Branko Petranovic - Istorija Jugoslavije - II Knjiga

BRANKO

PETRANOVI

ISTORIJUA JUGOSLAVIJE1918-1988DRUGA KNJIGA 19411945

NARODNOOSLOBODILACKI RAT I REVOLUCIJA

NOLIT'BEOGRAD

UREDNIK

SIMON SIMONOVI

RECENZENTI

MOMILO ZEEVI ZDRAVKO ANTONI MILOVAN BUZADI

Izdavanie ove kniige pomogli su Fond CK SKJ za nauno-istraivaki rad i izdavaku delatnost i Republika zajednica nauke Srbije

SADRAJ

DRUGA KNJIGA

NARODNOOSLOBODILAKI RAT I REVOLUCIJA 1941-1945 SVET U RATNOM VRTLOGU 1941. OKUPATORSKA PODELA JUGOSLAVIJE I USPOSTAVLJANJE KVISLINKIH REIMA PROZAPADNE GRAANSKE SNAGE, KOMUNISTI I OKUPACIJA USTANAK NARODA JUGOSLAVIJE REVOLUCIJA I KONTRAREVOLUCIJA OSNOVNE USTANOVE REVOLUCIJE JUGOSLOVENSKO RATITE AVNOJ I JUGOSLOVENSKA FEDERACIJA VELIKE SILE I REVOLUCIONARNE PROMENE JUGOSLOVENSKO-SOVJETSKI ODNOSI I VOJNO SADEJSTVO . REVOLUCIJA I PROMENE U DRUTVENO-EKONOMSKOJ STRUKTURI. STRANA POMO KULTURNI I PROSVETNI IVOT NA OSLOBOENIM TERITORIJ AMA OBRAZOVANJE PRIVREMENE VLADE DFJ NOSIOCI TERORA I GENOCIDA OSLOBOENJE I DOPRINOS JUGOSLAVIJE POBEDI NAD FAIZMOM PROGLAENJE REPUBLIKE BIBLIOGRAFIJA FOTOGRAFIJE I FAKSIMILI Okupatroska politika u porobljenoj Jugoslaviji (posle strane 32) Narodnooslobodilaka borba i kontrarevolucija (posle strane 160) Nova Jugoslavija 1 9 4 3 - 1 9 4 5 (posle strane 336) IZVORI FOTOGRAFIJA I FAKSIMILA SPISAK SKRAENICA REGISTAR LINIH IMENA REGISTAR GEOGRAFSKIH POJMOVA 9 25 52 81 153 193 239 280 303 325 342 357 379 394 414 452 483

492 496 498 507

DRUGA KNJIGA

NARODNOOSLOBODILAKI RAT I REVOLUCIJA19411945

SVET U RATNOM VRTLOGU 1941.

Nemakim napadom na Sovjetski Savez 22. juna 1941. rat je uao u novu fazu. Nije se samo radilo o poveanju broja drava koje su se nale u kovitlacu velike svetske katastrofe, ve pre svega o nevienim razmerama koje je rat dobijao i estini bitaka koje su poele da se vode. Sovjetsku granicu je juna 1941. prela armija od 190 divizija, kakvu svet do tada nije video. Sovjetski Savez nije imao protiv sebe samo najnaoruaniju silu sveta, ve i privredu cele Evrope, koja je radila za nemaku ratnu mainu. S trupama Vermahta na istoku su kao dodatne, pomone snage ratovale Musolinijeva Italija, Manerhajmova Finska, Rumunija generala Antoneskua, Hortijeva Maarska, panska Plava divizija", ustaka legija. Ustae su, u stvari, na istoni front uputile Hrvatsku ojaanu 369. pjeaku pukovniju" posle obuke u Nemakoj, a kasnije 370. pjeaku pukovniju. Od sloma Rusije" ustae nisu oekivale samo da se prehrane proizvodima njenih itnica, ve i da umesto Rusije", sklone Srbima (srbofilske) na granice Balkana stane Ukrajina. Uee u ratu protiv Rusije" i boljevizma" smatralo se za Magna carta politike malih drava, osnovu njihovog opstanka i temelj njihove budunosti. Otvaranje dinovskog fronta od Baltika do Crnog mora olakalo je poloaj Velike Britanije, jer je nemaki pritisak na zapadu oslabio. Porobljena Evropa snabdevala je nemaku industriju sirovinama, a poljoprivreda evropskog-jugoistoka hranila nemako stanovnitvo i vojsku. U nemakoj privredi radili su radnici iz cele Evrope. Nemake jedinice su probile odbranu SSSR-a i prodrle u dubinu njegove teritorije, kreui se prema sovjetskoj prestonici, Lenjingradu, i crnomorskoj obali. Sovjetski Savez je na poetku rata platio traginu cenu Staljinovog obezglavljenja najvieg stareinskog sastava Crvene armije. rtve krvavog Staljinovog bezumlja postali su proslavljeni vojnici oktobarske

1U

NARODNOOSLOBODILACKI BAT I REVOLUCIJA

revolucije i graanskog rata, marali Mihail Nikolajevi Tuhaevski, Jegorovi i Vasilij Konstantinovi Bliher, komandanti armija prvog i drugog ranga, komandanti korpusa i divizija, politiki komesari. Velikim masakrom armija se nala u rukama nedoraslih komandanata. Tek je patriotizam, sa nevienim heroizmom sovjetskih naroda, presekao iluzije nemakog vodstva da e se Sovjetski Savez raspasti prvih meseci rata. Iako su trupe Vermahta razbijale odbrambene linije, kidale vezu meu armijama i njihovim tabovima, zarobljavale masu vojnika, unitavale avione na aerodromima sovjetski front se nije raspao. Pod nemakom okupacijom nale su se baltika obala, Belorusija, gotovo cela Ukrajina. Nemake snage su iscrpljivane u tekim bitkama na moskovskom pravcu u jesen 1941, kada je Hitler objavljivao svetu da se Lenjingrad i Moskva nalaze pred padom. Nemaki propagandni plakati su u Srbiji osvanjivali sa natpisima da su nemake trupe uspele da probiju odbrambeni pojas crvene prestonice" i da se na Kremlju vije zastava sa kukastim krstom. Novinski naslovi i podnaslovi psiholoki su razarali svaku perspektivu: Presto crvenog krvnika Staljina baen u prah i pepeo, ili: Moskva je pala, srce komunizma je iupano. Zauzeem Moskve pala je i nada, isticala je nemaka propaganda, komunistikih nacionalista" ili nacionalistikih komunista", kako su Nemci ocenjivali pripadnike ustanikog pokreta u Srbiji 1941. godine. Time su, zakljuivali su, propala i oekivanja zavedenih Srba u pomo jednog fantoma, koji se sada potpuno rasplinuo". Slanjem ovih i slinih poruka Nemci su oekivali paralisanje svake volje Srba za otporom. Hitler se oigledno prevario u oekivanju da e naii na rasulo sovjetske vojske i njenu nespremnost da brani SSSR. Nemaki napad i surovost osvajaa probudili su ruski patriotizam, koji je Staljin podsticao pozivom narodu da brani majku otadbinu", koja se nalazi u smrtnoj opasnosti. Narodi SSSR-a podseani su na ratnike tradicije, slavu Suvorova, Kutuzova i Nahimova, upozoravani na antislovensku sutinu nemakog faizma, Hitlerovo shvatanje da su slovenski narodi gnojivo za ubrenje germanskih polja. U Moskvi je obrazovan S veslo venski komitet s generalom Aleksandrom Gondurovom na elu, a patrijarh sverosijski" drao je molepstvija za slovensko oruje. Ealonirana sovjetska odbrana je, uprkos prvim neuspesima, uspela da izdri silinu nemakog udara. S ugroene teritorije


11

demontirani industrijski pogoni prenoeni su u dubinu pozadine. Kao to je Velika Britanija do napada na SSSR nosila teret rata sama, tako je sada celokupno breme ratnih napora palo na Sovjetski Savez. Mada je maral Semjon Konstantinovi Timoenko uspeo da pod Smolenskom tri nedelje zadri feldmarala Val ter a fon Brauhia, komandanta suvozemnih snaga istonog fronta, Nemci su se pribliavali sovjetskoj prestonici. Staninovi apeli zapadnim silama, septembra 1941, da se otvori drugi front, na severu Evrope ili na Balkanu, imali su krajnje dramatian prizvuk. Britanske vojskovoe udile su se optimistikom miljenju predsednika Ruzvelta, u jesen iste godine, da e Rusija" izdrati. Napadom Nemake na Sovjetski Savez dolo je do radikalnog preloma u drugom svetskom ratu kako na bojnom polju, tako i u meunarodnim odnosima. Istoni front je postao odluujue ratite, gde su se vodile bitke kolosalnih razmera. Nemaka je odlukom o napadu na SSSR otvorila rat na dva fronta, to je Hitlerova strategija jedno vreme izbegavala, raunajui da prethodno na kolena" obori Veliku Britaniju. U sukobu s Crvenom armijom 1941. nemaka doktrina munjevitog rata doivela je slom. Te godine faktiki je stvorena antifaistika koalicija, najmoniji vojni blok formiran u istoriji oveanstva, i to najpre kao prvi ratni savez jedne socijalistike drave, SSSR-a, s jednom parlamentarnom demokratijom, ujedno starom kolonijalnom silom, Velikom Britanijom, kojima su i pre japanskog napada na Perl Harbur, decembra 1941, pomagale SAD. Procene vodeih zemalja antifaistike koalicije, koje su bile prevazile obostrane ideoloke predrasude iz prethodnog perioda, polazile su od toga da je osnovni neprijatelj slobode i demokratije nemaki i italijanski faizam, udruen s japanskim militarizmom. eril je 1941. govorio o epopeji" Rusije, koja se nala, obmanuta i napadnuta na prepad" pod plamenim nemakim noem". Proklamovao je da je opasnost za Ruse i opasnost za nas, a i opasnost za Sjedinjene Drave, ba kao to je stvar svakog Rusa koji se bori za svoje ognjite i svoj dom stvar svih slobodnih ljudi i slobodnih naroda u svim krajevima Zemljine kugle". eril se odricao eventualnog zakljuenja separatnog mira dok faizam ne bude poraen, ali se, istovremeno, nije odricao svojih ranijih oeena o komunizmu. Iza erilove patetine argumentacije o novom faktikom ratnom savezu skrivala se procena da je 1941.

1

U


faizam najvea opasnost. Velika Britanija je bila zainteresovana da SSSR primi na sebe glavni udar nemakih snaga i odloi pritisak na Veliku Britaniju, usamljenu u ratu, s mnogobrojnim, po elom svetu rasejanim bojitima na kojima je morala da is traje. Bacanjem glavnih snaga na istok Hitler je morao da oslabi vazduni pritisak na Britaniju, naputajui i plan o invaziji Ostrva (operacija nazvana Morski lav"), dok su britanski i ameriki konvoji s ratnim materijalom urili prema ruskim lukama na severu da bi pomogli sovjetsku odbranu. Neoekivani tok nemako-sovjetskog rata izazvao je, meutim, bojazni druge vrste, da Sovjeti brzo ne podlegnu i ne obistine Hitlerova predvianja da se radi ,,o dinu na staklenim nogama", pa Nemci svom snagom okrenu protiv Britanaca, snabdeveni itom iz Ukrajine, obezbeeni sovjetskom naftom i drugim sirovinama, osloboeni voenja rata na dva fronta. Opasnost ove vrste Britanci i Amerikanci su nastojali da otklone poveavanjem isporuka ratnog materijala. Lord Vilijam Maksvel Ejtken Biverbruk i Averel Hariman su septembra 1941. sa Staljinom pregovarali o pomoi SSSR-u u vazduhoplovstvu, kopnenoj vojsci, mornarici, transportu, sirovinama i medicinskoj opremi. Na bojitima u Evropi, centru zbivanja u drugom svetskom ratu, gde se uglavnom odluivala sudbina sveta, posebno mesto pripadalo je pokretima otpora, poglavito optenarodnom ustanku u Jugoslaviji. Oni su se razlikovali po stepenu jedinstva, ideologiji rukovodstva (komunistikoj ili graanskoj), karakteru borbe (koja je mogla biti intenzivna i pretvoriti se u optenarodni rat ili ograniena na pasivan, podzemni otpor, propagandu protiv faizma, sabotae i diverzije, pijunau u korist saveznika), po stepenu izloenosti okupatorskoj represiji, seditu rukovodstva (u zemlji ili saveznikim centrima, u Velikoj Britaniji ili SSSR-u), nainu dejstva (kao pomona saveznika snaga ili kao samostalan front), uzajamnim odnosima (jedinstvo i saradnja ili izdvojenost i sukobljavanje). S gledita njihovih krajnjih ciljeva, ti su se pokreti mogli podeliti na one koji su ili na status quo, odnosno obnovu starog poretka, i one koji su teili njegovoj temeljitoj izmeni u okvirima narodnooslobodilake borbe protiv okupatora. Narodnooslobodilaka borba naroda Jugoslavije kao revolucionarna strategija u jugoslovenskim uslovima, sadravala je u, sebi socijalnu, nacionalnu i antifaistiku emancipatorsku

SVET U RATNOM VRTLOGU

1941.

