Савремени српски писци

Посебно издање

НАРОДНА КЊИГА * АЛФА, БЕОГРАД, 1997.

Борислав Радосављевић

ЗЛОЧИН ВЛАСТИ

О Месићу, Ћосићу, кравама и комунистима

ЧЛАНЦИ И ПОЛЕМИКЕ

Уредник

Милета Аћимовић Ивков

Главни и одговорни уредник

Миличко Мијовић

УВОДНЕ НАПОМЕНЕ

Текстови сакупљени у овој књизи представљају избор чланака и полемика

објављених у регионалном листу "Нови пут" (који излази у Јагодини и покрива још

општине Ћуприју, Параћин, Свилајнац, Деспотовац и Рековац), у време кад сам био

главни и одговорни уредник тога листа.

Први текст објављен је априла 1989, сви остали у континуитету почев од

јануара 1990. до краја 1992. Осим што је објављен знатно раније, први текст је

различит и по томе што се не бави односима и појавама у региону Поморавља и

Републици Србији, већ полемише са, у то време актуелним, ставовима Републике

Словеније. Увршћен је у овај избор не само зато што је полемичан, већ пре свега што

одсликава какав је био положај листа у време када сам преузео уређивање.

Одговарајући на оптужбе комунистичких лидера Словенске Бистрице, ја сам користио

прилику да промовишем нову, демократску концепцију листа и да се одбраним од

локалних газда који cу тај инцидент покушавали да искористе да ме смене.

У првим објављеним текстовима читаоцу ће бити уочљиво да се баве искључиво

локалним темама, да су критике, са данашњег нивоа слободе штампе, исувише

опрезне, са сталним, колико је могуће циничним позивањем на програмске ставове

партије на власти и изјаве њених лидера. Зато је важно знати да су ти текстови

објављивани у време кад у Србији није било опозиционе и слободне штампе.

"Погледи" су још били малотиражни лист крагујевачких студената, "Српска реч'\

"Демократија" и "Време" нису излазили, а "Борба" се тек борила за садашњу

концепцију. Каква је реакција власти била на те, данашњем читаоцу исувише опрезне

критике, види се из оштрих напада појединих званичника, који су у листу добијали

запажена места да би одмах потом добили и достојне одговоре.

Током времена реаговање званичника било је све ређе, a чланци све оштрији и

директнији.

С обзиром да многи чланци представљају коментаре актуелних, готово дневних

догађаја, нужна је још једна напомена. У тим чланцима, наиме, приметна је сасвим

разумљива опрезност у проценама које су, нужно, морале да се заснивају на

непоузданим информацијама извлаченим из хаоса бесомучног медијског рата. Шта

више, многи чланци су покушај раскринкавања пропагандних лажи моћних српских

масмедија, телевизије и радија. Кад читалац, који је данас о тим догађајима добро

информисан, процењује шта сам у датом тренутку могао и смео да кажем, нека

упореди шта су о томе могли и смели да кажу други. Зато је испод сваког текста

штампан и датум објављивања. Притом читалац треба да има у виду и положај листа

који за оснивача има Скупштину општине у којој је Социјалистичка партија на власти

и који прима уредне дотације, као и сви локални листови, без којих би његово

излажење било немогуће. Само се по себи разуме да је сваки мој текст помно

анализиран у намери да се пронађе и докаже каква неистина која би била повод за

осуду “Новог пута" и смењивање уредника. Безброј пута је од стране "лојалних"

новинара на колегијуму покретана дискусија о мојим чланцима у "доброј" намери да се

укаже на "застрањивања", злоупотребу и приватизацију листа.

Да су такве критике добиле макар једном верификацију колегијума, оне би

постале платформа за осуду листа од стране оснивача и мој крај као уредника.

Морао сам увек, на свако питање, у сваком тренутку, да имам одговор.

Текстове сакупљене у овој књизи потписивао сам увек пуним именом и

презименом, јер иза њих није стајао нико осим мене као аутора, чак ни редакција.

На крају још неколико напомена о одлуци да се ови текстови писани за дневну

употребу, у вечној журби и галами редакције, штампају у облику књиге. Није никаква

реткост да се различити текстови, писани са свешћу о томе да ће имати и трајнију

вредност, најпре објављују у новинама, па после, пошто су одиграли своју дневно-

политичку улогу, пошто су извршили своју мисију међу бројним читаоцима новина

који се, без икаквих доказа, понекад помињу у контексту другоразредних – објављују и

као књиге и посвећују читаоцима у чију аналитичност се а приори не сумња. Ови

текстови, међутим, нису писани са намером да остану као трајно штиво. Све што у

њихов прилог као аутор могу да кажем јесте једино да су писани пуном снагом и са

пуном слободом које сам се коначно, после толико мучних година ужасне цензуре и

још ужасније самоцензуре, домогао на начин који је сасвим посебна прича.

Идеја да се ови чланци и полемике нађу у књизи потекла је од читалаца. Они су

од самог почетка комуницирали са редакцијом – долазили лично, писали писма, звали

телефоном – да би изразили задовољство због таквог писања и предложили да се том

штиву обезбеди трајнији живот од живота једне новине. Они су одмах осетили да су ти

текстови набијени оним вишком енергије и храбрости, оним инцидентним надахнућем

неопходним да би се у ово време и на овим просторима говорило језиком аргумената и

искреног убеђења.

На сваки покушај да се овакво писање у "Новом путу" заустави читаоци су

реаговали еруптивном снагом. Десило се једном да објавим писмо неког читаоца који

је, незадовољан таквом критиком режима, тражио моје смењивање. Неколико наредних

бројева морала су онда бити испуњена реаговањима оних којима је достигнута слобода

писања представљала онај мајушни доказ да се и овде догађају промене на боље и који

им подгрева надање без којег би им живот био суровији и тежи.

ПИСМО ИЗ СЛОВЕНСКЕ БИСТРИЦЕ

ИЗНЕВЕРЕНА ОЧЕКИВАЊА

Има једна српска прича о кумовима која би се, у овом часу, могла применити и

на градове побратиме – Светозарево и Словенску Бистрицу. Пошао, вели прича, неки

човек да меље жито, па кад стигао, видео да је воденичар његов кум. Благо мени,

помислио човек, ево мога кума, самлеће ми без ујма. A воденичар угледавши

придошлицу помисли за себе: “Благо мени, ево мога кума, даће ми два ујма!”

Ето, и ми смо, пошто смо обелоданили да нам је неко, на такав начин, вратио

новине адресоване на председника Комитета у Бистрици, очекивали да ће се

побратими потрудити да открију и јавно жигошу онога међу њима који је учинио

шовинистички испад, а они траже одговорност уредника што се усудио да са тим

инцидентом упозна јавност!

He знамо да ли су кумови из приче покушали и успели да отклоне своје

неспоразуме, а што се побратима тиче – из Словенске Бистрице стигло је писмо,

потписали су га председник и секретар Општинског комитета Стане Ковач и Јанко

Ковачич, које, без обзира на намере, неће допринети да се неспоразуми отклоне.

Уосталом, ево тог писма у интегралном облику, уз напомену да је евентуално

одступање могуће у некој нијанси због превода.

НИСМО ВРАТИЛИ "НОВИ ПУТ" – "Председништво ОК СКС Словенска

Бистрица у присуству председника OK СКС саопштава следеће објашњење у вези са

писањем у једном од последњих бројева часописа OK ССРН Светозарева "Нови пут".

Огорчени смо и разочарани садржајем чланка часописа "Нови пут" који је

преузео лист "Политика" у чланку под насловом КАО ДА HE ЧУЈУ ПУЦЊЕ и од њега

часопис "Вечер". У том чланку je главни и одговорни уредник часописа "Нови пут"

Борислав Радосављевић изјавио да је председник OK СКС Словенске Бистрице

недавно вратио примерак тог часописа. To је поткрепио шаљивим и тенденциозним

коментаром.

Уз сву одговорност саопштавамо уредништву часописа "Нови пут" и јавности,

да никада из OK СКС Словенске Бистрице није враћен примерак часописа "Нови пут".

Питамо се зашто се друг Радосављевић није обрагио OK СКС Словенска Бистрица и од

њих захтевао објашњење и зашто је било потребно без правих аргумената пред суд

јавности поставити председника OK СКС (име се не наводи, но јасно је да је он) и са

њим комунисте општинске организације.

Задњи број часописа "Нови пут" који смо добили носи датум 1. март 1989.

године. Од тада па надаље нисмо добијали нове бројеве исто као OK ССРН и CO

Словенска Бистрица.

Зашто после тога датума нико од именованих није добио ниједан примерак

часописа "Нови пут"?

Приметили смо изостанак следећих бројева али смо били превасходно убеђени

да су у питању неке објективне тешкоће у уредништву листа. Ни у једном тренутку

нисмо сумњали у вероватноћу објективне околности и били смо убеђени да ћe нас о

томе правовремено обавестити уредништво или његов оснивач. Разлога за сумњу

нисмо имали јер познато је да се прави пријатељи о свему добром и лошем договарају.

Ми нисмо само пријатељи већ и побратими. Часопис "Нови пут" нам је служио као

стални извор информација из братске општине Светозарево и CP Србије и желимо да

то само буде и убудуће.

ДА СЕ УРЕДНИК ИЗВИНИ – Из наведеног председништво OK СКС Словенска

Бистрица захтева:

1. Да наше објашњење у вези са поменутим чланком у целини објавите у

часопису "Нови пут" на исто тако видном месту као спорни чланак. Уз то објавити и

фотокопију враћеног броја, нашта се позива друг Радосављевић.

2. Фотокопију отпремнице пошаљите директно OK СКС Словенска Бистрица.

3. Да наше објашњење објавите у часопису "Политика" и Вечер".

4. Да се главни и одговорни уредник часописа "Нови пут" јавно извини због

нетачног информисања јавности.

5. Да НАДЛЕЖНИ ОРГАН OK ССРН Светозарево утврди одговорност главног

и одговорног уредника часописа "Нови пут" за одређено штетно политичко деловање.

Чланови председништва OK СКС Словенска Бистрица оцењују да текстови са

таквом позадином какав је поменути чланак у листу "Нови пут" не доприносе

реализацији захтева највиших партијских и државних органа СФРЈ о превазилажењу

такозваног медијског рата. На тај начин иде се на кидање годинама грађених братских

веза међу радним људима и грађанима Светозарева и Словенске Бистрице. To већина

радних људи и грађана ове општине не жели, а најмање најодговорнији друштвено-

политички радници ове општине који на разне начине доприносе традиционалној

доброј сарадњи. О садржају напред поменутог чланка смо разговарали са друговима из

OK СКС из Светозарева. Изразили смо забринутост због таквог писања листа "Нови

пут".

Поверење се гради, брзо га је могуће срушити и врло тешко га поново

изградити. Ми се тога придржавамо, зато ћемо одлучнo реаговати да бисмо допринели

истини, правди и међусобном поштовању, што је одлика братских односа.

Позивамо све радне људе и грађане братских општина Словенске Бистрице и

Светозарева да се не оптерећују и идентификују са напред изнетим непријатељима.

КРИВЕ НОВИНЕ – Писмо се завршава у великом стилу: нису непријатељи они

који чине разне шовинистичке испаде, већ оии који о томе пишу. Класичан

политикантски образац! Али пођимо редом.

Другови из Бистрице траже главу уредника на основу његове "изјаве" штампане

у мариборској "Вечери". Уредник међутим вије давао никакве изјаве, већ је у "Новом

путу" објавио факсимил враћеног примерка листа из кога се све јасно види. Примерак

је насловљен на председника Општинског комитета, а пошта је својим печатом и

налепницом потврдила да је примерак примила и покушала доставу, али да га странка

не прима и да захтева да се он врати НАЗАЈ 11000, што значи не у Светозарево него у

Београд. Коме у Београд? Можда Слободану Милошевићу? Потпуно је јасно о чему се

ради. Није само јасно зашто одговорни у Бистрици све то поричу када је пошта

државна служба, званична и плаћена, и њени документи у свим цивилизованим

земљама имају судску и сваку другу веродостојност. Било би добро да другови

искористе свој ауторитет да пронађу, ако то није учинио председник, ко је то учинио у

његово име. Да сазнамо и ми и они ко нас то вуче за нос. Да погледамо том шовинисти

у очи. Или је можда друговима из Бистрице непријатно да признају да таквих има међу

њима?

КОМЕНТАР НИЈЕ ШАЉИВ – Што се тиче "шаљивог" коментара којим је

пропраћен факсимил, морамо рећи да је то велика заблуда. Коментар је озбиљан да

озбиљнији не може бити, озбиљан до суза, а односи се на изјаву првог човека

словеначких комуниста Милана Кучана да постоји више истина. Лансирање ове

жалосне крилатице у политички живот Југославије значи да се до праве истине не

може доћи, да праве истине заправо и нема и да је свакоме дозвољено да маже и лаже

како му се прохте. Но, то није нити је икад било нити ће икад бити тачно.

Протагонисти такве "политике" морају сићи са политичке сцене јер ће их убити истина

коју нису могли или нису хтели да схвате. Ово није никакав наш став, ово су животне

аксиоме.

He знамо зашто се у овом писму на гомилу трпа и чињеница што у Словенску

Бистрицу од првог марта више не шаљемо "Нови пут". To је потпуно тачно, али није ни

у каквој вези са реаговањем ва нечији шовинистички испад. Учињено је то зато што из

Бистрице не добијамо у замену њихове новине, нити смо их икада примали. Сматрамо

да то није ни лепо ни побратимски да ми годинама шаљемо бесплатно новине а да у

размену не добијемо ништа. Очекивали смо да нам се другови из Бистрице јаве па да се

о томе договоримо. Ако немају своје новине, а желе да знају шта се ради у

Светозареву, био би леп гест према побратимској општини да се на “Нови пут"

претплате.

СРПСКА И СЛОВЕНАЧКА ШТАМПА – Сада нешто о реаговању и захтевима

партијских функционера из Бистрице. Вредно је запазити да су се другови из Бистрице

најпре обратили Општинском комитету у Светозареву и од функционера тражили

разјашњење спора. Зашто? Да ли они мисле да су општински функционери одговорни

за писање "Новог пута" a да je одговорни уредник само њихов службеник? Или да

новинари немају право на своје мишљење и свој став? Где је та толико извикана баш

од стране Словеније слобода штампе, говора и мишљења? Или се можда то односи

самo на Словенију, док би у другим срединама функционери то морали чвршће да узму

под своје? Како иначе друкчије да протумачимо што cу другови из Бистрице

"забринути" због оваквог писања у "Новом путу", а ни прстом нису мрднули да оспоре

бар делић оних силних неистина и клевета које лансирају њихове новине на челу са

злогласном "Младином". Или да можда схватимо да ни тамо не постоји слобода

штампе и да је све то што пишу словеначке новине уствари став њихових званичних

институција?

Много је питања проистекло из реаговања и захтева другова из Бистрице.

Основни захтеви, међутим, да се главни и одговорни уредник извињава што осуђује

шовинизам и да одговара што je о томе писао – не изазивају никакву дилему: они су

одбрана путем напада. Боље је да се разговара о одговорности уредника "Новог пута"

него да се открије да је неко из Бистрице вратио српске новине Слободану

Милошевићу. Нека пуца брука код наших побратима уместо код нас. A штa тек рећи за

крајње непримерен и дрски захтев да уредник "Новог пута" даје "исправке" у

"Политици" и "Вечери", листовима са којима нема никакве везе нити има било какву

одговорност за њихово писање?

КАКО СЕ ГРАДИ ПОВЕРЕЊЕ – Реч две, на крају, о поверењу које се тешко

гради а лако разграђује. To je тачно, али зашто ове речи баш Словенци да упућују нама

сада? После толико жалосних напора њихових моћника да се Србија онемогући у

њеној историјској борби за враћање државности и достојанства, за сузбијање

контрареволуције на Косову и заштиту свог народа који на том тлу живи! Нисмо нешто

чули да су се другови из Бистрице оградили од спорних изјава својих лидера у дому

Ивана Цанкара и на разним другим трибинама. Нису дошли да са нама изразе протест

због прогона Срба и Црногораца. Нису послали "Новом путу" телеграм којим би

изразили згражање због мучког убиства недужних војника на спавању које се десило

овде у Параћинској касарни. Све су то биле праве историјске прилике за јачање нашег

узајамног поверења, за јачање братства и јединства које је ковано у такође тешким, и

још тежим историјским приликама.

Живот тече даље и доносиће собом нове прилике да јачамо наше поверење.

Размишљајте, драги побратими, о томе, и будите нам побратими и у добру и у злу, а

поготово у злу, кад нас живот искушава. Протоколарне посете и свечани ручкови и

вечере слабе су прилике за јачање братства и пријатељства.

12. април 1989.

КУДА ИДЕ ИНДУСТРИЈА КАБЛОВА

КАБЛОВСКИ ЛАЖНИ РАЈ

Чак ни прелиминарне резултате привређивања у тек минулој години одговорни

у Индустрији каблова још не дају у јавност, али незванично се зна да су гори него икад

раније. Финансијски стручњаци покушавају да скрпе завршни рачун не би ли некако

избегли да прикажу губитке. Јер то би онда значило кресање ионако танких плата, а

затим би дошло незадовољство радника, штрајкови и захтеви да се мењају директори.

До свега тога, наравно, лако може да дође и паника која сада влада у редовима

руководилаца ове фирме може се тумачити и као очајнички покушај да се очувају

фотеље и привилегије у неприкосновеном систему лажног раја договорне економије.

Али, да ли би смена руководилаца донела било какав бољитак?

СПОСОБНИ И НЕСПОСОБНИ – Светозаревачка кабловска индустрија је једна

од ретких фирми у овом делу Србије која je у кадровској политици имала реда и

система. Постојала је селекција кадрова почев од стипендирања, преко запошљавања,

па до избора за најодговорније функције. Без обзира што ствари не треба идеализовати

и што су грешке увек могуће, у глобалу гледано требало би претпоставити да су на

челу фирме увек били (и да су сада) најбољи кадрови. Њиховом заменом, значи, само

би се изгубило јер би места заузели мање способни. Такве изнуђене кадровске промене

можда сада и прижељкују каријеристи.

Али: ако смо дошли дотле да најспособнији воде фирму у пропаст, где су онда

заиста способни који би могли да је спасу? To питање, у Светозареву а и другде,

поставља се на сваком кораку. Ми не видимо способне – кажу они који брину о

кадровима. Способних једноставно нема! На здравље нам! To значи да се ухватимо за

руке па у хладну воду. Прокламације о тржишној привреди и кметовска психологија

очигледно ве иду заједно. Способни да извршавају наређења и способни да креирају

ново нису исто. Има способних и способних. Данас се тражи способност да се напусте

мртви ходови договорне економије и уведе свежина тржишта. He треба, дакле, мењати

кадрове, већ правила игре. Боље речено: треба мењати само оне који не желе или нису

у стању да у привређивање унесу нова правила. О којим правилима је реч?

ПЛАТА И ЗАРАДА – Прво и свето правило договорне економије јесте да се

прима плата без обзира на рад и учинак, и то унапред договорена плата, у

непроменљивим односима. Плату одређују некакви "бодови" а њихов број зависи од

степена хијерархијске лествице. Од портира до директора један према пет. Радио не

радио, свира ти радио. Где ћеш се наћи на лествици зависи од способности, али и од

поткованих лактова. Коначно, зашто је и потребна нека способност да се прима плата?

Сва памет социјализма, за све ове силне године, није била у стању да смисли

систем зарађивања. А за све то време он одлично функционише на корак од наших

западних граница. Али страх од "капиталистичке експлоатације" у нама је јачи од

страха од атомске бомбе. Да није тог страха ни Индустрија каблова не би догурала

довде докле је догурала. Нико никада тамо није имао храбрости, а и данас је нема, да

пропише својим комерцијалистима да продају каблове на проценат. Цела комерцијала

ИКС је једна велика чиновничка касарна, иако ни у Југославији поодавно нико никоме

не брани да се понаша и зарађује тржишно. Помоћник директора ИКС Десимир

Мишић, на телевизији, тражи од владе услове привређивања, као да ће нешто изменити

ствар ако влада своје услове пропише у новембру уместо у децембру, а ни једном речју

не помиње унутрашње услове рада које прописује он и његов колегијум. Као да Анте

Марковић треба да дође у Фабрику каблова и да нареди да чиновници комерцијале

постану акционари фирме и започну продају на савременим основама. А какве су то

основе и како се то ради – Мишић зна исто тако добро као и сви ми.

Колико сутра, ако би се прешло на зараду на основу учинка продаје, продаја у

земљи (садашња најслабија тачка!) оживела би, али би способни продавци почели да

зарађују толико колико Мишић не може ни у сну да замисли. Утврђени ред договорне

економије пукао би као мехур од сапунице: зарађивали би неки којима се, можда, данас

говори марш из канцеларије, а без посла би остали и они којима се куца на врата.

Пошто је критеријум прост као пасуљ – ко више прода више заради – знало би се ко је

способан а ко није и не би више "способни" морали да се траже свећом по дану и да се

не налазе. Виц је вероватно у томе што ми такву очигледност не желимо. Она

претпоставља утакмицу, рад и неизвесност. Шта ћe то онима који данас имају положај,

нерад, новац и извесност?

КАПИТАЛИСТИЧКО ПОДМИЋИВАЊЕ – Рад на проценат учинио је да

подмићивање у тржишној привреди буде обична појава. Део свог процента, своје

зараде, човек може да дели с ким хoћe и како xoћe. Словенци, који су одавно прешли

на тај систем продаје, нису пушком, већ подмићивањем створили привилеговане

трговачке односе са Србијом. У нашим главама, међутим, ти пословни потези дилера

мере се истим кантаром као и корумпираност чиновника који због ситних поклона,

често жалосно јефтиних и смешних – агенди, календара, ташни, значака, хотелских

ручкова – пристају на штетне уговоре. Тако комерцијалци Фабрике каблова (они већи)

купују у иностранству оно што се може и у земљи само да би остварили девизне

дневнице, или у Београду, Загребу и Љубљани (они нижи) оно што се може и у

Светозареву, само да би добили дневницу и евентуално пословни ручак. А колико је

тек таквих уговора сачињено добро подгрејаних ковертама пуним девизама?

Чиновницима се то мора замерити (морају се кажњавати) али зашто смо

дозволили да комерцијалисти буду чиновници? Зашто им нисмо дали зараду и

могућност да они подмићују друге, да својим новцем обезбеђују зараду за фирму?

Говоримо о комерцијали, јер то је почетак, први корак ка тржишту без кога се

не може учинити ни други. A то би ускоро довело до правог маркетинга, јер би онај ко

је заинтересован да што више прода знао и шта има прођу на тржишту, а знао би и како

да утиче на производњу и како да од ње извуче што више и што квалитетније робе. Ни

у производњи правила игре и начин зараде нису никаква тајна, али се не почиње од

производње, јер то је друга велика заблуда договорне економије: да се планира

производња пре него што се сазна да ли је то икоме потребно и пошто се може

продати, ва основу планског (претпостављеног) тржишта и цена. Тога се чак и Фабрика

каблова одрекла, морала је да смањи производњу лијући тешке сузе, али без икаквог

покушаја да се агресивније понаша ва тржишту.

СОЦИЈАЛИСТИЧКИ КРИМИНАЛ – Одсуство тржишног привређивања и мале

зараде које то прате не значе да данас баш нико ве зарађује и да свима не ваља. Има

још увек много оних који славе "социјализам" јер су у ситуацији да узму колико им

треба и не треба. Ствари су, наравно, општијег типа, али тема нам је Индустрија

каблова. Колико само у тој фирми има оних који се богате без рада, било да

злоупотребљавају положај, било да краду легално као рачунополагачи, или илегално,

износећи свакодневно "ситнице" за своје приватне поподневне мајсторске делатности?

Сви ми то знамо и не избегавамо чак да о томе говоримо, али они који су за то

одговорни – никако да изврше неопходне промене.

Напротив, они говоре о томе како су људи лоши, све сам лопов до лопова, и

треба настојати да се ти људи промене, да се од лопова начине поштени људи, па ће

тако престати и черупање друштвене имовине. А знате ли зашто се то тако говори?

Зато што се тако проблем преноси на "неког другог", јер није задатак директора да

мења људе. Али није ни проблем у промени људи, већ у промени услова рада и зараде.

Кад зарада радника буде зависила од машине и њене исправности – он неће да је квари

и неће резервне делове купљене за њу да краде и носи кући, него ће, ако шта има,

доносити од куће да је поправи.

Зараде у капитализму су легалне и стављене у функцију општег напретка. Ко

хоће да заради мора више да ради. Зараде у овом нашем "социјализму" су илегалне и

једино у функцији личног богаћења, а на штету друштва. Много је богатих појединаца,

а сви скупа смо сиромашни.

Ми смо прокламовали тржиште и преузимање свега оног од капитализма што се

показало као исправно и незаобилазно цивилизацијско достигнуће. Шта онда чека

Индустрија каблова? Докле ће страх од легалних зарада и одбрана нелегалних бити

маскирани "бригом за очување социјализма", докле ће се у програме за опоравак

уносити фразе "треба да поправимо радну дисциплину" и слични бисери из арсенала

договорне економије?

ПСИХОЛОГИЈА ГОМИЛЕ – Од нашег толико извиканог "самоуправљања" у 99

одсто случајева остала је још само психологија гомиле: ако нема обећане плате,

радници напусте посао и започну свој уцењивачки рушилачки поход, без здраве

памети и селекције. Ни радници Индустрије каблова нису изузетак: откад постоји

Фабрика каблова штрајковали су искључиво због плата (чак и кад је не само појава, већ

и сама та реч била забрањена) и увек су, на тај начин, ту плату и добијали – била

зарађена или не. И у последњем штрајку извукли су плате које нису биле зарађене. И

сада, како се чује, примају оно што не зарађују. Зато им прете губици. Зато је завршни

рачун за њихове финансијске стручњаке толико главоболан.

Али савезна влада ставила је на та понашања тачку. Психологија гомиле тешко

да ће изнудити новац којега нема. Може само довести до убрзаних ломова и стечаја

фирме. Ако нису у стању да сами измене ствари – нечем другом, уосталом, не би

требало ни да теже. Тек ако неко паметан преузме тог болесног дива, преуреди га и

оспособи за тржиште, од њега се могу очекивати резултати који се од такве

концентрације капитала и кадрова морају очекивати.

10. јануар 1990.

ЧИМЕ СЕ БАВЕ СВЕТОЗАРЕВАЧКИ КОМУНИСТИ

ЗАНОСНИ СЈАЈ ИЛУЗИЈА

Повод за овај напис је последња седница Председништва Општинског комитета

Савеза комуниста у Светозареву. Према извештају нашег сарадника, на овој седници,

на којој су седели челни људи и других општинских организација, разговарало се о

визији развоја општине Светозарево. Могло се очекивати да ће за ову тему, која значи

питање живота и смрти за све нас, бити припремљена брда материјала у којима би

највећи умови и најодговорнији људи ове општине и сви познаваоци њених прилика

помно изучили досадашњи развој и указали на све успехе и промашаје, нудећи

поправке учињених грешака, лекове за досадашње болести, рушење досадашњих

заблуда и идеје за брзо престројавање.

Уместо свега тога, комунистички челници су без икаквих припремљених

студија, процена и оцена, изоловани од свега у својој тапацираној сали за

конференције, "иницирали" развој града Светозарева. И у том "иницирању" изрекли су

једну рогобатну али тешку и за оцену сопственог учинка типичну мисао: Уместо

досадашњих носилаца развоја Светозарева, АИК-а и Индустрије каблова – рекли су па

то и записали – трећи носилац развоја је будући робни центар са бесцаринском зоном.

Шта вам казује ова тужна и граматички неисправна реченица? Најпре, да се

Председништво партије која је све досад била на власти и која је то још увек, одриче

АИК-а и Индустрије каблова као носилаца развоја општине. "Уместо" практично целе

светозаревачке привреде и комплетне индустрије, Председништво нуди визију неког

будућег робно-транспортног центра који постоји засад једино као магла у нечијим

главама! Светозаревачки челни комунисти, дакле, не виде шта се око њих збива и

понашају се и даље ортодоксно: напуштају брод који тоне и нуде нове визије, неку

лепшу будућност, наше боље сутра! Стварају илузију да се баве "самом суштином

ствари", будућим развојем. да одређују правце тога развоја. И што је најгоре: они би

заиста били спремни, усред ове свеопште кризе и беспарице, да подрже (пошто су већ

зацртали) свакога који би сада почео да улаже друштвене nape у тај робни центар па

макар тај немао никакав програм и никакве гаранције да и та инвестиција неће

пролазити јалово као што у овом тренутку пролази наше заиста највеће, објективно,

већ створено друштвено богатство – Индустрија каблова.

ЈЕДАН ПРИМЕР – Јер у природи је капитализма (здраве тржишне привреде) да

најпре ствара капитал а тек потом да се окружи сјајем који богатство пружа. A у

природи је комунизма, међутим, да најпре гради Потемкинова села, кулисе, лажни сјај

који ствара илузију богатства у којој треба да живе повлашћени, али која прескупо

стаје све сиромашнију радничку класу. Отуда велелепне промашене инвестиције,

моћне фабрике које праве фелеричну робу, или не праве никакву, институти са скупом

опремом и људима који не раде јер немају никакве програме. У овом тренутку, на

пример, Индустрија каблова, која нема новац за плате радника, зида, и тиме се јавно

хвали, истиче то као свој престиж, зграду института за развој, грађевину, намерава

вероватно да набави и скупу опрему, а нема ама баш никакве програме развоја па

следствево томе нема ни људе који те програме могу да остварују.

Јер да има програме – зашто их не остварује већ сада, на општу добробит? Зар

су ПРОСТОРИЈЕ неопходне да би памет радила? Зар нису највећи светски проналасци

остварени по подрумима и којекаквим ћумезима? Зар наш нови, ововремени,

бизнисмен из Ваљева, који је продао сто хиљада телевизора за само неколико месеци и

тако постао светска звезда продаје, не закључује уговоре у КАФАНИ? На крају, зар

није логика ствари да се инвестира у развој у времену највећег просперитета, да се у

развој улаже за то одређен проценат профита, а не да се зидају институти у време

опште беспарице и кризе на свим линијама, кад се раднику практично скида кожа с

леђа и кад се, коначно, од Индустрије каблова као носиоца развоја одриче владајући

Савез Комуниста?

ПРЕИСПИТИВАЊЕ – Hо, то je само пример. Вратимо се потезу

Председништва OK СК. Сме ли владајућа партија да затвара очи пред тешким стањем

у привреди и да машта о неком будућем сјају кад се зна да је све досад, уз мање или

веће тешкоће, владала том истом привредом и целим друштвом, сваким његовим

делићем, сваком његовом пором, гушећи притом у корену свако другачије мишљење,

сваки дисонантни тон? Све досад Партија је могла да уклони свакога из привреде и из

сваког другог дела друштва, да му одузме сваки положај и моћ, без обзира на жртве и

штету која из тога може да проистекне, уз јалове и неделотворне протесте окружења

које за другачији ред и не зна, а најчешће уз застрашено ћутање. Зар су челници

Светозарева тако брзо заборавили своје чувене састанке понедељком на којима су

решаване бескрајне кадровске комбинаторике, од директора највећих фирми до

управника аматерског позоришта и председника пчелара?

Ако је то већ тако, ако је то наша стварност, ако је та Партија још увек на

власти, од њених представника се онда очекује да засучу рукаве и да се не одричу

олако онога јединог што имамо. АИК и Индустрија каблова су наше огромно

друштвено богатство и огроман материјални и кадровски потенцијал. Без обзира на

погрешну политику која је на положаје избацивала послушне и неспособне, тамо још

увек има паметних и способних који могу да ставе у функцију то огромно, с тешком

муком и уз стравичне промашаје стечено друштвено богатство.

Уместо што сањаре о новим спасоносним инвестицијама, чланови

Председништва, Комитета и Савеза комуниста у целини морали би да крену у

преиспитивање кадровске политике, да заложе своју моћ и утицај да се по школама

формирају одељења за таленте, да се најбољим ученицима и студентима обезбеде

кадровске стипендије, да се у радним организацијама и друштву у целини озваниче

привилегије, да се оне ставе у функцију општег напретка. Способни кадрови у свим

областима који стварају профит или предуслове за његово стицање морају у сваком

друштву уживати јавне, прописане и свима знане привилегије, које би деловале као

стимуланс да се ради, ствара и опстаје управо у овој, а не у некој другој средини, или у

иностранству. У садашњим условима до привилегија се долази незванично,

полукриминално, а остварују их дрски и продорни а не способни. Добар стручњак

обузет својом професијом нема времена ни воље да се бави махерајима да би

обезбедио себи плац на пристојном месту у граду и повлашћене кредите да би

изградио кућу, нема времена ни да се бави правним заврзламама да би искамчио стан

од фирме. Он једноставно оде тамо где му нуде боље услове.

Није то, наравно, лак посао. Али пронаћи праве људе, стимулисати их неком

новом организацијом, неком новом шемом, неким новим обликом својине, неким

новим могућностима зараде, као што је учешће у добити, деонице, кооперација – то је

једини задатак за оне који су данас на власти. Уосталом, такве задатке прописали су и

највиши партијски форуми у земљи и њима се баве највиши партијски функционери.

Зашто се онда тако не чини у Светозареву? Кад су тако помно учествовали у власти

онда кад је то било слатко, зашто је се одричу сада када је то тако тешко?

Наиме, док су неки "иницирали" неке нове златне инвестиције које ће нас на

чаробан начин одвести у 21. век благостања, један од њих је тражио још мање: Није то

посао комуниста, рекао је он, препустимо то секретаријату за привреду!

Заиста, шта ли је то данас посао светозаревачких комуниста?

7. март 1990.

ОДГОВОР П. ТРАЈКОВИЋУ, СЕКРЕТАРУ ПРЕДСЕДНИШТВА OK СК У

СВЕТОЗАРЕВУ

HE ИЗ МРЖЊЕ, ВЕЋ ИЗ ЉУБАВИ

Ево, десило се коначно и то: један новинар усудио се да јавно критикује једно

Председништво Партије, а један функционер тог органа одговара, такође јавно. Да се

то десило раније, и то не много раније, новинар би без икаквог образложења био –

смењен. Напредак је, дакле, очигледан. Но, исто је тако очигледно да за тај напредак

ништа не дугујемо секретару Предрагу Трајковићу. Он је, додуше, био приморан да

сачини тај одговор, али кад је већ морао, потрудио се да га напише у маниру челичних

једнопартијских лидера из тог не много ранијег периода. Вероватно да је био добар

студент и да је на свом факултету политичких наука добро изучио Кардељеву,

Бакарићеву, Доланцову и Стамболићеву "комунистичку" теорију. A по тој теорији –

коју сви јако добро познајемо – ако онога ко те критикује не можеш тајно да

ликвидираш, онда га јавно обележиш па препустиш другима да обаве одстрел уместо

тебе. Одапнеш стрелу и чекаш да она погоди свој циљ.

Стрела коју је Трајковић одапео шарени се од перја бољшевичке терминологије:

"Чиме се бави уредник" (забога, критикује комитет!), "разорни мрак" (откуд је мрак

разоран, разорна је атомска експлозија, а она је, кажу, светлија од Сунца), "са много

страсти мрзи комунисте", "своје интимне пориве хоће да претвори у друштвену ствар"

и тако даље, све саме људске и професионалне дискриминације. А кад их изговара

нико други него један партијски секретар, онда би оне морале да звуче као – пресуда.

Но, Трајковић је мало закаснио. Те речи су сада само – полемика. А кад је тако,

пружићемо прилику младом комунистичком функционеру да понешто и научи.

ПОЛИТИКА И ПРОФЕСИЈА – Пошто је другу Трајковићу ипак јасно да више

нико не може бити тајно ликвидиран, па ни уредник локалног листа, он игра на карту

професије и тврди да се цела критика Председништва ОК заснива на погрешној

уређивачкој политици! Порука је јасна: ако неко не зна да ради свој посао, он мора да

иде! На Трајковићеву жалост, у професији су ствари просте и јасне. Ту су ствари

егзактне, ту је један и један увек два. Професија није политика где је све нејасно док

вођа не пресуди, наравно како њему одговара. Дакле, да ли ће извештај са неке седнице

бити мали или велики не зависи од "уређивачке политике" већ искључиво од процене

новинара да ли има шта значајно да пренесе јавности или нема. Ако текст има седам

реченица и "заузима простор читуље", то значи да новинар сматра да је седница толики

допринос дала нашем јавном животу. А што се тиче спорне реченице, која је била

повод за ширу критику, кад јс Трајковић тако помно анализирао текст морао је

засигурно и њу да запази, поготову што је она тако жалосно граматички срочена и

изречена на седници. И детету је јасно да, тако срочена, она значи да се

Председништво на један перфидан начин сада одриче водеће улоге АИК-а и

Индустрије каблова, a камоли марксистички и идеолошки добро поткованом и

полемички расположеном Предрагу Трајковићу. Зашто онда Трајковић није ту

реченицу демантовао одмах, ако је она "резултат слободне интерпретације новинара",

него тек сада кад је она стављена у контекст једне шире и конкретније критике? Биће

да је Председништво сматрало да ће "проћи воз" и да ће њихово ново опредељење на

један дискретан начин стићи у јавност.

