1. RAZGOVOR SA POLICIJSKIM KOMESAROM

Elija Bejli upravo je stigao do svog stola, kad postade svestan robota Semija koji ga je posmatraos iekivanjem. Stroge crte njegovog dugakog lica otvrdnue jo vie. "ta eli?" "Gazda te oekuje, Elija. Odmah. im se pojavi." "U redu." Robot Semi stajao je i dalje, bez izraza. Bejli ree: "Kazao sam ti, u redu. Odlazi!" R. Semi okrenu se na peti i ode svojim poslom. Bejli se razdraeno upita zbog ega te poslove nebi mogao obavljati ovek. Zastao je da ispita sadrinu svoje duvankese, raunajui u sebi. Sa dva punjenja dnevno s ovimto ima moi e izdrati do naredne raspodele. Iziao je zatim iz svoje ogradice (dodelili su mu ograeni ugao pre dve godine) i proao celomduinom zajednike sobe. Kad ga ugleda, Simpson podie pogled sa svog 'ivinog jezerca'. "Gazda eli da te vidi, Elija." "Znam. R. Semi mi je rekao." Gusto ifrovana traka izlazila je iz "ivinog jezerca", dok je taj mali instrument pretraivao svoje"seanje", da bi naao traene podatke smetene u majunom vibracionom tkanju blistave ivinepovrine. "Udario bih R. Semija nogom u zadnjicu, kad se ne bih plaio da u slomiti nogu", ree Sim."Video sam Vinsa Bereta, pre neki dan." "Zar?" "Traio je da se vrati na posao. Na svoj posao, ili na bilo kakav drugi u naem Odseku. Jadnimomak oajan je, ali ta sam mu ja mogao rei. R. Semi obavlja njegov posao, i to je sve. Momaksada radi na isporukama na farmi hmelja. Bio je to bistar deko. Svi su ga voleli." Bejli slegnu ramenima i ree, neto ukoenije nego to je nameravo ili oseao: "Svi prolazimokroz neto slino." ef je imao pravo na posebnu kancelariju. Na zamuenom staklu stajalo je DULIJUS ENDERBI.Lepa slova. Paljivo ucrtana u staklo. Ispod njih je pisalo: POLICIJSKI KOMESAR, GRADNJUJORK. Bejli ue i ree: "eleli ste da me vidite, komesare?" Enderbi die pogled. Nosio je naoare, budui da je imao osetljive oi i nije mogao podnetiuobiajena kontaktna soiva. Tek kada bi se ovek navikao na izgled naoara, mogao je uoiti iostatak njegovog lica, koje se nije odlikovalo niim naroitim. Bejli je bio duboko uveren da jekomesar nosio naoare zbog posebnosti koje su one davala njegovom izgledu i sumnjao je da su muoi uopte bile tako osetljive kako se mislilo. Komesar je zaista izgledao uznemireno. Istezao je rukave koulje, naslanjao se na stolice ikonano rekao, poneto suvie srdano: "Sedi, Elija. Sedi." Bejli je ukoeno seo i ekao. Enderbi ree: "Kako je Desi? A deko?" "Dobro", ree Bejli, suvo. "Sasvim dobro. A tvoja porodica?" "Dobro", ponovi Enderbi kao odjek. "Sasvim dobro." Bio je to bedan poetak.

Bejli pomisli: neto nije u redu s njegovim licem. Naglas, on ree: "Komesare, voleo bih da ne alje R. Semija po mene." "Pa, ti dobro zna ta ja mislim o tome, Elija. Ali njega su ovde namestili i ja ga moram za netoupotrebiti." "Neprijatno mi je to, komesare. Kae mi da me trai, a onda ostane samo da stoji kraj mene. Znata mislim. Moram mu rei da ode, ili naprosto ostaje tako da stoji." "Oh, Elija, to je moja greka. Naredio sam mu da odnese poruku, ali sam zaboravio da mu izriitokaem da se vrati svom poslu kad zavri." Bejli uzdahnu. Sitne bore oko njegovih izrazito smeih oiju postadoe jo upadljivije. "U svakomsluaju, eleo sam da ti kaem." "U redu, Elija", ree komesar, "ali nije jednostavna stvar u pitanju." Ustao je, okrenuo se i otiao do zida iza svog pisaeg stola. Dodirnuo je neki na izgled nevaniprekida i deo zida namah postade proziran. Bejli zatrepta oima pred neoekivanim prodorom sivkaste svetlosti. Komesar se nasmei. "Ovo su mi naroito napravili prole godine, Elija. Mislim da ti to jo nisampokazao. Prii i baci pogled. U stara vremena sve su sobe imale ovakve stvari. Zvali su ih "prozori."Da li si to znao?" Bejli je to znao veoma dobro, jer je na ekranu video mnoge istorijske romane. "uo sam za njih", ree. "Prii." Bejli je na trenutak oklevao, ali ipak uini kako mu bee reeno. Kao da je bilo neeg nepristojnogu tome da se privatnost sobe tako izlae spoljnom svetu. Katkada je komesar svoju naklonost premamedijevalizmu zaista terao do prilino glupe krajnosti. Kao to su, recimo, naoare, mislio je Bejli. U tom je bila stvar! Zbog toga je izgledao neprikladno! Bejli ree: "Oprostite, komesare, ali kao da imate nove naoare, zar ne?" Komesar se upilju u njega, blago iznenaen, skine naoare, pogleda u njih, a zatim u Bejlija. Beznaoara, njegovo okruglo lice izgledalo je jo okruglije, a brada neto izrazitija. Izgledao je, takoe, nekako izgubljen, jer nije mogao zaustaviti oi na odreenoj taki. Rekao je samo: "Da." Vratio je naoare na nos, a zatim dodao istinski gnevno: "Stare sam slomio pre tri dana. Tamo -ovamo, tek nisam uspeo da nove nabavim sve do jutros. Elija, protekla tri dana bila su mi kaopakao." "Zbog naoara?" "I zbog drugih stvari. Stii emo i na to." On se okrenu prozoru i Bejli uini isto. S blagimzaprepaenjem, Bejli shvati da pada kia. Za trenutak, potpuno se izgubio u prizoru vode koja jetekla s neba, dok je komesar zraio nekom vrstom ponosa, kao da je taj fenomen delo njegovihvlastitih ruku. "Ve trei put ovog meseca kako posmatram kiu. Lep prizor, zar ne?" I protiv svoje volje, Bejli jemorao priznati da je prizor ostavio na njega utisak. U svojoj etrdeset drugoj godini retko je kadvideo kiu, ili, pravo govorei, bilo kakav prirodni fenomen. Rekao je: "ini mi se uvek rasipno to tolika voda pada na grad. Trebalo bi je ograniiti samo narezervoare." "Elija", ree komesar, "ti si modernista. U tome je tvoj problem. U srednjevekovno doba ljudi suiveli na otvorenom. Ne mislim samo na farmama. ak i u gradovima. I u samom Njujorku. Kad je

padala kia, nisu to smatrali rasipanjem. Radovali su se. iveli su u prisnosti s prirodom. To jezdravije i bolje. Sve nevolje modernog ivota usledile su stoga to se ovek odvojio od prirode.Proitaj jednom neto o Stoleu uglja." Bejli je ve itao o tome. uo je kako se mnogi ljudi ale na pronalazak atomskog pogona. I samse alio, kad mu neto ne bi polo od ruke ili kad bi se osetio umorno. Takva jadikovanja ugraeni suventil ljudske prirode. Nekad, u Stoleu uglja, ljudi su se tuili zbog pronalaska parne maine. Ujednom od ekspirovih komada, neko lice kukumavilo je zbog pronalaska baruta. Kroz hiljadugodina ljudi e jadikovati i zbog pronalaska pozitronskog mozga. Do avola s tim. Rekao je mrko: "Sluaj, Dulijuse." (Nije bio njegov obiaj da se tokom radnih asova intimno obraa komesaru, koliko god da je samkomesar bio prema njemu ljubazan. Ipak, inilo mu se da je ovo trenutak za neto naroito). "uj,Dulijuse, govori o svemu i svaemu samo ne o onome zbog ega si me pozvao. To me brine. ta jeposredi?" Komesar ree: "Doi u i na to, Elija. Pusti me da to uinim na svoj nain. U pitanju je... u nevoljismo." "Naravno. Ko nije u neprilici na ovoj planeti? Opet neto s robotima?" "Na izvestan nain, da. Stojim ovde i razmiljam koliko jo nevolja ovaj stari svet moe podneti.Kada sam stavio ovaj prozor, nisam samo mislio da u imati prilike da ponekad pogledam nebo.eleo sam da gledam i ovaj Grad. Gledam ga i pitam se ta e biti od njega u iduem Stoleu." Bejlioseti izvesnu odbojnost prema komesarovoj sentimentalnosti, ali zatee sebe samog kako opinjenozuri u prizor koji se pred njim pruao. Iako zamagljen, Grad je izgledao vrlo upeatljivo. PolicijskiOdsek nalazio se na gornjim spratovima Gradske venice, a Gradska venica bila je vrlo visoka. Sakomesarovog prozora videli su se vrhovi drugih, niih tornjeva. Izgledali su kao brojni prsti, uprtiprema gore. Zidovi tornjeva bili su potpuno glatki, gotovo bezlini. Bile su to spoljnje ljuske ljudskihkonica. "Pomalo mi je i ao to pada kia", ree komesar. "Ne moemo da vidimo Grad Svemiraca." Bejlipogleda prema zapadu. Zaista se nita nije videlo. Obzorje se zatvorilo. Kule Njujorka gubile su se umagli i nestajele u bezizraajnom sivilu. "Znam kako izgleda Grad Svemiraca", ree Bejli. "Svia mi se izgled odavde", ree komesar. "Mogli bismo ga videti u udolini izmeu dva sektoraBrunsvika. Niske zgrade ire se unaokolo. U tome je razlika izmeu nas i Svemiraca. Mi se penjemou visinu i sabijamo se u velike grupe. Kod njih, meutim, svaka porodica ima svoju vlastitu kuu.Jedna porodica - jedna kua. A izmeu svake kue - prazan prostor. Da li si ikada razgovarao s nekimod Svemiraca, Elija?" "Nekoliko puta. Ba pre mesec dana razgovarao sam s jednim, upravo ovde, preko tvogtelevizofona", ree Bejli strpljivo. "Da, seam se. U stvari, samo filosofiram. Mi i oni. Dva razliita naina ivota." Bejli oseti kako mu se stomak gri. to je komesarov put bio zaobilazniji, vei su izgledi bili dazakljuak bude tegobniji. Bejli ree: "U redu, ali to te to toliko iznenauje? Ne moe prostrti osam milijardi ljudi prekocelog globusa, u malim kuama. Na svojim svetovima oni imaju dovoljno prostora i pustimo ih zatoda ive kako ive." Komesar prie stolici i sede. Njegove su oi bez treptanja gledale Bejlija, suene pomalo usledkonkavnih soiva naoara. Rekao je: "Nisu svi tako trpeljivi prema razlikama u kulturi. Ni meu

nama, ni meu Svemircima." "U redu. Pa onda?" "Pre tri dana umro je jedan Svemirac." Eto, poinje. Uglovi Bejlijevih tankih usana malo se uzdigoe, ali se na njegovom izduenomtunom licu ne primeti nikakva razlika. Rekao je: "Zlo. Neka zaraza, nadam se. Neki virus. Modaprehlada." Komesar ga smeteno pogleda: "O emu govori?" Bejli se nije trudio da objasni. Pomnost kojom su Svemirci istrebili iz svog drutva svaku bolestbila je svima dobro poznata. Briga s kojom su, koliko god je to bilo mogue, izbegavali dodir sasvakim kliconoom sa Zemlje bila je jo poznatija. Ali komesar kao da nije zapazio sarkazam. Bejli ree: "Samo priam. Od ega je umro?" Okrenuo se prema prozoru. Komesar ree: "Umro je od toga to je neko pucao u njega radio-revolverom." Bejli oseti kako mu se lea koe. On ree, ne okreui se: "O emu to govori?" "Govorim o ubistvu", uzvrati komesar blago. "Ti si detektiv. Zna ta je ubistvo." Bejli se okrenu. "Ali ubistvo Svemirca! Pre tri dana?" "Da." "Ali, ko je to uino? I kako?" "Svemirci kau da je bio neki Zemljanin." "Nemogue." "Zato da ne? Ti ne voli Svemirce. Ni ja ih ne volim. Ko ih voli na Zemlji? Neko ko ih nije voleomalo je u tome preterao, to je sve." "Razume se, ali..." "Zar nije bio poar u fabrikama u Los Anelesu? uo si za unitavanje robota u Berlinu. Zna zanerede u angaju." "U redu, znam." "Sve to pokazuje da nezadovoljstvo raste. Moda je sve to delo neke organizacije." Bejli ree: "Komesare, ne shvatam sasvim. Ne iskuava li me moda zbog neega?" "ta?" Komesar je izgledao istinski pometen. Bejli ga prodorno osmotri. "Pre tri dana ubijen je jedan Svemirac i njegovi misle da je ubicaZemljanin. Sve dosad", kuckao je prstom po stolu, "nita jo nije ustanovljeno. Je li tako? Komesare,to je zaista neverovatno. Za ime Boga, komesare, da se to zaista dogodilo, Njujork bi bio zbrisan slica ove planete. Komesar je zatresao glavom. "Nije sve tako jednostavno. Sluaj, Elija, nisam bio ovde tri dana.Bio sam na sednici s gradonaelnikom. Bio sam i u gradu Svemiraca. Bio sam ak i u Vaingtonu, narazgovoru sa Zemaljskim biroom za isleivanje." "Zar? I ta oni tamo kau." "Kau da je to naa stvar. Dogodila se unutar gradskih mea. Grad Svemiraca spada u nadlenostNjujorka." "Ali, s eksteritorijalnim pravima." "Znam. Doi emo i na to." Komesar je spustio oi pred Bejlijevim otrim pogledom. Izgledalo jekao da je odjednom doao u podreen poloaj prema Bejliju, a Bejli se i vladao kao da je zaistatako. "Svemirci mogu i sami voditi istragu", primeti Bejli. "Samo asak, Elija", zamoli ga komesar. "Nemoj me pourivati. Ja samo elim da o tomeporazgovaramo kao dobri prijatelji. eleo sam da zna i u kakvom sam poloaju. Bio sam tamo kada