13

tendenciju kao nedeljivo tkivo celovitog procesa. Ostvarivana je kao optejugoslovenska pojava u okvirima drugog svetskog rata, bez obzira na neravnomernost, ispoljavajui se u gradovima i u seoskim prostorima, u teko prohodnim brdskim krajevima i ravniarskom podruju; u sreditu zemlje, ali i u graninim pojasevima Treeg Rajha, Italije, Maarske i Bugarske. Narodnooslobodilaka borba je voena i u krajevima koji su formalnim i faktikim aneksijama bili ukljueni u sastav sila osovine. Pri tome, uproeno bi bilo svako zanemarivanje protivurenog puta oblikovanja osnovnog stratekog koncepta revolucionarnog subjekta, koji jedno vreme nije bio imun od shvatanja o barikadnim formama borbe, iluzija o osloboenju koje dolazi kao rezultat vojno-politikih raspleta na velikim frontovima; skretanja koja su se znala pojaviti i u vidu nastupajue tzv. druge etape, ili svetske revolucije. Oblici i intenzitet narodnooslobodilake borbe zavisili su, meutim, od mnogobrojnih inilaca. Otpor u gradovima Jugoslavije tek je jedna komponenta narodnooslobodilake borbe koju nosi narodnooslobodilaki pokret sa svojim jezgrom Komunistikom partijom Jugoslavije, kao organizaciono-ideolokim predvodnikom. Strategija KPJ se nije mogla izgraivati bez uvaavanja meunarodne antifaistike borbe, budui njen nerazdvojni deo. Stoga je ona, na jednoj strani, izraz analize novih istorijskih okolnosti drugog svetskog rata, budui odreena (u svom organizacionom, ideoloko-politikom i propagandnom nastupu) jednom sasvim drukijom epohom od one koja je bila karakteristina za oktobarsku revoluciju. Iskustvo oktobarske revolucije moglo je biti opti istorijski uzor i vrelo nadahnua, ali ne i ponovljiv obrazac konkretnih puteva i naina osvajanja vlasti. Narodnooslobodilaka borba se razvijala u uslovima podeljene zemlje posle vojnog poraza Kraljevine Jugoslavije. Sile osovine razvile su i primenjivale tezu o unitenju Jugoslavije kao drave. Jedna od optih odlika narodnooslobodilake borbe je da se ona razvijala na tlu vienacionalne zajednice, odranije optereene bremenom nacionalnih sukoba koje su okupatori i delovi nacionalnih buroazija u svojoj slubi razvili do nezapamenih razmera, podstaknuti interesima okupacionog sitema i svojom rasnom doktrinom. Spoljne slinosti izmeu narodnooslobodilake borbe Jugoslavije i pokreta otpora u okupiranim zemljama Evrope mogu se

U

NARODNOOSLOBODILAKI RAT I REVOLUCIJA

uoavati u najrazliitijim pravcima: antifaistiko opredeljenje, organizovanje ilegalne aktivnosti, izdavanje tajne tampe, srodne forme aktivnosti protiv okupatora ili ovoga protiv antifaistikih grupa. One nisu neshvatljive, jer su organizovane ili spontane (u nekim sluajevima) tenje izazvane istim uzrocima; postoji i slinost okupacionih reima; otpor u nekim sluajevima izazivaju mere denacionalizacije; okupatori se oslanjaju na kvislinge; u nizu drava deluju organizacije antifaistikog karaktera od kojih jedne nadahnjuju komunisti a druge snage graanskog porekla; uestalost i masovnost akcija zavisna je od nekih krupnih dogaaja na svetskim frontovima. Jedne od ovih snaga pokreta otpora" razvijaju se kao dopunske snage saveznika, dok druge stasaju u samostalne subjekte svetskog antifaistikog fronta. Oblici otpora u gradovima zemalja porobljene Evrope mogli su takoe spolja pri bilo kojem klasifikacionom sistemu, bilo da se radi o pasivnom otporu, razvijanju vojno-obavetajne mree, sabotaama i diverzijama, ili masovnim ustancima u zavrnoj fazi rata meu sobom izgledati istovetni da nije pomenutog razgranienja izmeu revolucije i iskljuive borbe za osloboenje. Borba narodnooslobodilakog pokreta u gradovima Jugoslavije deo je revolucionarne smene vlasti pod vodstvom komunista u okviru strategije narodnooslobodilake borbe kao jedinstvene pojave u okupiranoj Evropi. Slian razvoj, sa stanovita puteva ustanka i oblika borbe, naravno, znatno kasniji i prilagoen nacionalnim uslovima, imala je i narodnooslobodilaka borba naroda Albanije, inspirisana narodnoooslobodilakom borbom naroda Jugoslavije i delatnou delegata i instruktora CK KPJ i Vrhovnog taba u Albaniji. Na pojavu, stepen aktivnosti, razmere i metode borbe mogao je uticati niz inilaca kakvi su, na primer, drutvena i moralna kriza poraenih drava, stranaka, nacionalna i verska konstelacija, dranje verskih organizacija, tradicije otpora u prolosti, geopolitiki poloaj pojedinih zemalja, strategijski interesi okupatora i saveznika, blizina velikih fronto va, instrukcije iz inostranstva, itd. Tek uporednom analizom postaje uoljivije da li su se pokreti otpora pojavili kao reakcija na gubitak nezavisnosti i okupaciju, nastali spontano ili organizovano, pod uticajem iz inostranstva ili samoniklo, zalagali se za zadravanje starog sistema ili za radikalnije drutvene promefie. Preciznije se sagledava stepen jedinstva u njima, ideologija rukovodstva, karakter borbe, koja se mogla pretvoriti u opte-


15

narodni rat ili ograniiti na graansku neposlunost", podzemni otpor, propagandu protiv faizma, sabotersko-diverzantsku aktivnost, pijunau u korist saveznika. Jedni pokreti su bili kompaktni a drugi koalicionog karaktera. Ako su se rukovodstva paralelnih pokreta otpora i slagala da se organizuje borba protiv okupatora, ona su se znala i razilaziti oko pitanja strategije aktivne borbe ili iekivanja, kao to je to bio sluaj sa Dragoljubom Draom Mihailoviem u Jugoslaviji i delom Hrvatske seljake stranke (HSS), pod uticajem Vlatka Maeka. Pokret otpora pod komunistikom dominacijom u Poljskoj zalagao se za aktivnu antifaistiku borbu od 22. juna 1941, za razliku od suparnikog pokreta pod uticajem londonske emigracije koji je svoju antifaistiku deklaraciju od poetka uglavnom svodio na parolu puka k nozi", to jest uvanje snaga dok ne nastupi pravi as ili ne doe signal za masovno borbeno istupanje. Za sve pokrete otpora" svakako je zajedniko to to slobodarska komponenta koliko god bila znaajna nije u stanju da objasni poreklo i razvoj otpora, jer postoji sem nacionalnoodbrambenog i patriotskog refleksa ideoloki otpor faistikom totalitarizmu, rasizmu i korporativizmu. Otpor se pruao i zbog politike denacionalizacije ili fizikog unitenja u cilju stvaranja nacionalno istih drava, odnosno etnikih dravnih tvorevina. Genocid je univerzalna pojava, ali je u nacionalnim uslovima imao specifine oznake. Genocidu su bili izloeni Poljaci, Rusi, Srbi, Slovenci; denacionalizacija je pogaala Hrvate Dalmacije, Makedonce, Luksemburane i druge. Razvoj pokreta otpora zavisio je i od geografskih oblika zemljita i njegove ispresecanosti rekama, izolacije od saveznikih centara, pozadine velikih frontova (sovjetski partizani, poljski pokret otpora, pokreti otpora u Rumuniji, -Bugarskoj i drugi). Topografija tla mogla je olakavati ili oteavati organizaciju borbe, ali se ne sme apsolutizovati kao to u jugoslovenskom sluaju pokazuje Vojvodina, ili nasuprot njoj Dalmacija, gde je stvorena partizanska mornarica na okupacionom podruju snane pomorske sile. Pokrete otpora evropskih zemalja karakterisale su 1941. individualne akcije, delatnosti tajnih grupa, razvijena izdavaka delatnost, itava jedna industrija linih isprava, uverenja o bolesti, radnih knjiica i drugih dokumenata za dokazivanje

1

U


statusnih situacija. Primenjivao se i bojkot prilikom odreenih datuma i trajkovi sa pasivnim demonstracijama. U okupiranoj Albaniji dolazilo je, takoe, do znakova nezadovoljstva okupacijom, naroito prilikom proslave Dana nezavisnosti, u kojima do 1941. nije dominirala revolucionarna ve nacionalna inspiracija sa nezadovoljstvom ekonomskim poloajem radnitva i drugi!) slojeva. Iz gradova kao ekonomskih centara poticala je materijalna pomo narodnooslobodilakom pokretu (odea, hrana, oruje, lekovi i drugi sanitetski materijal, papir); dobijana su znaajna obavetenja; gradovi su izvori kadrova; oni su i snana propagandna uporita narodnooslobodilakog pokreta, naroito u pojedinim fazama rata. Ilegalni narodnooslobodilaki pokret u gradovima je dao vidan doprinos pobedi revolucionarnih snaga. Oteenja na mainama, tete nanete u loionicama i saobraajnim punktovima, u pristanitima itd. uveliko su umanjivali ratnu efektivnost Osovine. Onamo gde u toku rata nije bilo oteenja rudnika znaajnih za ratni napor Nemaca (kao u Boru, ako se izuzmu oteenja u aprilskom ratu) tekla je nesmetana eksploatacija do pred sam kraj rata. Nemaka je bila ve deficitarnija ratnim sirovinama i obezbeivala je eksploataciju preko svoje vojne sile, organizacije Tot", kvislinga, ruskih belogardejaca, prinudno mobilisanih radnika. Narodnooslobodilaki pokret u istonoj Srbiji nije imao snage da onemogui eksploataciju ovog rudnika, emu su doprinosile i stroge mere obezbeenja. Britanski oficiri su od etnika traili da napadnu Bor, to su ovi uslovljavali prethodnim bombardovanjem rudnika. Britanci su vero vali da e Nemci gubitkom Rumunije morati da kapituliraju, jer nemaju goriva za svoje motomehanizovane snage i avijaciju. Narodnooslobodilaki pokret je sauvao luke Jadrana za pristajanje svojih i saveznikih brodova, pristizanje komandosa, dobijanje pomoi angloamerike vojne organizacije za civilnu pomo stanovnitvu, prihvat robe Unre (Administracije za pomo i obnovu UN). Poznato je da je general Dvajt Ajzenhauer ouvanje Anversa (Antverpena) i mogunost korienja ove velike belgijske luke uporeivao sa prednou desetina divizija. Dezorganizovanje vanih saobraajnih raskrsnica i centara takoe je bilo u funckiji breg poraza neprijatelja. U istorij ama drugog svetskog rata navodi se primer nemake divizije Das Rajh" koja je sa bojita kod Kijeva prebaena posle invazije u Normandiji u Strazbur, s tim to je ovo


17

rastojanje prela za sedam dana, dok joj je do odredita na severu Francuske bilo potrebno 25 dana. U gradovima su se nalazili veliki logori i tamnice, velika stratita. Snage narodnooslobodilakog pokreta su odravale vezu sa zatvorenicima; organizovana su bekstva na slobodnu teritoriju; zatvorenici su materijalno pomagani i moralno bodreni. U aktivnosti narodnooslobodilakog pokreta dolazilo je do brisanja razlike izmeu snaga unutranje organizacije otpora, klasine gerile i regularnih jedinica NOVJ, kao to pokazuje sluaj osloboenja Splita septembra 1943, posle kapitulacije Italije. Ivo Lola Ribar je tim povodom izvetavao rukovodstvo: Splitski ustanak je neto to se bitno razlikuje od svega do sada. U ovom sluaju mi smo grad dobili u prvom redu akcijom iznutra, a tek u drugom dejstvom naih vojnih jedinica spolja." Rat je menjao demografsku sliku gradova. U gradove Srbije i Crne Gore slivale su se mase izbeglica iz NDH, dela Makedonije pod bugarskom vlau, sa Kosova i Metohije, iz Bake i Banata; hiljade izgnanih Slovenaca nale su se u Srbiji i u NDH 1941. godine. Sa stanovita narodnooslobodilakog pokreta, saveznika bombardovanja gradova (Beograda, Nia, Leskovca, Slavonskog Broda, Podgorice, Zadra) proizvodila su viestruke posledice: nanoena je teta okupatoru i podizan borbeni duh stanovnitva; na drugoj strani bombardo vanj a su prouzrokovala i velike ljudske rtve koje nisu bile u skladu sa stratekim rezultatima. Pod uticajem straha od narednih bombardovanja stanovnitvo je naputalo gradove, velikim delom prikljuujui se vojnim jedinicama narodnooslobodilake vojske, bar kada je re o omladini i ljudima zrelog doba. Sline posledice izazivali su i napadi NOVJ na gradove ili prilikom njihovog evakuisanja pod pritiskom nadmonije okupatorsko-kvislinke sile. Iskrcavanje zapadnih saveznika u Italiji i de jure priznanje NOVJ na Teheranskoj konferenciji oznaili su poetak proboja stratekog zaokruenja u kome su se od prvog dana ustanka borile snage narodnooslobodilakog pokreta. Time je omoguena koordinacija operacija NOVJ sa saveznicima, a na drugoj strani razvijani politiko-moralni i psiholoki podsticaji za mobilizaciju stanovnitva. Dolaskom Crvene armije na Dunav, 6. septembra 1944. strateko zaokruenje u kome se borila NOVJ bilo je u celini probijeno. Od prolea 1944. pojaalo se za-

