Rekao sam vam ve da tamo nema nikoga! dobaci Bernarden.

Arsen Lupen je tog trenutka stajao pred ogledalom u svojoj dnevnoj sobi i ovla premazivao prstima svoje lice, vetinom starog glumca Francuske komedije. Dugo se kolebao oko izbora brkova, dok ga je Bernarden posmatrao, nestrpljivo opkoraivi jednu stolicu.

- ozef, njihov sluga, potvrdio mi je to nastavi on. Ona provodi svake srede no pored svoga deteta.

Lupen napravi grimasu da bi se uverio da mu kratki crvenkasti brkovi, koje je konano odabrao, prijanjaju dobro uz gornju usnu.

- Gde? upita. - U Valmondou, gde je dete na uvanju. Pa, sve sam vam to

ve objasnio, gazda. Priznajte da me zavitlavate. - Ni govora o tome, moj mali Bernardene. Ja se samo

presliavam. Ree li ti taj ozef zato je napustio svoje mesto? - Svakako! Izgleda da se ti Mandajevi stalno svaaju. Svaki

dan se uje kod njih svaa i ozefu vie odgovara da nade neko

drugo mesto. Nikako da se sloi sa ovekom koji je, izgleda, neka vrsta nevaljalca.

- Koliko ima godina? - Ne znam tano. Lupen se naglo okrenu i prstom zapreti Bernardenu. - To je trebalo da zna. Sve treba da se zna, ako se ve

raspituje o ljudima! - Pa... Moda nekih etrdesetak godina, bar tako

pretpostavljam. No, ono to je sigurno, jeste injenica da on veoma esto izlazi uvee. Naroito kad mu je ena odsutna. Stalno poseuje jedan klub u Kapucinskoj ulici i ne vraa se kui pre jednog sata izjutra. I poto ozef jo nije dobio zamenu, veeras je kua prazna.

Lupen stavi na obraze tanak sloj pomade. - Ako nas nee niko videti, smatrate li da vam je to zaista

potrebno? - Svakako da ne! To inim samo iz zadovoljstva... To ti ne

moe da shvati... Igram se nekadanjih vremena, to je sve. Naglim pokretom Lupen se ukopa pred Bernardenom. Njegove

oi sijale su mladikom obeu. - Svialo mi se, zna i sam, da se podmlaim za desetak

godina.. U ono vreme sam se doterivao. Provala u neiji stan bila je kao zadovoljstvo, zabava koju sam sam sebi pruao, neka vrsta pozorine predstave... Imao sam oseaj da se nalazim i na sceni i u dvorani. Uivao sam da mi pljeu. O, kako sam samo znao da budem dobar glumac!... Naalost, u meuvremenu se zbio rat, pa se pitam da li e me jo ruka uvek tako dobro sluiti. Ovaj moj prvi izlazak nikako ne sme da propadne. Eto, zbog ega sam ti dosaivao toliko svim tim pitanjima... Potrebno mi je da stalno ponavljam ulogu! Onda, da vidimo jo jednom... Kuda idemo?

- Kod Ksavera Mandaja, u Ulicu Rofuko. - S kojom se oenio taj Mandaj? - Devojka iz ampanje, neka Verzi-Monkorne... Ime joj je

Beatrisa. Na prvi pogled, radilo se o velikom bogatstvu... Naviru velike vrednosti!

- Vrlo dobro. ta jo ima o tom Mandaju? ekaj... Hou da

proverim svoje pamenje. Lupen stade da nabraja sve to je uo: - Ksavijer Mandaj poseduje ogromno imanje u blizini Remsa...

Prodao je ga, zapravo, jo 1913. Kad je bila proglaena mobilizacija, polo mu je za rukom da se krije nekoliko meseci, a onda ga je vojska pronala. Bio je ranjen u aprilu 1915. Posie toga, jo emo da vidimo na koji nain, polo mu je za rukom da dobije otpust iz vojske... Zatim ga pronalazimo, zdravog i ilog, u Parizu, gde provodi ivot na velikoj nozi. Sve u svemu, ko je taj Mandaj?

- pekulant! Lupen prasnu u smeh. - Eto, to je tano ono to mi je trebalo rei. A ta se radi sa

pekulantima? - Nateruje da podmetnu svoje grlo pod no! - Gle, Bernardene, ti postaje razborit!... I, eto, ja Arsen Lupen

odluio sam da se, na osnovu istrage koju je sproveo gospodin Bernarden, ozbiljno pozabavim tim Ksavijerom Mandajem... Upravo zbog toga, ovog trenutka se i maskiram u potenog oveka!

Lupen napravi malu piruetu, utinivi za obraz mladoga oveka.

- Onda, lenugo, nasmej se! emu to alosno lice? Zatim Lupen pred ogledalom, jo jednom pree minkom

preko lica, kao slikar koji dovrava portret, pa uzmae dva koraka i stade da ispituje svoj profil. Trenutak kasnije prebacio je preko ramena laki ogrta, stavio na glavu kaket i zapucketao prstima:

- Na put, loa vojsko! Izaoe. Otar mraz pretvori njihov dah u paru. Taj mart bio je

veoma hladan. Ipak, puna meseina bledela je sjaj svetiljki, umanjujui njihove senke na trotoaru.

- Ba si morao da izabere ovakvu no! dobaci Lupen ne gubei ni najmanje od svog dobrog raspoloenja.

Onda nastavi skoro veselo: - Zna li ti, Bernardene, sva pravila? lan prvi: nikada nemoj

da radi na punoj meseini... lan drugi... Upravo su prelazili preko Trga Opere, a Lupen naglo zauta i

epa za miicu svoga kompanjona. - Zbilja, nisi mi rekao, emu tolika urba? Sve je to moglo da

saeka jo neko vreme! Zar ne? - Ve sam vam rekao to... Mandaj je angaovao novog slugu.

Sledee nedelje bi ve bilo kasno! - Da, tano, rekao si mi, ali ja volim kad mi se svaka stvar

ponovi. Volim kad se na sve misli! Priznau ti, ovo je samo presliavanje... Do ovog trenutka uenik Bernarden nije se loe poneo! Ali, ono najozbiljnije jo nije poelo.

Obojica pruie korak i za as se naoe u Ulici ose de Anten, gde se mogao videti samo pokoji noni namernik.

- Na prijatelj Sebastijan mi je rekao da si pre rata iveo u provinciji?

- Da, ali se tog ivota nerado seam! proguna Bernarden. Dosta ddgo su ili bez rei kad na tornju crkve sv. Trojstva izbi

pola sata. - Pola dvanaest! primeti Lupen. Stii emo na vreme.

Mandaj se sada uveliko zabavlja, bar tako se nadam. Ja sam uvek bio za moral!

- Panja, stiemo! proaputa Bernarden. Eno, ona kua na uglu! Na njoj su i jedna vrata za poslugu, sa desne strane, koja gleda na Ulicu Omal. Glavni ulaz se nalazi sa druge strane kue, u Ulici Rofuko.

Lupen zastade da bolje ispita mesto gde se nalaze. Mandajeva kua bila je lepa starinska zgrada na dva sprata. Prozori u prizemlju su bili zatieni skoro hermetiki zatvorenim metalnim kapcima. Jedna sijalica obasjavala je ulaz, ali je ulica, levo i desno od njih, bila sasvim pusta.

- Onda, da ponemo od vrata za poslugu odlui Lupen. Ne urei, kao dva prolaznika koji se vraaju u svoj stan,

preoe preko puta i zastadoe pred vratima. Lupen opipa bravu. - Daj mi kalauz! proaputa. Bernarden mu prui malu platnenu torbu sa obijakim alatom,

koji bljesnu na meseini kad ga izvadi. Zaas odvoji jednu ploicu iji je vrh bio malo zavrnut.

- Ne, to mi ne treba. Bie dovoljan samo laki okret... To je starinska kua!... Nismo u trezorima Francuske banke!

Lupen odabra jedan klju i oprezno ga gurnu u bravu, pa lagano okrenu, ali vrata ostadoe zatvorena.

- Sa unutranje strane nalazi se reza primeti. Neemo biti mnogo uporni... No, to si morao znati... Da pogledamo na drugom ulazu. Gle, gle, tebe je spopala drhtavica! To ne valja, Bernardene... Nisi, valjda, pretpostavljao da e ovo biti lak posao! Malo vie hrabrosti, do avola!

Zaobioe ugao kue, pa se osvrnue oko sebe. Brzo se uverie da je Ulica Rofuko bila pusta dokle god je pogled dopirao. Onda paljivo poee da ispituju dve brave na glavnom ulazu.

- Ova donja ne predstavlja nikakav problem primeti Lupen. Preputam je tebi... Upotrebi mali kalauz!

Vlanim rukama, Bernarden je eprkao po bravi nekoliko minuta, a onda se u kako neto kljocnu.

- Gotovo je, gazda! Okrenulo se! - Svakako da se okrenulo' Ali, ova donja brava zadae nam

vie brige... Mii se... Daj mi kalauz! Ne, taj nije dobar, dodaj mi drugi... Onaj sa dva zuba... Hvala!

I, za divno udo, brava popusti. - Svaka ti ast, dragi prijatelju! osmehnu se Lupen. - Zato? zbunjeno upita Bernarden. Objasnite mi... - Svakako u ti objasniti, ali sada nije trenutak... Ulazi prvi! Uoe obasjavajui svojim runim svetiljkama prostor ispred

sebe. - Ovo je predsoblje proaputa Bernarden. Levo su

trpezarija i salon, a desno radna soba. Snop njegove lampe klizio je du zidova kao da je

komentarisao svaku njegovu re. - Da pogledamo najpre salon! dopaci Lupen. Lupen proe kroz dvostruka vrata i pred njim se ukaza

prostrana soba ispunjena foteljama, vitrinama i niskim stolovima na kojima su stajale vaze sa cveem. Odjednom ga obuze nejasno uzbuenje i nemir... Ponovo je poinjao avanturistiku prolost, i

uputao se u smele poduhvate, da bi dokazao da zaista vredi da se ivi! Istina, toga trenutka nije inio nita to bi se moglo nazvati slavnim. Ta nona poseta Mandaju liila je na izlet, sitna avantura koju je sebi dozvolio da bi se dopao tom Bernardenu. Ipak, to ga je podsealo na vreme kada je poinjao i nije mu se inilo nita uzbudljivijim i opojnijim nego da oprezno pipajui oko sebe otkrije prostor i intimnost neijeg stanita u koje mu je bio zabranjen ulaz.

Debeli zastori navueni na prozore inili su atmosferu u sobi jo teom. Cvee, rue i karanfili, irili su neki sladunjavi, skoro pogrebni miris. Gospoo Beatrisa Mandaj osmehnu se ironino Lupen potpuno ste zanemarili svoj stan... Oh, oprostite!

Lupen se odjednom naao pred njom. Tog trenutka snop svetla sa njegove svetiljke obasjavao je impozantnu sliku, portret jedne mlade ene, koja je stajala uspravno, sa buketom ljiljana koji joj je skrivao donji deo lica. Njene oi, izrazito plave, kao da su postavljale jedno bolno pitanje. Obe njene ruke, koje su drale buket, bile su ukraene divnim nakitom. Bogata i nesrena pomisli Lupen. Da, gospoo, potpuno shvatam ta znai taj va tuan pogled, ne sum njajte u to... I ja u...

Iznenadni um iza njegovih lea tre ga i on baci u tamu snop svoje svetiljke. Upravo tog trenutka Bernarden je uspeo da obije poklopac starinskog radnog stola.

- Ti ba ne gubi vreme dobaci tiho Lupen. Samo ne gubi iz vida da je nepoeljno naletati kao neki prodrljivac na prvi kola koji vidi!

- Ali, gazda, jo nita nisam uzeo. Samo traim... - ta?! - Neto od vrednosti... Poto je taj radni sto bio zakljuan,

pomislio sam... Lupen lagano obie sobu, posmatrajui koliko je to mogao u

mraku, slike i nametaj. - Nita naroito. Imam utisak da je oskudan ivot u ovoj kui

odneo najlepe stvari. A to je to je ostalo, sasvim je skromno, i nema nikakvog znaaja za nas. Vitrine su upola prazne... A to je znak Bernardene, koji nikada ne vara. Oskudica, teka oskudica, koja je

ula ovamo pre nas. - Ali, taj nakit! - Doi da vidi neto! Lupen baci snop svetla na portret i pred njim se ponovo pojavi

Beatrisa Mandaj. Bernarden ustuknu nekoliko koraka. - Nee te progutati. Pogledaj samo njene oi. ta veli, kakva

tuga! A zna zato? Ne samo to joj brak nije uspeo i njen mu nije ni za ta, ve to joj preti i beda. A to se tie nakita... Zar ne pretpostavlja da je ve odavno prodat?! ozef mi je tvrdio neto drugo.

- Taj tvoj ozef je obina budala. Bojim se da smo se zabadava angaovali. Hajde da bacimo pogled i po drugim prostorijama.

Preoe preko predsoblja i uoe u radnu sobu. Tu zastori nisu bili navueni na prozore i meseina se probijala kroz pukotine na kapcima. Smrad duvana naprosto je nagrizao oi kao kaustina soda. Jednim brzim pogledom Lupen pree preko prostorije i za as napravi inventar: pisai sto, biblioteka, stolice, sve to je bilo u ampir stilu.

