BIOCENOZA

Populacija je jedna od najvaţnijih organizacionih

jedinica ţivog sveta, pa zato i u okviru ekologije

zauzima vaţno mesto.

Zbog svojih brojnih i sloţenih osobina, populacija je

često izdvojena kao predmet paţnje ljudi, ali u

prirodi i same populacije predstavljaju elemente

nekog još sloţenijeg, višeg nivoa organizovanja

ţivog sveta u biosferi.

Setimo se da je populacija, načelno, definisana kao

skup jedinki iste vrste koje nastanjuju jedan biotop,

odnosno pripadaju jednom ekosistemu.

Populacije raznih vrsta koje ţive u nekom ekosistemu

nisu izolovane, nezavisne jedne od drugih.

Naprotiv, razne vrste ţ.b. u ekosistemu su nerazdvojno

povezane kroz različite meĎuodnose, sa čijim

osnovnim vidovima smo se već upoznali.

Zvuči malo paradoksalno, ali iako su ti odnosi deo

borbe za opstanak njenih članova, upravo na tim

odnosima nuţno počiva opstanak i pojedinih

članova i čitave zajednice.

Ţivotnu zajednicu ili biocenozu čine sva ţiva bića koja

naseljavaju neki biotop, tj. pripadaju nekom

ekosistemu.

To nije slučajan skup ţ.b. već specifičan, visoko organizovan sistem formiran tokom duge istorije prilagoĎavanja na zajednički ţivot.

Slično kao što i populacija jedne vrste ima svoje specifične osobine i dinamiku – promenljivost u vremenu i prostoru, tako i

biocenoza ima svoje specifične strukturne i fukcionalne osobine, takoĎe dinamične u vremenu i prostoru.

Od strukturnih osobina najvaţniji su kvalitativni sastav (vrste koje pripadaju datoj b.), razni kvantitativni odnosi populacija pojedinih vrsta, i njihov prostorni i vremenski raspored.

Funkcionalne osobine b. čini zapravo splet odnosa

izmeĎu populacija raznih vrsta, meĎu kojima su

posebno vaţni odnosi ishrane.

Kada se posmatra ţivi svet, uočava se da postoje

različite zajednice ţivih bića. Tu se moţe postaviti

pitanje zašto se biocenoza kao ţ. zajednica vezuje za

prostor biotopa tj. za ekosistem a ne za neki drugi

nivo zajedničkog ţivota.

To je zato što se, opet načelno, biocenoza razvija i

odrţava kao jedinstven sistem kroz specifičan

mehanizam samoregulacije unutrašnjih odnosa i

procesa, što sistem čini, teorijski, samodovoljnim i

samoodrţivim u datim uslovima biotopa.

Biocenozu čine manje zajednice, kao njeni delovi.

Oni se nazivaju merocenoze, asocijacije, ţivotni kompleksi ili naselja. Njih ćemo nešto detaljnije kasnije.

Ti delovi su samo delovi, upravo zato što nemaju funkcionalnu celovitost i nezavisnost biocenoze.

Ovi delovi ne mogu da funkcionišu izolovano i nezavisno od drugih delova, što ih suštinski razlikuje i podreĎuje pravim, potpunim B.

Ipak, i ti delovi imaju izvesnu autonomiju u okviru biocenoze i ekosistema, pa se često i izdvojeno izučavaju. Na. pr. fitocenoze ili zoocenoze, pa se ove druge dele na ornitocenoze, nematocenoze, entomocenoze...

Po poreklu i karakteru B. se dele na:

- primarne (ili prirodne, spontane, divlje) B. koje su

dalje razvrstane po tipovima biotopa tj. ekosistema.

Na pr., šumske, livadske, barske, jezerske, pećinske.

- sekundarne (ili kulturne) B., su nastale od primarnih

delovanjem čoveka. Razvrstane su (Balog ’58) na

- B. mesta boravka ljudi

- ruderalne B.

- agrobiocenoze.

Agrobiocenoze su najvaţnije sekundarne B., jer

zahvataju najveća prostranstva i sluţe čovečanstvu

za proizvodnju hrane i druge potrebe.

