BELA HAMVA

MAARSKI HIPERION

PRVO PISMO

Poslednjih deset godina ivota eleo sam da provedem pored mora. I evo me ovde. Tako je bilo i u mladosti. Kada mi se probudila svest o tome s kakvom sudbinom moram da se borim na ovoj zemlji, pothranjivao sam ovu misao: otii. Hteo sam da ivim u Engleskoj ili Nemakoj. To bee jo u ono doba kada je u meni gorela herostratska elja za slavom. Bee to slabost, danas ve znam. Ne kao da bi takva bila svaka udnja za slavom. Postoje i one koje ponosno cvetaju. Plutarh pria kako je zatekao Cezara da plae u atoru centurije. ta ti je, zapitao ga je. Dvadeset devet mi je godina, uzviknuo je Cezar, Aleksandar Veliki je u ovim godinama ve i Indiju osvojio. A ta sam ja?

O, ja nisam bio Cezar. ak i ne znam ta me je zadralo da ne palim crkve. Bee to slabost. ak i nije bila udnja za slavom. Nita nisam postigao. Ali sam znao i da nikada nita neu postii. eleo sam da odem u drugu zemlju. Ali je potom usledio trenutak kada sam uvideo da za ono to ja hou, prvi preduslov jeste da ostanem kod kue. Svuda bih bio bez korena, upravo s ovim i upravo ovako. U inostranstvo moe da ide inenjer, lekar, bankar, mogu ak i svetenik i vojskovoa. A ja sam bio onaj neko ko ne moe. Morao sam da ostanem. A moram da ostanem i sada, na kraju ivota, kada vie i ne elim nita drugo do da potpuno sazrim. Evo me u ovom narodu, u ovoj zemlji, svaka mi je namera bezuspena, svaka re uzaludna bee, svi planovi su mi se razbili, propao sam, neprimetno, suvino i nepoznato. Ne gledam more na ijim obalama sam eleo da umrem, ne oseam miris smokava i obalskih borova, koji maestral donosi iz zaliva, i ne ujem romor talasa na hridinama. ak i ovde poraz. Moj dajmon me ne puta. I nemam nikakve utehe. Znam da nee biti potomstva koje e me potovati. Ono to sam ja radio tako je neoveno da se prema tome nee prodobriti nikakvo potomstvo. Nisam naklonjen nikome, ak ni njemu. U meni niko nee nai opravdanje. Nigda ovde nije bilo oveka koji je manje bio umiljat. Ali i inae, potomstvo! Nee ono imati ni elje da se mui hartijama. Dolaze vremena koja e zaboraviti svaku prolost. Sadanjost e nagnati ljude da zaborave prolost - ne zato to e biti veoma sreni, nego upravo veoma nesreni, toliko ak da niko nee umeti da im ublai patnje. Zato bi ba ieprkali mene koji nemam nikakvo saoseanje prema njima? Vreme slova je i inae ve minulo. Pisanje je nesavremena strast, i sve vie e to biti. Bie zaboravljen svako ko je pisao, ak i ja. Postoji u meni jasnovidost da to kaem, ma koliko je sud teak, naroito za mene sama, u ijem ivotu postoji tako uasna nesrazmera izmeu onoga to sam ostvario i onoga to se u meni primeivalo. I tako, ono to sam inio, zauvek je izgubljeno. ak i ovo. Jer ostali? Ko sme sebe da postavi uz mene. I kada to pitam, ne govori li iz mene oholost. Toliko sam sm da ne samo to jedino ja umem to uiniti, nego sam ja i jedini koji zna ta sam uradio.

DRUGO PISMO

U svojoj osami sam mnogo razmiljao o maarskom Hiperionu. Ko je taj Hiperion? Kako bi bilo razumljivo ta hou da kaem, treba da odrim celo predavanje.

U veini vremena bilo je ljudi za koje nemam drugog izraza, sem da su jahu. O kome i o emu pie ovaj jahu? Razume se, o samom sebi. Cela knjievnost je takva kao da neko kroz kljuaonicu viri u sobu mladenaca koji se nalaze na branom putovanju. Svejedno je o emu se pie, o d'entriju ili graaninu ili oficiru ili proleteru, sve je jahu, lakoumno, drsko i otuno. Ni rei vie o njemu, ve je previe to ga ovek primeuje.

Drugi nije tako ogavan, ali je jo otuniji. Od eera je. To je moda. Kod nas ga predstavljaju Karolj Kifaludi ili Jokai. Opevaju smei frak boje duvana i ba tadanju operetsku divu, novog oveka doba, neustraivu gospoicu lekarku, ili generala koji je postao prodavac novina. Neuteno je od eera sve, juri Zrinskog i sudija, najezda Tatara i zalagaonica. Neka bude dovoljno.

A sada sledi opasnik, nadmeni. Ovde spadaju Balai, okonai, Petefi, Adi. Sve sam plamen, grka vatra, kulise, uvodnici i oaravajui tenori. Veoma lepo otkrivaju svoje grehove i tako su neodoljivi kada ih neto zaboli, ljubav ili opte stanje. Ovi blistavi lakrdijai i patnici draesnih pesama svi su roeni da budu najvei maarski pesnici.

Tako se stie do prikrivenog, koji je zapravo druga strana nadmenog. Faj i Aranj. I ovaj je opasan, jer je mudar i trezven i uzda se u budunost. Uvek ima neto u torbi ime pobunjenike opominje na mir. Prolost je bila lepa i budunost e biti takva, samo je sadanjica u kripcu, ali uzdajmo se i verujmo, potenje, rad, male radosti i mali katehizis, dakle sve maleno.Sledi kameni ovek, nedovreni. Berenji, Veremarti, Kemenj, Zrinski. Nije isklesan sasvim iz stene od koje je nainjen. Sve sama teina, poremeena bezoblinost i masivna nezgrapnost. Nona figura, nadnosi se nad dubine, ali ne ume da se stropota, visi tako i nije ga lepo ni pogledati. Uasno sve zna, i zato se ubija otrovom, narkotizovanim kompromisima. ivi u nedrueljubivoj osami, bespomono, guei se u sitniavoj okolini, besmisleno, daleko i pod znakom pitanja i pred sobom, veito iekujui svetlost, u veitom mraku.I na kraju jedan ovek. Beenjei je celokupan maarski duh, izgubljeno neznanje, koji katkada obraa panju na spoljni podsticaj, ak i ui, i sam zapoinje rad, ali sve to izae ispod njegovih ruku, jadno je, ispunjeno planovima i snovima, bez odvanosti i samostalnosti, sve sama revnost i sama nemo. Nema nijedne samostalne misli, nee dospeti mnogo dalje od mrmljanja, a na kraju e se opet izgubiti. Beenjei je bedan pisac i pesnik Sve to napie jadno je. Ali kod Beenjeija nije vano kako je pisao. Sem njega, svi ostali su uivaoci i preuzimai, i uvek ekaju gotovo i dobijaju gotovo, odnekuda, svejedno je da li su to zanatski proizvodi, moda, ukus, dravni poredak, religija. Nasuprot ovakvom loem stanju, on je taj koji pokuava da stvori duh sopstvene zemlje, on je taj koji je predak u odnosu na generacije potomaka - veiti predak. Predak je takvom razdoblju koje nikada nee uslediti. Beenjei je budilac koji hoe da iznutra razvije duh, jer vidi da nasleivanjem nema potpunog ivota. Dok nema batine, primera, dok se duh ovde ne moe nasleivati, dotle sve ivi od zajma dugih, jezik, ivotni poredak, drava. Ali nije u tome veliina Beenjeija. On je najblii Hiperionu.

TREE PISMO

Jo bih mnogo mogao govoriti o Beenjeiju. Nedavno sam opet uzeo njegov Svet prirode. "Dosadno je tvrdo razmiljanje", kae odmah na poetku. Strahuje da ga itaoci nee razumeti. Ko se toga boji, ve je izgubio. Kako je plitak! Otkriva da je "sve tajna". Zar nije uasno? Od poglavlja "ovek kao dojene" moe se razboleti. Poglavlje "Mladost" lii na one pobone sveice koje piu senilni popovi, a prodaju ih ispred crkve stare gospoice od kojih se iri zapah. To je odreeni ton jagnjenceta koji ovek i nehotino mora da odrava u ravnotei nekim bezumnim zlodelom. Da li je taj ovek itao Voltera? Da li je ikada video ove redove: "...dok je ovek siromaan, nije mu potreban bog, im da pare na zajam, odmah zahteva da njegov dunik bude vernik. elim da moj advokat, kroja, sluga i supruga budu vernici". Za jagnjetvo je uvek bila potrebna nespretnost, ali posle Sterna? Beenjei je pesnik i mislilac i dravnik, ali lo dravnik, jo loiji mislilac, a najloiji pesnik. Kae: "Mnogi izgubie besmrtno ime - Sudba im ne postavi ivot na put - Veliki vitezi umiru za ruicom pluga". - E, time on sebe pogaa usred srca i celokupni maarski duh. Jer je on taj veliki vitez. Razume se, neka nevolja postoji. Situcija nije tragina, nego neuveno smena. Veliki vitez koji umire za ruicom pluga komina je figura. Beenjei je pretpostavljao da drugaije i ne bi bilo mogue nego onako kako jeste. Iako je ba to ono to nije mogue. Sudbina je upravo to to je sve onako kako jeste, neminovno, jer je ba to sudbina. Da veliki vitezovi umiru za ruicom pluga, to je tema za humoristu. A humorista i polazi od toga kada pretpostavi da u raju najvei dramski pisac nije ekspir, nego neki uster, a najvei vojskovoa valjda nije Cezar, nego odaar. Vitez koji je zalutao do ruica pluga, komian je. Nije postao ono to je bio! Ali ne zato to ga je neko drugi spreio. Nije postao jer on prosto nije to bio. Ko sam ja, to sudbina bolje zna nego ja. I ako sam ja drugog miljenja, postajem smean zajedno sa svojim miljenjem. A to se uskoro ispostavilo i kod Beenjeija. Nije on bio veliki vitez - odnosno nije obdaren za vladanje. Morao je da umre kao pustinjak. Gde odaje sebe? Na bezbroj mesta. A sasvim je karakteristino mesto na kraju prve knjige kada pie o Aleksandru Velikom: "Ceo svoj ivot pogreno je postavio." - "Kakvo ogromno uobraenje, vladati s kraja na kraj sveta." Izgleda, ovaj strah od velikih stvari jeste nerazumevanje velikih stvari. Neto tako moe rei samo onaj u kome je neto umrlo, i u njemu je pokopano.Veliina! Hoe da bude mudar. Nema blesavijeg oveka od mudrog. Ali: "Nikada nisi okrvavljen, zar ne... zabavljajui se pie, zna, zabavno e biti prihvaeno. Svoju pravdu ne mea s krvlju". Da, pravda pomeana s krvlju! Krajnju ozbiljnost je izgubio pred samim sobom. Ne pie tigrovske istine koje e, ako ih napusti, skoiti na njega i rastrgati ga. Nije to istina ivota i smrti! Nije to neto to pouzdano mora da zna, jer ako pogrei, kraj je. Ali: "more samo tihu penu u sebi baca... a dua uti." Sedi u "Velikoj Senci". "iv u smrti sedi, gde se pokree samo zato da bi osetio sebe i da mu u mukama srce neprekidno krvari." "Postao sam kao hodoasnik koji se u pustinji skriva, napustivi svoj svet, sedi sam... piem u svom miru, u svojoj muci, ne znajui ta me privlai."

ETVRTO PISMO

Naravno, sada e postaviti pitanje emu ova improvizovana istorija knjievnosti. Moda sam je zato ispriao da potvrdim tezu da smo mi narod koji ne prepoznaje svoga genija? Nije. Verujem da smo ak i to od drugih nauili. I inae, zanemarivanje! Neprepoznavanje! ta je trebalo uiniti kako bi se prema njemu dostojno poneli? Imenovati ga za poasnog gradonaelnika, dati mu platu direktora banke i njegove fotografije objavljivati u svim

ilustrovanim listovima? Naime, veini je upravo to jedina zasluga to nisu postali gradonaelnici i nisu dobili plate direktora banke, mada su sve uinili da bude tako, ak bi to i zasluili. U uasnim rukama je ovde genije ak i meu genijima.