U


poeto masovno izlaenje graana na slobodnu teritoriju Toplice, istone Srbije; graani Beograda su se prebacivali n Kosmaj ili tajnim kanalima prelazili u Srem preko Zemuna. Ulaskom SSSR-a u rat revolucionarno-demokratske snage dobile su jemstvo za njegov pravedan ishod, a na drugoj strani mogunost za legalizaciju narodnooslobodilakih pokreta u okviripia velikog antifaistikog saveza. Komuniste je Kominterna pozvala da ispune svoju internacionalistiku dunost prema SSSR-u. Od juna 1941. do svog rasputanja polovinom 1943, Kominterna se nije javno oglaavala. Ona je stavljala do znanja da se u toj fazi rat vie ne ocenjuje kao imperijalistiki, ve kao oslobodilaki i antifaistiki, i da se ne radi o socijalistikoj revoluciji, nego o odbrani od faizma, patriotizmu i antifaistikom opredeljivanju. Ova ematska podela rata na etape uticala je na mnoge komunistike partije da vetaki razdvoje nacionalnooslobodilaku i socijalnu stranu borbe, to je imalo negativne reperkusije na njen ishod sa stanovita preuzimanja vlasti u ratu. Iznetim stavom Kominterna je podsticala stvaranje antifaistikih i demokratskih koncentracija u porobljenim zemljama Evrope (koje su, u krajnjoj liniji, bile odraz saveza zemalja razliitih dravnih ureenja, drutvenih poredaka i ideologija), ali u isto vreme, doktrinarno ga zastupajui, oduzimala pojedinanim partijama pravo na vlastitu analizu novih istorijskih okolnosti i nacionalnih uslova. Komunisti su postali najaktivnija antifaistika snaga u pokretima otpora. Razmimoilaenja izmeu njih i graanskih snaga u tim pokretima nisu prestajala u toku celog rata, odraavajui nepoverenje koje je postojalo u vrhu same saveznike koalicije i raajui nesuglasice, disharmonino ponaanje, oprene poteze, obostrane tenje za rukovodstvom. Kroz pokrete otpora prelamala se, samim tim, politika velikih sila antifaistikog saveza, usmerena na optimalna reenja u toku rata i sticanje prednosti u posleratnom svetu. Dajui u Londonu utoite evropskim izbeglikim vladama, Velika Britanija je raunala s obnovom njihovih zemalja u okviru ranijih granica i pod reimima od pre 1939, ali i sa svojom rukovodeom ulogom u evropskom prostoru. Ve iz tih britanskih ambicija proizilazilo je nepoverenje u drugu silu, Sovjetski Savez, prigueno 1941. teinom ratne situacije, jer se ovom pripisivalo da diriguje komunistikim pokretima, koji u ratu za unitenje faizma nastoje da ostvare svoje prevratni-

fSVET U RATNOM VRTLOGU 1941. 19

ke namere. Velika Britanija se oslanjala na graanske snage otpora i bile su joj strane kombinacije s komunistima, kao i s pokretima otpora kojima su oni rukovodili. Spoljno opravdanje britanskog stava naelom legitimizma, ustavnim kontinuitetom i potovanjem demokratije prikrivalo je njegovu politiku sutinu, odreenu tenjom da se obnovi britanski uticaj u posleratnoj Evropi i zaustavi porast uticaja suparnike strane u ratnim uslovima. Velika Britanija je rano poela da podstie stvaranje konfederacije zemalja istone i jugoistone Evrope. Regionalna grupisanja u toku rata imala su da pojaaju britansku kontrolu nad vladama zemalja ugovornica. Na panslovensku ideologiju Sveslovenskog komiteta, organizacije stvorene na tlu Sovjetskog Saveza, Velika Britanija je odgovarala grupisanjem na novim osnovama, koje su mogle podseati na specifini vid nekadanjeg sanitarnog kordona" stvorenog protiv eventualnog prodora SSSR-a u srednju Evropu i na Balkan, no sada u toku rata ili posle njegovog zavretka. Britanci su podravali i politiko grupisanje predstavnika zemljoradnikih stranaka u emigraciji (Stanislava Mikolajika, Milana Gavrilovia, Georgi Dimitrova Gemeta i drugih), gledajui u njemu mogunu protivteu novim socijalno-politikim pokretima koje je na povrinu izbacio drugi svetski rat u Poljskoj, Jugoslaviji i Bugarskoj. Novi procesi i promene koje je izazivao drugi svetski rat uticali su da ideje o unijama i konfederacijama nisu nikada ni ostvarene; one koje su ugovorno stupile u ivot, postepeno su odumirale, iako nisu formalno bile otkazane (Balkanska unija Grke i Jugoslavije). Vreme je sve vie pokazivalo vetaki karakter" nekih izbeglikih vlada, ablonsku" i pretencioznu" prirodu sheme o britanskoj prevlasti u posleratnoj Evropi. Snane udarce britanskim pretenzijama zadavali su jaanje njenog sovjetskog saveznika u narednim fazama rata, deklarisanje SAD protiv politike interesnih sfera, kao i snaenje i razbuktavanje pokreta otpora van britanske kontrole, nespremnih da se povinuju direktivama stranih centara. Izbeglike garniture sa britanskom vladom, koja im je pruila utoite i uticala na njihovo ponaanje, suoile su se posle 22. juna 1941. s oprenim koncepcijama borbe pokreta otpora u svojim zemljama, koju su nadahnuli komunisti i Kominterna. Razliitost koncepcija proisticala je iz drukijih politikih pogleda i interesa emigrantskih vlada i komunisti-

U


kih partija u okupiranim zemljama ili u drugoj emigrantskoj centrali Moskvi. Izbeglike vlade i njihova predstavnitva u zemlji bili su uvereni da e u drugom svetskom ratu pobediti zapadne sile, Velika Britanija i SAD, ije e armije osloboditi pokorene zemlje, obezbediti kontrolu situacije posle rata i onemoguiti sovjetski prodor na zapad, tim pre to e SSSR iskrvajriti u tekim bitkama sa nemakom armijom. Suprotni interesi emigracije i njenih vojno-politikih predstavnika u zemljama pod okupacijom s jedne strane, i komunistikih pokreta, koje je tajno i posredno podravao Sovjetski Savez, uticali su na internacionalizaciju sukoba i meanje saveznikih sila u unutranje poslove onih drava u kojima su konfliktne situacije bile uzele najvie maha, kao u Poljskoj i Jugoslaviji. U Balkanskoj uniji Jugoslavije i Grke Velika Britanija je videla odbranu svojih geopolitikih, vojnostrategijskih i ekonomsko-politikih interesa u zaleu istonog Sredozemlja i Dardanela, kljua Bliskog istoka. Balkanska unija stvorena je ugovorom koji su grka i jugoslovenska vlada u emigraciji potpisale 15. januara 1942. godine i bila otvorena i za ostale balkanske zemlje. Ugovor je predviao osnivanje politikog saveta", sastavljenog od ministara inostranih poslova, sekretarijata za ekonomska i finansijska pitanja i vojnokoordinacione komisije od efova generaltabova ili njihovih predstavnika. Srednjoevropska unija Poljske i ehoslovake bila je po strukturi zamiljena slino Balkanskoj uniji. Sovjetski Savez je podseao na Veliku Britaniju po sticanju rukovodeih komunista pojedinih nacionalnih sekcija Kominterne na njegovoj teritoriji, od kojih su jedni delovali u SSSR-u pre rata, a drugi stigli u njegovom toku. Meu prvima se nalazio Georgi Dimitrov, generalni kormilar Tree internacionale", Vasil Kolarov, rukovodioci Komunistike partije Nemake Vilhelm Pik, Oto Grotevol, Valter Ulbriht, KP Italije Palmiro Toljati, a meu drugima Moris Torez, Klement Gotvald i drugi. Deo ehoslovakih komunista boravio je i u Londonu, gde se naao sa emigracijom oko Edvarda Benea, dok je u ekoj ostalo rukovodstvo, povezano sa moskovskom centralom. Tako je ehoslovako rukovodstvo imalo dva centralna komiteta, jedan u zemlji, a drugi u SSSR-u. Od maarskih komunista u Moskvi se nalazio Maa Rakoi, dok su u Maarskoj ostali Ferenc ' Roa, Jano Kadar, Laslo Rajk. CK KPJ je bio jedno od retkih .komunistikih rukovodstava koje se gotovo u celini nalazilo


21

na neposrednom borbenom popritu, gde se odluivalo o sudbini naroda. U SSSR-u se nalazio tek mali broj jugoslovenskih komunista, koji su radili u redakciji radio-stanice Slobodna Jugoslavija" (Veljko Vlahovi i uro Salaj) i u Sveslovenskom komitetu (Boidar Maslari). U sistemu radio-stanica Komin terne (radio-stanice Lajo Kout", Hristo Botev" i druge), takoe je radio jedan deo stranih komunista. Kominterna je tajno odravala veze sa svojim sekcijama, cenzurisala rad ovih radio-stanica, delovala u evropskim i vanevropskim zemljama preko svojih konspirativnih centara i obavetajnih punktova. Ovi centri su prikupljali pomo za antifaistike pokrete u svetu, zalagali se za podrku ratnom naporu SSSR-a, razvijali propagandu o sveslovenskoj solidarnosti. Kominternin centar u Zagrebu, sa Josipom Kopiniem na elu (Vokinom, Vazduhom, Valdesom, Aleksanderom pod kojim se sve pseudonimima Kopini vodi) imao je stabilnu" vezu s Moskvom, preko koje je CK KPJ jedno vreme slao izvetaje Moskvi i dobijao direktive Kominterne najbrim i najsigurnijim putem". Borba jugoslovenskih komunista, a pod njihovim uticajem i borba albanskih, na samom poetku je svojom irinom i stratekim ciljevima prerasla okvire klasinog pokreta otpora. Njima je polo za rukom da oslobodilake i socijalne tenje naroda zadre u formi ustanikih akcija sve veih razmera, koje su se razvile u optenarodni rat i dovele do stvaranja drugog fronta u pozadini neprijatelja znatno pre no to su, krajem 1942, saveznici uspeli da se iskrcaju u severnoj Africi. Narodi Jugoslavije su odbacivanjem Trojnog pakta 27. marta i ustan- ' kom u leto 1941. budili otpor, podsticali druge da ne popuste pred faizmom i ne prihvate Hitlerov diktat. Ti dogaaji se, bar po svom moralnom znaaju za antifaistiki otpor, mogu staviti uz bok ulaska Sovjetskog Saveza i SAD u rat. Predsednik Ruzvelt se u SAD uspeno nosio s izolacionistikim snagama, koje su traile da Amerikanci ne ratuju. Uviajui da je faizam opasnost za demokratski svet i ameriki presti, on je svesno krio proklamovanu neutralnost svoje zemlje. SAD su pomagale Veliku Britaniju i pratile ratnim brodovima konvoje koji su Britancima, a kasnije i Sovjetima, nosili dragocen ratni materijal. Napad Japana na amerike pomorske baze 7. decembra 1941. i strahovit udarac koji je ta iznenadna ali dugo pripremena japanska operacija zadala ratnom brodovlju i vojno-politikom prestiu SAD skinuli su s dnevnog reda

U


izolacionistiku parolu Amerika pre svega". Rat se definitivno proirio na sve krajeve sveta: krajem 1941. u njemu je uestvovalo 38 drava. Japan koji je 1937. zagazio u sukob s Kinom, najmnogoljudnijom zemljom sveta nastavio je s novim intenzitetom borbu za gospodstvo na Pacifiku i potiskivanje Britanaca, Holanana i Francuza iz Azije. Evropocentristiko vienja istorije drugog svetskog rata kao da gubi iz vida rat u Etiopiji i optu invaziju Japana na Kinu jula 1937. godine. Prihvatajui izazov Japana, SAD e razviti svoje ogromne industrijske potencijale i produiti da ugroenim saveznicima punom parom isporuuju ratni materijal, po Zakonu o zajmu i najmu, koji je Kongres usvojio 11. marta 1941. Rat se vodio na kopnu, moru i u vazduhu, na istoku Evrope i na Balkanu, nad Britanijom i okupiranom Evropom, u Kini, dunglama Burme, na ostrvlju Indonezije i Filipina, u se verno j Africi. Nije ga izbegla ni pozadina u zaraenim zemljama, koja je bila poprite bombardo vanj a, prinudne mobilizacije radnika za nemaku ratnu industriju, sukoba obavetajnih slubi, dejstava pokreta otpora. Sile osovine inspirisale su i primenile totalni rat. Faisti i militaristiki Japan dehumanizovali su rat varvarskim bombardo vanj em otvorenih gradova" i nebranjenih mesta; kanjavali su neborako stanovnitvo po principu kolektivne odgovornosti, ostavljali za sobom sprenu zemlju, organizovali logore u kojima je smrt izlazila kroz dimnjak", s posebnom svirepou unitavali Jevreje, masone, komuniste, rodoljube, koji su odbijali da prihvate Hitlerov novi poredak. U . firerovom knjigovodstvu smrti" istaknutu stavku dobili su slovenski narodi, posebno Poljaci, Rusi i Jugosloveni. Savezniki voi eril i Ruzvelt definisali su avgusta 1941, pre ulaska SAD rat, ratne ciljeve demokratskih sila. Posle sastanaka na dva ratna broda u vodama Altantika (kod Njufaundlenda) britanski premijer i ameriki predsednik izneli su razloge za voenje rata i proklamovali naela na kojima e se zasnivati posleratni svet. Osnovno naelo njihove izjave, poznate pod nazivom Atlantska povelja, glasilo je da narodi imaju pravo da sami odluuju o svojoj sudbini. Tu povelju prihvatili su SSSR i druge zemlje u ratu protiv faizma. Nasuprot faistikom oduzimanju prava narodima na samostalan ivot, demokratske zemlje su pravo naroda na vlastiti izbor i potova'nje njihovog identiteta stavljale na prvo mesto. Atlantskom poveljom davao se podsticaj svim narodima da istraju u borbi


