Branko Milićević

Julija i RomeoJulija i Romeo od Viljema Branka

Jedan od najpoznatijih pozorišnih komada na svetu je Romeo i Julija. Napisao ga je engleski glumac, pesnik, filozof i dramski pisac, čika Viljem Šekspir. To je bilo pre mnogo godina. Pre malo godina Branko Kockica, zvani Milićević, srpski glumac, pesnik, filozof i dramski pisac, rešio je da taj komad preradi za decu. Pošto je ovaj Šekspirov komad tragedija, znači tužan, a pošto je Branko želeo da publici bude jasno još pre nego što dođe u Pozorištance Puž da je njegov komad komedija, znači veseo, dao mu je ovaj naopački, smešnuckav naslov. Sebe, kao pisca. prozvao je Viljem Branko, kako bi publici bilo jasno da komad ima veze sa čika Viljemom Šekspirom. Ali, to nije jedini razlog. Branko je, pomalo i potajno, verovao da je on, u nekom prethodnom životu, bio Šekspir lično. Imajući u vidu da su i čika Šekspir i Branko, između ostalog, bili i glumci, jasno je zašto je Branko sebi u ovom komadu dao i jednu ulogu. Jasno je, takođe, zašto je sebi dao baš ulogu Viljema Šekspira.Ispričaću ti kako su Branko i ostali glumci izveli ovaj komad na premijeri.Premijera je za svako pozorište veoma važna stvar. To je prvo izvođenje jedne predstave pred publikom, pa se doživljava kao predstavino rođenje. Svi su uzbuđeni i glumci i publika, a naročito reditelj i pisac. Niko ne zna kako će se predstava dopasti publici, pa svi imaju tremu. Neko veću, neko manju. Glumci možda najveću. Trema ti je ono pomalo neprijatno osećanje u stomaku, uz pojačano lupanje srca kao kad ideš kod zubara. Još kad pomisliš da su u publici, kako to obično biva na premijeri, kolege glumci iz drugih pozorišta, reditelji, pisci i kritičari, onda se neko, bogami čak i trese od straha.Publika se smestila i zasvirala je uvertira. Svetla u sali su se pogasila, ali zavesa se nije, kao obično, otvorila, nego se na sredini zavese pojavila jedna šaka. Prst te šake bio je ispružen kao da nešto pokazuje. Kad je muzika stala, u sali je zavladala tišina. Bilo je neobično što se nije pojavio ceo glumac, nego samo njegov prst. Tišina je vladala iz još jednog razloga. Svi su očekivali, čak i ja, da će prst da progovori. Ćutali smo, jer je bilo jasno da prst, onako mali, ne može da progovori nekim debelim, snažnim glasom. Bili smo tihi, jer smo želeli da čujemo šta će reći. Međutim, prst nije počeo da govori, nego da pokazuje. Mrduckao se kao da njegov vlasnik ne može da se odluči gde je to što želi da pokaže. Možeš, dakle, pretpostaviti da je to bio kažiprst. U publici je nastalo smejuljenje. Potom se pojavila noga. Pipala je kao da ne zna tačno gde će da stane, na šta se smejuljenje u sali pojačalo. Onda se, najzad, pojavio ceo vlasnik prsta i noge. Pošto je publika prepoznala svog omiljenog glumca, Branka, smejuljenje se pretvorilo u veseli žamor.Branko je onu ruku sa pokazivačkim prstom držao ispruženu ispred sebe, a druga ruka mu je bila savijena u laktu i podignuta do visine uha. Mahao je njome lagano, kao da nekog pozdravlja ili kao da hoće da pokaže da je neko šašav. Ostali delovi tela su mu bili potpuno nepokretni. Naravno, smešio se. On se uvek smeši, ja mislim čak i kad spava. Takav je.Bio je obučen u plavo srednjovekovno odelo. Od glave do pete, izgledao je... Ustvari, od pete do glave izgledao je ovako: peta mu je bila u plavoj cipeli sa velikom, skoro ženskom štiklom, noge u plavim svetlucavim čarapama, a guza u kratkim, ali kao balon naduvanim pantalonama koje su se ispod kolena sasvim sužavale. I pantalone su bile plave, sa nekim beličastim detaljima. Isto je važilo i

za gornji deo odeće koji je imao balonaste rukave, slične nogavicama.Vrat mu je bio obučen u beli okrugao okovratnik. Izgledalo je kao da mu glava stoji na nekakvom tanjiru. Takav okovratnik se zove žabo. Verovatno zato što je ieobično našušuren, pa čovek sa njim izgleda naduvan kao žabac. Na glavi je imao plavu kapu sa velikim crnim nojevim perom.Branko je prestao da maše onom savijenom rukom, koja je dala znak da se publika smiri. Onda je uzeo vazduh, i taman kad je hteo da izusti to što je zaustio, desilo se još nešto smešno. Pošto je malo pomerio glavu, nojevo pero mu je palo na oči. Branko je dunuo uvis i pero se sklonilo sa očiju, ali kad je opet uzeo vazduh da progovori, pero mu je ponovo palo na oči. Počeo je da se nervira naravno, kobajagi, a publika je, naravno, počela da se smeje, ali ne kobajagi nego stvarno. Petšest puta je Branko pokušavao da oduva nojevo pero koje mu uporno nije davalo da počne, a publika se kikotala kao luda. (Dobro je kad pozorišna predstva počne ovako veselo, naročito na premijeri.) Branko je očigledno hteo, bez obzira na šaljivi naslov komada, da još jednom podseti publiku da će gledati komediju.Pošto nikako nije mogao da izađe na kraj sa perom uz pomoć duvanja, Branko je najzad rešio da odustane od svoje ukočene poze. Onu ispruženu, ukočenu ruku je otkočio i njome okrenuo šešir naopako, tako da mu je nojevo pero sad padalo na leđa. Brzo je opet ispružio ruku kao da se ništa nije dogodilo. Progovorio je veoma svečanim, uzvišenim glasom, što se u pozorištu kaže patetično. Međutim, bilo je u toj njegovoj patetičnosti podosta zafrkancije. BRANKO: Najčuveniji moreplovac svih vremena je svakako Kolumbo. Njegov spomenik nalazi se u Barseloni. Tamo stoji na visokom stubu, tako da se vidi iz velike daljine, i prstom pokazuje gde je Amerika. (Pokazao je onim prstom u daljinu preko publike, pa smo tek tada, konačno, shvatili zašto je tako ukipljen. Imitirao je Kolumbov spomenik. Nastavio je još patetičnije.) Najčuveniji miš svih vremena je, svakako, Miki Maus. Njegov spomenik je u Diznilendu. I on stoji na jednom stubu, ali ni na šta ne pokazuje prstom, nego maše ovako u znak pozdrava i svojim smeškom uverava da su sva deca dobrodošla u njegovo carstvo. (Sad nam je postalo jasno zašto je mahao drugom rukom.) Najčuveniji pozorišni pisac svih vremena, pisac koji je izmislio i ovaj komad koji ćete večeras gledati je... (Pokazao je na sebe i poklonio se. Začulo se nekoliko dečijih glasova iz sale: „Branko... Branko." On je odmahnuo glavom i rekao: "Viljem Šekspnr". Pošto se poklonio i rekao to još patetičnije, začuo se aplauz. Deca vrlo rano nauče da pljeskaju ako se neko pokloni. Kad se aplauz utišao, Branko je nastavio brzo kao da nabraja nešto što nije osobito važno.) Najčuvenija TV serija je Kockica, najčuveniji fudbaler Pele, najčuveniji sir švajcarski, najčuveniji pasulj tetovac... (A onda je preokrenuo u najpatetičnije.) ... a najčuveniji ljubavnici su Julija i... ??? (Podigao je upitno glas, a publika je složno rekla ROMEO. Branko je kratko, šaljivo, moglo bi se reći privatno, dodao: Brzo ste pogodili, i nastavio običnim glasom, što je u odnosu na onaj patetični glas delovalo još smešnije. I dalje je bio ukočen kao spomenik.) Ne znam gde je sirov spomenik, a ni pasuljev ne znam baš tačno gde se nalazi, ali znam da je spomenik Juliji i Romeu u Veroni, jednom od najsimpatičnijih gradova severne Italije. Ja nisam Kolumbo, ja sam Viljem Šekspir... (E, sad se dogodilo nešto mnogo zgodno. Jedan klinac iz sale je dreknuo: „Nisi, ti si Branko!" Svi su se nasmejali, naročito odrasli. Verovali su da će se Branko zbuniti. Tako se i meni učinilo. Pitao sam ga posle u garderobi da li se zbunio. Priznao mi je da jeste, ali samo pola sekunde. U drugoj polovini sekunde je već smislio šta će. Kad se smeh utišao, bio je apsolutno spreman da nastavi. Rekao je: „Nisaaam!", ali tako nekako inadžijski i klinački da su se sva deca upecala. Skoro cela sala je istog trena rekla: JESI! Branko je opet rekao: NISAM, i tako su se inatili: NISAM. JESI. NISAM. JESI. Taman sam se zapitao dokle će ovako, kad se Branko naroguši i dreknu: „Šat ap!" To ti na engleskom jeziku znači „Ćut, bre!" Deca su zanemela, jer je delovao veoma ozbiljno. Bi mi malo neprijatno. Verovatno je i mnogim roditeljima bilo neprijatno što im se ovako

dere na decu. Branko se onda nasmešio i dobacio gotovo sasvim tiho: „Šekspir u originalu". E, sad su odrasli pali pod stolice od smeha. Branko je baš bio majstor za improvizaciju. I on se smejao. Grunuo je još jedan aplauz. Odlično za premijeru.) Elem, ja nisam Kolumbo, ja sam Viljem Šekspir, i ovaj moj prst ne pokazuje gde je Amerika, nego pokazuje gde je Verona. Verona je tamo... (Pokazao je rukom tako sugestnvno, da su se sva deca okrenula, a bogami i mnogi odrasli. Nasmejao se što ih je prešao. Ustvari, sami su se prešli. Verona je bila u tom pravcu, ali ne u sali. Nastavio je poetično.) Verona je tamo, u pitomoj dolini reke Adiđa, a čarolija pozorišta i Viljem Šekspir... (Opet je pokazao na sebe.) ... učiniće da se Verona stvori ovde. (Zavesa iza njegovih leđa se otvorila i ukazala se panorama Verone. To je, čoveče, odnosno dete, bilo prekrasno. Bila je polutama i grad je kitnjasto svetlucao. Celoj sali ote se uzdah miline. Branko se konačno pomerio iz svoje kipaste poze i sklonio u stranu, da publici ne zaklanja pogled na Veronu. Zatim je nastavio, mašući onom drugom rukom još jače.) Ja nisam Miki Maus, ja sam Viljem Šekspir, i ova ruka ne maše deci za pozdrav ova ruka kaže da su Julija i Romeo živeli davno, davno, ihahaaaj... (Mahao je šakom kraj uha, kao što dede mašu kad se sete nečeg što je davno bilo, a onda je naglo ispružpo ruku i raširio prste.) .... pre pet stotina godina. A čarolija pozorišta i Viljem Šekspir, učiniće da oni žive sad. (Zgrabio je Veronu tek tada smo shvatili da je bila naslikana na zavesi i povukao je kao da će je otvoriti, ali je otvorio samo malo. Zastao je i rekao, opet nekako privatno.) Doduše, priznajem da je u pozorištu sve kobajagi, ali niak imajte u vidu da je ponekad... (patetično) stvarnije od života. (Zasvirala je srednjovekovna muzika, Branko je sklonio zavesu Verone. Svetlo se pojačalo, i ukazala se još jedna Verona. Na sceni su bila četiri visoka, bela stuba, povezana kitnjastim lukovima. U dubini se nazirala panorama grada. Izgledalo nam je kao da smo u bašti, jer su stubovi i lukovi bili isprepleteni puzavicom. Muzika je stala, i na scenu je uleteo čikica u odelu koje je veoma ličilo na Brankovo, samo što je bilo malo pohabanije. Čak je imalo i dve-tri zakrpe. Preko odela je imao belu kuvarsku kecelju, a na glavi visoku kuvarsku kapu. Prikočio je na sredini scene i dreknuo kao da mu kožu deru.) KUVAR: Upomoooooć! (Za njim je na scenu uletela jedna veza rotkvica i pogodila ga tačno u glavu. Kuvarska kapa se spljoštila kao palačinka. Odmah je počelo cerekanje u sali, jer su za pišlom rotkvica uletele još dve, zatim jedna veza luka, a za njima razni pijačni artikli. Dok se branio rukama i pokušavao telom da eskivira projektile, kuvar je zapomagao): Upomoć!... Gospođo grofice!... Upomoć!... Napadaju nas Monteki!... Jao!... Vazdušni napad!... Monteki!... Bombarduju preko južnog zida!... Groficeeee!... (Odjurio je na suprotnu stranu, bežećn od projektila. Iestao je sa scene samo za trenutak. Odmah je dotrčao nazad, jer su slični projektili uletali i sa drute strane. Malo koji ga je promašivao.) Upomoć!... Uiomoć!... Napadaju i preko severnog zida!... Grofice!... (Pokrio je glavu rukama i sagnuo se. Jedna žuta cipela ga je pogodila ravno u guzu. Uzeo je cipelu i pokazao je publici dok su projektili i dalje padali po njemu.) Ovo su garantovano Monteki. Samo ti prostaci nose žute cipele... (Sa balkona, preko glava publike, dolete glavica kupusa i pogodi ga opet u tintaru. U međuvremenu je ispravio svoju kuvarsku kapu, ali se sad opet spljoštila. Kako ga kupus pogodi, tako sede na tur. Razbesneo se. Skočio je na noge i zafrljačno kupus nazad, preko glava publike koja se, bukvalno, valjala od smeha. Nastavio je da urla vraćajući projektile na sve strane.) Opkoljeni smo! Napad i sa zapadnog brda!,.. Upomooooć!... E, evo vam!... (Bacio je onu žutu cipelu na balkon i zaurlao.)Montekiiii!... (Publici) A šta sam ja zapeo: Monteki, pa Monteki? Kao da može da nas napadne nekodrugi. U celoj Veroni mrze nas jedino ti žuti prostaci;... (Gađa.) A mrzimo, vala, i mi njih... Juriiiiš!... (Zalete se na jednu stranu, ali brzo dotrča nazad zatrpan pijačnim bombama.) Grofice, kanonada!... (Publici) Odavno nismo imali ovako žestok napad... A šta će, sirotani, normalno da su poludeli. Prošli put sam izveo takvo bombardovanje pokvarenim jajima, da su smrdeli k'o puvanjak od dinosaurusa.

