животописом писаца новозаветних књига. I. течаја по рукописном учевнику, кога је саставио М. Костић; II. течаја превађају и тумаче се недељна и празнична еванђела и апостоли, и излажу се у кратко главнија херменевтичка правила. - Учитељи се помажу при том са "толковањем недељних и празничних евангелија" епис. Јовановића. Код тумачења апостола ваља дотични учитељ да изради себи лекције. Херменевтика је она иста, која се учи и у београдској богословији; преко недеље по 2 часа.

5.) Свеопшта повесница: (продужује се) од крстоносних ратова до најновијег доба. Већа пажња обраћа се на изучавање повеснице српске. (Првих година служили су се ученици повесницом Смарагдовом у преводу; а последње године одређен је за учевник у оба разреда Сандићев превод свеопшт. историје.); преко недеље по 2 часа.

6.) Српски језик: историја српске књижевности. Уз то се читају одломци из дела оних писаца, који се спомињу у књижевности. Ученици пишу што чешће писмене задаће; недељно по 3 часа.

7.) Руски језик: превађа се са руског на српски и обратно, и учи се кратка синтакса теоретично и практично. Уз то се учи кратка руска књижевност по рукописном учевнику М. Костића. - Читају се одломци из дела разних руских писаца. (У 1. и у 2. разреду учевником служе руске граматике од руских писаца; недељно 2 часа.

8.) Економија. Гајење пољских усева, вртарство, воћарство, виноградарство, пчеларство и неговање свилених буба. - Ученици служе се при томе: књигама "гајење пољских усева" дра Радића, "мала земљоделска читанка" дра Радића; а остало уче по рукописним лекцијама М. Костића. - Ученицима се показује све, што је могуће, и на практици; недељно по 2  часа.

9.) Славенски језик: граматика почињући од глагола и најглавније из сантаксе, са превађањем са славенског на српски и са анализацијом; недељно по 1 час.

10.) Црквено појање: продужује се даље од оног, што се је учило у I. разреду ; недељно 5 часова.

У III. разреду.

1.) Нравствено богословље (продужење) 3. део о љубави к ближњима (првог течаја) по рукописном учевнику М. Костића; недељно3  часа.

2.) Пастирско богословље, по учевнику беогр. семинарије (преведеном с руског); недељно 2 часа.

Page 159: CG, Djuro Draskovic

3.) Литургика по учевнику беогр. семинарије (преведеном с руског); недељно 2 часа.

4.) Омилитика практично. Првог течаја говоре ученици туђе проповеди, а другог течаја сачињавају и говоре своје проповеди недељом и празником на каталогу, пред поласком на службу, недељно по 1 час.

5.) Црквено право, по учевнику руском: записан по церковному законовједјенију од Скворцова, са обзиром на практику наше српске правосл. цркве. Ученици изваде себи у кратко из руског учевника на српски оно, што учитељ предаје; а што нема у том учевнику, то прибележе они сами, без да им се диктује ; недељно по 2 часа.

6.) Црквена повесница: (продужење.) од раздељење цркве западне од источне до најновијег доба, у свези са животописом светитеља и црквених списатеља и са обзиром на полемичко богословље; недељно по 2 часа.

7.) Св. писмо (продужење): превађају се и тумаче се недељна и празн. еванђелија и апостоли, и уче се и даље херменевтичка правила; - недељно по 2 часа.

8.) Учитељски метод са педагогијским нужним упутствима по рукописном учевнику, ког је саставио М. Костић за црногорске школе. Првог течаја недељно по З часа, а 2. течаја недељно по 6 часова. Сваке недеље похађају ученици основну цетињску школу, где се вежбају у предавању.

9.) Рачун: основно понављање свега рачуна, који се свршује у основним школама. Првог течаја уче по 2 часа, а другог је рачун скопчан са методом, где се уједно показује и метод рачуна по новијем Мочниковом начину и по др. Тада се на метод рачуна употребљује недељно по 2 часа; а за методично предавање других предмета остају онда недељно по 4 часа.

10.) Опширни земљопис свих пет чести света, који је ученицима већином познат из повеснице, по изводу из земљописа Зечевићевог, ког је саставио Шпиро Ковачевић; недељно по 1 час.

11.) Кратка историја свеопште, а наиме: францеске, немачке и енглеске књижевности (с изузетком српске и руске, које се уче у 2.разреду), по рукописном учевнику, ког је по Струвеу написао Шп. Ковачевић; недељно 1 час.

12. Црквено певање са црквеним уставом ; недељно 5 часова.

Питомци III. разреда помажу свештенику при отправљању сваког богослужења. При том се вежбају на практици у црквеном уставу.

Питомци II. и I. разреда долазе у цркву сваке недеље и празника на јутрење, вечерње и на литурђију; на литурђију пређеосвећену прве недеље вел. поста и страсне недеље. Они читају у цркви.

Page 160: CG, Djuro Draskovic

По свршетку богословских наука постају ученици богословије учитељима народних школа, или се придају нуријским свештеницима у помоћ, бар на две године. Ту су они дужни да говоре проповеди, да поје и да читају у цркви и при другим духовнима потребама.

Ако после две године, по што сврши богословију ученик богословије докаже, да је добар и на практици, и ако жели да буде свештеником, то пре свога посвећења мора пред ректором и професорима богословије, и пред високопр. митрополитом положити повторни испит из главних богословских предмета, а на име: из граматике, пастирске богословије, литургике, црквеног појања и из цркв. устава.

Домаћи и газдински део у семеништу поверава се економу, изабраноме по опредељењу њ. св. кнеза. Економ је дужан сам да набави све, што треба за издржавање дома и питомаца, за чистоћу и одело, за рану, за кућевни ред. Он наима и отпушта служитеље и пази на њих и.т.д. Економ, ако нема учитељске дужности при заводу, има плате 400 фор., рану и квартир у заводу.

Унутрашњи строј семеништа, као н. пр. како да се разделе часови за предавање, за занимање и одмор, за трпезу, молитве и за остало, - оставља се ректору, да реши о томе на месту.

СРЕДЊЕВЕКОВНИСРПСКИСПИСИОКОСОВУ

Монахиња Јефимија • Кнез Лазар • Кнегиња Милица - монахиња Евгенија • Вук Бранковић • Раваничанин I • Раваничанин II • Раваничанин III • Непознати Раваничанин • Давид • Деспот Стефан Лазаревић • Јелена Балшић • Андоније Рафаил Епактит • Најстарији српски записи записи о Косовском боју

Приредила Милица Грковић • Данашња језичка верзија: Ђорђе Сп. Радојичић, Димитрије Богдановић, Радмила Маринковић, Ђорђе Трифуновић и Милица

Грковић • Објављено по књизи Списи о Косову , Просвета и Српска књижевна задруга, Београд 1993. •

Едиција "Стара српска књижевност у 24 књиге", књига тринаеста • Уређивачки одбор: Ирена Грицкат, Радмила Маринковић, Милорад Павић, Милорад Ђурић,

Милисав Савић, Биљана Јовановић-Стипчевић

Објављено на Мрежи у оквиру "ПРОЈЕКТА РАСТКО - Библиотеке српске културе на Интернету" 24. марта 1999. • Електронско издање припремили Зоран

Стефановић, Ненад Петровић, Михаило Стефановић и Мара Штулић

 

Page 161: CG, Djuro Draskovic

Предговори - Обавезно погледати, ПДФ документ, 315 KB.Написали Ђорђе Сп. Радојичић, Ђорђе Трифуновић, Јелка Ређеп, Милан Кашанин, Милица Грковић и Милка Ивић.

Белешка о овом издању

Монахиња Јефимија

Туга за младенцем УгљешомТуга за младенцем Угљешом је први сачувани књижевни састав деспотице Јелене - монахиње Јефимије, изгравиран између 1366. и 1371. године на сребрном диптиху, богато украшеном бисером и драгим камењем. Тада је живела у Серу на своме двору, а њен мали син био је сахрањен у Хиландару у гробу њеног оца, ћесара Војихне. Пошто никада није могла да оде на гроб свога сина, за покој душе манастиру је послала ову сребрну иконицу. До дана данашњег чува се у Хиландару.

Запис на хиландарској завеси Запис на хиландарској завеси извезла је као монахиња 1398/99. док је живела са својом сродницом кнегињом Милицом, тада већ монахињом Евгенијом. Завеса је од црвеног свиленог атласа (144 x 118 цм). На њој је златном и сребрном жицом извезена композиција на којој Исус у архијерејској одежди служи служби са св. Василијем Великим и св. Јованом Златоустим. Поред књижевне вредности ова завеса за царске двери у Хиландару има велики значај и за српски уметнички вез.

Похвала светом кнезу Лазару Похвала кнезу Лазару извезена је 1402. године на црвеној свили за покров на ћивоту кнеза Лазара. Димензије су 66 x 49 цм. У двадесет шест редова извезена је ова похвала позлаћеном сребрном жицом. Покров је добро очуван, а данас се налази у Музеју Српске православне цркве у Београду.

Кнез Лазар

Кнез Лазар дарује болницу хиландарску 1380. године Повеља којом дарује болницу хиландарску 1380. године писана је на пергаменту (51 x 20,8 цм). Потпис је изведен црним мастилом и сачуван је печат. Налази се у Хиландару.

Повеља кнеза Лазара за манастир Горњак из 1380. годинеПовеља кнеза Лазара за манастир Горњак из 1380. године није сачувана, али је неколико пута штампана. Изд. МС 193-195.

Кнез Лазар потврђује дар свога зета, челника Мусе, манастиру св. Пантелејмона у Светој Гори 1380/81. Кнез Лазар потврђује дар челника Мусе манастиру св. Пантелејмона у Светој Гори 1380/81. Повеља је писана брзописом у 27 редова. Печат је

Page 162: CG, Djuro Draskovic

сачуван. Оригинал се налази у манастиру св. Пантелејмона у Светој Гори. Изд. Зак. спом. 516.

Раваничка повеља кнеза Лазара из 1381. године Раваничка повеља кнеза Лазара из 1381. године није сачувана у оригиналу. Међутим, веома је добро сачуван Врднички препис из седамнаестог века. Текст ове повеље је врло лепо исписан тамном бојом а почетна слова су зелена. У потпису су велика слова исписана зеленом бојом, а оквир је црвен. У горњем централном делу повеље насликан је Исус Христос, а поред њега су и два анђела. Од Исусове слике оплази преплет лозе јарких боја. На повељи се налази сребрни печат са позлатом на коме је лик кнеза Лазара са једне стране, а са друге Исус Христос на престолу. Повеља је изложена у Музеју Српске православне цркве у Београду. Изд. МС 196-200.