23

za slobodu i demokratske ideale. Njome se, takoe, potvrivalo zajednitvo dve velike zemlje zapadnog sveta i njihova spremnost da izdre u konfrontaciji s faizmom. Povelja je kao vrhovni ideal sankcionisala samostalnost svih zemalja u meunarodnoj zajednici i njihovu slobodu da grade unutranji poredak prema sopstvenoj viziji, bez uticaja, meanja i pritisaka sa strane, dajui osnovu za legalno istupanje i narodnooslobodilakim pokretima u drugom svetskom ratu. U najuoptenijim crtama Atlantska povelja je nagovetavala izglede, fizionomiju i osnove posleratnog sveta. Pod ta. 3. ona je priznavala pravo svim narodima da sebi izaberu formu upravljanja koju ele. Velika Britanija i SAD su se izjasnile za uspostavljanje suverenih prava i samouprave onih naroda koji su nasilnim putem bili lieni osnovnih demokratskih preduslova ivota. Atlantskom poveljom anticipirani su principi Ujedinjenih nacija. Iako krena u toku rata, njena naela postala su ideoloka osnovica zahteva za slobodnim ivotom naroda, pa samim tim i materijalna sila u rukama revolucionarno-demokratskih pokreta. Konzervativne snage u saveznikom ratnom bloku pozivale su se, meutim, na naela Atlantske povelje u nameri da zaustave revolucionarno-demokratsko kretanje u porobljenim zemljama, otkrivajui dubinu meusobnih razilaenja, kao ideoloki odblesak razliitih drutvenih i politikih ciljeva, u tumaenju pojmova demokratije i drutvenog ureenja koje su same odredile. Dugotrajno sovjetsko povlaenje i katastrofa amerikih oklopnjaa u Perl Harburu uinili su da se nad demokratski svet nadviju oblaci poraza, zamraujui horizonte uspenog noenja antifaistikog saveza sa silama osovine. Nepokolebljivost Britanije je bila izvesna, ali njene snage, uz to razreene po mnogobrojnim kolonijama i drugim strateko-pomorskim oblastima u svetu, nisu mogle da preokrenu tok rata. Aprila 1941, s padom Grke, u kojoj se nalazio njihov mali ekspedicioni korpus, Britanci su jo jednom posle Denkerka morali da napuste evropski kontinent, da bi zatim doiveli poraz na Kritu i istog se prolea u pustinjama severne Afrike susreli s protivnikom daleko opasnijim od Italijana s nemakim afrikim korpusom i njegovim komandantom Ervinom Romelom. No i Britanci i Nemci ostae dugo izloeni promenljivim udima pustinjskog rata, koji e se tek krajem leta i u jesen 1942. potpuno okrenuti u korist Britanaca i njihovih amerikih

U


saveznika. Savezniki narodi su nasluivali neiscrpne materijalne mogunosti Amerike, ali je i za njihovu realizaciju trebalo vremena, a kamoli za prispee glavnine njenih vojnika u Evropu, koji su, pri tome, bili prikovani za pacifiko bojite radi odbijanja neposredne japanske pretnje. Oko 80.000 partizana nastavljalo je borbu irom Jugoslavije, prisvojenu", pomolu saveznike politike i sredstava informisanja vlade u izbeglitvu od Drae Mihailovia, komandanta Jugoslovenske vojske u otadbini"; mit o njemu kao hrabrom antifaistikom borcu pretio je da se izrodi u jednu od najveih obmana drugog svetskog rata. Novu nadu i povratak raspoloenja u antifaistikom taboru doneo je nagli preokret pod Moskvom, gde je sovjetska armija, posle viemesenog uzmicanja, prihvatila istorijsku bitku. Zapoevi 30. septembra 1941. ofanzivu na moskovskom pravcu, Nemci su uspeli da stignu do samih predgraa sovjetskog glavnog grada. Velika grupacija sovjetskih trupa, ukljuujui svee sibirske divizije, snabdevene i opremom zapadnih saveznika, izvrila je 5. i 6. decembra, po nezapamenoj hladnoi, protivnapad koji se pretvorio u ofanzivu velikih razmera; pod rukovodstvom Georgija K. ukova i drugih komandanata, sovjetske trupe su odbacile Nemce na nekim sektorima zapadnog, kalinjinskog i jugozapadnog fronta i do 300 km od glavnog grada. Pod Moskvom je izvojevana odluna pobeda: Crvena armija je dokazala da nemake oruane snage nisu nepobedive, da je na istonom frontu, bez obzira na njenu dramatinu reprizu u leto i jesen naredne godine na obalama Volge, doktrina munjevitog rata doivela poraz i Vermaht posle dve godine pobedonosnih pohoda upoznao gorinu poraza. Kao rezultat sloma doktrine ,,blic-kriga" pod Moskvom dolo je do smene (see") nemakih generala kakva nije bila viena od bitke na Marni u prvom svetskom ratu.

/

OKUPATORSKA PODELA JUGOSLAVIJE I USPOSTAVLJANJE KVISLINKIH REIMA

Hitlerova odluka 27. marta 1941. da napadne Kraljevinu nije predviala samo unitenje jugoslovenske vojske i okupaciju jugoslovenske teritorije, ve i razbijanje Jugoslavije kao drave. Posle njenog vojnog poraza, Nemaka, Italija, Maarska i Bugarska ile su na nasilno pravno sticanje posednute teritorije, zasnovano na shvatanju debelacije, zapostavljajui ne samo injenicu da je prinudno okonanje dravnosti neodrivo sa stanovita meunarodnog prava ve i da je vlada Kraljevine Jugoslavije objavila da nastavlja rat. Stvaranjem zavisnih reima i nesamostalnih dravnih tvorevina na tlu Kraljevine u toku rata Nemaka i njene saveznice uvrivale su shvatanje o gaenju jugoslovenske dravnosti. Faistike sile prilazile su razbijanju Kraljevine kao navodnom ispravljanju nepravde versajskog sistema, izjavljujui da unitavaju jednu vetaku dravnu tvorevinu, da kanjavaju Srbe kao jezgro te drave i da nacionalno oslobaaju porobljene narode u njoj, a u stvari su zadovoljavale svoje teritorijalne aspiracije, izgraene na toboe istorijskim i etnikim obrazloenjima. Kao vodea sila osovine, vojno najjaa i, posebno, posle 27. marta najzainteresovanija za brz napad na Kraljevinu Jugoslaviju Nemaka je davala inicijativu za njenu deobu i dravno unitenje. Opta Hitlerova odluka da se Jugoslavija vojno i dravno razbije, poznata kao Generalni plan, razraena je u internom nacrtu o organizaciji uprave na jugoslovenskom podruju 6. aprila u organima Treeg Rajha. Nova Hitlerova direktiva, pod nazivom Privremene smernice za podelu Jugoslavije, od 12. aprila 1941, koju je potpisao feldmaral Vilhelm fon Kajtel, takoe je otkrivala odluujuu ulogu Nemake u toj deobi. Smernice su predviale da se Gorenjska, Donja tajerska i slovenaki deo Koruke prikljue Treem R a j h u , da Baka, Baranja i Prekomurje pripadnu Maarskoj, da

U


Banat, podruje rudnika Bora s okolinom i Stara Srbija potpadnu pod nemaku vojnu upravu, da se Makedonija pripoji Bugarskoj i da Hrvatska postane nezavisna drava. Politiko uobliavanje Bosne i Crne Gore preputeno je Italiji. Vodea uloga Nemake u definitivnom politikom i ekonomskom ureivanju osvojene teritorije i odluivanju o njenoj sudbini u okvirim^ novog poretka" ponovo je potvrena u Beu 2122. aprila 1941, prilikom razgovora Joahima fon Ribentropa i Galeaca ana, bez obzira na nemaka uvaavanja italijanskih i drugih saveznikih intervencija za popravljanje granica i proirenje politikih kompetencija na teritorijama koje su bile predmet deobe posle aprilskog vojnog sloma Kraljevine. Ve i najsumarnija analiza ovih direktiva, saveznikih dogovora i intervencija pokazuje nemako odstupanje od prvobitnih reenja, predloenih na poetku aprilskog rata, kao i sukobe interesa prilikom podele jugoslovenske teritorije. Dok je pomenuti nacrt od 6. aprila govorio o ustanovljivanju Hrvatske kao autonomne drave" pod maarskim uticajem, dakle iskljuujui italijanske pretenzije, dotle su Privremene smernice polazile od organizovanja Hrvatske unutar narodnosnih granica" kao nezavisne drave. Prilikom bekih razgovora Nemaka je Italiji prepustila politiki uticaj u Hrvatskoj, uvaavajui nameru Italijana da s ovom uspostave personalnu uniju, iako se sama de facto nije odrekla vojnog i ekonomskog prisustva u hrvatskoj zemlji, pogotovu ne u svojoj viziji sutranje Evrope pod nemakim vodstvom. Nacrt takoe nije predviao proirenje italijanskog uticaja na Bosnu, koja se kao italijanska interesna zona pominje tek u Privremenim smernicama, iz ega bi proizilazilo da stvaranje Hrvatske u narodnosnim granicama" nije obuhvatalo bosansku zemlju. Okupatori su porazili Kraljevinu Jugoslaviju, raskomadali dravnu teritoriju, razbili postojei sistem vlasti, integriui u sastav okupacionog aparata deo ustanova i organizacija koje su sa njihovog stanovita bile primenljive (banovine u Srbiji, sreska naelstva, optine, andarmeriju, deo policijskih snaga, itd.). Teili su prilikom podela da zavade njeno stanovnitvo kako bi trajno spreili obnovu vojno poraene drave. Pored favorizovanja, odnosno diskriminacije odreenih nacionalnih i etnikih grupa, unitenju Jugoslavije za veita vremena trebalo je da poslui i ekonomska politika. Jugoslavija je izdeljena na deset jedinica koje nisu obrazovale celine, iako su stekle

fOKUPATORSKA PODELA JUGOSLAVIJE I USPOSTAVLJANJE KVISLINKIH REIMA 2 7

razliiti status. NDH je oduzeta Dalmacija, dok su Makedoniju delili Bugari i Italijani, odnosno njihovi tienici, albanski kvislinzi, nosioci koncepcije velike Albanije. Podeljene oblasti bile su meu sobom izolovane ili slabo povezane, zbog neprijateljstva kvislinkih grupa ili mnogobrojnih granica, najveim delom nesposobne za ekonomski ivot. Stoga je Herman Gering i alio zbog razbijanja jedinstvenog ekonomskog prostora. Kao vetake jedinice one nisu odgovarale zahtevima socijalne i ekonomske prirode. Kvislinke grupe u prostorno odeljenim oblastima dobijale su raznoliki politiki poloaj i pravni reim. Podela je vrena u znaku potpirivanja i razvijanja ovinizma izmeu naroda i narodnosnih grupa koje su dotle ivele u Jugoslaviji. Izvrena je sistematski i s namerom da se neki od naroda nau u to nepovoljnijem poloaju. Srbija je bila jedina pod vojnom upravom, optereena ratnim kontribucijama i stenjena sa svih strana neprijateljskim dravama i reimima. Veze Milana Nedia sa maralom Antoneskuom mogle su tek delimino da amortizuju zajednike neprijatelje Srbije i Rumunije Bugarsku i Maarsku. Nemaka je faktiki imala najjai poloaj na Balkanu, ali je Italija vie nego zagazila u njegov zapadni deo. Uklinjujui se duboko, Italija je doprla nadomak Vardara i Skoplja. Od Kosova i Metohije Italija je vrila pritisak prema Bugarskoj i Srbiji. Forsirajui stvaranje Velike Albanije, Musolini je obeavao Albancima da e kvislinku dravu proiriti predelima Kosova i umurije u Grkoj. Italija je razjarivala kod srpskih krugova postojee strasti na Prizren, kao na srpski Carigrad", a na Kosovo kao kolevku srpske drave i sredite starostavnih kulturno-istorijskih znamenja i svetilita. Drei Crnu Goru, ona je kontrolisala strategijski znaajnu Boku Kotorsku, anektirajui je u sastav Carstva. Na Dalmaciju je isticala pravo" po osnovu etnikih razloga, iako Italijana nije ni bilo u ovoj oblasti, to su znali i Nemci, i kvaziistorijskih razloga, iza ega je stajao strateki interes obezbeivanja baza na Jonskom i Jadranskom moru. Ova oblast je za Italiju bila i trajni mostobran za ugroavanje NDH koja joj se ispreila na putu za Podunavlje. Nemaka politika u okupiranim zemljama Evrope prihvatala je faistike pokrete i organizacije kao prevratnike snage u slubi nemake politike, ideoloki istovetne ili bliske, povezane sa nacionalsocijalizmom i faizmom bez rezerve, spremne na Poslunitvo i izvrenje nareenja, ali im nije iskazivala povere-