Drugo hou da kaem. Ne prividni, nego pravi paradoks. Ovde pada u oi kako lake i glatke izraze dobro podnosi jahu, pomodni tip ve manje dobro, najvei maarski pesnik jo manje, trezveni jo i od njega manje, nedovreni jedva, a Beenjei ve nikako. Zato? Jer jahu kada izgovori svoje, osea da mu je cela zemlja iza lea, a postepeno prema gore, to se neko ispne na veu visinu, sve manje ljudi osea iza svojih lea. Nedovreni tek jedva nekoliko ljudi, Beenjei ve uopte nikoga. Razuman, uoblien izraz nije pitanje talenta. Poezija uvek iskazuje kakav je odnos oveka i duha. To je maarski paradoks koji je u suprotnosti sa svim drugim narodima. to je duh ovde vei, dublji i tei, zahtev za njim je tim manji. Kao posledica toga jeste da je duh prinuen da se bori sa sve veim otporom, ali ne u narodu, nego ve u samom pesniku.

Za Beenjeija je karakteristino da to je u njemu zahtev duha vii i vei, s vie gorine ume da ga promuca. Dok je neto tanuno, nema problema. im zapoinje ozbiljnost, oblik se lomi. Gde bi ve sve moglo biti jasno, tamo nema niega drugoga do nerazumljivi ropac. Nisu li kod svih naroda nekako bili u srazmeri teina i forma? Nije li to bilo zato to su takvi bili priznati, bili su gradonaelnici? Sve u svemu, bilo je to zato ako neko kae neto, znao je da postoji neko ko e ga uti. Ovde su ui bile otvorene samo za Ciganina primaa. To je paradoks, to je neko prazniji, tim je vie uspean. Genije postoji, ali narod pravi od njega ono to hoe. to je on vie ljudsko bie, tim je manja panja usmerena prema njemu, a kad bi dospeo do vrhunca, potpuno ostaje sam. To je Beenjei.

PETO PISMO

Svoj ivot bih sada ve potpuno da oplemenim. Oi otvaram u osvit sunca. Sunce koje se podie iza brega upravo sija na moju postelju. Izlazim na trem i ujem iza bunja krikove fazana, sojke i kosovi proleu iznad ume. Umivam se dole kod bunara i posle nekoliko zalogaja cepam drva. Magarac, eno, pase iza kue, nije ni pripet, i tako nee otii. Kako si spavao, Tarimene? A on repom razmahuje po leima i dalje upka najbodljikavije rastinje. Uvek se nae neto to treba uraditi. Ispod oraha sam skuckao klupu i sto, katkada tu dorukujem, zatim itam.

Nemam mnogo knjiga. Najomiljenija mi je lektira zbirka mojih beleaka iz mladosti. A ni tu me ne interesuje sadrina, nego vie pismo. Najvie me zabavlja herostratovsko razdoblje. Da li je to ba takav ovek kao bilo ko drugi? Kako je to osobeno to sam to ja bio. Da sam bio ekscentrian, sigurno bih se bio bacio na pribiranje rukopisa. U potezima jedne ruke umem da vidim isto ono bogatstvo oblika kao na nekom licu. esto sam sedeo pokraj mora i nisam nita radio do zijao u rast bilja i ivotinja u vodi podno jedne stene.

Katkada uzjaim Tarimena i siem u grad da pazarim, ili da uzmem eventualnu potu. Retko dobijam pisma, ali i u njima je ono to ve i onako znam. esto silazim samo zato da bih uivao u tihom putovanju putem na kojem poznajem svaki kameni. Dole me zabavlja i pijaca, njen jednostavni amor. I uvek naem neto dobro za kupovinu, neko sjajno voe ili lepo pare mesa. Put prema dole je krai od jednog sata, obratno je neto dui. Ruam tano u podne, zdelu jela. Zatim opet neto radim. Prole sedmice sam istesao drugu klupu i sto, jer na

onaj sto pod orahom popodne pripee sunce. Popnem se na brdo, s knjigom ili bez nje, donesem vode s izvora, okopam krompir, jagode ili vinograd. Kad bi me neko posmatrao, rekao bi da sam najmarljiviji ovek na svetu. A sve je igra. Leti gradim kule od peska. Ne traim korist od onoga to inim, najee je ni nemam. Na budunost i ne mislim. Nemam za to fantazije. A to je ono to se naziva klasinim nainom ivota, neu unapred da isisam med trenutka. Ono za to sam upravo raspoloen. Ako mi se ipak formiraju navike, njih ne oblikuje briga, nego radost. Ono to je unapred usmereno, uvek je nevolja. Najvia je opojnost trenutka. Da li si ve stajao u umi pod treperavim svetlosnim pegama proputenim kroz kronje drvea? Onda zna ta je tren. Da li si za vreme etnje ve video stazu koja se gubi meu drveem? Nema u meni osvete ni zavisti, i ne elim nikakvu zadovoljtinu. Ne oseam da sam prikraen. Samo onaj prestie sebe sama ko osea nedostatak i glad zadovoljtine. Ali time to sebe prestie, promauje ono najvee, sadanjicu, to to postojim. Ciljeva nemam, a zbog toga me budunost ne interesuje. Svet postoji i ja jesam. Zar nije dovoljno? Svaka unapred projektovana mata sve pokvari i kada to stigne do mene, pusto je, jueranjica je isprala zlato iz njega. Tako dobijam ivot u njegovoj istoti. Vie od toga niko ne moe dobiti.

ESTO PISMO

Pita me kako usklaujem divljinu svoga razmiljanja s pitominom naina moga ivota? Pita me zapravo zato strasno zaljubljeni mukarac ne polomi svoju dragu. to je strasniji, sve je neniji, to je snaniji, sve je blai. Smem da budem krotak, jer je moja vatra tako neizmerna da mi nita drugo nije dostojno do samo krotkost.

ini mi se, kada bih ja doao na vlast, vladavina bi se moja hiljadu godina pominjala uz cvokotanje zuba. Nema tog istonjakog despota, rimskog cara, kneza Inka koji bi neljudskije postupao sa svojim narodom. A ono to bi najuasnije bilo u ovoj vladavini jeste to u meni nema nikakve svireposti. Ne bih uivao u patnjama drugih. Samo ne bih hajao za njih. Kao to ne hajem ni za sebe. Moja mera nije ljudska. Da li sam lud? Ako oduzme rei ono to je u njoj bolest, onda kaem da.

Najveem broju ljudi ivot je isuvie jak. I zbog toga ne mogu da ga podnesu bez narkotika. Iskapiti ga istog veoma je teko. Od njega se postaje melanholik, ili se podivlja i posre. Samo ga najsnaniji podnose bez bilo kakvog krivotvorenja, sa svim njegovim mirisima, samo najsnaniji umeju da trezveno isto ive opojnost koja izvire iz ivota.ini ta hoe. Ali uvek e znati od ega si se plaio. Plaiti se znai umreti. Znai propustiti. Znai nikada. Nikada vie. Shvati, nikada, nikada vie.

Nalog tvoga ivota nije da se mora. Jer se ne mora nita. Nema prinude. Ali shvati da ovo ovde nikada vie nee moi da uini. to ne uini ovde, danas, sada, to nee nikada moi da uini. to se plai da uini sada, to si izgubio zauvek.

Nikada ovako lepo, ovako veliko, kao sada, danas, ovde, nee vie nita biti.

A ubijeni tren, iscurela krv bogova i pretvorena u otrov, i nikada nee biti drugo do otrov, nikada proputeno nee biti drugo do proputeno, strah drugo do strah.

ovek je slobodan, uvek je slobodan da uini sve i uvek je slobodan da se plai. Ali nikada smrt nee biti drugo do samo smrt, otrov, strah i proputeno.

ovekova je sudbina da bude star i pohaban. To je vreme kada se oko njega poinju okupljati prijatelji, poinju da ga hvale. Ve ga se ne plae, nema opasnosti. Zato nisi postao onaj koji nou jesi? Onaj koji samo nou sme da misli? Sme i zna, misli svoju pravu sudbinu, ume da leti. Odvanost snova. Dublji i eteriniji svet. Tako prihvatiti dodir kao da spava na belom kamenu, ispod empresa u snu. Naokolo rascvali oleanderi, mirisni borovi, brljan u snu. Novu sudbu sebi sanja.

Radost je najnemilosrdniji bi koji nas tera. I nema milosti.

SEDMO PISMO

Zato ne vladam? Veruj mi da to ne zavisi od mene. Gde je narod koji bi izdrao moju vladavinu? ale se da narod nema svojih kraljeva. Ali imaju li kraljevi svoje narode? Ovi danas ovde uzajamno zasluuju jedni druge, ovi narodi i ovi vladari. Kralj je onaj koji od svakoga naini kralja. Dananji vladari od svakoga naine slugu. Biti kralj u naciji slugu, gde su ak i vladari sluge? Zar da se brinem oko toga kome koliko da platim za izdaju? Kako da nekoga pohvalim, jer je pogazio svoju re? Da nagraujem bednike? Da budem blagonaklon prema nekome koji je sve pretekao svojom podlou? Da uzdiem ljude koji su triaviji nego drugi, iako samo za nijansu? Da se bavim time da se po ceo bogovetni dan kesim kao trgovaki pomonik? Da se prijateljski rukujem s najprljavijim rukama ove zemlje?Ako svet zasluuje od mene zahvalnost, onda ona samo moe biti za to to mi je omoguena osamljenost, najvei i najopasniji ivot. Vi samo znate za njegovo veliko junatvo To bi i bilo ako bi bilo naroda za moje kraljevstvo. To je ono lake. A ja znam i za nejunatvo. To je osama. Niste mi potrebni. Svaka moja veza se zavrava sa ne.

Osama je teka. Pogledati u novembru napolje u sivo svitanje, izai na trem - i nikoga nema, nikoga. Na pristranku magla se sputa na smee listove. Ovo se oseanje moe leiti samo najjaim protivotrovom. ta je to? Svest da ovek sam ume da preivi najvee lepote sveta, i to ne u mati, kao zadovoljtinu, nego kao veito jedan koje je najblie vaseljeni. ovek samo u zajednici moe iveti sreno, ali samo u osami moe biti bog.

OSMO PISMO

Ne trpim ni od kakve nematine. Kuvam jelo za sebe, tedljiv sam prema onome to mi je potrebno. Prilino rano sam nauio sve kuevne poslove. Sedim na stepenicama trema, istim zelen i ljutim krompir. Sobu i sam umem da pospremim. Kada mi je donje rublje na izmaku, stavim kotao na ognjite, iskuvan i isperem rublje koje sam prethodno dobro natopio. Sunce me greje, znoj lije, razapnem ue vezujui ga za grane, koulje, aravi arape lepraju na povetarcu. Sutradan peglam. Sitnije stvari i sam zakrpim. Tea oteenja odnosim krojau. Ponekada, kada mi dojadi pekarev hleb s kvascem, sam peem s plemenitim hmeljom. Sve dok se moe, hranim se voem. Ne zbog principa. Nemam pricipa. Isuvie mi je dobar stomak. Kuevni me poslovi nikada ne preokupiraju isuvie, kao nijednu domaicu. Ako kuvam, spremam, perem ili krpim donje rublje, to je igra, delom religiozni obred. Srean sam to sam uspeo od ena da nauim ovaj udesni mir domaih poslova. Verujem da je domazluk

druga strana rata. Soba mi je zgodna kao da pripada nekoj mladoj eni. Ne podnosim prainu, ali ovde meu drveem nje gotovo i nema, sem zimi zbog loenja. I sunce obasjava sve moje ivotne delatnosti. Kada bih od oveanstva oekivao neto krupno, onda bi to bilo da ono napusti one koji mu zabranjuju ishranu sa svetlou. I da ljudi jednog letnjeg jutra krenu iz grada, napuste fabrike, ulice, kancelarije, centralno grejanje, struju, kupatilo, i da izau na sunce, bez rei, ali nezadrivo. To bi bila moja revolucija - revolucija sunca. Dok stojim za koritom i perem koulju u beloj peni, sunce mi sija u lea, a lea blistaju od zadovoljstva. Znam da u oveku postoji sveta i duboka tama, noni prostor koji se nalazi unutra, ispod koe. Ali znam da ovek ispod koe klie kada osea toplinu i svetlost sunca. Jednom sam pored mora legao na ogromnu belu stenu na podnevnom suncu, prvi put u ivotu potpuno razodeven. Pre toga sam verovao da ima nekog naroitog smisla to ovek krije slabine od sunca, dri ih u tami, u mraku skriva organe mraka. U tom trenutku, kada su sunevi zraci obasjali mesto koje prethodno nikada nisu dotakli, shvatio sam ta je to nasmejani falos - osunane, blistave, razgaljene prozraene, bez srama, nasmeene slabine skulptura grkih bogova.