Agrobiocenoze se čitavim nizom vaţnih osobina

razlikuju od svojih izvornih primarnih B.:

- fitocenozu odreĎuje čovek,

- intenzivna agrotehnika ,

- u biljnoj proizvodnji nedostaju krupni biljojedi,

- glavni potrošač je čovek, koji iznosi često i glavninu

proizvedene biljne biomase, i njegovi razni

konkurenti – uključujući i veliki broj insekata.

- Ti konkurenti imaju više hrane, manje neprijatelja i

uopšte povoljnije uslove za prenamnoţavanje nego u

primarnim B.

Uopšteno, u AB su normalne biocenotske veze

prekinute, poremećene, osiromašene, nekompletne.

Zato takve zajednice nisu odrţive same, već zavise od

‘pomoći’ čoveka, i ukoliko ta pomoć nedostaje, AB

teţe da podivljaju, da se vrate u primarno stanje

normalno za dati tip biotopa.

STRUKTURA BIOCENOZE

Kvalitativni sastav B. To je ‘spisak’ svih vrsta ţ.b.

koje ulaze u sastav jedne B. Obično se pri tome

misli na biljni i ţivotinjski svet, na floru i faunu.

B. se meĎusobno razlikuju i po broju i po vrstama koje

ih čine.

Broj vrsta B. zavisi prvenstveno od tipa, veličine i geografskog poloţaja biotopa, a uopšteno govoreći od povoljnosti/nepovoljnosti e.f. u njemu.

Po brojnosti vrstama B. se dele na one siromašne i one bogate vrstama.

Siromašne vrstama su B. sa bar nekim od vaţnih uslova za ţivot koji je trajno ili za duţe periode u toku godine nepovoljan za ţivot.

Na pr. pustinje, pećine, velike morske dubine ili nadmorske visine.... U B polarnih suvih tundri ţivi svega po 50-ak biljnih i 30-ak ţivotinjskih vrsta.

Tu ţive vrste ili sa jako širokim valencama za nepovoljne faktore, ili sa uskim ali prilagoĎenim valencama.

U toplim izvorima u S. Americi: temp. vode 0 C broj vrsta tvrdokrilaca

30 – 35 17

35 – 40 13

40 – 42 5

42 – 43 2

43 – 45 1

I obrnuto, ukoliko su uslovi za ţivot, posebno

klimatski, povoljniji, i flora i fauna su bogatiji.

Na pr. u bukovim šumama Sr. Evrope ţivi oko

- 4000 vrsta biljaka i

- 7000 vrsta ţivotinja,

- od čega samo 27 vrsta sisara,

- 70 vrsta ptica,

- 12 vrsta gmizavaca i vodozemaca,

- 70 vrsta puţeva,

- 400 vrsta crva

- preko 5000 (72 %) vrsta insekata!

- 650 vrsta drugih zglavkara

Kod nas je u bukovim šumama oko Majdanpeka utvrĎeno (čak

ili samo?) oko 1200 vrsta insekata.

Kao što je i logično i poznato, najbogatije vrstama su B.

vlaţnih tropskih i subtropskih oblasti.

Sastav vrsta konkretnih B. zavisi umnogome od istorijskih

okolnosti, naročito geološke istorije Zemlje sa promenama

rasporeda kontinenata, klime, raznih prepreka za širenje v...

Od istorijskih činilaca, paralelno sa pomenutim geografskim

promenama, na sastav B. utiče i trenutno stanje evolutivnih

procesa u ţivom svetu na datom delu planete.

Na nešto ‘kratkoročnijem’ planu vaţna je i kompetitivnost

jedne vrste u odnosu na konkurente, u datim uslovima.

KVANTITATIVNE STRUKTURNE OSOBINE B.

dominantnost vrste

Pored samog spiska vrsta koje čine b., značajna

osobina i cele B. a i njenih članova je DV.

Dominantnost je relativni kvantitativni (%) udeo

pripadnika jedne vrste na nekom uţem ispitivanom

lokalitetu.

Brojnost (gustina) populacija krupnijih biljaka i

ţivotinja moţe se proceniti i u prirodi, a kod sitnijih,

vrlo brojnih organizama obično samo u ispitanim

uzorcima.