Кнегиња Милица - монахиња Евгенија

Пантелејмонска повеља кнегиње Милице из 1395. године Пантелејмонска повеља кнегиње Милице из 1395. Овом повељом кнегиња Милица (монахиња Евгенија) са синовима Стефаном и Вуком дарује манастир св. Пантелејмона у Светој Гори. Оригинал се чува у Манастиру св. Пантелејмона.

Дечанска повеља кнегиње Милице Дечанска повеља кнегиње Милице из 1397. године, коју је издала приликом посете манастиру Дечанима у Метохији, налази се у књизи треће верзије Дечанске хрисовуље Стефана Уроша Трећег коју је потписао и Стефан Душан. Повеља је написана на пергаменту и није сачувана у целини. Од ње је остао почетни део који има 69 редова. Поред ове повеље сачуван је потпис кнегињиног сина кнеза Стефана Лазаревића од 9. јула 1398. године, па је могуће да је поред поменуте повеље постојала и његова повеља манастиру Дечанима која је изгубљена или је и он потписан на повељи своје мајке као престолонаследник.

Удовству мојему женик Удовству мојему женик је одломак из Похвале кнезу Лазару која је писана 1403. године и налазила се у једном зборнику заједно са Словом љубави деспота Стефана Лазаревића. Није пронађен ни један други препис ове похвале. На жалост, тај рукопис је сагорео у пожару Народне библиотеке 6. априла 1941. у Београду.

Вук Бранковић

Повеља Вука Бранковића Хиландару о миру с ТурцимаПовеља Вука Бранковића Хиландару о миру с Турцима, из 1392. године, чува се у Хиландару под бр. 72. Повељу је исписао писар Лукач на хартији, брзописом друге половине четрнаестог века. Оригинал је доста оштећен. Приликом посете Хиландару у првој половини деветнаестог

Page 163: CG, Djuro Draskovic

века Димитрије Аврамовић је видео овај докуменат и оставио белешку да је писан на хартији плавим мастилом, а да је потпис изведен црвеном бојом.

Хрисовуља Вука Бранковића Хиландару Хрисовуља Вука Бранковића Хиландару за Горњу и Доњу Гадимљу сачувана је до данашњих дана у два примерка. Први примерак се чува у Хиландару под бројем 60. Писан је на пергаменту (35 x 19 цм) уставним писмом друге половине четрнаестог века. Почиње симболичном инвокацијом знаком крста и црвеним орнаментираним словом "С", које заузима пет линија. Текст запрема 31 ред, потписа нема, печата нема, а не виде се ни трагови његовог ранијег присуства. Други примерак ове повеље са висећим златним печатом сада се чува у Музеју Српске православне цркве у Београду у оставини Радослава Грујића под бројем 441. Повеља је писана на пергаменту (53,5 x 22,5 цм), уставним писмом, истом руком као и први примерак. Почиње истим симболичним знамо и црвеним орнаментарним словом које је радила иста рука као и на првом примерку. Потписа нема, а на крају виси причвршћен златан Вуков печат на врпци од жуте свиле.

Раваничанин I

Житије светога кнеза Лазара Житије светога кнеза Лазара написао је непознати раванички монах који је веома добро познавао манастир Раваницу. Стојан Новаковић је објавио Житије које се налазило у Народној библиотеци бр. 23. Ђорђе Трифуновић је превео Житије кнеза Лазара према издању Стојана Новаковића. Најближи овом Житију је текст који се чува у Ризници манастира Дечана под бр. 39. Изд. Ђорђе Трифуновић, О Житију светога кнеза Лазара.

Раваничанин II

Светлу победу показаше

Раваничанин III

Као на жетви класови

Не би зло које не створише

Непознати Раваничанин

Служба светом кнезу Лазару од непознатог Раваничанина. Сачувана је у неколико десетина рукописа, али не постоји поуздан археографски попис тог богатог рукописног наслеђа. Издање: Ђорђе Трифуновић, Ирена Шпадијер, Служба светом кнезу Лазару, Свети кнез Лазар. Споменица о шестој стогодишњици

Page 164: CG, Djuro Draskovic

Косовског боја 1389-1989, Београд 1989, стр. 193-221. Превод Димитрија Богдановића, објављен у Србљаку II, Београд, 1970.

Други канон светоме

Давид

Благочастиви кнез Лазар Благочастиви кнез Лазар је одломак из Житија и житељства краљева и царева српских. А. Ф. Гиљфердинг је први указао на ово дело објављујући један одломак. У науци се сматра да је писано између 1402. и 1405. године. Ово дело је сачувано само у препису које је Гиљфердинг нашао у Пећи, па се зато и назива Пећки препис. Данас се овај рукопис налази у Публичној библиотеци у Петрограду.

Деспот Стефан Лазаревић

Слово љубави Слово љубави је дело деспота Стефана нађен у једном рукопису за који се према воденим знацима може тврдити да је из прве половине петнаестог века. Први издавач овог дела Ђура Даничић био је уверен да је ово деспотов аутограф, а Стојан Новаковић у то није био сасвим сигуран него је претпостављао да је дело могао написати неко из деспотове околине али под његовим надзором. Претпоставља се да је Слово љубави писано у Београду. На жалост, рукопис је изгорео у пожару Народне библиотеке у Београду 6. априла 1941. године.

Ове речи су биле писане на стубу мраморном на Косову Ове речи су биле писане на стубу мраморном на Косову гласи наслов текста који се налази на мраморном стубу који је поставио почетком XV века деспот Стефан Лазаревић своме оцу и погинулим српским ратницима у Косовском боју. Павле Шафарик је први скренуо пажњу на овај текст, који се налазио у једној рукописној књизи у Карловачкој библиотеци. После тога многи истраживачи су му посвећивали значајну пажњу. Иларион Руварац је из њега користио податке о времену Косовске битке. Овај једини препис текста са мраморног стуба сачуван је до данас у Патријаршијској библиотеци бр. 167. за који је Ђорђе Сп. Радојичић утврдио, према воденим знацима, да је настао између 1573-1588. године. Већина истраживача сматра да је текст саставио Деспот Стефан.

Београдска повеља деспота Стефана Лазаревића Биографска повеља писана је 1405. године и није сачуван. Ово је само њен део забележен у Житију деспота Стефана од Константина Филозофа.

Хиландарска повеља деспота Стефана Лазаревића Хиландарска повеља деспота Стефана Лазаревића из 1405. године писана је уставом на пергаменту (55,5 x 42,5 цм). Почиње знаком крста,

Page 165: CG, Djuro Draskovic

потпис је начињен црвеном бојом. Сачувана је у манастиру Хиландару под бр. 77. Изд. МС 331-333.

Повеља Хиландару о поклону госпође Јевпраксије Повеља Хиландару о поклону госпође Евпраксије из 1405. год. Ова повеља је сачувана у манастиру Хиландару под бр. 75. Писана је уставом (43 x 30,5 цм), црним мастилом. Почиње знаком крста, а потпис је црвеножућкаст. Изд. А. Соловјев, Одабрани споменици српског права, Београд, 1926, 190-191.

Предговор и поговор Закона о рудницима и Закона Новог Брда Предговор и поговор Закона о рудницима и Закона Новога Брда из 1412. године. Законик о рудницима није сачуван у оригиналу, али постоји препис из друге половине XVI века. После Другог светског рата на аукцији у Бечу купила га је супруга нашег амбасадора др Франца Хочевара и поклонила га Српској академији наука и уметности у Београду. Данас се налази у Архиву САНУ у Београду. Изд. Никола Радојчић, Закон о рудницима деспота Стефана Лазаревића, САНУ, Београд, 1962.

Запис на спомен-камену на месту смрти деспота Стефана ЛазаревићаЗапис на спомен-камену на месту смрти деспота Стефана Лазаревића, 1427. године. Између Марковца, Стојника и Међулужја данас се налази заселак Црквине. На том месту и данас постоји споменик са натписом о смрти деспота Стефана Лазаревића који је ту умро док је био у лову. На белом мермерном стубу постоји запис аутобиографског карактера. Поред тога други запис на стубу говори о жалости и тузи због деспотове смрти и о томе да је споменик подигао Гргур Зубровић, а да Бог прости и попа Влкшу који се ту свакако највише нашао око трагичног завршетка деспота Стефана. Изд. МС 335-336 (CCXCIV).

Јелена Балшић

Тестамент Јелене Балшић Тестамент Јелене Балшић од 25.11.1442. Докуменат је сачуван у Звездићевом препису у књизи тестамената. Данас се чува у Хисторијском архиву у Дубровнику.

Јеленине посланице монаху Никону Јерусалимцу Јелена Балшић, трећа ћерка кнегиње Милице и кнеза Лазара удала се око 1386. године за Ђурђа II Страцимировића Балшића, који је владао Горњом Зетом. После његове смрти 1403. године прихватила се да управља земљом уместо свога сина, младог Балше III. За босанског војводу Сандаља Хранића удала се 1411. године. Када је он умро 1435, вратила се да живи у своме двору на Скадарском језеру. Дописивала се с монахом Никоном и та су писма остала у Зборнику који је монах Никон приредио за Јелену 1441/42. године. Ту се налазе и писма која је Јелена писала своме духовнику Никону. Тај Зборник под насловом Горички зборник данас се чува у Архиву Српске академије наука и уметности у Београду.

Page 166: CG, Djuro Draskovic

Друга Јеленина посланица Никону Јерусалимцу Трећа Јеленина посланица Никону Јерусалимцу

Андоније Рафаил Епактит

Песме отпевателне Песме отпевателне налазе се у зборнику за који се у науци сматра да га је сачинио Андоније Рафаил Епактит. А. Ф. Гиљфердинг је први указао на овај рукопис када га је добио од призренског митрополита Мелетија. Рукопис је на хартији без почетка и краја, писан с краја XV и почетком XVI века. Други препис је начињен у другој половини XIX века и чува се у Архиву Југословенске академије знаности и умјетности у Загребу. Трећи препис је у манастиру Хиландару под бр. 509 из 1642/43. године. Четврти препис је у зборнику Патријаршијске библиотеке под бр. 51 од 1780. године.

Најстарији српски записи записи о Косовском боју

Запис на ДиоптриЗапис на Диоптри је један од најстаријих записа о Косовском боју. У Народној библиотеци чувала се књига у којој су били заједно Шестоднев Јована Златоустог и Диоптра. Диоптра је била рукопис бугарске рецензије коју је крајем XVI века преписао јеромонах Варнава. У њој су се налазили записи српске рецензије. Међу тим записима налазио се и овај о Косовском боју. На жалост, ова књига је изгорела приликом немачког бомбардовања Народне библиотеке у Београду 6. априла 1941. године.