Или је Трајковић напросто један аљкав и немаран секретар Председништва па

новине чита тек накнадно, кад му то притреба.

Свеједно какав је Трајковић секретар, али као полемичар он мора да зна да

уредник не брине колики простор ћe заузети извештај са седнице, већ да се наша тешка

и претешка стварност непрекидно критички и полемички анализира и да се притом

чује свака страна која има нешто да каже и нечим да допринесе. У томе "Нови пут" је

на најдаљој могућoj тачки од сваке приватизације.

НАМЕРНЕ ЗАБЛУДЕ – Немогуће je било коме, па ни Трајковићу, да толико

дубоко буде у заблуди да поверује да се критика једног партијског органа може

заснивати само на једној реченици из једног извештаја новинара. Та реченица може

бити тачна или ветачна, она је само повод да се проговори о јаловости и испразности

рада вајвиших органа СК у Светозареву. Све што сам о раду Комитета у Светозареву

написао плод је мог готово тридесетогодишњег професионалног сазнања. Немогуће је

да је Трајковић у заблуди и што се те чињенице тиче. Та заблуда му одговара да би

заобишао да одговори на бројна питања која мој текст поставља, а на првом месту је

следеће: Може ли садашњи Комитет као легитимни настављач политике и праксе

ранијег и ранијих комитета да остварује задатке без детаљног преиспитивања свега

што је учињено пре њега и што је довело до тога да "Јухор" и "Минел" чекају

ликвидацију, "Будућност" и "Ресава" санацију, да "Пивара", "Житомлин" и "Палас",

таворе са најнижим личним дохоцима, да се Индустрија каблова бори за опстанак на

тржишту, да "Навип", "Кооператива" и многе друге фирме остану на нивоу педесетих –

а на челу свих тих организација непрекидно су били комунисти, а и сада су. Директор

Индустрије каблова је чак члан ЦК Србије, а таквих примера је било увек. Да

Председиштво ОК или који други орган има храбрости да уђе у анализу тога што је

било, брзо би дошао до сазнања да главни разлог пропасти светозаревачке привреде

лежи баш у тој "повезаности" Партије и привреде, односно у пракси да Партија

планира развој, налаже како да се производи, коме, како и пошто да се продаје.

Комитет Светозарева (наравно, не само Светозарева, али сада je о њему реч) изигравао

је маркетинг своје привреде. Уместо да се дистанцира од те праксе, садашњи Комитет

је наставља! Трајковић ми отписује: "На тој седници није разговарано о визији развоја

општине Светозарево, већ о претпоставкама економског развоја"!

Уместо да ме оповргава, Трајковић ми сведочи. Јер у томе и јесте суштина моје

критике. Економским претпоставкама морају да се баве привредни стручњаци (Партија

би морала да их анимира, то сам такође написао), a Партија може да се бави једино

ДРУШТВЕНИМ ПРЕТПОСТАВКАМА које директно утичу на привредна кретања, као

што су: школовање кадрова, организација управе и самоуправе, награђивање и други

облици стимулације, стављање привилегија у функцију општег напретка, морални

аспекти друштва, здравље радника, култура, екологија, становање, организовање

слободног времена и рекреације (не сећам се да је Комитет икад проговорио о спорту!)

и слично.

Бавећи се ЕКОНОМСКИМ ПРЕТПОСТАВКАМА Партија се заиста бави

визијама, маглом и – обманама. Ствара илузију да ради нешто значајно, да врши

озбиљну друштвену функцију и да нам је, као таква, и даље неопходна као звезда на

застави.

ЈОШ НЕКА ПИТАЊА – Уосталом, кад би постојала и нека теоријска могућност

да се Председништво OK СК у Светозареву бави привредом на начин на који оно то

жели, тешко да П. Трајковић има стручно и морално право да у томе учествује, јер је

цео свој кратки радни век провео у радним заједницама где је писао говоре и

"материјале" текућим политичарима, оне исте материјале на које се сада у расправи

позива. Коме су то ти комитетски материјали још добра донели да би се позивао да се у

њих завирује, друже Трајковићу?

Што се тиче мог "подлог подметања раздора" између Председништва ОК и

ФКС, морам да питам да ли мисли на руководство или на раднике који масовно

напуштају Партију?

И на крају још једно питање. Како да се браним од оптужбе да сам писао из

мржње? Могу само да ставим руку на срце и да лепо, људски, најљудскије кажем:

нисам писао из мржње према комунистима, већ из љубави према хиљадама радника

доведених на сами руб егзистенције, понижених и обесправљених у свом сиромаштву,

који живе у страху да ће остати и без тог и таквог посла. Писао сам из дубоке

забринутости за судбину оних хиљада младих који немају никакав посао, којима је

управо овакво деловање Партије одузело и наду да ће икада имати посао, да им

можемо у будућности обезбедити живот достојан човека.

21. март 1990.

ЈЕДАН САСВИМ НЕОПХОДАН ОДГОВОР

ЦЕО КОМИТЕТ У ЈЕДНОЈ РЕЧЕНИЦИ

И поред тога што пишем ћирилицом и српски, Предраг Трајковић не разуме. Јер

неће да разуме. А ко неће да разуме, не вреди му ни говорити. Ту бисмо се Трајковић и

ја, најзад, сложили да је овде у питању приватни разговор. Разишли бисмо се у

секунди: ти, Трајковићу, само право, па поздрави кад стигнеш! Али полемика је јавна и

води се због јавности, a Трајковић је секретар Председништва OK СК, илити Партије

на власти. Због тога је овај одговор не сувишан, већ неопходан: кад се већ јавио да

брани Комитет од моје критике, кад се осетио компетентним, онда нека одговара

аргументима и нека се не брани – "грешкама" новинара.

Трајковић цео проблем своди на једну реченицу. Погрешну, како каже. По

Трајковићу, по ономе што је јавно изнео и потписао, све што је Комитет у Светозареву

од свог постанка радио и што сад ради, добро је и непогрешиво, а Б. Радосављевић има

бујну машту и измишља. "Све су то”, каже, “чисте глупости на које нема смисла

трошити време и новински простор".

Тако, дакле. Комитет се није одрекао ФКС и АИК-а, то је само новинар

погрешно чуо и записао, а уредник од тога направио причу. Све су то саме глупости, а

Трајковић је много фини човек да би се бавио глупостима. Елем, светозаревачки

Комитет је својски запео да помогне, преко своје моћне машинерије, преко својих

људи који су још увек на челу свих радних организација, Индустрији Каблова и АИК-

у, и у томе је у потпуности успео. Сад је само питање дана када ћe ова два моћна

носиоца развоја Светозарева направити и трећи, то јест робно-транспортни центар са

бесцаринском зоном. Комитет је дао свој пуни допринос да носиоци развоја не искажу

позамашне губитке и не повуку са собом у светлу будућност целу општину.

Али да ме Трајковић не би упитао какве везе са тим губицима има Партија, да се

послужим једним сасвим конкретним примером. Сви ми, преко доприноса за науку, a

радници ФКС још и нешто приде, издвојили смо новац за изградњу Развојног центра.

Ево, зграда ће ускоро бити и готова, али Индустрија каблова не може да региструје ту

јединицу јер нема довољно школованих људи, то јест доктора наука. Елем, паре смо

скупили, али људе не можемо сакупљати. Њих је требало на време обезбедити

одговарајућим системом школовања и задржати у Светозареву адекватним наградама.

Можда им је требало обезбедити и неке привилегије које уживају други слојеви

граћана у Светозареву чији допринос за наш развој је неупоредиво мањи. Рецимо да се

докторима наука додељују плацеви на најбољим местима у граду, поред реке Белице, и

повољни кредити за куће. Ти плацеви су готово сви издељени, а колико знам није их

добио виједан доктор наука. Напротив, добијали су их многи који од посебних школа

имају једино десетарски курс. Или можда треба докторима наука одредити привилегију

да их с посла и на посао возе кола (страна ил` домаћа, питање је сад) као досадашње

директоре ових фирми губиташа. Сувишно је и рећи да то Партији не би било тешко да

постигне, јер су сви органи власти још увек комунистички. Уосталом, нећемо ваљда

чекати да дођу на власт радикали или демократи па да почнемо да мењамо ствари

набоље?

Али све то за самопрозваног полемичара Предрага Трајковића није много

важно. За њега је важно да се Комитет није одрекао носилаца развоја и да се таква

реченица не садржи у материјалима Комитета. Тиме је само показао да се Комитет

садржи у овој реченици.

А што се рђавог новинарског извештаја тиче, бар на те песмице смо навикли. Од

свог доласка на власт комунистима су за све криви новинари. Праве катастрофалне

грешке по новинама па после друштво мора да се чупа како зна и уме, да узима од

ММФ-а кредите и то под најнеповољнијим условима, па могли да вратимо или не

могли. Новинари су одувек били на црној листи јер су били против наше светле

будућности и давали све од себе да нам не процвета росно цвеће и љубичица бела.

4. април 1990.

ШТА ЈЕСТЕ А ШТА НИЈЕ РЕЧЕНО НА ЗБОРУ У ПОГОНУ СЛАБЕ СТРУЈЕ

ИНДУСТРИЈЕ КАБЛОВА

КАБЛОВСКИ СЕЈАЧИ МАГЛЕ

По завршетку прве смене у погону слабе струје у Фабрици каблова прошлог

четвртка догодио се сусрет радника са генералним директором овог колектива

Миладином Алексићем и његовим замеником Мишом Цветковићем. У име радника

говорио је председник њихове синдикалне подружнице Миле Симов, а одговорила су

му оба директора, подуже и речито, у маниру искусних комунистичких руководилаца,

сејући притом такву маглу да се она, неизбежно, у име истине, ту и тамо, мора одувати

– колико се може.

Шта је то Миле Симов, у име радника, захтевао од својих руководилаца? Шта

им је замерио? "Несхватљива индолентност нашег руководства – рекао је Симов –

натерала нас је да тражимо нова конструктивна решења. Велике социјалне разлике

створене у време наших великих говорника који нам и сада одређују положај у

друштву принудиле су нас да сагледамо стање у ИКС и да закључимо да руководство

ИКС није у стању да нађе решење за излазак из кризе, што показује шестомесечни

обрачун".

Програм консолидације, рекао је Симов, који су сами руководиоци предложили,

није спроведен ни у једној тачки и стање у Фабрици је горе него што је било. Било би

још и горе да је пописан и финансијски обрађен отпад на коме се богати "Поморавка".

Залиха је све више, а машине се користе све мање. Зато је предложио:

1. Да се укине комерцијална служба и формира нова на маркетиншком

принципу.

2. Да руководиоци обезбеде запосленост капацитета, минималну плату од 800

ДМ, смање администрацију и отпусте технолошки вишак.

3. Да се укине школовање стручњака у иностранству, да се успостави пуна

контрола путовања у иностранство, да се коришћење службених возила смањи на

најмању меру.

Уколико руководство не може да испуни ове захтеве, рекао је Симов, онда

тражимо да се у свим средствима јавног информисања распише конкурс за новог

директора који не мора бити из наше фабрике али мора да прими обавезу да наше

захтеве испуни. У пост скриптуму свога излагања Симов је рекао да ни синдикат не

обавља своју функцију како треба и да постоји решеност, ако се мора, да се формира

НЕЗАВИСНИ СИНДИКАТ.

МАГЛА ЗВАНА ИНСТИТУТ – Захтеви су заиста кратки и децидирани. Рекао

би човек да ту нема много шта да се прича: узми или остави, можеш да их испуниш

или не можеш, или – или. Миладин Алексић, генерални директор, је, додуше, одмах

рекао да захтеве не може да испуни, али не зато што је он лично неспособан, већ зато

што су ти захтеви напросто неиспуњиви, што их не може испунити нико живи на

овоме свету. Ево, на пример, рекао је, Комерцијална служба не може да се распусти,

јер онда не би имао ко да продаје каблове, а маркетинг значи нешто сасвим друго, то је

истраживање тржишта, и ми ћемо то да формирамо. Склопили смо уговор са

Економским институтом из Београда да нам уради студију о формирању маркетинга!

Опет та магла звана институт! Вероватно онај исти који је за дебеле паре радио

разне аналитичке процене. Но, институт није крив, он напросто служи као изговор.

Није никако могуће, нити то треба веровати, да магистар Миладин Алексић, генерални

директор тако велике фирме, не зна како се продају његови каблови и, уопште, како се

закључују послови између приватника на Западу и заступника "друштвене" својине.

Сигурно да му није непознато и то зашто се толики отпор пружа према предлогу да се

осим Инвест-импорта нађе још неки извозник каблова и зашто се фабрички

комерцијалци толико боре за позицију да дођу у Инвест-импорт и почну да закључују

послове са капиталистима. Човек таквог ума и формата морао би добро да разуме наше

нове токове и захтеве за одговорним тржишним привређивањем и да зна одговор како

се зауставља крађа и прекрађа друштвене имовине. Одговор је заиста прост и

понудили су га сами радници: маркетиншко пословање које ФКС нема ни после 40

година рада. А оно би се остварило за дан, једном једином одлуком овлашћеног органа

који би комерцијали уместо плата одредио учешће у добити, односно проценат од

продаје робе. Tor тренутка посредник – извозник отпао би као непотребан, а

комерцијала би тренутно постала и маркетинг који испитује тржиште и распитује се

шта има а шта нема прођу, па то и наручује од производње.

Али у том случају не би се унапред знало ко може да се обогати и на који начин

и то више не би зависило од Миладина Алексића, већ би се богатили они који су

способнији, који више и скупље продају фабричку робу. Ти способни постали би

потпуно независни од било каквих Алексића, па би као такви имали ауторитет и утицај

да смењују неспособне руководиоце и да постављају способне. Ето зашто Миладин

Алексић не зна шта је маркетиншко пословање и наручује од "института из Београда"

студију о томе како се то чудо формира и уводи у колектив!

ШТА ЈОШ HE ЗНА ДИРЕКТОР – Како да се спречи производња шкарта, ето то

не зна генерални директор. "Све што је у Јакој струји последња два месеца

произведено не ваља. У погону ГПВЦ – исто. Код вас у Слабој струји у послу који

радите за Немачку не ваља маркирање. И шта ја ту могу да радим? Ја кажњавам ваше

руководиоце са пет или десет одсто од плате, а они би требало вас који грешите, па да

се тако дисциплина поправи. Ми са оваквим радом нисмо оспособљени за извоз, за

конкуренцију са Сименсом и Ериксоном, а домаће тржиште је слабо и затворено и зато

нам слабо иде".

После ових Алексићевих речи морамо да се питамо: да ли је могуће да овако

говори генерални директор? Да ли је могуће да радници не знају да раде, да су они

криви за шкарт и одступања од иностраних стандарда? Или су то можда ивжењери,

техничке службе? Годинама се већ прича по фабрици да инжењери (привилеговани

појединци) НАРЕЂУЈУ радницима испитних станица да пропусте шкарт каблове за

извоз како би могли да отпутују са великим овлашћењима и "решавају" рекламације са

купцима на лицу места. A то решавање значи – дати енормно велики попуст, јер се не

исплати враћати товар у земљу, често је то много скупље. Да ли они притом (осим

дневница које никако нису мале) ставе још нешто у свој џеп, то нико не зна нити ће

икад сазнати, али је чињеница да се шефови погона не буне кад их директор "одрапи"

са пет одсто од плате!

СОЦИЈАЛИСТИЧКО РУКОВОДСТВО – На овом скупу говорио је и заменик

директора, инжењер Миша Цветковић, па би неправедно било да га не споменемо.

Осим што је веома усрдно, и уз то погрешно, бранио свог директора од оговарања да је

за пут у Италију узео 70 старих милијарди на име дневница (Цветковић је рекао да је

Алексић наплатио за пут само 400 хиљада лира, па га је Алексић морао да исправи да

је наплатио уствари 800 хиљада) и да жели да напусти колектив и да иде у МИНЕЛ

или не знам где (није поменут ЈАТ, мада се и о томе прича) – осим свег тог поданичког

адвокатисања које је морало да нам узме прилично времена – Цветковић је изрекао и

једну мисао на којој већ дуже времена истрајава. "Ми смо”, рекао је он,

“социјалистичко руководство, тако смо васпитани, и не можемо преко ноћи да

постанемо менаџери и да се понашамо тржишно".

Иако није баш посебно потенцирано, готово је сигурно да у овој формулацији

реч "менаџери" има пежоративан, то јест погрдан призвук. И зато питамо: да ли су то

Анте Марковић, Борисав Јовић, Слободан Милошевић, Зоран Соколовић и други

највиши Југословенски и српски руководиоци "менаџери" кад се залажу за тржиште?

Наравно да нису. A то сакривање фабричког руководства иза социјалистичког

васпитања, то одбијање да приступе променама које се од њих траже, доказује да су

загледани једино у сопствену сутрашњицу у којој их очекују још већа радна места, још

луксузнији станови, још веће дневнице и награде. Бранећи договорну економију они

бране договорене функције, договорена радна места, договорене шетње по

иностранству, договорено располагање друштвеним парама. У томе су толико

острашћени да су спремни да том циљу подреде судбину целог колектива и свих

радника.

Док постоји привреда у друштвеној својини у Србији, постојаће и Фабрика

каблова, каже Алексић. Ако пропадне сва та привреда, пропашћемо и ми.

Значи – док траје, нека траје. Нама је овако најлепше, зашто бисмо мењали!

СКРОМНИ И НЕСЕБИЧНИ – Заиста, ако човеку нешто не ваља, он се одлучује

да мења ствари, понекад ради и нешто погрешно, али ради, руши старо, гради ново,

чини чак и очајничке кораке. Руководство Фабрике изјављује да неће никакве промене.

А каже – није да им је добро: директор зарађује мање од хиљаду марака, али шта ће, у

другим колективима стање је још горе, он то човек зна, информисан је, и зато трпи и

нада се. Скроман је и несебичан.

Доказује то и на други начин: могао је он, вели, да удеси да шестомесечни

резултат буде и позитиван, али би онда морали да плате држави неких четрдесетак

хиљада старих милијарди на име пореза. А он неће толиким силним милијардама да

штити своју фотељу, па ако хоће да га смене, нека га смене! И за девет месеци, и за

крај године исто ћe тако да ради, односно обрачун има да буде такав какав одговара

Фабрици, а не држави. Што се државе тиче – и она се не понаша фер и зато га за њу ни

бригеша није. Кад она дугује фабрици – плаћа признаницама и којекаквим папирима, а

сама увек тражи кеш лову. Па ето јој сада – шипак!

Дакле, социјалистички васпитано и заштитнички расположено руководство

истрајаће у својим напорима. Докле?

22. август 1990.

КАКО ФУНКЦИОНИШЕ ПРОДАЈА У ИНДУСТРИЈИ КАБЛОВА

КАБЛОВИ У РУСИЈУ, ПРОВИЗИЈА НА КИПАР

Недавно, одговарајући радницима на питање зашто Фабрика има велике залихе,

генерални директор Миладин Алексић рекао је и ово: "Наши комерцијалисти су све

донедавно били дистрибутери а не продавци каблова. Каблови су били толико тражени

да нису могли да се одбране од поруџбина. Сада кад се ситуација променила, они не

могу да се снађу на тржишту".

На ове речи човек који познаје ситуацију у Фабрици каблова мора напросто да

занеми! Објашњавати прави крах у продаји несналажењем комерцијалиста могло би

бити допуштено неком човеку са стране, али кад то говори директор који је пре тога

био четири године заменик директора, више је него цинизам. Јер тај директор боље

него ико зна да су комерцијалисти Индустрије каблова самом организацијом рада, коју

прописује управо он као директор, сведени на обичне чиновнике. Они су били и остали

дистрибутери и кад је било поруџбина и сада кад их нема. Што је најгоре, они немају

моћ да било шта промене. Моћ је у рукама Миладина Алексића и његових ближих

сарадника. Природно је сада запитати: ако директор има моћ да нешто промени и тиме

повећа продају, зашто то и не учини?

Зар је он против доброг пословања своје фирме? Разуме се да није, али под

условом да се ништа не мења, јер једино тако директор може да задржи своју моћ.

Између боље продаје и своје неокрњене моћи, директор се одлучује за своју моћ.

СЛИКА ДРЖАВЕ – Ма колико тврдња да неко више воли да му пропадне

фирма него да се одрекне своје моћи и утицаја звучала данас сулудо и немогуће, то су,

на жалост, чињенице којима морамо гледати у очи. Уосталом, цитирали смо већ

заменика генералног директора Мишу Цветковића који децидирано каже: "Ми смо

социјалистичко руководство и ми не знамо да радимо друкчије". Предузећа, а посебно

велика која су за то имала идеалне услове, пресликавала су односе у држави и стварала

централистичку организацију у којој су сви конци (сав новац!) били у рукама најужег

руководства. Такозвави ООУР-и уместо да разбијају централизам – само су га

уситнили, свели на мање јединице, али је он тамо остао неокрњен, па је створен хаос

који је почео да смета чак и држави која је такве односе диктирала. Све је то било

крајње погубно за привређивање, за развој производње, али у Фабрици каблова о томе

нису морали да размишљају јер су њихови каблови били тражени па су

комерцијалисти-дистрибутери имали само да бирају коме да уделе робу.

Директори су живели на ловорикама, хвалили се, давали неодмерене и

надобудне изјаве, возили се луксузним колима, путовали по иностранству и богатили

се, делили својим пријатељима станове и радна места, а сада кад је загустило они су

"социјалистички руководиоци који не могу преко ноћи да постану менаџери и да науче

да друкчије раде". Заиста, каква је памет потребна да човек троши и разбацује оно што

није зарадио, што су зарадили други или је дошло само од себе? A кад треба

ЗАРАДИТИ онда су криви комерцијалисти, криво тржиште што неће да купује, крива

савезна влада што много опорезује, криви сви, само не они који 40 година раде мимо

памети, мимо логике и мимо сваке економије.

ШТА ЈЕ ПРОПУШТЕНО – Данас Фабрика каблова има у Светозареву само

једну једину своју продавницу, неугледну, забачену, нерекламирану, у хаосу и нереду,

са само неколико запослених. Њој никада вије била потребна сопствена продајна

мрежа, али зато има на стотине (можда и хиљаду?) радника са смањеним радним

способностима, инвалида, који преседе у првој смени и примају плату а не раде ништа.

А све су то људи који су радни век провели са кабловима и који би могли да их

продају веома стручно, или да раде на неким додатним, допунским програмима,

лакшим и примеренијим њиховом здрављу. Али ни тих програма нема. И кад је морала

да их преузима интеграцијом (пo штукиној заповести!), гледала је да их се што пре

ослободи! Шта се, на пример, догодило са програмима бившег "Елмоса"?

Шта се сада догађа са драгоцвећким пумпама за воду? Уместо да се производња

повећа ("Агроопрема" тврди да има обезбеђен пласман!), она се стално смањује док

једног дана не буде потпуно укинута.

Фабрика каблова је пропустила шансу да развија своју јединицу за туризам (за

одмор и рекреацију радника), сопствени превоз, сопствено одржавање чистоће,

сопствену прераду отпада. Своју исхрану је задржала само захваљујући крајњој

непословности "Паласа".

Није ни помислила да развије дечју заштиту или коју другу област. Ослободила

се свега под паролом: ми смо за специјализацију посла! Уместо да постане велика

империја са палетом разних комплементарних послова који би пружали шансу и

младом и старом, и способном и полуспособном, Фабрика каблова се оптеретила

вишком непродуктивних радника који би били терет и у неким много бољим

приликама него што су садашње.

ПОСЛЕДИЦЕ – Последице оваквог односа према развоју видеће се веома

скоро, кад започне потпун крах појединих делова, без могућности да се производња

брзо и лако замени рентабилнијом и траженом. Појавиће се вишак, а цех ће платити

управо ислужени радници са смањеном радном способношћу. Тржиште и социјала не

иду заједно. Има и других последица које су видне већ сада. Иввест-импорт као једини

извозник све се бахатије понаша. Уцењује, измишља додатне таксе и трошкове. Можда

то руководиоцима не смета јер они на Инвест-импорт гледају као на своју шансу да се

докопају сјајних радних места у Београду (а можда, богме, и у иностранству за дебелу

валуту!), али радницима то смета, итекако! Ево једног сасвим ковкретног примера:

Последњи посао који је Иввест-импорт наручио од Фабрике у вредности од 15

милиона долара условљен је додатном провизијом од 1,5 одсто. Посао је за Русију и

плаћа се конвертибилном валутом, доларима. Каблови ће из Фабрике отићи у Русију,

али додатна провизија на Кипар, у новоотворену фирму "Импеа" OVERSEAS LTD.

LIMASSOL. Упућени кажу да је "ИМПЕА" уствари испостава Инвест-импорта и да у

њој ради човек из фирме, један од њених досадашњих директора Вук Михић коме је,

ко зна због чега, на овај начин омогућено да се обогати пре него што оде у пензију. Да

ли су ово само зли гласови или пуна истина, нама у овом тренутку није могуће да

знамо, али радо бисмо објавили допуне, а можда и исправке овога текста, ако то није

тачно. Но, у нашим рукама је поруџбина из које се недвосмислено види да роба "преко

мађарске (или румунске) границе" путује за Русију, а провизија од 1,5 одсто на Кипар,

и да се коначни обрачун, после свега, обавља са Инвест-импортом – а он узима своју

редовну, уобичајену провизију од 1,5 процената. Обавештени смо да су се фабрички

комерцијалисти-дистрибутери бунили због ове дупле провизије, да их је Алексић

примио и испратио без збогом.

А и шта би друго? Посао је Фабрици више него неопходан. Фабрика ћe морати

да прогута ових 225.000 долара вишка провизије, да их закине својим радницима боље

рећи, да би продужила своје трајање и агонију. Прогутаће сутра и горе ствари. И

чиниће то све док не схвати да држава по чијој слици су Каблови створени више не

постоји. Ова нова која настаје тражи неке друге људе који ћe знати да искористе

неизмерно велике потенцијале наших предузећа, пљачканих и черупаних кроз све ове

дуге године договорне економије.

5. септембар 1990.

КАКО ФУНКЦИОНИШЕ ПРОДАЈА У ИНДУСТРИЈИ КАБЛОВА (2)

КАБЛОВИ У АМБУЛАНТИ

Наслов овог текста могао би бити протумачен и тако да се Индустрија каблова

разболела и стала у ред у некој амбуланти, да је лекари прегледају, одреде дијагнозу и

терапију. Да су се Каблови разболели, то је тачно, али нити су стали у ред за лечење,

нити желе да им неко одреди терапију. Ту мора престати свака метафоричност овог

наслова и надаље га треба тумачити буквално. Каблови (роба) се, наиме, налазе у

амбуланти.

Поморавски, српски и југословенски гигант, колектив са око девет хиљада

радника, Индустрија каблова, има једну једину своју продавницу. Да ли је то нека

велика робна кућа, каква доликује тој великој фирми, окружена блештавим светлећим

рекламама, са трговачким путницима који свакодневно крстаре по целој земљи? Ни

говора! Та једина продавница коју Каблови имају, у Светозареву и у земљи уопште, и

на целом земљином шару уосталом, смештена је у бившој "амбуланти три" у Улици

Ружице Милановић, поред Белице, сакривеној чак и од очију Светозаревчана, са

путоказом од парчета жутог лима на коме се слова једва читају!

Ако и поред свега успете да пронађете ту "робну кућу” дочекаће вас љубазни

продавци који ће вам понудити комплетан асортиман каблова које производи њихова

фирма – али ништа више. А близу је памети да би оваква продавница морала да

продаје осим каблова и све што је у вези са њима. Ако предложите да донесете

пројекат неке грађевине и да вам продавци по пројекту сортирају све што вам треба за

електричне ивсталације – они ће само жалосно слегнути раменима. "Ми то не радимо”,

кажу, “овде долазе људи који знају шта им треба, а ми их само услужимо". Каблови су

овде знатно јефтинији, што је и разумљиво јер нема марже, али то није разлог да се не

омогући и куповина на кредит јер каблови су знатна ставка у свакој инвестицији.

А најмање што би се од овакве продавнице могло очекивати, у овом тренутку

опште кризе кад продаја на домаћем тржишту стагнира, јесте да у свом компјутеру има

податке о свакој иоле значајнијој изградњи у земљи и своје трговачке путнике који

обилазе надлежне и нуде комплетне услуге, дакако и са повољним кредитима. Та

очекивања су, међутим, сасвим испразна. Продавница-амбуланта крај Белице је на

нивоу предратне сељачке "задруге". Руководство Индустрије каблова само констатује

да продаја на домаћем тржишту "не иде", али није предузела ни онај неопходни

минимум мера да се ствари измене. Чак и румунски, пољски, чешки, бугарски и руски

шверцери знају да је динар постао конвертибилан и боре се за њега, а руководиоци у

Индустрији каблова то још увек не знају и траже доларе у Русији.

Уместо да развија сопствену продајну мрежу у земљи и форсира комерцијалу,

да се на тржишту понаша агресивно као што то чине и други, генерални директор

Миладин Алексић сам путује no свету и лично закључује послове. Одговарајући на

оптужбе да је у Италију путовао само ради личне користи, Алексић је недавно изјавио:

"У Италији сам закључио значајан извозни посао, а надам се да ће тај уговор бити

продужен и да ћемо од тог мог пута још имати користи"! (Узгред да кажем да се

Алексић том приликом веома наљутио због разних прича које колају о њему и изјавио

да "не дозвољава" да се о њему тако говори. Као да се људима може забранити да

мисле оно што мисле!).

Код овакве расподеле послова, где директор путује да би закључивао

купопродајне уговоре, лако се може објаснити како је дошло до куповине низа

застарелих машина које су монтиране и заборављене. Најдрастичнији пример је

такозвани "торањ" за производњу специјалних високонапонских каблова који

представља свакако најскупљу појединачну инвестицију у овом колективу откад он

постоји. Ко је то купио и зашто, данас је веома тешко објаснити, јер те каблове нити ко

у свету више производи нити продаје. Они једноставно тржишту више нису потребни!

А колико је та промашена инвестиција стајала раднике ИКС података нема, али свако

може да стане испод те импозантне грађевине у кругу старе Фабрике и да израчуна

колико је модерних робних кућа могло бити изграђено уместо тог пустог и

промашеног торња!

Такође се лако може објаснити зашто већ 40 година нико и не помишља да

уведе маркетинг, јер да је постојао маркетинг нико не би могао да купује такву

застарелу технологију. А кад се као резултат таквог рада и руковођења дође до

појединаца који пливају у богатству и фирме која је спала на просјачки штап, тешко је

онда "забранити" људима да мисле својом главом и да траже кривце. Све што су

директори ИКС могли да ураде јесте да сталним притисцима ућуткају интерно

информисање и лист "Каблови" сведу на апологета својих назови пословних потеза и

пословне политике која још увек нема уверљив програм изласка из кризе.

12. септембар 1990.

ОДЈЕЦИ ПИСАЊА О ИНДУСТРИЈИ КАБЛОВА

ШТА ЈЕ МИЛАДИН РАДИО У ИТАЛИЈИ

Неколико критички интонираних написа о Индустрији каблова које је наш лист

објавио у последње време наишли су на велики одјек код читалаца, посебно оних

запослених у овом предузећу. Људи се јављају свакодневно, лично, телефоном или

писмено, углавном да изразе задовољство што се о слабостима у овом великом и за све

значајном колективу пише отворено и без увијања. Изненађује, међутим, одсуство

сваког покушаја да се било шта званично одговори. Они које "Нови пут" прозива, који

сносе пуну личну одговорност за мртво море у којем се дави наш највећи и

најстручнији колектив, понашају се попут оног папагаја из вица кога су калуђерице

узеле за ноге и вртеле да заборави безобразлуке, а он се поново некако осовио на ноге

и захвалио Богу “што је прошла и та бура”.

АНОНИМУС – Јавних одговора нема, али зато има покушаја омаловажавања

који се протурају трачерски међу раднике, у стилу: новинар мрзи фабрику. To

представља покушај да се данас највећи друштвени и привредни проблеми сведу на

ниво појединачне љубави и мржње. У такву велику заблуду могу да упадну само мали

људи.

Но, овде ћемо се позабавити оним бројним одјецима наших читалаца који

покушавају да нам пруже подршку. Да одмах кажемо да им не узимамо за зло што се

не представљају телефоном и не потписују испод својих писама. Није добро да људи

страдају само зато што имају добру намеру да покрећу ствари на бољитак – а то врло

лако може да се деси, у ситуацији кад директор има све већа овлашћења, а фирма све

мање посла. Свима је јасно да би без по муке трећина радника још данас могла да се

прогласи технолошким вишком и да би први на листи сувишних били они који

критикују директора.

Шта нам јављају ти анонимни гласови? Један, на пример, тражи да проверимо

зашто скупе увозне машине у лакирници нису никада прорадиле, а једна друга у

Рековцу, такође велика и скупа, радила је само два дана! Други нас информише да су

бивши директори "Јухора" Иван Рацић и Ненад Лазаревић примљени назад у Фабрику

без конкурса, трећи... и тако подуже.

Стиже много шта и у писаној форми. У подужем писму неки АНОНИМУС

(тако се сам потписао, ваљда да би илустровао свој велики страх од јавног

представљања!) аутору "најискреније честита за ствар коју успешно описује у "Новом

путу” “у циљу разјашњавања велике истине о Фабрици каблова и њеном директору

Алексићу" и изражава дивљење "како је могао да нађе праву меру да то јавно и

документовано каже широј јавности”, па било то и преко тако скромног листа као што

је "Нови пут". Тај наш анонимни дописник износи у писму и пуно детаља о раду

фабричког руководства, које, сматра, вуче погрешне потезе. Тако каже да је посао са

немачком фирмом Фабер закључен уз велику помпу па чак и пољупце "али да се

одвија уз велике тешкоће и рекламације". Но, то и није нека тајна, о томе је и сам

директор Алексић говорио и ми смо то пренели у нашем листу. Читалац даље замера

свом директору да посао са Телевизијом Београд представља као велику добит, иако,

наводно, Фабрика већину тих каблова не производи па мора да их увози.

ТАЈНО ПУТОВАЊЕ – Као свој крунски доказ да директор Миладин Алексић

није способан да закључи велики посао, читалац шаље фотокопију извештаја са

службеног пута у Италију који је Алексић обавио од 4. до 9. јула ове године и о којем

се у фабрици причало веома много, претпостављамо и погрешно. Напомену у врху

извештаја "строго поверљиво" читалац је префарбао белим тушем. To заиста није фер.

Тајне треба да остану тајне. Нећемо објавити с ким је Миладин разговарао у Италији,

где и о чему, о којим пословима и о којим производима је била реч. Нећемо да нас

оптуже да смо омогућили конкуренцији да нашим радницима одузме посао. A осим

тога, сматрамо да је послове које је том приликом одредио себи као циљ Алексић

урадио онако како би их урадио и свако други и да боље од тога и није могло да се

уради.

На овом месту нашем добронамерном читаоцу (ми сматрамо да је он

добронамеран) морамо да кажемо да је критика коју упућујемо руководству фабрике

генерална и стратешка. Сматрамо да није на нама да анализирамо и стављамо под лупу

сваки потез фабричких челника, мада нисмо против да се и то ради. Ако неко зна и ако

је компетентан да то цени – само напред. Ми ћемо и то да објавимо. Али пре тога мора

се указати на одсуство знања, умења и добре воље руководства да фабрички брод

усмери на прави курс. Наиме, само летимичан поглед на тај тајни извештај о путовању

сведочи о томе да Миладин Алексић није путовао у Италију да би се тамо, на лицу

места, у италијанским фабрикама каблова, поучио како да производњу учини

ефикаснијом, како да стимулише своје раднике да раде колико треба и како треба – већ

да попут трговачког путника скупља понуде за наше јефтине и аљкаво урађене

каблове. Ишао је да се увери да је тамо конкуренција европска, да се знак квалитета

тешко добија на том тржишту. Представници Инвест-импорта су га водили да сазна

податке које би и најлошија маркетинг служба морала дневно да региструје у својим

компјутерима – као да су хтели да га увере у оно што знамо и ми који не путујемо

службено у Италију, да је тешко Западу продати нашу робу.

КОМУНИСТИЧКА ЗБРКА – Дакле, задатак директора није да продаје нашу

лошу и јефтину робу, већ да учини оно што мора да бисмо почели да производимо

јефтину и добру робу коју тржишно оријентисани Запад хоће да купи. Сада, кад више

нема никаквих законских ограничења да се брод Каблова окрене за 180 степени и

навезе на дебело море тржишта, Алексић и другови упорно крмане ка хриди о коју

желе да разбију највећи поморавски колектив. Можда сматрају да ће њима поћи за

руком да са командног моста скоче на високу обалу и дохвате се стаза које воде на

нове високе положаје. Или сматрају да ће кад колектив постане презадужен, неко

други (повериоци) морати да га престројава. To ће се, наравно, десити, али као што се

десило "Јухору": половина радника ће тада остати на улици.