- Obina imitacija... Taj nametaj nabavljen je u predgrau Sen Antona progunao je Lupen.

Sede za pisai sto i rasejano se zagleda u kou naslona za ruku na fotelji, mastionicu, ulaga za pisma u kojem su se nalazile etiri koverte, telefon i jednu masivnu pepeljaru. Kad je Bernarden digao ruku prema gornjoj fioci, Lupen ga udari po prstima.

- Skloni ape! Sto mu avola, zar ti pripada vrsti sitnih lopua? Nismo doli ovamo da krademo, a jo manje da prevremo po tuim stvarima... Cilj nam je da prikupimo neto vie podataka o tom Mandaju. Priznajem da sam prilino razoaran!

Lupen uzdahnu pre nego to se odluio da otvori fioku. Odjednom spazi tanak sveanj novanica povezan jednom spajalicom. Izbroja tano etiri hiljade franaka.

Ovo nas ne zanima dobaci Lupen i odloi novac na svoje mesto. Ta lova je za kune trokove... Naa domaica sigurno ima velikih briga...

- Opet vi! promumlja Bernarden nezadovoljno. Lupen pogleda na brzinu i ostale fioke. U njima se nalazilo

veoma mnogo rauna i sitnih stvarica koje se obino povlae po fiokama: slomljenih olovaka, utikaa za pera, guma...

- O, pogledaj ovo... To nisam oekivao! dobaci Lupen, a onda stavi pred sebe na sto jedan blok papira na kome je stajalo:

Podruje Tri bunara, Marna. - Hartija je ve bila poutela. Oevidno taj blok papira nije

vie sluio za prepisku, ve kao korice svatare, jer u njegovoj unutranjosti, na prvoj strani, nije bilo niega sem nekih krabotina.

Podruje tri bunara? ta bi to moglo da bude? razmiljao je Lupen. Svakako njegov nekadanji posed... Zar je trebalo da sauva ovo?

Lupen odbaci blok u dno fioke, dok je Bernarden grozniavo prevrtao po ostalim fiokama sa strane.

- Tiho! preporui Lupen. Onda, odjednom, podie ruku. - Stoj! - Zato? ta se dogaa? - Nisi nita primetio? Sklanjaj se! I Lupen lagano odgurnu svoga kompanjona u stranu, a onda

oprezno izvue fioku koju je Bernarden tog trenutka pretraivao. - Onda, ti zaista nita ne vidi? Doavola, zar ne primeuje da

je ona neto kraa od ostalih?! A ako je kraa, znai da se neto nalazi u njoj od pozadi... Zna li ta je to?

- Ne znam... Ah, setio sam se! To je neko tajno sklonite, zar ne?

- Eh, trebalo ti je vremena da se seti!... Moda je na baron od Tri bunara tu sakrio svoje ratno blago?

Lupen se nagnu i zavue ruku u otvor fioke, a onda tiho, zatvorenih oiju dobaci:

- Nema ni perca ni dugmeta. Obino se tu nae neki predmet koji se pokree... Ne preteruju u svom oekivanju, Bernardene! Takva sklonita obino ne mogu sadrati u sebi neto izuzetno! ta bi se tu moglo staviti? Ljubavna pisma? To bi me zaista mnogo

zaudilo! Moda neke priznanice na dugujue sume? Zar ne bi mogao da pritisne jae tu fioku, Bernardene?... Opa, evo ga!

Pred Lupenom se ukaza dno fioke. - Lep posli! dobaci on. To me podsea na neki koferi,

ali, na alost, taj koferi ne moe da sadri nita naroito. Lupen izvue iz njega desetak koverata. Kad ih je otvorio u

njima nije naao nita. U jednoj kutiji, meutim, videli su se tragovi nestalog nakita.

- Gazda, sigurni ste da u ostalima nema nieg drugog? - Pogledaj sam i uveri se! Bernarden zavue ruku u dno fioke i poe da pipa prstima. - ini mi se da je na dnu fioke jedna novanica od pedeset

franaka. - Pokai mi je. Bernarden izvue novanicu. - Bila je sasvim u dnu, priljubljena uz dasku. Lupen dohvati novanicu i poe da je prevre u rukama. Onda

je stavi na nekoliko centimetara od svoje svetiljke, osvetljavajui neobian pronalazak. Novanica je bila izguvana, pa ju je neko izglaao peglom, ali su stari nabori na papiru jo uvek bili uoljivi kao fine ispucane niti. Vispreni Lupenov mozak ve je stupio u dejstvo. Zato je trebalo skrivati u dnu tajnog dela fioke novanicu tako male vrednosti? Nije li to sluajno bila lana novanica?

On izvadi iz novanika jednu novanicu od pedeset franaka i stavi je pored one druge, na naslonja, i paljivo ih poe ispitivati: crtei su bili isti, boja potpuno jednaka. Jedino su se razlikovali serijski brojevi. Opipao je i jednu i drugu, ali je imao isti utisak. Onda pogleda i jednu i drugu naspram svetla, ali je opet mogao da utvrdi da su obe imale iste figure u filigranu. Ta neobina novanica od pedeset franaka bila je, bez sumnje, potpuno ispravna. Ipak, neto je Lupenu govorilo da ne sme brzo donositi zakljuak. Zato bi, onda, taj Mandaj tako briljivo skrivao novanicu u fioci? udno je, meutim, bilo da ta fioka nije bila bolje obezbeena mada je u njoj lealo etiri hiljade franaka. Naprotiv, novanica tako male vrednosti bila je veoma pomno skrivena! U tome je bila izvesna nejasnoa...

Moda ak i izazovna tajna! ta da se radi, gazda? Vreme prolazi. - Da, dolazim odmah! dobaci mahinalno Lupen. Uzmi ovu

novanicu i ostavi je tamo gde si je naao! Onda zastavi jedan deli sekunde, on naglo izmeni novanice.

I dok je Bernarden stavljao Lupenovu novanicu na mesto gde je naao onu koja je pripadala Mandaju, Arsen Lupen je mirno odlagao u svoj novanik novanicu koju je pronaao u tajnom fahu Mandajevog radnog stola. To je bio posao koji je trebalo jo obaviti!

Brzo su pregledali i fioku. Naoe u rafovima samo nekoliko renika, pravnikih knjiga i poneki roman Zole, Lotija, Anatola Fransa, Riepena, Mopasana...

Hteo bih da pogledam i kuhinju! Nikada se ne zna ta se moe nai?!

- A trpezariju? - Baciemo pogled i tamo. - Mogao bih je sam obii dok vi pretraujete ovde. - Ne, ostaje kraj mene! - Zar nemate poverenja u mene? - Imam, ali nemam poverenja u talenat sitnih kradljivaca!..

Onda poimo odmah! Obojica izaoe iz radne sobe i naoe se u dnu hola. Tu su se

nalazila vrata koja su vodila u kuhinju. Lupen osvetli prostoriju, i odmah opazi sudoperu, povei tednjak dugi sto i stolice od slame.

- Nita za nas promrmlja Bernarden. - Istog sam miljenja, ali nikad nita ne treba prenebrei.

Seam se sluaja kad sam otkrio jedan paket velike vrednosti u kuhinjskoj pei... To je idealno mesto! Daleko sigurnije i od same kase!

Lupen preleti snopom svetla po kuhinjskim zidovima. - Gle! dobaci on kao da se neim zabavljao. Skoro sam

zaboravio da je danas trinaesti. Prie jednom kalendaru prikovanom iznad ostave za hleb, i

izvadi sat. - Pono i dvadeset minuta.

Paljivo otkide list sa datumom proteklog dana, napravi od njega lopticu, i strpa je u dep.

- Hoemo li krenuti, gazda? - Bernardene, gori si od deteta! Odjednom Lupen epa kompanjona za rame. - Tiho... uje li? Obojica su tog trenutka uli neku buku, od koje Bernardena

uhvati panika. - Neko govori? proguna. - uti! Bio je to neiji tih, ali veoma brz govor. Izgledalo je da dolazi

iz hola ili radne sobe. Uinio im se mnogo stranijim nego krik oveka koji doziva u pomo.

- Idiote, pa Mandaj nije u klubu! proapta Lupen. Zaas ugasi svetiljku i pree na prstima nogu preko hola, pa

otvori vrata na radnoj sobi. Odmah je opazio u polusenci siluetu nekog oveka nagnutog nad telefon; naglo se okrenuo. Da bi se mogao odbraniti, morao je ostaviti slualicu. Sudar je bio estok. Mandaj je bio krupan i snaan kao medved, a Lupen je poznavao vetinu diu-dica. No, protivnik nije isputao njegovu ruku. Borio se slepo ruei oko sebe stvari koje su se lomile.

Udarcem kolena, Lupen se oslobodi i zamahnu, pljotimice, akom ruke prema grlu protivnika. Udarac promai i on, iznenada, bi epan za vrat, pa se zanese unazad. U isti as se zanese i pade na pod tako nesreno da mu desna noga krcnu pod njim. Osetio je jak bol u kuku. Upola oboren, pokuao je da se podigne. Onda, sasvim blizu sebe, zau razgovetno udaljeni glas, koji je dolazio iz telefonske slualice: Halo, halo... Odgovorite!

Ulaui krajnji napor, Lupen se okrenu u stranu, i oslobodi tela koje ga je pritiskalo, a onda naglo stavi pesnicu pod bradu protivnika. Mandaj zadrhta i opusti ruke. Istog trenutka odjeknu prasak iznad Lupenove glave. Plamen iz cevi revolvera ga zaslepi, pa se brzo podie na noge.

- Pa, ti si ga ubio, idiote! Upali odmah svetiljku! povika Lupen.

Snop svetla se zaustavi na licu zatvorenih oiju, a onda se pomae prema grudima i kaputu iz kog je izbijala jedna mrlja, koja se naglo irila. Lupen se okrenu Bernardenu:

- Nitkove, trebalo je da te pretresem pre nego to smo krenuli! Pomozi mi, mislim da sam iaio kuk.

Podigao se lagano, sa grimasom na licu, i pogledao telo na podu.

- Bojao sam se, gazda dobaci Bemarden. Hteo sam samo... - uti. Nije mi bilo potrebno oruje da sredim raune s njim.

Zna i sam da me krv uasava!... Pokai mi njegovu ranu! Sasvim polagano, Bernarden ukloni revere kaputa, a onda

raskopa i Mandajevu koulju. Rana se pojavi izmeu kostreti natopljenih krvlju.

- Jo jedan dokaz da ne zna da koristi revolver dobaci Lupen. Metak nije morao da mu dotakne plua. Moda to nee biti nita ozbiljno... Krenimo, policija samo to nije naila!

- Policija? - Da, policija. Upravo je telefonirao, da li ti je jasno?! Lupen dohvati slualicu i stavi telefon na radni sto. - Spavao je nastavi, i mi smo ga probudili, pa je siao dole

dok smo bili u kuhinji, i uinio ono to bi svako morao da uini na njegovom mestu, nazvao je komesarijat policije... Mislim da je intervenisao suvie kasno... Pourimo!

Jo jednom baci snop svetla na Mandejevo lice, pa ree: - Kakva neprilika, nespretnjakoviu! proguna Uvek treba

biti u ulozi dentlmena obijaa. Za tebe i mene, sad je to svreno. Ako je neko toliko glup, onda ga policija hvata za iju!... Oh, sto mu muka, kako me boli!

Hramljui Lupen doe do ulaznih vrata, ostavljajui ih poluotvorenim, da bi olakao posao policijskim agentima koji e biti ovde kroz nekoliko trenutaka. Onda oslanjajui se na Bernardenovu miicu, krenu dalje, jedva savlaujui bol. Kad su se nali u Ulici atoden, Lupen paljivo pogleda levo i desno, ne primetivi u blizini ni taksi ni koije. Hoe li moi u takvom stanju da stigne do garsonjere u Ulici Pe, gde je stanovao tada? Ponovo poe da koraa

ostavljajui svom nezadovoljstvu da se iskali kako moe. - Pre svega, utuvi sebi u glavu da mi ti nisi spasio ivot! Niko

do sad nije Lupenu spasavao ivot! Samo on, jedini! Uh, ne idi tako brzo... Onda, ako se neto hoe, doavola, podaci se moraju dobro proveriti! Sve to to si doznao, na to si bio tako ponosan, sve je bilo netano!... Mandaj nije bio u klubu, a kod njega nije bilo niega to bi nama koristilo! Drugo... Ko ti je dozvolio, kad si u mom drutvu i izlazi sa mnom, da ponese revolver?

- Pa, u rovovima... promumlja Bernarden. - Dosta s tim! Ima ve etiri meseca kako se rat zavrio. Nemoj

mi vie priati priu. Kad svi stari ratnici vie ne bi mogli da ive bez oruja, kuda bi nas to odvelo?... im budem video Sebastijana, rei u mu svoje miljenje. Lepog regruta mi je preporuio!

Lupen zastade da bi se oslonio na vrata jedne zgrade, i predahnuo. Lagano je trljao, jednom rukom, svoj povreeni kuk.

- Lep povratak ekspedicije proguna mrzovoljno. I sve to tvojom grekom!

- Gazda, mogao bih vas poneti... predloi ponizno Bernarden.

Lupen se nasmeja. - Kakav jednostavan duh... Ah, ti si zaista savren,

Bernardene!