Запис из Пролога Запис из Пролога такође је настрадао приликом уништавања Народне библиотеке у Београду 6. априла 1941. године. Пролог од марта до августа писан је био на пергаменту српском редакцијом. Ђура Даничић је изучавао овај рукопис и дошао до закључка да је настао у првој половини XIV века. Осим поменутог записа у овој књизи било је још неколико записа важних за српску историју.

Запис из Апостола Запис из Апостола је сачуван само у преписима јер је страдао као и претходна два записа приликом страдања Народне библиотеке у Београду. Апостол је био писан на пергаменту, састављен из три дела различите величине, а настао је у периоду XII-XIV века.

Пахомијеви записи Пахомијеви записи налазе се у Патерику у збирци рукописа Пећке патријаршије. Овај Патерик први је описао Душан Вуксан, а после њега ову књигу је проучавао Ђорђе Сп. Радојичић. Рукопис је рестаурисан у Републичком заводу за заштиту споменика културе у Београду. Владимир Мошин мисли да је ова књига писана 1389. године. Дакле, Пахомијев запис је најстарије сведочанство о Косовском боју и о

Page 167: CG, Djuro Draskovic

погибији кнеза Лазара и султана Мурата. Данас се рукописна књига Отачник (Патерик) из 1389. године налази у Библиотеци манастира Пећке патријаршије под бр. 96.

Запис грешнога Михаила на Минеју Запис грешног Михаила на Минеју налазио се у Минеју за месец јануар. Запис је настао 1390. године, али није сачуван, него је изгорео са многим рукописима у пожару Народне библиотеке 6. априла 1941. године у Београду.

Речник мање познатих речи

Белешка о овом издању

После Битке на Марици (1371) и снажног продора Турака у области некада моћне српске државе Немањића, настале су знатне промене на карти Балкана. То је условило да дође до преображаја на плану целокупне дотадашње културе и цивилизације.

Битка на Косову (1389) означила је прекретницу у судбини и историји српског народа. То се одражавало у свим видовима државног и духовног живота. У литератури после Косовске битке централна личност је постао кнез Лазар и његова жртва за царство небеско. С правом се може рећи да је српски кнез мученик постао највише хваљена и слављена личност с краја четрнаестог и почетком петнаестог века. Његов подвиг засенио је славу великог српског цара Стефана Душана. У то време не стварају се велике биографије нити има књижевника типа Доментијана и Теодосија. Списи су краћи, сажетији, језгровитији.

Наслов књиге Време Косова резултат је садржаја ове својеврсне антологије књижевности из времена непосредно пре Косовске битке и одмах после ње. Књига почиње текстовима деспотице Јелене - монахиње Јефимије, јер је она најбоља спона између времена пораза на Марици и трагедије на Косову, а уз то и најбољи представник поробљених јужних крајева и Моравске Србије.

Поред чисто литерарних текстова, овде су унете повеље кнеза Лазара, кнегиње Милице - монахиње Евгеније, Вука Бранковића и деспота Стефана Лазаревића. Истина је да су то текстови превасходно правног карактера, али у њима има и доста литерарних елемената, нарочито у аутобиографским деловима. Центар књижевних збивања био је Лазарев двор и његови најближи сродници, па би изостављање ових текстова окрњило нешто од целине збивања из времена око Косовске битке. Посебно место заузимају писци из манастира Раванице. После Косовске битке група непознатих раваничких монаха уложила је много труда да напише дела о ктитору манастира, светопочившем кнезу.

Знаменити спис Повесно слово о кнезу Лазару од патријарха Данила Трећег није ушао у ово издање јер је делима Данила Трећег посвећена посебна књига у овој едицији.

Page 168: CG, Djuro Draskovic

Мада је Јелена Балшић писала далеко од Моравске Србије, никако није могла бити изостављена из круга књижевника из времена Косова. Она је ћерка кнеза Лазара и кнегиње Милице. На двору својих родитеља научила је највише о писању и књигама. Највероватније да је у њеном образовању највише удела имала монахиња Јефимија и да је управо од ње могла научити много.

Уводни текстови Милана Кашанина, Ђорђа Сп. Радојичића, Милке Ивић, Ђорђа Трифуновића и Јелке Ређеп одабрани су да би на најбољи начин осветлили време и ауторе заступљене у овој књизи.

Колико је било могуће, дати су основни подаци о рукописима и Речник мање познатих појмова.

Скраћенице

бр. - бројДСС - Друштво српске словесностиЗак. спом. Стојан Новаковић - Законски споменици српских држава средњег века, Београд, 1912.изд. - издањеMS Fr Miklosich, Monumenta Serbica, Beи 1858.св. - свети

Назад на Садржај

Монахиња Јефимија

Туга за младенцем УгљешомЗапис на хиландарској завеси Похвала светом кнезу Лазару

ТУГА ЗА МЛАДЕНЦЕМ УГЉЕШОМ

Туга за младенцем Угљешом је први сачувани књижевни састав деспотице Јелене - монахиње Јефимије, изгравиран између 1366. и 1371. године на сребрном диптиху, богато украшеном бисером и драгим камењем. Тада је живела у Серу на своме двору, а њен мали син био је сахрањен у Хиландару у гробу њеног оца, ћесара Војихне. Пошто никада није могла да оде на гроб свога сина, за покој душе манастиру је послала ову сребрну иконицу. До дана данашњег чува се у Хиландару.

ТУГА ЗА МЛАДЕНЦЕМ УГЉЕШОМ

Мале иконе по велики дар,које имају пресвети лик господњии пречисте богоматере,а њих велик и свет муждарова младому младенцу

Page 169: CG, Djuro Draskovic

Угљеши Деспотовићу,Његову неоскрвњену млађахностпреставише у вечне обитељи,а тело у гробу преда се,кога изделаше праоципреступљења ради.Удостоји, господе Христе,и ти, о пречиста богомати,и мене јаднусвагда о разлучењу душе моје да се бринем,које угледах на онима који су ме родилии на рођеном од мене младенцу,за којим жалост непрестано гориу срцу моме,по обичају матерњем побеђена.

ЗАПИС НА ХИЛАНДАРСКОЈ ЗАВЕСИ

Запис на хиландарској завеси извезла је као монахиња 1398/99. док је живела са својом сродницом кнегињом Милицом, тада већ монахињом Евгенијом. Завеса је од црвеног свиленог атласа (144 x 118 цм). На њој је златном и сребрном жицом извезена композиција на којој Исус у архијерејској одежди служи служби са св. Василијем Великим и св. Јованом Златоустим. Поред књижевне вредности ова завеса за царске двери у Хиландару има велики значај и за српски уметнички вез.

ЗАПИС НА ХИЛАНДАРСКОЈ ЗАВЕСИ

Од прљавих усана, од мрскога срца,од нечистог језика, о Христе мој,и не одгурни мене, рабу своју,ни јарошћу твојом, господе, изобличи мене у часу смрти моје,ни гневом твојим казни менеу дан доласка твога,јер пре суда твога, господе,осуђена сам свешћу мојом;ниједна надежда није у мениза спасење моје, ако милосрђе твоје не победи множину безакоња мојих. Зато те молим, незлобиви господе,ни мало ово приношење не одгурни,које приносим светоме храмупречисте твоје матереи надежде моје,Богородици Хиландарској, јер веру примих удовичину,која ти принесе две лепте, господе,тако и ја ово принесох,недостојна раба твоја о владичице,Јефимија монахиња, кћи господина ми

Page 170: CG, Djuro Draskovic

ћесара Војихне, који лежи овде,негда деспотица.И приложи се ова катапетазмахраму пресвете Богородице Хиландарскегодине 6000 и 970 (= 1398/99),индикта 8.

И ко ће је однети од храмапресвете Богородице Хиландарске,да је одлучен од јединосушне и неразделиме Тројице,и да му је супарницапречиста Богомати Хиландарскау дан страшног испитивања, амин.

ПОХВАЛА СВЕТОМ КНЕЗУ ЛАЗАРУ

Похвала кнезу Лазару извезена је 1402. године на црвеној свили за покров на ћивоту кнеза Лазара. Димензије су 66 x 49 цм. У двадесет шест редова извезена је ова похвала позлаћеном сребрном жицом. Покров је добро очуван, а данас се налази у Музеју Српске православне цркве у Београду.

ПОХВАЛА СВЕТОМ КНЕЗУ ЛАЗАРУ

У красном света овогваспитао си се од младости твоје,о нови мученичке кнеже Лазаре,и крепка рука господњамеђу свом господом земаљскомкрепка и славна показа те.Господствовао си земљом отачаства своги у сваком добру развеселио сиуручене ти хришћане.И мужественим срцем и жељом за благочашће изашао си на змајаи противника божанствених цркава,расудивши да је неотрпимо за срце твоје гледати хришћане отачаства твогада буду овладани од Измаилћана.Ако ли ове не постигнеш, да оставиш пропадљиву висину земнога господстваи да се обагриш крвљу својом,и да се сјединиш с војнициманебеснога цара.И тако две жеље постигао си:и змаја си убиои мучења венац примио си од бога.И сада не остави у забораввазљубљена ти чеда,

Page 171: CG, Djuro Draskovic

које сироте си оставиопреласком твојим.Јер од како си стекао блаженствоу небесном весељу вечном,многе невоље и страдања обузеше вазљубљена ти чеда,и у многим невољамаживот проводе,јер су овладани од Измаилћана,и треба нам свима помоћ твоја.Зато се молимо,моли се општем господаруза вазљубљена ти чедаи за све који с љубављуи вером служе њима,јер бригом многом спутана сувазљубљена ти чеда.Они који једу хлеб њиховподигоше на њих буну великуи твоје добро у заборав ставише,о мучениче.Но иако си прешао из живота овог,невоље и страдања чеда твојих знаш,и као мученик смелост имаш ка господу.Преклони колена пред господомкоји те је венчао (венцем мучеништва),моли да вазљубљена ти чеда проводе богоугодно многолетан живот у добру,моли да православна вера хришћансканеоскудно стоји у отачаству твоме,моли да победитељ бог победу подавазљубљеним ти чедима,кнезу Стефану и Вуку,на невидиме и видиме непријатеље,јер ако помоћ примимо с богом,теби похвалу и благодарење даћемо.Сабери збор својих сабеседника,светих мученика,и са свима помоли се богукоји те је прославио:извести Ђорђа, покрени Димитрија,убеди Теодоре, узми Меркурија и Прокопија,и четрдесет мученика севастијских не остави, а у њиховом мучењу (у Малој Азији) војујучеда твоја вазљубљена,кнез Стефан и Вук, моли да им се пода од бога помоћ. Дођи на помоћ нашу, где да си.На моја мала приношења погледаји у много уброј ово,

Page 172: CG, Djuro Draskovic

јер не по заслузи теби похвалу принесох,но по сили малога ми разума.Зато и мале награде очекујем.Но ниси тако ти,о мили мој господинеи свети мучениче,малоподатљив биоу пропадљивом и маловечном.Колико више у непролазном и великом, што си примио од бога.Јер телесно туђу мене међу туђимисхранио си изобилно.А сада двоструко молим:да ме исхраниши да утишаш буру љутудуше и тела мога.Јефимија усрдноприноси ово теби, свети.

