Maša Stokić: Podgrevanje javnostiAleksandar Milosavljević: Ispod i iznad ravnelinije životaGorčin Stojanović: Teatar poharanog fundusaDr Aleksandar Dunđerović: Vi ste još uvek u tranziciji (2. deo)

Mini teme:Konkursi za dramski tekst: Izvođenje kao nagradaKosovski teatar: Ana Tasić: Patriotizam pod lupomFilip Vujošević: Besmislene barijere – DoruntinaBaša

O statusu samostalnog dramskog umetnika

Za Ludus govore:Vanja Ejdus, Krista Vago, Milena Pavlović Čučilović, Snježana Banović, Džulija Varli,Zoran Karajić, Miodrag Pejković, Selimir Radulović, Stevan Bodroža, Hadi Kurić, Zijah Sokolović, Hazim Begagić

Za Ludus pišu:Jelena Bogavac, Milica Kralj, Ana Tasić, dr Aleksandar Dunđerović, Žanko Tomić, Božidar Mandić, Jovan Ćirilov, Milan Mihailović Caci, Miroljub Mijatović

IN MEMORIAMMlađa Veselinović, Josif Tatić, Tanja Petrović,Vera Crvenčanin Kulenović

Tema broja:TEATAR OPUSTOŠENOG FUNDUSA

P O Z O R I Š N E N O V I N E B R O J 1 8 9 - 1 9 0 J A N U A R / F E B R U A R 2 0 1 3 . G O D I N A X X I C E N A 1 0 0 D I N A R A

CENTRALNI INTERVJUPREDRAG MIKI MANOJLOVIĆ

28. laureat Nagrade „Dobričin prsten“: SLOBODA IZBORA

2LUDUS 189-190Lu

Stvari se ovde (opet) dešavaju kao kodNušića. Proverite, uzmite bilo kojunjegovu ko mediju, recimo „Gospođu

ministarku”, pa ćete videti. U Srbiji ponovo padaju vlade, a čarši-

jom se rastrčao usplahireni Pe ra pisar.Zbunjeni poslužitelji raz nih ministarstavažure po cilindre, nesigurni da li je adresa nakoju su ih poslali prava i konačna (ili će odlu-ka o imenovanju po ko zna koji put bitipromenjena, a samim tim i destinacija na

kojoj valja tražiti cilindar). Izjave zvanični-ka nalik su onima koje je komotno mogla daformuliše gospođa Popović, i to pre no štojoj je prag prvi put prekoračio iskusniNinković. Kadrovska rešenja i imenovanjaovih dana pa daju s neba kao da su kreiranau Živkinom novouspostavljenom salonu,tokom soarea na kojem je zapisnik vodioujka Vasa (uz sugestije Pere Kalenića).Maturska svedočanstva, državna služba, sti -pen dija, koncesija i penzija, pravo na razvod

Umesto uvodnika

Maša Stokić

Da li živimo u vremenu zamenjenihteza: u svakodnevici, društveno-poli-tičkom životu, smernicama u kulturi

(pa i teatru, logično)? Ružičaste naočareodavno su skinute – posle „poleta” početkommilenijuma, kada su teatri renovirani, napi-san nacrt Zakona o pozorištu, honorari poče-li da dobijaju obrise „naknade” od koje bi imoglo da se živi (ne samo preživljava),produkcije barem jedared u sezoni bile opre-mane kako dolikuje – poslednjih nekolikogodina postaje jasna razmera privida u kojismo tada ulagali nade. Fasade su već počeleda se ljušte, nove stolice da škripe, a popunje-ni fundusi i magacini da se prazne – na uštrbnovih predstava. Naše teatarsko Potemkino-vo selo pokazuje kvalitet kulisa od kojih jenapravljeno. Po Ugovoru više ne da ne možeda se opstane, nego je teško uopšte doći donjih, tačnije do posla. Ružičaste naočarezamenjene su onima iz Adamsovog „Vodičaza autostopere kroz galaksiju” – naočarimaza opasnost. Takvi „cvikeri” zatamnjuju se uzavisnosti od stepena opasnosti do nemoguć-nosti razaznavanja bilo čega. Tako je lakše –ne znate šta će da vas snađe. Lakše je živeti umraku. Naravno, da bi funkcionisale – potre-bno je stvoriti utisak velikog problema, esen-cijalne opasnosti. Zato je nastupilo vremezamene teza: skandali se prave tamo gde ihnema, na račun osvajanja jeftinih poena, višenego ikad politička batina lomi se na teatar-skim leđima, a dizanje „mnogo buke ni okočega” postalo je suštinsko: za podgrevanjejavnosti da se u domaćem pozorištu ipaknešto dešava, a da se ne zapitamo zašto jeprodukcija smanjena, zbog čega se profesijepoput scenografa, dramaturga, kompozitora

– gase, kako je moguće da teatrima i institu-cijama upravljaju ljudi bez dana iskustva ilidokazano neuspešni, a da uspešne smenjujupo ćefu...

Kako drugačije objasniti neprestano„talasanje”, bez suštinskih pomaka. Nacio-nalni savet za kulturu usvojio je u decembruprošle godine Prioritete delovanja u kulturiza period od 2013. do 2017. godine. Istovre-meno, pored oblasti reprezentativnih umet-ničkih udruženja i institucije samostalnogumetnika, u kojoj bi što pre trebalo ureditinesređene odnose, posebno je istaknutapotreba što ranijeg donošenja Zakona opozorištu. U poslednjim decenijama posto-jalo je nekoliko nacrta koji su se tom obla-šću bavili, ali iz različitih razloga nijedannije zaživeo u formi usvojenog zakonskogakta. Tada je Egon Savin, član Nacionalnogsaveta sa kulturu, obrazložio ovu inicijati-vu: „Pre svega, želja nam je da sačuvamopozorišna materijalna dobra od promenenamene, da sačuvamo zgrade. Da predupre-dimo ono što se danas događa, posebno uunutrašnjosti, gde programa ponekad nemai gde se zgradama pozorišta lako menjasvrha korišćenja. Osim toga, reč je i o reor-ganizaciji, odnosno prelasku na rad pougovoru. Iako smo mišljenja da treba dapostoji jedna nacionalna institucija sa stal-nim ansamblom, trebalo bi generalno proši-riti broj saradnika i članova koji bi bili anga-žovani na ugovor po poslu, a da samo malibroj neophodnih bude na stalnom ličnomdohotku. Ne manje važno, a sad je pravitrenutak, jeste definisati način zapošljava-nja rukovodećeg kadra. Predlog je da sedirektori zapošljavaju preko konkursa, a neda ih postavlja ministar. U suprotnom,imamo situaciju da su rukovodioci čestonekompetentni za posao koji bi trebalo daobavljaju. A taj posao veoma je kompleksani potrebni su rezultati u radu koje mnoginemaju. Verovali ili ne, situacija sa finansi-jama je takva da nijedno pozorište trenutnone zna koliko će tačno imati premijera unarednoj godini, dok neki ne znaju ni da liće imati novca za tekuće održavanje. Kao štoćemo predložiti jasno regulisanje obavezaonih koji u pozorištima rade, red je dapostoji napismeno ono što institucija koja jeosnivač jednostavno mora da ispuni. Jedinou tom slučaju imamo na šta da se pozivamokada se ono što u zakonu bude pisalo neispunjava”, rekao je Savin. Tada je i najavlje-no da će u narednih mesec dana biti formi-rana radna grupa, da bi se na novom sastan-ku Nacionalnog saveta za kulturu izašlo sakonkretnim predlogom imena članova.

Protekla tri meseca – „ni pisma, nirazglednice” od radne grupe. Ali, zato... Ukulturi Srbije vladaju velika zapuštenost,autizam i mešavina nezainteresovanosti ibesparice, ocenio je u januaru Savetnik zakulturu predsednika Srbije i predsednik UONarodnog pozorišta, dramski pisac Rado-slav Pavlović. „Ovo je vreme mirovanja,vreme u kome još nisu prepoznate ideje sakojima treba oživeti naredni period i nisu

formulisana osnovna pitanja - kakva jekultura, kome je namenjena”, rekao je Pavlo-vić, tada, u intervjuu Tanjugu i naglasio dasu ljudi ti koji pokreću stvari. „Da bi sepokrenule stvari, potrebna je mešavina ljudisa idejama i logična, jednostavna i jeftinaorganizacija. Kada to spojimo, možemo dagovorimo o laganom kretanju kultureunapred”, smatra Pavlović. „U kulturi jeuvek malo para, ali je važnije pitanje da li sete pare troše ili se bacaju kroz prozor”, rekaoje on komentarišući mali budžet za kulturu.Predviđenih 0,6 posto budžeta „premalo”,ali, kaže, nije primetio da su kulturni radni-ci podigli zbog toga veliku buku, jer su,uveren je, nezainteresovani i ne bave sesvojim poslom. Pavlović smatra da je za„razmrdavanje” situacije u kulturi najprepotrebno doneti nov Zakon o radu, „jer nijeisto igrati Juliju i raditi u opštini”. PoredZakona o radu, za kulturu Srbije potrebnoje donošenje Zakona o donatorstvu i mece-nama i, kada je reč o pozorištima, sistem kojiće stimulisati privatna pozorišta. „Našposao je avantura. Onaj ko hoće da budedramski pisac, glumac, da fascinira ljude,mora da shvati da je umetnost tržišna,konkurentna i prolazna”, poručio je Pavlo-vić.

Umesto radne grupe, nacrta Zakona,izmena i dopuna postojećih, bilo kakvihkonkretnih poteza – u februaru je vođena„javna” rasprava oko statusa institucija odnacionalnog značaja. Vladina komisija zadodelu statusa od nacionalnog značaja insti-tucijama kulture na svoj spisak nije stavilani Jugoslovensko dramsko pozorište, niAtelje 212. Nezvanično se čulo da je, kada jeo Jugoslovenskom dramskom reč, Komisijasmatrala da taj teatar mora da promeni ime,da bi eventualno mogao dobiti status usta-nove od nacionalnog značaja. Nastala jeburna polemika, komentari, zgražanje. V.d.direktora Jugoslovenskog dramskog pozo-rišta Tamara Vučković izjavila je tada Tanju-gu da je polemika oko imena teatra nepo-trebna, ističući da JDP ima kvalitet za statusustanove od nacionalnog značaja, kao ipodršku Ministarstva kulture Srbije za svojrad. V.d. direktorka je ocenila da je „podi-gnuta tema u javnosti kojoj uopšte nije nimesto ni vreme. Ne mislim da je to nekastrategija, samo što ovakvi pojedinačni iska-zi otvaraju raspravu ko stoji iza toga, kojastranka, ministarstvo, da li Vlada... Svakood nas ima pravo na svoje mišljenje, aliovakvi ispadi samo doprinose daljim pode-lama u našem društvu, što nam nije potre-bno”, izjavila je ona. Ipak, „Nacionalni savetza kulturu Savet je odlučio da predloži Mini-starstvu za kulturu da, pored postojećegspiska koji je dala vladina komisija, razmo-tri još 11 naših predloga za status institucijaod nacionalnog značaja”, rekao je Tanjugučlan Saveta, reditelj Egon Savin. Uvršteni su,između ostalih, Jugoslovensko dramsko,Atelje 212, Narodno pozorište Subotica,Pozorište „Boško Buha”, Zvezdara teatar.Savin je istakao da je lično veoma zadovo-ljan zato što je na listi pet pozorišta. „Međunjima su dva koja nedvosmisleno imaju tajstatus već decenijama i mi im sada samodajemo licencu, a to su JDP i Atelje. Dragomi je da je tu i značajna stara institucija,najstarije pozorište u Subotici, zatim Zvez-dara koja je prva potencirala novi modelrada u pozorištu, koji će postati sve aktuel-niji i zato ga treba podržati i naravno pozo-rište 'Buha' jer je posvećeno deci i omladini,što je itekako značajno”, obrazložio je Savin.

No, Ministarstvo i Vlada će doneti konačnisud.

Na nivou grada Beograda, Savet zakulturu gradonačelnika – nije se dugo ogla-sio. Najavljene sistemske promene, kako nadržavnom, tako i na gradskom nivou nisuna vidiku. Javnost se zato „podgreva”, pologici zamene teza, kućnim problemimaPozorišta na Terazijama. Direktor Pozorištana Terazijama Mihailo Vukobratovićpodneo je ostavku na funkciju, na zahtevdva reprezentativna sindikata ovog teatra,jer, kako je izjavio, ne želi da „učestvuje ugašenju i zatvaranju pozorišta u čiju je izgra-dnji i razvoju uložio 12 godina. Ne želeći daučestvujem u devastiranju, urušavanju irazgradnju svega što je urađeno, ponudićunadležnima svoju ostavku. Kažem nadlež-nima, a ne onima koji je tako zdušno traže”,rekao je Vukobratović, koji je svoju ostavkuprosledio Gradskom sekretarijatu za kultu-ru. Dva reprezentativna sindikata, Samo-stalni sindikat i Sindikat muzičkih umetni-ka, tražili su odlazak direktora zbog njego-vog dosadašnjeg rada kojim je „ugrožen radkuće i socijalno-ekonomski položaj zaposle-nih, uz kršenje zakona i etike”. Oni su održa-li dva jednosatna štrajka upozorenja, 13. i20. februara, a najavili su i potpunu obusta-vu rada. „Da li ovaj razvoj događaja potvr-đuje da iza toga ima nečeg drugog i da je bilopotrebno posle 11 godina uspešnog radauvesti krizu u Pozorište na Terazijama?Pitam, jer drugačije ne mogu da objasnimrazloge zbog kojih je Grad dopustio, zdušnopomagao i ničim nije sprečavao da ne dođedo uvoza takozvane krize u pozorište kojeradi savršeno”, zapitao se Mihailo Vukobra-tović.

Veliko finale ovog nasumičnog pogledana „podgrevanje javnosti” svakako je pričavezana za finansiranje obeležavanja 1700godina od potpisivanja Milanskog edikta iprojekat „Konstantin – znamenje anđela”niškog i beogradskog Narodnog pozorišta.„Tezga veka” ili spektakl decenije? KnjiževnikZoran Ćirić podneo je ostavku na članstvo uUpravnom odboru Narodnog pozorišta uNišu, uz obrazloženje da je predstava„Konstantin: Znamenje anđela”, koja sepriprema u okviru proslave jubileja Milan-skog edikta, „bezobrazno skupa”, a njeno fina-nsiranje i izbor autora „netransparentni”.Ostavku je iz sličnih razloga najavila i članicaUO Nevenka Despotović. Skupština gradaNiša usvojila je u februaru godišnji Plan iprogram rada Narodnog pozorišta, u kojemje predviđena i ova predstava, a dan kasnijeUO pozorišta je većinom glasova prihvatiospecifikaciju troškova, ali uz primedbe na„pojedine stavke”. U Planu i programu jenavedeno da će za ovu predstavu iz gradskogbudžeta biti obezbeđeno sedam miliona dina-ra, a iz pozorišne kase milion, ali ne i da će seza nju iz republičkog budžeta izdvojiti 11miliona, niti kako će ta sredstva biti raspore-đena. Specifikaciju ukupnih troškova pred-stave koji iznose skoro 180.000 evra, članoviUO videli su prvi put pred odlučivanje, a njuje podneo v.d. upravnika pozorišta IvanVuković. „Finansiranje ovog pozorišnogprojekta, o kojem ni Skupština grada nijeimala punu informaciju, iritantno je i na iviciskandala, a Niš je još jednom izgubio dosto-janstvo pred beogradskim „šemama”. Hono-rari su veoma masni, kako za srpske prilike isiromašni Niš, tako i za ovdašnje umetnikekoji su često na ivici egzistencije. I još: zar zaizuzetno skupu predstavu koju nazivaju„državnim projektom” nije mogao da buderaspisan javni konkurs za tekst ili režiju?

Normalno je da su aktuelni autori prihvatili„dobru ponudu”, ali ko je i gde odlučio da ćeto biti upravo oni”, zapitao se Ćirić. DejanPetković, predsednik UO Pozorišta, rekao jeza list Danas da je većina članova UO glasalaza specifikaciju jer je to bilo „manje zlo” odnjenog odbijanja, koje bi moglo da dovede do„odlaganja predstave, povraćaja sredstava urepublički budžet, ugrožavanja državneproslave jubileja Milanskog edikta i stvaranjapolitičkog problema”. On kaže da „nije bilopritisaka, ali jeste sugestija” da se specifikacijaprihvati. „Ozbiljan problem je što uopšte nepostoji projekat ove predstave, pa je novac zanju dat po nečijoj „ad hoc” proceni i nijebudžetiran. To znači da UO nema ni odgovorna pitanje da li će ovo biti predstava za „jedno-kratnu upotrebu” ili će se igrati duže, poštonemamo projekat i u njemu sredstva za repri-ze”, kazao je Petković za Danas i dodao da je„za sada izvesno da će predstava biti spektakl,a i najskuplja u istoriji pozorišta”. Ključno je,međutim, da je Narodno pozorište u Beogra-du glavna institucija koja nosi program obele-žavanja 17 vekova Milanskog edikta, kao drža-vni projekat i da su zbog toga ostali programiovog teatra zaustavljeni, odnosno prema reči-ma Radoslava Pavlovića - „prekomponovani''.„Početkom decembra formiran je nacionalniodbor za obeležavanje jubileja, usvojenprogram, odobren budžet. Pogon Narodnogpozorišta stavljen je u funkciju državnogprojekta „Milanski edikt 313-2013 Srbija”,objasnio je Pavlović za Tanjug. Čini se - jošjedna zamena teza – jer, čija bi bila zaista odgo-vornost oko „slučaja Konstantin” – nosiocaprojekta ili „izvođača”, ili je ovo samo posledi-ca pregrupisavanja lokalnih, političkih centa-ra moći?

Kada bi odložili „naočare za opasnost”,pokraj onih ružičastih – postali bi svesni dokoje mere podgrevanje javnosti stvara prividda se nešto konkretno radi, odnosno deva-stirajućih činjenica o stepenu unižavanjapozorišta i pozorištnika kroz blasfemične ilicemerne afere, gromopucatelne izjave,suštinski kroz nemoć da se sistemski urediono što jednoj zemlji daje identitet – a to jekultura.

PODGREVANJE JAVNOSTI

– ponovo su postali stvar „važnih državnihrazloga”. Terazijama ponovo zlokobnoodzvanja Rakina pretnja: „Dole vlada!”

Razlika je jedino u tome što je ovo naševreme maksimalno ubrzano. Ne zato što miviše nemamo kad da čekamo objavljivanjeČedine no vinske paškvile s tračem o kine-skoj mandarinskoj porodici, jer takvo jebezmalo kompletno ovdašnje novinarstvo,pa ni stoga što današnji ujka Vasa ne oslu-škuje damare javnog mnjena po prestoni-čkim kafanama, već ih kreira blogovima inaručenim novinskim člancima.

Naše vreme je ubrzano i otuda što ovdeviše nema razlike između onih „koji seuznose iznad ili se spuštaju ispod ravne lini-je života” – a o čemu je u Predgovoru za „Go -spo đu ministarku” pisao Nušić. Ne ma,naime, razlike između „državnika koji stre-

pi pred sudom istorije jer je poveo državu inarod sudbonosnim putem” ili velikog fina-nsijera koji „sa grozničavim uzbuđenjemstoji pred berzom na kojoj će se toga časatriplirati ili propasti njegova milionitaimovina”, s jedne strane, i onih drugih, tzv.malih ljudi, koji „silaze ispod linije života”,no čiji život, poput Živkinog, nije lišen istotako „velikih pokreta duše, velikih uzbuđe-nja i velikih emocija”.

Nušić se mogao veselo smejati naivno-sti onih svojih dramatis persona kojima sesudbina poigrala, te su na čas pomislili dasu se našli „iznad ravne linije života”. Mi se,međutim, nemamo čemu smejati jer ravnelinije života ovde nema. Osim one na EKGekranu.

Ovde nije problem u tome što se sveizmešalo, nego što su se polovi spojili.

Mudri Nušić, iskustvom stečenim na -kon objavljivanja pesme „Dva raba”, nije nasobavestio u kom resoru je nesrećni SimaPopović bio ministar. Jedino pouzdanoznamo da to nije bilo Ministarstvo inostra-nih dela (jer je u njemu radio Ninković, kojiod Živke traži intervenciju kod „svog” mini-stra), a za pretpostaviti je da se nije mogloraditi ni o onom unutrašnjih dela, budući daznamo da u Nušićevoj Srbiji u tom ministar-stvu nije bilo kadrovskih improvizacija (ukakvu je svakako spadalo imenovanje SimePopovića).

Ko će, uostalom, znati na koje je mini-starstvo aludirao Ben Akiba. U svakom slu -čaju, mora da je bilo nevažno. Ako takvihima ili ih može biti.

Dobro došli u stvarnost!

Aleksandar Milosavljević

ISPOD I IZNAD RAVNE LINIJE ŽIVOTADobro došla u Srbiju, Živka Popović!

LUDUS 189 - 1903

Teatar je (i) vizuelna umetnost. Ovajiskaz, uostalom, mogao bi stajati ibez slova u zagradama: do pre dese-

tak godina pozorište prizora ili teatar slikebehu delom dominantnih estetskih toko-va. Sa velikom eksplozijom evropske ianglosaksonske dramaturgije, od Rejven-hila i Sare Kejn, preko Fon Majenburga,Simelpfeniga i Biljane Srbljanović, doParavidina ili Nila Labjuta, po pravilukomada sa malim ili manjim brojem lica,sa produkcijama u gornjoj, malenoj saliRojal Korta i londonskog Gejta, ili, pak,Ostermajerove „Barake“, scenografija jepostala drugo ime za oblikovanje manjeviše praznog prostora. To nije sprečilo niVilsona, ni Lepaža, ni Kastelučija, kao niMartalerovu scenografkinju Anu Fibrok,da prave velike i glomazne scenografije.

Pa, ipak, izvesno minimiziranje sceno-grafskog učešća u predstavama donelo jeolakšanje tehničkim direkcijama i fina-nsijskim direktorima. Onda je stigla godi-na dve hiljade i osma.

Ko dalje očekuje tekst o scenografiji,a ne sluti da će se govoriti o parama i oupravljanju pozorištem, neka odmahodloži ovo štivo. Jer, ovde će biti reči ojednom sasvim domaćem fenomenu:svođenju estetike teatra na jednu dimen-ziju – dimenziju studentske vežbe nagolim daskama, sufitama i crnim zavesa-ma i tek pokojem komadu dekora izfundusa.

Moglo bi se praviti neveštim i govori-ti o uticaju umetnosti performansa napozorišnu estetiku. Ali, nećemo se pravitinaivnima: reč je o sirotinji. Minimalizam,

naime, nije odsustvo dekora, nego estet-sko opredeljenje koje, obično, podrazu-meva redukciju iluzionističkih elemenatateatra. Minimalizam, uostalom, jesteumetnički stil. Najčešće takav koji podra-zumeva izražavanje plohom i masom. Aploha – pod, na primer, i masa – recimo:zid ili plafon, jesu velike površine materi-jala koji koštaju.

Domaće pozorišne uprave – ne, razu-me se, sve, no to je, uostalom, belodano –sklone su nagovaranju umetnika na onuamatersku odrednicu, „dekor u naznaka-ma“. U domaćoj sirotinji, to nadalje značida reditelji i scenografi imaju pristati naopremu predstava iz fundusa, na suštin-sko odsustvo scenografske umetnosti, napuki „dekor“. Prosto rečeno – skini trimetra šperploče, pa se možeš nadati iona-ko bednom honoraru.

Pod pritiskom političara, poslovičnonezainteresovanih za sfere duha, ukolikonisu posredi grleni trileri i „klasična dvoj-ka“ ili novoiscrtani ikonostas kakve netomsagrađene crkve, pozorišne uprave, naro-

čito one „menadžerski“ orijentisane (rečje dospela u navodnike još onda kada jeKatedra za organizaciju beogradskogFDU skorojevićki rešila da to časno zani-manje preimenuje u „produkciju“, a po -tom doda i mističnu reč menadžment, kaoda „upravljanje“ nije jednako časna stvar),uvele su novu estetsku kategoriju: teatarpoharanog fundusa.

I sada je, valjda, uvaženom čitaocujasno o čemu je ovde reč: svakako ne oscenografskoj estetici, budući da je posta-la gotovo nepostojeća ili posve skrajnuta.Reč je o mističnoj reči „menadžment“koja umetnost svodi na izvršavanje zada-tka zvanog „protezanje po uskom gube-ru“. Kad se još k tome kakav političkijunoša, potpuna neznalica u stvarimaumetnosti, pa i teatra, oglasi sa svojimidejama o „menadžmentu“, pa se na toodmah prilepe oni koji sa pozorišnompraksom nemaju nikakve veze, ali su seodnekud našli blizu tog centra moći, tenastave sa svojim idejama nepostojećimu normalnim po zorišnim tokovima nama

bliskih sredina, eto krasne jednačine:predstave bez scenografije – jest jednako:dobar me nadž ment.

Pozorište – ovde mislim na pojedina-čnu instituciju, ne na teatar u celini – uvekje stvar – pazi sad! – umetničke vizije. Jošjednom: umetničke vizije. I još jednom,velikim početnim slovom: UmetničkeVizije. A to ne stvaraju „menadžeri“. Na -protiv, njihov je zadatak da UmetničkuViziju omoguće. Organizuju. Produciraju.Dobar menadžer nije onaj koji svoje tanu-šno znanje iz knjigovodstva („ulaz-izlaz“)nameće kao estetski kod smanjujući koli-činu „blažujke“ i čamovine, nego taj kojiuspe ostvariti visoki estetski domet usvakoj oblasti pozorišnog dejstva.

I ništa više. Ali i ništa manje.

Inače – „menadžeri“ uopšte nisupotrebni: dovoljan je šef računovodstva.

Gorčin Stojanović

TEATAR POHARANOG FUNDUSA

Okosnicu neprofitnog i državnogteatarskog modela u Sjedinjenimdržavama čine regionalna i lokal-

na (mesna, gradska) pozorišta. Osnovnarazlika između ovog i modela komercijal-nog pozorišta jeste u činjenici da neprofi-tne institucije imaju pristup javnim fondo-vima, državnim subvencijama (tj budžet-skom novcu dobijenom preko naplateporeza) i donacijama. Kada sam u VelikojBritaniji registrovao svoju kompaniju kaoneprofitnu organizaciju, morao sam, kaonezaobilazan deo dokumentacije, dapriložim Izjavu o misiji (najbliže termino-loški bi ovde to bio Statut) sa u tančnineobrazloženim ciljevima, namerama iplanovima. Gotovo identičnu obavezu bitrebalo da imaju državna ili lokalna pozo-rišta u Srbiji – da obrazlože planom rada iciljevima produkcije svoj značaj i status unacionalnoj kulturnoj strategiji. Sredstvase prikupljaju na osnovu zacrtanog plana injegovog značaja za kulturnu politikuFondova i Umetničkih organizacija.

Struktura registrovane neprofitnekompanije organizaciono bi najbliža bilasrpskim nacionalnim, odnosno gradskimpozorištima. To je suština moje teze u knji-zi od pre 20 godina, ali i ovog članka. Pola-zne tačke neprofitne organizacije (usmislu pozorišta kao poslovne firme) jesuStatut i Pravilnik rada (interni „zakoni“poslovanja). Istovremeno, to je spisak:onih koji je poseduju (suvlasnici); onihkoji njome rukovode; programskih ciljevakakve će projekte producirati. Ako je gradvlasnik pozorišne zgrade, onda se rukovo-dioci imenuju kao predsednik, potpred-sednik, sekretar i blagajnik. Od početka jejasno definisano ko je odgovoran za kojaključna zaduženja za funkcionisanje„poslovne firme“. Tako na primer – ufunkciji predsednika i potpredsednikamogu biti – upravnik i umetnički direktorili izvršni direktori i umetnički direktor,pa čak i umetnički direktor i dramaturg.Poenta je da oni koji obavljaju ove funkci-je nisu isključivo menadžeri, već ljudi kojipredstavljaju pozorište u javnosti. Uobi-čajeno je da pozorišni menadžeri nosestratešku i konkretnu odgovornost zaosoblje, finansijski i administrativni aspe-kat funkcionisanja teatra. Opis poslazahteva komercijalno orijentisanog profe-sionalca, pošto bi trebalo da vodi i osmi-šljava marketinške, producentske ipromotivne aktivnosti. Sekretar imaadministrativnu funkciju i pravne zadatke(administrativni direktor). Blagajnik imafinansijsku odgovornost, te bi referencamogla da bude funkcija finansijskogdirektora (ili šefa računovodstva). Ovo jebazična struktura bilo koje neprofitne

organizacije. Ako nije jasno šta kompani-ja predstavlja i šta i kako čini, nejasno jekako može uopšte da funkcioniše. Zaista,nemoguće/nedopustivo je da sve ove trifunkcije (strategija, administracija i finan -sije) obavlja jedna osoba.

Istovremeno, moguće je da grupaglumaca bude u ulozi predsednika ipotpredsednika, u smislu kolektivnogodlučivanja, ali nije moguće da dve grupesa podjednakim ovlašćenjima upravljajupozorištem: Upravni odbor sastavljen odčlanova organizacije i direktor/upravnik– menadžer koga imenuje grad ili region.Ko vodi ili poseduje pozorište ( rukovo-deća odgovornost) treba da bude reguli-sano Statutom (kod nas), dokumentompoznatim i kao Izjava o misiji, koji jenajvažniji pravni akt. Takođe, neprofitnakompanija mora da ima jasno regulisanepravno-svojinske odnose, pogotovu kadaje u pitanju zgrada, tehnička oprema,scena, fundus i magacin, radionice itd.Statut mora da bude transparentan, tejasan u stavkama zašto je kompanija osno-vana i koje ciljeve želi da postigne. Tako-đe je važno da u samom startu budu pre -cizno definisani: finansijska struktura,način donošenja odluka, ovlašćenja,svojinski odnosi, stepen odgovornosti

onih koji su zaduženi za vođenje pozori-šta, te da te stavke prizna osnivač (grad,država – vlasnik teatra) koji obezbeđujesredstva za rad. Da su u srpskom pozori-štu ovako postavljene stvari – nesporazu-ma i sukoba poput onih u Ateljeu 212 jese-nas – ne bi ni bilo, jer je jasno regulisanoko je odgovoran za upravljanje pozorištemi čija je svojina pozorišno zdanje. Situacijeu kojima umetnički direktori sede „skršte-nih ruku“, primajući punu platu – a neučestvuju u stvaranju ili produkciji nitijednog komada u kompaniji u kojoj suzaposleni; ili u kojoj nastaje zabuna ilisukob oko repertoarske politike, koja nijeod početka zacrtana i predstavljena, već sead hoc i neplanski pravi, će biti iskorenje-ne. Radni zadaci su jasno određeni kao iodgovornosti onih koji rukovode.

Kako subvencije neprofitnih pozori-šta potiču od novca iz budžeta lokalnesamouprave ili ugovornih sponzorstava(što svuda u svetu donosi umanjenje pore-za donatorima) odgovornost prema pore-skim obveznicima mnogo je veća. Naprimer, u Velikoj Britaniji, Kraljevskinacionalni teatar (RNT) osnovano jeukazom Parlamenta tek 1963. godine,posle 130 godina lobiranja i jedno je oddva državna, subvencionisana pozorišta

(druga je RSC – Kraljevska Šekspirovakompanija). Regionalna pozorišta običnosredstva ostvaruju preko nacionalnogUmetničkog saveta, koji je u ovom trenu-tku uveo ozbiljna ograničenja, u skladu samerama za prevazilaženje globalne,ekonomske krize. Međutim, postoji velikibroj pozorišnih kompanija kojima je ovojedini način finansiranja i njihov opsta-nak zavisi od sposobnosti da obezbedepodršku vlade i privuku sponzore. Dakle,ovde je ideja da glumci u pozorištu imajustalno zaposlenje neodrživa, bolje rečenonezamisliva. Zapravo, radno mesto uansamblima sa garantovanom mesečnomplatom, penzijom, plaćenim odmorom,čak i ako nisu "na sceni", kakva je praksau Srbiji – bilo bi ostvarenje sna za britan-ske glumce. Sećam se da su svi engleskiglumci iz moje kompanije Kolektiv, poslegostovanja sa predstavom „Višnjik“ naJoakiminterfestu u Kragujevcu 2009.godine (osvojila dve nagrade: za najboljuglumicu - Morin An Brajan i za najboljuprodukciju), pričali mesecima kasnije, samešavinom fascinacije i neverice, o tomekako su njihove kolege u Srbiji u stalnomradnom odnosu! U američkom ili britan-skom profesionalnom pozorištu dve retkei veoma značajne rečenice koje glumacmože da izgovori sa velikim ponosom su :'Primam platu za glumački posao', i 'jasam glumac u stalnom radnom odnosu'!To je više od nagrade za glumu !

Menjanje poslovne svesti i strategije,uvođenje promena u teatarski sistem i

upravljanje, omogućavanje veće raznovr-snosti produkcionih modela – u Srbiji tektreba da se dese. Ovaj proces, međutim,nikako ne podrazumeva otpuštanje glu -maca i jednogodišnje kolektivne ugovore,ili slepo preuzimanje stranih modelanametnutih regulativom Evropske unije,po „kopi-pejst“ sistemu, bez obzira nakulturne specifičnosti i konkretan kontek-st. Pa negativne posledice takvog načinamožemo da vidimo u finansijskom sekto-ru širom EU! Kolapsi ekonomija Grčke,Irske, Španije, Portugalije su primer unita-ristički nametnutog pristupa kao rešenjakoje treba da odgovara svima. Promenaposlovne kulture i sistema vrednosti zasni-va se na razumevanju problema koji sukarakteristični za lokalnu sredinu, prona-laženje i prilagođavanje modela tako damogu da budu prihvatljivi na terenu, urealnim okolnostima. Srbija ima sve uslo-ve da prebrodi ovu tranziciju - postojeglumci (srpsko pozorište ima dugu i boga-tu tradiciju vrhunskih umetničkih ostva-renja upravo zato što ima prvoklasneglumce), pozorišni umetnici i profesiona-lci, izuzetni scenski prostori i postojizahvalna publika – što je čvrsta polaznatačka. Sada – treba da se kreira sistem.Uradite to, dodajte strategiju i principeposlovanja i srpski pozorišni život ćekrenuti novim putem - napred. Videli smoniz ministara kulture kako uglavnombesciljno taljigaju kroz svoj mandat,prosto održavajući stare strukture i... meninejasno baš zašto, ali su oni verovatnomislili da su nešto značajno uradili... kakogod bilo – rezultata nije bilo.

Postoji nešto očaravajuće naivno, ustavu srpskih zvaničnika i vodećeg kultur-nog establišmenta: oni preterano žele islepo veruju da se problemi i krizne situa-cije brinu sami o sebi – rešavaju se sami,ili odu dalje, ili postanu bolji po svojojsopstvenoj volji. Kao i u kulturi ista jesituacija u politici, ekonomiji, pravdosu-đu, zdravstvu. A to nije dobro, ne treba sebaviti posledicama, već je neophodnaakcija i to odmah! Akcija počinje sa krei-ranjem nacionalne kulturne vizije/strate-gije i identiteta i uvođenjem onakvogpozorišnog menadžmenta i kulturne poli-tike kakvi praktično i efikasno mogu dapomognu da se tranzicija realizuje.Nadam se, da za 20 godina pozorište uSrbiji neće više biti u tranziciji i da će drugavrsta članka biti napisana na ovu temu. Ilihoće?

(Autor je Šef katedre za dramske i pozorišnestudije Koledž Univerziteta u Korku, RepublikaIrska, a 1993. godine objavio je studiju „Mena-džment u pozorištu“, izdanje MPUS)

Dr Aleksandar Dunđerović

VI STE JOŠ UVEK U TRANZICIJI...!? (drugi deo)

O menadžmetu u pozorištu u Srbiji posle dvadeset godina

Kolektiv teatar, „Višnjik”: Morin An Brajan i Atila Pesijah (sa festivala u Teheranu)

4LUDUS 189-190Lu

Cetinjanin, književnik, šest pesni-čkih knjiga izašlo je iz njegovogpera, autor pet antolo gi ja/hresto -

matija, dobitnik Novem barske poveljeNovog Sada, Kočićeva pera, Vukovenagrade... U vreme njegovog direktorskogmandata u Kulturnom centru Novog Sadapokrenuta su dva festivala – INFANT iNovosadski letnji festival. Bio je i sekretarpokrajinskog Fonda za kulturu, predsed-nik Društva književnika Vojvodine, glo -dur IK „Orfeus”... To su, između ostalog,delovi profesionalne biografije SelimiraRadulovića, novog direktora Pozorja.

Svaki novi direktor pokušava da napra-vi i neke promene kada dođe na određenomesto. U tom smislu, jeste li i Vi povuklinove poteze? Koje? Primećujem da suintenzivirani pozorijanski susreti, čitalasam negde da ste pisali svim teatrimapodsećajući ih na godišnjice Njegoša iCrnjanskog... Ima li kakvog zaokreta uprogramskom smislu?

Potrudiću se da Sterijino pozorjebude živa kuća kulture koja će, s razlogom,u kontinuitetu – ne samo u vreme festiva-la – slaviti sve ono što je verodostojna

vrednost našeg scensko-dramskog života.I dramske pisce, i reditelje, i glumce, iscenografe, i kostimografe... A što se tičepodsećanja na dva velika jubileja srpskekulture – zar ne bi bilo neprirodno (nekul-turno, neduhovno!) da to nisam uradio?Sasvim je razumljivo setiti se jubilejaŠekspira ili Čehova. Ali je, isto tako,razumljivo setiti se jubileja Njegoša iCrnjanskog – kao naš (srpski) odgovor naevropsku (i svetsku) meru koja nam jedata. A što se „zaokreta”, kako vi kažete,tiče, iskustvo mi govori da ništa nije dobrolomiti preko kolena, odnosno, da je –barem na početku – najumesnije pronaćise na sredokraći stare i nove mere.

Šta se dešava s Konkursom za najboljidramski tekst Sterijinog pozorja? Šta je sapozorijanskom koprodukcijom? Čujem daste nekim pozorištima nudili da radeprošlogodišnji tekst pobednika.

Konkurs je, kako sam obavešten, predve godine preimenovan – postao je bije-nalni. Moje je mišljenje da on treba dabude svake godine, saglasno tome, 1.septembra biće ponovo raspisan da bi senagrade (izbor, procedura) mogle uručitina dan Sterijinog pozorja - 29. marta 2014.Sama činjenica da na Konkurs stiže 100-120 novih – neobjavljenih i neigranih –dramskih tekstova svedoči o njegovojsvrhovitosti i opravdanosti. Osim toga,poznato vam je da je Sterijino pozorjeuključeno u regionalnu koprodukciju„Odisej”, koja će se, u okviru selekcijeKrugovi, igrati na ovogodišnjoj sterijan-skoj smotri. Daćemo, takođe, punu podr-šku scenskoj relizaciji drame „Odlazak uKrasni”, prošlogodišnjeg pobednika Voji-slava Savića.

Nedugo nakon Vašeg dolaska u Steriji-no pozorje, mediji su objavili vest da Mili-voje Mlađenović, koji je podneo ostavku,ipak ostaje kao Vaš pomoćnik?

Ukratko, Upravni odbor na čelu saprofesorom dr Savom Damjanovim usvo-jio je odluku da se Milivoje Mlađenovićimenuje za pomoćnika direktora, a ja sam,kao v.d. direktor, sve to još jednom overio.I potpisao. Sve je to bilo saglasno dogovo-ru koji smo postigli s bivšim direktorom.Ali sve je to izvodljivo onog časa kadadobijemo saglasnost našeg osnivača. Dokse to ne dogodi, ja sam ga – jer reč je reč –saglasno kompetencijama koje imam,priključio timu koji radi na realizacijiovogodišnjeg festivala.

Novi selektor Sterijinog pozorjaizabran je pre nego što ste Vi došli na mestodirektora. Brine li Vas finansijska situacija,mali broj predstava u odnosu na ranijugodinu?

Ne brine me finansijska situacija, većduhovna devastacija savremenog sveta isunovrat savremenog čoveka. Novac jetrenutni transfer božje volje na zemlji i onne presuđuje o našem duhovnom podvi-gu ili duhovnom padu. Što se selektoratiče, imamo prirodnu i korektnu poslo-vno-partnersku komunikaciji, koja nemože ni na koji način dovesti u pitanjenjegovu punu umetničku i koncepcijsku(selektorsku) autonomiju. U tom smislu,može se, na osnovu informacije koju samdobio od njega, govoriti o dobroj produk-ciji, samim tim i o mogućnosti da se, sagla-sno postojećim koncepcijskim načelima,napravi dobra selekcija.

S. Miletić

Kata Đarmatinovi upravnikNa sednici Skupštine grada

Novog Sada, održanoj 22. feb -ruara, za novog v.d. direktoraNovosadskog pozorišta/Ujvide-ki sin haz izabrana je Kata Đa -rmati, dosadašnji umetnički di -rektor. Đarmati je diplomiraladramaturgiju na Pozorišno- nau -čnom institutu u Vespre mu/Ma -đarska. U No vo sadskom po zo -rištu je već 10 godina.

I STARO I NOVO S MEROMI STARO I NOVO S MEROM„Novac ne presuđuje o našem duhovnom podvigu iliduhovnom padu”, kaže novi direktor Sterijinog pozorja,Selimir Radulović

„Čovek mora da prihvati promene, onesu realnost. I ne treba da ih se plašimo. Jer,promena možda ne znači uvek nešto loše,kako mi iz nekog straha od nepoznatog čestounapred mislimo. Ponekad se ispostavi danešto za šta smo verovali da ne možemo beztoga da zamislimo život, zapravo nema vezes realnošću”, kaže dugogodišnji upravnikNovosadskog pozorišta.

Na proslavi 39. rođendana ovog teatraupriličenoj 27. januara, direktor ŠandorLaslo objavio je da se iz zdravstvenih razlogapovlači sa funkcije. Proveo je u ovoj kućiskoro dve decenije, od čega jedanaest godinakao direktor. Prošle godine proglašen jenajboljim pozorišnim menadžerom. Osimpo nagradama i gostovanjima od Ljubljanedo Kluža, preko Umaga, Sarajeva, Beograda,Temišvara i Pešte, vreme njegova direktoro-vanja ostaće upamćeno pre svega po kreira-nju kompaktnog ansambla spremnog da seuhvati bilo kog izazova i zadatka. On ćenastaviti da radi kao profesor na Akademijiumetnosti u Novom Sadu.

„Povlačim se iz zdravstvenih razloga. Nagostovanju Novosadskog pozorišta u Bu -dimpešti sredinom decembra imao samtežak infarkt. Nakon toga, lekari, i tamošnji iovdašnji, savetovali su mi da ozbiljno prome-nim život, da u njemu bude što je manje stre-sa. Odluka koju sam sasvim iz vesno moraoda donesem nije bila nimalo laka, jer pozna -jem sebe, ne mogu da se ne nerviram ako jesituacija za nerviranje, a svakog dana, kad stena čelu jedne ovakve ustanove kulture, sret-nete se s nekom teškoćom koju morate reša-vati. A i kad se ne bih nervirao, kad bi mi bilosvejedno, mislim da tek onda taj posao ne bi

VREME JE ZA DRUGO POGLAVLJEŠandor Laslo podneo je ostavku na mesto direktora Novosadskog pozori-šta/Ujvideki sinhaz iz zdravstvenih razloga

trebalo da radim. S druge strane, nisam toli-ko ni star da bi mi bilo svejedno u stilu – pa,neka dođe što doći mora. Potreban samsvojoj porodici i samom sebi. Kada ste usituaciji da ležite u krevetu, vezani za sve tesprave, sami, sve vidite drugačije. Počinjeteda se preslišavate, pokušavate da definišetesebe, svoj rad, sebe kao glumca, pedagoga,kao privatnog čoveka, upitate se ko stezapravo, šta sve ovo vredi i koliko, šta jevažno, pokušavate da definišete sebe: štahoćete i koliko i šta i koliko možete... Zaklju-čio sam na koncu da moram doneti ovakvuodluku, jer sam toliko važan sebi da, akomogu još da trajem, onda treba i da dopu-stim da trajem. Problem je što niko od nasnije dovoljno smeo da se konstantno menja.Tu promenu, iako sam je još uvek samoteorijski svestan, shvatam kao novi odlomaku mom romanu, spreman sam za nju i znati-željan šta mogu još sa sobom da započnem iuradim. Ne okrećem leđa pozorištu, nemanikakvih loših ili negativnih osećanja. Biloje toliko sjajnih trenutaka, ne bih mogao daizdvojim niti jedan ponaosob, ali svakakomogu da istaknem kolektivni rad, igru, krei-ranje po kojem je ovo pozorište postalopoznato. I to ne samo na sceni, u ansamblu,već i među ljudima iz tehnike i u admini-straciji. Često stvari ne idu glatko, ali svi tiljudi pozorište stavljaju ispred svega, čak iispred svog privatnog života. Predstava imje uvek na prvom mestu. Zbog toga sam iponosan i zahvalan.”

Na pitanje, koga bi rado video na mestodirektora nakon njega i ima li kakav savet zasvog naslednika, Laslo kaže: „Da sam jaadresa koja odlučuje o tome, svakako bih

javno rekao svoje mišljenje, ali kako nisam,mislim da bi bilo neumesno da izgovorimbilo koje ime. Postoji procedura po kojoj ćepozorište dobiti v.d. direktora, a potomnovog upravnika. S jedne strane, dobro bibilo da to bude neko ko poznaje teatar iznu-tra, opet, s druge strane, to nekad može biti iproblem, jer ste u tom slučaju previše privr-ženi i ne možete realno sagledati sve ugloveneke situacije. Tako da, i jedna i druga opci-ja mogu imati i prednosti i mana, obe mogubiti i dobre i loše ukoliko se stvari pravilnoili nepravilno postave.”

Prema Statutu Novosadskog pozorišta,koje je gradski teatar, Skupština grada NovogSada na narednoj sednici mora da verifikujeostavku dosadašnjeg direktora posle čegaimenuje v.d. direktora, a nakon šest meseciraspisuje se konkurs za ovo radno mesto.

S. M.

Za promenu, ovog puta neću mračiti.I najvećem zanesenjaku je sasvimjasno gde je mesto kulturi u, što bi

rekli, aktuelnom društvenom momentu.Sama pozorišna umetnost je čak postalapredmetom poruge. Zato neću o tome.

Jedan domen umetnosti, ipak, zavisisamo od nas. Onaj idejni. Ma koliko tajdomen bio utopijski iz ugla ove stvarnosti,smatram čak dužnošću da jednu idejuizložim javnosti, pre svega pozorišnoj.

Naime, Novi Sad sprema kandidaturuza Evropsku prestonicu kulture (EPK).Budući da sam u Organizacionom odboruovog projekta, a pritom i jedini pozorišnistvaralac u tom telu, samo po sebi se name-će da mi valja zastupati interese pozorištai pozorištnika. Drugo i ne znam. E, pa utom smislu, evo nekih uvodnih teza i temaza javnu raspravu.

EPK, valja znati, je opšte inkluzivanprojekat. EPK Maribor 2012 se, primeraradi, sastojao od preko 4000 projekata.Novi Sad je tri puta veći grad od Maribo-ra, sa znatno većom kulturnom infra-strukturom, pa se može pretpostaviti da ćebroj projekata znatno nadmašiti ovu iona-ko impozantnu brojku. Hoće se reći, ovdeima prostora za svakoga.

Već na prvi pogled se nameću dvastrateška cilja u pozorišnoj sferi. Prva temabi mogla biti razvijanje i realizacija ideje ogradskom pozorištu.

Naime, Novi Sad prema trenutnojdinamici bi do 2020. mogao da premašibroj od pola miliona stanovnika, sa joštoliko stanovnika koji gravitiraju ka

Novom Sadu. Između delatnosti postoje-ćih SNP-a kao nacionalnog teatra, Pozo-rišta mladih koje je pre svega lutkarsko idečije pozorište, te Ujvideki Sinhaza kojije posvećen pre svega očuvanju kulturnogidentiteta vojvođanskih Mađara – postojiogroman repertoarski prostor koji posto-jeća pozorišna mreža ne pokriva. Grad-sko pozorište bi moglo da bude posveće-no savremenom dramskom stvaralaštvu ito mladim dramaturzima, zatim novo-sadskoj književnoj sceni i praćenju savre-menih trendova svetskih pozorišnihcentara.

Druga velika pozicija koja nedostajeNovom Sadu je prostor of teatra. Na tojpoziciji već se na neki način nameće scenaFabrika SKC-a Novi Sad. Ovde se radi oprostoru koji bi trebalo definisati kaomesto istraživačkog i alternativnog, ali iplesnog teatra.

Na Balkanu su retke prilike kadakultura može da uradi neki značajankvantni skok, jednom u veku. Smatramda, ako nam se pruži, treba je iskoristiti zaneki kapitalni dobitak. Ova dva teatra biupotpunila pozorišnu scenu Novog Sada.Postojanje scene, što će reći, više prostorai umetničke i idejne konkurentnosti, jesteono što čini razliku između varoši, da nekažem palanke, i ozbiljnog grada.

Iskreno ne znam kolike su nam šanseza sve to. Da li iko zna? Možda do tadaneće biti ni Evrope, a kamoli Evropskeprestonice kulture. Ali ako bude, valja bitispreman.

Žanko Tomić

BITI SPREMANili Novi Sad 2020.

Pokrajinski Fond za kapitalna ulaganja finansira nastavak obnove

subotičkog Narodnog pozorišta

Fond za kapitalna ulaganja Vojvo-dine uložiće ove godine 150 milionadinara za nastavak izgradnje i rekon-strukciju Narodnog pozorišta u Subo-tici, najavio je direktor Fonda NebojšaMalenković. Na sastanku sa gradona-čelnikom Subotice Modestom Dulićemi direktorkom Narodnog pozorišta Lju -bicom Ristovski, dogovoreno je da seradovi nastave i izradi novi projekat kojiće biti usklađen sa trenutnom finansij-skom situacijom. "Fond i grad Suboticažele da pronađu rešenje za nastavakrekonstrukcije ovog izuzetno značaj-nog objekta", rekao je Malenković.

Gradonačelnik Subotice Modest Dulićje rekao da je dogovoreno da se u nare-dne tri godine, preko Fonda za kapital-na ulaganja, iz budžeta AP Vojvodineobezbedi 500 miliona dinara. „Većpočetkom građevinske sezone krenuće-mo sa radovima na zaštićenom, staromdelu Narodnog pozorišta. U međuvre-menu, radiće se novi projekat. Našaobaveza je da on bude prilagođen tre -nutnoj finansijskoj situaciji grada,pokrajine i republike, a ideja je da unaredne tri godine Subotica konačnodobije pozorišnu zgradu”, rekao jeDulić.

Prema idejnom rešenju predviđenoje rušenje gornjeg sprata prema Korzoui Trgu slobode. Površina objekata će,umesto dosadašnjih 16.000 metara kva -dratnih, biti smanjena na oko 10.000.Predloženo je da objekat ima veliku imalu salu i da komercijalni prostoribudu okrenuti prema Korzou i Trguslobode. Fasada će biti izgrađena u duhuneoklasicizma, a binska kula nad veli-kom i malom dvoranom zadržaće po -stojeću visinu. Zgrada Narodnog po -zorišta u Subotici, stara 150 godina,srušena je 2007, uprkos protivljenjuvelikog broja arhitekata, UNESKO-a ipeticije koju je potpisalo 5.000 Suboti-čana. Svetska ekonomska kriza 2008.godine usporila je radove, da bi kasnijebili potpuno obustavljeni.

Republički Nacionalni savet zakulturu je odlučio da predloži Ministar-stvu za kulturu da, pored postojećegspiska koji je dala vladina Komisija,razmotri još 11 predloga za status insti-tucija od nacionalnog značaja. Tu je iNarodno pozorište Subotica.

NAJZADPOMAK

LUDUS 189 - 1905

Pre šezdeset šest godina, 2. februara,u Zaječaru je odigrana prva predstava uzaječarskom teatru, današnjem PozorištuTimočke krajine „Zoran Radmilović”.Igran je komad Jurija Mokreva „Žitacvetaju”. Od tada pa do danas, Pozorište uZaječaru odigralo je preko četiristo premi-jera, organizovani su i pozorišni festivalikoji zauzimaju važno mesto na kulturnojmapi Srbije, poput Susreta „Joakim Vujic”ili Dana „Zorana Radmilovića”. Prvi put usvojoj više od šest i po decenija dugoj isto-riji, Pozorište je obeležilo ovaj dan vanmatične kuće. Razloge treba tražiti u nevo-ljama sa protivpožarnom zaštitom, čijainstalacija nije realizovana još uvek. Iakoje bilo planirano da sve bude gotovo dokraja prethodne pozorišne sezone, pa doDana „Zorana Radmilovića” u novembrumesecu, ceo postupak oko izrade projek-tne dokumentacije i njene verifikacije jošuvek traje.

„Ako ne izostane najavljena podrškaosnivača, a to su grad Zaječar i resornoministarstvo, verujemo da će sve biti zavr-šeno do početka naredne pozorišne sezo-ne”, kaže Vladimir Đuričić, upravnikPozorišta. Podsećanja radi, ministarkulture u Vladi Republike Srbije je na 21.

Mr Tijana Delić, novi direktor Pozori-šta mladih u Novom Sadu, kaže da jene plaši sve gora finansijska situacija ukulturi, jer veruje da menjanjem foku-sa gledanja na stvari – izborom pravihljudi – mogu da nastanu dobre pred-stave

Situacija u Pozorištu mladih se,izgleda, najzad smiruje. UmestoMiloša Savina, koga je, nakon

skandala oko imenovanja DraganaMarinkovića Mace, u ovu kuću dovelanova gradska vlast, a za koga se umeđuvremenu ispostavilo da diplomaistoričara ne odgovara propisanimuslovima po kojima bi mogao da budedirektor, Grad je na ovo mesto imeno-vao Tijanu Delić, dosadašnjeg PR ovogteatra.

Tijana Delić, koja je 2005. godinediplomirala Srpski jezik i književnostna Filozofskom fakultetu Univerzitetau Novom Sadu, kaže da nije kadar nekepartije, već da je na ovo mesto došlaisključivo prema pravilima Konkursa.Najavljujući projekte koje će Pozorištemladih raditi u narednom periodu,istakla je da se prilikom sastavljanjabudućeg repertoara vodila željamaglumaca, sa idejom da u svemu što jeizabrala bude angažovan ceo ansambl,zapravo da svaki glumac do kraja godi-ne ima premijeru: „Najpre će kod nasrežirati Nikita Milivojević, u drugojpolovini februara počinju probe koma-da ’Naš grad’ po tekstu Torntona Vajl-dera. Kućna rediteljka Emilija Mrdako-vić potom će režirati predstavu ’Filif-jonka koja je verovala u nepogode’Tuvea Jansona. Krajem aprila stižeMiloš Jagodić da bi režirao ’Lepoticu izver’ Stevana Koprivice. Koliko ovimprojektima, ceo ansambl veoma seraduje i dolasku Nikole Zavišića. Zvalasam ga s idejom da režira predstavu natemu Alana Forda i grupe TNT, među-tim, u razgovorima smo došli do drugeideje za predstavu inspirisanu DilanomDogom. U ovom trenutku još uvekrazgovaramo da li će Zavišić biti inspi-risan konkretno nekom epizodom ili ćesa autorom muzike za ovu predstavu –Markom Šelićem Marčelom – pisatitekst... Početak rada na ovoj predstavibiće na samom startu naredne sezone,a u njoj Zavišić će režirati još jednupredstavu za dečju scenu, i to ’Kapeta-na Džona Piplfoksa’ Dušana Radovića”,priča nova direktorka.

Na propitivanje o tome da li će Pozo-rište mladih nastaviti sa koprodukcijamakoje su prethodne dve-tri godine činile

Danima „Zorana Radmilovića”, prošlegodine u novembru mesecu, između osta-log rekao: „Svakako da ćemo pomoći zaje-čarskom pozorištu. Inženjeri će procenitikolika su sredstva koja su potrebna i naosnovu toga Ministarstvo će pomoći, jerje ovo značajno pozorište sa velikomtradicijom i jedino na ovim prostorima.Velika je šteta da ovakvo pozorište neradi.”

Pozorište je, stoga, obeležilo svoj danskromno, bez mnogo pompe, primerenotrenutku u kojem se nalazi ne samo ovonego i većina teatara u Srbiji. I to u jednomdomu kulture. Izvedene su dve predstave– za decu „Tri praseta”, a u večernjim sati-ma „Putujuće pozorište Šopalović” Ljubo-mira Simovića u režiji Miloša Jagodića.Glumci su se snalazili kako su umeli i znalijer scena Doma kulture u zaječarskomnaselju Kotlujevac nije predviđena zapozorišnu igru. Nema cugove, nema svet-losni park… Pokazano je i dokazano, poko zna koji put, da pozorište može i bezsvega toga, ali ne može bez glumaca. Zatoim treba odati priznanje jer su uložilimaksimum zanatskog i umetničkog napo-ra da pozorišnom igrom obeleže dan svojekuće.