U


nje u vrenju javnih funkcija, pretpostavljajui im graanske snage veih razmera politikog uticaja i ukorenjenje u narodu, koje su se izjanjavale za nemaku politiku. U Francuskoj posle vojnog sloma vlast nije predata malobrojnim faistikim pokretima i organizacijama ve pobedniku kod Verdena, maralu Filipu Petenu, koji je u tenji da izvede nacionalnu revoluciju potpuno smetnuo s uma da se u tekuem ratu radi o sukobu faizma i antifaizma, sila totalitarizma i demokratije, a ne o iskljuivom, vekovnom odmeravanju snaga Nemake i Francuske, voenom s naizmeninom sreom. Vlast u prvoj fazi rata nije predata ni Vidkunu Kvislingu, norvekom nacisti, iako mu je do nje bilo i te kako stalo. U zemljama tzv. mediteranskog faizma vlast su drali Francisko Franko i Antonio de Oliveira Salazar, povezani sa klerikalnim krugovima, i uz oslon na vojsku. U Jugoslaviji je posle 27. marta uinjen pokuaj sa Vlatkom Maekom, s obzirom na uticaj HSS-a, ali koji u toj fazi nije uspeo, jer se voa HSS opredelio za ulazak u vladu od 27. marta posle ispunjavanja uslova vezanih za status Banovine. Tek kada nije uspelo izdvajanje Hrvatske iz sastava Jugoslavije putem HSS-a, nemaki opunomoenici u Jugoslaviji su se okrenuli ustaama. Prilikom deobe Jugoslavije Nemci su oigledno davali prvenstvo svojim vojno-ekonomskim interesima, vezanim za poveavanje ratnog napora kao najvanije pitanje pred novu sudbonosnu kampanju na istoku. Nemaki strategijski interesi ogledali su se u nastojanju da zadre najvanije saobraajne i vojne take, s obzirom na pozadinu budueg nemako-sovjetskog fronta, zalee Mediterana i rat u severnoj Africi. Nemci su pod svojom strogom kontrolom drali pruge: Beograd Ni Skoplje i Beograd Ni Sofija, kao i Dunav kojim su prevozili naftu iz Rumunije. Ovaj koridor" morao se posedovati i braniti iz vitalnih vojnih razloga. Jugoslavija je, i pre rata, u nemakim ekonomskim analizama tretirana kao zemlja bogata boksitom, hromom, olovom, bakrom, gvoem i drugim strateki znaajnim rudama, umom, stokom i ivotnim namirnicama, ija je eksploatacija u novim uslovima trebalo da bude maksimalna. Posedujui Trepu i osiguravajui eksploataciju rudnika boksita u Dalmaciji i Hercegovini, kao i hroma u Makedoniji, Nemci uopte nisu vodili rauna o razgranienju liieu saveznicima niti o njihovom politikom prestiu i ekonomskim interesima. Vodstvo Treeg Rajha nastojalo je da

OKUPATORSKA PODELA JUGOSLAVIJE I USPOSTAVLJANJE KVISLINKIH

REIMA

2 7

zadovolji svoje inferiorne prijatelje, ali i da ne ugrozi vlastite vitalne vojne i privredne interese, meu kojima odravanje dunavske plovidbe i saobraaja moravskom dolinom, vanom !za veze s Grkom i Mediteranom, a preko Bugarske s Malom Azijom i Bliskim istokom. Nalazei se pred ostvarivanjem plana ,,Barbarosa", Hitler je u jugoslovenskom prostoru eleo mir i red, dezangaovanje vojnih snaga koje su uestvovale u napadima na Jugoslaviju i Grku, i njihovo to bre okupljanje na polaznim pravcima napada na SSSR radi obezbeivanja junog boka budueg nemako-sovjetskog fronta. Zarobljavanjem glavnine jugoslovenske vojske, zajedno s komandnim kadrom, i njenim odvoenjem u nemake logore kao da su Hitlerove tenje bile ostvarene. Za svaki sluaj, kapitulacionim aktom ipak je predvieno da e se sa svakim onim ko uzme uee u akcijama protiv okupatora postupiti kao sa slobodnim strelcem" (franktirerom). Vrhovi Treeg Rajha nameravali su da se pri uspostavljanju okupacionog sistema na tlu Srbije i Jugoslavije obraunaju s vinovnicima dogaaja koji su prethodili aprilskom napadu na Jugoslaviju i, po njima, izazvali ga, posebno s britanskim obavetajnim centrima kao podstrekaima otpora protiv Hitlera. Nemaki napori u Srbiji neposredno posle aprilske kapitulacije bili su usmereni na razbijanje britanskih obavetajnih i radio-centara i hvatanje izazivaa i voa demonstracija od 27. marta. U Beogradu su, posle ulaska nemakih trupa, boravili admiral Vilhelm Kanaris, ef vojne obavetajne slube, i Rajnhard Hajdrih, rukovodilac Glavnog ureda bezbednosti Rajha, da bi na licu mesta dali instrukcije za organizaciju obavetajne slube i borbu protiv pijunske mree Velike Britanije. Planovi o okupaciji i deobi teritorije Kraljevine Jugoslavije pokazivali su da prvobitna ideja o stavljanju Srbije (stare Srbije", bez Makedonije) pod vojni reim nije odbaena, i tako svedoili o nemakoj doslednosti u nastojanju da na tom prostoru zavede vojnu vlast, to e biti jedinstven sluaj u okupiranoj Jugoslaviji; u nemakim oima, Srbi su bili vodea snaga u stvaranju jugoslovenske drave, njenom odravanju, i akciji njenih vojnih i politikih inilaca 27. marta. Nemaka Vrhovna komanda Vermahta je 10. aprila 1941. uputila Uputstvo Komandi 12. armije, nareujui lo postupak sa srpskim ratnim zarobljenicima, pre svega prema oficirima", jer je to naredio firer, gledajui u njima pokretae raskidanja ugovora". Nemci-

U


ma su u tome, zahvaljujui optem komaru i depresiji, pomagale rtve aktivni oficiri, koji su i posle vojnog sloma izvravali nemaka nareenja. Komandant II armijske oblasti u Sarajevu, armijski eneral Dragomir ivko Stojanovi, izdaje 16. aprila 1941. nareenje, sprovodei nareenje komandanta nemakih trupa, o odravanju reda po ulasku nemakih trupa u Sarajevo. U njegoyom nareenju stoji, izmeu ostalog, da Oficiri aktivni i rezervni, podoficiri, kaplari, i redovi smatraju se ratnim zarobljenicima na otsustvu, s tim da oficiri mogu noivati kod svojih kua, ali su duni svakoga dana javljati se u Komandu Mesta koju vodi nemaki pukovnik g. Beker". Naredbom Komandanta pozadine Vrhovne komande Jugoslovenske vojske od 17. aprila 1941. upozoreni su podruni komandanti da se pridravaju nareenja nemakog komandanta. Joahim Ribentrop je bio odluan da Nemaka ne moe trpeti da Srbija ostane arite nemira, smatrajui da Nemcima u izvoenju ovog plana moe ponajvie pomoi Paveli, koji bolje od drugih poznaje zavereniku kliku" i organizacije Crne" i Bele ruke". Misija poverljivog Ribentropovog oveka Edmunda Vezenmajera u Srbiji posle aprilskog rata pokazuje znaaj koji je nemaki vrh poklanjao likvidaciji zaverenikog drutva" koje je po njima, iz te zemlje uvek irilo nemire. Prilikom parcelisanja" jugoslovenske dravne teritorije u Beu, Ribentrop je 22. aprila 1941. oznaio kao glavni cilj novog ureenja na Balkanu spreavanje, zauvek, ponavljanja izdaje" kakvu je Srbija poinila posle pristupanja Jugoslavije Protokolu Trojnog pakta 25. marta 1941. Nemaka je u sprovoenju takve okupacione politike mogla da rauna na podrku saveznica koje su uzele uea u ratu protiv Jugoslavije i oekivale zadovoljenje svojih starih r e vizionistikih zahteva, na unutranje faistike i ultranacionalistike snage i na njihovo reavanje nacionalnog pitanja izazivanjem nacionalnih sukoba i raspaljivanjem bratoubilakih strasti do stepena koji ne bi dovodio u pitanje nemako shvatanje reda i mira i iskoriavanje prirodnih bogatstava razdeljene Kraljevine. U Evropi nije bilo nijedne okupirane drave kojoj je Hitler namenio takvu sudbinu kao Jugoslaviji, izuzmemo li ehoslovaku izdvajanjem Sudeta 1938, Tiine Slovake 1939. i stavljanjem eko-Moravske pod nemaki protektorat i podelu Poljske.

OKUPATORSKA PODELA

JUGOSLAVIJE

I USPOSTAVLJANJE

KVISLINKIH REIMA 2 7

Nemako okupaciono podruje je obuhvatalo povrinu od 128.000 km2 sa oko 10 miliona stanovnika, italijansko preko 80.000 km2 sa 4 miliona stanovnika, bugarsko 28.230 km2 i 1.260.000 stanovnika i maarsko 11.600 km2 i 1.145.000 stanovnika. Protivurenost interesa izmeu faistikih sila u vezi s deobom Jugoslavije davala je peat njihovim odnosima za sve vreme rata. Mada su razgranienja izmeu Nemaca i Italijana bila izvrena privremeno u korist Italije, ona nisu uspevala da prikriju prevlast Treeg Rajha u okvirima nove Evrope" i u obezbeivanju privrednih, politikih i vojno-stratekih interesa. Demarkaciona linija izmeu Nemaca i Italijana povuena je polovinom maja 1941. od stare italijansko-jugoslovenske granice i ila preko Luke, Jeie, Litije, Cerklja, Samobora, Petrinje, Gline, Bosanskog Novog, Sanskog Mosta, Mrkonji-Grada, Donjeg Vakufa, Sarajeva, Ustiprae, Priboja, Novog Pazara, Orlove uke, ar-planine, Tetova, Ohridskog i Prespanskog jezera. Nemako-italijanske protivurenosti ispoljavale su se posebno na podruju Nezavisne Drave Hrvatske. Nemaki opunomoeni general Gleze fon Horstenau i poslanik Zigfrid Kae, obergrupenfirer SA" (jurinih odreda" Nacionalsocijalistike stranke), zastupali su faktiki interese Treeg Rajha i NDH, s tim to je Kae bio i siva eminencija ustakog reima. U predistoriji proglaenja NDH i u neposrednom inu posebnu ulogu je odigrao Ribentropov izaslanik Edmund Vezenmajer, poznat kao babica" ove naci-faistike tvorevine ili hrvatski otac domovine". Italija je anektirala Dalmaciju, stvarajui, pored rijeke, zadarsku i splitsku pokrajinu, koje su se, s bokokotorskom, nalazile pod upravom guvernera Dalmacije u Zadru i predstavljale teritoriju tzv. prve zone. Druga zona je bila demitarizovana i prostirala se od anektiranih podruja do planine Pljeivice, atora i Prenja, dok se trea zona protezala do italijansko-nemake demarkacione linije. Italijanski i bugarski interesi sukobljavali su se na podruju Makedonije: Bugari su teili da prodru dalje na zapad, posebno da preuzmu Ohrid, a Italijani da proire uticaj u zapadnoj Makedoniji u korist svoje tienice Velike Albanije, kvislinke drave stvorene jula 1941. godine. Maarska i Rumunija polagale su pravo na jugoslovenski deo Banata, pozivajui se na potrebu ukljuivanja svojih nacionalnih manjina u sastav matinih drava. Maral Antone-

U


sku, koji nije eleo da direktno uestvuje u napadu na Jugoslaviju, podneo je memorandum vladi Treeg Rajha traei da se Rumuniji dodeli jugoslovenski deo Banata i da se formira slobodna Makedonija sa autonomnom oblau naseljenom Rumunima u Vardarskoj i Timokoj dolini. Od Italijana je traeno obrazovanje koridora dolinom Timoka do nove granice Velike Albanije -u cilju uspostavljanja latinske barijere" u bloku slovenskih naroda. Zanimljivo je da je na drugoj strani ustako-bugarsko saveznitvo opravdavano stvaranjem novog slovenskog sektora" na Balkanu koji bi vre stegao Srbiju, iako je Paveli govorio Hitleru o germanskom poreklu Hrvata. Nareenjem naelnika Generaltaba Kraljevine Maarske generala Henriha Verta od 11. aprila 1941. na okupiranim teritorijama zavedena je vojna uprava. Napravljena je razlika izmeu starosedelaca (koji su na zauzetoj teritoriji stanovali pre 31. oktobra 1918. godine), doseljenika i kolonista, koji su proterivani. Maarski okupatori su se rukovodili principom da se prema Srbima ima primeniti vra ruka nego u svoje vreme prema Rumunima". Jugoslovenski javni inovnici nisu mogli ostati na rukovodeim poloajima. Izlaenje novina na srpskom jeziku moralo se odmah obustaviti. Srpske kole mogle su da rade privremeno samo na isto srpskoj teritoriji i uz najstrou kontrolu. Na zauzetim teritorijama funkcionisali su sudovi vojnih jedinica. Rad graanskih sudova (kaznenih i parninih) mirovao je, to je vailo i za unoenje promena u katastarske knjige. Na sednici Ministarskog saveta Maarske 13. aprila 1941. jasno je naznaen cilj maarske strategije: okupacija i povratak teritorija do linije Dunava, do hiljadugodinje maarske granice koja je od Maarske otrgnuta 1918. godine. Poslanik Maarske u Moskvi Kritofi Joef obavestio je sovjetsku vladu o razlozima maarske vojne akcije protiv Jugoslavije. Kritofi je 12. aprila 1941. posetio Andreja Viinskog, zamenika narodnog komesara za spoljne poslove, saoptavajui mu da maarska vlada ne moe skrtenih ruku gledati raspadanje Jugoslavije, te je izdala nareenje vojsci da posedne june teritorije koje su istorijski pripadale Maarskoj i koje su Srbi 1918. okupirali bez borbe, i prema odluci Trijanonskog mira dati Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca". Sovjetska vlada nije odobravala ovu akciju Maarske (koja je ostavila na sovjetsku vladu posebno lo utisak"), tim pre to se Maarska sa Jugoslavijom graniila