Назад на Садржај

КнезЛазар

Кнез Лазар дарује болницу хиландарску 1380. године Повеља кнеза Лазара за манастир Горњак из 1380. годинеКнез Лазар потврђује дар свога зета, челника Мусе, манастиру св. Пантелејмона у Светој Гори 1380/81. Кнез Лазар потврђује дар челника Мусе манастиру св. Пантелејмона у Светој Гори 1380/81.Раваничка повеља кнеза Лазара из 1381. године

Кнез Лазар дарује болницу хиландарску 1380. године

Повеља којом дарује болницу хиландарску 1380. године писана је на пергаменту (51 x 20,8 цм). Потпис је изведен црним мастилом и сачуван је печат. Налази се у Хиландару.

Духовном светлошћу озаривши се, будуће мисли су предвидели божаствени пророци. Зато Давид велегласно говораше: Доћи ће сва племена и поклониће се пред тобом, Господе, гледајући испуњење тога, црква од ових племена оденувши се као царском хаљином крвљу Владике, која је из ребра истекла, радује се у красоти и чувањем заповеди у нади се учвршћује ради примања будућег живота, чије славе и части зажелех наследник бити ја у Христа Бога правоверни и самодржавни господар Срба и Подунавља Стефан кнез Лазар.

Дође моме Господству најчаснији међу монасима кир Герасим и опомену моје Господство за болницу у обитељи пресвете Богородице Хиландарске у Светој Гори Атона, о светим и часним монасима који тамо у болести леже, како би од

Page 173: CG, Djuro Draskovic

мене примили утеху и покој. И пошто ми ово подсећање беше благопријатно, те се љубављу према светим и божаственим црквама разгорех, по свету свечаног оца игумана и све браће замисао кир Герасима испуних овако: да се даје у болницу сваке године сто унча од манастира Хиландара трошка за потребу оних који ту у болестима страдају. Ради тога дадох од Господства мојега обитељи пресвете Богородице Хиландарске село Јелашницу, Ђурђа Ненишића, с међама и са засеоцима и са свим правима тог села, а заселак му је Толановина, и заселак му Ђурђевик, на коме су живели Кртеше, и заселак му Ресник и село Јелшаница, Градислава Тепчије, и са црквом и с међама и са засеоцима и правима тог села, а заселак му Грабац, и заселак му Гриби, и заселак му Шикоже, и заселак му Ошљак и заселак му Звиздали и заселак му Слатина.

Све ово приложи моје Господство обитељи пресвете Богородице Хиландарске на подстицај кир Герасима и у договору са оцем игуманом кир Неофитом и свом братијом Лавре Хиландарске, да се даје болници хиландарској по сто унча без прекида сваке године.

Овај мој мали дар, који дадох и писменом одговарајућим овде горе уписах; да има Хиландар и држи довека као своју праву баштину, коју нико не може одузети, за просветљење храма пресвете Богородице Хиландарске и за негу светих и часних монаха који ту у болести живе, а мени на спомен вечни, како би због молитава њихових примио опроштај мојих многих сагрешења.

Пошто сам и ја видео да земаљско богатство ништа није користило господарима који су били пре нас, јер се од њих узело и другима предало, а надају се да приме само од онога што су Богу предали. За овима сам и ја следио и принесох овај мали дар као она удова две лепте.

Ако се неко дрзне да узме нешто од овога што сам горе забележио, нека га уништи господ Бог и пречиста Богомати и нека га уништи сила часног и животворног крста и нека га снађе гнев и проклетство од свих светих који су одувек угодни Богу и нека буде саучесник са Јудом и Аријем и нека буде отуђен од спасавајућег тела и крви и нека му је тужитељица мати божја овде и у будућем веку. Године 6888, индикта 2.

У Христа Бога благоверни Стефан кнез Лазар.

Повеља кнеза Лазара за манастир Горњак из 1380. године

Повеља кнеза Лазара за манастир Горњак из 1380. године није сачувана, али је неколико пута штампана. Изд. МС 193-195.

Богоспознајна је и сведарна свака царска реч господа Исуса Христа који од небића створи биће и људску природу изнад свих твари удостоји. Није јој даровао само да влада над свим тварима на земљи рођених, већ јој и од свога бића придодаде, то јест разумне ствари из кала начини и самосвојну људску природу створи. Онима што га топло и саосећајно воле, обећао је очинство свога бића онима што га жељно ишту, синовство његово слободно је даровао, а онима што подражавају добровољно његова страдања, која је изабрао за наше спасење, већима од свега створио је славно васкрсење своје на радост, ради чега

Page 174: CG, Djuro Draskovic

је одредио као посредницу пречисту Владичицу нашу Богородицу, заступницу нашу и заштитницу и поуздан заклон и помоћ, од које се и ја надам милост да добијем на страшном и нелицемерном суду господа нашег Исуса Христа, пред којим анђели с арханђелима стоје.

Тога ради и ја правоверни кнез Лазар, самодржац све Српске земље, потрудих се да овај мали дар принесем Владичици мојој, пресветој Богородици, и сазидах цркву на месту које се зове ЖДРЕЛО БРАНИЧЕВСКО и приложих и уредих сваким потребама, колико је довољно дому пречисте Богородице: село Бистрица са свим међама и правима, како излази од Црте низ поље извор Меслековце, а на састанку Бистрице Орловица, а посред луга ка горама Винов црвени, а на реци Извору село Новаци, село Бистрице, село Станица са свим међама, село Коварне и с њим Хлахоли у Венчаници, село Вошаповац на Млави и Дунаву, Костолац и Бискупље с Трстеником и свим међама и правима, Вир више Пореча и Гребен. У Звижду село Волуја и село Крушевица. У Омољу село Осанице и Долње Адујево с Кисељевом, Градни пут, Бланенкијев лаз, Прокоп. Врбовник, Слатина, Головрк, Јамник, Мачкове падине, Дуб, село на Млави, обоји Маролевци са свим међама и правима, Зглчић и Смалковци, Млава и пред Млавом луг, Накринчица на Јазвини, Орехов Кључ, село Осаница са свим међама од Кошарне с Халдујем под делом и забрђем, а такође делом на Устије од тога тока идући у Млаву.

Ово је мој мали дар дому пречисте Владичице наше Богородице и молим свакога кога бог изволи да влада после мене, да овај мој мали прилог не повреди него чак да га и потврди. Ако се неко дрзне да га разори или да отме нешто од онога што је писано, нека га разори Господ Бог и његова пречиста Богомати и нека је прикључен Јуди и Арију и тима који рекоше "крв његова на нас и на чеда наша" и нека му је тужитељица мати божја на страшном суду. Месеца августа 1-га.

У Христа Бога благоверни кнез Лазар.

Лето 1380.

Кнез Лазар потврђује дар свога зета, челника Мусе, манастиру св. Пантелејмона у Светој Гори 1380/81.

Кнез Лазар потврђује дар челника Мусе манастиру св. Пантелејмона у Светој Гори 1380/81. Повеља је писана брзописом у 27 редова. Печат је сачуван. Оригинал се налази у манастиру св. Пантелејмона у Светој Гори. Изд. Зак. спом. 516.

По неизреченом милосрђу и човекољубљу Владике мојега, слаткога ми Христа, и по неизреченом и свемилостивом његовом призренију на господство ми, као што је и на прве свете и православне цареве, такође и на господство ми излија благодат пресветог својега Духа, и постави ме за господина Земљи Српској и Подунављу.

(...)

Page 175: CG, Djuro Draskovic

Ја, у Христа Бога благоверни и самодржавни господин Стефан кнез Лазар, пошто дође к мени вазљубљени ми брат, челник Муса, са синовима својим Степаном и Лазаром, и молише ме како да приложе од својег поседа цркви светом великомученику Христову Пантелејмону, и ја не презрех мољења њихова, већ напротив испуних како би приложили што им је воља. И с мојим пристанком приложише великомученику Христову Пантелејмону у Светој Гори Атона, који се зове Руси, село Уљаре, то јест Горњи Закут и заселак му Трнава, и цркву светог Николе, са заселком, а заселак је с оне стране Лаба, Горњи Луковак, с међама и правима, и с воденицама и с бродима и с пољем што су имали од првих господара до сада.

То потврдих, написах та села како би Руски манастир имао од њих до века на спомен Господства ми и на спомен брата ми челника Мусе и сестре ми Драгиње и њихових синова.

(...)

Године 6889 (= 1380/81), индикт 4.

У Христа Бога благоверни Стефан кнез Лазар, Србљен и Подунављу

Раваничка повеља кнеза Лазара из 1381. године

(одломак)

Раваничка повеља кнеза Лазара из 1381. године није сачувана у оригиналу. Међутим, веома је добро сачуван Врднички препис из седамнаестог века. Текст ове повеље је врло лепо исписан тамном бојом а почетна слова су зелена. У потпису су велика слова исписана зеленом бојом, а оквир је црвен. У горњем централном делу повеље насликан је Исус Христос, а поред њега су и два анђела. Од Исусове слике оплази преплет лозе јарких боја. На повељи се налази сребрни печат са позлатом на коме је лик кнеза Лазара са једне стране, а са друге Исус Христос на престолу. Повеља је изложена у Музеју Српске православне цркве у Београду. Изд. МС 196-200.

Ти, која од несуштих у битије приводиш све видљиво и невидљиво, пребезначална Тројице, којој се у јединству клањамо, и у Оцу и Сину и Светоме Духу славимо!

Суштаство бесчислено, светлост непостижна, сила неодржима, пучина благости, која закон дајући Мојсију повеле створити скинију и у њој молбе и мољења ка пријатности његовој приносити, бринући се за свет рече врховном апостолу Петру: "Ти јеси Петар, и на овом камену сазидаћу цркву моју, и врата адова неће јој одолети!"

Потом и царство вечно обећа онима који се о цркви старају, рекав: "Оне који ме славе прославићу!"