Putujuće pozorište Šopalović Lj. Simovića u režiji Miloša Jagodića - IvanBekjarev, Dragana Mladenović, Marija Bergam i Miloš Đuričić

I DALJE BESKUĆNICIPozorište Timočke krajine „Zoran Radmilović” obele-žilo 2. februar u Domu kulture u Kotlujevcu

Planovi su veliki za naredni period.Trenutno se razmišlja, kad sanacija protiv-požarne zaštite bude završena, formiranječak tri scene: u matičnom pozorištu – veli-ka i kamerna scena, kao i scena u Domukulture u Kotlujevcu. Vladimir Đuričićpredlaže: „Pozivamo sve koji vole zaječar-sko pozorište da predlože imena kako ćese te scene zvati. Oformićemo komisijukoja će odabrati najbolje predloge. Mojisaradnici i ja uvek želimo više da uradimosa onim parama koje imamo. Imali smopodršku i građana i vlasti i medija uproteklom period.”

Ono što predstoji jeste, između osta-log, saradnja sa Kuklen teatrom iz Vidinana dečjoj predstavi koja će premijerno bitiizvedena na 5. Dečjem festivalu, koji je upripremi; gostovanja u Pozorištu na Tera-

zijama i Madlenianumu u Beogradu, te uVirovitici u Hrvatskoj; rad na praizvedbikomada Dragana Nikolića „ČekajućiKineze”, Festival antičke drame na Romu-lijani ovoga leta; otvaranje orkestarskerupe, zakovane pre više decenija, uzpomoć oko rekonstrukcije ljudi iz Narod-nog pozorišta. Na kraju, treba dodati daje glumac zaječarskog pozorišta, MilutinVešković, angažovan na projektu„Konstantin- znamenje andjela” niškog ibeogradskog Narodnog pozorišta, kao ijoš nekih teatara iz zemlje. Reklo bi sebogat i ambiciozan program. Ali će svemorati da sačeka rekonstrukuciju, mnogoputa pomenute, protivpožarne zaštite.

D. Marušić

dobar deo repertoara ove kuće, TijanaDelić kaže da je sezona zatvorena saraspoloživim sredstvima. Za koproduk-cije su, generalno, uvek otvoreni ukoli-ko naslovi i reditelji budu odgovaralipotrebama i mogućnostima ansambla,kako u glumačkom, tako i u finansij-skom smislu.

Pre nego što je odjurila u pozorište,gde, kako je otkrila, upravo počinjerekonstrukcija fundusa, pratećihprostorija, dok će u junu, julu i avgustubiti napravljen novi portal, a scenaspuštena, Tijana Delić je rekla da je neplaši sve gora finansijska situacija ukulturi jer veruje da menjanjem fokusagledanja na stvari – izborom pravih ljudi– reditelja i naslova i spoja sa pravimglumcima mogu da nastanu dobre pred-stave.

S. Miletić

STIŽU MILIVOJEVIĆ,JAGODIĆ, ZAVIŠIĆ

Obligatni trubači, gočevi i zurle,svira se „Marš na Drinu”, nadležnipresecaju vrpcu, u nekadašnjem

prostoru diskoteke „Paladijum” je foajenovog, lepšeg i starijeg vranjskog pozori-šta, na Dan oslobođenja Vranja od Tura-ka, Svetog Atanasija Velikog, 31. januara2013. godine. To bi, otprilike, bio scena-rio za spektakularno otvaranje spepelosa-nog vranjskog teatra u piromanskompohodu 2. jula 2012. godine. Naravno, tose nije desilo, a kada će: ima jedna, lokal-na, cinična sentenca – „kad dođu Nemci”.

Dva miliona evra i sedam meseci biloje potrebno da građani Vranja u obnovlje-nom pozorištu opet gledaju premijere,redovan repertoar, gostujuće predstave.Takve su, barem, bile letošnje najave.Gromopucatelne izjave političara poku-šane su da budu amortizovane glasomrazuma – pa ljudi, pozorište je izgorelo 2.jula; da ste 3. jula na astalu imali dva milio-

na evra, rešene imovinsko-pravne odno-se, projekat, sve moguće dozvole, politi-čku i građansku volju da se pozorištenapravi, ni pod tim idealnim uslovima nebiste mogli da ga izgradite bar za dve godi-ne. Pa, nije to plevnja, ej! Nego reprezen-tativna zgrada sa specifičnim preduslovi-ma za sadržaje koji se u njoj odvijaju, dane pominjemo sociološke, kulturološke iostale „-ške“, koje to zdanje sa sobom nosi.

„Ja nisam ni građevinski inženjer nitiarhitekta“, kaže Zoran Antić, gradonačel-nik Vranja. „Kako su mi rekla stručna licaiz Odbora za obnovu pozorišta, kako suprocenili cifru, ja sam to tako građanima ipreneo. Kada sam došao, zatekao samizgorelo pozorište, nedovršenu zgradugimnazije, započetu industrijsku zonu, asvi traže pare. Odakle? Znači, nisam ja daoni rok ni cifru, i rok je evidentno probi-jen”, dodaje Antić. Izveštaj od 25. decem-bra 2012. godine, na četiri i po gusto kuca-nih strana, detaljno navodi sve aktivnostikoje je Odbor preduzeo: održao je sedamsednica, na kojima je doneo niz odluka,kojima je omogućio Pozorištu da nastavisa radom (sic!) i preduzeo mere za obno-vu same zgrade.

„Papirologija nas je usporila”, kažedirektorka Pozorišta Radmila Đorđević.„Problem nije u pozorišnim stvaraocima.Mi i dalje igramo, gostujemo, ali ne može-mo da budemo „domaćini”, da stvaramo

u našoj kući. Kada će to biti? Ne znam, alipočinjem da se pitam, na osnovu prilivasredstava, da li Vranjancima, nakon 120godina pozorišne tradicije, uopšte pozori-šte treba”, pita se Radmila Đorđević?

„Mi smo”, kaže gradonačelnik Antić,„uslovljeni procedurom. Prvo smo moralida čekamo da policija izvrši uviđaj, pa jeto potrajalo; pa smo čekali „Dunav osigu-ranje” da izvrše procenu štete, i to je potra-jalo; tek onda smo mogli da pristupimoraščišćavanju šuta i gareži, hvala vojsci, onisu odradili svoj posao, ali i to je, samo posebi, tražilo vremena; pa su tu onda iskrslinerešeni imovinsko-pravni poslovi. Neće-te verovati, Pozorište nije imalo skoroništa uknjiženo na njegovo ime! Pa smo ito završili, sada se zna šta je čije. Onda jeusledila izrada idejnog projekta, opetsednice, javna rasprava i to je uzelo vreme;usvojen je idejni projekat, Projektantskogbiroa „Grad”, a što će finansirati EUProgres; sada sledi raspisivanje tendera zaizvođača radova”, objašnjava proceduruZoran Antić.

Dobro, raspisaće se tender, izabratiizvođač, sabraće se neki novci, ali, aman-zaman, kad će Vranjsko pozorište dobitisvoju kuću? „Kada se svi preduslovi buduispunili”, priča gradonačelnik. „Na do -brom smo putu da sve rešimo, očekujemda će u toku građevinske sezone Pozorištebiti izgrađeno. Ja ću odmah nakon prosla-ve Dana Grada sazvati sednicu Odbora zaobnovu pozorišta, na kojoj ću insistiratida se stvar ažurira. Što se tiče države, čekase samo administrativni deo, glavni proje-kat i neophodne dozvole, javni tender, i sveće biti završeno za dva-tri meseca. Da, da,znam šta hoćete da me pitate: da se neponovi ovo što su stručnjaci nametnulikao rok koji je probijen, nekim olakimizjavama. Aaa, ne; zato imamo građevin-skog stručnjaka u Gradskoj upravi, koji sebavi operativom. Pa, ne mogu ja, politiko-log, da se bavim arhitekturom i građevi-narstvom”, odlučan je Antić!

Suma sumarum, iz ovoga bi mogao dase izvuče zaključak da će se vranjska pozo-rišna publika u svoju kuću vratiti do krajagodine. Ajde, da ne cepidlačimo, do idućegSvetog Atanasija.

Kad dođu NemciGoran Antić

Probijen je prvi rok za obnovu izgorelog vranjskog pozorišta – ništa čudno

Radmila Đorđević, direktorka vranjskogpozorišta

6LUDUS 189-190Lu

Na Novoj sceni BDP-a izvedenaje krajem februara premijerapredstave „Ne de lja, juče, da -

nas, sutra” Ognjena Obradovića urežiji Milana Neš kovića. To je četvrtapo redu pre mijera u okviru jubilejaPozorišta, a druga inscenacija (posle„Dre ka vca” Maje Todorović) komadasa 1. Konkursa za dramski prvenac,ustanovljenog u ovom teatru pre dvegodine. Glumci Dejan Matić Mata iMilan Čučilović, stalni članovi BDP-a, uloge su tumačili i u „Drekavcu”, teu oba slučaja dele pozitivno iskustvoigranja u predstavi mladog dramskogpisca.

„Izuzetno sam ponosan na činje-nicu da je Beogradsko dramsko pozo-rište jedino pozorište u zemlji kojesvake sezone nagrađuje i postavljabarem jedan tekst najmlađih dramskihpisaca! Igranje u takvim predstavamaje uvek iskren i pošten posao, od tihmladih ljudi koji pišu, preko reditelja,do kolega. Takva je reakcija publike i na’Drekavca’, koji je nagrađen i postavljenprošle godine. Odi grali smo ga za godi-nu dana već desetine puta”, kaže MilanČučilović, naglašavajući da gledaociredovno pune salu i ovaj projekat prih-vataju fantastično.

„Tačno je da u tekstovima koji su uužem izboru preovlađuju oni koji prika-zuju sivilo života. Izgleda da je to gene-racijska stvar. Ti klinci su uglavnomrođeni devedesetih godina, odrastali suu neka teška vremena. ’Drekavac’ jeporodična melodrama. U, kako bihrekao, kriminalnom miljeu. ’Nedelja’ jekomad apsurda. Dva glavna junakanalaze se zaglavljeni u svojim životima,osuđeni jedan na drugoga. Jedan drugo-me su i nada i poraz i hrana i sve. Obateksta su takoreći pobednici prošlogo-dišnjeg konkursa. Mladi pisci nalazeinspiraciju u sopstvenom poimanjutrenutka u kome žive. I, treba ih čitati,treba ih inscenirati, treba ih, pre svega,slušati!!! To je moje ubeđenje. Neka su,kao što mnogi kritikuju, nevešti, stereo-tipni, naivni. Pametan čovek bi, prenego počne da kritikuje, razmislio štaradi. Nije za poređenje mlad čovek kojipiše svoj prvenac sa iskusnim dramskimpiscima, veštim. Ali je i te kako za oslu-

škivanje. To vam je kao da imate detekoje je nemirno, neposlušno. Ono vapiza pažnjom. Želi da ga čujete, uvažite.Ako ove klince ne poslušamo, bojim seda ćemo ostati zaglavljeni u mestu. Baškao likovi o kojima oni pišu. A tvrdimda ove generacije pisaca, reditelja,glumaca i te kako imaju šta da kažu”,smatra Čučilović.

Dejan Matić Mata o premijerigovori kao o maloj tajni velikih majsto-ra Beogradskog dramskog pozorista,želeći da ona bude iznenađenje zapubliku. Svesno škrt na rečima, nagla-šava da je velika čast učestvovati uobeležavanju 65. godišnjice tako zna -čajne mašinerije kao što je BDP. Zasvoje pozorište, koje se usudilo damladim ljudima pruži mogućnost danjihov prvenac ugleda svetlost dana,što se u suprotnom verovatno nikadane bi desilo, ima samo reči hvale. Upitanju je velika stvar, smatra Matić, bezobzira na činjenicu što „cup of tea”ovog umetnika, koji je svoje glumačkoumeće verifikovao i u drami – ipakostaje komedija. Vrsnih komedija imavrlo malo ili nimalo u srpskom filmu ipozorištu. Iako je publika više negoikad pritisnuta svakodnevicom i stogaželjna da se zabavi i pogleda dobrukomediju, generacijsko interesovanjese očigledno sa komedije pomerilo naozbiljnu dramu.

„Mladi autori u svom delu vukusocijanu patnju, nemaštinu i jad,očigledno ih život tera da pišu takvekomade. Glavni junak u ’Drekavcu’ želida se iskupi pred Bogom i sobom za svazlodela koje je počinio, da napravidobro delo. Miki Damjanović je odli-čno odigrao glavnu ulogu. Iako u’Nedelji’ ponovo imamo ljude sa mar -gine, komad je žanrovski potpunorazličit, pomalo nalik Beketovom ’Če -kajući Godoa’. Ovoga puta nema ninaznaka melodrame. Glavni junaci’Nedelje’ na isti način žive svoje zalu-dne, nesnađene živote svakoga dana i ubilo kom životnom dobu. Ne pokuša-vaju da naprave korak napred. Ličnosmatram da bi pozorište trebalo dabude malo svetlije. Međutim, i ova vrstaiskustva je neophodna da biste se ispo-ljili kao glumac i umetnik, a BDP je

Uloge u ovoj, kao i prethod-noj pozorišnoj sezoni, po -novo su na velika vrata vra -

tile glumca Miodraga Pejkovića,donevši mu, između ostalog, i priz-nanje za glumačku bravuru „Zo -ranov brk” na Danima Zorana Ra -dmilovića u Zaječaru. Dugogodiš-nji član ansambla kragujevačkogKST-a, čije su uloge u predstavama„Noć u kafani Titanik” (An drić/Bradić), „Jedan čovek, dvojicagazda” (Bin/Bra dić) i „Hladnjači zasladoled” (Va sić/Bebler) dobileizu zetne pohvale, bez (pre)velikepompe za sebe kaže da se samo bavisvojim poslom i da je uvek tu, umatičnoj kući. „Neki koji dođu tovide, drugi pak ne... Mislim da jecilj i svrha glume, još kada sam seza nju kao mlad opredelio, bavlje-nje pozorištem, a ne politikom.Kako god bilo, devet uprava sampromenio do sada i ko zna kolikoću još do penzije”, kaže Pejković.

Miodrag Pejković (45) je u kra -gujevačkom Teatru pune dva deseti tri godine. U Pozorište je primljenpo nekadašnjoj, staroj praksi zakojom žali što je ukinuta: „Postarinskom sam polagao audicijuza prijem u pozorište, kojoj su semkomisije, koju su sačinjavali uprav-nik, reditelj, tadašnji prvaci i kole-ge glumci, prisustvovali i članoviumetničkog saveta Teatra. Bio samoduzet od straha sa kakvim ću sve

veličinama da stanem na scenu,poput: Ljube Kovačevića, BudeJeremića, Pendule, Mirka Babića,Mileta Marića, Miodraga Jurišića,Jovana Miškovića... Iz petnih žilasam se trudio da sakupljam drago-ceno iskustvo i zanat”, iskren jePejković. Kada je „progovorio” naprofesionalnoj sceni, za njega nijebilo veće sreće. „Bila je to „1918”Božidara Zečevića u režiji Aleksan-dra Lukača, gde sam igrao majoraFehera, Mađara. Dan danas pam -tim tekst na mađarskom. Igralo semnogo, a mi mlađi glumci zarađi-vali smo malo više od prvaka, jer suoni imali velike uloge, a mi mnogomanjih. Bili smo zastupljeni u sva -koj predstavi. U prvoj sezoni mese-čno sam igrao u dvadeset osamvečernjih predstava, plus četirimatinea vikendom za decu i redo-vne probe za narednu premijeru,kojih je te godine bilo sedam”, na -braja on, dodajući da se nikada nijemnogo izdvajalo za kulturu, alionda deset puta više nego sada.

Shvatio je da bez škole „nemaleba”, pa je otišao na akademiju,tada u Prištini, gde je diplomirao uklasi Božidara Dimitrijevića sačistom desetkom i ulogom Belog u„Zapali me”, predstavi koja će sepotom u njegovoj matičnoj kućiigrati čitavih petnaest godina. I preove uzlazne sezone kragujevačkogpozorišta, napominje da je bilo još„lepih”. Iza njega su uloge u „Srp -

PODRŠKA MEĐUNARODNOM PROJEKTUPredstavnici UTE i Jugoslovenskog dramskog pozorišta dobili podršku za realizaciju projekta „Palianđeo istorije”

Sredinom januara, u sklopu dvodnevne radne posete Jugoslovenskom dramskom pozorištu, predsednik UTE (Unije teataraEvrope) i umetnički direktor pozorišta Habima iz Tel Aviva Ilan Ronen, izvršna direktorka UTE Rut Hajnen i v.d. direktoraJugoslovenskog dramskog pozorišta Tamara Vučković imali su sastanak sa ministrom kulture i informisanja Bratislavom Petko-

vićem i sa savetnikom predsednika Republike Srbije Radoslavom Pavlovićem. Tema sastanaka bio je projekat „Pali anđeo istorije”,koji su inicirali JDP i UTE, kojim se obeležava godišnjica Prvog svetskog rata. Na prethodnim sastancima razgovaralo se o ideji daJDP bude centar ovog projekta, koji bi započeo festivalom u junu 2014. godine uz učešće najznačajnijih evropskih pozorišta, članovaUTE. Pokazano je veliko interesovanje za projekat i volja da se on podrži i istaknuto da je Beograd pravo mesto za realizaciju ovakvogdogađaja.

Evropski teatri će, kroz različite produkcije ili zajedničke projekte, dati svoj pogled na prošlost i sadašnjost Starog kontinenta itako, verujući da su upravo oni postavili temelje današnje Evrope i značajno odredili trenutak u kome se ona danas nalazi, obeležitigodišnjicu događaja vezanih za Prvi svetski rat. Predsednik UTE Ilan Ronen i v.d. direktora JDP-a Tamara Vučković, izneli su idejuda se u junu 2013. godine održi konferencija u Jugoslovenskom dramskom pozorištu na kojoj će biti objavljeni detalji projekta injegovi učesnici.

UVEK PUNA SALAPublika je željna novih dramskih tekstova domaćih savremenihautora – zajednički je stav Dejana Matića Mate i Milana Čučilo-vića posle iskustva sa dva projekta vezana za Konkurs za dram-ski prvenac Beogradskog dramskog pozorišta

Dramu „Nedelja, juče, danas, sutra” napisao je Ognjen Obradović, student drugegodine Dramaturgije Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu. Režiju potpisuje mladiMilan Nešković, reditelj koji je kao student FDU diplomirao praizvedbom drame „Šine”Milene Marković u slovenačkom pozorištu Tartini. Igraju: Dejan Matić Mata, Milan Čuči-lović, Jelisaveta Orašanin, Sandra Bugarski i Milorad Damjanović. Scenograf je MilanNešković, a kostimograf Dragica Luašević.

Beogradsko dramsko pozorište,inače najstariji gradski teatar, osnovanoje 20. februara 1947. godine. Proslavazapočeta prošle godine, zamišljena je kaojednoipogodišnje obeležavanje jubileja,65 godina postojanja i 65. sezone. DaniPozorišta povezali su nekoliko događa-ja: premijeru komada „Nedelja, juče,danas, sutra”, jubilarno 150. izvođenje hitpredstave „Ne igraj na Engleze” Vladi-mira Đurđevića u režiji Staše Koprivice,koju je videlo preko 35.000 gledalaca uzemlji i svetu, gostovanja Narodnogpozorišta iz Niša („Svet” BranislavaNušića u režiji Milice Kralj) i TeatraKabare iz Tuzle („Krojcerova sonata”Lava Tolstoja u režiji Nebojše Bradića),na Festu ćemo premijerno videti filmskuverziju predstave „Falsifikator” GoranaMarkovića...

skoj drami”, „Crnoj rupi”, „Seoba-ma” (za koju je takođe nagrađivan),„Kontumcu”, „Poslednjim mena-ma”...

„Prekretnica u mojoj karijeribila je uloga u čuvenoj „Goloj Veri”koju je režirao Jug Radivojević.Doživeo sam rad na toj predstavikao potpuno glumačko ogoljenje iotrežnjenje i shvatio do kojih grani-ca čovek u umetnosti može da ode”,smatra Pejković. Iako je, „statusnogledajući”, bio na pragu da dosegnerang prvaka, trenutno je u fazi da ga„vrate u prvu kategoriju”. Nije ga topokolebalo, a najbolji dokaz za tosu dijametralno različite uloge kojesu ga na kragujevačku scenu vratilena velika vrata, poput Josipa u„Noći u kafani Titanik” i Frensisa u„Jedan čovek, dvojica gazda”. Ovadruga je komička bravura za koju jedobio „Zoranov brk”.

„Greh je glumce vezivati za fah.I moj stariji kolega Mirko Babić,izraziti dramski glumac, izuzetan jeu komediji, ali... Mene reditelji ipublika, tek sada „otkrivaju” kaokomičara, posle toliko godina,zahvaljujući ovoj predstavi u kojuje uložen ogroman pozorišni trud ikoja je zaista svojevrstan spektakl”,tvrdi Pejković. Dodaje da mu jedrago zbog priznanja iz Zaječara,jer ono pre svega potiče od kolega,ljudi iz pozorišnog sveta koje sedodeljuje „bez politike i ključa”.

Nije ga „mimoišla” ni ulogaĐoleta Torbice u aktuelnoj premi-jeri kragujevačkog pozorišta -„Hladnjači za sladoled” RužiceVasić. „To je lokalni momak s peri-ferije koji najpre sitnim, pa svekrupnijim kriminalnim akcijamaželi da se probije na „glavnu scenu”.Bio sam svedok odrastanja te gene-racije koja je stasavala sa roditelj-skom platom od dve marke - željnasvega”, ističe on.

Po Pejkoviću kragujevačko po -zorište je trenutno u uzlaznoj puta-nji. „Uvek ima pomaka dok preov-lađuje interes pozorišta i politika neumeša svoje prste. U ove dve sezo-ne imali smo čak šest premijera –kao nekada u „zlatnom dobu”...Imamo dobre tekstove, režije, po -dele... Na novom upravniku je danastavi na ovom dobrom zamajcu.Ja ću biti tu, uvek sa istim ciljem –da ne razočaram ni sebe ni svojupubliku”, završava Pejković, doda-jući da ono što valja traje.

Zoran Mišić

ONO ŠTO VALJA - TRAJEONO ŠTO VALJA - TRAJEMiodrag Pejković, na prvi pogled, kao da deli sudbinusamog kragujevačkog Knjaževsko srpskog teatra, čijije član godinama. Čas ga ima, čas ga nema

Miodrag Pejković kao Frensis u„Jedan covek, dvojica gazda” (Foto: Igor Todorović)

repertoarsko pozorište koje treba daprikazuje drame poput ove dve”, smatraMata.

Na sreću, Beogradsko dramskopozorište ima želju da čuje nove auto-re, konstatuje za kraj Milan Čučilović:„Poručio bih celoj toj generaciji, a tokažem iz iskustva rada na ova dvakomada, da samo nastave onako kakooni osećaju da treba, ne osvrćući se nakomentare tzv. establišmenta. Publikai te kako ima uvo za njih!!!”

Vesna Milivojević

LUDUS 189 - 1907

Posle organizacije bo ži ćnog Fe -stivala predstava za decu „Kru -ška”, u Kru ševcu pri premaju pr -vi mju zikl na ovoj sceni

„S obzirom na situaciju u kojoj se svapozorišta nalaze, možemo biti zadovoljniurađenim: kako brojem premijera, tako iizvedenim predstavama”, priča upravnikKruševačkog pozorišta, Branislav Nedić.Nakon tri premijere, gostovanja na festi-valima, organizovanog i održanog Festi-vala predstava za decu „Kruška”, u toku supripreme na novoj predstavi – „Mi čeka-mo bebu” Stevana Koprivice u režiji Vladi-mira Popadića, čija se premijera očekujepočetkom marta.

„'Mi čekamo bebu' je prvi mjuzikl uKruševačkom pozorištu”, kaže rediteljPopadić. „Ovaj tekst sam očistio od malo-brojnih političkih konotacija (vezanih zasredinu devedesetih) i ostala je priča neop-terećena bilo kakvom gorčinom, ciniz-mom ili ironijom. Prvi put sam se susreosa nečim što ne ostavlja nimalo prostoraza lošu misao. Ovo će biti optimističnapredstava koja će u publiku poslati mnogodobre energije i smeha. Rad na predstaviće oplemeniti i mene i celokupan ansambl,jer je predstava obeležena i učešćemsedmoro mladih glumaca, kojima je ovoprva ili jedna od prvih šansi u profesiona-lnoj produkciji”, dodaje Popadić.

Iako pružanje šanse mladim glumci-ma ne bi trebalo da izaziva začudnost, uovom periodu u kome pozorišta grcaju unemaštini, takav čin je vredan pomena. „Udogovoru sa rediteljem Popadićem,napravili smo kasting koji je dao šansumladim obrazovanim glumcima, pore-klom iz Kruševca i okoline. U situaciji u

kojoj mnogo glumaca svake godine zavr-šava akademije i pita se gde bi mogaonapraviti prvi profesionalni korak, odlu-čili smo da pomognemo našim sugrađa-nima. Svake godine preko sto glumaca izregiona završi školu i nekako su svi upuće-ni na tržište Srbije. Iznenadila me je činje-nica da ih ima petnaestak samo iz našegkraja. Takođe je važno pomenuti da sutekst i rediteljev koncept apsolutno odgo-varali ideji o upošljavanju mladih gluma-ca”, izjavljuje Branislav Nedić.

Premijeri predstave „Mi čekamobebu” prethodili su važni događaji zaKruševačko pozorište: tri premijere u ovojsezoni – „Purpurno ostrvo” MihailaBulgakova u režiji Ane Đorđević, „Govo-rite li australijski” Uglješe Šajtinca u režijiSnežane Udicki i „Deda Mraz i tri prase-ta” autora Branislava Nedića. Već tradi-cionalno, odmah posle Božićnih prazni-

ka, održan je 5. Festival predstava za decu„Kruška”: „Scena namenjena najmlađimaje važan segment Kruševačkog pozorišta.Dugi niz godina, na scenu postavljamoizuzetno ambiciozne i kvalitetne predsta-ve. Jednom godišnje postavimo novupredstavu, tako da ih trenutno na sceni zadecu imamo čak sedam. Kroz sve te godi-ne, uspeli smo da 'izgradimo' našu najmla-đu publiku kako radom na novim pred-stavama, tako i uvođenjem stalnog termi-na za igranje, a i dobrom saradnjom saosnovnim školama. Možemo reći da jeFestival sam iznikao iz tog dugogodišnjegrada. Kao termin Festivala ustanovili smodane posle Božića, koji su neradni i ideal-ni za roditelje da 'uposle' decu tako što ćeim ponuditi pozorišnu predstavu kaomogućnost za kvalitetno provedeno vre -me. I evo, već pet godina traje pod pokro-viteljstvom Grada Kruševca. Predstave

bira neformalni umetnički savet, kojiokuplja ljude iz uprave Pozorišta, ali i oneumetnike koji su ostavili pečat u produk-ciji predstava za decu u našem Pozorištu.Festival traje sedam dana, ali zbog velikoginteresovanja ove godine smo ga produži-li na osam, tako da je publika imala prili-ke da vidi čak osamnaest predstava izsedam gradova i osam pozorišta! Ugostilismo predstave iz Kragujevca, Beograda,Užica, Vranja, Aleksinca, a igrali smo i dvenaše predstave. Ono što nas je posebnoobradovalo je broj od preko šest hiljadaposetilaca koji su tih dana gledali predsta-ve”, kaže upravnik Nedić i, na temu even-tualnih uvođenja nagrada u Festival,nastavlja: „S obzirom na toliku posećenosti na, samim tim, radost glumaca da nanjemu učestvuju, ostaje samo pitanje da lijedan tako čist Festival treba 'prljati' na -gradama... Mišljenja sam da bi u buduć-nosti trebalo da postoji samo jedna nagra-da, i to nagrada za najbolju predstavu. Aliotom-potom.”

U Kruševačkom pozorištu ima plano-va i za period nakon premijere predstave„Mi čekamo bebu“: to je rad na velikom iambicioznom projektu po romanu Brani-slava Nušiča „1915 – tragedija jednognaroda“ u režiji Juga Radivojevića, u sara-dnji sa Narodnim pozorištem iz Niša imanifestacijom „Vukov sabor“. Ovaj pro -jekat će predstavljati i početak obeležava-nja stogodišnjice Prvog svetskog rata.

A na pitanje „šta nisam pitala, a treba-lo je?“, odgovor upravnika bilo je i pitanjei odgovor: „Odakle novac? – Ne znam.“

Do kada će se nametati to pitanje usrpskim pozorištima?

Ne znam.

Jelena Popadić Sumić

Prva premijera posle zemljotresa u

Kraljevačkom pozorištu

DOBRA ENERGIJA

„Tajna čarobne muzike” T. Nikoletića u režiji Miodraga Dinulovića

Narodno pozorište „Sterija” izVršca proslavilo je šez deset osamgodina rada i obe ležilo decenijupostojanja Pro fesi ona lne scene naru mu nskom

Proslava je u Vršcu započela 10.februara premijerom drame „Ko seboji vuka još”, koju je po delu „Ko se

boji Virdžinije Vulf ” Edvarda Olbija, reži-rao Tibor Vajda. Program Dana pozorištaje nastavljen gostovanjem Dečjeg pozori-šta iz Bačke Palanke sa predstavom„Zvezda padalica”, promovisana je knjigaglumice Ive Štrljić „Nemaš pojma kolikote volim”, a zrenjaninsko Narodno pozori-šte „Toša Jovanović” izvelo je „Kokošku”Nikolaja Koljade.

Rođendansko slavlje završeno je 16.februara još jednom premijerom – Rucan-teove „Mušice”, u režiji Zorana Cvetkovi-ća i izvođenju Profesionalne scene narumunskom jeziku pri NP „Sterija”. Ovascena obeležava deceniju rada, a u častnjenog osnivača i umetničkog direktora,od sada nosi ime Petru Krdu (1952-2011).Krdu je bio i dugogodišnji urednik Knji-ževne opštine Vršac, izdavač, pesnik,prevodilac, antologičar i novinar, čija sudela prevođena na srpski, engleski i fran-cuski jezik. Predstave koje se izvode narumunskom jeziku su titlovane, pa moguda ih prate i gledaoci sa srpskog govornogpodručja.

Tokom januara organizovan je Kon -kurs za novog direktora NP „Sterija”. Iza -bran je Srđan Tomić, koji je pre sedamgodina već obavljao tu funkciju. Dosada-šnji direktor Momir Cvetković se iz ličnihrazloga nije ponovo kandidovao.

Z. L.

Kraljevačko pozorište izvelo je sredi-nom februara 220. premijeru, prvuu renoviranom prostoru posle ze m -

ljotresa. Po tekstu Milana Markovića, mla -dog i već afirmisanog pisca iz Beograda,izve den je komad „Čišćenje idiota”. Redi-telj predstave je Aleksandra Kovačević.Uloge su tumačili: Biljana Kostantinović(Gordana), Jelena Ilić k.g. (Tijana), ZoranCerovina (Milan), Predrag Pavlović(Meda), Stefan Milikić k.g. (Mali) iAleksandar Perišić (Stevan). Kraljevačkopozorište je prvo pozorište van Beograda iNovog Sada koje je na svojoj sceni postavi-lo praizvedbu drame Milana Markovića.

Glumica Biljana Kostantinović kazalaje da ovaj univerzalni dramski tekst ,,prikazurušavanja vrednosti savremenog društvai savremene porodice, istovremeno ople-menjen i izvesnom dozom sofisticiranoghumora.”

Scenski pokret u predstavi „Urušava-nje idiota” osmislio je Damjan Kecojević,muziku je pisao Dragoslav Tanasković,scenografiju potpisuje Vladan Slavković,kostimograf je bio Stefan Savkovič.

P. Marković

RođendanRođendani jubileji jubilej

Filip Đurić je priznanje dobio za ulo -gu Trepljeva u predstavi „Galeb” A.P.Čehova, u režiji Tomija Janežiča, a

Jelena Đulvezan za najviši prosek ocenana studijama glume Akademije umet nostiu Novom Sadu (9.65, klasa Nikite Milivo-jevića). Na gra de „Predrag Pedja Tomano-vić”, koje od 1995. godne dodeljuje istoi-mena zadužbina, čiji su osnivači roditeljitragično nastradalog glumca, tradiciona-

lno su uručene na sceni Srpskog narod-nog pozorišta 17. januara, na dan rođenja„mladog, velikog glumca”.

„Nagrada koja nosi ime Predraga To -manovića ostaje trajno posvećena glum -cima njegovog duha, njegove osećajnosti izaigranosti, svim onim vrsnim igračimakoji će, i u vremenima posle svih odsanja-nih snova, nastaviti započeti pozorišnisan, san pred stvarnošću”, zapisano je upropozicijama, koje još kažu da Nagradudodeljuje žiri za ulogu ostvarenu u pret-hodnoj kalendarskoj godini u Srpskomnarodnom pozorištu, a da se Nagradadodeljuje i najboljem diplomiranom stu -dentu glume na Akademiji umetnosti uprethodnoj kalendarskoj godini, sa prose-kom ne nižim od ocene devet.

Žiri je prošle godine radio u sastavuJasna Đuričić, glumica i pedagog, Miro-slav Miki Radonjić, teatrolog, Igor Burić,pozorišni kritičar „Dnevnika”. Odlučio jeda nagradu dodeli mladom glumcu FilipuĐuriću, praktično na početku karijere, štoje i ranije često bila praksa, a dobitnici susada neka od najvećih glumačkih imenanaše scene: Boris Isaković, Jasna Đuričić,Aron Balaž). Filip Đurić je rođen 1986. u

Kragujevcu. Studije glume upisao je 2006.u Novom Sadu, završio ih 2009, a masterispit je položio 2012. godine. Trenutnoigra u dve predstave Srpskog narodnogpozorišta: „Put” i „Galeb”.

„Filip Đurić je u ulozi Trepljeva,dosledno odgovarajući na radioničarskitip rada i specifične umetničke zamislireditelja da se u predstavi pronađe vlasti-tost, adekvatan glumački izraz, postigao

efektan rezultat u scenskom oživljavanjujednog od najkompleksnijih likova u isto-riji svetske dramaturgije”, navodi se, izme-đu ostalog, u obrazloženju žirija. „Đuri-ćev Trepljev rastrzan je između stvarnostii umetničke iluzije, kojoj je namerio dabude posvećen, mladalački preopterećen,stalno uronjen u preispitivanje sopstve-nog psihološkog profila. Glumački izrazutoliko je bio složeniji što je više različitihekspresija i unutrašnjih stanja bilo potre-bno da se iskaže kako bi Trepljev, pa injegov „podlik”, sam Filip Đurić, na scenidelovao jedinstveno, uverljivo i ubedljivo– jednom rečju, potrebno.

Prilikom proglašenja na konferencijiza novinare, Filip Đurić je pohvalu dobioi od kolege i profesora Borisa Isakovića,koji ga je ocenjivao na prijemnom ispitu.Pomalo zatečen, skroman i uzbuđen,Đurić se zahvalio na značajnom prizna-nju koje nije očekivao, najviše zbog togašto je na kreiranju njegove uloge radilacela klasa master studija Akademije umet-nosti u Novom Sadu, koju je mentor TomiJanežič na kraju ubacio i u predstavu„Galeb” Srpskog narodnog pozorišta.

I. B.

Nenad Stojmenović laureat jeNagrade „Petar Banićević” na cio na lnog teatra

Nagrada „Petar Banićević”, koju Na -rodno pozorište dodeljuje najbo-ljem mladom glumcu, uru čena je

9. januara Nenadu Stojmenoviću na Sceni„Raša Plaović”, uoči početka predstave„Važno je zvati se Ernest”. Stojmenovićkaže da je ovo bio najsvečaniji trenutak unjegovoj dosadašnjoj karijeri, izmeđuostalog i zbog toga što nagrada nosi imeglumca koji je obeležio čitavu jednu epohuu nacionalnom teatru.

„Nisam očekivao nagradu... Veomasam srećan i počastvovan što sam upravoja ovogodišnji dobitnik! Ovo je najznačaj-nije priznanje mom glumačkom radu isamim tim veliki podstrek za neko budu-će vreme. Petar Banićević je bio snažnaglumačka pojava raskošnog dara i pravipozorišni gospodin. Svojim radom osta-vio je veliki trag i ja ga pamtim kao zaistavelikog glumca našeg teatra”, kaže Stojme-nović, kome je priznanje koje se sastoji odoriginalnog umetničkog dela sa likomPetra Banićevića (rad Geroslava Zarića)uručila Iva Banićević, unuka nekadašnjegprvaka nacionalnog teatra.

Žiri u sastavu Dobrila Stojnić, ŽeljkoHubač i Molina Udovički Fotez doneo jejednoglasnu odluku o laureatu: „Ovogmladog glumca Nacionalnog teatra, uzizuzetan umetnički domet ostvaren upomenutim ulogama, krasi i mera i ukusu igri, visok profesionalizam i poštovanjeprema Narodnom pozorištu”, navedeno jeu obrazloženju žirija koji je Stojmenovićudodelio priznanje za uloge Džona Vortin-ga u predstavi „Važno je zvati se Ernest”Oskara Vajlda i Šatova u drami „Zli dusi”Fjodora Mihajloviča Dostojevskog.

„Te dve uloge su žanrovski potpunorazličite i zahtevale su drugačiji glumačkipristup. Smatram da je to velika privilegi-ja za glumca... Poigravati se, istraživati itražiti u sebi nove glumačke izraze je ono

PRIZNANJE MLADIM GLUMCIMANagrada „Predrag Peđa Tomanović” Srpskog narodnogpozorišta ove godine dodeljena je Filipu Đuriću i JeleniĐulvezan

URUŠAVANJEDRUŠTVA

I PORODICE

što pozorište čini uzbudljivim i životnim”,ocenjuje Stojmenović i kao lepu koinci-denciju navodi da je lik Šatova na sceniNarodnog pozorišta nekada davno tuma-čio upravo Banićević.

Nagrada „Petar Banićević” dodeljujese mladom glumcu/glumici starosne dobido trideset pet godina života, koji se umet-nički istakao u periodu od 1. novembra2011. do 31. oktobra 2012. godine i iska-zao visok profesionalizam u poslu i odno-su prema Narodnom pozorištu.

Stojmenović je diplomirao glumu naFakultetu dramskih umetnosti u Beogra-du, u klasi prof. Biljane Mašić, a u Narod-nom pozorištu je zaposlen od 2001. godi-ne. Iste godine postao je i prvi laureatNagrade „Stojan Dečermić”. U matičnomteatru, pored pomenutih predstava, trenu-tno igra i u komadima: „Vesele ženevindzorske”, „Derviš i smrt”, „Kod ku -će/Kabul”, „Igrajući žrtvu”, „Bahantkinje”,„Hasanaginica”, „Prizori egzekucije”, „Sta -klena menažerija”... „Ovde sam više oddeset godina, tu sam glumački sazrevao,radio veliki broj predstava i zaista dožvlja-vam Narodno pozorište kao svoju kuću.Tu sam stekao veliki broj prijatelja, radiovelika dramska dela i uvek bih izabrao dabudem upravo ovde”, dodaje Stojmenović.

Mikojan Bezbradica

PODSTREK ZA BUDUĆE VREME

8LUDUS 189-190Lu

Koprodukcija Narodnog pozorišta izNiša i Narodnog pozorišta u Beo -gradu „Konstantin: znamenje anđela”

Dejana Stojiljkovića, u režiji Juga Radivoje-vića, okupila je dvanaest glumaca iz Niša, petiz Beograda i po jednog iz pozorišta u Kragu-jevcu, Kruševcu, Zaječaru, Lesko vcu i iz NPu Prištini sa privremenim sedištem u Kosov-skoj Mitrovici. Kostime je uradila Bojana Ni -kitović, scenografiju Aleksandar Denić, mu -ziku Vladimir Pej ko vić, video dizajn Dori-jan Ko lundžija, scenski pokret Igor Da -mnjanović, dramaturzi su bili Ivan Velisav-ljević i Spasoje Ž. Milovanović. Probe sutrajale pet nedelja...

Za Srbiju i regionPremijera predstave „Konsta n tin: zna -

menje anđela” izvedena je na sceni niškogteatra krajem februara. Upravnik niškog Na -rod nog pozorišta, Ivan Vuković priča: „Svirade sve – najviše niš ko Narodno pozorište ija pošto smo nosioci produkcije. Imamo ma -lo vremena, a puno posla. Nadam se da jerezultat shodan stresu koji svi preživljava-mo. Veliki je broj umetnika uključen i zaistase nadam najboljem. Pošto je u pitanju praiz-vedba teksta o Konstantinu Velikom nepostoji pozorišno iskustvo ili uputstvo zaovakvu produkciju. Premijera je bila u Nišu27. februara, a 4. marta će biti u Beogradu.”

Kakvi su dalji organizacioni planovi? Uvelikim produkcijama alternacije su skoroobavezne, a za ino festivale i prevodi. Pred-stava tako postaje i deo turističke ponude...„Igraće se paralelno bar dva puta mesečno– jednom u Nišu i jednom u beogradskomNarodnom pozorištu. Plan je da predstavuvidi cela Srbija i region i već imamo poziveza gostovanja. Ići ćemo i na alternacije, akoprodukciono predstava bude patila, i to nijesamo moja ideja – u svetu je uobičajeno daveliki scenski spektakli imaju više podela. Tapotreba ovde može da bude izraženija s obzi-rom na to da je toliko glumaca sa strane(Beograd, Zaječar, Banja Luka, Leskovac,Kosovska Mitrovica, Kragujevac) i da trebauklapati sve rasporede. Alternacije su u svetunormalna stvar, ali su i budžeti mnogo veći,a ovde ako budu neophodne uradiće se”,objašnjava Vuković. „U vezi sa prevodommogu reći da je pisac dobio ponudu i svaka-ko je plan da se to uradi. Predstava kao turi-stička atrakcija – da. Ukoliko je upola dobrood onoga koliko se ja nadam i trećinu odonoga koliko se trudim i koliko ima poslaoko ovoga – to će sigurno biti nešto što ćesvojim kvalitetom dovoditi publiku, a ondaje sve mnogo lakše”, kaže Vuković o daljimplanovima.

Priča o preobražaju„Konstantin: znamenje anđela” je dram-

ski prvenac nagrađivanog niškog pisca Deja-na Stojiljkovića. Iako je najširoj čitalačkojpublici poznat po romanu „Konstantinovoraskršće”, ovaj komad zapravo nema nikakvesuštinske veze sa tim. Konstantin Veliki,rođen u antičkom Naisu, zadužio je svetpotpisivanjem Edikta o verskoj toleranciji313. godine. Ovo je priča o njemu i nekimdavnim vremenima.

„O Konstantinu ima mnogo izvora izabluda je da se ne zna dovoljno – zna se, aličesto nema ko da čita i sve skupa nas je tomalo interesovalo do poslednjih nekolikogodina, kada priča o Ediktu postaje aktuel-na”, priča Dejan Stojiljković. „Ima punopoznatih detalja, pravnih akata, građevina,spomenika. Znaju se kompletno svi njegoviratni pohodi – kako su se razvijale njegovebitke. Postoji teorija da je Licinije autorteksta, a da je Konstantin tu statirao. Licinije– inače Konstantinov zet – bio je suvladar,ali nije ispunio ono što je potpisao, počeo jeda ruši hramove, da proganja hrišćane, madaje znao da će isprovocirati Konstantina.Često se ljudi „hvataju” za Edikt iz 311. godi-ne, koji je na samrti potpisao Galerije, ali jeon pravno ništavan jer ga Galerije nije spro-vodio u delo. Galerije umire i oni prave novi,unapređeni edikt. Licinije je tu iz političkihrazloga i imamo ga samo u jednoj sceni –namerno je marginalizovan, jer je to bližeistorijskoj istini”, objašnjava postupak DejanStojiljković.

„Ovo je priča i o tome šta znači postatihrišćanin”, govori dalje pisac. „Imamo paga-nina koji je predsedavao I Vaseljenskim

saborom – to kada pomenete našoj crkvi, idalje je tabu. Šta znači postati hrišćanin – paKonstantin je bio hrišćanin i pre Edikta –verovao je u Hrista i sve što je radio, radio jeu Njegovo ime. Međutim, on je ispunio sadr-žinu, ali ne i formu – formu samog obredakrštenja. Ali mi smo svedoci ove naše pomo-darske religije – pogledajte šta su kršteniljudi sa Balkana radili u poslednjih sto godi-na i kakvo je suštinsko značenje tog kršte-nja; to je problem: nije hrišćanin onaj koprihvata Hrista, a nije kršten; već onaj kojije kršten, a koji možda i ne živi po nekimnačelima religije. Konstantin doživljavasuštinski preobražaj”, nastavlja Stojiljković.„Zato i imamo dva Konstantina – Vuka Ko -stića, koji igra Konstantina iz mlađih dana –to je vojničina koja ima makijavelističkipristup: cilj ne bira sredstva – i MiodragaKrivokapića, koji igra starog Konstantina ikoji priča o svom životu. Čudo preobražaja– čudo hrišćanstva – jedna je od glavnihtema ove priče – jer hrišćanstvo je nešto štonije racionalno. Suština je u vaskrsenju i zatoimamo i Svetog Dimitrija, koji kaže Konsta -ntinu: „Shvatio sam da smrti nema – pobe-đena je!” I ono što kaže Konstancije Hlor nasamrtnom odru svom sinu Konstantinu, daje hteo da okupi najbolju vojsku da bi osvo-jio nebo, ali da se nebo ne osvaja ognjem ičelikom već vrlinom. Onda se vraćamo nadanašnje vreme i pitanje našeg preobražaja.Te dvorske spletke – sve se to danas dešava.Okupljaju se udvorice oko Konstantina injemu je u jednom momentu muka od svegatoga... Tu se očigledno ništa nije menjalo”,stav je pisca.

Tekst je zapravo njegova lična ispovest idrama. On je samo običan čovek, zar ne?„Suština drame je da se Konstantin prikažekao čovek od krvi i mesa. On je sumnjao, patio,mučio se, bio je veliki vojskovođa, ali i čovekkoji je nemilosrdno ubijao. Napusto je ženu,ubio sina, tasta, sukobio se sa ocem, i mi nema-mo nameru da mu peremo biografiju. Ja ganisam štedeo jer je veličina njegovog pročišće-nja srazmerna njegovom sagrešenju – da seneki bogougodni, mirni čovek preobratio - tone bi bilo neko veliko čudo, a bez vere u čudonema ni vere. Čudo je da takav surovi čovekshvati sva svoja sagrešenja i da učini najvećuuslugu koju je jedan vladar učinio za hrišćan-stvo”, kaže Dejan Stojiljković.

Disciplina mašinerije CarstvaIgor Damjanović član je prištinskog

Narodnog pozorišta. U predstavi ima dvo -struku ulogu – igra rimskog centuriona Hel -vija i radi scenski pokret ove ansambl pred-stave. „Davno se nije desilo da se Rim po -stavlja na scenu nekog pozorišta i ta činjeni-ca zahteva dosta ljudi na sceni. Ne znam daje iko radio predstavu o Konstantinu i,uopšte, o njemu se malo znalo i to je tužno.Ono što je važno za pokret jeste da je Rim

bio takva mašinerija da je sve moralo dabude savršeno”, kaže Damjanović o velikomzadatku koji je imao. „Svim protivnicimaRima sam pogled na legije i kohorde ulivaoje strah. Prvenstveno ta disciplina, stavovi imonumentalnost biće uočljivi na sceni. Jesteteško jer ima dosta ljudi, ali mislim da su svianimirani i srećni što učestvuju u ovako veli-koj produkciji. Poštujemo kodekse koje suimali u ponašanju, u vojnoj doktrini, a prou-čavati njihove veštine, i gladijatorske i vojne,bio je veliki izazov. Svi smo sve vreme nasceni i drama prati dva sveta – sadašnjiKonstantinov svet i njegovu reminiscenciju.Vidi se moć sve vreme u držanju tela, ukoreografiji, u borbama koje će biti atrak-tivne, sve je precizno, geometrijski, automa-tizovano. U startu smo se dogovorili dapostupak bude malo filmski, malo povišen ida se ide na formu spektakla”, priča Damja-nović.

Prvak drame kragujevačkog pozorištaMirko Babić u predstavi igra KonstacijaHlora – oca Konstantina Velikog: „U nekimknjigama se kaže da bi Konstancije Hlormnogo više bio zapamćen u istoriji odnjegovog sina da ovaj nije doneo Edikt, jerje i sam bio sjajan general i vojskovođa.” Oumrežavanju pozorišta na ovaj način, Babićkaže da je i sam to predlagao pre tridesetakgodina. „Ideja je bila da se napravi jednasvesrpska predstava – nađe se reditelj i tekst,okupe se glumci iz svih pozorišta, premijereizvedene na svim scenama. Onda je bilopriča kako je to skupo i komplikovano”,dodaje Babić. „I Jug Radivojević je pričao daje ovo čekao godinama. Istovremeno, imapuno kolega koje znam, a nikada sa njimanisam igrao – što je dodatni motiv i jednidruge „vučemo”. To je mnogostruko značaj-no i verujem da će sve ovo doneti dobrupredstavu”, mišljenje je Mirka Babića.

Miodrag Krivokapić igra naslovnuulogu. „Ovo jeste komad koji je rađen dabude prigodan za veliki jubilej, ali ova pred-stava ne sme da bude to. Ja sam se užasavaoobeležavanja značajnih datuma recitalima ihorskim pevanjem”, kaže Krivokapić. „Ovogputa imamo situaciju da je Stojiljković napi-sao autentično dramsko delo. On je odličanromanopisac – bilo bi lepo da ga ovo zain-trigira i da nastavi da se bavi dramom. Ovajprojekat je organizaciono strahovitokompleksan. Meni se sviđa ideja da se okupeljudi iz drugih teatra. Imaćemo premijere uNišu, Beogradu i Banja Luci; ali, suštinski, iizvođenja u drugim gradovima će bitipremijere”, upućuje Krivokapić na značajovakve organizacije. „Nadam se da će ovobiti dobra predstava. Bitno je lično osećanjeda li sam uradio dobar posao, važna je i kriti-ka ali je najvažnija publika. Posle dužegvremena ovo je projekat koji me kreativnoprovocira”, dodaje Krivokapić.

POD ZNAKOM KONSTANTINAŽeljko Anđelković

Niško Narodno pozorište u centru je organizacije obeležavanja jubileja – 1700godina od potpisivanja Milanskog edikta

Društvo bez kulture –nema šanse

Miodrag Krivokapić misli da su„teška vremena i estetika blagajneprisutni u Srbiji, što dosta dugo traje.Stanje će se radikalizovati, pogotovušto se za kulturu sad izdvaja 0,62%budžeta godišnje! To je skandaloznoi to je za mene događaj godine”, ogor-čen je Krivokapić. „Nisam mogao daverujem da ne možemo da izdvojimoni 1%, što se skoro i ne računa – to jestatistička greška, a mi nismo ni dotoga došli. Za kinematografiju da sene izdvoji ništa – to je strašno. Odre-ći se kulture, prosvete i zdravstva –takvo društvo nema apsolutno nika-kve šanse! Normalno je da se u timokolnostima teatri dovijaju i da tražeprostor da prežive, ali je važno samoda se ne podilazi lošem ukusu”, zavr-šava Krivokapić.

Edukacija i preobražajPredstava „Konstantin – znamenjeanđela” biće devedeset i osma režija

koju potpisuje Jug Radivojević

Odrastao je na sceni vranjskog teatra„Bora Stanković”, tamo je igrao „kaoklinac” i gledao oca, koji je trideset

sedam godina vodio ovu kuću. Njegoveinscenacije se danas igraju u čitavoj zemlji.U niškom Narodnom pozorištu režira podrugi put.

Novi zadatak je inspirativan?Dejan Stojiljković je napisao biografsku

priču o Konstantinu i moram priznati dasmo o njemu malo znali svih ovih godina.Polazim od sebe, naravno, tek kada samzaronio u materijal koji je Dejan doneo i sveono što je istorijski presek priče, shvatio samkoliko smo na neki način zanemariliKonstantina i činjenicu da je rođen naprostoru današnjeg Niša. Mi ćemo se potru-diti kroz ovu predstavu da edukujemo publi-ku upravo iz tog razloga, ali cilj je uzbudlji-vo pozorište koje će kroz istorijsku dramuispričati priču o velikom ratniku sa jednestrane, a s druge o čoveku koji doživljavapotpuni duhovni preobražaj. Kroz komadDejana Stojiljkovića, kojem su veliki dopri-nos dali i Spasoje Ž. Milovanović kao adap-tator dramskog materijala za scenu i IvanVelisavljević, napravili smo priču antičkihdimenzija, koja u sebi sadrži, neskromno, ielemente Šekrpirovih istorijskih drama.Ideja je da to bude puno i totalno pozorište- onako kako ga zamišljamo u najkomplek -snijem obliku.

Rekli ste da je preobražaj jedan odglavnih motiva drame. Koliko će publika tumoći da se prepozna? Odnosno, da li je u tomesavremena konekcija sa svetom, poziv napreobražaj i duhovni rast?

Priča o Konstatinu bi tebalo da se i nasdanas tiče. Ako je on posle svog tako velikogratničkog iskustva, koje je imao kao rimskivođa, uspeo da sebe promeni, pročisti se iuspostavi duhovnu vertikalu – šta je sa namakoji nismo ogrezli u surovim ratnim poho-dima. U tom smislu, ovaj komad jeste neštošto se nas danas tiče i daje nam nade – a takose i završava: u veri da možemo biti bolji, dasvako od nas može pobediti sebe i naćinajbolji deo sebe koji treba da neguje.

Selektor ste Dana komedija u Jagodini.Kakve su danas komedije – koliko one liče naovo vreme i na nas?

Ja sam selekciju završio i zvanično jeobjavljena. Od dvadeset četiri predstave kojesu bile prijavljene, bio sam u obavezi daizaberem sedam i plus jednu za zatvaranjekoja neće biti u konkurenciji za nagrade.Ovogodišnja selekcija je bila veliko iznena-đenje za mene – pre svega u produkcijskomsmislu. Nisam verovao da će biti tolikodobrih naslova, što samo demantuje krizu usrpskim teatrima. Imao sam prilike daizaberem predstave od Subotice do Kosov-ke Mitrovice i publika će imati prilike da vididanašnju vertikalu pozorišne mape Srbijekada je u pitanju komedija. Uglavnom suklasici na repertoaru, mada ima i savreme-nijih komada. Žao mi je što, osim jednogizuzetka, nema domaće praizvedbe; a to ježal za savremenim, domaćim komediograf-skim tekstom. Radi se o predstavama kojesu slojevite i uzbudljive, pre svega duhovite.Bogate su produkcijski sa potpisima najzna-čajnih naših reditelja, sa velikanima našescene, tako da verujem da će ovo biti jedanod jačih festivala u Jagodini.

„Ženski orkestar” je u Narodnom pozori-štu u Beogradu dobio odlične kritike. Podna-slov je „Umetnici na tržištu”. Interesuje meimamo li mi uopšte umetničko tržište i ko suljudi koji danas vode pozorište i kulturu gene-ralno, a ko je konzument, odnosno publika?

To su teška pitanja. Mi smo svi zajednou vrzinom kolu i ne pronalazimo izlaz.Veoma mi je žao zbog dešavanja u Ateljeu212 oko Kokana Mladenovića. Sve ono štose nakon toga izreflektovalo na situaciju upozorišnom životu jesu ozbiljne posledice.Sukob koji se dogodio između uprave iansambla bio je povod da se stvari doterajudo kraja, da se započnu ozbiljne analize i dato bude podstrek za rešavanje vrlo složenesituacije. Imam razne ideje (i ne samo ja) ikonkretne predloge, ali ne znam da li toikoga zanima – puno ljudi iz naše branše jezainteresovano da se situacija reši, ali nemislimo svi isto. Sada sam se distancirao odsvega zbog količine obaveza koje imam.Jedan od problema je i usklađivanje reper-toara, zatim odnosi osnivača prema pozori-štima, misija, vizija. Mi smo preko predsta-ve „Ženski orkestar” želeli da nekako damoumetnički doprinos temi. Komad nije imaou sadržaju mesta da se time bavimo, ali smoIvana Dimić i ja kao dramaturg i rediteljnapravili savremenu dramu o raspuštanjujednog simfonijskog orkestra od straneosnivača. Pratimo sudbinu tih ljudi, ali ionih koji su pretendenti za otimanje prosto-ra koji je nekad pripadao orkestru. Predsta-va se igra na kartu više i daje iznutra pogledi dijagnozu naše situacije danas.

Mislite li da teatar može da prosvetli svojpuk?

Pozorište bi to moralo da radi. Ja nevidim sebe u drugoj misiji – teatar treba ida zabavi i da pokrene razne emocije, dadovede do katarze, treba da vas pobudi damislite o sebi, o drugima. Vi treba da radi-te na sebi; gledajući neke priče i analizira-jući postupke likova, treba da pokušate dase popravite. Ovde se vraćamo opet naKonstantina – ako je on mogao sebe dapreobrati, onda i za nas ima nade.

Miodrag Krivokapić, Danilo Petrović, Miloš Cvetković u predstavi„Konstantin: znamenje anđela” (Foto: Aleksandar Denić)

LUDUS 189 - 1909

Način reditelja Miloša Lolića, nagrađi-vanog pro šle godine značajnim evro -p skim pozorišnima priznanjima(od

Politikine Na gra de za najbolju režiju na Bite-fu Lorkine „Krvave svadbe” u izvođenjuansambla Folksteatra iz Minhena do Austrij-ske godišnje Nagrade Nestoroj za najboljegmladog umetnika za režiju predstave „Magi-čno popodne” Volfganga Bauera u Folksbi-ne u Beču), u slučaju „Otela” u JDP-u jestemoderno tumačenje Šekspirove drame iz1603. godine i pristup oslobođen tradicio-nalnog, sentimentalnog i patetičnog, u istovreme duboko emotivan. Istražuju se temeljubavi, ljubomore, izneverenog prijateljstva,manipulacije ljudima i njihovim odnosima.I, koliko god zvučalo kao opšte mesto, čoveki njegova suština su smisao i značenje ovogostvarenja.