OKUPATORSKA POLITIKA U POROBLJENOJ JUGOSLAVIJI

1. HITLER U MARIBORU, APRILA 1941. 2. POKRTAVANJE SRPSKOG STANOVNITVA U NDH 3. USTAKA DISKRIMINACIJA SRBA I IDOVA" 4. OPSADNO STANJE U BEOGRADU

5. RASPARAVANJE JUGOSLAVIJE 1941. GODINE 1) GRANICE JUGOSLAVIJE PRE APRILA 1841. GODINE 2)GRANICE IZDELJENIH TERITORIJA 3)NEMACKO-[TALIJANSKA DEMARKACIONA UNUA U NEZAVISNOJ DRAVI HRVATSKOJ

11. KONCENTRACIONI LOGORI U JUGOSLAVIJI

* * mNEZAVISNA DRAVA HRVATSKA

, r /\J * /, p

MNS A 6SLAVOI H VI IT-K D I M D MB A S V ""i" I IT RT II SR A S O G I Ot i O*R NT A V T O l O li r* BRZOJAVKAhtdtu-. i-Xiji m god. u - - ^ m i od D.K.P. Primijeaa u Odsjeku u Sfinii i- -..i 194 - god. u .i.V..-,vsati od D.K.P. pod br. Z a g r e b pod br. 75

MINISTARSTVU H1VATJKOC DOKOIIAKITVA G i i V I 3 I 0 i J B

S D .A D C R T A K J E I AA 2 F

12. Redarstvo BBJN l o a o p r v a l t i oko 400 Cianai uJASSHOVAC,jer prie t i opasnost da s e prikljue p o b u n j & n i ci* . I Za px-ijcupi janje Cigana p o t r e b n o 200 d o m o b r a n a , Ice j e

[ j e mogue odrediti jedino od obuJavatoljakog o s o b l j a 1. a o r a S k e p u k o m l j l i l i mornariSkog 3*lopa,

U smislu 6 i toke 4 7 stavka t r * a s l u i b o r a i k * 6 7na odluku !

Bro.1 5370/Tajno

II

D B f j I O S icK

3B B O

Opaxka d d i f r e n : Deifrirao i original unitio: --i;uj'!


Pod uticajem etnika, borci Romanijskog odreda i odreda Zvijezda" poeli su da se osipaju i vraaju kui. Odupirui se pritisku svojih oficira i vojvoda", izvestan broj etnika nije eleo da se ukljui u borbu protiv narodnooslobodilakog pokreta niti svrsta uz Nemce. Ti etniki borci, zadojeni rodoljubivim oseanjima, stupili su u dobrovoljaku vojsku, osnovanu u nameri da se kolebljiva seljaka masa sauva za narodnooslobodilake redove. Stvaranjem dobrovoljakih odreda Vrhovni tab je prilagoavao vojnu organizaciju ustanka raznorodnoj seljakoj masi. Aktivnost Drae Mihailovia se, posle Srbije, usmerila na Crnu Goru, istonu Bosnu i Hercegovinu. Za etnike i narodnooslobodilaki pokret istona Bosna je imala veliki stratekopolitiki znaaj zbog blizine Srbije i Crne Gore, veza s Vojvodinom, zapadnom Bosnom i Hercegovinom. etnici, koji su dotle samo po shvatanjima stajali nasuprot narodnooslobodilakom pokretu, napadajui ustae i domobrane, a izbegavajui sukobe s okupatorom, sada su, u toku druge ofanzive protiv partizanskih snaga, poeli i otvoreno da rade protiv narodnooslobodilake borbe. Vojna snaga narodnooslobodilakog pokreta u istonoj Hercegovini sastojala se aprila 1942. od oko 10.000 boraca, organizovanih u 14 teritorijalnih i 8 udarnih bataljona. Neprijateljska of anzi va protiv partizanskih snaga u Hercegovini, Crnoj Gori i Sandaku olakavana je ekstremnom klasnom politikom narodnooslobodilakog Operativnog taba za Hercegovinu. etniki oficiri na hercegovakoj teritoriji povezani s Crnom Gorom i Srbijom, iskoriavali su u svojoj propagandi protiv narodnooslobodilakog pokreta nemake i ustake represalije nad narodom, rtve, glad, zamor, hladnou, partizansku likvidaciju pete kolone, predstavljenu kao klanje srpskog ivlja. Prikriveni etnici poeli su da naputaju odrede, izazivaju pueve u njima, obraunavaju se s partizanskim tabovima, ire nevericu u uspeh, rovare na slobodnoj teritoriji i u vojnim jedinicama. U Hercegovini etnici su organizovani pod rukovodstvom italijanskih tabova, dejstvujui kao pomone formacije okupatora, pod nazivom Dobrovoljaka antikomunistika milicija. Mihailovievi emisari, povezani s domaom zaverom, podsticali su nezadovoljstvo meu borcima partizanskih odreda, budili najnie ovinistike instinkte, pozivali na odbranu od krvavog crvenog terora", koji preti da zatre sve estite ljude i

REVOLUCIJA I KONTRAREVOLUCIJA

177

podstrekivali na udare" protiv komandnog kadra i komunista u jedinicama, na njihovu likvidaciju i prebegavanje boraca na italijansku stranu. etnici su u aprilu 1942. izvrili pu i u Ozrenskom, Romanijskom, Kalinovikom i odredu Zvijezda". Polo im je za rukom da nametnu svoj uticaj i u narodnooslobodilakim dobrovoljakim odredima, to im je olakala opta defanziva partizanskih snaga u Crnoj Gori, istonoj Bosni, Sandaku i Hercegovini. Narodnooslobodilaki pokret u Bosanskoj krajini onemoguio je masovniju pojavu etnika i njihovo uvrivanje, sabijajui ih u gradove i izolujui u oblasti oko Mrkonji-Grada, Banjaluke i Manjae. Borbu za srpske mase, koja se rasplamsavala u jesen 1941, dobio je narodnooslobodilaki pokret. Uro Drenovi i drugi etnici izdvojeni iz ustanikih redova okrenuli su oruje protiv snaga narodnooslobodilakog pokreta. Grmeki udarni bataljon vodio je borbe aprila 1942. s Drenovievim etnicima u rejonu Kljua i Ribnika, a novoformirani Grmeki protuetniki bataljon, od 800 boraca, operisao je aprila/maja protiv etnikih jedinica Drenovia, Vukaina Maretia i Laze Teanovia. Narodnooslobodilake snage pretrpele su teak gubitak kada su etnici 2. aprila 1942. ubili kozarakog heroja dr Mladena Stojanovia, naelnika Operativnog taba za Bosansku krajinu, koji je bio na meti ustakih progona kao voa pobunjenika na Kozari. U ustakoj poternici je stajalo da se radi o najopasnijem voi pobunjenika", koji predvodi najjau i najveu grupu ustanika od oko 5000 puaka". Lekara iz Prijedora, komunistu i heroja Kozare ustae su ucenile sa 200.000 kuna. Podsticanjem bratoubilakog obrauna izmeu Srba, s jedne, i Hrvata i Muslimana s druge strane, etnici su nastojali, saglasno Mihailovievoj viziji Velike Srbije" s etniki istom nacionalnom teritorij om, da odgovore na ustake zloine politikom kolektivne odmazde, odmazde nad celim narodima. Za njih su ustae bili svi Hrvati i svi Muslimani, s kojima se trebalo obraunati u uslovima rata. Druga strana pasivnosti prema okupatorima ili aktivne kolaboracije s njima bila je agresija protiv Muslimana i Hrvata, proglaenih za vinovnike svih nevolja srpskog naroda, koja je vrena u ime nadmonosti Srba po zavretku rata. Klanja Muslimana u istonoj Bosni i Sandaku 1942. i 19421943. oznaila su poetak sprovoenjarodoljube,

'!


skoj, dalmatinskoj, zagrebakoj, zvorniko-tuzlanskoj, zahumsko-hercegovakoj i pakrakoj) ubijeno je u toku rata ukupno 219 svetenika, monaha i verouitelja. Na elu Srpske pravoslavne crkve nalazio se iz Makedonije prognani episkop skopski Josif Cvijovi. Preko svojih velikodostojnika crkva je izraavala lojalnost Nemcima, ali se nije izjanjavala za svetovne pokrete i stranake organizacije. Sveti arhijerejski sinod se u leto 1941. obavezao da e lojalno izvravati zakone i naredbe okupatorskih i zemaljskih vlasti i da e uticati preko svojih vlasti i organa na potpunom odravanju reda, mira i pokornosti. Od vernika je traeno da ostanu privreni svojoj crkvi, koja je trajna i koja je kroz vekove uvala narod. Izjanjavajui se za boansku misiju" crkve, Sveti arhijerejski sinod je odbacivao materijalistiki duh. Oktobra 1941. delegacija Srpske pravoslavne crkve je sa mitropolitom Josifom i episkopima Venijaminom i Nektarijem posetila Milana Nedia i izjasnila za smirivanje zemlje koju su ugroavali razorni elementi, pod kojima su se podrazumevali komunisti. Nedi je istog meseca pisao Nemcima da postoje dva simbola oko kojih se moe okupiti srpski narod: kralj i Srpska pravoslavna crkva koji su istovremeno suta suprotnost ,,Staljinovom liku i crvenoj zastavi". Pripadnici Zbora" pritiskali su crkvu da se to jae izjasni za podrku Nediu, _a protiv crvenog demonizma". Najvei broj svetenika opredeljivao se za Nedia i Mihailoviev pokret, jer se radilo o odbrani monarhije, moi srpstva i antikomunizmu. Mitropolit crnogorsko-primorski Joanikije Lipovac aktivno je bio ukljuen u etniku kolaboraciju. Deo svetenstva iao je sa narodom, aktivno sudelovao u narodnooslobodilakoj borbi ili se ograivao od etnike politike. Na skupovima rodoljubivog svetenstva proklinjani su nosioci izdaje i narod pozivan u borbu protiv porobljivaa. Kao simbol svetenika, borca i patriote, pripadnici NOP-a navodili su popa Vladu Zeevia, koji je u ratu postao lan KPJ. U partizanskim jeinicama bili su 1942. uvedeni verski referenti. Ovu dunost obavljali su pop Vlado Zeevi, pop Blao Markovi i drugi svetenici u narodnooslobodilakom pokretu. Nadbiskupi Alojzije Stepinac i Ivan ari, bez obzira na razlike koje su ih delile, smatrali su NDH vaskrsnuem hrvatske drave. Proustaku politiku vodio je i biskup banjaluki Joe Gari, koji se isticao antisrpskim programom i


181

radom. Ljubljanski biskup Gregorije Roman saraivao je sa okupatorom i Belom gardom". Nadbiskup Stepinac ie, pre dolaska Ante Pa velia u Zagreb, posetio Milovana Zania, ministra policije, uzvratio posetu Slavku Kvaterniku, estitajui proglaenje NDH i svoje aljenje zbog smrti vojskovoinog" brata Petra Kvaternika, koji je poginuo u Crikvenici u borbi sa jedinicama Jugoslovenske vojske. Prividno kurtoazno obeleje ovih poseta i izjava u stvari je oznaavalo putokaz za ponaanje klera i stvaranje propagandne osnove za prih va tanje NDH, to su ustae uveliko i koristile. U Zagrebakoj katedrali Stepinac je blagoslovio Slavka Kvaternika, a sutradan po dolasku Pavelia u Zagreb, 16. aprila 1941, nadbiskup je posetio poglavnika". U propovedima Stepinac je govorio o pragu novoga razdoblja ivota" hrvatskog naroda, mislei na stvaranje NDH. U Katolikom listu objavljivani su slubeni ustaki sadraji (obrazovanje vlade NDH, Pavelieva prisega", Stepineve poslanice u kojima se prihvata NDH). Stepinac je pozivao vernike da svim silama nastoje i rade oko toga, da naa Hrvatska bude Boja zemlja, jer e samo tako moi izvriti dvije bitne zadae, koje kao drava imade da izvri u korist svojih lanova". Nadbiskupova Okrunica sveenstvu zagrebake dijeceze prenoena je preko radija i itana na javnim mestima. Vrhbosanski nadbiskup ari je u Vrhbosni objavio pesmu Kad sunce sja, zanosno uzbuen" Pavelievim dolaskom na vlast. ,,U meni neto se budi", pevao je okoreli klerofaist, Ko zvui iz zlatnog sna /I pjesmom dru mi grudi/ Kad sunce sja". O Boiu 1941. ari posveuje odu Paveliu, ija jedna strofa glasi: Ti si za Dom rtvovao svega sebe, / Smjel ko heroj, od vjere junak ivi /Za slobodu ustao si naeg Doma/ Ustao divni." Paveli je primio celokupni episkopat na elu sa Stepincem 26. juna 1941. godine, dva dana pre Vidovdana ili kako veli Viktor Novak u predveerje najkrvolonijeg masakra, koji je uinjen u NDH", dok se Paveli obraao papi da je vrsto odluio da domovina", to jest NDH postane Kristovo Kraljevstvo". Rimokatolika crkva je davala u NDH duhovnike" ustakim i domobranskim jedinicama. Nadbiskupska konferencija je prihvatila prekrtavanje pravoslavnih, iako je bilo optepoznato u uslovima krvavih ustakih orgija da je ono samo vid spaavanja ivota. Posredovao je kod pape maja 1941. da primi u audijenciju Antu Pavelia. Progon Srba, Jevreja i Cigana (Roma), pa ni pravoslavnih svetenika nije uznemiravao