je vest stigla. Imao sam zakazan sastanak s njim - s Rojem Nemenuhom Sartonom." "On je rtva?" "On", zastenja komesar. "Da sam stigao samo pet minuta ranije, ja sam naleteo bih na telo. Kakavbi to bio ok! Kako bilo da bilo, delo je strano, brutalno. Izili su mi u susret i rekli mi. Tako jepoela moja trodnevna mora, Elija. Povrh svega, nisam mogao dobro da vidim, i danima nisam imaovremena da nabavim nove naoare. Barem to se nee vie ponoviti. Naruio sam tri para." Bejli je predoio sebi sliku dogaaja. Mogao je videti visoke, privlane prilike Svemiraca, kakopristupaju komesaru s veu o ubistvu i kako mu je saoptavaju na svoj neskriveni, bezoseajni nain.Dulijus je sigurno skinuo naoare i brisao ih u uzbuenju. Neizbeno, pod udarcem dogaaja, on ihje ispustio, a zatim pogledao krhotine, dok su mu meke, pune usne podrhtavale. Bejli je bio potpunosiguran da je, barem pet minuta, komesar bio mnogo uznemireniji zbog svojih slomljenih naoaranego zbog samog ubistva. Komesar nastavi: "Nalazim se u avolskoj situaciji. Kao to si rekao, Svemirci imajueksteritorijalna prava. Mogu traiti da sami vode istragu, aljui svojoj vladi izvetaje kakve godele. Spoljnji svetovi mogli bi to iskoristiti kao izgovor za jo viu procenu o naknadi tete. Znadobro kako bi to delovalo na itelje Zemlje." "Za Belu kuu bilo bi ravno politikom samoubistvu kada bi pristali da plate." "A opet, bilo bi samoubistvo, samo drugaije, ukoliko ne bi platili." Ne treba da mi opisuje celu sliku. Znam i sam", uzvrati Bejli. Bio je jo dete kada su blistavesvemirske krstarice sa Spoljnjih svetova poslednji put dovele vojnike u Vaington, Njujork i Moskvu,da uberu ono to su smatrali svojim. "Eto, vidi. Platili ili ne platili, u sosu smo. Jedini nam je izlaz da sami pronaemo ubicu i da gapredamo Svemircima. Sve je na nama." "Zato ne bismo sluaj prepustili Zemaljskom birou za isleivanje? Iako je to, pravo gledano, unaoj nadlenosti, u pitanju su i meuplanetni odnosi..." "Zemaljski biro za isleivanje nee ni da mrdne. Stvar je vrua i potpuno na naim leima." Zatrenutak, komesar podie glavu i oto osmotri svog potinjenog. "A to nije dobro, Elija. Svi imamovelike izglede da ostanemo bez posla." Bejli ree: "Da nas sve smene? Gluposti. Nema strunih ljudi koji bi mogli obavljati na posao." "Roboti", ree komesar, "Oni postoje." "ta?" "Robot Sejmi je samo poetak. On radi ono to mu se naredi. Drugi roboti patroliraju napokretnim trotoarima. Prokletstvo! Poznajem Svemirce bolje nego ti i znam ta rade. Postoje robotikoji mogu obavljati i tvoj i moj posao. Jednostavno, biemo uklonjeni, otputeni. Nemoj misliti danije tako. A u naim godinama spasti na berzu rada." Bejli muklo ree: "Dobro, dobro." Komesar je izgledao potiteno. "ao mi je, Elija." Bejli klimnu, pokuavajui da odagna misli o svom ocu. Komesar je, naravno, znao ta se s njimdogodilo. Bejli ree: "Kad se poelo govoriti o tim zamenama?" "Sluaj, Elija, ti si zbilja naivan. Govori se itavo vreme. Ve gotovo dvadeset pet godina, sveotkako su Svemirci doli. To ti je poznato. Sve sad samo prelazi na vii stepen, u tome je stvar. Akozabrljamo ovaj sluaj, napravili smo veliki i dugaak korak prema onom trenutku kad moemoprestati da na blagajni traimo markice za penziju. S druge strane, Elija, ako uspemo, mogli bismo tajtrenutak odloiti do daleke budunosti. A to bi naroito za tebe bilo veoma zgodno."

"Za mene?" upita Bejli. "Ti e biti detektiv koji e raditi na ovom sluaju, Elija." "Previsoko za mene, komesare. Ja sam samo C-5." "Zar ne bi eleo da postane C-6?" Ne bi eleo? Bejli je znao kakve povlastice C-6 nosi. Sedite na ekspresnoj traci za vremeveernje guve, a ne samo izmeu deset i etiri. Zatim, bio bi mu dostupan i vei izbor u kuhinjamaOdseka. Moda bi ak imao izglede za bolji stan i racionisanu kartu za Solariju, gde bi se Desimogla sunati. "Razume se", ree. eleo bih. A ko ne bi? Ali ta e se dogoditi ako ne uspem da reim sluaj?" "Zato ga ne bi reio, Elija", upita komesar. "Sposoban si. Jedan od najboljih detektiva kojeimamo." "Ali u Odseku ima pola tuceta ljudi sa viim inom od mog. Zato njih preskae?" Bejli ne nastavi glasno, ali je njegovo dranje govorilo da dobro zna da komesar ne ini nitamimo propisa, osim ukoliko posredi zaista nije neobino hitan i izvanredan sluaj. Komesar preksrti ruke. "Iz dva razloga. Za mene, Elija, ti nisi samo detektiv. Mi smo i prijatelji.Nisam zaboravio da smo pohaali isti koled. Katkada ti se moe initi da sam i zaboravio, ali za toje kriva razlika u inovima. Ja sam komesar, a ti zna ta to znai. Ali i dalje sam tvoj prijatelj, a zapravog oveka ovo je vrhunska prilika. Hteo bih da preuzme sluaj." "To je prvi razlog", ree Bejli bez topline. "Drugi razlog je taj to mislim da si mi prijatelj. Potrebna mi je usluga." "Kakva usluga"? "eleo bih da na ovom poslu uzme kao partnera jednog Svemirca. To je bio uslov koji suSvemirci postavili. Pristali su da ne podnose izvetaj o ubistvu; pristali su takoe da istraga bude unaim rukama. Zauzvrat, trae da jedan od njihovih agenata radi na tom sluaju, po svim linijama." "Zvui kao da nam ne veruju previe." "Nadam se da shvata njihovo stanovite. Ukoliko stvari krenu kako ne treba, dobar broj njihimae neprilika sa vlastitom vladom. Moramo im dopustiti da sumnjaju, Elija. Voljan sam da verujemda su zaista iskreni." "Siguran sam da jesu, komesare. U tome i jeste nevolja s njima." Komesar ga pogleda belo, a zatim nastavi: "Dakle, pristaje da uzme Svemirca kao partnera?" "Je li to usluga na koju si mislio?" "Da. Traim od tebe da preuzme sluaj pod svim uslovima koje su postavili Svemirci." "Uzeu Svemirca kao partnera, komesare." "Hvala, Elija. Samo, zna, on e morati da ivi s tobom." "Hej, ekaj malo." "Znam. Znam. Ali ti ima prostoran stan, Elija. Tri sobe. Samo jedno dete. Moe ga nekakosmestiti. Nee ti smetati. Nee uopte. Pored toga, tako je neophodno." "Desi se to nee dopasti. U to sam siguran." "Reci Desi", komesar je bio iskren, do te mere iskren da se inilo kao da e njegove oi probitirupe kroz staklena soiva naoara, "da u ja, ako ti na to pristane, uiniti sve to budem mogao da tipovisim in. C-7, Elija, C-7!" "Slaem se, komesare. Dogovoreno." Bejli se napola die sa stolice, pogleda Enderbijevo lice i ponovo sede. "Postoji jo neto?" Komesar sporo klimnu. "Jo jedna stvar."

"A to je?" "Ime tvog partnera." "Zbog ega bi mi ime moglo smetati?" "Svemirci", ree komesar, "imaju svoje vlastite hirove. Partner koga oni alju nije... nije..." Bejlijeve oi irom se otvorie. "ekaj malo!" "Mora, Elija. Mora. Nema drugog izlaza." "Da bude u mom stanu? Takva stvar?" "Molim te kao prijatelja." "Ne! Ne!" "Elija, u ovoj stvari nemam ni u koga drugog poverenja. Zar ti to moram posebno objanjavati?Moramo saraivati s Svemircima. Moramo uspeti, ukoliko elimo da njihove brodove zadrimo napristojnom rastojanju od Zemlje. Ali ne moemo uspeti ukoliko budemo radili na neki od starihnaina. Tvoj partner bie jedan od njihovih robota. Ako on rei sluaj, i ako bude izvestio da smonesposobni, zaglavili smo. Mi, kao Odsek. Shvata to, zar ne? Vodie vrlo delikatan sluaj. Moraraditi s njim, ali nastojati da ti rei sluaj, a ne on. Shvata?" "Misli, da saraujem s njima sto posto, a da mu na prvoj krivini prereem grlo? Da ga lupkamnoem u slabine itavo vreme? "ta nam drugo preostaje? Nema drugog izlaza." Elija Bjeli stajao je neodluno. "Ne znam ta e Desi rei na sve ovo." "Ako eli, ja u porazgovarati s njom." "Ne, komesare." Duboko je uzdahnuo. "Kako se zove moj partner?" "R. Denil Olivav." Bejli tuno ree: "Nije vreme za eufemizme, komesare. Preuzimam posao. Pa, onda,upotrebljavajmo njegovo puno ime. Robot Denil Olivav."

2. ETNJA EKSPRESNOM TRAKOM

Na ekspresnoj traci vladala je uobiajena, potpuno normalna guva. Na niem spratu oni kojimoraju stajati, a na gornjem oni koji imaju dozvole za sedita. Neprekidni niz ljudi izlazio je izekspresa, prelazio preko traka za usporavanje na lokalne trake, ili na nepokretne puteve koji su vodiliprema svodovima ili preko mostova u beskrajne mree gradskih kvartova. Drugi niz, isto takoneprekidan, silazio je na ekspresnu traku s druge strane, preko traka za ubrzavanje. Oko njih presijavala su se beskrajna svetla: svetlei zidovi i stubovi, koji su odbleskivalihladnom, jednolinom fosforescencijom; bletave reklame koje su privlaile panju; otri, ukoenisignali saobraajnih znakova na kojima je pisalo: OVIM PUTEM PREMA DERZIJU. SLEDITISTRELICE ZA EKSPRES PREMA ISTONOJ RECI. GORNJI SPRAT ZA SVE PRAVCE PREMALONG AJLENDU. Najupadljivija je bila buka; zvuk miliona koji govore, smeju se, kalju, dozivaju se, mrmljaju,diu. Nigde nije bilo saobraajnih znakova koji bi pokazivali put prema Gradu Svemiraca, pomisliBejli. Prebacivao se s jedne trake na drugu s lakoom koju je zahvaljivao dugogodinjoj praksi. Deca suuila da hodaju po trakama im bi uinila prve korake. Bejli jedva da je i osetio snagu ubrzanja, dokmu se brzina poveavala svakim korakom. Nije ni bio svestan da se nagnuo napred, kako bi savladaoubrzanje. Za trideset sekundi stigao je do trake koja juri sto kilometara na sat i konano se mogaopopeti na ograenu, staklom optoenu pokretnu platformu koju su nazivali ekspresom. Nikakve strelice koja bi upuivala prema Gradu Svemiraca, mislio je. Nije ni bilo potrebno. Ako ste imali ikakvog posla tamo, put vam je morao biti poznat. A ako nisteznali put, znailo je da tamo nemate nita ni da traite. Kada je, pre dvadeset pet godina, GradSvemiraca bio sagraen, ljudi su ispoljavali tenju da od njega naprave neku vrstu Luna parka.itave povorke ljudi iz Grada upuivale su se u tom pravcu. Ali Svemirci su to spreili. Utivo (oni su uvek bili utivi), ali ne pravei kompromis sa svojomtaktinou, postavili su vrst Zid izmeu sebe i Grada. Uspostavili su i izvesnu meavinu pasoke icarinske kontrole. Ako ste imali kod njih kakvog posla, morali se se legitimisati, dozvoliti da vaspretresu i podvrgnuti se medicinskom pregledu i standardnoj dezinfekciji. To je izazvalo nezadovoljstvo. Sasvim razumljivo. Snanije nezadovoljstvo nego to je trebalo.Dovoljno nezadovoljstva da se stvori ozbiljna prepreka programu modernizacije. Bejli se seaoNereda vezanih za Zid. I on je sudelovao u gomili koja se veala o drae na ekspresnim trakama,sedala na povlaena sedita bez obzira na in, ludaki jurcala gore-dole, rizikujui da se ubije, iostajala pred Zidom Grada Svemiraca itava dva dana, izvikujui parole i unitavajui gradskovlasnitvo iz istog besa. Bejli se jo mogao setiti pesama iz onog vremena. Jedna od njih nosila je naslov "ovek se rodiona majci Zemlji, uje li?" a pevala se na neku staru narodnu melodiju sa nerazumljivim refrenom.

ovek se rodio na majci Zemlji, uje li? Zemlja mu je ivot dala, uje li? Svemircu ve se tresu gae, Brie iz krila majinog u Svemir. Prljavi Svemire, uje li?