Верујући, дакле, у ово, они који живе у православљу многу усрдност за подизање цркве показаше.

Page 176: CG, Djuro Draskovic

Стога и ја, у Христа Бога благоверни кнез Лазар, ревнујем пре мене бившим благочастивим царевима, на престо којих Бог ме узнесе и чином царства краси и славом - од многих његових даровања која су на мени, мало њему усхтедох принети, колико је могуће. Благовољењем Оца и поспешењем Сина и савршењем Светога Духа подигох од основања манастир у славу Светога Вазнесења и као ктитор његов по моћи украсих.

И за житељство у њему, за исхрану братији изволих, као што апостоли установише и правила светих отаца утврдише, приложих за потребе све изобилно, дохотке и села, винограде насадих и друге купих.

(...)

У Христа Бога благоверни господин свим Србљима кнез Лазар, ктитор светога овога места Раванице.

У лето 6889.

Назад на Садржај

- КнегињаМилица монахињаЕвгенија

Пантелејмонска повеља кнегиње Милице из 1395. године Дечанска повеља кнегиње Милице Удовству мојему женик

Пантелејмонска повеља кнегиње Милице из 1395. године

(одломак)

Пантелејмонска повеља кнегиње Милице из 1395. Овом повељом кнегиња Милица (монахиња Евгенија) са синовима Стефаном и Вуком дарује манастир св. Пантелејмона у Светој Гори. Оригинал се чува у Манастиру св. Пантелејмона.

(...)

Ја, благочастива и христољубива монахиња Јевгенија, с богодарованим чедима мојим, благочастивим кнезом Стефаном и братом му Вуком, припадамо молећи се Богу и пречистој његовој Матери и светом Пантелејмону, у Светој Гори Атонској манастира који се зове Руси, да нам је помоћник топли и од скрби избавитељ. Због тога принесосмо овај мали принос светом великомученику Пантелејмону, да је на славу Богу и пречистој Богоматери и на похвалу и дар светом великомученику Пантелејмону.

Прво, Копорићи трг са Јелашцима и с метохом и с међама и правима.И село Остраће, засеоци и с међама и с метохом.

Page 177: CG, Djuro Draskovic

И село Љешак с метохом и с међама.И село Стржине с метохом и с међама.И у Топлици село Јелшаница и село Сварча с међама и с метохом.И село Дучино, Прецрешња, с метохом и с међама.И село друга Прецрешња, Царцанова, с међама и с метохом.И село Међујани с метохом и међама.(...)И у Новом Брду кућа Мартина Врље и Дафина с мужем.(...)

Овај, дакле, мали принос што га приложисмо великомученику Пантелејмону стависмо овде у златопечатном овом хрисовуљу, као што је напред написано, а к томе и оно што је господин наш свети кнез Лазар раније приложио великомученику Пантелејмону дописујемо овде са сваком наредбом и потврдом. Не само што то дописујемо него ако ма ко од властеле наше, руковођен благим Духом, приложи, са сваким нашим благовољењем и потврдом дописујемо. Господин наш свети Кнез приложио је, дакле, ово:

Цркву Мати Божја Бучанска, са селима Бучје, Округлица и Доња Округлица, Јасиковица Михаилова, са свима метосима и међама и правима тих села и цркве.

И у Хвосну цркву Спасову са селима и с метосима и с међама и правима те цркве што је држала код цара Стефана.

И цркву у Лабу, Свети Никола, и село Закут са засеоцима Трнава и Луковац, и Свети Петар, са свима међама и правима тих села.

А ово је оно што су приложила наша властела:

(...)

Војвода Новак и Видослава приложи цркву светог Јована Претече у Црколезу, са селима и с метохом и с међама и правима те цркве што их је држала код цара Стефана.

(...)

Исписа се овај многосветли хрисовуљ године 6903 (= 1395) у Новом Брду.

+ У Христа Бога благоверни кнез Стефан

Дечанска повеља кнегиње Милице

Дечанска повеља кнегиње Милице из 1397. године, коју је издала приликом посете манастиру Дечанима у Метохији, налази се у књизи треће верзије Дечанске хрисовуље Стефана Уроша Трећег коју је потписао и Стефан Душан. Повеља је написана на пергаменту и није сачувана у целини. Од ње је остао почетни део који има 69 редова. Поред ове повеље сачуван је потпис кнегињиног сина кнеза Стефана Лазаревића од 9. јула 1398. године, па је могуће да је поред поменуте повеље постојала и његова повеља

Page 178: CG, Djuro Draskovic

манастиру Дечанима која је изгубљена или је и он потписан на повељи своје мајке као престолонаследник.

"Волећу те Господе, снаго моја" и "Господе, заволех лепоту дома твојега и место где борави слава твоја" рече божаствени Давид.

Ради тога и ја, у Христа Бога благоверна Јевгенија, мати превазљубљеног ми сина Стефана кнеза и Вука, самодршца и господина српске земље и Подунавља, дошавши у манастир дечански у обитељ светога краља Стефана Уроша Трећег, и сагледавши красно место и прикладно за боравак монаха, видех заиста жалостан призор, где је толико старање и усрдност светога ктитора по допуштењу Божјем због наших грехова од злочастивих народа измаилићанских спаљено и оборено, и од оних који су пре нас владали упропашћено и порушено и метоси отети и скоро потпуно запустели. Погледавши на небо очима срца, помолих се Сведржитељу Богу мојему и рекох: "Боже, који си пре свих векова и којег у Тројици певају са страхом бестелесне силе, и који од јединопородног Сина твојег, очовечењем нераздвојена, Господа нашег Исуса Христа, од пречисте и пресвете Деве Богородице примаш, и од нас грешних славословље и службе духовне, Владико, неистражљива премудрости очева, смилуј се мојим гресима, оснажи моја чеда у благоверју и срећи, да у благочашћу послуже теби, Богу својему, као господин и родитељ њихов светопочивши Кнез, и да будемо ја и они други ктитори ове свете обитељи, да када дођем поново, ти као судија живим и мртвим са светим твојим анђелима, поставиш мене да ти будем са десне стране, судијо праведни, са изабраним твојим који су ти од века угодили."

Због тога раније отета села, која су уписана у хрисовуљи првог светског ктитора, вратих са свом имовином, која се налази у држави нашој.

Ово је вратила христољубива госпођа Јевгенија: село Чабић са свим међама, село Брестовац са свим међама. А ово приложи: село Батушу са свим међама и засеоцима, село Рибницу са свим засеоцима и међама, село Доброш са свим међама и засеоцима, село Чрнегојно са свим међама, село Плањани са свим засеоцима и са међама, село Поток са свима међама, село Ческово, Пут, заселак са свим међама, село Днепоље са засеоцима и са свим међама. А ово су засеоци селима које је вратила госпођа Јевгенија: заселак ораховички, заселак Тромље, заселак Орашац, заселак Јејбуци, заселак Бохорићи; заселци Брестовца: Смољице, Поповци, Плношевци; заселци Плањана: Дојенци, Добревине, Врело, Заморници; Серош са свим засеоцима и међама, Лука Доња са свим међама.

Удовству мојему женик

Удовству мојему женик је одломак из Похвале кнезу Лазару која је писана 1403. године и налазила се у једном зборнику заједно са Словом љубави деспота Стефана Лазаревића. Није пронађен ни један други препис ове похвале. На жалост, тај рукопис је сагорео у пожару Народне библиотеке 6. априла 1941. у Београду.

Ко је овај?Говорите у уши моје.Да ли је овај кога пре жељах,

Page 179: CG, Djuro Draskovic

мој украс, мојој деци расејаној сабрање?Да ли је овај кога из завистихтедоше непријатељи срушитии светлост мога вида као тамницом мрачним тамницама држати,и не могоше?Да ли је овај удовству мојем женик?Дођи, о жениче, дођи, и подај онима који ми чине злапо делима њиховим,јер не разумеше твој долазакна помоћ моју.Прими оружје и устани и не закасни!Заби стреле изоштрене у срца њихова, које за мене изоштрише, безакони.Не трпим к тому поруге оних на ме.Коликим жртвама мрским оскврнише ме!Дођи, освети ме крвљу својом.Приђи, падању моме потпоро.Сабери ми чеда расточена,која завишћу вразиод мене отргнуше.Сабери их у ограду моју,паси чеда моја,да не једе вук од стада мога,да не растера их завишћу својом,као пре, када не би с њима.Да не задрема око твоје.Да не слабе ноге твоје.Паси ми стадо, које ти уручих.Прогнај од њих безаконе варваре.Да не престанеш да се бориш с њимаза мене и стадо моје.Радуј се, моје ококоје никада не спава, о Лазаре.И опет на прво узиђем.Лазар који сијањем све звезде надсијава,Лазар туђинима присвојење,проповедник Тројице,заробљеним ослободитељ.Лазар цркви непоколебљиви стуб,болесним лекар, нагим одећа,Лазар иноцима војвода крепакна бесе и спаситељ.Радуј се, о Лазареапостолски ти припевам,и опет кажем: радуј се.Радуј се, крине који нам јеод трња засијао, војницима оружје непобедимо.Радуј се, пустињацима наставниче.

Page 180: CG, Djuro Draskovic

Радуј се, Лазаре, онима који пловекрманоше и тихо пристаниште.Радуј се, озлобљеним осветничеи лажљивцима обличитељу.Радуј се, плачним утешитељу,и сиротим бранитељу, и нагим одећо.Радуј се, крепких благолепије,и удовицама хранитељу.Благословен заиста јеси, о Лазаре, благослови мене који тебе благосиљам.Нема похвале, којој ниси достојан,Но ум изнемогава...

Назад на Садржај

ВукБранковић

Повеља Вука Бранковића Хиландару о миру с ТурцимаХрисовуља Вука Бранковића Хиландару

Повеља Вука Бранковића Хиландару о миру с Турцима

Повеља Вука Бранковића Хиландару о миру с Турцима, из 1392. године, чува се у Хиландару под бр. 72. Повељу је исписао писар Лукач на хартији, брзописом друге половине четрнаестог века. Оригинал је доста оштећен. Приликом посете Хиландару у првој половини деветнаестог века Димитрије Аврамовић је видео овај докуменат и оставио белешку да је писан на хартији плавим мастилом, а да је потпис изведен црвеном бојом.