„Sa Šekspirom sam bio na Vi, što neznači da se nismo razumeli”, kaže MilošLolić. „Nismo hteli da komad suzimo naodređenu aktuelnost, da budemo direktnodruštveno angažovani. Sa druge strane, teangažovane teme već jesu tu. Želeli smo dazahvatimo što veći broj nivoa i što više sloje-va od onoga što je napisano. Ne mogu, kaoJan Kot, da tvrdim da je Šekspir u ovomslučaju bio naš savremenik, ali kada pustiteglumca da govori taj tekst, pitate se da liuopšte postoji vreme. Slušajući Šekspira,shvatite da savremeno, prošlo, sadašnje,buduće ne postoji, već sa njegovim tekstomosetite univerzalnu bezvremenost”, obja-šnjava Lolić.

„Kada radim Šekspira o publici u stvarii ne razmišljam. Zato što je reč o takvimmislima koje ni ne treba pokušavati dapribližite publici”, tumači svoj pristup MilošLolić. „Publiku, u stvari, treba razbuditi, nepodilaziti joj, tražiti od nje da i sama neštopokuša da zahvati, ne samo da uzima servi-rano. Tako inače radim predstave. Šekspir jesam po sebi moćan pisac i mi smo tražilinačin kako da publika poželi da sa namazađe u te misli, pre nego da joj sve dočara-mo, pa da ne mora ništa.” Šekspir je bio veli-ki izazov za mladog reditelja. „Meni su setokom prošle godine u profesiji dogodilevelike i značajne nagrade. Ali bez obzira nasve to, ja uvek krećem od nule”, Lolićev jestav. „Pozorište vas neprestano spušta tamogde vam je mesto, sa svakom novom pred-stavom ste na početku. Ja sam sada, nakonsvega, izazvan da se malo borim i sam protivsebe, razmišljam o tome da pokušam danađem neki drugi način da komuniciram sasobom i svojim delima. Mislim da tek kadase u pozorištu nađete u nesigurnom, rizič-nom polju uspevate da stvorite nešto živo idrugačije”, zaključuje reditelj.

Scensku raskoš reditelj Miloš Lolićpronalazi u glumcu, u tome šta i kako govo-ri. Njegov minimalizam, asketska svedenostizgleda scene znači približavanje suštini, upozorišnom i značenjskom smislu. Na načinda i najkomplikovanije postaje jasno i jedno-stavno. Glumac, govor i izgovorena reč su usredištu ovog pozorišnog izraza. Kada jepisac Šekspir, poezija se podrazumeva. Dugou našim pozorištima, kao što je to slučaj uovoj predstavi, nismo čuli tako besprekorangovor glumaca i tako jasno značenje izgovo-renog. Otela tumači Vojin Ćetković kakvogdo ove uloge niste videli. „Ne znam ko je ustvarnosti bio Otelo i da li je postojao. Unašoj predstavi Otelo je Šekspirov, moj i

Lolićev u isto vreme”, priča Ćetković.„Nastojao sam da bude najviše moj. Kroz tuveliku literaturu i tako dobro napisane liko-ve glumac može da dosegne i onu najdaljutačku u svojoj profesiji, makar i u samojednoj replici, sceni, da se bar malo približiumetnosti. To sam želeo, takođe i to da saOtelom kažem i ponešto o tome šta ličnomislim o životu i svetu”, kaže i dodaje: „Teškoje obuhvatiti sve što je Šekspir u „Otelu”napisao. Ali to nije ni potrebno. Mislim današa predstava komunicira od najjednosta-vnijeg – od same priče pa do nekih mnogosloženih nivoa. Dogovorili smo se na poče-tku da ne štrihujemo Šekspira i da ne menja-mo njegov stih. Da ostanemo u metrici.Hteli smo da se on dobro čuje i da se sa tim idobro razume njegova misao”. Pripremaovakve uloge zahteva od glumca potpunupredanost, priča Vojin Ćetković. „Puna dvameseca bio sam posvećen tome, nisam znaošta se napolju dešava, isključivo sam razmi-šljao o Otelu. Ta plemenitost kojom smo sebavili i mladi reditelj, konačno, na Velikojsceni Jugoslovenskog dramskog stvorila jedobru amosferu koja nas je zbližila. Ovonam je bilo veoma potrebno. Posebno zatošto postoji raskol i u samom pozorištu, iizmeđu ljudi koji rade u kulturi i onih kojisu na vlasti. Mislim da je važno da smo,uprkos tome, ne pričajući kako je teško bilodoći do novca i kako je teško uraditi Šekspi-ra, niti koliko je loša situacija u društvu okonas – uradili nešto plemenito i vrednije odsvega toga. Ovaj rad mi je došao kao prolećenakon duge, duge zime. Posle dosta godinaosećam se ponovo glumački živ, svakimatomom svog glumačkog bića osećam seživim”, završava Ćetković.

Ljubav Otela i Dezdemone je susretvelikog simboličkog značenja. Ta slepa,iskrena i luda ljubav završava se tragično. Izrazloga čoveka čiji motivi nadilaze razum –uništiti takvu ljubav! Jago je taj čovek kojipoštenje pretvara u greh, koji spletkari imanipuliše i svoje zle namere oslobađa lakoi bez razloga. Tumači ga opasno šarmantniNikola Đuričko. Dezdemona je novo, lepolice, Milena Živanović, studentkinja glume,sasvim uronjena u istraživanje teme ljubavii strasti. „Moja Dezdemona je žena od krvi imesa koja zaista voli Otela. Nastojali smo daje ne svrstavamo ni u jednu krajnost. Onanije ni bludnica niti svetica, već jednostavnai iskrena. A ipak pogreši”, kaže Milena Živa-nović. „Tako naša predstava postavlja i pita-nje da li zaista postoji verna i iskrena žena?Trudila sam se da dokažem da to postoji. I,šta biva sa tim? Pa, bude ubijeno. Imala samveliku pomoć svojih kolega, posebno Voji-novu, koji je mnogo i strpljivo radio samnom. Zato sam se trudila da Dezdemonabude i moja, i Lolićeva i cele ekipe. Radilasam je iz sebe, pokušavajući da pronađem tupravu iskru koju još nisam iskusila i da jeučinim živom”, priča mlada glumica.

Rat sa Turcima u of-u, čast i junaštvo ko jise podrazumevaju, ljubav i ljubomora, ožiljcikoji se na telu vide zeleno i plavo i glumci kojisede preko puta vas, gledaju vas u oči, uzima-ju Šekspira pod svoje i govorom grade taj svet,jezik i likove koji se ogledaju jedni u drugimai mi u njima. Tu su i šapat, pesma, ćutanje imuk. Moć neizgovorenog i suština koja senalazi tamo gde reč ne boravi.

Olivera Milošević

Predstava „Antigona” je na samomkra ju 2012. umesto na sceni Narod-nog pozorišta, zatvorenoj zbog po -

žara, premijerno izvedena u Jugosloven-skom dramskom pozorištu. Taj čin sara-dnje umetnika i institucija redak je primersolidarnosti u vremenu nenaklonjenomumetnosti. Ovaj gest dostojan je velike

antičke drame, jer Sofoklova „Antigona”ovde nije izvođena još od 1951.godine, uantologijskoj ulozi Marije Crnobori. I,lepa je posveta ovoj velikoj glumici za njendevedeset peti rođendan.

Antigonu ovog vremena tumačiVanja Ejdus. Od Marije Crnobori do Va -nje Ejdus u ovoj ulozi u režiji JagošaMarkovića, prošle su šezdeset dve godine.Šta se sve nije dogodilo za to vreme? Svetse promenio, društveni kontekst sepromenio, još jedan rat je potresaoBalkan... „Antigona” danas ima dugačijeznačenje i nakon svih tih događaja je i tekako aktuelna. Neprolazna slojevitostovog teksta u suštini analizira položajčoveka između života i smrti, izmeđulično ljudske i društvene pozicije. A akose tome doda i antička poetika, značenje iuzvišenost, ovaj Sofoklov tekst star dva ipo milenijuma uvek je dobrodošao nascenu. „Antigona” je tragedija u kojoj jeprvi put žena glavni lik, a ženski principljubavi i pravde u središtu zbivanja.

A da li Antigonu pokreće samo ljubavili i potreba za pravdom?

Ja sam se, gradeći ovaj lik, pre svegapitala ko je Antigona danas? Ona jesteheroj, ali ko su heroji danas? Nisu to samooni koji se bore za pravdu niti neko ko sesuprotstavlja vlasti. Nije ona nikakvaotporašica. Ona je mnogo više od svegačega se setite. Zapravo, Antigna je svakoko se bori za svoje ideale – za pravdu, zaljubav, uprkos drugim pravilima i name-tima. Ona je uvek aktuelna – od kako jenapisana. A pisana je za običan narod, dasvako razume. Nažalost, vremenom sutoliko intelektualizovali tu temu i filozofi-rali o Antigoni da je ona postala više štivoza čitanje nego za scenu gde u stvari dobi-ja svu punoću i značenje. Antičke dramese uvek bave čovekom i njegovom sušti-nom. Mnoge stvari su se u svetu od tadapromenile, ali čovek nije.

Radnja „Antigone” smeštena je u anti-čku Tebu, u nemirno vreme vladavine kraljaKreonta. U vreme ratova, kada je, kako

Punih petnaest godina „Antigona” urežiji Ljuboslava Majere održala se narepertoaru zrenjaninskog Narodnogpozorišta „Toša Jovanović”

Krajem januara u zrenjaninskomPozorištu proslavili su petnaesto-godišnjicu izvođenja predstave

„Antigona”, koju je po Sofoklu režiraoLjuboslav Majera... To je jedna odnajuspešnijih predstava u istoriji ovogteatra – učestvovala je na brojnim festi-valima u zemlji i inostranstvu, osvajalanagrade, a tokom dugog scenskog živo-ta imala je nekoliko promena u gluma-čkoj postavi. Majera je svoje viđenje ovedrame zasnovao na istraživanju odnosaizmeđu dva legitimna prava: Antigoni-nog da poštuje božije i Kreontovog dainsistira na ovozemaljskim zakonima.Antigonu je igrala Nataša Luković, aKreonta Jovan Torački.

Ljuba Majera iz Slovačke, gde naVisokoj školi u Bratislavi uči studentepozorišnim koracima i matematikama,specijalno za „Ludus”, zapisao je crtice,kratka razmišljanja o Antigoni, glumci-ma, Sofoklu, sebi, nama; objašnjavajućizapravo zašto je imalo smisla biti poko-ran pred nečim mnogo većim od nassamih; prisećajući se rada na predstavi;razloga postavljanja onda – pre petnaestgodina; značenja te teme i teksta u trenu-tku rada na predstavi i premijere, apotom i u kontekstu ovog trenutka. Oovom retkom pozorišnom jubileju:

* Sumnja u aktuelnost teme u odre-đenom vremenu i prostoru.

* Vera u autora i temu koja je preži-vela vekove i sumnja u vlastite sposob-nosti i sposobnosti pojedinaca i gluma-čkog ansambla u određenom vremenu iprostoru.

* Provera ansambla i sebe samog,izražajnih sredstava korišćenih u komu-nikaciji sa percipijentima u određenomvremenu i prostoru.

* Potvrda vere u autora, temu, sebe,ansambl i sredstva i nestanak idealisti-čke skepse, da se ovakvim upozorenjemi činom može nešto promeniti.

* Ostaje petnaestogodišnji eho krikai dobar osećaj, što eho živi, da nije bilouzaludno verovati, sumnjati i provera-vati.

* Stariji za petnaest godina, skeptič-niji, ali ubeđen da je sve to imalo smisla,iako se ništa nije promenilo!

* Vera u dramsko pesništvo i lepotuscenskog pevanja, pokornost prednečim što je mnogo veće od nas samih...i zahvalnost za ove darove! Za ove para-dokse!

Mogli bi ovi zapisi da budu podset-nik, suštinski putokaz za svakog autorakoji se poduhvati tako velike teme iovako značajnog dela.

S. M.

OTELO I KAKO MU PRIĆITrideset pet godina nakon poslednjeg izvođenja „Otela” u Jugoslovenskomdramskom pozorištu jedna nova generacija istražuje ovo Šekspirovo delo

Posle više od šezdeset godina, Sofoklova tragedija ponovo je postavljenana scenu; naslovnu ulogu tumači Vanja Ejdus

VANJINA ANTIGONA

Tukidid piše, otac radio o glavi sinu, sinocu, a brat bratu. „Antigona” je drama i otome kako se pojedinac nosi sa takvomsituacijom, sa patnjom, o tome kako ječasno u ime etičkih zakona suprotstaviti setiraninu. Antigona je tragična junakinjaotpora Kreontu, čija je sva vlast i koji niko-me ne prašta. Na jednoj strani su država,zakon i vladar, na drugoj sestrinska ljubav,čast i žrtva. Antigona se, svesna svih posle-dica, suprotstavlja tiraninu i strada. Anti-gona nema dilemu, ne dvoumi se oko svojihpostupaka.

Zato je nju teško igrati. Neko od filo-zofa je rekao da je ona savršena žena, da bisvako voleo ženu kao Antigonu. Ona jesteheroj sa svim moralnim osobinama kojeznamo. Sa druge strane na sceni ona morabiti od krvi i mesa. Teško je igrati je. Svakilik obično ima neki podtekst, neku misao,neku dilemu, nešto što ga koči i sputava,unutrašnje sukobe. Ona sve to nema. Anti-gona je direktna u svojim namerama iodlučna da ih ostvari. Možda se na kraju,pred smrt, pojavi mala dilema. Ne u smisluda se pita da li je to trebalo da uradi, već daje svesna da je velika nepravda učinjena štoje kažnjena i što nevina odlazi u smrt. Nakraju komada postoji promena stanja iemocija. To treba igrati u različitim sloje-vima i nijansama, da ne bude sve u istomtonu i u istoj ravni…

U predstavi Jagoša Markovića, na scenikoja deluje i kao savremena postindustrij-ska deponija, ali i predvorje Hada, Antigo-na je režirana kao hodajuća literatura.Svedena, bez velikih scenskih zahvata, saidejom da komunicira sa savremenompublikom, a ostane ono što Sofokle piše.Kako savremenom gledaocu približiti anti-čku dramu?

Savremenost se ne postiže spoljnimsredstvima i nametanjima, savremenimnaznakama kao što su kostimi, scenogra-fija ili muzika. Mislim da se ona postižemodernim promišljanjem, to znači dasam Antigonu tražila iz mene danas, iz21.veka, svojim sredstvima. To podrazu-meva da se ostane veran antičkom stihu iuzvišenosti, okviru koji antička dramaima. U tom savremenom tumačenju je pomeni sve u govoru. U govoru je i misao, ipokret, i namera i emocija. Savremenomgledaocu ćemo se približiti tako što ćemomisliti savremenog čoveka, što nećemonikoga podražavati i imitirati ili razmi-šljati kako bi antika danas trebalo da seigra. Da ste me to pitali, moj odgovor biobi da ne znam. U pozorištu skoro da inisam gledala antiku, Ona se ovde retkoizvodi. „Antigonu” nikad nisam gledala.Poslednja Marije Crnobori bila je 1951,decenijama pre nego što sam se rodila.Gledala sam englesku i grčku TV adapta-ciju, ali je u pozorištu nisam gledala. Takoda stvarno ne znam kako se to igra, ali samje tumačila iz mene danas, iz mog razu-mevanja antičke drame.

Zašto je važno da „Antigona” danasbude na repertoaru?

U vreme kada je napisana, drame supisane sa namerom da utiču na društvo ipromene ljude. Nisam sigurna da umet-nost danas to može. Sumnjam u to. Ali akose neko nešto zapita i zamisli posle pred-stave, to je dovoljno. „Antigona” se bavitemama koje muče savremenog čoveka izato je važno igrati je danas.

Olivera Milošević

REDAK JUBILEJ U ZRENJANINU

„Otelo”, Jugoslovensko dramsko pozorište (Foto: Aleksandar Denić)

10LUDUS 189-190Lu

„U društvu u kojem je odnos izmeđudržavnog i verskog sistema neodređen, udruštvu prepunom dvostrukih standarda,dogme i malograđanštine, postavlja se pi -tanje da li je uopšte moguća institucionali-zovana pravda”, piše u najavi predstave„Pedeset udaraca”, inspirisane događajima uDuhovno-rehabilitacionom centru „Cr nareka”, a premijerno izvedene 18. ja nuara naSceni „Petar Kralj” Ateljea 212. O spremno-sti da se suočimo sa istinom, hra brosti, otome koliko udaraca možemo po dneti i ulozipozorišta, govore rediteljka Ana Grigorovići asistentkinja rediteljke i autorka izvedbe-nog teksta Vanja Nikolić.

Da li ste očekivali reakcije i medijskupažnju koje su usledile pre i nakon izvođenjapremijere i šta vas je najviše iznenadilo ukomentarima?

Ana: Očekivali smo reakcije pošto se ra -di o „zabranjenoj” temi. Zapravo, čini mi seda smo slučajno upali u medijsku žižu zbogčinjenice da je suđenje Branislavu Peranovi-ću počelo dan pre premijere. Najčešći ko -mentar je da je našem društvu ova predstavaveoma potrebna. Navikli smo da okrećemoglavu i brzo zaboravljamo svaku socijalnunepravdu i neprijatnost, a time neposrednodozvoljavamo i opravdavamo nasilje.

Vanja: Komentar koji me je iznenadio, amogao se čuti sa više strana jeste isticanje

naše hrabrosti da se bavimo ovom temom.Upravo je to pokazatelj u kojoj meri smo(ne)spremni da se suočimo. Za mene jebavljenje ovakvom temom ili nekomdrugom koja me se tiče, vrsta obaveze iodgovornost. Bez obzira na posledice,moramo da se suočimo sa istinom. Kaodruštvo nismo spremni ne samo na to.Nismo spremni da se spontano pogledamou oči na ulici i nasmejemo jedni drugima...

Zašto je bilo važno diplomsku dramuTamare Baračkov, napisanu kao fiktivnupriču o ocu Grigoriju, dopuniti dokumentar-nim materijalom?

Ana: Tamarin tekst sam pročitala previše meseci, pre ubistva Nebojše Zarupca,tada sam ga i ponudila Ateljeu 212. U njenojdrami sam se vezala za nemogućnost osudei pravde u društvu prepunom dogmi i malo-građanštine. U pripremnom radu sa Vanjomshvatila sam da je danas teško i apsurdnotretirati živi problem kroz fikciju. Čini mise da je to na izvestan način pranje ruku iograđivanje od stvarnosti.

Vanja: Kao što su ljudi navikli da proči-taju loše vesti i zaborave na njih, tako sunavikli da u pozorište dođu radi razonode,odgledaju priču o nekome, znaju da je onaizmišljena i odu kući ne misleći mnogo otome. Ova drama je nastala na osnovu stvar-nih događaja, ali da smo se zadržali na tome,

publika ne bi postala svesna problema kojise tiču svih nas, već bi pogledala priču onekim fiktivnim ljudima i mirno otišla.Radeći na dokumentima i sa njima, pokuša-li smo da osetimo šta znači biti pretučen isilovan, a onda smo upravo taj osećaj želelida prenesemo na publiku. Dokument je biovažan zbog važnosti bavljenja istinom.

Ekipa koja je radila na predstavi najpreje učestvovala u radionicama –šta je bila idejai cilj istih?

Ana: Kroz analizu teksta smo izvukleteme koje smo želele da tretiramo predsta-vom. Cilj nam je bio da ispitivanjem zločinaproizvedemo reakciju u nama. Interesantnami je bila činjenica da smo, korišćenjemnovinskih članaka, dolazili do najboljihrezultata, premda su to tekstovi koji susvima dostupni, hladne i šture forme, u kojojje sakriveno mnogo snažne emocije. Ono dočega sam privatno došla je upravo vera ipotreba mladog čoveka da veruje u neštoveće od njega, u nešto dobro.

Vanja: Osnovna ideja je da postavimosami sebi pitanja koja želimo da pitamo ipubliku. Ako mi prvi ne prođemo krozproces zapitanosti i odgovora, ne možemoočekivati ni da publika na bilo koji načinreaguje. A mi, reagovali smo besom, oseća-njem nemoći, bolom, razočaranošću i,konačno, potrebom za toplinom i razume-vanjem.

Koliko udaraca možemo podneti i šta togovori o nama kao pojedincima i društvu?

Ana: Mislim da možemo podneti dostaudaraca. Baš tim kolektivnim ignorisanjemproblema kao da zahtevamo da se brojudaraca konstantno povećava. Ništa nas višene može šokirati, što implicira sve veći užasstvarnosti.

Vanja: Možemo podneti mnogo udaraca,stalno više i više. Nadam se da taj broj ni jebeskonačan i neizmerljiv i da jednom prestaje.

U najavi predstave postavljeno je pitanjeda li je uopšte moguća institucionalizovanapravda, pa da li očekujete odgovore?

Ana: Ne očekujem puno. Od reakcijapojedinaca zavisi kakva će pravda pobediti ikako će izgledati društvo u kojem živimo.

Vanja: Ja sam neophodne odgovoredobila u toku ovog procesa. Tema nas je svepovezala tako da je rad na ovoj predstavi biokoliko komplikovan toliko i jednostavan ilak. U tome vidim neku vrstu pobede, ličnupobedu.

I, u kontekstu svega, koja uloga pozori-šta?

Ana: Za mene je pozorište način da sebavim problemima koji me lično pogađaju.Mislim da je pozorište mesto za debatu, zarazgovor. Vreme fikcije prolazi i za meneviše nije dovoljno pričati lepe priče. Na tuosnovu jake priče potreban je još jedankorak napred, u domenu problema kojesavremeno pozorište tretira. Time bi funk-cija pozorišta bila duboko socijalna i anga-žovana.

Vanja: Uloga pozorišta je da komunici-ra i pokrene dijalog. Kakvo god da je ono,

važno je da ne podilazi publici, već da pokre-će važne teme koje se tiču savremenog čove-ka i društva i sistema u kom se nalazi.

Koliko je teško mladim autorima da seizbore za svoje mesto na ovdašnjoj pozorišnojsceni?

Ana: Sigurno nije lako. Teško se upravepozorišta izlažu riziku da projekte poverepočetnicima kojima je iskustvo neophodno.Svakako je pitanje sreće i istrajnosti. Morašverovati u to što radiš da bi ti i drugi povero-vali.

Vanja: Pozorišna scena je sve suženija uprodukcionom smislu, tako da nikome nijelako da se probije ili opstane na njoj. Nada-mo se mogućnosti za dalji rad koje ćeomogućiti da ono na čemu trenutno radimozaživi na sceni.

HRABROST ZA ISTINUSonja Šulović

Predstava „Pedeset udaraca” Ateljea 212 zasniva se na ispitivanjuzločina, suočavanju sa istinom i pokretanju reakcije pojedinaca

Na Dan Knjaževsko srpskog te atra, naSretenje, premijerno je izvedena„Hladnača za sladoled” Ružice Vasić urežiji Primoža Beblera

Treća premijera u ovoj pozorišnoj sezo-ni u kragujevačkom pozorištu je pred-stava rađena po tekstu nagrađenom na

Konkursu Knjaževsko srpskog teatra „Kra -gu jevac u pamćenju i izvan pamćenja” podimenom „Hladnjača za sladoled” autorkeRužice Vasić.

„Kroz četiri čina – posvete, napravljenje osvrt na proteklih petnaest godina, kojesu određenu generaciju marginalizovaleprosto iz razloga što je rođena u pogrešnovreme. Paralelno sa osnovnom pričom teče ilekcija o nekoj drugoj generaciji koja je stra-dala za vreme nemačke okupacije. Dolazi sedo istog sudbonosnog koda: neki se rodesamo da bi postali spomenik vremena, da bibudućim naraštajima služili za primer inauk. Međutim, vremenom i spomeniciizblede, a tragedija postane teret. Roditi se ugradu u kojem je najveći park – groblje, ukojem jednom godišnje „i nebo plače”, naturbulentnom Balkanu, pod dimnjacimaZastave, podrazumeva odrastanje u rekvi-jumskoj atmosferi. Ipak, sa Kragujevcem tonije slučaj, on pulsira potpuno drugačije;nasuprot hladnoći nadgrobnog mermera, onživi i diše, jer grad – to su ljudi u njemu i srceu njima”, smatra autorka Ružica Vasić.

Reditelju predstave Primožu Bebleru,članu žirija prošlogodišnjeg JoakimInterFe-sta, ovo je bila prva umetnička saradnja sakragujevačkim teatrom. „Ona je tekst,očigledno, dugo nosila u sebi, možda i čita-vu deceniju, i iskreno proživela tragedijusvoje generacije”, smatra Bebler, uporedivšije sa Milicom Novković i njenim kultnimdelom „Kamen za pod glavu”. Po njegovommišljenju, jasna je i dirljiva paralela ove,sadašnje, najnovije „izgubljene i žrtvovanegeneracije” i one žrtvovane 1941. godine.„Zbog toga su u tekstu, a i predstavi, uvekprisutne humke u Šumaricama i Veliki škol-

ski čas, i čitavo delo odiše atmosferom para-stosa”, smatra on.

Saradnici reditelja Beblera na komaduRužice Vasić bili su: Milivoje Štulović(scenograf), Jelena Janjatović (kostimograf)i kompozitor Dragoslav Tanasković Trnda.U predstavi igraju: Mirko Babić, Sanja Mate-jić Todorović, Miloš Krstović, Nikola Milo-jević, Katarina Mitrović, Miodrag Pejković,Nenad Vulević i Aleksandar Milojević.

Z. M.

UVEK ROĐENI U POGREŠNA VREMENANovi broj Scene

Krajem decembra 2012. objavljen jetreći broj (jul-septembar) časopisa zapozorišnu umetnost „Scena”, koji je

većim delom posvećen 57. Sterijinompozorju. U vrlo zanimljivim i po programPozorja mahom afirmativnim uvodnimtekstovima, Tamara Baračkov i Vanja Niko-lić se bave analizom izvedenih predstava uselekciji Nacionalne drame i pozorišta, kaoi promišljanjem koncepta selektorke Kseni-je Radulović.

Baračkova u svojoj analizi viđenog,između ostalog, razmatra odluku selektorkeda na Festival pozove izvedbu najnovijedrame Biljane Srbljanović „Nije život bici-klo, pa da ti ga ukradu” u režiji AnselmaVebera i izvođenju Šaušpilhausa iz Bohuma,a ne postavku Jugoslovenskog dramskogpozorišta u režiji Slobodana Unkovskog,apostrofirajući da su u pitanju predstaverađene po različitim verzijama komada. Izteksta Vanje Nikolić izdvajamo njen vrlooštar kritički sud o dometima predstave„Bunar”, koju je po tekstu Radmile Smilja-njić, u UK „Vuk Karadžić” režirao EgonSavin.

Premijera i priznanja za Dan pozorišta

Povodom Sretenja - Dana kragujevačkog Te atra,dodeljene su nagrade: Statueta „Joakim Vujić” –istaknutoj dramskoj umetnici Mileni Dravić;Prsten Joakima Vujića – Nadi Jurišić, prvakinjiKST-a; Godišnja nagrada KST-a – Isidori Rajko-vić, izuzetnoj mladoj glumici, članici ansamblaove kuće. Od ove godine, prvi put se dodeljujenagrada Medaljon sa likom Joakima Vujića zapomoć pri ostvarenju programskih i repertoar-skih ciljeva, i to Američkoj ambasadi u Beogra-du za pomoć pri produkciji predstave „Dvanaestgnevnih ljudi” i promociju Knjaževsko-srpskogteatra u širem regionu (Hrvatska i Bosna i Herce-govina).

Osvrt na predstave iz selekcije Krugovidao je Luka Kurjački (naznačivši na krajuteksta najpre da „radije ne bi” da daje kona-čni sud o kvalitetu ovog programa, da bipotom zahvalio selektorki što je imao prili-ku da na Festivalu vidi „više nego zanimljivaostvarenja iz regiona” (!?), a o Pozorjumladih i o Regionalnoj dramskoj radionicipisali su Nikola Stepić i Sanja Savić.

Uz teze za raspravu na 14. Međunarod-nom simpozijumu pozorišnih kritičara iteatrologa, čiji je moto bio „Glumac je mrtav,živeo glumac”, koje je dao Ivan Medenica,izuzetno zanimljiv izveštaj sa ovog značaj-nog događaja na Pozorju napisao je VojislavAlimpić, koji je precizno izdvojio važnediskusije učesnika, a koje se pak mogu naodređeni način sublimirati rečima jedne odučesnica, dr Kastel Vajler, koja je istakla daje važno što se na ovom Simpozijumu govo-rilo o duhovnosti, glumačkoj etici i potenci-ranju da svaki glumac treba da radi na sebi ikao glumac i kao ljudsko biće. Ovo je, čininam se, važno istaći s obzirom na reakcijenekih kritičara programa ovogodišnjegPozorja, koje su se bazirale na pogrešnomtumačenju teme Simpozijuma. Sledi zanim-ljivo izlaganje učesnice Simpozijuma IvaneVujić „Lično ja između prisustva i prezenta-cije”, potom prikaz izložbe o scenografuMilenku Šerbanu iz pera Siniše Kovačevića,čime se zaokružuje deo „Scene”, posvećencentralnom pozorišnom događaju u Srbiji,Sterijinom pozorju.

U drugom delu ovog broja, Ana Tasićpiše o svom iskustvu boravka na London-skom internacionalnom pozorišnom festi-valu i Edinburškom internacionalnom festi-valu, iz kojih se organizatorima naših festi-vala može posebno inspirativnim učiniti deoposvećen opisu bezmalo karnevalske pozo-rišne atmosfere na ulicama festivalskogEdinburga. U rubrici „Refresh”, koja je svoje-vrsna uvertira proslavi pola veka postojanja„Scene”, koju obeležavamo 2015. godine,objavljen je odlomak iz studije „Pozorište ivlast” Alfonsa Van Impe, štampan 1977, ačasopis „uokviruju” osmi nastavak „Beleškio pozorišnoj sezoni 19 00–20 00” SvetislavaJovanova, potom intervju Olge Carić saoperskim pevačem Feručiom Furlanetom,pa sećanje Siniše Kovačevića na StanislavuPešić povodom petnaest godina od njenesmrti, i prikazi knjiga (izdvajamo tekst Sveti-slava Jovanova posvećen izuzetno važnojknjizi Gvida Paduana „Antičko pozorište –vodič kroz dela”). „Scena” u ovom brojuobjavljuje dramski tekst slovenačke autorkebosanskog porekla Miomire Šegin „Bledskozvono želja”, poludokumentarnu dramu na -stalu u procesu dekonstrukcije mita, u me -đunarodnom projektu „Mit kao sudbina”.

Željko Hubač

Glumački ansambl predstave „Pe de -set udaraca” čine Marko Janketić, MilanMarić, Tanja Petrović Dejan Dedić i JakovJevtović. Dramaturg na predstavi, asistentrežije i autor izvedbenog teksta bila jeVanja Nikolić, scenograf Marija Jevtić,kostimograf Dragica Laušević, kompozi-tor Irena Popović.

Baš na Sretenje, 15. februara - Dan Knja-ževsko srpskog teatra iz Kragujevca izštampe je izašao novi broj pozorišne

revije „Joakim”. U pitanju je dvobroj (63-64)ovog časopisa koji „pokriva” kragujevačkapozorišna zbivanja u periodu od novembraprošle, do februara ove godine.

Na naslovnoj strani novog Joakimaizdvojeni su najvažniji događaji u Knjažev-sko srpskom teatru: dodela Statuete „Jo akimVujić” za unapređenje pozorišnog života uSrbiji glumici Mileni Dravić i premijeraizvedena na Dan Teatra, komada „Hladnja-ča za sladoled“ Ružice Vasić, koji je nagra-đen na konkursu „Kragujevac u pamćenju iizvan pamćenja”, a u režiji Primoža Beblera.

Sem toga, novo izdanje revije „Joakim”prati sva gostovanja kragujevačkog Teatra,učešće i osvajanje nagrada na festivalima,međunarodnu saradnju, izdavačku delat-nost kragujevačkog pozorišta, izložbe upozorišnoj galeriji. Revija, koja je ušla udevetu godinu svoga izlaženja, između osta-log donosi i intervjue i razgovore s povodomsa saradnicima i gostima u kragujevačkimpredstavama, kritike predstava Knjaževskosrpskog teatra, istorijat pozorišta... i, nažalost, in memoriame posvećene članovima,dobitnicima Statuete i kragujevačkim pozo-rišnicima, ali i piše o aktivnostima u Pozo-rištu za decu Kragujevac kao i ostalim grad-skim scenama, poput SKC-a i Abraševića.

Z. M.

Novi „Joakim“ MIT KAO SUDBINA

„Pedeset udaraca”, Atelje 212

LUDUS 189 - 19011

Tokom 2012. godine, Milena Pavlo-vić Čučilović potpisuje režije dvepredstave: „Drekavac“ Maje Todo-

rović u Beogradskom dramskom pozori-štu, u kom je zaposlena kao glumica, ipred stavu za decu „Krcko Oraščić” u Ma -lom pozorištu „Duško Radović”.

Iza vas je preko četrdeset glumačkihostvarenja – kako na sceni svoje matičnekuće (Beogradsko dramsko pozorište), takoi na drugim scenama Beograda. Da li po stojiuloga koja je posebno značajna za Vas?

Izdvojila bih tri uloge koje su miomiljene. Prva je Dorina iz predstave „Upoverenju” Pitera Šefera u režiji DarijanaMihajlovića – prva moja značajna uloga uBDP-u. Druga uloga je Tatjana iz „Malo-građana” Maksima Gorkog u režiji Rado-slava Milenkovića – predstava u kojoj jepublika mogla prvi put da me vidi u veli-koj, dramskoj ulozi. Dobila sam nagradeza mladu glumicu na festivalima u Užicu iVršcu. Treća je Amanda iz „Privatnih živo-ta” u režiji Dimitrija Jovanovića. Rad natoj predstavi bio je sudbonosan jer smomoj kolega Milan Čučilović i ja postalinešto više od kolega. To je građanska

komedija u kojoj se Amanda i Eliot nasvojim medenim mesecima ponovozaljubljuju jedno u drugo. Šta je suđeno –suđeno je.

Nagrađivani ste, kako za rad u pozori-štu, tako i za rad na televiziji i u filmu. Kojije Vaš odnos prema nagradama, koliko suvam bile „vetar u leđa”?

Iskreno bih volela da ih je više. Nagra-de su značajna priznanja za umetnika.Međutim, mislim da mnoge predstavenepravedno nisu pozivane na festivale.Neki ljudi su „stavili šape na pozicijeselektora na pozorišnim festivalima. Većgodinama se njih nekoliko samo vrteukrug – glume pozorišnu elitu, oni osvemu odlučuju i mnoge festivale supromenili i, samim tim, i uništili. Znamnajmanje sedam predstava iz BDP-a kojesu zavredele da budu na Sterijinom pozor-ju ili nekom drugom festivalu proteklihdeset godina koje nisu pozvane... nekenisu ni odgledane! Ali kolo sreće se okre-će i to će se promeniti!

Od 2000. godine počeli ste da se bavitei pozorišnom režijom, i to drama različitihžanrova, senzibiliteta… Šta je zajedničkoza sve te komade?

Drama mora da ima dobru priču kojutreba ispričati!

Protekle 2012. godine kao rediteljimali ste dve premijere – jedna od njih bilaje predstava „Drekavac” po drami MajeTodorović, mlade spisateljice, čiji je tekstpobedio na Konkursu BDP-a za dramskiprvenac. Koji su bili Vaši umetnički motivida se latite ovog posla?

Mladi pisci su sazreli, hvala Bogu.Bave se porodicom, koja je osnov čoveko-vog odrastanja: ono odakle potiče umno-

Po već deset godina ustaljenom raspo-redu: jedna lutkarska, pa jedna dramskapredstava, u kragujevačkom Pozorištu zadecu početkom februara izvedena je drugapremijera „zacrtana” za ovu sezonu. Reč jeo predstavi („glumačkoj”) „Kneginjica izagonetke”, koju je, po tekstu poznatogkragujevačkog pisca Zorana Petrovića, reži-rao beogradski reditelj Dragoslav Todoro-vić Šilja, koji potpisuje izbor muzike.

Scenografiju i kostim osmislila je Jele-na Milić Zlatković, realizovao je RadeKrstić, a za slikarske radove angažovana jenova saradnica - ukrajinska umetnica AlinaLinjkova Velković, koja već neko vreme živiu Kragujevcu. U predstavi igraju DubravkaĐorđević (Kneginica), Milica Redžić Vule-vić (Sluškinja), Milomir Rakić (Glasnik iProsac) i Vladimir Đoković, koji tumači likmudrog prerušenog kraljevića Ivana.

Pisac Zoran Petrović već je sarađivao saovom kućom („Magareća koža”) i do sada jeuradio desetak adaptacija naših narodnihbajki. „Mi nemamo poput Grka mitologiju,ali slovenski narodi imaju bajke. Po mommišljenju, one su ne samo na nivou najbo-ljih naših narodnih pesama već duhovniarhetip koji „u glavi” nosimo sa sobompoput „belog lika” i „otvor trave”. U vremekada su nastajale, nisu postojala savetovali-šta i njihova uloga je bila da nas „opreme” ipripreme za sve situacije koje nas moguzadesiti u bilo kojem životnom dobu. Onesu deo toga i danas i u tome je njihovauniverzalna vrednost”, smatra Petrović.

Reditelj Todorović po prvi put sarađujesa ovim pozorištem: „Ovo je ljubavna priča,obogaćena zagonetkama i glavolomkama,zakuvana na duhovit, a razrešena na bajko-vit način”, kaže on, dodajući da je glumačkaekipa odlična, generacijski se podržava (ponjemu u Srbiji postoji još samo jedan takavansambl – u Zrenjaninu), kao i da je Pozori-šte, koje postoji tek desetak godina, ponjegovom mišljenju zaista napravilo velikepomake i kadro je da se uhvati u koštac i saizazovima kao što je bila lutkarska, baletskapredstava „Labudovo jezero”.

„Rad na predstavi je bio zanimljiv, iakoje kratko trajao. Igram Kneginjicu kojatreba da se uda. Ali ovo nije klasična igradobra i zla, već više nadigravanje i nadmu-drivanje i pitanje tvrdoglavosti koju ljubavtreba da pobedi”, kaže glumica DubravkaĐorđević, koja je već tri godine angažovanau Pozorištu za decu. Po njenom mišljenju,predstava će edukativno delovati na mališa-ne i omogućiti im da nauče nove vrste zago-netki.

Slažući se sa rediteljem, i pisac Petrovićističe kvalitet ansambla na čelu sa umetni-čkim rukovodiocem Zoranom Đorićem,koji na pravi način: energijom, idejama ivoljom, uspešno već godinama „pliva protivkrize” i prevazilazi je.

Z. Mišić

Početkom januara u subotičkomPozorištu „Deže Kostolanji“ izvede-na je premijera predstave „Vojadžer“

po tekstu Andraš Vinai, u režiji Lasla Kesi-ga. Uz Imre Elek Mikeš, Kingu Mezei,Borisa Kučova i Gabora Mesaroša, igra iKrista Vago, subotička dramska umetnica- slobodnjak.

Na pitanje koliko dugo je već u pozo-rištu, kaže najpre da misli da je svaka ženana svoj način glumica... „Glumica nepostaješ onda kada završiš fakultet, negood trenutka kada osetiš nužnost premaumetnosti i kreneš put prve stepenice,uprkos svim preprekama! Naravno, učoveku uvek ima dvoumljenja: jesam lisposobna za ovaj poziv? Mene i danas izje-da ta dilema i čini mi se da će to takozauvek i ostati. Opet mislim da bi bez togosećanja, tog dvoumljenja bilo jako teško,jer ne bi bilo pokretačke snage koja nosinapred”, kaže ona.

Da li su glumački ideali isti nekad idanas?

Nažalost ne! Jako sam verovala i veru-jem u snagu pozorišta! Ali sam do sadaod života dobila puno šamara - obećanja ilažnih obećanja. Grešku sam tražila usebi, misleći da nisam vredna pozorišta.Osećala sam se kao „pastorče” jer mi je„maćeha” davala pomalo, a puno višeoduzimala... Kad pomislim na to, cela mi

se utroba trese... Pozorište se ne sastojisamo od ljubavi, ljupkosti i dobre voljemeđu ljudima, nego je to povremeno, ilitačnije, puno puta tuga, suze i bol. Tokomgodina postala sam ozbiljnija i kritičnija.Šta se tu sve promenilo, ni sama ne znam.Postala sam zrelija i snažnija, i sada većpotpuno drugačije razmišljam o pozori-šnom postojanju i o životu.

Šta se više promenilo: samo pozorišnookruženje ili...?

Kao slobodnjak, moram da se izborimsa puno problema. Stalno trčanje zaposlom često ne završava kako si zamisli-la. To što u Vojvodini ima izuzetno malomađarskih pozorišta u mnogo čemuoteževa život glumcu. Promenila sam se ija i okruženje. Sebe smatram pozitivnomosobom, iako sam, kako godine prolaze,morala da shvatim da život ne govori oradosti formiranja karaktera. Radujem seako uopšte radim i dosad mi je Bog poda-rio skoro sve glavne uloge.

Je li istina da glumac kroz glumu boljeupoznaje sebe?

Istina je da ja sebe zaista često prepoz-najem u nekim svojim ulogama. Čak sammorala da shvatim da neke uloge zaistastave ogledalo ispred mog lica. Tokomigre, otvara mi se unutrašnja kapija poslekoje se Krista spaja sa Doroti ili Verom,Terkom...

MUDRA KNEGINJICA I LJUBAVNE GLAVOLOMKEPredstava „Kneginjica i zagonetke” potekstu Zorana Petrovića, u režijiDragoslava Šilje Todorovića, premi-jerno je izvedena u Kragujevcu

gome određuje njegovu ličnost. Suština jeda, i pored mračne teme koja preovlada-va, komad na kraju ima svetlu poruku dažrtvovanje nije uzaludno, da postoji isku-pljenje i da vredi odbraniti svoju čast.

U drugoj polovini godine imali stepremijeru za decu u Malom pozorištu„Duško Radović”. Radili ste dramatizacijui potpisujete režiju. O čemu je Vaš „KrckoOraščić”?

Moj „Krcko” je, ustvari, priča o deča-ku i devojčici koji kroz igru sa drvenimlutkom rasplamsavaju maštu. Oni, zapra-vo, smišljaju priču o Krcku Oraščiću i krozsvoje pripovedanje, u kojem su sami iglumci, i reditelji i pisci odjednom, onidolaze do novih životnih saznanja.

„Krcko Oraščić” je rađen po neuobiča-jenom pozorišnom modelu: to je nezavisniprojekat u koprodukciji sa Malim pozori-štem. O čemu je reč?

Dobila sam novac na konkursu Sekre-tarijata za kulturu grada Beograda za ovajprojekat. Trebalo je da bude lutkarskapredstava sa dva glumca, međutim ispalaje igrana predstava sa jednom lutkom.Naime, u dogovoru sa upravom, glumci,

moji saradnici i ja uradili smo predstavukoja se igrala za Novu godinu i koja ćeostati na stalnom repertoaru. Dobili smopohvale iz Pozorišta da je predstava „pra -va starinska”, bajkovita, puna čarolije. A jasam se zaljubila u lutkarstvo i nadam se daću imati još prilika da radim nešto slično.

Gde je stvaralaštvo za decu na pozori-šnoj mapi Srbije danas?

Zanat dečjeg pozorišta sticala sam uPozorištancu Puž tokom rada na dvepredstave, što smatram svojim velikimuspehom. To pozorište živi za decu, njiho-vo odrastanje, učenje, zabavu – ima veomavisoke kriterijume. Stoga, mogu reći dastvaralaštvo za decu na pozorišnoj mapiima svoje važno mesto.

Iz perspektive glumca i reditelja – učemu je razlika u pristupu u radu za odra-sle i za decu?

Odrasli još i mogu da progutaju neka-kvu glupost, da je još i hvale pod uticajemdrugih. Dok deci to ne može da se desi,njima se ili sviđate ili ne.

Da li imate planove za kraj ove pozori-šne sezone?

Uskoro počinjem da režiram u BDP-u tekst Aleksandra Jugovića „Luna park”.U pitanju je reska, lucidno i inteligentnonapisana crna komedija. Sjajna glumačkaekipa: Olga Odanović, Ljubinaka Klarić,Nataša Marković i Dubravko Jovanović.Biće smeha, smeha, smeha! Šta ćete više!

Jelena Popadić Sumić

Otkud o „Kostolanjiju”?Nije mi ovo prvi put da igram u

„Kostolanjiju”. Pva produkcija u kojoj samkod njih igrala bila je „Sunce se smeje” predve i po sezone. Kada su me pozvali zaulogu Vere u „Vojadžeru” Andraša Vinai-ja u režiji Lasla Kesega, subotičkog redite-lja koji već godinama stvara u Mađarskoj,pristala sam odmah. Inače, radim na višemesta. Trenutno u četiri predstave. Nara-vno, to je dobro za srce, ali - jasno je - lošeza novčanik. Nažalost, ne biramo miuloge, već hrabri reditelji koji su istrajni,jedan ili nijedan direktor koji je spremanda izdvoji posebno malu crkavicu, nudenam katkad po koju ulogu... Gorak je ovajhleb... Ali da nisam spremna da poginemna sceni samo radi adrenalina, kad samneko drugi, onda ne bih odabrala ovajpoziv!

Jesi li glumica dvadeset četiri sataneprekidno?

Kada radim na novoj predstavi, tajživot živim dvadeset četiri časa. Ne znamda odvojim svoj lik od sebe same. Ovoizuzetno nervira mog dragog - PeteraFerenca, koji je i sam glumac i reditelj.Dureći se pomalo, uvek na kraju kaže daje to ipak OK, jer se svako na svoj ludinačin sprema za predstavu, i dodaje dasmo svi mi koji ovo radimo pomalo šaša-vi... S druge strane, punim se kod kuće,

živeći životom običnih ljudi. Kuća mi jesveta zemlja koju ne volim da delim saspoljnim svetom.

Upečatljiva je bila uloga u predstavi„Sulamit”, koja je pre nekoliko godinaproglašena najboljom na Festivalu profe-sionalnih pozorišta Vojvodine. Zaštonagrada kod nas ne znači obavezno i otva-ranje puta za onog ko je dobije?

Kad sam spremala ulogu Sulamit, jošsam bila na Akademiji. To mi je bila prvaprofesionalna rola u pozorištu. Nisam jadobila nagradu, već predstava u celini.Nagrada ne znači automatski otvaranjeputeva za nastavak karijere. Da je tako,svet bi bio bar malo pravedniji. Ovako,nepravdan je do nesagledivosti. I mislimda je to zato što smo mala sredina.

Snežana Miletić

ZRNCE PROSTORA U NESAGLEDIVOJ NEPRAVEDNOSTI

„Nažalost, ne biramo mi uloge, većhrabri reditelji koji su istrajni, jedanili nijedan direktor koji je spreman daizdvoji posebno malu crkavicu, nudenam katkad po koju ulogu”, smatraKrista Vago, samostalna dramskaume tnica

DRAMA MORA DA IMA DOBRU PRIČUPoslednjih desetak godina, Milena Pavlović Čučičović sve češće „prelazi rampu” – baveći se rediteljskimi dramaturškim poslom

Premijera predstave „Krcko Oraščić” po motivima priča „Krcko Oraščić” i„Kralj miševa” E.T.A. Hofmana u dramatizaciji i režiji Milene Pavlović izvedena je13. decembra u Malom pozorištu „Duško Radović”. Dramaturg predstave je MarijaKaraklajić, scenu i kostime osmislila je Stanislava Jamušakov, a kompozitor je Vladi-mir Pejković. Uloge tumače: Jelena Ilić, Jovo Maksić, Bojan Lazarov, Jovana Cvetko-vić i Marko Janketić. „Drekavac” po tekstu Maje Todorović premijerno je izveden uBeogradskom dramskom pozorištu krajem februara 2012. godine. Scenograf jeKrisina Radosavljević, kostimograf Staša Jamušakov, a muziku potpisuje bend SARS.

Igraju: Sandra Bugarski, Milorad Damjanović, Vladan Milić, Andrija Kuzma-nović, Ivana Nikolić, Milan Čučilović, Dejan Matić Mata

12LUDUS 189-190Lu

„Nedostatak novca ozbiljno utiče nakoličinu i kvalitet novih predstava. I, nara-vno da takozvano siromašno pozorište nemože i ne sme da postane i opstane kaojedini model po kome ćemo raditi”, govoriZoran Karajić, glumac i upravnik Šaba-čkog pozorišta. Iako ne osporava uticajkrize na već siromašna pozorišta u van -beogradskim sredinama, smatra da „onane sme ni da postane izgovor za inertnost,za nerad i za nesnalaženje.” Ša bačko pozo-rište je od početka pozorišne sezone2012/2013. do sada iznedrilo dve predsta-ve za odrasle, jednu predstavu za decu, aupravo je izvedena premijera londonskoghita „Mladi Staljin” Džona Hodža, u režijiNebojše Bradića; a do kraja godine u planusu bar još dva nova projekta. I ove, kao iprethodnih godina, sezona je započetaRevijom „Šabačko pozorište – Tetatar napravom putu”, na čijem početku je premi-jerno prikazana predstava „Skrivenestrepnje” A. Ejkborna, u režiji PrimožaBeblera, a na kraju „Otmica i vaznesenjeJulijane K” Željka Hubača, u režiji autora.Gostovale su predstave pozorišta iz Kragu-jevca, Zrenjanina, Beograda, Pri štine iInđije. Održane su promocije knjiga izedicije Art scena. Dodeljena je Godišnjanagrada „Boris Kovač” za umetnički do -prinos radu Šabačkog pozorišta JeleniStokući za idejno rešenje kostima za pred-stavu „Đavolijada” Nikite Milivojevića.

Da li Revija ima tendencije da postanepozorišni festival?

Ima! Šabac je nekada imao jedan odnajvećih i najprestižnijih pozorišnih festi-vala u velikoj Jugoslaviji. Zvao se „Sveča-nosti Ljubiša Jovanović”. Na njemu suprikazivane najbolje predstave sa značaj-nih festivala u Jugoslaviji i, kao najvećanagrada za glumačka ostvarenja, dodelji-van zlatnik sa likom Ljubiše Jovanovića.Ovog festivala više nema. Nema više niJugoslavije. Izbrisan je iz programa državeSrbije, izbrisan je iz programa gradaŠapca. Kad se budžetski novac jednomizgubi, skoro ga je nemoguće povratiti.Otišao je negde drugde. Dok ne budemoobezbedili stvarno potreban novac i oddržave, i od grada i od privrede, mi ćemosvaku sezonu započinjati Revijom kojafinansira sama sebe.

Koji su planovi za drugi deo sezone?Svi smo svesni okolnosti u kojima

danas rade pozorišta u Srbiji. Ako je teškoi neizvesno praviti produkciju novih pred-

stava u Beogradu, možete zamisliti kolikoje to tek teško u unutrašnjosti, gde suukupna budžetska sredstva za programebivala manja od cene samo jedne predsta-ve u Beogradu. Pošto je reč kriza normal-no stanje u kome živi i radi većina pozori-šta u unutrašnjosti, mi se normalno iponašamo. Pored dve premijere, o kojimasam već govorio, urađena je do sada ijedna predstava za decu, a upravo smozavršili rad na komadu Džona Hodža„Mladi Staljin” u režiji Nebojše Bradića.U ovoj sezoni ćemo pokušati da uradimojoš „Skandaloznu komediju” MilivojaMlađenovića, u režiji Vladimira Lazića i„Zvezdanu prašinu” Dušana Kovačevića,u režiji Veljka Mićunovića. Naravno, akose izborimo za sredstva. Našim glumcima,ali i glumcima sa strane omogućili smo dasvoje želje, ambicije, dugačiju vrstu teatrapokušaju da afirmišu na Maloj sceni„Branivoj Đorđević”. Zato je taj deo reper-toara uvek neizvestan i zavisi od toga da lipozorište hoće i može da uđe u takveprojekte. U svakom slučaju, i ove sezonećemo imati ukupno šest do osam premi-jera na sve tri scene Šabačkog pozorišta.

Vi ste i direktor i umetnički direktorŠabačkog pozorišta. Po kom kriterijumukrojite repertoar Pozorišta, obzirom naograničenje i odgovornost da ste jediniteatar u gradu?

Zastupam tezu po kojoj direktor iliumetnički direktor pozorišta koje je jedi-no u gradu, nema pravo da repertoarskinameće svoj ukus, svoje estetske kriteriju-me. Pozorište mora da se bori za svojimidž, za svoju prepoznatljivost vrstomigre, prepoznatljivim rukopisom. A to senajpre postiže pažljivim odabiromansam bla i negovanjem njegovih afinitetai mo gu ćnosti. Toga doduše nema više ni uBeogradu, ali sam siguran da je Šabačkopozorište uspelo da izgradi svoj stil, vrstuigre, što znaju i reditelji koji dolaze uŠabac. Inače, mislim da repertoar svihpozorišta u unutrašnjosti mora da budešarolik, da mora da odgovori različitimukusima i različitim nivoima obrazova-nja, ali, naravno, ne po svaku cenu, ne nauštrb kvaliteta.

Premijera predstave „Mladi Staljin” urežiji Nebojše Bradića nedavno je izvede-na....

U prvom planu je sukob Mihaila Bul -gakova i Josifa Visarionoviča Staljina. Je -dan u sebi nosi umetnost, slobodu, bunt,

a drugi silu i neograničenu vlast. Tema je,dakle, večita – ne radi se samo o Rusiji isamo o ovim istorijskim ličnostima. Pisacje Englez, predstava je najpre igrana uLondonu i već dve godine je jedan odnajvećih hitova engleske prestonice. Ušabačkoj predstavi se nadmećemo IvanTomašević kao Staljin i ja kao Bulgakov.Naravno, uz pomoć gotovo celog ansam-bla. Tekst glumcima pruža šansu za stvar-no raznovrsnu galeriju likova.

Kakva je posećenost predstava Šaba-čkog pozorišta?

Posećenost je opala, ali je osnovnirazlog tome nemanje para. Ako su priho-di u kući dvadeset pet do trideset hiljadadinara, deca idu u školu, dažbine od greja-nja do struje strašno visoke u srazmeri saprimanjima, onda je razumljivo da pozo-rište postaje luksuz koji je teško priuštiti.Tu takođe postoji ogromna razlika izme-đu Beograda i gradova u unutrašnjosti.

Šabačko pozorište već izvesno vremeima utvrđen nedeljni raspored. Šta jepraksa pokazala – da li je ovo princip kojiviše nego inače puni pozorišnu salu?

Šabačko pozorište ima četiri do petigrajućih dana u nedelji, po svim pokaza-teljima najviše južno od Save i Dunava.Utorkom i četvrtkom se igraju naše pred-stave na Velikoj sceni, sreda je dan za decu(1-3 predstave), a petkom se igraju pred-stave na Maloj sceni. Subota je dan zagostovanja – ili teatri dolaze nama u gosteili mi nekuda putujemo. A često se doga-đa i jedno i drugo. Građani Šapca, dakle,ne zovu da pitaju da li ima večeras pred-stave u pozorištu, nego pitaju šta je veče-ras na repertoaru. To je velika razlika.Osim toga, šabačka deca znaju da je sredanjihov dan za pozorište i revnosno podse-ćaju na to svoje starije.

Šta nisam pitala, a trebalo je?Pre nekoliko godina Šabačko pozori-

šte je napravilo podvig koji je bukvalnoostao neprimećen. Napravili smo sedamdana Šabačkog pozorišta u Beogradu. UDomu kulture „Vuk Karadžić” smo za tihsedam dana odigrali sedam predstava naVelikoj sceni i pet predstava na sceniKulta. Ukupno dvanaest. Trebalo je doćisa dvanaest različitih predstava u Beogradi odigrati ih za sedam dana. Trebalo je,dakle, imati dvanaest predstava u jednomtrenutku koje se bez bojazni mogu i smejuprikazati beogradskoj publici i stručnojjavnosti. I pored mog upornog insistira-nja i dosađivanja, nijedna kulturna redak-cija poznatih dnevnih novina nije našla zashodno da isprati ovaj naš poduhvat, aneke ga nisu čak ni zabeležile, jer se u istovreme održavao neki manji beogradskifestival, nije bitno koji. Stvari se jesu done-kle promenile, Šabačko pozorište redovnoigra svoje predstave na scenama svihbeogradskih pozorišta, ima i svoju beo -gradsku publiku, ali mislim da su pozori-šta u unutrašnjosti i dalje neopravdano uzapećku i da ostaju nezapaženi vrlo vrednirezultati. U unutrašnjosti Srbije postojepozorišta koja nisu provincijska. Poštoživimo u vreme gubljenja vrednosnihkategorija, na beogradske scene raznimkanalima iz unutrašnjosti stižu i ostvare-nja minornih umetničkih vrednosti. Kaošto se na osnovu jedne uspešne predstavene mogu sve predstave i sva pozorišta vanBeograda nazvati sjajnim, tako se ni dilen-tatizam, provincijalizam i neznanje nemogu generalizovati.