Опортунизам, или неспособност фабричких челника таквог су обима да човек

пред том чињеницом мора да занеми. Колектив Индустрије каблова има такво

производно искуство и такав кадровски потенцијал да уз пуну запосленост, добру

организацију и мотивацију за рад, не би устукнуо ни једној европској фирми. Да би

имао пуну запосленост – треба најпре да формира маркетинг службу. Да би радници

имали добру организацију и мотивацију за рад – треба да се одбаце комунистичке

глупости, систем збрке и хаоса у којем је јасна једино отимачина од стране

руководилаца-политичара, и да се примени принцип чистих рачуна који омогућава

свакоме да зна шта ради и колико зарађује. Као што рекосмо, за примену тих принципа

нема више никаквих политичких ни законских препрека. Потребни су само знање и

добра воља.

За примену тих принципа нисмо одговорни ми који о томе пишемо, нити наши

читаоци радници који нам, у својој великој муци, пишу писма подршке и откривају

фабричке тајне.

26. септембар 1990.

ВРЕМЕ КАД СУ ЛЕКАРИ ТРОВАЛИ ЉУДЕ

БОЈ ЋУПРИЧАНА И ЈАГОДИНАЦА

Присуствовао сам једног лепог јесењег дана протекле седмице у Ћуприји

седници скупштинских делегата. Усред поднева седели су у мрачној, лоше осветљеној

сали Музичке школе, зиданој да би се слушало музицирање и певање талентованих

ђака, док је са дрвећа у оближњем парку падало прерано пожутело лишће. Седео сам

два сата узнемирен, згранут и занемео од онога што сам чуо: Ћупричани су се жалили

на велике неправде које су им учинили Јагодинци, сипали су тешке речи оптужбе и

мржње, позивали су власт и народ да брани Ћуприју. Закључио сам: да су овог

тренутка на Иванковачком пољу постројене шиптарске чете балиста и сепаратиста, а

на Моравском мосту да је нешто нагрнуо јагодински народ, Ћупричани би јурнули на

Јагодинце.

Ћупричани данас немају веће непријатеље од Јагодинаца.

Каква Приштина, какав Загреб, какав Сплит. Ја се несигурно осећам данас у

мојој Ћуприји! Шта је то тако страшно могло да завади два суседна града, два

поморавска града одавно повезана градским саобраћајем, два града који удишу исти

ваздух, гледају исте хоризонте, газе исту земљу, у којима народ живи помешано?

Ћупричани раде у Јагодини, Јагодинци у Ћуприји, ђаци јагодински уче у Ћуприји,

Ћупријски у Јагодини, очеви раде у Јагодини, деца у Ћуприји. Помешано живи

родбина – браћа, сестре, стричеви, тетке, зетови – неко тамо неко овамо, без зазора и

стрепње, као што се живи у једном селу, у једној улици, у једном граду.

КАД СУ ЉУДИ ДЕЦА – Тај страшни револт изазвали су Јагодинци који не

прихватају да седиште Здравственог центра буде у Ћуприји и чине све да измене Закон

и седиште пренесу у Јагодину.

Смењивали су се за говорницом озбиљни, паметни и угледни људи и без зазора

изговарали отровне речи мржње против Јагодинаца. Председник Скупштине општине,

млад и образован човек, посланик у републичкој Скупштини, оптужио је Јагодинце да

стално присвајају оно што није њихово, од рата наовамо, да чине то дрско и

некоректно, да исто тако, силом a не аргументима, покушавају да отму Здравствени

центар, и тражио је да се у томе онемогуће свим расположивим средствима. Један

стари комуниста, који је целог живота говорио о братству и јединству, о љубави међу

народима, пљувао је по својим једноплеменицима и комшијама, називао их љигавцима

и улизицама који мењају име града само да би се додворили властима, који су Ћуприји

отели Срез, и Шумску секцију, па чак и Рајхс команду 1943. године! Лекар

специјалиста неуропсихијатар Мома Кнежевић, један од најбољих ђака Ћупријске

Гимназије, један од најбољих студената медицине, један од најбољих лекара данас у

овом граду а и знатно шире, частан и угледан грађанин, вапио је да се не дозволи

Јагодинцима да Ћуприји отму Болницу која има велики углед и традицију, која, како је

рекао, постоји од првог века нове ере кад су овде Римљани имали касарне и утврђења,

која је постојала и у средњем веку, па у новом, и играла важну улогу у свим ратовима.

Позивао је народ да је бране, и њу и Ћуприју, и сваки камен у Ћуприји – рекао је.

Угледни правници Милун Гајић и Михајло Петковић, који су већи део радног века

провели у Јагодини, па и данас раде тамо, тражили су одговорност за посланике који се

залажу за Јагодину, а не за Ћуприју, јер су они и ћупријски посланици.

СИЛА ЗВАНА ФОНД – Нека велика сила која узима центре и болнице као

кутије од шибица и премешта их по својој вољи и ћефу страшно је наљутила ове

честите људе. Али на исти начин та сила је наљутила и Јагодинце: новоименовани

директор Центра Мића Стојановић и председник општине Зечевић говорили су о томе

какве ћe ршуме и недела учинити Јагодинци ако се, којим случајем, Центар не пресели

тамо.

Али зашто, побогу, нико ни једну реч да каже о тој великој сили која премешта

болнице и фабрике, јер она је та која је успела да подели и завади овај јединствен

народ! Зашто ама баш ни један мудар и школован човек да не покуша да идентификује

и именује ту силу која се зове Фонд, ту измишљотину комуниста која њима даје

неслућену моћ и значај? Комунисти су одредили да народ издваја новац у заједничку

касу и дали себи право да руководе том касом, да народ буде малоуман и малолетан, а

они мудри и велики, да те паре троше како им се прохте, да зидају шта им се зида:

хотеле где нема туриста, фабрике где нема радника, болнице где нема болесника,

школе где нема деце. Важно је било само да то буде тамо одакле су политичари, у

њиховој "бази", да тамо јача и даље њихова моћ.

Уместо што траже милост тог комунистичког Фонда, јагодински и ћупријски

лекари, и сви други, треба да траже ценовник својих услуга, право да свој рад наплате,

да раде и зараде, да путем рада и на основу своје зараде и због зараде, као и сав остали

свет, планирају и граде нове објекте и капацитете и развијају своје службе. Држава би

морала да има Фонд једино за основну здравствену заштиту, он би морао да буде

једнак и јединствен за сваку општину и за целу Републику. Свака иадградња мора бити

последица повећаног рада, повећане способности, повећаног знања и повећаних

тржишних потреба. Јагодинци су, на пример, развијали претежно основну здравствену

заштиту. Да ли је то добро или није, нека сами себи дају одговор. Ћупричани су ишли

корак даље и развијали специјалности и субспецијалности, стекли пацијенте и

клијентелу, и то им служи на част. Шта ће њима Фонд кад имају знање и памет и

опрему и болнице? Зар су и поред свега глупи да наплате оно што раде?

ПРИЖЕЉКУЈУ СТАРУ СЛАВУ – Фонд је део преживелог система који је

служио политичарима да располажу народним парама, народном муком и знојем.

Данас тих политичара нема, али систем живи и даље. Познати чанколизац Јосипа

Броза, Стамболића и Драже Марковића, абаџијски калфа, који се шепурио дуго година

у одајама двора краља Александра Обреновића и његове жене Драге Машин,

Добривоје Бошковић, одавно је мртав. Других моћника овај крај нема. Бадава

Ћупричани оптужују за то Радмила Богдановића који од Косова не може да дигне

главу, па чак и Петра Грачанина који нема моћ ни нашим изасланицима да омогући да

запале свеће жртвама у Јасеновцу!

Ако је тако, ако моћника који су створили систем којима је служио, више нема –

зашто садашња власт не укине тај систем, зашто га не измени и не прилагоди новим

приликама, зашто дозвољава ове муке и невоље, ове деобе, ове свађе народа? Јер тај

остатак система делује сада још разорније него док је имао "судије", делује слепо и

злочесто, нема субјекта који може да га каналише. Несрећни републички делегати од

којих се тражи да буду "судије" гледају Јагодинце како нападају Ћупричане па се

чудом чуде, слушају Ћупричане како узвраћају с мржњом па се још више чуде. Они

немају личног интереса да суде ни тако ни овако. "Важу" аргументе и целу ту збрку и

ко зна шта ћe на крају морати да одлуче. Јер једини аргумент у свему па и у здравству

јесте слободна воља оног који има паре да с њима ради шта xoћe, да их удружује у

Здравствени фонд или да их не удружује, да се лечи сам и да плаћа пуну цену, као што

је данас на Западу, да гради амбуланте, болнице, центре, или да не гради.

Дакле, зашто власт не руши тај систем, зашто га не мења, шта чека? Да ли

можда социјалисти не чекају своју победу на изборима и прилику да поново оживе у

пуном сјају стару славу комуниста? Да вође опет крену у народ и секу врпце као да

даривају из сопственог џепа оно што је народ изградио својом муком и одрицањем. He

бих се чудио томе. Да сам политичар и ја бих чезнуо за повратком тог времена. Откад

је века и света лепшег времена за вође није било нити послушнијих и мирнијих

поданика. Шаљу их у борбу да гину бадава, они вичу живео Тито, одузимају им имање,

стоку, хлеб, они скандирају Тито – Партија, затварају их, окивају, туку као марву, муче

глађу и жеђу на морским камењарима, они певају друже Тито ми ти се кунемо,

уништавају им школе и факултете, разарају науку, они певају друже Тито љубичице

бела, остављају омладину без посла и без наде, она скандира рачунајте на нас! Па где

то има на кугли земаљској? И који вођа не би пожелео да се то време врати?

Зато позивам све Ћупричане и све Јагодинце, а нарочито лекаре, специјалисте и

остале, професоре, инжењере, интелигенцију, најбоље раднике и ђаке, вештаке и

мајсторе, да се одмах наоружају свиме што им до руку дође и да крену једни на друге у

бој на то поље равно, да се сукобе и славно изгину тако да ни сведок не претекне – кад

нису у стању да измене систем који су им у наслеђе оставили несвршени месари,

пропали келнери, недоучене абаџије, столари и молери, са својим Великим Шлосером

на челу, кад ни лекари нису у стању да одреде цену за свој рад, да валоризују своју

диплому, своје године учења, своје дугачке студије и специјализације, своје

непрекидно доучавање и свој тежак и одговоран посао, кад дозвољавају да их још увек

деле, свађају и мире као децу недораслу.

3. октобар 1990.

ОДЈЕЦИ ПРЕДИЗБОРНЕ КАМПАЊЕ У ПОМОРАВЉУ

КОМУНИСТИ ИСТИ, ИСТИ...

Пре неколико дана у центру Светозарева виђена је оваква сцена: једна млађа

жена, Циганка, држи у рукама некакав папир и пита познаника какав је то позив, где је

и зашто зову. Ова неука и сиромашна жена која живи од чишћења туђих станова и која

добија званичне позиве, не дај боже, само за суд или СУП, делује мало и уплашено.

Познаник јој, међутим, објашњава да то није ништа, да је то само позив на изборни

састанак Социјалистичке партије у месној заједници "Левач".

Социјалисти се, ето, у овој изборној кампањи сетили и својих сиромашних

суграђана Цигана за чије здравље, иначе, мало ко икада пита. Но, сваки глас је вредан,

листић у кутији је листић, макар да га спусти ова Циганка коју смо оставили да

одмахује главом и да се чуди због неочекиваног позива који ју је преплашио, или неки

доктор наука. А право је сваке странке да се за гласове бори како зна и уме, за све

гласове, па и за гласове градске сиротиње.

Има, међутим, гласова за које Социјалистичка партија Србије не би смела да се

бори, којих би, шта више, морала јавно да се одрекне уколико жели добро свом

народу. A то су управо они гласови који се у овој изборној трци највише чују, који

најватреније и најзагриженије "бране" Социјалистичку партију. Наиме, мало је где и

мало који опозициони збор одржан а да се није појавио и понеки управо такав,

загрижени "сопијалиста" који куди и ружи опозицију као какво непослушно ђаче.

Бадава се таквоме каже да опозиција није увоз из Америке, да се она ствара такорећи

режирано, по програму највиших власти, да су сами комунисти, док су још били на

власти, одлучили да створе опозицију, то јест парламентарну и правну државу. Тај

упорно и недоказано, дрско и увређено, као да му неко отима имање, упире прст у

окупљени опозиционо настројен народ, своје суграђане, и виче: "Хоћете да рушите

систем, а ко вам је све ово дао, ко вам је дао слободу да причате, ко вам је саградио

салу да се окупљате, асфалт да возите кола, куће да станујете, фабрике да радите!

Незахвалници једни, бацате сва та доброчинства под ноге и борите се за власт!"

Том "социјалисти", дакле, странке сметају, да се он питао, никад их не би

допустио, он би да се ништа не мења, да све остане као што је јуче било.

СТАРЕ ЦВЕЋКЕ – Те људе који се данас тако понашају сви ми добро

познајемо и није нам тешко да закључимо зашто им нове странке толико сметају. To

су они исти комунисти који cу током свих ових дугих година једноумља верно

служили својој партији и ту верност добро наплатили. To су они исти који су до

бесвести обожавали и Стаљина и Тита и Ранковића и Ђиласа и Стамболића и

Доланца и Дражу Марковића и Влашкалића и све друге редом који су се смењивали

на власти и бивали од утицаја. Једино нису служили истини, правди, части и образу

своме и свога народа. Те старе цвећке том непристојном и нецивилизованом галамом

данас покушавају да се додворе и Слободану Милошевићу и његовој странци и

надају се њеном успеху јер живе у убеђењу да их та странка штити и чува, да ћe са

њом наставити да уживају привилегије до којих cу се дочепали, богатство које су

опљачкали од народа. Заборављају да је управо Слободан Милошевић дошао на власт

смењивањем неспособних и покварених, да је управо он, здушно подржан од народа,

започео диференцијацију и да су га само тежи и већи проблеми, веће опасности које

су се надвиле над Србијом, спречиле да је доведе до краја, да са њом стигне и до тих

малих издајица и шићарџија који су уз сваку власт и сваку фелу, кад је њима од вајде.

Данас они цене да су у изборној трци Социјалистима потребни гласови, па

дижу обе руке уз значајан и заверенички смешак са којим су и до сада живели тако

сјајно: “Ево ти, Партијо, мене верника” – вели тај смешак – “а ти памти па враћај,

помагај да и даље живим без знања и рада, на терет ове марве која се трпа у

опозицију и тражи некакво боље друштво!”

Погледајмо у очи неке од тих дојучерашњих комуниста који се тако жарко боре

за нову партију.

СП ИЛИ СВЕТЛИ ПРИМЕРИ – Управо ових дана директор једне

светозаревачке банке, иначе велики комуниста, данас социјалиста, доделио је себи

кредит да би купио – трећи стан. Најпре је од своје радне организације, то јест банке,

узео сто милијарди бескаматног кредита, иако стамбено питање нема потребе да

решава пошто има већ два стана у приватној својини, купљена такође друштвеним

парама. Сада ћe тај кредит од сто милијарди, узет од своје радне организације, то јест

банке, да уложи у исту банку, то јест своју радну организацију, да би добио нови

кредит у износу од 3:1, дакле – 300 старих милијарди. Стан је већ купљен у згради

преко пута "Јухора" и само чека да буде исплаћен. Радни људи то свом директору

одобравају и потписују – да не би остали без посла. Што се тиче виших директора,

оних у Београду, чија је филијала ова светозаревачка банка, и који би морали да бране

банчину, то јест друштвену имовину, они су много већи хохштаплери и имају не по

три, већ по пет приватних станова купљених друштвеним парама.

Тај директор који ћe у нашим следећим вишестраначким изборима са две руке

да гласа за социјалисте, дошао је својевремено из неког кукавног села Кукара са

четири разреда основне школе, у гуменим опанцима, и запослио се као прост радник у

Фабрици каблова. Почео је одмах да се бави политиком, да се бори за правду, да

напада лопове и растураче друштвене имовине, којих је код нас увек било – и да

напредује метеорски. Чак је успео негде и некакав факултет да заврши, у време кад се

то куповало као што се купује ново "вартекс" одело. Овај чувени комунистички

локални вођа, инстант дипл, подићи ћe своје две до рамена упрљане руке за своју нову

светлу будућност у којој нико неће ставити под лупу све оно што је марифетлуцима

успео да од друштва отме.

За новопартијаше гласаће и онај легендарни светозаревачки првоборац који се

одмах после рата уселио у кућу једног стрељаног буржуја, пре него што је ико успео

да исели чак и намештај, тепихе, књиге и слике – и још увек у њој живи. Он је

својевремено палио и жарио, био врховни судија и арбитар у овом граду, а прославио

се изреком којом је дочекивао бројне незадовољнике: "Ако ти не ваља, а ти узми

пушку па у шуму, ја сам се за ово борио." (Било би занимљиво чути шта сада тај

првоборац каже кад су неки Срби заиста узели пушке и отишли у шуму – чије

промашаје они мopajy и на такав начин да исправљају ?).

Уопште не сумњам, мада нисмо посебно проверавали, да је међу загриженим

социјалистима и онај ћупријски функционер који је кућу одређену за рушење у центру

Ћуприје претворио у своју луксузну резиденцију. Овај пропали студент је годинама

био прва личност Ћуприје, па чак и региона Шумадије и Поморавља. Свакога јутра

возили су га "на посао" (шта ли је само радио тамо?), у Крагујевац луксузним "фиатом

132". У повратку обичавао је да натера шофера да скрене с главног друма и наврати до

разних директорчића полтрона који би му спремали пакете с храном, пићем и другим

даровима (наравно друштвеним), а он је само ноншалантно говорио: “Ставите тo у

гепек". Тако су га и прозвали: Велики Гепек.

Против страначке опозиције данас галаме и сви они "борци" који су ратни стаж

стекли у поратној кожној униформи лењинских јуришника на подруме и амбаре

осиротелих сељака, и сви они морално-политички подобни директори који уз приватне

виле држе и друштвене станове, који полако и сигурно продају своје провинцијске

фирме за личне фотеље у престоничком Београду. Жалио нам се недавно човек из

Фабрике каблова да има грдне неприлике на послу са директорима који су трасирали

себи пут, чија је глава већ у Београду – у Инвест-импорту, Југобакру и слично. Сваки

проблем они решавају у корист тих својих будућих фирми, каже човек.

КУРТА И МУРТА – Има доста поштених, страначки неопредељених људи који

на сва страначка препуцавања гледају из угла борбе за власт. Увек је било: сјаши

Курта да узјаши Мурта, а за народ ко те пита. Какву нам гаранцију дају странке да

мисле на народно добро? И оне се само боре за власт као што раде и социјалисти. И

међу њима има каријериста и шићарџија који само чекају да се докопају власти па да

почну да скидају народу кожу с леђа.

Тако људи говоре из личног искуства и у доброј намери. A гope помињани

"социјалисти" их у томе подржавају из петних жила и вичу: “Они који долазе гори су

од нас. Са нама бар знате како вам је, не узимајте оно што нисте упознали!”

Да ли је баш све тако? Народна мудрост о Курти и Мурти искована је у

османлијском а потврђена у комунистичком једноумљу. Смењују се Курта и Мурта а

за народ остаје све исто само ако се систем не мења! Социјалисти префарбани

комунисти желе опет да подвале народу! Само ако они остану на власти биће

потврђена народна мудрост да је сјахао Курта а узјахао Мурта. Долазак нових странака

значи суштински нешто ново, значи измену система. Са странкама у ову државу

долази парламентарна демократија, заувек се укида било чије једноумље. Увођење

странака у наш политички живот је државни посао од највећег значаја. Они који данас

ометају настанак парламентаризма у Србији, по било ком основу и са било каквим

аргументима, саботери су и непријатељи своме народу. Колика је корист од

вишепартијског система види се већ сада, пре него што је уистину створен: ако

социјалисти желе да победе на изборима, мораће својски да пораде у корист сопствене

штете и да се одрекну гласова комунистичких каријериста и хохштаплера који у

социјалистима траже само продужетак својих привилегија. Ако нове странке желе да

победе – оне већ сада, пре него што су добиле и парче власти – морају да пазе кога

примају у своје редове и да чувају свој образ, поштење и достојанство!

10 октобар 1990.

ЗАШТО ЋЕ HA ИЗБОРИМА У СРБИЈИ ПОБЕДИТИ – КОМУНИСТИ

СУТРА, НА ЖАЛОСТ, ОБЛАЧНО

После три месеца упорне суше, која је умањила приносе и сразмерно увећала

цену храни, запретила да онемогући јесењу сетву и да нас остави без струје, коју су,

због тога, већ прогласили елементарном непогодом, једна спикерка београдске

телевизије (пре неколико дана) овако је прокоментарисала временску прогнозу: “Сутра

ће, на жалост, бити облачно!” Ова млада ТВ водитељка очигледно воли лепо време,

вечерње шетње по Калемегдану, шуштање опалог лишћа, леп поглед на Нови Београд

и топле дашке промаје с Дунава. У својој приглупости она је помислила да њено

страховање да ће се време "покварити" деле и сељаци – који једва чекају кишу да изађу

на њиве, и произвођачи струје, и привредници, и сви други!

Овај страшни непрофесионализам једне глупе новинарке логична је последица

вишегодишњег комунистичког срозавања друштвеног морала. Готово пет деценија у

овој земљи влада систем у коме нема санкција за одсуство ширег, друштвеног морала,

у коме свако без страха и зазора може да брани личне интересе на штету општих.

Створена је атмосфера непојмљиве "слободе", сасвим тачно дефивисане једним

нежним еуфемизмом "нигде нема наше Југе". Заиста, веома је мало замаља под капом

небеском у којима може без јавне осуде да се краде, лаже, вара, отима, да се буде глуп

на високом положају и да се тамо опстаје.

Материјална основа овог специфичног "југословенског раја" јесте друштвена

својина коју су измислиле пролетерске вође да би могле некажњено да је присвајају.

Пошто је могућност отуђења друштвене имовине постала основни принцип

комунистичког друштва, њено пресипање у приватне џепове разгранало се и

умножило, ушло у сваку пору заједнице и створило упориште у оном себичном које

поседује свака људска душа. Једном створена идентификација са тим жилавим делом

људске душе условљава сад сасвим специфичне друштвене отпоре. Као што се из

људске душе не може ишчупати та њена себична половина, тако се из друштвеног

организма тешко може одстранити тај поразни однос у коме лични интерес увек

надвладава општи, у коме једна глупа спикерка призива "лепо време" у ситуацији кад

нација преживљава катаклизму суше!

ДРУШТВЕНА СВОЈИНА – ИЗБОРНИ ЏОКЕР – Будимо конкретни и говоримо

примерима. Највећи друштвени интерес Србије у овом тренутку јесте увођење

парламентарног система и тржишне економије. Парламентарни систем не значи само

промоцију "демократских слобода и грађанских ирава" од стране владајуће странке,

већ ограничење права владајућој странци од стране опозиције! Значи – потребно је

створити моћну опозицију која ће ограничавати превелику моћ власти и тако стварати

простор и гаранцију да ће се промовисана грађанска права и слободе заиста остварити.

To је заједнички, општи српски интерес. Али интерес појединаца који су на власти је

потпуно супротан. Свима је јасно да се садашња власт свим средствима бори против

јаке опозиције са жељом да одржи превласт на стари начин, с том разликом што би

досадашња неорганизована опозиција била формално проглашена, дозвољена и

организована, али одмах и сатерана у индијанске резервате и самим тим безопасна.

Погледајте само оно цинично “одбројавање" времена одређеног за странке на трећем,

једва видљивом ТВ каналу, па фризиране извештаје у којима се омаловажава, исмева и

минимизира свака опозициона активност!

Иако је пропаганда владајућих социјалиста провидна, они се нимало не боје да

ће бити прочитани и да ће им гласачи окренути леђа. Њихова препотенција није без

основа. Озбиљни прогнозери предвиђају да ћe социјалисти надмоћно победити на

изборима. Шта их чини тако сигурним у овом несигурном времену? Одговор је – оно

што их је увек чинило сигурним, оно што је алфа и омега њихове владавине –

друштвена својина. Наиме, социјалисти се нису одрекли и никада се нећe одрећи тог

слатког изума. Он је њихов највећи џокер у изборима. Због те "друштвене" својине за

социјалисте ћe гласати не само сви који од ње живе, које су лажно убедили да без ње

неће одакле имати да примају плате и пензије (као да државна и приватна својина то

не обезбеђују), већ и многи који на основу друштвене својине уживају моћне

привилегије.

Цела једна класа службеника која у наше име склапа послове са приватницима

на Западу присваја немилице наше паре на начин који је неухватљив и некажњив. To

се односи и на трговце у земљи, затим на директоре фирми који закључују послове са

приватним сектором. Кад би трговали сопственим капиталом – не би имали од кога да

краду. Циници кажу да то и није тако лоше, јер на тај начин друштвени капитал

прелази у приватне џепове па ће се са њим убудуће газдовати боље. Али ствар је у

томе што крађом и присвајањем средства из производње одлазе у потрошњу. Мало ко

од оних што су се накрали отвара нова предузећа и ставља се у службу напретка.

Ниједан систем није доживео просперитет на лоповлуку.

ЗАШТО СУ И СЕЉАЦИ – СОЦИЈАЛИСТИ – Опште је уверење да су приватни

бизнисмени самом природом своје имовине опредељени за опозицију и тржиште. Али

ни то није потпуно тачно. Многи од њих, удружени са руководиоцима

социјалистичких фирми, черупају друштвену имовину. Тржиште за њих није

привлачно јер оно тражи здраву конкуренцију. И сељаци који су стално нечим

незадовољни дубоко у себи свесни су своје повлашћености јер их неспособан

друштвени сектор лишава сваке конкуренције. Они су не само "газда на своме поседу",

већ газде и у друштву које у потпуности зависи од њихове производње. Зато се не

треба чудити што и они из све снаге навијају за социјалисте и – друштвену имовину.

Мећутим, победа социјалиста без јаке опозиције и опстанак друштвене имовине

није друштвени интерес. Тај “статус кво” значиће победу комуниста, односно оног

комунистичког схватања које се налази у нама самима, а које је тако елоквентно

изразила она глупа спикерка с почетка приче. To правило – важно је да је мени лепо а

за друге баш ме брига – мора бити плаћено продужењем кризе и општим сиромаштвом.

Платиће то и лопови који ће све мање моћи да краду, и сељаци који неће имати коме да

продају своје производе, и радници малим платама, и пензионери малим пензијама.

Разлика је једино у томе што неке та криза неће стићи тако брзо, а неки је у пуној мери

осећају већ сада. Као оне продавачице у светозаревачком "Житомлину" којима је за 16

сати прековременог недељног рада обрачуната зарада од – 1,2 динара! Кад смо их

питали зашто се не жале, одговориле су нам: "Јес, па да нас Беба Вујић отпусти са

посла!"

Бојимо се да ће и Беба Вујић и те продавачице гласати да се у овој земљи ништа

не мења.

24. октобар 1990.

ИСТОРИЈА КОЈУ ПИШУ ПОЛТРОНИ

КАШИКЕ ПЕТРА СТАМБОЛИЋА

Ко је Петар Стамболић, колики је Србин, колико је лично допринео

уништавању српског идентитета, то данас сви знамо. Али не знамо и још дуго нећемо

знати, нећемо бити у стању да сагледамо, праве, погубне размере система који је

Стамболић створио, коме је Стамболић тако предано служио. Проглашен за

"организатора устанка у средњем Поморављу" (мада је једва два пута боравио у овом

крају током лета и јесени 1941.), Стамболић је до самог краха бољшевичке власти у

Србији остао паша овог дела комунистичког пашалука, човек који је по природи

устројства самог система, а не по личним заслугама и ауторитету, имао свемоћну и

неограничену власт над људским судбинама у овим крајевима. Као човек, ако ћемо

право, он ни овде ни другде никада није имао никакав ауторитет и никакву власт.

Власт су имали други, а он је покривао оно што је морао да покрива и утолико је његов

морални лик црњи.

ЕКСПОНАТ – Дакле, кад смо те ствари поставили на своје место, кад све то

имамо у виду, у том светлу, значи, можемо правилно да оценимо чињеницу која следи:

у светозаревачком Завичајном музеју, у збирци која илуструје и чува од заборава

такозвану народну ослободилачку борбу (тачније је да кажемо: српски грађански рат),

на видном месту налазе се кашике којима је током рата кусао чорбе Велики Друг

Петар Стамболић, или, примереније овом експонату: Поморавски Свети Петар.

Некоме из Музеја, или из Комитета, или из које друге општинске власти, било је мало

да у тој збирци има само реликвије локалних бораца и величина у смислу "Мишино

машинче", "Ждрпино ножиче" и слично. Хтео је, по сваку цену, да има нешто веће,

неку праву реликвију, неку аутентичну светињу, неки крст светог Петра и Павла, да

људи имају шта да љубе и где да полажу милодаре.

Можемо сада лако да замислимо како су се ти наши угледници и вође, ти наши

угледни ауторитети у чијим су рукама биле наше судбине, наша култура, наше

образовање, наша привреда, сва наша садашњост и будућност без остатка – како су се,

дакле, умно и преозбиљно договарали да добаве за Музеј свете кашике Петра

Стамболића. Морало је ту бити, богме, правих правцатих састанака, са дневним редом,

дискусијом и закључцима, надметања памети и утркивања у идејама. Нама, искусним

самоуправљачима, није тешко да претпоставимо да је крајњи резултат тих договора

морао бити задужење професионалцима, друговима из Музеја, да закључке спроведу у

дело (политичари никад ништа конкретно нису морали да ураде).

Какво је то слатко задужење морало бити за тадашњег директора Музеја! (Ко

ли је то могао бити? Можда Сава Ветнић који је дуго година руководио овом

културно-политичком установом? Његово сведочење о свему томе било би веома

драгоцено). Слатко задужење прве врсте: одлазиш у Београд службено, ма какви

службено – као заступник, као делегат целе општине, свих структура. Са тим моћним

овлашћењима ступаш лично код Петра Стамболића и кобајаги молиш га да учини

милост својим поданицима, а тај захтев мора бити и њему самом благоугодан!

Примљен код Петра Стамболића! Седео у његовом кабинету, руковао се са њим,

попио кафицу. Какве су то приче, какав је то капитал! Један ореол светли око главе

нашег депутата, данима и данима. Све док, којом другом згодом, не оде неко други и

не врати се са свежијим причама и светлијим ореолом.

НАПОРИ И СУМЊЕ – Али да ли је тај проблем могао бити решен тек тако, са

првим предлогом, у првом сусрету, са првом кафицом? Сумњамо. Морао је тај депутат

да оде и други, можда и трећи пут. Нећкао се Велики Петар. Да ли је вера и жеља

његовог народа довољно велика? Да ли је Музеј довољно велики за његове Велике

Кашике? Нема ли за њих места у неком већем, републичком, или још боље – савезном

музеју? Можда се изгради неки депанданс Музеја "25. мај"? Можда се изгради Музеј

народних хероја? Треба му време да се мало консултује, да види je ли то нека

директива или мода да се реликвије хероја убацују у народ.

И док он тако одуговлачи, оклева, чека, у Одбору за музејске реликвије расте

нестрпљење, скаче тензија. Сад можемо просто да видимо како га дочекују кад долази

у оне своје "приватне" посете Валкалуцима и другим ловиштима, како су се згртали

око њега, како су му као случајно подметали Саву (да ли је то био Сава?) да као

случајно заподене разговор опет о реликвијама, како су га гледали право у уста док

куса чорбу од дивљачи, како су долазили у искушење да му отму кашику, како су је

после теревенке издвајали у страну, брисали је и склањали! Али, авај, све је то било

бадава, није то била она права, она кашика из рата, био би то опасан, врло, врло

опасан, по место и фотељу опасан фалсификат!

He знамо када се коначно наш херој преломио, али знамо да је тада испао

великодушан, као што великим људима и приличи: поклонио је Музеју све своје ратне

кашике, укупно њих четири! Каква срећа за наше кустосе! Четири Стамболићеве

кашике на црвеној чоји Музеја! Неко их је тако лепо поређао, две и две укрстио –

свети крст нашег свеца. Доводити децу у групама, причати, причати, уста не

заклапати, никада не престати – о овом бисеру међу експонатима. Драга децо, док ви

гледате ове ратне реликвије, ове чудесне плехане виљушке-кашике, велики њихов

власник седи у двору на Дедињу и једе из златног посуђа. Ма шта – једе, како – једе,

лежи на свиленим душецима а лептирице златних крила хладе га и поје божанским

нектаром. Тако је он велик, тако је велика његова прошлост, а наш Музеј се, видите,

ипак докопао његових кашика!

ДЕВЕТИ КРУГ – Мала је то ствар, рећи ће неко. Чему толика прича о тако

малој ствари. А ми ћемо рећи: ништа као мале ствари не може тако да посведочи

колико је велик био наш морални пад. Те кашике, које још увек стоје у Музеју, симбол

cу тираније која je у тишини, без буке и инцидената, уз аплаузе и одобравања,

захваљујући четама полтрона и проданих душа, уништавала све што је имало памет,

част и поштење у српском народу. Ту тиранију народ је већ назвао "јагњећим

бригадама", a њене носиоце издајицама. Данте Алигиери, велики песник Ренесансе,

ставио је издајице у последњи, најтежи, девети круг свога пакла. Будимо слободни да у

тај девети круг, за издајицама, бацимо и њихове полтроне, чанколизе и кашике.

Кашике Петра Стамболића, дакле, не налазе се у витрини Завичајног музеја у

Светозареву. Оне се, за све који знају и смеју да мисле, налазе у деветом кругу пакла

који је Данте одредио за издајнике свога народа.

31. октобар 1990.

ИСТОРИЈА КОЈУ ПИШУ ПОЛТРОНИ (2)

ДИВОВИ И БУБИЦЕ

Само до пре неколико година Ћупричани су за Дан бораца на споменик

Миленку Стојковићу на Иванковачком пољу полагали венце са црвеном звездом

петокраком. Јунацима нашим из Првог српског устанка који су умирали "за крст часни

и слободу златну" ћупријски комунисти-полтрони одавали су пошту у знаку свога

идеолошког знамења. Таквих примера има на све стране. Већ помињани

светозаревачки Музеј, на пример, ни археологију није поштедео идеологије.

Ископавања некаквих зидина из седмог века наше ере вршио је испод црвеног барјака.

Макар да ископавања трају један, два или три дана, на високи јарбол који доминира

целим пределом мора да се истакне велика ЦРВЕНА застава! "Боја крви пролетера"

ваљда је најприкладнија за робовласничку и племенску заједницу људи који су живели

у седмом веку. Уосталом, ни лист "Нови пут" у том погледу није био никакав изузетак.

До пре само неколико година толико је метанисао чак и малим, локалним величинама,

да му се све кићанка вукла по прашини.

Нема у овом тренутку много разлога да се враћамо на то време. Све то треба

предати забораву, јер другачије понашање тешко је било оствариво. Било је то време

када је полтронство било званична идеологија, основа државног уређења, супституција

за правну државу, и као такво – морално, у оба значења, правом и искривљеном.

Скрећу нашу пажњу, међутим, драстични и окамењени примери. Читанка за трећи

разред основне школе, коју као уредник потписује магистар Војислав Митић,

политички изданак светозаревачке општине, штампана 1988. године, почиње песмом

XBAЛA ТИТУ (хвала му од свега што живи и не живи, од људи, река, брда и долина)

некаквог песника Агима Деве (биће да je у роду са већ доказаним издајником Вели

Девом), a у напомени стоји да је то – превод са албанског! Данас када сви знамо зашто

Шиптари славе Тита, a његове слике и бисте избацују на ђубришта Словенци и

Хрвати, треба заиста бити непоправљиви полтрон па кљукати децу таквим

фараонством.

Можда ће се неко у овом случају правдати тешкоћом да се у кратком року

одштампају нове читанке. Таква оправдања смо већ чули. To су, наравно, само наивни

(или дрски) изговори, јер довољно би било да се само каже деци да исцепају прва два

листа из читанке на којима се налазе песма и слика. Но, хајде и да уважимо изговор и

потребу да будемо цивилизовани и да не учимо децу да цепају читанке. Али шта да

кажемо за поступак оне светозаревачке наставнице српског језика која је ових дана

ученицима дала домаћи задатак са темом КАКО БИХ ПОСТУПИО, а за предложак

понудила ону монструозну и неуверљиву, "партизанску" причу КАШИКА од Антонија

Исаковића, која се још увек прештампава у читанкама за осми разред осмогодишње

школе!

Елем, та наставница је затражила од ђака да се уживе у улогу двојице партизана

који целу ноћ, боси, голи и надасве гладни, носе бакрач кајмака за своју чету, маштају

о томе да заграбе једну кашику, али партизански морал је такав да не смеју. Муче се

целу ноћ, гледају бубице како упадају у бакрач и кусају кајмак, али они не смеју.

Најзад један од њих, болестан и измучен глађу, умире, а други носи кајмак и свог

мртвог друга чети као доказ да се нису огрешили о морал и кусали кајмак! Аферим,

Антоније Исаковићу! Прича којом су генерацијама ученика испирали мозак, па још

увек то чине, написана по руском, бољшевичком узору. Сви партизани су прави

морални дивови, као њихов велики узор Павле Корчагин, а деца која то читају су

бубице које упадају у бакрач и кусају кајмак!