Bilo je na stotine takvih stihova. Neki su bili vickati, veina glupi, a mnogi prosti. Svaki, se,meutim, zavravao sa: "Prljavi Svemire, uje li?" Prljavi, prljavi. Za Svemirce je to bila najteamogua uvreda, jer oni su, upravo, uroenike sa Zemlje smatrali neukusno prljavim i zaraznim. Naravno, Svemirci nisu otili. Nije im ak bilo ni potrebno da upotrebe neko od svojih nadmonihoruja. Zastarela zemaljska flota ve odavno je dobila lekciju: bilo je samoubistvo pribliiti se bilokom ratnom brodu Spoljnjih svetova. Zemaljski avioni, koji su se usudili da nadlete podruje GradaSvemiraca u prvim danima njegovog nastanka, jednostavno su nesatajali. U najboljem sluaju,pronalo bi se samo kakvo slomljeno krilo, koje je palo na tle. Nijedna gomila nije mogla pobesneti do te mere da zaboravi delovanje supereterinih runihdezintegratora koje su osvajai okuavali na Zemljanima u ratovima od pre jednog stolea. I tako su Svemirci sedeli iza svog Zida, koji je i sam bio proizvod njihove napredne nauke. NaZemlji nije bilo ni naina ni sredstava kojim bi se Zid mogao ukloniti. Svemirci su samo strpljvoekali s druge strane Zida, sve dok Grad nije smirio razularenu masu suzavcem i uspavljujuimgasovima. Kaznionice koje su se nalazile pod zemljom napunile su se posle toga kolovoama,nezadovoljnicima i ljudima koji su se naprosto nali u blizini. Ubrzo su svi oni bili puteni naslobodu. Kasnije su Svemirci ublaili ogranienja. Zid je bio ukolnjen, a staranje nad izolacijom GradaSvemiraca povereno je gradskoj policiji. Najvanije od svega, ipak, bilo je to da su lekarski pregleditada bili mnogo manje upadljivi. A sada, mislio je Bejli, stvari mogu poprimiti suprotan tok. Ako Svemirci ozbiljno misle da jeneki stanovnik Zemlje upao u njihov Grad i poinio ubistvo, opet bi moglo doi do podizanja Zida.To ne bi bilo nimalo dobro. Popeo se na platformu za ekspres i progurao se, izmeu onih koji sustajali, do uske zavojite dizalice koja je vodila na gornji sprat. Zauzeo je jedno sedite. Nije zakaiosvoju karticu za eir sve dok nisu proli poslednji delovi Hadsona. Sa inom C-5 nije imao pravo nasedite istono od Hadsona, ni zapadno od Long Ajlenda, i mada je u tom trenutku bilo dovoljnopraznih sedita, neki od robota-uvara automatski bi ga izbacili. Ljudi su postajali sve sitniaviji upogledu posebnih povlastica, a, istini za volju, mora se priznati, Bejli je u tome bio kao i veinaostalih. Vazduh je karakteristino zvidao oko zakrivljenih vetrobarana, postavljenih ispred svakogsedita. To je razgovor inilo gotovo nemoguim, ali kad bi se ovek privikao, mogao je mirnorazmiljati. Mnogi Zemljani bili su medijevalisti na ovaj ili onaj nain. Nije to bilo nimalo teko, ako jeznailo seati se vremena kada je Zemlja bila jedini svet, a ne samo jedan od pedesetak. I to najgoriod svih. Zauvi enski krik, Bejli naglo okrenu glavu u desno. Neka ena ispustila je tanu; video je, samoza trenutak, pastelno ruiastu mrlju na jednolinom sivilu traka. Neki urni putnik, koji je silazio sekspresa, mora da je nehotice gurnuo tanicu, koja je pala na traku za usporavanje. Vlasnica sevelikom brznom udaljavala od svoje imovine. Ugao Bejlijevih usana zaigra. ena je jo i mogla dohvatiti svoju torbicu da je bila dovoljnobistra da sie do trake koja je ila jo sporije od one na koju je torbica pala i da je tu doeka. AliBejli nikad nee doznati da li je u tome uspela ili ne. Prizor je ve bio udaljen gotovo kilometar. Najverovatnije je bilo da nee. Statistika je govorila da se u proseku na trakama svaki tri munituneo ispusti i nikade vie ne nae. Biro za izgubljene i naene stvari predstavljao je ogromnuustanovu. Bila je to samo jo jedna dodatna komplikacija modernog naina ivota. Bejli je mislio: nekad je bilo mnogo jednostavnije. Sve je bilo jednostavnije. I upravo je to inilo

ljude medijevalistima. Medijevalizam se ispoljavao u razliitim oblicima. Dulijusu Enderbiju, oveku bez mate, to jeznailo usvajanje nekih arhaizama. Naoare! Prozori! Bejliju je znailo prouavanje istorije. Istorije naina ivljenja, pre svega. Na primer, Grad. Njujork, u kome je iveo i radio, bio je vei od bilo kog drugog grada, osimangaja. A Njujork je bio star samo tri veka. Razume se, neto je nekad postojalo na istom ovom geografskom prostoru, ali se tada zvaloNjujork Siti. To primitivno okupljanje itelja postojalo je tri hiljade, a ne tri stotine godine, ali to nijebio Grad. Tada i nije bilo Gradova. Bile su to naprosto gomile zgrada, velikih i malih, na otvorenomprostoru. Zgrade su donekle liile na zdanja Svemiraca, ali su, naravno, bile mnogo drugaije. Tegomile (najvea je jedva dosezala deset miliona stanovnika, a u veini sluajeva nisu prelazilemilion), bile su razbacane po celoj Zemlji, na hiljade njih. Ekonomski gledano, te su gomile pomodernim standardima bile savreno nedelotvorne. Sve vei prirataj stanovniva prisilio je Zemlju na ekonominost. Dve milijarde, tri milijarde,ak pet milijardi ljudi moglo je opstati na pleneti progresivnim sputanjem ivotnog standarda;meutim, kad je stanovnitvo dostiglo osam milijardi, ivot je postao polugladovanje. U ljudskojcivilizaciji moralo je doi do korenite promene, naroito kada je postalo jasno da su Spoljnji svetovi(koji su pre jedva hiljadu godina bili Zemljine kolonije) bili smrtno ozbiljni sa svojim useljenikimogranienjima. Korenita promena sastojala se u postepenom oblikovanju gradova, tokom hiljadu godina novijezemaljske istorije. Ekonominost je zahtevala veliinu. To se ve shvatilo i u medijevalna vremena,premda moda samo podsvesno. Kuna radinost razvijala se u fabrike, a fabrike u kontinentalneindustrije. Zamislite samo neekonominost stotine hjiljada kua za stotine hiljade porodica - naroito ako seuporedi sa stohiljadnom jedinicom jedne Sekcije; zbirke mikrofotografisanih knjiga u svakoj kui -ako se uporede sa koncentrisanom bibliotekom mikrosekcije; nezavisni ekran za svaku porodicu - uporeenju sa zajednikim sistemo vido-mree. Ili, uzmite samo jednostavnu glupost beskrajnog ponavljanja kuhinja i kupatila, kada se uporede saizvanredno ekonominim obedovaonicama i prostorijama za tuiranje, koje je omoguila Gradskakultura. Sela, varoi, pa i "gradovi" na Zemlji postupno su umirali: progutali su ih Gradovi. ak su i raninagovetaji atomskog rata samo usporili ovu promenu. Sa pronalaskom zatitnog polja, ovakav razvojprerastao je u bezglavu trku. Gradska kultura znaila je najbolji nain raspodele hrane, poveanokorienje kvasaca i vodenih materija. Njujork se sada prostirao na preko tri hiljade kvadratnihkilometara i prilikom poslednjeg popisa njegovo stanovnitvo brojalo je vie od dvadeset miliona.Postojalo je u ukupno oko osam stotina Gradova na Zemlji, sa prosenom nastanjenou od desetmiliona stanovnika. Svaki Grad postao je polunezavisna jedinica, ekonomski gotovo u celini samostalna. Mogla se upotpunosti zatvoriti, ograditi, ukopati u zemlju. Grad je postao elina peina, ogromna,samoodravana peina od elika i betona. Grad se mogao stvoriti na naunoj osnovi. U centar bi bio postavljen ogromni kompleksadministrativnih ustanova. U briljivo rasporeenim odnosima smetale su se velike stambene etvrti,meusobno povezane i isprepletene ekspresnim i lokalnim putevima. Prema predgraima protezale suse fabrike, kombinati za preraevine iz vode, farme za kulturu kvasca i energetske centrale. Celim

Gradom prolazile su cevi za vodu, odvodni kanali. Naroito su bile paljivo rasporeene kole,zatvori i sudovi, kao i energetski dovodi i komunikacioni vodovi. Nije bilo nikakve sumnje: Grad je predstavljao vrhunac ovekove pobede nad okolinom. Nisvemirski letovi, ni pedeset kolonizovanih Svetova, koji su sada toliko drali do svoje nezavisnosti,nisu se mogli uporediti sa Gradom. Izvan gradova gotovo da nije ni bilo ljudi. Tamo su poivali divljina i otvoreno nebo koje je maloljudi moglo podnositi. Razume se, otvoreni prostor bio je neophodan. Na njemu se nalazila voda,potrebna ljudima, ugalj i drvo, osnovne sirovine za proizvodnju plastinih masa i sve veih koliinakvasca. (Nafte je ve odavno nestalo, ali masnoama bogate vrste kvasca predstavljale suodgovarajuu zamenu). Zemlja izmeu gradova jo je bila puna rudnika, a koristila se za uzgajanjebiljne i stone hrane u znatno veoj meri nego to je veina ljudi mislila. Sve to nije bilo naroitoekonomino, ali govedina, svinjetina i itarice uvek su nalazili put do trita luksuznih stvari. Moglisu se takoe izvoziti. Ali samo je aica ljudi bila potrebna za upravljanje rudnicima i poljoprivrednim kompleksima icrpljenje vode, a i oni su nadgledali itav proces iz velikih udaljenosti. Roboti su radili bolje, azahtevali manje. Roboti! Bila je to jedna od velikih ironija. Upravo je na Zemlji dolo do pronalaska pozitronskogmozga i upravo je Zemlja prvi put upotrebila robote u proizvodnji. Ne na Spoljnjim svetovima. Kao da se to samo po sebi razume, Spoljnji svetovi uvek su tvrdili dasu roboti plod njihove kulture. Na izvestan nain, zaista, do vrhunca robotske ekonomije dolo je na Spoljnjim svetovima. Ovde,na Zemlji, roboti su oduvek bili ogranieni na rudnike i zemljoradnju. Samo u poslednjih etvrt veka,pod uticajem Svemiraca, roboti su lagano uvedeni u Gradove. Gradovi su bili dobro zamiljeni. Svi, osim medijevalista, znali su da im nema zamene, nikakverazumne zamene. Jedina je neprilika bila u tome to Gradovi nisu mogli kao takvi opstati.Stanovnitvo Zemlje i dalje je raslo. Jednog dana, uprkos svemu to Gradovi mogu postii,raspoloive kalorije po osobi jednostavno e pasti ispod nivoa neophodnog za odravanje ivota. Sve se inilo jo gore, jer tu su bili i Svemirci, potomci ranijih zemaljski iseljenika, koji suudobno iveli na svojim slabo naseljenim svetovima punim robota, tamo daleko u Svemiru. Bili susavreno odluni u tome da odre komfor koji se mogao stvoriti zahvaljujui slaboj naseljenostinjihovih svetova, i u tu svrhu sprovodili su strogu kontrolu raanja i stroga ogranienja doseljavanjasa Zemlje. A ovo... Dolazi Grad Svemiraca. Podsvest je upozorila Bejlija da se pribliava Njuarku. Kad bi ostaoneto due na mestu gde se nalazi, odjurio bi severozapadom, prema Trentonu, srcu tople i smrdljiveZemlje kvasca. Stvar je bila u tanom vremenskom proraunu. ovek je morao sii s platforme i utroiti izvesnovreme gurajui se meu ljudima koji su mrmljajui stajali na nioj platformi. Zatim izvesno vreme dasie do ograde i, konano, da pree preko traka za usporavanje. Obavivi sve to, naao se tano napravom mestu. Ni u jednom trenutku nije svesno proraunavao svoje korake. Da jeste, verovatno bipromaio. Bejli se obreo u neobinoj poluizolaciji. Na stanici gde je siao nalazio se samo jedan policajac iosim zviduka ekspresa ovde je vladala gotovo neprijatna tiina. Policajac se priblii i Bejli mu nestrpljivo pokaza svoju znaku. Policajac podie ruku,doputajui mu da nastavi put. Prolaz se suavao i tri ili etiri puta otro skretao. Bilo je to oigledno namerno. Gomile