Jelena Popadić Sumić

NEIZVESNOST NOVIH PRODUKCIJADa, „u unutrašnjosti Srbije postoje pozorišta koja nisu provincijska”, što pokazuju repertoarski plan,produkcija, ustaljenost teatarskog dešavanja – primer je Šabačko pozorište

Reditelj dugo unazad razmišlja o postavci „Čarobnjaka” i temama koje sobomnosi. „To nije jedan od tipičnih komada mladih pisaca. Ne govori o generacij-skim problemima, ne tretira neku savremenu pojavu u našem društvu. Nije

na taj način atraktivan”, objašnjava Liješević. „Govori o povučenom dečaku koji sanjada postane pisac, što uskoro i postaje - pisac sa blistavom budućnošću i harmonič-nom porodicom koja se stalno uvećava, kao i njegova karijera, da bi, kao Nobelovacnapustio svoju zemlju zbog katastrofe koju joj predviđa zbog njenog političkog usme-renja. U egzilu ga čekaju samoubistvo najstarijeg sina, problemi sa najmlađim... aon završava s osećanjem krivice za izgubljene i promašene živote svoje dece i svogsopstvenog”, sadržaj je komada, kako kaže Boris Liješević.

„Reč je, zapravo, o Tomasu Manu. O umetniku koji traži put između svog stva-ranja i svakodnevnog porodičnog života od kojih nešto uvek trpi. Komad je to očoveku koji ne može da otkrije zagonetku sopstvenog života. Posmatra oko sebe,pretvara to u umetnost, a ne može da razume svoj sopstveni život. Priča je to o čove-ku koji sve u životu radi dobro, prema pravilima, tradiciji, pokušava da vodi računao svemu, a život mu izmiče. Kako živeti, a ne propustiti život? Kako ne napravitigreške čije će se posledice osetiti kada već bude kasno. Kako ne završiti rečenicom„Nije vredelo”? Da li se talenat može zapostaviti ako ljudi oko tebe trpe posledicetvog rada i posvećenosti? Da li imamo pravo na to?”

I na kraju, još samo jedna rečenica - o rediteljskom postupku: „To je za meneuvek stvaranje na licu mesta. Iz susreta glumaca, reditelja, kompozitora i prostora ukome se odvijaju probe. Spontanost kao preduslov kreativnosti.”

U „Čarobnjaku” igraju: Saša Torlaković, Radoje Čupić, Svetozar Cvetković, Tatja-na Šanta Torlaković i Marko Marković.

S. M.

Spontanost kao preduslov kreativnostiPremijera „Čarobnjaka” Fedora Šilija u režiji Borisa Liješevića izvedena usomborskom Narodnom pozorištu

Londonski hit u Šapcu„Mladi Staljin”, predstava nastala po drami Džona Hodža „Saradni-

ci”, premijerno je izvedena u Šabačkom pozorištu 21. februara. Rediteljje Nebojša Bradić, Bulgakova igra Zoran Karajić, a Staljina Ivan Tomaše-vić. Uloge tumače i: Deana Kostić, Petar Lazić, Aneta Tomašević, Strahi-nja Barović, Vladimir Milojević, Sonja Milojević i drugi. Reditelj Bradićbio je i scenograf, kostime je kreirala Marina Vukasović Medenica, amuziku je komponovao Zoran Erić.

LUDUS 189 - 19013

Grupa pozorišnih umetnika neda-vno je na adresu Komisije zaimenovanje ulica i trgova Skupšti-

ne grada Beograda uputila inicijativu dase sadašnjem Trgu Republike vrati ranijinaziv – Pozorišni trg. U dopisu, koji je uime predlagača uputio teatrolog MilovanZdravković, navodi se da se svako ioleznačajno pozorište nalazi u centralnomkvartu grada (najčešće su to trgovi u stro-gom centru) i ima odgovarajuće uređenprostorni ambijent. „Naše najstarijenacionalno pozorište, Srpsko narodnopozorište u Novom Sadu, po tome sesvrstava u red pozorišta sa sređenim urba-nističkim preduslovima. Nalazi se ucentru grada, na trgu koji se naziva Pozo-rišnim trgom. Veliki Boljšoj teatar izMoskve i Bečka državna opera se takođenalaze na Pozorišnom trgu, kao i mnogadruga značajna pozorišta”, podseća Zdrav-ković i dodaje da naše drugo nacionalnopozorište – ne po značaju, nego po godiniosnivanja – Narodno pozorište u Beogra-du, nažalost nema tu sreću.

„Činjenica je da se nalazi u jezgrugrada, ali nema osmišljeno urbanističkisređen ambijent. Političkom voljom od1945. godine, dotadašnji Pozorišni trg

postaje Trg Republike, a u previranjimakrajem prošlog veka za neke postaje i Trgslobode. Da bismo se oslobodili političkihigara tamo gde im nije mesto, a Narodnopozorište i Beograd dobili svoj trg nazad,civilizacijska je pravda da se suštinskiPozorišnom trgu vrati njegov naziv”, isti-če Zdravković. Prema njegovom mišlje-nju, i druge nacionalne i kulturne institu-cije kao što su Narodni muzej, Pozorište„Boško Buha”, Kulturni centar Beograda,Nacionalna galerija... takođe bi učestvo-vali u stalnom, raznovrsnom animiranjutog trga, čime bi umetnost postala organ-ski deo našeg gradskog identiteta.

„Ovaj gradski ambijent upotpunjava-ju i dva značajna spomenika: SpomenikKnezu Mihailu velikom prosvetitelju,osnivaču i patronu Narodnog pozorišta, ispomenik Branislavu Nušiću, vodećemsrpskom dramskom piscu i upravnikuNarodnog pozorišta. Tako omeđen trg, saosmišljenim programima dobio bi pose-ban ambijetalni i kulturni identitet, što biobogatilo kulturnu ponudu grada”, doda-je Zdravković i napominje da je njegovaideja kulturološke, a ne političke prirode.

Mikojan Bezbradica

Uskoro dobijamo Pozorišni trg?Inicijativa da se sadašnjem Trgu Republike u Beogradu vrati staro ime

Oni su najbolji kritičari, promoteri i me -nadžeri, svakodnevno se trude da udovo-lje različitim željama i ukusima, a svojimsrdačnim: „Dobro došli!” – malo kogposetioca neće zauvek pridobiti za pozo-rište: Aleksandar Ranđelović i Ivan Gaus

Ako neko zna kakva je situacija uteatrima i sa kupovnom moći pu -blike, a možda i najbolje šta znači

„da nema publike, ne bi bilo ni pozorišta”,onda su to Aleksandar Saša Ranđelović(Jugoslovensko dramsko pozorište) i IvanGaus (Atelje 212), biletari po zanimanju –zapravo sive eminencije beogradskog tea -tarskog života.

– „Otelo”, „Sumnjivo lice”, „Buba uuhu” i „Elijahova stolica”, rasprodato zaceli mesec, ali možete pogledati drugepredstave sa našeg repertoara – ljubaznoponavlja Aleksandar Ranđelović posetio-cima koji se smenjuju ispred blagajneJugoslovenskog dramskog pozorišta i go -tovo istovremeno odgovara na telefonskepozive onih koji žele da se raspitaju zarezervacije i cene karata. „Zadovoljstvo jekada možemo da kažemo da je predstavarasprodata, to je dokaz interesovanjapublike i kvaliteta predstave, priznanje jeza pozorište i za glumce”, kaže Saša Ranđe-lović. U pozorištu više ne broji godine, alizna da upisuje treću deceniju. Poslovno jezakoračio u teatar još za vreme studija naPravnom fakultetu, a njegov mentor bilaje čuvena blagajnica Pavica. „Počeo samda radim u Ateljeu 212 u njegovo zlatnodoba – u vreme ’Radovana Trećeg’, ’Mara-tonaca’, ’Čuda u Šarganu’, ’Kosančićevogvenca’... Bilo je to fantastično vreme.Postojala je obrazovana pozorišna publi-ka i tada je svako pozorište imalo svojidentitet. Mogli ste da birate kog pisca iliglumca želite da gledate i znalo se šta segde igra – gde klasična drama, gde savre-

meni tekst, klasična komedija... Možda ćeneki reći da živim u prošlom vremenu, alipozorište je tada bilo pravi hram kultureu koji se dolazilo sa poštovanjem, od dreskoda do ponašanja”, navodi sagovornik.

Danas, kada se sa prosečnom platommože izdvojiti oko dve hiljade dinara zakulturu na mesečnom nivou, kada ku po v -na moć za mnoge diktira da je ulaznica iod petsto dinara previše, Ranđelovićnavodi da je najpozitivnije to što pozori-šnu publiku sada uglavnom čine mladi. „Uvremenu kada se za kulturu iz budžetaizdvaja 0,6%, što je ne poražavajuće već,blago rečeno, ponižavajuće za sve, najbo-lje u kulturnom životu su mladi koji dola-ze u pozorište. Njihovi roditelji, starijagospoda, žrtvuje se i novac se daje deci daoni posećuju pozorište. Kod nas je uvekkriza, bila je i u pomenuto zlatno dobaAteljea, a pamtim i najgori period – zavreme bombardovanja, ali u ovo novodoba... Ne znam ni kako da ga nazovem,odnos se promenio. Sve je manje sprem-nosti za ulaganja u kulturu, sve se manjepara izdvaja za nove projekte, nove pred-stave, izložbe...” – zaključuje sagovornik.

„Mnogo je faktora koji utiču na pose-ćenost i to ko danas čini pozorišnu publi-ku, ali je primetno da i dalje postoje i pravizaljubljenici i želja da se ode u teatar, kaovid bekstva od stvarnosti”, navodi IvanGaus iz Ateljea 212, kome je, zanimljivo,mentor bio Saša Ranđelović. „Odzvanjami Saletova rečenica da prodata sala značidobru predstavu, a prazna sedišta dablagajnik ne radi dobro svoj posao. Zatose trudim da imamo i dobre i pune pred-stave. Naš posao jeste da zadržimo i izne-gujemo publiku”, kaže Gaus. Na prvupredstavu u Atelje, na „Kosančićev venac”,odvela ga je tetka Renata Ulmanski, a prvuprodaju karata imao je za predstavu„Čekajući Godoa”.

„Sećam se kako mi je upravnik MuciDraškić, kada sam došao, rekao da samogledam da sala bude puna. Kao organiza-tor prodaje imam, dakle, dvostruku odgo-vornost - da zadovoljim glumce punomsalom i da publika dobije predstavu kojuželi da gleda. Svakodnevno radimo natome da publiku zadržimo, i to je u ovommomentu najbitnije. Pokrili smo sve:đake, studente, penzionere, redovne plati-še ’Infostana’ sa popustima i raznim akci-jama”, kaže Gaus i otkriva da ima ideju daorganizuje i svojevrsnu berzu karata.

Atelje ima dobru posećenost zahva-ljujući timskom radu, ističe Gaus, i navo-di da posetioci dolaze i iz drugih gradovaSrbije, a da se mogu pohvaliti i stalnompublikom, kao i konstantno novim gleda -ocima. „Preporuku traži novija publika,ali nezahvalno je davati je, zato okrenem

na šalu i kažem: pogledajte sve što niste dosada. Desilo se da sam se ’napravio pame-tan’, pa je sutradan posetilac došao da ’pro-komentarišemo’... Pitanje je trenutkagledanja, kome su koje teme ili žanr bliski,a bekstvo od stvarnosti u pozorištu danasuglavnom podrazumeva pitanje posetila-ca – šta je od ponuđenog komedija”, doda-je Ivan Gaus.

Na biletarnici verovatno ne postojipitanje koje nije postavljeno, ali najčešćeje upravo: „Da li imate dobru komediju ikolika je cena ulaznice?” Naslušali su se iSaša i Ivan raznih priča, doživeli i lepih imanje lepih susreta, a sigurno je i da susvojim komentarima i doskočicama izma-mili osmeh i ulepšali dan mnogima.Obojica, bez razmišljanja i u dahu, odgo-varaju da je njihov posao lep i da je zado-voljstvo raditi sa ljudima. „Svi ustanemopovremeno i na levu i na desnu nogu,imamo i dobrovoljne i zlevoljne dane, alije lepo raditi sa ljudima i biti u stalnomkontaktu sa posetiocima, a mogu dakažem da sam bogat čovek što sam imaopriliku samo da poželim dobar danjednom Petru Kralju ili Bati Stojkoviću”,navodi Gaus.

Najlepši momenat u pozorištu zaRanđelovića je premijera predstave i taatmosfera svečanosti i uzbuđenja kojevlada, dok je najstresniji deo posla kadase otkaže predstava. „U tom momentu,pozorište – to ste vi. Na blagajnu se tadausmere rezignirani i besni posetioci, štoje razumljivo, a samo ste vi tu. Taj stresdovoljan je za narednih mesec dana i srećaje što se ne dešava često da se predstaveotkazuju”, dodaje Saša.

Bilo bi zanimljivo izračunati koliko suulaznica prodali do sada, bio bi to impon-zantan broj, kao što bi bio i broj onih kojisu, zahvaljujući Saši i Ivanu, prvi putpogledali predstavu i potom postali redo-vni posetioci pozorišta.

Sonja Šulović

Dobro došli!

„Za suflera bi možda dobro bilo kadbi u školu po neki put otišao i tamo slušaokako deca među sobom šapću i kako jednodrugom prišapćuju, jer on, vidi se, kao dane zna razlike između šaptanja (t.j. sufli-ranja) i između vikanja.” Ovo je, izmeđuostalog, pribeležio izveštač „Novina srb -skih” povodom izvođenja Sterijine šaljiveigre u dva dejstva „Simpatija i antipatijaili Čudnovata bolest” u Teatru na Đumru-ku maja 1842. Svega nekoliko meseci poformiranju prvog profesionalnog pozori-šta u Srba, kritika, takođe u povojima,pominje i suflere. Očigledno da je, kao uostalom i svi drugi pozorištnici, i šaptač

bio nevešt, pa ga je publika čula. Tada supredstave, koje su davane dva puta nedelj-no, bile gotovo sve premijere jer je malavaroš kakva je tada bio Beograd retkoimala publike za reprizu, pa je razumljivoda je sufler imao veliku i nezaobilaznuulogu.

A koliko pažnje danas posvećujemotom i dalje veoma važnom članu svakogpozorišnog poduhvata? Koliko često ga sesetimo? Koliko često po dobru pomene-mo? Da li najčešće kad – ode...?

Nedavno sam, zahvaljujući usputnojbelešci u nekrologu glumici SNP-a MiliciRadaković, pročitala da nas je napustila i

njena sestra – suflerka. Maca – tako su jezvali stariji, a mi, tada mlađi – Tetka Maca.I zaista se prema svima ophodila tako, kaoprisna, brižna tetka. Već u nekim ozbiljni-jim svojim godinama, početkom osamde-setih prošlog veka, kao čigra je letela okoogromne scene tek otvorenog novogpozorišta kako bi bila najbliže glumcukoga je trebalo da „drži” u nekom dužemmonologu ili u kritičnom trenutku. Mladiglumci su se za mišljenje i savet okretaliradije njoj nego starijim kolegama – TetkaMaca je sve videla i sve znala, kao pravistari pozorišni vuk umela da dâ pravisavet, da pohvali, podrži, ali i izgrdi. I daje svi poslušaju... A možda nikad ne bih nisaznala da je umrla da je, eto, nisu pome-nuli u sećanju na njenu sestru.

Onda nas napustila i Mama Nada. Baštako, Mama Nada je zvalo celo somborskopozorište, pa i njeni vršnjaci. To, valjda,sve govori. A osim što je bila mama svimanama, bila je i istinska mama Aleksandri

Nikolić, glumici Narodnog pozorišta uBeogradu. Kome više? Desilo se jednezime sredinom osamdesetih da je naše, iinače lako zbunjive putare, zaista iznena-dila veoma snažna i uporna mećava, pa jeu roku od nekoliko sati sav saobraćaj staoi mnogi su ostali zarobljeni – neki u „vlakuu snijegu”, autobusima, kolima... a SaškaNikolić – u Novom Sadu, gde je imala nekosnimanje. A uveče treba da igra „Volpo-nea” na Trgu Republike. Panika traje sati-ma, svi pokušavaju na svaki način da pro -nađu neko prevozno sredstvo koje bi jeprebacilo u Beograd, telefoni su usijani,Mama Nada prati halabuku i neprekidnogrdi ćerku! „Kako si mogla, kakvo snima-nje te spopalo, kakav Novi Sad, imaš uvečepredstavu, eeeeej!” I tako sve dok nije po -stalo izvesno da se predstava mora otka-zati, posle čega je usledila najveća grdnja.Pozorištnik starog kova, suflerka, suprugaglumca, brani pozorište od sop stvene jedi-

nice! (Ova priča ima i pravi dramski zavr-šetak: Saškina baka je čitav događaj prati-la ćutke iz svoje fotelje, kad se prašinamalo slegla, rekla je ćerki da joj zoveunuku, uzela slušalicu i kazala: „Sašice,sine, uzmi sad i idi u kafanu, nađi Ciganeda ti sviraju i napij se. A ako treba da seplati predstava – baba će.”)

U pozorištu ima mnogo „dobrihduhova” koji su teatar sačuvali svih isku-šenja i koji to i danas rade, a nisu umetni-ci. Setimo ih se češće dok su sa nama, aodajmo im zasluženo poštovanje kad odu.

MAME I TETKENAŠIH POZORIŠTA

Jelica StevanovićOmaž sufleru

Nada Nikolić

Tragajući za fotografijom tetka Mace,saznali smo da je Pozorišni muzej Vojvodinenedavno objavio knjigu o njoj, „Šaputanje živo-ta“, autora Milana Belegišanina. A Narodnabiblioteka Užice je, pak, nekako u isto vremeobjavila knjigu Milorada Iskrina „Jubilej šapta-ča“, posvećenu Baći, nekadašnjem sufleruNarodnog pozorišta u Beogradu. Počeli smo dase popravljamo...

Ivan Gaus

Aleksandar Ranđelović

Marija Kljajić

14LUDUS 189-190Lu

Nekoliko decenija unazad govori se o „krizi domaćeg dramskog teksta“. Konkursi koji su pokretani – pa gašeni ilipostajali tradicionalni, uglavnom su podrazumevali novčanu nagradu za autora najboljeg komada i u najboljem slučaju –štampanje teksta. Kako je dramska književnost – po formi – primenjena, te tek sa scenskim otelotvorenjem može i piscu,ali i javnosti da dokaže svoju istinsku vrednost ili mane, većina konkursa ostajala je na dobrim namerama – prazno slovona papiru, što je kod autora najčešće izazivalo ne malo i nikako neopravdano ogorčenje. Poslednjih nekoliko godinapokrenuti su konkursi gde je glavna nagrada piscu – upravo izvodjenje. Mogu biti regionalni (Narodno pozorište, Harte-fakt fond), tematski (kragujevački Knjaževsko srpski teatar), ili opet usmereni ka otkrivanju novih talenata (Sterijinopozorje, Beogradsko dramsko pozorište). O smislu, neophodnosti, te značaju za razvoj domaće dramaturgije ovakvihpoduhvata – o konkursima na kojima su učestvovali – govore i pišu oni čiji su komadi odabrani, a trebalo bi da budu ilijesu izvedeni.

IZVODJENJE KAO NAGRADA

GORANA BALANČEVIĆ:„Nekad mi se čini da su konkursi

prava motivacija, jer je to najbolji način daneko uopšte pristane na to da čita vaš rad,a posebno ukoliko ste mlad pisac. Skoroda i nema konkursa koji su osmišljeniisključivo za mlade autore. Svi se nadamopobedi, iz više razloga, a najvažnija su dva– mogućnost da se drama izvede i drugi je,svakako, novac. Ja sam dobila nagradu inastavljam da živim kao junaci mojepobedničke drame – bez posla, bez novcai bez krova nad glavom.”

IVAN DIMITROV:„Svaki konkurs predstavlja jedan novi

početak. Pruža ti se mogućnost da publi-ka čuje tvoje ime, ali i mogućnost da tvojtekst privuče pažnju nekog pozorišta.Volim takmičarski duh konkursa. Priznaj-em da imam sreće na njima. U poslednjetri godine, moje drame su dva puta bileuvrštene među prvih pet finalista konkur-sa, a tri puta su osvojile prvu nagradu.Posle nedavne pobede na Konkursu„Mlada balkanska drama”, jedan pozna-nik, afirmisani bugarski dramski pisac, mije dao savet da se neko vreme manemkonkursa. Zašto? Pa, ako pobedim jošjednom, ljudi će me zamrzeti, jer će misli-ti da imam neku vezu. Nameravam da gaza neko vreme poslušam. Raduje me što ćemoja drama, sa kojom sam pobedio natrećem konkursu, uskoro biti postavljena,a još više me raduje činjenica da će to bitiu Beogradu, jer volim taj grad i mislim daću ubuduće imati šanse da budem višemeđu vama.”

Narodno pozorište u Beogradu, usaradnji sa Pozorištem mladih „NikolajBinev” iz Sofije, u okviru projekta„Mlada balkanska drama” raspisalo je21. marta 2012. godine Konkurs za origi-nalni dramski tekst. Među uslovima jenavedeno da pisac dramskog teksta trebada bude državljanin Republike Srbije, nestariji od 30 godina, dok bi dramski teksttrebalo da bude napisan na srpskom jezi-ku i, naravno, ne bi prethodno smeo dabude objavljivan ili izvođen. Piscima jepreporučeno da se tematski bave proble-mima mladih u Srbiji, da broj lica udramskom tekstu ne prelazi 6, te da sevodi računa o tome da Pozorište imaželju tokom rada na predstavi da anga-žuje što veći broj mladih glumaca. Naro-dno pozorište se obavezuje da od autoradrame koja bude proglašena najboljomna konkursu otkupi pravo na praizved-bu i neograničen broj repriznih izvođe-nja, kao i pravo na objavljivanje drame uprogramskoj knjižici predstave. Vred-nost otkupa prava je 4000 evra, u dina-rskoj protivvrednosti. Ova prava Naro-dno pozorište će ustupiti Pozorištumladih „Nikolaj Binev” iz Sofije, koje ćeobezbediti prevod drame na bugarskijezik i praizvedbu u svojoj produkcijinajkasnije do kraja marta 2013. godine.Narodno pozorište u Beogradu i Pozori-šte mladih „Nikolaj Binev” obezbedićegostovanje produkcije pobednika Kon -kursa u Beogradu na Sceni „Raša Plao-vić”.

Pobednički komad Gorane Balan-čević „Centar za prinudno sletanje” bićepremijerno izveden u Sofiji 14. marta urežiji jedne od najboljih bugarskih redi-teljki mlađe generacije Vasilene Radeve.Inače, na konkurs se prijavilo 55 autora,od kojih je 33 iz Bugarske,a 22 iz Srbije.

M. B.

Prošle godine na Dan teatra - Sretenje,kragujevački Knjaževsko srpski teatar raspi-sao je Konkurs na temu „Kragujevac upamćenju i izvan pamćenja” (sa tendenci-jom da on postane tradicionalan), a žiri jejednoglasno doneo odluku da se nagradidramski tekst „Hladnjača za sladoled” auto-ra Ružice Vasić. Nagrada je 300.000 dinara iizvođenje drame. Mlada dramska spisatelji-ca Ružica Vasić, imala je tu sreću, za razlikuod mnogih kolega, da njen tekst bude odmahi izveden.

Rođena je 1976. u Kragujevcu. U ediciji„Prvenac” kragujevačkog SKC-a 2002. godi-ne objavljena joj je zbirka poezije „Trošenjeusana na reči”. Fakultet dramskh umetnostina Cetinju završila je prošle godine u klasiprofesora Stevana Koprivice i Srđana Kolje-vića. Trenutno živi i radi u Budvi. IakoKragujevčanka, zbog trenutnog „privreme-nog rada” van zemlje, Ružica Vasić je zaKonkurs saznala slučajno od drugarice kojase letos obrela na porodičnom letovanju uCrnoj Gori. „Da nije bilo nje i njene vere umene, nikada ne bih konkurisala. Prosto, nebih imala informaciju u pravom momentu,a ni petlje da pokušam”, iskrena je autorka.

Na pitanje, šta je mladu autorku inspiri-salo za ovako univerzalnu dramu, ali sajakim lokalnim nabojem, Ružica Vasićjednostavno odgovara: „Sve priče u dramisu istinite, a neki ljudi će se definitivnoprepoznati. To su isti oni klinci sa kojima

Propozicije Knjaževsko srps kogteatra, na Konkursu za dramski tekstza Nagradu „Kragujevac u pamćenjui van pamćenja” bile su sledeće:Pravo učešća imaju samo originalni,neobjavljeni i neizvođeni dramskitekstovi na temu iz materijalne inematerijalne baštine Kragujevca, saciljem ukazivanja na značaj kojibaština ima za identitet naroda ikulture; Nagrada „KRAGUJEVAC UPAMĆENJU I IZVAN PAMĆENJA”podrazumeva novčani iznos od300.000 dinara i premijerno izvođe-nje ko mada u produkciji Knjaževskosrpskog teatra.

Mini temu IZVOĐENJE KAO NAGRADAo značaju konkursa za dramski tekstnastavljamo u sledećem broju

sam odrasla, sada odrasli i zreli. Oni su mojKragujevac. Bez tih ličnih, lokalnih pričamalih ljudi, ne bi ni bilo velikih spoznaja”,smatra Ružica Vasić. Kako sama kaže, nijeočekivala da pobedi. „Smatrala sam da jedrama previše surova za temu Konkursa.Očekivala sam da će pobediti nešto nostal-gično, lepršavo, nešto što bi ovaj grad prika-zalo u najlepšem svetlu. Kada su mi javilirezultate, bila sam iskreno šokirana”, priz-naje ona, dodajući da zna i za probleme kojenjene kolege imaju sa izvođenjem tekstovakoji su pobedili na različitim, mnogo stari-jim i poznatijim konkursima: „Želim dapohvalim čitav projekat, jer mislim da jeveoma hrabro, inspirativno i značajno to štodaje šansu neafirmisanim piscima da izađuiz senke. Pogledajte svaki pozorišni reper-toar – uglavnom su autori odavno pokojni,rade se tekstovi na kojima se može uštedetihonorar. Mladim ljudima koji se posvetedramaturgiji veoma je teško da dođu dopremijere, neki nikada ne dočekaju trenu-tak da njihov tekst zaživi na pozornici. Odu -staju. Osim što je ovaj projekat značajan iza te neke nove stvaraoce, bitan je i za reani-maciju pozorišne kulture na ovim prostori-ma i književnosti uopšte”, priznaje nagrađe-na autorka. Na pitanje da li sada, posle oveizvedbe, očekuje da joj bude bar malo, što seprofesionalne promocije i „otvaranja vrata”tiče, kaže: „Teško, ali nikad se ne zna. Neusuđujem se da očekujem. Radim, pišem, pašta bude”, otvorena je do kraja Ružica Vasić.

Zoran Mišić

SREĆNA OKOLNOST

MAJA TODOROVIĆ:„Konkursi su potrebni i moraju da posto-

je sve dok je njihova funkcija da pomognu afir-maciji mladih i talentovanih autora. Kaopobednik konkursa Beogradskog dramskogpozorišta, mogu da kažem da mi je to umno-gome pomoglo, jer sam stekla određenu sigur-nost u sebe i mogućnost da radim sa divnimljudima, da prvi put čujem svoj tekst na sceni.To je svakako drugačije od bilo kakvog čita-nja, jer uz rediteljsku vizuru tekst dobija novudimenziju i pokazuje koliko napisana rečmože da dobije drugačiji kontekst na sceni.

Stanje u kulturi trenutno nije idealno niza koga, a samim tim ni za mlade pisce. Ja bihčak i rekla pogotovo za mlade pisce. Našanesreća je što, za razliku od reditelja i gluma-ca, kao i ostalih pozorišnih umetnika, mi kaokonkurenciju imamo Šekspira, Molijera,Čehova, Milera i niz ostalih manje ili višepoznatih i priznatih pisaca. Uz sve to, njima sene mora plaćati honorar ni tantijemi, a i nežale kad im štrihujete i menjate tekst. Akouzmemo potom u obzir i starije i priznatije

autore, za mlađe i neafirmisane postaje goto-vo nemoguće dospeti do pozorišne scene.

U poslednjih nekoliko meseci više putasam slala tekstove u razna pozorišta i odgo-vori su bili manje-više slični: „Dopada namse, ali nemamo trenutno novca za nove pred-stave.” Druga opcija je da sami pronađemoreditelja i glumačku ekipu i molimo da namneko pozorište ustupi prostor za rad, pa ukoli-ko predstava bude dovoljno dobra, da je zadr-že na repertoaru. Ni jedan ni drugi način neobećavaju mnogo, i to ne zbog kvalitetatekstova nego čiste računice.

Konkursi tako ostaju gotovo jedina nadaza uspeh. Međutim, i sam konkurs nije ništaviše nego polazna tačka. Da bi nastavili da serazvijaju, tim mladim ljudima treba dati šansuda nastave da rade. Bilo bi krajnje vreme da serepertoari osveže ili da makar postoji scenakoja će biti „dodeljena” mladim autorima:piscima, rediteljima i glumcima, a koja nemora nužno da odskače od politike i profila-cije samog pozorišta u kom se nalazi. Sramo-tno mali budžet i opšte zanemarivanje kultu-re, kao i sve dublje uranjanje u društvo spek-takla u kom dominaciju nad kulturom preu-zimaju kič i šund, šou programi voajerističkeprirode, neminovno doprinose propadanjuumetnosti i demoralizaciji onih koji se njombave, a u svesti ljudi je stavlja na poslednjemesto. U društvu u kom su potpuno pomere-ne vrednosti, a komentari na onlajn izdanji-ma novina poput: „Šta će nam film, to se nejede” i „Pozorište je za snobove koji od obič-nog naroda prave budale”, sasvim uobičajeni idaleko brojniji od onih koji žele da pokrenu iurade nešto za umetnost - ne može ni da seočekuje ništa bolje. Ali pozorište je preživelo

više od dvadeset vekova, u svetu, pogotovo uNemačkoj, i uprkos krizi živi, pa se nadamoda će i kod nas. A da bi zaživelo, možda mutreba dati malo mladalačke snage i duha.Privući i zainteresovati i mladu publiku, akako to učiniti bolje nego dopustiti mladimada stvaraju za mlade.”

OGNJEN OBRADOVIĆ;„Mislim da su konkursi najbolji način za

afirmaciju mladih pisaca. Osim toga, autorujedino preostaje da sam ponudi svoj tekstpozorištu, a ti kanali su često diskutabilni i nezavise od kvaliteta samog komada. Inicijativatreba da potekne iz same institucije. Našepozorište je poprilično zatvoreno, zastupljenisu manje-više isti autori, pa ovo doživljavamkao jedan vid njegovog „otvaranja”. Po mommišljenju, eksperiment je ključni princip uumetnosti. Zato mislim da i u izboru samogteksta kriterijumi ne smeju da budu isključi-vo komercijalne prirode - šansa za nove piscetreba da bude šansa za nove poetike.

Lično imam iskustva samo sa Konkur-som Beogradskog dramskog pozorišta, kojeje prošle godine izabralo moj tekst „Nedelja:juče, danas, sutra”. Izdvojio bih i KonkursHartefakt fonda, zahvaljujući kom su nastaletri odlične predstave: „Radnici umiru peva-jući”, „Pošto je pašteta” (doduše, ona je izve-dena u Ateljeu, ali je izabrana i štampana uHartefaktovog zborniku) i „Prst”. Čini mi seda je vrlo značajno što se odabrane drame i –štampaju. Jer, drama je autonomno književnodelo i ona postoji i mimo izvedbe. Neospor-no, predstava je delo više autora (što je pred-nost, a ne mana), ali često tokom procesa,naročito kada su u pitanju mladi pisci, to budena štetu samog teksta.”

Beogradsko dramsko pozorište već dve godine za redom raspisuje Konkurs za dramski prvenac. Posle izuzetnog odziva 2011. godine, kad je od pristiglih tekstova u produkciju ušlo čak dva (pobednički „Drekavac” MajeTodorović i drugoplasirani „Nedelja, juče, danas, sutra” Ognjena Obradovića), došlo se do zaključka da je pokretanje Konkursa svojevrstan podsticaj razvoju domaće dramaturgije.

Na oba Konkursa prijavljeno je preko 50 drama, čiji sadržaji ubedljivo oslikavaju vreme, ekonomsku i socijalnu situaciju u kojoj živimo, te daju kulturološki presek interesovanja, motiva, estetičkih uticaja na autore. Nažalost, komadi, pristigli na 2. Konkurs manje – više nisu dosegli ni zanatske/dramaturške, a ni estetske kvalitete koji bi odgovarali produkcijskim zahtevima Beogradskog dramskog pozorišta, kao ni unapredjenju i promocijidomaće drame (što je cilj Konkursa). Iz tih razloga, posle dugotrajnih konsultacija, a uzimajući u obzir i trenutnu finansijsku situaciju u beogradskim pozorištima, odlučeno je da se ne proglasi pobednik Konkursa. Ovaj poteznikako ne bi trebalo da obeshrabri autore, naprotiv – namera je bila da se podstakne kvalitetno dramsko stvaralaštvo, a ostaje nada da će ove godine biti ponovljen uspeh i kvalitet 1. Konkursa.

Beogradsko dramsko pozorište Konkurs za dramski prvenac raspisuje u septembru, Drame u elektronskoj formi šalju se na posebnu e-mail adresu, a uslovi su: da dramski tekstovi autora nikada nisu bili izvodjeni u pozo-rištima (profesionalnim ili amaterskim), ekranizovani ili objavljivani u štampanoj formi (maksimalan broj karaktera do 60.000 odnosno do 15.000 reči); da je u pitanju celovečernji komad sa maksimalno 6 lica, prednost imajusavremene teme; da je autor drame koja pobedi na konkursu spreman da radi na razvoju teksta (divajzing) sa dramaturgom i rediteljem. Sve drame koje ne odgovaraju propozicijama ili su bile prijavljene na ovaj Konkurs pret-hodne godine neće biti razmatrane. Rezultati Konkursa objavljuju se do 15. novembra tekuće, a pobednički komad biće otkupljen i premijerno izveden tokom Dana BDP-a u februaru naredne godine.

BIOGRAFIJE POBEDNIKAGorana Balančević, rođena 30.

januara. 1988. u Kraljevu, diplomirala jedramaturgiju na Fakultetu dramskihumetnosti u Beogradu 2011. godinedramom „Ogvožđena”. Iste godine po -bedila na anonimnom konkursu Udru - ženja dramskih pisaca Srbije po me -nutom dramom i time postala prva ženai najmlađi dobitnik nagrade BranislavNušić. Ova drama će 15. marta premi-jerno biti izvedena na Sceni „Raša Plao-vić” Narodnog pozorišta u Beogradu urežiji Đurđe Tešić.

Ivan Dimitrov, rođen 1983. godine,diplomirao je književnost na Filološkomfakultetu u Sofiji. Za svoju prvu dramu„Oči drugih” 2011. dobija nagradu na20. festivalu „Nova bugarska drama”. Tajkomad je 2012. imao javno čitanje nafestivalu „HotInk at the LARK” u Nju -jorku, gde je iste godine imao premijeruu teatru „Nju Ohajo” u režiji SamuelaBagelona. Bugarska premijera planira-na je tokom 2013. u Narodnom pozori-štu „Ivan Vazov” u Sofiji, u režiji MarijaRosena. U maju 2012. njegov drugikomad „Vanzemaljsko” dobio je nagra-du na konkursu za apsurdnu dramu uBlagoevgradu i u tamošnjem teatru ćeimati premijeru tokom 2013.

M.B.

LUDUS 189 - 19015

Rad sa ansamblom Narodnog pozorištaPirot za mene je bio pesma o svemo-gućem iznenadnom pozorištu. I sama

sam mišlju bila bliska mnogima koji mezlurado pitaše „dal tamo uopšte ima pozori-šta?“

Pozorište je veliko, ima petsto mesta,odličan repertoar, često je prepuno radoz-nale publike. Ansambl ima devet glumaca ineverovatno požrtvovane i dobronamerne,a pozorištem otrovane ljude koji tehnički iorganizaciono opslužuju pozorišnu (s)alu.Nakon predstave na razgovoru sa publikomčuli smo da smo „...napravili vruće pozori-šte. Maksimizirano. Takozvano – tiče me se– pozorište.“ A jedan uvaženi pozorišnikritičar „..da je neobično da baš u Pirotuvidiš jednu od dve tri najmodernije shvaće-ne i izvedene predstave u Srbiji“. To naravnoshvatam kao veliki kompliment. Ljude izansambla Narodnog pozorišta Pirot sa koji-ma sam radila shvatam kao veliki kompli-ment. Vrstu vere, otvorenosti, modernostiizraza i dobre energije koju ovaj ansamblstvara nisam baš prečesto intenzivno osetilau svom dosadanjem pozorišnom radu uinstitucionalnom pozorištu.

Predstava je tehnički veoma opremlje-na – mikrofoni, video radovi, muzika, naho-vi – audio vizuelni cirkus – a ipak i realno,

kreiran skoro isključivo elementima fundu-sa i blagodetima kineskih pijaca pirotskih.Očaravajuće. Slika sveta po sebi. Sveta kine-skih pijaca i fundusa. Dečiji horor – dečijasoba. Govorim o toj vrsti budžetskog luksu-za. Tzv za Dž. Kad se nema gotovo ničega štonije habano.

Narodno pozorište Pirot - slika maleizdvojene skrajnute pozorišne zajednice ukojoj se pozorište još uvek misli, gleda očimadeteta, radoznalim očima, kilometrima,vremenima daleko od često malograđan-skog salonskog fejka pozorišne prestonice.

Bavili smo se temom koja – svojomprituljenom uobičajenošću - trese zajedni-cu, socijalnim problemčićem savremenogsveta, koji ispotiha davi rastače i gnjaviprosečnog čoveka. Svakom dobro poznata,evergrin tema. Razvod, ta čarobna reč.Rastur osnovne ćelije društva i njenaupolovljena dečurlija. Savremeno kao savre-meni svet. Lako i bez predumišljaja i čestobez vidljivih posledica. Tzv. civilizovanirazvod. Razvod – dobar dan. Onako kako serazvede skoro svako. Eto, to je bila našatema. Pritajeni horor uređene malograđan-ske zajednice.

A princip ustanovljenog rada savutemeljen na veri i istinskoj ljubavi zamogućnost stvaranja pozorišta i visokih

Kraj septembra, ako ne i početakoktobra: telefonski poziv odmladog kolege Ivana Vukovića.

Kaže da je postavljen za direktora uNarodnom pozorištu u Nišu, da pročitamNušićev „Svet” i da mu se što pre javim.Čitam; jedva preživim prvi čin; čitamdalje; komad ima dosta problema, ali temami je zanimljiva i aktuelna (mrzim tu reč).Zovem; novi direktor mi kaže da bi hteoda ja to radim i da bi trebalo da se počnešto pre – za mesec dana, ako to nijeproblem. U Nišu nisam nikad radila, alipostoje glumci koje sam gledala i sa kojimbih volela da radim, te - pristanem. Čitamtekst ponovo: prvi čin mi sada već izgledanepremostivo problematičan. Međutim,ono što me drži do kraja čitanja je činjeni-ca da u mojoj glavi Dejan Cicmilović poči-nje da izgovara Tomine replike. Otvaramnovine. Članak o trenutnoj (da ne kažemopet aktuelnoj) situaciji u niškom Pozori-štu. Piše da je novi direktor sestrić pred-sednika države i da je doveden kao partij-ski kadar, da je previše mlad, neiskusan.„Anonimni prvak” nešto izjavljuje timpovodom, nagoveštava probleme sa direk-torom. Kad bih se i zatekla u istom društvusa novim direktorom, nikad ga ne bih pita-la za porodični rodoslov, kamoli za poli-tičku pripadnost, nisam znala da će mi tobiti neophodno potreban podatak. „Zdra-vo, ja sam Milica, nisam nikad bila članniti jedne političke partije, a ti – komepripadaš?”

Uglavnom, pretpostavim da će metamo dočekati neka uzavrela, negativnaatmosfera, te odlučim da budem oprezna– udari mogu stići sa raznih strana, a janemam pojma od koje bi to strane mogleda bude. Da li bi to uopšte trebalo da me

interesuje kad ne rešava moj gorućiproblem – problem prvog čina?

Sutradan, otvaram jedan nedeljnik –pripadne mi muka.Vukovićevo postavlje-nje kao da je postalo najveći problem našebezbrižne i bezproblemne države. Ko lum -ni sta je očito poznavalac niških prilika, janisam. Kolumnista završava tako što kažeda Vukoviću neće doći na premijeru. Onočito dolazi na niške premijere, ja ne, aliznam da ću biti na toj premijeri na kojukolumnista neće doći, jer će to najverovat-nije biti i moja premijera. I, šta sad? Trebali da odustanem ili da ne odustanem, pada budem pod teškim pritiskom zato štoće „prva premijera novog direktora” bitina udaru političkih čistunaca? Da odusta-nem – neću, jer, kada bih morala da vodimračuna koga je gde postavila neka politi-čka partija, poslednjih deset godina ne bihiz kuće izašla! Da budem pod pritiskom –to svakako hoću, kao i uvek kad radimpredstavu! Uvek osećam pritisak da sesvako ko izađe na scenu oseća dobro i daima šta da odigra jer ja sam iz te starinskepriče. Treba li da budem u problemu? Oda! Ako Cicmilović ne uvidi niti jedanvaljani razlog da prihvati ulogu Tome!

Odlazim u Niš sa opsesijom prvogčina koji nisam rešila. Očekujem udare,udara nema, za početak. Odlazim na tele-vizijsko gostovanje. Pita me novinar kakoje došlo do moje saradnje sa Narodnimpozorištem, da li smo novi direktor i jadrugari. Mislim se: Vukovića i mene pove-zuje jedna jaka veza - diplomirali smo kodistog profesora – Nikole Jevtića. Pita da lise glumci bune. Ja kažem da se ne bune.On ne veruje.

Kažem: „Pa dobro, još se ne bune,možda je rano, tek smo počeli.” I dalje mine veruje. Kažem: „E, pa baš se o tome iradi u Nušićevom komadu. Mogu u kame-ru da izjavim da divno sarađujemo, a dase mi u stvari tamo bijemo i kopamo očijedni drugima.” Nije danas važna suština,važna je samo prezentacija. U prezentaci-ju verujemo, a ne u ono što vidimo svojimočima.

I tako, jednog dana rešismo mi pro -blem prvog čina! Normalno da se odmahotvorio problem drugog, pa zatim trećeg ičetvrtog! Ali to je već sasvim relevantnaproblematika – pozorišna! Udara do krajanije bilo, ali bilo je nikad doživljenih situa-cija. Međutim, kad uđe gledalac u salu, štaga briga za naše doživljene ili nedoživlje-ne situacije. Jedino što sam tražila jeste –zajednička radost. Šta sam tražila, to sam idobila!

I na kraju, da svima bude jasno: nasledeću premijeru Narodnog pozorišta uNišu ja dolazim!

etičkih polaza stvaraoca. Sa verom u proseč-nost sabora i u sabornost pozorišta. I isti-nom da je pozorište hram nove religije.Grupna terapija za grupu individualaca.Bavili smo se analizom postdramskog pozo-rišnog čina podrazumevajući prisustvoglumca – čoveka u svoje ime u datom trenu-tku - oči u oči i reč u reč i svest o prisustvupublike i svest o činu. O činjenju u datomtrenutku. O razobličenju pozorišne mašine-rije – o dobrom striptizu fragmentarnosti.Pozorište kao vruća stvar. Kao mesto zapoštene susrete bez zlih misli i četvrtog zida.Bez laži i prevare. Pozorište tribina. Pozori-šte brbljaonica. Bez predrasuda i bez pobed-nika. Igrajući na svetu banalnost pozorišta.U zavejanom decembarskom Pirotu podledom. Zimska bajka.

Drama Minje Bogavac „Pola pola“ bavise sudbinama dva deteta iz dve razoreneporodice. Dramu je razvijala u saradnji sarediteljkom Bojanom Lazić u Malom pozo-rištu „Duško Radović“. Nakon niza istraži-vačkih radionica, susreta i razgovora sadecom iz razvedenih brakova, nastale sudrama i predstava u Malom pozorištu. Pred-stava i drama iz faze u fazu prate brakoraz-vodne parnice u svim segmentima društve-no-emotivno-pravno-ekonomskih situacijakroz koje mlad čovek – dete prolazi tokom

razvoda roditelja. Živeći na pola svega –život između – pravno raspodeljen – životna pola. Po statističkim podacima u Srbijise svaki peti brak završi razvodom i po tomesmo prva zemlja u regionu. Svako peto deteu svom emotivnom koferu nosi ovu „trau-micu“ kao prtljag kroz život. Najčešće ok,dobro, uklopljeno, ali na pola. Poštenom

deobom – na dva pravilna parčeta. Ponekom socijalnom merilu. Tasovi mama-tata da stoje u ravnoteži, u normali. U dvakantara.

Reklo bi se da je razvod banalna tema.Uobičajeni događaj. Uobičajena mora izdetinjstva. Nešto kao prvi nervni slom. Izvizure deteta ipak – razorne snage. U svojojrežiji bavila sam se društvenom pipirevkomženidba-udadba i svim tim horor sociopoJetskim igrama, pravno čaršijsko komšij-skog nagvaždanja učesnika, na likove soci-jalnih radnica i psihološkinja, švalerčina ipapučara, i rođaka i kumova i zetova i maće-hi i snaša, i kurvetina. Očima deteta. Pogle-daj me o pogledaj me očima deteta!

Pogledaj se društvo ti si moje društvo jasam tvoje društvo!

U programu za predstavu sam napisalada smo se bavili tzv. društvom spektakla –koje je društvo cirkusa – gde je subjekt klovn– a društvena igra cirkus – i gde je televizorogledalo i cilj – i gde je život na reklami, areklama na televizoru, a dom tamo gde jereklama za puding – gde je brak marketin-ški trik za prodaju trambolina – trambulinaproizvod – a proizvod tradicija – a braktradicionalan – a društvo uređeno – a pravozakon – a zakon pojedinac – a pojedinaccirkus – a cirkus spektakularan – a takvovam i društvo – a cirkus je za decu – A kovam je to rekao? A gde su vam deca?

„Pola pola“ Minja Bogavac je definisalakao – komad za male mame i tate i velikudecu.

Dodala bih: i odraslu decu. Za svakogaosim za decu.

Ah ti društvo čije li si svo li si od pred-rasuda satkano!

KUDA IDE OVAJ SVET?Milica Kralj

Moj dnevnik iz Niša počinje, logično, u Beogradu

Autorsku ekipu predstave „Svet”Branislava Nušića niškog Narod-nog pozorišta, uz rediteljku MilicuKralj, čine scenograf Milica BajićĐurov i kostimograf Marija Opa -čić. Uloge tumače: Dejan Cic milo -vić, Sanja Krstović, Katarina Mitić,Maja Banković, Aleksandar Mihai-lović, Aleksandar Marinković, Jas -mi nka Hodžić, Evgenija Stanković,Dragiša Veljković i Katarina Arsić.

Dve Milice (Kralj i Bajić Đurov) i „Svet”

Predstava Milene Bogavac„Pola pola“ u režiji Jelene Boga-vac igra se u Narodnom pozori-štu u Pirotu. Muziku je kompo-novao Aleksandar Petrović Me -čka, video radove potpisuje IgorMarković. Igraju: Tijana Petro-vić, Aleksandar Radulović, Da -ni jela Ivanović, Milan Nakov,Ma rta Keler, Slobodan Aleksić,Natalija Geleban, AleksandraStojanović, Zoran Živković.

TAMO GDE SE POZORIŠTE JOŠ UVEK MISLIJelena Bogavac

Razglednica iz Pirota

16LUDUS 189-190Lu

Kako govoriti i razmišljati o umetnostiglume pitanje je za početak?

Stvar je složenija nego što izgleda.Gluma je složena duhovna disciplina kojanije do kraja i sasvim objašnjiva. Važna jepriprema, kako bi mikrosvet koji imaš usebi transponovao u nekakvu formu isadržaj koji scena može da podnese, apublika da neodbranjivo prima. Ti gluma-čki procesi počinju jako rano i nesvesno, azavršavaju se ili rano ili nikada. Takoimamo žive, a mrtve glumce koji su to uveki bili i imamo žive glumce kojih nemamnogo, ma koliko godina imali. I imamoone koji se zovu glumci i koji jesu glumci iimaju ono što gluma nije, a to je samozanat. Zanat se lako osvoji, ali to nije cilj.Cilj je nešto što ulazi u sferu neobjašnji-vog, a potpuno kreativnog. Da bi neko biokreativan mora da ima talenat i da negdenasluti šta je i kakvo je njegovo delo, i kadamože da unapredi zanat i na koji način. Pritome, glumac nikada nije sam. Kada jesam, to je monodrama i uglavnom je dosa-dno. Smatram da je gluma razmena i tarazmena ne može biti sa samim sobom, svevreme i stalno ili samo sa publikom. Uglumi nije cilj pokazati samo veštinu.Veština nije ključna.. U glumi je moguć, ateško uhvatljiv cilj transponovanje smislasadržaja u sadržaj i formu do koje se dola-zi radom, a ne unapred osmišljenim. Takoda rad na sebi podrazumeva: razmišljanjeo tome šta uraditi i kako proći kroz proceskoji počinje radom na nekom tekstu, a sviti tekstovi, svi ti filmovi i sve što glumacradi i može da radi, mnogo su procesa uisto vreme i nikada jedan jedini. Pri tome,živiš i život u okolnostima koje si sebi

dozvolio, te je jedan od ciljeva i ne služitiokolnostima, nego birati okolnosti sam.To isto važi i za glumu. To što glumac nijesam je u isto vreme i dobro i veoma teško.Gluma je i rađanje i umiranje, i u tome jejedan od njenih neobjašnjivih smislapostojanja i nestajanja.

Šta u slučaju glumaca znači raditi nasebi?

Ne može glumac da kaže – e, ja sadradim na sebi. Tehnike glume se podrazu-mevaju. Osvajanje zanata i raznih vrstazanata je nešto što mora da se uradi rano ina vreme. Tu se može govoriti o radu nasebi. Sve drugo je individualni, duhovni imetafizički pojam trajanja našeg turizmau profesiji glume. Veoma je važno da seglumac ne opusti i ne prepusti svemuovome što nas okružuje. Da negde poku-ša da razume. Mislim da je rad na sebiljudski napor da razumeš svet.

Instrument koji glumac koristi je onsam. Kako Vi štimujete svoj instrument dadobro radi?

Moj instrument mi govori da suglumci nestrpljivi; da ima i strpljivih, kojisu ređi, a koji su sistematični. Takođe, i daima glumaca koji ne vole da čitaju litera-turu koja je u vezi sa našom profesijom ipozorištem, već pozorište osećaju nekak-vim čulima i instinktima, i to koriste uradu i kreiranju uloga. Moj instrument jevideo mnogo glumaca koji su se baviliteorijom glume na sve načine: čitajući,istražujući i primenjujući ih na sebi, ne bili proverili da li one vrede ili ne. Zato sepitam do koje mere i dubine treba daodgovorim na ovo pitanje i uđem u ovajintervju. Pitam se i da li ovo o čemu ćemorazgovarati ima bilo kakvog značaja?

Moj instrument, ako ga tako zovemo,bio je i u službi drugih vidova izražavanjakoje nije uvek i isključivo bilo u službiglume, ali koji pozorištu pomaže da

postoji i da bude. Ja već dugo i ozbiljnosviram na svom glumačkom instrumen-tu, a iz „Ludusa” nikada od mene nisutražili intervju. Primetio sam to ranije, aonda je i prestalo to da me zanima. Takoje i neki novinarski instrument zaboravioneke ljude koji su nešto pokušali da uradeu glumi. Zato se pitam da li da „Ludusu”uopšte dam ovaj intervju. Vama, Olja, da,naravno. Ali, „Ludus”? Zašto sad? O sve -mu smo mogli da pričamo još kada je„Ludus” napravljen. I, tada bi možda viševredelo nego danas.

Gluma je umetnost koja se menja. Neglumi se danas kao pre dvadeset godina.Kroz prošlost su prolazile generacije kojesu razvijale i menjale umetnost glume, dane nabrajamo imena da nekog ne zaboravi-mo. I Vi ste jedan od njih iz svoje generaci-je. Šta je novo toj umetnosti donela Vašageneracija?

Ne mislim da je to pitanje generacije.Novo u glumi donose pojedinci koji suizuzetne darovitosti, inteligencije i snage.To je tačno, kada čuješ Dobricu Milutino-vića kako je glumio, shvatiš da se danastako ne glumi. Ali postoje glumci koji suza sva vremena, a to je i on bio. Gledao samvelike glumce i kao dete, i kao malo većedete i kao relativno zreo mladić i shvatiosam da postoje glumci koji su zauvek i kojimogu da glume u svim vekovima i svimvremenima. Govorim o najvećim glumci-ma, u ovoj zemlji i drugim. Vreme donosiformu, modu i glumce koje zaboravljamo.One najveće ne zaboravimo nikad. A opet,glumac je refleks vremena. Tako da neznam šta je to novo što sam doneo i šta jedonela moja generacija. Mislim da uglumi ne postoji generacijsko. Uvek sestvari događaju slučajno. Nema tu – mićemo sada ovako ili onako. Jednostavno,tu se spoje vreme, ljudi i talenti. Gluma jeintimna i pojedinačna stvar koja se razme-njuje sa drugima, i to dodatno kompliku-je generacijsku priču o glumi.

Generacijske kategorije možda ne važeza umetnost glume, ali da li važe za dram-sko i filmsko stvaralaštvo? To kada smoshvatili da ste veliki glumac, bilo je osam-desetih, u vreme predstave „Hrvatski Fa -ust” i filma „Samo jednom se ljubi”... Tajfilm i ta predstava, Vi i Vaši saučesnici u timdelima znače i jednu redefiniciju istorije,jedan drugačiji pogled na dotadašnje idea-lizovanje događaja kod nas u vreme i nepo-sredno nakon Drugog svetskog rata. Koli-ko je to tada bilo važno i koliko je inačevažno da se dramska i filmska umetnosttime bave?

Ta dva primera su jako dobra za to štogovorite. To su fantastična predstava iizuzetan film. Predstava je izdržala probuvremena i nestala, ali se i danas, posletrideset godina o njoj govori. Film „Samojednom se ljubi” je preživeo i probuvremena i danas bi bio zanimljiv. Alipitam se zašto danas ne postoji takva vrstarefleksa na vreme? Predstavu „HrvatskiFaust” napisao je hrvatski pisac SlobodanŠnajder. Svi znaju šta je kompleks Fausta,

ozbiljni čitaoci Ludusa, sigurno to znaju.A ja mislim da nije postojao MiroslavKrleža, da ne bi bilo ni tog Šnajderovogteksta. Kod nas u Srba ne postoji niti jedanjedini pisac, dramski ili bilo koji, koji jekritički i ozbiljno ulazio u analizu nacio-nalnog, socijalnog, društvenog u savre-menoj državi, recimo od 1804. godine dodanas. To je ozbiljan kulturološki dometkada se jedan pisac pozabavi time. Krležaje primer kako se ulazi u analizu naciona-lnog bića, sa širokim pogledom na sve štoto podrazumeva, bez predrasuda i prosu-đivanja. Zato se ta predstava zvala „Hrvat-ski”, a ne „Srpski Faust”. Mi danas imamovelike dramske pisce i velike pisce, alinemamo nijednog koji ulazi u analizuovoga što smatram veoma važnim. Toznači da ovde vlada velika emocionalnostbez racionalnosti. Ne želim da budemgrub, ali prosto je to tako. Šta se to danasigra u srpskim pozorištima? Igraju sečinjenice ili refleksije današnjeg trenutkana savremenike. Niko ne ulazi u analizuzašto je to tako. Samo se analizira stanje,ne i uzroci tog stanja. Zašto nam je politi-ka postala toliko važna i presudna u živo-tu i društvu, pa mi njene dronjke uzima-mo za suštinu naših života? Zašto je totako?

Zašto je to tako?Zato što smo bili pet stotina godina

pod jednom imperijom, a danas o tome nepostoji niti jedan pisani dokument, većsamo epska poezija. Sigurno postoje pisa-ni dokumenti o tom periodu. Nalaze severovatno u toj nekadašnjoj imperiji. Gdesu ljudi koji bi preveli ta dokumenta nanama razumljiv, srpski jezik i zašto mi tonemamo u našoj istoriji? Imamo FilipaVišnjića i epske pesme. Imamo samo onood usta do usta, ne i od pera do pera. Drugito imaju. Mi nemamo tog temelja. I zaštonama niti jedan jedini ovdašnji političar izprethodnog, Titovog režima, čije karikatu-re danas gledamo, nije ostavio nešto što binam pomoglo da razumemo njihovovreme? To bi nam jedan Krleža ostavio.

Ovo vreme, ovo društvo i ova politikaovde su takvi kakvi jesu i danas zbog togaviše nego ikada trpe kutura i umetnost.Kako razmišljate o tome?

Mislim da je odgovornost ljudi koji suovde bili na vlasti od 1988. do 2000. godi-ne velika. To je period u kojem su potpu-no urušene prethodne, kakve-takve vred-nosti. Napravljen je veliki nered, rasture-na je država. A ljudi koji su se od 5. okto-bra 2000. godine pa do danas smenjivalina vlasti snose istorijsku odgovornost zastanje u kojem smo danas. Kada to kažemmislim da je šteta koja je naneta u tomperiodu nenadoknadiva. Zato što je od1988. do danas stvorena generacija ljudikoja više ne može da prepozna nikakvuvrednost. Mislim da je to veoma velikiproblem. Nisam siguran da je nekakavpreporod moguć niti se taj preporod moženazreti.