По жељи и милости мога Владике, слатког ми спаса Христа, и по неизреченом његовом човекољубљу, ја роб владике мога Христа, Вук, син севастократора Бранка, унук војводе Младена, пишем нека је познато сваком човеку, како склопих мир са Турцима и приложих великом господину цару Бајазиту и склопих с њим мир. Када с њим склопих мир пописах целу земљу колико је у мојој власти како ћемо плаћати данак Турцима. Тада дође господству ми свечасни старац хиландарски кир Гервасије кога је послао свети манастир Хиландар. Приложих Хиландарску метохију колико је у мојој власти, у метохији хиландарској двеста унчи, и то узех на себе, да ја то од себе плаћам Турцима, од моје куће док сам жив, а метохија хиландарска да је ослобођена од тог данка, да не даје ништа.

Ову милост учиних ја, Вук Пречистој Матери Божјој хиландарској тако да је ово моје записаније тврдо и неуништиво метохији хиландарској до краја мога живота и докле дајем данак Турцима и после мене кога одабере Бог и Пречиста Мати хиландарска да влада овом земљом или неког од мојих синова - или од сродника мојих или неког другог, молим и наређујем хиландарској, и да приложи двеста унчи данка за хиландарску метохију.

Page 181: CG, Djuro Draskovic

Ко се дрзне п наговору ђавола да ово уништи и разори нека таквога разори Бог и Пречиста Мати Божја Хиландарска и уместо помоћи нека му је осветник у овом, а и у будућем веку. Овоме су милосници синови Вукови Гргур, Ђурађ и Лазар.

По наредби господина Вука Лукач писа у Приштини месеца новембра 21. дана, 6901. године.

У Христа Бога благоверни Вук Бранковић, господар Србља и Подунавља.

Хрисовуља Вука Бранковића Хиландару

Хрисовуља Вука Бранковића Хиландару за Горњу и Доњу Гадимљу сачувана је до данашњих дана у два примерка. Први примерак се чува у Хиландару под бројем 60. Писан је на пергаменту (35 x 19 цм) уставним писмом друге половине четрнаестог века. Почиње симболичном инвокацијом знаком крста и црвеним орнаментираним словом "С", које заузима пет линија. Текст запрема 31 ред, потписа нема, печата нема, а не виде се ни трагови његовог ранијег присуства.Други примерак ове повеље са висећим златним печатом сада се чува у Музеју Српске православне цркве у Београду у оставини Радослава Грујића под бројем 441. Повеља је писана на пергаменту (53,5 x 22,5 цм), уставним писмом, истом руком као и први примерак. Почиње истим симболичним знамо и црвеним орнаментарним словом које је радила иста рука као и на првом примерку. Потписа нема, а на крају виси причвршћен златан Вуков печат на врпци од жуте свиле.

ХРИСОВУЉА ВУКА БРАНКОВИЋА ХИЛАНДАРУ

Страшна је реч страшног и великог и невидљивог оца која није створена него се бестрасно и непролазно роди пре почетка векова. За своје непроцењиво милосрђе, спустивши небеса сиђе као дажд на руно на страшну и велику и свету и освећену и часну увек девицу Марију. Кад архангел Гаврило унапред благовести о твом тајанственом и страшном силаску, ти своје неописиво божанство припоји нашем земљаном, трулежном телу. И од ње се роди у једној природи бог и човек и прослави своју пречисту и свету матер која је часнија од херувима и неоспорно славнија од серафима.

Исто тако и ми, људи рођени од земље, одиста смо дужни да захваљујемо, указујемо част и дајемо дарове пречистој владарки, према нашим могућностима, оно што други себи стварају од варљивог богатства.

Зато и ја, по милости божјој, Вук Бранковић, кад завладах мојом земљом колико ми бог повери, принесох овај мали дар пречистој мајци божјој хиландарској и приложих обе Гадимље с њивама, с ливадама, с воденицама, с вртовима, с атарима и правима тих села.

А ово су међе Гадимљи: како иде пут од Приштине и од Добротина брдом између Смолуше и између Дреновца и брдом између Горње Гадимље и између Словиње, излазећи у Коштањски пут и брдом више Горње Гадимље на ушће где се састају два потока, један од Крагујевца, а други од Коштањана и полази уз

Page 182: CG, Djuro Draskovic

брдо како се камен котрља на Коштањанима и ка Гадимљи и силази на дол међу Црницом и међу Мирашком земљом и силази на друм више Бобуше и друмом међу Сковранце и Робовце.

Нека буде неотуђиво до века!

И молим и заклињем онога кога Бог одабере да после мене завлада овом земљом, или од мојих синова, или од мојих рођака, или неко други, нека ово што сам записао остане не само непромењено, него још и потврђено, као што ми не променисмо повељу пре нас бивше господе царева и краљева, него је још и потврдисмо. Ко усхтедне, од непријатеља наговорен, да ову повељу уништи, такав да је проклет од господа Бога сведржитеља и нека га разори и упропасти моћ часног и животворног крста Христовог и уместо помоћи нека му на дан страшног Христовог суда буде противница пречиста мати хиландарска.

Назад на Садржај

РаваничанинИ

Житије светога кнеза Лазара написао је непознати раванички монах који је веома добро познавао манастир Раваницу. Стојан Новаковић је објавио Житије које се налазило у Народној библиотеци бр. 23. Ђорђе Трифуновић је превео Житије кнеза Лазара према издању Стојана Новаковића. Најближи овом Житију је текст који се чува у Ризници манастира Дечана под бр. 39. Изд. Ђорђе Трифуновић, О Житију светога кнеза Лазара.

Житије светога кнеза Лазара

Месеца јуна 15. спомен светога великомученика кнеза Лазара.

Стих: Као што некада давно позва Христос Лазара из мртвих.

Стих: Тако и тебе позва говорећи: Лазаре, дођи ка мени, са мном живи у царству мојем.

Глава Новога Лазара одсечена би 15. јуна наочиглед, због побожности.

Овај свети и увек помињани кнез Лазар отачаством, рођењем и васпитањем српскога колена бејаше, рода славна и светла и чувена, од побожних родитеља. По свом рођењу растао је и снажио се Духом светим и напредовао у бољем. А када је достигао узраст (одређених) година, дадоше га тада владајућем цару Стефану на службу. Због кротости и добре нарави и његових врлина и храбрости - чином би награђен од цара и први у његовој палати постаје. Потом, самодршчевим старањем узе себи за супругу сродницу цареву, кћи некога велможе. И она је рода светла и славна и чувена, корена неког царског, од племена светога Симеона Немање, првога господара Срба. И би отац синовима и кћерима.

Page 183: CG, Djuro Draskovic

Када је прошло не мало времена, цар Стефан се из овог пропадљивог живота пресели у непролазне векове и наследник царства постаје царев син цар Урош. И тако српски скиптар држаше и управљаше. Па пошто је мало времена прошло, и он остави живот и своје у великој тузи и напасти. Тада промислом и добротом Божијом, због кротости и правичности и врлине и добре нарави узведе се овај увек спомињани муж кнез Лазар на српски престо. Најпре бива благословљен од архијерејових руку, свога свештенства и сабора српскога, те тако постаје самодржац Србима, пребивајући и проводећи живот свој у свакој врлини и кротости и правичности.

Бејаше кротак веома и тих и милостив и праведни судија као (ретко) ко други, и не бејаше као онај што влада, већ као отац што своја чеда пази и васпитава.

Пред архијерејима, свештеницима и иноцима је стајао и почасти им указивао, старце је, према апостолу, поштовао, велможе је сусретао, младе је поучавао и љубав пружао.

Опаднуте је штитио, имао је и око милостиво и руку пружену и дарежљиву.

Наге је загревао и туђине прихватао, раслабљенима је покој пружао и далеким манастирима што треба је слао.

Свима је био све да би јединог Духа стекао, за којим је још из младости жеђао у срцу својему.

Градове и цркве је зидао и обнављао и друге од основе подизао у славу и хвалу и част Господу Богу и спасу нашем Исусу Христу и на утврђење и крепост отачаству своме, хришћанском роду.

Подиже и храм од основе у славу ономе што се у слави вазнео, Христу Богу нашем, на месту званом Раваница, висином и лепотом што задивљује и на четири стуба утврђен. И озари га живописом, цртежима и сликама - ваплоћења сина Божија и пречисте његове матере и светих његових и неизбројивих чудеса и страдања од којих пострада због нас да би нас узнео у прво достојање. Златом и различитим бојама украси га и различитим сасудима сребрним и позлаћеним обогати га. (Дарова му) потире, дискосе, кадионице, кације, рипиде, бљуда, чаше за служење, дверца сребрна позлаћена, свећњаке на исти начин, иконе велике и мале оковане и позлаћене, крстове часне такође оковане и позлаћене и бисером и камењем драгим украшене, завесе разне од висона, порфире и злата изаткане. Једном речју, свим облицима добродетељним украси га и улепша. И до данас стоји као неки цвет неувели, да га гледају и виде сви што долазе.

Тада га градом огради и са седам пиргова утврди, трапезу сазида, по ширини и висини довољне величине, коју назва и обедница, и ћелије сагради и прилепи их уз зид као гнезда птичија ради смирења иноцима и свих који се желе спасити. И приложи села и дохотке врло много и обилно, винограде и воћа разна посади. Тада сабра у њему мноштво инока и лавру састави и општежиће уреди да су се дивили многи што из далеких страна долазе. И поставља у њему игумана некога мужа по имену Арсенија, мужа заиста врла и обилним разумом украшена.

Page 184: CG, Djuro Draskovic

Пошто није оскудевао у многим врлинама, имао је у себи светога Духа благодат која га је поучавала да се усмерава ка бољем, те сазида и други храм што лежи на источној страни у подножју тога места, близу велике лавре. И болницу устроји за опорављање болесних инока, странаца и раслабљених. Док је ово тако бивало, радоваше се Христов раб кнез Лазар за све врлине потекле од њега, хвалу и славу указиваше Богу за све даровано му од њега. И проводио је тако живот свој у искрености срца, милостињи и кротошћу украшен.

Пошто је не мало времена прошло, постиже и нас због грехова наших Богом пуштена стрела, Измаиљћани, "да се не хвали свако створење пред Богом". И подиже се Амурат цар персијски са мноштвом Агарена, да није било могућно избројати их, да смо били према њима као мала река према мору. А када опколише и насупрот наше земље стадоше, није више било могућно склонити се, јер је ишла звер као "лав ричући, тражећи да прогута" стадо Христово и отачаство наше без трага да остави. Али, превари се пребедни и ускоро се са земље истреби са шумом успомена на њега. И када виде овај дивни муж кнез Лазар да се спрема бој, поревнова ревношћу за Богом и за отачаством својим. Примивши за себе онај мученички глас и објавивши га војницима и властели својој, утврђивао их је и снажно говорећи:

- Идимо, браћо и чеда, идимо у предстојећи нам подвиг гледајући на наградодавца Христа. Смрћу дужности послужимо, пролијмо крв нашу, смрћу живот искупимо и удове телеса наших непоштедно предајмо на посечење за веру и отачаство наше и свакако ће се умилостивити Бог на оне што остану после нас и неће истребити род и земљу нашу до краја.