DEVETO PISMO

Popodne, leti leem pod drvo i spavam. Dok me san ne uljuljka, obrve, mine nekoliko trenutaka. Duvanski dim mirno lebdi izmeu lia, beumni pokret, kao kada plove oblaci, melodino se rastae u vazduhu, i ja tonem u san. Drag i topao trenutak. Oseam da mi je sve izvan, izvan u drveu, na nebu, u kui, u bati. Nemam duu. Slobdan sam, nema volje, cilja. Duva kroz mene vetar, proima me sunce, prozrauje toplina i miris ume. Nema u meni nikakvog otpora. Tada shvatam zato sam mogao biti upravo ja onaj koji je slomio onu prinudu koja je duh na ovome svetu suprotstavila njemu samome. Ja sam uinio nemogue. Nisam nestao u nemosti, kao to je do sada nestajao svako ko je bio sin visina, Hiperion. ista i prisna re bila je ovde otvorena samo za ljudske patrljke i kal, i im je neko ozbiljno hteo da proslovi, glas bi mu bio priguen. Moja snaga je bila jedina koja je izlazila na kraj s ovim zadatkom. Progovorio sam, i to sam rekao, bilo je hiperionsko. Govorio sam jezikom kakvim pre nije niko i nikada. Bio sam sam. Na mom mestu svako bi se slomio, kao to se slomio Beenjei. Biti sam, a ne mucati, a ne sedeti u Velikoj Seni. Hiperion, usamljeni bog, koji sebi samome stvara svet, budui da ovde nikome ne treba visina i boansko. Ja sam postao potpuno nezavisan od okoline. I dok su se oni gubili u jadnom mucanju, jer im je re i pred njima samima ostajala sumnjiva, ja sam umeo da zborim. Moje su ruke ovde prvi put stvorile takav svet u kojem nije sramota iveti. Svi koji su imali takvu nameru, nisu imali za to snage. Nisu bili sasvim Hiperioni - ak ni Beenjei, koji je bio tome najblii, i najdalje se odbio. to je ovde neko bio vie kraljevski, tim je manje dolazio do stvaralake materije duha, to se vie srozavao, sve se vie otvarao pred javnou. Ja sam vratio re kraljevima. Ali ne obmanjujem sebe. Nita od toga biti nee, kao to nikada nije ni bilo. One rei kojima sam stvorio veliki ivot nikada nee dospeti do srca ljudi. Evo ih na polici u mojoj sobi. Jedino sam ih ja nainio, jedino ja znam ta je ono to sam nainio i delo jedino moj ivot ulepava. Nikome nisu bile potrebne. Pre nego to zaspim smeim se pod kronjom drveta ako pomislim da veruje kako me to titi. Kako slabo poznaje bogove! Ono to su stvorili tako je lepo da delo ne gubi nita, jedino onaj koji to ne vidi. Da li e nebo biti blee ako ga niko ne vidi? ta misli, ta bi bilo sa mnom da sam bio stupio meu njih da se zapenim protiv svega uzvienog? Moe li da zamisli mene kao sopstvenog trgovakog agenta? Kada me neko ne bi prihvatio, stideo sam se umesto njega, titalo me je to je tako duboko ponizio sebe. ak nije za to ni znao. Odbio me je, a nije ni primetio da je postao nemogu pred samim sobom.

Ko e mene opravdati? Niko. Jedini koji bi to mogli uiniti meni su slini. Ali bogovi ne opravdavaju nikoga i nita, ponajmanje sebe same. Ako bih se plaio da e neko taknuti delo, zabranio bih mu. Niko nema prava da ga smatra svojim. Ali se ne plaim. Hiperiona vie biti nee.

DESETO PISMO

Smirio sam se tek onda kada sam uvideo koliko je ovaj ivot opasan. Sve dotle sam bio pomalo setan, i dosaivao sam se. Od tada sam veseo, jer vredi. Opasnost je otar vazduh sudbine, a ja se oseam dobro samo u otrom vazduhu. Kukaviluk ne spada meu moje vrline. Uvek sam traio ono to je najtee. I naao sam oboje, osamu i vedrinu.Tri puta mi se isto zbilo. Toliko isto da lica tri zbivanja mirno mogu da zamenim i koristim jedna umesto drugih. Behu tri sasvim razliite ene. Jedna plava, teka i jaka, kao valkira, druga kao deak i egzaltirana, trea tamna i duboka, kao bunar. Zamislio sam jedan veliki ivot, dola je prva i ispostavilo se da se on ne moe realizovati. Zatim sam zamislio jedan jo vei, dola je druga i ispostavilo se da se on ne moe realizovati. Zatim sam zamislio i od ovoga vei, dola je trea i ispostavilo se da se ni on ne moe realizovati. U sva tri sluaja ljubav je planula u trenu.

Jednom sam vie dana lutao meu planinama. Bee jutro, kada sam siao niz pristranak, u dolini je poivao majur. Bee rani septembar, jo leto a ve jesen, zatije i tama pod utim, smirenim suncem. Sada, pomislim, sada u sresti nju, nju koja isto tako zna da dolazim, kao to ja znam da me ona eka, nju koja smisao svakog svog koraka nalazi u tome to je pribliava meni, nju koja zagleda u oi svakog stranca: moda sam ja koji znam da se pribliavam njoj, koja ako ue u voz, misli da moda ja ve sedim unutra, uje neije ime, veruje da je moje, uje glas, veruje da ja govorim. Sada se susreem s njom na majuru, lei ispod drvea, ita da bi stuckala vreme, dok prilazim, eka me, kao i uvek, eka, i kad me ugleda, ustaje i dolazi, prirodno, bez rei, polazi sa mnom, i ja s njom, skupa, jer je ona postala ja, i ja sam postao ona, i od tog trena neto kao to je ja nema naroitog smisla. Prolazim majurom. Kao da sam ona, tako posmatram pospanog ekonoma imanja, nadniara, stan vlasnika, na prozorima bele zavese. Do sada je ovde ivela, ali sada polazi sa mnom. ta e prvo prosloviti? Verovatno neto veoma jednostavno, moda da je gladna. Moda da joj je kameni upao u cipelu. Ja u je pogledati, pomisliu da je lepa, ali joj neu rei, jer ona ve zna da to hou da joj kaem, i ozbiljno se smei. Presecam put, i kreem uzbrdo. Sasvim sam miran. Po toj smirenosti znam da sam je zaista susreo. Kako je to udno to se odjednom sve razreilo, odjednom je sve postalo glatko, moe doi bilo ta. Eno je! U travi bela haljina na plave tufne. To je ona. Nema u meni nimalo strepnje. Ne bojim se prvi put u ivotu. Sada je ve dobro. Stiem gore, put skree levo, travnati breuljak se odvaja od neba i vidim iza njega na uetu niz haljina vijori, i ona na plave tufne. A na pristranku nikoga nema.U sve tri ene sam oseao da sam nju sreo, nju koju ne treba obmanjivati, kojoj ne treba lagati, koja dolazi, odnosno s kojom idem jer je to dvoje jedno. Jednom sam rekao, svejedno kojoj, rekao sam da u baciti kalendar. Neu vie imati ponedeljak, utorak, nego u imati dane vlas, obrva i mali prst, ona e biti moj kalendar. Jednom sam tri dana bio s jednom od njih, svejedno s kojom, minulo je tri puta po dvadeset etiri asa, a ni za trenutak nismo isputali jedno drugo. Kad bih je ispustio, zabolelo bi me. Kako su blistali ti dani! Kako je bila vana svaka re. Kako je bilo vano sve odmah rei. Sve je razumela, i ja sam sve razumeo. Zagladim joj kosu, i upitam, zar ne? A ona odgovara, da. I odista tako bee.

JEDANAESTO PISMO

Ne veruj da su bile nikakve ene. Jedna je imala naroito oseanje za uzvieno, druga je upravo talenat samozaboravnosti, u treoj sam se divio iskljuivosti, samo ja i niko drugi. Ali je prva u krajnjem rezultatu samo ekala i dobijala lep intermeco, druga obeznanjenost, trea sve u svemu nije umela da se brani. Ali su sve tri dobijale, samo sam ja gubio. Jer sam ja u svakoj prilici gubio pravo sraivanje. Postajao sam siromaniji za jedan velianstven ivot koji sam posebno za svaku od njih izmiljao, za ivot koji pre toga nije postojao i ja sam im ga stvarao. im bi to primetila, pobegla bi. Bilo joj je mnogo. Naravno, nije je ak ni bilo stid i, naravno, jo sam ja bio taj koji je zahtevao od nje neto to ona nije znala. O, da, za sada i privremeno bar dvosoban nameten stan, dobar prihod, pozorite, bioskop, koncert. Leti putovanje u Italiju ili vajcarsku. To je bila prva taka njihovog ivotnog ideala, druga, ljubav tri puta sedmino, i dete tek posle nekoliko godina. Ideal sporedne ulice, kao i kod veine ena. Verovale su u to da srea izvire iz ivotnog standarda. Kada su videle da ja obrem stvar i tvrdim da uzvien ivot ostvaruje materijalnu celovitost, poele su da me se plae. Pitaj bilo kojeg svoga poznanika, svaki e ti rei da su bile u pravu, one su bile trezvene, a ja luda. Ne znaju kakvu presudu time izriu same sebi. Jedna drava ne moe da cveta na drugom tlu, samo na elementarnoj radosti uzajamne pripadnosti; ljudska sudbina ne moe da se ispuni drugde, jedino u potpunom utapanju u ivot; i ljubav moe da se ispuni i cveta pre svega samo na uzajamnoj pripadnosti i na meusobnom utapanju. Sve tri su me izdale. Kome? Sebi samima. Ali su time izdale i same sebe. Sve tri su bile prepune visokih sposobnosti, ali nijedna nije imala talenta za zajedniki ivot. Jedno vreme sam paljivo mogao da pratim sudbinu sve tri i video sam da su se sve tri slomile. Jednom, jedan jedini put su mogle sudelovati u izuzetnosti da mogu da ostvare najlepi ivot. Ono to sada ive, sram je u odnosu na ranije. Plaile su se da umru, umrle su u ovom strahu.

DVANAESTO PISMO

Ono to sada znam o njoj, ve je samo pria. Pisma su mi se izgubila. ao mi je to ne mogu iz njih da citiram. Jedna jedina reenica bi osvetlila ta hou. Seam se vremena kada sam jednoj pisao pismo tokom dve sedmice. Jedino za vreme preko potrebnih ivotnih delatnosti pero mi nije bilo u ruci, ali su i tada u meni kljuale reenice. Svaki dan sam ih tri puta predavao na potu. Za dve sedmice napisao sam gotovo trideset tabaka, a ukus pisama i sada oseam. Igrao sam hazarderski, nikada nisam imao talenta da tedim sebe. Jedino me je ili-ili interesovalo. Srednjeg puta nema. Zato sam ostao sam.