Sa druge strane kultura i umetnostpredstavljaju identitet jednog naroda. Štadanas u Srbiji znače kultura i umetnost?

Mislim da javno izrečena reč danas neznači ništa, i to je jedan od zločina perio-da o kojem sam govorio. Danas svakomože da govori i svako govori i svako čitato svašta. Tako da nema se šta reći kaoozbiljno upozorenje. Mislim da je bezna-đe ovde potpuno. Ja lično nisam u bezna-đu, naprotiv. Ali naše društvo jeste. Akooni koji vode ovo društvo ne razumeju dasu kultura i umetnost identitet naroda,njihova odgovornost je ogromna. Zahva-ljujući tome što ovde nestaju kultura iumetnost nestaće i ovaj narod, pa i ovodruštvo ako ovako nastavimo.

SLOBODA IZBORAGodišnja nagrada Udruženja dram -

skih umetnika Srbije za životno deloza 2012. godinu „Dobričin prsten”dodeljena je istaknutom dramskomume tniku Predragu Mikiju Manoj-loviću, koji je time po stao dva desetosmi laureat ovog našeg visokog sta -leškog i es nafskog priznanja. Prizna-nje je uručeno na svečanosti u Jugo-slovenskom dramskom pozorištu16. februara

Olivera Milošević

LUDUS 189 - 19017

Pa, šta je onda činiti onima koji to razu-meju?

Uvek sam pokušavao da to govorim uraznim prilikama i povodima i ovo o čemumi sada razgovaramo su delići toga od premnogo godina, u više navrata. Ja stalno togovorim. Kažu, nema para za film. Ja samdve godine dobrovoljno u Filmskomcentru Srbije pokušavao da doprinesemstvaranju osnova za nekakvu kinemato-grafiju koja bi oslobodila talente dece kojadolaze. Ne svoje dece. Moju ćerku Čarnu,koja je reditelj, prvu sam „ukinuo” zbognepotizma. Dao sam pre dve godine ostav-ku kada sam video da tu ništa ne mogu dauradim. Oni tek danas kažu da nema paraza srpski film. Nula dinara za film, ali zanešto drugo kao namenski i ispod žita imapara! I niko tu ne pita Ministarstvo kultu-re, već Ministarstvo finansija. I, tako!

Kao da više nema ko da podrži talenat?Nema više takvog morala. Ili ima,

ali nije na takvom mestu i u poziciji dapodrži talenat i kvalitet. Svi su građanidrugog reda. Sve što vredi je u ovojzemlji postalo drugorazredno. Sempojedinaca koji su priznati – ne u svojojzemlji, nego van nje. To važi i za kultu-ru, i za nauku i za sve što vredi. Našiljudi te fele napolju su građani prvogreda, tamo se poštuju njihovi dometi ito što vrede i njihove vrednosti nekotamo prepoznaje, a ovde ne. Ovde višenema vrednosti niti vrednih ljudi kojinaslućenim vrednostima mogu da dajušansu, a nema ni vrednosti koje se ovdestvaraju. Tako je sve postalo nevredno,sve je postalo isto. Otišlo je sve u....

Odgovor na pitanje kako trajati i istra-jati u profesiji glume podrazumeva i pita-nja kako biti u skladu sa svojim vreme-

nom, sa publikom koja se menja i čiji sepogled na svet menja?

Nikada nisam razmišljao o publici i otome da li će im se to što radim dopasti ilineće. Ovo je najiskreniji odgovor. Uveksam tražio neki smisao u tome što radimo,u liku koji tumačim. Zvuči surovo, alipodilaženje ukusima pubike ne stvaraumetnost.

Sve u Vašem životu i profesije je u vezisa glumom i glumcima. Vaši roditelji, Zorkai Ivan Manojlović su glumci, supruga Tama-ra je takođe glumica, Vaše starije dete Čarnaje reditelj, mali Ivan je isuviše mali, ali kozna? Da li ste i kako razmišljali o tome?

Osim genetike i glume kojom se zara-ziš i ne možeš bez nje, postoji i negativanuticaj od kojeg malog Ivana pokušavamda sačuvam. On me je tek nedavno prviput gledao. Ništa do nedavno nije video,nijedan moj film, ništa. Jednostavno,nismo želeli da ga prerano uvlačimo u tajsvet. Nikad mu nisam govorio o iskustvi-ma mog odrastanja, prolaženja krozAkademiju, prvim iskustvima na sceni, jerto bi trajalo danima. Jednostavno, neželim da vršim taj uticaj na njega. Moždaon u sebi ima i neke druge gene, daljihpredaka koji se nisu bavili ovakvim nači-nom razumevanja sveta kojim se bavim ja,i njegova mama, i njegova baka, i njegovasestra Čarna i kojim se bavio njegov dedaIvan. Bilo bi mi draže da se bavi nečimdrugim. Ja nisam dobar primer, ali znammnogo primera talentovanog, a nezado-voljnog sveta i manje talentovanog i jošnezadovoljnijeg sveta koji pati što uglumi, režiji ili bilo čemu što je vezano zafilm, pozorište i televiziju nije ispuniosvoje ambicije i očekivanja, te misle danjihovu vrednost i potencijale nisu

prepoznali i da zato nisu priznati. To jeveoma teško za njih.

Kako doći u poziciju da pokažeš davrediš ako zaista vrediš?

Davati savete je nezahvalno. Nisu nisaveti mojih roditelja za mene bli primen-ljivi. Imao sam petnaestak godina kadasam osvešćeno shvatio da je gluma ozbilj-na duhovna disciplina i da može da budevažna i velika, kreativna stvar koja možepoboljšati ovaj svet za sat, dva koliko trajei onda se vrati tu gde jeste. Ništa ne vredibiti mlad i biti talentovan ako to neko neprepozna, ako ti ne pruži neku prvu ilidrugu šansu. Ali talenat je, između osta-log i to da prepoznaš šansu i iskoristiš je ida tako kroz čitav život prepoznaješ prili-ke i ispunjavaš očekivanja. Bez pružanjaprilike nema ništa od ostvarenja talenta.Moguće da je to i sreća. Ili, kao što je tobilo u mirnijim vremenima, kada si kodnas imao ozbiljan svet, ozbiljne ljude navažnim pozicijama koji su bili na Fakulte-tu dramskih umetnosti, na čelu pozorištai televizije i filmskih kuća koji su mogli daprepoznaju talenat i istom su davali prili-ku da taj talenat ostvari. To je taj trenutak.Danas toga nema. Talenat je i jedan doži-votni maraton razumevanja svega što je uovom poslu neophodno da bi postojao. Ito je deo talenta. Ne pristajati na ustalje-no, rušiti ono što ne valja i graditi dobro, ito je talenat. Pa biti dosledan sebi i iz poče-tka, svaki put, stvarno otkrivati procesestvaranja do kraja; pa zaboravljati i dobrai loša iskustva; ne oslanjati se na poznato,ulaziti u nepoznato, pri tom ne bitikonformista; znati šta je i do koje meregluma može biti dosadna i nikome potre-bna i koliko može da bude površna, ali ido koje mere može biti veličanstvena ineuhvatljiva. Eto, praviti te lukove sebe ismisla koji ulaze u sferu neobjašnjivog, toje gluma. To je i način razumevanja itumačenja delića sveta koji mi živimo nasceni ili pred kamerama. Retki su ljudi kojito mogu. Ja njima pripadam.

Malo je ljudi i umetnika koji ovdeimaju Vaše iskustvo. Koji su toliko togavrednog uradili napolju, a opet stigli imnogo toga vrednog da urade ovde. Zatoje verovatno realniji Vaš odgovor na pita-nje šta danas znači biti umetnik u Srbiji?

Mene je možda samo petoro kolega izčitave bivše Jugoslavije pitalo za mojaiskustva. Drugi ne. Ni danas ih to ne zani-ma. Mene, sa druge strane, ne zanima daim neupitan to objašnjavam. Te daljine sujako, jako velike, kao što su i razlike veli-ke. Radi se o potpunom odumiranjuradoznalosti ovde. Nikog više ništa ne

zanima. Ljudi su se uvukli u svoje mišjerupe i tu su.

Vaš rad napolju podrazumeva druga-čije iskustvo, sretanje mnogih zanimljivihljudi. Kakva iskustva, koje i kakve ljude,kakva dela izdvajate?

To nije jedno iskustvo. Najpre, orga-nizovanost samog društva je u tim zemlja-ma u kojima sam radio ozbiljna. Da negovorim o sindikatima i udruženjima, alimogu i o tome. Dakle, sve je organizova-no i ništa nije prepušteno stihiji. Neupo-redivo je. Upoznao sam veoma zanimljivsvet koji je i pored zamora Zapadne civili-zacije, koja je na izdisaju i čiji smo mipionirski umirući deo, radoznao. Tamo,dakle postoje radoznali ljudi koji i daljetragaju i dalje otkrivaju. To govori o vital-nosti pojedinaca koji imaju životnu potre-bu za otkrivanjem i iskazivanjem. U tomizmorenom i svetu koji je u krizi! Ranijesam govorio da ništa ne rađa kreativnostkao siromaštvo. Zvuči grubo, ali je istini-to. Sa druge strane, postoji i drugi deopriče koji kaže da otkrivena i dokazanakreativnost kod najvećih može biti jošveća ako nije nastala u siromaštvu, već uuslovima koje joj odgovaraju. To je ovdepostalo nezamislivo. Sad imena, pojedin-ci koje sam sretao? Ima ih mnogo, nanekoliko kontinenata i u mnogim zemlja-ma. Kada bih pokušao da sumiram neznam kako i dokle bih stigao. Puno togase i briše iz sećanja. Kada sam radio saPiterom Brukom, na primer, vodio samdnevnik koji sam nedavno našao. I to jeveoma zanimljivo štivo o odnosu reditelj-glumac, koji je veoma složen i zanimljiv.Mogao bih to, da imam vremena, dapretočim u jedan master klas, u studiju togfenomena – kada se talentovani ljudisretnu i ko kome onda šta radi, kada sara-đuju. Kada bih imao vremena, mogao bih

knjige da napišem o tim iskustvima i ljudi-ma.

Zašto su scena i kamera neumoljive iteško savladive?

Kada neko izađe na scenu odmah sesve vidi. Veština nije bitna, sadržaj jevažan. Kamera je nešto drugo. Objektivivide drugo, vide bolje od oka. Kamera, naprimer, uđe u lice Endi Garsije i ti vidišništa. Govorim o glumcu koji je snimiomnogo filmova u Holivudu. Kad kamerauđe u lice Džordža Skota, na primer, tividiš sadržaj. Kamera vidi i ono što oko nevidi dovoljno dobro. Scena ima jednudrugu percepciju, tu odmah vidiš sadržaj.Kada izađe glumac na scenu ili ima ilinema to nešto, a imate i one koji kadaizađu na scenu imaju auru, prosto svetle.Kamera je surovija od scene. U pozorištu,na daljinu nešto i može da se sakrije, predkamerom ne.

Ali imate filmsku industriju i nikaka-ve glumce koji donose mnogo novca, kaonavedeni Endi Garsija. Razgovarao sampar puta sa Toskan Du Plantijeom, on jejedan od osnivača Uni Fransa, organizaci-je koja predstavlja francuski film. On jejedan od ljudi koji je stvorio Festival uKanu, važan čovek za francusku kulturu,izuzetno mudar i pametan. Danas, naža-lost više nije živ. Bio je svestan razlikeizmeđu Stare Evrope i takozvanog Novogsveta i svestan važnosti kulture uopšte zaljudsko društvo. Ispričao mi je kako suvodili razgovore na visokom nivou saAmerikancima – kako da pokušaju dazaustave stvaranje multipleksa u Evropi,bioskopa sa mnogo sala i malo dobrihfilmova, a kako bi zaštitili evropski film.Takođe, i da uspostave reciprocitet urazmeni filmova sa Sjedinjenim država-ma. Ti razgovori i pregovori su trajali godi-nama, a onda su Amerikanci rekli da otome više nema razgovora zato što je film-

„Sirano de Beržerak”, NP Beograd

Foto: Vukica Mikača

„Molijer, još jedan život”, JDP

18LUDUS 189-190Lu

ska industrija u Americi druga po profitu.Naglasili da je to njihov nacionalni interesi da tu više nema nikakvih pregovora. Trži-šte je slobodno, pa izvolite, gospodo! Uisto vreme mi prelazimo okean i kupuje-mo vaše male bioskope i pravimo multi-plekse i tu puštamo ono što hoćemo i štoje naš interes. Osim toga filmska produk-cija ne samo što donosi novac nego i stva-ra novog čoveka. Njegovo mišljenje, njego-ve potrebe svih vrsta. I eto, imamo ovdeBeograd film koji je prodat i bioskopakojih više nema.

Vi ste pravi evropski glumac, zato jezanimljiva priča kako ste odbili poziv Stive-na Spilberga i milionski honorar za film„Mirotvorac”?

Jednostavno nisam mogao. Ne moguda zarađujem na raspadu zemlje koja jebila moja. Da igram lošeg momka kojihoće da uništi svet, a u tome ga sprečavaispeglana u licu, besprekorno našminka-na, sa super frizurom holivudska diva injen partner. Jednostavno, to nisammogao.

Šta znači biti evropski glumac?To znači da te ne zovu da igraš loše

momke sa Istoka, već da ti nude ozbiljneuloge.

Kako birate uloge, to šta ćete igrati i ukojim filmovima i predstavama?

Kada mi je Miroslav Belović ponudioprvu ulogu, bio sam na trećoj godini Aka -demije. Prihvatio sam i imao prvu profe-sionalnu premijeru. Igrao sam sa pokoj-nim Banetom Zamolim, Sirogojna u pred-stavi o Bošku Buhi. Često se setim svogprvog partnera i te prve predstave. Nakontoga, poučen onim što sam slušao u bifei-ma, salonima, salama i privatnim razgo-vorima glumaca i reditelja shvatio sam dačovek mora da bira i da pravi svoj izbor.To je teško kada si glumac zato što tebeuvek biraju. Uglavnom sam to uspevao itu negde sebe smatram ostvarenim. Biloje, naravno, i kompromisa, ali uglavnomne. To je veliki uspeh za glumca, kada radisamo ono što želi.

Kako se sećate perioda u Narodnompozorištu?

Pre Narodnog bio sam pripravnik uAteljeu 212. Mira Trailović je došla po -sle moje prve premijere, koju sam pome-nuo, i pozvala me u Atelje. Tamo samodigrao četiri predstave, a onda samshvatio da to nije pozorište u kojem ćumoći da hodam najbržim mogućimputem. Shvatio sam da u takvom, zaistasjajnom pozorištu, u tom trenutku zamene nije bilo budućnosti. Velimir Lukićme je zatim pozvao u Narodno i, kadasam odgovorio sa „da“, pozvao je Miruda joj to kaže. Morao sam da odem i kodMire da joj sam kažem. Bila je veomabesna i vikala je: „Ne zaboravi, odlaziš iznajboljeg pozorišta u Evropi!” Mira iVeca su bili izuzetni, znali su da prepoz-naju talenat i to da bez novih klinacanema ništa i da deci treba dati šansu. UNarodnom sam odigrao mnoge izuzetneuloge iz klasičnog i modernog repertoa-ra. Neke od njih nisam domašio, mnogejesam, neke sam odigrao neponovljivo.Tamo sam delom izgradio sebe kaoglumca i ličnost. Sećam se da me VecaLukić 1981. godine nije pustio da idemu Kan na festival. Probudio sam ga tele-fonom u tri noću, namerno u to doba, ipročitao mu jedan izveštaj iz Kana ukojem su bile pohvale kritičara za mojuulogu. Rakao mi je: „Pa, čestitam ti!” Pargodina kasnije savetovao me je: „Miki,beži odavde i pravi internacionalnu kari-jeru! To mi je rekao i Saša Petrović. IPiter Bruk se, kada sam odlazio iz njego-ve trupe, pitao zašto se vraćam u jednunesigurnu zemlju. Nisam ja bio u rasko-raku sa sobom, jednostavno nisamplanirao da živim tamo negde. Ali kadaje počeo raspad Jugoslavije – otišao sam.Vratio sam se iz porodičnih razloga. Biosam nedavno u Parizu, video sam se saLik Bondijem, sa kojim sam radio jedanfilm, a koji je direktor Odeon teatra.Zove me da potpišemo dvogodišnji ugo -vor i da igram tamo. I, kako ja sad daodem? To podrazumeva da i moja poro-

dica krene sa mnom, a to nije jednosta-vno.

Da li postoji nostalgija za ovim ovde?Imam nostalgiju za kontaktima sa

vodom u Jadranu, za uskim ulicama,malim prolazima, zatvorenim žaluzina-ma iza kojih te uvek neko posmatra, zatom tišinom i niskim letovima lasta uprimorju, za ribama u moru, vetrovima,stazama na ostrvima i pastirima kojesam sretao, a kojima i sada pamtimimena. Nedostaje mi more Jadransko.Volim ronjenje i njime se bavim kad godsam u prilici. Tu nostalgiju pokušavamda nadoknadim roneći sa sinom Ivanom,upoznajući ga sa podvodnim svetom.Nemam nostalgiju za Jugoslavijom.Moja prijateljstva sa ljudima iz novoo-snovanih država su nakon raspadapostala još jača.

Kako razmišljate o Beogradu danas?Rodni grad ne možeš da ne voliš.

Svetan svih njegovih vrlina i mana. Rodnigrad je deo tebe, kao deo tvog tela. Alinemam više tu radost povratka kada samdugo odsutan. Sve se manje u Beogradukrećem po javnim mestima. Smeta mi tabahatost ljudska i primitivnost, koja neka-da nije bila toliko prisutna u ovom gradu.Volim ja da se družim i popijem sa prija-teljima, ali nemam u ovom gradu to višegde. Stid me je što ovaj grad u poslednjihpet godina ima potpuno negativan stavprema svemu što je kultura i pozorište, omuzejima i da ne govorim! Nisam zaslu-žio da imam takve sekretare za kulturuGrada i takav odnos prema svemu što jevredno.

Koliko je danas važna solidarnostizmeđu ljudi u profesiji?

Glumci nikada nisu umeli da osve-ste svoje interese, ne mislim samo eko -nomske. Nisu umeli da prepoznaju za -jednički imenitelj esnafa. Nikada to nisuznali. Mudri kvaritelji naše stvarnosti suto koristili i koriste. Imate u našoj branšiveliki broj ljudi koji je navikao da ćuti ine talasa. Šta u takvim okolnostima reći,a opet osećate se odgovornim da neštokažete?

Sve to sada kad govorite deluje takolako, kao što lako deluje sve to što ste radiliu pozorištu i na filmu. Kako se dolazi do telakoće izvođenja?

Bilo je izuzetno teških procesa i trenu-taka. Neprospavanih noći, velikih proble-ma, mučenja sebe samim sobom i drugihtakođe. Najbliže okoline i porodice. Trpetu sa tobom i razni ljudi oko tebe. Bila surazličita teška stanja. Scena raznosi čove-ka, odnosi energiju, ali je i vraća. Ne znamkako je to nositi se sa tim tako – lako, ateško. Možda sam se takav rodio.

Radionica integracije„Kada se čovek ostvari u profesiji, jednostavno mora da obrati pažnju na druge ljude i uradi nešto korisno za

društvo, da se bavi i dobrotvornim radom. Zato sam u Beogradu osnovao Radionicu Integracije. Sa idejom daukažem na značaj svesti o društvenoj odgovornosti i značaj rada na integrisanju marginalizovanih grupa i pojedi-naca u širu društvenu zajednicu. Od početka aktivnosti u Radionici, septembra 2008. godine, organizovali smo nizvečeri (pozorišnih, muzičkih, književnih...) u izvođenju uvaženih umetnika i stvaralaca za naše slepe i slabovideprijatelje, kao i za osobe sa drugom vrstom invaliditeta, i od samog nastanka stremimo cilju da osobe sa invalidite-tom ne ostanu posmatrači, već da najneposrednije učestvuju i sami budu kreatori programa. Tako smo sa slepim islabovidim osobama kao koautorima realizovali najpre predstavu „Hodnici žuti, purpurni, plavi” u režiji SonjeVukićević, a zatim i Beketov „Čekajući Godoa” u režiji Nebojše Dugalića. Imamo još planova koje ćemo, nadamse, realizovati.”

Nagrada Dobričin prsten je jednom i za -uvek. Kakav je Vaš odnos prema toj nagradi?

Veliki glumci su prethodni dobitniciPrstena. Zaista veliki. Ja Dobričin prstenprimam miran i svestan da mi pripada.

Pre deset godina, na kraju jednograzgovora rekli ste mi kako osećate da svemožete u životu i glumi. Tada Vas nisampitala šta to znači?

To je jedno veliko osećanje slobode.Ne moći, nego slobode. Lepo je biti slobo-dan.

OBRAZLOŽENJE NAGRADE ZA ŽIVOTNO DELO U 2012. GODINI„DOBRIČIN PRSTEN” - PREDRAGU

MIKIJU MANOJLOVIĆU

Predrag Miki Manojlović je rođen uBeogradu u porodici glumaca Ivana iZorke Manojlović. Već veoma mlad po -staje jedan od vodećih glumaca u tada-šnjoj Jugoslaviji. Od tada pa sve do danas,a tome ima više od četiri decenije punogumetničkog angažmana, odigrao je nanajvišem nivou niz glavnih uloga u pozo-rištu, i to od klasičnog do savremenogrepertoara, uvek uz značajno traganje naplanu novog scenskog izraza.

Nosilac je najviših priznanja bivšeJugosavije i današnje Srbije za izuzetneglumačke rezultate u pozorištu, na filmui na televiziji. Između ostalih priznanja,1989. godine, kao prvi dramski umetniknaše zemlje, primio je uglednu nemačkunagradu pokrajine Rur za najboljeg pozo-rišnog glumca te godine. Nagrada „Go -rdana Kosanović” se dodeljivala jugoslo-venskim glumcima jednom u četiri godi-ne.

Van Jugoslavije je igrao na pozori-šnim scenama Nansija, Amsterdama, Bu -kurešta, Bratislave, Budimpešte, Berlina,Trsta, Varšave, Pariza. Pored domaćihvrhunskih umetnika, Miki Manojlović jesarađivao sa nekim od najvećih stranihreditelja i glumaca današnjice, od PiteraBruka do Džeremi Ajronsa, od Katrin

Danev do Žan-Luja Trentinjana, od LikaBondi i Erlanda Joszefsona do Odri Tatu.

Miki Manojlović spada među onedragocene dramske umetnike koji susvojim glumačkim rezultatima, stilomsvoje glume, nagovestili i uveli novi senzi-blitet glume koji je odgovarao najsavre-menijem senziblitetu publike. On spadameđu one dramske umetnike koji stvara-ju stil svoga vremena u umetnosti u kojojdeluju. Posebno je značajno što je MikiManojlović u poplavi komercijalizma sva -ke vrste u nas, sa svih svojih trideset i petglavnih uloga u teatru i šezdeset sedam nafilmu i još mnogih na televiziji, ostao nabraniku pozorišne umetnosti najvišegranga, i to bez kompromisa, i to jedan odretkih. Miki je i sjajan partner koji inspi-riše one koji su sa njim na pozornici.

Jednom rečju, Miki Manojlović jepra vi primer umetnika u najboljoj tradi-ciji samog Dobrice Milutinovića, umet-nika voljenog, cenjenog, svojevrsnognovatora, koji je krčio nove puteve uumetnosti kojoj je posvetio život.

Za ŽiriPredrag Ejdus, predsednik

Sedmočlani žiri Udruženja dramskihumetnika Srbije radio je u sastavu: glumciRužica Sokić, Vojislav Brajović, PredragEjdus (prethodni dobitnici Dobričinogprstena) i Dušanka Stojanović Glid, tea -trolog Ksenija Šukuljević Marković, redi-telj Slavenko Saletović i dramski pisac IgorBojović.

„Kaligula”, NP Beograd

LUDUS 189 - 19019

Rekonstrukcija Malog pozorišta „DuškoRadović” u Tašmajdanskom parku je prikraju. Kompletno renoviranje i novaoprema koštaće skoro 500 miliona dina-ra. Pozorište dobija pored glavne, velikescene, još jednu koja će biti nešto manja.Izgrađena su nova 243 kvadrata prosto-ra. Povećan je ulazni hol i foaje koji možeda se transformiše u malu scenu za raznevrste performansa. Scena se opremanajsavremenijom tehnologijom, scen-skom mehanikom, rasvetom, ugrađenesu i nova elektroenergetska, telekomu-nikaciona, termotehnička i hidrotehni-čka instalacija, koja se posebno štitistabilnom instalacijom za gašenje poža-ra. „Radujemo se što smo u situaciji danastavimo sa uspešnom misijom u novojrekonstruisanoj zgradi. Na osnovu dosa-dašnjeg rada i ostvarenih rezultata, uprilici smo da se pohvalimo da je ovopozorište postavilo nove standarde unašem gradu”, rekla je Jelena Stojanović,nedavno postavljena vd direktorkaMalog pozorišta.

Pred Novu godinu u više institucijakulture Vlada Republike Srbije razre-šila je postojeće i postavila nove čelni-ke - direktore i članove Upravnih odbo-ra. Tako je na čelo Muzeja pozorišneumetnosti došao Momčilo Kovačević,umesto dosadašnje direktorke KsenijeRadulović. „Što se mene tiče, ja odla-zim sa mesta direktora zadovoljna,posebno zbog toga što u ovom posluimam zaista veliko iskustvo”, izjavila jeKsenija Radulović, zatečena odlukomVlade. „Za 11 godina prošla sam tolikotoga i sarađivala sa mnogim ministri-ma i ministarstvima kulture, da samstekla mogućnost da tačno procenimrazne kulturne politike kroz koje smoprošli i tačno znam šta se i kako radi-lo”, rekla ona. „Posebno sam ponosna na to što samesta direktora idem bez dinara duga,a sa dodatnim sredstvima na računu odsopstvenih prihoda ustanove, koji sudovoljni da ona može relativno solidnoda radi čitave godine”, poručila jeKsenija Radulović.

Direktor Pozorišta na Terazijama, redi-telj Mihailo Vukobratović, odlučio je daposle dvanaest godina ode s mestačelnog čoveka ove kuće. Povod zaovakav potez je zahtev dva sindikata(Samostalnog sindikata i Sindikatamuzičkih umetnika), a razlog, kako samkaže, želja da kolektiv nesmetano nasta-vi sa uspešnim radom. „Nekoliko jerazloga za ovakvu odluku, a ključni jeda ne želim da učestvujem u uništava-nju onoga što smo za proteklih 12 godi-na uradili”, saopštio je Vukobratović.„Verujem da kolektiv nije podeljenonako kako ova dva sindikata tvrde, a ida mi je većina članova umetničkihansambala davala podršku svih protek-lih godina. Pošto želim sve najbolje ovojkući - podnosim ostavku”, izjavio jeMihailo Vukobratović.

- Premijera dramatične komedije„Zdrav(o) Život(e)!/ High Life” LijaMekdugala u režiji Nikole Zavišićaizvedena je 9. februara, na Kamernojsceni Srpskog narodnog pozorišta uNovom Sadu. U predstavi igraju: IgorPavlović (Dik), Ivan Đurić (Doni),Nenad Pećinar (Bag) i Marko Savić(Bili). Tekst Lija Mekdugala preveo jeIgor Pavlović. Kostimografkinja jeMarina Sremac, a asistentkinja režijeSonja Petrović.

- Na Novoj sceni Zvezdara teatra pre -mijerno je izvedena predstava Mi lošaRadovića „Čorba od kanarinca” u pro -dukciji Agencije „Impressario” i Agen-cije „Colonna”. Ovu drugu postavkuteksta „Čorba od kanarinca” u posle-dnjih 15 godina na beogradskim scena-ma, režirala je Staša Koprivica, a ulogetumače Mina Lazarević i LjubomirBandović.

TIKER

Javna čitanja, u ovoj ekonomskojsituaciji, sve češće su jedini načinprezentacije novih dramskih te kstova

„Biseri iz upravničkih fioka”, serijalpromocije novih dramskih tekstova koji uUstanovi kulture „Parobrod” uređujereditelj Stevan Bodroža, donose šansu dase zaviri u stvaralaštvo koje se teško probi-ja do publike. „Pružaju i priliku da kolegekoje su na takvoj poziciji da osmišljavajurepertoarske planove dođu, čuju i timeolakšaju sebi proces odlučivanja”, kažeBodroža. U pitanju je program javnih čita-nja dela mladih autora koja zbog nedosta-tka novca ili volje nisu oživela na pozori-šnim scenama. „Od 2008. godine, kad jepočela Svetska ekonomska kriza, pa sve dodanas kultura u Srbiji kao da se postepe-no ali neumitno gasi”, kaže Stevan Bodro-ža i dodaje da se „u takvim okolnostimateško čuju neki novi glasovi.“

Kada su mu kolege iz Ustanove kultu-re „Parobrod” ponudile da osmisli pozo-rišni program, pomislio je kako primarnadelatnost tog novog prostora ne treba dabudu samo produkcije predstava, već iefektna, umetnička, a finansijski nezahte-vna forma kroz koju se mladi autori moguizraziti. „Problematika pomanjkanja nov -ca nešto je što zaustavlja sve inicijative uzametku. Znao sam zato da moram da seoslonim na formu: koja može da preneseduh nekog dela, a da na njoj ne mora dugoda se radi (jer glumci su spremni da izađuu susret, ali obzirom da honorara nema,ne može se mnogo njihovog vremenaoduzimati); u kojoj reditelj ima šansu dapruži svoje čitanje likova, razumevanjesituacija, da 'izvuče na površinu' fenomenkoji je njemu najzanimljiviji, a da mu pritom nisu neophodna izražajna sredstvakoja celovita inscenacija iziskuje. Javnačitanja ispunjavaju oba uslova”, objašnja-va Bodroža.

Razlog za projekat „Biseri iz upravni-čkih fioka” jeste činjenica da je upravopisanje mladih dramskih pisaca trenutnojedna od najvitalnijih dimenzija srpskogteatra. „Reč je o raznorodnoj, uzbudljivoji iznenađujućoj sceni na kojoj ima dalekoviše markantnih umetničkih glasova iindividualnosti nego što bi bio prosek kojibi neka bogatija kulturna sredina moglada podrži inscenacijama... Koliko je tekonda frustrirajuća pozicija sjajnih mladihpisaca u sredini koja je produkcijskinemoćna kao naša!“ – dodaje sagovornik.Novac svakako jeste jedan od glavnihrazloga, ali se plaši da je za fenomenpohranjivanja tekstova po fiokama čestokriva lenjost, nezainteresovanost i demo-tivisanost.

„Kada odete na sajt Gete instituta,postoji stranica na kojoj se nalaze imenasavremenih nemačkih dramskih pisaca,linkovi do njihovih biografija, onlineizdanja drama i adresa preko kojih semogu poručiti. U toj prezentaciji vidi seodnos sredine prema sopstvenim savre-

menim dramskim autorima. Čini mi seponekad da se od dramskih pisaca kod nasočekuje, da bi njihovi komadi uopšte dobi-li šansu da budu postavljeni, da odmahponude zrele poetike, dobro skrojenekomade, vrhunski ispisane dijaloge…Mnogo toga je u traganju, iznalaženjunovih formi i motiva, ukazivanju naprobleme kojima se teatar možda još nijebavio. Dramsko stvaralaštvo ima pravo naavanturu hvatanja u koštac sa analizomstvarnosti, a zadatak reditelja u svemutome bio bi da u ovim odvažnim, novimspisateljskim poetikama prepoznaju scen-ski potencijal, da na spisateljska traganjaodgovore. Mislim da bi to bio pravi dina-mizam pozorišta koje bi imalo pravo naodvažnost, možda grešku, ali i neočekivani sjajan uspeh, otvaranje novog poglavlja uistoriji. Problem jeste u pomanjkanju sred-stava da bi se stvari razvijale na ovaj način.Ali mnogo češće razlog za izostanak konti-nuiranih, a tako nepohodnih, 'rađanja'novog teatra je u pomanjkaju vere da je tomoguće - kod ljudi koji vode teatre,nespremnost da se za novim glasovimatraga”, kaže Bodroža.

U selekciji tekstova pomogli su mudramaturzi i dramski pisci Tamara Bijelići Slobodan Obradović, a na pitanje kakvese sve ideje nalaze po „fiokama”, odgova-ra: „Ovi komadi na najrazličitije i vrlomaštovite načine problematizuju našustvarnost, ukazuju na sile kojih nismo udovoljnoj meri svesni, a koje formirajuživote u društvu kakvo je Srbija danas.Motivi se kreću od analize porodičnihproblema i skrivenih psiholoških dinami-ka u posttraumatskom, tranzicionomdruštvu, preko sve aktuelnijih ovisnosti osajber prostoru u kom ljudi pronalazeutočište od stvarnosti, do politički anga-žovanih, alegorijskih slika društvenedistopije u kojima se oštro, pametno ipotresno analiziraju stranputice kojim jenaša zemlja krenula na putu tzv. „demo-kratizacije”. Ogledalo koje ove drameokreću prema stvarnosti, snaga da se priz-naju bolne istine, ali i duhovitost u analizidelovale bi, duboko sam uveren, lekovitona publiku”, kaže Bodroža.

Entuzijazam sa kojim ljudi dolaze najavna čitanja smatra najboljim dokazomda za savremeni domaći tekst ima intere-sovanja, što i njihov rad čini smislenim.

Sonja Šulović

NEKI NOVI GLASOVI

Stevan Bodroža je režirao javna čitanja „Casa Novak” od Tamare Bijelić i „Telo”od Branislave Ilić – pobednički tekst Konkursa Sterijinog pozorja, koji će i postavitina sceni Prvog prigradskog pozorišta iz Lazarevca sa njihovim ansamblom.

Druga sezona „Bisera”, budući daje u toku rekonstrukcija Ustanove ku -lture „Parobrod”, izvodi se na prija-teljskim scenama: februarsko „čita-nje” - tekst Milene Gvozdenović „Kaoda te neko pita” održano je krajem fe -bruara u Pop Ap knjižari Kulturnogcentra Beograd. Režija: Jasmina Iva -nišević-Venčanski, a u glumačkoj po -deli su, između ostalih, Bane Vidako-vić i Vanja Milačić.

Javno čitanje: „Casa Novak” Tamare Bjelić

Umetnost koja liči na umetnost nijeumetnost. Savremenom dobu ne -dostaju eksperiment i rizik da se

zakorači u estetski nepoznato, nepriznatoi neprihvatljivo. Nekada su ove osobinekrasile autora, a sada – izgleda – ne! Suviš-nost sigurnosti oslanjanja na tehnički itehnološki element učinili su umetnost,pa i pozorište, savršenom, ali bez duše iimpresija. Gledalac je gotovo mehaničkipočeo da prima predstave, glumce, kosti-me, šminku, reflektore i scenografiju;slično se dešava i sa aplauzom, koji posta-je deo sveopše gledališne reakcije. Ali makoliko to izgledalo perfekciono, to jepostala i zamka za pozorište. Zatvaraju sevrata novim idejama, ne podstiču seinovumi niti riskantni gestovi. Gotovo dabi se moglo reći: Bože, spasi me od profe-sionalaca! Sigurnost pozorišne kutijepretvorila se u rutinu, ukočenost je posta-la standard od koga se lako ne odstupa.Malo se šta čini da se preseku vene usta-ljenosti i dopusti (to bi bilo dobro čak i uklasičnim pozorištima) eksperiment.

Uvek sam se pitao kako niko nijerazumeo Artoa, Džojsa niti Van Goga!Ranije sam mislio da se radi o nerazume-vanju, ali to je prosto nemoguće. Kakosam stariji, sve više shvatam da epohauglavnom razvija kapacitet za neprihva-tanje. Tendecija je odbaciti originalno,personalno, delo iz duha. Dominira esnaf-ska uigrana kvalifikacija, rezultat bivaprihvaćen kad ne izlazi iz okvira stereo-tipne porodične prakse. Zbog toga mislimda eksperiment zaslužuje pertinentnost upozorišnim kućama. Jer, tek kad se ujedi-ni isprobavanje novina i klasični mejn-strim, dobija se umetničko uzbuđenje. Anajveći eksperiment je vera u svoje delo,makar ono otišlo u anonimnost.

Našim prostorima nedostaje kreativ-ni šok, rizik i dopust mladima da mogustvarati pozorišne predstave koje ni samine razumeju. Teatar mora biti bez imita-cije, onakav kakav često ovde nije. Već jedavno utvrđeno da našim prostorimanedostaje recepcija za avangardno, alinikad nije kasno. Postoji BITEF i Bitef-teatar, koji bi više mogli da podstaknu

svoju scenu u okupljanju modernograzvoju senzibiliteta. Nije dovoljno samodovoditi strane predstave, nego otvaratipore za novo iskazivanje, ono koje sablaž-njuje... ono koje iritira, ali ne komparira inije sigurno. Potrebno je da u našim pozo-rištima više podstaknemo atmosferu zamlade autore bez kompromisa, bez školo-vane estetike i sa radikalnim intelektual-izmom i senzibilitetom. Voleo bih da vo -dim u nekom pozorištu sekciju za ekspe-rimentalni senzibilitet. Mogli bismookupiti mlade potencijale, delovati oddvanaest uveče do četiri ujutru, tako danikome ne smetamo. Jedini uslov mladimstvaraocima bio bi da delo ne treba da ličina druga dela, da bude oslobođeno kon -vencija i da traga... Ako nismo već bogatiekonomski, ne bismo morali umetničkibiti inferiorni. Jer jedno umetničko delone odlikuje njegova pripadnost velikojkulturi, nego koliko je u njega ugrađenoslobode. Delo ne mora da liči ni na šta, ada opet zaživi ili bude prihvaćeno u vre -menima koja pristižu. Treba okupljatimlade i predati im pozorišnu drskost iskrušenost, jednovremeno. Treba se bavi-ti umetnošću koja je nezavisna poputnevinog originala. Inače joj preti smrt iokoštavanje sledbenih događanja, i zaletkoji nepopravljivo vodi u pozorišnu beži-votnost. Umetnost tada biva uhapšena, anije u zatvoru.

NEOPHODNOST EKSPERIMENTABožidar Mandić

Jedno umetničko delo ne odlikuje njegova pripadnost velikoj kulturi, nego koliko je u njegaugrađeno slobode

„Ludus” ne mo`e

bez Ministarstva

kulture i

informisanja

Republike Srbije,

a verujemo da ni

Ministar stvo ne

mo`e bez „Ludusa”

20LUDUS 189-190Lu

Remek delo Henrika Ibzena „Rosmers-holm” premijerno je izvedeno 10.januara u Novosadskom pozori štu/Uj -vi deki sinhaz, u režiji slavne rumunskerediteljke Anke Bradu. Dvostruki laureat Sterijine nagradeAron Balaž, dobitnica Patakijevogprstena Emina Elor, Šandor Laslo,Ištvan Kereši, Atila Mađar, dobitnicaSterijine nagrade Silvija Križan i AgotaSilađi igraju uloge u ovoj poetsko - filo-zofskoj fantazmagoriji.

Za radove na rekonstrukciji Narodnogpozorišta u Leskovcu, u budžetu toggrada za 2013. planirano je 9 milionadinara. Radovi na obnovi Pozorištapočeli su još 2011. godine, a rok zanjihov završetak bio je kraj marta 2012.godine. Zbog finansijskih problema ineisplaćenih sredstava izvođaču,među tim, radovi su sredinom godineobusta vljeni. Iznos od skoro 60 milionadinara za potpunu rekonstrukciju togobjekta sagrađenog tridesetih godinaprošlog veka, trebalo je da bude finansi-ran iz gradskog i republičkog budžeta.Do sada je završeno oko osamdesetodsto radova.

Užičko Narodno pozorište izvešće sredi-nom marta premijeru drame LjubomiraSimovića „Čudo u Šarganu”. Režija jepoverena Ivi Milošević, scenograf jeGorčin Stojanović, kostimograf: MajaMirković, a dizajn zvuka potpisuje Niko-la Pejović. Uloge tumače Divna Marić,Dragana Vranjanac, Bojana Zečević,Branislav Ljubičić, Vahidin Prelić, Slobo-dan Ljubičić, Svetislav Jelisavčić, Momči-lo Murić, Ivana Pavićević Lazić, HadžiNemanja Jovanović, Goran Šmakić,Dušan Radojičić i Nikola Penezić.

Na sceni Jadran Narodnog pozorišta izSubotice krajem prošle godine izvede-na je premijera predstave „Mala radnjahorora”. Reč je o komičnom rok horormjuziklu, zasnovanom na istoimenomniskobudžetnom filmu iz 1960. godine.Po rečima reditelja Marka Ma nojlovićanajveći problem sa kojim su se susrelitokom priprema bio je finansijske pri -rode, pošto je mjuzikl više spektaklnego pozorišna predstava. Uloge tuma-če: Luka Mihovilović, Minja Peković,Ljubiša Ristović, Marko Makivić, SrđanSekulić, Vesna Kljajić-Ristović, SuzanaVuković, Kristina Jakovljević i MilanVejnović.

Dani Komedije u Jagodini će biti održa-ni od 20. do 27. marta. Predstaviće sesedam predstava u takmičarskom delupo izboru ovogodišnjeg selektora, JugaRadivojevića, dok će poslednja, osmabiti odigrana van konkurencije, u častnagrađenih. Jugoslovensko dramskopozorište iz Beograda izvešće predstavu„Sumnjivo lice” reditelja Jagoša Marko-vića. Predstavom „Sluga dvaju gospoda-ra” reditelja Borisa Liješevića na ovogo-dišnjem festivalu predstaviće se Srpskonarodno pozorište Novi Sad, a predsta-vom „Čudo u poskokovoj dragi” Sneža-ne Trišić – Narodno pozorište iz Suboti-ce. Među sedam odabranih predstavaulazi i „Predstava Hamleta u selu Mrdu-ša Donja” Narodnog pozorišta izSombora, u režiji Kokana Mladenovića.„Građanin plemić” je predstava DarjanaMihajlovića, koju će izvesti članoviNarodnog pozorišta iz Prištine (sedišteu Kosovskoj Mitrovici). Predstavu „Dogole kože” reditelja Pjera Valtera Policau izvešće Knjaževsko srpski teatar izKragujevca, prvi put posle dvadesetgodina u takmičarskoj selekciji Festiva-la. Pozorište na Terazijama iz Beogradaigraće „Zonu Zamfirovu” u režiji Koka-na Mladenovića. Predstava u čast nagra-đenih biće pozorišno ostvarenje „Divandan” Favi teatra iz Beograda. Predstaveće ocenjivati žiri u sastavu: Egon Savin,Ljiljana Blagojević i Slobodan Tešić.Glumici Jelisaveti Seki Sablić, ovogodiš-njoj dobitnici nagrade za životno delo„Zlatni ćuran”, statua će biti uručena nazatvaranju Festivala, 27. marta, na Svet-ski dan pozorišta.

TIKER

Drugi po redu festival društvenoangažovanog teatra Van okviraodržan je početkom decembra u

Beogradu, u organizaciji grupe Hajdeda…, a u saradnji sa REX-om i Domomomladine Beograda, uz podršku Ministar-stva kulture i informisanja RS, Skupštinegrada Beograda i Gete instituta. Prikaza-ne su predstave „Reciklirani snovi” grupeApsArt, kabare „Iza ogledala”, čiji su auto-ri transseskualci, zatim „Muškarčine”,koje ispituju rodne identitete (produkcijaCentar E8 i Bitef teatar), „Žudnja” SareKejn, izvedena na engleskom jeziku, kaojavno čitanje teksta sa elementima koncer-ta (režija Saša Perić, produkcija grupaIgnis), „SS i iznad” (Stanica, servis zasavremeni ples), „Predstava” (koja jetrebalo da se zove „Ogorčena pička”prema tekstu istoimene knjige švedskeautorke Mari Sveland, ali nije zbog(auto)cenzure), kao i „Priče hleba i krvi”Sanje Krsmanović Tasić (Dah teatar).Pored predstava je ostvaren sadržajanprogram radionica, izlaganja, interdisci-plinarnih skupova.

Pojmovi društveno-angažovanog ipolitičkog teatra su danas vrlo složeni,praćeni brojnim diskusijama i sumnjama,a razumevani i tretirani u zavisnosti odlokalnih konteksta u kojima nastaju. Uslučaju programa Of Frejm festivala,odnosno izvođača koji su na njemu nastu-pili, pojam društvene angažovanosti seprevashodno vezuje za njihovo bavljenjetemama koje su politički osetljive. Tako-đe, ovi autori preovlađujuće deluju vaninstitucionalnih okvira, nisu na državnimi/ili gradskim budžetima. To znači da onistvaraju na marginama društva, što najče-šće podrazumeva i samu problematizaci-ju marginalizovanih, više ili manjeobespravljenih društvenih grupa (pripad-nike gej populacije, transseksualce, bivšezatvorenike, lečene zavisnike, osobe sainvaliditetima). U ovom tekstu, čiji je ciljda predstavi aspekte značenja angažova-nosti prikazanih predstava izdvojićemodve produkcije,: „Reciklirane snove” i„Priče krvi i hleba”.

Politički osvešćene senke – dru -štveni značaj u praksi

Snažan utisak ostavila je predstavasenki „Reciklirani snovi”, u režiji Aleksan-dre Jelić i u izvođenju nezavisne grupeApsArt. Njihov rad je naša publika, izme-đu ostalog, upoznala pre nekoliko godinana Bitefu, kada su u prostoru Centralnogzatvora izveli veoma upečatljivu predsta-vu „Čiji si ti, Petre” (akteri su bili natur-ščici, zatvorenici, lečeni narkomani).„Reciklirani snovi” su reprezentativni upogledu istaknute funkcije društveneosvešćenosti/angažovanosti na ovomfestivalu, i to u više pravaca. Prvo, tekstautora Bogdana Španjevića je neobičnopoetski inspirativan, vrlo aktuelan,društveno-politički probojan. Reč je oantiutopijskoj bajci u kojoj se jasno kriti-

kuju vlast, korupcija, bahatost i primitivi-zam osionih političara, te snažna manipu-lacija marketingom u funkciji grabljenjapolitičke moći. Polazna ideja je izuzetnozanimljiva, raskošno imaginativna i meta-forički značajna: Džaba Has, moćan,ogavan, nezajažljivo pohlepan političarkrade narodu snove, prazni ih, usisavanjihovu suštinu, a onda ih, tako omlitav-ljene, šuplje i opustošene, prodaje, varaju-ći narod. To je vrlo slikovita metaforasavremenog sistema koja označava kore-nitu prisutnost perfidnih laži i hohštaple-raja korišćenih u političkom marketingu.Džaba Has u jednom trenutku kaže: „Koima pare, pravi snove, a ko pravi snove, tajvlada.”

Ipak, optimizam i pravda u finalutrijumfuju, borci protiv odvratnih politi-čara ne posustaju, ne predaju se dok ljudi-ma ne vrate snove. A autor u svemu tomepostavlja krucijalna pitanja – našu sves-nost življenja, odnos prema iluzijama,važnost opstanka snova. Jezik u predstavije savremen, ubačeno je mnoštvo stranih,prevashodno engleskih reči, duhovito jeuvedena i fejsbuk terminologija (npr. rečišerovati, lajkovati). A forma predstave jeposebno opčinjavajuća, vizualno čarobna,skoro opojna. Crteži i senke su sredstva upričanju priče, oni kreiraju jedan stripov-sko-scenski svet, razne boje fascinantnoraspiruju maštu i mlađe i starije publike.A u kontekstu društvenog značaja pred-stave, njegovog drugog sloja, posebno jevažno napomenuti da su pojedini učesniciu ovoj predstavi bivši zatvorenici i zavisni-ci. Njima je ovo učešće oblik terapije,društvene integracije (samo je jedan profe-sionalni glumac). Tu je reč o najkonkret-nijoj društvenoj praksi, čiji su rezultati vrloopipljivi, za razliku od tradicionalnijih,zatvorenijih teatarskih oblika koje se nazi-vaju političkim, a u kojima su najčešćesamo teme političke, dok je sam processtvaranja scenskog jezika staromodan. Uovom drugom slučaju se radije može govo-riti o teoretskim aspektima njihove poli-tičnosti – Hans-Tis Leman ovu vrstu poli-tičnosti naziva virtuelnom. Sa druge stra-ne, praksa koju sprovodi ApsArt, uključi-vanja realnih osoba sa društvenih margi-na u proces scenske kreacije i izvođenja,nimalo nije virtualno, već je konkretnopolitička jer ima vrlo direktne društveneimplikacije u pogledu integracije margi-nalizovanih grupa. Slična je situacija i saprojektima grupe Hajde da..., na primer,sa njihovom plesnom predstavom „Krivaza Gausa”, koja je pre nekoliko godina nasceni objedinila iskusne plesače kao iamatere, osobe sa invaliditetima (ošteće-nog vida i sluha), postižući pri tome iizvanredne estetske rezultate.

Obračun sa tradicijom i naduva-nim mitovima

Monodramsku predstavu „Priče krvii hleba“ Sanje Krsmanović Tasić, glumicekoja je dugo godina član Dah teatra, činenjena sećanja, priče o precima, porodič-noj, ali i kolektivnoj tradiciji. Predstava jenastala iz potrebe da se suoči sa ličnim idruštvenim nasleđem, odnosima izmeđuarhetipskih ženskih i muških principa,destruktivnosti politike. U ovom „eseju upokretu“, kako je sama autorka definisalapredstavu, ona odlučno raspravlja o tezida je naša istorija vampirska u smislu togada se napajala krvlju sopstvenog naroda.A reči Bertolda Brehta, da je nesretnazemlja kojoj su potrebni heroji, koje se upredstavi citiraju, ostaju kao eho, bume-rang koji se nepestano vraća u svestgledaoca, udarajući je i izazivajući.

Kada razmatramo društveni značajpredstave „Priče krvi i hleba“, pored temakoje nedvosmisleno definišu društveno-politčku bitnost, vrlo je važna i interaktiv-nost. Autorka koristi svaku priliku dagledaoce uvuče u tok predstave, podstiču-ći na taj način njihovu participaciju.

Tokom izvođenja nam ona postavlja pita-nja, motiviše nas da ispričamo svoja seća-nja, nudi nam čašice šljivovice koju sanjom i međusobno delimo. A nakon zavr-šetka zvaničnog dela, glumica nam dajemogućnost da izaberemo scene koje ćeposebno igrati, kao appendix, odnosnofusnote koje, kako je kaže, ima svaki esej,pa i ovaj koji je ostvaren u pokretu. Dvade-setak tih fusnota, otvorenih mogućnostiza izbor scena, projektuje se na zid, apublika je pozvana da odabere njih neko-liko, scena koje će nam Sanja Krsmano-vić-Tasić odigrati, kao na bis. Jedna odupečatljivih scenskih fusnota koje jepublika izabrala je „Vrtenje“- glumica se utoj sceni dugo vrti oko sopstvene ose,objašnjavajući pri tome vrlo složena izanimljiva značenja tog čina, u smisluuspostavlja kontrole nad telom i umom.Mogao se primetiti jasan porast intereso-vanja gledalaca, odnosno njihove intenzi-vnije reakcije kada postaju direktniučesnici, kreatori toka igre, akteri, nesamo odvojeni posmatrači. Žak Ransijertvrdi da onog trenutka kada publika izpasivnog položaja pređe u aktivni - nasta-

je političko pozorište, jer se na taj način, utom momentu, oblikuje svest o mogućno-stima promene, putem individualnogdelovanja. Za Brehta je, slično, političkopozorište ono pozorište koje pokazuje daje društvo promenljivo.

FESTIVAL VAN SVAKOG OKVIRAAna Tasić

Festival Off Frame/Van okvira: značenja, mogućnosti i granice društveno anga-žovanih teatarskih praksi

Čudna je kategorija iskrenog u este-tici – može biti dodeljena umetni-čkom nastupu rasutih emocija, biti

jedan subjektivni komentar ili, sasvimsuprotno, konvencionalni komentar sredundantom iz doba romantizma. Tek,teško je upotrebiti izraz „iskreno”, a nerizikovati da se bude neodređen, kontra-diktoran i površan. Pa ipak, što sam višerazmišljala o predstavi Dah teatra „Snovii prepreke” (premijera održana na samomkraju godine), to sam više ponavljala:iskrena predstava, iskreni izvođači, iskre-no postavljeno.

Možda je razlog tom utisku iskreno-sti u celokupnom celovečernjem doživlja-ju koji se u Dah teatru gradi kao u svakojgostoprimljivoj kući – od praga. U kamer-noj sali u kojoj se izvode predstave, blizi-na izvođača i posmatrača je neodoljiva; aposle predstave svi se mogu družiti dugou noć i druga velika sala poprima odlikesalona. Ili je možda razlog upravo u umet-ničkoj formi – performans uvijen u oblikpredstave – bez obzira što izranjaju razli-čiti likovi ispod kostima, tonova i štimun-ga, uvek su to sećanja dvoje izvođača,Jugoslava Hadžića i Ivane MilenovićPopović. Dvoje mladih članova, novaodnegovana generacija Dah teatra govoriu svoje ime. Ili iskrenost leži u temi –govoriti o svom odrastanju i ličnomrazvoju, zapravo, izvoditi sebe.

U predstavi naizmenično i zajednonastupaju Jugoslav i Ivana: oni prave prvesamostalne korake iz svojih biografija,dečji hod do snova, nailaze na prepreke,trpe u ličnim padovima kao i u opštojnemaštini. Od drame do autoironije. Itako, dok viđeno čitamo kao duo perfor-mans u kome oba izvođača polaze od dobadetinjstva i odrastanja pod Miloševićevimrežimom, s neizvesnom sutrašnjicom, alisa snovima, performans se na naše očipreobražava u nešto novo i drugačije.

Prema ličnim istorijama, Jugoslav i Ivanastupaju u kontakt s Dah teatrom i stičuiskustvo scenskog nastupa. Forma ličnogiskaza se ne menja, ali su u njemu likovi iprizori iz nekih drugih predstava, verova-tno viđenih na istom mestu. Kao u ogle-dalu, i stvarno i nestvarno, može seprepoznati Zuzana Halupova, jedna od„junakinja” Dahove predstave „Ne/vidlji-vi grad”. Pa se odmah oko nje, u ovomperformansu, ogledaju zvuci harmonike,a iz njih će u sećanje izbiti i drugi živopi-sni likovi starog Beograda s kojima smo sesusreli nekada u autobusu br. 26. U igriogledalima ima iznenađenja i vedrine.

A kako Jugoslavova i Ivanina scenskapriča napreduje, tako se to sobno pozori-šte puni ogledalima. Pogled nam prelazina čehovljevsku „Priču o čaju”, o čekanju itri sestre. Zaista je drugi ambijent, drugesudbine, emocije. Potom se pogled usred-sređuje na otvorenu knjigu. U njoj suženske sudbine skrojene nasiljem u ratudevedesetih u Bosni i Hercegovini. One sutu pred nama, kao u predstavi „Prelazećiliniju”, ali su i odraz u ogledalu sećanja –publike sa prethodnim iskustvom gleda-nja, izvođača koji se ispovedaju, konačno,odraz pojedinačnih sećanja na taj rat.

Kako lagano „ogledala” ispunjavajuprostor, tako se počnu loviti odrazi u odra-zima. A oni idu u dubinu, vide se uperspektivi, pokretni kao da su živi – asićušni kao sve što odlazi, što je bilo i višenije. Odrazi zbunjuju, umnožavaju se,jedni druge tumače, jedni u druge poniru.Nova vavilonska pometnja. U Ivaninimširokim pokretima mogu da vidim krilana glumcima iz prve generacije Dah teatra– pokret koji treba da skrene pažnjuprolaznika, da otvori prostor za drugačijiživot mimo srljanja u rat i da osvesti.

SOBA OGLEDALAJelena Kovačević

Predstava Dah teatra „Snovi i prepreke”

Predstava „Snovi i prepreke“ u reži-ji i dramatizaciji Dijane Miloševićpremijerno je izvedena 27. i 28. decem-bra u DAH Teatru. Igraju JugoslavHadžić i Ivana Milenović Popović, kojisu i autori teksta. Hadžić je i autor muzi-ke, dok je Milenović Popović sa reditelj-kom osmislila kostime. Scenograf jeNeša Paripović. Korišćeni su tekstovi izranijih predstava DAH Teatra, kao i delo-vi tekstova pesama grupa „EkatarinaVelika” i „Šarlo akrobata”. Realizacijupredstave podržala je Asocijacija Neza-visna kulturna scena Srbije (NKSS).