Mesec dana sam skupljao mućkove. Plaćao sam ih skuplje nego najsvežija jaja. Dobro su me zapamtili. Jedino mi je žao što sam mladog gospodina Romea pogodio pravo u nos. On je jedini pristojan među tim bitangama. (Tako smo saznali da je Romeo bio Monteki. Bombe su i dalje doletale sa svih strana.) Gospođo groficeee!... (Publici) Sigurno se presvlači. Ta se samo presvlači i ogleda... I smišlja kako da nas kinji. Ajd' što kinji mene, to je u redu ja sam joj sluga. Al' što kinji Juliju, to zaista nema smisla... (Gađa.) Gospođo grofice, dolazi, bre, već jednom! (Promrmljao je.) Dabogda ti se pertla odvezala. (U međuvremenu je kuvar, odnosno sluta, za koga još nismo čuli kako se zove, napunio kecelju povrćem, i odjurio da ga potroši na neprijatelja. Scena nije bila prazna ni trenutak. Utrčao je neki debeljuca u vrlo lepom srednjovekovnom odelu, što znači da je i on imao balonaste rukave i kratke pantalone. Nasred scene je stao na nešto klizavo i prućio se onako debeo, da se skoro zakotrljao. Maltene je zaplakao.)DEBELJUCA: Mama, napad!... Monteki!... Mama!... Jaoooo! (Jedan paradajz ga pogodi u glavu. Projektili su i dalje preletali scenu. Opet dotrča slugi i poče da mu se ruga.)SLUGA: Mama, mama. A gde ste vi dosad, mladi gospodine Đovani? Čekate da potroše municiju? Budite dobri, skupite malo projektila... (Publici) Taj ne bi čuo ni da nas tuku minobacačima. Najviše voli da se zavuče u frižider i da ne izlazi dok ga ne isprazni. Juriiiš! (Sluga je opet odjurio u borbu, ali mladi gospodin Đovani nije ni pomišljao da se pokrene. Samo je izbacio jedan bojni poklič i podigao nešto sa zemlje.)ĐOVANI: Juriiiš!... Jao, vidi, potpuno zdrava pomorandža! Ovi Monteki su se profinili...SLUGA: Juriiiš!... (Slugin glas se začuo u daljini. Verovatno je bacao projektile preko zida. Đovani je doviknuo: „Juriš!" i počeo da ljušti pomorandžu, pako su pijačni projektili i dalje padali oko njega, a i po njemu.)ĐOVANI: Zdrava pomorandža, super. To su videli od mame ona je prva prestala da upotrebljava trulo voće kao municiju... (Nešto ga tresnu) Jao!... Mama!... Napad! SLUGA: (Sluga ulete pobedonosno): Jupiii!!! Pogodio sam Merkucija!ĐOVANI: Bravo Prtljo, bravo! (Sluga se, znači, zvao Prtlja. Odjurio je na drugu stranu. Đovani je počeo da jede onu pomorandžu u slast, ne mareći mnogo za projektile, osnm kad bi ga neki pogodio. Povremeno je dovikivao ponešto, ali se nije pomerao.)ĐOVANI: Straža!... Juriiiš!... Straža!... (Prtlja mu je ljutito objašnjavao, noseći preko scene dugačke merdevine. Verovatno je hteo da se popne na zid kako bi bolje mogao da gađa.)PRTLJA: Koja straža? Straža danas ima slobodan dan. To je Vaša slatka mama izmislila... Slobodan dan. Glupost, da prostite, mladn gospodine Đovani, glupost. Skupite malo municije... Juriiiš!ĐOVANI: Juriiiš!... Nemaju slobodan dan, nego ih je mama poslala u kuglanu da vežbaju. Spremamo nalad lubenicama. (Đovani nije mogao na miru da jede, pa se podvukao pod sto da bi se zaštitio od projektpla. Muvao se levo-desno, sa onim stolom na leđima kao kornjača, i skupljao projektile za Prtlju. Poneki je grickao sa uživanjem. Preletanje projektila se malo proredilo. Izgleda da im je Prtlja dobro uzvraćao, pa su napadači ločeli da se povlače. Opet se začulo kako se raduje): Jupiiii! Pogodio sam Luiđija!ĐOVANI: Bravo, Prtljo! (Prtlja se vratio da pokupi još projektila i objasni Đovaniju zašto je greška sa stražom glupost.)PRTLJA: Otkako je čukunčukunbaron Monteki ubacio bubašvabu čukunčukungrofu Kapuletu u kokakolu, kad je sve ovo i počelo... (Nišanio je jabukom na Đovanija iza njegovih leđa.) ... od tog dana do danas ova kuća nije ostajala bez straže. Jao, pogodi me u glavu! (Slagao je. Lepo smo videli da ga ništa nije pogodilo. Onda je onako iz blizine, tresnuo Đovanija jabukom tako jako da je odskočila od njegove glave skoro do plafona.)

ĐOVANI: Jao, i mene! PRTLJA: Svako ko to nema na umu, nema ni um. Jao! Opet me pogodi! (Sad je tresnuo Đovanija kruškom.)ĐOVANI: Jao! I mene!PRTLJA: Jao! (Prtlja je ovog puta stvarno dobio po tintari. Napad projektilima se pojačao.)ĐOVANI: Jao!... Mama!... Mamice!...PRTLJA: Grofice!... Grofice!... (Prtlja se bacio na zemlju, jer na scenu ulete jedna kanta. Srećom, nije ga potrefila. Preletela je pozornicu i pala iza scene. Prtlja se sa olakšanjem podigao gledajući za kantom i užasnuo se kad je vndeo ono što je video. Sa one strane gde je kanta pala začuo se tresak i jauk, i na scenu upade jedno žensko biće sa tom istom kantom na glavi. Niz divnu haljinu od crvenog pliša kotrljalp su se otlaci koji su ispadali iz njenog smešnog šešira. Prtlja je uzviknuo izvinjavajući se, kao da je on kriv što je kofa pala gospođi na glavu): Izvinite, grofice, izvinite... GROFICA: (Tako smo saznali da je gospođa sa kantom na glavi grofica. Predmeti su padali po njenoj kofi koja je zvonila na svaki pogodak. Zaurlala je): Straža!... Protivnapad!... Juriiiš!... Straža!... PRTLJA: (Prtlja je prozborio pomalo pakosno): Ako niste znali, milostiva grofice, stražu ste Vi lično poslali... (Grofica je na to šutnula Prtlju u donji deo kičme, koji pristojna deca zovu guza, a nepristojna d... Prtlja je odleteo bar dva metra, što je i pristojnoj i nepristojnoj deci u sali bilo jednako smešno. Grofica je i dalje urlala, dok joj je glas odjekivao iz kofe.) GROFICA: Nemoj ti meni da govoriš kud sam ih poslala! Valjda ja znam kuda koga šaljem kad ga šaljem! (Skinula je kofu i nabila je Prtlji na glavu. Ukazalo se lepo našminkano lice dobrodržeće gospođe, uokvireno crnim loknama. Loknasta frizura bila je u obliku punđe koja se malo nakrivila od nezgode sa kantom. Nastavila je režeći): I neću nikakve primedbe. Ja sam ovde gospodar! PRTLJA: (Prtlja je bio neviđeno drzak, s obzirom na to da je bio sluga. Provirio je ispod kante i protrtljao): Ali samo dok se Julija ne uda. (Grofica je na ovo još više pobesnela. Zgrabila je neku metlu i počela da udara po Prtljinom šlemu.) GROFICA: To ćemo još da vidimo! To ćemo još da vidimo! (Pokupila je nekoliko projektila i izjurila sa scene. Čuli smo je kako se dere.) Juriiš!... Navalite složno... Paolo, Salvatore, Domeniko, Lućano!!!... PRTLJA: (Prtlja je pridigao kofu sa glave i doviknuo za njom): Pa oni nisu tu! GROFICA: (Grofica je promolila glavu iza bočne zavese): Ali oni bilmezi tamo napolju to ne znaju. Misliće da nas ima više... (Na ovu ideju su i Prtlja i Đovani istrčali za njom.) SVI (uglas.): Paolo, Salvatore, Domeniko, Lućano!... Navali!... Gubite se protuve!... Ništarije žutaćke!... Udriiii!... Navali!... Drž'te ih!... (Gada se začuše glasovi napadača i topot njihovih noguu begu.) GLASOVI NAPADAČA: Bežimo!... Tu je Grofica!... Tutanj!... Gotovi smo!... Hvataj džadu!... Tu je straža!... Povlačenjeee! (Nastade trenutak tišine, a onda grunu aplauz. Značio je da je prva scena odlično napravljena. Na scenu utetura grofica i umorno se stropošta na stolicu. Za njom se dokotrlja debeli Đovani i sede za sto. Prtlja je ušao poslednji. Frka se najzad smirila zato predlažem da i ti malo usporiš čitanje. Dok su majka i sin umorni od trke uzdisalp, Prtlja je skupljao otpatke u kesu za đubre.) GROFICA: Koji je rezultat, Đovani? PRTLJA: Alal vera, grofice. Dobro ste ih isprašili. ĐOVANI: Mama, sila si. GROFICA: Sine, koji je rezultat? ĐOVANI: Nisu smeli ni da se osvrnu. PRTLJA: Urlanje vam je neponovljivo.

GROFICA: Ama, Đovani, koji je rezultat? ĐOVANI: Ne znam, mamice. O tome Prtlja vodi računa. GROFICA: A o čemu ti vodiš računa? O čemu?... Jao, bože, šta sam ti zgrešila da ga stvoriš ovakvog? Jao! ĐOVANI (zaplaka se): Mmm mmmm mmmmmmm.... GROFICA: Ajde, mazo mamina, nemoj da paces. Nemoj. Dođi mami, dođi.... (Debeli Đovani je bio skoro duplo veći od majke. Publici je bilo prilično smešno kad je zadrnjokao i stavio joj glavu u krilo. Prtlja je samo prevrnuo očima i nastavio da sređuje krtog na sceni.) GROFICA: Nemoj da paces. Ti si mamina slatka maza, mamin lepotan. Ovako lepog dečka nema niko u celoj Veroni. I pametnog. Samo mu je, to moramo priznati, malo velika guza. (Deca u sali su se nasmejala. Ne znam zašto im je uvek smešno kad se pomene taj deo tela.) Prtljo, koji je rezultat? PRTLJA: Milostiva grofice, rezultat je 436 prema 434... za njih. GROFICA: Kako za njih? Zar ih nismo prošli put urnisali krempitama? Baronica Monteki je, čujem, bila bolesna od alergije skoro dve nedelje. PRTLJA: Da, ali nas je to koštalo... Bolje da vam ne kažem... Dva kamiona krempita. Još kad pomislim da je Đovani mogao da ih jede tri meseca... ĐOVANI: Mama, a zašto su oni alergični na krempite? GROFICA: Zato što su prostaci, mamino. ĐOVANI: A, zašto oni kažu za nas da smo mi prostaci? GROFICA: Zato što su pravi prostaci, dušo. (Prtljn) Kako to onda vode sa dva razlike? Zar nismo u operaciji krempita dobili dva poena? PRTLJA: Jesmo, ali oni isto dobijaju dva poena za napad šampitama. Zaboravljate da se Julija skoro udavila. ĐOVANI: Meni se taj napad dopao. Smazao sam sto komada. PRTLJA: Rođeni Kapulet šampite ne podnosi. Tebi se napad dopao zato što nisi Kapulet oriđinale. (Tako smo saznali da se Prtljino društvo preziva Kapulet.) GROFICA: Sva sreća. (Publici) Sva sreća da nije rođeni Kapulet, pa može da se venča sa Julijom. Tako će celo nasledstvo biti moje. Ha, ha, ha!... Prtljo, da li si ti siguran da vode oni, a ne mi? (Prtlja je izvadio iz džepa na kecelji rolnicu papira, razmotao je i stavio na sto između grofice i Đovanija, koji se u međuvremenu, oduševljen pričom o krempitama, podigao iz maminog krila. Prtlja je čitao rezultat):PRTLJA: Pa, ovako. Natprošli put smo mi njih bananama... ĐOVANI: Jao, kako su se klizali i padali... GROFICA: Bilo je super. Moja ideja. PRTLJA: A natnatprošli put su oni nas mandarinama... ĐOVANI: Bile su kisele... PRTLJA: A natnatnatprošli put smo mi njih iz praćki orasima. GROFICA: To nije bilo fer, bili su koštunci. PRTLJA: Ali su prvo oni nas iz praćke lešnicima. ĐOVANI: Baš su bili tvrdi... (Protrljao se po glavi.) Još imam dve čvoruge. PRTLJA: Onda... Natnatnatnatprošli put mi njih kruškama oni nas jabukama... Natnatnatnatnat prošli put mi njih jogurtom oni nas pavlakom... Natnatnatnatnatnatprošli put mi njih paradajzom oni nas breskvama... Onda mi njih trešnjama oni nas višnjama... Mn trulim lukom oni trulim renom, pa mi žabama, oni gušterima. GROFICA: Pa kako to onda oni vode sa dva razlike?

PRTLJA: Oni su prvi počeli, a danas poslednji završili.ĐOVANI: Mama, zašto oni kažu da smo mi prvi počeli?GROFICA: Zato što lažu, sine. Prošlo je dvesta godina, pa nema svedoka, ali je prvo baron Monteki čukunčukunpradedi grofu Kapuletu ubacio bubašvabu u koka-kolu. Tako je počelo.ĐOVANI: Oni kažu da nije.GROFICA: E, jeste.ĐOVANI: Meni moja Rozalina kaže...GROFICA: Rozalina broj jedan nema pojma, a broj dva nije tvoja.ĐOVANI: Kako Rozalina nije moja?GROFICA: Ćut'!... NJu mi ne spominji.PRTLJA: Izvin'te milostiva grofice, meni je jednom stari grof rekao da baš nije sasvim tako kako Vi...GROFICA: Baš me briga šta je ko rekao. Ja znam šta ja znam. (Poče da gađa Prtlju projektilima koje on još ne beše pokupio.) I nemoj više da mi spominješ starog grofa. On je umro. Pet godina je već mrtav, a ti mi stalno nešto stari grof, pa stari grof. Nema tu stari mladi. Postoji samo živi grof, a to je moj Đovani. I neću više da čujem da ga zoveš „mladi gospodine“. Od danas je on za tebe grof. Grof Đani, i tačka.PRTLJA: Ali mladi gospodin Đovani nije sin starog grofa. Naslednica celog imanja i titule je, koliko se ja razumem u rimsko pravo, samo Julija.GROFICA: Slabo se ti razumeš, Prtljo, slabo. (Publici) Kad udam Juliju za mog Đovanija, postaće on grof kao od šale, a celo nasledstvo će biti moje. Sve će biti moje. (Još gađa.) I nemoj, Prtljo, da mi se prtljaš u posao, jer ću tako da te rasprtljam da ni sam đavo neće moći ponovo da te sprtlja. Je li to jasno?PRTLJA: Jasno, milostiva grofice, jasno. Da li milostiva. grofica želi još nešto?GROFICA: Čaj, Prtljo, i to smesta. Ali onaj tvoj. Zabole me želudac od onih prostaka. A i od tebe. Da ne znaš da sprtljaš te svoje čajeve za čir, smesta bih te otpustila. Mada me, najverovatnije, čir najviše boli zbog tebe. PRTLJA: Šta želi mladi gospodin Đov... GROFICA (prekide ga prekorno): Prtljo! PRTLJA (ispravio se) Grof Đani želi? ĐOVANI: Čizburger i milkšejk.GROFICA: Malo sutra, grofe. Spremi mu kamilicu i dva keksa. Od danas je na dijeti. Juliji reci vredna da nam bude. Neka ovo đubre, k'o obično, spremi. Ti na čas klavira. Ja odoh gore da promenim bluzu. Hajdemo, grofe, pomeri tu guzu. (Grofica i Đovani odoše, a Prtlja nevoljno nastavn da skuplja otpatke.) PRTLJA: Ona meni da da otkaz. Ona meni... Uf... Dok se nije udala za starog grofa ljuštila je krompir i seckala luk dole u kujni, a sad ona meni otkaz. Dao bih ja njoj otkaz, da nisam obećao starom grofu da ću čuvati Juliju dok se ne uda. Jao, siroto dete! Od svih maćeha na ovom svetu, dopala joj je najgora. Ja to najbolje znam. Moj tata je voleo da se ženi. Tri maćehe imao sam, gorku sudbu ličnu, al' ovakvoj oštrokonđi ja ne vidoh sličnu. Teku suze kao reka, oh, Julija, šta te čeka? (Muzika je tužno zasvirala, a Prtlja je tužno odšetao. Muzika koja je ispratila Prtlju završila se tužnim

akordom. Svetlo na sceni se ugasilo. Ostao je samo jedan tužni reflektor. Bacao je uzani zrak i pravio mali krug na bočnom zidu sale. U krugu se pojavila glava mladića koji je zaljubljeno uzdisao. Pošto se zna ko je u ovom komadu zaljubljen, pretpostavili smo da je to Romeo.) ROMEO: Romeo, Romeo, zašto si Romeo? Zašto Monteki?...(Prolomio se aplauz. Premijerska publika je vrlo fina i mnogi znaju da kod Šekspira ovako počinje čuveni Julijin monolog na balkonu. Aplauz je bila mala čestitka piscu što se dosetno da početak tog monologa pripiše Romeu. Izvini ako nisi znao, monolog je kad glumac sam na sceni glasno razmišlja ili priča publici. Posle aplauza. Romeo je nastavio.) Odbaci to ime i zovi se Ruža, pa nek tvoja ruka samu sebe pruža, njoj... (Tu je napravio grimasu nezadovoljan sročenim stihom. Krenuo je kroz salu ka sceni, dok ga je reflektor pratio. Pričao je zaneseno i strasno.) Deco, najzad. Najzad... Najzad sam je sreo. Devojku svojih snova. Devojku kojoj ću pokloniti srce svoje. Vekovima sam je tražio, vekovima. Pet vekovima. (Napravio je začuđeno lice zbog greške u padežu koju je načinino. Nastavio je, s namerom da se popravi.) Pet... (Očekivali smo da kaže „pet vekova", ali smo se prešli. Rekao je)... pet, šest vekovima sam je tražio. Po žurkama, rođendanima, koktelima. Tražio sam je na prijemima i balovima, a našao sam je... zamislite gde?(Jedno dete je dobacilo, što je bilo jako simpatično: „Na ulici". Romeo se upustio u igru sa decom. Rekao je: „Ne". Deca su nastavila da pogađaju. „U parkiću". Romeo je odmahnuo glavom.)ROMEO: Ma kakvi.DECA: U vrtiću.ROMEO: Jok.DECA: U školi.ROMEO: Ni slučajno.DECA: U samoposluzi.ROMEO: Niste pogodili. Na pijaci. (Nastavio je pesnički zaneseno.) Među paradajzom i krompirom, okićenu vencima luka, nađoh princezu....Ne, kraljicu, očiju boje spanaća. Ah, te oči tvoje zelene... (Zapevao je, skočivši najzad na scenu. Bio je jako lepo obučen, u tamno odelo sa zlatnim ukrasima. Naravno, i njegovi rukavi su bili krofnasti, ali nije imao one smešne, balonaste, kratke pantalone, nego tamne helanke. Gornji deo odeće, prikupljen oko pojasa kaišem, spuštao se skoro do kolena. Žute čizme su dosezale do iznad kolena, tako da su se helanke jedva videle.) Malo je šeprtlja doduše, malo je trapava, malo je šljampava; malo je smušena, malo je zgužvana, malo je čupava, ali nije glupava. Pametno joj oko, pa te samo strelja. Nije baš fantastična, alp je simpatična. (Zasvirala je muzika. Romeo je skinuo gitaru koja mu je visila na leđima. Bila je to prava električna gitara, ali mala. Minikaster. Muzika je zvučala srednjovekovno, osim što je Romeova gitara zvučala sasvim rokerski. Matorci u sali su se raznežilp, jer su prepoznali pesmu Bitlsa „Devojka". Rečp su, naravno, bile drugačije nego reči Bitlsa.)