II Neobino vee

Kad se Bernarden za dva dana pojavio u Lupenovom stanu da

bi se raspitao o njegovom zdravlju, Ail, verni Lupenov sluga, zabrani mu da ue.

- Gospodin nikoga ne eli da primi. - Onda, u poverenju, proapta: - Ne znam ta ste mu uinili, ali je on uasno ljut na vas. - Kako njegov kuk? - I ovako, i onako... Dolazio je lekar. Ree da je uganuo kuk i

da e gospodin morati da hoda to je mogue manje. Moete zamisliti kako e se on toga pridravati! Znate vi njega... Kao da on moe da miruje?!

Bernarden je bio uporan. - Samo jedan minut, neu ga zamarati! Ail ga odluno odbi. - Pustite da bar proe koji dan, Bernardene. Sami znate kako

gospodin zna da se naljuti... Ljuti se, pa ljuti! Ipak, nije zlopamtilo, videete... Sam e vam rei da doete kod njega.

Polako je zatvorio vrata pred Bernardenom. - Ko je to bio? povika Lupen. Tog trenutka leao je na poduem divanu, dok mu se noga

odmarala na jednom jastuku. Oko njega, ak i po tepihu, leali su dnevni listovi.

- Ne lai! dobaci Lupen. Prepoznao sam mu glas. To je bio onaj mali zanesenjak koji misli da je prepreden.

- Oh, gospodine, bio je veoma ljubazan! - Nije mi potrebna njegova ljubaznost... elim samo da me

slua. - Razumem, gospodine! - Nisam misiio na tebe... Daj mi moj tap! - Ali, doktor je rekao... - On je obian magarac. Ja znam bolje od njega ta je sa tom

nesrenom nogom. Dobro mi je poznato kako je treba leiti. Podigao se i povikao: - Tano, boli me... Pa ta onda?! Ne gledaj me tako! Moda ti

izgledam kao Ajfelova kula? Bie bolje da odmah pripremi porto... Peletije samo to nije stigao!

Odjeknu diskretan zvuk zvona na ulazu. - Gle, ve je stigao! Pusti ga da ude. Gistav Peletije bio je hemiar kome se Lupen esto obraao za

veoma sloene ekspertize. Mogao je imati oko pedeset godina, bio je uvek besprekorno obuen, profinjena lica, ali malo nezgrapnih pokreta. im je opazio Lupena, oslonjenog na tap, zapreti prstom:

- Dragi prijatelju, morali biste...

- Nije vreme za svau, Peletije. Sedite! Onda, kako stoje stvari oko novanice?

Peletije izvue iz novanika novanicu od pedeset franaka i stavi naoare.

- ini mi se da je sve u najboljem redu ree. Istina, ne pripadam grupi strunjaka Zavoda za izradu novanica, ali mislim, ipak, da se u to dosta dobro razumem. Po mom miljenju, nikako se ne radi o lanoj novanici. Gde je mogao falsifikator da nabavi hartiju koju koristi Francuska banka? Sumnjam da je to mogao... ak da mu je to i polo za rukom, gde se mogao pronai tako dobar crta koji bi postigao tako savren crte? Istina, takvi postoje, ali su veoma retki... Uopte uzevi, oni su svima poznati. Sem toga, zna se i to da je zakon nemilosrdan za falsifikatore!... Ne, ne, ova novanica je prava. Putena je u promet pre etiri ili pet godina, sudei po broju emisionih serija, ali nije iskljueno i da se varam. Ja sam samo obian hemiar... Rekao bih jo da je bila veoma malo u prometu... Nije istroena ni uprljana, mada je bila izguvana, a onda ju je neko ispeglao. Oevidno da je to uinio neki ovek, jer je pegla bila suvie topla... Otkrio sam crvenkaste tragove na gornjem rubu novanice. Jedna ena, pretpostavljam, uinila bi to daleko bolje.

Peletije prui novanicu Lupenu koji ju je dugo posmatrao ispitivaki.

- Hvala vam dobaci konano. teta, nadao sam se da je novanica lana. Ve sam imao u glavi nekoliko zanimljivih pretpostavki! No, ne smeta nita...

Ispili su zajedno nekoliko aica porta i zadrali se jo neko vreme u razgovoru u kome se Lupen pokazao veoma rasejan. No, odmah po Peletijeovom odlasku on se oprui na leaju i zatvori oi...

Ako je taj Mandaj uloio toliko truda da bi briljivo skrio novanicu, mora da je imao neki razlog... Koji? Pre svega, zato je neko tu novanicu prepeglao kao da je eleo da joj da sasvim nov izgled?... Moda je to samo neka uspomena? Ili, moda, neki poklon od bliske linosti... Ali, nije obiaj da se poklanja jedna novanica!... Neka amajli]a? Moda je ta novanica vezana za neki dogaaj izuzetnog znaaja za Mandaja?... Bilo je dakle, mnogo pitanja i

odgovora. Ali, koji odgovor je bio taan? No, da li je uopte bilo razumno razmiljati toliko o tome?

Za Lupena, toga trenutka, Mandajev sluaj bio je zakljuen. - Bie najbolje da se to to pre zaboravi pomisli Lupen,

uspavavi se odmah zatim. Buka neijih rei u predsoblju tre ga brzo iz njegovog

sanjarenja. Odmah pozvoni Ailu. - Ko je to? - ak Dudvil. - Reci mu da ue. - Ali, gospodine, rekli ste mi da... - Da ne elim da vidim nikoga... Ali, Dudvil nije niko! - U redu gospodine! - ak Dudvil ue, i prijatelji srdano stisnue ruke jedan

drugom. - Kako tvoj brat? upita Lupen. - alje vam prijateljske pozdrave. - Drago mi je da si doao tako brzo. Lupen pokaza rukom na jednu fotelju. Dobro se seao usluga

toga policajca i njegovog brata, u prolosti. Njihova odanost i vernost po svaku cenu pomogli su mu bezbroj puta da se izvue iz neprilika. Lupen ih je uvek smatrao svojim najsigurnijim saradnicima. Zbog toga ih je i uveo u policijsku perfekturu.

- ta vas posebno zanima u tom Mandajevom sluaju? upita Dudvil.

- Jo nita. Moda sam samo radoznao... Obojica me poznajete dobro. Nikako ne podnosim nerad!

Lupen pokaza rukom na razbacanu tampu po podu. - Eto, zbog toga sam ti i telefonirao... Pretpostavljam neke

stvari, i to je sve! Drugo i ne mogu nita kad sam prinuen da se ne miem iz sobe. Na sreu, sad mi je ve neto bolje... Onda, sluam te... Pokuaj da ne propusti nita.

- Svakako vi ve znate neke injenice, jer ste itali tampu... Zamenik efa policije vodi istragu o ovom sluaju.

- Ah, jasni Veber. Zar je jo uvek onako uporan? Ne bi trebalo

da ga ismevate svakog dana. Svakako, ve ste sasluali gospou Mandaj?

- Da, im se vratila iz Valmondoa, gde redovno odlazi na vianje sa svojim sinom Sivestrom, deakom starim pet godina.

- Zato deak ne ivi sa roditeljima u Parizu? - Slabog je zdravlja, pa mu seoski vazduh vie prija. - ta misli o toj Beatrisi Mandaj? - Ako me budete prekidali svakog asa... osmehnu se Dudvil. - Dobro, dobro, utau! - Nita nismo doznali iz njenog izlaganja. Po njenom

miljenju, Mandaj nije imao neprijatelja, ali je sama priznala da je njen suprug ovek koji uvek neto krije.

- Neka enska veza? - Ne, ni govora. Ona samo sumnja da postoji neto... Mandaj

voli da se kocka! Mi smo to nanjuili sasvim sluajno. A to se tie napada na Mandaja, Veber pretpostavlja da je poredi sasvim banalna kraa koja se loe zavrila. Provalnicima nije bilo teko da doznaju da je ona odsutna, a da Mandaj dolazi kui u sitne sate... Pogotovo to trenutno nemaju kunu poslugu, pa je kua bez zatite... Prilika za lopove, zar ne?

- Zar ih je bilo vie? - To se ne zna. Do sada nije naen nikakav trag, sem, naravno

taj da je u sobi bilo guve... Posetilac, ukoliko ih nije bilo vie, nije znao da je te veeri Mandaj ostao kod kue. Gospoa Mandaj nam je rekla da on esto pati od glavobolje. Tako je svakako bilo i toga puta... Probudio se zbog glavobolje, i im je uo da ima nekog u kui, uprkos velikog rizika, pourio je da telefonom obavesti policijski komesarijat. Skoro smo sigurni da lopov nije odneo nita... To nam je posvedoila i gospoa Mandaj.

- A ta je s njim? Reci mi neto o njegovoj rani. Da, li je neto ozbiljno?

- Dobro se izvukao... Dobio je metak malog kalibra, koji umalo da je pogodio pravo mesto. Da je skrenuo samo malo na levo pogodio bi srce. Sreom, metak je skrenuo u stranu i zaustavio se pod plekom. Iskrvavio je dosta, ali nije opasno. Sem toga, klinika na

koju je odmah prenet, nije daleko... Sasvim je blizu njegove kue u ulici Rofuko. Tamo je pod dobrom negom.

- Niste ga mogli jo sasluati? - Jesmo, ali tek jutros. Na zahtev lekara... Premda je Mandaj

snaan, teko podnosi ranu. Sem toga, hloroform mu je zbrkao misli. ak je zaboravio da je telefonirao policiji i da se tukao sa provalnikom! Misli su mu u tom pogledu sasvim nepovezane. No, nekoliko puta je ponavljao: Pismo... Pismo... Odrao je re!

Lupen se hitro nagnu napred. - Siguran si potpuno? Ba je tako rekao: Pismo... Pismo...

Odrao je re? - Ba tako. - Kako je Veber reagovao na to? - Svakako da se zainteresovao... Pokuao je da dozna o

kakvom pismu se radi. Naroito, da li je u pitanju neko pretee pismo... I, naravno, gde ga je Mandaj mogao skloniti. A najvie, ko bi mogao da bude taj koji je odrao re... Kako Veber eli da bude naisto sa svim tim nejasnoama, odluio je da sutra izvri redovan pregled Mandajevog stana... To pismo bi nam moglo dati izvesna objanjenja.

- Obavetavaj me o svim merama dobaci zamiljeno Lupen. Tog trenutka ponovo je video, sasvim jasno, pred oima,

policu za pisma u kojoj se nalazilo nekoliko koverata. No, nije mu one noi palo na pamet da ih proita.

- Da li je Mandajeva ena prisustvovala sasluanju? - Ne. Ve je bila izala iz klinike... Prisustvovali smo samo

Veber i ja. - Rekli ste joj ta je u bunilu izgovorio njen mu? - Da, ali ni ona ne shvata ta je time eleo da kae. Naravno,

nismo pominjali nikakvo pismo, ako ono zaista i postoji! - Pitali ste je da li je primeivala neto udno u ponaanju svog

supruga tokom dana koji su prethodili njegovom ranjavanju? - Svakako. Veber nije neka veliina, ali dobro poznaje svoj

posao. Mandaj je bio obino, kako sam ja shvatao, natmuren i zatvoren. Sudei po izgledu gospoe Mandaj, ne bih rekao da je

mnogo srena u tom braku. On je dosta udan svat! Ako elite da ujete moje miljenje o itavom sluaju, rekao bih da se radi o sasvim banalnoj injenici. I da Mandaj nije iz visokih krugova, Veber ne bi ulagao mnogo truda u taj sluaj. No, kako svojom enidbom pripada seoskoj aristokratiji... a ti ljudi imaju dobre veze, stvar je donekle ozbiljnija.

- ini mi se da posle etiri ratne godine nije ostalo mnogo od njihovog vinograda!

- Moda, ali je ostalo ime... Verzi-Monkorne su isto toliko poznati kao i Moetovi i andoni...

- Oh, znam dobaci Lupen. ak mislim... Lupen pozva Aila. - Imamo li u rezervi jo koju bocu vina Verzi-Monkorne? - Pogledau ... Ali, posle portoa... - Ne brini o tome i pripremi rotilj! Onda se Lupen obrati Dudvilu: - Pozivam te na peenje sa rotilja. Bie za as spremno. Zna,

nisam radoznao zato to bi me Mandaj posebno zanimao. Ne, nikako... Jednostavno samo zato to sada imam dosta vremena. I ja sam se demobilisao. I, im ujem da se negde dogodilo neto tajanstveno, odmah otvaram oi!

Ail doe sa jednom bocom pozlaenog grla, i dve ae. - U tvoju ast, ak! dobaci Lupen. Otvori bocu sam, ali

pazi da mi ne polije tepih. - Policajac paljivo izvue zapua i nasu obe ae. - U tvoje zdravlje! povika Lupen. Veoma mi je ao to tvoj

brat nije s nama... O, zaista, vino Verzi-Monkorne nije loe! Lupen odloi svoju au, uze bocu u ruku, i poe da ispituje

nalepnicu na njoj. Predstavljala je jedan dvorac sa kulama... Lagano zaklima glavom:

- Mandaj nije napravio lo posao kad se oenio devojkom iz te kue!