„Priče hleba i krvi”

„Reciklirani snovi” „Snovi i prepreke”

LUDUS 189 - 19021

Knjige mo`ete poru~iti na brojeve telefona: 2631 522, 2631 592,ili mejlom na adresu: udus@udus.org.rs,ili ih kupiti u prostorijama UDUS-a (Beograd, Studentski trg 13/VI)

MARIJA CRNOBORIPriredio Aleksandar Milosavljevi}cena: 800 dinara MATA MILOŠEVI]

Priredile: mr Ksenija Šukuljevi}-Markovi} i Olga Savi}

cena: 800 dinara

LJILJANA KRSTI]Priredila Ognjenka Mili}evi}cena: 800 dinara

RADE MARKOVI]Priredio Zoran T. Jovanovi}

cena: 800 dinara

MIRA BANJACPriredio Zoran Maksimovi}

cena: 800 dinara

PETAR KRALJPriredila Ognjenka Mili}evi}

cena: 800 dinara(rasprodat tira`)

OLIVERA MARKOVI]Priredio Feliks Pa{i}cena: 800 dinara

STEVAN [ALAJI]Priredio Petar Marjanovi}cena: 800 dinara

VLASTIMIR \UZA STOJILJKOVI]Priredio Zoran T. Jovanovi}cena: 800 dinara

MIHAILO JANKETI]Priredio Veljko Radovi}cena: 800 dinara

BORA TODOROVI]Autor: Dragana Bo{kovi}

cena: 800 dinara

PREDRAG EJDUSPriredio Zoran T. Jovanovi}

cena: 800 dinara

JELISAVETA SABLI]Priredili:

Zoran T. Jovanovi} i Tamara Bijeli}cena: 800 dinara

STEVO @IGONPriredio Zoran T. Jovanovi}

cena: 800 dinara(rasprodat tira`)

PETAR BANI]EVI]Priredio Ra{ko V. Jovanovi}

cena: 800 dinara

KSENIJA JOVANOVI]Priredio Zoran T. Jovanovi}cena: 800 dinara

DIJALOZI O VOJI BRAJOVI]UAutor Dragan S. V. Babi} cena: 800 dinara

I Z D A N J A U D R U @ E N J A D R A M S K I H U M E T N I K A S R B I J E

SVETLANA BOJKOVI]Autor: Ksenija [ukuljevi}--Markovi}cena: 800 dinara

Edicija posve}ena dobitnicimaNagrade „Dobri~in prsten”

RUŽICA SOKIĆPriredio Zoran T. Jovanović cena: 800 dinara

Možda mi se sve čini – kad od likovaMomčila i Natalije Nastasijevića očekujemciklični povratak na istu tačku, na darovenaših predaka, na prve predstave Dahteatra koje sam videla – da je to to. Prem-da, kad nas se nešto iskreno tiče, onda nasse to trajno tiče. U uglovima ogledala ukoje se pretvara performans „Snovi i pre -preke”, vidi se ruka Dijane Milošević, redi-teljke i majstorice.

Kako rekoh, „Snovi i prepreke” pre -mi jerno su odigrani pred kraj godine, usimbolično vreme kad treba da zaokru-

žimo do tad urađeno, da rekapituliramoste čeno iskustvo i vidimo šta ćemu uvremenu pred sobom. Preispitivanja susrž ove predstave. Otići (iz zemlje) iliostati; biti nezavisni umetnik u Srbiji po -sle iskustva stečenog u profesionalnojeksperimentalnoj pozorišnoj trupi ilipoći manje teškim i manje lepim, moždaizvesnijim, putem? Šta god da Dahovimladi umetnici odluče, ostavili su namsećanje.

„U krizi su životi pozorišnih umetni-ka i trenutni model baziran na politi-čkom populizmu, sa težištem na po -grešno shvaćenom tržištu u kulturi”,smatra Hadi Kurić, pisac, reditelj i glu -mac koji već dvadeset godina živi i radiu Španiji

Kurić je sin čuvene pozorišne glumiceMime Vuković Kurić. Režiju je završio uBeogradu na Fakultetu dramskih umetno-sti, u klasi profesora Miroslava Belovića.Od tada je režirao u Nišu, Rijeci, Zenici,Tuzli, Beogradu, Sarajevu. Početkom gra -đa nskog rata u Jugoslaviji, napušta stalnirediteljski angažman u sarajevskom Naro -dnom pozorištu i sa suprugom Anom Ka -rdelis (glumicom) odlazi u Španiju, u Vila-real. Osnivaju privatnu kompaniju, u kojojje protekle dve decenije Hadi bio komple-tan umetnik: pisac, reditelj, glu mac, pro -ducent, radeći u isto vreme kao reditelj zadruge producentske kuće u Barseloni, Ma -dridu ili Meksiku. U svoj rodni grad Nišprvi put kao pisac dolazi 2005. godine,kada se na scenu postavlja njegova nagra-đivana drama „Edmund Kin”. Tekst je uoriginalu napisan na španskom, a nakna-dno je preveden i prilagođen za ovdašnjuscenu. Režiju je uradio Irfan Mensur.

Iako je „Kin” imao ogroman uspeh,niko Vas nije zvao i ponudio novu saradnjuu Srbiji. Predstava je najpre igrana u Vašojkompaniji u Španiji, a u Nišu je bila srpskapremijera. Koliko se uopšte te dve predsta-ve razlikuju i u čemu je tajna uspeha „Ki -na”?

Ja verujem da kultura, pa samim tim ipozorišna umetnost, podseća na neku vrstustepenica kroz istoriju koje se sa svakomnovom generacijom uzdižu sve više. Najzna-čajnije teme koje smo kao ljudi uopšte moglidotaći već su jednom obrađene u prošlosti izato im se kroz nove, slobodne verzije klasič-nih dela stalno vraćam. Prvi „Kin” je jednaod najuspelijih drama Dime Oca iz XIX veka,a kasnije ga je maestralno nadgradio Sartrsredinom XX. Za mene je bilo pravo uživa-nje da jednom novom verzijom dodam joškoji stepenik klasičnoj temi odnosa glumca ivlasti i verujem da se uspeh „Kina” dugujeupravo svim tim združenim naporima pisa-ca, režisera i glumaca kroz skoro dva veka.

Koji su Vaši planovi za budućnost?Radio bih ovde sa velikim zadovolj-

stvom i nadam se da će do saradnje jednomdoći, iako je takođe istina da sam veomazauzet i da ne bi bilo lako naći obostrano

odgovarajuće termine. Ovo je već drugagodina, na primer, gde sam potpunokoncentrisan na veliki projekat koji smozapočeli sa gradom Vila-realom, gde smoosnovali državni Dramski centar za pro -dukciju - pozorišni prostor gde nema stal-no zaposlenih, već se ljudi angažuju poprojektu. Prošle godine sam tamo radio„Hamleta”, a ove spremamo „Tartifa”. Umeđuvremenu, proveo sam tri meseca uMeksiku radeći film sa svojom majkom,koja je igrala jednu od glavnih uloga, isuprugom, koja je sa mnom bila u timu reži-je. Na sve to valja igrati stare predstave. Kri -za je malo umanjila turneje, ali ih nije po -tpuno zaustavila, jer bez pozorišne kulturedruštvu nema opstanka.

Već dvadeset godina imate svoju priva-tnu kompaniju „Teatro de la Resistencia” –Pozorište otpora u Španji. Kakva je situaci-ja danas u odnosu na devedeste, kada stepočinjali, i može li umetnost biti suštinskiotpor nekom sistemu?

Društvo počiva na umetnosti, koja jenjegov sastavni i neodvojivi deo. Prožima-ju se i nadograđuju neprestano. Stoga je ilogično očekivati da umetnost može dame nja društvene sisteme, pružajući imotpor ili sarađujući u ovisnosti od toga dali je sistem u skladu sa osnovnim aksio-mom ljudskog roda, a to je solidarnost. Štoje sistem u kome živimo nesolidarniji i,samim tim, devijantniji, to će mu se umet-nost više protiviti – otvoreno ili zakulisno.Devedesetih godina umetnost na zapaduje neuporedivo više sarađivala sa društve-nim sistemom u kome se nalazila jer muje verovala. Poslednja svetska kriza, ukojoj se svi još uvek zlopatimo, zbacila jemasku sa sistema, otkrivši mu sve mane, iumetnost je, kao i uvek kroz istoriju, poče-la da ga kruni ne bi li ga primorala napromene koje će doneti ozdravljenje.

Ima li mesta za velike projekte u Špani-ji i kako uopšte funkcionišu male pozorišnekompanije? Može se reći da je i španskopozorište u krizi...

Pozorišni iskaz nije u krizi. Neuništivje jer je sastavni deo društvenog tkiva. Ukrizi su životi pozorišnih umetnika itrenutni model baziran na političkompopulizmu, sa težištem na pogrešno shva-ćenom tržištu u kulturi, koji, smatrajućiumetnost za robu, očekuje da sale stalnobudu pune. Sećate se čuvene: „Nema ma -lih uloga, samo malih glumaca.” E, to mo -že da se primeni i na pozorišne ansamble:jedna privatna pozorišna kompanija nijeništa drugo do odgovarajući ansambl kojise okupi oko odgovarajuće produkcije.Na ša bi se kompanija mogla smatratimalom po parametru broja stalno zapo-slenih, a u poslednje četiri godine produ-cirala je: „Ujka Vanju”, „Antigonu”, „Laza-rilja” (španski Zlatni vek) i „Hamleta”, usradnji sa gradom Vila-realom, u komeživimo. Ove sezone, u maju, imaćemo pre -mijeru „Tartifa”. Vidite, ništa u tom reper-toaru nije malo.

U Srbiji se producenti uglavnom anga-žuju na filmu i oni su ti koji pronalazenovac. Retko koji upravnik pozorišta jeproducent po obrazovanju...

Celo pozorište je jedna velika zana-tska radionica u kojoj zanatlije vešto, ačesto i mukotrpno, rade ne bi li ni iz čegastvorili umetnost, koja tako često izmiče.Zanati se uče u školama, ali i kroz rad.Pokojni Radovan Marušić, upravnik zeni-čkog pozorišta, u kome sam počeo, bio jescenograf, a u isto vreme jedan od najbo-ljih pozorišnih producenata koje samupoznao za ovih trideset godina profesio-nalnog rada. Jasno je da za dobrog upra-vnika morate imati menadžerski duh iznanje, ali nije to isto kao biti hirurg, gdeje školska sprema osnovni preduslov.Poznajem ljude koji su završlili glumu, aloši su glumci; kao što poznajerm pozori-šne producente koji imaju odgovarajućustručnu spremu, a loše rade svoj posao.Škola je, bez sumnje, najbolji put, no imai drugih koji se u našoj „zanatskoj radio-nici” i te kako cene.

Dolazite relativno često u Srbiju. Pozo-rište je u krizi, budžet za kulturu sve manji.Kakav je kvalitet predstava ovde?

Kao i svuda. Od deset pokušaja da seiznedri umetnost kroz pozorišnu pred-stavu, uspešna su dva-tri. Takva je prostopriroda posla. Budžet sa time nemanikakve veze. On samo omogućava dapredstave koje se prave budu masovnijeili spektakularnije, ali ne i bolje. Pozori-šna umetnost je samo jednim svojimmalim delom spektakl, sve ostalo je znatiostvariti ideju. Prva predstava koju samnapravio u Španiji pre tačno dvadesetgodina („Opus Primum”) imala je bu -džet od trista evra, a osvojila je Nagradukritike za najbolju predstavu sezone uBarseloni. Ovaj primer ne znači da drža-va treba da odustane od finansiranjapozorišta. Čak, kada bi, zaslepljena neo -liberalnom ideologijim, to i htela, ne bismela jer bi joj se obilo o glavu. Pozori-šna umetnost je u osnovi ljudske zajed-nice i zato joj društveni novac mora bitina raspolaganju, ali umetnici moraju bitispremni na negativni razvoj trenutnesituacije i reagovati kreativno, bez odu -sta janja od sebe samih.

U Srbiji i dalje većina pozorišta imastalne ansamble, iako često u svojim pred-stavama imaju i gostujuće glumce. Dolaziteiz zemlje gde stalnih ansambala gotovo i danema...

Oba pozorišna modela su, po mommišljenju, zastarela. Pravilna kulturna po -litika morala bi stvoriti jednu novu kom -binaciju koja bi dala neuporedivo većusigurnost umetnicima u privatnim ko -mpanijama, smanjivši u isto vreme većpo znatu nam rigidnost „narodnih pozo-rišta”. Rešenje nije u demontiranju posto-jećeg, već u nadgradnji.

Željko Anđelković

POZORIŠNI ISKAZ NIJE U KRIZI!

„Snovi i prepreke”

Hadi Kurić u „Ujka Vanji”

22LUDUS 189-190Lu

Dramska umetnica Gorica Popovićovogodišnja je dobitnica Nušićeve na -gra de za životno delo glumcu-komiča-ru koja se dodeljuje na pozorišnomfestivalu „Nušićevi dani” u Smederevu.Popovićeva je 24. laureat ovog prizna-nja. Jednoglasnu odluku doneo je žiri usastavu dramska umetnica SvetlanaBojković (predsednik), književni i po -zorišni kritičar Milosav Buca Mirkovići profesor književnosti mr Tatjana Laza-rević Milošević. Nagrada će biti uručena na jubilarnim30. Nušićevim danima u Smederevu, uaprilu ove godine.

Adaptacija dela romana F.M. Dostojev-skog, autorski projekat Nebojše Duga-lića premijerno izvedena je 30. januarana Maloj sceni Opere i teatra Madle-nianum.Ovenčana velikom nagradom Srebrnivitez u Rusiji, monodrama „IspovestDmitrija Karamazova”, zasnovana je naromanu ruskog književnog genija F. M.Dostojevskog. Posle veoma uspešne saradnje na pred-stavama „Burleska o Grku”, u kojoj jetumačio El Greka i „Miholjsko leto”, ukojoj je kao Rakitin takođe bio prota-gonista, Nebojša Dugalić se u Madle-nianumu ovog puta predstavlja i kaotumač lika Dmitrija Karamazova.

Bubnjari iz celog regiona, predvođeniDragoljubom Đuričićem, nastupili su13. februara u Ateljeu 212. Pre tačno 15godina Đuričić je upravo iz Ateljea 212izašao među Beograđane, „dao ritam”prestonici i predstavio bubanj kao novosredstvo komunikacije. Ovim koncer-tom biće uspostavljen novi praznik -beo gradski Dan bubnjara. Prihod odpro datih karata Đuričić će, u ime svihučesnika, uručiti Ateljeu 212, „institu-ciji koja je doprinela tome da bubanjbude prepoznat kao pokretačka snaga -simbol slobode duha i životne energi-je”.

Na Lutkarskoj sceni Narodnog pozori-šta „Toša Jovanović” 14. februarapremijerno je izvedena predstava Uglje-še Šajtinca „Ružno pače”. Praizvedbuko mada, inspirisanog poznatom An -der senovom bajkom, režirala je IrenaTot. Kreator lutaka, scenografije i kosti-ma je Blagovesta Vasileva, koreografNe bojša Gromilić, a muziku je kompo-novao Aleksandar Popović. Govoreći osvom tekstu, Uglješa Šajtinac je nazna-čio da je „to priča koja decu uči da nijevažno kog su porekla, iz kog su gnezda,već ono što u sebi nose, biti uporan i dase prijatelj uvek nađe”.

Novi direktor Drame beogradskogNarodnog pozorišta je Spasoje Ž.Milovanović. „U budućem radu ćuinsistirati, pre svega, na tekstovimakoji su prošli vrednosni sud istorije”,re kao je Milovanović, smatrajući daova kuća „ne može i ne sme da povla-djuje dnevnom ukusu i politici”. Onje primetio da je česta povika na takavkoncept da je konzervativan, posle-dica nerazumevanja svrhe postojanjai društvene funkcije nacionalnog te -atra. „Svaki pokušaj osavremenjava-nja i repertoarskog iz me štanja iz ovihosnova predstavlja pucanj u prazno”.Spasoje Ž. Milovanović je rođen 1971.godine u Kruševcu. Diplomirao je naFakultetu dramskih umetnosti uBeogradu, grupa za dramaturgiju, naistom fakultetu je magristrirao, apotom i odbranio doktorsku diserta-ciju na temu „Vreme u srpskoj dramina početku 20. veka, 1900 - 1914.godine”. Piše drame i poeziju, autorje nekoliko teatroloških studija imonografija, sarađivao je sa brojnimpozorištima širom zemlje.

TIKER

Nakon dvanaest sati putovanja posnežnoj mećavi, glumci i tehnikaSNP-a stigli su u Zagreb, najpre u

Zagrebačko kazalište mladih. Izveli su šest ipo sati dugu predstavu „Galeb”, koju je,inspirisan dramom Čehova, režirao TomiJanežič. Ovo impresivno pozorišno delo ukojem učestvuju i četiri profesora i čitavaklasa studenata glume Fakulteta dramskihumetnosti u Novom Sadu, rezultat je umet-ničkog istraživanja koje sa dramom Čehovatematizuje kreativnost i umetnost, glumu iljubav, promišljanja o stvaralaštvu i našimživotima.

Reditelj Janežič ističe kako ova predsta-va otvara uzbudljiva pitanja koja nemajulakih odgovora. „Želeli smo da se, koristećiGaleba, pitamo oko svega što se ti likovi imožda i Čehov sam pita. Sve te teme nas seveoma tiču. To nije samo komad o pozori-štu i umetnosti već i komad o najintimnijimodnosima između ljudi, o fantazijama kojeimaju umetnici u vezi sa krativnošću, o stva-ralaštvu… To je i predstava o svakom čove-ku koji, kada se zaljubi, ima potrebu da budei pesnik. O tome kako je svaki čovek umet-nik, o tome kako ljubav utiče na kreativnost”,kaže Janežič.

„Galeb” u Zagrebačkom kazalištu mla -dih bila je nesvakidašnje pozorišno iskustvo.Publika je u pozorište ušla u sedamnaestsati, a izašla u jedan posle ponoći. Uz ovaci-je i petnaestominutni aplauz, otpratila ekipuSrpskog narodnog.

Glumica Jasna Đuričić jedan je odstubova predstave. Izdvaja je kao posebnoiskustvo i zbog dužine trajanja i zbog proce-sa rada. „Predstava je i omaž glumcima, aliona je i o tome što nas inače tišti i očemu ra -zgovaramo. Veoma sam zadovoljna ovompredstavom i drago mi je da se to potvrdilo ipred publikom u Zgrebu. U predstavi igrajui mladi glumci, cela moja prva klasa kojusam izvela sa novosadske Akademije. Onisu ovde moji ravnopravni partneri. Znalasam da će biti dobri, to sam znala još dok sustrudirali. Govorila sam im da smo miravnopravni, da ja samo imam dvadesetgodina iskustva više od njih, da ćemo koli-ko sutra postati kolege. Takođe, mislim daje ovo gostovanje važno. U poslednje vremedosta radim u regionu i svi primećujemokako smo mali i kako nam je svima tesno unašim malim sredinama i kako su nampotrebni ovakvi izleti koji nas pune energi-jom. A suština pozorišta je upravo u tome.To prožimanje sa drugima, sa boljima, sadrugačijima, to oplemenjuje i jako je važnoza našu profesiju”, smatra Jasna Đuričić.

Boris Isaković, direktor Drame Srp skognarodnog pozorišta, ali i deo ansamblapredstave, objašnjava zašto je važno ovogostovanje, i to baš sa ovim projektom kojinajbolje relaksira zategnute odnose izmeđudve sredine. „Ova predstava stvara zajedni-štvo glumaca i publike tokom trajanja kakvoje inače potrebno među ljudima. Zajednosa publikom istražujemo neka suštinskapitanja, delimo osećanja o intimnim proble-mima koja muče svakog od nas. Tokomtrajanja stvara se osećanje bliskosti izmeđuglumaca i publike, kao i ljudske toplina kojaproizlazi iz razumevanja. Ponosan što smo

u Zgrebu igrali ovu predstavu, koja je u slavupozorišta”, dodaje Isaković.

Publika je izuzetno reagovala na „Gale-ba”. Darko Rundek smatra: „Predstavaostavlja veliki utisak, tačnije veći broj razno-vrsnih utisaka. Bogata je raznim vrstamapozorišnog izraza. Odiše temeljitim istraži-vanjem i velikim radom, predanim i pleme-nitim odnosom prema teatru. Meni je dragošto je ovde bio jedan veliki deo zagrebačkogpozorišnog miljea, i to što je publika pred-stavu tako dobro razumela i prihvatila.”Glumica Lucija Šerbedžija je takođe bila upublici: „Predstava je izuzetna. Tačna, isti-nita, poludokumentarna, duhovita, bolna,iskrena. Otvorili su pitanja svakog pojedin-ca, pitanja istine, forme, laži, iskrenosti.Tako da sam se uz nju i nasmejala i isplaka-la. Na pamtim ovolike ovacije publike uZagrebu.” Predstavu SNP-a tamošnji pozo-rišni stručnjaci su ocenili kao jedno odnajznačajnijih pozorišnih ostvarenja uregionu u poslednjih dvadeset godina.

Gostovanje je nastavljeno u satiričkomkazalištu Kerempuh. Najpre je otvarena izlo-žba slika pozorišnog slikara Radula Boško-vića. A zatim i „Godo na usijanom limenomkrovu”, predstava po tekstu Branka Dimitri-jevića o bekstvu jedne generacije u večituadolescenciju, o eskapizmu na jednom novo-sadskom krovu likova koji ne prihvataju daozbiljno shvate pravila igre društva kojimvladaju iracionalnost i apsurd. Reditelj pred-stave Nikola Zavišić takođe objašnjava zaštoje značajno gostovanje u Zagrebu: „Mislimda Hrvatska, kao i Srbija, ali i kao ceo svet,boluje od viška informacija i ideologija, kojesu sada postale jedan konglomerat ničega.Jedini način da se opstane je da se čovek orga-nizuje unutar svog idealizma. Ova predstavaje značajna jer otvara ideju internog eskapiz-ma. To je način da se ostane mentalno zdravu svetu koji je postao neprijatan za život. Ovogostovanje je važno ne samo što se u jezikurazumemo i živimo u sličnim problemima ibrigama. Mislim da je važno da delimo tezajedničke probleme i brige, ne bi li namsvima bilo lakše.”

Balet Srpskog narodnog pozorišta se nagostovanju u Zagrebu, u gradskom pozori-štu Gavela, predstavio ostvarenjem „Jezikzidova” Foruma za novi ples, autora GajaVajzman i Roni Her. Dani Srpskog narod-nog pozorišta u Zagrebu su veliko finaleimali u Hrvatskom narodnom kazalištu, gdeje u foajeu otvorena izložba kojom se obele-žava sto pedeset godina od osnivanjaSrpskog narodnog. Zatim je na velikoj sceniizvedena opera „Mileva”, za koju je na osno-vu libreta Vide Ognjenović, inspirisanaživotom i sudbinom Mileve Marić Ajnštajn,komponovala novosađanka koja živi stvarai predaje u Americi, Aleksandra Vrebalov.

Rade Šerbedžija kaže da je presrećanzbog ovog gostovanja, pošto je „neprocenji-vo važna i ta saradnja među umetnicima”,smatra Šerbedžija. „Mi smo zato u Ulisesteatru radili regionalnu koprodukciju„Odisej”. Ovako nešto zaslužuju i publika imi umetnici. Pa, mi na ovim prostorimagovorimo ako ne sasvim istim jezikom, onosigurno jezikom kojim se razumemo bezprevođenja. I jezikom umetnosti, kojim senajbolje razumemo.” Od Šerbedžije sazna -

jemo da radi kao profesor glume na Visokojškoli, koju je prošle godine otvori u Rijeci.Ekskluzivno saznajemo i da se priprema zasnimanje filma „Oslobođenje Skoplja”, poistoimenoj drami Dušana Jovanovića.

Zagrebačkim pozorišnim scenama jeza četiri dana prošlo sto pedeset novosađa-na, a umetnici i publika isticali su značajovog gostovanja. Aleksandar Milosavljević,direktor SNP-a kaže kako se pozorišnimjezikom dve sredine trenutno najbolje razu-meju „zato što taj jezik pripada sferi umet-nosti, čist je i ne bavi se taktikama i strate-gijama. Ljudi koji govore tim, pozorišnim,kazališnim ili teatarskim jezikom se jako

JEZIK KOJIM SE NAJBOLJE RAZUMEMO

Olivera Milošević

Srpsko narodno pozorište iz Novog Sada gostovalo je u sredinom decembra prošle godi-ne u Zagrebu, sa četiri predstave u četiri najznačajnija zagrebačka pozorišta

Kažu da, kada hodočasnici dođu u Ša -nli urfu, postaju polu-hodže, svrsta-vajući ovaj grad na samom jugoisto-

ku Turske u važne destinacije mnogih verni-ka ne samo muslimanske veroispovesti.Ovde se desilo Avramovo čudo kada je Bog,da ga spase sa lomače, pretvorio vatru uvodu, a drva sa lomače u ribice, koje se idanas veselo i bezbrižno praćakaju u svetomjezeru, znajući da će doživeti prirodnu smrt.Blizu Šanliurfe se nalazi, kažu, najstarijihram na svetu, na brdu Gobeklitepe, sagra-đen pre dvanaest hiljada godina, sa monoli-tima u obliku slova T i sa uklesanim prele-pim reljefima životinja i ljudi. Mnogi turistihrle u u Veličanstvenu Urfu, kako bi glasioprevod imena grada, plaćajući skupo svojdolazak, a ja sam opet zahvalna svom poslui profesiji koja me je dovela i u ovaj dalekikutak svetske kulturne baštine.

Samu Asocijacija za savremenu dramuosnovale su 1990. godine profesorka ankar-skog Univerziteta umetnosti, gospođa InćiSan, i glumac Narodnog pozorišta iz Anka-re Tamer Levent. Njihova želja je bila dapromovišu savremeno pozorište i kreativnidramski izraz kroz edukaciju na svim nivoi-ma: od rada sa decom, amaterima, domaći-cama, starim ljudima, univerzitetski obra-zovanih, do unapređenja profesionalnihpozorišta. Seminar – dvadeset i prvi po redu– imao je za centralnu temu, inspirisanudrevnim gradom u kome se odžavao, RI -TUAL I POZORIŠTE.

Pored besprekorne organizacije, sme -štaja u hotelu koji je ličio na ambijent Šehe-rezadinih bajki, sam seminar, kao i sve ra -dionice, odžavali su se u renoviranom Sa -raju, drevnoj gostionici, sada pretvorenoj uneku vrstu ugostiteljskog objekta sa mno -štvom sala za ručavanje. One su obloženetepisima i ćilimima, a ulazak u obući je stro-go zabranjen. Ljubazno osoblje je sklanjaloniske stolove za ručavanje i tako lako ih pret-varalo u egzotičnu salu za radionicu. Polaz-nici moje radionice su bili raznovrsnogprofesionalnog iskustva: od univerzitetskihprofesora zaintersovanih za rad u pozori-šnoj laboratoriji i za tehnike procesnogpozorišta, do profesionalnih igrača koje

zanimao rad na pokretu i igri. Bilo je i neko-liko nastavnica, od kojih je jedna predavalau maloj školi u dalekom planinskom selu,koje je pohađalo dvadestak đaka. Ona jedoputovala jer je želela da obogati svojeznanje iz domena dramske pedagogije iprimeni ga u radu sa svojim učenicima.

Radionice su, pored mene, držali dram-ski eskperti iz Velike Britanije, Islanda, Fi -nske, kao i čest gost Beograda Tulin Sa glam,profesorka na Ankarskom univeritetu ipredsednica ASITEŽ-a Turske. Još jedan odpredavača iz Turske je bio profesor MustafaSekmen, koga su studenti sa velikim divlje-njem predstavili kao jednog od poslednjihšamana-pripovedača iz Dramske akademijeiz Eskišehira.

Zanimljivo je da se u Šanliurfi i daljeodržava stari običaj Sira Gecesi, koji bimogao da se interpretira kao neka vrstavečernji, tokom koje se u odabranom krugurazmenjuju mišljenja o određenim temamaiz filozofije, kulture ali i politike i tokom kojese neguje izvođenje posebne muzike sadominirajućom vokalnom interpretacijomsoliste. Prisustvovali smo jednoj takvoj veče-ri, uz zanimljivu muziku i tradicionalnuhranu (jagnjeći kebab, između ostalog).Moja koleginica iz Finske je bila zapanjenaveselošću gostiju i njihovom spremnošću naigru, s obzirom na to da je konzumacijaalkohola u Saraju bila strogo zabranjena.Nažalost, ovo nije bila Sira Gecesi jer je, napravim događajima pod ovim nazivom,ženama strogo zabranjen ulaz.

Ono što je ostalo kao utisak koji ću dugoda pamtim jeste otvorenost, predanost iposvećenost polaznika radionice da uče iupijaju nove tehnike – kako su oni voleli dakažu – kreativne drame, i njihova spremnostda naučeno primene u svom sopstvenomradu, bilo umetničkom ili edukativnom.

Pored prevodioca, radionici je prisu-stvovao i zapisničar, koji je svaku reč i zada-tak pažljivo pisao, da bi integralna radioni-ca bila objavljena u jednom od narednihbrojeva časopisa njihove Asocijacije.

„Galeb”, SNP (Foto: Branko Lučić)

Grad proroka

Sanja Krsmanović Tasić

Održala sam, na poziv turske Asocijacije za savremenu dramu, dramsku radionicu u Šanliurfupolovinom novembra, na Međunarodnom seminaru kreativne drame i obrazovanja

dobro razumeju. Tu smo da još jednompopravljamo ono što su političari pokvari-li”, dodaje Milosavljević. Dušan Ljuština,direktor zagrebačkog pozorišta Kerempuhi jedan od inicijatora ovog gostovanja SNP-a, kaže: „Pozorište još jednom otvara zatvo-rene kontakte između dve sredine. Ono,inače, širi ljubav i razumevanje među ljudi-ma. Zato je važno ovo gostovanje u Zagre-bu. I sve to je sa ciljem napretka. Čovečan-stvo iz srednjeg veka nije izvela parna loko-motiva, već kultura, pismenost i obrazova-nje.”

Radionica u Šainliurfu

LUDUS 189 - 19023

Kabuki glumca Tamasabura Banda uJapanu smatraju nacionalnim bla -gom. Njegova aktuelna predstavapriča je o mladoj ženi zaljubljenoj ukaluđera. Tamasabur, međutim, neglumi kaluđera - već ženu! Kada je rečo ovoj tradiciji, koju u Japanu zovuonagata, Tamasaburo Bando je bezpremca. „Iako se na sceni transformi-šem u ženu, ja sam i dalje muškarac.Koncepcija onagate polazi od togakako muškarac zamišlja ženu. To jesamo misaona konstrukcija, zasnova-na na muškom idealu”, objašnjavaTamasaburo. Ne slaže se da bi kabukiteatar trebalo čuvati kao neku vrstunedodirljive relikvije, već ističe da biovu pozorišnu formu trebalo stalnorazvijati i menjati. „Kabuki od pre300 godina je bio mnogo drugačiji.Nije bilo struje. Vrata za propadalištesu se manuelno otvarala. I dok sunekada pozorišta primala između 500i 1.000 gledalaca, danas u njih stajeviše od 2.000. Nije reč o tome da sekabuki modernizuje, već da se razvi-ja sa vremenom.” Trenutno je nagostovanju u Parizu i kaže da ga ovaturneja istovremeno čini nervoznimi uzbuđenim - nije nastupao u Fran-cuskoj, ili bilo gde u Evropi, posle-dnjih 25 godina.

Britanske glumačke legende IjanMekelen i Patrik Stjuart igraće zaje-dno u čak dva kultna komada 20. vekana Brodveju - „Čekajući Godoa” Sem -ju ela Beketa i „Ničija zemlja” Harol-da Pintera. Datumi premijera dva ko -mada, koje će režirati Šon Matijas,biće naknadno saopšteni. Stjuart (72)i Mekelen (73) igrali su u „ČekajućiGodoa” na londonskom Vest Endu2009. a prvi put su zajedno igrali1977. u komadu Toma Stoparda „Sva -ki dobri dečko ima prava na uslugu”.Stjuart će u „Godou” igrati Vladimi-ra, a Hersta u „Ničijoj ze mlji”, dok ćeMekelen igrati Estra go na u prvoj, aSpunera u drugoj predstavi. „Mislimda je divno biti ponovo sa prijatelji-ma i vratiti se u Nju jork”, rekao jeMekelen poznat i po ulozi Gandalfau filmskim trilogijama „Gospodarprstenova” i „Hobit”. Mekelen jedebitovao na Brodveju 1967. a Tonijaje dobio za ulogu u „Amadeusu”1981. Stjuart, možda najpoznatiji kaokapetan Žan Luk Pikar iz „Zvezdanihstaza” prvi put se pojavio na Brodve-ju 1971. u Šekspirovom komadu „Sanletnje noći”.

Poštovaoci dela Petera Handkea uBeču imaju priliku da se upoznaju sadelom i životnim putem ovog autorakroz izložbu „Rad gledaoca. PeterHandke i pozorište” koja je krajemjanuara otvorena u Pozorišnom mu -zeju u Beču. Ovo je prvi kompletanuvid u pozorišni rad Handkea, a izlo-ženi su originalni manuskripti, skicekostima, video-snimci premijera ilične stvari kao što je piščeva elektri-čna gitara. Od 20 pozorišnih komadakoje je Handke napisao izmedu 1966.i 2012. godine kustosi, KatarinaPektor i Klaus Kastberger, su izabralinjih osam koji najjasnije prikazujurazvoj ovog pisca kao pozorišnogautora. Veći deo eksponata pripada književ-nom arhivu Austrijske nacionalnebiblioteke, zbrici Johana Vidriha, Ne -mačkom književnom arhivu u Mar -bahu, ali i arhivima pozorišta „Berli -nski ansambl” i bečkog „Burgteatra”.Izložba će biti otvorena do 8. jula ovegodine.

TIKER

Snježana Banović, žena sa stavom.Često izgovara baš ono što misli iupravo zbog toga neretko ima proble-

ma sa sredinom u kojoj živi i stvara. Pozo-rišna rediteljka i profesorka na Akademijidramske umetnosti, na kojoj predaje od2003, doktorirala je na Filozofskom fakul-tetu u Zagrebu. Objavila je mnoge teksto-ve o pozorištu, kulturnoj politici, pozori-šnom menadžmentu i produkciji. U perio-du 2001–2002. bila je i direktorka DrameHNK Zagreb. Prva je rediteljka koja jedošla iz Hrvatske u Beograd da se bavisvojim poslom, inscenacijom hit predsta-ve „Dvije”u Ateljeu 212. Kako sama tvrdi,u poslednje vreme sve manje režira i sveviše piše.

Snježana Banović do danas je ostvari-la preko trideset režija u Hrvatskoj i uinostranstvu, i to u pozorštima: DK Gave -lla, HNK Zagreb, HNK Rijeka, HNK Osi -jek, ITD, Kerempuh, Komedija, Noviživot, Žar ptica, Kazalište Virovitica, KMDDubrovnik, Atelje 212 Beograd, ITI Prag,INK Pula, HNK Varaždin, Mala scenaZagreb, Hrvatski radio, WSC Theatre,Nebraska USA. Predstava po tekstu Slo -bo dana Šnajdera „Kako je Dunda spasiladomovinu”, u podnaslovu „Mala pokaznavježba iz kanibalizma'’ – praizvedba uIstarskom Narodnom Kazalištu u Puli –premijerno je izvedena krajem prošle go -dine.

Dosad slabo istražena tema o uloziHrvatskog narodnog kazališta u vrijemeNDH kao snažnog političkog instrumen-ta u službi ustaške vlasti u fokusu je njenestudije „Država i njezino kazalište”, nasta-le na temelju doktorata i trogodišnjegistra živačkog rada. Knjigu je objavilazagrebačka izdavačka kuća „Profil”. Ured-nik izdanja Velimir Visković je konstato-vao da se knjiga Snježane Banović ne čitasamo kao vredan naučni prilog slabo istra-ženom području hrvatske kulturne i poli-tičke istorije od 1941. do 1945, već i kaoimpresivna rekonstrukcija tadašnjegadruštvenog života, jer prikazuje i sudbineistaknutih pojedinaca čije je doprinosepotpuno zasenilo kasnije ideološko uvr -štavanje celokupne ustaške kulturne pro -du kcije u područje nedostojno naučnogproučavanja.

Svojevremeno ste izjavili da je pozori-šte ogledalo svakog društva. U kakvom seogle dalu ogledalo pozorište u vremenuNDH, koje je fokus vašeg istraživanja, a ukakvom se ogledalu trenutno ogleda savre-meni hrvatski teatar?

Kazalište u NDH kao središnja insti-tucija kulturne politike te države koja jeutemeljena na uspostavi novog, ali samohrvatskog duha, moralo je kao snažaninstrument vlasti odražavati vrlo rigidnepostulate novoga društva, baziranog navrlo uskim i rigidnim platformama AntePavelića i njegovih brojnih pomagača.Prvenstveno je, kroz prenapregnuti svako -dnevni rad na strogo kontroliranom re -

per toaru, moralo djelovati u pravcu pro -midžbe „novoga duha” u kontekstu tzv.Nove Europe, zatim na novoj prosvjeti ukojoj i stare i nove generacije trebaju služi-ti kao lojalni vojnici novoga poretka, „andlast but not least” – odražavati novi etičkiprincip u skladu s načelima ustaškogapokreta koji isključuje drugačije (nepoću-dne/nečiste), a uključuje teror i progonesvake vrste.

Današnji hrvatski društveni kontekstlišen je svake ideologije, bazira se na triosnovna postulata: malograđanštini prež-deranoj razularenom korupcijom i nov -čarskim interesima elita, posluhu većinekoja uvijek od njih dobije neku mrvicu ineopisivoj ovisnosti većine od crkvenesamovolje i njihove primitivne, ali vrlolukrativne politike. Dobro, neposlušnidanas ne završavaju na galgama, jamamaili pred streljačkim strojem, ali često se unas ubija ono najkrhkije: umjetnost iumjetničke osobnosti. Poslužit ću se rije-čima Vaše divne profesorice Vesne Pešić,koja u svojoj katarzičnoj knjizi „Divljedruštvo – kako smo stigli dovde” briljan-tno secira suvremeno srpsko društvo:njezina dijagnoza o tzv. hedonističkomautoritarizmu može se primijeniti i na nas,pa kazalištu u Hrvata ne preostaje ništadrugo nego – uz nedovoljan broj iznima-ka – biti poslušno da bi se njihove nestru-čne uprave, kojima je svojstvena svakoja-ka zakulisna praktika, održale u mandati-ma punim novca što dulje. Sve nas koji ihprozivamo zbog toga potjerali su, logično,od oltara, uz onu klasičnu opasku (ne)mo -ćnika koju čujem kad god nešto izjavlju-jem ili napišem: „a tko je ona uopće danama nešto govori?”

Različite su bile reakcije na Vašu insce-naciju Šnajderovog komada u Puli. Kako stevi rediteljski protumačili ovaj tekst i predo-čili gledaocima koje su to teško probavljivestvari?

Nakon zanimljive avanture s Šnajde-rom – piscem kojeg obožavam i njegovom„Enciklopedijom izgubljenog vremena” orasprodaji domovine za jednu kunu kojanije loše završila godinu dana prije„Dunde“, u HNK Varaždin odlučila samići dalje s istim autorom i istim ciklusomposttranzicijskoga hrvatskog kaosa. Dun -da, buntovna djevojka s francuskim kori-jenima na koju gledam kao na mlađusestricu, uprskos otporima besramnog ihalapljivog društva oko sebe, uspijevaučiniti veliko djelo: žrtvovati cijelu sebe, ito „za opću stvar”. Na taj postupak „elita”oko nje nema riječi – suočavanje je u nasnajteži mogući kolektivni zadatak, pa jejasna njihova strategija doslovnoga prož-diranja glavne junakinje, koja je, žrtvuju-ći se za njih, postala najveća smetnja iprijetnja njihovu lukrativnom projektuzvanom Nova država.

Radili smo predstavu najviše o tomekako uopće uspijevamo živjeti u razuzda-nom parakapitalizmu i tranziciji koja seodmetnula od svakog iole humanog pore-

tka, prepustivši vladavinu teškoj malogra-đanštini koja se uspela do razine ideologi-je. „Kako je Dunda spasila domovinu”bogato je šifrirani tekst (s puno ključeva iključića) o problemu tranzicije; o pokuša-ju odrastanja zemlje u kojoj je sve staroumrlo, a gotovo ništa novo se još nije rodi-lo; u kojoj se ne može pokrenuti baš ništabuduće, a da se ne govori o prošlome naiskrivljen način; u kojoj nema snage niznanja da se uspostavi prava demokraci-ja, a ne ona u kojoj se samo pravimo daživimo, misleći najviše na materijalnusigurnost, a najmanje na ideju pravedno-sti i uspostavu jasnih kriterija za sve.

Predajete, pišete, režirate i s velikimžarom polemišete sa kulturnim posleni-cima koji forsiraju neke druge vrednostikoje nisu u bliskoj vezi sa estetikom teatra ipravim postulatima kulturnog života. Dali vas ta neprestana borba, u kojoj ste čestona suprotnoj strani od većinskog mišljenja,ili vam je to baš veliki izazov?

Radim sve kako bih doprinijelanekom dalekom zajedničkom interesu,pravdi i istini i kako bi neke pomno skri-vene istine (a istina o HNK u NDH jejedna od tih) izašle na površinu. Samoponekad mi se učini da je sve uzalud jersu u mojoj profesiji sve uloge podijeljene,ali srećom, ta letargija ne traje dugo. Sdruge pak strane, uloga crne ovce uopćenije loša, garantira nezavisnost, a odličnoodržava vitku liniju i dobar ten. Uvijeknađem pametne sugovornike, supatnike isuradnike, to je najveći poticaj za dalje.No, djelujem u prostoru doista dubokekrize s premalim dozama kohezije: hrvat-sko je kazalište prepušteno inerciji ustaja-log stopedesetgodišnjeg modela, nedefi-niranim okvirima i strategijama, needu-ciranosti administrativnog i produkcij-skog aparata, upravljačkom autizmu,produkcijskom kaosu i klijentelizmu, uzznatnu dozu netransparentnosti i poslu-šnosti prema neučinkovitoj kulturnojpolitici koja ih hrani velikim, kakoprogramskim, tako i onim hladnopogon-skim sredstvima.

U Zagrebu, za razliku od Beograda,nema financijske krize u javnim kazališti-ma. Tu se, unatoč teškoj ekonomskojsituaciji, ništa nije promijenilo ni za kunu,sistem se bazira na onoj staroj: „ima se –troši se!”. A zašto i ne bi kad je na snazi(ne)kulturna politika kadroviranja svojihljudi od kojih se ne traži nikakva program-ska izvrsnost i promjena kursa u organi-zacijskim vizijama, što je, naravno, rezul-tiralo pojavom koju (nažalost pokojni)Dragan Klaić naziva „urušavanjem susta-va na vlastitu korist”. To je sadašnje stanje,a vizija reforme postoji kod nas pojedina-ca, no još smo uvijek preslabi da dobije-mo povjerenje političkih elita – nismočlanovi stranaka! A to vam je kod nas kaoda bolujete od nekog neizlječivog sindro-ma, pogledaju vas s vremena na vrijemebrižno, registriraju da dišete, pa otrče doidućeg pacijenta s prehladom. Promjenebi se trebale obaviti po cijeloj paradigmidruštva, a za to u Hrvatskoj nema još nisnage, ni volje ni znanja. Ona previševremena troši na razna politikanskaunutrašnja sagorijevanja, pa joj se i kaza-lište ne želi – kako bi to rekao veliki vizio-nar kazališta Branko Gavella- „propeti naprste” i pokazati svu raskoš svog velikogpotencijala. Ono radije čami u baruštiniprosječnosti i malograđanštine u kojojhrđave alatke poput oportunizma imajunajviše uspjeha.

Deveti po redu Virovitički kazališnisusreti - VIRKAS održani su od 8.februara do 3. marta, uz učešće pozo-rišnih umetnika iz čitavog regiona

Devetu godinu za redom KazališteVirovitica organizuje svojevrsnipraznik pozorišta uz predstave

namenjene odrasloj i dečjoj publici. Tokomfebruara prikazane su najbolje produkcijeiz Hrvatske, Slovenije, Bosne i Hercegovinei Srbije, uz učešće Slovenskog ljudskoggledališća Celje, Glumačke družine Histrioniz Zagreba, Teatra Kabare Tuzla, KerekešTeatra, Gradskog kazališta lutaka Rijeka,Pozorišta Zoran Radmilović Zaječar, Dram-skog kazališta „Gavella” i HNK Šibenik,Teatra Exit, Kazališne družine Pinklec,Knjaževsko srpskog teatra Kragujevac, Sati-ričkog kazališta Kerempuh, GK Zorin domKarlovac i HNK Varaždin, Gradskog kazali-šta Joza Ivakić Vinkovci, Gradskog kazalištaSisak i Ludens Teatra, i gostovanje velikogbroja relevantnih autorskih i glumačkihimena iz čitavog regiona. Tokom četiri uza -stopna vikenda, publika je imala prilike dapogleda ukupno dvadeset četiri predstave,od toga šesnaest u samoj Virovitici, a ostalesu igrane u Suhopolju, Slatini, Orahovici,Voćinu i Pitomači.

VIRKAS je otvoren premijerom pred-stave Tenesi Vilijamsa „Mačka na usijanomlimenom krovu” u režiji gosta iz SlovenijeSame M. Streleca. Glavne uloge tumače AnaMajhenić i Mladen Kovačić, a uz njih jošigraju: Blanka Bart, Vlasta i Igor Golub,Antun Vrbenski i Draško Zidar. Kostime jekreirala Marita Čopo, izbor muzike potpi-suje Igor Golub, a dizajn svetla Damir Gvo -jić.

Izaslanik predsednika Republike Hrva -tske Ive Josipovića, potpredsjednik Hrvat-skog sabora Nenad Stazić, je potom upra-vniku Kazališta Virovitica Miranu Hajošuuručio odličje Reda Danice hrvatske s likomMarka Marulića. „Izuzetno sam ponosan štoću biti u klubu velikana hrvatske kulture kojisu dobili ovo priznanje”, rekao je Hajoš.Zahvalio se i svim prijateljima pozorišneumetnosti i Kazališta Virovitica, koji podr-žavaju teatar i virovitički festival. „Virkassmo započeli iz želje da povodom 60. obljet-nice Kazališta Virovitica pozovemo prijate-lje i kolege da nas počaste svojim gostova-njem. Vaš odaziv je razlog zbog čega je ovodošlo do devete godine. Zahvaljujem vamna tome i nadam se da ćete i dalje posjećiva-ti sve domaće i gostujuće predstave u našemkazalištu”, kazao je Miran Hajoš. Takođe je,u ime Hrvatskog centra ASSITEJ-a, uruče-na nagrada glumcu Goranu Košiju za uloguu predstavi „Polja mašte”.

Na virovitičkom festivalu zaječarskoPozorište Timočke krajine „Zoran Radmi-lović” izvelo je komad Nebojše Romčevića„Karolina Nojber” u režiji Miloša Jagodića,gostujući prvi put posle više od četvrt vekana nekoj sceni u Hrvatskoj; mada je teatardomaćina jesenas učestvovao na Danima„Zorana Radmilovića”. Kragujevački KSTpredstavio se komedijom „Jedan sluga,dvojica gazda” Ričarda Bina, u režiji Neboj-še Bradića, a sa Virovitičanima su prošle go -dine ostvarili koprodukciju komada Redži-nalda Rouza „Dvanaest gnevnih ljudi” urežiji Nila Flekmena i saradnji sa BNP-omiz Zenice i Američkom ambasadom. Ovagostovanja predstavljaju uspešan primerregionalnog povezivanja, kakvih je – očigle-dno – potrebno sve više.

Z. L.

OGLEDALO DRUŠTVAAnita Panić

Predstavljanje studije „Država i njeno kazalište” u Beogradu početkom februara bio jepovod za razgovor sa izuzetnom hrvatskom pozorišnom praktičarkom i teoretičarkom

REGIONALNOOKUPLJANJE

„Mačka na usijanom limenom krovu”

24LUDUS 189-190Lu

Uklanjanje plakata za predstavu „Finemrtve devojke” autora Dalibora Mata-nića u zagrebačkom Dramskom kazali-štu „Gavela” na zahtev gradonačelnikaMilana Bandića podelilo je javnost uHrvatskoj. S jedne strane su hrvatskadesnica i katolička udruženja koja suiznenađena i uvređena slikom na kojojsu skulpture dve Bogorodice u zagrlja-ju, a na strani koja smatra da je naređe-njem skidanja plakata, narušena umet-nička sloboda, nalaze se brojni umetni-ci, dizajneri, ali i Ministarka kultureAndrea Violić Zlatar. Predstava „Finemrtve devojke” koju je Dalibor Matanićrežirao nekoliko godina nakon snima-nja istoimenog filma o dvema lezbejka-ma, pre mijerno je izvedena sredinomjauara. Nakon reakcija katoličkog udru-ženja „Viđilare” na nekoliko verskihinternet portala, upravnik „Gavele„,Darko Sta zić po naređenju MilanaBandića zabranio je plakat i naredio dase ukloni. Posle tog čina poznati režiserOliver Frljić pozorištu je otkazao sara-dnju na pripremi dve planirane pred-stave. „Nije tačno da je plakat povredioosećaje vernika, nego je gradska i pozo-rišna cenzura narušila prostor umetni-čkih sloboda”, izjavila je ministarkaViolić Zlatar. Hrvatsko dizajnerskodruštvo (HDD) izrazilo je ozbiljnuzabrinutost zbog povlačenja već usvo-jenog, od štampanog i distribuiranogplakata. Udruženje Domino ocenilo jeda je plakat za predstavu povučen zbogpolitičkog pritiska kao oblika nasiljagradonačelnika Zagreba nad zaposleni-ma u pozorištu, uz ocenu da je nedopu-stivo da se sloboda izražavanja, koja jetemelj demokratije, ograničava podpritiskom verskih fundamentalista.

Ostaci velikog, 2.000 godina starogri mskog pozorišta, za koje se verujeda je prvo svoje vrste u Britaniji,otkriveni su u Kentu. Pol Vilkinson,direktor Arheološke škole u Kentu, injegov tim pronašli su ostatke audi-torijuma uklesanog u padinu brda uFaveršamu. Oko 150 sličnih pozori-šta pronađeno je širom severne Evro-pe, ali je ovo prvo pronađeno u Brita-niji. Osim rupe za orkestar, stručnja-ci su otkrili i usku pozornicu sa rupa-ma koje su, kako se veruje, služile dase poplavi scena za predstave u vodi.Pozorište je moglo da primi oko12.000 ljudi u 50 redova i zauzimaloje površinu prečnika 64 metara. „Ovovažno otkriće za rimsku arheologijupokazuje da su se arhitektonske pra -k se u kontinentalnoj Evropi tog vre -mena prelile u Britaniju”, rekao jeVilkinson.

Skarlet Johanson igra u novoj verzijikomada Tenesija Vilijamsa „Mačka nausijanom limenom krovu” na Brodve-ju. Johansonova je najnovije ime udugom nizu zanosnih diva koje su igra-le čuvenu Megi Mačku - među njima subile Elizabet Tejlor, Džesika Lang,Ketlin Tarner i Ešli Džad. Mada je likMegi sinonim za zavodnicu, Johanso-nova (28) kaže: „Mislim da je njenaseksualnost često previše isticana idavano joj je na značaju bez razloga. UzSkarlet glavne uloge u predstavi igrajuBendžamin Voker, Kiran Hajnds iDebra Monk. Reditelj je Rob Ešford.

Rubrika Tiker nastaje od vesti kojesaradnici Ludusa prikupljaju i šalju.Ona je baza podataka za elektronskoizdanje on-line Ludusa koje se nalazi naweb adresi UDUS-a, a biće ažuriranajedanput nedeljno. Ludus, takođe, mo -žete naći i na Facebook-u, gde možetepostavljati komentare, predloge za temekoje bi trebalo pokrenuti. Kratke teks -tove (do 1500 karaktera sa razmacima)i fotografije možete slati mejlom naadresu ludus@udus.org.rs sa naznakom„za Tiker”

TIKER

Džuliju Varli smo poslednji put gle dali u Beogradu 2005. na BI TEF-u. Glumica koja je svoj profesiona-

lni život posvetila jednom reditelju iansamblu – Euđeniju Barbi i Odin Teatru,dokazuje svoju sposobnost i talenat i nadrugim poljima: kao direktorka FestivalaTRANSIT, koji se svake treće godineodigrava u Holstebrou, u Danskoj; kaojedna od urednica magazina „OtvorenaStrana” (The Open Page); a autorka je i dveznačajne knjige : „Vetar na zapadu” (Windin the West) i „Zabeleške glumice OdinTeatra – kamenje od vode” (Notes of anOdin Actress – Stones of Water).

Sledeće godine ODIN Teatar, pozorišnagrupa čiji ste deo skoro četiri decenije,proslavlja pedeset godina svog postojanja.Šta vas je privuklo da postanete deo tognesvakidašnjeg prisustva u pozorišnomsvetu i koji su razlozi da Vaša infekcija tim„virusom”, kako ga je nedavno definisao,traje toliko dugo?

Prvi put sam se susrela sa Odin Te -atrom kada sam se bavila političkimteatrom u Italiji. Kada je Odin Teatretgostovao u Milanu, organizovali smorazmenu (barter) predstava i ja sam učes -tvovala na radionici. Zanimala me je glu -mačka tehnika, pa sam zatražila dadođem u Dansku i učim od njih izvesnovreme, brzo naučim što više i da se ondavratim svojim brojnim obavezama i kole-gama u Milanu. U Odin Teatru sam shva-tila da entuzijazam i ideologija nisu do -voljni i da moram da počnem od samogpočetka. Posle skoro četrdeset godina uOdinu, još uvek pronalazim da je onoesencijalno zapravo u prepoznavanju štaje istinska, prava glumačka akcija u ogra-ničenom scenskom prostoru, kao i uambicioznijoj želji da se interveniše ilizauzme određeno mesto u zajednici.

Nisam mogla da se vratim u Milanojer više nisam mogla da se pretvaram daimam solidnu bazu za neku buduću aktiv-nost u teatru. Dakle, na samom početku,razlog mog ostajanja je bio taj da jedno-stavno pokušam da ponovo izgradim svo -joj identitet. Za to mi je trebalo četirigodine, ali učenje traje i posle trideset isedme godina. Prihvatili su me kao deogrupe kada sam zaigrala u dve predstave:„Brehtov pepeo” i „Milion”. Od 1976.učes tvujem u svim predstavama Odinteatra. Takođe sam kreirala tri solo pred-stave i pet demonstracija rada. Tokomgodina, moja motivacija, ali i sam Odinteatar su se menjali: nekad je to bilo učenjekako da budem živa i prisutna na sceni;kako da kreiram uloge; kako da igrampredstave namenjene otvorenim prostori-ma i ulici; kako da igram za one naviknu-te na pozorište i za one koji nikada nisudo tada bili u bilo kakvom kontaktu sateatrom, u svakom kutku sveta; kako dapredajem i režiram, svesna činjenice daOdin Teatar mora da nastavi svoj put, jerje snažna referentna tačka za druge; kakoda realizujem paralelne aktivnosti kao štosu Magdalena projekat, TRANSIT Festi-val, pozorišni žurnal, pisanje knjiga...

Ponekad sam toliko zauzeta da nememvremena da se zapitam zašto sve to radimi da li želim da ostanem ili odem. Moj stal-ni izazov je da iznenadim moje kolege izOdin Teatra i reditelja Euđenija Barbu. Nakraju shvatam da se bavim pozorištem,od dana kada sam počinjala u Milanu iželela da promenim svet, iz želje da osta-vim mali trag u istoriji. To radim i danassa istom željom i nadom kao kada sam bilamlada, iako sa mnogo manje iluzija.

Da li Vam se desilo nekada da ste seprobudili u Holstebrou (malom ruralnommestu na severu Danske gde se nalazi OdinTeatar) i da ste pomislili: „Ne mogu više ovoda radim?”

Naravno da sam ponekad pomislilada bi bilo mnogo ugodnije ostati u toplomkrevetu, posebno zimi, kada su jutra uDanskoj mračna i hladna. Ali trening jesvima nama u Odin Teatru dao sposob-nost istrajavanja. Ponekad pomislim kako,iako smo sve stariji, imamo mnogo višeenergije nego mladi ljudi.

Kako se Vaše prisustvo na sceni i radkao glumice promenio od kada režirate?

Vrlo je korisno biti svestan drugevizure. Reditelj radi sa precepcijom gleda-laca i mora da bude isključiv po pitanjuritma, naracije, kostima i rekvizite, razu -mljivosti, varijacije koje se tiču muzikal-nosti i korišćenja prostora. Zatim, morada obrati pažnju na kreiranje odnosaizmeđu svih elemenata koji učestvuju ustvaranju predstave. Kao glumci imamotendenciju da se fokusiramo samo na onošto sami radimo, i to može da bude u su -protnosti sa zahtevima reditelja. Ali upra-vo ti drugačiji pogledi, načini na koji seoni susreću i nekada sudaraju, čine ovusaradnju zanimljivom i iznenađujućom.

Da li Vaše glumačko iskustvo pomažekada radite sa drugim glumcima kao redi-teljka?

Sve što znam potiče iz mog gluma-čkog rada, pa je stoga normalno da je i mojrediteljski rad zasnovan na tom iskustvu.Od prve predstave koju sam režirala, shva-tila sam da ne mogu da očekujem da glum-ci rade ono što ja bih ja radila da sam nanjihovom mestu. Niti sam želela da impokažem šta želim od njih, morala sam daih pustim da nađu sopstveni izraz, iako toiziskuje mnogo vremena. Kod glumcamoram da prepoznam šta je autentičnaakcija i pronađem scenski život krozopozite, kontra-impulse i varijacije. Do -puštam značenju da se polako promolikroz rad, osluškujući znake koje sam radpruža, izbegavajući da sama nametnempriču. Moram da budem strpljiva, znajućida svaki glumac mora da prati svoj ritam.Ja nisam rediteljka koja nameće temu kojajoj je odranije zanimljiva. Moja najvećafrustracije kao rediteljke je ta što nemammogućnosti da pratim predstave koje samrežirala kada počnu da se prikazuju publi-ci zbog svojih obaveza u Odin Teatru.Zbog toga pristajem da režiram samoposle dugog ubeđivanja.