Seam se vrhunca prve ljubavi. Bee rani proleni dan, etali smo predgraem, zemlja jo dopola smrzla, podne. Bee re o neemu, ini mi se o budunosti. Budunost je za mene bila kao proirena i usporena sadanjost, ona rasprostranjenost pijanstva koja vie nije napeta i na rubu provalije, nego nasmeena poput postavljenog stola ili nametene postelje. Da, rekla je ona odjednom, poi u za tebe im bude imao platu koliku ja imam. Ja najpre nisam razumeo. Ali mi je ona jo bolje objasnila. Pa ne misli valjda. Ostaloga se ne seam. Kau, kada oveka pogodi tane, za tren moe da proivi ceo svoj ivot. To oseanje ne znam, ali znam drugo, ono koje nazivam sibilskim trenom. Kada se pred ovekom u deliu sekunde neto srui, i on zaviri u budunost. Zato ga nazivam sibilskim trenom. Tano sam video trei sprat jedne zgrade, gde smo stanovali nas dvoje, penjem se stepenicama, ona se nalazi u svojoj sobi, ruiasti pokrivai i ipke i svetle zavese, i histerina istoa, i sve je poput

poslastiarskog kolaa. Meni neto smeta, ali nisam svestan ta. To je oseaj kao da sam do grla ukopan u zemlju, a glavu mi muve popanule. Vidim nju zavrnuta nosa kako me mazno zbog neega kara poput vaspitaice. Mnogo toga vidim u ovom trenu. Voli novac, kaem tiho. Da, volim, odgovara, ali ve s oseanjem krivice. Zna da je poinila greku. Trebalo bi da ne voli, ali ako ga ipak voli. Cvili i oekuje oprotaj. Ve bi je moglo spasti samo ako kaem, u redu. Ali ja ne kaem. Sada se ve ljuti. Zato to se raskrinkala, a ja je ostavljam da stoji tamo u svom sramu. Kako je bedna ovako, mislim, u svom jadu. A ona zna ta mislim, ak i rei uje. Moe li se takva stvar oprostiti?

Sada je zapoelo novo razdoblje ljubavi. Gotovo svakog dana otvara se ovakva provalija pred nama, a mi smo provaliju eleli da ispunimo poljupcima. Konano, jedne noi sam imao toliko snage da zaustavim sebe u bekstvu. Objasnio sam joj ta se zbilo, i ta se zbiva. Vie nije bilo nikakve nade da se moe nastaviti. Opet sam igrao hazarderski. Sedeli smo u bati gostionice, a ona se ponaala tako da sam u nervozi oborio vino i polio njenu svilenu haljinu. Oprostili smo se posle pet minuta.

TRINAESTO PISMO

Pronaao sam odlomak pisma. Ne znam ve zato sam ga ispisao s originalnoga. Zovem je da doe kod mene. Neobian poziv. Svaka reenica odguruje. Kad bi meni takvo bilo napisano! Opasnost bi bila naroito primamljiva. A kad je neto nemogue, smesta uskaem. Pa videemo! U pismu govorim kakva nas oskudica oekuje. Nas dvoje emo biti sami, nasuprot obema porodicama, bez prijatelja, bez pomoi, siromani, zima je, ta emo da jedemo? Krompira. Hladno je. Odlazimo negde da krademo drva, na uskom krevetu spavamo nas dvoje. Kako e uasno teko biti, kako divno. Oekivao sam da nee odoleti. Na ovo moe biti samo jedan odgovor, napisae kojim vozom stie. Ali ona nije imala ak ni snage da kae - ne. Neto je slagala. Verovala je da spaava sebe. Godinu dana kasnije susreo sam je, onda je ve videla - nikada vie. Ubijeni tren, istekla je krv bogova i pretvorila se u otrov. Nikada, shvati, nikada vie. Nije bilo u njoj odvanosti snova.

Reci, da li sam eleo nemogue? Nemogue je ostaviti zdelu soiva, kao to je rekla jedna od tri, za opasnost, za rizik. Ne avantura, obrnuto. Koliko ne razume! Ono je bila avantura to su one radile sa mnom. Nekoliko sedmica ljubavi, ali nisu bile sklone za stalnu vezu. Taj put vodi pravo tamo. Kuda? Zna dobro. Uopteno je i glupo ako neko kae, ena to ne radi. Da sam je omamio, uinila bi. Ali ja ni za trenutak nisam varao.

Sva tri dogaaja su savreno istovetna. Velika ljubav usred srede koje iznenada iskrsava da treba birati izmeu ivota koji sam ja izmislio za nju, izmeu tekog, opasnog, lepog, ozbiljnog, veselog ivota, i drugoga kojim ostali ive. Tri puta se dogodilo isto. Istovetni sudeonici, istovetna lica, isti prijatelji, iste majke, isti obrti, novane stvari, nagovaranja, pisma, tajne poruke, gravi, strahovi, ustuci.

ETRNAESTO PISMO

Znao sam da je mogu videti. Otiao sam i ekao. Posle izvesnog vremena dolazi. Prilazim, izmenjujemo nekoliko rei, potom moram da begam. Kada sam ve sam, ve sam obeuen od

radosti, iznenada i bez bilo kakvog povoda odjednom pomislim na njenu haljinu. Ne promine ni sat, a ja ve saznajem zato. Kod kue joj je postavljeno pitanje ili oni, ili ja. Ako izabere mene, smesta e je zauvek odbaciti. A ona nije mene odabrala, ali tako da ipak. Htela je da dobije u vremenu, a nije htela da odustane. Kod kue su to znali, i da joj se umile, saivena joj je skupa, pomodna haljina. Nju je bila obukla. Ono to je dobila zato to je mene izdala. U toj haljini se susrela sa mnom, i rekla da kada je bila u haljini koju je dobila zbog ne.Posle tog dana nisam umeo da se radujem vie od godinu dana. Zna li ta je to gubitak sposobnosti za radost? Nisam se rastao s njom gorko ni uvreeno, i nisam se oseao prikraenim. Koga bogovi vole, njemu dozvole da umre veselo. Znam ta to znai kako je tiho i smireno i vedro umrla u meni ljubav. Reci, ko je to ko bi umeo vie da naini? Znam ko sam, i ne poriem, i ne zaboravljam ni za trenutak. Kao to nisam kukavica, nisam glup, i nisam skroman. Da sam hteo pravu enu? Pa nisam je dobio. Nema? Ne znam. Najtee je bilo taj nedostatak razreiti neko celovitou. Ali je uspelo bez rana i tuge, trezveno i ozbiljno i bez buke.

PETNAESTO PISMO

I gle, iz tih vremena se sauvalo jedno celo pismo, jer ga nisam poslao: "Nalazim se u osobenoj situaciji, potpuno lud, jer te ludo volim. Ali je ova ljubav budna i pametna i zdrava. Ludo budna i ludo pametna. Dvostruka ludost, odnosno potpuno isto ludilo. Sada sve smem. Oslobaam se, nekoliko sedmica i sve stvari su u redu, tako sam blizu tebe ako se jako ispruim, ve doseem tvoju senku. Do sada je svaki plan bio fantazija. Poev od prekjue svaki san se ostvaruje, primiem se svojoj radosti i svojoj opasnosti. S radou je u redu, kae, ali ta je opasnost? Haljina na tufne? Da. Koliko ekaju negde mene? Upravo koliko ja ekam nekoga. Samo ne razumem ako ve toliko ekamo, zato se ne susreemo?"Tada sam verovao sad. Odlazim kod nje i sedam u travu. Da kaem da sam stigao? Vidi. Da kaem - ta. ta da kaem? Dobro je ovde biti? I ta da kae ona? Pogledam je. Lepa? Ne znam. Uhvatim je za ruku. Ova ruka mi je poznata od pre roenja. Ovaj vrat je njen vrat. Uvek je ovakav u meni bio ovaj vrat. Poznajem njen struk i njeno rame, kao to poznajem njenu toplotu i miris njenog daha. Takav sam poznavalac u njoj kao jezik u ustima. Kod kue sam. Ne ustajem, ni ona, ustajemo. I do sada sam ovako iveo, ali je stolica pored mene bila prazna, i prazna druga polovina postelje. Ve nema ja. Hodamo, idemo, spavamo, gledamo, ivimo. Ne okree se nazad. Nita nije kod kue zaboravila. Nema nikome nita da kae.Spavala si nae prve noi i ja sam se na trenutak probudio. Ruke, noge, kose su nam se doticale. Zagrlila si me oko vrata, tvoje lice na mom ramenu, ta je trebalo rei ramenu da bi se s licem razumelo? I reci, da li je ikada postojala ena koju, ako se na drumu susretne s mukarcem, nije trebalo ubeivati i kojoj nije trebalo objanjavati? Koja zna da nikada, nikada jo jednom, kaem, nikada jo jednom nee umeti da izgladi ono to je tada propustila ako govori, ako pita, ispituje, oekuje nagovor. Neto je trebalo rei, bar - ne. Zbog neega je trebalo da ode kui, zbog make ili trake. Neophodan joj je bio saveznik protiv mene, trebalo je to odati bar ipki. Svejedno je ta je bilo, novac ili religija, majka ili haljina. I sada veruje da je ovako bolje? Veruje da postoji takav saveznik, traka, oeva kua, svetenik ako ima neto zbog ega ena kriom rtvuje mukarca, pa onda je na dobitku? Veruje li da nisi sebe izdala? Na koncu sam pisao da ni jedan na zagrljaj nije bio potpun. Ti s bolom i oajno pita kako je mogue. Pisala si da si sve odbacila sa sebe i da si htela biti samo ena, kako je mogue da nisam umeo da ti pruim radost koju si elela. Odgovaram. Ne ume da se potpuno prepusti, jer ne pripada meni. Nisi li proneverila radost ve time to se cenka? Ali reci, samo si je meni proneverila? Posle zagrljaja ja sam tuan? Ne zato to te nisam domaio

sasvim, nego i zato to me ti nisi domaila sasvim. O, ako ovek lae i sebe samog lae. Nisi dala i nisi dobila nita. Telo je veoma teko prevariti. Ako govori, sve ti poverujem, ali ako si mi u rukama, onda ono daje to je u tebi, i to je istina, jer sam neposredno s tobom. Reci, koliko puta si me izdala poev od tada to si me ve u prvom trenutku izdala? Koliko puta si me prevarila s haljinama i svetenicima i ipkama? I jo sme da eka celinu? Uvek si se lepila za neto, a jo oekuje da se tim zagrljajem zadovoljim? Propau, ali e i ti propasti. Shvati, ne zahtevam te ja. Ti si ta koja posredstvom mene zahteva samu sebe. Posrednik sam za tebe samu. Jedno kroz drugo hrlimo sami u sebe. I ako meni lae, prisiljava me da ja laem sebi. Posredstvom sebe ja sam tebi ti. Nema poricanja, bekstva, pogaanja, prevare, izdaje da nas ne otruju odmah i podjednako oboje. Otrov, otrov, otrov proputenih, ubijenih trenutaka. Da li e ikada biti drugaije? Da li e biti? Reci!

ESNAESTO PISMO

Ne bih umeo vie rei da ne dooe ovi dani. Ve je dve sedmice kako od zore do veeri sedim u umi, obilazim livade, ili gore na hridinama leim nauznak, satima nepokretan u ovoj svetlosti koja je meka kao kosa, i tako slatka kao zrelo voe.

Bespomoan sam. Vazduh kao da se sastoji od kristalnih zlatnih zrna i da svako zrno pod zracima mlakog sunca posebno svetluca nadzemaljskim blistavilom, pa ipak tako pitomo, beumno iskri u blagom svetlucanju da mi se oi klonulo samo do pola smeju da otvore kao to ovek dopola sklapa oi pred nepodnoljivim.

Bezvetrica. Ve danima mirno stoje listovi kestena i jabuke i veno lelujavog bagrema.A noi! - Stie kristalno plamena tama koja je posle sumraka poput smrti mlade devojke, tako ista, lepa i tuna, i koja je jo pitomija, slaa i zrelija nego dan, i jo je punija dubokog, besnenog klonulog muka, - u kojoj ovek spava samozaboravnom utrnulou, jer se ve bolnim poljupcem oprostio od nekoga koga je voleo. Noi u kojima tama blista kao crni dragi kamen.Jo jednom se vraam.

