Click here to load reader

Branislav Petronijevic - Nemacka Klasicna Filozofija

  • View
    125

  • Download
    13

Embed Size (px)

Text of Branislav Petronijevic - Nemacka Klasicna Filozofija

Petronijevi

Nemaka klasina filozofija

KANTKANTOVA KRITIKA FILOZOFIJA U svojoj kritikoj filozofiji Kant naputa tvrenje disertacije d razum u stanju d sazna stvari sebi. Time on naputa definitivno dogmatizam, svoju novu filozofiju naziva kritikom u direktnoj suprotnosti sa dogmatizmom. On nije protiv dogmatikog naina filozofiranja, tj. on nije protiv sistematskog izvoenja saznanja iz apriornih principa, ali protiv dogmatizma kao pokuaja d se saznaju transcendentni objekti, d se prethodno kritiki ne ispita d li takvo saznanje mogue. Kritika filozofija ima d ispita i utvrdi mogunost apriornog saznanja, ne samo u teorijskoj, nego i u praktinoj oblasti. rm tri osnovne duevne moi, iju egzistenciju Kant pretpostavlja zajedno sa starom psihologijom moi, to su m saznanja, m poude i m oseanja, i Kantova kritika filozofija ima tri oblika, kao kritika teorijskog um, kao kritika praktinog um i kao kritaka moi suenja. Kritika teorijskog um predstavlja Kantovu teoriju saznanja, kritika praktinog njegovu etiku, kritika moi suenja estetiku. Kako sa teorijom saznanja stoji u vezi Kantova filozofija neorganske prirode, sa etikom njegova filozofija prava, istorije i religije, sa estetikom njegova filozofija organske prirode, to u sledeem najpre biti izloena Kantova teorija saznanja sa njegovom filozofim neorganske prirode, zatim njegova etika i filozofija prava, istorije i religije, i naposletku estetika sa filozofijom organske prirode. TEORIJA SAZNANJA I FILOZOFIJA NEORGANSKE PRIRODE Kantova teorija saznanja ima tri polazne take. Prva polazna taka razlika izmeu apriornog i aposteriornog saznanja. Apriornim ima se nazvati ono saznanje koje potpuno nezavisno d iskustva (tj. ije poreklo ne lei u iskustvu), aposteriornim ono koje se zasniva na iskustvu (ije poreklo lei u iskustvu). Logiki kriterijum stavova apriornog saznanja njihova nunost i optost, tj. d jednog stava koji aprioran ne d se zamisliti nikakav izuzetak. Stavovi aposteriornog saznanja niti su nuni niti opti, izuzetak d njih uvek mogu. Druga polazna taka razlika izmeu analitikih i sintetikih sudova. Analitian Kantu onaj sud ijem se subjektu pridaje jedan predikat, koji ve implicite lei u mu subjekta i d se dobiti njegovom analizom. sintetian onaj sud ijem se subjektu pridaje jedan predikat, koji se ne nalazi u mu subjekta i d kojeg se n moe doi analizom ovog m. U analitikom sudu subjekt i predikat vezani su identitetom meusobno i potpadaju d stav protivrenosti ( kome se jednom subjektu ne moe pridati predikat koji mu protivrei), dok u sintetikom sudu ta veza nije identitet. Stoga, dok su analitiki sudovi samo sudovi koji razjanjavaju, dotle sintetiki sudovi proiruju saznanje. Sud, "sva su tela rasprostrta" analitian , jer se u njemu mu tela pridaje jedan predikat koji ve lei u tome mu. Naprotiv, sud "sva su tela teka" sintetian , jer se u njemu mu tela pridaje jedan predikat koji ne lei u tome mu, koji za njega neto novo. Svi su analitiki sudovi, Kantu, apriorni ( i onda kad m takvog suda aposterioran kao u sudu, "zlato ut metal"), dok sintetiki sudovi mogu biti i apriorni i aposteriorni (ali su svi aposteriorni sudovi sintetiki). Primeri sintetikog suda priori su geometrijski sud, "prava linija najkrai put izmeu dve take", i aritmetiki, "7 + 5 l2". Prvi sud zato sintetian to u mu prave linije nema oznake duine, drugi zato to se analizom m sume brojeva 7 i 5 ne moe doi d m broja l2 (ve treba pribei opaanju d bi se dodavanjem jedinice broja 5 broju 7 dolo d broja l2), oba su apriorna zato to su apodiktina. Trea polazna taka Kantove teorije saznanja razlika izmeu materije i forme iskustva. d materijom iskustva razume Kant oseaj, i to razne kvalitete njegove (boju, ton i dr.), forma psihiki supstrat apriornog. Dok oseaj empirian sastojak iskustva i ne d se apriori shvatiti, dotle forma potpuno neempirina, i stoga Kant naziva istom. Kantu, subjektivna forma prethodi iskustvu, ali ovo prethoenje ne sme se shvatiti u vremenom smislu, ve samo u smislu uslovljavanja. Sa treom polaznom takom u vezi jedna ontoloka pretpostavka Kantova koja, izgleda, ne bi morala initi bitni sastojak njegove teorije saznanja. pretpostavka stvari sebi. Stvaru sebi zamilja Kant kao transcendentne objekte koji svoji uticajem na subjekt proizvode u njemu oseaje i time ga primoravaju d na ove primeni svoju subjektivnu formu.1