Kada bi se ispitivao udeo zaista svih grupa ţ.b.

pokazalo bi se nešto manje više slično kao u onom

primeru šuma Srednje Evrope. Takav podatak je

zanimljiva uopštena slika, koja ne pokazuje

različitost u onom smislu koji dominantnost znači.

Pravi, vredni podaci o dominantnosti dobijaju sa na

nivou uţih grupa ţ.b. Na pr. u okviru biljaka, u

okviru sisara (krupnih i sitnih), ptica, insekata....

Pa, kada se dobiju podaci o brojnosti jedinki pojedinih

vrsta, i svaka takva vrednost stavi u odnos sa

ukupnim brojem jedinki svih vrsta, i sve to izrazi u

procentima, dobija se podatak o dominantnosti

pojedinih vrsta:

D vrste x = broj jedinki x / ukupan broj svih (x 100%)

Dosta se koristi podela D. na 5 kategorija (Tishler ’49)

- eudominantne vrste D = više od 10 %

- dominantne v. D = 5 – 10 %

- subdominantne v. D = 2 – 5 %

- recedentne v. D = 1 – 2 %

- subrecedentne v. D = manje od 1 %

Dominantnost je naglašenije vaţna za biljnu zajednicu,

jer naročito eudominantne i dominantne vrste

dominiraju u bukvalnom smislu, i daju karakter

čitavoj zajednici, tj. ekosistemu (edifikatori).

Edifikator promenljiv, naročito u agrobiocenozama.

Treba uočiti vrednost D, kao pokazatelja koji moţe da

istakne različitost zajednica koje imaju slične vrste

na spisku, ali sa različitim kvantitativnim učešćem.

Nedostatak ovog pokazatelja je u tome što D zavisi i

od ukupnog bogatstva vrstama, pa se ukupnih 100 %

u siromašnijim zajednicama deli ‘na veće porcije’

nego u bogatijim. U rezultatu moţe vrsta sa istim ili

većim brojem jedinki imati manje D nego na

drugom lokalitetu ili B., gde je brojnost te vrste

manja, ali je i ukupna brojnost manja, pa je % +.

Ipak, kada neka vrsta ima zastupljenost iznad 5% ili

10 %, to je uvek vredan pokazatelj da je ona u datoj

biocenozi ili lokalitetu vrlo prisutan i uspešan član.

Zastupljenost neke vrste je promenljiva u vremenu na nekom lokalitetu, a pokazatelj je konstantnost v.:

Dobija se tako što se u nekom lokalitetu sakuplja vremenska serija uzoraka, pa se gleda u koliko njih se javlja prisustvo vrste, tj. koliko je vrsta redovno prisutna na tom lokalitetu.

Cx = (Ux : U ) x 100%

Za ţivotinje je dosta prihvaćena kategorizacija Tišlera iz 1949, na 4 stupnja konstantnosti

0 – 25 % su slučajne vrste (stupanj 2)

26 – 50 % akcesorne v. (3)

51 – 75 % konstantne v. (4)

76 – 100% eukonstantne v. (5)

Učestalost (ili frekventnost) pokazuje koliko se često javlja neka vrsta u prostornim serijama uzoraka, tj koliko je raspostranjena. To ne mora imati veze sa brojnošću.

Vezanost jedne vrste za neku biocenozu. To je kod ţivotinja, naročito fitofaga, po pravilu odraz njihove trofičke valence.

- karakteristične vrste su one koje se javljaju samo u jednom tipu biocenoze, ili na jednoj vrsti biljke. To su često monofagne vrste, koje se javljaju samo tamo gde im je domaćin. Na pr. lucerkina buba.

Često nekoliko ili više vrsta koji su tesno povezani sa nekim K članom B., tako i sami postaju K. Broj K vrsta obično mali u B, a i brojnost jedinki nije bitna

- preferencijalne vrste su više vezane za jednu B., ali

ne tako isključivo, pa se javljaju i u susednim. Oligo

ili polifagne su, po pravilu.