Pitam: zato veruje da tamo gde se javlja jedan bog priroda poremeti samu sebe, stvari stoje naglavce i sve se drugaije zbiva nego obino? Kao da su one drugaije od onih koje vidi na zemlji - bilo da je to insekt koji mili dole, bilo lakovlata, vitka trava koja se na vetru zagonetno njie, bilo drvo koje trijumfalno izgleda kao da e granama dosegnuti sunce, bilo voda, bilo vazduh, bilo kamen, zemlja, zvezda, ili bilo svetlost!

Pojava boga nije udo, kao to nije udo kad se zametne vetar, na moru srebrnkasto blago ogledalo vode plaminja tamnom purpurnom bojom poput vina koje je dobijeno od grozdova boje noi. Ja udo prezirem, jer postoji samo jedared, nasuprot pravilu i meri, i nasilje je nad prirodom. udo nije lepo. Lepo je samo ono to je prirodno: veito pravilo. - I bogovi nisu ovde zbog uda, i gde god se pojave ne poremeti se poredak. Oni su kao hladna prozirna istota u izvoru, kao teina u kamenu, ustreptalo i meko strujanje u vazduhu, jer su bogovi stalna mera i veito pravilo u svetu. I tamo gde neki od njih postane vidljiv, tamo se ostvaruje ovo veito pravilo i mera. Naravno da postoji, i ovde je. Dolazi tako da ovek poveruje da je ovde i bio, jer pripada ovamo. Glatko, kao to vetar donosi miris sena s livada, dolazi sasvim prirodno. Dolazi kao to ja stiem s podnevnim suncem. Tako.

Pogledaj ovaj grozd, ta ima u njemu to nije prirodno? Pogledaj ovu nabubrelu bobicu kako svojim slatkim sokom do rasprsnua napinje pepeljasto meso tanke bele koe. Pogledaj kako blista na njoj zrak sunca kao da je srknuo od njenog mota i da svoju opijenost razigrava u srebrnim kapima. Svu strast iskriavog i vrelog podnevnog sunca upila je ova kuglica. Ako je pregrize, kaplje iz nje svetlost. Ali pogledaj bolje u bobice koje gore svetlou i videe uas koji je taman kao more tamo gde skriva najvee dubine. O, onaj ko iz pogleda bobice groa ne razume tamni zrak, on ne zna ta je to to je u opojnosti vina crna obeznanjenost, kao da negde iznutra zeva prema tebi provalija bez obala i neodoljivo te privlai. Ta tama je vrila u motu. Ovaj sok je rastopljeno sunce i tena no. O, reci, pa postoji li na svetu takvo udo kao ovo to je normalno u grozdu? Nema, niti ga moe biti. Jer to u njemu postoji, sve je puna, stvarna istina. Nema u njoj nita patvoreno, laovno, pretvorno, jer u njoj nema uda, prirodna je kao dan, no, svetlost, tama, tako je prirodna i istinita kao bogovi. Jer ta je drugo boansko do ona istina, stvarnost, prirodnost, to ne zna za prevaru i nikada ne lae? Biti bog znai biti tako istinit i tako jednostavan kao to je ovaj grozd. - I da strast koja je mene progonila nije istinita? I da je bila samo tatina, ili bezumna ludost koja me je kao bi terala kroz ivot? Ne! Ne bi bolelo tako! Ne! Ne bi me tako grizlo iznutra! Istina. Istina! I zbog toga sam patio, jer ja u zamenu za svoju ljubav drugo nisam umeo da prihvatim. Ne. Radije osama. Nije bilo bia koje ova vatra nije privlaila i da se nije javljala u njemu udnja da se ivi zajedno s ovim plamenom koji e ga, ako mu protiv-vatra nije dovoljno jaka, surovo unititi kao drevni elemenat kao to munja u svojoj nebeskoj jari unitava mali plamen koji su ljudi zapalili ispod skupljenog granja. Svakoga je privlaio, i na koncu su uzmicali oni koju su stupili u njegovu blizinu, i tada se ispostavljalo da ne mogu da izdre. Tako su proli svi, jadnici. I veruj mi, esto je i mene obuzimalo oseanje slino uasnoj strepnji kada sam video kako moja udnja prevazilazi ljudsko i kako je elela da postane predmet vei od ljudskog i strasnija ljubavna vatra. I sam sam se plaio od nje, i znao sam ako je ne nae moja protiv-vatra koja je isto tako edna mene kao i ja nje, onda u ja biti taj koji e sagoreti u njoj. Ali nita, nita od nje ne dam! Neu ugasiti ni jednu jedinu iskru samo zato da bi joj plamen zgasnuo! Uasno je ovo gorenje! Bezmerno. Jezovito, kada kida i vlada mnome. Ali je tako divno, velianstveno i istinito, o da, tako boansko da ga ne koim, radije ako zbog njega ovde, meu ljudima ve ne budem mogao dalje, onda - ta onda? Izdrao sam. Bez pogodbe, bez varanja i istinito. Dopola sam u vatri sagoreo. Ali druga moja polutina ivi. Ja sam teno sunce i ve uskoro u meni nee biti senke. Ali i ja imam svoje provalije, i ja imam svoju no kao grozd koji se na okotu smeje - i u ovim blistavim zlatnim danima, ovde, u ovojslatkoj, zreloj, mlakoj jeseni ljeska se crni dragi kamen boje noi, tamno blistava istota smrti moje osame.

SEDAMNAESTO PISMO

Bez slave, bez uspeha, bez ljubavi, bez prijatelja, bez zajednice. Eto, to su manjkovi na kojima se u osami moj ivot mogao da ostvari. Moja vedrina je izvirala iz ovog mnotva tuge, moj trijumf iz ovog mnotva poraza, moj mir iz mnotva ovih bitaka i moje znanje iz ove potpune osame. Mene su se jedino plaili, jedino me voleli, jedino iskoriavali, samo sam im bio neophodan. Ali kome sam ikada bio prijatelj? Isuvie sam jak bio? Smodili su me divljenjem, ak su me i hvalili kad ne bi oseali da bih ih zbog toga rastrgao. Pokuali su da mi laskaju, ak i da prave komplimente, naravno, najee samo iza mojih lea; ak su se usudili da kau da sam talentovan. Drznici. Najee sam im ipak bio na teretu. Moje prisustvo je bilo neprijatno i morali su da se ustruavaju. eleli su da me poreknu i, o, ta bi dali da ne postojim! A ja sam meu njima znao samo jedno, da se stidim zbog njih. Kada bih se negde pojavio, svi bi odmah poeli da se pravdaju. Svako od njih bi nabrajao svoje greke i oporo bi dodao, prinuda. Laskali su mi i trudili se da zbriu, ali ve s trnom u srcu, trn su bile

moje oi. Govorili su da sam strog, a nisu primeivali da je to strogost veselosti, laka i iskrena i detinja i svea, nasmejana ozbiljnost, ozbiljnost zajednike igre.

Kako je to udno to se u istoti herojskog vazduha ovde na zemlji ne neguje uzajamna pripadnost. Ovaj vazduh podnosi samo osama. Jednom je neko rekao kako je osveavajue videti decu koja za svoju egzistenciju ne treba da zahvale inovnicima. Kako bi bilo divno iveti u ljubavi koja je protiv birokratije, a cveta, i cveta nasuprot svemu to je ovde otrovano i nisko i glupo i mrgodno i zavidno. Nijedna ena nije razumela ta je to to nisam hteo, jer nisam hteo. Samo sam se susretao sa enom koja je jedino imala oseanje za lepotu, a od najkrupnijega se plaila. Samo s mukarcem koji je iveo u svetu koji je inovnik sankcionisao. Da li sam ikada mogao izgovoriti jednu jedinu slobodnu re? Da li je bilo ljudi koji su izdrali da im pogledam pravo u oi? Mnogi su me zbog toga mrzeli, ali ak ni mrnja nije bila ista vatra, samo otrovno i zaguljivo isparenje.

O svojim prijateljstvima nisam sklon da kaem ni onoliko koliko o ljubavima. Zadovolji se time ako kaem, proao sam na isti nain. ak ne tvrdim da sam manje patio zbog njih. Neto sam zahtevao od njih to nisu mogli da mi daju. Iako nisam ja zahtevao, nego prijateljstvo.Ipak u neto ispriati. S jednim sam jednom putovao. Nikada nisam umeo da razgovaram s njim tako da dotaknem u njemu jezgro prijateljstva. Verovao sam da e to razreiti due zajednito. Spadao je meu one ivotinje koje ne dozvoljavaju da se pomiluju. Moda se plae. Moda to su slabe. Nepoverljive. Ja sam se mirno preputao svakom pozivu, uurio se i ekao da me miluju. Moda zato to se nisam plaio. I moda zbog toga to sam uvek imao snage za poverenje. Zbog toga je on uvek morao za jedan takt biti mudriji od svih oko sebe. Za mene mudrost nije imala nikakvog znaaja. Ta ja nisam hteo da uim i da se ostvarujem i da prestignem i pobedim. Hteo sam neto zajedniko, ono zajedniko to jeste prijateljstvo. iveli smo u jedno sobi. Soba je samo jedna bila, ali ne zajednika. Jedino nou. Kada je spavao katkada bih se probudio i premiljao kako sada ume da bude iskren, zato je sada meu nama sve u redu? Zdravo je disao u drugom krevetu. U ovim trenucima smo bili duboki prijatelji. Zato nije umeo i danju da spava? Zato je trebalo da bude mudar kao otar vrisak? Zato nije imao poverenja u mene? Boji se? Zato? Nikada ga nisam povredio, nikada progonio, nikada mu nisam u sebi zavideo. Leao sam budan u drugom krevetu i posmatrao napolju ozvezdanu tamnoplavu dubinu neba i usnuli ovek bio je moj prijatelj. Ujutru je opet bio ona ivotinja koja je govorila sa udaljenosti od deset koraka i spremna na skok poput ranjene zmije. Tuga mi je bila tako beskrajna da je ak nisam ni bio svestan. Dotle sam i u ljubavi umeo stii.

OSAMNAESTO PISMO

ovek poinje da ivi otpozadi. I zato zavrava tamo gde je trebalo da zapone. Posle mnogih suvinih stvari konano se pribliava neemu i kada se priblii, umire. Ima onih koji se ranije priblie, ali ti ranije i umiru. Ko je radio ikada drugaije? Postojao je jedan narod, Grci, on je, kau, dugaiji. Grci u kojima je smiljeno sve ono dobro to je bilo loe i sve ono lepo to je bilo gnusno i u njima je pretvoreno u radost sve od ega se ikada patilo. Tako su oni postali narod sna. Tako to traje dve hiljade godina. Moda je to njih dostojno? Ni s jednim narodom nije se moglo uraditi to do li s njim. Niko ne bi mogao podneti da se sve to prosanja u njemu dve hiljade godina. Kada god bih se maio Grka, uvek sam hvatao svoj san. A tako je prolazio svako. Bili su savren narod, kako bi inae mogli podneti sve ono veliko koje je drugde bilo

maleno? Savren narod, kao to je savreno sve to su nam ostavili. Ali vie niko ne zna ta je tu san. Ni nauka o njima nije nita drugo do istorija snova oveanstva, svaki slog, svako slovo, pare keramike, odlomak kamena svetinja su, jer su proeti snom oveanstva. A ja sam neugasivo edan stvarnosti.