'!


snaga pod Mihailovicem i da optuuje komuniste" zbog otvaranja socijalnih pitanja u toku rata. Kolaboracija etnika i obelodanjivanje njihove uloge preko sovjetske informativne agencije doveli su do zahlaivanja sovjetsko-jugoslovenskih odnosa, koje je uzimalo razmere krize u leto i jesen 1942. godine, dobijajui iri meunarodni karakter, s obzirom na pokroviteljsku ulogu Velike Britanije prema jugoslovenskoj politikoj emigraciji. Sovjetska promemorija od 3. avgusta 1942, predata Stanoju Simiu, konkretno je optuivala etnike za kolaboraciju. Iz istog vremena potie, meutim, jedan protivureni sovjetski potez, koji se u sovjetskoj istoriografiji moe neubedljvio pravdati, pa i razumevati sa stanovita optih odnosa u svetskoj antifaistikoj koaliciji, ali je objektivno kodio narodnooslobodilakom pokretu, dajui moralno-politiku satisfakciju njegovim protivnicima. Ree je o podizanju sovjetsko-jugoslovenskih poslanstava na rang ambasada, to nije moglo da ne izazove negativno reagovanje vodstva narodnooslobodilakog pokreta, odnosno Tita koji je drao veze s Kominternom. Kontrarevolucija se od prvog dana, kada je re o profaistikoj buroaziji, iji su primer kasnije sledili etnici oslanjala na okupatore i ivela od njihove politike i materijalne podrke, nesposobna da sama opstane. Neverica u vlastite snage i traenje spoljnog oslonca bili su trajna odlika ponaanja jugoslovenske buroazije oba tabora. Neprijatelj je 1941. bio jak, i njegova vojna sila zasenjivala je narode porobljene Evrope. Kvislinzi i etnici predstavljali su se te godine kao stoeri nacionalnog okupljanja i obnove. U svesti naroda ivelo je nacionalno ugnjetavanje iz meuratnog razdoblja, a s kapitulacijom je raspirivanje nacionalne mrnje dostiglo vrhunac. Okupatori i njihovi saradnici razvijali su nacionalovinizam kao sredstvo svoje vladavine. Buroazija u zemlji i inostranstvu sistematski je vodila propagandu da nije vreme za ustanak. Napadi na radniku klasu i KPJ kao antidravnu snagu trajali su punih 20 godina, i suvie dugo da bi se lako i preko noi mogli izbrisati iz pamenja. Zavedeni borci u neprijateljskim formacijama plaeni su represalijama okupatora nad njihovim najbliim, a na drugoj strani propagandom vojnih stareina, politikih voa i svetenika da im komunisti" nee zaboraviti sluenje okupatoru.


1 9 1

Rat i revolucija su u prvoj godini probudili, ali ne i dovrili podele meu osnovnim drutvenim slojevima. Buroazija je i u ratnim uslovima pronalazila svoje interese, veinom nastavljajui normalan ivot i ne oseajui se sopstveniki ugroena od okupatora. Drava se aprila 1941. raspala, ali njeni predstavnici su raunali na tu dravu i borili se za njenu obnovu, svoj povlaeni poloaj i restauraciju starog poretka. Strah, tenja za mirom i malaksalost buroazije izazvana munjevitim porazom meali su se s optim razaranjem oko nje i upuivali je na izbegavanje sukoba s okupatorom, na pokornost trenutno jaem. Buroaski i glavarsko-plemenski predstavnici gajili su odranije jaka antikomunistika oseanja. Komunistima su pripisivali svetogra, napade na svojinu i na njihovo prvenstvo jednom reju, tretirali su ih kao neto strano u nacionalnom telu. Te antikomunistike predrasude prenosile su se, silom zadranog uticaja, i na slojeve koji u narodnooslobodilakom pokretu nisu mogli da gledaju neprijatelja. Otuda se u redovima kontrarevolucije nalazilo i dosta pripadnika socijalno podreenih slojeva. Kvislinke vlasti i etnici su, nasuprot dobrovoljnom opredeljivanju za uee u narodnooslobodilakoj borbi, sve vreme rata sprovodili prinudnu mobilizaciju, koja je esto imala za posledicu dezerterstvo, vreno i na podsticaj propagande narodnooslobodilakog pokreta, kao i pod uticajem njegovih uspeha i drugaijih pogleda i ideja. Vaan inilac kontrarevolucije bile su izbeglice, rukovoene najraznovrsnijim ivotnim motivima, mada su one inile i nemalu snagu narodnooslobodilakog pokreta. Propaganda okupatora i kvislinga, naroito pomou letaka i proglasa, kojima su zasipane slobodne teritorije, uticala je na svest boraca i slabila otporne snage narodnooslobodilakog pokreta propovedajui o miru, obeavajui garancije ivota i imovine, pozivajui na predaju, a na drugoj strani napadajui narodnooslobodilaki pokret, razglaavajui komunistika zverstva" i prenaglaavajui partizanske promaaje i leva skretanja u pojedinim oblastima. esto gubljenje osloboenih teritorija u uslovima partizanskog rata, odnosno izbegavanje njihove uporne odbrane, psiholoki je nepovoljno uticalo na opredeljivanje dela stanovnitva za narodnooslobodilaki pokret. Okupatori i kvislinzi su zloupotrebljavali svoj nadmoniji ekonomski poloaj, utiui na stanovnitvo izgladnjivanjem,

1

"Z

NARODNOOSLOBODILAKI KAT I KEVOLTSCU A

p o t k u p l j i v a n j e m pa i m o r a l n i m pritiskom. N e r a v n o m e r n i r a s p o red p a r t i j s k i h organizacija i, uopte, snaga n a r o d n o o s l o b o d i l a kog p o k r e t a u r a z n i m k r a j e v i m a Jugoslavije s t v a r a o je p r a z a n prostor za nacionalne oslobodioce" i p o t h r a n j i v a o iluzije da je s d o l a s k o m o k u p a t o r a svanula i n a c i o n a l n a sloboda.

I pored aktivnog rada vodstva narodnooslobodilakog pokreta na vojnom i politikom slamanju oruanog fronta kontrarevolucije, ovaj je do 1943. neprekidno jaao, uveliko pod dejstvom prinude i ideoloko-politikih predubeenja, s tim to su mu osnovnu snagu inili ubeeni ideoloki protivnici komunizma, intelektualni inspiratori i organizatori kontrarevolucije, deklasirani elementi i profesionalne ubice. Kontrarevolucija je krajem 1941. raspolagala sa 143.000, 1942. s 274.000, 1943. s 377.000, a 1944. s 295.000 boraca.

OSNOVNE USTANOVE REVOLUCIJE

Vlast koju su uspostavili okupatori i kvislinzi nije uspela da uhvati dublje korene zahvaljujui, izmeu ostalog, otporu stanovnitva, genocidu koji su vrili okupatori, ustae, albanski nacionalisti i kolaboracionisti a na mnogim podrujima Jugoslavije jednostavno je zbrisana u ustanku. Ustanika atmosfera i ivotna dinamika svakodnevnih odnosa traile su neodloivo reavanje meuljudskih, imovinskih, statusnih i drugih pitanja. Svest seljaka i graana u zbegovima i unutar manje-vie osloboenih teritorijalnih celina pokazivala je tenju da se novonastali odnosi urede, u skladu sa zahtevima snoljivosti, navikama i tradicijama, posredstvom improvizovanih organa samouprave, poverenika, iskusnih domaina, kao to se to radilo u ustanikim talasanjima u prolosti. Delimino na osnovu tih potreba, nesumnjivo organizovani podsticaj komunista za stvaranje narodnooslobodilakih odbora dobijao je ire istorijsko opravdanje. Usklaena komunistika akcija u pravcu stvaranja novih organa vlasti bila je vidljiva samim tim to su iza njihovog formiranja stajali ustaniki tabovi, mesni i optinski partijski komiteti, via partijska i vojna rukovodstva, istaknuti pojedinci-komunisti ili ugledni graani pod uticajem narodnooslobodilakog pokreta. Stihijni elementi javljali su se kao druga strana organizovane akcije, izraavajui se u samoinicijativi i borbenom stvaralatvu naoruanog naroda. Narodne mase su spontano prihvatile ove odbore. Celi taj kompleks odnosa, koji moemo nazvati pravnim reimom" u najrudimentarnijem smislu, nije se mogao prepustiti sluaju niti su ga partizanski tabovi mogli sami urediti, iako su se vojne i politike akcije prelivale i proimale. im je u leto 1941. stvorena slobodna teritorija, svom se snagom postavio problem obezbeenja poretka koji bi sluio razvijanju ustanka i sigurnosti pozadine u smislu kretanja graana, ishrane,

'! NARODNOOSLOBODILAKI RAT I REVOLUCIJA

ki odbor u Uicu formiran je 7. oktobra. Narodnooslobodilaki odbor u aku radio je na principu pariteta: sastojao se od jednakog broja predstavnika narodnooslobodilakog i etnikog pokreta. Mrea narodnooslobodilakih odbora prekrivala je celu teritoriju Uike republike". Posle vojno-politikog savetovanja u Stolicama Politbiro CK KPJ je pomiljao da treba stvoriti jedan centralni NOO" za celu osloboenu teritoriju. Za to su se, pored Tita i Kardelja, zalagali Ivan Milutinovic i Sreten ujovi iz Uica, ali je Tito poruivao iz Tolisavca da e se o stvaranju Glavnog NOO doneti konano rjeenje" kad on stigne u Uice. Radilo se da se na slobodnu teritoriju Srbije dovedu Ivan Ribar, Dragoljub Jovanovi, Sinia Stankovi i ore Tasi. Najvii organ vlasti u Srbiji stvoren je u Uicu, 16. novembra 1941. godine, kao to se vidi iz jednog pisma Josipa Broza Tita upuenog u svojstvu vrhovnog komandanta NOPOJ tabu komande Junog fronta (etniki tab u Jagodini, kod Viegrada). Tito u tom pismu istie da se ne stvaraju partizanske vlasti" ve narodnooslobodilaki odbori koji vrse civilnu vlast", nastojei da u njih uu predstavnici svih politikih struja, osim poznatih petokolonaa". Za predsednika Centralnog odbora za itavu osloboenu teritoriju imenovan je Dragojlo Dudi, a za sekretara Petar Stamboli. U Odboru je izvrena podela resora. Tako je Dragojlo Dudi dobio resor poljoprivrede a Mirko Tomi finansije; Milentije Popovi je bio predvien da vodi poslove graevinarstva; Jovan Popovi i Mitra Mitrovi radili su na pitanjima prosvete i kolstva; zanatstvo, trgovinu i privredu vodili su Nikola Grulovi i Vlada Zeevi. Odboru je dodeljen na rad Jusuf Tuli. Odbor je stvoren na inicijativu Politbiroa CK KPJ. Zbog ofanzive Nemaca i kvislinga na Uiku republiku" delatnost tek osnovanog odbora nije se mogla jae osetiti. Dan posle osnivanja ovog odbora na konferenciji predstavnika svih sedam srezova Uikog-okruga obrazovan je Okruni narodnooslobodilaki odbor za okrug uiki. Izborni skup bio je sazvan na inicijativu Centralnog odbora za itavu osloboenu teritoriju. Dunost predsednika Okrunog NOO vrio je Branislav Pavlovi, zemljoradnik, a sekretara Milivoje Kovaevi, advokatski pripravnik iz Uica. Na osloboenoj teritoriji Crne Gore vlast je preuzela Privremena vrhovna komanda. Prvi sreski narodnooslobodila-


197

ki odbor stvoren je u Kolainu 19. jula 1941, a u Bijelom Polju, Andrijevici i Beranama 20. jula. Beranski sreski odbor osnovan je na zboru 217 delegata optina beranskog sreza. Uputstvo Privremene vrhovne komande predvialo je aktivno i pasivno birako pravo za sve graane koji navre 18 godina, mukarce i ene, nezavisno od vere i nacionalne pripadnosti. Organi vlasti na osloboenim podrujima Bosne nosili su razna imena: komesarijati", poverenitva", odbori" itd. U Drvaru je 20. avgusta osnovano Vojno revolucionarno vijee. Krajem tog meseca stvoren je optinski narodnooslobodilaki odbor u Vlasenici (prvi u istonoj Bosni), poetkom septembra u ehoviima, a polovinom istog meseca u Sokolcu, pod Romanijom. U jesen 1941. na Kordunu su funkcionisali seoski, optinski i sreski (kotarski) narodnooslobodilaki odbori. Prvi sreski narodnooslobodilaki odbor u Hrvatskoj formiran je za srez Vojni 20. novembra 1941. na Petrovoj gori. Polovinom decembra osnovan je Kirinsko-sjeniarski kotarski narodnooslobodilaki odbor u Vrginom Mostu. Razvitak narodnooslobodilakih odbora na hrvatskom tlu dobio je znaajan podsticaj donoenjem Okrunice br. 3 i Okrunice br. 4 CK KP Hrvatske. Posle znaajnih ustanikih uspeha rukovodstvo KPJ je avgusta 1941. pokrenulo inicijativu da se formira Narodni komitet osloboenja kao centralni i objedinjavajui organ narodnooslobodilakog pokreta i reprezentativno politiko telo za Jugoslaviju, koje bi istupalo pred jugoslovenskom i meunarodnom javnou. Predvialo se da, pored komunista, u njega uu i predstavnici raznih demokratskih struja. Tim povodom je Josip Broz Tito polovinom avgusta uputio pismo tabu partizanskih odreda Hrvatske, neposredno adresirano na ime Rada Konara i Vladimira Popovia, u kome je, izmeu ostalog stajalo: Dalje, sa razvitkom narodnog ustanka, s jedne strane, i pokuajem neprijatelja da prikae taj pokret kao isto komunistiku stvar, s druge, namee nam se pitanje stvaranja i to to prije jednog Narodnog komiteta osloboenja, u koji bi uli predstavnici demokratskih struja Srbije, Hrvatske i Slovenije, zajedno s naim ljudima. To bi bila neke vrste narodna vlada koja bi izdala svoj proglas narodu i pozvala ga u borbu . . ." Meutim, do ostvarenja ove ideje nije dolo zbog ponovnog uspostavljanja diplomatskih odnosa izmeu vlade SSSR-a i jugoslovenske vlade u izbeglitvu. To je za rukovodstvo naro-