- U pitanju je unuka ispravi ga Dudvil. Mandajeva ena je veoma rano ostala bez roditelja. ivela je sa svojim dedom. Jasno mi je zato Veber eli da povede iscrpnu istragu... Vi se, svakako, seate

da ta dobriina uvek eli da bude taan, do sitnica! Ne eli nita da prepusti sluaju!

Lupenu iskrsnu pred oi alostan izraz lica ene sa onog portreta i pomisli: Siroe, dakle, pa se jo udala za zvekana. Doavola, ba je alim!

- im taj dosije bude kompletiran, da li bih mogao da dobijem kopiju?

- Pokuau.. No, u svakom sluaju, usmeno u vam sve rei! - Odlino... Neu te vie zadravati. Poi brzo u kancelariju i

paljivo prati ovaj sluaj! - A vi, dobro pazite na svoj kuk! - ekaj imam jo jedno pitanje... Da li je Mandajeva uzela

drugu kunu poslugu? - Ne, jo ne! Zato pitate? - Nita naroito... Pade mi na pamet tek tako... im je Dudvil otiao, Lupen usu u au jo malo ampanjca, i

utonu u razmiljanje... Jedno od onih koja su ga odvela u najsmelije poduhvate. Mandaj je propao, tako je bar izgledalo... Ali, da li je on bio jedan od onih rasipnika koji troe iz zadovoljstva, ili samo da zaseni svoje prijatelje? Nije li, moda, bio ucenjen? Ono pismo... ta je trebalo da znai: On je odrao re? Nisu li te rei znaile neto odreenije u vezi sa nekom ucenom?

Oigledno je Mandaj sumnjao na nekoga. Moda je ve i ranije primao neka pretea pisma, ali je vie voleo da uti i ne saoptava o njima svojoj eni, pa ak i da ne trai zatitu policije. Njegov tajanstveni neprijatelj je, svakako, predvideo da e doi da sredi s njim raune, ukoliko ne bude platio ucenu!... Mandaj je odmah siao, im je uo buku u stanu, uzdajui se u svoju snagu. Moda je i ovoga trenutka sasvim ubeen da je ovek koji ga je napao i pucao u njega, lice koje mu je poslalo pretee pismo?

Hej, polako prijatelju, pomisli Lupen Daleko si otiao... Da ti nije ampanjac udario u giavu? Ali, kakve veze s tim ima ona novanica od pedeset franaka? ini mi se da ona ipak, u svemu tome ima neku ulogu... Ko zna! Moda je upuena u tok stvari. Ali, to pismo... Kad bih mogao da ga se doepam!

On glasno povika: - Nema ta... Moramo ponovo da idemo tamo! - Poto je ta ideja bila suluda, ona mu se uini jo

privlanijom. Doavola, trebalo je izvriti pretres, otkriti to pismo, i proitati ga pre Vebera!

Znao je dobro da taj zamenik efa policije, sem sadraja pisma, nee obraati panju ni na ta drugo, jer ba nije bio mnogo prepreden. Lupen je veoma dobro znao da mu rukopis, oblik pisma, vrsta papira i hiljadu drugih pojedinosti mogu pruiti takve podatke na koje policija nee obratiti dovoljno panje. Onda, postojala je jo jedna stvar: novanica od pedeset franaka morala je biti vraena na svoje staro mesto u tajnom odeljenju fioke Mandajevog radnog stola. Pogotovo to je na njoj stajao broj stare serije emisije. Taj broj oigledno, sluio je Mandaju da se podseti na neto to je za njega bilo od izuzetne vanosti. Moda je to i bio klju za reenje tajne? im se bude vratio kui, Mandaj e svakako odmah proveriti da li se novanica jo uvek nalazi na istom mestu. To e biti osnovno za nestajanje njegove sumnje.

- Ah, Beatrisa, da nemate tako tuan izgled uzdahnu Lupen kunem vam se da bih rado ostao kod svoje kue!

U sam sumrak doe i Bernarden. - Reci mu da mi nije potreban doviknu Lupen. Ve sam ga

video jednom, na poslu. To mi je bilo sasvim dovoljno! Ail, koji je znao od svega po neto, trljao mu je, uzduno po

kuku, ali nije previe stiskao povreeno mesto. Od jednog svog starog pretka nasledio je ugled vidara i dobro poznavao dejstvo jednog udotvornog melema koji je delovao blagotvorno na sva iaenja i povrede miia. Uskoro se Lupen oseao sasvim dobro.

- Ako jo danas budete ostali u krevetu, mogu vam garantovati da ete ve sutra prohodati.

- U redu, vidaru! - Ali neto pre deset uvee, Lupen zaustavi jedan fijaker na

Trgu Vandom i naredi da ga odveze do sv. Trojstva. Jo izdaleka ispitivaki je posmatrao kuu Mandajevih. Gvozdene kapije bile su zatvorene, a cela kua izgledala je usnula u duboki san. Obina stvar,

pomisli Lupen. Nesrenica, je toliko iscrpljena od silnog uzbuenja. Ovog trenutka sigurno je usnula pod uticajem nekog sredstva za spavanje. Mogu se uvui unutra sasvim mirno.

epajui, Lupen se priblii vratima. Nekako se nije hteo oslanjati na tap, pa ga nije ni poneo sa sobom. Sada je zbog toga zaalio. Uprkos Ailovoj nezi, oseao se veoma slabo. Vrata je otvorio bez tekoe, usmeravajui svoje kretanje uz pomo rune svetiljke, u koju je toga dana stavio novu bateriju. Njegovi gumeni onovi nisu izazvali nikakvu buku. Bacio je, na as, snop svetla u salon, da bi jo jednom video Beatrisin portret.

Portret se pojavi pred njegovim oima. Usplahirene oi, pune uasa, kao da su netremice posmatrale Lupena, koji zastade za trenutak, kao okamenjen.

- Ja sam prijatelj proapta nesvesno. Ne plaite se! Dok sam ja kraj vas, ne treba da se plaite nikoga!

Brzo ustuknu u tamu i ue u radnu sobu. iroki zastor zakriljivao je prozor, pa je soba bila utonula u potpunu tamu. Snop svetla sa svetiljke pretra celom prostorijom, pa se zaustavi na pisaem stolu. Svi tragovi borbe bili su uklonjeni, a mapa sa pismima nalazila se kraj telefona, pored jedne nove pepeljare, jer je stara, verovatno, bila razbijena.

Lupen polako izvue fioku u kojoj se nalazio onaj mali koveg. Novanica od pedeset franaka, koju je bio ostavio, jo uvek je bila na svom mestu. Zamenio ju je odmah onom koja je leala na Mandajevom srcu. Sad je bila ha redu mapa sa pismima... Oprezno je zatvorio kovei, i fioku, pa je onda seo na fotelju. Upravo kad je pruio ruku da bi dohvatio mapu sa pismima, uo je, sasvim razgovetno, neki um koji je dolazio iz predsoblja. Brzo je ugasio svetiljku, i u nekoliko koraka naao se iza debelog zastora navuenog na prozor. Sva njegova ula bila su napeta. Paljivo je oslukivao.

Da li je to gospou Mandaj uznemirio neki um? Nikako. Neko se prikradao kao... Onda se na ulazu zau lako utanje i, odjednom svetlo sa rune svetiljke pretra sobu kao pokretni mesec. Proe za as pored zastora i udalji se od njega. Lupenu je odmah bilo jasno da je nepoznati posetilac uao u sobu nameravajui da izvri

pretres. U njemu, se odjednom rodi neiskazano zadovoljstvo: znai, bio je u pravu! Njegov dobar nos nije ga ni ovoga puta prevario... U svakom sluaju, postojao je, dakle, problem Mandlaj! Lupen se opet naao u srcu neke tajne.

Odjednom se njegova radost pretvori u nemir, jer sa iaenim kukom, koji ga je mogao izdati ukoliko doe do obrauna, nikako nije mogao da prihvati borbu. Nepoznati se kretao po sobi veoma oprezno ali se ipak, po utanju tkanine mogao razbirati njegov oprezan hod. Zaustavio se odjednom, pred pisaim stolom, a svetlo sa njegove svetiljke ostade nepomino. Zastor je, meutim, bio veoma debeo. Lupen je kroz njega jedva nazirao slabo svetlo, ali se nije usuivao da promoli glavu da bi bolje video provalnika. Proe jedan dugi minut. Izgledalo je da se nepoznati ne mie sa mesta na kome se nalazio. ta je mogao da radi tog trenutka? Lupen koji se oslanjao na svoju povreenu nogu, pitao se da li e jo dugo izdrati tako.

Naposletku nije vie mogao da izdri. Zamor i radoznalost naveli su ga na jedan nepromiljen korak. Izmeu prozora i zastora nalazio se uski prostor, kroz koji se moglo proi ako je neko bio dovoljno mrav. Lupen se uspravi, uvue ramena i paljivo ve koliko je to bilo mogue po ispustu na zidu estog sprata, santimetar po santimetar, dovue se do mesta gde se nalazila vrpca za povlaenje zastora. Tu izmeu poslednjeg nabora na zastoru i zida postojao je jedan meuprostor kroz koji se moglo neto videti. Lupen pogleda bolje, a ono to je tog trenutka mogao da vidi, zaudi ga.

Neznanac mu se uini samo nejasnom siluetom, ali njegova svetiljka, stavljena na pisai sto, osvetljavala je izvuenu fioku, i crne rukavice na neznanevim rukama, koje su iz tajnog odeljenja fioke vadile onu novanicu od pedeset franaka.

- Gle sve ide kao po loju pomisli Lupen. Nisam bio ba glup kad sam vratio novanicu na svoje mesto. Znai, ta novanica je klju za sve! Ali, zato je on stavlja u dep? Zato je ne zamenjuje drugom, kao to sam ja u uinio?

Odjednom luster u predsoblju se osvetli i neiji koraci zakripae stepenitem. Neznanac naglo ugasi lampu, a debeli zastor

se zanjiha na metar udaljenosti od Lupena. Provalnik je potraio sklonite i to jedino koje mu je tog trenutka bilo na raspolaganju. I tog trenutka, oba oveka su oekivala ta e se dalje dogoditi, stojei jedan pored drugog i zadravajui dah.

Na pragu sobe pojavi se gospoa Mandaj, obuena u kunu haljinu, sa papuama na bosim nogama. U ruci je drala jednu knjigu. Ne sumnjajui ni u ta, ona upali svetlo i poe pravo u biblioteku. Tog trenutka iza zastora postade neto svetlije i vidnije. Neznanac, zastraen neoekivanim prisustvom Lupenovim, pretvorio se u nepomian kip. Lupen ga je posmatrao ispod oka, ali je mogao samo da vidi nejasan profil. U sobi je vladala grobna tiina.

Mandajeva otvori biblioteku i stavi svoju knjigu na jednu policu. Onda odabra drugu.

- Idite da spavate proaputa Lupen skoro preklinjui mladu enu. Izgleda da vi i ne predoseate nesreu koja lebdi u ovoj sobi.

Mlada ena se nije urila; sa dosadom je prelistavala neki roman, jedva se uzdravajui od zevanja. Tog trenutka neznanac pomae jednu ruku.

Ako neto namerava, baciu se na njega! obea Lupen samom sebi.

Proe nekoliko minuta. Mandajeva nasloni lea na naslonja fotelje pred pisaim stolom, pa pree umornom rukom preko lica.

- Kako je uzbuena pomisli Lupen, koji je nije isputao iz vida. Od straha ne moe da zaspi!

Lupenu odjednom doe da skoi na neznanca koji se nalazio u njegovoj blizini. Nameravao je da ga epa i izvede pred Mandajevu, pa da kae mladoj eni: Evo, to je ta zver koja vas ugroava! Predaemo ga policiji, i vi se neete vie plaiti niega!

Njegove pesnice se stisnue, mada je znao da je ishod u borbi iza debelog zastora neizvestan. Uzdrao se.

Mandajeva ostavi knjigu na jedan ugao pisaeg stola i uze sa police deblji album ukorien pliom. Zatim ga stavi pod miku i napusti sobu, poto je prethodno ugasila svetlo. No, nije otila daleko. Ue u salon ija je vrata ostavila otvorena i upali zidnu svetiljku, pa sede u fotelju nedaleko od ulaza.

Takva situacija nije se mogla produavati u nedogled, a da ne postane kritina. Lupen je ve poeo da gubi oseanje vremena, a njegovim kukom sve ee su prolazila bolna probadanja.

Jednog trenutka Mandajeva izvadi iz albuma veu fotografiju. Dugo ju je posmatrala, a onda je stisnu na grudi i zatvori oi. Lupen odjednom oseti kraj sebe laki pokret slian strujanju vazduha. Brzo uzmae, kao bokser koji eli da izbegne udarac. No, istog trenutka bilo mu je jasno da njegov protivnik nestao. Prui jednu ruku u pravcu gde je protivnik stajao do maloas, ali naie na prazan prostor. Brzo je podigao zastor. Opazi samo siluetu tajanstvenog posetioca kraj samih vrata. Posmatrao je Mandajevu kao zver koja ispituje svoj plen. Lupenu je, meutim bilo izvesno da taj uljez ne namerava da napada. Naprotiv, samo je ekao najpovoljniji trenutak da umakne a da ne bude i sam iznenaden. Svetlo koje je dopiralo iz salona samo ga je nejasno osvetljavalo. Kosa mu je bila crvenkasta, ria, kratko podiana, kao etka Bio je malog stasa, a jedno rame bilo mu je vie od drugog. Liio je pomalo na majmuna! Naroito njegove duge ruke izazivale su takav utisak. Lupen ga nikada nije video u ivotu, ali je predoseao da e se ipak, jednoga dana, sudbonosnog po obojicu, nai s njim licem u lice.