Нашој наставници, ево, то и данас смета. Она тражи од деце да се уживе у

велики узор, да схвате и разумеју да су партизани били надљуди, велики и

неуништиви као јунаци цртаних филмова: стрељаш га – он васкрсне, удавиш га – он

исплива, прегазиш га тенком, слепиш га као палачинку – он се надме и устане и

спрема ти нове диверзије као да се није ништа догодило.

Шта све та сирота деца треба да разаберу у тој причи? На која питања да

одговоре? Откуда партизанима кајмак у време опште глади и смрти? Ко у рату прави

кајмак? Да ли су га добили или од неког отели? Шта би било да је и други партизан

био слабуњав и да је умро од глади, јер би онда све пропало и нико не би добио своје

следовање луксузног оброка?

Хтела не хтела, деца су морала нешто да разаберу и да напишу да би

задовољила полтронску амбицију своје наставнице. Али сумњамо да су поверовала у

оне монструозне, нељудске и увеличане слике једне религије коју су срушили сами

њени протагонисти још 1948. кад су напустили Стаљина, а чији се остаци управо у ово

време руше сами од себе са сваком новом чињеницом која доприноси правој истини о

борби и заслугама партизана у рату, а посебно у миру.

7. новембар 1990.

ЗАШТО КАБЛОВИ ЖЕЛЕ ИНФЛАЦИЈУ

ВЕЛИКА ФИРМА А МАЛИ ЉУДИ

Велика политичка нервоза је завршена. Народ је указао поверење

социјалистичкој партији и сада треба, како рече председник Србије, "очистити градове

од поцепаних плаката и вратити се редовним обавезама". (Превидео је, додуше,

опозицију којој тек предстоје напори да уђе у парламент, али није битно). Бољи савет

тешко је у овом тренутку дати, јер политика може обичним људима бити и заморна и

досадна, они морају да гледају оно од чега се живи. Очи се зато поново морају

окренути привреди. За Светозарево не може бити ништа занимљивије од тога којим ће

се пословима вратити, пошто је неизвесност гласања завршена, Индустрија каблова.

Ако је судити према изјави коју је недавно регионалном ТВ програму дао

генерални директор ове фирме магистар Миладин Алексић, главни посао руководства

биће да се залаже да СИВ одобри девалвацију динара бар за сто процената. Каблови

су, наиме, како је рекао Алексић, велики извозник и због прецењеног динара губи

велики новац. Није ни реч рекао о томе да су Каблови и велики увозник (увозе преко

70 одсто свих материјала) и колико зарађују на том увозу такође због прецењеног

динара. Пошто девалвација динара значи инфлацију, по свој прилици трагичну

хиперинфлацију, нормално је да се постави питање зашто Каблови траже тако нешто.

Погледајмо рачуницу. Данас кабловски радник зарађује просечно око хиљаду марака,

што је вероватно највећи девизни износ откад Каблови постоје. Девалвација динара

преполовила би ту плату, свела би је на 500 марака. Даља инфлација би је још

смањивала и брзо би је свела на 80 до 100 марака, колико сада зарађује бугарски

радник. To је, значи, циљ који себи поставља руководство Фабрике каблова са

директором Алексићем на челу.

СПАСА НИОТКУДА – Нормално је сада поставити питање: зашто Алексић

толико мрзи своје раднике да жели да их плаћа по сто уместо пo хиљаду марака?

Одговор је следећи: Алексић не мрзи своје раднике, али је неспособан да им обезбеди

веће плате, нити да задржи садашњи ниво, па зато тражи инфлацију која би смањила

плате, али успут и замрсила ствари и донела хаос у коме се не би видела одговорност

једног директора, него би сви опет псовали савезну владу као неспособну да решава

привредне проблеме.

О чему се ради? Да би се избегла инфлација мора се делити само оно што је

зарађено. He може се вечито само узајмљивати, узајмљивати и узајмљивати. Али ако

би Каблови почели да враћају макар и део свога дуга, плате би морале да се смање.

Радници би се онда наљутили, као што то увек раде, на свог директора који им

смањује плате. Зато директор не тражи мање плате, не бори се за принцип да се дели

само оно што се заради – већ за инфлацију. Она ће смањити радницима плате на фини

начин: они ће тада примати све веће и веће плате, све више новчаница које све мање

вреде, на крају ће своје плате морати џаковима и виљушкарима да износе из круга, али

ће им то једва стизати за хлеб и млеко. И директор неће бити крив. Да ли је то исувише

замршено за раднички мозак, да ли он то може да разуме? Свакако да може.

Ко може да спаси раднике од таквих директора? У синдикату Србије седе

дојучерашњи комунисти – демагози, припрости и нешколовани, бивши радници који

су анвазовали у функционере, којима се сада фотеље заклатиле па се рукама и ногама

боре да их задрже новом маглом и демагогијом. Све своје умне способности они су

исцрпли да сачине некакав КОЛЕКТИВНИ УГОВОР који нуде Србији као спасење, а

он представља уствари само нову уравниловку која рад своди на социјалу и убија у

корену вољу радника за залагање. Колективни уговор нуди некакве минимуме који се

обезбеђују свима, чак и нерадницима. Ако фирма нема пара да обезбеди тај минимум –

радници морају да потпишу пристанак и на мање плате. To или пропаст фирме. Зар ту

може да се бира?

ЧЕКАЈУЋИ КАРДЕЉА – Пошто социјалистичка партија није а приори против

друштвене својине, многи се надају да ће она и даље подупирати "своју" имовину свим

могућим средствима и да ћe паре за све промашаје и губитке извирати однекуд из

државне касе (из међународних кредита). Међутим, социјалистичка партија се као и

све друге залаже за тржишну привреду и не пада јој на памет да покрива ичије

губитке. Председник РИВ-а Станко Радмиловић је то више пута изричито нагласио.

Али нашим кабловцима се све чини неверица. Они као да очекују неког новог Кардеља

који би привреди прописао како да се организује, које јединице, које зурове и гурове,

па да се то "проради" на разним телима и комитетима, да се усвоји онако дебело.

државнички, па да другови одговорни одрже онако један ауторитативан скуп

привредног актива, образложе све и наложе шта да се ради. Другови из Каблова би

онда отишли у фирму, узели шибер у руке, па би натенане, онако инжењерски, све

израчунали и, евентуално, изјавили: “Много, бре, другови, то компликовано, много ће

да кошта, како ћемо толике промене за тако кратко време!” А надлежни би онда

требало да буду ауторитативни и непопустљиви као и увек, па би кабловци онда

пресекли, татко би позвао оне млађе на један кратак договор, пренео директиве,

прекинуо дискусију, и онако узгред приопћио сарадницима да виде да се за нове

руководиоце изаберу ти и ти. Кад се већ мора, бар нека буду наши људи.

Е, то садашња гарнитура директора Индустрије каблова зна много добро да

ради.

Али, авај, Кардељ је умро, а ови млађи врдају, нико ништа да ти каже! Кад је

већ тако, кабловци би морали да погледају мало око себе, да виде неки пример, да нађу

инспирацију шта да раде. Ево, рецимо, браћу Карић, њима фирма иде одлично. Антине

мере и јефтина марка као да им иду на руку, проширише се да ти памет стане, па

отварају и своју банку. Да не идемо толико далеко, да погледамо Драгана Николића из

Ракитова који веома успешно користи памет управо инжењера Индустрије каблова и

такође не кука на јефтине марке. Али можда наши кабловци неће да се угледају на

приватнике, мрско им да гледају на капитализам? Нека онда погледају Симпо из

Врања који је формирао маркетинг да боли глава, удружио се с Италијанима, продаје

робу по целом свету, сваке године прави по једну нову фабрику у којој запошљава

технолошки вишак, а организацију рада воде им један Немац, један Италијан и један

Јужнокорејац.

Има таквих примера много, али како да наши кабловци напусте свој омиљени

Инвест-импорт који им обезбеђује радна места у Београду и четворособне станове,

запошљава жене и децу, шаље у иностранство да не раде ништа за дебеле девизне

плате. Како да се напусти тај рај божји па да се уводи некакав главоболни маркетинг у

коме ћe се обогатити неки други, питај бога који и какви!

РАЗМАЖЕНИ КАО ДЕЦА – Кабловци плаћају Инвест-импорту 1,5, а богме и

два и више одсто од цене продате робе у иностранству. Лепа је то сумица. Шта би

било кад би се она обећала свакоме ко купи, или ко успе да прода каблове у белом

свету? Теоретски гледано, за каблове вредне сто милиона долара које би продао

иностранству, неко би могао да заради два милиона долара. Велике су то паре. Наша

Моника Селеш морала је да постане првак света у професионалном тенису, да победи

тениске аждаје као што су Навратилова и Штефи Граф, да би зарадила свој први

милион долара. Али сигурни смо да би се и међу садашњим комерцијалистима

Индустрије каблова нашла бар три првака света у продаји каблова, спремна да зараде

свој први милион.

Али Миладин Алексић као да и не помишља да нешто мења и да било коме даје

шансу. Бадава хиљаде паметних и школованих људи, спремних да раде и зараде, они

су упрегнути у систем незнања и пропасти. Неспособнима је драже да пропадамо сви

заједно, него да пусте способне да се обогате. Бадава им се прича да морамо да

изградимо богато друштво, a да такво друштво могу да изграде само богати појединци.

Они нам се, чим окренемо леђа, плазе и показују нам лакат. Ево вам га, веле. Кад нема

за нас, нема ни за вас! To, наравно, није тачно. Способни би могли да зараде и за

неспособне (тако се и ради свуда у свету), али наши неспособни желе да једино они

зарађују. Тако смо их размазили, тако смо их навикли на то, да су у стању сада да

вриште као мала деца када им кажемо да то више ме може.

Каблови су велика фирма, али ми смо много мали људи. Мали, мали, мајушни,

малецки. Оволицки.

19. децембар 1990.

УМЕСТО УВОДНИКА

ОТВОРЕНО О ЈУГОСЛАВИЈИ

Највећи празник садашње Југославије, њен рођендан, све до недавно новинари

су били дужни да славе бираним, свечаним речима. За уредника сваког, макар и

најбезначајнијег гласила, писање уводника за Дан Републике било је провера његове

морално-политичке подобности, то јест питање његовог опстанка на том радном месту.

Зато су се уредници утркивали у писању панегирика тој нашој Југославији и њеном

рођендану, а посебно онима који су такву Југославију створили и њиховим ратним и

поратним "победама".

Писање о ратним победама било је преписивање једном заувек датих "истина", a

у поратне победе сврстано је буквално све што се догађа. Ако је изграђен погон,

подигнута амбуланта, насут сеоски пут, било шта, све је то морало бити "велика радна

победа у част Дана Републике". Зато те уводнике по новинама нико није ни читао, они

су били само украс, празнично рухо новина, доказ правоверности редакције, њена

заклетва у даљу послушност режиму.

Ствари су се, међутим, нагло промениле. Престала је за уреднике лака и весела

обавеза да пишу оде и хвалоспеве и настала знатно тежа – да пишу истину.

Та обавеза је заиста тешка, јер – шта је истина о Југославији?

Њен западни део, републике Словенија и Хрватска, више је не признају. На

предлог Србије да се празнује дан формирања Југославије 1918. оне су само презриво

слегле раменима, а Македонија је успаничено протестовала јер она још увек званично

проповеда да су Македонци под Турцима били слободни, а да су их српски војници

1918. поробили. За њу је прихватљива једино ова садашња Југославија, али за

Словенце и Хрвате – није. За њих је прихватљива нека непостојећа, будућа, у којој би

све било обашка изузев тржишта на коме они као најразвијенији имају предност. Ту ни

празници не би били заједнички јер би католици славили свој Божић а православци

свој, док би Муслимани славили Бајрам а атеисти рођендан, наравно не Брозов већ

неког од укућана. Срби који су створили Југославију 1918. славе и даље њен наводни

рођендан из 1943. Тај парадокс тешко је објаснити другачије него политички: то

вероватно значи да садашња власт у Србији признаје све одлуке АВНОЈ-а и подржава

уређење које је тада утемељено. Изгледа невероватно, али је тако.

Наиме, управо садашња српска власт је, у периоду сопственог успона, зачела

рушење те авнојевске Југославије у којој је Србија била "распарчана и на коленима" и

тиме је придобила и везала за себе српски народ. Зашто онда данас славимо рођендан

те бољшевичке и деспотске Југославије? Када је српско руководство било више у

праву: онда када је рушило Југославију и подсећало на ону стару, прву, коју су Срби

својом крвљу створили, или сада када је из потиха подржава? Размотримо неколико

чињеница.

Делегати АВНОЈ-а изабрани су без питања било кога, а најмање народа, у

ратним условима, простом наредбом старешина, а ипак су они прогласили своју

НАРОДНУ државу која је, међутим, формално и стварно била само једна бољшевичка

деспотија у којој је власт била главни извор безакоња. Ти делегати су одредили и

границе садашњих република користећи притом потпуно произвољне методе у којима

има зле воље колико и незнања. Тако је у кројењу граница уместо принципа нације

коришћен принцип вере који је цивилизована Европа превазишла пре једног и по века!

Hегативне последице тога су управо несагледиве, а само њихов делић присутан је сада

у нашем јавном животу. Тиме је ударен темељ не новој држави, већ дуготрајним

антицивилизацијским верским ратовима који прете да од Југославије створе нови

Либан. За стварање аутономија у Србији разлог је био постојање дела другог народа –

Шиптара, али тај разлог није био довољан за Хрватску, него су Италијани из Истре

једноставно исељени. Вековна самосталност Далмације, посебно Дубровника, није

послужила ни за разговор о аутономији, али је самосталност српске Војводине у

оквиру Аустроугарске била авнојевцима ваљан разлог да буде самостална и у оквиру

Србије! Српска Војводина постала је српска аутономија!

Само једна илустрација нека послужи какве последице има одлука да се вера

изједначи са нацијом: свака нација у Југославији тражи сада засебну државу, па се чак

и муслимани из Санџака желе да отцепе од Србије и припоје Шиптарима на Косову, то

јест да са њима направе једну државу. Иако се ради о сасвим другој нацији, чији чак

ни језик не знају, муслимани из Србије ипак сматрају да су им Шиптари ближи од

Срба!

Једна од важних, кратко и јасно срочених, темељних одлука АВНОЈ-а, јесте и

она којом се забрањује краљу повратак у земљу зато што је ИЗДАО НАРОД И

ПОБЕГАО У ЛОНДОН. Та одлука је веома речит пример преваре и типична је за

такозвани “авнојски дух”. Истина је управо обрнута: краљ је побегао из земље да не би

издао народ. Краљеви имају свој витешки кодекс према коме не смеју бити слуге

непријатеља. Ако не могу да се одупру јачем непријатељу, они морају да беже да му не

би пали у руке. Колико је Немцима било стало до тога да имају неког од

Карађорђевића види се из следећег: они су ослободили из луднице принца Ђорђа и

понудили му да буде краљ поробљене Србије. Али чак и он, који је морао бити љут на

свог брата што га је стрпао у лудницу и захвалан Немцима за слободу, одговорио је:

"Ја не могу бити краљ. Србија има краља, он је у Лондону". Овакво понашање служи

српским краљевима на част. Они су данас једна од најугледнијих краљевских

породица у свету.

To им, међутим, још увек слабо користи у Србији која још није поништила

одлуку о забрани њиховог повратка у домовину и још увек слави дан АВНОЈ-а као да

и даље верује да је управо тада рођена Југославија.

28. новембар 1990.

КО ЈЕ У СРБИЈИ ПОВАМПИРИО ЧЕТНИКЕ

ДИВЕРЗАНТИ СУ МЕЂУ НАМА

Писмо Пеђе Милићевића из Светозарева, коме се очигледно допала

харизматична личност Војислава Шeшеља и који је изнео свој став да је власт намерно

елиминисала ову личност из изборне трке, побудила је неког анонимног грађанина

(који тврди да говори у име "грађана и чланова СПС села Шантаровца") да упути

нашој редакцији писмо и изнесе своје виђење зашто је српски народ гласао за

Социјалистичку партију, а не за опозицију. Ово писмо не би побудило нашу пажњу да

у њему нису изнете оптужбе које су управо типичне за однос према српској опозицији.

"Ми грађани села Шантаровца” – пише тај непознати – “са огорчењем реагујемо на

оваква неодговорна писања господина Пеђе, јер он стварно не зна како су протекли

избори, као и то ко су били четници". Даље наводи резултате гласања у Шантаровцу и

из тога изводи закључак да се народ определио – против четника.

СМУТЊА С БРАДОМ – За овог анонимног грађанина који – да му верујемо –

говори у име "огорчених" Шантаровчана, српска опозиција није ништа друго него

повампирено четништво, издаја Србије, нови Бранковићи, Карађорђеве убице и томе

слично. Ко је, зашто и како улио овим људима у главу да је српска опозиција нешто

најгоре што може да задеси човека? Посебна је тема да ли су баш четници били то

највеће зло које је задесило српски народ. О томе свој суд треба да дају непристрасни

научници-историчари које ми још немамо, јер су све досад историју писали

победници. Чињеница је да је на сремском фронту, потпуно непотребно, а можда и

смишљено, изгинуло више српских младића него што броје укупне четничке жртве у

Србији. Такође је чињеница да је Брозова војска (колико је ту било правих партизана а

колико накнадно прикључених домобрана, усташа и осталих, вероватно никада неће

бити утврђено) побила без суђења све заробљене четнике које су им савезници

испоручили сматрајући да заробљене непријатеље штити женевска конвенција. Међу

побијеним "четницима" већи број су били голобради младићи које су четници

мобилисали са територија које су држали. To су такође тешки злочини. Међутим, док

се о четничким злоделима звонило на сва звона током свих ових педесет година,

писале се књиге, снимали филмови и ТВ емисије, о Брозовим није смело ни да се

зуцне. Оставимо историју онима који је боље знају. Пођимо од истине да свако има

право да се према њој опредељује на основу свог личног искуства и личних сазнања,

ма каква она била. Дајмо за право Шантаровчанима да су њих четници клали и

терорисали и да зато имају разлога да их мрзе за сва времена. АЛИ откуда им мисао да

је садашња српска опозиција "повампирена четничка авет", да су то све сами

заговорници клања и убијања и да ћe, ако само победе на изборима, доћи у српска села

да кољу младиће, а снаше да им спремају гибанице? Заиста, откуда Шантаровчанима

те монструозне мисли? Да ли зато што Вук Драшковић носи браду и дугачку косу, а и

четници су носили браду и дугачку косу? Али браду и дугачку косу носили су и Карл

Маркс и Фридрих Енгелс, творци комунизма. Зашто и они нису четници? Браде су

носили и данас носе многи интелектуалци које нико не назива четницима. Браду и

дужу косу носио је Вук Драшковић и пре десет година када је као млад интелектуалац

започео своју битку за слободу и достојанство Србије, а тада га нико није звао

четником. Напротив, био је тада ватрено и револуционарно српско перо, глас

понижене Србије, најтиражнији и најчитанији српски млади писац.

Четник и кољаш Вук Драшковић је постао оног тренутка када се ставио на чело

Српског покрета обнове и постао кандидат за председника Србије.

СМУТЊА БЕЗ БРАДЕ – Али ако Вук Драшковић носи браду, господин

Драгољуб Мићуновић, председник Демократске странке, никада је није носио нити је

сада носи. Откуда то да и он Шантаровчанима личи на четника? Да ли је то можда

програм Демократске странке четнички? Можда заговара силовање младих сељанки и

убијање српских домаћина на кућном прагу? Наравно да не. Социјалистичка партија

Србије је готово у целини преузела оно зашта су се залагали српски интелектуалци а

што чини суштину програма Демократске странке, тако да се програми ове две странке

разликују данас само у детаљима и у начину остварења заједничког циља –

демократске парламентарне Србије. Пошто парламентарне Србије не може бити без

опозиције, и сама странка на власти, Социјалистичка партија, и то још док се звала

Савез комуниста, определила се да Србија има опозицију. Од оне познате изјаве

Богдана Трифуновића: "Ми нећемо правити сметње да се у Србији формирају

опозиционе партије", па до програмских опредељења СПС, стоји непрекидно залагање

да без сметњи и равноправно делују и они који комунизам не воле.

Па ко је то онда утувио Србима у главу да је српска опозиција "мрачњаштво и

авет прошлости"?

Учинили су то они многобројни који су на разне начине – крађом, митом,

корупцијом, лажима и смицалицама – остварили у комунистичком друштву

привилегије и незаслужене позиције, па се боје да ће "преврат" у Србији однети и

њихове масне залогаје. To су они што су помоћу два сведока остварили високе пензије,

што су кредитима изградили кућерине а држе друштвене станове, што су своје

неспособне синове и кћери помоћу веза, мита и корупције "убацили" на профитна

радна места, у надлештва и администрацију, они што су и данас у позицији да

"надзиру" (пљачкају) друштвену имовину, да руководе паметнијима од себе, да граде

своју сопствену лепшу будућност сатирући будућност свих других.

ГРЕШКА У КОРАЦИМА – Предизборна активност ових слојева била је

динамична и узаврела. Ни једна слабост опозиције (а било је промашаја и несналажења

напретек, што се може и разумети у народу који не зна шта је демократски дијалог)

није им промакла, свакој су речи додавали pen, све су искарикирали и исмејали, све су

сводили на меру свог незнања и простаклука, али и на меру своје дрскости и

безобразлука. Тако је српска опозиција добила масне четничке браде и заплашила

многе добродушне али неуке Србе који се боје метежа и који су гласали да се ништа не

мења не би ли очували свој мали иметак и положај који је далеко испод онога што су

овом друштву дали.

Учинили су то привилеговани, они који не знају да раде али знају да праве

смутње, у нади да ће Социјалистичка партија, као наследник комунистичке, очувати

њихове позиције. Међутим, преварили су се. Ма колико им Социјалистичка партија

била захвална за допринос победи, она им не може бити захвална за блаћење опозиције

без које нсма ни демократије.

А осим тога: ако хоће да остане на власти, Социјалистичка партија ће морати

сама да се разрачуна са нашим комунистичким наслеђем. Ако она неће, хоће

опозиција. Ова је, додуше, изгубила на изборима, али је остала у јавном животу.

Злонамерници су се пребацили у своме рачуну: било за коју странку да су гласали –

гласали су за демократију, за Србију у којој неће бити (или ће све мање бити) места за

смутљивце, ма како они били обојени.

26. децембар 1990.

КАКВЕ ПРОМЕНЕ ОБЕЋАВА ИНДУСТРИЈА КАБЛОВА

КО ЗАМАЈАВА НАРОД

Крајем марта минуле године, као што је ред, генерални директор Индустрије

каблова магистар Миладин Алексић дао је свом листу "Каблови" интервју у коме је

изнео оцену рада у 1990. и своје виђење пословања у години која наступа. Тешко да у

овом тренутку има ичег занимљивијег, не само за раднике Индустрије каблова, већ и

за цело Светозарево, па и шире. Наиме, Каблови имају преко осам хиљада радника,

највише их је из општине Светозарево, али знатан број је и из других општина.

Изостанак само једне плате у овом колективу значио би сигуран распад општинских

фондова. Тешко да би у том случају плату могли да приме здравствени, просветни,

културни, административни и други радници који живе од доприноса из привреде. А

распад и стечај овог колектива значио би (за дужи период) пад економске моћи

Светозарева на ниво испод оног у 1939. када су главне економске полуге биле

Клефишева фабрика салама, Пивара и Фабрика шешира.

СЛЕПИЛО – To је разлог што смо овај интервју пажљиво прочитали тражећи у

њему неки знак промене на боље. Јер у протеклој години Каблови су поставили још

један неславан рекорд – произвели су четири процента мање него у досад најслабијој

1989. години. Такав резултат, после доста натезања, Алексић је прогласио "пре

неуспехом него успехом", и то под условом да се упоређује са неким средњим

резултатима које смо имали у задњој деценији". Таква благонаклона оцена за годину у

којој је већина погона током године зврјала без посла тешко јс разумљива и сведочи о

забрињавајућој некритичности, а самим тим и о потреби да се неко изван Фабрике

позабави и овим проблемима. Али ко је то? Србија признаје друштвену имовину, али

не каже чија је она брига. Политика се одваја од привреде и то је добро. Мешање

партијаша у привредне ствари није нам остало у доброј успомени. Међутим, која је то

друга снага која би усмеравала привреду на прави пут? Радницима је једино стало да

на време приме плату. Ако је не приме, они штрајкују. И у праву су. Ако ти неко

наређује да дођеш на посао, и кажњава те ако не дођеш, он мора и да ти плати за тај

долазак, без обзира да ли ти је обезбедио посао или није. Стручни колегијуми имају

све мањи утицај јер директор има овлашћења да бира и смењује. Ко хоће боље место,

мора да ћути. Комитети за привреду, привредне коморе – смејурија... Дакле, све се

своди на директора, бар што се тиче јавних прокламација, уколико и даље не

функционише нека "тајна веза", нека анонимна снага која управља токовима нашег

живота мимо свих јавних декларација и опредељења.

ТАКМИЧАРСКИ ДУХ – Ако је, дакле, све јавно и демократски као што

причамо, онда је од суштинског значаја шта о развоју и будућности Каблова мисли

генерални директор тог колектива. С обзиром да и социјалистичка партија, која је на

власти, којој, као бивши комуниста, припада и директор Алексић, заговара тржишну

економију и трансформацију привреде у складу са тим, за очекивање је да Алексић

обећа и неке конкретне кораке који би сломили давно превазиђене комунистичке шеме

рада у овој великој фирми. Међутим, дирекгор Миладин Алексић такве потезе не

обећава. У својој изјави он апелује, попут старих добрих комунистичких лидера, на

свој радни народ "’да савесније извршава обавезе које преузима", да "сваки појединац

у нашем колективу схвати како свој посао мора најсавесније да извршава" – али не

каже ко ћe, како и под којим условима том радном народу да обезбеди посао, да се тај

радни народ не шета беспослен утихлим погонима и не долази у трећу смену да се

слатко испава.

Уместо да нам каже шта ће Каблови предузети конкретно на стварању

сопственог маркетинга, на формирању сопствеве спољне и унутрашње продаје, на

удруживању са приватним (унутрашњим и спољним) капиталом на неким важним

пројектима – директор Алексић диктира у перо главном уреднику "Каблова"

Александру Јончићу следеће комунистичке пароле којима се већ педесет година

замајава радни народ у овој земљи:

"Постоји инерција са којом се ја не могу сложити. To моје неслагање није

толико битно, колико чињеница да са таквим начином рада овај колектив не може

дугачко да живи". "Зато сматрам да морамо дозволити да нас неко са стране мало

погледа, да нам он по свом мишљењу стручно каже како би ми то требало да

изгледамо. Наравно, ми то морамо да платимо." "Иначе, ја мислим да је основни

проблем у Фабрици каблова данас (!) тај што је наша организација тако постављена да

немамо такмичарски дух у раду, да нисмо у стању да разлучимо рад од нерада (!), да

оне који су успешнији боље наградимо..." "Лично сам се увек залагао, а и сада се

залажем, борим се и спреман сам да сву своју енергију утрошим да у колективу

успоставимо такмичарски дух и да онога ко боље ради боље и наградимо".

Алексић је на неки начин чак и превазишао себе, ако тако може да се каже, па је

изјавио да је и договорна економија била боља него ово што је сада: "Овој Југославији

договорна економија је донела најдубљу кризу, али смо и у том наопаком систему, у

истом стилу, ипак доносили некакве глобалне правце кретања. На жалост (!)... ми

немамо никаква сагледавања све од федерације до општине о томе како и под којим

условима ћемо радити..." Али Алексића ипак није напустила свака нада да ће неко

бацити свој самилосни поглед и на Фабрику каблова и рећи шта и како да раде. Он

изјављује:

"Имајући у виду да су избори скоро завршени, а да ће људи бриљантно

изабрани од народа имати прилику да прикажу све своје знање и умење и на

привредном плану – доћи ћ e до позитивних промена". Једино Алексић није рекао

каквим позитивним променама треба да се надамо од њега лично и од његовог

директорског тима.

ТАЈНЕ СИЛЕ – сад морамо да се питамо: да ли Алексић и његови сарадници,

који су дане, недеље и месеце провели по иностраним фирмама наплаћајући дебеле

дневнице (које Алексић и појединачно помиње: Пирели, Кабл де Лион, Сименс,) нису

видели како се у тим фирмама постиже ефикасност у раду, него призивају

"такмичарски дух" као да је ово 1945. година? Да ли заиста не зна, или се прави да не

зна? Тешко је одговорити на ово питање. Ако се узме у обзир да у тржишном начину

привређивања влада закон чистог рачуна, да ту свако ради за свој проценат од добити

и да држава такође може да рачуна једино на свој проценат од добити – и то ако

добити уопште има, па је принуђена да свим средствима помаже привреднике да

остваре добит – лако је могуће да још увек мути воду комунистичка бирократија и да

је Алексић наставио да буде њен експонент као што је и до сада био.

Наиме, није без разлога и случајно нови устав Србије задржао друштвену

својину. Том имовином онај ко држи власт у политици може веома лако да

манипулише путем разних пореза и доприноса, путем банака (има кредита, нема

кредита) путем разних "дневница солидарности", "добровољних зајмова" и слично.

Како се то ради, видели смо управо у периоду пред изборе (осетила је то и Фабрика

каблова!) када је новац из банака "почишћен" за плате неликвидних српских

колектива! Они који располажу том "друштвеном" имовивом имају од ње вајде све док

она постоји, било да је ефикасна или не. Комунизам је као вирус који се не предаје и

живи све док живи и нападнути организам, а онда тек умире заједно са њим.

Ако су ове претпоставке о тајном притиску да се задрже стари договорни

односи у привреди тачне, онда се поставља питање да ли су радници дужни да то

подносе? Наравно да нису, али се зато њима непрестано сервира лаж о невољама које

доноси тржишна економија, о отпуштању са посла и слично. Чињеница је, међутим, да

су многи колективи у Србији кренули путем тржишног привређивања и да им није

лоше, а нису никог ни отпустили, осим нерадника који су то одавно и заслужили.

Једино су евидентирали своје технолошке вишкове и упошљавају их поступно са

ширењем производње. Истина је управо супротна од онога што се прича: многи ће

остати без посла уколико се не пређе на тржишно, маркетиншко пословање па

предузеће падне под стечај!

Колико је Кабловима потребно времена да, оваквим радом и умним напором

директора, падну под стечај, тешко је рећи, али се без потешкоћа може проценити да

живе у агонији и служе као пример за углед како се арчи и злоупотребљава огромно

друштвено богатство, материјално и кадровско.

9. јануар 1991.

ЗАШТО ИНДУСТРИЈИ КАБЛОВА ИДЕ СВЕ ГОРЕ

РАЗВОЈ КАО ЗАНИМАЦИЈА

Недавно су у Индустрији каблова у Светозареву боравили стручњаци светске

банке да би установили да ли овај колектив завређује кредите за преструктурирање

производње, то јест за освајање производа који би имали бољу прођу на светској

пијаци. He знамо услове под којима светска банка даје своје nape, а не знамо ни које ће

све програме "кабловци" бити у стању да понуде. Надајмо се да таквих програма има и

да ћe ова посета уродити плодом. Но, знајући каква је организација развоја у овом

колективу и како се долази до нових програма – неће нас зачудити ако од свега и не

буде ништа.

Једном приликом, током прошле године, у овом листу објавили смо податак да

Индустрија каблова подиже ЗГРАДУ развојно - истраживачког центра, а нема ниједан

развојни програм. После тога позвао нас је директор Развојно-истраживачког сектора,

магистар Бора Миловановић и рекао нам да податак није тачан. Наиме, у том тренутку,

екипе инжењера Индустрије каблова радиле су чак на десетак нових развојних

програма. Том приликом Миловановић нам је објаснио да је он лично, по доласку на

своју садашњу функцију, послао свим инжењерима упитник да дају своје идеје за

развој, односно да пријаве ако већ раде на неком програму. To је дало резултате, јер је

из тих идеја издвојено десетак програма на којима се сада ради озбиљније. Три

програма су пријављена и за кредит из зајма, једина им је препрека била обезбеђење

купаца. У том циљу, рекао нам је Миловановић, ангажовали смо више људи из Инвест

- импорта, чак и наше дипломате у иностранству, да нам помогну и обезбеде неке

предуговоре за куповину тих евентуалних нових производа, како бисмо добили

кредит!

АРЧЕЊЕ УМОВА – Овај разговор, који смо овде сасвим укратко препричали,

одсликава како се на развој гледа у овом колективу: као на приватну занимацију

инжењера, илити хоби како се то популарно каже! Неко нешто сазна из литературе или

на други начин, заинтересује се, покуша да ради на томе и тражи подршку – без

икаквих сазнања да ли се то може да уновчи или не може. Тако се то, додуше, ради у

фундаменталним наукама, али у привреди – управо обрнуто! У пословном свету

најпре стручњаци маркетинга проуче потребе тржишта па дају налог инжењерским

екипама да, према својим могућностима и према могућностима и потребама фирме,

остваре оно што могу. Притом се стручњаци позајмљују или купују, већ према

потреби, стварају се тимови за сваки програм, улаже се јер се унапред рачуна на

одређену продају и профит. Тако се то данас ради у свету.

Међутим, Индустрија каблова никада није имала нити сада има свој маркетинг.

Она упознаје тржиште од случаја до случаја, а већином се и не труди да га упозна, већ

чека шта ће ко да наручи. Код таквог рада развој је само пропратна појава, делује

повремено и такође од случаја до случаја, а људи који у њему раде углавном су на

мукама јер су такорећи непрекидно у ситуацији да нешто јуре, да раде у трку и са

закашњењем. Поруџбине најчешће стижу изненада, a у њима неретко има елемената у

производњи које тек треба савладати. Што је најгоре, догађа се да ти нови елементи

буду тада и никад више, да су једнократни и неисплативи за уложени труд, а да су

Каблови посао и добили само зато што другима није био исплатив! Тако пролазе они

који немају маркегинг. Њима се буквално може увалити свашта. Дакле, људи из

развоја годинама могу да се баве развојем само из хобија, да раде нешто што никоме

не треба, а могу и да изгарају на обавезама које су кратког даха, које такође не доносе

профит!

– Развој без маркетинга није ништа – признао нам је и Бора Миловановић –

може се сматрати да и не постоји! Зграда коју смо помињали и није неки прави

развојно - истраживачки центар. To су напросто канцеларије, радни простор за наше

инжењере, а назив је тек оправдање да узмемо партиципацију коју даје СИЗ науке.

ПРЕПРЕКА – ЛИЧНИ ИНТЕРЕС – Зашто, упркос свим овим чињеницама,

Каблови не желе да формирају маркетинг – о томе смо писали више пута. Да поновимо

нешто од тога и овом приликом. Главни је разлог лични интерес руководеће структуре.

Наиме, у том случају власт би са садашњих руководећих структура прешла на људе из

маркетинга који би постали права и једина централа фирме. Они би изучавали

тржиште, уговарали продају и НАРУЧИВАЛИ производњу. A то подразумева и

одређене надлежности у фирми – право да формирају развојне и производне екипе, да

надгледају производњу и оверавају квалитет! Дакле, то би захтевало сасвим другачију

шему власти! Садашњи директори појављивали би се у улози СТРУЧНИХ

ОРГАНИЗАТОРА производње, што значи као другоразредна власт која полаже рачуне

ономе ко је производњу наручио.

He треба посебно наглашавати да у том случају директори не би могли, као што

сада могу, да се запошљавају у Инвест - импорту и разним кабловским "асоцијацијама"

и да добијају четворособне станове у Београду, радна места у представништвима у

иностранству. (Погледајте где се данас налазе, или где cу се до пензије налазили СВИ

директори Каблова).

Успешним људима из маркетинга не би било интересантно, као садашњим

директорима, да се удварају београдским фирмама, јер би радили на проценат и за

такву зараду која подразумева стандард стручњака таквог профила који се постиже у

целом свету – сви би од зараде могли да купују станове где желе и какве желе.

Што се тиче такозваног друштвевог утицаја – од Социјалистичке партије не

треба очекивати да превише инсистира на реализацији својих тржишних декларација.

Јесте да она прокламује тржиште (мора то да чини због опозиције) али кад би заиста

сви прешли на тржишни начин пословања, друштвена својина би престала да постоји а

тиме и моћ садашњих политичара који њоме располажу потпуно и без остатка преко

садашњих гарнитура руководилаца. Дакле, у најбољем случају садашња власт ће ћутке

прећи преко напора неке фирме да уплови у профитабилније тржишно пословање. Ко

зна и ко се снађе – нека изволи.

А ко не зна и ко се не снађе – нека пропадне!

16. јануар 1991.

ЗАШТО СЕ ПРЕЋУТКУЈУ ПРОМАШАЈИ У СВЕТОЗАРЕВАЧКОМ УРБАНИЗМУ

УЛИЦЕ – СЛИКА ДЕСПОТИЈЕ

У памфлету под називом "Светозарево 999" који су сачинили челници

некадашњег Општинског комитета Савеза комуниста, а поделили народу као "Програм

Социјалистичке партије за бржи и квалитетнији развој општине", урбанизам се

помиње само у две реченице, од којих је прва и најважнија поприлично небулозна. Ево

дословце шта се ту каже о урбанизму у Светозареву: "He доводећи у питање значај,

рад и стручност надлежних институција, тешко да би нам неко поверовао да уопште

имамо неки урбанистички план. Изузимајући нова насеља, старо језгро града одаје

утисак хаотично разбацаних кућа и зграда, чија индивидуална лепота у таквом метежу

не може да дође до изражаја".