stanovnika Zemlje nisu se u takvom prolazu mogle skupljati, a direktni napad bio je gotovo nemogu. Bejli je bio srean to je bilo dogovoreno da ga njegov budui partner saeka s ove strane GradaSvemiraca. Nije mu se dopadala ni sama pomisao na lekarski pregled, premda je bilo opte poznatoda se ovaj izvodi s krajnjom utivou. Jedan Svemirac stajao je pokraj niza vrata koja su obeleavala izlaz na otvoreni prostor, premastambenim zgradama Svemiraca. Bio je obuen po zemaljskoj modi, s pantalonama uskim u struku, airokim kod lanka, i sa arenom prugom uz avove. Nosio je obinu tekstronsku koulju, otvorenekragne, sa posebnim automatom za zakopavanje, nabranom oko podlaktice, ali se odmah videlo da jeSvemirac. Bilo je neeg neuobiajenog u nainu na koji je stajao, u tome kako je drao glavu, umirnim, bezizraajnim crtama njegovog irokog lica sa istaknutim jagodicama, u njegovoj kratkoj,bakarnoj kosi koja se ravno sputala na lea. Sve ga je to inilo razliitim od roenog Zemljanina. Bejli se ukoeno priblii i ree monotonim glasom: "Ja sam detektiv, ovek Elija Bejli, policijskiodsek, Grad Njujork, in C-5." Pokazao je svoju legitimaciju i nastavio: "Dobio sam nareenje da se sastanem sa R. DenilomOlivavom na prilazu Gradu Svemiraca." Pogledao je na svoj asovnik. "Malo sam uranio. Mogu lizamoliti da se najavi da sam stigao?" Osetio je u sebi neto vie nego hladnou. Bio se ve navikao na zemaljske modele robota.Svemirski modeli bili su svakako drugaiji. Nije sreo jo nijednog, ali Zemljom je kruilo mnotvostranih pria, koje su se kazivale samo apatom, o ogromnim i fantastinim robotima to sunadljudskim snagama radili na dalekim, blistavim Spoljnjim svetovima. Zatee samog sebe kako muzubi cvokou. Svemirac, koji je pristojno sluao, uzvrati: "Nee biti potrebno. ekao sam te." Bejlijeva rukapokrenu se sama od sebe, a onda klonu. Brada mu se odjednom izdui. Nije uspeo da izusti ni re.Jezik mu se ukoio. Svemirac nastavi: "Dopusti da se predstavim. Ja sam R. Denil Olivav." "Da? Da nisam pogreio? Mislio sam da prvi inicijal..." "Upravo tako. Ja sam robot. Zar ti nisu rekli?" "Rekli su mi." Bejli prinese vlanu ruku kosi i nepotrebno je zagladi. A onda je ponovo isprui."Izvinite, gospodine Olivav. Razmiljao sam, ne znam ni sam o emu. Dobar dan. Ja sam Elija Bejli." "Drago mi je." Robotova ruka zatvorila se oko njegove s blago poveanim pritiskom, koji sepretvorio u ugodni prijateljski stisak. "Ipak mi se ini da si zbog neeg uznemiren. Smem li tezamoliti da bude otvoren prema meni? U odnosu kakav je na, najbolje je da raspolaemo svimpotrebnim injenicama. I u mom svetu vlada obiaj da partneri oslovljavaju jedan drugog imenom.Verujem da to nije u suprotnosti ni sa vaim obiajima." "To je samo zato, shvata, to ne izgleda kao robot", ree Bejli u oajanju. "I to te uznemirava?" "Ne bi smelo, De... Denile. Da li svi roboti na tvom svetu izgledaju kao ti?" "Postoje individualne razlike, Elija, kao i kod ljudi." "Nai roboti... pa, eto, ovek odmah vidi da su roboti, razume. Ti izgleda kao Svemirac." "Ah, shvatam. Oekivao si, svakako, neki grublji model, pa sam te iznenadio. Ipak, potpuno jelogino da u ovom sluaju upotrebimo robota s naglaenim ljudskim karakteristikama, naroito akoelimo da izbegnemo neugodnosti. Zar nije tako?" Naravno da je tako. Upadljivi robot, koji bi se skitao Gradom, zaas bi se naao u neprilikama. Bejli ree: "Da." "Krenimo onda, Elija."

Vratili su se do ekspresa. R. Denil je smesta shvatio svrhu traka za ubrzavanje i poeo ih prelaziti,hitro i spretno. Bejli, koji je krenuo umerenom brzinom, morao je sada ubrzati, pomalao uznemiren. Robot je postojano odravao tempo. Nije niim pokazivao da ima ikakvih tekoa. Bejli se akupita ne ide li moda R. Denil namerno sporije nego to moe. Stigao je do beskrajnih platoaekspresa i upravo ludaki skoio na platformu. Robot ga je sledio s lakoom. Bejli se zacrveneo, progutao dvaput pljuvaku i rekao: "Ostau na donjoj platformi, zajedno stobom." "Ovde dole?" Ne posveujui ni najmanju panju buci i ritmikom podrhtavanju platforme, robotree: "Da li sam moda dobio pogrene informacije? Rekli su mi da, pod izvesnim uslovima, C-5moe dobiti sedite na gornjem spratu." "U pravi si. Ja mogu ii gore, ali ti ne moe" "Zato ne bih mogao i ja?" "Potrebno ti je C-5, Denile." "Toga sam svestan." "Ti nisi C-5." Teko se moglo govoriti. Zvidanje vazduha bilo je bunije na manje zatienojnioj platformi, a, osim toga, Bejliju je, sasvim prirodno, bilo stalo da ne govori preglasno. R. Denil ree: "Zato ja ne bih bio C-5? Ja sam tvoj partner i, prirodno, istog ranga. Dali su miovo." Iz unutranjeg depa izvukao je etvrtastu legitimaciju, savreno ispravnu. Isprave su glasile naime Denila Olivava, bez neizbenog inicijala. in je bio C-5. "Poimo onda gore", ree Bejli drveno. Bejli se zagledao pravo preda se, im je seo, ljut na samog sebe, preterano svestan robota koji jesedeo pored njega. Dvaput je pogreio. Prvi put nije prepoznao R. Denila kao robota, a drugi put nijepogodio logiku koja je zahtevala da i R. Denil dobije in C-5. Neprilika se sastojala u tome to Bejli nije bilo detektiv iz popularnih mitova. Mogao je bitiiznenaen, okolnosti su ga mogle zaprepastiti, nije se mogao svemu prilagoditi i nije shvatao svakusituaciju brzinom munje. Nikad nije ni mislio da je izvanredan, ali, isto tako, nikada ranije zbog toganije ovoliko poalio. Ono to je posebno izazivalo njegovo aljenje bila je injenica da je R. Denil Olivav, po svemusudei, upravo predstavljao olienje samog tog mita. No, morao je to i biti. Bio je robot. Bejli poe da se pravda pred samim sobom. Bio se navikao na robote, poput R. Semija. Oekivaoje bie s koom od tvrde i sjajne plastike, gotovo mrtvaki bele boje. Oekivao je izraz ukoenosti,nestvarnog, bolesno dobrog raspoloenja. Oekivao je nesigurne, neujednaene pokrete. R. Denil bio je razliit od svega toga. Bejli uputi brzi pogled sa strane na robota. R. Denil se u isto vreme okrenu, srete s njegovimpogledom i ozbiljno klimnu. Usne su mu se prirodno pomicale dok je govorio, ne ostajuijednostavno razmaknute kao kod zemaljskih robota. U ustima se ak video pokretljivi jezik, kojim sesluio pri artikulaciji. Bejli je razmiljao: zato ovako mirno sedim? Sve ovo mora biti potpuno novo za njega. Buka,svetlost, gomila! Bejli ustade, proe kraj R. Denila i ree "Sledi me." Sili su s ekspresa niz trake za usporavanje. Bejli je razmiljao: "Gospode Boe, ta u rei Desi?" Pojava robota izbacila mu je tu misao iz glave, ali sada se bolno vraala, dok su se vozili

lokalnom trakom koja je vodila u donji Bronks. Rekao je: "Ovo je sve jedna zgrada, Denile. Sve to vidi ini Grad. U njemu ivi dvadesetmiliona ljudi. Ekspresi se neprekidno kreu, danju i nou, brzinom od sto kilometara na sat.Ekspresnih traka ima oko etiri stotine kilometara, a njima treba pridodati jo i vie stotinakilometara lokalnih traka." Jo malo, mislio je Bejli, i poeu da izraunavam koliko tona kvaanih proizvoda pojedeNjujork na dan, koliko kubika vode popijemo i koliko megavata proizvedu atomske energetskecentrale na sat. Denil uzvrati: "O tome i slinim stvarima ve sam obaveten kroz uputstva koja su mi data." Bejli pomisli: to znai da ne moram govoriti ni o hrani, ni o piu, ni o atomskoj energiji. Konano,zato i pokuavam da ostavim utisak na robota. Nalazili su se u Istonoj 182. ulici i bilo im je potrebno jo dvesta koraka do dizalica to hraneelino-betonske slojeve stanova, meu kojima se nalazio i njegov. Zausti da kae: "Ovim putem",kada ga zaustavi gomila ljudi to se skupila pred sjajno osvetljenim vratima jedne od mnogihtrgovina, smetenih u prizemlju ovog kvarta. On upita najbliu osobu uroenim autoritativnim glasom: "ta se to deava?" Upitani ovek, propinjui se na prstima, ree: "Boga mi, ne znam, upravo sam stigao." Neko je uzbueno govorio: "I ovde su uveli one smrdljive robote. ini mi se da ele da nasisteraju odavde. Oh, ba bih voleo da ih rasturim." Bejli nervozno pogleda prema Denilu, ali, ako je ovaj i shvatio znaenje izgovorenih rei, ili ihuopte uo, nije to pokazao ni najmanjim spoljnjim gestom. Bejli zaroni u gomilu. "Pustite nas, pustite me da proem. Policija!" Propustili su ga. Iza Bejlijevih lea dopirale su rei: "...da ih malo rasturimo. icu po icu, da ih rasparamo po avovima..." Neko se nasmeja. Bejli se naglo ohladio. Grad je predstavljao vrhunac delotvornosti, ali to je trailo mnogo odnjegovih itelja. Morali su iveti na strog i jednolian nain i ceo svoj ivot provoditi pod striktnomnaunom kontrolom. Ali ponekad bi potisnuti porivi eksplodirali. Seao se Nereda iz dana Zida. Postojali su opipljivi razlozi za antirobotske pobune. Ljudi koji bi se posle pola ivotaprovedenog u radu nali pred oajnikim izgledima na minimalni standard, kojim su se moralizadovoljiti kao otputeni, teko su mogli hladnokrvno rasuivati o tome da pojedinani roboti nisunizata krivi. Barem je na pojedinane robote ovek mogao udariti. ovek nije mogao udarati na neto to se nazivalo "Vladinom politikom", ili na parolu kao to je"Poveajmo proizvodnju radom robota". Vlada je ovo razdoblje nazivala izgradnjom koja zahteva rtve. Kolektivna glava se tuno tresla iuveravala svakog da e posle neophodnog razdoblja prilagoavanja za sve doi novi i bolji ivot. Ali, medijevalistiki pokret irio se sa porastom procesa otputanja. Ljudi su oajavali, a granicaizmeu ogorenja i divlje pobune ponekad se prelazila vrlo lako. U ovom trenutku samo su minuti mogli stajati izmeu potisnutog neprijateljstva gomile irasplamsale orgije krvi i ruenja. Bejli se probio do vrata.