I ja sam svoje najlepe snove uneo u njih, svaki svoj gubitak dobio sam u njima i svaku svoju strast odradovao sam u njima. Njihovi bogovi moji su bogovi, njihova istota je moja istota, njihova vedrina je moja vedrina, vedrina koja strahovito blista, podnevna. ta je ta vedrina? Smeak koji je u svakom trenu spreman da lepo umre kad ve ne ume lepo da ivi. U smrti se ne moe propasti. Ono u emu ovek propada jeste sramota. Nisam propao onda kada sam umro, nego kada sam napustio sakralnu istotu koja postoji u svakom oveku.Odgovaram na ono to si me pitao. Kae, moda smatram vanim neto preko ega ostali prelaze sasvim prirodno? Kako sam mogao pasti na samim sitnicama? Ta u svakoj ljubavi se nalaze one rane koje su mene snale u svakom prijateljstvu. Jer ako bi svako odbio od sebe ljubav i prijateljstvo i zajednicu zbog ega i ja, onda ne bi postojalo nita drugo do osamljeno bie.A ja kaem da i nema drugo. Ono to izgleda zajedniko, nije to. I to razlika izmeu mene i ostalih jeste da sam bolje proao. Nisam upao u ono to su oni uradili. Ne! Ja sam se uvao izdaje koju su drugi poinili. Ja sam od poetka znao kakav e ivot odatle proizai. Video sam da je to samo druga re za sramotu. Radije sam lepo umro. Ako je drugima ova vrsta ljubavi i prijateljstva dobra, pa neka ive u njoj na svoju sramotu. Ispataju zbog toga. Vidi? Kako da ne vidi. Lau, ali na koncu i oni ostaju sami, samo to to ne znaju. Sami i zauvek sami, poremeeni, spotaknuti, zatrovani, propali. A ja sedim ovde na kunom pragu. Sunce je ve zalo. Ulazim, loim vatru, pripremam veeru. Potom u jo prolunjati umom, i oko mene su moji bogovi.

DEVETNAESTO PISMO

Postojao je jedan jedini tren, samo jedan, nigda nepovratni, proigrani tren, kada nam je u rukama bila mogunost zasnivanja nove, lepe, snane zajednice. Neu da tumaim, ispriau sve onako kako se zbilo.

Kada sam se upoznao s njim, okolnosti u kojima je iveo bile su uvredljive i sramne. Bio je okruen ljudima kojima se moglo prii samo zapuena nosa. udnja za graanskim blagostanjem, lagano srozavanje u komfor, u snobizam i stalno namigivanje prema ostvarenosti. Neto bezono profano i izazovno, uvezena zapadna dovitljivost. Sve je ovde laovno, ak i radost. On se nalazio u sreditu, sa svojim bonhomme stajaom zvezdom, i s nadmonom dobronamernou izvodio je komediju pred onima koji su oseali da je ovo uzbudljivije i od deza, jer se ovde igra s bogovima. Tano obrnuto od Akademskog vrta. Nedostajalo je u tome sve to je ozbiljno i isto i istinito.

Okolina je iezla. Nas dvojica smo ostali sami, dve lude, kako se govorilo. Pripremali smo se za ludilo. Znao sam ako uspem da dotaknem neto, pobedili smo. Ako se ostvari meu nama ono to sam video i oekivao, stigli smo do uslova ostvarenja nove zajednice. Od nas je zavisilo. Ako jednom, jedan jedini put uspe da od dva nainimo jedan, onda se ve jedan moe nainiti od deset i od sto. Razume se, prva dvojica ne mogu biti bilo ko. Mogu biti samo dva takva oveka kakav je bio on, kakav sam bio ja.

Tada smo otputovali. Radili smo na rukopisu koji - kao i ostali vani - nikada nije dovren. ta je razlika izmeu objavljenih i neobjavljenih dela? Objavljeno delo se vie ne moe spaliti. E pa, bilo je to delo koje se jo moglo spaliti. Govorilo je o tome kako je danas ovde, kod nas mogunost obnove nemogua na individualan nain, ali je isto tako nemogua zajedniki i institucionalno. Jedini nain jeste krug malobrojnih, malobrojnih koji su potpunim stapanjem svoga ivota stvorili egzistencijalni uslov za zajednicu. I kako smo o tome govorili, znali smo da od nas zavisi hoe li ili nee uspeti. Sada mislim da sam moda samo ja znao. On je verovao da jedino od njega zavisi. Nije umeo da se prepusti. Morao je da izvodi komediju? Nije razumeo o emu je re? Tek posle nekoliko sedmica postao je udnovato aktivan i razgovorljiv. Zamislio sam se. Kako je brzo nalazio rei za neto to jo nije postojalo. Zato nisam imao hrabrosti da ga napustim ve tada? Kao ene. Verovao sam u njega?

Izostavio me je iz igre. Istupio je u prvi plan. Mogao bih rei da me je zapostavio. Uvreda? Smejem se takvim pitanjima. Nije o meni re. Nije re o tome da mene zapostavlja, i izigrava da je on glavni i sredite, pomalo ak i mesija.

I prijateljstva imaju medene sedmice. Tiho srastanje u odustajanju, uzajamno oduevljenje u vrelim danima. Preiveo sam ovu medenu sedmicu, zanet blizinom njegove linosti. Preiveo sam nasuprot tome to sam znao da najvanije jo nedostaje. Ljubav je zapeaena u trenu kada se oboje naue potpunom samopredavanju. I prijateljstvo. U tom trenutku prestupa u venost. Ja sam znao da ovaj trenutak jo nije stigao. ekao sam kao mu koji osea da su mu enu iskvarili i lagano je treba ponovo povratiti u plodan ivot.

Vratili smo se kui. Nije umeo da uti. Koliko je govorio! Od onoga to je rekao nita nije bilo istina. Nismo ostvarili uslov sjedinjavanja. Ljutnja? Opovrgavanje? utao sam. Sa sve veim neraspoloenjem i nepoverenjem. Stvorio je privid nove zajednice, onu koja je od stvarnosti bila najudaljenija. Minula je godina dok se nisam usudio da otvorim usta, a i tada sasvim tiho. Samo sam se toliko usudio da postavim znak pitanja kako moda vie nismo materijal pogodan za zajednicu. Nije bila optuba. Ali sam imao smelosti da oznaim razlog. Nema zajednice tamo gde neko svoju linost samovoljno pretvara u sredite, gde neko glumi, ili lae. A onda se zbilo neto neobino. Nije shvatio da je o njemu re, da vie nismo pogodna materija za zajednicu, i da je on uzrok tome.

DVADESETO PISMO

Imam zbirku zabeleaka koja iznosi mnogo svezaka, koju sam nainio od svoje lektire. itajui ove hartije postaje suvino da dela ponovo uzimam u ruke. Srce knjige je ovako sauvano za mene. Sadrina, citat, ponekada samo jedan izraz moe mi rei zato sam sve to itao. Ovih dana sam naao ovu beleku: "Sudbina stvoritelja jeste da uva i hrani ar duha sve dok on toliko ne ojaa da moe da stvara tela, dok od njega ne nastane takva generacija koja e svetu doneti veliku slobodu. Takve znalce da odneguje koji e duboko prezirati da se bave jeftinim stvarima sve boljeg sveta, i mrze srdito i laovno pobratimstvo -, takvu omladinu iz koje uvek izlazi spasitelj koji e otkriti zakone ivota venog prava i onima koji su zabludeli umee da pokae zakone."

Dobro se seam vremena kada sam ovo zapisao, i knjige iz koju sam prepisao. Sudbina nam

je ve onda bila reena, a time je iezla ona omladina iju smo sudbinu mi, kaem, nas dvojica proerdali. Ko li je vie kriv, onaj koji ubija, ili onaj koji znajui proputa da stvara? Jo uvek isuvie boli, a da bih mogao mirno da govorim. Znam, i ja sam poinio greku. Isuvie sam mnogo utao. Ali imam jedno opravdanje, jer se nije moglo govoriti o onome o emu sam hteo. I moja je vrlina bila njegova greka. Govorio je. Ne bi to bio nikakav problem, ali ta je govorio. ak ni to ne bi bio problem, ali kome je govorio.Seam se jednog trena, nekoga ko se sastojao od tri svojstva, od cinine elje za novcem, od pervetrirane inteligencije i od potuljenog snobizma, video sam ga kako se ozbiljno, duboko koleba, taj uglaeni i pametni pajac kulture, dustabanlijski Volter sporedne ulice, koji bi bio u stanju da za jednu kopejku na glavnom trgu celu no bez prestanka etvoronoke laje, video sam ga jedan jedini put da je bio duboko potresen. Znao je ta hoemo, a ja sam mu ponovio. Prihvatimo se uvanja i odravanja svete vatre. Pogledao me je i u grlu mu je neto zastalo. On? pitao je sa strepnjom. Bee to ozbiljan trenutak. Tada i nisam znao ta se zbiva. Da je okrenuo na alu, mogao bih biti miran. Ali nije okrenuo. I njemu je to bilo mnogo. A ja nita nisam znao. Tako je trebalo da bude. Bilo je neega nemoguega u tome za to sam ja njega odabrao. Bilo je neega nedostojnog to sam ga uzdigao do sebe. Zato smem da kaem da sam ga uzdigao do sebe? Jer da ja nisam doao, on nikada ne bi imao ni pojma o sudbini na koju sam mu ukazao. Bio je dovoljno pametan da bi uvideo ta je u tome veliko. Ali ne dovoljno veliki da to i ostvari.

Dobio sam za to svoju nagradu. Pred javnou potom on je mene uinio jednakovrednim sa sobom. Figurirao sam uz njega, uvek uz njega, i figurirao sam. Razume? Kako da ne razume. Veoma dobro zna ta znai figurirati. Ja sam bio njegov prijatelj, on je mene pripustio sebi, istina, nisam mu bio potreban, ali me je primio, ak se spustio do mene. U odreenom pogledu to mi je bila istaknutost to sam mogao biti uz njega, to mi je bila zasluga to je on sebe uinio jednakovrednim sa mnom. Najpre nisam znao ta to znai. Sve dok nisam primetio da moju prevlast ne moe da podnese, i kako se od toga nije umeo drugaije da odbrani bar pred svedocima, pred publikom koja mu je uvek bita toliko vana, mene je po mogunosti upadljivo uzdizao uz sebe. Ba tako. Dok potom nisam bio sit uvreda. Zato jo da ostajem?

A sada me moe pitati zato mi je bio potreban neko kako bih uvao svetu vatru. Kako bih odnegovao takve potomke koji e prezreti lano pobratimstvo i stvoriti novu meru? Opratam ti zbog ovakvog pitanja. Ne zna o emu je re, ni ne sluti da bi na bilo kojem mestu u svetu bio dovoljan jedan ovek, ali ovde je jedan malo. Beenjei. Zajednica, Ja i Ti svuda je na svetu prirodni temelj i tlo iz kojega izrastaju ivot i sudbina. Jedino kod nas nije. To je ovde najvei zadatak. Ima neto u ovoj zemlji to oveka ovde vezuje, mnogo jae nego zemlja bilo koga bilo gde, ali ista ta zemlja koja jako vezuje, ona razara vezu oveka s ovekom. Ovde nema Ja i Ti. Ovde je svaki ovek sam sa zemljom.

Knjiga iz koje sam maloas citirao kae: "Poto su veliki ljudi ostvarili novu vezu oveka i svemira, preostao je samo jedan zadatak, stvoriti vezu izmeu oveka i oveka". Tako se opti zahtev doba susreo s onim to je bilo promiljeno pitanje maarske zemlje. I zato je bio potreban ne jedan ovek, nego dva. Vezu oveka i sveta obojica smo savreno razreili. Sada je preostalo samo da razreimo vezu oveka s ovekom. Zbog toga ovde sudbina potomaka, omladine, zajednice zavisi da li e se nai neko ko e ostvariti mogunost, meru, kako rekoh. A nju ne moe ostvariti jedan ovek, nego bar dvojica. Ona moe izvirati jedino iz ljubavi ili prijateljstva, jedino iz veze koja to dvoje stapa u jedan. Nasukao sam se u ljubavi i u prijatljstvu. Prosudi, zato.

DVADESET PRVO PISMO

Sada ve izgleda da je beznadena sudbina ove zemlje. Tavori kao beznaajan sluganski narodi, opljakan, duhovno srozan, izdan od onih kojima je poverio svoju sudbinu, razbucan od onih od kojih nije umeo da se odbrani, zaosatao, okapa kao proleter, s propalim seljacima, s pokvarenim plemstvom, s lakoumnim graanima, smrvljen e iveti pod jo mnogo teim okolnostima nego u osamnaestom veku, i mnogo due vremena nego pod Turcima. Oslobodio se, ali zamah svoje samostalnosti nije umeo da iskoristi, i nije uspeo da stvori svoju sudbinu. Nije greka voa. Bespomonost naroda nije uspela da stvori vou. Na licu mu se meaju nezrelo detinjstvo i prestarela starost, jo je zelen, a ve usukan. I ovo vreme koje sledi potrajae sve dok ne nestane svaka uspomena ovoga vremena. Nita ga nee moi spasti, nita, ni novac, ni vlast, ni duh. ta sve to moe da znai ako je ivot u klici izumro? Koga moe pozvati za to na odgovornost izvan sebe sama?