Шта сад ово значи, треба поприлично напора да се разбистри. Ако не доводимо

у питање значај, рад и стручност надлежних – тешко нам ко може веровати да град

подижемо по плану. Ако доведемо у питање значај, рад и стручност тих надлежних,

онда ће нам свет поверовати да ипак радимо по плану! У питању је, као што се види,

једна потпуно бесмислена језичка формулација која је, вероватно, проистекла из

инфантилне жеље састављача процене да се не замере “надлежнима”. Тако је испало

да су надлежне институције за урбанизам у Светозареву радиле стручно и како ваља,

али ефекат тога рада је ипак сасвим супротан.

СВЕ ЈЕ ИНТЕРЕС – АЛИ ЧИЈИ – Састављач овог памфлета је тако, и без своје

жеље, потпуно несвесно, дошао до пуне истине! Ма колико то звучало парадоксално,

стручњаци за урбанизам у Светозареву радили су свој посао веома зналачки и стручно.

Наиме, њихов посао је био да слушају моћнике чија је реч морала да буде последња и

пресудна чак и у тако стручној области као што је урбанизам. Све шта је ко наредио,

они су "стручно и зналачки", морали да образложе, докажу, убеде народ да то

прихвати и најзад и ураде. Отуда такав хаос у урбанизму. Зато се о тој области данас

ћути. Јер шта год да се критички каже, долази се до тог парадокса да је неко нестручан

а моћан наређивао шта и како да се гради, а други стручан морао то да изврши како зна

и уме. Пошто смо свесни чињенице да су урбанисти морали да раде тако, јер да нису

хтели они дошли би други који би хтели, и ми ћемо их, једном за свагда, као и

састављачи "Програма 999", у овој работи прогласити невиним. Али постављамо

питање: зашто су моћници тражили да се Светозарево изграђује тако наопако?

Кад су већ имали толике стручњаке, незнање не долази у обзир. Ако нису знали,

могли су да питају, а они нису слушали ни кад им се каже. Дакле – у питању је био

интерес, и то не мали интерес. Урбанизам је одувек био моћна полуга власти, важна

област за демонстрацију силе и моћи, за награђивање подобних и послушних и

кажњавање неподобних и непослушних. Веома дрско и упорно заступање личних,

појединачних и парцијалних интереса у урбанизму, у области која по својој суштини

мора вазда да заступа заједнички интерес, оставило је у изградњи Светозарева тешке

последице и учинило од данашњег изгледа града материјализовану суштину

бирократије и деспотије која је нама владала. Душа режима који није марио за општу

корист насликала се у градским улицама и четвртима.

КО ЋЕ ДА ОДГОВАРА – Ко данас законима урбанизма може да објасни зашто

су, као руком бачени, усамљени, у нечијим двориштима, никли солитери у Улици

Народног фронта, Максима Горког, Синђелићевој, Светозара Марковића, Ђуре

Ђаковића? Ко може да објасни зашто приватне куће ничу и данас у најстрожем центру

града, и то са плацевима од пет - шест ари, на локацијама које су толико скупе да би се

урбанизмом једва оправдале и петоспратнице? Зашто су под заштиту државе, као

ретки споменици, стављане неугледне типске куће каквих на хиљаде има у свим

околним селима? Једна од таквих кућа, са шест ари плаца, налази се (за неверовање) у

самом срцу града, преко пута Радничког универзитета!

Ко може да објасни да се целом дужином две главне улице Светозарева, од

Пиваре до Елмоса, осим пар стотина метара у центру где влада прави урбанистички

хаос, са обе стране протежу кућерци, често влажни, мемљиви и склони паду, а да се

новоградња одвија по периферијским лединама?

ГДЕ ЈЕ НАУКА – Таквих примера има много, али да нас набрајање не би

одвело у погрешном смеру, журимо да саопштимо да је задатак урбанизма не само да

обезбеди леп изглед, већ и да омогући општу корист, што значи да омогући граду

највишу могућу функционалност. Функционисање града у условима друштвене

производње условило је строгу поделу града на стамбене и радне четврти, јер је

друштвени облик привређивања захтевао концентрацију радника у великим радним

организацијама – производним, услужним и другим. Прелазак ва такозвану малу

привреду, уситњавање производних и других делатности, стварање малих погона и

радионица, захтева сасвим другачији модел урбанизма. Сада се неизграђени и

запуштени делови града новој власти, навикнутој да ради на стари начин, да поштује

једино шта појединцима користи, a нарочито оним појединцима који су им блиски или

потребни, причињавају као шанса да се без већих улагања обезбеде услови за брзо

снажење привредних токова.

Каква заблуда! Из тог сплета приватних интереса, покривених друштвеном

потребом, "трендом развоја мале привреде", изаћи ће већа штета него корист. Крајње

је време да власт присили урбанисте да не извршавају њене заповести, већ да

пројектују град у складу са новим потребама и обавежу свакога да се покорава

правилима урбанизма чији је једини задатак да град учини лепим и функционалним. За

тај циљ никакве жртве не би требало да нам буду велике. Ако корумпирани чиновници

због тога треба да врате паре које су узели да би прекршили правила урбанизма – нека

врате. Мада би велика ствар била и ако бисмо их само онемогућили да и даље

распродају наше заједничко добро.

30. јануар 1991.

ТРЕНУТАК САДАШЊИ

ЛОТО И ТИТО

Протеклих дана, неочекивано, велико узбуђење донела је популарна игра на

срећу ЛОТО у којој главни згодитак није извучен две недеље заредом, па је сума

нарасла до два милиона марака. Шанса да неко, сред ове кризе и беспарице, добије

премију од два милиона немачких марака потресла је српски народ као грозница. На

уплатним местима за ЛОТО по целој Србији данима су били редови дужи него у

Москви за месо. Све новине су писале о томе и доносиле фотографије стрпљивих

играча, потенцијалних добитника, како чекају да уплате тикет.

А некако баш у исто време, потпуно непримећено као и обично, појавио се

"Службени лист" коме у заглављу још увек пише "Социјалистичке, федеративне

Југославије", иако Југославија поодавно није више ни социјалистичка ни федеративна,

већ демократска и, на жалост, потпуно разједињена. Е, у том "Службеном листу" (број

4 од 18. јануара 1991, на страни 48) објављено је да ће само за прва три месеца ове

године за Меморијални центар "Јосип Броз Тито" бити утрошено 16 милиона и 570

хиљада најновијих динара, или безмало два милиона марака.

Дакле, на једној страни због могућности да неко добије два милиона марака

цела Србија је пала у транс, а на другој страни због потпуно извесног трошка од два

милиона марака за одржавање једног гроба нико није прозборио ни једну једину реч,

нити су новине објавиле и једно једино слово. О телевизији и да не говоримо. Толико

што се тиче глобалног односа. Занимљиво је, међутим, погледати поједине ставке у

тим трошковима око одржавања Меморијалног центра. Наиме, претежни део исказане

суме, 13 милиона и 198 хиљада динара, одлази на СРЕДСТВА ЗА ЛИЧНЕ ДОХОТКЕ

РАДНИКА. Многи су од живог Тита имали не мале вајде а, богме, многима је и мртав

од користи.

Шта да човек каже на све ово? Можда само да постави питање: кад нас мртав

Тито оволико кошта, колико ли нас је коштао жив? А уместо закључка да читаоцима

упутимо савет да не читају дневну штампу, већ "Службени лист Југославије". Он много

прецизније и тачније обавештава куда одлазе наше паре.

13.фебруар 1991.

ДИРЕКТАН ТВ ПРЕНОС

СРПСКИ БИЏА У ПАРЛАМЕНТУ

Слободарски Београд и слободарска Србија нису памтили теже тренутке у

својој историји: милитантне рушилачке хорде, силе пакла и мрака, кретале су се

улицама Београда, предвођене унутрашњим и спољашњим непријатељима Србије, и

рушиле у свом дивљању све пред собом. Где су оне пролазиле, Београд је остајао у

рушевинама и развалинама да се ништа више није могло препознати. Овој црној авети

прошлости храбро се супротставила чета слабо наоружане, неухрањене, голе и босе

народне милиције. Спремни да положе своје животе за одбрану Београда и Србије,

надахнути својом херојском прошлошћу, милиционери су успели да зауставе хорде

младих рушилаца. Успели су притом да ране и онеспособе шесдесетак, а једног да

убију, уз извесне жртве и у својим редовима.

Свет је запањено, путем директног телевизијског преноса, посматрао шта се то

збива са слободарским Београдом и слао подршке храброј милицији да издржи у

натчовечанској борби и спаси народ од пропасти. Српски парламент је у том одсудном

тренутку заказао седницу да потражи неко решење, да учини напор и Србији отвори

очи, да види и препозна непријатеље своје. Рефлектори су се упалили, камере су

зазујале, јавност је с драматичним узбуђењем очекивала расплет. Тада је на говорницу

ступио један српски биџа. Мали, дебео, мастан и ћелав, округле главе као да је

шестаром нацртана, ставио је достојанствено бележницу на пулт, искашљао се, узео

чашу и гуцнуо мало воде, испрао уста, загргољио, пљунуо прштећи иза себе право на

председавајућег и, док се овај брисао, почео да говори.

– Два месеца ова наша Скупштина тркља и пркља нешто, место да рачисти сас

ту непријатељску омладину и ти профисори кобајаги универзитета који су се ставили

на чело снага мрака и покоља – почео је биџа. – Опозиција нас овде замајава и вија ки

теле по ливаду док ми сељаци немамо леба да јемо, увили смо се и упрели ки кукуруз

на оморину. А кад нас довели дотле, јурнули да нас докусуре, разни Лечићи,

Смиљанићке, СПО-вци, страни криминалци, шиптарски сепаратисти, усташе,

љотићевци и четници. Али нису они сами смислили те стратегије. Њи неки води! To је

ова опозиција која тунак седи сас нас! Дошли су из божје матере, овде, ми ги наранили

и напојили, а они руше наш мили и драги Београд и нашy Србију и нашу легално

изабрану влас!

Од силног узбуђења наш биџа се скоро загрцнуо, шишти сипљививо, заковрнуо

очима, дише тешко, шкљоца зубима, криви уста у напору великом, али херојски

издржава и прича даље.

– Шта оће од нас ти опозициони кољачи кад је народ на изборима рекао свој суд

и изабрао влас? Оће на силу да отму влас, еве ги, мало сутра! Криво ги што ги народ

мало изабрао у Скупштину па траже већину на улицу! Оће нове уреднике ТВ, новог

министра! Оће јабуку? Паз да неће! Скупа и преплата за телевизор па им не ваљају

уредници. Децу шаљу, чиу децу, ел то српска деца? Дошло време да деца не слушау

нас родитеље. Oћe да ни покваре децу, мајку ги њину! Да деца не уче него да

митингаше!

Биџа је причао и причао, пљувао, врскао, дахтао, a парламент га је слушао у

почетку занемео, а онда су почели протести. Опозициони посланици су устали на ноге,

љутили се, викали увређено, тражили да биџа престане да лупа глупости,

председавајући је такође викао, молио биџу да умукне, звонио звонцетом – али биџа је

био миран и непоколебљив у решености да истраје и да се изрази до краја. Зажмирио

је својим очима ураслим у сало да изрази свету мржњу према непријатељима иарода,

погледао мало у своје блокче као што раде сви говорници, прогргољио мало воду да

освежи грло, и наставио да прича.

– Ти млади злотвори, ти пропали студенти и ти профисори који су стали на

њино чело забили су нож у српскога сељака, нож у леђа нашој демократији и нашој

власти! Они мисле да је свет настао кад су се они родили и да је њина истина једина

истина! Али нека само демонстрирају, ми ћемо херојски да их сузбијемо, влас они

никад нису освојили нити ће гу освоје!

Тада су почели да протестују и остали посланици, затим да напуштају салу и да

беже. Ускоро је велика скупштинска сала остала сасвим празна, јер је и

председништво, кришом, на прстима, иза биџиних леђа шмугнуло напоље. Биџа је,

међутим, причао још неко време, ударао се у груди, прсио, гурао својим великим

стомаком говорницу све док је коначно није срушио заједно са микрофонима, па му је

глас утихнуо. Та промена га је тргла, застао је, погледао по сали па љутито закључио:

"Маму ги њину, отишли негде на мрс без мене!” Сишао је затим са подијума и изашао

у фоаје. Развртао се неко време да нађе писоар, али пошто га није опазио изашао је

испред Скупштине, погледао има ли кога у близини, па пошто није видео никога,

пришао уз бандеру, клецнуо два-три пута напињући се да откопча шлиц и помокрио се

стењући од задовољства. Онда је продужио низ улицу.

Чим је биџа замакао иза угла, из оближњег парка, из шибља где су се били

сакрили, истрчали су посланици и вратили се у Скупштину хватајући се за груди и

дишући са олакшањем.

Договорили су се шта да раде, донели важне одлуке и наставили да живе дуго и

срећно.

20. март 1991.

ИСТИНА О СВЕТОЗАРУ МАРКОВИЋУ

МАЈМУНСКА ПАМЕТ КОМУНИЗМА

Једном у детињству, у врелини позног лета, на дан Преображења господњег, за

време вашара у Ћуприји, док сам лутао кроз шарену масу занетог света no прашњавој

ледини градске периферије, видео сам и упамтио следећу слику: мајмун везан

ланчићем за колац шатора једе лубеницу. Али како! Направио рупу на лубеници,

завлачи руку и отуд извлачи садржај. Сок лубенице цеди се кроз његове танке длакаве

прстиће и у узаној шаци остају само семенке. Он их ставља у уста и у сласт мљацка.

Гледао сам тог мајмуна и било ми га је жао што једе оно што се не једе а баца оно што

вреди, али нисам имао начина да му помогнем. Због тог сажаљења, ваљда, ту сцену

сам и упамтио. Нисам ни слутио да ће једном много касније та сцена у мени нарасти

до симбола, да ће постати "глобална метафора" бољшевичке власти која нас је

тиранисала толико година.

ВЕЛИКИ ЧОВЕК – МАЛИ НАУЧНИК – Управо комунисти су, својим

доласком на власт, обрнули систем вредности на главу, окружили се олошем, почели

да форсирају незнање, нерад и неморал, а да прогањају вредне, паметне и честите

људе, за добро и лепо да проглашавају оно што други бацају, а да бацају оно што је

целом свету вредно и лепо. Руски бољшевици су 1918. разјурили готово целу своју

интелигенцију. У Београд је тих година стигло 20.000 "белогардејаца", руских

избеглица, углавном школованих и паметних људи какве Србија тада није имала

много. Неки су отишли даље, али многи су остали у Београду и Србији и дали печат

многим гранама уметности и науке. Колико су Срби добили руске интелигенције 1918,

још више су изгубили своје 1945, када су њихови комунисти дошли на власт. Највећи

српски умови отишли су у расејање да граде туђе земље и туђу културу, док се српска

растаче и постаје типична комунистичка, што ће рећи антикултура.

Најбољи пример комунистичког извртања система вредности за нас у

Поморављу је управо личност Светозара Марковића по коме ће комунисти брже-боље,

одмах 1946. године, назвати град Јагодину. Глорификовање овог социјалисте -

утописте започето тада Јагодина је довела до усијања 1975. године оснивањем

"научних сусрета" под називом "Светозареви сусрети" са задатком да се докаже

тачност и далековидост идеја Светозара Марковића, односно да су ове, све до једне, у

нашем "новом поретку" остварене или да ће то ускоро бити. Ти сусрети научника из

целе Југославије трајали су по неколико дана, отварани су помпезно уз присуство

високих главешина, читани су бесловесни реферати у којима су певане оде и

хвалоспеви актуелној власти. Одређен је један човек, са високом платом, да преко целе

године брине о организацији тих сусрета, а потом о објављивању свих реферата у

књизи да та силна памет остане за историју! Новцем баченим на те силне скупове и

бесловесне "књиге" могла је бити изграђена нова зграда Библиотеке!

Светозар Марковић је без сваке сумње велика личност српске историје, али

сасвим миноран научник и социјалиста чије су идеје одбачене а дело процењено како

ваља од највећих српских умова још почетком овог века. Шта је истина о Светозару

Марковићу? Комунисти су, доследни у својим мајмунским правилима, истину о

Светозару Марковићу, као и све друго, окренули на главу. Овај српски бунтовник и

социјалистички фанатик остаће упамћен и слављен зарад својих прометејских напора

да просветли српску младеж доносећи јој слободарски, материјалистички поглед на

свет, уносећи у њу дух бунта против догми и власти и бирократских окова

обреновићевске Србије. Његова трајна величина је у томе што је проповедао борбу

против бирократије, али још више што се сам против ње борио, што је деловао личним

примером, и што је на крају у тој борби сагорео. Његова борба за јавност рада

(покренуо је и уређивао три листа), за слободу штампе и говора, великог су

цивилизацијског домета. Он се није борио "револуционарним" превратничким

средствима, проповедао је алтруизам, морал и принципијелност.

ДОКАЗИВАЊЕ НЕДОКАЗИВОГ – По тим својим особинама Марковић би био

највећи противник савременим српским комунистима који су бирократију, неморал,

мржњу мећу људима и непринципијелност развили до невиђених размера. Обреновићи

су за њих били мала деца.

У области науке, међутим, Марковић је био искључиво преписивач

Чернишевског чије идеје је покушао да примени на српску стварност. Тако је упао у

тешке нелогичности које је још 1903. године бриљантно разобличио један од највећих

српских умова у области друштвених наука, Слободан Јовановић, професор права и

председник Српске академије маука. Марковић се, на пример, залагао за судство без

писаних закона, за повратак "задругама", односно за општинско власииштво над

земљом, и сматрао да је тадашња бирократија у Србији нова класа експлоататора, као

што су капиталисти ва Заиаду! Та утопистичка разматрања једног бистрог ђака која

нису могла да нађу упориште у науци постала су предмет глорификације и величања

на свим "Светозаревим сусретима". Професори универзитета и академици морали су

да изучавају мисли једног пропалог студента, да доказују да је био видовит и да је

предсказао да ћe ово друштво остварити његов идеални систем. Све те блиставе

манифестације заправо и нису имале за циљ неко стварно изучавање старих идеја, већ

промовисање Марковића у свеца нове вере, устоличење једне догме, једног

некритичког веровања без сумњи и питања. Сав напор комунизма састојао се у томе:

да постане најтврђа вера "радних људи и грађана" и да нико никад не изрази сумњу у

његове свеце и догме.

Само један једини пут професори на "Сусретима" исказали су сумњу и одбили

да беспоговорно потврде да cу сви Светозареви идеали остварени. Било је то једне

године кад се расправљало о моралу. Листом су рекли да наш морал не ваља, да се све

срозало и окренуло наопако. Али закључке са тог скупа састављали су тадашњи

секретар Комитета СК Милорад Милошевић (по струци техничар јаке струје) и “човек

за Сусрете" Радојица Зиројевић, социолог. Њих двојица су закључке тако ублажили и

изокренули да се из њих тешко може разабрати да је ико био незадовољан

комунистичким моралом!

ВУК КАО СВЕТОЗАР – Светозар Марковић је у своје време био идол младих и

то је остао кроз много генерација, пре свега због свог бунта против власти и силе. Он

је био нека врста помодног хероја свога доба, као што је у новије време био Че Гевара

или "бунтовник без разлога" из филмског света, Џемс Дин. У најновије време, на

бурној савременој политичкој позорници, много сличности са Светозаром Марковићем

показује управо највећи противник српског комунизма – Вук Драшковић. Светозар је

основао Радикалну партију која је била у опозицији према власти и деловала је и

ванпарламентарно, преко митинга и буна (Тимочка буна) и парламентарно, све док

није коначно срушила Обреновиће и довела на власт Петра Карађорђевића. И Вук

Драшковић има своју партију која се на сличан начин бори против власти, а циљ јој је

такође демократија и – каква чудна коинциденција! – повратак Карађорђевића на

власт. Светозар је имао свој лист преко кога је деловао, има га и Вук Драшковић.

Светозар је био писац, и Вук је писац. Светозар је имао присталице углавном међу

младима, a то је случај и са Вуком Драшковићем. Светозара су обожавале и генерације

које су долазиле, а шта ће са Вуком бити то не знамо, али чињеница је да време ради за

младе. Највећи противници Вука су борци и стари комунисти, а они полако одлазе са

сцене док се млади стално рађају и обнављају.

Из овог поређења са Вуком Драшковићем, кога је садашња власт такође

хапсила као што је ондашња власт хапсила Светозара, и кога части најцрњим именима

и етикетама, баш као што су и Светозару радили, може се видети величина и тежина

духовне манипулације комуниста над својим народом: што вреди, не вреди, што не

вреди, вреди. Њима прија само лаж, незнање и неморал, па то мора и народу да се

наметне. По тој логици мора да се слави без мере и граница сомнабулна ерудиција

једног контроверзног и небулозног Мирослава Крлеже, његове галиматијасе о свему и

свачему, његова километарска разглабања о комунистима мора да изучава свако ђаче,

а чак и ретки и упућени не смеју да сазнају за постојање једног од највећих српских

умова, српског Волтера, Слободана Јовановића, који је осуђен на двадесет година

робије у одсутности, а његово дело још и више – пуних 45 година на таму и заборав!

Мало је комунистима било да се сами хране отпацима, него су и нас принудили

да попут циркуског мајмуна завлачимо мршаву шаку у лубеницу, извлачимо отуд

семенке и жваћемо их зачуђено колутајући очима, док нам се сладак сок цеди међу

прстима и натапа суву, изгорелу траву ћупријског вашаришта.

3. април 1991.

ОДГОВОР СЕКРЕТАРУ ОПШТИНСКОГ ОДБОРА СПС У СВЕТОЗАРЕВУ

РАДОЈИЦИ ЗИРОЈЕВИЋУ

ЗАПОМАГАЛИ СМО И БОГ НАС ЈЕ ЧУО

Пре него што почнем да одговарам другу Радојици Зиројевићу, због читалаца

морам да напоменем да је дотични преспавао час у школи кад се учило о употреби

наводника па је цео свој наслов (Истина у једном чланку) ставио под наводе. Тако

испада да нема ни истине ви чланка. Ако нема ничега, чему онда отписује? Хтео је,

вероватно, али није знао, да само реч истину стави под наводе, да је учини наводном, а

можда и реч чланак, ако му се чини да ни чланак није како треба, али никако све скупа.

Истини за вољу ми у редакцији такве, па и теже грешке наших читалаца исправљамо,

редигујемо, али овом приликом, с обзиром ва функцију аутора, нисам то смео да

учиним, да не бих прошао као онај поп из мог романа "Време кад смо женили Павла"

који је нашао капетана Кукицу пијаног у јендеку па га из сажаљења однео кући.

Међутим, Кукица, кад се истрезнио, натерао попа да га врати у јендек, јер је тамо, вели,

био по задатку. Тако би и Радојица могао да каже да су ти наводи најважнија ствар у

његовом тексту па да ме натера да све штампам поново, о свом трошку.

ШТА ЈЕ ПИСАЦ ХТЕО... – Кад је о функцији реч, и о томе морам нешто у

уводу јер се Радојица није потписао као секретар Општинског одбора СПС у

Светозареву, него само као обичан грађамин. Може ли то? Да ли је полемика у

новинама исто што и чекање у пекари за хлеб, па ту функција не игра улогу? Може ли

човек да се као обичан грађанин залаже за једно, а као функционер у партији за нешто

сасвим друго? Да ли је Радојица можда неки "предвојени виконт", има у себи две

личности које не комуницирају, не друже се, па и не познају мећусобно? Колико сам

као лаик могао да закључим, са другом Радојицом није то случај, па узимам као истину

да је то мени отписао лично секретар ОО СПС, а да функцију није навео из чисте

скромности. Ово је било веома важно да рашчистим пошто Радојица очигледно није

разумео ништа од онога што сам написао, па ако би обичан грађанин био у питању, ја

не бих ни одговарао. Нити је у опису радног места главног и одговорног уредника,

нити је то пракса да он објашњава читаоцима оно о чему је писао. Заиста, куда би ме

то одвело када бих сваком Радојици објашњавао шта је писац хтео да каже? Постоје

школе које помажу да људи боље схватају и разумеју, постоје разне књиге чијим

пажљивим читањем и проучавањем се вежба памћење, расуђивање, логично и

апстрактно мишљење, па коме то треба у животу нека изволи да учи и чита. Али

пошто се овде ради о човеку са високом функцијом, искључиво због уважавања те

функције, ја, ево, одустајем од свог принципа и спреман сам да још једном, тачку по

тачку, другу Радојици одговорим, односно објасним оно о чему сам писао.

ЈОВАНОВИЋ ДОШАО СА РОБИЈЕ – Радојица сматра да је циљ мог чланка у

"Новом путу" под насловом "Мајмунска памет комунизма" био да кажем истину о

Светозару Марковићу. Тако је човек, после јаких умних напора, закључио и тврдо се

уверио. A no њему, истина о Светозару не може се рећи у једном чланку, јер су многи

писци током много година много књига исписали па још нису рекли истину о њему. Е

сад ја, пошто сам већ тако обећао, морам Радојици да појасним оно што је пажљивијим

читачима и без појашњења јасно, да ја у чланку нисам "решио истину" о Светозару

Марковићу, већ сам само упознао читаоце да је истину о Светозару као научнику рекао

Слободан Јовановић у једној посебној књизи која је штампана још 1903. године. Коме

се та Јовановићева истина не свиђа, нека изволи да полемише са њим и нека га побија.

Он није више жив па неће моћи ни да одговори. Али тај Јовановић није било ко. To је

професор права, академик и својевремено председник Српске академије, а његова

истина нема знаке навода, егзактна је и на науци заснована па се брани сама собом. To

је и разлог што комунисти нису били вољни да са њоме полемишу него су је лепо –

забранили. Али ево прошле године сабрана дела Слободана Јовановића пуштена су из

тамнице и свакоме, хвала богу, постала доступна, осим Радојици коме не вреди чак ни

кад се посебно истакне та чињеница – он је напросто превиди. Тако ми импутира да ја

"апострофирам Скерлића" кога ни једном нисам поменуо, али превиђа Слободана

Јовановића кога ја не само да сам поменуо, него бијем њиме као маљем, читалац мора

добро да се пази како ће живу главу да извуче. Но Радојица као да има тврду главу и

само одмахује руком, шта ли.

КОМУНИСТИЧКИ СВЕТ НАГЛАВАЧКЕ – Даље: пошто неће да прихвати да је

Марковић као научни социјалиста био неоригиналан, преписивао туђе идеје па их

погрешно примењивао на српску стварност, да је као научник био ништаван, Радојица

хоће да ме побије па наводи као чињеницу да су се Светозаром бавили многи научници

од којих већина чак и нису били комунисти! To је тачно, јер писање Марковића има

књижевну, теоријску, историјску, културну, цивилизацијску и политичку вредност.

Марковић је био велики патриота, волео је Србију изнад свега и сагорео је у жељи да је

сагледа и поправи, служећи се свим цивилизацијским средствима, искрено убеђен да су

социјалистичке идеје најпогодније средство за то. Али Радојица је убеђен да су сви ти

силни научници изучавали Марковића једино зато што је проповедао социјализам, а да

је нешто био грађански писац, да се залагао за развој капитализма у Србији, као што

раде данас наши водећи политичари, он би био нико и ништа! Чак су га, вели, и

некомунисти изучавали, па и Радомир Лукић који није неки окорели комуниста! Према

тој аргументацији и турски путописац Евлија Челебија је био социјалиста, јер га већ

три века изучавају многи научници, чак и некомунисти.

Дакле, Радојицо, ту лежи зец у моме чланку. Ја сам се послужио примером Светозара

Марковића да покажем главну карактеристику комуниста да свет изврћу на главу и да

нас истовремено убеђују да тако треба. Они се боре за истину, али све што кажу слажу.

Ако комуниста каже да те води у лепшу будућност, буди сигуран да идеш у чисту

пропаст. Ако каже да се залаже за мир и благостање, идеш у рат и беду. Ако каже

радницима: нећемо да вас отпуштамо, то је довољан разлог да се бију у груди и кукају

јер ће ускоро сви бити на улици. Ако комуниста каже да неће да бије народ, то значи

да ће првом приликом, за најмању кривицу, не само да га бије, већ и да га убије.

Гледали смо на телевизији како кордон милиције у стрељачком строју пуца

пиштољима мирно као у мету и убија младог Бранивоја Милиновића, чији живот,

Радојицо, вреди више од свих стакала колико год их има у великом и лепом Београду.

Комунисти се боре за поштење, али краду невиђено, бришу све као метлом.

Погледајмо само шта је све ЉУБИЧИЦА БЕЛА, која је убијала партизане за украдени

патлиџан, шћапила чим је дошла на власт: Бели двор, цео архипелаг Брионе, вилу

Далмација и тако редом. Па Кардељ, Стамболић, Ђиласи, Ранковићи, генерали,

пуковници, борци, шта су све широм наше слободне присвојили, што се види и не

види: привилегије, посебна одмаралишта, ловишта, пензије од којих боли глава,

станове где им падне на памет... Молим Радојицу да ме не тера да се присећам баш

свега, јер од тога почињем да трзам главом, да колутам очима и да се кочим.

БАЛКАНСКИ КОМУНИСТИЧКИ ПРОСТАКЛУК – Све је то њима било мало.

Балкански комунистички простаклук хтео је да им поред свега тога народ још

аплаудира па је дизао и величао себе без мере и укуса. Мало му је било што има

социјализам, него је хтео да има и претече социјализма, и теоретичаре и научнике. Зато

је младалачку заблуду једног великог Србина узео за себе и приморавао нас да то

изучавамо не као заблуду, већ као највећу истину за коју они јамче. Јамчио је, а и

данас, као што видимо, још јамчи и професор марксизма, бивши директор

"Марксистичког центра" и "човек за Сусрете" Радојица Зиројевић. Он је и дан - данас

толико убеђен да Светозар једино и вреди као социјалиста, да изван тога нема никакве

вредности, па ако му се каже да је био ништаван и заблудели социјалиста, маштар и

утописта, онда од његове величине није остало ама баш ништа! Па се чудом чуди

Радојица како сам могао "преко свог 'истинитог' пера" да превалим "извесну

одступницу од опште интонације"! Аферим памет! Џаба објашњаваш неком да све што

вреди код Светозара сасвим је супротно и далеко од социјализма, а једино што не

вреди јесте социјализам! У тој изокренутости баш се и огледа мајмунска памет

комунизма!

Највише Радојици смета што ја “врло вешто и врло отворено вршим поређење

Светозара Марковића и Вука Драшковића и читаоцу директно поручујем да следи

идеје овога другога". Какав би Радојица био Радојица ако нема баш нимало

полицијског шлифа и не зна новинару да прикачи по неки параграф? Макар онај из

кодекса, о новинарској непристрасности. Радојица у томе злурадо ужива, у том

садејству политике и закона он је свој на своме ево већ толике комунистичке године,

множиле се да Бог да, али на Јужном полу, међу пингвинима!

ЈОШ О ВУКУ И СВЕТОЗАРУ – Но, та тврдња је без покрића, мени Вук није

политички вођа, а није ми ни брат од стрица, а да јесте и једно и друго ја опет не бих

писао ни тврдио нешто што није истина. Али шта ја ту могу, Радојицо друже! Вук је

толико сличан Светозару Марковићу да то просто боде очи и мора да се примети.

Сличан је чак и у овој страшној претњи власти, у овом мачу још увек стаљинистичког

кривичног законика који виси над његовом главом. А најсличнији је управо у оном

суштинском: Светозар Марковић је усамљенички, месијански, са вером која дотле није

била виђена у нас, повео један покрет за морални и друштвени препород Србије. У

почетку га нико није разумео, али како је време пролазило његова обнова Србије

добијала је све више присталица. И Вук Драшковић је усамљенички и месијански

повео свој покрет за моралну и друштвену обнову Србије и како време пролази добија

све више присталица. Природна је разлика између њих двојице што је Светозар

заступао идеје младог, привлачног, непознатог и неискушаног воћа социјализма, а Вук

се против њега бори сада кад се види у какве се отровне плодове изметнуло то

утопистичко воће. Али и један и други чине то што чине искрено, са вером и заносом –

за Србију. И један и други чине то тако да је сваком од прве јасно да се не боре за

власт, већ за истину и просвећење народа.

Радојица ми поручује да "не зна да ли ја као уредник имам то директивно право

(да хвалим Вука Драшковића!) без обзира о којој се личности ради". Радојица би,

дакле, да уредници добијају директиве шта ћe и о чему да пишу. На функцији на којој

се налази, он се свакако и бори за такав однос према новинарима, не сумњам. Али

свакоме је јасно да истина живи независно од тога да ли власт дозвољава или не

једном локалном уреднику да види чињенице, да их уочава, анализира и коментарише.

Ја не знам зашто омладина данашњи режим у Србији види тако црно. He знам зашто су

студенти на Теразијама скандирали "Слобо Садаме", а потом "He вређајте Садама",

али све сам то лично чуо и доживео. He знам такође зашто је онај студент, пред ТВ

камерама, рекао Милошевићу да "они хоће демократију, али којој Милошевић неће

бити на челу". Исто тако не знам зашто је први услов Парламента на Теразијама био да

се Вук ослободи и зашто су му оне хиљаде потом, кад је дошао да им се захвали,

клицале и скандирале "Вуче, Вуче". Видели смо то сви, па је на свима нама да о томе и

размишљамо. Ја једино молим широки круг читатељства да о томе не размишља попут

Радојице који очито сматра да је за све то крив уредник "Новог пута".

ЧУДИ ME РАДОЈИЦА – Због дужине овог текста, а и иначе, због небитности,

ја ћу олако да пређем преко тога ко је све и на који начин састављао закључке са

"Светозаревих сусрета". Чињеница је да они никада нису били битни, да та "научничка

замајавања" (јер тако комунисти гледају на науку) нико и не чита и да су "Светозареви

сусрети" испуњавали своју сврху самим тим што су постојали на тако помпезан начин

и што су били посвећени првом социјалисти на Балкану. Што се тиче критичног

односа научника према нашој стварности, то је нормално, ипак нису сви могли бити

купљени дневницама и хонорарима, али све је то било у знаку "демократије" и

пролазило је са тапшањем по леђима. А да је коштало, коштало је. Колико – то бих и ја

волео да знам, па бих молио да ми неки рачуновођа израчуна, да видим да ли смо

истрошили целу зграду Библиотеке или само један део. Чујем да се и ове године, када

општина нема за плате, уз све рестрикције, за "Сусрете" планирају 163 старе

милијарде.

Морам признати да је врло забавно што Радојица није разумео моју кључну

метафору, истакнуту на почетку и на крају текста, о мајмуну који једе лубеницу, па се

љути што сам "нахранио отпацима комунисте, а зна се ко се храни отпацима". Право је

свакога да нешто разуме или не разуме, али чуди ме зашто се Радојица толико љути

због комуниста, кад је он социјалиста? Чуди ме, заиста ме чуди.

НЕШТО О МЕНИ И РАДОЈИЦИ – Чуди ме такође, и у опште ми није јасно,

зашто ме Радојица пита како сам постављен за главног уредника, да ли сам био

комуниста и како сам дошао у ову фирму. He знам шта са тим хоће, али ако инсистира,

нека му буде. Пошто су то сасвим обичне, тривијалне ствари, ја молим читаоца за мало

стрпљења и обећавам да ће крај бити весео. Како сам постављен за главног уредника

заиста не знам. Конкурисао сам, неке комисије су то разматрале, једно пет - шест

месеци, и онда су ме примили. Ваљда се десила нека грешка, нисам сигуран. Што се

тиче мог преласка са места главног и одговорног уредника листа "Каблови" на место

заменика главног уредника "Новог пута", било је то овако. За главног уредника

новопокренутог регионалног листа комунисти су поставили свог човека, послушног

комунисту Радослава Јовановића. Он је био добар комуниста али лош новинар, па је

тадашњи директор "Новог пута" Предраг Гојић тражио школованог и способног

новинара за заменика како би ојачао професионални ниво редакције. Понудио ми је то

место заједно са двособним станом на првом спрату (у Фабрици сам имао једнособни

и то у поткровљу), a поред тога мени је међуопштински лист био већи професионални

изазов и ја сам позив прихватио. Као што видите, ништа посебно.

Далеко је, међутим, занимљивије како је друг Радојица добијао и мењао своја

радна места. Као провереног комунисту, директора Марксистичког центра (шта ли то

беше?) итд, итд, довели су га нама у РНО за директора. Чим је дошао, Радојица

започео оштро и бескомпромисно тако да је одмах рођена опомињућа крилатица да се

нико не шали “јер код нас владају Радојица и она двојица" (мислило се на тадашње

уреднике Радија и Листа). Међутим, Радојица се показао такав директор да смо ми

ускоро, са "оном двојицом" на челу, почели тако да кукамо, да ридамо, да се бијемо у

груди и запомажемо, да нас је на крају и Бог чуо и услишио наше молбе.