Taj neznanac je bio veoma hitar i odluan. Manevar koji je izveo pod Lupenovim nosom pokazao je takoe, do koje mere bi mogao da bude opasan. Jer da je nekim sluajem tog trenutka Mandajevoj palo na um da vrati album na svoje mesto, ona bi ga otkrila, a on svakako ne bi oklevao da je napadne da bi umakao pre nego to nepoznati protivnik iza zastora pone da ga goni.

Sreom Mandajeva bee naslonila potiljak na uzglavlje fotelje, i jo uvek je imala zatvorene oi, razmiljajui i sanjarei. Nikad jo Lupen nije prisustvovao tako neobinom prizoru: dva oveka, spremna da se uhvate u kotac svakog trenutka, vrebajui svaki pokret jedne lepe ene koja nije slutila opasnost, ubeena da je sama u sobi, utonula u svoje uspomene.

Vreme je prolazilo, a album, odjednom malo po malo, poe da klizi niz Beatrisine noge. Najzad pade na tepih, bez buke, a ona se i ne pomae. Tog trenutka se riokosi uspravi, baci pogled na zastor

odmeravajui tih nekoliko metara udaljenosti od protivnika, da bi se uverio koliko ima prednosti. U njegovim oima bljesnu neobian sjaj. Onda, odjednom, pree prag i nestade iz Lupenovog vidokruga.

- Istog asa iza zastora se izvue i Lupen, i prie mestu gde je maloas stajao nepoznati uljez. Upravo tog trenutka neko je paljivo zatvorio vrata na uiazu. Sve vazduh prostruja predsobljem i Mandajeva se pomae. Lagano je otvorila oi i unezvereno pogledala oko sebe a onda jednom rukom skupi okovratnik svoje kune haljine.

Sekunda koja je proticala bila je kao venost. Lupen, napreui svu volju koju je posedovao, i snagu da hipnotie druge, naredi Beatrisi da ponovo zaspi i dozvoli mu da proe. Umorna ili moda pod njegovom sugestijom, Mandajeva nasloni glavu opet na uzglavlje fotelje, a ruka u kojoj je drala fotografiju joj klonu kao uvela biljka. Fotografija joj ispade iz prstiju, pa kliznu skoro do praga sobe.

Lupen se samo lagano nagnu da je pogleda izblie. Na fotografiji je bio deak u mornarskom odelu; na mornarskoj kapi je zlatnim slovima bilo ispisano Osvetnik.

- Njen sin proapta Lupen. Kako joj je samo slian! Ali, ta im je taj Mandaj mogao uiniti da su tako nesreni? Kunem ti se, maliane, da u tu stvar isterati naisto! Ali, kako ne elim da preplaim tvoju majku, sam to vidi, moram se izvui odavde neujno. Tiho, dakle, ali zapamti da sam od ovog trenutka ja Osvetnik!

Pola sata kasnije, Lupen se naao u svome stanu i im je uao pade na divan. Oseao je kako mu krv kljua u oteklom kuku. Bio je potpuno iscrpljen i znao je dobro da e provesti nemirnu no.

III Jedno popodne gospoe Mandaj

Sutradan, kad je ak Dudvil doao da podnese izvetaj, naao

je Lupena opruenog na divanu kako ita novine. Napad, ija je rtva bio Mandaj, bio je predmet samo kratkih novinskih lanaka. tampa

je manje-vie govorila o problemu reparacija, nemirima u Nemakoj, i obnovi osloboenih krajeva.

- Onda? upita Lupen. ta mi donosi novo? - Nita naroito. Kako va kuk? - Bolje. - Lupen se osmehnu. Bio je izvanredno raspoloen.

Zahvaljujui svom elinom telu i energinoj Ailovoj nezi stanje njegovog kuka se nije pogoralo uprkos naporu koje je podneo prole noi. ak mu i otok bee splasnuo.

- Brzo mi ispriaj sve! Dudvil primae stolicu divanu, sede i zapoe: - Dakle, jutros... - Pravo na cilj! povika Lupen. Nije me briga za neke

okolnosti!... Vi ste, dakle ili kod Mandaja. U redu... A ta je bilo dalje? Ono pismo... Jeste li ga se dokopali?

- Da. - Gde se nalazilo? - U mapi. - Kako to? Izvan koverte ili u njoj? - Nije bilo nikakve koverte. - Onda, da ujem ta je u njemu?... Kakav mu je sadraj? - Ne znam da li se moe govoriti o nekom sadraju. Napisana

je samo jedna reenica: Ti e tuda prvi da proe. - To je sve? - Da. - Kakav je rukopis? - Muki. Neko je pisao tampana slova. Slova su ispisana

olovkom i jedva se vide, kao da je onaj ko ih je pisao bio u velikoj urbi.

- ta Veber misli o tome? - Zasad jo nita. - A ti? - Ni ja nemam neko posebno miljenje. Obino pretee pismo i

nita vie... Rekao bih, ak veoma banalno. - Nije ba tako banalno... Neko Mandaju preti smru.

- Moda neki ludak? Lupen slee ramenima. - To vi uvek govorite kad vam neto nije jasno... Ludak! Tog trenutka je u mislima jasno video onog uljeza skrivenog

iza vrata Mandajeve radne sobe. - Tvrdim da je onaj ko je napisao to pismo imao svoje razloge.

Kakvim papirom se posluio? - Obinim. - Sve u svemu, nita niste otkrili? - Ne. - Eto, a mi plaamo porez da bismo imali policiju! Sluajui te,

siguran sam da niste ni ispitali taj komad hartije. - Papir kao svaki papir! dobaci Dudvil u znak protesta.

Moda neto malo izguvan... - Kako to, izguvan? Objasni mi, do avola! - Nije ba sasvim zguvan dobaci Dudvil razmiljajui! Imao

je obine nabore u vidu rombova. Lupen ustade i povue policajca do svoga pisaeg stola. - Moe li mi napraviti te nabore? Evo ti komad hartije. - ta vi zapravo hoete? Onaj ko je pisao pismo, savio ga je

nekoliko puta, i to je sve! - Onda to nisu mogli da budu nabori u obliku romba, ve

paralelne linije?! - Da, moda ste u pravu. - I ja mislim da sam u pravu dobaci Lupen. Pokuaj sada!

Dudvil uze komad hartije, napravivi od njega nekoliko geometrijskih figura, dok je Lupen pratio svaki njegov pokret.

- etiri kvadrata progunda. - U svakom kvadratu po dve dijagonale koje se presecaju u

sredini. ekaj, mislim da znam u emu je stvar! Odjednom prasnu u smeh. Pa to je besmislica, jadni moj prijatelju! Pogledaj ta si

napravio! Uzimajui u ruku drugi komad hartije, on ga brzo presavi i

napravi mali brod.

- Gledaj sada dobaci Lupen, sada u opet da razvijem hartiju... I dobiu nabore na hartiji koje si nacrtao! Vidi li? etiri kvadrata i osam dijagonala. Ili, ako ti se vie dopada, tu su etiri velika romba i etiri polovine. Tako, dakle, to pretee pismo je stiglo u obliku papirnog broda?

Smejao se na sav glas, skoro gubei dah. - Ne, nikako ne! zatuca Lupen. To bi zaista bilo suvie

smeno... Ali, ekaj malo. Pa, to je Stiks, mitoloka reka podzemlja. A ovo? To bi mogao aa bude onaj mrtvaki brod u kome je Haron prevozio due umrlih! Ti e prvi tuda da proe, zar ne? To je sasvim jasno! Putnici za pakao su zamoljeni da poure! Jer, brod e uskoro da krene. Oh, pa to je zaista smeno! Ti si, umetnie, zaista siguran da se nisi prevario u svoje rombove?

Lupen se spusti na jednu stolicu, da odmori povreeni kuk. - Mislim da nisam pogreio dobaci skoro uvreeno Dudvil. - Onda, neka bude tako. Znai, Mandaj je primio mali papirnati

brod. ta to treba, da znai? Da nije autor pisma dohvatio prvi komad hartije koji mu se naao pored ruke, a taj komad hartije je ve bio tako savijen? I sam vidi da tu neto nije u redu!

- Da, sluajno, to nije uinio sam Mandaj? primeti Dudvil. Najverovatnije je, itajui pismo, naprezao mozak pokuavajui da se seti ko ga je poslao, pa je sam napravio taj brodi? Onako, nesvesno! Onda, poto je eleo da ga proita jo jednom, ponovo ga je razvio pa, najzad, strpao u svoju mapu!

- Hm? zamisli se Lupen. Kad e ga opet videti? - Sutra. Odmah posle podne! Pokuaj da ispita te nabore koji se jasno vide. Ali, od dve

stvari jedna je vanija: ili se poiljalac pisma zabavljao, dajui pismu oblik brodia, pa mu primalac nije pridao vanost... Ili je sam Mandaj, primivi pismo, napravio od njega brodi.. Ali, ako je bilo tako, zato ga je stavio u svoju mapu? U svakom sluaju, oko obe pretpostavke se treba dobro pomuiti!

Lupen proe kroz sobu sa rukama u depovima. Laganim koracima, ponovo prie Dudvilu.

- Ceo taj sluaj me veoma zanima! Ljudi, koji se u linoj

prepisci slue papirnatim brodovima, poinju da me izazivaju. To je neto sasvim novo, rekao bih ak da trai veliko naprezanje razuma. Zar ti se ne ini da je tako?

Lupen se ponovo oprui na divan i stavi pod potiljak obe ruke. - ta ste jo otkrili? - Raune... Mnogo nekih rauna. Mandajevi su zadueni preko

glave! - ta sam rekao? Iza svega toga stoji neki ucenjiva! Lupen se zamisli nekoliko trenutaka, a onda izdade uputstva: - Potrai me sutra u maloj krmi preko puta klinike! Nedelja

je, pa Veber ne moe da te zadri.. Onda e me izvestiti dokle ste dospeli u istrazi.

- Ali... Va kuk? - Ne brini nita... A sada, odlazi. Hvala ti na izvetaju! im je policajac otiao, Lupen pokua da skupi sve kamenie

mozaika, ali su mnogi nedostajali. Sa jedne strane, tu je bio Mandaj, njegovi dugovi i ucenjivako pismo. Sa druge, onaj uljez koji se uvukao u kuu da bi ukrao novanicu od pedeset franaka. Kako spojiti ove sasvim razliite injenice? Ipak, neka logina veza morala je biti meu njima. Lupen suvie eli da rasvetli tajnu. Tog trenutka Ail pokuca na vrata.

- Ko je? - Bernarden eli da razgovara s vama. - U redu, neka govori! - eleo bi lino da razgovara! Lupen se osmehnu: - Jo je suvie rano povika. Neka doe u ponedeljak! Ponovo se oprui na divan i utonu u razmiljanje. Jedna stvar

ga je posebno zanimala: ta je o svemu tome zapravo znala Beatrisa Mandaj? Ona deli ivot sa svojim muem, bez obzira kakvi su irn odnosi. Svakako da je manje-vie upoznata sa svim kunim posetama. Trebalo bi je sasluati. Taj Veber se zadovoljio postavljanjem rutinskih pitanja. Ja joj svakako ne mogu postaviti pitanje kako ivi u braku, pomisli Lupen. Ona bi mi odmah pokazala rukom na vrata, i bila bi potpuno u pravu. Ipak, moda

upravo ona, u svojim rukama dri klju tajne? Izgarajui od nestrpljenja, Lupen se sutradan oko podne nae u

maloj krmi gde je zakazao sastanak sa Dudvilom. Odavde je mogao da posmatra kuu Mandajevih i kliniku, koja se nalazila svega nekoliko desetina metara dalje. Da ne bi skrenuo panju na sebe, pogotovo to je morao da sa sobom ponese tap na koji se oslanjao, preruio se u skromnog graanina koji boluje od reume. Lagano povlaei povreenu nogu, sede za jedan sto kraj samog prozora u krmi. Mandajeva se uskoro pojavi. Na sebi je imala dugaak kaput, a na licu manji veo, dok je ruke skrivala u jednom mufu.

- Do avola, emu takvo oblaenje za tako malu etnju? Vidi se da pripada krugovima krupne buroazije!

Neto posle toga, Veber i Dudvil izaoe iz policijskog automobila.

Ah, stari Veber pomisli osmehnuvi se Lupen malo se ugojio, ali jo uvek ima napadno dranje.. Jo me podsea na stara vremena!

Pojeo je porueni sendvi, a onda zatrai jo jedan. Gledao je na svoj sat svakih pet minuta.

Dodjavola, to nije sasluanje, ve prava ispovest! progundja. I tek posle druge tri etvrtine asa, iz klinike izadjoe Veber i

Dudvil, i zastadoe pred policijskim kolima. - Sad su se jo raspriali! promrmlja Lupen. - Konano se razidjoe, pruivi ruku jedan drugom. Veber se

pope na svoju starudiju, a Dudvil zatvori vrata za njim. Nekoliko trenutaka je posmatrao kako se automobil sa Veberom udaljava, a onda brzim koracima podje prema krmi.