G I R LDA L' ĆE IKO HTETI SAD DAČUJE MOJU PRIČUO TOJ MALOJ ŠTO JE, EVO, TU. (Pokaže srce.)DANAS, SLUČAJNO, KRAJ REKE NJENE OČI SRETOHI OD TADA VOLIM SAMO NJU.OH, MILA... OH. MILA...JESTE DA JE MALO SMEŠNA, ŠLJAMPAVA I TRAPAVA

KO PATKA, PATKA. PATKA.LUCKASTA JE, SMUŠENA. I MRŠAVA. I TRŠAVA,AJG SLATKA. SLATKA, SLATKA. SLATKA...MILA... OH. MILA... OH, MILA... MILA. (Romeo je svirao i pevao kao pravi roker, dok je svetlo namigivalo kao u diskoteci. Pošto je na kraju pesme dobio aplauz. Romeo se poklonio. Još ga je držalo poetsko rascoloženje, pa je nastavio u stihu.)Na pijaci gužva, a ona pazari.Spisak od dva metra, ko će sve to naći. Prosu joj se korpa.Tu su nam se oči samo jednom srele,kad sam joj pomagao da skupi' karfiol i kelerabu. Ni hvala da kaže.Malo zatim, puče drška od zembilja.Ja udri u smeh, a ona k'o bulka.Pomogoh joj lepo krompire da skupi,a ona me korpom po tintari lupi.Kad sam doš'o svesti, od nje baš ni traga.Samo njen novčanik ostade na tezgi. (Pokazao je novčanik.)Ja za njom k'o munja, al' ona utrčau prokletu onu kuću Kapuleta. (Zabrinuo se. Pesničko raspoloženje ga je napustilo.) Kako da joj vratim novčanik? Hajde, kako? Da uđem na vrata, ne smem ni u snovima. Ako neko prepozna da sam Monteki gotov sam. Ode Romeo u peršun... Znam šta ću. Ustvari znam.Kroz vrt ću tajno, da im se uvučem,al' ću prvo morati da se presvučem. (Uz srednjovekovni muzički prelaz, Romeo otrča kroz salu. Na sceni se ulalilo puno svetlo, i opet smo se našli u bašti Kapuletovih. Naokolo je još uvek ležalo nešto malo pijačnih otpadaka, što je značplo da se scena događa neznatno kasnije. Dok se muzika poslednjpm akordima utišavala, u vrt je stigla jedna mlada, zgodna i lepa devojka, natovarena stvarpma sa pijace. Odmah nam je bilo jasno da je to devojka koju je Romeo sreo na pijaci, ali smo bili sigurni da to nije Julija. Šta bi mlada grofica tražila na pijaci? Nije bila obučena kao dama, nego kao služavka. Ruke su joj bile prepune najlon kesa i zembilja. Držala je nešto čak i ispod miške vanjda kore za pitu. Oko vrata joj je visio venac belog luka. Jedva je uspela da spusti pazar na sto.) DEVOJKA: Kakva skupoća, prava katastrofa. Odoše skoro sve pare, a još nisam bila u samoposluzi. Gde sam samo stavila spisak?... A, da, u novčanik. (Preslišavala se preturajući džepove.) Šta još ono imam da kupim?... Brašno i pirinač, i šlag za Đovanija... Jao, izgubila sam novčanik! (Poče da pretura po kesama.) Jaoooj!... Ostavila sam ga kod mesara, ne, nego kad sam kupovala kore. (Pojavio se Prtlja sa priborom za čaj na poslužavniku. Stavio ga je na sto.) PRTLJA: Ćao, Julija. Kako je bilo na pijaci? (Začudio sam se što je Julija obučena kao služavka.) JULIJA: Izgubila sam novčanik! PRTLJA: Na pijaci?! E, naćićeš ga. JULIJA: Ubiće me ako ga ne nađem. PRTLJA: Je li bilo para? JULIJA: (Julija je i dalje preturala po pazaru paničnom brzinom): Nije mnogo, ali će me grofica ubiti,

znam. PRTLJA: Smislićemo nešto, ne brini. JULIJA: Jao, evo je, ide! (Julija se ukočila od straha. Stigla je grofica u novoj bluzi. Nosila je ogledalo i neprekidno se ogledala.) GROFICA: Julija!... Pošto su jaja danas? JULIJA: Dvadeset. GROFICA: A paradajz? JULIJA: Isto dvadeset. GROFICA: Jesi li našla karfiol? JULIJA: Jesam. GROFICA: Šta ti je još preostalo? (Mala, kritična pauza.) Daj spisak da vidim. (Julija je stajala nepomično, kao najvećn krivac, koji tek što nije uhvaćen.) JULIJA: Ne znam gde je. GROFICA: Bio ti je u novčaniku. JULIJA: Ne znam gde je ni... (Prtlja je stajao iza grofičinih leđa. Tako je mogao da spreči uplašenu devojku da prizna gubitak novčanika. Strogo je odmahivao rukom. Julija je shvatila. U sali je vladala mrtva tišina, jer su svi strepeli za nju. Skupila je snage da slaže): Bacila sam ga. GROFICA (zapanjeno): Bacila si spisak?! Kako ćemo sad znati šta još ima da se kupi? JULIJA: Znam napamet. (Izverglala je.) Brašno, pirinač, šlag za Đovanija, kafa, biber, i još za Đovanija žvake, lize, čipse i cipiripi. GROFICA: Daj mi novčanik. To ću ja da kupim. JULIJA: Nov... Nov... Nov... (Julija nije imala snage odmah da prizna, pa je Prtlja dobio priliku da je opet spase.) PRTLJA: Nov... novnovcijat novčanik je kupila. (Grofica ss okrete prema Prtljp. Samo što ga nije zgromila što se meša u razgovor. Na to je Prtlja pokazao rukom na suprotnu stranu i panično zaurlao): Monteeekiii!!! (Grofica se okrete na tu stranu i zauze gard kao da će početi karate meč.) GROFICA: Gde su?!... Gde su?! PRTLJA: (Prtlja ugrabi priliku i doturi Juliji svoj novčanik. Odgovorio je grofici, izvinjavajući se): Oprostite, milostiva grofice, učinilo mi se. (Grofica se opustila i opet obratila Juliji. Opasnost da je otkrije i dalje je visila u vazduhu.) GROFICA: Julija, dušo, kupila si nov novčanik, a nije ti bio na spisku? PRTLJA: Bio je na spisku, kako da nije bno. Lično sam video. GROFICA: Ja ga nisam poručila. PRTLJA: Grof Đani, verovatno. Sigurno grof Đani. Jao, kako Vam lepo stoji ova bluza... GROFICA: Stvarno?PRTLJA: Divna je. Da li je iz radnje, ili su Vam šili? GROFICA: Šila mi je Julija. Zar nije srce? Julija, je l' ti ostalo što para? (Julija nije znala šta da kaže. Prestravljeno je otvorila novčanik. Prtlja je iz sve snage pokušavao da promeni temu razgovora): Milostiva grofice, ovde, na sredini bluze, kao da Vam treba jedno malo veće dugme. GROFICA: Misliš? PRTLJA: Zar ne vidite?GROFICA: Ne.PRTLJA: Malo Vam je ogledalo.GROFICA: Baš da vidim na velikom. (Grofica ode sa scene i svima laknu. Prtlja uze novčanik iz Julijine ukočene ruke.)

PRTLJA: Koliko ti je para ostalo posle pijace?JULIJA: Prtljo, ne sme da se laže.PRTLJA: Čuješ li ti šta te ja pitam?JULIJA: Dve hiljade dvesta tridest i sedam... lira. (Odrasli su se nasmejali na ovaj štos. Verona je u Italiji, a ako nisi znao, u Italiji se pare ne zovu dinari, nego lpre.)JULIJA: Ne mogu da lažem. Kad je neko dobar prema tebi, ne možeš da ga lažeš. (Prtlja poče da broji pare u novčaniku): Deset, dvadeset... Jeste, jeste. Dobra je. Druga deca idu u disko; ti u kuhinju. Druga deca voze skejt, ti voziš usisivač. Pogledaj na šta ti frizura liči... (Završio je brojanje.) Nedostaje ti trideset i sedam lira. Reci da imaš dve i dvesta...JULIJA: Ne mogu da je slažem, Prtljo. Toliko brine o meni. Brine skoro... skoro... kao da sam joj prava ćerka.PRTLJA: Jeste, jeste. Sve tvoje vršnjakinje sviraju sintisajzer, a ti sviraš u partviš. One se šminkaju i udešavaju, a ti ljuštiš krompir i ribaš pod. Devojke tvojih godina idu na balove, a ti ideš na pijacu. Pogledaj na šta ti ruke liče. Na šmirglu. Ako te neki markiz poljubi u ruku ogrebaće se.JULIJA: Sve je to za moje dobro. Moram da se učim. Lepo ona kaže ko će da vodi kuću kad nje više ne bude bilo.PRTLJA: Uvek će nje biti.JULIJA: Ne umem da lažem.PRTLJA: Slaži jednom. Samo jednom. Molim te. (Bilo je veoma napeto. Čudi me da neko dete nije viknulo: „Slaži, bre!" Meni je došlo da viknem. Začula se grofica iza scene): Julija! PRTLJA (podsetio je strogo): Dve hiljade dvesta. (Prtlja pripreti Juliji prstom i nastavi da skupljaotpatke. Grofica se vratila i dalje noseći ogledalo.) GROFICA: Prtljo, u pravu si. Julija, dušo, ušićeš mi ovde jedno dugme. Veće. I ovde dva mala... Koliki je kusur? JULIJA: Dve hiljade dvesta... (Progutala je knedlu.) tri deset sedam. (Poludeo sam što nije slagala. Uplašio sam se da će je sad grofica otkriti ako prebroji pare u novčaniku. Međutim, Prtlja se opet snašao) PRTLJA: I trideset sedam je koštao novčanik. (Grofica uze novčanik iz ruku ukočene Julije.) GROFICA: Nije nešto naročito. (Prebroja pare.) Ipak, idn ti u samoposlugu, dušo. Nešto me bole leđa. (Grofica tutnu novčanik Juliji u ruku i odleprša. Julija se stropošta u stolicu. Svima nam je laknulo. Posle male pauze, Julija poče tužno.) JULIJA: Prtljo, zašto ja ne idem u diskoteku?... (Prtlja je ćuteći skupljao otpatke.) Zašto ja ne sviram sintisajzer?... (Prtlja je ćutao, pa pauza bi malo veća. U sali je vladala mrtva tišina. Prtlja se sagnu da strpa nešto u kesu.) Zašto je meni umro tata? (Ovo pitanje me pogodi kao grom. Prtlja je zastao u pokretu. Nepomično je zurio u kesu.) I mama?... (Knedla mi zastade u grlu.) Zašto, Prtljo, zašto?... (Devojčica pokraj mene šmrcnu. Pogledah je. Jedna suza skotrljnu joj se niz obrašče. Prtlja uze vazduh da odgovori Juliji. Napravio je dve-tri grimase, kao da ne zna šta bi rekao. Na kraju skide svoju kuvarsku kapu i tresnu je u kesu za đubre. Julija se nasmeja, potrča ka Prtlji i pade mu u zagrljaj.) JULIJA: Šta bih ja bez tebe, Prtljoooo? (Zasvirala je muzika i Julija zapeva čuveiu pesmu Bitlsa „Uz malu pomoć prijatelja". I Prtlja je pomagao.)JULIJA: ŠTA DA SE RADI KADA TMURAN JE DANI KADA JADI SE SRUČE NA NAS?ŠTA DA SE RADI KAD RUŽAN JE SANI KADA NIKAKO NE VIDIŠ SPAS? PRTLJA: O, SVE SE SREDI KADA TU TI JE DRUG.

O, SVE SEMOŽE KADA TU TI JE DRUG. O, SVE JE LEPŠE KADA TU TI JE DRUG. JULIJA: ALI JA NEMAM NIKOG. PRTLJA: KAKO NEMAŠ, DRUG TI JE TU. JULIJA: ALI JA HOĆU NEKOG. PRTLJA: ŠTA ĆEŠ VIŠE, DRUG TI JE TU. OBOJE: O, SVE SE SREDI KADA TU TI JE DRUG,O, SVE SE MOŽE KADA TU TI JE DRUG.O, SVE JE LEPŠE KADA TU TI JE DRUG.KAD TU JE DRUG , KAD TU JEDRUUUUUG, DRUG.(Dok su pevali, Julija i Prtlja su, igrajući, postavili sto za čaj i pokupili poslednje otpatke sa scene. Pesma je bila nežna i dirljiva. Mame i tate u sali obuze seta. Svi su slušali Bitlse kad su bili mali. Kada se pesma završila, začuli smo Đovanija.)ĐOVANI: Neću, neću, i neću! (Došao je i besno seo za sto. Za njim je ušla grofica.)GROFICA: E, hoćeš! Izbiću ja tebn tu Rozalinu iz glave!ĐOVANI: E, nećeš.GROFICA: Deca moraju da slušaju starije. Kako je Julija dobra i sve sluša?ĐOVANI: Ja neću. (I grofica je sela. Julija i Prtlja su stajalp iza njnh i služili im čaj.)GROFICA: To ćemo još da vidnmo. Dve kocke, Prtljo... Julija, srce, sutra je za tebe značajan dan. A i za Đovanija. (Đovani srknu iz šolje. Srk se začu preko razglasa, kao da je srknuo slon. Grofica prostreli sina pogledom. Đovani je govorio mirno, kao da je njegovo bučno srkanje normalna stvar.) Za mene nije znajčajan dan.GROFICA: Jeste... Julija, dušo.ĐOVANI: E, nije.GROFICA: Dosta! (Đovani zgroni u šolju i opet se začu srk preko ozvučenja. ovog puta malo glasniji. Prvi srk nije izazvao smeh u saln, jer nismo odmah shvatili šta se to događa. Sad se začu kikot. Grofica je prevrnula očima zbog nepristojnog srkanja svoga spna, i nastavila.) Julija, dušo. Pet godina smo čekali tvoj osamnaesti rođendan. Dan kada, konačno, može da se ispuni testament tvoga slatkog tatice. NJegova želja je da se udaš mlada... (Opet Đovanijev gromoglasni srk. Publika je jedva slušala grofičiio predavanje. Cela sala je, uz neprekidan kikot, čekala kad će Đovani opet da srkne)... i mi ćemo toj njegovoj želji da udovoljimo što pre.JULIJA: Kako Vi kažete, teta Lucija.PRTLJA: Milostiva grofica želi keksa? (Đovani opet srknu. Svaki srk je bio malo glasniji, kao i svaki smeh u sali.)ĐOVANI: I ja bih keksa.GROFICA: NJemu samo dva. Od danas je na dijeti. (Đovani zovnu Prtlju rukom. Grofica nije videla ovaj znak. jer je ustala i uhvatila Juliju pod ruku: Povela ju je u ležernu šetnju, tamoamo po ivici scene. Kad je Prtlja prišao Đovaniju, ovaj mu nešto šapnu pa Prtlja otrča. Dok je grofica držala Juliji predavanje, Prtlja se vratio sa pljeskavncom u lepinji.)GROFICA: Otac ti je, srce, ostavio puno para pola za tebe, pola za borbu protiv onih užasnih prostaka u žutim cipelama što se kljukaju onim odvratnim krempitama. (Prtlja je pružio pljeskavicu Đovaniju. Griz odjeknu preko razglasa kao da je žvaknuo lav. Grofica se naglo okrete da vidi šta je to, ali Prtlja brzo sakri lepinju sa pljeskavncom iza leđa. Đovani zaustavi žvakanje kao da se ništa nije dogodilo. Grofica se okrenula Juliji. Po licu joj se videlo da ne kapira šta se događa. Čoveče, odnosno, dete, to