- akcidentalne vrste su one vrlo retke. Često su to

zalutale jedinke iz neke susedne B., gde im više

odgovaraju uslovi. Niti iznenaĎuje niti nešto vaţno

znači i kada ih ima i kada ih nema.

- indiferentne su vrste koje se sreću praktično svuda.

Obično su eurivalentne prema osnovnim e.f.

DISPERZIJA BIOCENOZE I ŢIVOTNI KOMPLEKSI

Raspored jedinki populacija raznih vrsta u B je vrlo

sloţen i dinamičan, i u prostoru i u vremenu.

Dinamičnost u vremenu je odraz pokretljivosti,

aktivne ali i pasivne, i generalno je mala kod biljaka

i drugih ţ.b. koji su vezani za biljke. Ţivotinje

uopšte, a insekti su tu tipični, su dosta pokretljivi.

Zavisno od specifičnosti zahteva svake vrste, i

dinamičnost prostornog rasporeda je slaba, spora

kod biljaka (u divljini), dok je kod ţivotinja tempo

premeštanja u prostoru znatno ţivlji, često ritmičan i

dnevno-noćno, u toku dana, sezonski...

Sve smo to na nivou vrste i populacije već ranije obradili izdvojeno. Ovde sada gledamo celinu slike.

Disperzija B je prostorni raspored njenih članova u nekom trenutku. I ona je 3D, ali je i ovde vaţnija H..

I ode su dva osnovna tipa D: homogena (reĎa) i heterogena, koja je uobičajena u prirodi. Kod populacije se objašnjenje uopštava tako kao da se populacija zadrţava više tamo gde joj odgovaraju lokalni uslovi.

Kod B se pokazuje da obično više vrsta nalazi povoljne uslove za sebe na istoj lokaciji ili čak mikrolokaciji.

I te male zajednice nisu tu slučajno niti su njihovi članovi nezavisni meĎusobno.

Takve male ţivotne zajednice, tzv. ţivotni kompleksi,

merocenoze, naselja..., na horizontalnom planu

obrazuju tipičan, mozaični tip disperzije.

Insekti su praktično obavezni i zastupljeni većim

brojem vrsta u gotovo svim tipovima kopnenih

staništa, što je i logičan odraz njihove ukupne

ogromne raznovrsnosti i opšte prisutnosti.

I ţivotni kompleksi, iako su donekle autonomni delovi

B, ne samo da ne mogu trajno opstati van B, nego su

i organizaciono povezani, tako što manji kompleksi

delovi većih, a ovi još većih ili nekih drugih,

susednih..

Na pr. jedan list sa svojim stanovnicima moţe se

smatrati jednim mikro kompleksom, svo lišće jedne

biljke je već jedan ţ.k. višeg reda, a i čitava biljka se

moţe smatrati ţ.k. još višeg reda.

Ako je u pitanju neko drvo, situacija se usloţnjava.

Ako je drvo delimično osušeno to otvara nove ţ.k.,

gde se obično pojavljuju i gljive.

Svaka takva kolonija gljiva je jedan mikrokompleks,

koji čine razni mikofagni privremeni stanovnici. Tu

su po pravilu insekti iz više grupa (apterigote, neki

tvrdokrilci, larve mušica, parazitoidi), drugi

zglavkari (grinje, pseudoskorpije..), puţevi golaći.

U toku evolucije insekti su ‘buknuli’ na planeti dobrim delom zato što mogu veoma efikasno i brzo da pronaĎu i nasele gotovo bilo koje mesto na kopnu, a i u slatkoj vodi.

Neka od takvih staništa su bogata hranljivim materijama, ali su nestabilna, podloţna brzim promenama, pa tako i promenama uslova za svoje korisnike. Takva staništa (pomenute gljive su jedno od njih) koriste vrste sa r strategijom preţivljavanja.

Suvo drvo brzo kolonizuju gljive, insekti i nematode. MeĎu njima su insekti najefikasniji da pronaĎu prvi i stignu, kada je reč o aktivnom nalaţenju. MeĎutim gljive (na biljke), bakterije (na ţivotinje) i nematode (ina b i na ţ) stiţu gotovo jednako efikasno,

zato što su tokom zajedničke evolucije sa insektima,

na istom staništu i u neposrednoj fizičkoj blizini sa

njima, uspeli da koriste insekte bar kao prenosioce.