- Niste ba brzo obavili posao! emu toliko brbljanje? upita Lupen. Pre svega, kako mu je?

- Mislite na Mandaja?... Mnogo bolje! Uskoro e moi da se vrati kui.

- A ona? - Umorna i uznemirena. Izgleda da je tim sluajem vie

pogodjena nego on. - Kakvi su odnosi medju njima?

- Normalni... Imam utisak da ta ena bdije nad svojim muem. Ostavili smo je kraj njegovog uzglavlja. No, ta e oni rei jedno drugom posle naeg odlaska, to je neto drugo!

- Pismo? - Moete se pohvaliti da ste me zadivili! Bili ste u pravu. Kad

mu je Veber pokazao pismo, Mandaj se nije mnogo uznemirio. Rekao je da ga je primio pre desetak dana u obliku papirnatog brodia u jednoj koverti... Uzeo je pismo u ruke, i pred Veberom, koji nije verovao svojim oima, savio ga u prvobitni oblik. Mislio sam da se radi o obinoj ali, ali ga ipak nisam bacio u korpu za otpatke... Ni sam ne znam zbog ega sam ga sauvao, rekao je Mandaj.

- Da li ga je Veber pitao zato o svemu nije obavestio svoju suprugu?

- Svakako. Mandaj je odgovorio da nije eleo da uznemirava Beatrisu.

- A kako je ona reagovala?... Doavola, zar ba moram da izvlaim svaku re iz tvojih usta!?... Zar ona ba nita nije rekla?

- Kako da ne... izjavila je da nita od svega toga ne razume... I sada se jako plai im padne no. Rekla je, ak, ukoliko njen suprug bude morao da ostane jo dugo na klinici, da e se ona preseliti u neki hotel.

- Sve je to malo uzdahnu Lupen. Sada znamo isto toliko koliko smo i znali!

- Mandaj je rekao da ne zna ni za kakvog neprijatelja! - Sasvim prirodno. A tvoj Veber je progutao tu la, zar ne?

Zbilja, ta taj Veber misli o svemu tome? Dudvil rairi ruke. - Ovog trenutka veruje da je poiljalac papirnog brodia odrao

re i da se uvukao u stan Mandajevih da sprovede u delo svoju osvetu. Ali, o kakvoj se osveti radi? Mandaj tvrdi da to ne dolazi u obzir, mada i ef i ja imamo utisak da ne lae. Oevidno nije oekivao taj napad.

- Ima li neki podatak o linosti koja ga je napala? - Ne... Nita nije video. Seanja su mu sasvim nejasna...

Izjavio je da ga je neko napao dok je telefonirao. U tami nije video napadaa. Tukli su se, a onda je napada opalio... efe, izgledate mi razoarani?

Dudvil je Lupena jo uvek nazivao efom kao u stara vremena.

Lupen ga samo potapa po ruci i dobaci; - Malo... Vi svakako niste mnogo obraali panju na dugove

Mandajevih. - Nije bilo najzgodnije u prisustvu Beatrise Mandaj, ali Veber

misli da potegne to pitanje im se Mandaj bude oporavio... Eto, to je sve to znam... Ukoliko vam vie ne trebam, brat me eka.

Lupen isprati pogledom Dudvila, u iju odanost nikada nije posumnjao. Ali, kad je bila otroumnost u pitanju, onda je imao drugo miljenje... Jedno veoma vano pitanje on je, isto kao i Veber potpuno zaboravio... Ti e tuda prvi da proe! Zato prvi? Kao da se taj Mandaj nalazio na elu neke serije? Kao da je bio prvi ovek koga je trebalo unititi. Na kakvu je to nejasnu prolost pismo pravilo aluziju? Taj Mandaj je svakako bio umean u neki tajanstveni dogaaj... Trebalo je. dakle, potraiti neka obavetenja o njegovoj prolosti.

Lupenog pogled je lutao rasejano po ulici. Odjednom se tre. Ugledao je enu u dugom kaputu, sa mufom... Mandajeva je tog trenutka izala iz klinike.

Doavola, zar posle svega nisu imali ta da razgovaraju? Gle pa ona ne ide prema kui!

Mandajeva produi ulicom Omal, a onda skrenu u Ulisu Tetbu. Lupen brzo donese odluku. Baci nekoliko novia na sto i izae.

Kuda ide? pomisli. Beatrisa Mandaj je polako silazila prema Gran Bulevaru,

ubrzavajui korak, tako da je Lupenu bilo teko da je prati izbliza. Moda ide kod prijatelja? Lupenu odjednom pade na pamet da Beatrisa odlazi kod

ljubavnika. Onda, prekorevajui samog sebe zbog takve pomisli, odbaci tu pretpostavku... Bulevarom je prolazila masa, vesela i bezbrina posle ratnih strahota, ali su se na ulici viale jo uniforme i

invalidi. Mandajeva se brzo probijala kroz guste redove prolaznika, ali je Lupen nije gubio iz vida... Kad se nala pred Operom Komik, zastade oklevajui, a onda se obazre oko sebe nepoverljivo.

- Ne, ne verujem proapta Lupen. Ne mogu da pretpostavim da e ona ii...

Ali Beatrisa je tog trenutka ve ulazila u zgradu pozorita, poto je izvadila iz tane jednu ulaznicu. Lupen zastade, zbunjen.

Zar je mogue? Mu joj jo lei na klinici... Znai da je to odluila jo jutros, pre posete muu, jer je ve imala ulaznicu kod sebe? Lupen se opet vrati na staru misao: ona ima sastanak!

Lupen ue u zgradu i sam izvadi ulaznicu. Dobio je sedite u prvom redu na balkonu, malo sa strane, odakle je mogao da posmatra vei deo dvorane. Goreo je od nestrpljenja da dozna razlog posete Beatrise Mandaj pozoritu.

Veoma neoprezno s njene strane - pomisli Lupen. - Da je nekim sluajem Veberu paio na pamet da je nadzire, kakve bi sve zakljuke on mogao da izvede iz toga?

Cim je seo, Lupenove oi proletee brzo sva sedita ispred orkestra. Tamo je nije bilo. Mogao je da vidi samo nejasne likove posetilaca. Tog trenutka dirigent se pope za pult, i die palicu. Prvi taktovi muzike odjeknue dvoranom... Davao se Seviljski berberin... Zar je Beatrisa Mandaj imala neki poseban razlog da slua ovu operu? Lupen se seti onog tekog uzdaha u biblioteci... Ne, ona svakako nije ovde radi zabave!

Svetlost sa scene proiri se, za trenutak, na dvoranu. Sada je Lupen jasnije mogao da vidi lica gledalaca koji su sedeli u loama... Nekoliko trenutaka privikavao je oi, a kad mu se vid privikao na svetlo, opazio je Beatrisu. Ali, kraj nje su sedele samo ene. Lupenu laknu pri dui. Beatrisa je sedela sputene glave, utonula u razmiljanje, dok je on pokuavao da odgonetne tajnu njenog prisustva na predstavi.

im je predstava bila zavrena, dvoranom odjeknu pljesak. Beatrisa se naglo podie, i iznenada poe prema izlaznim vratima.

Ako misli, lepotice moja, da e mi umai, vara se! proguna Lupen i napusti svoje mesto na balkonu. Mislim da sam

je dobro razumeo... Dola je u Operu da ne bi ekala vreme sastanka na nekom drugom mestu... Svakako, Opera je daleko diskretnija od neke kafane!

Na Gran Bulevaru, Mandajeva zaustavi jedan taksi. Sreom, naiao je i drugi. Sedajui u njega, Lupen dobaci:

- Podjite za onom damom! Uskoro se oba automobila naoe na Trgu Republike, a onda

skrenue prema Volterovom Bulevaru. Lupen se pitao kuda je mogla Beatrisa da ide tako daleko? Da je u pitanju ljubavnik, on svakako ne bi dozvolio eni da se izlae radoznalim pogledima nepoznatih ljudi.

Neto kasnije, taksi sa Mandajevom zastade pred jednom cvearom.

Sada sam ubeen da ide nekom u posetu! proguna Lupen. im je Beatrisa izala iz radnje, Lupen primeti u njenim

rukama lep buket ljubiica iz Parme. Trenutak kasnije, pratnja se nastavi. Beatrisin taksi skrenu u Ulicu Roket.

Kuda e sada? Da ne ide, sluajno, u zatvor? osmehnu se Lupen, koga ova jurnjava poe da zabavlja. Uskoro oba automobila prooe pored zatvora, a kola sa Mandajevom zaustavie se na uglu Bulevara Menilmontan.

- Zaustavite! povika Lupen. Tog trenutka Mandajeva je ve prela preko bulevara i ulazila

u groblje Perlaez. udnovato, odlazi na neiji grob, a pre toga je sluala Rosini-

jevu muziku! Tu neto nije u redu... Zato joj je trebalo da provede ceo jedan sat u Operi pre nego to doe ovamo? U celom tom sluaju, vidim samo jedno reenje: radi se o nekom hodoau. Moda je nekada sluala Seviljskog berberina pored neke osobe koja joj je bila draga? Uostalom. odmah u se uveriti o kojoj linosti se radi... Sad mi je jasno zato je bila tako tuna.

Za to vreme Mandajeva je napustila glavnu aleju i skrenula udesno, sasvim uskom alejom, koja se postepeno penjala i pravila veliku krivinu pre nego to je izbila na plato nad kojim se uzdizao velianstveni spomenik Kazimiru Perijeru. Kreui se jo uvek udesno, nala se uskoro pred novom alejom na ijem ulazu je stajala

oznaka sa natpisom Aleja bagrema. Mandajeva pree jo stotinak metara, a onda se poe penjati stepenicama koje su sa padina breuljka vodile do jedne uske staze obrubljene mladom umom. Tu je, takoe, stajao jedan natpis: Kozja staza. Namernik je, naavi se na tom mestu, imao utisak da se odjednom stvorio usred njiva. Tu se Lupen zaustavi da bi se odmorio nekoliko trenutaka.

Hladno sunce poslednjih zimskih dana silazilo je polako prema horizontu, izduavajui senke. Taj deo Perlaeza bio je veoma star, to se moglo zakljuiti ve na prvi pogled. Tu ve due vremena vie niko nije sahranjivan.

- Do avola, ta Beatrisa trai ovde? proguna Lupen. Njegova radoznalost nikada nije bila na veem iskuenju. Beatrisa Mandaj je ve bila dosta odmakla. No, im je prela

jedno raskre, ona, kao ukopana stade pred ogromnim spomenikom, iji je vrh bio trouglast, a kamen ve patiniran. Lupen se skloni iza jedne kapele, ne gubei iz vida nijedan njen pokret. Beatrisa razveza konac koji je vezivao peteljke cvetova, rastrese latice, i stavi buket na rub groba. Onda utonu u duboko razmiljanje...

Lupen se povue nekoliko koraka, a onda se na rubu aleje odjednom pojavi neka senka. Neko je, osim njega, kontrolisao Beatrisu Mandaj! Njukalo se zaklonilo iza jednog slomljenog stuba. Videlo se samo njegovo rame, a onda nepoznati lee na zemlju. Kakve je namere mogao da ima taj ovek? Mesto je zaista bilo pusto i kao stvoreno da neko bude napadnut. Lupen je bio spreman da intervenie ako nepoznati poe na Mandajevu.

Beatrisa Mandaj tog trenutka spusti veo na oi, stisnu mantil oko sebe, i poe da se udaljava. Onaj koji se krio iza slomljenog stuba napusti istog asa svoje sklonite, a Lupen skoro uzviknu od uenja. To je bio onaj isti uljez koji je uzeo novanicu od pedeset granaka iz Mandajeve radne sobe! ovek iza zavese!... Koliko je samo bio na tragu nesrene ene? Da li je ona znala da je on prati? Nije li, moda upravo zbog toga i napustila Operu tako brzo, i da li je oekivala da e ga izbei ako se skloni neko vreme na groblju?

Razlog njene posete mogao se doznati na samo nekoliko metara dalje... Lupen ostavi zaas Mandajevu i uljeza, da se udalje.

Bio je ubeen da mu nee biti ni najmanje teko da ih pronae, ali je eleo najpre da proita ime uklesano u spomenik. Skoro je potrao do spomenika, ne vodei rauna o svom povreenom kuku. Zastade za trenutak i proita:

Grob marala... Buket ljubiica je zaklanjao ime, a Lupen ukloni cvee i

zaprepaen proita: - Davu!... Maral Davu!... Ukopan na mestu, imao je vremena da pomisli, i glasno

proguna: - Pa, ta je sasvim aknuta! Nije imao vie vremena za razmiljanje. Tog trenutka dobio je

snaan udarac po potiljku, tako jak da je pao u nesvest, oborivi u padu na zemlju i buket koje je Beatrisa stavila na grobnicu starog marala.

IV Ptice selice

Pred trokrilnim ogledalom umivaonika, Lupen je blago

masirao vorugu koja mu je krasila potiljak. ovek koji ga je napao nije zadao smrtni udarac, mada je mogao da ga udari jae, i to tako da ga teko povredi. Zadovoljio se dakle, da ga samo onesvesti kao da je eleo... ta je, doavola, eleo?!