Председништво ССРН га је сменило, а ни половина мандата му није била истекла. Био

је то први такав случај у комунистичкој историји наше куће! Комисије, или шта је већ

било, које су бринуле о комунистичким кадровима да никад не могу да пропадну,

предложиле су га за секретара Синдиката (ОСВ). Али синдикалци су били толико

заплашени тим дотле невиђеним случајем у нашој општини, да су категорички одбили

да га приме, иако смо ми сматрали да је Радојица као створен за ошамућивање

радничке класе, чиме се синдикат претежно бавио у то време. После тога Радојицу су

примили да брине о општинској култури која је, као што знамо, отада процветала.

А комуниста сам био. Лично сам писао молбу за пријем 1964. када сам био у

Фабрици каблова, а пријатељи су ми обезбедили место у омладинској редакцији Радио

Београда – под условом да сам члан СК! Али у Фабрици неки мудраци прочитали моју

намеру па ми молбу одбију! Примили су ме идуће године кад ми то више није требало!

Тако сам био члан све до 1968. кад сам прешао у "Нови пут". Своје партијско искуство,

као што се зна, описао сам у већ поменутом роману "Време кад смо женили Павла"

који сам објавио 1971. године. Комунисти ми то нису опростили и после много

натезања коначно 1975, када се Добривоје Бошковић докопао функције заменика

секретара ЦК Србије, избацили су ме из информисања и одредили ми да се бавим

комерцијалом. Ја сам то и радио како сам знао и умео и на томе сам им дубоко

захвалан, јер сам тек ту видео и доживео праве размере комунистичких лажи, крађа и

превара.

17. април 1991.

МОЈ ОДГОВОР РАДОЈИЦИ

ЧОВЕК КОГА СУ МРЗЕЛИ

Кад сам започео полемику, јасно сам казао да Радојици никада не бих

одговарао, јер са онима који нешто не знају не вреди губити време и замарати недужне

читаоце, али да од овог става одступам једино због уважавања његове високе

функције. Радојица, наравно, ни овај мој став не разуме и оптужује ме да ја све то

радим "из мржње према некоме или нечему". До овог закључка Радојица је сигурно

дошао после дугог и компликованог размишљања, служећи се сопственим искуством.

Он можда спада у оне људе које су, када су били ђаци па им није ишло мрзели

професори. Кад су они постали професори па им није ишло, онда су их мрзели ђаци.

Када су постали дирекгори – мрзели су их радници. Кад су постали политичари, мрзе

их уредници.

Све је код Радојице могуће, само је немогуће да му падне на памет тако проста

ствар да је партија у којој је он функционер данас на власти, те да је, према томе, то и

моја партија из простог разлога што она кроји и моју судбину, одлучује и о мом

животу, о мојој садашњости и будућности. Њена је влада, њена скупштина, њени

судови, њени супови, њене општине, њене фабрике, њена просвета, њено здравство,

њена култура, њене новине, њена телевизија. Једино наша памет није њена (иако је

доскора и она морала да буде) и једино нам она остаје да се боримо да нас та

социјалистичка партија попут њене мајчице комунистичке не одведе поново у понор

из којега покушавамо да изађемо.

У том смислу о Радојици сам морао да пишем само онолико колико је било

нужно да читаоцима илуструјем ко су и какви су функционери који воде ту нову

партију која и даље одлучује о нашим животима. To су те "више сфере" које Радојица,

наравно, никако да разуме, па ме наводи на "ниже сфере", јер ваљда сматра да у

мутљагу свакојаких чињеница које је комунизам продуковао 50 година има и таквих

које њему иду у прилог. Баш да видимо.

Радојица обожава растезање жваке у стилу "јесте исправљао закључке, вије

исправљао" и "Светозареви сусрети не коштају толико него оволико". Такве жваке

Радојица је растезао целог живота и искључиво на тај начин зарађивао свој "насушни

хлеб", па друго и ме зна да ради. Чињеница је да је он закључке исправљао заједно са

такозваним Црним, сведоче о томе чак и научници чија имена није смео да помене, али

наравно да се њих двојица нису испод тих закључака потписивали, јер за то нису били

компетентни. Што се трошкова тиче, нисам их ја направио да бих морао да се правдам.

Ја сам их само потенцирао да би неко положио рачун онима који то данас плаћају, јер

"Сусрети" још увек нису укинути. Исто је тако јасно да би Радојица волео да се

замајавамо око тога да ли је био директор или руководилац Марксистичког центра,

професор марксизма или професор социологије, да ли је најурен или је дао оставку.

Радојица очито сматра, као и сви комунисти, да ако је сам дао оставку, онда не постоје

више разлози који су до тога довели, нити људи који су га на то приморали.

Из свега што ми је отписао јасно произилази да Радојица спада у оне који још

увек верују да је краљ Петар издао Југославију пошто ју је претходно опљачкао, да је

Великом Вођи на Сутјесци заиста спасао живот пас Лукс, те да, према гоме,

захвалност дугује једино кучету, а не и својим сарадницима које може да убија или

разјури кад устане на леву ногу, да је најлепше штиво за основце и даље како се мали

Јожа санкао у кориту пошто се прејео свињске главе, и тако даље, и томе слично.

Што се Светозара Марковића тиче, Србија није прећутала његову величину, a ја

је нисам оспорио. Једино сам указао на опасност која је српском народу претила од

тога што су Светозара величали и што су га српском народу натурали комунистички

функционери Вита Петковић, Добривоје Бошковић, Милутин Милошевић, Богило

Милошевић, Шане Петровић, Радмило Богдановић, Дража Марковић, Петар

Стамболић и остали. Мој несрећни "Нови пут" је чак био приморан да као посебну

књижицу објави један памфлет о Светозару из пера Петра Стамболића за који му је

захвална светозаревачка општина доделила – награду "Светозар Марковић"! He због

оних који комунистима не верују, већ због комуниста који мени не верују, ево једног

цитата из тог Стамболићевог памфлета: "Данас (1975!), српски народ коначно

остварује све своје тежње и свестрано јача своје сопствене снаге у самоуправној

заједници са другим народима Југославије у братској и неразрушивој заједници која је

остварена револуционарном борбом свих наших народа и народности под

руководством Савеза комуниста и друга Тита. У томе што стварамо имају удела све

генерације прошлости, народ и сви прогресивни људи и народни борци. Међу њима

светло место заузима Светозар Марковић".

И по Радојици величина Светозара је управо у томе. Он је чак спреман да ме у

то и увери неком још непронађеном књигом, неким новим тајним оружјем које ћe

можда показати, кад је Марковић био толики визионар, да је предсказао не само успех,

већ и пропаст комунизма.

Дела Слободана Јовановића заиста никада нису била забрањена јер их је Геца

Кон објављивао од 1903. до 1940. када комунисти још нису били на власти.

Објављивање једног сепарата овог писца био је неуспешан покушај комуниста да

фалсификују његову мисао. Сви знају како је прошла "Просвета" пре само неколико

година када је покушала да објави дела С. Ј. у целини!

Неки детаљи у вези Вуковог боравка у Јагодини, о којима је Радојица добро

информисан иако лично није био присутан, нити су објављени у новинама, као што су

моје љубљење са њим, уручивање поклона и најзад вечера, указују на мени познат

посебан таленат Радојице: свој насушни хлеб, ако му баш запне, увек ћe моћи да

заради као тајни агент или приватни детектив. Најзад, нема човека који за нешто није

способан. Проблем је једино у томе што су сва та његова “открића” биле јавне и

протоколарне ствари које је пратило на стотине људи!

И за крај: Радојица се заиста својски потрудио да ме прикаже непоштеним, да

ме оцрни што може више, и тиме ме је коначно развеселио и разгалио, јер ја то

схватам као орден заслуге за народ. Критика коју ми упућују комунисти за мене је

највеће признање.

8. мај 1991.

ОДГОВОР ПРОФЕСОРУ ДОКТОРУ ЖИВОМИРУ СПАСИЋУ

ПРОФЕСОРСКИ ИСПЕГЛАНА ИСТОРИЈА

ИЛИ КАКО ЈЕ ИНТЕЛИГЕНЦИЈА ЗА СИТНЕ ПАРЕ ПРОДАЛА СРБИЈУ

Професор Економског факултета у Крагујевцу, редовни учесник "Светозаревих

сусрета", доктор Живомир Спасић (да ли и он скрива од читалаца своје титуле само из

скромности?), показује исто неразумевање за истине изнете у чланку "Мајмунска

памет комунизма" као и Радојица Зиројевић, па одговори које сам ономе упутио (а које

је професор у међувремену, надам се без закашњења, прочитао) могу у потпуности да

се односе и на Спасића. Зато би заиста било излишно објашњавати још једном оно што

сам већ два пута објашњавао, да ми уважени професор није пружио прилику да

скренем пажњу читалаца на нечасну улогу коју је српска интелигенција одиграла (а

као што видимо још увек покушава да игра) у односу на свој српски народ.

Професор Спасић се увредио због грубог тона у чланку о Светозару Марковићу.

Он би да се тај тон ублажи, да се биографија испегла (чак му додељује и диплому

инжењера), онако као што су испеглане и биографије свих комунистичких главешина.

Само је полтронска и поданичка интелигенција могла то тако ефикасно да уради да се

чак и робијашнице прогласе универзитетима. Тако је, том квалификацијом,

интелигенција, не трепнувши, наше универзитете претворила у робијашнице.

Ја људски могу да разумем професора Спасића што толико брани "Сусрете"

који су били "својеврсна трибина за размену резултата научних истраживања" јер су

критеријуми за науку овде били веома лабави, а та наука је исплаћивана у кешу и

веома пристојно. Има много других научних трибина и часописа где професори могу

да читају и штампају своје радове, али оцену о њима тамо не дају Радојица, Црни,

Педа, Ратко и остали, већ квалификовани уредници, а и плаћање је може бити

скромније. О каквој се овде науци ради илуструје чињеница (ево прилике да о томе

известим професора) да је недавно из зграде бившег Марксистичког центра однет на

отпад пун контејнер зборника са "Сусрета", чије је штампање плаћано тешким

радничким динаром од 1975. до данас.

Међутим, никако не могу да разумем професора који још увек тврди да

Светозар Марковић није био утописта. Зар данас, кад се цео социјализам утопио, има

било ког "креатора" социјализма који није био утописта? Зар професор Спасић није

гледао ТВ преносе из Румуније и није видео како су Чаушескуа извукли из танкете,

судили му по кратком поступку, а одмах потом и стрељали заједно са вољеном му

Еленом? Зар не гледа преносе из српске Скупштине у којој посланици траже да се

резиденцијални комплекс ослободи гробова, а Србија петокраке? У вези са тим питао

бих уваженог професора који "у три круга" проучава дело Светозара Марковића, да ли

је бар у једном кругу проучио и макар један ред објавио нешто о делу таквих великана

српске мисли као што су владика Николај Велимировић и академици Драгиша Васић и

Слободан Јовановић?

Све је то за Спасића "исувише поједностављено". Он би радије да све буде

сложено, као што воле да говоре наше неспособне вође које уживају у својим

сложеним функцијама док народ просто пропада.

Аргументација којом Спасић "брани" Светозара веома речито илуструје чиме се

српска интелигенција бавила, каквим трицама и кучинама, док је српска духовност

пропадала. Чињеница да је дела С.М. објавила Српска академија наука за Спасића је

сама по себи доказ о величини. Да ли је баш тако? Та иста Академија је додуше

створила један недоречени Меморандум, али је она такође прогласила за доктора

наука једног колмованог загорског клонфера и једног сомнабулног словеначког

учитеља, а до дана данашњег се тих срамних одлука није одрекла. Та иста Академија

не оглашава се данас да помогне Србији и Југославији да превлада остатке

бољшевизма и реши проблеме економије и националне мржње.

Професор Спасић се не стиди да нам изнесе ставове научника из пропалих

социјалистичких земаља о Светозару Марковићу, ако не због себе, а оно барем због

Светозара. Каква је то наука која се исцрпљује бројањем колико је пута Светозар

поменуо Маркса и Енгелса? Имамо ми и лепше бисере од докторских дисертација, на

пример: Организација сеоских задруга у општини Светозарево.

Напори које је српски комунизам улагао у дело Светозара Марковића заиста су

импозантни, а за Спасића и крунски доказ величине тог дела. Формирана је, вели он,

чак права "светозарологија". Ти напори су заиста били велики. Њихов резултат је,

међутим, био никакав. Социјализам је пропао a са њим и његови идејни творци и

њихови пропагатори и њихови обожаваоци. О чему то говори? О томе да је српска

интелигенција величала погрешне идеје, да се продала за свој ситан комодитет, да је

била поданичка и полтронска. Што је била таква у време прогона и деспотије, нико

добронамеран не може јој замерити, али што је и данас таква – збуњује и обесхрабрује.

Демократија је закуцала на наша врата, уважени професоре, пробудите се.

Дигните свој глас не за онај ореол који су комунисти доделили Светозару Марковићу,

већ против даље злоупотребе овог великог српског патриоте. Радо бих, примера ради,

објавио једно ваше историјско разматрање о томе шта значи кад на српску Свету Гору,

која је доказ хиљадугодишње српске државности (доказ царевине када је већина

европских земаља имала само кнежевине), када на ту свету земљу ступи српски

председник са знамењем које је Србији наметнуто 1941. – да би се њена историја

поништила и да би се у том ништавилу Србија поравнала са осталим народима

Југославије.

Али то је можда за Вас исувише врућа тема, а иза ње не би стајао никакав

комитет, нити би вам марксистички центар исплатио хонораре и дневнице.

8. мај 1991.

ПАРАДОКСИ КОМУНИСТИЧКЕ ВЛАДАВИНЕ

ПОСЛЕДЊА ПЕТОКРАКА ЕВРОПЕ

Причао ми је недавно пријатељ који је пратио европско првенство у боксу како се

мучно осећао кад је пред спортском двораном у Гетеборгу угледао заставе. Биле су

поређане по азбучном реду, југословенска је била последња. А на њој се – какве ли

ироније – "поносно" вијорила петокрака! Последња петокрака Европе. Чак и на руској

застави стоји само срп и чекић. Југославија, која је бољшевичкој звезди прва порекла

сјај и светост апсолутне истине, и због тога деценијама уживала висок углед и не малу

материјалну помоћ демократског света, упорно се данас држи овог искомпромитованог

симбола лажи, деспотије, сурове самовоље, масовних илузија и сиромаштва. Симбола

који код грађана цивилизованих демократских земаља изазива осмех чуђења и

сажаљења.

Необјашњив је то и врхунски парадокс за свет. Ми унутра, у овој несрећној

Југославији, који знамо сопствене прилике боље од других, могли бисмо још и да

оправдамо, да је опстао заслугом Босне или Македоније. Њима је та петокрака донела

нацију и измислила "сувереност" до које им је данас толико стало, па заслепљени тиме

можда би могли и да превиде штету коју нам свима заједно чини. Но, авај! – за

петокраку се очајнички бори Србија! Управо Србија коју је петокрака уништила као

државу, разјединила као нацију! Зашто? Одговор је кратак: зато што су у Србији још

увек комунисти на власти. A владавина комунизма, то је владавина апсурда. Ево, да

бацимо један летимичан поглед и да се уверимо.

"НАРОДНИ" АГЕНТИ – Титови бољшевици су сменили или ликвидирали све

претходне комунистичке гарнитуре и прогласили себе јединим правим заступницима

интереса југословенских народа, иако нити је народ знао њих нити они народ, јер су

сви одреда били тајни агенти Коминтерне (Броз, Копинич, Кардељ, Хебранг, Бакарић,

Жујовић и др.). Ти "народни заступници" својски су радили на пропасти "версајске,

труле Југославије", а затим "подигли устанак" по наређењу Стаљина – и прогласили

себе вођама народне револуције. Па уместо да бране народ – "вође" започеле да

убијају окупаторе и тако изазивају масовне одмазде над невиним народом. Ко те пита

за народ који је Бог те пита чији, њихов свакако не. Важно је било да народ јурне у

шуму да спасава голи живот – тамо га чекају "вође" и организују да се бори против

"фашиста и домаћих издајника".

ВЕЗАО АПСУРДЕ ЗА РЕП – Кад је Броз уз помоћ Стаљина коначно завладао,

настао је сукоб. Југославија је пружила отпор Стаљину – говорили су, а уствари тек

тада је започела права стаљинизација, стварање колхоза, тиранија, хапшење. Кад је све

то прошло и кад је Хрушчов дошао у Београд на помирење – Тито је распустио

сељачке радне задруге и преко савеза са Грчком и Турском увео земљу у Атлантски

пакт! Онда је избацио паролу "фабрике радницима – земља сељацима". Следствено

томе руднике је дао рударима, бродове морнарима, грађевине грађевинарима и све

тако редом. Политичарима и њиховим слугама дао је паре. Себи и jape и паре, то јест

све што је пожелео, од Смедерева преко Карађорђева и Бугојна до Бриона.

Страном свету је говорио да му народ све то даје јер га воли. Странци су ценили

то што народ свога вођу воли. Свом народу Тито је говорио како га странци цене. Тако

ја два апсурда везао за pen и завртео у круг.

Из тих апсурда рађали су се нови. Тито је свима наметнуо петокраку, али на

његовом гробу је ипак нема. Сад се сви пред светом брукамо због те петокраке, а њему

се и мртвом диве да је био далековид и предвидео њену пропаст. Цео живот је

посветио народу, али сахранили су га тамо где се народ не сахрањује, поред коња,

љубавнице и пса. А гроб му чувају од народа наоружани стражари.

СРБИ НИСУ ИЗУЗЕТАК – Као што се види, комунистичка Србија је имала од

кога да узме пелцер. Зато никоме данас не смета што се борба за српство води под

петокраком. Комунисти запели да уједињују Србију и чуде се што се други томе чуде!

На книнској тврђави вијоре се заставе са петокраком, иако је Крајишницима живот

спасавао четнички војвода Ђујић који је испред петокраке морао да бежи чак у

Америку и чије изручење сада траже хрватске усташе и комунисти заједно. Човека

који се доследно борио за српство, Вука Драшковића, Срби прогласили четником и

националистом који ће нас одвести у братоубилачки рат са Хрватима, а правог

четника, војводу Шешеља, који наоружава одреде и води их у рат против Хрвата, нико

не критикује. Још кажу да тако треба. Тако су се на Плитвицама, у одбрани Срба,

виделе кокарде и петокраке на истој страни.

Наравно, део ових апсурда објашњава се сличнима на другој страни, јер и тамо

владају прерушени бољшевици као и у Србији. Хрватска, на пример, не признаје

комунистичку Југославију, али хоће комунистичке границе, Македонија и Босна хоће

да имају своје суверене државе и да на њиховом челу буде мртав Тито. Словенци xoћe

да их подржавају Срби, а они да подржавају Шиптаре.

ЛОГИКА НАРОДА И БОГА – Све глупост до глупости, апсурд до апсурда, да

се човек пита да ли уопште имају мозга они што народе воде. Изгледа да немају, али

одговор је, наравно, супротан, то јест апсурдан: имају. Зашто? Зато што комунизам

није логично друштво, у њему мора тако да се влада и поступа, без памети и без

резона. Оног тренутка кад постане логично друштво, комунизам ће пропасти. Због

тога се владајуће гарнитуре тако опиру свакој логици. Питање је сада зашто народ то

све трпи, зашто се не побуни? Е, то је заправо кључ свега! Управо је народ тај који још

увек машта о комунизму! To је онај врхунски апсурд – апсурд над апсурдима: народ

"плебисцитарно" подржава своје вође.

Народ, дакле, xoћe такве вође, јер још увек машта о комунизму, о својој светлој

будућности у којој ћe све имати без рада, без муке, без зноја, хохштаплерски и

преварантски ако не може другачије, као у бајци, као у причи о Али Баби и хајдучком

благу.

Људски је и симпатично кад о тако нечем машта појединац. Али комунисти су

од тога створили идеологију, веру, увукли су целе народе у масовну илузију.

Капитализам је сурово друштво у коме влада гвоздена логика, рад и ред. Ко би се томе

радовао? Деца мрзе оца и мајку који их терају да раде и да буду поштена, ђаци мрзе

таквог професора, а народи такве вође. "Кад бих знао који прст хоће да ради" – кажу

српски шерети – "ја бих га одсекао!"

Зато данас изгледа као да југословенски народи немају памети. Њима, ваљда,

само Бог може да помогне. Али логика Божја разликује се од људске: да би се створило

нешто боље, оно рђаво мора најпре да пропадне, а греси да се окају.

29. мај 1991.

СЛИКАРСКО – ПОЛИЦИЈСКИ БЛУЗ

ИГРЕ СА КОВИЉКОМ

Први пут у току моје новинарске праксе догодило се да један јавни тужилац, у

овом случају то је заменик окружног јавног тужиоца у Светозареву Зоран Илић, позове

новинара да му службено саопшти да је против некога покренуо истрагу. Обично смо

ми новинари морали месецима да салећемо службена лица да бисмо добили податке о

аферама о којима се у међувремену у јавности већ увелико прича. Поменути заменик

тужиоца је, међутим, своје сумње правнички претворене у захтев да се покрене истрага

против директорке Музеја наиве у Светозареву Ковиљке Смиљковић брже – боље

издиктирао у перо новинара.

Да ли ће те сумње бити доказане, да ли ће истрага бити уопште покренута, то

нико не може знати, па ни сам Зоран Илић. Али оно што сви добро знамо, па и Зоран

Илић који је тај потез повукао, јесте да је један угледни културни радник,

дугогодишњи руководилац једине културне институције у граду која има

Југословенски и светски реноме, прикован на стуб срама. Са њим заједно, разуме се, и

институција.

Подсећа ово на време када је некадашњи начелник СУП-а у Светозареву

Радмило Богдановић сазивао конференције за штампу да новинарима саопшти шта су

његови полицајци "открили" о пословању појединих директора радних организација.

Тада је начелник СУП-а журио да саопшти те "резултате истраге" пре него што стигну

да јавног тужиоца, јер овај није био склон да те сумње даје у јавност пре него што се

докажу. Ти директори су касније били ослобађани одговорности, али жиг срама остајао

је на њима. Стреле су погађале свој циљ и кад није било праве мете.

Чини се да се историја понавља, мада остаје крајње нејасно зашто. Овај текст

треба схватити као један покушај да се на то питање, хипотетички, одговори.

Иако је "Нови пут" о томе већ писао, поновимо још једном, само из мало

другачијег угла, оптужбе против Ковиљке Смиљковић. Неколицина светозаревачких

наивних сликара тврди да су њихове слике продате на изложби у Мелбурну по знатно

вишим ценама него што је у обрачуну приказано и да је разлику присвојила

директорка Музеја Ковиљка Смиљковић, пошто није уплаћена ни сликарима ни

Музеју. Нуде се за то ценовници као "докази". Документација, међутим, говори нешто

сасвим друго. Сликари су, наиме, у уговору са Музејом означили фиксне цене својих

слика које су им уредно исплаћене, па је нејасно како се могу сматрати оштећеним, без

обзира на цену њихових слика која је постигнута у Мелбурну. На крају, у уговору

пише да је за све спорове надлежан суд у Светозареву, па ако су незадовољни могу

приватно да туже Музеј, односно његовог руководиоца.

Даље: крајња реализација изложбе у Мелбурну била је, уз сагласност свих

актера, поверена приватном лицу које је имало посебан уговор са такође приватним

власником галерије. Из саме крајње реализације изложбе која укључује и продају

Музеј наиве је био искључен. Он је потраживао једино унапред утврђен проценат од

продатих слика, што је њему у целости такође исплаћено. Дакле, напори Музеја су

уродили плодом. Слике су извезене и продате у Аустралији, долари су стигли у наше

банке и сви су добили свој унапред уговорени део.

Хајдемо још мало даље: ако су сумње сликара тачне, ако су слике (или неке од

њих) продате за много веће паре него што је у крајњем обрачуну приказано, користи од

тога могли су имати приватни организатор изложбе у Мелбурну господин Васа

Чарапић и власник приватне галерије где су слике биле изложене. Наравно, теоретски,

и Ковиљка Смиљковић или било које друго, треће и четврто лице, уколико су та

господа била склона да тај тако стечени новац са неким деле или да га поклањају. To је

све за нас, па и за наше јавне и тајне тужиоце, потпуно ирелевантна ствар, јер Музеј и

сликари могу да потражују само оно што су унапред уговорили. Истине ради – то што

су унапред уговорили није нипошто за занемаривање: сликари су своје слике у

Аустралији наплатили десет пута скупље него што су их у то време продавали у

земљи. Дакле, ако је неко сада оштећен, то свакако нису наши сликари, Музеј или наша

земља, већ приватни купци из Аустралије који су те слике могли (евентуално) да купе

директно од нас јефтиније него што су морали да их плате приватном галеристи у

Мелбурну.

Наравно, ако је то све тачно, и ако наш јавни тужилац то све успе да докаже. Па

ако је то све тачно и ако то све докаже, тамо у Мелбурну или где се већ ти купци

налазе, онда би наш јавни тужилац морао да докаже и да је тај галериста, који се на тај

начин окористио од купаца, подмитио нашу директорку како би она са њим или неким

трећим склопила некакав по Музеј или нашу земљу штетан уговор! А штетног уговора

нема јер су све цене биле утврђене слободном вољом самих сликара унапред, пре него

што се могло знати пошто ће се слике продати и да ли ћe се уопште продати!

Тако те ствари стоје са Музејом, сликарима и Ковиљком; а сада да погледамо

како те ствари стоје са јавним тужиоцима и лоповима. Свако паметан мора се сад

запитати како је могуће да један јавни тужилац у Светозареву, или његов заменик,

свеједно, покреће на сва звона овакве жваке и заврзламе, да се бави проблемом продаје

приватних слика неког приватног галеристе приватницима у Мелбурну, а да

истовремено ћути, толике године превиђа, на пример, чињеницу да је неко испред

Индустрије каблова, својевремено, склопио са неким у иностранству штетан уговор

тежак милионе марака, на тај начин што је купио застарелу и неупотребљиву у

тржишном смислу технологију. Та технологија зове се торањ за вертикалну

производњу каблова и нису потребни никакви наивни сликари да открију његово

постојање јер је виши од фабричких димњака, доминира силуетом фабрике и види се

са километарског растојања. Такође, како је могуће да се не оцени као друштвена

штета и не покрене поступак против лица која су затворила фабрику намештаја

"Будућност", машине и опрему распродали а раднике отерали да праве кабловску

амбалажу. И још: "Нови пут" неколико бројева уназад пише о томе како је имовина

"Јухора" распродавана будзашто приватним лицима. Та имовина нису аустралијски

приватни долари, већ наша заједничка, друштвена, за чију куповину смо сви издвајали.

Ако овај народ већ треба нечим да се замајава, зар не би било много

делотворније да јавни тужилац скрене пажњу на сурово уништавање наше природне

средине од стране неодговорних руководилаца наших предузећа. Захваљујући

Фабрици каблова и "Пивари" Лугомир је постао мртва река у чијем доњем току је због

несносног смрада угрожен и опстанак целог насеља! Оптужбе у том смислу, чак и да

немају правни основ, путем деловања јавности учиниле би да се тај основ створи.

Даље примере лоповлука и уништавања нашег заједничког богатства

препуштам читаоцима, нека их наводи свако за себе. Искрено се надам да су и тужиоци

читаоци новина.

5. јуни 1991.

ДА ЛИ СЕ ПОНАВЉА 1941. ГОДИНА

АРМИЈОМ КОМАНДУЈУ ИЗДАЈИЦЕ

Југославије каква је била одавно више нема. Ниједна њена институција не

функционише, све се сломило и покварило и нема те силе која може поново да састави

разбијене делове. Али нико то није ни покушавао. Напротив, сви су се својски трудили

да разбијачке процесе још више убрзају и што пре остваре већу добит за неку своју

нову, било самосталну, било здружену државу. Једино се српски комунистички режим

упорно борио за Југославију каква је била, држао се грчевито за њене органе без моћи

и ауторитета. Тиме је изборио српском народу етикету унитаристе и навукао на њега

презир свих осталих у Југославији, па и великог дела света.

ТИГАР ОД ПАПИРА – Зашто су то чинили српски комунисти? Зато што је

Југославија кројена према њиховој мери и укусу, што је служила за њихово уживање и

престиж, што је то била њихова обећана земља. У другим републикама (Црну Гору,

наравно, не рачунамо) комунисти су поражени на изборима и остали су подаље од

власти и утицаја. Али српски народ је предао власт у руке комунистима и сада мора то

да плаћа. Заблуду комуниста у погледу Армије, свог последњег бастиона, српски народ

мора сада да плати крвљу своје деце. Хиљаде и хиљаде родитеља широм Србије опседа

ових дана телефоне Црвеног крста не би ли се обавестили о судбини своје деце војника

које словеначки специјалци убијају у шумама као зечеве, или о судбини својих рођака

у Хрватској који тамо доживљавају прави егзодус.

Катастрофа Армије у Словенији коначно је отрезнила српски народ. И обичним

лаицима сада је јасно да је неко гурнуо недужне младиће у смрт да би показао на делу

да је ЈНА тигар од папира, комунистичка магла и ваздух, неспособна да сачува

Југославију која се већ распала. Као да се понавља трагична 1941. година. Да ли се

ради о завери и издаји у највишим војним круговима? Нека неко други одговори на то

питање, али од самих чињеница човеку се диже коса на глави. Необучени младићи

који ни кокошку у животу нису заклали гурнути су на суперобучене и наоружане

словеначке специјалце и међу непријатељски народ коме се свим средствима званичне

државне (словеначке) пропаганде гура у главу да је ЈНА непријатељска, окупацијска,

дакле фашистичка војска. Истовремено док се Словенцима (наравно и Хрватима) тако

говори, у касарнама се папагајски декламује деци без прекида да су они народна војска

која служи народу да га брани и штити. Кад су се те две доктрине судариле (а

Генералштаб зна то боље од нас!), шта се друго и могло очекивати него да преплашена

деца у униформама доживе прави пакао од специјалаца и непријатељски расположеног

народа у чије окружење су гурнута неорганизовано, без садејства целе Армије, и

остала тамо изолована да служе као мете за вежбање.

У ИМЕ РОДИТЕЉА – Ово што се с нашом Армијом догодило било је, дакле,

планирано. Неко је постигао оно што је хтео: сада сви знамо да Армија није у стању да

сачува Југославију и да cу договор и политика једина средства да се то постигне, ако

се уопште жели. Креаторима тог "доказа" наравно није важно што су тиме многе

породице завијене у црно.

Али тим породицама је једино то важно. У њихово име ћемо сада питати: да ли

је могуће да српски режим није знао све ово што сви знамо? Ступио је у предизборну

кампању пророчки самоуверен у Југославију, мир и благостање. Прљаво,

комунистички, ђоном, у медијском рату невиђеном на нашим просторима, згазио је

целокупну опозицију која је указивала да су у другим републикама победиле

националистичке партије и да им се треба супротставити националном (не

националистичком – шовинистичком) политиком, јер су на делу апетити који ћe

прекрајати границе и гутати српски народ. Све је било бадава. У еуфорији која је

захватила Србе умирене редовним платама и пензијама (зашта су тих месеци

испражњене не само српске, већ и југословенске касе, преко упада у платни систем!)

Шешељ је ухапшен као обичан криминалац, Вук је називан четником, лудаком и

криминалцем који ће нам повести децу у рат, Народну радикалну странку разбили су

провокатори, демократској није дато времена да ухвати корена у народу...

УЗАЛУДНЕ ОПОМЕНЕ – Али опомене су ипак стизале. Опозиција је

непрекидно упозоравала и доказивала оно што је и без тога било очигледно и што

једино заслепљени комунисти нису хтели да виде: да Југословенска армија, састављена

од свих националности и васпитана да помаже народу и да га брани у свакој несрећи,

не може и не сме да буде уперена против истог народа. Против ниједног његовог дела,

без обзира какву тренутну политику води његово руководство! Само пре неки месец

народни посланик Милан Парошки извиждан је и испљуван у српској Скупштини кад

је предложио да Србија формира своју војску да би заштитила свој народ. Комунисти

су скакали са својих седишта, хтели пикслама да гађају човека који се искрено бринуо

за сутрашњицу наше деце!

Да ли ће сада, када је војни врх те армије под петокраком крвљу наше деце

демонстрирао немоћ да чува оно чега више нема, да ли ћe бар сада српски комунисти

увидети своју заблуду? Да ли ћe српске мајке које у очају ових дана демонстрирају

против војног врха схватити шта су учиниле кад су широм Србије митинговале за ЈНА

и комунизам?

3. јули 1991.

СМРТОНОСНА СЛОБОДА СЛОВЕНИЈЕ

СРАМОТНИ ВАЛЦЕР ЈОЖА СМОЛЕА

Словенија се изборила за своју слободу на начин који се може илустровати

следећом причом: Неки човек реши да напусти своју кућу и оде да служи код туђина.

Његови синови запуте се да га опомену и приволе некако да то не чини. Међутим, он

дозна да су они пошли према њему, сачека их у заседи и побије. После тога врати се

кући, зароби жену и осталу ситну децу, отера их код газде и затвори у подрум. Тада

стане да ликује и изјави да је сад, први пут откад се родио, потпуно слободан.

To је једна од могућих парабола онога што се заиста десило у Словенији. Јер

Словенци су пуцали у ЈНА, a то значи у своју децу: јер ЈНА се не дели на нације, она је

војска свих нација. Слобода саздана на децеубиству смртоносна је слобода и сигурно

је да добре плодове таква слобода неће дати. Ериније осветнице, које кажњавају сва

родоубиства, кад – тад доћи ћe no своје. Свака нација, док траје, одговорна је као и

сваки појединац за злодела која учини. Злочини не застаревају ни за појединце ни за

нације.

СРПСКЕ ИЛУЗИЈЕ – Нека о томе размишљају Словенци, ако знају и могу. Ми

се морамо запитати како је било могуће да нас толико намрзну Словенци који су нам у

такозваној старој, трулој Југославији, где су националне поделе биле толико жестоке,

били толико наклоњени да су у ратном вихору прешли целу земљу и дошли у Србију

да траже (наравно и нађу) уточиште? Како је могуће да Словенци нису сада за

Југославију, кад се зна за безброј примера да су управо Словенци, поред Срба, у

априлском слому 1941. наставили да се сулудо боре и да гину за Југославију?

Словеначки пилоти гинули су тих дана на небу Југославије. (Гроб једнога од њих,

опојен и освећен тек почетком седамдесетих година. налази се и у селу Пањевцу).

Одговор је следећи: словеначко руководство, које је упрљало руке српском

крвљу и тиме, засигурно, бацило проклетство на своју нацију, већ пет година води

пропагандни рат невиђених размера. Словенци, који друге новине сем словеначких не

читају, други радио и телевизију не слушају и не гледају, коначно су поклекли. Били су

најпре збуњени. разочарани, па уплашени, згађени и најзад резигнирани. Дотерали cv

дотле да се може и пуцати у Србе. Веома трагично. Али опет се морамо запитати: како

је могуће да смо ми Срби све то дозволили, да нисмо учинили оно што је било нужно

да Словенци ипак дознају праву истину о томе шта ми према њима осећамо?

Како то да генерали Аџић и Кадијевић живе у илузијама буквално до јуче и не

знају да нас Словенци толико мрзе? Нас Србе и Армију коју сматрају српском. Како то

да генерали не знају оно што сви знамо, што Словенци говоре јавно већ више од једне

године – да Армију више не признају, да њихова деца треба из ње да изађу, јер је она

окупаторска за Словенију? Знали су они све то, али нису хтели да знају. Њима се

говорило, али они нису били спремни да чују.

ЗАКАСНЕЛО ПРИСТАЈАЊЕ – Кад је врхушка Словеније овако подло и мучки

стала уз шиптарске балисте, Србији је морало да буде јасно шта се спрема. Србија је

тада морала да нађе начина да словеначком народу објасни да га руководство заводи

на криви пут, јер Шиптари им никада нису били пријатељи, а Срби јесу. А шта смо ми

радили? Плакали смо над судбином Југославије! И више од тога: плакали смо над

судбином црвене, Титове Југославије! Тиме смо словеначким сецесионистима дали

убојито оружје за даљу пропаганду и индоктринацију сопствевог народа. Уместо да

доказујемо Словенцима да смо им пријатељи и да желимо исто што и они, ми се

згражамо што су формирали странке, грмимо преко телевизије што су петокраку

(забога!) обојили у плаво, па је после и бацили. А само неки месец касније и ми смо

под притиском догађаја морали да признамо странке, петокраку смо обавили

тробојком па се сада шарени као сојка (циркус један невиђени), из војске смо избацили

партију. Све смо урадили, али тек пошто смо тврдо убедили словеначки народ да му

његово руководство говори истину да су Срби бољшевици и да ћe самим тим повући

Словенију у понор из кога се тако тешко и грчевито чупа пола земљине кугле!

Ако је Словенија ишла у промене, Србија је требало да то чини брже од ње. Без

страха од будућности, без комунистичких магли, ствари би се виделе јасније:

национализам би био национализам, мржња – мржња. Није се смело дозволити да нас

мрзе и они који су нас до јуче волели.