'!


emu u toj fazi rata etnici nisu ni sanjali. Komunisti su se, takoe, preko noi prealtovali" u etnikom vienju na prihvatanje opteg antifaistikog jedinstva SAD, SSSR-a i Velike Britanije (Engleske"), kao jedinih snaga koje su mogle obezbediti pobedu demokratije i spas kulturnih tekovina oveanstva. Uporno su podseali na tradicionalne borbene sklonosti i slavnu prolost koja ne trpi odlaganje. Bili su mladi, puni energije, fanatizovani, spremni na rtvu; imali organizaciju koja je prekaljena u uslovima ilegalnosti to je odgovaralo novim prilikama. Izjanjavanjem za jedinstvo koalicije, nisu gubili iz vida da im je glavno meunarodno uporite SSSR. O Sovjetskom Savezu se u dokumentaciji govori kao o svom", za razliku od terminologije za ostale dve antifaistike sile saveznici". Rukovodstvo se nalazilo u samom aritu borbe, sprovodei strategiju narodnooslobodilake borbe kao autohto ne, dobrim delom i zahvaljujui tome to je Sovjetska Rusija to vreme bila dovoljno obrvana svojim brigama, ak da li e preiveti, to im je obezbeivalo neprekidno sticanje novi iskustava, buenje novih revolucionarnih energija u masama stalno podizanje samopouzdanja. KPJ je istupala kao avangar da radnike klase, ali je glavna masa boraca mobilisana o seljaka dominantih u socijalnoj strukturi zemlje, koji su inil 4/5 ukupnog stanovnitva. Pod uticajem propagande, socijal no-ekonomske prinude, dobrovoljno, ali i prinudno, u Tree Rajhu se nalo vie od 300.000 radnika iz NDH i Srbije na rad u nemakoj ratnoj privredi. Jugoslavija je po svojim uslovima strategiji narodnooslobodilake borbe vie nalikovala Kini, s svojim seljakim okeanom", nego predratnim predstavam dogmatiara o izgledu budue proleterske revolucije. Od orto doksnog marksizma i doktrinarnih postavki Kominterne KPJ j oduavala ustanika stvarnost. Kontrarevolucionarne snage su, ve u zavisnosti od njihovo nacionalnog porekla, napadale komuniste za zavere proti srpskog ili hrvatskog naroda koje su imale razne vidove: izbo poetka borbe na tlu Srbije kako bi se ona do kraja unitil posle aprilskog vojnog poraza (kao da srpski poligon nije bi najpovoljniji sticajem subjektivnih i objektivnih uslova, zapra vo sa crnogorskim u centralnom delu zemlje tada jedino i mogu); izjednaavanjem Hrvata i Srba, prenebregavanjem ustakih zloina nad Srbima (kao da je bilo mogue spasiti Jugoslaviju na drukiji nain); to se zalagala za obnovu


203

(iako je ona u ustakoj v e r z i j i bila maska za antihrvatstvo), itd.Jugoslavije

oveka koji je radio sve to je hteo, potpuno zanemarujui injenice da se i partizanski voa, ovek koji je stajao na elu jedine (s albanskom, inspirisanom jugoslovenskim iskustvom) i originalne revolucije u okvirima drugog svetskog rata esto kretao onamo gde je morao a ne gde je hteo. Vrednost direktiva, ocena i analiza proveravala se na uzburkanom ustanikom moru kada je KPJ preuzela kormilo dogaaja u svoje ruke, moravi da proe sloene labirinte jugoslovenske stvarnosti posle aprilskog rata, prinuena da oslukuje dah masa i sama trai puteve koji su najbolje odgovarali revolucionarnom prevratu u toku. Svako dogmatsko korienje iskustva drugih revolucija moglo je da ugrozi ne samo njenu samosvojnost ve i egzistenciju pokreta. Doktrinarna shvatanja utisnuta u svest nisu mogla da se ne izmene u novoj istorijskoj situaciji koja je traila da se umesto klasnih stavljaju naglasci na nacionaloslobodilaku borbu kao formu osvajanja vlasti u situaciji koja je ocenjena kao revolucionarna. Do saznanja koja su odgovarala i ciljevima revolucije i stanju stvarnosti dolazilo se krivudavim putevima i njihovim savlaivanjima. Da bi se nala odgovarajua ivotna formula moralo se vie puta udariti glavom o zid, osvestiti, shvatiti da klasne parole ne odjekuju u meteu najrazliitijih snaga, drutvenih slojeva, nacionalno-verskih oznaka, pacifistikih i borbenih namera, da su one praktino nedeljive od nacionaloslobodilake borbe, i da onoliko koliko se nacionaloslobodilaka komponenta bude produbljivala pod vodstvom komunista, toliko e klasne snage uspevati da nametnu svoja reenja i revolucioniu svest masa. Osnovnu formu oruanih snaga revolucije inili su partizanski odredi, koji su s narodnooslobodilakim odborima predstavljali njene glavne institucije. Kao i kada se radilo o narodnooslobodilakim odborima, KPJ je isticala vanpartijski karakter ovih odreda nezavisno od toga to su se komunisti nalazili na njihovom elu i u prvim borbenim redovima naglaavajui da su oni borbena snaga svih rodoljuba i svih naroda Jugoslavije. Stvaranjem partizanskih odreda u svim krajevima Jugoslavije razvlaena je protivnika iva sila. Po broju boraca i snazi razliiti, oni su od Savetovanja u Stolicama organizovani po jednoobraznom vojnom sistemu. Zbog svog teritorijalnog ka-

Istoriografija

podlona

mitologiji n a p r a v i l a

je od Tita

204


raktera ostajali su prikovani za podruja na kojima su nastali, a zadatak im se svodio na njihovu odbranu, to je odgovaralo raspoloenju boraca, naroito seljaka, i obezbeivalo ishranu. Dosta rano, meutim, zapaene su i negativne posledice ovakve organizacije partizanskih odreda: s gledita opsega vojnih operacija, pokretljivosti jedinica, ire strategije narodnooslobodilake borbe. Partizanska oruana sila bila je regularno organizovana od osnivanja odreda; kao njene osnovne forme u prvoj fazi revolucije postojali su: jedinstvena komanda * tabovi; borci su nosili oznake, kao i oruje, na vidljiv nain pridravali se pravila voenja rata i humano ophodili prem zarobljenicima izuzmemo li ratne zloince, notorne faiste, intelektualne kolovoe i organizatore izdaje mada su ove jedinice neprijatelji dugo nazivali bandama, osporavajui im status ravnopravne strane i regularnost ratovanja. Nezavisno od primera nadreivanja vojnih tabova civilnim organima, posebno prvih meseci narodnooslobodilake borbe u Crnoj Gori, Hercegovini i Bosni, nije dolo do militarizacije revolucionarnog procesa, zahvaljujui neprikosnovenosti naela da su vojne snage u slubi narodne vlasti i njoj, u krajnjoj liniji, podreene. Rukovodstvo KPJ je u jesen 1941. osudilo tretman partizanskih snaga kao oruane sile partije, videi u tome suavanje osnove narodnooslobodilakog pokreta. Pomenuti princip nije se kosio s prvenstvom vojnih organa u ratnim uslovima, a na drugoj strani s hijerarhijom odnosa u vojnim jedinicama i gvozdenom disciplinom boraca. Nepodobni za vee ofanzivne operacije, teritorijalni partizanski odredi su imali izvanrednu prednost u svojoj sposobnosti da brzo napadnu i jo bre se povuku, kao i svaka gerila, ne doputajui da ih neprijatelj stegne u kleta i uniti. Zahvaljujui tom svom proverenom preimustvu, ostali su pomona formacija oruane sile revolucije sve do kraja rata. Za vodstvo narodnooslobodilakog pokreta partizanski odredi kao iskljuiva organizaciona forma oruane sile nisu bili prihvatljivi, s obzirom na revolucionaran karakter rata, tenju da se razara vlast i mo okupatora u Jugoslaviji, a na drugoj strani preuzima vlast od buroazije, ogrezle u kolaboraciji. Ono je bilo svesno da bi to znailo mirenje sa shvatanjem da se odluke donose na velikim frontovima, i zadravanje otpora u okvirima malog rata", kako neki strani istoriari i danas nazivaju narodnooslobodilaku borbu.


2 0 5

Preloman znaaj u razvitku oruane sile revolucije imala je odluka Vrhovnog taba NOPOJ da se 21. decembra 1941. u Rudom formira 1. proleterska narodnooslobodilaka udarna brigada od delova srbijanskih i crnogorskih partizanskih snaga. Odluka je doneta na Staljinov roendan. Njoj je prethodila odluka na sastanku Politbiroa u selu Drenovi, kod Prijepolja, 7. decembra 1941. gde je reeno da se formira Prva proleterska brigada, kao i druge proleterske brigade sposobne da izvre sve zadatke koji se danas postavljaju pred nas ,,u drugoj etapi borbe". Tom sastanku, gde se odluivalo o strategiji posle poraza u Srbiji i gubitka Uica, a u svetlosti moskovske kontraofanzive, prisustvovali su Tito, Kardelj, Rankovi, ujovi, ilas, Ivo Lola Ribar, Filip Kljaji, lan Glavnog taba NOPO Srbije i Rifat Burdovi, sekretar Oblasnog komiteta KPJ za Sandak. Osim naziva, 1. proleterska brigada dobila je i proleterski amblem: srp i eki. U Statutu 1. proleterske brigade stajalo je da se radi o udarnoj jedinici naroda, pod vodstvom KPJ, kao sredstvu borbe protiv neprijatelja, nacionalnog ugnjetavanja i ekonomskog izrabljivanja. U vreme donoenja odluke o osnivanju 1. proleterske brigade T

Branko Petranovic - Istorija Jugoslavije - II Knjiga

Text of Branko Petranovic - Istorija Jugoslavije - II Knjiga

Branko Petranovic Istorija Jugoslavije I 2

Branko Petranovic Istorija Jugoslavije II 16

Branko Petranovic Istorija Jugoslavije II 10

Branko Petranovic - Istorija Jugoslavije - I Knjiga

Branko Petranovic Istorija Jugoslavije II 9

Branko Petranovic Istorija Jugoslavije III 1

Branko Petranovic Istorija Jugoslavije III 2

Raspad Jugoslavije

Bogoljub Petranovic - Srpske narodne pjesme iz Bosne

Дипломски рад: Београдска штампа о ...147.91.75.9/manage/shares/ZRAD/IS3110181435.pdf · 2018-10-31 · 1 Branko Petranović, Istorija Jugoslavije Prva

Urban Petranovic

Branko Petranovic Istorija Jugoslavije I 8

Branko Petranovic Istorija Jugoslavije I 1

Branko Petranovic Istorija Jugoslavije III 9

Branko Petranovic Istorija Jugoslavije II 12

Branko Petranovic Istorija Jugoslavije II 5

Branko Petranovic Istorija Jugoslavije III 6

Bozidar Petranovic Bogomili Crkva Bosanska i Krstjani

branko petranovic - istorija jugoslavije 1918-1978.pdf

Enciklopedija Jugoslavije

Branko Petranovic Istorija Jugoslavije III 7

Branko Petranovic Istorija Jugoslavije I 10

Branko Petranovic Istorija Jugoslavije III 8

Branko Petranovic Istorija Jugoslavije II 2

L´Homme extra...2008/01/19 · Branko Petranovic´, Istorija Jugoslavije 1918–1978 [Geschichte Jugoslawiens 1918–1978], Belgrad 1981, 220 oder Lampe, Yugoslavia, wie Anm. 13,

Branko Petranovic Istorija Jugoslavije I 3

Branko Petranovic Istorija Jugoslavije II 3

Ekonomika Osiguranja Andrijasevic Petranovic

A ko si ti? - delfi.rs · PDF fileUdruženje glumaca Kraljevine Jugoslavije dodelilo je zlatan prsten Dobrici Miluti-noviću, ... Branko Pleša, Danilo Bata Stojković, Marija Crnobori,

Branko Petranovic Istorija Jugoslavije III 4

Documents

Branko Petranovic - Istorija Jugoslavije - II Knjiga

Text of Branko Petranovic - Istorija Jugoslavije - II Knjiga