Lupen lagano pomeri glavu u svim pravcima. Bolelo ga je, ali je on takve udarce dobijao ve i ranije. ta je, zaista, eleo taj tajanstveni napada? Moda samo da ga opomene, ili da ga sprei da i dalje prati Mandajevu? Nije bio siguran ni da je to bio onaj uljez... Da li ga je to on udario dok je pokuavao da odgonetne gravirana slova u spomeniku? Imao je, ipak, utisak da taj uljez nikako ne bi kontrolisao svoje udarce... Taj tip je bio grubijan. Mogao je, dakle, pretpostavljati da se radilo o nekoj drugoj linosti. Taj nepoznati ovek sigurno je iao za njim dok je uljez iao u stopu za Beatrisom. Lupen, meutim nijednoga trenutka nije pomiljao da treba da se

osvrne. Dakle, takva pretpostavaka nije bila za odbacivanje! Ta afera Mandaj se konano poela komplikovati. Jedno

pretee pismo u vidu papirnatog brodia... Jedan provalnik koji se uvlai u Mandajevu kuu, da bi se dokopao novanice od pedeset franaka... I, naposletku, jedna nesrena ena koja odlazi u Operu Komik da tamo provede ceo jedan sat pre nego to ode na Perlaez, da bi tamo stavila cvee na grob marala Davua!

- Oh, moja glava! zastenja Lupen. Doavola, nita ne razumem... Znam samo da sam u toj aferi dobio mnogo udaraca! Ako se bude nastavilo tako, brzo u dospeti do bolnice!

No, on ipak, iz kutije sa perikama brzo izvadi jednu sa prosedom kosom i paljivo je namesti na glavu. Onda ukrasi gornju nausnicu jednim od onih bria ija se moda irila, a koje su nazivali brkovi ala arlo. Iz svoje garderobe izabra jedno smee odelo, odgovarajuu boju kravate, malo iznoen mantil. atim baci polucilindar, i zameni ga jednim filcanim eirom, paljivo ispitujui svoj izgled pred ogledalom u spavaoj sobi. Imao je izgled neupadljive linosti: nekog sitnog inovnika ili trgovakog putnika. Onda, hramljui, pree u trpezariju, gde ga je ve ekao doruak.

- Gospodin jo nije izaao? povika Ail. Mislim da bi to bilo suvie brzo sa takvom povredom kuka?

- Vara se... Nikada se nisam oseao bolje! - U Lupenovom glasu oseao se prizvuk ironije. - Jeste li pregledali tampu? - Nemam vremena... Imam sastanak sa jednom damom! - Jednog dana bi vas mogao iznenaditi njen mu! - To se ve dogodilo, dragi moj Aile! Zbilja, kad bude video

Bernardena, reci mu da vie nije u karantinu. Bie mi potreban veoma brzo.

Dorukovao je na brzinu, a onda izvadi asovnik: - Ve je deset do devet! Mandajeva nee izlaziti pre deset. Sve

je u redu... U delu igre koji je nameravao da odigra, imao je na

raspolaganju samo jednu kartu: Beatrisu Mandaj. Nije, dakle, imao drugog izbora. Morao je da je uhodi, ali ovoga puta udvostruenom

opreznou. Sluaj sa ljubiicama na grobu marala Davua ga je izazivao... Smatrao je to izvesnim izazovom. U svom avanturistikom ivotu imao je prilike da reava mnoge tajne i znao je veoma dobro da nita ne postoji bez nekog uzroka. Taj buket ljubiica... Da li je toj Beatrisi bilo sve isto u glavi? Ako joj je brak bio razbijen, moglo se pretpostaviti da je u stanju lakih duevnih poremeaja... Moda je taj Mandaj ipak bio nesrenik koji se preputao kocki da bi neto zaboravio? Ipak, to slanje papirnatog brodia na njegovu adresu bilo je isto toliko preterano kao i onaj buket sa ljubiicama!

Kad je Lupen stigao pred kuu Mandajevih, primetio je starijeg oveka kako razgovara sa raznosiocem hleba. Znai, novi sluga je stupio na dunost. Za Lupena neprijatna injenica, jer e Mandajeva sigurno ostati due kod kue, da bi novom slugi dala uputstva, a on nije bio raspoloen da se premeta s noge na nogu vie asova. Zato ue u mali bife u kome se ranije sastao sa Dudvilom, nasloni se na ank, i porui kafu. Vlasnik bifea stajao je pred izlogom i savijao cigaretu:

- Gle, ree on svojoj eni uzeli su novog slugu. Pitam se ime e ga platiti?

Onda se obrati Lupenu: - Nemaju nita... Puka sirotinja! A ona zamilja da je boginja...

Duna je svima! - Kako to mislite? upita Lupen, pretvarajui se da nije

mnogo, zainteresovan. Izgleda da vi ne itate novine? dobaci bifedija. Ti

Mandajevi... Njega je neko nedavno napao. Taj provalnik svakako nije bio dobro obaveten!

- Ah, Bernardene pomisli Lupen ovaj krmar je na putu da me ponizi zbog tvoje greke! Platie mi ovo!

- Istina, nije to bila prva provala u naoj etvrti nastavi krmar.

- Od kad se rat zavrio, mnogi su bez posla... Veina ih je ivela due vremena u uslovima ratnog nasilja i ne treba se tome uditi...

- Oprostite! prekide ga Lupen. Upravo u tom trenutku primetio je Mandajevu, koja je brzim

koracima izala iz kue. Stojei na pragu nekoliko trenutaka, bacila je pogled na sivo nebo, a onda, uzevi kiobran od sluge koji je stajao iza nje, u vratima, poe brzim koracima niz ulicu.

- O, ja sam se razbrbljao! dobaci Lupen krmaru. Imam toliko poslova...

Dobaci ljubazan osmeh vlasniku bifea i njegovoj eni, pa plativi kafu, izae na ulicu. Korak dalje od vrata on baci pogled za Mandajevom... Bio je siguran da je niko ne prati. Ipak, za svaki sluaj, budno je osmatrao okolinu, stiui polako enu... Ubrzo se uverio da ni on ni Beatrisa nemaju nikoga iza lea. Neto kasnije, oboje se naoe pred crkvom Sv. Trojstva; Mandajeva ue u nju.

- Grom i pakao! proguna Lupen. Posle pozorita i groblja, sada odlazi u crkvu! Uskoro e, sigurno da poseti i Dom invalida ili Trijumfalnu kapiju!... Zato da ne?

- Lupen takoe ue u crkvu. Odmah je video Beatrisu kako klei i moli se. Gust veo krio je njeno lice; Lupen je ne bi prepoznao da je nije video kad je izlazila iz kue. I on sede pored jednog stuba, posmatrajui ko ulazi i izlazi iz crkve. Niko se nije pribliavao Mandejevoj. Posle kraeg vremena, ona se podie, uze jednu sveu, i zadenu je na povei irak meu desetak drugih, poto ju je prethodno zapalila.

- Na koga sada misli... Na svoga mua? upita se Lupen. Ili moda, na sina, ili marala Devua?

Nije bio u pravu, prebaci odjednom samom sebi Lupen. Ta ena toliko je nesrena da ne bi smeo da je ismejava. udnovato, nije ostala na crkvenom obredu. Brzo je izala iz crkve, i uputila se Ulicom Sen Lazar, koraajui brzo, kao da se plaila da nee stii na neki zakazani sastanak.

Neto kasnije stigla je do eleznike stanice. Prie alteru i uze jednu kartu. Lupen je razabrao, sasvim jasno, kako je traila putniku kartu do Mant-Gasikura, i natrag. Brzo je i on kupio kartu do toga mesta, pitajui se ta je Beatrisa mogla da trai u Mantu? Smestio se u oblinji kupe, sve vie zanet ovim udnim putovanjem. Ako je

Mandaj bio tajanstvena linost, ta da se kae o njegovoj eni? Toliko je Lupen bio zaokupljen tim mislima, da je skoro propustio stanicu Manta. Skoio je brzo sa sedita, i izaavi iz voza, opazi na peronu Beatrisu.

Uinilo mu se da ona veoma dobro poznaje ovu varoicu, jer je bez oklevanja krenula jednom beskrajno dugom i pustom ulicom zasaenom stablima.

- Samo da se ne okrene pomisli Lupen. Nije trebalo da se plai toga, jer se Beatrisa uopte nije

osvrtala. Uz put, ona ue u jednu poslastiarnicu, a nekoliko trenutaka kasnije izae iz nje sa jednim paketiem u ruci.

- Ovoga puta, siguran sam, ide nekom u posetu. Ali kome? S nekim e svakako da jede te slatkie!

Lupen nastavi da prati mladu enu, koja je nekoliko puta promenila ulicu dok se najzad nije zaustavila u jednoj manjoj, pred zidom iza kojeg su se dizale jo gole grane drvea. U zidu su bila gvozdena vrata. Beatrisa povue ruku zvona, i u tiini odjeknu daleka zvonjava. Lupen se brzo sakri iza jednog ugla, jer je Beatrisa mahinalno mogla da pogleda niz pustu ulicu. No, kad je ponovo promolio glavu, mlade ene vie nije bilo.

Lupen se priblii gvozdenim vratima, pretpostavljajui da e kroz reetke videti vrt i kuu. Prevario se; vrata su bila potpuno zatvorena, a na desnom stubu metalnim slovima bilo je ispisano: Ptice selice. Lagano je proao pored vrata, i poto je stigao do prvog ugla, otkri, odjednom, da nedaleko od njega protie Sena. Tu Lupen primeti jo jedna vrata kroz koja se moglo izai na drugu stranu vile. Prag na njima bio je sav u travi.

Zbunjen, on nastavi da hoda, pomislivi da e biti najboje da potrai obavetenja u onoj poslastiarnici.

U poslastiamici narui nekoliko kolaia, a kako je bio sam u radnji, upusti se u razgovor sa prodavaicom.

- Oprostite ja sam predstavnik jednog osiguravajueg drutva zapoe Lupen. Posle etiri godine rata, mnogi ljudi su se izgubili... Neki su, razume se, promenili mesto stanovanja...

Izvadi, naglo, iz depa svoj notes i zagledavi se u jednu

stranicu, ree: - Vila Ptice selice? - Jeste postoji... Ta vila pripada Izabeli Verzi-Monkorne!... Nju

zaista retko moete videti u varoici! U razgovor se umea blagajnica: - Vila zapravo ne pripada Monkorneovoj... Ona je tu samo

stanar! Doselila se pre godinu dana kada je Debela Berta poela da puca na Pariz... Tada su mnogi iz Pariza doli na selo... Seate li se?

- Kako da ne?! dobaci utivo Lupen. - Retko se via, a i kad izlazi, veoma malo razgovara sa

metanima uze re proavaica. Mora da je dosta pretrpela... ivi sama... U stvari, nije sama, ima jednu sestru! Upravo je stigla malopre... Dolazi svakog ponedeljka i kod nas kupuje neto slatkia. Ako se pourite do vile, zateiete je tamo. I nju i njenu sestru.

- Mnogo vam hvala! ree Lupen. Odoh odmah tamo! Situacija se komplikovala. To to je Beatrisa Mandaj imala

sestru, Lupenu nije bilo vano. Nadao se da e mu se sada pruiti prilika da se priblii Beatrisi. No, u glavi nije imao nikakav odreeni plan. Znao je samo da je nastupio trenutak kad treba staviti taku na sve te tajne. Bilo je, meutim, nemogue da zaustavi Beatrisu na ulici ili da se pojavi u njenoj kui. Da joj telefonira? U tom sluaju, ona e odman obavestiti Vebera. Ako joj bude pisao, to bi moglo da bude jo opasnije. Ako je sada bude zatekao samu u vili, to e biti najbolja prilika... Sad se, opet, meu njima ispreila ta Izabela!

Razmiljajui o tome, Lupen poe prema vili. U trenutku kad se uputio ulicom prema vili Ptice selice, obie ga potar. Da ne bi izazvao neko podozrenje, on poe da prelistava svoju belenicu, i zastade nekoliko metara dalje kako bi potar odmakao. Ovaj, meutim, poe iznenada da prevre po svojoj torbi, pa izvadi iz nje jedno pismo i pree s jednog trotoara na onaj koji je vodio pored same vile. Pretvarajui se da je udubljen u sadraj svoje belenice, Lupen nastavi da koraa lagano. Uz put je primetio kako potar zavlai jedan koverat u potansko sandue kraj ulaznih vrata, a onda potee ruicu zvona, da bi obavestio Izabelu Monkorne. Trenutak kasnije se potar izgubi iz vidokruga i nestade iza prvog ugla.

Skoro istovremeno Lupen je uo Izabeline korake na stazi aleje. Zaustavila se sa druge strane gvozdenih vrata. Lupen je bio tako blizu nje da je mogao da uje svaki njen pokret. Sasvim razgovetno je uo kako je spustila poklopac na potanskom sanduetu... Onda je, odmah, uo nervozno ukanje i cepanje koverta... Jedan sekund potraja nema tiina, a onda se zau Izabelin uzvik iznenaenja... Sa one strane vrata odjeknue njeni koraci. Izabela se udaljavala skoro trei prema kui.

- Do avola, kakvu novost je mogla da primi sada? pomisli Lupen.