МЕТАМОРФОЗА ЈЕДНОГ ВОЗА – Први возови братства и јединства нису били

лаж, већ последица искрених осећања. Словеначке душе су се искрено потресале када

су ступале на, за њих, свето тло Србије. Али последњи је био комунистичка режија и

лакрдија. У њему није био већ заплашен словеначки народ, већ њихови комунисти који

су још кокетирали са српским једноумницима. Јоже Смоле је одиграо онај срамни

валцер са Радмилом Анђелковић на Топчидерској станици, јер је већ тада седео на две

столице: чувао је своју фотељу у Југославији, али је пактирао са новим, разбијачким

снагама у Словенији. Словенци су га збрисали са јавне позорнице, Срби своју наивну

Радмилу – нису. Она их још увек води у срећну будућност. За Словенце је и то важан

доказ и разлог за одвајање.

После свега што се догодило, неке се ствари више не могу поправити.

Комунизам је изгубио битку за Југославију, али наставља да се бори за Србију. У

звекету оружја и крви наши лидери су најавили велику прославу дана братоубиства –

седмог јула. Крвави догађаји су их у томе спречили. Власт која нас тако жалосно води

50 година опомиње опозицију да не користи ове тешке догађаје за своју промоцију и за

борбу за власт! Они хоће да се боре и да победе под својим знамењем, да ово буде

њихова нова револуција која ће још једном да потврди и утврди њихову власт.

To је нова заблуда и нова трагедија Србије. Србија је осетила дах демократије и

слободе. Нове, демократске снаге Србије сатерале су комунисте у теснац, приморале

их на повлачењс и дефанзиву. Комунисти више нису снага која може да води Србију

ни у рату ни у миру.

Овај рат мора се добити, говором и оружјем, дипломатијом и војском, под

српским знамењем и са српским пријатељима.

10. јули 1991.

ЗАШТО СУ ТРАСОМ "БРАТСТВА И ЈЕДИНСТВА" У СРБИЈУ СТИГЛИ КОВЧЕЗИ

ЛАЖИ И ПАРАДЕ ВОДЕ У СМРТ

Радости родног лета, светковине обиља, сеоске славе и саборе, замениле су у

Србији сахране и даће. Недавно испраћени у војску, са песмом и хармоником, српски

младићи су се вратили разнети дум - дум мецима и гранатама, у ковчезима. Сахрана је

било и у нашем питомом Поморављу. Мајке су нарицале за својим синовима. Да ли

има тужнијег призора на кугли земаљској од мајке која нариче за својим сином? Да ли

сте чули тај глас српске мајке чија је интонација рођена негде у прапостојбини, из

безнађа човека у непрегледним просторима украјинских степа? Да ли сте некада чули и

разумели речи које мајка упућује свом мртвом сину?

Ја сам чуо нарицање и разабрао речи једне српске мајке која је сахрањивала

сина војника. Била је то нека ситна, ситна жена, умотана у црнину тако да се готово

није ни видела, само се њен глас чуо, као да је само глас постојао. “Сине мој” –

говорио је тај глас – “одлазиш заувек а мајка не може да те види, мајци не дају да те

види. Кажу да те је граната разнела и унаказила, a био си тако леп, мајци тако леп. Звао

си мајку да дође на заклетву, а мајка није могла да дође и на заклетви да те види,

далеко си сине био, а мајка сирота паре није имала. Пакет си тражио, сине мој, а мајка

ти га није послала, чекала је плату да прими. Коме сада пакет да шаље, мајка твоја?”

Тако је нарицала српска мајка, a ја сам дошао у редакцију и затворио се да ми не

виде сузе. Онда сам покушавао да се савладам, да размишљам и да тако одагнам бол.

Није први пут да се српски војници враћају у ковчезима. Али из рата, а не из мира.

Убијени од непријатеља у кога пуцају, а не од народа који бране. И смрт њихова

рачунала се у велико дело и херојство, а не у срамоту. Шта се то десило, како смо

стигли до ових смрти које не знамо чиме да оправдамо? Зашго су Словенци који

недељом иду у цркву да певају и крсте се пред накарминисаним киповима деве Марије

у капелицама на пољским раскршћима, пуцали на наше младе војнике? Зашто су наша

браћа убијала тако мучки, нељудски и сурово?

Отворио сам старе фасцикле и нашао у њима цртеж једне трасе, руком неког

Словенца повучене, далеке године 1962. To је траса којом се кретао "Воз братства и

јединства", пун Словенаца који долазе да се побратиме са Србима код којих су,

двадесет година раније, нашли уточиште и спас од уништења. To је траса којом ће 30

година доцније у Србију стићи ковчези са српским војницима. Дакле, био је то најпре

пут спаса за Словенце, па пут захвалносги и побратимства, и најзад пут издајства и

смрти. Како је то могуће?

Одговор ми се одмах створио у рукама. To је слика на којој се види како

комунистички челници негде у Поморављу, парадно, са паролама и Титовом сликом,

дочекују "своју" браћу из Словеније. Долазио је народ а дочекивали су га комунисти и

држали лажне говоре о братству и јединству. Уместо да пусте народ да се дружи како

зна и уме, како осећа, они су и од тога направили лаж и параду, вечере, ручкове и

бекријања, дизали су себи споменике, делили себи одликовања на рачун искрених

емоција напаћених народа. Словеначки комунисти нису им остајали дужни.

Уједињени, како то само комунисти знају, лагали су, варали и крали, узимали од својих

народа све што се узети могло; кад је дошло време да се положе рачуни и да се плати

оно што се узимало (кад је Горбачов срушио светски комунистички поредак), свако је

као кривца означио неки други народ. Збратимљујући га лажно, комунисти су успели

да изделе своје народе.

Толика количина лажи, обмана, превара и пљачки, у тако дугом времену, и то

од стране власти која је све то требало да спречава – зар је могла донети нешто друго

осим зла и смрти? Тим страшним лажима које воде у смрт сви смо служили и

доприносили. Прелиставам старе бројеве "Новог пута". Колико неискрености,

отворених лажи и обмана у њима. Новинари претворени у ситне, слабо плаћене

чиновнике, у зависнике од режима и полтроне, жељни похвала, успеха и ситне

каријере, да исхране себе и своје породице, пристајали су на сваку безочну лаж и

подвалу, величали ниткове и вуцибатине као хероје, описивали бруку и срамоту као

велике победе и успехе. Певали су у хору: To је нама наша борба дала!

У моје име и у име свих претходних кукавичких генерација новинара, ја молим

српске мајке да ми опросте.

Дошло је време да Србија исправља оно што је грешила, да се врати на пут са

којега су је комунисти скренули. Колико ће то да кошга, колика је цена коју за то

морамо да платимо, ми још не знамо. Али да је повратак неизбежан и да цена мора да

се плати, знамо. Заблуде коштају скупо.

Зато сачувајте слике које сведоче о тим нашим скупим заблудама. Исеците их и

ставите међу ваше вредне породичне успомене. Нека их и после стотину година

пронађу синови ваших синова и њихови синови. Нека их протумаче и нека се поуче да

само морал и поштење гарантују радост и живот, да су неморал, обмане, крађе и

преваре, кратке еуфорије, нездрава пијанства која се завршавају поразом и смрћу.

17. јули 1991.

ТРАГИЧНА И КОМИЧНА ПРИЧА О НАШЕМ ПРОПАДАЊУ

КАБЛОВИ - МУЗЕЈ КОМУНИЗМА

Прошлог четвртка, 25. јула лета господњег 1991, у Фабрици каблова, на старој

локацији, горе поред Лугомира. одржана је једна, како рече директор Миладин

Алексић, "историјска седница" радничког савета, јер су на њој "први пут за 36 радних

година ФКС разматране оставке безмало свих челних људи". Ето, по мишљењу овог

функционера (намерно не кажем привредника), и оставке пишу историју.

А оставке су исписане само зато да се предухитри час у коме би незадовољни

радници, занети емоцијама, макар и на своју штету, моткама најурили своје

руководиоце. Као што новине пишу да се то већ догађа, ту и тамо по Србији. Мудри

Алексић, дакле, проценио је да овим маневром може дати себи луфта још месец – два,

па ако му се посрећи да дотле нађе себи неко мирније место, а ако не, онда преврћи

очима и даље и удри у танке жице као што је то чинио и прошлог четвртка: "Ја остајем

овде све док сам вама потребан". А потреба ће, богме, потрајати дуго. Ако је криза –

неко мора да руководи кризним штабом. Ако је стечај – неко мора да буде стечајни

управник. Ако се из остатка формира ново предузеће – неко опет мора да му буде на

челу. Из тих разлога одмах иде и нови слоган: "Ако имате бољег, ја се одмах

повлачим". Али где је тај бољи? Ко може бити бољи од татка који држи све конце у

својим рукама? Коме је то у ФКС пружена шанса да покаже да ли је бољи од

директора?

РИТУАЛ СА ПОЗАДИНОМ – To би могли бити ти лични, кварни мотиви због

којих се реченог дана у Матичној фабрици одигравао необични, готово позоришни

ритуал који је заиста историјски и зато заслужује да буде описан. Пођимо од

иконографије: све је било исто као и пре 36 година кад је Фабрика почињала.

Шљаштећа биста Јосипа Броза (раднички, соцреалистички кичерај, имитација бронзе)

гура се поред говорника, а велика урамљена слика вођe на чеоном зиду доминира

салом. Биста и слика. Фабрика је велика фирма, неће ваљда да штеди на исказивању

љубави према овом божанству? Сала је подељена асиметрично: десна половина, за

чланове радничког савета, мања, лева већа. Али чланова нешто нема па се и тај мањи

део тешко попуњава, док су директори, шефови и разни одговорни испунили леви већи

део сале до последњег мсста, па неки joш и стоје. Секретар прозива оно мало чланова

PC као у школи, па констатује да се окупило тридесетак и да је то довољно за

одлучивање. Представа, дакле, може да почне.

И гледајте сада: за говорницу излази Миладин Алексић, директор ФКС, са

овлашћењима које има било који менаџер неке велике фирме на капиталистичком

Западу, и додворава се овој групици збуњених радника које може у року од пет минута

да прогласи технолошким вишком и најури из фирме! Директор тражи, као у стара

добра времена, да му његов раднички савет потврди подобност, да му "изгласа

поверење", да би са тим капиталом могао да ради што је и дотад радио. Тражи потпис

на бланко, јер ти радници нити знају шта он ради, нити треба да знају, нити их то

интересује. Њих интересује кад ће да приме плату, а на овај циркус пристају зато што

им то пружа имунитет па ће тако бити последњи који ће добити отказ, поготову ако на

директорово поверење узвраћају поверењем: док он уважава нас и ми ћемо њега, па

тако и њему и нама добро.

УСПАВАНИ ДИРЕКТОР – Директор Миладин преспавао ових неколико

задњих година и нема појма шта се око њега догађа. Срушио се светски комунизам,

срушила се комунистичка Југославија, срушиле се комунистичке републике, срушиле

се моћне вође са својим армијама демократски централизованих полтрона, срушила се

њихова привреда, њихове банке, амерички кредити, афрички несврстани, срушили се

Бриони, муфлони, бифлони, тропи и сафари, срушило се све што је стајало иза тих

наших несрећних радничких савета, што им је давало легитимитет и потребу да

постоје – јер они су морали да буду маска и покриће за све пљачке и подвале –

срушили се и сами ти раднички савети, нико им више ни свећу не пали – а наш

Миладин нит шта види нит шта признаје. Окупио своје чланове радничког савета, мето

пред њих Титову бисту и слику, па им се моли ко боговима да му изгласају поверење.

Живот или смрт, вели, дајте што тражим или смо сви мртви, без мене оде предузеће

под лед.

А радници, чланови радничког савета, гледају па се чуде и сами. Виде да нешто

није у реду, али шта ће и куд ће они? Нису они паметни као Алексић, а ако он тако

ради, онда мора да постоји неки скривени разлог, не ради се ништа тек тако. Можда ће,

као веле, ако буду довољно упорни са тим Титом и Алексићем и том самоуправном

демократијом, неко да им лупи паре. Директор сваки час помиње неке CAЛ кредите.

Али један од њих се ипак у пола гласа буни. "Шта ми имамо да расправљамо о томе

како ради директор, откуд смо ми компетентни", каже. Али други ћуте па заћути и он.

He прође дан да не сретнем понеког бившег члана радничког савета, из оног

времена кад су директори заиста морали да се увијају пред тим органом, јер ако му се

не додворе – сила партијска је могла као неподобне да их гурне у нечни мрак

анонимности. Има ту и искрених и честитих људи који су заиста веровали да раде

важан народни посао и изгарали су на њему. Шта ли данас мисле кад знају да су били

само маска за нечије велике игре, марионете у туђим рукама? А шта ли ће тек мислити

ови Алексићеви несрећници који данас глуме у фабричком музеју комунизма, који

играју у представи која заслужује да се сними на касету и приказује свету као пример

непобедивости духа комунизма који траје и кад сам комунизам изумре – шта ли ће они

мислити кад им се натрула фабрика сруши на главу заједно са њиховим радничким

имунитетом? Нека им Бог помогне!

ПРИЧЕ О ЈЕДИНСТВУ – Заиста, да је неко снимио ту седницу, паре је могао да

згрне, свет не би могао очима да верује, превртао би се од чуда. Гинис је за ово мало

дете. Радници који месецима не примају плате гледају и слушају свог директора

отворених уста, као у трансу, као опчињени. Слушају га сатима, са невиђеном пажњом,

како прича о "јединству које влада међу руководиоцима фабрике", елаборира ту тему

потанко и из свих углова, вешто, лукаво, ораторски, час је гласан, час шапуће, ставља

свим средствима реторике до знања колико држи до тога и колико је то важно.

Комунисти и јединство – то је синоним. Ми смо Титови, Тито је наш. Како ћемо ми без

јединства? He, то се под Алексићем у ФКС није догодило, нека сви звају: има, додуше,

неких који нису поднели оставке заједно са Алексићем, и ту би сад неко могао да

шпекулише као да се ти са њим не слажу, али Алексић не сумња у њихово јединство,

верујте, ни једног тренутка. Никако и никад! Јединствени су они иако нису поднели

оставке.

Ко ћe да противуречи директору који за пет минута, колико секретарица да

откуца решење, може да те премести или шутне преко капије? Нико! Ево излазе

"јединствени" који нису дали отказ да то објасне и да кажу да ту своју функцију не

воле и одмах ћe да је напусте само ако директор мрдне малим прстом. Радници који не

примају плате све то слушају и дивно се забављају. Забавно је као позориште. Нема

паре, али има забава. Уместо плате добили карте за позориште, и то специјално, у коме

глуме њихови директори! Толико им то прија да се љуте кад им председник синдиката

и председник штрајкачког одбора кажу да се узму у памет јер су директори криви што

они немају посао и плате. Љуте се и вичу: нисмо ми радници као што сте ви радници,

ми смо други радници! Вама ако не ваља директор а ви тражите другог, нама је овај

добар и ми ћемо да гласамо за њега!

А Алексић их у томе дискретно подржава: “Молим да се синдикат не меша у

раднички савет!” Опомена звучи баш онако подмукло, комунистички, а сви овде за то

имају добро уво. Као да каже: синдикат је дивљак, то више није државна ствар, a

штрајкачи су одувек ван закона и били – не мешајте те одметнике са нашим легитимно

изабраним органом, тј. радничким саветом! Лукаво, лукаво, право у центар! Има

радника и радника, а спискови су у мојим рукама. Чак и председник штрајкача после

тога мора да устане и да објашњава да није рекао то што је рекао!

ДВА НЕИЗЛЕЧИВА – Износио Миладин Алексић и неке бројке, тврдио да је

фабрика данас за неки долар мање задужена него кад је он примио дужност директора

(као да је пре тога био у Витлејему, а не ту и на функцији заменика директора!), a то

што ће 13. августа фабрика највероватније морати у стечај, нема са њим благе везе!

Они "дивље организовани" радници нису били склони да поверују па су тражили да им

то објасни човек коме верују, заменик директора Раде Марковић. И овај изашао за

говорницу. Још није стигао реч да изусти, а Миладин Алексић наређује са свог места:

Молим да се потврди ово што сам говорио, јер то су званични подаци, а неко овде

мени не верује!

Марковић се мало клати за говорницом, имам утисак да ћe да је напусти и да се

врати на место, али он је уљудан. "Знам шта треба да кажем, пустите ме да говорим",

каже тихо.

Наравно да су подаци тачни, рекао је Марковић. Али иза једних података су

други подаци, а иза других трећи. Подаци треба да се правилно протумаче, а људи су

различити: неко их тумачи овако, а неко онако. Може човек да буде оптимиста или

песимиста, да гледа бело или црво ва исту ствар. Мислим да је Алексић оптимиста –

рекао је Марковић – а за себе сматрам да нисам ни једно ни друго, већ реалан. А ако се

неком ипак учини да говорим као песимиста – то је само зато што ја бројке могу боље

да протумачим, јер ми је то струка, јер се тиме бавим. И зато вам кажем: ФКС више

нема шансу. Пре или после мора у стечај. Директор и ја смо – рекао је Марковић – као

два болесника који болују од исте неизлечиве болести и леже у истој соби. Један од

њих се још нада, а други је изгубио сваку наду. Разлика међу њима је само у томе што

један зна од чега болује, а други не зна.

СТЕЧАЈ НИЈЕ КРАЈ – После тога Марковић је, као економиста од струке,

објашњавао да стечај није смак света и да ће фирма и после тога да живи. Но, како ће

да живи, колико, ко ћe да живи а ко ће морати да оде – о томе више неће одлучивати

ови исти који сада одлучују. За њих је то крај свега. Одлучиваће повериоци, они од

којих се немилице задуживало да би се делиле плате и привилегије. Да ли ће они бити

паметни и умети да организују предузеће како треба, или ћe и они прокоцкати своју

шансу и пасти у руке неким другим повериоцима, то се опет не зна.

Једино се зна да није добро.

Јер, каже Марковић, ако ће тада бити памети, зашто је нема сада одмах? Зашто

не спроведемо сами стечајни поступак, јер ко може боље од нас да зна шта у ФКС

може да живи и да се развија а шта не може?

Питање је изговорено, верујте ми на реч. Али нико није хтео да одговори на

њега. Раднички савет је сматрао да је за спас фирме довољно да изабере "кризни штаб"

и да на његово чело стави Миладина Алексића, директора под чијом диригентском

палицом је фирма и пошла у суноврат.

Тим који губи не треба мењати. To је прва заповест комунизма.

17. јули 1991.

О СТЈЕПАНУ МЕСИЋУ, КРАВАМА И КОМУНИСТИМА

ПОСЛЕДЊА КОМУНИСТИЧКА ЛАЖ

У тешким временима као што су ова вође народне избијају у први план. С

пажњом се прати све што вође раде и говоре, па кад кажу нешто мудро и

синтетизовано, то се памти и остаје у наслеђе као боја и мирис времена. Ко, на пример,

не зна данас за оне чувене изреке римског императора Гаја Јулија Цезара: "Дођох,

видех, победих", "Коцка је бачена", "Зар и ти сине Бруте?" Или за ону о његовим

дуговима која би се у односу на нас могла парафразирати овако: Југославији је

потребно 60 милијарди долара па да нема ништа.

Али нису све велике и упамћене изреке истините. Многе од њих задржале су се

у свести народа као доказ великих лажи и обмана, стравичних и трагичних

манипулација народима од стране њихових вођа. Ко данас не зна за онај Хитлеров

поклич: "Дојчланд ибер алес" (Немачка изнад свих), за Стаљинову сентенцу да су

комунисти људи посебног кова, или Титову да је братство и јединство највећа

тековина наше револуције!

И данас вође Југословенских народа, користећи моћна, у прошлим временима

незамислива, масмедијска средства, покушавају да сублимишу своју пропаганду

кратким и умно сроченим изрекама, не би ли јој тако обезбедили снагу истине.

Понекад, за дуже или краће време, на ужем или ширем простору, у томе и успевају.

Пропаганда је данас тако моћна да изазива трагичне последице. Зато морамо реаговати

одмах, не смемо чекати да време све разбистри и доведе на своје место. Тај луксуз

могао је припадати давним временима.

ЗЕМЉА И ОПАНЦИ – Тренутни председник ове наше већ разбијене

Југославије Стјепан Месић изрекао је једну данас много цитирану мисао која је у

Сабору Хрватске изазвала делиријум одушевљења. Та мисао гласи: "Нису ваљда Срби

донели своју земљу на опанцима". Баш зато што је у буквалном смислу толико

истинита, јер нико на овом свету није донео своју земљу на опанцима, и што је алузија

са српским опанцима толико јасна, та мисао показује да се манипулише са осећањем

мржње Хрвата према Србима. Стјепан Месић се том својом "мудрошћу" декларише

као прави велики усташа. Њоме он показује своју подобност за место врховног

бојовника. Хрвати га после такве мисли морају уважавати као вођу, а од осталих ћe се

бранити "истином". Каква је то истина?

Сваки народ кроз историју света на својим опанцима носио је и своју земљу, у

дубљем и преносном смислу. Данашње границе и поделе међу народима резултат су

вечних сеоба. Сваки народ кад запоседне једну територију он се одатле не може

раселити, јер је то онда његова територија. Једино се може разговарати о правним

аспектима: да ли се ради о националној мањини или делу народа, да ли се том народу

нуди државна равноправност, аутономија или нешто треће. To не важи једино за

неорганизоване групе национално недефинисаних скитница, за пробисвете, фукаре и

криминалце иза којих не стоји ниједан народ, ниједна нација и ниједан закон. Стјепан

Месић том изјавом хоће да су Срби те скитнице и фукаре. Чудовишним парадоксом

историје тај Стјепан је председник и тим Србима о којима тако мисли.

Да не би било никакве забуне у тумачењу стара се сам Месић који не пропушта

прилику да подвуче како на Хрватски народ насрћу Срби терористи и одметници. Али

после сваке битке, несрећног лажова Месића демантују сопствени бојовници.

Посредством телевизије сви смо видели, цео свет је видео, како су усташе освојивши

део села Мирковаца пуцале у краве и свиње. Ако су Срби терористи које треба

истребити са Хрватске земље, како може једна крава бити терориста? Зашто је усташа

пуцао у краву? Како може једно теле бити терориста и наудити Хрватима? Очигледно,

у питању је мржња према свему што је српско.

СРБИ СТЕКЛИ – КОМУНИСТИ ИЗГУБИЛИ – He мањкају лепе изреке ни од

стране пропалих комуниста. Једна од најперфиднијих која се у последње време много

експлоатише јесте да су Срби изгубили у миру све оно што су стекли у рату. Ова

"умна" констатација је перфидна подвала српском народу којом се сугерише да је за

данашњу несрећу крив сам српски народ, а не комунисти који су њиме владали и

манипулисали. Том "мудром" сентенцом скида се свака одговорност са комунистичких

главешина који су Србију довели дотле да изгуби све што је у прошлости крвљу

стекла.

Мора одмах и јасно да се каже: нема веће лажи од тога да је Србија изгубила у

миру оно што је стекла у рату. Србија никада ништа у миру није изгубила. Она је своју

државу добила успесима и у миру и у рату. Југославију је задобила тешким али

успешним ратом. He заваравајмо се и не лажимо се: Југославија до Другог светског

рата је била српска. Све што је државно писано је најпре ћирилицом па латиницом. У

Словенији и Србији једнако. Српски језик је био државни језик, а српски краљ је био

на челу државе. Ту своју државу Србија није изгубила у миру. Ту Југославију Србија је

изгубила у најкрвавијем рату који је свет до сада спознао. У том рату није само Србија

изгубила своју државу па да јој се може замерити да је била неспособна. У том рату

Француска је изгубила своју државу, па Пољска, Чехословачка, Белгија, Холандија,

Грчка. Енглеска империја се била нахерила, а велика Русија је једва опстала.

Све што је Србија била стекла изгубили су комунисти, у рату и у миру.

Комунисти су распарчали Југославију, па им је и то било мало, па су распарчали

Србију, да јој семе затру, и тиме отворили пут невиђеним поделама на овом тлу,

анахроним за време у којем настају, погодним за све мрачне иностране снаге и покрете

којима је само до тога да се негде ратује и гине да би продавали своје оружје.

Данас када српски народ поново гине да освоји оно што је једном већ крвљу

освојио и што мy је свим међународним уговорима било обезбеђено, он мора да зна ко

га је у ту ситуацију довео и чије грешке исправља.

Комунисти су продали његову крв. Захваљујући њима он за председника има

усташу Месића и мора да слуша његове увредљиве и понижавајуће квалификације.

7. август 1991.

ЗАШТО ЈЕ “НОВИ ПУТ" АНТИКОМУНИСТИЧКИ ЛИСТ

КОЛИКО СТАЈУ ИЛУЗИЈЕ

Последњих месеци, откако букти рат у Хрватској, медијски a потом и прави, све

је више наших читалаца који "Новом путу" замерају антикомунистичку оријентацију

коју је почео доследно да заступа са првим таласом демократије у Србији. Посебно се у

томе истичу српски "четници", то јест српски радикали које предводи Војислав

Шешељ. Они сматрају, и то веома гласно заступају, да сада није време да се ратује са

комунистима већ са Хрватима, да је важнија национална него класна битка. Добили

смо недавно писмо једног Шешељевог следбеника у коме је учињен покушај да се нове

замерке на писање "Новог пута" дефинишу попут неке платформе и јавно обзнане. Ево,

уз незнатна скраћења, како то писмо гласи.

ПИСМО ЈЕДНОГ ШЕШЕЉЕВЦА – "Поштовани господине уредниче, Ваш

несхватљив антикомунизам изражен у последњим бројевима "Новог пута" прети да

прерасте у прави политички обрачун. Свакоме ко мало пажљивије чита Ваше текстове

или текстове у рубрици "Реаговања" постаје сасвим јасно да после избора од 9.

децембра и катастрофалног пораза такозваве уједиињене српске демократске опозиције

надолази нови талас политичко – интригантске мржње и освете: оно што им није

пошло за руком претходне године, то ће сада покушати да учине жешће и

немилосрдније. Ви се, свакако, својим текстовима сврставате у ред најогорченијих

поборника новокомпонованог антикомунизма, али потписнику ових редова остаје

нејасно: из којих разлога?

Како то да је иста група новинара са променом политичке климе сасвим тихо и

нечујно извела концепцијску револуцију? Зар по угледу на колективе које ових дана

критикујете што не мењају руководиоце, зар, дакле, по угледу на њих ниje на јавности

задатак да оцени рад једног оваквог колектива, али и савести његових радника?

Да ли су заостале слике и бисте бившег председника знак да је у појединим

колективима "дух комунизма надживео комунизам" илити да су скинуте слике у

Вашим одајама знак да је у тим просторијама победила демократија? Сигуран сам да

читаоце није потребно посебно упозоравати у чију идеолошку ризницу спада овакво

ваше писање, а ни каквих све последица може бити. Било како било, за мене је читав

сценарио у овој политичкој игри доследног комунизма сувише провидан, хоћу рећи

сувише открива брзоплетост његових протагониста. Зато је можда најбоље користити

се самим документима, односно ранијим бројевима "Новог пута".

Дуга би била прича када бих покушавао само назначити све оне моменте који

поткрепљују оваква моја размишљања, али један је обавезан: многи се питају како

објаснити да сте једном наступу Вука Драшковића придали толико пажње у листу a

огромна слика на којој "господин Филиповић туца ускршње јаје са Вуком

Драшковићем" изван је сваког коментара. Све то је на моменте могло бити и забавно

да би ми данас када лист добија идеолошко – политички легитимитет постало

неподношљиво. Ово је ипак лист који покрива велико подручје. He бих желео да ово

писмо схватите као личну исповест већ као сведочење које ће помоћи да се што

успешније отклоне неки облици политичке манипулације у нашем листу. Интереси

Срба и Србије – изнад свега!"

Овим покличем наш читалац завршава своје писмо које заслужује пажњу и

коментар управо зато што одражава став не малог броја наших читалаца чије

историјско памћење полази од седам офанзива и завршава се са избором Војислава

Шешеља у Народну скупштину Србије.

Данас када Србија води битку за интересе свих Срба, када покушава да у

распаду Југославије спаси своје српско биће, Срби више него икада морају знати да је

крв која се пролила дуг који се плаћа највећој српској заблуди – комунизму. Управо

комунисти су разбили Југославију и Србију и зато немају никакво људско, морално и

историјско право да се јављају као борци за ту Југославију и Србију. Оног тренутка

кад су се они, ипак, појавили као борци за спас угрожене Југославије и уништене

Србије, и у мери у којој су то чинили, они су престали да буду комунисти. To је

априорна истина која се мора подвући као истина највишег реда, судбинска и

историјска за Србију. Међутим, дух комунизма заједно са остатком своје моћне и

захуктале машинерије, свог моћног и свеприсутног сада обезглављеног система, живи

упорно и даље и троши нашу снагу. Води нас на странпутице, ствара опасне замке,

кочи нас и спутава у овом опасном времену кад сваки застој може бити кобан.

ОПАСНЕ ЗАБЛУДЕ – "Нови пут" се труди да уочава, открива и жигоше те

странпутице које су опасне у овом опасном времену. Из тог разлога указаћу на

странпутице и заблуде овог читаоца, који није усамљен.

Трансформација комунистичког друштва и партије у социјалистичко друштво и

партију не иде тако лако, нити се може остварити једном декларацијом: од данас

нисмо ово, него нешто друго. Главна покретачка полуга свих измена су опозиционе

партије које су део демократског система. Отуда је и њихово успостављање и

развијање за Србију државни задатак број један. Да је то тачно, показује брзи напредак

демократије у Србији за који заслуга припада највећим делом опозиционим странкама

које су својим притиском и митинзима уништиле комунистичку препотенцију

владајуће странке. Томе је највише допринео митинг од 9. марта. Колико је дух

комунизма опак и жилав показује одлука српске владе да пуца у демонстранте да би се

криминализовао митинг и остварили услови да се његови организатори (вође СПО)

похапсе а ова партија распусти. Међутим, пошто су били одмах прочитани, наступила

је за њих негативна реакција; млади су ступили на сцену и скандирањем "Слобо

Садаме!” заувек срушили комунистичку харизму српског вође. Четири сата, пред

камерама, морао је овај комунистички вођа да спира са себе комунистички талог да би

ауле факултета напустио потпуно измењен и непрепознатљив: добио је изглед

обичног, грађанског, додирљивог председника. За тај напредак и успех демократије

морала је да падне крв двојице недужних грађана Београда. Толико је у том тренутку

стајала комунистичка илузија нашег председника.

Рушење илузије о комунистичкој армији која чува братство и јединство такође

је морала скупо да се плати. Нема година како је генерал Аџић поносно изјавио да је

Армија "права Титовска", а после издаје у Словенији, недавно, морао је да призна да су

"пале многе илузије". Те илузије коштале су живота многе српске младиће.

Дакле, илузије знају да коштају веома скупо и зато се морају рушити брзо и

ефикасно и пре свега на демократичан начин. Зато је дужност свих који имају знања,

искуства, памети и храбрости, да се супротстављају том духу комунизма који нас је

окивао 50 година и који нам је готово убио критичност и моћ расуђивања.

КАДРОВИ И СИСТЕМ – Једна од највећих заблуда комунизма, којом владајућа

партија у некоректној борби за власт веома дрско манипулише, јесте да људи чине

систем, да cу људи најважнији. У том смислу указује се на слабости страначких првака

и истичу сопствени кадрови. Међутим, да су грађанске партије после рата имале власт

и медијска средства, да је ситуација била обрнута – шта би остало од комунистичке

партије и њених нешколованих, простих и непознатих кадрова? Али током времена,

силом и уценама, много тога морало је да се приклони. Познајем људе који су са 40

година морали да приђу комунистима да би стекли морално – политичку подобност да

напредују у струци! Данас водећи комунисти воде бучну пропаганду да је неморално

мењати партију, иако је то на Западу у демократским друштвима свакодневна,

нормална појава. He бирају се средства да се задрже кадрови у идеолошким оковима. A

то је илузија која такође може имати своју високу цену. Кадрови, наиме, јесу

најважнији, али тек кад се створи демократски систем који ће умети да цени вредност и

квалитете сваког иојединца. Комунизам је ценио само глупе и послушне, па смо зато и

догурали до провалије.

Рат за Србију је најновија манипулација којој Шешељ тако жестоко робује и

свему даје посебан печат. Није, нити може бити спорно да национално питање данас

нема алтернативу. Међутим, за национално питање не бори се само оружјем. Шта

више, демократија је понекад јаче средство у тој борби од оружја. Ако не убедимо свет

да овај рат Србија води у име демократије, у име једнаких права свих народа који на

овим просторима живе и у име једнаких права свих грађана у својој држави – никаква

сила јој неће помоћи.

Из тог разлога борба против свих остатака комунистичког духа Србије, против

свих заблуда и илузија, крунско је, судбинско питање наше нације.

Морам на крају да кажем: неспорно је да Србија (за разлику од Хрватске која је

од комунистичке упловила у фашистичку власт) доследно развија своју демократију и

да се тај процес више не може зауставити. Али чињеница је да тај процес успорава

управо ова врста неразумевања за друштвене процесе која нам је у наслеђе остала од

комунизма. Доказ за то је да се и даље брутално и небираним средствима појединци

обрушавају на демократску опозицију која је једина шанса да нас заблуде и илузије у

будућности коштају мање него у прошлости.

14. август 1991.

ШТА СЕ ВИДИ ИЗ АВИОНА

ГЕНЕРАЛСКЕ НЕПРОЗИРНЕ МАГЛЕ

Месецима већ, од самог почетка рата са усташама, Телевизија Београд нам

приказује један силос на самом рубу Борова Насеља, пун снајпериста, који наша војска

наоружана минобацачима, ракетама обичним и ракетама за навођење, хаубицама,

тенковима, топовима и авионима, никако да освоји. Ноћима сањам тај силос са којега

усташе шаљу у смрт наше младиће и он ми се, у сновима, приказије као моћна

цитадела, као какав утврђени град, као древна Троја пред којом престаје сва наша моћ

и снага. А кад се пробудим, испуним се гневом: каква је то војска која не може да

сруши један обичан житни силос, усред равнице, видан са свих страна и издалека?

ЧУДО НАД СРБИЈОМ – Парадокс је, заиста, очигледан. Наша војска не да не

може, већ неће да сруши тај силос. У реду ако неће, али зашто онда прича да хоће,

зашто организује јалове нападе и потура српске момке да гину у кукурузима бадава,

зашто тако ствара још један, крвави, сремски фронт? Зашто ова фарса са пилотом кога

су послали да сруши тај силос, а он га срушио, али не у Борову већ у – Бачу? Човек је

морао да се заледи и да остане без даха слушајући оног несрећника одређеног да на ТВ

"објасни" гледаоцима како је до "грешке" дошло. Иако је био ведар дан, видљивост из

авиона, рекао је, није била добра. Над сремском равницом биле су некакве чудне,

непрозирне магле. Оне су омогућиле пилоту да добро види силос и да га погоди тачно

у милиметар, једино му нису омогућиле да добро види који је град у питању. Чудо над

Србијом: ситно видиш, крупно не видиш. После тога је овај несрећни пилот "пао у

кому" и није могао лично да се појави и објасни како су га завеле небеске магле, већ је

послао свог портпарола да нам покаже како титовска армија која код војника "негује

највише људске и моралне особине" уме безочно да лаже!

Крупна реч, али крупни и поводи. Безочно жртвовање српских војника од стране

генерала издајника почело је да притиска војнике и њихове старешине као тешка мора.

Слушам у недељу неког капетана Мишовића који преко радија прети да ће повести

своју јединицу на Вуковар без наредбе Генералштаба јер га већ десет дана држе

прикованог на месту чије координате усташе одавно знају и туку га непогрешиво. Два

војника су му погинула и више њих рањено, а он не сме да склони војску из тог пакла,

јер нема наређење да напредује. Такође слушам пре неки дан како се командант

гарнизона у Осијеку жали да му је команда запретила да ће бомбардовати касарну ако

само један војник крочи изван ње! Последица тога је да се хиљаде српских војника

враћа са бојишта, у гневу и протесту. Срби одбијају своју свету дужност да бране

српске границе.

СРБИ НИСУ КУКАВИЦЕ – И шта се догађа? Генерали издају саопштења како

се ради о кукавицама и дезертерима, a српско комунистичко руководство труби на сав

глас о погубном утицају опозиционих странака које су се продале Туђману и издале

Србију. Оставимо овом приликом по страни партију на власти која покушава да убере

неки предизборни поен уздајући се у кратку памет народа, јер кад су опозиционе

странке указивале на опасност од усташа и потребу разграничења са њима, СПС је још

трубила о братству и јединству. Задржимо се на саопштењима која долазе из

Генералштаба и која срачунато бацају тешку љагу на српску војску. Генералима је

мало што Срби гину у замкама које су им они сами припремили, него још и своју

издају и срамоту преваљују на њих!

Крагујевац је опозициони град. Зато је отуда дезертирало хиљаде војника. У

Ваљеву су судили Титу. И Ваљевци беже са фронта. Ништа није случајно. Репортери

интервјуишу војнике који су остали на фронту и који пљују своје другове који су

отишли, а нису били на истој линији фронта са њима и не знају шта се заправо

догађало. Србија ради себи о глави. Генерали разбијају армију зналачки и стручно. A

залуђена Србија им верује. Нико да постави питање: када су то Ваљевци и

Крагујевчани, у дугој српској историји, били кукавице и дезертери? Како то никад до

сада, него баш сада? Када се то, у којој војсци, од једног куршума плашило хиљаду

војника?