3. INCIDENT U TRGOVINI CIPELA

Unutra u trgovini bilo je manje ljudi nego na ulici. Poslovoa, predviajui neprilike, vrlo je ranospustio zatitnu roletnu, spreavajui ulazak moguih kavgadija. Zatitno energetsko polje takoe jeonemoguavalo glavne uesnike svae da iziu, ali to je ve bilo manje vano. Bejli proe kroz zatitno energetsko polje upotrebivi policijski neutralizator. Neoekivano jeotkrio da mu je R. Denil za leima. Robot je upravo vraao u dep svoj vlastiti neutralizator, vrlotanak, manji i skladniji od standardnog policijskog modela. Poslovoa im smesta pritra, govorei glasno: "Gospodo, Grad mi je nametnuo ove slubenike. Jase samo drim svojih prava." U pozadini trgovine stajala su tri robota, uspravni i ukoeni poput tapova. est ljudskih prilikastajalo je pokraj zavese zatitnog energetskog polja. Sve su bile ene. "U redu, u redu", ree Bejli otro. "ta se to dogaa? emu tolika galama?" Jedna od ena ree, povienim tonom: "Dola sam da kupim cipele. Zato me ne bi posluiopristojan prodavac? Zato se ne potuje moje dostojanstvo?" Njena odea, a naroito njen eir, bilisu dovoljno ekstravagantni, tako da njeno pitanje nije zvualo samo kao pusta retorika. Besnocrvenilo, koje joj je pokrilo lice, nije moglo sasvim da prikrije pretarenu minku. Upravitelj ree: "Ako moram, posluiu je sam, ali ne mogu sve postii. Moje osoblje potpuno jeispravno. Oni su registrovani prodavci. Imam njihove specijalistike legitimacije i garantna pisma..." "Specijalistike legitimacije", kriknu ena. Nasmejala se kretavim glasom, okreui se premaostalima. "ujte ga! On ih zove ljudima. ta je vama? To nisu ljudi. To su ro-bo-ti!" Naglaavala jeslogove. "A ako moda niste znali, ja u vam rei ta oni rade. Oduzimaju posao naim ljudima. Zatoih Vlada i titi. Oni ne trae nita za svoj rad i zbog toga itave prodice moraju iveti po barakama ijesti sirovu kau od hmelja. Pristojne porodice, koje teko zarauju za ivot. Kad bih ja bila ef,razbila bih sve robote. Ozbiljno vam kaem!" Druge su neto zbunjeno govorile, dok se neprestano ula rastua jeka gomile s druge stranezatitnog energetskog polja. Bejli je bio svestan, otro svestan, da mu R. Denil Olivav stoji za leima. Posmatrao je prodavce.Bili su to zemaljski modeli i, ak i kao takvi, prilino jeftini. Roboti s ogranienom namenom. Posvoj prilici, poznavali su samo brojeve obue, cene i ono to se nosi. Moda su mogli i pratiti kakose menja stanje zaliha, i to verovatno bolje nego ljudi, poto nisu bili lino zainteresovani. Onisigurno mogu tano izraunati ta je potrebno naruiti idue sedmice. Mogli su izmeriti kupcima nogu. Uzeti pojedinano, bili su potpuno bezazleni. Ali, kao grupa, neverovatno opasni. Bejli je oseao da sada saosea s tom enom mnogo dublje nego to bi to mogao samo jedan danranije. Ne, ak pre samo dva sata. Oseao je blizinu R. Denila i pitao se ne bi li R. Denil ipak mogaozameniti obinog detektiva C-5. Razmiljajui o tome, predoio je sebi barake i naas osetio ukuskae od hmelja. Na um mu pade otac. Otac mu je bio nuklearni fiziar, vrlo visokog ranga, i kao takav jedan od najbolje plaenihnaunika u Gradu. Ali u energetskoj centrali dolo je do nesree za koju je on okrivljen. Posle toga suga otpustili. Bejli nije znao sve pojedinosti: bilo mu je svega godinu dana kada se to desilo. Ali seao se baraka u kojima je proveo detinjstvo; teko kolektivno ivotarenje na samoj ivicipodnoljivog. Majke se uopte nije seao; ona to nije dugo izdrala. Oca se seao dobro - zlovoljnog,izgubljenog oveka, koji esto govori o prolosti, hrapavim i nedovrenim reenicama. Otac je umro, kao otputen, kada je Eliju bilo osam godina. Malog Bejlija i njegove dve starije

sestre preselili su u kvartovsko sirotite. Brat njegove majke, ujak Boris, bio je i sam odvesiromaan da bi to mogao spreiti. Bilo mu je teko. Teko se probio kroz kolu, jer mu nikakve posebne povlastice, koje dolaze odoevog poloaja, nisu mogle izgladiti put. I tako, sada je morao stajati usred rastue pobune i boriti se protiv mukaraca i ena koji se, nakraju krajeva, samo plae otputanja. Ili za sebe, ili za one koje su voleli, kao i on sam. Rekao je zato eni bez ikakvog naglaska: "Nemojte praviti neprilike, prodavci vam nisu nitauinili." "Naravno da mi nisu nita uinili", uzvratila je ena piskavo. "I nee. Mislite li da u pustiti da medotaknu ti njihovi hladni i masni prsti? Dola sam ovamo, oekujui da e sa mnom postupati kao saljudskim biem. Ja sam itelj Grada. Imam pravo da me posluuju ljudi. I, ujte, kod kue me ekajudva deteta da im dam veeru. Ne mogu bez mene ii u sekcijsku kuhinju, kao da su siroad. urimse." "E pa, onda", ree Bejli, oseajui kako gubi kontrolu, "da ste pustili da vas poslue, ve bistemogli otii. Samo bez potrebe stvarate neprilike. Hajde, hajde." "ta?" ena se uzrujala. "Vi kao da mislite da sa mnom moete govoriti kao da sam smee? Modaje ve vreme da vlada shvati da roboti nisu jedina stvar na Zemlji. Ja poteno radim svoj posao isamo hou svoja prava." Nastavljala je tako u beskraj. Bejli se oseao zbunjen i nemoan. Situacija mu je izmicala iz ruku. ak i kad bi ena pristala daje poslue, gomila pred ulazom bila je spremna na sve. Mora da ih je bilo barem stotinu, koji su se tiskali ispred izloga. Za onih nekoliko trenutaka,otkako su detektivi uli u prodavnicu, gomila se udvostruila. "Kakav je uobiajeni postupak u ovakvom sluaju?" upita iznenada R. Denil Olivav. Bejli gotovo da je poskoio. Rekao je: "Prvo i prvo, ovo je nesvakidanji sluaj." "ta kae zakon?" "Roboti su ovde zakonski odreeni. U pitanju su registrovani prodavci. U tome nema niegnezakonitog." Govorili su apuui. Bejli je pokuavao da izgleda slubeno i pretei. Olivavov izraz, kao iuvek, nije odavno nita. "U tom sluaju", ree R. Denil, "naredi eni da dopusti da je poslue ili neka ide." Bejlijeve se usne zgrie. "Tu je i gomila, s kojom moramo raunati, ne samo ena. Ne preostajenam drugo nego da pozovemo odred za razbijanje pobunjenika." "Graanima bi trebalo da bude dovoljno da im jedan predstavnik zakona kae ta da uine", reeDenil. Okrenuo je iroko lice prema poslovoi. "Iskljuite energetsko polje na ulazu, gospodine." Bejlijeva ruka sama od sebe polete prema ramenu R. Denila da ga zaustavi. Ali zastade na polaputa. Kad bi se u ovom trenutku videlo da se dvojica predstavnika zakona otvoreno ne slau, to biunitilo svaku mogumost mirnog reenja. Poslovoa je protestovao, gledajui Bejlija. Bejli skrenu pogled. R. Denil ree, bez strasti: "Nareujem vam u ime zakona." Poslovoa je zablejao: "Smatrau Grad odgovornim za svaku tetu uinjenu u prodavnici.Upozoravam vas da ovo radim po vaem nareenju." Energetske zavese nestade i ljudi i ene nagrnue unutra. ulo se njihovo sretno mumlanje. Osetilisu da im je pobeda na domaku. Bejli se nasluao pria o slinim guvama. Nekima je bio i svedok. Viao je robote koje die

desetine ruku, njihova teka nesavitljiva tela kako se prenose od oveka do oveka. Ljudi su udarali iulubljivali metalni lik oveka. Upotrebljavali su pesnice, noeve, revolvere, dok konano jadnerobote ne bi rasturili do poslednje ice. Skupi pozitronski mozgovi, najsloeniji proizvod ljudskoguma, ili su od ruke do ruke kao lopte i u nekoliko sekundi bili bi potpuno uniteni. A onda, kada je ve duh razaranja bio osloboen, gomila bi se okrenula prema svemu to se moglosmrviti ili rastaviti na komade. Roboti-prodavci nisu mogli nita o tome znati, ali kad je gomila preplavila prodavnicu, zapitalisu i stavili ruke na lica, primitivno pokuavajui da se zaklone. ena, koja je poela itavu guvu,uplaila se videi da je stvar postala mnogo ozbiljnija nego to je oekivala. Promrmljala je:"Nemojte, molim vas." eir joj je skliznuo preko lica, dok joj je glas postao samo besmisleno itanje. Poslovoa je vrisnuo: "Zaustavite ih, zaustavite ih!" R. Denil progovori. Bez ikakvog vidljivog napora, njegov glas iznenada je porastao za itavuoktavu vie nego to bi ljudski glas to smeo. Naravno, pomisli Bejli u magnovenju, on nije... R. Denil ree: "Prvi ovek koji se pomeri bie ubijen." Neko viknu iz duboke pozadine: "Dr ga!" Ali niko se nije ni maknuo. R. Denil spretno stade na stolicu, a zatim se pope na tezgu. Fluorescentno osvetljenje, koje je uraznim bojama dopiralo kroz polarizovanu molekularnu plastiku, preobrazilo je njegovo hladnoglatko lice u neto nezemaljsko. Nezemaljsko, pomisli Bejli. Sve se namah ukoilo dok je R. Denil mirnog i dostojanstvenog izgleda posmatrao gomilu. Zatim je rekao: "Vi mislite - ovaj ovek ima neutronski izbaciva, ili gasni revolver. Ako se sadazaletimo, pregaziemo ga, a najvie e stradati jedan ili dvojica, a i oni e se ubrzo oporaviti. Umeuvremenu, uiniemo sve to nam padne na pamet. Do avola sa zakonom i redom." U njegovom glasu nije bilo ni grubosti ni besa, ali se oseao autoritet. Bio je to glassamouverenog zapovednika. Nastavio je: "Greite. Ovo to drim niti je neutronski izbaciva, nitigasni revolver. Ovo je radioaktivni pitolj, vrlo smrtonosan. Upotrebiu ga i nemojte misliti da upucati iznad vaih glava. Ubiu mnoge od vas pre nego to me dohvatite. Moda i veinu. To ozbiljnomislim. A ozbiljno i izgledam, zar ne?" Na ivici gomile jo se osealo talasanje, ali broj ljudi nije se poveavao. Dok su se pridolice idalje zaustavljale iz radoznalosti, neki su urno odlazili. Oni najblii R. Denilu zadravali su dah,oajniki nastojei da se ne nagnu previe napred, pod pritiskom mase iza sebe. ena sa eirom razbila je maginu tiinu. U iznenadnoj provali straha, vrisnula je: "On e nasubiti. Nisam nita uinila. Ah, pustite me da odem." Okrenula se, ali se suoila s nepokretnim zidom zbijenih ljudi i ena. Posrnula je. Pozadi jetalasanje gomile postalo jo izrazitije. R. Denil skoi sa tezge i ree: "Sada u poi do vrata. Ubiu svakog oveka ili enu koji pokuada me dotakne. Kad stignem do vrata, pucau u svakog oveka ili enu koji ne poe svojim poslom.Ova ena ovde..." "Ne, ne", viknula je ena sa eirom, "kaem vam da nisam nita uinila. Nisam mislila nitaravo. Ne elim te cipele. Hou samo kui." "Ova ena ovde", nastavio je Denil, "ostae ovde. Nju e posluiti prodavci." Zakoraio je. Gomila je nemo zurila u njega. Bejli zatvori oi. Nije to moja greka, mislio jeoajno. Ovde e doi do ubistva i najstranije mogue guve, ali ja sam bio prisiljen da uzmem

robota kao partnera. Oni su mu dali i jednak in. Ovo nee proi. Ni u snu ne bi poverovao. Mogao je moda zaustaviti R. Denila na samompoetku. Mogao je u bilo kom asu pozvati policijsku patrolu. Ali umesto toga pustio je R. Denila dapreuzme odgovornost i osetio pritom kukaviko olakanje. Sad je sam sebe pokuao da ubedi da jelinost R. Denila jednostavno ovladala situacijom. To ga jo vie ispuni gaenjem prema samomsebi. Jedan robot, koji ovladava... Nije bilo nikakve neuobiajene buke, ni vike, ni kletve, ni jauka, ni krikova. Otvorio je oi. Gomila se razilazila. Poslovoa se smirivao, popravljajui odeu, zaglaujui kosu, mrmljajui besne pretnje gomilikoja je isezavala. Uz lagano, blago kripanje, policijska kola zaustavie se pred prodavnicom. Bejli pomisli:"Naravno, stigli su kad je sve gotovo." Poslovoa ga povue za rukav. "Molim vas, potedite me daljih neprilika." Bejli ree: "Nee ih biti." Bilo je lako reiti se policijskih kola. Doli su, uvi prianja ljudi po ulicama. Nisu znalipojedinosti, a videli su da je ulica prazna. R. Denil pomeri se u stranu, ne pokazujui ni najmanjuzainteresovanost dok je Bejli objanjavao situaciju ljudima u kolima, umanjujui veliinu incidenta ipotpuno zaboravljajui da pomene ulogu R. Denila u celoj stvari. Kasnije je povukao R. Denila u stranu, uz elino betonski zid prostorije. "elim da shvati", rekao je. "Ja ne pokuavam da ti ukradem slavu." "Ukrade slavu? Je li to neki od vaih zemaljski izraza?" "Preskoio sam u izvetaju ono to si ti uinio." "Ja ne poznajem sve vae obiaje. U mom svetu uobiajen je potpun izvetaj, ali kod vas modanije tako. U svakom sluaju, spreena je javna pobuna. A to je najvanije, zar ne?" "Misli? uj, onda." Bejli je pokuavao da bude to ubedljiviji, iako je smeo govoriti samobesnim apatom. "Nemoj to vie nikada uiniti." "Da nikad vie ne sprovodim zakon? Ali ako to ne bih radio, kakva bi mi bila svrha?" "Ne sme vie nikad zapretiti ljudskom biu revolverom." "Ne bih ni pod kojim uslovima pucao, Elija, zna to dobro i sam. Ja ne mogu da povredim ljudskobie. Ali, kao to si i sam video, nisam pucao. Nisam ni oekovao da u morati." "Bila je to najlua srea, to to nisi morao pucati. Nemoj se nikada vie izlagati takvom riziku. I jasam mogao pokuati takav blef..." "Blef? ta je to?" "Nije vano. Shvati smisao ovog to ti govorim. I ja sam mogao zapretiti gomili revolverom. I jaimam revolver. Ali nije opravdano kockati se tako ivotima, bilo ko da je u pitanju. Bilo je sigurnijepozvati policijsku patrolu, nego izgravati junaka." R. Denil je razmiljao. Zavrteo je glavom. "Mislim da nisi u pravu, partneru Elija. Mojeinformacije o ljudskim osobinama kau mi da ljudi sa Zemlje, za razliku od ljudi sa Spoljnjihsvetova, od roenja ue da prihvataju autoritet. Po svemu sudei, to je rezultat vaeg naina ivota.Jedan ovek koji dovoljno vrsto predstavlja takav autoritet sasvim je dovoljan, to sam i dokazao.Tvoja potreba za policijskom patrolom zapravo je samo izraz tvoje gotovo inagonske elje da viiautoritet preuzme odgovornost. U mom svetu, priznajem, ovo to sam uinio bilo bi sasvimneopravdano." Bejlijevo dugako lice bilo je crveno od besa. "Da su te prepoznali kao robota..." "Bio sam siguran da nee."