Nova predstava ODIN Teatra „Hroni-čni život” veoma je mračna, nalik ogledaluokrenutom ka savremenom društvu, pose-bno Zapadnom, pokazujući ga u pravomsvetlu i okrutnosti. Predstava se direktnoodnosi i na dansko društvo, koje iz perspek-tive nas sa Balkana, deluje kao idealnomesto za život, makar u kontekstu društve-nog uređenja i socijalne sigurnosti. Da li jeto zaista „zemlja čuda”, kako navodite uprogramu, u kojoj „ljudi piju i kad nisužedni i jedu i kada nisu gladni?”

Dobijali smo vrlo oprečne reakcije na„Hronični život”. Ne znam da li je ovapredstava kao Venecija, koja pojačava vašeraspoloženje tako da, ako ste depresivni,tamo se osećate suicidalno, a ako ste srećni,osećate se ushićenim. Mladi ljudi izlaze sapredstave u ekstazi, dok su stariji gledaoci

tužni i slomljeni saznanjem o pravcukojim izgleda, kao savremeno društvo,idemo. Oni koji znaju šta je rat, glad, neza-poslenost i trud koji je potreban da se izađeiz takve pozicije su žalosni zbog nedosta-tka nade koja očigledno preovladava uvećini evropskih zemalja. Dostigli smotakav nivo konzumerizma da je sada vrloteško prihvatiti mogućnost života uvremenu krize. U Danskoj ovo se odnosina zatvaranje prema strancima i kulturo-loškim nesporazumima, što je jedna odtema „Hroničnog života”. Čečenska žena,izbeglica dolazi u ovu „Zemlju čuda” iprihvaćena je, onda u „Zemlju” stiže dečakiz Kolumbije koji traži svog oca i bira da sene integriše. Trebalo nam je tri godine dakreiramo predstavu, a premijeru smoimali u septembru 2011. u Holstebrou. Dosada smo je igrali u Danskoj, Italiji, Špani-ji, Norveškoj i na Malti. Kao što običnobiva sa produkcijama Odin Teatra, samapredstava se razvija tokom čestog igranja inadam se da ćemo nastaviti da putujemosa njom. Ovog proleća smo pozvani u Rimi Nemačku, na jesen gostujemo u Urugva-ju, Argentini i Brazilu.

Aktivno ste uključeni u Magadlenaprojekat, mrežu žena u savremenom teatru,od samog osnivanja, pre dvadeset sedamgodina.Vaš osnovi doprinos ovoj svetskojorganizaciji je organizovanje i vođenjeTRANSIT Festivala. Takođe ste jedna odurednica knjige-magazina „Otvorena stra-na”, koji objavljuje tekstove i eseje ženastvaralaca u savremenom pozorištu. Kakvisu planovi za ovogodišnji Tranzit, najavljenza maj i jun (na kome će učestvovati i DAHTeatar)?

Magdalena projekat se proširio pocelom svetu kao mreža, sa aktivnostima uEvropi, Južnoj i Severnoj Americi, Austra-liji, Novom Zelandu i Aziji. Fokusiran jena pozorišnu veštinu kao mesto susreta,nudeći mogućnost ženama koje se bavepozorišnom umetnošću za učenje, razme-nu, promociju radova. Transit Festival jenastao iz ovog konteksta u vreme kada jeviše žena, koje su bile aktivne u Magdale-na projektu, počelo da režira. Bilo je teškoprogovoriti o rediteljskim principima itehnici, teže nego o glumačkom treningu.Režiranje podrazumeva moć i bavljenjeeksplicitnim značenjem, a u vezi sa obaova pojma žene su imale problema da seizraze. Organizovala sam prvi Tranzit1992, kao priliku da se prikažu predstavekoje su režirale žene koje sam poznavala ida pokušamo da pronađemo način daprogovorimo o samom procesu. Ovegodine od 28. maja do 9. juna biće održa-no sedmo izdanje Transita. Imam tu srećuda mogu da ponudim prostor ODINTeatra i da okupim sedamdeset pozvanihumetnika i pedeset učesnika (polaznika)koji će se suočiti sa temom „Rizik, kriza,invencija”. Želela sam da se na krizu gledakao na mesto preokreta, nešto što provo-cira reakciju, ali i kao na kreativni proces.Uvek pozivam izvesni broj umetnika, kojisu prisustvovali svim izdanjima festivala,da bismo ostvarili kontinuitet, zatimumetnike koji predstavljaju različitu gene-raciju od moje i koji su spremni da preu-zmu zadatak podučavanja. Zatim one kojisu vrlo mladi i zahtevaju zaštićenu sredi-nu da bi prezentovali svoj rad, kao i odre-đeni broj onih koji prvi put dođu na Festi-

Razgovor sa povodom: Džulija Varli, Odin teatar

KRIZA, RIZIK, INVENCIJA

Izdavačka delatnostNakom trinaest godina izlaženja

časopisa „Otvorena strana”, redakcijaje odlučila da izda dve knjige: prva je„Magdalenin put” (The Way of Mag -da lena), koju je napisao Kris Fraj – oprvih deset godina Magdalena projek-ta, a druga „Legat i izazov – Madale-na@25” (Legacy and Challenge - Ma -gdalena@25), sa prilozima žena kojesu deo mreže, kao i esejima Džil Grin-halš, Džili Adams, Gedi Aniksdal iDžulija Varli.

Kriza u savremenom pozorištuU programu predstojećeg TRANSIT festivala Džulija Varli kaže:Kriza je reč koja se u poslednje vreme često koristi u diskursima o pozorištu. Ne

samo zbog poteškoća koje se javljaju u vezi sa prodajom predstava i opstanka, već i zatošto pozorište, kao umetnička forma, zahteva fizičko prisustvo i interakciju sa često limi-tiranim brojem gledalaca, u dobu koje je sve više zaokupljeno virtuelnom i tehnološkomkomunikacijom, gde su brojke važnije od individualnih ljudskih života. U kreiranjupozorišta kriza, rizik i invencija su osnovni koraci u bilo kom kreativnom procesu kojizahteva disciplinu i angažovanje, Kada se borimo da stvaramo novi rad i da prevaziđe-mo kliše našeg iskustva, u potrazi za potencijanim i neočekivanim pravcima, svi prola-zimo kroz periode krize: pitanja, sumnji, osećaja bespomićnosti i čak, paralize, kojemoramo da razrešimo da bi mogli da nastavimo... Prevazilaženje krize, prihvatanje rizi-ka i invencija nisu samo načini da ostanemo budni i živi, nego i način da se ponovo svakidan otkriva šta za nas znači rad u pozorištu.”

val. Tokom ovog Tranzita održaće se dvadana Simpozijuma, koji će omogućiti inte-lektualnu razmenu pored praktičnihradionica, radova u nastajanju i predsta-va. Dah Teatar je već jednom učestvovaona Festivalu, i veoma mi je drago što ćeponovo učestvovati sa predstavom „Prela-zeći liniju”.

Koji su planovi za naredni period? Putujem na Kubu, gde ću predstaviti

svoj najnoviji solo „Ave Maria”. Ova pred-stava je posvećena čileanskoj glumiciMariji Kanepi. Kada se vratim u Holste-bro, učestvovaću u pripremanju noveverzije predstave za celi ansambal „Ukosturu kita”, kojoj Euđenio Barba priklju-čuje troje mladih glumaca. U aprilu gostu-jemo sa predstavama „Oda progresu” i „Ukosturu kita” u Maleziji, a zatim u maju uKini. U međuvrememnu režiram dvepredstave sa mladom pridruženom gru -pom koja se zove Jasoniti, koja će ići naturneju sa Karavanom Evropskog projek-ta. Takođe, spremam TRANSIT, postavilismo program Festivala na sajt, tako da gamožete naći na www.odinteatret.dk . Mojeaktivnosti na pedagoškom planu uključu-ju u aprilu „Prelazak 3”, radionicu u Hol -stebrou sa grupom Jasoniti i DeboromHant, te u avgustu godišnji Festival Nede-lja Odina, tokom kojeg ćemo predstavitisve svoje predstave, demontracije rada ifilmove.

Nadamo se da ćete uskoro ponovo go -sto vati u našem gradu.

Svaki dolazak u Beograd za nas izOdin Teatra predstavlja poseban doživljaj.Ne samo zbog prijatelja koje tu imamo –iz DAH teatra, Jovana [Ćirilova] i drugih,već i zbog posebne atmosfere kojom odiševaš grad. BITEF je festival koji ga je prosla-vio u velikoj pozorišnoj porodici širomsveta.

Sanja Krsmanović Tasić

„Ave Maria”, Odin teatar (Foto: Tommy Bay)

LUDUS 189 - 19025

Irsko pozorište čuveno je po izuzetnimpiscima, od kojih neka imena spadajuu najznačajnija na engleskom govor-

nom području (V.B, Jejts, Dž.B. Šo, O.Vajld, S. Beket, S. Hini...), te su tradiciona-lne studije Irske drame uglavnom fokusi-rane na razumevanje njihovog naciona-lnog i međunarodnog, ali i inovatorskoguticaja. Pozorište u Severnoj Irskoj (deoVelike Britanije), mada pripada odvoje-nom političkom entitetu, u kulturnompogledu – kao specifičan odgovor na nasil-nu podelu, deo je istog prostora kao i južnaIrska (Republika Irska); pa se, pod utica-jem rigoroznih kritičkih procena i raspra-va vođenih poslednjih trideset godina,proučava kao jedinstveno područje. Prisu-stvo na svetskoj pozornici priznatih pisacakao što su Brajan Fril, Tomas Marfi, FrenkMekginis, Konor Mekfirson, Martin Mek -dona i Mariana Kar, te uspešnih rediteljapoput Geri Hejnsa, Patrika Mejsona iKonela Morisona, na primer, uvodi irskiteatar u mejnstrim savremenog evropskogkulturnog okvira i engleskog govornogpodručja. Irski pisci i reditelji rade u najbo-ljim pozorištima u svetu, sa najvećim talen-tima, osvajaju brojna internacionalna priz-nanja. Kritička misao vezana za irskopozorište, fokusirana na podršku stvarao-cima, slavi ovu novu energiju i profesiona-lnost. Povezujući akademske i „glasove“prakse, pozorište i drama sastavni su deoprograma na Katedrama za Irski širomsveta, posebno u SAD i Kanadi.

Savremeni irski teatar promenio setemeljno i radikalno u poslednjih nekoli-ko decenija. Prosperitet, koji je članstvo uEvropskoj uniji donelo zemlji, omogućioje da znatan iznos novca bude izdvojen zaumetnost, te preko nacionalnog Umetni-čkog saveta uložen u razvoj pozorišnogsektora. Podmlađena stara i bitna, novapozorišta procvetala su u u celoj zemlji –teatri Ebi, Gejt, Raf Medžik, Druid, Evri-men postigli su značajan nacionalniuspeh, a međunarodne turneje imale suveliki odjek. Razumevanje da postojipotreba za školovanjem i stručnim usavr-šavanjem pozorišnih profesionalaca una -pre dila je domaće, akademske programeza obrazovanje budućih irskih glumaca,reditelja, dramskih pisaca na Triniti Kole-džu u Dablinu i Univerzitetskom koledžuu Korku. Paralelno je otvoren niz pozori-šnih katedri širom zemlje.

Tematski gledano, irska dramaturgijakreće se u rasponu od „odgovora“ radikal-nim konzervativcima do kosmopolitskogliberalizma. Katolička crkva u Irskoj jestvarna i definitivna sila u oblikovanjusvakodnevice, te su teme krivice, izdaje,žrtvovanja, marginalizacije - odbacivanja,podela, nesposobnosti za oproštaj i zabo-rav i strah od došljaka najzastupljenije uglavnim tokovima domaće dramaturgije.Otvaranje ka međunarodnoj zajednici isvetskoj sceni imalo je, međutim, jak uti -caj tokom proteklih godina. Najvažnijapromena u ovom periodu jeste uplivimprovizacije u klasično dramsko pozori-šte i jačanje vizuelne dimenzije u produk-cijama zasnovanim na tekstu. Mada jeovde teatar „dramskih pisaca“, čiji se iden-titet zasniva na jeziku reči, tradicionalan,razvila se „nova osećajnost“ i razumeva-nje formi koje oslonac nalaze u vizuelnomizražavanju kroz jezik tela, prostora, slikei zvuka. Međutim, proces prevođenjadram skog izraza postojećeg fiktivnogidentiteta onoga što bi „irsko“ trebalo daznači (kao odraz današnjeg bivstvovanjau globalizovanoj Irskoj sa pluralističkimreferencama) na savremeni, teatarskiizraz trenutno je u povoju. Razapet izme-đu Britanije, kao vekovnog, starog nepri-jatelja i Amerike kao utopijskog mesta zanovi, slobodan život, postavši deo noveevropske porodice (sa svim teretom fina-nsijske odgovornosti), irski nacionalniidentitet, u realnosti je drugačije postav-ljen od onog predstavljenog u pozorištu.

Prvobitno deo engleske kolonijalneuprave, pozorišta i pozorišne kompanijeu Irskoj imale su političku funkciju. Ova,od 18. veka popularna forma zabave,početkom 20. veka okreće se negovanjunacionalnog repertoara - razvoju doma-ćih pisaca, reditelja i izvođača. Pokrenutokao Irsko nacionalno pozorišno društvo– Ebi teatar, koje su 1903. Vilijem BatlerJejts i Lejdi Ogasta Gregori preimenovali,u osnovi je irsko Narodno pozorište odpresudnog uticaja na dramske pisce i redi-telje tokom 20. veka. Ebi je 1966. godinedobio novu, sopstvenu zgradu i to je bilojedino namenski zidano pozorište uDablinu. Drugi najznačajniji teatar uDablinu i Irskoj i generalno konkurent„Narodnom pozorištu“ je Gejt teatar.Osnovan je 1928. sa vizijom repertoarakoji bi predstavio savremenu evropsku iameričku dramaturgiju. Prvobitno su

predstave igrali u Pikok studiju Ebi teatra,dok se nisu preselili u sopstveni prostor -Rotunda Haus, namenski prilagodjen deonekadašnje vojne bolnice, gde se nalaze idanas. Direktor Gejta je već 29 godinaMajkl Kolgan, uspešan i kao filmski i TVproducent. Gejt je pokrenuo 1991. godineFestival Beketa kroz retrospektivu 19predstava po njegovim komadima. Godi-ne 1994. uspostavljena je saradnja sa Ha -roldom Pinterom kroz osnivanje Pinterfestivala, ključnim za uspostavljanje vezasa Njujorkom i Londonom. Dablinskipozorišni festival, osnovan 1957. zauzimavažno mesto na medjunarodnoj scenizbog svog kritičkog odnosa prema savre-menom teatru. Festival predstavlja iokuplja najznačajnije svetske projekte iautore, ali ima i sopstvenu produkcijuzasnovanu na delima najuticajnijih irskihumetnika. Na Dablinskom pozorišnomfestivalu 2012. godine izvedeno je preko500 predstava stranih i domaćih autora nascenama i lokacijama širom grada.

Otvaranje irskog pozorišta ka svetu uposlednjih nekoliko decenija omogućilasu velika ulaganja u umetnost angažova-njem Umetničkog saveta Irske. Sva ulaga-nja u pozorišnu produkciju u zemlji obez-beđuju se preko ovog tela, osnovanog1951. godine. Nacionalni umetnički savetje 2003. postao nezavisan od vlade kao„stručno telo postavljeno sa ciljem fina-nsiranja umetnosti, podrške njenograzvoja i pružanja saveta iz oblasti umet-nosti i kulture.” (Statut Umetničkog save-ta). Ovo je posebno važno pošto u Irskojne postoje repertoarska pozorišta sa stal-nim ansamblima, pa jedino finansiranjekroz fondove i subvencije preko Savetaomogućava kontinuitet kulturnog života.Međutim, nakon finansijskog kraha(Svet ske ekonomske krize) 2008/9. ozbilj-no su smanjena postojeća sredstva i pri -marno su bila namenjena kompanijama(trupama, pozorištima) od nacionalnogznačaja. U nemogućnosti da dobije sub -vencije od države, pritisnute rigoroznimmerama štednje koje je uvela Evropskaunija zbog dužničke krize, irsko pozorištepočelo je da traži mogućnosti za finansi-ranje – van zemlje. Dva nova momentadala su impuls kreativnosti u Irskoj. Pred-sedavajuća pozicija u EU Kulturnomprogramu i projekat Sabor 2013 („Gathe-ring 2013”) nude značajan podsticaj irskojumetnosti i pozorišnim projektima, na -kon nekoliko godina stagnacije. Umetni-čki savet je koordinirao preko 90 naciona-lnih projekata, kao i učešće u poduhvati-ma „Lokalne evropske umetnosti” sa još23 partnera, u različitim oblastima uklju-čujući pozorište i izvođačke umetnosti.„Sabor 2013” okuplja irsku dijasporu iumetnike irskog porekla iz čitavog svetakroz niz kulturnih događaja. Procenjujese da oko 70 miliona ljudi ima irske kore-ne. Na zvaničnom veb sajtu manifestacijenavodi se da ovim putem „lokalne irskezajednice promovišu najbolje u naciona-lnoj kulturi, tradiciji, biznisu, sportu, krozborbeni duha i jedinstven smisao za zaba-vu”. Kako je najveći deo dijaspore u SAD,ovo će biti dobrodošla prilika za susret sabogatim rođacima i mogućnost da se

donacijama pomogne posustala ekono-mija. Za narednu godinu dogovoren je nizkoprodukcija, kao što je „Smrt trgovačkogputnika” Artura Milera u Evrimen Teatruu Korku, sa holivudskom zvezdom –glumcem irskog porekla Patrikom DžejKroninom u naslovnoj ulozi i lokalnimglumcima i studentima Odseka za dramui pozorišne studije Koledž univerziteta.

Nada i duh kolektivnog angažovanjaobnovljeni su širom Irske. Kork kao drugipo veličini grad u Irskoj ponosan je nanegovanje kulturnog identiteta zasnova-nog na ruralnoj, lokalnoj tradiciji, supro-tno od velegradskog multikulturalizmatipičnog za Dablin. Pozorišni festival „Sanletnje noći” pod vođstvom Toma Krida,predstavlja najzanimljviju međunarodnu,

teatarsku alternativu, dok Evrimen teatar,uz umetničkog direktora Majkla KrejvenaBarkera (Britanca) uspešno ne guje statusnacionalnog pozorišta Juga. Biti u Irskojsada izaziva osećanje novog početka,zapravo novog pozitivizma, gde svakoizvlači najbolje iz međuodnosa, radi zabudućnost oslanjajući se na prošlost, neokrećući joj leđa, već koristeći ono što je unjoj najbolje. A to je nešto što bi svi moglida naučimo.

(Autor je Šef katedre za dramske i pozo-rišne studije Koledž Univerziteta u Korku,Republika Irska)

IRSKA TEATARSKA RENESANSA IRSKA TEATARSKA RENESANSA Dr Aleksandar Dunđerović

Savremeno irsko pozorište povezujući tradiciju, moderna iskustva, te blagodeti i uticaje što brojne,uspešne dijaspore, što dostignuća prakse evropske zajednice, doživljava renesansu

Prvi festival irske kulture pod motom „Pazite! Kelti dolaze!” održaćese od 11. do 17. marta na više lokacija u Beogradu, gde će biti predstav-ljena najnovija filmska ostvarenja iz Irske, aktuelna pozorišna produkci-ja i muzička scena. Festival je pokrenut u saradnji sa ambasadom Irske uAtini i beogradskim konzulatom, Irskim filmskim institutom, delegaci-jom Evropske unije, beogradskim kulturnim institucijama, Ministar-stvom kulture i informisanja i „Kulturom Irske”, organizacijom za među-narodnu promociju irske kulture. Prema najavi organizatora, poredpridruživanja beogradske publike globalnoj zabavi za Dan Svetog Patri-ka 17. marta, ovo će biti prilika za upoznavanje sa zanimljivim pregle-dom irske kulture, najznačajnijim odrednicama istorijskog i vizuelnogidentiteta ove zemlje.

RASPISUJEKONKURS ZA DRAMSKI TEKST

ZA NAGRADU „KRAGUJEVAC U PAMĆENЈU I IZVAN PAMĆENЈA“

1. Knjaževsko-srpski teatar raspisuje konkurs za dramski tekst na srpskom jeziku, sa ciljem ukazivanja na značaj koji baština ima za identitet naroda i kulture.

2. Nagrada KRAGUJEVAC U PAMĆENЈU I IZVAN PAMĆENЈA podrazumeva novčani iznos od 300.000,00 dinara i premijerno izvođenje u produkciji

Knjaževsko-srpskog teatra u 2014. godini.

3. Pravo učešća imaju samo originalni, neobjavljeni i neizvođeni dramski tekstovi na temu iz materijalne i nematerijalne baštine Kragujevca.

4. Štampane i nepotpisane tekstove u tri primerka, označene šifrom, kao i CD sakopijom nepotpisanog teksta u PDF formatu dostaviti

do 15. septembra 2013. godine na adresu:Knjaževsko-srpski teatar

KONKURS ZA NAGRADU „KRAGUJEVAC U PAMĆENЈU I IZVAN PAMĆENЈA“Daničićeva 3, 34000 Kragujevac

5. Rezultati konkursa biće objavljeni na sajtu Knjaževsko-srpskog teatra do 15. novembra 2013. godine.

Gejt teatar

Ebi teatar

Evrimen teatar

26LUDUS 189-190Lu

Jedna od čestih asocijacija ljudi iz pozo-rišnog sveta na BNP je da je to, u arhi-tektonskom smislu, jedan od „megalo-

manskih” projekata iz vremena nekada-šnje zajedničke države. Ipak, svako ko je uskorije vreme bio u Zenici zna da je to veli-ko pozorište i u današnje vreme puno živo-ta, projekata, ljudi...

Šta sve radite da biste to postigli?U Bosanskom narodnom pozorištu,

za samo dvije godine ostvareno je prekodvadeset pet premijera, tri regionalnekoprodukcije, gostovanja na trideset osamfestivala, trideset dve nagrade. U jedin-stvenom, po mnogo čemu specifičnom isloženom sustavu kulturnih politika uBiH, koji danas potpuno pogoduje anarhi-ji u propisima i odsustvu sistemskih rješe-nja i transparentnih procedura, uistinunije lako upravljati organizacijom koja jedio institucionalnog sistema u kulturi. Toje jednostavno samo ukoliko pristajete daorganizacija opstaje po svaku cijenu iukoliko radi po inerciji. Ja smatram da jetako nešto pogubno za umjetničku orga-nizaciju i da takvo što samo vodi entropiji.Posljednje tri sezone mi redovito završa-

vamo sa desetak premijera, od kojih dvijetrećine njih producirano vlastitim snaga-ma, dok, s druge strane, insistiramo nanajmanje tri do četiri domaće i regiona-lne koprodukcije od kojih, nesumnjivo,imamo veliki benefit – i estetski i produk-cijski. Uspjeli smo izaći iz lokalnih okvirai napraviti neke zapažene uspjehe naregionalnoj kazališnoj sceni. Imidž lokal-nog kazališta negdje u Bosni nedovoljnoprepoznatljivog i značajnog, donekle jedanas promijenjen. Otvoreni smo za sura-dnju, partnerstva, kao i za inovativneprojekte i značajne programe. Iza togastoji rad naših uposlenika i suradnika.

Po čemu je bosanskohercegovačkapozorišna tradicija posebna i različita odokruženja?

Danas je bosanskohercegovački kaza-lišni sustav specifičan prvenstveno podruštvenom i kulturnopolitičkom okviru.U pitanju je svojevrsni politički eksperi-ment koji je od BiH u proteklih petnae-stak godina napravio nestabilnu i krajnjelabavu zajednicu, a takve se prilike nemi-novno odražavaju i na kazališnu i umjet-ničku scenu. Danas u BiH praktičnomožemo govoriti o nekoliko potpunoneovisnih kazališnih sustava koje deter-minira neovisni kulturnopolitički profil,koji se menifestira u samostalnim norma-tivnim okvirima, modelima financiranja,kontrole i nadzora. Sve se, u konačnici,neminovno mora odraziti na umjetničkei repertoarske politike kazališta i nedovo-ljan razvitak tzv. neovisne scene, za što nepostoje nikakve podsticajne mjere.

BNP Zenica insistira na koprodukcija-ma, regionalnoj saradnji i delovanju ubalkanskom kulturnom prostoru. U čemuvidite važnost i prednosti takve saradnje?

O KOPRODUKCIJAMA IZPERSPEKTIVE GLUMCA

Učestvujući u koprodukcij-skom projektu realiziranom usaradnji J.U. Bosanskog narodnogpozorišta Zenica i Teatro Kjara-danca Napoli (Italija) & Interna-cionalni teatarski festival MESSSarajevo (Žan Klod Karijer: „Mla -di princ i istina”, u režiji An Redi),te u drugom realiziranom u kopro-dukcijskom odnosu zeničkog tea -tra, Knjaževsko-srpskog teatra izKragujevca (Srbija) i KazalištaVirovitica (Hrvatska) – (Redžina-ld Rouz: „Dvanaestorica gnevnihljudi”, u režiji Nila S. Flekmena),potom zbog iskustva koje samstekao sarađujući prvenstveno sadramskim umjetnicima – glumci-ma, ali i sa ostalim umjetničkimsaradnicima pri stvaranju teatar-ske magije, mogu reći da je buduć-nost teatarske umjetnosti u ova -kvoj vrsti saradnje.

Turbulentno vrijeme, konstan-tna nestašica novca, posttranzicijskirepertoari koji se ogledaju i u izborutekstova za male teatarske produk-cije, koje su, opet, uslovljenje količi-nom novca kojim se raspolaže priformiranju budžeta, pa samim timei smanjenjem mogućnosti da glum-ci budu koliko-toliko redovno anga-žovani u matičnim kućama, okvirnisu razlozi zašto su koprodukcijskiteatarski projekti uvijek dobrodošliiz perspektive glumca.

Ovdje, naravno, treba razliko-vati koprodukcijske projekte na s -ta le unutar nekih teatarskih festi-vala, smotri ili igara kao partnerateatarskim kućama, ali sa relativ-no stalnim glumačkim ansam-blom koji je već uposlen uz jednogili dva gostujuća glumca. Ovakveprojekte finansijski pomažu ko -pro ducenti, ali u smislu nove glu -mačke energije i glumačke fluk-tuacije nije postignuto mno go. Nadrugoj strani su oni koprodukcij-ski projekti koji okupljaju umjet-nike iz nekoliko teatara, pa formi-raju privremeni ansambl koji činiistinski novu kreativnu energiju.U takvim projektima glumci imajumogućnost ponovnog propitiva-nja i samoistraživanja, kao i razvi-janje novih individualnih gluma-čkih sistema ili nadgradnju posto-jećih.

U prirodi glumačkog bića svaka-ko je stalno kretanje, miješanje saljudima, život i saradnja sa različi-tim kreativnim umjetnicima, a nika-ko tapkanje u mjestu i čekanje prili-ke. Saradnja koju omogućavaju tea -tarske koprodukcije mogućnost jekoja teatarskim upravama nudi pri -liku da, i pored svih teškoća koje tre -baju prevazići, kreirajući repertoar-sku politiku, održavaju svoj ansamblživim i kreativnim, a ne da ga prepu-ste kreativnom mrtvilu i samoizje-danju.

mr. sc. Miroljub Mijatović, glumac BNP-a Zenica

NEZAVISNI TEATARSKI SISTEM

Filip Vujošević

Bosansko narodno pozorište iz Zenice zasniva svoj rad na koprodukcijama ibogatoj regionalnoj saradnji smatra direktor ove kuće, Hazim Begagić

„Još u toku prve profesionalnesezone, članovi Bosanskog narodnogpozorišta Zenica (tada Narodnog po -zorišta Zenica) prikazali su 1951. godi-ne i prvu predstavu za djecu, bajku„Dugonja,Trbonja i Vidonja” MladenaŠirole, u režiji Franje Bičanića. U sezo-ni 1951/52. u okviru Narodnog pozori-šta Zenica dolazi zvanično do osniva-nja Pionirskog pozorišta, koje će 1978.godine biti preimenovano u Dječijuscenu, potom, 1998. godine prerasti uDječiju i omladinsku scenu da bi, kona-čno, od sredine 2005. godine djelovalopod današnjim imenom – Dječija,omla dinska i lutkarska scena. U protek-lih, plodotvornih šest decenija konti-nuiranog rada, kroz svojih sto sedam-deset premijernih predstava u kojimaje sudjelovalo preko hiljadu i po„malih" a velikih glumaca Dječija, om -la dinska i lutkarska scena preuzela je,doslovno i metaforično, izuzetno druš -tveno značajnu ulogu vaspitača najmla-đe pozorišne publike u Zenici. Zapripremanje predstava u okviru Dje -čije, omladinske i lutkarske scene, BNPZenica angažuje profesionalne redite-lje, scenografe, kostimografe, ko reo -grafe, muzičare, scensku tehniku, apored profesionalnih glumaca najče-šće, po pravilu, igraju i deca. To je isto-vremeno „teatar mladih" i „teatar zamlade". Osim pomenute edukativno-odgojne funkcije, očigledno je da pred-stave Dječije, omladinske i lutkarskescene, oblikujući i razvijajući ukus naj -mlađe publike, pomičući recepcijske„horizonte očekivanja", imaju i višenego dragocjenu estetsku svrhu”, kažeMiroljub Mijatović, dramski umetnik iumetnički rukovodilac DOL-a.

Iako je naša obaveza i dužnost da radi-mo za zajednicu u kojoj djelujemo, kaza-lište više nema nikakvoga smisla ukolikoje omeđeno nekim lokalnim ili kantona-lnim granicama, kako mnogima, nažalost,nerijetko odgovara. Mislim da je buduć-nost osobito kazališta koja se ne nalaze uvećim i umjetnički razvijenijim sredina-ma upravo razvijanje partnerstva sadrugim kazalištima sličnih kapaciteta iprofilacije iz zemlje i regiona. U BNP-u setrudimo prostor djelovanja istinski shva-tati u granicama jezika kojim se služimo,a to je dakle prostor BiH i tri njoj susjednedržave. U tom su smislu i realizirani tolikikoprodukcijski i partnerski projekti sateatrima i kolegama iz Zagreba, Viroviti-ce, Tuzle, Sarajeva, Kragujevca, Beograda,Banja Luke... Samo u nekoliko posljednjihprojekata tako smo ostvarili suradnju saumjetnicima i autorima iz BiH, Slovenije,Hrvatske, Srbije, Crne Gore (O. Frljić, A.Tomić, J. Kovačić, H. Pašović, F. Grinvald,D. Lukić, T. Šljivar, P. Pejaković, S. Spahić,D. Mustafić, M. Zupačič, E. Flisar, R.Smiljanić...). Da je to ispravna strategijapotvrđuje i veliki broj poziva na regiona-

lne kazališne festivale, sve veći broj medij-skih natpisa i stručnih kritika, kao i osvo-jenih nagrada. Time širimo mrežu prija-telja i kolega, a naš repertoar i ukupanprogram otvaramo za sve koji su zaintere-sirani i koji u taj program žele nešto doni-jeti i u njega uložiti svoju kreativnost iliprodukcijske kapacitete. Benefiti su uisti-nu višestruki.

U kojoj meri su dolazeće nove genera-cije mladih stvaralaca u BiH otvorene zasavremene koncepte i trendove u pozorištu?

Mislim da posljednjih nekolikogodina imamo zanimljive mlade stva-raoce koji imaju regionalno zapaženepoetike. Izdvojio bih redateljku SelmuSpahić, sa kojom je BNP surađivao uprošloj i ovoj sezoni. Kolegica Selma jemlada redateljka koja je jednu sezonukod nas bila umjetnička direktorica, atekuću smo sezonu započeli s njenomrežijom predstave „Grebanje”, koja jeveć napravila značajan uspjeh, a njezi-na festivalska učešća tek slijede. Naža-lost, to jedno ime svakako nije dovolj-no, a naročito ne u odnosu na brojdramskih akademija i umjetničkihstudijskih programa. Situacija bi moglabiti mnogo bolja u segmentu glumačkeumjetnosti, a sve kao posljedica posto-janja pet dramskih akademija i visokihumjetničkih škola koji imaju studijskeprograme glume. To je rezultiralo timeda danas na umjetničkom tržištuimamo veliki broj visokoobrazovanih,mladih, kreativnih i talentiranihakademskih glumaca. Međutim, odsu-stvo poduzetničkog duha, nepodsticaj-na politika prema neovisnoj umjetni-čkoj sceni i osnovna želja tih umjetnikada pronađu svoje mjesto gotovo isklju-

čivo u umjetničkim ansamblima javnihkazališta doveli su do toga da i dalje nemožemo govoriti o postojanju kritičnemase mladih profesionalaca koji značaj-nije mijenjaju odnose na kazališnojsceni u zemlji. Veliku disproporciju tuimamo i u razvijenijim kazališnimcentrima koji su bliži većim javnimfondovima (Sarajevo i Banja Luka) uodnosu na ekonomski i umjetničkimanje razvijene sredine. U pogledudrugih kazališnih umjetničkih profesi-ja, situacija je znatno lošija. Kazališta neupošljavaju redatelje, dramaturge, anajlošiji je odnos prema profesiji kaza-lišnog producenta, o čijoj funkciji, ulozii značaju ne postoji niti minimalnasvijest, iako u zemlji imamo čak tristudijska programa na kojima se educi-ra taj kadar. Govoreći o otvorenostiprema suvremenim trendovima, mi dotih trendova i koncepata možemosaznavati samo odlazeći na europske isvjetske kazališne festivale ili se ograni-čiti na festivale kao što su MESS ili Bitef,odnosno nekoliko kazališnih festivala uHrvatskoj i Sloveniji.

Kakve su perspektive izvođačkih ume t -nosti u Bosni i Hercegovini u estetskom,produkcijskom i kulturnom pogledu?

Mislim da bez suštinskih i korjeni-tih reformi budućnost nije niti dobraniti svijetla. Javna kazališta, dakle, iakosu zadržala svoju dominantnu pozicijuu sustavu kazališnog financiranja, nisudoživljela značajnije promjene niti po -četkom, niti tijekom, a niti u završnimfazama tranzicije. S druge strane, mno -ga su repertoarna kazališta u tim prije-laznim razdobljima izgubila svoju vital-nost, pa tako i publiku, a prisutni demo-kratski procesi, koji su donosili promje-ne u sve ostale društvene djelatnosti, teksu djelimice utjecali na taj sustav i javnakazališta u njemu. Novim tendencijamau kulturi repertoarna kazališta teško damogu odgovoriti zbog svoje nepokret-nosti i nefleksibilnosti, u njima se nekoriste principi suvremene kazališneorganizacije i menadžmenta, ne razvi-

jaju se privatno-javna partnerstva, neulazi u koprodukcije i međunarodnusuradnju. Mogućnosti za partnerskesuradnje i zajedničke realizacije kazali-šnih projekata gotovo da nikako nisuiskorištene.

„Mali princ i istina” na DOL sceni BNP-a

„Mali princ i istina” na DOL sceni BNP-a

Hazim Begagić

LUDUS 189 - 19027

„Za glumca kažu da vlada u prolaz-nosti, ali kada se ta prolaznost ponavlja,reprizira kao ovaj moj kabare nekolikohiljada puta, onda ta prolaznost nesum-njivo traje i nema joj još kraja...” – rečisu Zijaha Sokolovića, glumca čiju jemonodramu „CABAres, CABArei” pi -ro tska publika ( konačno!) imala prili-ku da pogleda prošle jeseni na Revijipredstava malih formi.

Talin, Geteborg, Pirot i odmah dalje?Ha-ha-ha… Od metropole do me -

tro pole! Volim što sam ponovo ovdje,Pirot je deo prostora čiji su deo i gradoviiz kojih dolazim i u koje idem. Razlikesu kozmetičke. Sećam se situacije izhotela kada sam bio prošlog puta: Jutro,udarničko spavanje jer smo se lepodružili prethodne noći i ostalo se do predzoru. Kroz san osjećam nečije prisustvou sobi. Okrenem se i vidim čovjeka samerdevinama i četkama u ruci. Pitam očemu je reč, a čovjek mi kaže: „Ja danasmoram da završim krečenje svih soba naspratu, pa k’o računam možda ste sedovoljno umorili sinoć na predstavi i neosetite me!” Razlike ili sličnosti, Estoni-ja ili Srbija, sve se oseti i oda kroz takomale situacije .

Način na koji se percipira „CABAres,CABArei” je, pretpostavljam, drugačiji ireakcije na predstavu se razlikuju?

Ako se gdjegod ponudi oblik umjet-nosti koji asocira na politiku, religiju,naciju i vjeru, onda publika reaguje izsvog ograničenog fonda asocijacija ireakcije jesu različite, ali ako im se ponu-di svijet umetnosti iznad i izvan tihgranica, onda su, na sreću, svi isti i sviisto reaguju.

U čemu je tajna dugovečnosti mono-drame , koja će, s obzirom na Vaš tempo,koliko za par meseci da se približi i trihiljaditom izvođenju?

Uplaši me, s vremena na vreme, nesvijest o starenju i neumitnom protokuvremena, već svijest o bespomoćnosti…ali kad igram, zaboravim na to. Među-tim, ono što nosi ovu monodramu ječinjenica da se danas u atmosferi svako-jake globalizacije - materijalne, kapitali-stičke, političke, socijalne, verske, pa ilične, niko ne obraća čovjeku kao poje-dincu... a ako mu se i obrate, onda je topreko sudskog poziva, opomene za

neplaćeni račun ili bankovni kredit iliponudu da kupi nešto jeftinije... Pojedi-nac se zagubio, čak i lično... „CABAres,CABArei” je priča o tom izgubljenomčovjeku koji u mraku kuhinje shvatasvoju krizu srednjih godina i traži potro-šene, izgubljene ideale. „Kabare” u stopedeset minuta traži smisao kvalitetastarenja prema budućnosti koja jenegdje na nekom groblju... Ono što činilucidno bogatstvo jeste spoznaja dajednu predstavu godinama igram u sadašest država i da vidim i osetim kakopublika različito reaguje, jer se i druga-čije vaspitava i kako se vremenom sveviše gubi i traži, i nepovratno menja upravcu organizovane ideologije.”

Govorimo li o istoj predstavi, onoj iz1993. godine i ovoj koju sada igrate?

Tekst je ostao isti od premijere dodanas, ali su se duhoviti delovi, dakle onikoji se odnose na bračne odnose, zbogbogatstva asocijacija vremenom igranja„udebljali”. Postoji fenomen u gluma-čkom svetu, a to je da se pojedine pred-stave ponavljaju više stotina puta i krozto ponavljanje i predstava i glumac stare,tako da često i glavna dramska radnjadobija novu nijansu ili novu dimenziju.

U jednom intervjuu kažete da jepočetak u formulaciji „država je organi-zacija sile”, a brak je „zakonom uređenazajednica između žene i muškarca”?

Krajem 1990-ih, razmišljao sam otom fenomenu koji se ponavlja krozkrvavu istoriju, da putem nacionalizmaljudi svoj lični svijet i život menjaju zajavni, u kojem su samo broj, ili kap umoru, ili kokoš koja se hrani s pokretnetrake. Video sam ljude, prijatelje, pozna-nike, prolaznike kako gube svoju dušu,

Reditelj Sulejman Kupusović autor jei adaptacije drame. Kupusović sme -šta „Balkanskog špijuna” u današnji

tre nutak savremenih bosansko-hercego-vačkih prilika, pogotovo, kako kaže, usvetlu histeričnih prokazivanja da je Bo -sna „najžešće leglo Al Kaide i islamskogterorizma”.

„Kovačevićev i moj ’Balkanski špijun’je više nego duhovita i satirična replika nate gluposti, ali istovremeno i oštra kritikatrenutnih političkih i socioloških dešava-

ŽIVOTNA TURNEJANeprestano na putu, u susretima sa publikom doslovce „svih meridijana”,Zijah Sokolović je jesenas bio u Pirotu

Balkanski Spijun, foto Fuad Fočo

Narodno pozorište Sarajevo, „Bal -kanski špijun u Sarajevu”, režija i adapta-cija Sulejman Kupusović, igraju IzudinBajrović, Ejla Bavčić-Tarakčija, AldinOmerović, Zana Marjanović i Milan Pavlo-vić

OŠTRA KRITIKA TRENUTNIH ZBIVANJA

svoj smisao za humor i filozofiju i kakopraznih očiju, držeći ruku na levomplućnom krilu, pevaju mitologiji koja seproteže od njihovih jaja do nepopravlje-nih zuba i masne kose. Osetio sam kakou njihovim životima realnost polakobledi, da ne znaju da izvan tog sivilapostoje boje i šare i nijanse kojih jenjihov lični život gladan. A prostor izkoga dolazi ta neravnoteža je, opet,drugi oblik „sile”, a to je brak! Brak zakoga misliš da je samo potrebno da„uđem”, a kada uđeš postaje oblik drža-ve... A država je „organizacija sile zapokoravanje naroda u korist vladajućeklase”, pravna definicija.

I , neosporno , ipak lajt-motiv – stare-nje?

Da, može se reći, starenje krozforme države i braka, u koje svaki čovekulazi dobrovoljno, a izlazak se regulišezakonom. Rekao bih da predstava tražiod gledaoca da razmisle o kvalitetu svogstarenja. Moje razmišljanje o slobodi,unutar te dve institucije, jeste da čovekima svijest da iz njih uvek može izići.Svako kompromisno ostajanje je prista-nak na neki oblik ropstva.

Teški i naopaki prezent, perfekat zakoji nismo najsigurniji da nam se ikaddesio, futur o kome i ne smemo da razmi-šljamo... Ipak, gde smo/ste i kuda ide -mo/te?

Osjećam da sve dobro polako umeni nestaje i osećam se sve pozitivni-je i pozitivnije... dakle, ovaj svjet nepočiva na istinama, nego na zabluda-ma... zakoni nisu izmišljeni da nestanezlo i lopovluk, nego da, ponekad,možda, pobedi pravda... Eskalacijaglobalne banalne, nekulturne i praznei fundamentalistički primitivne, alizato profitne komunikacije samo jedokaz da s druge strane ima malo ilipremalo istinskih umjetnika kojinastavljaju pračovekovu istorijskuborbu za drugačijim svetom od ovogau kojem živimo... Ova, naša, drugastrana je desetkovana slepilom nacio-nalizma i antraksom koji zovu kapita-lizam, ali ja verujem u mlade nove ljudei snagu ljudskog duha, u Boga koji sepojavljuje u ljudima bez obzira na to dali nam se sviđa ili ne, bez obzira da li semi njemu sviđamo ili ne... Ovima prvi-ma onda uleti recesija, a kao što sam većjednom rekao (šeretski osmejak) –mene to ume da učini vrlo radosnim.

Ivan Manić

Predstava koja je poslednjih meseci uzburkala javnost ne samo namatičnoj sceni sarajevskog Narodnog pozorišta već i region jeste„Balkanski špijun u Sarajevu’’, nastala na osnovu kultne drameDušana Kovačevića

nja u ovom dijelu Balkana. Predstavagovori i o fenomenu jugonostalgije, koji,zbog dugotrajne krize i nesposobnostiaktuelne vlasti (što je karakteristika svihdržavica bivše Jugoslavije), postaje poslje-dnje utočište malom čovjeku. DušanKovačević je u početku bio protiv takvogradikalnog ’vršljanja’ po tekstu, ali kada jepročitao moju adaptaciju, izrazio je punupodršku i uvjerenje da će njegova kome-dija zaista imati novu mladost. Sjajnereakcije i publike, i kritike i prepunedvorane dokazuju da smo pogodili usridu”, kaže Kupusović i opravdava intere-sovanje za Kovačevića potrebom da uodabiru tekstova traži povod za živo,aktuelno i provokativno pozorište, sma -tra jući da upravo drame Dušana Kovače-vića mogu dobiti još provokativnijuaktuelnost u vremenu iscrpljujuće tranzi-cije i svih posleratnih trauma u bivšojJugoslaviji.

„Vjerujem iskreno da sam na putuodgovornog i poštenog teatrskog stvarao-ca koji želi da vrisne, da ukaže, da ošama-ri, ali i da zabavi i ponudi publici slatkuiluziju da mi nešto možemo zajedno

ekonomske krize, koja je kao prve žrtveuzela upravo pozorišta, muzeje, galerije,domove kulture i slično. Jad, siromaštvo ituga u koje su gurnuta naša pozorišta,pogotovo u unutrašnjosti, traže žestoke iuznemiravajuće krike. Pravim ’Larija’ kaoočajničku pobunu umjetnika i kao svoje-vrsni prkos našim vlastodržačkim kaba-dahijama. Naša predstava opominje, ali iotvara mogućnosti utjehe gledaocima,izbezumljenim građanima i nama sami-ma da pozorište postane posljednja oazasamozaborava”, završava Kupusović.

Jedno je sigurno – Dušan Kovačevićne prestaje da inspiriše vodeće pozorišnestvaraoce u regionu.

F. V.

uraditi. Pa makar ta iluzija trajala koliko iposljednji aplauz nakon završene predsta-ve. Vrijedilo je, zar ne!” – dodaje reditelj.

Odmah nakon premijere „Balkanskogšpijuna u Sarajevu”, Sulejman Kupusovićje nastavio da se bavi istim autorom.Trenutno režira komad „Lari Tompson,tragedija jedne mladosti” u Narodnompozorištu Tuzla. „Komad se sam namet-nuo kao sjajan povod da se oštrije govorio katastrofalnom stanju institucija kultureu BiH u kataklizmičnim posljedicama

OBNOVIMO VRANJSKO POZORIŠTEUplate mogu biti izvršene na dinarski račun 840-2696741-93ili Devizni račun 01-504105-100000322-000000-0000IBAN kod: RS35908504105000032221,ili SMS-om - treba otkucati tekst „obnovimo vranjsko pozorište“i poruku poslati na broj 2141, koja kod sva tri operatera koštaukupno 60 dinara.

ONLINEPOSETITE NAS

http://www.udus.org.rs/ludus_online„CABAres, CABArej”

28LUDUS 189-190Lu

Krajem prošle godine, u beograd-skom Bitef teatru je premijerno iz -ve dena drama „Prst” mlade dram -

ske spisateljice iz Prištine Doruntine Baše,u režiji Ane Tomović i u koprodukciji iz -među Bitef teatra i Hartefakta.

Drama „Prst” se bavi veoma osetljivimživotima porodica nestalih u ratnim suko-bima na potpuno nov način…

Na Kosovu postoji vidno odsustvoviđenja rata iz ženske perspektive usvim društvenim aspektima. Rat jepovezan sa muškarcima, da budempreciznija, sa muškarcima koji su bili uvojsci. Civili, uključujući i žene, potpu-no su izostavljeni iz svih priča o prošlo-sti. Bavim se temom porodica nestalih,sa akcentom na žene, od 2004. godine.

Porodice nestalih sma tram za jednu odnajusamljenijih grupa na Kosovu. Onenemaju ideju gde su im voljene osobe.One žive u konstantnom očekivanjuodgovora koji niko ne može da im da,dok oni koji mogu da im daju taj odgo-vor to ne rade zbog politike. Kao spisa-teljica, imam jak poriv da pišem o ovimljudima na koje je kosovski rat snažnouticao. Ovo može da zvuči kao da samneko ko krivi Srbiju za težak život ovezajednice. Zato želim da istaknem či -njenicu da su kosovski političari veomaneodgovorni prema ovim ljudima. Mojizbor da pišem o njihovim pro blemimaje najmanje što mogu da uradim nastvaranju prostora u kome njihove pričemogu da se čuju.

Drama tretira temu povezanu saratnom prošlošću. Prvi put je izvedena bašu Beogradu. Šta to za vas znači?

Najbolji deo celog iskustva (pisanjedrame, nagrada na konkursu Hartefakta,izvođenje drame) je činjenica je da je ovapriča ispričana po prvi put, potom preve-dena na srpski jezik, za beogradsku publi-ku. Mislim da „Prst” u Beogradu nudi ne -kakvu alternativu za razumevanje Koso-va, pogotovo za ogroman broj ljudi koji oKosovu slušaju samo preko naslova u no -vinama i iz perspektive politike. Kada sambila u Beogradu, gledala sam predstavu„Zoran Đinđić”. Razmišljam kako bi, kadabi gostovala u Prištini, ova predstava po -nudila alternativu u doživljaju Srbije, po -što većina ljudi u Prištini misli da je glavnapreokupacija Srbije da zagorča život ljudi-ma na Kosovu. Postoji mnogo besmisle-nih barijera između Srbije i Kosova, kojeće se rušiti godinama. Ali taj proces je većzapočet i drago mi je da je „Prst” njegovdeo.

„Prst” ima veoma snažan stav u odno-su na tradiciju. Šta možete da nam kažete otome?

Volela bih da preformulišem to i dakažem da imam veoma snažan stav prematradiciji u korelaciji sa razumevanjem ipodnošenjem rata, pre nego prema tradi-ciji samoj za sebe. Mislim da se mnogiljudi na Kosovu, posebno u ruralnim obla-stima, posle rata okreću prema tradiciji ireligiji kao jedinom izvoru utehe, kad imveć država ne nudi nikakvu. Kao rezultat,tradicionalne vrednosti takođe određujunačine na koje ljudi treba da razumeju iprihvataju rat u kontekstu ljudskih gubi-taka, materijalne štete, traume, silovanja...U ovakvoj situaciji, ljudi se vraćaju patri-jarhalnim vrednostima iz daleke prošlo-sti, koje su oličenje nekih boljih vremenau poređenju sa ratnim traumama i aktuel-nim teškoćama ekonomije u krizi i siste-matske marginalizacije. U svojoj drami,istražujem baš taj povratak patrijarhal-

nom u jednom skučenom, ženskom okru-ženju.

Da li ste svesni političkog značaja činje-nice da je „Prst” premijerno izveden uBeogradu i da li uopšte mislite da to imabilo kakav politički značaj?

Da, definitivno. Ali to je ona vrstapolitičkog značaja koja doprinosi razume-vanju između dva društvu, nasuprot uobi-čajenim, koji doprinose intenziviranjupodela.

Kako izgleda umetnička, posebnopozorišna, scena u Prištini?

Kao i celokupni umetnički život naKosovu, pozorišna scena je veoma ispoli-tizovana. Pošto jedina finansijska podr-ška kulturnim institucijama dolazi oddržave, podrazumeva se da ljudi na pozi-cijama moći biraju svoje prijatelje da odlu-čuju o sadržaju kulture. Ako neko posma-tra repertoar Narodnog pozorišta u Prišti-ni za 2013. godinu, videće kako beskrupu-lozno politički obojeni pisci i rediteljidominiraju. Otkako je vladajuća partijapreuzela pozorište, ono malo izuzetnihreditelja, pisaca i glumaca koji se otvore-no protive politizaciji pozorišta tamonemaju šta da traže.

Šta mislite o beogradskoj pozorišnojsceni i koliko dobro je poznajete?

Ne znam mnogo o njoj, ali mogu dagovorim o svojim utiscima. Pošto po -znajem neke ljude koje pripadaju beo -gradskoj pozorišnoj sceni, znam i to dasu često nezadovoljni uslovima i atmos-ferom u kojoj rade. Međutim, kadaporedim neke predstave koje sam gleda-la ovde sa onima u Prištini, impresioni-rana sam hrabrošću. Pozorište na Koso-vu se povlači pred silom. Mislim da uBeogradu to nije slučaj.

Da li u Prištinu dolaze informacije oumetničkim dešavanjima u Beogradu?

U Prištinu teško dolaze informacijeo prištinskim kulturnim dešavanjima,ali to je neka druga priča... Rekla bih dane ili samo u slučajevima kada su Koso-

BESMISLENE BARIJERE„Mislim da ’Prst’ u Beogradu nudi nekakvu alternativu za razumevanje Kosova,pogotovo za ogroman broj ljudi koji o Kosovu slušaju samo preko naslova unovinama i iz perspektive politike”, smatra mlada kosovska spisateljica Dorun-tina Baša

Tokom decembra, u Beogradu supremijerno predstavljena dva projek-ta kosovskih autora, koja se hrabro

suočavaju i razračunavaju sa društvom ukojem žive: predstava „Prst”, nastala prematekstu savremene prištinske autorke Dorun-tine Baše (produkcija Bitef teatar) i predsta-va „Let iznad pozorišta Kosova”, nastalaprema tekstu Jetona Neziraja (produkcijaQuendra, Priština). Značaj ovih gostovanjaje višestruk. Prvo, srpska publika je dobiladragocenu šansu da se upozna sa umetni-čkom produkcijom na Kosovu, onom kojaje samosvesna i društveno-kritička… inepoželjna u krugovima političke moći. Ovapoznata nepoželjnost samosvesne i kritičkeumetnosti je naročito izražena u kontekstutoga da je reč o mladoj državi u kojoj su,prirodno, naglašenije i bučnije težnje ka(nominalnom) patriotizmu. Drugo, prika-zivanje ovih predstava u Beogradu značajnoje zbog uspostavljanja iskidanih veza izme-đu Srbije i Kosova: do društveno-političkogdijaloga se lakše dolazi nakon izgrađeneumetničke saradnje, koja predstavlja para-nacionalne linkove, otvorene, zdravorazum-ske, avangardne puteve komunikacije.

„Prst” u oko patrijarhataNa sceni Bitef teatra, u koprodukciji sa

Hartefaktom, premijerno je izvedenaduodrama „Prst” prištinske autorke Dorun-tine Baše, u režiji Ane Tomović, a u vrlouzbudljivom izvođenju glumica Jasne Đuri-čić i Milice Stefanović (ovaj tekst je 2011.godine pobedio na konkursu Hartefakta zanajbolji savremeni društveno-angažovanitekst). U centru pažnje teksta/predstave jeoštra kritika patrijarhata, odnosno izrazitonepovoljnog, potpuno inferiornog položaja

žene u današnjem kosovskom društvu.Protagonistkinje su svekrva i snaja koje suzbog lokalnih običaja osuđene da žive zaje-dno, u čekanju povratka nestalog sina,odnosno muža. Njihova individualna trage-dija, kao posledica društvenih datosti, jesteu tome što ne mogu da nađu zajedničkijezik. Umesto da se okrenu jedna premadrugoj i da se međusobno pomažu jer suostale potpuno same, one isijavaju netrpe-ljivost i mržnju, još dublje i nepovratnije sezakopavajući. Pored problematike položajažene, njihove korenite obespravljenosti, ovaduodrama se bavi i pitanjem nestalih osobatokom ratova. Pri tome se u prvi planpostavlja lični aspekat problema, potresnidoživljaji osoba bliskih sa nestalima, nemo-gućnosti da nađu sreću i da nastave sa svojimživotima. Bitno je napomenuti i to što su ufokusu pažnje lične priče, subjektivne recep-cije niza tragičnih događaja. Na taj način sepublika neposredno identifikuje sa događa-jima, mnogo direktnije nego da je izabranneki povišeniji ton, opštiji društveno-politi-čki rakurs. Kroz oštru kritiku porodičnihodnosa, gde porodica predstavlja bazudruštva, autori predstave se obračunavaju sanazadnim društvenim običajima i, konse-kventno, nazadnom politikom.

Let iznad patriotskog gnezdaPredstava „Let iznad pozorišta Kosova”,

nastala prema tekstu Jetona Neziraja, u režijiBlerte Neziraj, a u produkciji prištinske Quen-dre, 11. decembra je premijerno prikazana uBeogradu, u Centru za kulturnu dekontami-naciju, samo nekoliko dana posle njeneprištinske premijere. Reč je o metateatralnojpredstavi koja kroz formu pozorišta u pozo-rištu pretresa politički osetljive teme koje

poprimaju još šire dimenzije osetljivosti zbogdelikatnosti političkog odnosa između Srbijei Kosova. Radnja se dešava u pozorištu i farsi-čno prati pripremanje predstave povodompredstojećeg proglašenja nezavisnosti Koso-va. Taj događaj je iscrtan debelim slojevimaironije, a prati ga ključno pokretanje pitanjafunkcije umetnosti, naročito one koja nastajeu tako osetljivim vremenima. Predmet kriti-ke u tekstu/predstavi je vrsta pozorišta kojenema umetničke vrednosti, teatra koji neuspostavlja kritički odnos prema društvu ukome nastaje, već, naprotiv, podržava vlada-juću politiku, glorifikuje je i bezrezervno slavi.Komički subverzivno su prikazani motivi tevrste društveno-političke podobnosti umet-nika. Na primer: reditelj kome je poverenoautorstvo predstave koja će se igrati u slavunezavisnosti države želi da zadatak ispuni navisini ne zbog nekih estetskih ubeđenja, čakni zbog patriotskih uverenja, već zato što senada da će ga nakon toga možda postaviti zamesto dirktora pozorišta ili dekana Fakultetaumetnosti. Autori predstave, dakle, korenitorazotkrivaju skrivene ciljeve i motive aktera –političara i kulturnih poslenika – pokazujućipozadinu njihovog delanja, imanentnu hipo-kriziju, koristoljubivost, sebičluk, korupciju.Izbor žanra farse je izuzetno delotvoran jerpomaže varenje ovih delikatnih tema. U vezisa time, Džordž Bernard Šo je jednom prili-

kom mudro napisao: „Ako hoćeš da kažešljudima istinu, bolje je da ih pri tome i nasme-ješ, jer će te oni u protivnom ubiti.”