Striţibube često polaţu jaja na suvo drvo, gde njihove

larve ţive u hodnicima. Ti hodnici su sa svojim

tamnim, temperiranim, vlaţnim mikro-uslovima vrlo

povoljno stanište i za gljivice, a ove su opet još i

dobra hrana za mikofagne nematode.

Insekti prilikom polaganja jaja ‘zaseju’ i gljive i

nematode, i tako začinju ovaj ţivotni kompleks.

Leševi uginulih kičmenjaka, izmet, organski otpad

ljudi itd., slični su primeri ţ.k., u kojima su insekti

uvek meĎu ‘nosiocima glavnih uloga’.

Sa ţivotnim kompleksima veoma su povezani

ekološka niša, ţivotna forma i areal rasprostranjenja

vrste.

Ekološka niša je pojam koji označava funkcionalno

mesto neke vrste u ekosistemu. Najčešće se citira

opisno poreĎenje Oduma (1957) da je ţivotno

stanište ‘adresa’, a niša ‘profesija’ neke vrste.

Ta uloga u ekosistemu i biocenozi se konkretizuje

kroz podatke o tome gde ţivi, čime se i kao hrani,

gde i kako stanuje, kome je ona izvor hrane i sl.

Ovo je vaţna informacija, jer nam govori, opet

slikovito rečeno, kakva je uloga tog šrafčića, točkića

ili zupčanika u celom mehanizmu.

Sa takvim shvatanjem, moţemo lakše razumeti i značaj

svakog ‘točkića’, jer po pravilu ni najskuplji sat ne

moţe da radi ispravno ako mu je i samo jedan točkić

pokvaren ili nedostaje!

Otkuda baš naziv niša (eng. niche)?

Šta je niša u svakodnevnom ţivotu ljudi?

To je udubljenje u zidu u kome moţe, i koje sluţi da se u

njega nešto smesti.

To je udubljenje u zidu u kome moţe, i koje sluţi da se u

njega nešto smesti.

To je udubljenje u zidu u kome moţe, i koje sluţi da se u

njega nešto smesti.

Ovde je suštinski vaţno to da je niša predviĎena samo

za jednu stvar, jednog stanovnika.

Pokazalo sa da je i priroda, i to upravo na nivou

ţivotnih kompleksa i staništa, nekakav skup

različitih niša, koji se nudi zainteresovanim

korisnicima, a njih je često više od jednog.

Zbog toga je niša, gledana kao izvor hrane, stan,

sklonište od neprijatelja itd., stalno i glavno poprište

borbe, kompeticije zainteresovanih da je zauzmu za

sebe. Rekli smo već da je kompetitivnost, u datim

uslovima, obično nejednaka, a od toga koliko je

nejednaka zavisi da li će onaj jači brzo da istisne

slabijeg, ili će dugo da se ‘nateţu’.

Često je upravo poraz u takmičenju za nišu razlog što što neka vrsta ne moţe, ili ne moţe više, da ţivi na nekom prostoru.

Zbog toga se u prirodi, na nivou ţivotnih kompleksa, sreće nekoliko varijanti zatečenog stanja e. niša.

- U staništima sa relativno dugo stabilnim uslovima, preovlaĎujuće je i stabilno stanje merocenoza gde, teorijski, svaku nišu zaposeda po jedna vrsta.

- Ta vrsta je tu kao pobednik neke prethodne utakmice, ali budućnost u prirodi nikome nije garantovana, i pitanje je samo vremena kada će se pojaviti neki novi izazivač.

- Vredi i ovde pravilo ‘svako mače na svom pragu jače’, pa je onaj ko je već zaposeo nišu u prednosti.

- druga česta situacija je upravo ta, da su u istom kompleksu prisutne dve ili nekoliko vrsta koje se takmiče oko zaposedanja iste niše.

- U stabilnijim staništima (tekuće i stajaće vode, zemljište..) gde su vremenom već preovladale vrste sa K strategijom, koje su načelno dobri kompetitori, borba je dugotrajna, i često tek delimično dobijena, pa slabiji nije potpuno istisnut već je samo potisnut.