je bilo da pukneš od smeha. Đovanijevo mljackanje je odjekivalo preko zvučnika kao da sn na prasećoj gozbi. Međutim, svaki put kad bi se grofica okrenula da vidi šta je to, Đovani bi prestao da žvaće. Ležerno bi gledao u plafon. Valjali smo se od smeha.)GROFICA: Julija, dušo. Otac ti je ostavio ovu kuću, pa onda lunapark u Modeni, Cirkus „Medrano"...PRTLJA: Zoološki vrt u Padovi...GROFICA: Diskoteku u Ankoni...PRTLJA: I poslastičarnicu „Tri šampite".ĐOVANI (glasno proguta zalogaj): „Tri šampite" su naše?GROFICA: Julijine, sine, Julijine.ĐOVANI (pecnu Juliju): Žgoljo, zovi me u goste kod te tvoje „Tri šampite" i neću te više zvati Žgolja.JULIJA: Plašim se, Buco. Ako tvoja nogica kroči u „Tri šampite" moraću da te zovem Trotonac.ĐOVANI: Bolje da me zoveš Tri tone nego Tri koske, ha, ha, ha!GROFICA: Đovani, prestani! Nažalost, „Tri šampite" nisu naše. Meni ta bitangica od njenog oca nije ostavila ništa.GTRTLJA: Ostavio vam je manastir. Sami ste rekli da ćete posle njegove smrti otići u manastir. (Prtlja nastavi hranjenje, a publika kikotanje.)GROFICA: Otići ću, Prtljo, ali prvo moram da se pobrinem za sirotu Juliju. Ne bih htela da se uda za nekog matorog grubijana kao što se nekim nesretnicama dogodilo.PRTLJA: Neke nesretnice su ih same jurile, koliko znam. (Mislio je na to kako je grofica ujurila starog grofa.)GROFICA (sikćući): Prtljo! No, no... (Nežno) Julijice, ja prosto ne mogu da zamislim da ovo celo, zaista lepo nasledstvo padne u neke tuđe, gramzive ruke. A na tako bogat miraz zaleteće se mnogi. Ja sam po tom pitanju... (Đovani zagrize najglasnije i grofica reši da raščisti stvar. Okrete se munjevito. Đovani prestade sa žvakanjem, ali se lo naduvanim obrazima videlo da su mu usta luna.)GROFICA: Đovani, ala si se ti bucn'o! (Publika se kliberila. Bilo je zaista neverovatno da grofica još uvek ne kapira šta se događa.) Prtljo, donesi vagu! A ti, Đovani, dolazi ovamo! (Đovani je prestrašeno krenuo ka majci, i kad se ova opet okrenula prema Juliji, brzo je počeo da žvaće.) Julija, gde sam stala?JULIJA: Ja sam po tom pitanju...GROFICA:. A, da! Ja sam po tom pitanju odlučna. (Đovaniju) Zini. (Đovani odmahnu glavom. Uplašili smo se da će da ga upeca, ali se ona opet okrenu Juliji.) Odlučila sam da ti pomognem u izboru. (Pošto se okrenula ka Juliji, Đovani je stigao da žvakne dva-tri puta, što je i dalje odjekivalo sa zvučnika. Grofica pripreti sinu): Zini, kad ti kažem! (Đovani odmahnu glavom, a grofica mu zapuši nos, kao kad mama bebi zapuši nosić da bi zinula za papicu. Đovani nije imao nameru da otkrije zalogaj u ustima, pa je počeo da se guši. Publika se valjala od smeha. Uto uđe Prtlja sa vagom. Grofica se okrete za trenutak ka njemu. To je spaslo Đovanija, kojp glasno proguta zalogaj i zinu sa olakšanjem. Grofica se začudila što je videla prazna usta. Samo je slegnula ramenima i zapovedila): Ajde, Đovani, penji se na tu vagu... Sto dvadeset pet kila?! Dobio si od jutros celih dvesta grama! Šta si jeo posle doručka? ĐOVANI: Ništa, 'leba mi. 'Lebamasti mi. To je od vode. Pio sam vode. JULIJA: A nije piškio. GROFICA: Na pišanjac, pa na vagu. (Đovani je usput zgrabio ceo sendvič iz Prtljine ruke. Mora da mu je dosadilo da mu ovaj dozira zalogaje. JULIJA: Samo da ne zaglavi u špajz. (Iza scene se nastavi mljackanje.) GROFICA: Prtljo, za njim! (Prtlja odjuri, a grofica nastavi) Sladak je, sreća mamina. Znaš da biste vas dvoje bili odličan par. Ti ovako vitka, on malo puniji. Deca bi vam bila taman kako treba.

JULIJA: Ali on je u Rozalinu zaljubljen, čini mi se smrtno. GROFICA: Tu debeljucu mi ne spominji. JULIJA: Al' tu nema spasa. GROFICA: To ću ja da sredim. Slušaj, dete moje. Kad ozbiljno razmisliš, bolju priliku nećeš naćn. Evo, videćeš sutra na balu. Pozvala sam sve najozbiljnije kandidate za tvoju udaju koje danas možeš naći u Veroni, ali Đovaniju nema premca. Lep je kao lutka. Svira klavir, jaše, tri jezika govori... (Pojaviše se Prtlja i Đovani koji je zadovoljno trljao tibu.) PRTLJA: Da li sada da ga izmerim, ili malo posle? GROFICA: I sad i posle. Ima da se meri svakih pet minuta... Pa onda, Julija, nemoj da se ljutiš, ali ti baš nisi neka lepotica. Stvarno si suviše mršava. (Prtlja pročita težinu sa vage.)PRTLJA: Sto dvadeset i pet.ĐOVANI: Nije. Sto dvadeset i četiri i po.GROFICA: Vraćaj se nazad na vagu i više da nisi silazio!... Julija, gde sam ono stala?... A, da! Kosa ti je očajna i... i... sva si nekako smušena i, kako da kažem, nekako šeprtlja. Zaista se pitam ko će tebe hteti. A Đovaniju si jako simpatična.JULIJA: Da nađemo nekog ko manje jede?GROFICA: Videćeš, uostalom, sutra na balu. Sve što iole vredi već je razgrabljeno. Ove današnje, umesto da vezu goblene i prave slatko, samo jure momke. Sreća da ti nisi takva. I neka te to ne sekira. Bolje ti je da ostanemo svi zajedno, nego da te neki neznanac odvede, proda ovu divnu kuću, rasturi imanje. Šta ćeš onda bez ičega? Bićeš mu robinja. A Đovani... Baš sam maločas razgovarala sa njim. Obožava te. I, da budemo pošteni, sa njim nećeš imati problema ne kocka se, ne puši, ne pije...JULIJA: Samo jede.GROFICA: I to može da se sredi.JULIJA: Pa zar nema nekog ko je malo tanji? ĐOVANI: (Sad se Đovani uvredio. Prišao je majci i preko njenog ramena zarežao na Juliju): A šta bi ti htela? Nekog kao prut? (Prtlja je premestio vagu do Đovanija koji je stao na nju jer mu je grofica preteći pokazala prstom. Stajala je između njega i Julije. Ovo dvoje su preko nje počeli prepucavanje. Grofica je gledala čas u nju čas u njega. Verovatno ju je zaboleo vrat.)ĐOVANI: Misliš da mene privlače štiglići?JULIJA: Ćuti, bure jedno!ĐOVANI: Trsko!JULIJA: Krofno trostruka!ĐOVANI: Metlo!JULIJA: Prase!ĐOVANI: Lajsno! JULIJA: Šifonjeru!ĐOVANI: Glisto!JULIJA: Mešino!TzOVANI: Čačkalice!JULIJA: Slone! (Nastaviše uglas):JULIJA: Slone... Slone slonovski... Slone... Slončino jedna...ĐOVANI: Čačkalice jedna špicasta, ona jedna... Čačkalice... Čačkalice jednaaa!!!GROFICA (viknu): Tišina! (Svađaroši zanemeše, a grofica nastavi strogo.) E pa, lepo. Sutra na rođendanskom balu objavljujem vašu veridbu.SVI: Šta?!

GROFICA: Ti, mala, u kujnu, ti na čas klavira.PRTLJA: A ja?GROFICA: Sklanjaj mi se s očiju! (Svi se lokunjeno raziđoše. Grofica ostade sama.)GROFICA: Najbolje je da se venčaju njih dvoje. Tako će sve pare biti samo moje.(Zasvirala je muzika. Već po uvodu smo prepoznali čuvenu pesmu grupe ABBA, „Mani, mani, mani" što na našem jeziku znači „Pare, pare, lare". Grofica je pevala sa takvom strašću, da je Viljem Branko pesmu nazvao):GRAMZIVA PESMA (Ove reči, veruj mi, zvuče mnogo bolje kad se pevaju, ali kroz ovu knjigu da ti pevam ne mogu.)GROFICA:BUDI RADAN. BUDI VREDAN, NEĆEŠ BITI GLADAN, ŽEDAAAAN, SLUŠAJ MEEE.BUDI ČASTAN, BUDI POŠTEN, NEĆEŠ NIKAD BITI BITI VOŠTEEEEN, NIKAD, NEEE. AKO NEĆEŠ BITI GO, PUSTI PRIČU, NISI VO, ŠTA BEZ NOVCA. ZNA LI KOOO? SAMO PARE TO JE TOOOOOOO. MANI, MANI, MANI, LOVA VRTI SVE. AAAAA. DOLAR. MARKA I FRANK. FUNTA. PUSTI PRIČU, MANI, MANI, MANI. LOVA VRTI SVE SVE!(Svetlo, koje je tokom cele pesme namigivalo u ritmu, naglo se ugasilo. Začuo se pljesak. Odrasla publika je zapljeskala, ali ne zato što joj je grofica bila simpatpčna. Ne. Aplauz je bpo upućen glumici koja je igrala zlu grofpcu. Igrala je zaista super. Međutim, deca i ja joj nismo pljeskali. Ja sam povremeno pomišljao, a verujem i još neko od klinaca, da se popnem na binu i da je zadavim. Dok sam razmišljao o toj svojoj tajnoj želji, svetlo se upalilo i na sceni smo ugledali čoveka sa bradom. Imao je na sebi dugačak ogrtač, a ia leđima mu je visila okruglasta trubadurska gitara. Osvrnuo se levodesno da proveri ima li koga.) ČOVEK SA GITAROM: Alo!... Alo!... Aloo!... Uuuu!... (Publici) Nema nikoga... Samo vi i ja... Deco, da vas pitam nešto, ali da mi kažete istinu. Jeste li me prepoznali?... (Poneko dete dosad nije prepoznalo Romea zbog brade i brkova, alp sad je svima bplo jasno da je to on. Odgovoriše složno: JESMO! To mu se nije dopalo.) Au, to ne valja. Znači, može da se desi i da me neko od njih prepozna, a onda Romeo neće biti Romeo nego vo u kupusu. Kladim se da od onog incidenta sa bubašvabom i šamarom nijedan Monteki nije kročio u ovu kuću. Nemojte misliti da se puvam. Nisam ja došao ovamo zato što sam neki junak nego zato što sam se zagledao malo u jednu malu što ovde stanuje. Malo je onako... Smušena i trapava k'o patka, al'... (Otpevao je uz gitaru refren pesme od malopre) "Slatka, slatka, slatka". Deco, da je niste videli? (Publika mnogo voli ovakva pitanja. Odgovoriše: JESMO!) A da ne znate slučajno kako se zove?... (Kad su mu rekli: JULIJA, iskidao se od smeha.) Mnogo smešno ime. Julija...Ha, ha, ha... (Jedva se smirio, a onda poče nežno da je doziva.) Julija!... Ha, ha... Julija... (Šta misliš, da li ga je Julija čula?... Naravno. Došla je u onoj istoj pohabanoj haljini, i veruj mi dase zabezeknula kad je ugledala spodobu sa bradurinom i iskrlljenpm ogrtačem. Romeo se jedva

uzdržavao da se ne smeje. Baš je bio sladak.) ROMEO: Dobar dan. JULIJA: (Julija ga je ozbiljno, gotovo strogo, upitala): Ko ste Vi? ROMEO: Stvarno se zoveš Julija? (Tresnula je nožicom, i tako pokazala da zna da bude i otresita.) JULIJA: Ko ste Vi?ROMEO (kao da nije čuo pitanje): Baš ti odgovara. Ista si k'o to tvoje ime... Izvini, ime ti je malo smešno. (Prestala je da mu govori „Vi". Izgleda da joj se dopao.) JULIJA: Ma nemoj. A kako se ti zoveš? ROMEO: (Sad je Romeo okrenuo na finoću i prestao da joj govori ti): Dozvolite da se predstavim. Ja sam ulični svirač, drugim rečima trubadur, po imenu Junislav. Ne, Avgustanko. Ne, ne, Decembro Aprilović. Želite li jednu pesmu o Januaru? JULIJA: Uh, što si interesantan. (Počela je da skuplja šolje i čajnik. U Pozorištancu glumci nikada ne stoje i pričaju, nego uvek nešto rade. Romeo je skakutao oko nje i prenemagao se kao da je pravi trubadur, odnosno, putujući pevač): Nemojte se ljutiti, ali gde ste još čuli da je neko dobio ime po mesecu? Dobro Vas nisu nazvali po nekom danu u nedelji. Ponedeljka, na primer.JULIJA: Baš mi je žao, ali vidi se da nemaš pojma. Nisi nikad čuo da se neko zove Maja? To je po mesecu maju, ako nisi znao. A Marta? A da li si čuo da se neko zove Nedeljko? A? A Sredoje, a onaj Robinzonov Petko? Neznalico jedna glupa. ROMEO: U pravu ste, gospođice. Izvinite, i dozvolite da vam se ozbiljno predstavim. Ja sam Glupivoje Ništaneznanović, trubadur. JULIJA: Kakav si ti to trubadur kad nemaš trubu? ROMEO: Trubaduri, gospođice, pevaju uz gitaru, i nemaju trube, ali imaju divne novčanike. JULIJA: (Kad je pokazao novčanik, Julija se razbesnela): Lopove jedan! Ti si, znači, taj što mi je ukrao novčanik! (Poče da ga lupa stolnjakom koji je baš složila. Romeo je bežao oko stola, kao da ga to bogzna kako boli.) ROMEO: Nisam ja lopov, nego trubadur. I nisam ukrao novčanik, nego ga je smušena gospođica zaboravila kod piljara. (Julija prestade da ga bije. Kad god se seti grofice, uvek se prestravi.) JULIJA: Jao, nemoj da kažeš grofici, molim te. Ubiće me. ROMEO: Taman posla, ali za ovo ću, nadam se, da dobijem jedan poljubac. JULIJA: Jao, sram te bilo! ROMEO: Mali poljubac. Sasvim mali. U obraz. JULIJA: (Julija je pokušavala da se domogne novčanika, koji je Romeo vešto prebacivao iz ruke u ruku): Ama, daj mi novčanik, bitango jedna trubadurska... ROMEO: A, pardon. Za ćutanje jedan, a za novčanik dva poljupca. Znači, ukupno tri. JULIJA: Ma, daj mi novčanik... ROMEO: Jedan poljubac za čuvanje tajne i dva za novčanik. (Publika se kikotala, jer je Romeo uspevao da izmakne Juliji novčanik, i to uvek u poslednjem trenutku.) JULIJA (sve više je besnela): Ucenjivaču jedan bedni! ROMEO: Dva u obraz i jedan u nos.JULIJA: Daj novčanik!ROMEO: Jedan i dva su tri.