Otkuda to znam? Otuda to sin Visina ivi u osami. Individualni ivot ne moe se ostvariti bez zajednice. Ne samo velikog oveka, ve niiji. Nemamo pesnika, jer nemamo potrebe za njim, a nikada je nije ni bilo. Nemamo velikih ljudi, kraljeva, mislilaca. Svi mogu biti plodni samo u sadanjici. Sadanjica? Samo uvek prolost i uvek budunost. Uvek smo se bojali, uvek proputali, a ubijeni tren, krv bogova je iscurela i pretvarala se u otrov. Samo sada i ovde i danas. Nikada, razume? Nikada vie. Nismo imali u sebi odvanost snova. Nije bilo trenutka, i Maari su se uvek gubili. Svaka sudbina se gubila u nezajednitvu, gasila se i guila.ta to znai to nema zajednice? Kao eline kope nunosti celinu sainjava fakt i stvarnost. Nema procvata, jer nema veliine. Ali veliine nema zato to nema naroda u kojem bi se ostvarila. Ali zato nema naroda? Zato ovde mora da bude smrvljena svaka sudbina? Jer u ovoj zemlji nema Ti.

Gde raste ljubav, gde raste prijateljstvo? Gde zajednica? Gde bogovi? U Ti. Nisam imao prijatelja i ljubavi ne zato to sam mnogo zahtevao, nego zato to nema ljubavi i nema prijateljstva. Onaj ko je naao, nije naao ljubav, prijateljstvo, zajednicu, nego obmanu. U tome ne sudelujem. Nema ovde ostvarene sudbine, samo nemo i oajno stenjanje koje se stropotalo samo u sebe, to je naa istorija, svaija sudbina, maloga i velikoga. Jer onaj ko ovde izgleda kao dobitnik, taj je varalica. Ne znam gde si, ne znam ko si, ne znam da li jesi, jer nisi. Gde moe da trijumfuje ivot ako ne u tebi, ljubavi, prijateljstvo, zajednico? Gde mogu da ivim ako ne u tebi? Ostvarivanje ljudske sudbine bez zajednice nemogue je, a ovde nema zajednice.

DVADESET DRUGO PISMO

Evo korena ravnodunosti. Kau da je prednost, ak velikodunost to su ovde jedan pored druge mogle iveti konfesije i religije i nacije. To se naziva prednost. To nije strpljenje, nego ravnodunost. Maar nema oseanja prema onome to drugi ini i misli i kazuje i ivi. Nije to velikodunost, ve nikada ne zna ta je Ti. Nikada ovde nije bilo povezanosti meu ljudima. Ovo je zemlja gde se ne zna ta je to skupa i ta je to zajedno. Uvek su izdavali jedni druge, s osobitom naklonou strancima. To je smisao toga to su vekovne vladavine bile u rukama stranaca. Ko ih je pustio i ko pozvao? Ubeen sam u to da ako Turci i nisu pozvani, veoma su

se dobro uklopili u neije raunice. Ali ovde niko nije mogao biti on sam pre svega zato to se sudbina moe ostvariti samo u drugome. Zbog toga ovde niko nije bio on sam. Zato ovde nije bilo velikog pesnika i velikog mislioca i velikog kralja. Meutim, ravnodunost nije krajnji koren. Izvire dublje: iz toga to nema prijateljstva i nema ljubavi i nema zajednice i nema naroda - nema Ti.

Zato ovde nema duha sopstvene zemlje, i nema niega to bi trebalo da ikne iz zajednikog. Duh, ivot, drava, zajednica, poezija, zakoni mogu biti rezultati zajednikog ivota naroda, a od tih rezultata ive potomci, neprekidno ih iznova stvaraju time to njima ive. Niko nije dospeo na onaj stepen zrelosti da stvori veliko. Ovde se moe sazreti samo na jedan jedini nain, onako kao na zvezdi bez atmosfere, ali to nije ivot, ve izolovanost i izuzetak. Nedostatak Ti ini nemoguim sve veze, i svaki odnos se sasui. Zajednika misao je iezla. Svako je sam. Pojedini Ja otrguti jedni od drugih, sami se mrve, ravnoduni prema svakome drugom, u sebi se rastau, jer nema niko oko njih, jedni na druge krguu iz tamnice Ja, a ova kljocanja zuba izviru iz muke osamljenitva. Svi "sede u Velikoj Seni - ivi u smrti" - posebno, bez povezanosti - "kao hodoasnik skriven u pustinji, napustivi svet, samo sam sedi - ne znajui ta ga privlai".

A u ovoj zemlji ivot reava to ko zaklanja ravnodunost koja izvire iz nedostatka Ti, i ko je otkriva. Jer je domovina ona velika i sveta la koja sve zaklanja. Jeste, oni su veliki sinovi domovine. Domovina je vana samo tamo gde nema zajednice, nacija je zastava samo tamo gde je zaklonjena, pa o naciji ne moe biti rei, nema ni domovine, ni nacije, ni naroda. To je velika obmana, u kojoj treba sudelovati, inae bi postali svesni nae osamljenosti. I ta bi onda bilo? ta bi bilo ako bi se probudili da smo bez domovine i bez naroda i bez nacije. Ono to izgleda zajedniko, to je poplava velikih fraza nastala iz poricanja nedostatka zajednice. Premostiti je treba na taj nain ako je ve nema, neka bude bar njen privid. Jedino se u zajedenici moe iveti, i ako je nema, iznad ravnodunosti treba nalagati naciju i narod i domovinu.To je znaenje duha ovde; knjievnosti, umetnosti. Zbog toga postoji znaaj samo domovine, zajednike obmane, u emu se svi slau da postoji, jer je nema. Zato je tako strano vana ast nacije i ljubav prema domovini, s ime se uvek moe izai i recitovati, to je ono to jo moe da bude zaborav.

DVADESET TREE PISMO

Prekinuo sam. Siao sam u batu i okopao kukuruz. Usput sam pokupio opale jabuke, i nekolike pojeo. U zeleni se opet razmnoio bagrem, krim ga. U jendeku raste hmeljka. Otkinuo sam struk i ispleo venac. Kako bi dobro pristajao na glavu neka ene koja gore u kui posluje, povremeno proviri da vidi ta radim, kao to se i ja povremeno oglasim: ta je? Treba li ta? Ona bi rekla da ne treba. I bilo bi lepo, jer sam joj uo glas. Nema. Niko, niko.Uzimam puku i odlazim u umu. Sunce je ve na zaklonu, fazani u ovo doba dolaze na izvor. Tiho koraam po zimzelenom brljanu i suvom liu. ipak je ve sasvim crven, trnjina plava. ujem kako lagani vatar zanjie drvee, i pada orah ili kesten. Berem struk brljana i spliem venac. U meuvremenu prnu dva fazana. Neka lete. Hmeljka i brljan - ena i mukarac, hmeljka koja vri i fermentuje, nabrekla, za hleb, svaki njen rod je poput naroguene kvoke, sasvim enski venac, venac majke zemlje. A brljan je ukrotitelj tigrova Dionis. Gore iznad izvora nalazi se litica, tu postavljam dva venca jedan pored drugoga. I u tom trenutku se smirujem. Bogovi su primili moju nesvesnu rtvu i ugasili u meni uzburkanu strast. Opet sam

mogao da sednem pred izvor i da pogledam dole na ravnici, bez gorine, udaljene svetiljke. Najvie je ako mogu da utim. I ako se uz to jo i smeim, postao sam kao groe.Silazim, od nekoliko grozdova cedim mot, i ispijam. Zatim sednem na stepenice ispred trema, i ne radim nita. To mi je najomiljenije zanimanje. ak i ne mislim. Nemam o emu. Ono to sam mogao ve sam jednom promislio. uju se noni umovi ume, ptice i zeevi se vrpoplje po svojim gnezdima i logama. Ponekad tihi pijuk ili prasak granice. Moda se muva je. imii prohuje kroz sumrak, araju poput tamnih iskri. Noni leptiri. I cvrci. Kakva tiina. Ranije sam preveo Sapfinu strofu od etiri stiha:

Mesec je skliznuo s neba,Slede ga ve i zvezde.Protiu sati. Pono je.A ja, oh - spavam sama.

DVADESET ETVRTO PISMO

Ne nalazi ti da je svet teak, svet smatra tebe tekim. I kao to sam se ja ovde u svom ivotu ovenanom hmeljkom i brljanom mogao da ostvarim, moda je meni uspelo, moda jedan jedini put; nikada drugome nije uspelo, nee ni uspeti. Iz sebe sama iveo sam enu, prijatelja, zajednicu, istinski narod, iz veselosti, iz jednostavnosti. Ja ih uvam, da, bogove, ja sam ih doveo ovamo, i ja sam ih naselio na ovu zemlju. Bogove dovode mislioci i pesnici i proroci i kraljevi, sinovi Visina koji su i sami bogovi. Kavim je ivotom iveo narod vidi se po tome kakve je proroke imao, ko su bili u njegovim oima veliki, najvei.Najvei? Kod nas je umesto bogova doneo menicu, banku, konjske trke i kasinu. Ali onome to sam ja nainio, nee biti produetka. Isto onako nee kao to o tome niko nita ne zna. A i kada bi znali, ta bi od toga razumeli? Ja sam osamljena luda, ovde meu brdima, gorim na vatri svoje specifine megalomanije. Oholost je kako govorim? Onima koji su samo ljudi, sklon sam da najvie oprostim. to mi je neko blii, sve manje, sebi nita.Nisam mogao da izdrim bez Ti tamo dole, tamo u bezdomovinskoj slaganoj domovini, u narodu nakienom u narod, u bezljubavi i bezprijateljstvu, i doao sam ovamo sa svojom bezdomnom Ti-ei, i sagradio sam novi svet. Ne mogu da ivim u osami, zato sam morao da napustim svet gde je svako samo Ja.Moda e jo razumeti.

DVADESET PETO PISMO

Upravo sam se vratio s Tarimenom s pijace. Dobro smo bili natovareni obojica. Skinuo sam s njega tovar i pustio ga. Toliko se umorio da nee da jede, legao je ispod buna i drema. Ja se ispod oraha zabavljam ovim pismom. Danas ne kuvam, od jue mi je ostalo jela, i na dobroj hladnoi je u pordumu.

Dok sam koraao za magarcem dole i gore, palo mi je na um ono to sam ve davno mislio, moda kao dvadesetogodinjak, o maarskom jeziku. Premiljao sam o tome zato je teko prevoditi s maarskog na evropske jezike? Nisam mislio na velike jezike kao francuski, engleski ili panski. Ti jezici su stvaralaki i ivi jezici, s takvim obiljem naviru odnekuda da

se drugi jezici s njima ba i ne mogu uporeivati. Stvaralaki duh i jezik se ne mogu odvojiti jedno od drugoga. Re stvara duh, a duh re. I ovi jezici su, uporeeni s nama, duboki kao okean, i kljuaju kao vulkan. Misao, forma, kultura, duh neposredno izviru iz njih. A maarski na ovim jezicima najee zvui kao nerazumljiva buka na plemenitom instrumentu. Na jezik retko ima perspektive, ne ume da se zaari, ne ume da lebdi. Kako bi se maarski mogao prevesti na ove jezike, na ove plamene i poletne i raspevane jezike? Ali maarski loe zvui ak i na jeziku nekog malog naroda, kao u norvekom ili srpskom. Stepen ivota jezika je onakav kao naroda. Tako sam shvatio siromatvo naega jezika ne u formi i zvuanju, nego u stvaralakoj snazi. esto sam imao oseanje da govorim mrtvim jezikom. Jezik s drugog sveta. Nekog izumrlog naroda koji vie nigde ne postoji, ili postoji ovde samo zbog udne nemoi, jer ne stvara nita zbog ega bi vredelo uvati ovaj jezik. Nai spomeni su stari samo etristo godina, ali je jezik za tih etiri stotine godina na oigled postao siromaniji. I tada sam pomislio, siromatvo nije to se maarski ne moe prevesti na strani, nego to se strani ne moe prevesti na maarski. Verovao sam tada da se maarski ne moe misliti, oseati, pevati, maarski nije most izmeu Ja i Ti. Na maarskom se ak ne moe ni sanjati. Zato?