Odjenom mu pade na pamet izgovor koji je uzalud traio do toga trenutka. U svakom sluaju, vie nije eleo da se predstavi kao agent osiguravajueg preduzea... Ovoga puta nije bilo nieg povoljnijeg nego da se predstavi kao policijski inspektor...

Samo nekoliko trenutaka kasnije imao je u glavi odreeni plan. Rei u da me alje Veberov pomonik, i upitati da li zna da je

njen urak primio pretee pismo. Svakako, on to nije rekao svojoj eni... Neki put je daleko lake poveriti se bliskoj roaci nego supruzi.

Oprezno je povukao ruicu zvona. Bio je ubeen da nijedna od dveju sestara nee zatraiti od njega da se legitimie. S druge strane, da je Veber sasluao Izabelu, Dudvil bi ga ve obavestio o tome. Lupen je bio siguran da se policija jo nije zainteresovala za Izabelu. ak, moda, nije ni znala da ona postoji!

Nikog nije bilo da otvori vrata Lupenu. Povukao je, ponovo, ruicu zvona, ali, ovoga puta, mnogo jae... Jo jednom je, veoma snano pozvonio, a onda saeka da se uveri ima li jo nekoga u kui.

- Doavola, nikakvog znaka ivota! proguna Lupen. Da nisu moda otile negde?... Kako i gde?... Svakako kroz druga vrata! Ona to su gledala na obalu Sene... On potra, ubeen da se kroz taj izlaz moglo stii bre do grada nekim preim putevima. Samo, u tom sluaju neto ih je nateralo da ure!... Razlog je mogao da bude sadraj tog pisma...

U Lupenovoj glavi misli su letele na sve strane, grozniavo... Neto se, oevidno, odigralo upravo pred njegovim oima... Neto to

je bilo daleko ozbiljnije, a da on nije mogao ni pretpostaviti tako neto. Sad je bilo ve kasno za njegovu intervenciju. ak i da pronae dve sestre, ta da im kae? Da su ostale kod kue, tamo bi se oseao daleko jaim. Na ulici meutim, nije imao nikakvog izgleda na uspeh. Bitno je bilo ono to je moglo da stoji u tom pismu, koje je izazvalo tako iznenadan odlazak dveju ena... Moda e to moi da dozna, ako paljivo pregleda prostorije u kui?

Lupen paljivo pregleda bravu na vratima... Nije trebalo mnogo vremena da ih otvori. Brzim koracima pree preko vrta koji je bio loe odravan i pomalo zaputen. Kua u koju je uao bila je obian paviljon. Nije bilo nikakve prepreke da otvori vrata na njoj.

Prvo to je video kroz zastakljena vrata kuhinje bio je paket sa slatkiima. Bio je neraspakovan. Iz predsoblja, Lupen pree prvo u trpezariju, a onda i u salon. Nametaj je bio starinski i, oigledno, Izabela Monkorne provodila je ovde dane samo privremeno.

Na jednoj polici Lupen pronade vie fotografija. Na jednoj je bila slika. deteta. Oigledno, to je bio Beatrisin sin. Na drugoj je bio postariji ovek dostojanstvenog lika, sa belom raseljanom bradom. Lupen je odmah pomislio da bi to mogao biti deda Monkorne... Na treoj se nalazio neki brani par. Lupen okrenu fotografiju; na poleini je stajao datum 20. juni 1904. godine. Neke crte lica tog oveka podseale su na Beatrisin lik. Najverovatnije je to bio njen otac, a ena, njena majka.

Tu su se nale jo neke fotografije. Ukupno jo tri, koje su predstavljale troje mladih ljudi, koji nisu mogli imati vie od dvadeset do dvadeset pet godina. Kratko podiani, sa brkovima i bradom. Oi su im bile veoma ive. Imali su slinosti sa Monkorneovima. Verovatno su bili najblii roaci? Na poleini su bila ispisana imena: Felisjen, Matijas i Rafael...

Lupen oceni da e mu svi ti podaci zatrebati u zgodnoj prilici, pa jo jednom paljivo pregleda sve fotografije. Dudvil e zaista imati mnogo posla!

Lupen obie i druge prostorije, pregleda ormare sa malo rublja, otvori pei po sobama, koje nisu bile loene odavno. Kua je bila ispunjena hladnoom i vlagom.

- Ovde moe da stanuje samo neko neurastenino bie! proguna Lupen.

Mahinalno je siao do kuhinje. Odjednom ga veoma obradova ono to je video: jedno pismo lealo je, otvoreno, na stolu, a na njemu paket sa slatkiima! U urbi, sestre su zaboravile pismo!

Smekajui se zadovoljno, Lupen prvo paljivo ispita koverat. Nosio je peat pote u Manu, a adresa je bila ispisana krupnim slovima. Na kraju pisma stajalo je ime onoga koji ga je napisao: sanitetski major Felisjen Doren, bolnica San Andre, Man (Sart).

Lupen poe polako da ita pismo, trudei se da mu ne izmakne nijedna pojedinost:

Draga moja roako, Znam da e biti veoma iznenaena kad bude primila ovo

pismo. Pomislie svakako kako sam se samo usudio da ti piem! Da, usudio sam se, jer smatram da posle strahovitih dogaaja koje smo preiveli, nae nekadanje svae nemaju vie nikakvog rezona. Utoliko pre to su to bile svae naih roditelja, ije smo neprijatne posledice osetili samo mi... Da se ne bih vraao na prolost, recimo da su krivice bile uzajamne, i vie ne govorimo o tome.

Doznao sam iz tampe ta se dogodilo jadnom Ksavijeru, pa sam odmah pisao Beatrisi. No, obraam se pre svega tebi, jer mislim da e ti najbolje srediti sve sa svojom sestrom. Da bismo okonali sa prolou, trebalo bi da se sastanemo 3. aprila, kod advokata Beranona u Fontenblou, i otvorimo testament. uo sam od njega da je smrt vaega dede sada i slubeno utvrena. Ali, kako je on i na roak, naslee Verzi-Monkornea moglo bi da dovede do pravnih potekoa. Moja braa su istog nhljenja kao i ja...

ta se sve dogodilo za to vreme?... Matijas se demobilisao, skoro nepovreen u ratu. Bio je malo zatrovan gasom, ali je sada sve u redu. Dobio je svoje staro mesto u poreskoj upravi u Manu, a oekuje i neto bolje. Ja sam sluio u nekoliko jedinica, pa sam izaao iz rata veoma iscrpljen. Ne znam kada u se moi vratiti u Rems. Sada se nalazim u bolnici u Manu, i oekujem demobilizaciju. Matijas i ja smo se dogovorili da se naemo u Manu radi jadnog

Rafaela. On se nalazi u duevnoj bolnici i mi ga esto poseujemo. Jo uvek je u istom stanju, na alost! Ne moe se rei da mu je um poremeen, a ni da mu je duh sasvim zdrav. No, lekari veruju da se njegovo stanje osetno popravlja. Trenutno pomae u radu vrtlaru, pa ak odlazi u etnju po gradu. Dali su mi i posebnu sobu, da bi izbegao dodir sa ostalim bolesnicima. Na momente se savreno dobro sea prolosti! ak, rekao bih, govori sasvim razborito! Onda mu se, odjednom, misli zamrae. ini se da doivljava neki udan unutranji san. Sreom, krize nasilja koje su bile zapaene u poetku bolesti potpuno su nestale od kad je iz Pariza prebaen u artr... Katkad se raspituje za vas. Mislim da bi susret koji ti predlaem bio veoma blagotvoran za njega.

Nadam se da e uskoro i Matijas moi da doe u Rems, pa bih tada doveo sa sobom i Rafaela. No, bie potrebno da se pre toga mobiliem. Zbog toga odlazim sutra do ministarstva, vozom u 12,33 asova... Biu na Monparnasu u 15,39. Kako neu moi da skoim do Manta, uinie mi veliko zadovoljstvo ako me saeka na eleznikoj stanici. Posle posete ministarstvu nameravam da odem do Mandajevih, kojima sam, kako sam pomenuo, takoe pisao. Njihovu adresu dobio sam od advokata Beranona.

Draga Izabela, mislim da ne treba da ti jo jednom pominjem koliko e me susret sa tobom obradovati i podsetiti na nae igre u detinjstvu, u starom zamku... Zbilja, ta je bilo sa zamkom? Verovatno je bombardovan. Srce mi se stezalo za vreme rata, kada sam na geografskoj karti pratio razvoj operacija. Zamak Verze-Monkorne je bio uvek u sreditu vatre!

Dakle, draga moja Izabela, oekujem nae skoro vienje. Grli te tvoj Felisjen.

P.S. Zaboravio sam da ti napiem adresu Matijasa: Jakobinska ulica 31, Man.

Lupen odloi pismo na sto. U svojoj otroumnoj glavi ve je

imao plan. Felisjen je pisao pismo dan ranije. Znai, danas je krenuo vozom. Dve sestre, oigledno i same veoma uzbuene sadrajem pisma, pourile su na elezniku stanicu, da bi otile do Pariza i nale

se sa njim na Monparnasu. Pronai ih, dakle, i pratiti svaki njihov korak. Ne, nikako! To bi bilo samo gubljenje vremena!... Treba pronai tog lekara, i sresti se sa njim dok je jo u vozu! Oevidno da Felisjen Doren nee biti mnogo iznenaen ako ga pronae jedan policijski inspektor, i upita za neka obavetenja o porodinom ivotu Mandajevih! U svakom sluaju, Lupen je procenio da pre Vebera treba biti u toku injenica: on bi svakako bio veoma srean ako bi prvi natrapao na lekara. Bez sumnje, e pre ili kasnije ve doi do njega... Stara lisica je taj Veber!

Lupen se potpuno prepustio toj srenoj intuiciji koja mu je pruila toliko uspeha u prolosti. Predoseao je, duboko u sebi, da ba on mora biti taj koji e se prvi nai sa Felisjenom Dorenom. Trebalo je, pre svega, raistiti jednu stvar: da li je roak Rafael bio zaista bolestan. i da li Beatrisa Mandaj, slino njemu, ne boluje od nekih duevnih optereenja! Moda je kod njih postojala neka porodina sklonost takvim oboljenjima? Ali kakve je to imalo veze sa novanicom od pedeset franaka? I, razume se, onim preteim pismom?! Upravo taj raskorak u stvarima koje su izgledale nepovezive, prisiljavao je Lupena da trai istinu. On se sada poeo zanimati skoro strasno za tu neobinu porodicu, tu Izabelu koja je ivela povueno, i toga Rafaela, ne ba normalnog, pa i za to naslee oko kojeg su iskrsle velike tekoe.

Bacio je pogled na sat. Felisjen je ve bio u vozu! Vratio se brzo u salon, i jo jednom se paljivo zagledao u

fotografije. Major se nije mnogo izmenio od vremena kad je napravljen ovaj snimak. Pretpostavljao je da e ga lako prepoznati.

Lupen zatvori paljivo sva vrata za sobom i uputi se prema eleznikoj stanici; bilo je malo izgleda da e uspeti da uhvati neki voz.

Nije se prevario. Ekspresni voz za Pariz ve bee otiao. Sad mu je bilo jasno zato su dve sestre tako urile. Sledei voz, koji se zaustavljao na stanici Monparnas, dolazio je mnogo kasnije.

Ve se poeo polako vraati u varoicu, kad se u njemu rodi traak nade. Opazio je kraj trotoara jedan taksi. Upravo je iz njega izlazila neka postarija ena. Nije, dakle, sve bilo izgubljeno! Ekspres

koji je dolazio iz Mana stizao je u Rambuje u 14,55 asova... Tog trenutka bilo je 13,15! Ako mu poe za rukom da uhvati ekspresni voz, imae na raspolaganju bar etrdeset minuta da pronae lekara i porazgovara s njim. Pitanje je da li je automobil toga taksiste dovoljno brz? Ocenivi od oka, Lupen je imao utisak da su kola stara bar desetak godina, ali su, ipak, bila u dobrom stanju.

- Slobodni ste? upita Lupen taksistu. - A kuda biste eleli da idete? upita voza. - U Rambuje! - Do avola!... To ba nije blizu! Dvadeset franaka napojnice, ako budete tamo u petnaest do tri!

Jo dvadeset vama, i jo deset da skinete taj injel sa plea! - Penjite se! dobaci ofer bez oklevanja. Kola pojurie punom brzinom, a Lupen pomisli da e ipak stii

ekspresni voz... Ve u 14 sati i 20 minuta automobil je prolazio kroz Versaj.

- ini mi se da neemo nikada stii! dobaci Lupen izazovno. - Do avola, ne mogu bre! Udvostruavam sumu! dobaci Lupen. Automobil povea brzinu i kroz dvadeset minuta projuri kroz

Trapes. Lupen je stalno gledao u svoj sat. Kod Esara se put popravlja! proguna oprezno taksista.

Ipak, ako kola izdre, stii emo na vreme! Ne treba se uzbuivati zbog toga!

Lupen ga nije sluao. Tog trenutka je eleo da sedne za volan umesto taksiste, i sam vozi kola. Onda, automobil naie na deonicu puta po kojoj je nedavno nasut ljunak. Za njima se podie oblak praine. Ve je bilo 14 asova i 40 minuta.

Pred nama je Le Perej! dobaci aksista. Vidite i sami da se brzo kreemo, zar ne?

Projurili su zaas kroz selo, i trenutak