Pojam patriotizma, koji političari trošebez opreza, u predstavi „Let iznad pozorištaKosova”, pažljivo je i pametno postavljen podlupu, izložen je demistifikaciji i razotkirvenkao sredstvo u bespoštednim političkimmanipulacijama, odnosno u ličnom profiter-stvu. Po toj liniji, ova predstava se može pove-zati sa prošlogodišnjom dokumentarističkompredstavom „Patriotic Hypermarket” u režijiDina Mustafića, a u srpsko-albanskoj kopro-

Patriotizam pod lupomAna Tasić

Nova kosovska drama i pozorište premijerno na beogradskim scenama

vari uključeni. Pravo pitanje je da li suljudi u Prištini zainteresovani za ono štose događa u Beogradu (jer postojimnogo informacija koje su na jedan„klik” mišem)? Odgovor na ovo pitanjebi bio – ne. Zašto bi i bili zainteresovanikada su ubeđeni da znaju sve što trebada znaju, da su svi Srbi loši? Jedini načinda se ovo promeni jeste da se ljudi moti-višu da budu znatiželjni i da se dovodepredstave, muzičke grupe, filmovi izSrbije. Srećom, to se već dešava. SkenaUp i PriFilm Fest, kao i Dokufest većprikazuju filmove iz Srbije, „Repetitor”je već svirao u Prištini. Ali sve to morada se dešava mnogo više, mnogo inten-zivnije.

Kako gledate na ideju o regionalnojsaradnji u kulturi? Kako prevazići političkeprepreke? Da li je jezička barijera izmeđualbanskih umetnika i onih iz Srbije, Bosne iHercegovine i Hrvatske preveliki problem?

Regionalna saradnja u kulturi je jedi-ni način da se uspostavi prava komunika-cija, pogotovo među mladim ljudima.Većina mladih umetnika sa Kosova odli-čno govori engleski jezik, kao i u Beogra-du. Tako da, koga briga što Srbi ne govorealbanski i Albanci srpski? Da li jezik oteža-va saradnju na pozorišnom projektu izme-đu Kosova i Francuske, zbog toga štomladi na Kosovu nisu preterano franko-foni? Ne slažem se sa tim jer ne verujem ujezičke barijere.

Šta mislite, kakve će biti reakcije kada„Prst” bude gostovao u Prištini?

Nemam ideju. Biće čudno gledatipredstavu koja je napisana na albanskom,a izvodi se na srpskom sa titlovima naalbanskom jeziku. Nisam sigurna kako ćeljudi reagovati na to i da li će u svemu vide-ti nekakvu simboliku. Nadam se samo daće ih to naterati da misle.

Filip Vujošević

dukciji (tekst Milena Bogavac i Jeton Neziraj).Indikativne su zvanične reakcije na ove dvepredstave. U tekstu objavljenom u „Betonu”,Neziraj je naglasio da je predstava „PatrioticHypermarket” u Srbiji ocenjena kao „antisrp-ska”, a na Kosovu kao „antialbanska”. Slično jeprošla i premijera predstave „Let iznad pozo-rišta Kosova”: u Prištini je zbog političkecenzure jedva premijerno izvedena, i to uzpomoć intervencija sa strane, stičući oznaku„antinacionalne drame”. U Beogradu su se,slično, mogli čuti sumnjičavi komentari i(nezvanična) negodovanja povodom gosto-vanja predstave. Možemo pretpostaviti da bita negodovanja imala mnogo veći intenzitetda je predstava gostovala na nekoj institucio-nalnoj teatarskoj sceni u Beogradu; zapravo,verovatno to ne bi bilo moguće ostvariti. Dapodsetimo, prošle godine je sprečeno gosto-vanje Narodnog pozorišta Kosova u Beogra-du, koje je trebalo da nastupi u okviru Muci-jevih dana na sceni Ateljea 212.

Imajući sve ove okolnosti u vidu, ostva-reno gostovanje predstave „Let iznad pozo-rišta Kosova” u Beogradu ima i veći značajzbog uspostavljanja zdravog, razumnog iotvorenog dijaloga između Kosova i Srbijeputem umetničkog čina koji je paranaciona-lan i produktivno dijalektičan.

„Let iznad pozorišta Kosova”

„Prst”

LUDUS 189 - 19029

Godina 1949. Na prvoj godini GLUME su, između ostalih, Vlasta Velisavljević,Predrag Pepi Laković i Đuza Stojiljković.

Na času je profesor Mata Milošević. Hoće malo bolje da upozna studente, da vidikakva su im interesovanja, kakva im je opšta kultura. Pita Vlastu Velisavljevića za slika-re koji su u to vreme bili u punoj snazi:

– Koga vi preferirate, Čelebonovića ili Milunovića?Vlasta, ne znajući o čemu se radi, kaže:– Profesore, ja sam iz radničke porodice.– Dobro! – kaže profesor Mata i obraća se Pepiju Lakoviću:– A vi, koga vi preferirate, Čelebonovića ili Milunovića?Pepi, kao snalažljiv, odgovori samouvereno:– Za mene je bolji Čelebonović! Njegove drame su nekako... jače...– Posle smo deset dana morali da idemo po muzejima i galerijama na izložbe i da

podnosimo referate šta smo sve videli! – priča nam Đuza Stojiljković na svoj osamde-seti rođendan u bifeu Ateljea 212, gde je upriličena mala svečanost u čast slavljenika.

Milan Mihailovi} Caci

Iz „Uspomenara 212“PRE ŠEZDESET GODINA

Vlastimir Đuza Stojiljković i Milan Caci Mihailović na mestu zločina: bifeAteljea 212, 2008. (Foto: Caci)

Ugodini kada obeležavamo tričetvrtine veka od smrti velikogpisca, o kojem je toliko toga izgo-

voreno i napisano da nam se čini kakosve o njemu znamo, pokušajmo da ga sesetimo iz intimnog ugla – kroz delovepriče njegove kćeri, Gite Predić Nušić,svojevremeno zabeležene perom Mom -čila Miloševića (u zborniku koji je Muzejpozorišne umetnosti Srbije objavio po -vodom stogodišnjice Nušićevog rođe-nja).

Evo najpre nekih njenih sećanja naočev odnos prema glumcima: „Nijeimao drukčiji odnos nego što ga jemogao imati ma koji nepoznat pisac.Moglo bi se čak reći da je bio i suvišeuzdržljiv u korišćenju izvesnih privile-gija, na koje je mogao imati prava kaodugogodišnji pozorišni autor. Jedino senije odricao prava da u beogradskomNarodnom pozorištu predlaže podeluuloga za svoje komade... Upravo, pisaoih je za pojedine glumce... Inače, nije semešao u rad oko spremanja njegovihkomada. Da, prisustvovao je običnosamo čitanju novog komada, takozvanoj'čitaćoj probi', a potom je sve prepuštaoreditelju i ostalim nadležnima iz Pozori-šta. Ponovo se pojavljivao tek kada suodržavane poslednje probe na pozorni-ci. Ali ni tada nije dosađivao rediteljusvojim primedbama niti je kazivaoglumcima ma kakva zapažanja o njiho-vim interpretacijama, osim kad bi ganeko od njih naročito umolio da mu tokaže... Inače, Aga je imao poverenja uglumce, mada pri podeli uloga nije uvekuzimao prvake. Jedino ga je ljutilo kadbi neko od njih počeo nešto da dodaje,da improvizira. Taj je odmah gubionjegove simpatije... Ali kao upravnik,naročito u Sarajevu, imao je nezgoda sapojedinim nedisciplinovanim članovi-ma. Znate i sami šta se sve može dogo-diti: glumci ne uspevaju uvek da seumere u svojim zahtevima.”

Dobro je poznato da je Živku Popo-vić, čuvenu Ministarku, pisao za još

čuveniju Žanku Stokić. Gita se priseća:„Žanka je obrađivala sve uloge po intui-ciji i nikad se nije varala u tome; ali akobi reditelj, insistirao na nekoj svojojsugestiji koju ona nije mogla da prihva-ti, dolazila je u stanje nervne neuravno-teženosti i nije više mogla da se snađe.Ona je, uopšte, pred svako stupanje nascenu, makar da je neku ulogu odigralaveć pedeset puta, bila sva u nervnojnapetosti, tako da se nije moglo govoritis njom. Takav je bio i Dobrica. Samotakozvani 'cerebralni' glumci, koji stva-raju mozgom, a ne osećanjem, sposobnisu za razgovor, očekujući trenutak kadtreba da izađu pred publiku. Dakle, nageneralnoj probi 'Ministarke' Aga je biou gledalištu. Žanka mu se nije svidela.Uloga je pisana za nju i odgovarala joj jestoprocentno, ali se osetilo da joj neštosmeta. Odmah je naslutio da su posredirazni uticaji glumaca ili drugih lica. Kadje došao kući, rekao mi je da odem donje i umolim je da igra Živku onakokako ona hoće, a ne kako su joj druginametnuli. Rekao je da ne posluša čakni njega ako bi joj štogod kazao. Otišlasam odmah. Kad sam stupila u sobu, većje bila sva narogušena. Pogledala me jemrgodno i upitala: 'Što si došla? Imašnešto da mi kažeš? Neću ništa da čujem.Sedi, popij kafu pa idi.' Tako je mojpokušaj propao. Ali na samoj premijeri,pozvala me je da odmah dođem. Kadsam joj posle prvog čina prenela Aginuporuku, uzviknula je zadovoljno: 'Patako i igram. Ih, što to nisam znala rani-je! Izedoh se živa od muke. Već danimanisam znala šta ću od besa.' I stvarno jeodigrala Živku kako je htela, a to joj jedonelo nezapamćen uspeh.”

Ovaj svevremenski pozorištnik iknjiževnik za života nije dobio ni jednupozitivnu kritiku. Evo nekoliko Gitinihreči o tome: „Bio je osetljiv na njih, alinikad nije polemisao sa kritičarima.Najviše ga je bolelo kad bi ga neko napaona nepristojan način, sa neskrivenomželjom da ga ponizi i sa skrivenom zavi-

POPIJ KAFU I IDIJelica Stevanović

Sedamdeset pet godina od smrti Branislava Nušića

Iz foto dokumentacije MPUS

Knjiga „Mare – u laboratoriji života ire žije” o niškom reditelju, teatrologuMarislavu Maretu Radisavljeviću

(1940-2000), iz pera Slobodana Krstića,novinara i publiciste, dugogodišnjeg hroni-čara niškog pozorišnog života, pojavila sekrajem prošle godine. To izdanje, u oblikumonografije-zbornika, ima veoma grafi-čko oblikovanje: sastoji se od četiri sadržaj-ne i grafičke celine, formata 21×23, na 266strana, povezane u jednotomnu opremu.Di zajn i prelom teksta potpisuje Kontra--Studio iz Niša, a štampa je delo PergamentPrinta, takođe iz Niša.

Iskusni priređivač, Slobodan Krstić uprvom delu ispisuje iscrpnu stvaralačkubiografiju reditelja Radisavljevića, a potomdaje tekstove samog reditelja o vlastitim

NOVA POZORIŠNA IZDANJAVredan izdavački poduhvat

šću zbog uspeha koje je imao kod publi-ke... Čak se ponekad i smejao povodombezrazložnih kritika... Tako se međuonima kojima nije bio u volji nalazio, premnogo godina, i jedan danas poznatistoričar književnosti. Kad sam se jajednom pojavila kao glumica na amater-skoj predstavi... taj kritičar me je pohva-lio. Oko toga se razvila u kući čitavašaljiva scena. Aga se od srca smejao štosam se ja ponosila svojim uspehom irekao je: 'Pa pravo je da pohvali barnekog iz naše kuće!'” Ipak, kako i priličiNušićevoj ličnosti, na samrtnoj posteljije doživeo kopernikanski obrt. Gitaevocira uspomene na očev kraj: „Neve-rovatno je ali istinito: prve sasvim pozi-tivne kritike u životu, posle nekolikodecenija rada, čuo je 18. januara 1938,kad sam mu ih pročitala iz zagrebačkihlistova, u kojima su objavljene povodomtamošnje premijere 'Pokojnika'. Sutra-dan je umro. Sklopio je oči tiho, kaočovek koji je celog svog veka davaodokaza o dubokom pomirenju sasmrću.”

istaknutijim postavkama. Sledi njegovdramski tekst „Ja, ti i niko”, karakterističniispisi iz rediteljskog dnevnika, a završavapoglavlje portreta niških scenskih umetni-ka: Đorđa Vukotića, Danijela Obradovića,Mime Vuković-Kurić, Radisava Dimitrije-vića Bokija. Promišljeno odabrane temat-ske celine osvetljavaju Mareta kroz inter-vjue, polemike, filmske kritike, među koji-ma je i analitička studija o „Maestru iMargariti” Aleksandra Petrovića. Osobitoje zanimljiv Maretov stvaralački dnevnik,bogato ilustrovan dokumentarnim fotosi-ma nastanka filma o Branku Miljkoviću –„Vatra i ništa”. Najobimniji deo knjige činipoglavlje ”Savremenici” – sabrana brojnasećanja na Mareta brojnih saradnika, kriti-čara, teatrologa, među kojima su: BojanJovanović, Saša Hadži Tančić, MilosavBuca Mirković, Boris Čerškov, RadoslavLazić, Desimir Stanojević, Đorđe Vukotić,Jelena Lugonja, Dragana Bošković i drugi.

Knjigu zaključuje „Dokumentacija”.Iscrpni podaci o raznovrsnom umetni-čkom putu Radisavljevića govore o pozori-šnom reditelju (125 režija), dramskomautoru (25 tekstova), dramatizatoru (28),prevodiocu (17), radio i TV režiseru (19),filmskom autoru (25 projekata). Ispisani supodaci o preko pedeset naučnih radova togumetnika nemirnog duha i raskošne radoz-nalosti. Glavninu čine radovi iz pozorišneistorije rodnog grada i Srbije.

Priređivač nije zaobišao njegov dru -štveni i pedagoški rad, nagrade i priznanja,ali i selektivnu bibliografiju – literaturu oumetniku. Krstić je, očigledno, savesnokonsultovao više arhivskih izvora, a pose-bno sačuvanu porodičnu dokumentacijuniškog umetnika.

Već samim nabrajanjem materijala kojičine to reprezentativno, reklo bi se čak,luksuzno izdanje, ukazuje da je priređivačSlobodan Krstić uložio vidan napor da štosvestranije predoči raznovrsno stvaralaštvoMarislava Radisavljevića, čija je smrt prera-no prekinula bogat umetnički rad. PoredNiša, radio je u Leskovcu, Pirotu, Krušev-cu, Bitolju.

Priređivač ističe da je reč o osobenomistraživaču, „reditelju prometejskog duha,iz čije su pozorišne laboratorije izašle pred-stave koje nikog u gledalištu nisu ostavileravnodušnim”. Rečju, bio je svestranaumetnička ličnost, jedinstvena u savreme-noj srpskoj teatrologiji.

Izdavački poduhvat Niškog kulturnogcentra, ovim inovatorskim grafičkim izda-njem, sadržajno bogatim, zaslužuje pohva-lu i predstavlja, nesumnjivo, doprinos nesamo niškoj pozorišnoj tradiciji već podsti-če na nove, slične izdavačke napore pozori-šnih kuća širom teatarske Srbije.

Zoran T. Jovanović

„Mare u laboratoriji života i režije”, Niški kulturni centar, 2012,priredio Slobodan Krstić

30LUDUS 189-190Lu

Postoji nekoliko činjenica vezanih za Taleta oko kojih će se, verovatno, složiti svikoji su ga upoznali ili ga videli na sceni, „velikom” i „malom” ekranu: i u pozorištu,i na televiziji i na filmu bio je sjajan glumac, idealan za uloge sadašnjih ili bivših

šmekera, za role koje „dejstvuju” iz drugog plana. Na prvi pogled, ostavljao je utisakprekog, vazda namrgođenog grubijana, bezdušnog zavodnika koji je sačuvao stav tipič-nog čuburskog šmekera i pošto se, tokom minulih petnaestak godina, ozbiljno ugojio.

Oni, međutim, koji su se družili s njim znaju da je tačna samo prva konstatacija,ona o Taletu glumcu, ali i šmekeru, dok su ostale produkt njegovog šarma, deo njegoveopuštenosti i posledica Taletovog pogleda na svet. Uostalom, Tale nije bio sa Čubure, pani s Taša, Dorćola ili Voždovca. Rođen je, naime, u Novom Sadu. Nije bio ni grubijan,premda nema sumnje da je bio opasan šmeker. Čak i kada je prestao da bude frajer, saču-vao je oreol šmekera. Iza ogrubelosti čoveka koji je prošao sito i rešeto nahodila seblagost, razumevanje, empatija, pa i ranjivost – baš kao što je to slučaj sa likom koji jetumačio u „Grlom u jagode” Srđana Karanovića.

Još tokom prvog emitovanja serijala, prestalo je da bude važno da li je Josif iz svogživota u seriju „uneo” privatni nadimak ili je ime lika – Tale Surovi – do te mere savrše-no odgovaralo njegovoj privatnoj ličnosti da mu je to postao jedan od nadimaka.

Njegov svet je bila – gluma. Uz nju je rođen kao dete glumaca. Uz nju je proveodetinjstvo, muvajući se po Srpskom narodnom pozorištu, gde su njegovi roditelji radili.Sa glumom se najneposrednije sreo kada je, kao jedanaestogodišnjak, tumačio uloguMoljca u Šekspirovom „Snu letnje noći”. Bio je jedna od „beba” u kojima je 1968. godinenepogrešivi i ludo smeli Bojan Stupica svoje studente glume na Akedamiji za pozorište,radio i televiziju prepoznao kao buduće nosioce repertoara Jugoslovenskog dramskogpozorišta. Bio je jedan od onih koji su glumačkom igrom povezali repertoare JDP-a,Zvezdara teatra, Srpskog narodnog pozorišta (gde je imao status stalnog gosta i gde jeigrao u predstavama „Golubnjača”, „Sveti Georgije ubiva aždahu” i „Urnebesna tragedi-ja”), beogradskog Narodnog pozorišta i Studentskog kukturnog centra, svojevremenogsredišta domaće pozorišne alternativne, kojem je selidba „Golubnjače” iz SNP-a daladimenziju više. U glumi je, zajedno s Predragom Ejdusom, nosilac i rekorda – 1.800odigranih predstava serijala „Šovinistička farsa”. Gluma je bila njegova jedina profesija injegov hobi; glumu je, napokon, maestralno pomešao s vlastitim životom i izbrisaogranice između svoje privatnosti i svoje profesije.

Tale je bio beskrajno duhovit i kao takav, šarmom i duhovitošću, postigao je ono štomnogi žele, a samo retkima polazi za rukom: uspeo je da poništi barijeru između glumei života. Bez napora i truda, čak i bez ikakve namere, on je svaki susret i razgovor, svakukafansku situaciju i probu, pretvarao u predstavu.

A u glumi je bio maksimalno koncentrisan, večito budnog duha, spreman da munje-vito reaguje, da persiflažu plasira dozirano, u zavisnosti od konkretnog trenutka i situa-cije na sceni, da poput vojnika na bojištu bude poslušan i kada mu je iskustvo govoriloda je bitka izgubljena, ali i da se na probama ili predstavi glumački razgoropadi, kada biosetio da akterima nedostaje energija, te da neko scenu treba da „povuče”.

Replike koje je izgovarao – na osnovu filmskih i televizijskih scenarija – nije uvekon izmišljao, ali su one često bile pisane upravo za Taleta, a nastajale su po baš merinjegove ličnosti i glumačke harizme. U pozorištu je, međutim, bio na svom terenu i tuje, iz predstave u predstavu, mogao da improvizuje, na sitno ali i krupno, no bez namereda, dodajući tekst i menjajući reprike, „kupuje” naklonost publike ili sebe smešta u prviplan. Činio je to da bi se poigrao ili samo zato što ne bi uspeo da odloli izazovu da zaba-vi partnere.

Kada bi se ozbiljan analitičar pozabavio inventarom materijala koje ne mali brojovdašnjih teatrologa smatra vlastitim naučnim doprinosom srpskoj teatatrologiji, i kadabi odgovarajući broj takvih „naučnih jedinica” bio premešten iz sfere teatrologije (gdedanas obitavaju) u oblast anegdotskih opisa naše pozorišne povesti, ispostavilo bi se danam je teatarska istoriografija isuviše siromašna, a seriozna teatrološka misao odveć„tanka”. Da li to umanjuje značaj anegdota? Nipošto!

Tale je verovatno akter i autor (ili koautor) najvećeg broja anegdota, kojima je inačeprebogat domaći teatarski život. Svaka od tih anegdota, dabome, svedoči o Taletu, ali jeona u isti mah i poglavlje potencijalne alternativne istorije srpskog pozorišta.

Govorio je da sve kasnije stiže kući, a sve ranije iz nje izlazi, pa se pribojava da ćesamog sebe jednog dana sresti na stepeništu. To se nije dogodilo, mada je u njegovomslučaju sve bilo moguće, pa i ostvarenje najapsurdnijih (i najkomičnijih) „sudara”ovostranog i onostranog. Ono što, međutim, znamo jeste da je Tale zaspao i da je u snuotišao... Nema sumnje, već je konstatovano, takav blagoslov je i zaslužio.

Aleksandar Milosavljević

Posle duge i teške bolesti u 46.godini u Beogradu je preminula Tat -jana Tanja Petrović.

Tanja Petrović je rođena u NovomSadu. Diplomirala je na Fakultetumuzičke umetnosti Beogradskog

Univerziteta. Pre skoro tri decenije zapo-čela je karijeru na radiju Studio B gde jebila jedna od najmlađih voditeljki muzi-čkih emisija. Krajem '80-tih radila je kaourednica kulture na Trećem kanalu gde jesarađivala i na projektu Festovizije.

Bila je saradnik Bemusa, Bitefa, Festa,Tribine kompozitora, časopisa Rock...

Najduže se zadržala na Radiju B 92gde je tokom '90-tih radila kao urednica

IN MEMORIAMTANJA PETROVIĆ

IN MEMORIAM

TALE

Josif Tatić (Rođen u Novom Sadu 1946. Preminuo u Beogradu 2013.)

kulturnog programa. Nakon oktobarskihpromena 2000. godine Tanja Petrović jeprovela četvorogodišnji mandat na mestugradskog sekretara za kulturu SkupštineBeograda.

Potom je do 2006. godine bila uredni-ca izdavačke kuće Samizdat B 92. Posle-dnjih nekoliko godina Tanja Petrović jebila urednica on-line izdanja dnevnog listaPolitika.

Izuzetnim novinarskim i uredničkimangažovanjem, svojim javnim radom,odmerenim pristupom i požrtvovanošću,Tanja Petrović je ostavila neizbrisiv trag ukulturnom, posebno pozorišnom životuBeograda.

IN MEMORIAMMLAĐA VESELINOVIĆ (1915 – 2012)

Kada je posle Drugog svetskog rataosnivano novo Jugoslovensko dram-sko pozorište, među odabranima –

među najboljim umetnicima – bio je MlađaVeselinović. U poratnoj bedi 1947/48, onikoji su pripremali prve premijere, imali suhrabru viziju sasvim drugačije budućnosti.Čini se da su sa tom vizijom svi oni živelisvoj vek.

Mlađa – Mladen Veselinović, sinKadivke i Milisava, šumarskog činovnika,rodio se u Jovcu kod Ćuprije 21. aprila1915. godine kao treće dete u porodici.Kako je otac menjao mesta službovanja,tako se i petočlana porodica selila, a Mlađaje gimnaziju učio u Paraćinu, Čačku iKragujevcu. Posle završene Vojne akade-mije Kraljevine Jugoslavije 1935. godine,postao je pešadijski potporučnik. Službo-vao je u Subotici, Sloveniji, a rat ga je zate-kao na granici s Albanijom. Dok su sepovlačili, 23. aprila 1941, kod Dečana ga jezarobila nemačka tenkovska jedinica ideportovala ga u logor Ofenburg. U logo-ru je upoznao književnika Milana Bogda-novića. Zajedno s još nekoliko zarobljeni-ka, osnovali su pozorišnu trupu i dali jojime „Bodljikava žica”. U zarobljeništvu je,u malim i velikim ulogama (Vladika Dani-lo u „Gorskom vjencu”, Selim beg u„Zulumćaru”, Grof Almaviva u „Sevilj-skom berberinu”), u recitovanju poezije,zarobljeničkih stihova, pa i vesti i politi-čkih brošura, tako ovladao scenom da gaje posle rata iskusni Milan Bogdanovićpreporučio Bojanu Stupici za člana ansam-bla u nastajanju Jugoslovenskog dramskogpozorišta. Primljen je posle audicije,septembra 1947. i zaigrao je u „KraljuBetajnove”, u grupi seljaka, takoreći uhoru, zajedno s drugim glumačkim veliči-nama kakvi su: Milan Ajvaz, Jozo Lauren-čić, Bert Sotlar, Zoran Ristanović, SalkoRepak... Sledeća predstava, „Ribarskesvađe”, u kojoj je s Brankom Andonovićigrao zaljubljeni par Bepa i Uršulu, zauvekih je spojila. Branka i Mlađa postaće najdu-govekiji glumački par u Srbiji, osoben pomnogo čemu, par koji je zajedno igrao,putovao (što sa svojim JDP-om, što priva-tno); bio aktivan u humanitarnom radu,preko Crvenog krsta i formiravši „FondBranke i Mlađe Veselinović za pomoć inva-lidnoj omladini”, u koji je ulagao sopstve-na sredstva. Na koncu, 2012. godine, usta-novili su vrednu nagradu „Branka i Mlađa

Pozorišni i filmski reditelj, glumica idramaturg (1920 – 2013)

Posle studija režije na Akademiji zapozorište i film, započela je karijeru kaoglumica u Narodnom pozorištu u Saraje-vu, potom je radila kao reditelj i drama-turg u Nišu, Banja Luci, Zagrebu, Puli,Šapcu, Somboru, Subotici, Beogradu...

Uporedo sa pozorišnom, teče i njenafilmska karijera kao scenariste i rediteljaAvala filma. Ona je prva žena filmski redi-telj u Jugoslaviji koja je potpisala špicu nadokumentarnom filmu – 1948. Autor jemnogih zapaženih dokumentarnih i igra-nih kratkometražnih filmova, realizova-nih u Sarajevu, Beogradu i Novom Sadu.

Bavila se i spisateljskim radom (dra -ma tizacije, drame, monodrame, scenariji iviše zapaženih knjiga iz naše pozorišneprošlosti), a najznačajnije njeno delo jedramatizacija Krležinog romana „Na rubupameti”, za koje je dobila Sterijinu nagra-du 1964. godine.

Veselinović” za najboljeg glumca Jugoslo-venskog dramskog pozorišta u sezoni.Nezavisni profesionalni žiri odredio jeprvog dobitnika, Nebojšu Glogovca, aMlađa nije dočekao radosni trenutak –preminuo je 27. decembra, dan pred plani-rano uručenje. Samog Mlađu zaobišla suvisoka glumačka priznanja. Primio jeOrden zasluge za narod sa srebrnimvencem, a poneo je najveća priznanja uzemlji koja se dodeljuju humanitarcima.

Od početka je na podelama potpisankao Mlađa. Krupnog, na sceni nesumnjivovidnog glumca, svi su tako meko zvaliMlađa, i nikako drugačije. Više od pola vekaučio je nove i nove uloge za scenu Jugoslo-venskog dramskog pozorišta, od Cankarado Stankovićeve „Koštane” 2000. godine. Apredstava „Punjene tikvice” rado je gledanadugi niz sezona, do 2003, kad se Mlađapovukao iz aktivne glume. Bilo mu je osam-deset osam godina. Sa drugim kućamaznatno je manje sarađivao. U Ateljeu 212 jeigrao 1961. godine u predstavi „Strah” poromanu Dragoslava Pavlovića, kao i u Žene-ovom „Balkonu” (režija Mata Milošević,1966), koji se još pamti. Igrao je u Pozorištu„Boško Buha” u „Pinokiju” Manđafoka. No,s mnogo uspeha učestvovao je u radukamerne scene, Teatra poezije, jer je Mlađaimao izuzetan recitatorski dar. Ispoljio ga jenaročito na radiju – dok je Branka zasmeja-vala u „Veseloj večeri”, Mlađa je svake sedmi-ce tonirao „Ponoćne trenutke”, dramskuemisiju Radio Beograda. Zadivljujuće je skojom je svežinom glasa i memorije govo-rio duge poetske celine, kako na srpskom,tako na engleskom i ruskom jeziku.

U svom matičnom teatru odigrao jepreko sto likova. Igrao je i kraljeve i uboge,često male uloge, ali je zato u repertoarskomteatru koji je negovao svoj ugled kao što jeto Jugoslovensko dramsko pozorište, takavglumac bio nezamenljiv, pravi oslonac.Mada, u jednom trenutku uprava Pozorištaga se odrekla. Zajedno s Ljubom Bogdano-vićem, postao je „višak”. Ipak, u ansambl jevraćen na dan proslave četvrt veka Jugoslo-venskog dramskog pozorišta. Tu je dočekaopenziju.

Gotovo je neverovatno kako je iz pred-stave u predstavu igrao i iz večeri u veče izla-zio na scenu pred publiku. Beogradskupubliku, ali i drugde, po svetu. S JDP-om jegostovao na Teatru nacija u Parizu kad suizvedeni „Ožalošćena porodica” i „Otkriće”,ali i u Poljskoj („Sumrakv), SSSR-u, Austri-ji, Italiji, Mađarskoj, Nemačkoj, Bugarskoj,Rumuniji. S dopuštenjem svog matičnogteatra, pola godine u sezoni 1964/65. Mlađai Branka su proveli u SAD i igrali u organi-zaciji Univerzitetskog teatra Kanzas Sitija iinternacionalne pozorišne organizacije ITI.Barabar uz američke glumce igrali su Breh-tovu „Majku Hrabrost” – Mlađa PastoraČeplina, Branka Majku Hrabrost. Onda imje ponuđeno da igraju „Magbeta”. Branka jebila rada prihvatiti ponudu, ali Mlađa niježeleo da izneveri dobijeno poverenje. Vrati-li su se i postali ono što je trebalo trenutku –most između kultura. Na američkim univer-zitetima Mlađa je predavao o jugosloven-skom pozorištu, u Beogradu o svom ameri-čkom iskustvu. Domaću sredinu zadužio jei bogatim prevodilačkim radom – prekočetrdeset dramskih dela preveo je s engle-skog, među njima i Harvudovog „Gardero-bera”. Od 1950, tj. otkad je Jugoslavija pristu-pila ITI-ju, Mlađa je učestvovao u radu oveorganizacije, a punih dvadeset pet godina

IN MEMORIAM

VERA CRVENČANIN KULENOVIĆ

bio je generalni sekretar našeg ogranka.Radio je i za sindikalnu međunarodnuglumačku organizaciju FIA. S brojnim veza-ma na međunarodnoj pozorišnoj sceni, bioje važan saradnik Mire Trailović i JovanaĆirilova u začetku Bitefa. Štaviše, kumovaoje i imenu i mnogim uglednim kontaktimanašeg festivala, a njegovi povremeni simul-tani prevodi predstava dobijali su pohvale.

Mlađa se latio poslova za koje većinanije imala ni znanja ni strpljenja. Četvrt vekaje bio i generalni sekretar Udruženja dram-skih umetnika Srbije (od 1953. biran je desetputa uzastopce), a bio je angažovan unjenom radu od osnivanja 1948. godine. I uokviru JDP, bavio se neprekidno društvenimradom.

Čini se i da je Mlađa Veselinović obaraomnoge tipizacije i predrasude. U svojojčetvrtoj deceniji upisao je i završio Engleskijezik i književnost na Filozofskom fakultetu,dopisno Univerzitet Kembridž i dve godinenaše književnosti. A sa gotovo sedamdesetpet godina bio je jedini glumac koji jeučestvovao u Beogradskom maratonu naAdi Ciganliji.

Jelena Kovačević

LUDUS 189 - 19031

Među osnovna sredstva finansira-nja nezavisnih projekata u izvo-đačkim umetnostima na terito-

riji grada Beograda spadaju ona dobijenana godišnjem Konkursu Sekretarijata zakulturu. Budžet kojim raspolaže komisijazadužena za izbor projekata u čijoj ćerealizaciji Grad učestvovati – smanjuje se„geometrijskom progresijom” poslednjihgodina, dok se spisak potrebne dokumen-tacije po istoj logici povećava. Umesto daaplikacije budu osavremenjene i pojedno-stavljene – proces je sve komplikovaniji inerazumljiviji.

ANALIZA PROTEKLOG KONKURSASEKRETARIJATA ZA KULTURU GRADA

BEOGRADAAsocijacija „Nezavisna kulturna

scena Srbije” uputila je Sekretarijatu zakulturu Grada Beograda analizu sa pred-lozima za unapređenje Konkursa za fina-nsiranje i sufinansiranje projekata ukulturi iz budžeta Grada Beograda u 2013.godini.

Nakon problema sa kojima se susreoveliki broj organizacija iz Beograda prili-kom apliciranja na Konkurs za finansira-nje i sufinansiranje projekata u kulturi u2013. godini, Asocijacija „Nezavisnakulturna scena Srbije” (u daljem tekstuNKSS) započela je rad na poboljšanjuovog konkursa za sledeću, 2014. godinu.Primedbe koje je usaglasila radna grupaNKSS-a upućene su Sekretarijatu u pisa-noj formu, na šta je u najkraćem roku usle-dio odgovor.

Primedbe i sugestije su usmerenekako na opšte propozicije konkursa, takoi na sadržinu samog formulara za aplici-ranje i priloge koji se uz njega dostavljaju.

Umesto formulara za prijavu koji jeopterećen prevelikim brojem pratećihdokumenata, koji se predaju u šestodštampanih primeraka, NKSS kao boljerešenje vidi postavljanje pojednostavljeneonline aplikacije, što je praksa i velikogbroja donatorskih zajednica (u inostran-stvu i domaćih).

S obzirom na to da u raspisu nedosta-je budžet, smatra se potrebnim navođenjenajniže i najviše sume, ukupnog fondakonkursa, maksimalnog procenta sufina-nsiranja od strane Sekretarijata, kao iprihvatanje finansiranja administrativnihi tekućih troškova do iznosa od 30% ukup-nih troškova.

NKSS, takođe, predlaže uvođenje dvaprijavna formulara: jedan za kratkoročneprojekte čiji ukupan budžet ne prelazi npr.1.000.000 dinara (pojednostavljen) i drugiza dugoročne projekte čiji ukupan budžetprelazi npr. 1.000.000 dinara (razrađen).

Zaposleni i nezaposleni dramskiumetnici i saradnici najčešće su„nesvesni” načina na koji mogu

da ostvare svoja kako-tako zakonskiregulisana prava. Udruženje dramskihumetnika Srbije kao jedino reprezenta-tivno strukovno udruženje na teritorijiSrbije omogućava dramskim umetnici-ma i saradnicima da bolje razumeju irealizuju ona prava koja je Zakonoda-vac predvideo. U ovom i narednombroju Ludusa objavljujemo objašnjenjavezana za ostvarivanje ovih prava.

Definicija i regulisanje statusaAktivni dramski umetnik (glumac,

reditelj, dramaturg, dramski pisac) iumetnički saradnik (organizator scen-skih delatnosti, producent) može regu-lisati svoj radni staž (penzijsko-invalid-sko osiguranje - PIO) i zdravstvenoosiguranje na više načina:

* kao zaposleno lice (kada je uradnom odnosu na određeno ili neodre-đeno vreme – ako rade na autorski ugo -vor, van svoje matične kuće, poslodavacje dužan da im uplaćuje doprinose zaPIO, čime može biti uvećana osnovicaosiguranja tih umetnika),

* kao nezaposleno lice (radom poosnovu autorskog / interpretatorskogugo vora – poslodavac je tada dužan dauplaćuje doprinose za PIO i zdravstve-no osiguranje, tako da nezaposleniumetnik može na taj način „sakupiti”staž čije trajanje zavisi od visine i učesta-losti honorara i uplaćenih doprinosa,

* kao samostalni umetnik/umetni-čki saradnik – penzijsko-invalidskoosiguranje (staž) i zdravstveno osigura-nje utvrđuju određena reprezentativnaumetnička udruženja na osnovu odre-đenih kriterijuma i dokaza o umetni-čkom radu umetnika; Zakon ne obave-zuje poslodavce da samostalnim umet-nicima na autorske honorare obračuna-vaju i uplaćuju doprinose za PIO i zdrav-stveno osiguranje.

Od 01.07.1983. određenim umetni-čkim udruženjima, među kojima je iUDUS, dato je zakonsko pravo da utvr-đuju status samostalnog umetnika, naosnovu koga je tim umetnicima reguli-san radni staž i zdravstveno osiguranje,a kasnije Zakonom o kulturi iz 2009.godine predviđeno je da reprezentativ-na umetnička udruženja (među kojimaje takođe i UDUS) mogu utvrđivatistatus samostalnog umetnika i davatiobrazloženu ocenu o ispunjenosti uslo-va za to na osnovu utvrđenih i usaglaše-nih merila i kriterijuma. Predviđeno jedonošenje pojedinih podzakonskihakata u roku od 6 meseci, ali do danas taakta nisu doneta, tako da reprezentativ-na umetnička udruženja i dalje rade naosnovu ranije donetih pravilnika.

Udruženje dramskih umetnikaSrbije utvrđuje status samostalnog dra -m skog umetnika ili umetničkog sarad-nika na osnovu Pravilnika o merilima ikriterijumima za utvrđivanje i održava-

nje statusa samostalnog dramskogumet nika i samostalnog umetničkogsaradnika koji je poslednji put dopunjeni izmenjen 21.06.2010. godine. OvimPravilnikom Udruženje utvrđuje uslo-ve, merila, kriterijume i način ostvari-vanja osnovnih statusnih prava, pose-bno:

- način formiranja, rada i odlučiva-nja Komisije za statusna pitanja Udru-ženja

- kriterijume i merila za utvrđivanjesvojstva samostalnog dramskog umet-nika i istaknutog dramskog umetnika,odnosno samostalnog umetničkog sa -ra dnika u oblasti kulture

- kriterijume za održavanje statusasamostalnog dramskog umetnika, od -nosno umetničkog saradnika

- postupak i uslove upisa, izdavanjaisprava (uverenja i rešenja) i brisanja izEvidencije samostalnih umetnika, od -nosno umetničkog saradnika, koju vodiUdruženje

- način ostvarivanja prava na plaća-nje doprinosa za penzijsko i invalidskoosiguranje i zdravstvenu zaštitu i regu-lisanje penzijskog staža

PravilnikO svim statusnim pitanjima odlu-

čuje Komisija za statusna pitanja Udru-ženja (broji pet članova), koju imenujePredsedništvo Udruženja. MandatKomisije je dve godine, uz mogućnostprodužetka mandata. Svojstvo samo-stalnog dramskog umetnika, odnosnoumetničkog saradnika, može steći licekoje se dramskom ili drugom delatno-šću bavi profesionalno u vidu zanima-nja, bez obzira na članstvo u Udruženju.

Lice koje podnese zahtev Komisiji,ima pravo na sticanje statusa i upis uevidenciju samostalnog dramskogumet nika, odnosno umetničkog sarad-nika, ukoliko ispuni sledeće uslove:

- da je državljanin Republike Srbije- da ima stalno prebivalište na teri-

toriji Republike Srbije- da nije izrečena mera zabrane

javnog nastupanja- da nije u radnom odnosu- da nije osiguran po drugom osnovu- da nije vlasnik preduzeća ili samo-

stalne radnje- da se dramskom umetnošću (glu -

mom, režijom, dramaturgijom, panto-mimom, lutkarstvom) ili poslovimaumetničkog saradnika (organizatori iproducenti) bavi profesionalno i samo-stalno u vidu zanimanja, radi obezbeđi-vanja uslova za život i rad

- da je diplomirao na nekom odpozorišnih odseka Fakulteta dramskihumetnosti, Akademije umetnosti uNovom Sadu, Akademije u Prištini,mogućih drugih priznatih umetničkihakademija ili na umetničkim akademi-jama u inostranstvu, uz nostrifikacijudiplome, ili

- da ima neku drugu visoku, višu ilisrednju stručnu spremu i da se najma-

nje četiri godine bavi dramskom delat-nošću kao osnovnim zanimanjem, očemu podnosi dokaze.

- da ostvaruje rezultate u bavljenjudramskom delatnošću, odnosno daispu njava sve opšte i posebne uslove ikriterijume predviđene pomenutimpravilnikom.

Podnosilac zahteva za utvrđivanjestatusa, pored opštih uslova, treba da odstrane Komisije za statusna prava člano-va, dobije pozitivnu ocenu rezultatabavljenja dramskom delatnošću. Komi-sija ocenjuje: relevantnost njegovog pri -sustva u dramskom stvaralaštvu na os -novu ocene kritike, profesionalnihumet ničkih institucija, dobijenih na -grada i priznanja, sopstvenog uvida idrugih elemenata, a uzimajući u obzirsledeće:

Opšte kriterijume:- kvalitet i umetničke vrednosti dela

i rezultata- stepen doprinosa praksi i teoriji

dramske delatnosti- obeležja autorskog stila- stepen inovacije i eksperimenta- mišljenje stručne kritike- dejstvo i odjek dela u javnosti,

stečene nagrade i priznanja- složenost, težinu i obim zadataka- doprinos afirmaciji, unapređenju

i popularizaciju dramske delatnosti- doprinos domaćoj dramskoj bašti-

ni i pisanoj istoriji pozorišta- doprinos afirmaciji i razvoju knji-

ževnog jezika i kulturi govora itd.- kontinuitet delovanja

Podnošenje zahtevaPodnosilac, uz zahtev za priznava-

nje svojstva (statusa) samostalnogdramskog umetnika, odnosno umetni-čkog saradnika i zahtev za upis u Evi -denciju samostalnih umetnika, od no -sno umetničkih saradnika, prilaže sle -deća dokumenta:

- izjavu datu pod moralnom i mate-rijalnom odgovornošću da se dram-skom delatnošću bavi profesionalno isamostalno u vidu zanimanja, da nije uradnom odnosu ili u penziji i da nijevlasnik ili suvlasnik preduzeća ili zana-tsko-umetničke radnje

- fotokopiju lične karte- fotokopiju diplome- fotokopiju radne knjižice- fotokopiju vojne knjižice- podatke o adresi i kontaktima- dokaze o profesionalnom radu -

ugo vore, programe, plakate, potvrdeumetničkih institucija, kritike, recenzi-je i drugo.

Prilikom ocenjivanja rezultata radapodnosioca zahteva, Komisija Udruže-nja uzima kao relevantan svaki profe-sionalni rad koji je ilustrovan traženomdokumentacijom, uključujući i rad to -kom studija, a na osnovu prvog profe-sionalnog ugovora koji o tome svedoči,počev od III godine studija.

Za sticanje statusa samostalnogdramskog umetnika ocenjuje se četvo-rogodišnji profesionalni rad umetnika(na osnovu umetničkog rada u pretho-dne 4 godine, utvrđuje se status samo-stalnog umetnika u naredne 4 godine).

Duška Marković

Primećeno je da veliki broj projekata sakojima se konkuriše predstavlja jednosta-vnije forme (kulturni događaji, izložbe,predstave, publikacije i sl.), prvenstvenobazirane na ličnom angažmanu i entuzija-zmu. U tom pogledu, neka pitanja sunepotrebna ili suviše zahtevna – mogu seodnositi samo na velike i dugoročnijeprojekte. NKSS, takođe, postavlja pitanjeda li se razmišlja o podržavanju višegodiš-njih projekata pošto se traže informacije oveć započetim projektima? Na dosada-šnjim konkursima nije bilo važno da li jeprojekat kojim se konkuriše započet uvreme trajanja konkursa, pa je potrebnorazjasniti sadašnji stav po pitanju trajanjaprojekata.

Konkurs Sekretarijata je objavljen je25. oktobra 2012, a rok za podnošenjeprijava bio je „dvadeset dana od danaobjavljivanja u dnevnom javnom glasilukoje izlazi za teritoriju grada Beograda”.Članice NKSS-a primetile su da je rok zaapliciranje prekratak s obzirom na to da jeformular nov i opterećen brojnim prilozi-ma, a dostupan tek od trenutka kada jeKonkurs objavljen. Isto tako, rok za prija-vu nije jasno definisan, nije bilo jasno dali je rok bio 14. ili 15. novembar. S tim uvezi, predloženo je da poziv bude objav-ljen najmanje četiri nedelje pre roka, a rokpreciziran – naglašen tačan datum završe-tka Konkursa, tako da ne postoji moguć-nost dvostrukog tumačenja.

Na temu ovih i brojnih drugihprimedbi i sugestija koje je analiza sadrža-la, 3. decembra održan je sastanak pred-stavnika Asocijacije s gradskom sekretar-kom za kulturu Katarinom Živanović.Ona je pokazala spremnost za saradnju ipoboljšanje teksta Konkursa. Pozvala jeNKSS da predloži kriterijume za rad komi-sije koja će odlučivati o rezultatimaKonkursa za 2013, a koji će zatim bitiusaglašeni sa kriterijumima na kojimarade pomoćnici gradskog Sekretara zaprogram i finansije i pravnici. Sekretarkaje nagovestila moguću novinu u radukomisije – dvoetapno čitanje projekata:prvi put apstraktno, a drugi put uz poda-tke o raspoloživim finansijskim sredstvi-ma. NKSS je pozvana da predloži način nakoji bi bio uveden ovakav model.

Savet za kulturu gradonačelnikaBeograda već nekoliko meseci pripremagradsku strategiju, čiji sadržaj još uveknije poznat. Sekretarijat je izrazio sprem -nost da uključi NKSS u proces njene izra-de. Uspostavljeni dijalog između NKSS-a i Sekretarijata za kulturu se nastavljasa nadom da će uslediti i konkretnirezultati.

Dubravka Vranjanac

KONKURSI NAŠI NASUŠNIKAKO DO STATUSA, KAKO DO OSTVARIVANJA PRAVA

(1. deo)

O statusu samostalnog dramskog umetnika i samostalnog umet-ničkog saradnika

Pretplatite se na

LUDUSGodišnja pretplata za Srbiju: 1000,00 din.

Dinarski teku}i ra~un:

Udru`enje dramskih umetnika Srbije

255-0012640101000-92

(Privredna banka Beograd A.D.)

Godi{nja pretplata za inostranstvo: 30,00 evra

Devizni `iro ra~un:

00-708-00000856

(Privredna banka Beograd A.D.)

Instrukcije za uplate u evrima potra`iti u

Udru`enju dramskih umetnika Srbije

32LUDUS 189-190Lu

Pozori{ne novine Theatre newspaper

YU ISSN 0354-3137COBISS.SR-ID 54398983

Izlaze jednom mese~no(osim u julu i avgustu)Published monthly(except on July and August)Tira` (printed): 1500 primeraka

Izdaje (Publisher)Udru`enje dramskih umetnika Srbije –The Drama Artists’ Association of SerbiaBeograd, Studentski trg 13/VITelefoni/phone: +381 (0) 11/2631-522,2631-592 i 2631-464; fax: 2629-873http://www.udus.org.rse-mail: udus@udus.org.rsPIB 100040788Teku}i ra~un – bank account:255-0012640101000-92(Privredna banka a.d.)Devizni ra~un:00-708-00000856(Privredna banka a.d.)

Predsednik (President – chairwoman)Ljiljana \uri}

Glavni i odgovorni urednik (editor)Ma{a Stoki}

Redakcija (editorial office)@anko Tomi} (zamenik glavnog iodgovornog urednika – assistant editor),Gor~in Stojanovi}, Milica Kralj, IgorBuri}, Filip Vujo{evi}, Sanja Krsmanovi}Tasi}, Goran Jevti}, Zoran Mi{i}

Saradnici (associates)Du{ka Radosavljevi}, Ninoslav[}epanovi}, Nenad Kova~evi}, IvanMani}, @eljko An|elkovi}, Ana Tasi},Sne`ana Mileti}, Goran Anti}, JelicaStevanovi}, Mikojan Bezbradica, JelenaKova~evi}, Sonja [ulovi}, AleksadraGlovacki

Lektor (Language consultant)Dubravka Vranjanac

Sekretar redakcije(editorial office assistant)Radmila Sandi}radmila.sandic@udus.org.rs

e-mail (za tekstove i fotografije//for papers&photos):ludus@udus.org.rs

Grafi~ki dizajn i priprema za {tampu(graffic design&print processing)\orđe Sekerezovićwww.sekerezovic.in.rs

Dizajn LUDUSA (LUDUS design)\or|e Risti}

Redizajn LUDUSA (Ludus redesign)AXIS studio

[tampa (print)KIZ ALTERA,Beograd, @ivojina @ujovi}a 2

Redakcija Ludusa za dr ža va pra voprilago đava nja sadržaja i obimatek stova zbog poboljšanja kva litetali sta. Molimo sve sa ra dnike i sago -vor ni ke da posebno naglase po -trebu za au torizacijom prilagođe-nih tek stova.

SUMMERYTopic:REVAGED THEATRE SPACEMaša Stokić: Reheating publicopinionAleksandar Milosavljević: Above andbelow the flat lineGorčin Stojanović: Ravaged theatreholdingsDr. Aleksndar Dunđerović: You arestill in transition (Part 2)

Subtopics:New drama competitions: Perfor-mance as a reward

Kosovo theater life:Ana Tasić: Patriotism under scrutinyFilip Vujošević: Meaningless barriers- Doruntina Basha

How to achieve the status of inde-pendent drama artists

Interviews:Vanja Ejdus, Christa Vago, MilenaPavlović Čučilović, Snježana Bano-vić, Julia Varley, Zoran Karajić,Miodrag Pejković, Selimir Radulo-vić, Stevan Bodroža, Hadi Kurić,Zijah Sokolović, Hazim Begagić

CENTRAL INTERVIEW Predrag Miki Manojlović, „Dobričinring” Award:Freedom of choice

Essays:Jelena Bogavac, Milica Kralj, AnaTasić, Aleksandar Dunđerović,Žanko Tomić, Božidar Mandić,Jovan Ćirilov, Milan Mihailović Caci

IN MEMORIAM: Mlađa Veselino-vić, Josif Tatić, Tanja Petrović, VeraCrvenčanin Kulenović

Ne putujem. Sanjam, osećam.DNEVNIK SNOVA

Jovan Ćirilov

Zima, 1983. godinePoslednjih godina života Miroslav

Krleža je pisao o svojim snovima. Ti snovitoliko liče na budnog Krležu, da su ga onikoji ga ne vole optužili da ih izmišlja, jersnovi, kao, ne smeju da liče na javu. Rela-tivno često sam bivao sa njim što u Beogra-du, što u Zagrebu, a jednom čak i u Žene-vi. Poštovao sama ga i na neki način voleo.Pa sam se čak i ja na trenutak zapitao da lije mogućno da su ti snovi poznih godinado te mere vezani za njegovu literaturu.

Veliki poznavalac Krleže Bora Ćosićizdao je 1983. knjigu „Poslovi, sumnje,snovi Miroslava Krleže” u Grafičkomzavodu Hrvatske. Tu je na svoj duhovit iakribičan, a nimalo simplifikovan načinbranio i, po mom mišljenju, odbranioKrležu kada su u o pitanju njegovi „izve-štaji” o snovima koje je snevao.

Januar, 2013.Kao najbolji demanti da je nemogu-

ćno obilno sanjati snove iz svoje profesije,

dogodilo mi se ove zime. Gotovo redovnosanjam snove na temu pozorišta. Naravno,ne sećam se svih snova, ali nekih se sećam.Tim povodom sam pokušao da se setim dali sam tokom svoga života sanjao pozori-šne snove.

Setio sam se jednog koji sam sanjaonekoliko puta.

Već sam uveliko član nekog pozorišta.Ali još mlad. Treba da počne predstavanekog klasičnog komada, a razbolela seglavna glumica, tragetkinja. Naravno,Marija Crnobori. Na repertoaru je Rasi-nova „Fedra”. Sala puna. Predstava samošto nije počela. Opšta panika! U posle-dnjem času izjavljujem da ću ja uskočiti uulogu. Moja ponuda se prihvata. Ja izlazimna scenu i ne mogu da se setim nijednogjedinog Fedrinog stiha u Dedinčevomprevodu iz uloge koju je godinama Marijaigrala u JDP. Nikada ne dosanjam šta sedesilo na kraju, kako sam preživeo tubruku. Pri tom se, sav u znoju, budim kaoiz svakog košmara.

Moj dobar prijatelj, možda najveći uživotu, istovremeno još i moj samozvanikritičar i (psiho)analitičar Dragoslav Sre -jović, kada bih mu ispričao ovaj san, imaoje običaj da kaže: „Naravno tvoj poznatisindrom spasavanja, koji te progoni i uživotu. Ti stalno imaš potrebu da neštospasavaš. Verovatno nisi ni zapazio, ali mijesmo, da redovno, skoro svakog dana,dolaziš iz svog pozorišta ponosit što sinešto spasao.”

Antonen Arto je govorio da pozorištesvojom suštinom, kada je najbolje, dovo-di svet na ivicu katastrofe, s tim da je isamo na rubu propasti.

Poslednje noći januara, 2013.Sanjam spektakl koji se dešava po celoj

prostranoj dolini mog sna. Cela dolinaprekrivena je raskošnim dekorom. Sve je odgrađe od koje se prave kulise, pa ipak takoprirodne da se ne vidi razlika između stvar-nih proplanaka i scenskih prostora, dekori-sanih raskošnom maštom. Nema glumaca,ali prostor je tako slikovit da je to dovoljnoza gledaočevo oko kao pozorišni čin.

Trebalo mi je dosta godina da sebiobjasnim neke bitne osobenosti i razlikeizmeđu sna i mišljenja. U snu podsvestprecizno u jednom trenu „iscrta” sve poje-dinosti o prizoru koji se sanja. Prosto jeneverovatno koje pojedinosti sve iskrsnuu snu, odjednom, bez teškoća. A zamišlja-nje nekog pejzaža ide teško i veoma jenepotpuno, čak krnje.

Prve noći februara, 2013.Moje rodno mesto. Obična varošica.

Idem ka njegovoj periferiji u delu u komnikada nisam bio u detinjstvu niti samznao da postoji. Na trgu se sprema pred-stava pod vedrim nebom. Nikoga nemada mi kaže šta će se prikazivati. Taj zaba-čeni deo moje rodne varoši, koji zapravone postoji, često sam sanjao. Jednoga da -na, na javi, dosetio sam se da je to grad čijakapija je naslikana na jednom akvarelu izzbirke moga dede, koji je tada već bio nekovreme u mom stanu. Akvarel je završiokod porodice Farkaš. Pater familias jeveterinar. Mama se družila sa Farkaškom,jednom od retkih Nemica koja je ostala uKikindi posle Drugog svetskog rata, samozato što je bila udata za Mađara.

U prvoj nedelji februara, 2013.Nekakva gužva glumaca na mom

„ekranu” sna. Tik uz moje lice spavača onikoje sanjam. Ne razaznajem im lica jer supreblizu. Nešto se, čini mi se, spremaju daglume. Ne znam da li smo na sceni ili ugledalištu. I dalje ne razaznajem tekst.

Novi Sad, subota, 9. februara 2013.Malo jave. Ako je pozorište java. Na

premijeri predstave „High Life” ili ponaški „ZDRAV(o) ŽIVOT(e)!” kanadskogpisca Lija Makdugala u Srpskom narod-nom pozorištu. Iako je predstava na javi,deluje kao najmučniji košmarni san očetvorici narkomana koji u svom tripunajviše uživaju, slušajući izgrebanegramofonske ploče starih hitova. Veomarazličiti, Nenad Pećinar, Igor Pavlović,Ivan Đurić i Marko Savić igraju takođerazličite zavisnike Baga, Dika, Donija iBilija. Davno nisam osetio takvu mučni-nu od neke šokantne teme. Doživeo samje kao da sam među stvarnim narkomani-ma, kojih mi je žao jer su, recimo, sinoviili unuci mojih prijatelja i rođaka. Verova-tno je to svest da takvi slučajevi postojekod nas i u svetu, i da su sada pred namau svoj strahoti njihove fizičke, fiziološke ineurotične muke. Ako bih baš morao daikako svrstam ovu predstavu, onda bi onabila neki neonaturalizam. Mislim da ću za„Blic” napisati kolumnu „Na dnu 2013” ipočeti od toga da je komad Gorkog „Nadnu” naivna bajka prema ovom dnu našegXXI stoleća, koji gledamo na Kamernojsceni. SNP osvedočeno ume da se baviaktuelnim temama. Najpozorišnije je po -zorište u našoj zemlji. Lirski dugi, čehov-ski časovi skoro rajskog „Galeba” i sad ovajpakao. U ušima mi odjekuje vic koji mi jeneko ovih dana ispričao. Skupio se svet dauđe na bogosluženje u prepunu crkvu.Prijatelj koji tek što je, sav oznojan, izašaokaže prijatelju: „Ne ulazi. Tamo je pakao!”

Nedelja, 10. februar 2013.Najlepše stihove o snu ispisao je špan-

ski dramski pisac Kalderon de la Barka(1600-1681) u Sigismundovom monolo-gu iz tragedije „Život je san”:

„Malen dar je nama dan,jer sav život - to je san. A san su i sami sni.”

Pre neki dan sam odlučio da za„Ludus“ ovoga puta ispišem Dnevniksnova. U poslednjem snu, koji još moguda opišem, već u snu sam zadovoljan što ite noći, kao i sedam prethodnih noći,uzastopce sanjam san na temu pozorištada bih imao još jedan san da opišem uovom dnevniku. Ali viđi vraga! Podsvestili san poigravaju se sa mnom i brišu misvaki trag tek usnulog sna. Džabe samsanjao!

„High life”, SNP (Foto: Srđan Đurić)

F. Goja: Kapric 43. tablo