"Zapamti, ipak da jesi robot. Nita vie od robota! Samo robot! Kao i oni prodavci u trgovinicipela." "Ali to je oigledno." "Ti nisi ovek." I protiv svoje volje, Bjeli je oseao da eli da bude surov. Izgledalo je da R. Denil nastoji da razmisli o tome. Rekao je: "Razlika izmeu oveka i robotanije moda toliko znaajna, koliko razlika izmeu inteligencije i neinteligencije." "Moda u tvom svetu", ree Bejli, "ali ne i na Zemlji." Pogledao je na svoj asovnik i jedva mogao shvatiti da ve kasni vie od jednog sata. Grlo mu jebilo suvo i hrapavo pri pomisli da je R. Denil pobedio u prvoj rudni, i to pobedio dok je on samstajao potpuno bespomoan. Razmiljao je i o Vinsu Beretu. mladom momku koga je R. Semi zamenio. I o sebi samom, ElijiBejliju, koga je mogao zameniti R. Denil. Blagi Boe, u svakom sluaju njegov je otac bio izbaenzbog nesree koja je prouzrokovala tetu i izazvala smrt ljudi. Moda je to i bila njegova greka;Bejli nije znao. Prepotstavimo, ipak, da je bio izbaen da napravi mesta za nekog mehanikogfiziara. Samo zbog toga? Ni zbog ega drugog. Protiv toga ne bi se dalo nita uiniti. Rekao je ukoeno: "Poimo. Moram te odvesti kui." R. Denil uzvrati: "Vidi, nije pravilno praviti bilo kakvu razliku manjeg znaaja od intel..." Bejli podie glas: "U redu. Prestanimo o tome. Desi nas oekuje." Poao je u pravcu najblieintersekcijske stanice za komunikaciju. "Bolje da je pozovem i da joj kaem da stiemo." "Desi?" "Moja ena." Prokletstvo, pomisli Bejli, ba sam u finom raspoloenju za razgovor sa Desi.

4. UPOZNAVANJE SA PORODICOM

Elija Bejli prvi put je zapazio Desi zbog njenog imena. Susreo je na sekcijskoj proslavi Boia,dok je ispijao pun. Upravo je zavrio kolovanje, zaposlio se u gradskoj slubi i preselio u ovajkvart. iveo je u jednoj od samakih garsonjera u odeljenju 122a. Prilike mu nisu bile loe. Naila jedelei pun. "Ja sam Desi", rekla je. "Desi Navodni. Ne poznajem te." "Bejli", rekao je, "Elija Bejli. Upravo sam se doselio u Kvart." Prihvatio je asu pia i mehaniki se nasmeio. Ostavila je na njega utisak vesele i prijatne ene,pa se zadrao u njenoj blizini. Bio je pridolica, a neugodno je oseati se usamljenim u drutvu igledati kako se drugi ljudi skupljaju u grupe kojima sami ne pripadate. Kasnije, kad se kroz grloprotera dovoljno alkohola, sve moe postati bolje. U meuvremenu, ostao je uz posudu s punom, posmatrajui kako ljudi prolaze i zamiljenopijuckajui. "Ja sam pomagala pri pravljenju puna." Devojin glas konano je dopro do njega. "Mogupotvrditi da je pravi. Hoe li jo?" Bejli pogleda u au i vide da je prazna. Nasmei se i ree: "Hou." Devojino lice bilo je ovalno i ne ba naroito lepo, ponajvie zbog neto malo izraenijeg nosa.Haljina joj je bila ozbiljna, a svetlosmea kosa skupljala se u nizove kovrdica na elu. Pridruila mu se dok je pio drugu au puna. Odmah se osetio bolje. "Desi", rekao je, oseajui ukus imena na jeziku. "Zgodno ime. Nee smetati ako te budem takozvao, dok budemo razgovarali?" "Naravno. Ako eli. A zna li od kojeg je imena to skraenica?" "Desika?" "Nee nikada pogoditi." "Zaista se ne mogu niega setiti." Nasmejala se i rekla nestano: "Moje puno ime je Dezabel." Tada se njegova zainteresovanost rasplamsala. Odloio je au sa piem na sto i sredano rekao:"Nije valjda?" "asna re. Ne alim se. Dezabel. To je moje istinsko ime i nalazi se na svim dokumentima.Mojim se roditeljima sviao sam zvuk tog imena." Bila je ponosna na svoje ime, mada nikad nije postojala ena koja bi bila manje nalik naDezabel. Bejli ozbiljno ree: "Ja se zovem Elija, zna. Mislim, to mi je puno ime." To joj nije nita kazivalo. Dodao je: "Elija i Dezabel bili su velik protivnici." "Zar?" "Naravno, svakako, tako kae u Bibliji." "Je li? Nisam to znala. Pa, zar nije to zabavno? Nadam se da to ne znai da i mi treba da budemoprotivnici u stvarnom ivotu." O tome nije moglo biti ni govora ve od samog poetka. U poetku samo je podudarnost imenauinila od Desi neto vie od obine prijatne devojke, koju je ovek sreo kraj posude s punom.Kasnije, meutim, otkrio je da je vesela, nena srca i, konano, da je ak i lepa. Naroito mu sedopadala njena veselost. Njegov vlastiti sardonini pogled na ivot traio je protivteu. A izgledalo je da ni Desi ne smeta njegovo izdueno, ozbiljno lice.

"Oh, Boe moj", govorila bi, "pa ta ako ak i izgleda kao neku runi limun? Ja znam da sidrugaiji i, mislim, kad bi se i ti uvek ovako smekao kao ja, da bismo konano eksplodirali. Samo tiostani kakav si, Elija, i uvaj me da ne odletim." Sa svoje strane, ona je pazila da Elija Bejlija ne potone. Podneo je molbu za mali brani stan idobio dozvolu za venanje. Pokazao joj je dozvolu i upitao: "Budi drug i pristani da se iskobeljam izsamake sobe, Desi. Ne dopada mi se tamo." To ba moda i nije bila najromantinija prosidba, ali Desi se dopala. ...Bejli se seao samo jedne prilike kada je Desi potpuno izgubila svoju veselost, pa i to je bilo uvezi s njenim imenom. Bilo je to u prvoj godini njihovog braka i dete im se jo nije bilo rodilo. Ustvari, bilo je to ba onog meseca kada se mali Bentil zaeo. (Njihov stepen inteligencije, njihovegenetske ocene i njegov poloaj u Policijskom odseku doputali su im da imaju dvoje dece, od kojihje prvo smelo biti zaeto ve na poetku braka). Razmiljajui kasnije o tome, Bejli je doao dozakljuka da je moda ba Desina trudnoa bila uzrok njene neobine osetljivosti. Desi je neprestano prigovarala zbog Bejlijevog prekovremenog rada. Govorila bi: "Neugodno mi je da svake veeri jedem u zajednikoj kuhinji sama." Bjeli je bio umoran i nervozan. Rekao je: "Zato bi ti bilo neugodno? Tamo moe upoznati mnogezgodne momke." Razume se, jetko je odgovorila: "Misli li, zaista, Elija Bejli, da ne bih mogla ostaviti utisak naljude?" Razlog je moda bio taj to je Bejli zaista bio umoran, a moda i taj to je Dulijus Enderbi,njegov kolski drug, ponovo skoio na lestvici, ostavljajui Bejlija pozadi. A moda je razlog biojednostavno taj to se pomalo umorio videi je kako pokuava da se ponaa prema liku ene ije jeime nosila, dok, u stvari, nije mogla imati nieg zajednikog s njom. U svakom sluaju, rekao je zajedljivo: "Pretpostavljam da moe, ali ne verujem da e pokuati.eleo bih da zaboravi svoje ime i da bude ono to jesi." "Biu ba ono to mi se svia." "Nikud te nee odvesti pokuaj da bude nalik na Dezabel. Ako ba eli da uje istinu, to ime ine znai ono to ti misli. Biblijska Dezabel bila je dobra i odana suprugu. Bar koliko je namapoznato, nije imala ljubavnike, nije pucala visoko i nije se raskalano ponaala." Desi ga je ljutito promatrala. "To nije tano. ula sam izraz 'namolovana Dezabel'. Znam ta toznai." "Moda samo misli da zna, ali svejedno. Posle smrti Dezabelinog supruga, kralja Ahaba, njensin, Jehoram, postao je kralj. Jedan od njegovih vojskovoa, Jehu, pobunio se protiv njega i ubio ga.Jehu je tada odjahao do jezera gde je stara kraljica-majka Dezabel imala boravite. Dezabel sujavili o njegovom dolasku i ona je poverovala da to moe znaiti samo i njenu vlastitu smrt. Ponosnai hrabra, naminkala je lice i obukla svoje najbolje haljine, da bi ga doekala kao dostojanstvena iponosna kraljica. Naredio je da je bace kroz prozor palate i tako ubiju, ali ona je, po mom shvatanju,doivela lep kraj. Upravo je to ono to ljudi imaju na umu kad govore o "namolovanoj Dezabel", bilitoga svesni ili ne." Sledee veeri, Desi ree tihim glasom: "itala sam Bibliju, Elija." "ta?" Za trenutak, Bejli je bio iskreno ljutit. "One delove o Dezabel." "Ah! Desi, ao mi je ako sam poverdio tvoja oseanja. Poneo sam se detinjasto." "Ne, ne." Uklonila je njegovu ruku sa svog struka i sela na kau, hladna i ukoena, ostavljajuiupadljivu prazninu izmeu sebe i Bejlija. "Dobro je znati istinu. Ne elim da zbog neznanja izgledam

glupo. Zato sam i itala o njoj. Ona je zaista bila zla ena, Elija." "Pa, njeni su neprijatelji pisali ta poglavlja. Ne znamo ta bi ona sama mogla o tome rei." "Pobila je sve proroke gospodnje kojih se mogla doepati." "Da, tako oni kau." Bejli potrai u depu komadi vakae gume. (Kasnije je suzbio tu naviku,poto mu je Desi jednom rekla da sa tim njegovim duguljastim licem i tunim, smeim oima,izgleda kao stara krava sa neprijatnim strukom trave u ustima, koji ne moe ni progutati ni ispljunuti).Rekao je: "Ako eli da uje njenu verziju, ini mi se da bih ti mogao pruiti neke argumente.Dezabel je visoko cenila verovanje svojih predaka, koji su u tim krajevima iveli mnogo pre no tosu jevrejska plemena tamo dola. Jevreji su imali svog vlastitog boga, i, to je jo vanije, bio je tobog koji nije trpeo takmaca. Nisu se zadovoljavali time da ga sami oboavaju; hteli su da to ine i sviostali. Dezabel je bila konzervativna, drei se starih verovanja a odbacujui nova. Na kraju krajeva,ako su nova verovanja i imala dublju moralnu sadrinu, stara su vie ispunjavala oveka. injenicada je pobila proroke samo znai da je bila pravo dete svoga vremena. Bio je u to doba uobiajeninain samozatite. Ako ita 'Knjige kraljeva', ne moe prenebrei da je Elija (sada je re o momimenu) stavio na probu osam stotina i pedeset Balovih proroka, samo da bi video mogu li izazvatipojavu ognja s neba. Elija je, razume se, postigao svoje - nebeskog ognja nije bilo - te je naredio dase pobiju svih osam stotina pedeset svetenika. I tako je i bilo." Desi se ugrize za usnu. "A ta je sa Nabotovim vinogradom, Elija? Taj Nabot nije nikome smetao,osim to je odbio da kralju proda svoj vinograd. Onda je Dezabel udesila da se neki krivo zakunu inabede Nabota zbog bogohuljenja, ili tako neeg." "Reeno je za njega da je hulio na Boga i kralja", ree Bejli. "Da. A onda su oni zaplenili njegovu imovinu, poto su ga prethodno smakli." "To nije bilo pravo. Razume se, u moderna vremena, s Nabotom bi ilo mnogo lake. Kad bi Gradeleo njegov posed, ili kad bi ak neki od srednjevekovnih naroda eleo njegovu imovinu, sudovi bimu jednostavno naredili da se skloni, uklonili ga ak silom ako je neophodno, plativi mu ono to bisami smatrali odgovarajuom cenom. Kralju Ahabu nije bilo dostupno takvo reenje. Ipak,Dezabelin nain bio je pogrean. Jedino opravdanje za nju u tome je to je Ahab bio bolestan inesrean, jer sam nije mogao nita uiniti, te je ona osetila da ljubav prema svom suprugu morastaviti ispred Nabotove sudbine. Neprestano ti govorim da je bila uzor odane su..." Desi se odmae od njega, uarena lica i ljutita. "Mislim da si zao i pokvaren." Pogledao je u potpunoj nedoumici. "Ali ta sam uino? ta je to s tobom?" Napustila je stan, ne odgovorivi mu nita, i provela itavo vee i pola noi u video-dvoranama,selei se s predstave na predstavu. Potroila je te veeri svoje dvomeseno sledovanje karata zavideo (i ne samo svoje ve i muevljevo). Bejli je bio jo budan po njenom povratku, ali mu ona viene ree ni rei. Bejliju se kasnije, mnogo kasnije, inilo da je poremetio neto vrlo vano u Desinom ivotu. Ponjoj, njeno ime sadralo je u sebi neki udni simbol zla. Bila je to uzbudljiva protivtea njenojizrazito ednoj prolosti. Kao da joj je ime davalo neku aromu neestitosti, i to joj se dopadalo. Ali takvo raspoloenje ju je postepeno prolo. Nije nikad vie pomenula svoje puno ime, ni Eliju,ni svojim prijateljima, a koliko je Bejli znao verovatno ni samoj sebi. Bila je Desi, tako sepotpisivala. Kako su dani prolazili, postajala je razgovorljivija i posle otprilike dve nedelje njihov je odnosbio kao i pre i, uprkos kasnijim povremenim sukobima, nikada vie nita nije njihove odnosepomutilo do te mere.