И тако их оснажи, утврди и молитвова. Потом, када настаде бој и сукоб, толика је звека и јека била да се потресало и место где се ово збивало. И толико се крви излило да су се и трагови коња познавали кроз проливену крв. И много мртвих без броја бејаше и Амир цар персијски убијен би ту и овај дивни муж свети кнез Лазар. Опколи га мноштво Агарена и ухватише га, (па) приведен би са мноштвом властеле његове "као овце на заклање". Тада одсечена би часна његова глава са мноштвом му властеле месеца јуна 15. дана.

Био је подражатељ Христу, који је излио крв своју њега ради, и био је нови мученик Лазар у ове последње дане.

И велики мученик приведе сабор Христу Богу својему у Вишњи Јерусалим, као некада Исус Навин људе у земљу обећану.

Потом погребен би близу тога места, у митрополији.

После мало времена вољени његов син кнез Стефан постаде садржатељ скиптра српскога. И ревношћу многом распаљиван, с матером својом Јевгенијом прими благослов од архијереја, те сабра мноштво народа, епископе и клирике и игумана свете његове обитељи са мноштвом инока и откопаше часно његово тело и, о чуда, нађоше га нераспаднута као шипак добромирисни. И узеше га уз свеће и кадионице и пренесоше га и положише часно у његов манастир, где и до сада лежи у раци, чинећи исцељења и дајући здравље онима што с вером долазе к њему.

Page 185: CG, Djuro Draskovic

То су подвизи и ратовања и муке и страдања великомученика Лазара, чијим нас молитвама удостоји, Боже, у царству својем. Амин.

Назад на Садржај

IIРаваничанин

Пролошко житије кнеза Лазара од непознатог раваничког списатеља открио је у једном хиландарском рукопису Ђорђе Сп. Радојичић 1952. године. Одмах након повратка из Хиландара дао је најближа обавештења о своме проналаску. Чува се у Хиландару под бр. 425. Изд. превода Ђорђа Трифуновића у часопису "Дело", 1957, IV, стр. 586-589.

Светлу победу показаше

У исти дан (15 јуна) спомен увек помињаног, благородног и благочастивог Лазара, самодршца и кнеза све српске земље, и свих православних хришћана, множаство тисућа, који су у благочасти од нечастивих Агарена с њим скончали.

Стихови:

Благочастивог коренанајблагочастивији изданак.Говорим о угоднику твом,благородном и кротком Лазару,Христе мој.Ревношћу поревновавши,и подвигом крепким подвизавши сеза благочашће отачаства свог,да не допусти за живота свогнечастивом и охолом,и свирепоме зверууништити разумно ти стадо,које си њему предао,речи божија.Ако и крв моја да се пролије,или ја да се придружим,или да се поклонимнечастивом и гадноме,крвопији Агару.Само теби јединоме,цару, господу мојему,Исусу Христу,коме и за кога душу своју положих.Петнаестог синови погибелниубише мачем часнога Лазара,и с њим и много множаство тисућа

Page 186: CG, Djuro Draskovic

оних који су с њим војинствовали,и јединомислених његових слугу,с господином својим крај примише.

Тада, то јест ове године шта је било, о свештени и часни саборе, ко да вас извести. Ове (године) злочастиви онај и богомрски амир исмаиљћански подиже се, и са свима својима јединомудреним (јединомишљеницима), и с њим остали народи, којих бројеве по реду причати нам је немогуће. А њих варалица он свирепством својим, као лав који риче, под своју власт покори. Са свима овима устреми се на оне који су, у благочасти и Христовом исповедању, у своме благочастивом отачаству господствовали. На благочастивог, велим, и христољубивог кнеза Лазара тако љуто се расвирепи, и оном се учини сличним који се спремао да престо свој на облаке постави и вишњем да се учини сличним. И као аспида глуха затискујући уши своје, љутом јарошћу облудивши, на ове скочи. А овај јуначни, Христовим исповедањем укрепивши се, и вером у њега, и топле молитвенике Христу раније пославши, Симеона, велим, новог мироточца, и светитеља Саву, и ове као тврде јемце имајући, не убојаше се свирепости оног безумног, но тврдом надом укрепивши се, и молитвама ових оградивши се, богооца Давида реч у срцу носећи, говораху: боже, дођоше незнабошци у достојање твоје, оскврнуше цркве свете твоје, настојећи да њих створе као хранилиште плодова. Но, господе, не предај нас до краја имена твојега ради, и не разори завет твој нама, по молитвама преподобних и богоносних отаца наших, Симеона и светитеља Саве. И молитвама ових наоружавши се, изиђоше у сретање злочастивих оних, и светлу победу показаше. Злочастивог оног амира срушивши победише, и мрску главу његову отсекоше, и многом множаству јединомудрених њему. Но о жалосној повести која се у нас збила, авај, немогуће је подробно причати. Јер тада и благочастивог и христољубивог кнеза Лазара сујемудрени они (који лажно мудрују), и множаство благородних војника његових, у Христовом исповедању, које се успротивило вере ради хришћанске, Христу представише. Мученичким венцем, који се блистао светлије од сјаја сунчаног, владика свих украси, учини да ликују с онима који су од века угодили Христу, коме слава у векове, амин.

Стихови:

Свечасну, свету и преукрашену,и нову обитељ,која се приноси тебиод твога угодника,страдалца и новог Лазара,прими милостивно, човекољубно, о многомилостиви и свеблаги, владико сведржитељу.И од твојих смернихи скрушених служитеља,који у њој приносемолбе и моленија,господе спасе мој,Исусе Христе.По речи из похвале

Page 187: CG, Djuro Draskovic

светог и великог Атанасијао светлом и пресветломе,и богопобедном васкрсењу твоме, по равнинама о којима се говори,названу истоимену Раваницу,ге се положи часнои многострадално телоблагородног и благочастивог,самодршца кнеза Лазара,и ту у господу почива,на радост и весеље нама верним.

А њу у векове до краја благодећуод свих видимих и невидимих напасти,и оне који у њој живе,и за пресвето и најслађе име твојеблагочасно се подвизавају,часне иноке спасавај,молитвама пресвете и пречисте,владичице наше Богородице,и свих светих твојих,који од века теби угодише, амин.

Назад на Садржај

IIIРаваничанин

Као на жетви класови Не би зло које не створише

Служба светом кнезу Лазару од непознатог Раваничанина налазило се у Зборнику српске редакције. Тај рукопис се чувао у Народној библиотеци у Београду под бр. 556. О томе сведочи Љ. Стојановић у Каталогу Народне библиотеке у Београду, Београд, 1903. Изд. Алекса Вукомановић, О кнезу Лазару, "Гласник" ДСС, 1859, XI, стр. 108-118.

Као на жетви класови

И пречистих тајни причестивши се, и друг друга изљубивши, и праведни (кнез Лазар), праведну јарост и тај подигнувши, са свима онима (својим војницима) среће многољутог војинства начелника (цара Мурата), на неком веома великом пољу. И би обојих војска велика веома, веома. Ових више од 100 тисућа, а оних народа не мање од 300 тисућа. Но приклоните ми мисао вашу, о свештени и богољубиви саборе, да чујете страшне и чудне оне повести. Срећу их, као што се (напред) рече. И што би бахат неки, и тутањ несказан слушаше се. Људи викаху, коњи рзаху, оружја звек твораху, стреле лећаху сунце заклањајући, трескови огњени (топови) трескаху, земља веома бучаше, ваздух грмеше, и као димом мрачним обвијаше се, и војинство од обе стране једно на друго скакаше,

Page 188: CG, Djuro Draskovic

оружја се светлела и земљу обасјавала, реке крви одасвуд, и много свуда трупља, као на жетви класови тако војници на земљу од оштрог оружја падаху, и поље оно као језеро неко проливањем крви обагрено (оцрвењено) виђаше се. И тако љутог оружника оног и крвопију, с множаством његовим многим љутој смрти одаслаше. А тада, тада авај мени, и благочастивом и блаженом, и самодржавном, великом кнезу Лазару главу отсекоше, и множаство благородних и благоверних хришћана похватавши погубише.

Не би зло које не створише

Богомрски они Измаилћани као мало почекавши, онда као пчеле просуше се, и сву земљу нашу протрчаше, јер не би више онога који ће забранити тима. Не би зло које не створише. И би да се види како пророчанско казивање по други пут бива. Боже, дођоше незнабошци у достојање твоје. И не само што оскрвнуше свете цркве, но огња дело твораху од њих. И положише трупље слугу твојих за храну птицама небесним, тела преподобних твојих зверима земљиним, не око Јерусалима само, но по свој земљи овој. И би да се види плач и ридање не мање од првог. Јер ове клаху, а оне који остадоше живи одвођаху у своју земљу. И не на реци вавилонској, као што они тада, сеђасмо, но на оном у кога све реке, мале и велике, утичу (на океану). Раздвајани бисмо и распродавани у сву земљу тих. И мати због чеда плакаше, и отац горко ридаше, и брат брата обухвативши сузе љуте проливаше, и сестре браћу, и браћа сестре, гледајући где другога другде одводе, руке око врат један другом сплетоше, жалосно кричаху. О земљо, раствори се, живе прими све нас! И други куд другде одвођен натраг гледаше, све док очима које га гледају невидљив не биваше.

Похвале његове венац.

Овога ради и ја сада усрдно и са брижљивошћу често о том (кнезу Лазару) у својим речима (говорима) размишљам. И као што неко венац плете златан, затим бисер приложи и многоцено камење, најсветлију твори дијадему, тако и ја похвале његове венац блаженој тога глави речју изаткивам говорећи:

Где слатка његових очију тихост?Где светли на уснама осмејак?Где љубазна десница,која свима обилно пружа?Авај, изненадне промене!Како поцрне лепота!Како се пократе скровиште!Како одједном откинут би цвет!Ваистину сасуши се биљкаи цвет отпаде,ослаби источник,сасуши се река,затим у крвпретвори се вода.

Авај нама!

Page 189: CG, Djuro Draskovic

И синови његови (кнез Стефан и Вук) пред чивотом идући и жалосно, као Сирини неки прекрасни, појући и плачући казиваху:

Авај нама, господине и оче наш,откад се ти одвоји од насмноге скрби и напасти постигоше нас.