Petronijevi

Nemaka klasina filozofija

Svoju teoriju saznanja naziva Kant i transcendentalnom filozofijom. Transcendentalnim naziva Kant ono (apriorno) saznanje (odn. ispitivanje) koje se odnosi na mogunost riornog saznanja (pojava i predmeta). Teoriju saznanja izloio Kant u dva specijalna dl, u Kritici istog uma i u Prolegomenama. Nain izlaganja u njima razlian. Dok taj nain u Kritici sintetian, on u Prolegomenama analitian. U Kritici Kant najpre utvru egzistenciju istih sastojaka saznanja, zatim iz njih izvodi egzistenciju sintetikfh sudova priori, dok u Prolegomenama, (obrnuto) polazi d egzistencije sintetikih sudova priori, iz njihove datosti zakljuuje na odgovarajue iste sastojke koji ih omoguuju. Na taj nain Kant u Prolegomenama postavlja i reava ova tri pitanja: 1. kako su mogui sintetiki sudovi priori matematike? 2. kako su mogui sintetiki sudovi priori opte prirodne nauke? i 3. d li su mogui sintetiki sudovi priori metafizike? On pri tome uzima sintetike sudove matematike i opte prirodne nauke za nesumnjive, metafizike z problematine. Shodno sintetikoj metodi Kritike, odgovarajua pitanja u njoj trebalo bi d glase, l. d li su mogui (odn. d li postoje) sintetiki sudovi priori matematike?, 2. d li su mogui sintetiki sudovi priori opte prirodne nauke? i 3. d li su mogui sintetiki sudovi priori metafizike? (pitanje koje u oba sluaja ostaje. isto). Sam Kant, meutim, niti ova pitanja u Kritici izriito formulisao niti se u njoj dri strogo sintetike metode (kao to se ni strogo analitike ne dri u Prolegomenama). Ovo poslednje naroito vai z drugo izdanje Kritike u kome Kant, d uticajem (u meuvremenu napisanih) Prolegomena, iz ovih preneo osnovna tri pitanja u samu Kritiku, iako ona u toj formi ne odgovaraju njenoj sintetikoj metodi. Kritiku istog um deli Kant najpre u dva dl, u nauku elementima i u nauku metodama. U prvom dlu on analizira apriornu m saznanja, u drugom izlae formalne uslove jednog potpunog sistema transcendentalne filozofije (d kojeg Kritika u svome prvom dlu izloila glavne linije). Apriorna m saznanja sadri Kantu tri specijalne moi, 1. istu ulnost, 2. razum i 3. um. Osnovni apriorni sastojci iste ulnosti su isti opaaji (prostora i vremena), osnovni apriorni sastojci razuma su isti pojmovi ili kategorije (kojih ima dvanaest), um ideje (tri). Umm naziva Kant kako specijalnu m ideja, tako i lkunu apriornu m saznanja. Prema trima specijalnim moima saznanja deli Kant dl nauku elementima najpre na transcendentalnu estetiku (kao nauku istoj ulnosti) i na transcendentalnu logiku (kao nauku neulnoj moi saznanja), zatim ovu poslednju na transcendentalnu analitiku (kao nauku razumu i njegovoj ulozi u iskustvu) i na transcendentalnu dijalektiku (kao nauku umu i njegovoj imanentnoj upotrebi i transcendentalnoj