Samo je jo jednom dolo do posrednog pomena ove teme. Bila je u osmom mesecu trudnoe.Napustila je poloaj dijetetskog asistenta u sekcijskoj kuhinji A-23 i, budui da je imala naraspolaganju mnogo vremena, zabavljala se razmiljanjem i pripremama oko detetovog roenja. Jedne je veeri rekla: "ta misli o Bentliju?" "Oprosti, draga?" ree Bejli, diui oi s hrpe papira, koje je doneo kui. (Budui da je uskorodolazila prinova u porodicu i da je Desi prestala da zarauje, a kako je njegovo unapreenje bilojo daleko, bilo je potrebno da se bavi honorarnim radom). "Mislim, ako bude deak. ta misli, da ga nazovemo Bentli?" Bejli opusti usne. "Bentli Bejli? Zar ti se ne ini da su ime i prezime odve slini?" "Ne znam. ini mi se zgodno. Osim toga, dete uvek moe samo odabrati srednje ime, po svomukusu, kad malo poraste." "Pa, ja se slaem." "Je si li siguran? Mislim... Moda si hteo da ga nazovemo Elija?" "I da ga onda zovu Elija mlai? Mislim da to ne bi bilo dobro. On moe nazvati svog sina Elija,ako bude eleo." Zatim je Desi rekla: "Ima samo jedna stvar", i zastala. Posle kratkog utanja on je upita: "Koja?" Nije ga pogledala u oi, ali je ipak rekla, dovoljno odluno: "Bentli nije ime iz Biblije, zar ne?" "Nije", ree Bejli. "Sasvim sam siguran da nije." "U redu, onda. Dosta mi je biblijskih imena." Bilo to jedini put kad su se vratili u prolost, sve do onog dana kada je Elija Bejli stigao kuizajedno sa robotom Denilom Olivavom. Bili su u braku ve vie od osamnaest godina. a Njihov sinBentil Bejli (srednje ime jo nije bio izabrao) ve je bio prevalio esnaestu.

Bejli se zaustavi pred velikim dvostrukim vratima, na kojima su se presijavala velika slova ZALINU UPOTREBU - MUKARCI. Manjim slovima pisalo je: Podsekcije 1-A - 1-E. Jo manjimslovima, upravo iznad kljuaonice, stajalo je: "U sluaju gubitka kljua, smesta se obratite na 27-101-51." Neki je ovek proao pored njih, stavio aluminijumski otvara u kljuaonicu i uao. Zatvorio jevrata za sobom, ne pokazujui ni najmanju nameru da ih pridri otvorena dok Bejli ne ue. Da je touinio, Bejli bi se naao ozbiljno uvreen. Bio je uvreen obiaj da mukarci uopte ne obraajupanju na druge mukarce u prostorijama za linu upotrebu. Bejli se priseti vie zanimljivih branihpoveravanja koje je saznao od Desi i koja su pokazivala da je situacija sasvim drugaija u enskimlinim prostorijama. Uvek bi govorila: "Srela sam Dozefinu Grili u linim prostorijama i ona mi je rekla..." Kad god su Bejlijevi dobijali dozvolu za uptrebu malog kupatila kraj svoje spavae sobe, Desindrutveni ivot trpeo bi zbog toga. Bilo je to kao neka vrsta kazne zbog graanske povlaenosti. Bejli ree, neveto prikrivajui zbunjenost: "Molim te, saekaj me napolju, Denile." "Namerava li da se umije?" upita ga R. Denil. Bejli je zatreptao i pomislio: prokleti robot! Kad su mu ve dali sve druge informacije, zato ganisu nauili i pristojnosti? Ja u biti odgovoran ako nekom drugom postavi isto ovo pitanje. Rekao je: "Moram se tuirati. Uvee ima previe ljudi, pa bih izgubio suvie vremena. A ako toobavim sada, pred nama je celo vee slobodno." R. Denil se uopte nije zbunio. "Da li je u skladu sa drutvenim ponaanjem da ja ostanemnapolju?"

Bejlijeva se zbunjenost poveala. "Pa ti ni ne mora da ue. Nema - nema potrebe." "Ah, razumem. Da, naravno. Ali, ipak, Elija, i moje su ruke isprljaju, pa u ih oprati." Pokazao je dlanove, drei ih pred sobom. Bili su ruiasti i debeljukasti, s pravim naborima.Bio je to odlian i briljiv, majstorski rad. Bejli primeti: "U stanu imamo lavabo." Rekao je to, a u glasu mu se nije osetila vanost teinjenice. Snobizam nije palio kod robota. "Hvala ti na ljubaznosti. Ipak, mislim, bilo bi bolje da to obavim ovde. Kad ve moram iveti sljudima sa Zemlje, dobro je da se prilagodim to veem broj vaih obiaja." "Onda, ui." arena ivost unutranjosti bila je u otroj suprotnosti sa poslovnom jednostavnou svih drugihstvari u Gradu, ali ovoga puta Bejli to nije primeivao. Proaputao je Denilu: "Moda e mi biti potrebno oko pola sata. Priakaj me." Krenuo je, ali sevratio i dodao: "I sluaj, nemoj ni sa kim razgovarati i nemoj ni u koga gledati. Ni re, ni pogled. Toje obiaj." urno se osvrnuo, da bude siguran da niko nije primetio ovaj kratki razgovor i da se niko nijeuasnuo. Na sreu, u predsoblju nije bilo nikoga. Pourio je, oseajui se prljavim, kraj zajednikih odeljenja prema privatnim komorama. Takvukomoru dobio je pre pet godina - bila je dovoljno prostrana da se u nju smeste tu, mali aparat zapranje rublja i druge potreptine. Nalazio se u njoj i mali projektor na kome su se mogli videti novifilmovi. "Moj drugi dom", naalio se kad je saznao da su mu dodelili komoru. Ali sada, esto se pitao da libi mogao podneti kad bi ga opet vratili spartanskim uslovima zajednikih odeljenja, ako mu ukinupovlasticu na privatnu komoru. Pritisnuo je dugme koje je pokrenulo aparat za pranje rublja i na njemu su se upalile malesvetiljke. R. Denil strpljivo je ekao sve dok se Bejli nije vratio, istuiran, istog donjeg rublja, s opranomkouljom i, uopte, s oseanjem vee udobnosti. "Nikakvih neprilika?" upita ga Bejli kad su izili i ponovo smeli da govore. "Nikakvih, Elija", uzvrati R. Denil. Desi ih je doekala na vratim, nervozno se smeei. Bejli je poljubi. "Desi", promrljao je, "ovo je moj novi partner, Denil Olivav." Desi je pruila ruku koju je R. Denil prihvatio, a zatim ispustio. Okrenula se svom suprugu, apotom s izvesnim strahom pogledala R. Denila. Rekla je: "Hoete li da sednete g. Olivave? Moram malo porazgovarati s muem o porodinimstvarima. Samo nekoliko trenutaka. Nadam se da vam nee smetati." Drala je Bejlija za rukav. Poao je za njom u susednu sobu. urno je proaputala: "Nije ti se nita dogodilo? Bila sam tako zabrinuta kad sam ula izvetaj." "Kakav izvetaj?" "Pre jednog sata, o guvi u prodavnici cipela. Reeno je da su situaciju smirila dva detektiva.Znala sam da stie s partnerom, a kako se ta trgovina nalazi u naoj podsekciji i kako je bilo vremekad se ti vraa kui, pomislila sam da izvetaj moda nije rekao sve ono to se desilo i da si..." "Molim te, Desi, vidi da sam zdrav i itav." Desi se s naporom savladala. Drhtavim glasom rekla je: "Tvoj partner nije iz tvog odeljenja, zarne?" "Nije", odgovori Bejli jadno. "On je - potpuni stranac."

"Kako da se ponaam prema njemu?" "Kao i prema svakom drugom. On mi je samo partner i to je sve." Rekao je to pomalo neuverljivo, tako da se Desine hitre oi skupie. "ta nije u redu?" "Sve je u redu. Hajde, poimo natrag u salon. Inae e izgledati malo udno." Elija Bejli sada vie nije bio tako siguran u privlanost svoga stana. Sve do tog trenutka nije imaonikakvih primedbi. Zapravo, uvek je bio ponosan na njega. Stan se sastojao od tri prostrane sobe;dnevna soba se, na primer, pruala dobra etiri metra u duinu. U svakoj od prostorija nalazio seplakar. Jedan od glavnih ventilacionih sistema prolazio je ba kraj stana. To je katkad izazivaloneugodnu buku, ali je, s druge strane, obezbeivalo prvorazrednu kontrolu temperature i vlanostivazduha. Stan nije bio daleko ni od linih prostorija, to je bila izrazita pogodnost. Ali sada kad je u tom stanu sedelo bie s drugog sveta, Bejli vie nije bio u sve tako siguran. Stanmu se sada inio neprikladan i pretrpan. Desi ree, s poneto izvetaenom veselou: "Da li ste jeli, ti i gospodin Olivav, Elija?" "U stvari", ree Bejli brzo, "Denil nee jesti s nama. Jeemo bez njega." Desi je to prihvatila bez prigovora. Snabdevanje hranom bilo je tano proraunato, a ogranienjasu bila stroa no ikada, pa nije bilo neutivo zahvaliti se na gostoprimstvu. Desi ree: "Nadam se da vam nee smetati to emo mi veerati, gospodine Olivav. Elija, Bentlii ja obino obedujemo u zajednikoj kuhinji. Tamo je mnogo udobnije i imao vei izbor, a da vamkaem istinu, i porcije su vee. Ipak, Elija i ja imamo dozvolu da tri puta nedeljno jedemo u vlastitomstanu, ako hoemo. Elija vrlo uspeno radi svoj posao u Odseku i tako imamo lepe povlastice - imislila sam da bismo za ovu priliku, kad biste nam se hteli pridruiti, mogli prirediti pravu gozbicu,premda mi se ini da su ljudi koji previe koriste svoje povlastice pomalo asocijalni, znate." R. Denil je pristojno sluao. Bejli ree, kuckajui prstima: "Desi, gladan sam." R. Denil primeti: "Da li u prekriti obiaj, gospoo Bejli, ako vam se budem obraao imenom?" "Zato ne, naravno da ne." Desi izvue sto iz zida i ukopa greja tanjira u centralni alter napovrini stola. "Samo vi mene zovite Desi, ako vam se tako dopada, Denile." Zakikotala se. Bejli se oseao vrlo neugodno. Situacija je postajala sve neobinija. Desi je mislila da je R.Denil ovek. Cela stvar je mogla eksplodirati i postati predmet razgovora u enskim linimprostorijama. Denil je na svoj drveni nain bio ak i zgodan, a Desi je godila njegova pristojnost.Bilo je to oigledno. Bejli se pitao kakav je utisak R. Denil stekao o Desi. U poslednjih osamnaest godina ona se nijemnogo promenila, barem ne za Eliju Bejlija. Bila je, naravno, neto punija i figura joj je izgubilanekadanju mladalaku ivost. Oko usana su joj se skupile sitne bore, obrazi su joj neto oteali, kosajoj je potamnela, a i frizura joj je bila konzervativnija nego nekada. Ali sve to nema nikakve vanosti, mislio je Bejli mrko. Na Spoljnjim svetovima ene su bilevisoke, vitke i snane poput mukaraca. Takvim su ih barem prikazivale video-knjige. R. Denil jesigurno bi naviknut na takve ene. Izgledalo je, ipak, da R. Denila uopte ne inznenauje ni Desin razgovor, ni njen izgled, ni njenoprihvatanje njegovog imena. Rekao je samo: "Je li to zaista u redu? Ime Desi izgleda mi kaodeminutiv. Moda je upotreba tog imena ograniena na vae najblie, te bi moda bilo zgodnije davas zovem vaim punim imenom." Desi, koja je upravo skidala impregnirani papir kojim je racionisana veera bila hermetikizatvorena, iznenada se potpuno usredsredila na taj posao. "Samo Desi", ree ona ukoeno. "Svi me tako zovu. Nemam punog imena."