JULIJA: Što si dosadan!ROMEO: Šta su tri poljupca? Ništa.JULIJA: Daj ga ovamo, kad ti kažem!

ROMEO (I dalje joj je izmicao novčanik): Ne mora filmski.JULIJA: Sram te bilo!ROMEO: Samo onako, cmok, cmok, cmok.JULIJA: Daj mi!ROMEO: Izvolite, molim lepo.JULIJA: Daj mi!ROMEO: Izvolite.JULIJA: Daj mi!ROMEO: Pa što ga ne uzmeš, ko ti brani... (Julija je shvatila da ne može da mu otme novčanik.)JULIJA (zamahnula je preteći): Lupiću te!..ROMEO: Lupićeš me?JULIJA: Lupiću te, lepo ti kažem!ROMEO: Pa lupi me, kad si navalila. (E, sad se desilo nešto što niko nije očekivao. Julija tresnu Romea tacnom po glavi. Začu se jedno glasno „toing" i on se prući po patosu.)JULIJA: Eto ti. Tako ti i treba. (Stavila je tacnu na sto i kleknula pored Romea koji se nije micao. Pokušavala je da mu uzme novčanik iz ruke, ali nije mogla da mu otvori šaku.) Pusti ga... Šta si ga stis'o... Uf... Ama, pusti ga... Slomiću ti prste, videćeš... Pusti ga... (Iznenada pobeže od njega.) Jao, on je mrtav! Već se ukočio. Prsti su mu se ukočili... Ubila sam ga. Jao, propala sam!... (Posmatrala ga je trenutak.) Sad mi je žao što sam ga ubila. Baš je sladak. Mislim, bio je sladak. Nisam smela tako jako da ga tresnem. (Zabrinuto) Šta ću sad? (Ovo je rekla više onako, za sebe. Međutim, Romeo je, pošto ga nije videla jer joj je ležao iza leđa, podigao glavu i pokazao svoj obraz. Deca su odmah shvatila. Povikaše: POLJUBI GA!... Julija se okrete, ali je Romeo opet „pao u nesvest", tako da Julija nije videla njegov znak. Predlog lublike ju je prenerazno.) Šta kažete?! (Deca su opet dreknula: POLJUBI GA! Ona nevoljno kleknu, poljubi ga u obraz, i opet pokuša da uzme novčanik. Ništa. Nemoćno okrenu glavu, pa je Romeo opet dao deci znak. JOŠ JEDNOM! povikali su. Međutim, Romeo ni posle drugog poljupca nije puštao novčanik. Pošto se mučila da mu otvori šaku, nije videla kad je on drugom rukom pokazao svoj nos. Deca su povikala: U NOS!... U NOS!) JULIJA: Da ga poljubim u nos? (Deca dreknuše: DAAAA! Julija nije imala izbora. Poljubila je Romea u nos i on skoči na kolena. Julija ciknu, ali nije pobegla. Nekako se ukipila, prikovana njegovim pogledom. Klečali su tako nepomični, a u publici je vladala mrtva tišina jer je nešto visilo u vazduhu. Romeo tada nspruži ruku ka Juliji. Na dlanu mu je ležao novčanik. Posegnula je da ga uzme. Romeo je povlačio ruku, tako da se Julija naginjala prema njemu, pružajući se ka novčaniku kojp je on lagano izmicao. Gledali su se netremnce. Kad im se usne približiše, odjeknu jedno glasno: CMOK! Julija ćapi novčanik i pobeže. Nastavila je da slaže šolje na tacnu, iako su bile sasvim lepo složene. Izgleda da ju je poljubac malo ošamutno. Romeo je, onako kako je bio na kolenima, napravio dva-tri kolenačka koraka ka publici i šapnuo deci): ROMEO: Baš vam hvala. Bez vas ništa. Probaću da dobijem još jedan poljubac. (Ustao je i popravio odelo. Koraknuo je ka Juliji, ali se vratio i opet se, poluglasno, obratio deci): Sumnjam da ću da dobijem poljubac, sad kad nemam novčanik. Nije trebalo da joj ga dam. Ali, kad me je pogledala onim spanaćastim očima... Uf. (Pročistio je grlo i zaustio hrabro.) Gospođice Julija... (Opet prsnu u smeh) Jao, to njeno ime... (Uozbiljio se) Gospođice Julija, mogu li da dobijem još jedan onakav poljubac?JULIJA: Ne možeš da dobiješ nikakav poljubac. Ništa ne bi dobio da me nisu deca nagovorila. ROMEO: A ovaj poslednji poljubac?... Mislim... Nije bio planiran... Učinilo mi se da je... JULIJA (grubo ga prekide): E, baš tako. Učinilo ti se. Ja sam jedna ozbiljna devojka i uskoro se udajem

za grofa Đovanija, ako baš hoćeš da znaš. Prema tome, nikakvo ljubakanje sa uličnim sviračima ne dolazi u obzir. Uostalom, ta tvoja brada bode. ROMEO (skide bradu i ogrtač): To nije moja brada. Samo sam je pozajmio. (Sad ga je Julija prepoznala. Pogledala je u pravcu njegovih čizama.) JULIJA (mucajući): Ti si Monteki! Videla sam tvoje žute čizme na pijaci. (Vrisnu.) Monte... ROMEO (brzo joj je stavio ruku na usta): Nemoj, ubiće me. JULIJA (Očigledno joj se dopao još na pijaci, pa je odustala od vikanja, ali je siktala iz sve snage): Shvataš li ti da jedan Monteki ne sme ni da me pipne? Ja sam Kapulet. Da mi nisi doneo novčanik, naredila bih da te ubiju tu, na licu mesta. (Sad se i Romeo začudio. Mislio je da je Julija služavka. I on je promucao.) ROMEO: Ti sn Kapuletova? JULIJA: A šta si ti mislio, klipane? (Htela je i dalje da bude gruba, ali joj je iz očiju sijala blagost. Bili su veoma blizu jedno drugom. I on je nju gledao opčinjeno.) ROMEO: Nisam znao da Kapuletovi imaju tako bele obraze. JULIJA: Ni ja nisam znala da Monteki imaju takve oči. ROMEO: Nisam znao da Kapuletovi imaju tako rumene usne. JULIJA: Nisam znala da Monteki imaju tako lep osmeh. ROMEO: Nisam znao da Kapuleti imaju tako sladak nosić. (Kako su izgovarali ove reči, polako su se naginjalp jedno ka drugom i... ništa! Šteta. Do pravog, filmskog poljupca svakako bi došlo da se iznenada nije začuo Đovanijev glas. Dvoje novozaljubljenih ostali su nepomični još nekoliko trenutaka)ĐOVANI: Ajde, Riđane, ajde! Điha, điii! (Prvo smo ugledali konjskn rep, a onda se pojavio i Đovani. Jahao je unatraške. Kad kažem jahao, to nije baš sasvim tačno, jer nije bio ni konju, nego u njemu. Konj, naime, nije bio pravi. Imao je, doduše, konjsku glavu i konjski rep, ali ljudske noge, i to samo dve Đovanijeve. Međutim, ipak je izgledalo kao da vidimo i konja i jahača. To su ti pozorišne iluzije. Dovikivao je.) Mama!... Danas ću da zakasnim na večeru! Hoću malo da svratim do Rozaline. (Onda je okrenuo konja i ugledao Romea. Odmah ga je prepoznao.) Monteki! (Jurnuo je konjem na Romea, koji poče da beži oko stola. Julija uhvati Riđana za rep i potrča za njima, pokušavajući da prikoči Đovanija, koji se drao iz petnih žila.) Zgazi ga, Riđane! Zgazi ga!... Montekiiii!... Koplje mi dajte!... Koplje!...ROMEO: Dajem carstvo za konja! (Romeo viknu i pobeže sa scene. Na balkonu se prolomi smeh, jer je to čuvena rečenica iz jednog drugog Šekspirovog komada. To su se smejale kolege, koje su na premijerp uvek na balkonu. Đovani se vrteo skupa s konjem koji se raždžilitao.)ĐOVANI: Vraćaj se, kukavice!... Koplje mi dajte! (Tad utrča Prtlja, sa dva koplja.)ĐOVANI: Šta će mi dva?PRTLJA: Da izaberete koje Vam više odgovara, grofe Đani. Želite li crveno ili nandžarasto?ĐOVANI: Jao, ne znam, Julija, brzo mi pomozi da se odlučim, onaj gad će mi pobeći.JULIJA: Uzmi nandžarasto, lepše je.ĐOVANI (uze narandžasto koplje): Za njim, Riđane! Điii! (Julija je pokušavala da zadrži Đovanija, kako bi Romeo, onako na pešaka, dobio u vremenu.)JULIJA: Čekaj, čekaj! Lepše je crveno koplje! Stvarno je lepše.ĐOVANI (vratio se i uzeo crveno): Điiii!JULIJA: Stoj, stoj! Stani! Ne znam šta mi je. Crveno je, nekako... Ne znam... Uzmi ipak nandžarasto. (Đovani se opet vratio da uzme narandžasto koplje. Tada pobedonosno ujaha Romeo, na istom onakvom smešnom konju, samo što je bio zelenkaste boje.)

ROMEO: Neka, Julija, ja ću da uzmem nandžarasto. (Dokasa do Prtlje i ote mu narandžasto koplje.) Hvala, Prtljo... I mi konja za trku imamo.ĐOVANI: Odakle ti taj konj?ROMEO: Šta te briga, debeljko. Brani se!ĐOVANI: Brani se ti! (Jurnuše jedan na drugog sa uperenim kolljima, ali ih je Prtlja uzvikom prikočio): Stoj! (Fanfare su zatrubile kratku najavu.) Julija, maramicu. (Julija mu pruži maramicu. Prtlja je govorio patetično, kao ono Branko Šekspir na početku.) Neka ovaj viteški dvoboj bude izveden u čast ove mlade dame. Borite se hrabro i pošteno. Ko pobedi, dobiće kao glavnu nagradu maramicu naše mile Julije.ĐOVANI: Nemam kijavicu. Šta će mi maramica?ROMEO: Treba meni, debeljko.ĐOVANI: Imaš ti kijavicu?ROMEO: Nemam kijavicu. Skupljam maramice.ĐOVANI: Ne trabunjaj, bori se.ROMEO: Nisam ja Boris, ja sam Romeo. (Na balkonu se opet začu smsh. Premijerska publika voli ovakve sitne fazone.)PRTLJA: Na mesta, pozor, sad! (Zasvira borbena muzika i protivnici jurnuše u dvoboj. Muzika jeste bila borbena, ali nekako usporena, pa su i protivnici imali usporene pokrete, tako da smo lepo mogli da pratimo kako je Romeo nairavio fintu. Đovani ga je promašio i Romeo ga tresnu tupim krajem koplja po tintari. Muzika stade.) PRTLJA: Jedan nula za Romea! (Julija je presrećno zapljeskala, što je debeljucu jako iznerviralo.)ĐOVANI: Za koga ti navijaš, kosture? A? Za koga?JULIJA: Pa valjda vidiš. PRTLJA: (Prtlja je prekinuo prepirku uzvikom) Menjamo oružje! (Uzeo im je koplja i dao mačeve.) Spreman, pozor, sad! (Mačevi počeše da zvone. Suparnici su bili ravnopravni sve dok Romeo nije pokazao u vazduh i viknuo)ROMEO: Vidi, maca! (Đovani se upecao kao som i pogledao uvis, okrenuvši mu leđa.) ĐOVANI: Maca leti!? ROMEO: I zimi. (Opet se začu smeh „stručnjaka" sa balkona, a Romeo tresnu Đbvanija mačem pljoštimice po glavudži.) PRTLJA: Dva nula za Romea! Menjamo oružje. JULIJA: Jupiiii! ĐOVANI: (Đovani se trljao po glavi i ljutio na Juliju): Neću tako. Ti navijaš za njega. JULIJA: Pa šta? PRTLJA: Izvinite grofe Đani, ja sam ovde sudija. Ja ne smem da navijam, a Julija je publika i može da navija za koga hoće. ĐOVANI: Ne sme da navija za njega. On je Monteki! Ima odvratne žute čizme i jede one odvratne žute krempite. JULIJA: Baš me briga. Navijam za koga hoću. ĐOVANI: Kazaću te mami!JULIJA: Samo probaj. Kazaću te tvojoj Rozalini. ĐOVANI: Šta ćeš da joj kažeš? Šta, šta? JULIJA: Da si tužibaba. (Dok su se ovo dvoje svađali, Prtlja je suparnicima uzeo mačeve i dao im vodene pištolje.) PRTLJA: Na mesta, pozor, sad! (E, sad je nastao urnebes. Borci se puštali borbene poklpče i prskali na

sve strane, čak i po publici, koja je vriskala. I Julija je cičala, a Prtlja je, kao sudija, izvikivao rezultat): Dva jedan... Tri jedan... Tri dva... Tri tri... Četiri tri za Romea... Pet tri... ĐOVANI: Faul! Ua! Faul... Prsnuo je Riđana u oči... Ej!... Polako... Riđane, gde ćeš?!.. Oooo!... Oooo!... Mama!... Mama! (Riđan se razobadao, što će reći, skakao je kao da ga je obad ubo pod rep. Nekontrolisano je nosio sirotog Đovanija po sceni, dok ga je Romeo i dalje kupao vodenim pištoljem. Najzad, Riđan odnese mokrog Đovanija sa scene. I dalje se čulo kako doziva majku. Zasvirale su fanfare i sudija predade Julnjinu maramicu šampionu.) PRTLJA: Pobedio je Romeo! (U publici se razleže uzvik odobravanja i aplauz. Romeo je prišao Juliji i naredio svome atu) ROMEO: Zelenko, na kolena. (Konj se spustio na kolena, a jahač je ispružio ruku. Julija mu je pružila svoju. On je poljubi i izjavi svečano) Kraljice ovog viteškog turnira... PRTLJA: Jao, što su slatki! (Kad je Prtlja ovo ubacio, mame u sali su uzdahnule, jer je scena zaista bila nežna, a Romeo dodade mangupski) ROMEO: Kako je dobra ova moja šmira. (Deca nisu znala zašto je publika na balkonu zapljeskala, ali su prihvatila aplauz. To su glumci sa balkona pljeskali, jer im se dopalo kako njihov kolega, koji je igrao Romea, šmira. To ti je pozorišni izraz za naročitu, zafrkantsku glumu. Taman se publika zapitala šta će dalje biti, kad muzika odsvira kratki uplaš – BUM-BURUM i na scenu upade grofica) GROFICA: Aaaaa!... Monteki!... Prtljo, hvataj ga! (Zgrabila je mač iz Prtljpnih ruku i jurnula na Romea Nije bilo razloga za strah. On ju je zaustavns prskanjem. Nije smela da mu priđe, samo je vikala): Prtljo, hvataj ga! Prtljo, hvataj ga!ROMEO: Julija, ćao!GROFICA: Drži ga!ROMEO: Ćao, bela!GROFICA: Daću ti ja ćao!ROMEO: Adio, belisima!GROFICA: Prtljo, zgrabi ga!ROMEO: Arivederči, amore mio! (Odjurio je u galopu. a grofica besno zavitla mač za njim. Juliju samo što nije zgromila.)GROFICA: Ovo prevazilazi svaku meru! To od tebe nisam očekivala.JULIJA: Ali, tetka Lucija...GROFICA: Ćut'!... U kuhinju!... (Julija briznu u plač i istrča.) A ti...PRTLJA: Znam, sklanjam se s očiju. (I on pobeže.)GROFICA: Đovani!ĐOVANI (ušunjao se četvoronoške): Je li pobegla ta kukavica od Romea? Jao, kako sam ga isprašio.GROFICA: Đovani, sutra nema bala.ĐOVANI: Zašto?GROFICA: Nema više čekanja. Sutra je svadba.ĐOVANI: Čija?GROFICA: Tvoja. Sutra ćete se venčati ti i Julija.ĐOVANI (uhvati ss za glavu): Ne! Ja volim Rozalinu.GROFICA: Rozalina, šipak! Rotkve strutane! Rozalina papmpur! (Odjurila je besno. Đovani je bio očajan. LJutpto je lupao nogom o pod. Začula se muzika u ritmu njegovog udaranja, pa je izgledalo kao da đuska u diskoteci, jer je i svetlo menjalo boje u ritmu. Zapevao je još jednu čuvenu pesmu Bitlsa: „Kam tugedr" „Dođite zajedno". Naravno, na srpskom. I ove reči mnogo bolje zvuče kad se pevaju, ali u knjizi nikako ne mogu da izvedem pevanje.)