DVADESET ESTO PISMO

Hteo sam jo da govorim o izgubljenom mitu Maara. O izgubljenom maarskom heroju, o junakom spevu, o izgubljenom maarskom junakom dobu, o svemu onome za to ne znamo ni da li je postojalo ili nije, i kada je izgubljeno, zbog koga i zato. Treba li jo o tome govoriti? Da li je ovde ikada bilo junaka i junatva? Da li je ovde bilo junaka za kojima su kucala sva srca? Da li su negda ovde injana velika dela, sem uzajamnog nabijanja na kolac i oslepljivanja? Da li je ovde postojao mit za koji se nije ispostavilo da ga je drugi narod sanjao za sebe i kod nas je samo postao kao religija, oblik vladavine, odea, pronalazak, umetnost i novac. Zato?

Postoji jedan mit, njegov pravi smisao, pak, nije dobro razlagati. A sve u svemu to je ovoliko: zemlju su osvojili Huni, Atila je umro i za nekoliko godina veliko carstvo se raspalo. Niko ne zna ko su bili Huni, ali su Maari oseali da su im srodnici. Odgonetka mita: na ovome mestu gde mi jesmo, teko je iveti. Ova zemlja vukla je bar na pet strana. I Maari su je samo tristo godina odrali ujedno. Prekodunavlje gleda na dugu stranu od Erdelja, od Felvideka, Alfelda. Kao da i ne spadaju zajedno. Teko je ovde odrati dravu. Nikada ovde nije bilo jedne drave, uvek bar etiri. ak ni Rim nije mogao da osvoji sve. A i sam narod naginje rasturanju. Zato?

Vojni pohodi, Turci, osvajanje, strana vladavina, verski ratovi, unutarnji razdor, stranci naviru s juga, sa severa, sa zapada, mrcvare jedni druge i one koje ovde zateknu. Zato?Jednom je ovde boravio stranac koji je rekao da je ova drava calkgwni. Zavetrina, mlakost. Ako ovek doe sa severa, sunce je sjajno, ako s juga, ono je nejasno, nalazi se na sredini izmeu juga i severa. Ima neke mile i mirne ari u tome to se u ovoj polusvetlosti zelene kronje drvea i talasaju blagi bregovi, voda sneno blista, a u vazduhu se uvek belasa pramen magle, kao da smo u predvorju drugoga sveta. oveku se u ovoj halkionskoj polusvetloj, tihoj zemlji bez vetra pridrema i spava oputeno. Ovde se ne moe sasvim razbuditi. Ovo je mesto osame. Iz trstika provire ledene ptice i na glatkoj vodi jezera, kao na staklu, svetli uto sunce. Ovo je zemlja usnulih, poluivih, gde se ljudi i ne bude iz sna, i tako umiru. Zato?Sve je to u vezi: zemlja smrti, bezvetrica, polutama, bez zajednice, mrtvi jezik, bez dogaaja, ravnodunost. Zbog toga istinski glasovi ovde nisu oni koji bude iz nazrelog lebdenja ivot-

smrt, nego oni koji stenju kao sablasti. Istinski glasovi su oni koji se stapaju s ovom polutamom i hoe da poverujemo da postoji sve to ega nema, domovina, istorija, junak, vernost, ivot. Da zaboravimo gde ovek ovde ivi. U stvarnosti ovde svako ko je nje svestan, smesta bi trebalo da umre, kao to je umro onaj ko je to znao. Maarska opijenost jeste kada se iupa iz ove stvarnosti-fatamorgane i za trenutak poveruje da ono to ivi ipak je samo ivot: postoje prijatelji, braa, domovina, zemlja, zajednica, narod. Kada ume da zaboravi kako u predvorju podzemnog sveta i u svojoj rastoenosti rastopljen spava. Istupio je iz njega i za trenutak moe da poveruje da postoji Ti, postoji drugo, postoji svet, postoji zajedniko. Maarska opijenost uvek je zanos osamljenog oveka - onoga koji sam sedi za stolom, kao Beenjei, "iv u smrti". Poveruje da ovde postoji zajedniko i skupa, da postoji ono ega nema i nikada ga nije ni bilo, a nee ni biti. Zaboravio je sebe i otuda sada ve zna da mu ne moe pomoi niko i nita. To je druga strana ravnodunosti, divlji skok u sve ono to izgleda zajedniko, opta stvar, opte i opte, uvek opte, ovo je zanos ovde, koji nagoni na zaborav da se postoji. I obara svakoga ko se usudi da kae istinu. Svejedno. Opije se i Ciga mu cvilei na uvo svira. Zato?

DVADESET SEDMO PISMO

Moda sada ve razume zato sam govorio o opasnosti osame. Lako je tamo dole. S kakvom se stvarnou tamo ovek boi? Stotina nema takvu teinu kao ovde jedan. Teko se u ovim mislima ne slomiti. I sem Beenjeija ima dovoljno primera. Ako stignem samo dovde, i mene bi ekala takva sudbina, ludilo ili oboljenje srca. Jer je ovo jo sve sama provalija i tama i pobuna. Ali sam ja poao dalje. Na sve sam rekao: da. Odnosno da. Otkuda ovde ravnodunost? Zato nema zajednice? Zato ne ivi moj Ti? Zato ovde ivi u lai svako ko eli ljubav ili prijateljstvo? Otkud polutama i bezvetrica? Zato? Ova zemlja nema bogova. Zato narod nema bogova, zato je bez domovine, bez zajednice, zato se ovde ne blista sunce bogova, ne struji vazduh, nema junaka, nema sudbine, otrice, sam, posebno, mrtav je jezik, sam u sebi razbucan -, zato je ovo predvorje Hada, mesto razorenih veza, mesto koje je ispalo izvan sveta: bezbonika zemlja.

Osobina mesta pripada narodu: narod pripada mestu i mesto narodu. Zbog toga ovde nema mita, nema velikog oveka, pesnika i mislioca. ta je to neto to se naziva velikim? Biti veliki znai dovesti bogove. Veliki ovek je ????????. A ovde niko nije mogao biti veliki. Ovde ne nastavaju bogovi? Kako je mogue? Ta hiljadu godina ovde je hrianin. Ne. Hrianstvo je dospelo ovde kao institucija, ne kao religija. Bilo je politika koja duboko i tamno bezverje Maara nije ni dotakla ak ni danas. To ne iskljuuje spoljanjosti. Naprotiv. Precizna spoljanjost je uvek sumnjiva, naroito tamo gde sve zavisi od spoljanjosti. Ta cela uzajamna pripadnost po spoljanjosti je ovde puki privid, svako ivi razdreen od drugoga, samozavaravanje, oaj, jedna vrsta poremeenosti, samozaboravna opijenost da postoji ono ega nema.Narode ne stvaraju kraljevi, nego pesnici i mislioci, i stvaraju ih tako to im dovode bogove. Jedan narod ne zapoinje da ivi u zajednici i u uzajamnoj pripadnosti onda kada nastupi osvaja, nego kada se oglasi pesnik. Veremarti je to znao kada je stvorio Hadura. Ali to je bio bog prolosti, zakasnio je hiljadu godina, i nije mogao da ostane iv, ma koliko da je bio lep. Nama su danas neophodni drugaiji bogovi, nismo vie lutalaki konjaniki narod, nego ovde stanujemo, odnosno ovde bismo stanovali ako bismo negde stanovali. Na ovoj usnuloj zemlji s bezvetricom i polutamom stanuje bezboni narod, posveen od svetskih sila, zato ovde svako ivi posebno i sam, i drugoga ne razume, zato mu je jezik tup, i zato ga razbucaju

susedi i avanturistiki osvajai, bilo odakle da stiu. Samo da je bar prokletstvo, kao to je verovalo nekoliko ushienika u 16. veku. Bar da ovuda hodaju krvave senke Erinija - ali ak ni one.

Kakva tiina, kakav spokoj! Koliko hiljada godina ve kako se nita dogodilo nije?

DVADESET OSMO PISMO

Uvek si sumnjao kako mogu u svojoj osami da ivim bez gorine. E pa, mogu li biti jo gorak u posedovanju znanja? Mogu li se buniti? Moe li me jo neto boleti? Postoji jedan stepen znanja koji je etarski, moe mu se rugati, slomiti se o njega, besneti zbog njega, proklinjati ga, a znanje ni da mrdne, i smei se. Kao nebo. Najvee istine su lake i proste i iste i uvek se smee. I svestan ovakve istine iz oveka iili svaka tuga, zavist, bol, osveta i gorina. Ne moe se vie do videti. I ako ovek sve vidi, postaje vedar. Ovo je vedrina svevidee osame za koju sam sazreo.

Nisam izrekao mnogo vie od onoga to sam kao dvadesetogodinjak mislio kada sam se pripremao na put u Englesku kako bih mogao da namirim svoju herostratsku strast. Ali nisam otiao. Zato nisam. Ve i tada sam znao ovo, ako i ne ovako razueno. I zato ne marim to ne ivim na obali mora, to sam toliko eleo, ne ivim tamo u svetlosti, pod vladavinom Posejdona i Apolona i Dionisa, nego ovde, u ovom halkionskom predelu. Takav je narod koji nema bogova. Moj ivot je minuo u tome da ih pronaem i dovedem. Uspelo? Takve stvari ovek ne moe znati. Ne mogu sebe da pogledam spolja. A i neu. Moje je mesto ovde u meni, ne znam ta sam uinio za druge, samo ta sam uinio za sebe. Nisam nikoga dobio, ni ljubav, ni prijateljstvo. Delo mi se izgubilo. Ali imam osamu i vedrinu, i za sebe sam se ostvario. Moji bogovi su bezimeni monici, tako su veliki da im je svako ime tesno, jo su veoma novi i snani. Doveo sam ih, nikome nisu bili potrebni, pa ja ivim s njima. Da li je time usledio preokret u ivotu zemlje? Ne znam. Ja sam sin visina, i donosilac bogova. Ostalo nije moja stvar.

DVADESET DEVETO PISMO

Ve cele sedmice nita drugo ne radim nego berem. Jabuke, kruke, ljive, orahe, kestene, groe, vadim krompir, repu. Ostava je prepuna. abe uvee jako krekeu, znak da e kia. Dani su se osetno skratili, kada uvee sednem na prag, treba da prigrnem kaput. I uma je sve proreenija i tia. Boje sumraka su ve ute i zelene, ne zlatno-crvene kao jo pre nedelju dana. Kreem na duge etnje s druge strane planine, po ceo dan sam odsutan, a ponekad se vraam natovaren peurkama. Peene peurke s mladim vinom, treba li bolja veera? Tako odigravam vreme. Sledei put vie.

MAARSKI HIPERIONPRVO PISMODRUGO PISMOTREE PISMOETVRTO PISMOPETO PISMOESTO PISMOSEDMO PISMOOSMO PISMODEVETO PISMODESETO PISMOJEDANAESTO PISMODVANAESTO PISMOTRINAESTO PISMOETRNAESTO PISMOPETNAESTO PISMOESNAESTO PISMOSEDAMNAESTO PISMOOSAMNAESTO PISMODEVETNAESTO PISMODVADESETO PISMODVADESET PRVO PISMODVADESET DRUGO PISMODVADESET TREE PISMODVADESET ETVRTO PISMODVADESET PETO PISMODVADESET ESTO PISMODVADESET SEDMO PISMODVADESET OSMO PISMODVADESET DEVETO PISMO