"U redu, onda, Desi." Vratu su se otvorila i dete je oprezno ulo. Smesta je ugledalo R. Denila. "Tata?" upita deak nesigurno. "Ovo je moj sin Bentli", ree Bejli tiho. "Bentli, ovo je gospodin Olivav." "To je tvoj parner, je li? Milo mi je, gospodine Olivav." Bentlijeve oi se rairie i zablistae."Reci, tata, ta se to dogodilo u prodavnici cipela? U vestima su rekli..." "Nemoj sada nita zapitkivati, Bentli", prekinu ga Bejli otro. Bentlijevo lice se snudilo i on pogleda prema majci koja mu dade znak da sedne. "Jesi li uradio ono to sam ti rekla, Bentli?" upita ga ona kad je seo. Neno mu je rukom milovalakosu. Kosa mu je bila crna, kao i oeva. I visinom e sigurno biti slian ocu, kad poraste, ali u svemuostalom bio je njena slika. Imao je ovalno lice, kestenjaste oi i veseo pogled na ivot. "Naravno, mama", rekao je Bentli, naginjui se da pogleda u dvostruki tanjir iz koga se ve dizalamiriljava para. "ta imamo za jelo? Nije valjda opet fermentovana teletina, mama? Je li, mamice?" "ta ima protiv fermentovane teletine?" upita ga Desi, stisnuvi usne. "Ti samo jedi ono to jepred tobom i da nisam ula ni rei prigovora." Bilo je oigledno da imaju fermentovanu teletinu. Bejli je seo na svoje mesto. I on sam bi radije jeo neto drugo, a ne fermentovanu teletinu, koja jeimala otar miris i ostavljala neugodan ukus u ustima, ali Desi je to pitanje ve odavno reila. "Ne mogu, pa ne mogu, Elija", govorila je. "Ja ivim u ovom kvartu celog dana i ne smem sebistvarati neprijatelje, jer bi mi ivot bio nepodnoljiv. Svi znaju da sam nekada bila dijetetski asistenti kad bih svake druge nedelje kupovala biftek ili piletinu, svi bi rekli da imamo protekciju u Odsekuza racionisanje. U ovoj podsekciji vrlo je malo ljudi koji imaju posebne prehrambene povlastice, aki nedeljom. To bi izazvalo ogovaranje i ja ne bih mogla izai iz kue ni da posetim line prostorije, a,osim toga, fermentovana teletina i protopovre vrlo su zdrava hrana. To je dobro, uravnoteeno jelo,bez ikakvih otpadaka, i ima mnogo vitamina, minerala i svega to je oveku potrebno, A ako sezaelimo piletine, moemo je se najesti utorkom u zajednikoj kuhinji." Bejli je prestao da se buni. Bilo je onako kako je Desi rekla; prvi problem, koji se ovekunametao u ivotu, bio je da smanji, to je vie mogao, sukobe sa gomilom koja ga je okruavala sasvih strana. Bentlija je bilo male tee ubediti. Ovom prilikom, on ree: "Mamice, a zato ne bih mogao upotrebiti tatine bonove i jesti sam uzajednikoj kuhinji? Voleo bih to." Desti nevoljno zatrese glavom i otro ree: "udim ti se, Bentli. ta bi ljudi rekli da vide kakojede sam, kao da ti tvoji nisu dovoljno dobri, ili kao da su te izbacili iz stana?" "Pa, to se nikoga ne tie." Bejli primeti nervozno: "Uini onako kako ti mama kae." Bentli nesretno slegnu ramenima. R. Denil se iznenada oglasi s drugog kraja sobe: "Da li bi mi porodica dopustila da malopregledam ove video-knjige, dok traje veera?" "Naravno", uzvrati Bentli i smesta ustade od stola, dok mu se na licu ocrtavalo zanimanje. "To sumoje knjige. Dobio sam iz ih biblioteke na specijalnu dozvolu. Doneu vam i svoj aparat za itanje.Vrlo je dobar. Tata mi ga je poklonio za poslednji roendan." Doneo je aparat R. Denilu i upitao ga: "Zanimaju li vas roboti, gospodine Olivav?" Bejliju ispade viljuka iz ruke i on se sae da je digne. R. Denil je rekao: "Da, Bentli. Zanimaju me." "Onda e vam se svideti i ove knjige. Sve su o robotima. Moram za kolu uraditi domai zadatak o

robotima, pa se sada pripremam. To je vrlo sloen zadatak", rekao je vano. "I ja sam protiv robota." "Sedi, Bentli", ree Bejli oajno. "I nemoj gnjaviti gospodina Olivava." "Ne gnjavi me, Elija. Bie mi drago, Bentli, da nekom drugom prilikom razgovaram s tobom o tomproblemu. Tvoj otac i ja biemo veeras u velikom poslu." "Hvala, gospodine Olivav", rekao je Bentli i seo na svoje mesto. Na licu mu se pojavio izrazgaenja, kada je viljukom odlomio komadi meke, ruiaste fermentovane teletine. Bejli pomisli: u velikom poslu? A onda se s uasom setio svog zadatka. Pomislio je na Svemirca koji lei mrtav i shvatio da je vesatima bio toliko zaokupljen vlastitim problemima da je zaboravio hladnu injenicu ubistva.

5. ANALIZA UBISTVA

Desi ih je pozdravila. Nosila je eir za posebne prilike i mali kostim od kerato-tkanine. Reklaje: "Nadam se da mi neete zameriti to izlazim, gospodine Olivav. Znam da imate mnogo darazgovarate sa Elijom." Propustila je sina pred sebe, otvarajui vrata. "Kad e se vratiti, Desi?" upitao je Bejli. Zastala je: "Kad eli da se vratimo?" "Pa... nema smisla da cele noi ostane napolju. Mogla bi se moda vratiti u uobiajeno vreme?Oko ponoi?" S oklevanjem je pogledao R. Denila. R. Denil klimnu. "ao mi je to zbog mene izlazite iz kue." "Ne brinite, gospodine Olivav. Nije to zbog vas. Ovo je ionako moje slobodno vee, kad izlazim sdevojkama. Hajde, Bentli." Deak se bunio. "A zato, molim vas, moram i ja da poem? Ja ih neu gnjaviti. Gluposti." "Budi posluan." "Pa, onda, zato ne mogu da poem s tobom u video?" "Zato to ja idem s prijateljicama, a ti ima druge..." Vrata se zatvorie za njima. I sada, as je konano stigao. Bejli ga je neprekidno odlagao. Mislio je: upoznajmo robota, davidimo kakav je. Zatim: dovedimo ga kui. Zatim: veerajmo. Ali sada je sve prolo i uzmaka vie nije bilo. Konano se moralo prei na ubistvo, nameuzvedane zaplete, na unapreenje, na mogunost poraza. Bejli nije znao kako da pone, osim dase obrati robotu za pomo. Prsti su mu besmisleno etali po stolu koji nije bio vraen u zid. R. Denil ree: "Da li smo ovde sigurni? Postoji li mogunost da nas neko prislukuje?" Bejli se iznanaeno tre: "Nikome ne bi palo na pamet da prislukuje ta se dogaa u stanu drugogoveka." "Zar ti nikada ne prislukuje?" "To se ne radi, Denile. ovek bi onda jo mogao oekivati - ta ja znam - da mu gledaju i u tanjirdok jede." "Ili da izvre ubistvo." "ta?" "Da li se ubijanje protivi vaim obiajima, Elija?" Bejli je osetio kako se u njemu skuplja bes. "Sluaj, ako eli da budemo partneri, nemoj nipokuavati da bude nadmen, poput Svemiraca. Tome ovde nema mesta, R. Denile." Nije mogaoodoleti a da ne naglasi ono R. "ao mi je ako sam te uvredio, Elija. Bila mi je samo namera da kaem sledee: ako su ljudskabia katkad sposobna za ubistvo uprkos obiajima, mogu biti sposobna da obiaje prekre i kad sumanji pestupi u pitanju, kao to je to prislukivanje." "Stan je potpuno izolovan", ree Bejli, mrtei se. "Nisi nita uo iz susednih stanova, zar ne?Nee uti ni oni nas. Osim toga, niko ne zna da se ovde deava neto vano." "Nemojmo potcenjivati neprijatelja." Bejli slee ramenima. "Bolje da poenom. Moja obavetenja su vrlo oskudna, tako da jo ne znamna emu sam. Znam da su oveka po imenu Roj Nemenuh Sarton, graanina planete Aurore, iteljaGrada Svemiraca, ubile osobe koje su nam ostale nepoznate. Ili samo jedna osoba. Koliko mi je

poznato, Svemirci smatraju da to nije izuzetan sluaj. Da li sam u pravu?" "Potpuno si u pravu, Elija." "Oni to povezuju s nedavnim pokuajima sabotae projekta koji podravaju Svemirci. Mislim naprojekat po kome bi nae drutvo trebalo da se pretvori u robotsko, kao to je ono na Spoljnjimsvetovima, a Svemirci pretpostavljaju da je ovo ubistvo delo dobro organizovane teroristike grupekoja se tome projektu protivi." "Da." "U redu. Ponimo onda s tim to emo pretpostavku Svemiraca uzeti kao osnovanu. Ali zar ubistvonije mogao poiniti i neki usamljeni fanatik? Na Zemlji postoji snano antirobotsko oseanje, ali neznam da postoje organizovane grupe koje bi se sluile nasiljem." "Moda ne otvoreno." "ak i tajna organizacija, koja bi se bavila unitavanjem robota i fabrika robota, morala bi bititoliko razumna da shvati da je ubistvo Svemiraca najgore to se moe uiniti. ini mi se ipak da jemnogo verovatnije da je posredi delo nekog ludaka." R. Denil je paljivo sluao, a onda rekao: "Mislim da sve injenice govore protiv teorije oludaku. Ubijena osoba odve je dobro odabrana, a vreme ubistva tako dobro proraunato, da to morabiti delo neke organizovane grupe." "Sudei po tome, ti raspolae sa vie injenica. Hajde, ispljuni ih!" "Nain izraavanja pomalo ti je neobian, ali ini mi se da shvatam. Morau ti objasniti pozadinusvega to se dogodilo. Sa stanovia Svemiraca, Elija, odnosi sa Zemljom su krajnjenezadovoljavajui." "I ne samo to", promrmljao je Bejli. "Rekli su mi da se, dok je Grad Svemiraca bio jo u izgradnji, mislilo da e veina ljudi na Zemljibiti voljna da prihvati dualistiko drutvo koje tako dobro dejstvuje na Spoljnjim svetovima. ak iposle prvih pobuna mislili smo da je re samo o tome da se vai ljudi naviknu na ok ove novine." "Ispostavilo se da nije bilo tako. Uprkos saradnji Zemaljske vlade, kao i mnogih gradskih vlasti,otpor je bio tako uporan, da je napredovanje postalo znatno usporeno. Naravno, to je veoma brinulonae ljude." "Zbog altruizma, pretpostavljam", ree Bejli. "Ne ba sasvim", ree R. Denil, "mada je lepo od tebe to im pripisuje plemenite pobude. Kodnas, naime, vlada uverenje da bi zdrava i modernizovana Zemlja predstavljala veliku dobrobit zacelu Galaksiju. Tako barem veruju nai ljudi u Gradu Svemiraca. Moram ipak priznati da naSpoljnjim svetovima postoje jaki otpori takvom shvatanju." "ta? Neslaganje meu Svemircima?" "Naravno. Ima ih koji misle da bi modernizovana Zemlja bila opasna imperijalistika planeta.Takvo miljenje preovladava naroito meu iteljima starijih svetova, koji su blie Zemlji i kojiimaju vie razloga da se seaju nekoliko prvih vekova zvezdanih putovanja, kada se njihovimplanetama politiki i ekonomski upravljalo sa Zemlje" Bejli je uzdahnuo. "Stara istorija. Da li ih to zaista zabrinjava? Zar se uistinu seaju stvari koje suse dogodile pre hiljadu godina?" "Ljudi, ree R. Denil, "imaju udna shvatanja. Oni nisu toliko razloni kao mi roboti, jer njihoviivani sistemi nisu planirani kao nai. Reeno mi je, ipak, da to ima i prednosti." "Moda ima", ree Bejli suvo. "Ti to sigurno bolje zna", ree R. Denil. "Bilo kako bilo, neprestano propadanje Zemlje ojaaloje nacionalistike struje u Spoljnjim svetovima. Oni kau da su stanovnici Zemlje drugaiji nego

Svemirci i da se oigledno ne mogu uputiti u i