MA, MAMA, MAMA, MAMA! ŠTA MI RADIŠ, MAMA?ŠTO SI TAKVA, MAMA?ZAŠTO, ZAŠTO, MAMA? DVA I DVA I DVA SU ŠEST.ZBOG TEBE SE SINU TVOME STALNO MUTI SVEST.ROZALINA, OOO, JEDINA.KO, KOKA, KOKA KOLA. (Pokazivao je na vrh glave.) TU. TU, TU MI JE ŠKOLA, KLAVIR I MANDOLINA, TENIS I VIOLINA. DVA IDVA I DVA SU ŠEST. ZBOG TEBE SE, MAMA, TVOME SINU MUTI SVEST. ROZALINA, OO, JEDINA, JEDINA, JEDINA.(Kad je muzika stala i svetlo prestalo da namiguje, i Đovani istrča kukajući, a na scenu se ušunja Viljem Šekspir. Gledao je prvo za Đovanijem kao da ga je sažaljevao, a onda se obratno publici.)ŠEKSPIR: Auuu, ala se ovo zapetljalo! Doooobro se zapetljalo. Onako, baš, baš. A kad se u pozorištu ovako bašbaš, baš zapetlja, onda ni Viljem Šekspir ne može da otpetlja. (Krenuo je, kao da je digao ruke od ikakvog pokušaja da otpetlja ovu zapetljanciju, ali zastade.) A kad ni Viljem Šekspir ne može da otpetlja, onda niko ne zna šta donosi dan, a šta... (Podigao je upitno glas, i sva deca u sali rekoše: NOĆ. Šekspir tada pretrča na suprotnu stranu vukući za sobom jednu tamnu zavesu koja potpuno zatvori scenu. Svetlo utrnu. Zaista pade noć. Zavesa koju je Šekspir raširio bila je prepuna zvezda koje su se, tog trena, prosule po nama. Zasvirala je nežna noćna muzika. Začuli su se i zrikavci, i huk noćnih ptica. „A hornzont pasa lajao je negde, daleko od reke." Prizor noćnog letnjeg neba, mala noćna muzika i pregršt zvukova izmamili su nam uzdah miline. A kad se pojavio mesec, gledaocima se ote još jedan uzdah, jer je njegov srp bio mnogo smešan. Bio je tanak, pretanak, a nos mu je bio dugačak, predugačak. Kao kod Pinokija. Svetleo je jakom, narandžastom, fluorescentiom bojom, i vrlo lagano se kretao sa jedne strane scene na drugu, a kad je namignuo, u sali se prolomi aplauz. Ovaj muzičko-zvučno-vizuelni intermeco je potrajao još neko vreme i došao nam je kao prijatno smirenje posle prvog dela komada koji se odvijao prosto u rafalpma. Kao da smo imali pauzu, samo nismo izašli u hol na sladoled. Mesec je prešao preko cele scene i zaustavio se. Muzika se utišala. Čuo se još samo povremeni lavež i poneki kreket. Počeo je drugn čin.)(Pojavilo se svetlo baterije koja nam je sijala pravo u oči. Od jačine svetla nismo mogli da vidimo ko je nosi. Šarala je po sali kao da nešto tražn. Onda je baterija osvetlila lice nosioca. Bio je to Romeo. Obratio se publici šapatom):ROMEO: Deco... To sam ja... Julija. (Razleže se smeh.) Pardon, pardon, Romeo. E, molim vas, nemojte me odati. Ako straža dođe ovamo u Julijinu baštu, ima da me nema a to se njoj ne bi dopalo. (Prošarao je baterijom po bočnom zidu sale kojp je imao stubiće slične onima na sceni) Bacio bih gore kamičak da probudim Juliju, ali ne znam koji je njen prozor. Ako potrefim grofičin prozor i probudim je, pustiće pudlice na mene i gotov sam. Odraće me k'o viršlu. (Onda se, iznenada, gore na zidu otvorio prozor, koji do tada uopšte nismo primetili. Iznutra je dopiralo svetlo. Romeo nastavi prigušenim glasom.) Čiji li je ono prozor? Baš bih voleo da je grofičin, pa da me polije hladnom vodom i da lepo odem kući na spavanje, umesto što se zamlaćujem po ovoj prašumi. E, neću više da se zaljubim, pa ne znam šta da bude... (Deca su se uskomešala, ne znajući da li da gledaju u Romea,

ili u prozor koji je izgledao veoma zanimljivo. Romeo je opet morao da ih smiruje.) Deco, deco, pssssst... Znate li koji je moj najveći problem? (Dece su odgovorila: NE.) Izedoše me komarci. (Opet se začu smeh jer je Romeo ono izedoše rekao kao seljak na pijaci. Tada se na prozoru pojavila Julija. Bila je u roze spavaćici. Verovatno je htela da se malo nadiše svežeg vazduha, pre nego što legne da sanja svog Romea. On je skočio sa scene u salu i sakrio se među decu. Hteo je da čuje čuveni Julnjin monolog na prozoru. Julija je govorila prave Šekspirove stihove iz njegove čuvene ljubavne tragedije „Romeo i Julija".)

JULIJA: Romeo, Romeo, zašto si Romeo? Zašto Monteki? Odbaci to ime, ili se zakuni da si dragi mojpa neću više Kapuletovada se zovem ja.Zla kob je za me to ime, Monteki.Promeni ga, mili.Ti bi bio ti i da nekim drugimimenom te zovu. Šta je to Monteki?Ni ruka, ni dlan, ni usne, ni oči.Ta šta li je ime? Uzmi neko drugo.Slatkim bi dahom mirisala ružapa i da joj kakvo drugo ime damo.Mogli bi zvati Romea ma kako,uvek predivan Romeo bi bio.Odbaci ime, pa namesto njeganeko drugo uzmi i tvoja ću bitidok je vasione.

ROMEO: To što reče sad, nikad ne poreci i tvoj sam zauvek, ma bezimen bio. (Kad je čula njegov glas, ustrepta.) JULIJA: Romeo! ON: Da. Ne, ne! Nisam ja to ime mrsko.Ta, pocep'o bih ga da je napisano. JULIJA: Reci mi kako došao si amo?Zidovi vrta visoki su jako,a smrt ti preti onog istog trenaako te rođak moj koji tu spazi. ROMEO: Ja zid na krilima ljubavi preleteh.Kamene međe nikada ne moguda zadrže ljubav. A šta ljubav može,ona to i sme.JULIJA: A ko ti je amo prokrčio put? ROMEO: LJubav, eto ko, savet dade mi. LJubav meni savet, a ja oči njoj. GROFICA (Negde iz daljine začu se grofičino goropadno doviki vanje): Julija, u krevet! Sutra je novi

dan. A nešto još moram da ti kažem pre spavanja. JULIJA: Romeo, idi. Noć nek ti je laka,nek te na me seti ova zvezda svaka.ROMEO: Ostavljaš me, zar, ovako bez nade? JULIJA: A kakvu bi hteo nadu da ti dam? ROMEO: Veru da ljubav vratićeš za ljubav. JULIJA: Pre sam ti je dala, no što je zatraži.Volela bih da je nisam dala još. ROMEO: Zar bi je povukla? Zašto, cvete moj? JULIJA: Samo da je opet od sveg srca dam. (Romeo uze vazduh da nešto kaže, ali ga prekide grofičin glas): Julija! JULIJA: Evo je, ide! Beži sad!GROFICA: (Romeo se sakri među decu u sali, a na prozoru se, pored Julije, pojavi i grofica. I ona je bila u spavaćici.) GROFICA: Julija, u krevet. Nazepšćeš tu na promaji, a sutra te čeka naporan dan. I svrati do mene pre nego što legneš.Ah divne li noći, al' proći će, proći. (Ode.) JULIJA (doviknu za njom): Teta Lucija, zatvorite vrata dole u holu, da ostavim prozor! Molim vas. Treba mi vazduha. (Začu se tresak vrata.) Kako slagah lako. Al' vazduha mi treba itekako. Romeo, da l' tu si još? ROMEO: Tu sam i tu biću dok ne svane dan. Poklon ti spremih, ne stigoh ga dati. JULIJA: Šta ti je to? Romeo! ROMEO: Pa, merdevine.(Prolomi se smeh, jer je zaista bilo smešno da neko svojoj devojci pokloni merdevine, a ove su bile poprilično duge. Ne znam otkud se tu stvoriše. Dosezale su skroz do ivice prozora iako je bio dosta visoko.) JULIJA: Šta ćeš s njima? Zar poludeo si? ROMEO: Od ljubavn, mila. (Poče da se penje.) JULIJA: Ne penji se, idi. Evo zora rudi. Videće te neko. ROMEO: Zar da idem već? Dan je još daleko. To nije petao bio da najavi dan. Slavuj to, trubadur noći,plašljivo tvoje uho prostreli.JULIJA: Ne, nije slavuj, petao to beše,svitanja glasnik. (Romeo utom stiže do nje i poče da je ljubi u ruku. Julija je govorila brzo i prestrašeno i ushićeno, a na svaki poljubac joj se oteo uzdah. Ovo je baš bilo lepo.)Gledaj, mili, kako na istoku tamo... (Cmok.) ... oh, zlobne svetle pruge šaraju oblake. Noćne sveće trnu i veseo... (Cmok.) ... oh, dan se propinje na prste po magličastim planinskim vrhovima. Ako još ostaneš, smrt te ovde... (Cmok.) ... oh, čeka. ROMEO: Neka me uhvate, pogube, svejedno.

Tri života živeh. Ovaj svaki cmokić kao životvredi. (Začu se grofičin glas: „Julija". Naša devojčica kriknu, jer se začuše koraci. Napetost u sali skoči za devet stepeni. Romeo nije stigao da se spusti niz lestvice, nego se prebacio na stranu prema zidu. To je bilo smešno, jer je visio i klatario se, ali je bilo i uzbudljivo. „Joj!", pitali smo se, „Da li će ga grofica videti?" Pojavila se na prozoru. Nije ga videla, jer je gledala u nebo. I ona je bila opčinjena zvezdama. Iako je bila zla, bilo je u njoj dve-tri mrvice romantike.) GROFICA: Mislila sam da si zaspala. S kim to pričaš? JULIJA: Ni sa kim. Prisećala sam se jedne pesmice o svitanju.(Romeo slučajno lupnu nogom u merdevine i one prozboriše „cin". Grofica pogleda dole.) GROFICA: Alo, ko je tamo?... Da pošaljem stražu? ROMEO: Ne! Nema potrebe! (Ovo mu izlete, jer se i on uplašio.) GROFICA: Šta reče? (Oh, kako ljubav devojkama može da izbistri um. Julija se snašla i progovorila najdubljim mogućim glasom.) JULIJA: Kažem, ne, nema potrebe. Evo sad će dan. (Publika se nasmejala na ovu Julijinu snalažljivost) GROFICA: Dobro. Nego, hajde sa mnom, imam nešto divno da ti dam. JULIJA: Evo, sad ću, samo da se ogrnem, malo mi je hladno. GROFICA: Požuri, kasno je. (Grofica nh opet ostavi same.) JULIJA: O, Romeo, beži. Čuo si šta reče A naša se straža uvek rano budi. (Romeo je taman uspeo da se prekobrlja na pravu stranu merdevina i taman je krenuo da se lenje, ali na ovo Julijino panično upozorenje poče da silazi.) ROMEO: Dobro, odlazim.(E, sad je za publiku počela zabava. Julija se predomislila i zgrabila Romea oko vrata. NJemu skliznuše noge i on poče da se davi. Julija se presamitila preko ivice prozora i ljubila ga u obraz dok je on krkljao. Kombinacija Šekspirovih originalnih stihova i Romeovog krkljanja bila je da pukneš od smeha.) JULIJA: Oh, ne, čekaj. Ostani još malo. Taj sivi sjaj, mili, nije oko zore već bledi odsev mesečevih zraka. To nad nama gore pesma petla nije Što nam svod nebeski iznad glava bije. Ostani zauvek. Zažmuri i nikad, nikad svanut neće. (Romeo se koprcao. Julija ga je skoro udavila. Sreća da se začula grofica):GROFICA: Julija!... Dolazi, bre, ovamo, idiotkinjo jedna. (Julija pusti sirotog Romea i ovaj se smandrlja niz merdevine.) JULIJA: Tri reči, mili Romeo, pa onda,laku noć zbilja. Ako ti je ljubav časna,a namera brak, već sutra pošalji mi glas.ROMEO: To sutra je danas. JULIJA: Sto puta, mili moj, laku ti noć. (Julija pobeže sa prozora, a Romeo, dišući kao parnjača, poče da spušta merdevine.) ROMEO: Laku, uh, uh, noć, uh, uh. Što ti je vatrena ženska, kad u'vati ne pušta. (Koja scena. Taman da uzmemo vazduh posle smejanja, kad nas nešto opet zakikoće.) Zavrnu mi šiju k'o 'tičici. (Opet

grohotan smeh. Sreća, Romeo je prestao da izvaljuje fazone, pa smo mogli da dođemo do daha. Nastavio je romantično)Kako u noći slatko, srebrnoodzvanja govor duša zaljubljenih.Laka mi noć? Sjaj njen sad kad ode,teška i preteška ova noć će biti.Kao đak iz škole, dragoj hitaš žurno,a k'o đak u školu, od nje ideš tmurno. (Romeo ode, a muzika odsvira kratki, tužni uzdah i na prozoru se opet pojavi Julija. Tužni akord nam je najavio da nešto nije u redu. To je potvrdio i Julijin tužan izraz lica. U ruci je držala nekakvu veliku belu čipkastu stvar, a na glavi je imala visoku belu čipkastu kapu sa velom.) JULIJA: Romeo... Romeo... Romeo...(Dozivala je poluglasno, ali Romeo beše već daleko.) JULIJA: Avaj, meni. Sutra bala nema.Grofica huda zakaza venčanje.Sa svojim će sinom večno da me veže.Tu haljinu belu da obučem moramko odoru smrtnu.Romeo... Što ode? Avaj, sokolarevda mi je glas, da natrag dojavimsokola dičnog svog.Pomozite, al' šapat nek zašušti vrtom,da ne čuje onaj što nas čuti ne sme.Romeo... Romeo... Romeo... (Šapnula je dva-tri puta. E onda sam se naježio od neke sete i tuge, jer su svi klinci u sali šapatom dozivali njenog Romea. Ali, bez uspeha.)Vaj, Romea nema.Šta li nam oboma ovo jutro sprema? GROFICA: (Opet se začuo grofični prodoran glas): Promaja! Zatvaraj taj prozor!(Prozor se zatvorio. Zasvirala je muzika, i to veoma, prilično, mnogo, jako puno tužna. I publika je bila tužna, ustvari zabrinuta, pa zato nije bilo aplauza, nako js dvoje mladih glumaca ovu ljubavnu scenu odigralo izvanredno.)