zloupotrebi). Odeljak u Prolegomenama, koji se bavi pitanjem mogunosti matematikog sintetiko-apriornog saznanja, odgovara transcendentalnoj estetici, odeljak sintetiko-apriornom saznanju opte prirodne nauke transcendentalnoj analitici, odeljak metafizikom saznanju transcendentalnoj dijalektrci u Kritici istog um. Transcendentalna estetika (estetikom naziva Kant nauku ulnom saznanju. Shodno prvobitnom znaenju termina "ulnost" utvruje najpre apriorno-opaajnu prirodu prostora i vremena, zatim iz te prirode izvodi sintetiku apriornost matematikih sudova. Ono prvo utvrivanje naziva Kant metafizikim razlaganjem, ovo drugo izvoenje transcendentalnim razlaganjem. U metafizikom razlaganju Kant navodi dva dokaza za istotu i dva dkaza za opaajnu prirodu prostora i vremena. d tih dokaza mi m ovde navesti samo jedan i za istotu i z opaajnost. jedan dokaz z istotu odgovarae uglavnom prvom Kantovom dokazu (dok drugi, radi prostote izlaganja, biti izostavljen), u dokaze za opaajnost bie spojena oba Kantova dokaza. Dokaz z istotu prostora glasi ovako, d bih oseaje mogao predstaviti van sebe i d bih ih mogao predstaviti jedne van drugih i jedne pored drugih, nuno d predstavu prostora ve imam u sebi, prema tome predstava prostora mora prethoditi ulnom iskustvu i biti nezavisna d njega, ona , dakle, ista predstava. Odgovarajui dokaz z vreme glasi, d bismo predstavili istovremenost i sukcesiju u opaanju, nuno d predstavu vremena ve imamo u sebi, prema tome, predstava vremena mora prethoditi iskustvu i biti nezavisna d njega, ona , dakle, ista predstava. Dokaz za opaajnost prostora glasi ovako, predstave koje potpadaju d m nisu delovi m (jer m i nedeljiv u svakoj d njih), dok su svi pojedini prostori delovi2

Petronijevi

Nemaka klasina filozofija

jednog jedinog prostora i nalaze se u nmu (poto prostor predstavljamo kao beskonaan), prostor prema tome ne moe biti m, ve mora biti opaaj. Odgovarajui dokaz za vreme glasi, predstave koje ddu d m nisu delovi m, dok su sva pojedina vremena delovi jednog jedinog vremena i nalaze se u njemu (poto vreme predstavljamo kao beskonano), vreme rm tome opaaj, nije m. Iz gornjih dokaza sleduje d su prostor i vreme isti opaaji. I to prostor za Kanta opaaj "spoljneg ul", jer se u njemu predstavljaju pojave date van opaajueg subjekta, dok vreme opaaj "unutranjeg ul", jer se u nmu opaaju unutranja stanja samog subjekta (ali u njemu se nalaze i pojave spoijneg ul). Iz iste opaajnosti prostora i vremena izvodi Kant u transcendentalnom razlaganju sintetiku apriornost sudova iste matematike. Njihova sintetinost sledi iz opaajnosti, njihova apriornost iz istote prostora i vremena. Samo ajnost, naime, u stanju d pojmovima prui nove predikate i d tim omogui sintetike sudove (iz samih pojmova mogu slediti samo analiti