Ово и друго веома много ридајући говораху. А мати њихова (кнегиња Милица) како виде ово, паде као упола мртва над свето оно тело, и много часака изван ума би. Потом као од неког дубоког сна тргнувши се, и раздеравши лице и власе своје трзајући, говораше:

Авај мени, светлости моја,како зађе од очију мојих!Како поцрне лепота моја!Како увену, слатки мој цвете!

Како муком пролазиш покрај нас!Где слаткоглагољиви језик?Где медоточива уста?О горе, и хуми, и дрва дубравна,Заплачите самном данас!Од сада точите, очи моје,суза потоке окрвављене!

Ово и много више од овог ридајући говораше. Ово гледаше цео народ, бијући прса своја, и плач на плачу прилажући ридаху. И са свећама и кандилима свету раку провођаху. А ово гледах ја како бива.

Назад на Садржај

Непознати Раваничанин

Служба светом кнезу Лазару од непознатог Раваничанина. Сачувана је у неколико десетина рукописа, али не постоји поуздан археографски попис тог богатог рукописног наслеђа. Издање: Ђорђе Трифуновић, Ирена Шпадијер, Служба светом кнезу Лазару, Свети кнез Лазар. Споменица о шестој стогодишњици Косовског боја 1389-1989, Београд 1989, стр. 193-221. Превод Димитрија Богдановића, објављен у Србљаку II, Београд, 1970.

Други канон светоме

ГЛАС ОСМИ

Песма прва

Page 190: CG, Djuro Draskovic

На тебе разјарени суплеменициистребише се као Датан и Авирон бедници,јер тебе невидљиво божанствена чуваше сила,јер Бог свакако над њима тебе поставившии многима за тобом - промишљаше заступљење.

Видећи једини саздатељ срца људског, богомудри,срца твог, Лазаре, пред њименарав просту и безлобну,на престо те царски посадии пастира те христокрасним људима постави.

Када на стражу стао јесисвоје богодане власти, Лазаре,тад недремљиво око стекао јесиза чување богоданог ти стада,и за оно потрудио си се до смрти,а отуд и награду примио јеси за труде своје.

Новопросијала звезда јавио си се на западусијајући светлим лучама својих моштијусвима вернима, а највише свом отачаству,и ове привуче пресветлом сијању твојих подвигаи огради их светлошћу од таме несветле, Лазаре,и од звери што по тами долазе да стадо разграбе.

Песма трећа

Онај што на висоту хулу изречегордим оком видећи твоја добра, Лазаре,лажљивим лукавством да те покраде покуша,а ти, мудрост истинску Христа Богау дому срца свога имајући,гордога под ноге своје покорио си, вапијући:Нема светога осим тебе, Господе.

Беснећег Турчина кад видегде с мноштвом незнабожаца против тебе долази,давидски, Лазаре, на борење с њим изашао јесии као онога другог Голијата победио јеси,узвикујући:нема светога и нема праведнога изнад тебе,Господе.

Поборнику православља и мученику нелажном хвалу и славу сви верни теби приносимо, Лазаре,јер се не убоја богоборне звери што рече:"Дођите да истребимо славитеље праве вере са

Page 191: CG, Djuro Draskovic

земље,те да се не помене име православља међу нама."

Песма четврта

Као Гедеон свесилни,на најезду мноштва турског насрнуо јеси,не трпећи да храмови молитвени и сасуди светибуду спаљивани,волећи више да за њих умре и душу своју даположи,за њих и главе одсечење претрпео јеси,узвикујући:Слава сили твојој, Господе.

Свесилним ти усрђем, Лазаре,ухватив се у коштац са хвалисавим Турчином,њега победив узвикиваше:"нека се пролије крв моја у љубави Христамојега,јер волим више да пузим у дому Бога мојеганеголи да живим у пропадљивоме."

Достојан дивљења и мужаствен у боју био јеси,нови међу мученицима, Лазаре,ране многе и главе одсечењеза љубав Божју од безаконика претрпео јеси,а дух свој у руке Богу предао јеси, радујући се.

Песма пета

Нека се покрене да хвали сваки језик тебешто свекрасни вођа сабора био јесишто овај довевши напасао га јеси на пашњакуживоташто заступник његов у животу и после смртијавио си сешто за њега подвиза се до смрти.

Стаду христоименитом под руководством твојиму најезди звери не најамниквећ пастир добри био јеси,заповест пастиреначелника постара се да испуниши с грабитељима стада Христова борећи се,убијен би.

Свећу светлећу по дану и по ноћи, Лазаре,твоје часне и светлозарне мошти стекавшицрква се весели просветљавана данас, Лазаре,коју озго примио јеси Духа светога осењењем,

Page 192: CG, Djuro Draskovic

од којих и лажи сваке како беже гледаи тебе прославља.

Песма шеста

Земље све околне, Лазаре,а нарочито твоје отачаство, свети,проповедају твоје живљење и подвиге,труби и црква света успомену твоју славећијер за њу крв своју излио јеси,нови међу мученицима, Лазаре,Обилна те у благостању видевши Турчинна тебе свирепо ричућиса мноштвом незнабожаца долази,од којих и главе одсечене претрпео јеси каомученик,а њега гориво вечноме огњу мачем учинио јеси.

Бог за дуго у гробу заборава не остави твоје тело,већ земаљској природи нареди да не иструлино цело и облагоухано га јавља,свих верних чувства и гледање у дивљење приводи.

Приводитељу свега из небића у биће,ти што од Деве невине нас ради оваплоти се,измаиљског непријатеља што нас напада покори, деспоту нашем победу дарујмолбама твог Лазараи родитељке ти, Слово Божије.

Песма седма

Не трпећи, богомудри, да гледашгде храмове молитвене безбожници спаљујуи стадо христоимено разграбљују,ревношћу Божије љубави запалив се изашао јесии мученички за овеодсечење главе претрпео јеси, узвикујући:Благословен Бог отаца наших.

Са зборовима анђелским у светлом боравишту,са мученичким саборима настањен као мученик,Лазаре,у престола свих цара и Бога својега,ликујући узвикујеш:Благословен Бог отаца наших.

Данас се весели свака верна душасабравши се на вету ти светковину,

Page 193: CG, Djuro Draskovic

у свесвети храм твој,гледајући у њему као сунце свете твоје моштишто луче светле божаствених дарова испуштају, и радујући се, узвикује:Благословен Бог отаца наших.

Песма осма

Не сачека смрти природнено како жељаше добио јеси,свекрасно твоје живљење мучењем улепшао јесии прешао јеси у вечне обитељи,где гледаш лепоту неизрецивуи као мученик имајући слободу узвикујеш:Благословен Бог отаца наших.

Пред пуком богосабраним сијајући као звездабогозарнаи њега у светла насеља привео јеси путемстрадалачкими зборовима мученика приброја их са собом,јер крепко за благочашће крв своју пролистеузвикујући:Благословите сва дела Господња Господа,појте и преузносите на све векове.

У славу и светлост божаствену прешавши духом,чедољубив нас сирочад оставио ниси,но као негда Илија Јелисеју милот на утешењетако часно тело својецело и благоухано нам оставио јеси,љубећи и после смрти своје васпитанике.

Песма девета

Тебе молимо, свети, приљежно,за цркву верну помоли сеза коју и крв своју мученичку излио јеси,православној, пак, вери крепостпротив непријатељских јереси измолии мир штоватељима ти, Лазаре.

Као ружа багреноликаи јабука благовонаи као крин пољскии као миро благовоногробница твоја, Лазаре,облагоухавајући нас весели,у својој средини је имајућикао ризницу многоцену,

Page 194: CG, Djuro Draskovic

њоме се красимо,Спаса величајући.

О празнику светог ти спомена, Лазаре,сакупљени зборови веселе се,а с њима и ми песмама те штујемо,дођи и ти, свети, и отвори свечаност,од несреће сваке нас избави,јер твоја јесмо паства.

О, свепевана царице,што беспочетнога роди цара славе,појцима ти сагрешења проштењеи живота напредак у благостањуподај твојега Лазара молбама.

Назад на Садржај

Давид

Благочастиви кнез Лазар је одломак из Житија и житељства краљева и царева српских. А. Ф. Гиљфердинг је први указао на ово дело објављујући један одломак. У науци се сматра да је писано између 1402. и 1405. године. Ово дело је сачувано само у препису које је Гиљфердинг нашао у Пећи, па се зато и назива Пећки препис. Данас се овај рукопис налази у Публичној библиотеци у Петрограду.

Благочастиви кнез Лазар

А после свих ових (раније српске господе) прима начелство благочастиви кнез Лазар, ни син ни унук кога племена пређе речених царева, но те земље српске, од прародитеља својих, рођење и васпитање (у њој рођен и однегован), не од припростих. Родитељи тога бејаху велможе, но први у палати царској пређе речених царева, и по достојанству поштовани и они који владају, у домовима царским виђаху се. А неки ближики по сродству (рођаци) самодршцима бејаху. Иако се оно што се дешава десило тада, кад су се (родбински) удаљили. А жена тога од саме крви царске. Но да неко, осуђујући, не мисли да се осуђује брак овај. Имајући разум и расуђивање, никако овај осуђивати. Јер је људима који суде наређено за сроднике, ко да се узима, а ко да се удаљује због родоскрвљења. Због овога и овде расудише, да је шта више таквим сродницима проштено узимати се, што и би.

А овај примивши пређе речену државу земље српске, би муж благ, кротак, смерен и одвише, као што се и показује премнога смерност тога. Кад је цео тај на државни престо царева првих, никако, узвисивши се, не пожури се поставити себе царем или краљем или деспотом, но у смерности својој благоразумној остаде све до дана исхода свога (смрти), носећи име богом и царем њему прво дано. Јер пређе самодржац, о цару Стефану говорим, оделивши још за живота

Page 195: CG, Djuro Draskovic

свога крај један свога царства, томе уручи, овим да се задовољи и кнез краја оног да се назива. И у част самодржавља царског узишавши, не хте изменити кнежевско називање, но обносећи (га), ничим мањи не показа се од свих краљева и царева који су први и пре овога били. Иноке је љубио, старе поштовао, младе хранио, сироте сажаљевао, да су многи држали тога за Давида и виде се да има душу Аврама који воли сиротињу. Милостив веома би. Не само по земљи српској његове милостиње видеше се, но и у све источне земље простреше се, у земље Египатске и Синај, до Јерусалима допираху; и пуниле су се учињеним. А сазида и цркву велику тако, и с градом, светом Вазнесењу Христа бога нашег, у Петрусу, на реци званој Раваници. У њој и општежиће монасима установи. И друге божанствен