(Kad se svetlo na pozornici, posle ove divne prozorske scene, upalilo, ugledali smo krevet sa bogato izvezenim prekrivačem i baldahinom od teškog somota, boje starog zlata. Nekoliko porodičnih slika Julije i njenog oca i komoda načičkana barbikama značili su da je to Julijina soba. Krevet je bio prazan. Julija je verovatno već bila u kuhinji. U sobu je prvo ušao Prtlja. Nosio je veliku flašu.)PRTLJA: Julija... (Pošto je video da je nema, krenuo je nazad, ali je čuo da neko dolazi. Rastrčao se lo sobi tražeći gde da zbriše. Najzad se stušti lod krevet. Ušla je grofica, a za njom Ćovani, koji je zastao na vratima. Trljao je očp, zevao i protezao se. Grofica je razgledala sobu. Bila je veoma raspoložena)GROFICA: Kako je spavalo pile mamino? (Po Đovanijevom zevanju i grofičinom pitanju, shvatili smo da se scena događa sledećeg jutra.)ĐOVANI: Spavao sam, aaaaaaa, divno. Sanjao sam moju Rozalinu.GROFICA: O njoj ni reč neću da čujem! Kako je divna ova Julijina soba! Oh, kako je divna! Skoro da je

lepša od moje. Jao, pet godina čekam da se ti useliš ovamo! Pet godina! Ali, ako ti se ne sviđa, može Julija da se preseli kod tebe. Mada je ona tvoja soba za ovu prava šupa.ĐOVANI: Ja bih radije s Rozalinom, pa makar i u šupu.GROFICA: Ako mi samo još jednom spomeneš tu tvoju... ne mogu ni ime da joj izgovorim dobićeš dvadeset i pet po turu... (Prošetucnula je.) Jao, baš je ovde divno! Ali, ako ti se ne sviđa, možemo da se menjamo. Ja ću da spavam ovde, a vi u mojoj sobi?ĐOVANI: Ne znam. Kako ti kažeš. Sve je kako ti kažeš.GROFICA: To je zato što je mamica pametna. Ne znam samo na koga si mi ti takav. Ali si mi sladak. Slatki mamin guzati tupavko. (Grofica je sad počela da okreće Đovanija i da ga zagleda. Tako smo i mi shvatili da je bio svečano obučen.) Sladak si mi, bože, bože! Pa, kako te je samo mamica udesila za venčanje! Hoćeš li, možda, belu kravatu? Belu kao šampita?ĐOVANI: Ja više volim krempite.GROFICA: Bljak. A da li mamin slatki tupavko zna šta imamo danas za... Okreni se malo... (Zamišljeno je gledala njegovo odelo.) Biće bolje sa belom kravatom... I ovo dugme ćemo da premestimo ovamo, da te otvori u struku... Kome li je samo Julija ostavila ove končiće? (Skinula je nekoliko končića sa odela.) A, znaš li šta imamo za svadbeni ručak?ĐOVANI (odmah se razbudio): Šta? Šta? Šta? (Grofica je pokušavala da otkine jedan končić sa Đovanijevog rukava, ali joj nije išlo.)GROFICA: Imaćemo pohovane kokice.ĐOVANI: Pohovane kokice?! Jeeee!GROFICA: Ako budeš dobar i venčaš se sa Julijom, praviću ti pohovane kokice svakog dana. I ne zaboravi, poslastičarnicu „Tri šampite" dobićeš kao venčani dar.ĐOVANI: A je l' će biti danas šampite?GROFICA: Naravno. Na svadbu ti dolazi lično veliki vojvoda Marko Polo. On šampite prosto obožava.ĐOVANI: I moja Rozalina. GROFICA: E, sad mi je dosta! Skidaj gaće i preko stolice!ĐOVANI: Nemoj.GROFICA: Skidaj gaće kad ti kažem!ĐOVANI: Mamice...GROFICA: Dobro, gaće ne mora, ali ti da brojiš.ĐOVANI: Uf! Koliko?GROFICA: Pa rekla sam. Dvadeset pet. (Grofica je otišla po praher za tepihe, a Đovani je krišom ubacio jedno jastuče pozadi u pantalone i natrćio se preko stolice. Grofica je počela da ga praši, a deca u sali da se smeju.)ĐOVANI: Jedan, dva, tri, četiri, pet, šest... (Dok je Grofica voštila Đovanija, Prtlja je pokušao da iskoristi priliku i zbriše. Međutim, tek što se izvukao dopola grofica zastade za trenutak. Nešto joj je palo na pamet. Krenula je da šećka baš prema Prtlji, pa se ovaj opet podvuče pod krevet.)GROFICA: Ne mogu da se setim da li sam pozvala Leonarda. Ako čuje da je Mikelanđelo bio na svadbi, uvrediće se. Neće mi uraditi portre. (Opalila ga je još par puta.)ĐOVANI: Sedam, osam, devet, deset... (Prtlja je pokušao da se izvuče, ali grofica odšeta na njegovu stranu, pa je ponovo morao da se potkrevetiše.)GROFICA: Ne bih preživela da ona alapača Mona Liza ima onakav portre, a ja ništa.ĐOVANI: Jedanajs, dvanajs, trinajs, četrnajs...GROFICA (doviknu): Prtljo! Jesmo li zvali Leonarda?PRTLJA: Jesmo, dva puta. (Grofica je primetila da je Prtljin glas došao iz neobičnog pravca. Osvrnula

se, ali odusta od rešavanje te zagonetke i nastavi da bije Đovanija.)ĐOVANI: Petnajs, šesnajs, sedamnajs... Joj, polako. Ne mogu da izbrojim. Osamnajs... (Prtlja je. napravio još jedan pokušaj bega, ali grofica, k'o za inat, opet odšeta na njegovu stranu kreveta.)GROFICA: Ma, ne bih ja Mikelanđela ni zvala. Ko ga šiša! Puvadžija jedan. Ali dopalo mi se ono na južnom zidu Sikstinske kapele. Ne bi bilo loše da nam napravi nešto slično u predsoblju. ĐOVANI: Devetnaest... Dvadeset... dvadeset i... i... joj, joj, joj... (Jaukao je kao da ga jako boli, očekujući dvadeset prvi udarac, ali grofica prekide da ga bije.) GROFICA: Nema više. Gotovo. Časti mama guzu pet komada. ĐOVANI: Mogla si i šest. GROFICA: Je l' tn sada došlo iz guze u glavu? ĐOVANI: Došlo. GROFICA: Jesi li dobro zapamtio? ĐOVANI: Jesam. GROFICA: Jesi li je zaboravio? ĐOVANI: Nisam. GROFICA: Skidaj gaće! ĐOVANI (kriknu): Ne! GROFICA: Skidaj gaće i lezi na krevet! ĐOVANI: Ne! GROFICA: Naravno, ne. Neću valjda da bijem ovoliko dete. Lezi samo da vidim kako ti stoji krevetac. Julija je, doduše, sitna, ali mislim da će vam ovaj krevet ipak biti maln. (Gurnula je Đovanija i on se sruši na krevet. Prtlja odozdo jeknu.) ĐOVANI: Ju! GROFICA: Šta ti je? Ne boli te valjda toliko ta tvoja guza? Danas sam te skoro pa mazila. ĐOVANI: Ne boli me. Ni sam ne znam što sam tako jauknuo. GROFICA: Hajde, prući se malo. (Prtlja je izvukao noge na suprotnu stranu pokušavajući da se izmigolji ispod prese, ali se zaglavio. Noge su mu se beslomoćno koprcale.) U pravu sam. Ovaj krevet vam je mali. Daću vam svoj. On je carski, ogroman. Prevrćem se po njemu k'o po livadi, a nigde nikoga. (Grofica je stalio šećkala po sobi, pa je Prtlja morao da uvuče noge. Đovani je ustao, pa Prtlja poče da se izvlači na sulrotnu stranu. Grofica gurnu sina nazad. Prtlja jeknu. Grofica je još uvek mislila da to kuka njen debeljuca.) Sine, šta ti je? ĐOVANI (i on se čudio): Šta mi je? (Publika se smejala k'o luda što glupi Đovani ne shvata da to ne jauče on, nego Prtlja.) GROFICA: Da probamo da li je za dvoje. (I Grofica se bacila na krevet. Prtlja zaurla.) Đovani, prestani da se dereš. ĐOVANI: Dobro, neću više. (Grofica je cupkala po krevetu, a Prtlja je prigušeno stenjao.) GROFICA: Ovaj krevet je potpuno propao. Sav je grbav i žuljevit. Pogledaj kako je ovaj feder iskočio. (Tresnu po federu pesnicom. Prtlja opet jeknu.) I mali je. Potpuno sam sigurna. Ti i Julija ovde ne biste stali. ĐOVANI: Ali, Rozalina i ja bismo stali. GROFICA: E, ovo je prevršilo svaku meru! Gde je praher? ĐOVANI: Ne znam. GROFICA: Sigurno je ispod kreveta. PRTLJA (drekne): Nije, časna reč! GROFICA: Pa gde je? (Grofica se sagla da potraži praher pod krevetom. I taman kad smo pomislili da

će Prtlja biti otkriven, a on, sa druge strane tutnu praher zapanjenom Đovaniju u ruku.) ĐOVANI: Evo praher. GROFICA: Namesti se, mladi grofe, za još dvadeset i pet. (Srećom, Đovani je video da neko dolazi.) ĐOVANI: Mama, vidi! (Zasvirala je svečana, gotovo kraljevska muzika i na scenu je stupila Julija. Pogrešio sam kad sam mislio da je bila u kuhinji. Bila je da obuče venčanicu. Izgledala je prelepo. Kao vila iz ruske bajke. Venčanica je bila bela... bela... kao što i priliči venčanicama. Naravno, nije bila sasvim bela. Krasilo ju je mnoštvo zlatnih niti.) GROFICA: Oho, vidi ko nam dolazi. ĐOVANI: Julija, jesi li to ti? JULIJA: Ne, nego tvoj deda. (Bila je prilpčno besna. Takvu je do sada nismo videli. Pokušala je da sedne na krevet, ali grofica viknu) GROFICA: Ne! Izgužvaćeš se! JULIJA: Je l' treba da stojim do podne? (Đovani je bio opčinjen njenom lepotom. Dosad ju je uvek gledao nenašmnikanu i u nekim prnjama.) ĐOVANI: Julija, jesi li to ti? JULIJA: Nisam. Kažem ti da nisam. ĐOVANI: Kako?! (Baš je bio priglup.) GROFICA (publici): Uf, dobro je. Dopala mu se. Kad se venčaju njih dvoje, sve pare će biti moje. (Đovaniju) Hajdemo, sine. Julija mora još malo da se pripremi. Nije svakog dana venčanje. (Grofica je jedva odvukla Đovanija, koji od Julije nije mogao oka da odvoji. Julija sede na krevet, ali odmah skoči. jer se začuo Prtlja): PRTLJA: Ne, izgužvaćeš me! (Siroti Prtlja je najzad uspeo da se odpotkrevetiše. Julija je bila tako besna da je njegovu pojavu primila kao nešto sasvim normalno. Imitirala ga je ljutito)JULIJA: „Sve će biti u redu"... „Ništa ti ne brini"... „Nema problema"... „Nemoj da se sekiraš.".. „Samo ti uživaj"... (Skoro zaplaka.) E, sad ti uživaj! Ti ne brini! PRTLJA: Na ja i ne brinem, zato što sam siguran...JULIJA: (Prekinula ga je) Naravno da ne brineš. Nećeš ti da se udaš za onog žderonju, nego ja. PRTLJA: Razmišljao sam... (Nije ga slušala. Terala je svoje)JULIJA: E, dođe mi lepo da se ubijem. PRTLJA: Ma, razmišljao sam ja, razmišljao... JULIJA: Jao, ubiću se.PRTLJA: ... i setio sam se.JULIJA: Ubiću se.PRTLJA: I ja sam to mislio.JULIJA: Šta?PRTLJA: Pa to, da se ubiješ.JULMJA: To se samo tako kaže. Ja uopšte ne mislim ozbiljno.PRTLJA: Pa, il' ja ne mislim ozbiljno. Ustvari, mislim ozbiljno da se ubiješ neozbiljno.JULIJA: Kako?PRTLJA: Kobajagi.JULIJA: Ne razumem.PRTLJA (zapevao je i zaigrao nama poznatu pesmlcu): O, sve se sredn kada tu ti je drug...JULIJA: Prtljo, prestani!PRTLJA: Imam ja jedan tajni recept za naročit, hladan čaj, koji se pravi od raznih planinskih lekovitih i nelekovitnh trava. Zove se poluotrov. Kad to popiješ, izgledaš kao mrtav ceo dan.

JULIJA: A nisi mrtav?PRTLJA: Nisi. Sutra se probudiš. Razumeš?JULIJA: Ne.PRTLJA: Pazi, ovako. Ti popiješ poluotrov, i normalno, zaspiš. Tvoja maćeha dođe, i misli da si mrtva. Zato što izgledaš kao mrtva. E, sad, tn si mrtva. Hoću da kažem, polumrtva... Mislim, kobajagi, odnosio, za nju si stvarno mrtva. Onda, znači, Đovani ne može da se venča sa tobom. Onda, znači, Đovani može da se venča sa Rozalinom. Je l' znači?JULIJA: Znači.PRTLJA: Ako znači da može da se venča sa Rozalinom, onda se on i venča sa njom. Ti se sutra probudiš, ali on ne može da se venča sa tobom, zato što je već oženjen. Onda, znači, ti možeš da se udaš za tvog Romea. Je l' znači? JULIJA: Znači. (Prtlja je ispod kreveta izvukao veliku flašu, na kojoj je pisalo „Poluotrov". Bilo je zgodno što je flaša presečena uzduž, tako da je izgledala kao pola flaše.) PRTLJA: Izvoli.JULIJA: A šta ako se ne probudim? PRTLJA: Kako, ako se ne probudiš? JULIJA: Ako stvarno umrem? PRTLJA: Pa, ovo je poluotrov. Nije otrov. Sve je samo kobajagi. Sutra se probudiš. Razumeš? Ali, flašu sakrij, da je grofica ne nađe. JULIJA: Šta će moj Romeo kad čuje? Svisnuće od tuge... Jao, ne znam. PRTLJA: Ja znam. Ja ću mu sve rećn, ništa ti ne brini. JULIJA: Uh, to tvoje „ne brini". PRTLJA: Ovog puta stvarno ne brini. Važi? (Uzela je flašu koju joj je prtlja tutnuo pod nos. Pogledala je flašu, pa Prtlju, pa flašu, pa publiku. U sali je bila potpuna tišina.) JULIJA: Ne znam. PRTLJA (hrabreći je): Julija... Ne boj se. (Posle duže pauze Jullja jedva promrmlja)JULIJA: Važi. PRTLJA: E, sad moram da idem. Vreme je da skuvam grofici čaj za levi krajnik. (Otišao je pevušeći.) O, sve se sredi kada tu ti je drug... JULIJA (bila je veoma zabrinuta): Ah, ni sama ne znam da li sve to hoću,ili je sve to protiv moje volje,al', svršimo s tim, što pre to bolje.(Podigla je flašu prema svetlu, da pročita šta piše na nalepnici. Deca su poverovala u Prtljinu priču i navijala su u sebi da Julija polije poluotrov i tako se spase neželjenog venčanja, ali je Julijin strah prešao i na njih. U sali je bio muk.) Uputstvo. Promućkaj pre upotrebe. (Promućkala je poluflašu i nastavila da čita.) Kad ispiješ ovaj uzvarenih trava sok, od njega će tvojim žilama poteći dremljivost hladna, jer ti srce neće ko što bije biti, nego stati.I videti se neće da si živaniti po dahu, niti po toploti.Brrrrr. Sad, šta je tu je. A vi, deco, nemojte me odati. Ako grofica pita šta mi je, molim vas, nemojte joj reći da sam zaspala. Recite joj da sam umrla. Ako vas pita od mega, vi kažite: „Od tuge". A ako vas pita za kim, vi recite: „Za Romeom". Je l' važi? (Sva deca tiho rekoše: VAŽI, jer je i Julija tiho govorila.)