- U kratkotrajnim, nestabilnim staništima sa rselekcijom, kompetitora je uvek više; oni najuspešniji (= najbrţi u kolonizaciji) će po principu ‘ko pre devojci..’ dobiti najviše, ostali će dobiti po manje, sve to za kratko vreme, pa sve iz početka na nekom novom mestu.

- treći tip situacije sa nišama koje se sreće u prirodi je

kada je jedna ili više niša upraţnjeno.

To se dogaĎa iz raznih razloga. Obično su to neke

prirodne ili čovekom izazvane katastrofe, koje

izazivaju temeljno stradanje ţivog sveta. Pokazalo

se, srećom, da se ţivi svet oporavlja, brţe ili sporije

ali sigurno.

Tu se momenat borbe za osvajanje slobodnih niša

često ispoljava tako da u početku broj vrsta raste, sa

pristizanjem sve novih i novih kandidata, da bi u

jednom trenutku B dostigla privremeno najveće

bogatstvo vrstama, i u tom periodu takmičenje je

najintenzivnije.

Vremenom, pobednici pobeĎuju i preovlaĎuju, a

gubitnici nestaju sa scene, i broj vrsta se polako

smanjuje do pribliţno stanja ‘jedna niša jedna vrsta’.

Na pr. Krnjaić i sar. (1995) su u regionu Kostolaca

pratili promene naselja insekata na deponijama

pepela i jalovine u programu rekultivacije. Naselje

stenica je u šumi zasnovanoj na pepelištu posle 6-9

godina činila čak 31 vrsta, a posle 11-14 godina u

istoj šumi ih je ostalo samo 16, upola manje.

Na širem geografskom planu srećemo situaciju da isti

tip niše zauzimaju, pa tako i ţivotne komplekse

obrazuju različite vrste. (Iz tog razloga je u bukovim

šumama S.E. oko 5000, a u Srbiji ‘samo’ 1200 v.)

Razloga za to je više, a oni se ispoljavaju kroz različite

areale vrsta. To je jedna dosta sloţena pojava i

problematika, kojom se bavi i posebna biološka

disciplina – arealologija.

Areal vrste je njeno geografsko rasprostranjenje na

nivou cele planete. Neke vrste imaju vrlo uzan areal,

i to su endemske i/ili reliktne v. U Srbiji ţivi

nekoliko ovakvih vrsta insekata.

Nasuprot njima su vrste sa vrlo širokim arealom

(ubikvisti), na pr. ozima sovica, duvanov trips.

Neke takve vrste se sreću na svim kontinentima

(kosmopolitske v.), a meĎu njima su često vrste koje

ţive uz čoveka (sinantropne v.), d. muva, vaške...

U okviru areala uslovi za ţivot nisu podjednako

povoljni svuda. Kod fitofagnih vrsta su 4 zone

vezane za izazivanje šteta:

- zona redovnih većih šteta,

- zona povremenih većih šteta,

- zona malih ili zanemarljivih šteta,

- zona bez šteta. (Posebna, interesantna vrsta ovakvih

zona su tzv. ţarišta gradogenih insekata.)

Areal i karantin

Areal je i dinamična pojava. Mnoge vrste imaju znatno

širi potencijalni od stvarnog areala. Često ih negde

nema samo zato što još nisu uspeli da tamo stignu.

Razlozi su geografsko istorijski, a od značaja su i

specifične sposobnosti savladavanja prostornih

prepreka. Okeani i veliki planinski masivi su

prepreka za mnoge ţivotinje i biljke.

U okviru jednog kontinenta, novopridošla insekatska

vrsta se obično dosta brzo sama širi u povoljnim

uslovima. Karantinske mere mogu da uspore i

odloţe dolazak u novi prostor za nekoliko godina,

najviše decenija. Takve vrste su alohtone v., (za

razliku od ‘domaćih’, koje su autohtone v.). Ako je

vrstu uneo čovek, namerno ili ne - introdukovane v.

Brojni su primeri iz insekatskog sveta i z. bilja:

Filoksera, krompirova z., dudovac, kukuruzni pl. i zl...

