223 XX ИМПРЕСИОНИЗАМ Импресионизам је уметнички правац који је настао у француском сликарству између 1860. и 1870. године као реакција на израду слика у атељеима, јер је циљ импресионизма био рад у природи односно бележење лепоте тренутка чију су појаву најавили Џон Констејбл и Вилијам Тарнер. Најзначајнији представници, а уједно и оснивачи импресионизма, су француски сликари: Клод Моне, Едуард Мане, Камиј Писаро, Алфред Сисли, Едгар Дега и Огист Реноар. Одлике импресионистичког сликарства везане су за релативно мале, прецизне и видљиве потезе четком а главна намера је била да се на платну забележи променљиви ефекат сунчеве светлости, због чега се радило брзо, широким потезима чистих боја без тонирања, да би се постигло пуно богатство колора. Због тога напуштају атеље да би сликали под „ведрим небом“ а обала реке Сене заједно са шумом Фонтенбло (Барбизон), били су главни мотиви тог новог сликарства које је представљало природу преко субјективне импресије. 1839. Ежен Шеврел је написао књигу „О закону симултаног контраста боје“, коју су импресионисти са одушевљењем читали. Његова истраживања су показала да се светлост састоји од основних боја: црвене, жуте и плаве, као и од њихових комплементара: наранџасте, љубичасте и зелене. Због тога су сенке сликане хладним а осветљене површине топлим бојама, чиме је створен радикални прекид са класичним сликарством. Импресионисти ослобађају материју тежине и чврстине, трансформишући енергију чисте светлости у разигране и сензуалне покрете боја. Есенцијални критеријум овог уметничког правца се састоји у приказивању предмета и природе преко колористичке анализе светлости, а како се форма мења под утицајем светлости растапајући се, слика долази до границе апстракције. Средином XIX века у Француској је била доминантна Академија Лепих уметности у Паризу, која је била чувар традионалних приципа по питању садржине и стила. На цени је било историјско и религиозно сликарство, као и портрети, док мртва природа и пејзаж нису били цењени. Пажљиво компоноване слике је требало да изгледају реалистично, суздржаног колора, потеза кичице који је био потпуно утопљен и невидљив на платну, као и пригушених личних емоција уметника. Академија је сваке године приређивала изложбу (Париски салон), а уметници који су према академским начелима добијали могућност од стране жирија да излажу, добијали су тако званичну афирмацију, престиж и награде. Почетак импресионистичког покрета везује се тренутак када је Едуард Мане (1832-1883) изложио своје ремек-дело Доручак на трави (1863) у Салону Одбијених након што је жири одбио његову слику за Париски салон. Салон Одбијених организовао је цар Наполеон III, када је видео дела која нису прошла критеријуме жирија, желећи да омогући јавности да сама процени њихову вредност, па је тако ова изложба привукла много више публике него званични Салон. Манеово платно које приказује пикник у шуми са нагом женском фигуром у седећем положају у друштву два обучена мушкарца, привукло је моментално огромну пажњу али је било дискредитовано од стране критике. Посебно је савременом моралу сметао наги лик насупрот