Zbogom, deco mila. Ko zna kad ćemo se,videti opet mi.Neku nesvesticu, neku hladnu jezu,stvara mi strah što struji kroz vene,i gotovo mrzne toplotu života.Prtljo... Gde si? ... Ah...Ulogu ću svoju odigrati sama.Bočice, hodi! Romeo, šta će biti s nama? (Julija nagnu iz flaše, a zatim je sakri pod jastuk i smesta zaspa. Muzika je odsvirala tužni prelaz, a onda se začu grofičin smeh. Kikotala se kao luda. Verovatno je bila srećna zbog nasleđa koje je čeka. Kad je videla Juliju na krevetu, prestade da se smeje.) GROFICA: Oh, pardon. Probudih skoro moje čedo. Moju spavalicu malu, moju lutkicu (Zaurla.) Diži se i ne gužvaj tu haljinu! Šta sam ti rekla?!... (Pauza.) Jesi li ti gluva?! (Pauza.) Jao, kako čvrsto spava. Umorila se. Mesila je kolače celo jutro... Julijice, diži se. (Prodrmala ju je.) Julija... Julija... Šta ti je?... Jao, teško meni!... Deco, šta joj je? (UMRLA JE! začu se iz sale. Grofica se užasnula.) Od čega je umrla?... (OD TUGE odjeknu u sali.) Za kim?... (ZA ROMEOM! začuše se opet Julijini mali drugari. A onda se grofica nasmejala kao da joj je neko ispričao najbolji vic na svetu.) Ha, ha, ha, ha! Sad sam vas upecala. Samo sam htela da vidim na čijoj ste strani. Prešli ste se ako ste mislili da ste me prešli. Prešla sam ja vas. Sve sam čula šta su se Julija i onaj njen Prtlja dogovarali. Sve! Prtlju sam zatvorila u podrum i neće moći nikome ništa da javn. Ha, ha, ha! Poslala sam Romeu pismo sa porukom da dođe i uvuče se kroz prozor. To što će ovde zateći, neće mu se dopasti. (Izvadila je iz nedara veliku flašu na kojoj je pisalo STO-OTROV.) Ovaj otrov mi je poklonila moja školska drugarica Lukrecija Bordžija. Zove se sto-otrov. Ko to popije ne probudi se ni sutra, ni prekosutra, ni nakosutra, nego za sto godina. Ha, ha, ha! Kad njen slatki Romeo vidi sto-otrov i ovo pismo, poverovaće da se Julija. Sto-otrovala. Pomisliće, sudbina im da se venčaju ne da,kad se ona probudi, on će biti deda.Kad pročita ovo pismo, sve mu biće jasno.Kući će taj otići da plače, ali biće kasno.Jer kad se Julija sutra probudi pre mraka, udaću je za Đovanija na brzaka.Ha, ha, ha! (Tutnula je flašu Juliji u ruke, a na krevet stavila pismo.)Al' evo ga, ide Romeo. Vi jezik za zube.Ko o ovom nešto lisne, zna se šta stisne. (Grofica pobeže. Zasvirala je muzika, tajanstvena, zlosluteća, ali sa njom poče da se meša neki šlager koji se jedva čuo. Zloslutna muzika se utiša. Čuo se samo, veoma tiho, taj čudni veseli šlager, koji nije pristajao ovoj sceni. Tek kad se na prozoru pojavi Romeo sa vokmenskim slušalicama na glavi, shvatili smo da to on sluša neku svoju omiljenu muziku. Progovorio je veoma glasno, kao svako ko sluša vokmen, pa od buke ne može dobro da proceni jačinu sopstvenog glasa.) ROMEO: Gle, Julija spava... Julija! ... Šta joj je? (Tada je u salp nastao urnebes. Gotovo svaki mali gledalac je pokušavao da objasni Romeu šta se sve dogodilo, ali on ih nije čuo zbog vokmena. Uzeo je flašu iz Julijinih ruku. Spazio je i pismo. Dok ga je čitao, deca u sali su urlala. Publika se malo smirila tek kad je progovorio očajnim glasom):

Sto godina... Sto godina!... Ko će to da čeka?!

Sto godina bez tebe ni bogovi podneli ne bi. Sto godina?! Večnost je to neprebolna. Sto godina snova?! Pa smrt će moja rastaviti nas, ne tvoja. Ali nakleni taj plan ko smisli, na jedno računao nije. Taj otrov gnusni što mi te ote, i mene će ovome životu oteti. Žurim za tobom. Zajedno ćemo tako na onu stranu života stići.

(Seo je do Julije na krevet i nagnuo flašu. NEEEEE! odjeknulo je u sali, ali Rome.o pade lored Julije na krevet. Mogu da mislim kako je bilo Julijinim i Romeovim malim drugarima u sali kad sam ja, odrastao čovek, bio očajan. Muzika je pustila jednu tužnu notu i Julija se naglo uspravi.)

JULIJA: Šta ovo dogodi se?Zar trave gorske tako brzo izgubiše moć? Popiću još malo, pa san opet će mi doć. (Tada je ugledala Romea. Publika je ćutala, jer nije mogla ni da sanja šta će Julija da uradi.) Al' šta to vidim? Flaša stisnuta u ruci dragoga mog? To sto-otrov, vidim, njega u stoletni posla san. (Protresla je flašu. U njoj je bilo još malo tečnosti.)Prijatelju pravi, nisi sve ispio. Drugarsku si jednu ostavio kap da mi pomogne za tobom poći. Vratnice daha, o, vi, usnice, zapečatite čistim poljupcem ugovor moj na večna vremena s poveriocem sveopštim, sa ljubavlju. (Ispraznila je flašu do kraja.) Spavajmo zajedno, jedini. Ruku mi daj, tako. Naša tela neće rastaviti, mili, oni što su nas sa životom ovim rastavili.

(Pade na krevet pored Romea. Muzika odsvira još jednu tužnu notu. Iako je bila veoma glasna, nije mogla da prikrije šmrcanje u sali. Ozbiljno sam se zabrinuo šta će dalje biti. Tragedija u dečijem pozorištu? Nemoguće. Začu se kucanje, a zatim Đovanijev glas.) ĐOVANI: Julija... Julija... Kuc, kuc... Je l' slobodno?... To sam ja... Đovani. (Ušao je, stidljivo se skrivajući iza velikog buketa crvenih ruža, tako da nije video ko sve leži na krevetu.) Izvini što ti nisam još jutros čestitao rođendan. Mama me je sa ovim venčanjem totalno zbunila. Srećan ti ro.... !!! (Tada ugleda Romea.) Šta!? Opet ti! Sa mojom verenicom! Diži se i bori se, ovog puta mi nećeš umaći!... Diži se, ne mogu da prebijem nekog ko leži. Ne smeš? U redu, borićemo se ležeći. Julija, sklanjaj se... !!! (Istrgao je besno flašu iz Julijine ruke i, taman kad je hteo za tu ruku da je podigne iz

kreveta, pročitao je šta piše na flaši): Sto-otrov?! Mama!... Deco, jesu li pili iz ove flaše?... (Deca su odgovarala složnjo, kao napolje istrenirani glumci: JESU!) Oboje?... (Deca: DAAAA!) Mama!... Mama! GROFICA (utrča): Šta se dereš i šta tražiš u mladinoj sobi pre braka? ĐOVANI: Julija i Romeo su popili sto-otrov. GROFICA: Ne lupetaj. Julija je popila poluotrov. Sad će da se probudi. ĐOVANI: Deco, da li je i Julija popila sto-otrov? (Deca: JESTE! Sad se grofica konačno zabrinula.)GROFICA: Julija!... Probudi se!... Julija!... Nisam to htela. Nisam znala da će piti... Julija! Samo sam htela da prevari Romea, da ga oteram. Julija! (Đovani je poludeo. Glas mu je bio miran, ali prepun pretnje)ĐOVANI: Tn sp im dala sto-otrov!GROFICA: Šta me gledaš tako? Kažem ti da nisam htela!ĐOVANI: Probudi ih.GROFICA: Kako da ih probudim? Stootrov je stootrov.ĐOVANI: Prtlja sngurno zna neki protivotrov. On svašta zna da sprtlja.GROFICA: Ma, kakav Prtlja! I ne uzbuđuj se toliko. Sad možeš da se oženiš svojom Rozalinom.ĐOVANI (zgrabio je flašu): Dovedi Prtlju, ili odoh za njima.GROFICA: Đovani, poludeo si!... Oni samo spavaju... Nisu mrtvi... Samo spavaju. (Đovani prinese flašu ustima, što natera groficu da otrči po Prtlju. NJen glas je odjekivao po hodnicima. Prtljo!... Prtljo! Đovani kleče kraj kreveta. Govorio je grobnim glasom): ĐOVANI: Samo spavaju? Da, ali zauvek. Sto godina je večnost. Ja se nikad više neću posvađati sa Julijom. Nikada se više neću sa Romeom potući. Za mene njih više nema. Samo spavaju. Vraga samo spavaju. Kad nekog više nema, to nije san to je smrt. Kad se oni probude, nas više neće biti. Mi smo mrtvi za njih, oni su mrtvi za nas. (Zasuzi) I nisi ti, mama, kriva. Ja sam kriv. Hteo sam. poslastičarnicu Tri šampite. Polakomio sam se na tvoje pohovane kokice. Hteo sam da izneverim svoju Rozalinu. (Briznu u plač) Sram me bilooooo! (Nije samo Đovani plakao, pola sale je šmrkalo. Onda utrča Prtlja i ukopa se ispred kreveta. Za njim polako uđe grofica.)PRTLJA: Ja sam kriv.ĐOVANI (kroz suze): Pa, ispravi onda. Probudi ih. PRTLJA: Ne mogu. ĐOVANI: Moooliiiim teee! (Đovani gotovo kriknu. Prglja odmahnu glavom. A onda se iza scene začu pravi krik. „Romeo!... Romeoooooo!" Prtlja prošaputa):PRTLJA: Baron Monteki. Kako zle vesti brzo putuju. GROFICA (promuca): Baron Monteki?! PRTLJA: Romeov tata. (Na scenu utetura sedi gospodin sa štapom. Polako je prišao krevetu. Ono što smo čuli nije bio glas, nego jauk.) MONTEKI: Romeo, Romeo. Sine jedini. Poneo sam šibu ovu, tur da isprašim deranu mome, sinu jedinom, da se ne mota više po kući ovoj nemiloj. A ti me, sine, ošinu prekorom najvećim. (Starac zari lice Romeu u krilo. Grofica je pružila ruku ka starcu.) GROFICA: Brate Monteki, daj mi ruku. Neka rukovanje ovovenčani dar bude deci našoj. Od pomirenja našeg sada im više ne možemo dati.

ĐOVANI: Da, mnogo je to, al' kasno. GROFICA: I više daću. Za njegovu vernost, znam, mala je plata, alp dajem reč, Romeu ću dići spomenik od zlata. (Starac se jedva pridiže na noge. Prihvatio je grofičinu ruku.) MONTEKI: A ja, od zlata spomen njoj ću dići, pa dok Verona zove se Veronom, kip što slavi divnu Đulijetu, najskuplji nek bude na celom svetu. (Jedan trenutak su svi stajali pognutih glava. Pola sale se jedva uzdržavalo da ne zaplače. Druga polovina nije mogla da se uzdrži. Prtlja prvi prekide tišinu na sceni.) PRTLJA: Sumoran mir jutro donosi nam ovo. ĐOVANI: Sunce od tuge ne može da sine. GROFICA (publici): Idite, pričajte to naše zlo novo što ote nam te duše nevine. MONTEKI: Na svetu nema priče, vaj, što ima ovako tužan kraj. (Nisam mogao da verujem. Zar će u dečijem pozorištu da naprave ovako tragičan kraj? Došlo mi je da vnknem „Uaaa". Umesto mene viknu Prtlja.) PRTLJA: Šekspire, pomozi!... Šekspire!.... Šekspireeeee!(Svi glumci počeše da se osvrću dozivajući pisca. I deca u salp prihvatiše: ŠEKSPIRE, ŠEKSPIRE! A onda se dogodi čudo. Zazvonila je neka neobična muzika, na sceni je zableštalo neko čudno svetlo. Svi glumci su se ukočili u čudnim pozama i ia scenu je utrčao Viljem Šekspir. Kad je ugledao Juliju i Romea, ugrizao se za usnu, ali je brzo odlučio šta će. Pritrčao je Prtlja i počeo da mu maše oko glave. Preko zvučnika se začuo njegov glas koji je tajanstveno odjekivao, kao da dolazi iz neke pećine: „Seti se!... Seti se!... Setp se!" Kuckao je Prtlju po glavi. „Seti se!... Seti se!... Seti se!" Nasta trenutak potpunog mraka. Kad se svetlo upalilo, Šekspira više nije bilo. Na Prtljinoj glavi stajala je njegova stara dobra kuvarska kapa. U ruci je držao čajnik. Dreknuo je iz petnih žila):ŠEKSPIR: Setio sam se!... Đovani, pomozi! Drži čajnik! (Dok je iz mnogobrojnih džepova vadio kesice raznog čaja i trpao u čajnik, govorio je kao neka baba vračara):

Nana, šipak, kamilica, livada je čajdžinica.Kamilica, beli slez, na livadi biljovez. Proplanak u šumi milje, a to milje, razno bilje. Miriše k'o apoteka, svaka travka puna leka.

(Odvukao je zapanjenog Đovanija do kreveta.) Đovani, ti ćeš da sipaš ovaj suvi čaj na naše spavalice. Vas dvoje ćete, u znak pomirenja, da se držite ruku podruku i da vrtite ove kesice čaja. Deca i ja ćemo, za to vreme, da izgovorimo specijalnu bajalicu. (Publici) Ponavljajte za mnom. (U sali se rodila nada. Nikada nisam čuo da toliko ljudi baje sa tolnkim žarom. I ja sam ponavljao za Prtljom.) PRTLJA: Livado, sestro... Pokaži šta tvoja rosa zna...

Probudi Juliju i Romea... Iz stoletnog sna!... (Poslednje reči su tako protutnjale salom da sam očeknvao da se Julija i Romeo smesta probude, ali ništa se nije dogodilo. Međutim, nismo gubili nadu, jer je svima bilo jasno da Prtlja zna šta radi.) PRTLJA: Ne vredi. Neko ovde ima zle misli i bajalica ne radi. Neko je ovde nevaljao.(Jedno dete iz sale je viknulo: GROFICA JE BACILA KESICU!) GROFICA: Nisam bacila, ispala mi je. ĐOVANI: Znao sam. Mama, zakuni se da ćeš biti dobra. GROFICA: Pa, kunem se. (Glas joj je zvučao lažno. Đovani podiže kesicu i tutnu joj u ruku.) ĐOVANI: I da ćeš otići u manastir. GROFICA: E, pa sad... ĐOVANI: Mama!... (Đovanijev glas je bio neobično strog, pa se grofica složila.) GROFICA: Dobro, dobro. Idem u manastir.PRTLJA: Da probamo onda dalje. Proključao suvi čaj, Julija, ustaj... SVI: PROKLJUČAO SUVI ČAJ. JULIJA, USTAJ! PRTLJA: Proključao suvi čaj, Romeo, ustaj. SVI: PROKLJUČAO SUVI ČAJ, ROMEO, USTAJ!(Začu se klavir. Smesta sam prepoznao uvod u najlepšu Lenonovu pesmu „Imedžin" („Zamisli"). Svima je zastao dah. Netremice smo gledali u dvoje mladih. Julija pomeri ruku. U sali se začu uzdah olakšanja. Julija pridiže glavu. Prolomi se aplauz. Čoveče, u životu nisam osetio takvo olakšanje. Julija se pridigla. Svetla su utrnula, sem uzanog snopa svetla koji je padao samo na nju. NJena venčanica sa zlatnim nitima je bleštala kao... kao... kao... Ne znam šta tako blešti. Zapevala je):JULIJA: ZAMISLI DA JE ZEMLJA KAO NA NEBU RAJ... (Onda se u Julijinom krugu svetla pojavio i Romeo. Prolomi se još jedan aplauz i gromoglasno: JEEEEE! Romeo je prphvatio pesmu): ROMEO: DA SVI SE LJUDI VOLE I DA JE MRŽNJI KRAJ. JULIJA: ZAMISLI DA SVI LJUDI IMAJU MIRAN SAN. ROMEO: JAAAA JA SAM MOŽDA SAMO SANJAR, ALI ZNAM TAJ DOĆI ĆE DAN. (Svetlo se naglo upalilo. Refren pesme započe Đovani):ĐOVANI: LJUBAV, TO JE SVE! (Tada na scenu utrča jedna debeljuca u prelepoj, plavoj somotskoj haljini, i baci se Đovaniju u zagrljaj. On ushićeno uzviknu Rozalina! Zatim svi nastaviše pesmu): RATATATATA! PRTLJA: LJUBAV, TO JE SVE!SVI: RATATATATA! GROFICA: LJUBAV, TO JE SVE! MONTEKI: SVE... (Dotrča i Šekspir da i on malo pripevne.) ŠEKSPIR: LJUBAV, TO JE SVE. SVI: (Onda su svi pevali i grlIli se, dok je svetlo izvodilo razne kerefeke, a publika pljeskala u ritmu.) LJUBAV, TO JE SVE, LJUBAV. TO JE SVE, LJUBAV, TO JE SVE!(Kad se pesma završila glumci su se klanjali, a publika je pljeskala... Niko nije ustajao. Nikome se nije išlo kući. Svi su hteli da još malo podele radost sa glumcima. Zvali su na kraju i rediteljku Cacu. I ona je došla da se pokloni. Takav je red na premijeri. Pisca nisu zvali, jer on je već bio tu.)

KK RR AA JJ