Kao neki trenutni taksonomski presek ovih dugih vremenskih procesa rasprostiranja na Zemlji,

- obično su vrste jedne familije prisutne na svim kontinentima;

- neki rodovi su prisutni na svim, ali su često samo na nekim ili na jednom kontinentu;

- vrste jednog roda su obično najbrojnije na jednom kontinentu ili njegovom delu odakle rod evolutivno potiče, i odakle se vremenom širio;

- U različitim delovima kontinenata obično ţive različite vrste jednog roda;

- U jednom delu kontinenta obično ţivi više vrsta jednog roda.

Zbog svega toga je normalna pojava da u različitim geografskim oblastima e. niše zauzimaju i ţ. komplekse formiraju različite vrste, nekada i iz različitih rodova, pa i viših taksona.

Zato je i kvalitativni sastav istog tipa B različit u realnim B. u raznim delovima sveta, dok su ukupan broj vrsta i spektar niša u sličnim uslovima slični.

Postoji jaka povezanost e. niše i ţivotne forme. To se ispoljava tako da taksonomski udaljene vrste koje koriste slične niše imaju i sličnu ţivotnu formu.

Kod insekata su primer toga crvolike larve raznih grupa koje ţive u biljnom ili ţivotinjskom tkivu, koje su meĎusobno sličnije od sopstvenih imaga koji ţive u drugim nišama.

ODNOSI ISHRANE

su glavni činilac formiranja i ŢK i B. Iz tog ugla

gledano biocenoze više nisu samodovoljne, već su

nerazdvojno povezane sa neţivom prirodom i svim

abiotskim činiocima biotopa, u ekosisteme.

Biološka osnova značaja ovih odnosa je to što sva ţiva

bića moraju da se hrane. Ta aktivnost je u prirodi

organizovana hijerarhijski, u više trofičkih nivoa.

- I trofički nivo (autotrofi) su zelene biljke, koje kroz

proces fotosinteze od neorganskih, neţivih sastojaka

stvaraju organsku, ţivu materiju prvenstveno za

sebe, ali i za sve naredne trofičke nivoe koje čine

heterotrofi.

- II trofički nivo čine fitofagi, koji se hrane ţivom b.

materijom. Ovde spadaju i saprofagi prvog reda koji

se hrane mrtvom biljnom materijom. Tu su

prevashodno razni mikroorganizmi i ţivotinje, ali i

simbiontske (parazitne) biljke.

- III tr. nivo su zoofagi prvog reda, koji se hrane

fitofagima; saprofagi drugog reda koji se hrane

mrtvom materijom ţivotinjskog i mikrobiološkog

porekla iz II t. nivoa;

- IV itd. trofički nivoi, čiji se pripadnici hrane na

račun ţive i mrtve organske materije prethodnih n.

To se tradicionalno naziva i opisuje kao lanci ishrane.

1

2

3

4

predatorski lanac ishrane

1. plen je pijavica (veštačka)

2. smuĎ – ţderač sitne ribe i ..,

na dalekom severu glavni

plen štuke (na drugim

vodama to mogu biti

pastrmke, ili basovi...)

3. Štuka, ţderač krupne ribe i

sitnih toplokrvnih ţivotinja,

a u nuţdi i larvi vodenih

insekata

4. Čovek - svaštojed

Lanci ishrane su zgodan, jednostavan način da se

dočara hijerarhijska organizacija odnosa ishrane.

MeĎutim, iako ta hijerarhija zaista postoji kao neki

kostur, ti odnosi su u stvarnosti komplikovaniji i

često se ne daju smestiti čisto u neki od nivoa.

Na primer, predator II nivoa moţe da se hrani i

parazitima iz III ili viših nivoa; entomofagne biljke

hrane se insektima raznih trofičkih nivoa; saprofagi

po pravilu ne biraju hranu po nivoima.

Sve je to, kada se detaljnije pogleda, jedan gotovo

beskrajan, zamršen splet odnosa, čiji je rezultat

preobraćanje jednom stvorene organske materije u

celokupnu raznovrsnost ţivog sveta. Mreţe su bolje.