Слушамо шта се све догађа на фронту, али својим очима смо видели шта се

радило летос када су резервисти из Поморавља 40 дана били под оружјем. Било је то

опште расуло. Војници се излежавају, нико их не обучава и не вежба како да сутрадан

главу сачувају на фронту, а око њих пропада летина. Неко се досетио како да уништи

Србију материјално и морално. Ко је то урадио?

Српска комунистичка власт је ових дана прекршила завет да о ЈНА говори увек

само најбоље и у јавности, споро и с муком, почињу да цуре вести о издаји официра

словеначке и хрватске националности. После генерала Туса и осталих, није могло више

да се скрива. Човек отворено води трупе против своје дојучерашње армије. Зна слабе

тачке своје авијације па она не сме више ни да се вине над хрватским небом. Али о

Македонцима се још увек ћути. И о Муслиманима. Данима нико не сме да потврди да

је смењен командант прве војне области (ове наше, српске!), генерал Спирковски.

ОДГОВОР СРПСКОМ ГЕНЕРАЛУ – Ко је и зашто веровао да у подељеној

земљи једино генерали морају остати неподељени? To су они који не могу да се

одрекну својих привилегија. Покушајте да набројите војне објекте на мору, од Бриона

до Дубровника – летовалишта, касарне, магацине, аеродроме, болнице, војне управе.

Тешко ће вам поћи за руком! Колико ту ради официра и других лица, са каквом платом

и привилегијама? Свима су ту запослене жене и деца, сви имају велике станове, сви

имају моћ и утицај. Генералима и кад се пензионишу припада шофер и "мерцедес"! Све

то треба сада да изгубе. Природно је што се у тим околностима Словенци и Хрвати

изјашњавају за своје нове домовине које им обећавају да задрже старе привилегије.

Издаја Хрвата, Словенаца и других је природна и очекивана. Српска власт нам још

једном подваљује кад кривицу за неуспех армије сваљује на њих. Право питање гласи:

шта је са српским генералима?

Недавно је генерал Рашета изјавио: "Ми не идемо из Хрватске. Јер сутра ће то

од нас тражити БиХ, па Македонија и остали. Где ћемо ми? Нећемо ваљда завршити на

Крфу?" Ове речи, ова питања генерала Рашете откривају суштину ствари. Српски

генерали још увек маштају о "својој" Југославији. Велики Шлосер Тито још увек је не

само у њиховим кабинетима, већ и у њиховим главама. За своје дедињске виле и

"мерцедесе" они су спремни још увек да жртвују српску децу.

Генералу Рашети, ако је Србин, место је на српским границама. Да их чува и

очува, да не би морао да иде на Крф, да се Крф више никада не понови.

Што се Југославије тиче, ја лично мислим да је изгубљена кривицом генерала –

комуниста. Они су хтели да је има само са њима на челу, или никако. И неће је бити

никако.

2. октобар 1991.

HA ИЗАЗОВ ТЕЛЕВИЗИЈЕ

ДЕЛЕГАТИ ПАКЛА

Захваљујући београдском ТВ програму, током протекле недељс видели смо и

чули једног часног делегата Савезне скупштине из Црне Горе, Зарију Мартиновића, у

искреном гневу због невиђене количине покварености коју исказују његове колеге у

овом савезном телу. Трудио се да пронађе довољно тешке речи за њихове поступке.

Назвао их је битангама, покварењацима и олошем. Исте вечери, у касним часовима, у

неком бедно кратком приказу заседања Савезне скупштине, засветлео је лик великог

позоришног редитеља Мирослава Беловића који је у наше домове унео његов

божански велик, праведни гнев. И он се љутио на покварењаке који подмукло разбијају

Југославију, пошто су узели од ње, боље речено приграбили за себе, све што су могли.

Камера је за тренутак приказала да се обраћа Илијазу Куртешију, вечно високом

шиптарском функционеру. "Из твоје руке сам својевремено примио Авнојеву награду"

– рекао је Беловић – "а данас ти разбијаш Југославију. Ти ниси делегат Косова, ти си

делегат пакла!"

ПРЕД СВОЈОМ КУЋОМ – Најзад права реч. Но, да ли се она односи, да ли она

може да се односи само на делегате, боље речено на комунистичке главешине, ван

Србије и Црне Горе? Да ли су ови који данас желе да сачувају Југославију, и који се

толико љуте на издајнике, такође делегати пакла, или нису? Ако су други данас

издајице, нису ли наши били јуче? Ако су толико праведни, зашто се нису побунили

против покварењака који владају овом земљом толико деценија? Да ли је могуће да

баш нико није знао да су Фадиљ Хоџа, Нимани, Вели Дева, Видоје Жарковић, Душан

Драгосавац, Ђурановић, Доланц, Матић и стотине и стотине других, обични ниткови,

делегати пакла, који су душу продали ђаволу ради себичних овоземаљских уживања?

Када су делегати Србије устали и људски храбро, државнички мудро, побунили се

против оних који раде на штету Југославије и Србије, без обзира на последице?

Сећам се једног таквог примера. Кад је Добрица Ћосић 1967. године у ЦК

Србије устао против стварања шиптарске државе, и још тада предвидео шта ће се све

догодити на Космету, не само да су га осудили, избацили из Комитета и Партијс, него

су на крају тог документа исписали једну реченицу коју, отада, никако не могу да

избијем из главе: "Извињавамо се друговима шиптарским руководиоцима" – исписали

су дични синови српског народа – "због увреда које им је нанео Добрица Ћосић". Нису

ли ти чланови ЦК, који су продали Србију зарад својих фотеља, такође били делегати

пакла? Присуство честитих људи као што су били Добрица Ћосић, професор

Марјановић који га је тада бранио, Мартиновић и Беловић сада, само подцртава

тежину моралног пада.

Пре неколико дана једна голубије смерна водитељка београдског ТВ програма,

госпођа Драгана која умиљато трепће и прекида саговорника чим почне да прича

нешто што није раније договорено и цензурисано, представила нам се у другом

светлу. Нежни голупчић претворио се у опасног јастреба који својим тврдим кљуном

хладнокрвно кида моралну жилу куцавицу председника Македоније Кире Глигорова.

Пред суд јавности она је изнела како СИВ, дакако нашим парама, гради Кири у

Београду стан од "ар и четврт", пошто је Кира свој ранији стан у овом граду –

поклонио сину. Наравно да ја овде не желим да браним Киру Глигорова. Само мислим

да би Кириним моралним профилом морали да се баве у Македонији којој овај човек

стоји на челу и коју таквим поступцима унижава. А за нас српске новинаре мислим да

је далеко упутније да најпре пометемо пред сопственом кућом.

Следствено томе требало је очекивати од колегинице Драгане умилног осмеха

да постави питање: у тим папирима који Кири Глигорову обезбеђују стан усред

Београда од "ар и четврт" зар нема баш ниједног српског потписа? А ако нема, ако су

ама баш све други сместили, зар тај лоповлук не дође до ушију ниједног српског

руководиоца? И зашто се тај руководилац није побунио, зашто није устао јавно да

протестује, зашто у праведном гневу није шутнуо "мерцедес" којим га возе,

хеликоптер или авион, зашто није одбио у знак протеста да оде на свечани ручак или

вечеру, ако већ није решио да штрајкује глађу?

СТАРЕ И НОВЕ РАНЕ – Било је упутно да умиљата госпођа Драгана српском

ТВ гледалишту које ових ратних дана толико помно прати ТВ информације, својим

измењеним. јастребовским маниром саопшти има ли и међу Србима таквих којима се

неоправдано додељују или зидају у Београду станови. Могла је да нас обавести, на

пример, где станује наш вољени генерал Љубичић, где његова деца, где ближа и даља

родбина. Где станују Дража Марковић и његови? Колико и каквих станова има

фамилија покојног Добривоја Бошковића? Какав стан у Београду има бивши министар

милиције а сада посланик Радмило Богдановић, и какву кућу у Јагодини и како је

успео да је сагради? Као предлог за тему из ове јагодинске провинције могу јој

понудити и стамбена збрињавања "кадрова" као што су Богило Милошевић, који је

свој стан уступио ћерки и зету, па Војислава Митића, Селимира Марковића, Радета

Марковића и многих других тако неопходних Београду. А госпођа Драгана има

спискове свих "радника" бивших институција Савеза омладине, СК, синдиката,

Социјалистичког савеза, разних комора и завода, па би тамо могла да нађе праве

бисере каквим је све великим и неопходним кадровима српски народ куповао станове

у Београду: бившим електричарима, учитељима и клонферима који су купили дипломе

на разним радничким универзитетима.

Можда ће неки разборит и добронамеран читалац (а ја мислим да су сви

читаоци разборити и добронамерни) овде ставити замерку да би копање по старим

греховима било само непотребно повређивање наших заједничких старих рана: такво

је време било, таква правила игре, такви закони, таква нужда. Били смо уплетени,

заведени, нисмо увек ни знали ни могли знати шта се све ради, шта је право а шта је

криво, шта користи нашем народу а шта је на његову штету.

Да, свега је тога било. Но, ипак. Том добронамерном читаоцу морам да скренем

пажњу на неке чињенице. И данас они који су на власти вуку потезе који слабо

користе своме народу, али новинари не желе да то виде и радије истражују пакао у

душама "оних других". У овом тешком времену, кад мало ко има разумевања за

интересе Србије, српски Парламент са хистеричном буком, непријатељски

нарогушено, одбија да изабере кризну владу, владу спаса Србије, у коју би ушли и

представници опозиције. "Опозиција хоће победу без избора", пакосно вичу разни

Бакочевићи који су смерно служили сва српска руководства од рата наовамо. А

највећем противнику Србије, Хрватској, не смета опозиција и бира своју кризну владу.

Председник Хрватске Фрањо Туђман не зазире од тога да седне са највећим

криминалцима и хохштаплерима Хрватима расејаним по свету, само ако мисли да ће

то његовој земљи бити од користи, а српски председник Милошевић одбија да седне са

српским краљевићем, иако би то у овом тешком часу био прворазредни маркетиншки

потез за Србију. Србији су сви окренули леђа, али њеном престолонаследнику

Александру нису. Он ужива углед који данас Србија нема. Који би се то добронамерни

председник земље у рату која се осуђује за агресију и бољшевизам одрекао шансе да га

цео демократски свет види измиреног са симболом грађанске и слободне Србије?

САМИ ДО ПОБЕДЕ ИЛИ ПОРАЗА – Данашња власт се бори за српски интерес,

али под условом да слава победе припада само њој. Ако са неким треба да се дели

успех, онда хвала лепо – не треба. Боље је да Србија пропадне него да ми изгубимо

власт. Слободан Милошевић још увек више брине да не окрњи своју харизму

комунистичког вође него да олакша муке своме народу. Појављује се у јавности само у

"великим", "историјским" тренуцима кад може да држи "историјске" говоре који одмах

могу да уђу у читанке. Још ниједанпут није сео са опозиционим лидерима да размотри

муке Србије, а кад је и морао да се састане са понеким од њих, онда је то чинио далеко

од јавности. Непогрешиво запажа оне који би могли да му окрње макар и делић

популарности и чува се да такве људе помене било када и у било каквом контексту.

Због таквог његовог става жртвовао је и шансе које је Србији пружила посета принца

Александра, принца са харизмом једнога краља коме би Србија могла да верује. Због

тога је овог нашег краљевића, како у шали рече Минимакс, од социјалиста дочекала

једино Даринка Матић Маровић, па и она окренута леђима, јер је дириговала хором! A

с друге стране, социјалисти дискретно форсирају принца Томислава, тог несрећног

аутсајдера краљевске куће, човека који је целог живота у Енглеској гајио јабуке. Такав

човек не може да угрози никога. Он може само да народу убије вољу за краљевима, јер

међу онима који воде Србију већ и превише има таквих који једино знају да гаје јабуке.

На крају да кажем да ове тешке речи не исписујем зато што мрзим српске

руководиоце, већ зато што бих хтео да они буду бољи. И молим часног посланика

Зарију Мартиновића, великог мага сцене Мирослава Беловића, као и мог

добронамерног читаоца, да ми се у овом напору придруже.

23. октобар 1991.

СРПСКИ PAT И МИР

СТРАШНА СТВАР, ДОШАО КРАЉ

Сваког уторка наша мала екипа жури редакцијским "јутом 45" на прелом у

"Политику". Понекад са нама пође и понеко "прекобројан", често нас је и петоро, али

"југо" одолева, баш као и наша редакција која се бори да лист изађе на време.

Финансијски проблеми притисли, нико не плаћа услуге, а и део редакције нам је на

ратишту, нема ко да ради. Свели смо "Нови пут" на дванаест страна и сада се упињемо

из све снаге, бранимо тих дванаест страна као последњу линију фронта. Иза тога

почиње пораз... А ко би се зачудио ако би ратни вихор однео са собом и један мали,

провинцијски лист?

ПОСЛАНИЦИ И ДУХ МРТВОГ КРАЉА – Али на рампи код Бубањ Потока

стижу нас аутомобили који возе посланике на заседање српског парламента. Моћне,

блештаве "макине" као какве дебеле металне бубе подигнутих задњица и зашиљених

глава. Шофер се раскомотио, а позади удобно заваљен у западноевропска седишта,

посланик. Најодговорнији људи Србије у чијим рукама је нож и колач ове земље, рат и

мир, судбина свих нас, возе се немачким и француским лимузинама. Као да су

посланици пребогатог немачког или француског народа, а не ове измучене Србије чија

деца гину, привреда јој пропада, а народ опљачкан од сопствених банака. He хају

колико су те лимузине скупе, колико долара треба за њих, за одржавање, за делове.

Гледајућу њих онако заваљене и ситуиране, ко би рекао да је ова земља у рату, да

млади људи гину разнети гранатама, док им родитељи срећни што је на пољима родила

проја и што неће бити гладни, да резервисти одбијају да ратују и да се проклетство

шири Србијом.

А после на ТВ видимо те исте посланике како се жестоко боре да им химна буде

један марш који Цигани свирају пијаним гостима no кафанама, да нам грб буде без

немањићких знамења а петокрака до даљег да остане украс наше заставе! Кад их неко

опомене да треба да пређу на решавање правих и горућих српских проблема, они

оптуже свет да се уротио против Србије, устану и протестним гласом иричају о славној

српској прошлости, како је Србија у Првом светском рату била сила победница и како

је основала Југославију коју јој сада неправедне силе желе да узму.

Призивају наши посланици, из својих дебелих немачких и француских

лимузина, дух краља Петра Првог који је на колесару, на два снопа шаше, заједно са

својим војницима, прешао Албанију, спасао своју Армију и довео је до победе и славе.

Много је тај краљ Петар помогао Србији. И онда када је као Петар Мркоњић подигао у

Херцеговини устанак за слободу Срба, и кад је као француски поручник ступио у рат

против Пруса везавши тако Француску за себе и за солунско ратиште које ће Србе

учинити славним. Хоће ли и сада, мртав, моћи да помогне својој Србији? Тешко, све

док дух мртвог краља призивају они који ратују из државних лимузина, за свој џеп и

интерес.

ЛОПОВИ – УСПЕШНИ ЉУДИ – Јављају нам се људи телефоном. Једном глас

дрхти, представља се као пензионер. "Да ли је ово могуће" – пита нас – "да ли је

могуће да посланици примају 42 милијарде месечно? И зашто објављују то на ТВ, како

их није срамота? Ја примам пензију шест милијарди у две рате, дрва немам, угаљ

немам..." Све је могуће. Други читалац такође телефоном моли редакцију да се

заинтересује да ли радници "Електродистрибуције" плаћају струју. "Нека виде

надлежни из општине" – вели он – "колики су рачуни за струју тих радника, а шта све

имају од електрике по кућама. Они напросто краду". Ето, тај човек сумња. А како и не

би сумњао? Краде се на све стране. Радио је објавио вест да је неки преварант из

Параћина подвалио неким виђеним грађанима за "стотине хиљада милијарди". Одакле

тим "виђеним" људима толике паре? Погледајте изградњу приватних локала на пијаци

у Јагодини – општина је чак одустала да размрсује тај мутни бизнис господина Пјера,

нека иде како иде. Слично је и са локалима у Културном центру, а и са многим другим

изграђеним на општинском земљишту. Док је рата, биће и ратних богаташа. Док је

комунизма, и некажњених лопова. У капитализму где је све приватно, лопови су

криминалци. У комунизму лопови су способни и успешни пословни људи. Пре неки

дан председник привредне коморе Србије каже на ТВ: "Наши комерцијалисти

навикнути су да инвестициону опрему набављају у иностранству и северозападним

републикама, иако се таква опрема често производи у њиховом комшилуку". Стари

комунистички кадар дефинише то као "навику" – неће да призна да комерцијалисти

одлазе тамо по своју провизију, коју од комшије не могу да наплате!

БОРБА ЗА СВАКУ СТОПУ – Долазе нам у редакцију и гости. Долази разни

свет. Дошао пре неки дан један младић равно са фронта да исприча своје доживљаје.

Тако смо чули и ову причу: У селу Драгишићи код Бенковца, у Книнској крајини, где

се чета овог младог Јагодинца налазила на првој линији фронта, било је неких

проблема, борци се побунили, па дошао из книнског штаба неки капетан за морално

васпитање да мало смири духове. "Будите јаки" – вели ов војницима – "будите велики

у овом тешком часу по српство. Видите, у Србији је политичко стање ужасно, ето,

дошао је и краљ!" Војници су, наравно, занемели, нису знали шта да кажу. Kо се то и

зашто боји краља?

Очито (капетан комуниста није умео да сакрије своја осећања) принца

Александра боје се они који српским животима управљају из немачких лимузина. Они

који су учинили геноцид над краљевском породицом сматрају за свој тешки пораз

чињеницу да не могу да спрече долазак крунског принца и његов сусрет са својим

народом. Авај!

Али, као што видимо, они не одступају. Држе се девизе да "једна изгубљена

битка не значи изгубљен рат" и боре се за сваку стопу земље. Изгубили су Словенију,

потом су изгубили Хрватску, Босну, Македонију... Но, њих ништа не може

поколебати. Бориће се они даље за велику Србију, па за мању, малу, најмању, бориће

се и за један град у Србији, па ако би се посрећило да у њему победе – развиће они

поносно своје нове заставе, засвираће своју нову химну, славиће своје нове офанзиве,

писаће своју нову “победничку” историју.

Макар не било никог да то прочита. Кад су комунисти марили за народ?

30. октобар 1991.

СЕЉАЦИ И КОМУНИСТИ

ДОСТОЈАНСТВО СРПСКОГ ЧАИРА

Неки Радиша Ивановић из села Војске написао је нашој редакцији једно

огорчено писмо. Оно гласи овако: "Прохујала су времена када се певало (кукало)

ДРУЖЕ ТИТО ШТО HAM УЗЕ ЖИТО, уз одговор – БЛАГО ВАМА КАД BAM ОСТА

СЛАМА. Тада нисмо могли наслутити да и горе може бити. Данас ако бисмо посејали

пшеницу на осам хектара и ако би родила 40 тона, трошкови приозводње били би 100

хиљада, порез 40 хиљада и сељаку не би остало ништа. Шта би још и колико требало

да ради да би и сељаку остало за опанке и радничко одело а деци за књиге и нове

ципеле. Питам се јесмо ли људи или робови? Боље су плаћени робијаши у Забели него

ми јадни сељаци. Покушавају да нам одузму право на пензијско осигурање. Пошто за

својих 39 година и много, много рада не могу да зарадим за један скромни живот,

желим да преко вашег листа објавим трампу: мењам својих осам хектара плодне

поморавске земље поред ауто-пута и пруге за само два проста радна места у

иностранству, сву механизацију за један осредњи ауто, а нову велику кућу за један

мали стан у месту запослења на Западу".

СРПСКА ДУША – Замишљам тог сељака у пространству његовог чаира

великог осам хектара и питам се куд се деде његово достојанство српског домаћина и

шта га је подстакло да напише овакво писмо пуно претеривања, у детаљима нетачно,

али у коме је на чудноват, готово пророчански начин наслућена пуна истина.

Српски сељак је кроз целу своју историју био поседник, мали поседник додуше,

али ипак свој на своме, кнез и краљ на сопственом имању. Никада није био феудални

сељак без земље, кмет, као што је био руски сељак, чешки, пољски, немачки.

Достојанство домаћина очувао је чак и под Турцима. И тада се осећао као директни

поданик цара, без посредника, а бегове и спахије сматрао је као цареве изасланике које

мора да слуша кад спроводе цареву вољу, али не и кад терају своје ћефове. Кад су

чивчије покушале да му одузму земљу и да га учине зависним – дигао се на буну и

створио слободну Србију.

Из таквог економског и друштвеног положаја српског сељака родила се и

посебна српска душа. Родио се понос поседника, достојанство српског чаира; родила

се свест о независности и слободи. Али родиле су се и познате слабости, a пре свих –

неслога, због које су четири византијска оцила у немањићком грбу била протумачена

као вапај за јединством (САМО СЛОГА СРБИНА СПАСАВА). Живећи независно на

свом поседу свако је имао свој посебав интерес: ако је кишна година и у долинама

поплаве униште летину, на висоравнима година је родна, а ако је суша и на брдима све

изгори – у долини се летина зелени и берићет роди.

Само удруживање могло је да спаси Србе и учини да свима и увек живот буде

подношљив и у будућности све бољи. Зато је Србија кренула са развојем задругарства,

а потом се то наставило и у старој Југославији. Сељачки живот био је тежак, али имао

је узлазну линију.

А онда је дошао комунизам (то јест "ослобођење") и континуитет је прекинут.

На Западу он је настављен и – дошли смо до овог писма на почетку чланка: српски

сељак нуди своје имање "за два проста радна места на Западу"! Продаје достојанство

власника за место најамног радника.

ПОТРОШЕНА ЗАХВАЛНОСТ – А ипак, само пре годину дана, у време првих

вишестраначких слободних избора, српски сељак, кога је комунизам довео до таквог

понижења, био је најтврђе комунистичко упориште! Опозиционе странке нису имале

шта да траже тамо, чак ни Радикална која је пре рата окупљала цело сељаштво. Српско

село гласало је за нову комунистичку власт у Србији и очување комунистичког

континуитета. Како је то било могуће?

После рата богатим српским сељацима одузета је земља и додељена

сиромашнима којих није био мали број. Нова власт тиме је везала за себе велики број

вечно захвалних душа. Извршена је потом колективизација села, сељаци су бачени на

само дно беде и понижења (рекли смо већ, без своје земље нису били ни под

Турцима!), али им је потом враћена земља и није мали број оних који су због тога

такође захвални комунистима (јер у другим комунистичким земљама то се није

догодило!). Развој индустрије довео је многе са села у градове, уз задржавање поседа

на селу, па је и том слоју било у комунизму сасвим топло. На крају, југословенски

комунисти су први отворили границе према Западу, што је и сељацима омогућило да

се тамо вину и дођу до добрих зарада које су им, у комбинацији са сопственим

иметком, повратиле економску снагу. И тај слој је, вероватво, због свега тога остао

захвалан нашим комунистима и изразио то кроз гласање.

Али ево, тек што је минула година, а сељачка захвалност комунистима као да се

истопила. Европски комунизам је уништен, Југославија се распала, одговорност за

српског сељака преузела је нова власт у Србији којој су легитимитет дали управо

сељаци. И управо та нова власт показала је српском сељаку своје право, комунистичко

лице. Јурнула је свим расположивим средствима да брани свој прескупи режим саздан

од незамисливих привилегија, јурнула је да брани те привилегије новим наметима и

порезима, a сељака препустила стихији и расулу. Српски сељак се осетио пониженим и

превареним, напуштеним у пространству свог чаира. He исплати му се више да ради за

тржиште. Уместо зараде долазе губици.

Шта му друго предстоји него да смањи производњу и почне да ради само за

себе? Али ствари нису више тако просте. Сељак зна да ће ускоро, ако се овако настави

– на његова врата покуцати родбина, коју је слао у град да прави каријеру, молећи као

просјак за парче хлеба. Хтео - не хтео, мораће да ради и за она уста која су му лажљиво

обећавала лепшу будућност.

6. новембар 1991.

КО МАГАРЧИ СРБЕ

ПЕТОКРАКА ЦРКВЕНО ЗНАМЕЊЕ

Док се рат разбуктава и док се множе српски гробови, званична српска

пропагандна машинерија све гласније говори о ватиканској завери против

православља. Чињеницу што се цео цивилизовани свет окренуо против српске

политике власт покушава да окрене себи у корист тако што бије у све тању жицу: ми

смо у праву, правда је на нашој страни, али није свету до правде, већ до уништења

православља, јер је пао под утицај католицизма коме је вековни сан да уништи

супарничку веру на Балкану.

Пропаганда је тако јака да је убедила и српске црквене власти. Све је више

свештеника који јавно сарађују са партијом на власти а веома рђаво скривају мржњу

према католицима. Чак и Његова светост српски патријарх Павле неколико пута није

одолео притиску и умешао се у политику у корист српских комуниста. Једном је то

било када је српску омладину окупљену на Теразијама у светом протесту против

комунистичке диктатуре замолио да се разиђе... Само неколико сати касније патријарх

Павле је признао своју грешку и дошао да замоли омладину за опроштај. Учинио је то,

рекао је, да би спречио крвопролиће јер је она маса комуниста која је у исто време

митинговала на Ушћу била запретила да ће кренути да се обрачуна са омладином на

Теразијама. Други пут, опет, Његова светост патријарх Павле снисходљиво се ухватио

комунистима за скут када је написао писмо принцу Александру да не долази у земљу

његових отаца, на парастос своме деди, краљу Александру Карађорђевићу.

Преварили су комунисти нашег светог човека да ће долазак принца изазвати

раздор међу Србима и ослабити оштрицу њиховог отпора према Хрватима. И

патријарх је, ето, поверовао да Србија води праведан рат за своју свету веру

православну. Зато и Њему, као и свима нама, упућујем питање: откад је то петокрака

црквено знамење? Ако водимо верски рат, зашто не развијемо црквене барјаке са

крстом часним, знамењем под којим су Срби увек војевали за слободу златну? Зашто

ратујемо против Хрвата и против целог света под барјацима на којима се вијори црвена

петокрака?

МИСТИКА И ДИЈАЛЕКТИКА – Душебрижници народни који пуних 50 година

небираним средствима власт држе а руже и презиру све оне који се за ту исту власт

боре легалним, демократским средствима, убеђују нас да су заставе и знамења само

пука форма на коју не треба обраћати пажњу, a да је суштина важна. А суштина је,

дакако, оно што нам они говоре, а не оно што раде. Чудна је та философија кад од

комуниста долази који су нас силом терали да учимо дијалектику. Попови су склони

мистици и њима би форма могла да не значи ништа. Они нас уче да и Ђаво и Бог, кад

хоће, узимају различите облике и да зато форми не треба веровати. Али ви, другови

комунисти, добро знате вечно и непроменљиво дијалектичко правило о повезаности и

узајамној условљености форме и суштине: свака суштина има своју форму и свака

форма зависи од суштине.

Дакле, покушајмо да осветлимо неке чињенице разумно, без непотребног

уплитања поповске мистике. Страдање српског варода у Хрватској основа је трагичног

сукоба на овом тлу. Догађа се то по други пут за 50 година. Први пут је то било 1941. у

усташкој НДХ када је званична власт организовала усташке крволоке да уништавају

Србе православце. Геноцид који је тада вршен Срби нису ничим скривили и цео свет је

осудио те злочине, у оној мери у којој је за њих знао, јер су се југо - комунисти свим

силама трудили да их од света сакрију. Други злочин догађа се у једној новој НДХ и

такође званична власт подстиче и наоружава усташке крволоке да уништавају Србе

православце. За разлику од пре 50 година, овај садашњи злочин свету је познат, снима

га и приказује телевизија, али свет га не само не осуђује, већ помаже Хрватима да што

брже и лакше униште Србе. Шта се то догађа са светом или са Србима? Да ли се

променио свет или су се променили Срби?

Тешко је рећи шта се догађа са светом, али лако је рећи шта се догодило

Србима: ови су у међувремену постали комунисти. Бежећи од усташког ножа, већина

Срба у Крајинама пришла је партизанима и после рата добро уновчила и наплатила ту

своју партизанштину. У почетку само захвални комунистима што су им спасли главе,

касније су им постали верни до гроба јер су им, први пут откад живе на тим

просторима, омогућили остварење готово свих снова. Знамење Срба из Крајина и

данас је петокрака, а њихови најеминентнији представници, бивши генерали и

главешине, нису чланови српских националних странака, већ Савеза комуниста –

покрета за Југославију!

ИДЕОЛОГИЈА И ИНТЕРЕСИ – Па шта, рећи ће понеко наиван, идеологија је

идеологија, нису они мање Срби зато што cу комунисти. Свакако, али идеологија није

никаква апстракција која постоји сама за себе, већ се формира ради одбране одређених

интереса. Усташтво је насрнуло на Србе јер му је потребна српска земља, потребне су

му српске куће и имања. А погледајте сада парадокс: Срби који бране те своје куће и

имања, дакле ту своју српску земљу, нису чланови српских националних партија, већ

пројугословенских, и боре се не за Србију већ за Југославију. Откуда то? Одговор је

једноставан, али треба имати поштења и храбрости да се он јавно каже: отуда што им

једино Југославија са континуитетом ове власти може гарантовати њихове велике

комунистичке плате, пензије, станове, имања, викендице и остале привилегије. Нису

они устали да се боре против нове НДХ само због страха од нових покоља, због

повратка у земљу старих крволока и старих знамења, већ и због тога што им је нова

хрватска власт укидала старе комунистичке привилегије. A зашто не пристају уз нове

српске грађанске (православно обојене!) партије? Зато што се и оне боре против

комунистичких привилегија и што ћe их докинути и у Србији, само ако се докопају

власти!

Зато Срби из Крајина носе петокраке и пристају само на СПС и ЈНА. Срби из

Босне још увек на својим митинзима кличу Југославији и носе Титове слике! Зато свет

овај пут нема разумевања за српску трагедију: он жали жртве и осуђује усташко

лудило, али не може да прихвати да се очува и ратном победом учврсти једина

комунистичка држава у Европи!

СКУПА ВЕРНОСТ ЈНА – Кад се све ово има у виду, онда се предлог који је

Европа у Хагу понудила за решење југо - кризе може погледати и из другог угла.

Зашто се Србија толико противи? Шта то посебно добија ако очува континуитет

Југославије, ако остане њена правна наследница? Добиће обавезу да исплаћује стотине

хиљада војних, дипломатских, политичких и других југо- пензионера, без обзира у ком

крају сада већ бивше Југославије живе. Добиће обавезу да обезбеди станове и све

остало потребно за живот војним пензионерима и војним лицима која су Словенија и

Хрватска протерале или намеравају да протерају. Отуда се и ЈНА тако грчевито држи

за скуте Србији и противи стварању српске армије, упркос очигледној чињеници да је

таква каква је, са националним поделама које су је потпуно разориле, неспособна да

заштити Србе у Крајинама и спречи њихово тотално уништење.

Нити она пушта Србију, нити Србија пушта њу. Две моћне али заблуделе снаге

убеђују нас да су други криви, сви други, цео васцели свет је крив што је малена

Словенија побила српске младиће и заробила половину технике силне Пете војне

области, што Хрватска држи српске војнике у касарнама као таоце, а наоружањем

отетим (или поклоњеним) од армије све жешће туче слабо наоружане и себи

препуштене Србе по Крајинама, што се на сличан корак припремају Муслимани у

Босни и Македонци, што се због свега тога у Србији шири дефетизам, што официри и

војници беже са ратишта, што родитељи крију децу. Какво чудо кад генерал који је

предао своје војнике Хрватима на милост и немилост испраћа у Београду мајке које су,

очајне, кренуле у Загреб да посете своју децу – заробљенике!

ПУХАЛИЋ И МРТВИ ШЛОСЕР – Многи родитељи ових дана испраћају своју

децу до ћупријске касарне, одакле их распоређују на ратишта у Крајинама. И шта

родитељи и њихови синови војници виде тамо? Свуда су Титове слике и бисте, свуда

пароле о братству и јединству, цела комунистичка иконографија потпуно нетакнута!

Питају официре зашто све то стоји кад је одавно стигла наредба да се војска ослободи

сваког идеолошког обележја, а они одговарају: "Командант, друг потпуковник

Пухалић забранио да се то дира!"

Ваљда господин (друг) потпуковник Пухалић зна шта ради. За њега не може

бити тајна какав подстицајни утицај могу имати слике и бисте Великог Мртвог

Шлосера на младе војнике који иду да се боре против усташа. За њега исто тако не

може бити тајна да је свет нагло престао да цени наслеђе тога диктатора и да нема

разумевања за војску која наставља да се бори у његово име.

Упркос причама о братству и јединству, генерали су морали да се разочарају у

Словенију и Хрватску, потом је Србија морала да се разочара у генерале, а свет у

Србију. Хоће ли Бог сада коначно отворити очи Његовој светости српском патријарху

Павлу и просветлити га да разуме да није католицизам тај који жели да уништи Србе?

У две највеће силе света, у Америци и Русији, католицизам је споредна религија, у

Кини, Индији, Јапану, једва да знају и шта је то, у самој Немачкој више је лутеранаца,

који су одавно одрекли покорност Папи, него католика; слично је и у Енглеској где

преовлађују англиканци. У Француској је, додуше, највише католика, али још више је

– атеиста. Француске цркве су велике и хладне, у њима је више туриста него верника,

оне су више културно - историјски споменици него богомоље. Најјачи католицизам је

у Италији, а она је ипак због добросуседских односа веома мека у осуди Срба, а и у

Шпанији, која због сопствених националних подела не жели много да се експонира.

Дакле, није светски католицизам тај који се заверио против Срба. Његова светост мора

знати да усташе нису хришћани, већ сотонина браћа, а да непријатељ православља

нису хришћани католици, већ нехришћани комунисти, како нас је опомињао и његов

велики претходник, патријарх Варнава.

13. новембар 1991.

КАКО ПОЛИТИЧАРИ СПАСАВАЈУ ПРИВРЕДУ

ВЕЛИКИ НАПОРИ ПРОПАДАЊА

Српски генерали се ових дана хвале тиме како им економска блокада не може

ништа јер имају резерве горива да ратују још годину дана, или "онолико колико ће

бити потребно". Та чињеница је утешна и лепо је од генерала што нам то кажу.

Међутим, српски политичари избегавају да нам кажу хоће ли народ моћи да живи још

годину дана или "онолико колико ће бити потребно", с обзиром на тешко стање у

привреди које ће економска блокада учинити још тежим. Војска ће, може бити, имати

горива и муниције да ратује, али народ неће имати шта да једе нити шта да обуче.

СТИЛ ЗЕЛЕНОВИЋ – He знам да ли је то баш тако или ствари треба гледати са

више оптимизма, али чињеница је да политичари избегавају да говоре о томе.

Председник српске владе господин Зеленовић уместо да посланицима у Парламенту

објашњава шта ће бити са српском привредом – он их својим поступцима шокира. Док

размишљам о њему, сетих се једне личне згоде, јер је поређење готово неодољиво.

Шетајући се једном видим лопту, докотрљала се из дворишта. He видим нигде дете па

позвоним на врата да лопту вратим, као уљудан комшија. Врата се нагло отворе и

једна жена накострешена као бабарога викне из све снаге на мене: “Баааа...” Само што

се нисам срушио ту пред њом мртав. Жена онда видела забуну па ми се извињавала,

мислила је, вели, да се нашали са својим унуком.

Тако се некако понаша и Зеленовић. Кад га питаш нешто уљудно, он ти викне:

бааа. Питају шта мисли о нашој привредној ситуацији а он им каже: "Ми најпре

морамо да променимо философију привређивања, да створимо један нов однос, да од

ове философије губитника створимо философију добитника". Људи га онда гледају и

уздржавају се да не падну ту пред њим мртви. Како, забога. питају се, да сред овог

расула где готово и нема шанси да се послује са добитком да стварамо философију

добитника? Добитници су данас једино лопови који удружено и на све стране разносе

такозвану друштвену имовину, али крађа је крађа и они не могу да остваре философију

добитника, већ једино философију лопова.

Кад посланици траже да им објасни како замишља развој српске привреде,

господин Зеленовић донесе у Скупштину велико платно и дијапројектор, замрачи салу,

узме професорски штапић у руке и почне да им пројектује шеме и графиконе и да им

држи предавање као ђачићима. Они слушају, ништа не разумеју, али мило им што је

председник толико учен човек и што их не изводи на таблу, не пропитује, не тера их да

понављају лекцију и, ако не звају, да иду у магарећу клупу. Посланицима лепо док

дремуцкају у замраченој сали, али народу напољу није па се деси кадгод да се побуни и

затражи одговоре од председника владе. Зеленовић и за народ има шок терапију. Изађе

са загонетним смешком и уместо да објашњава привредну или политичку кризу, он

грмне стих: Љубим ти скуте, санта Марија де ла салуте! Или нешто по Његошу: Ако ли

ме пита ђе сам био, рећи ћу јој да сам со сијао! Народ онда занеми, понеко и падне

мртав.

Кад се народ прибере, ваљда ће разумети да се господин Зеленовић, попут моје

комшинице накострешене као бабарога, само шалио.

СТИЛ МАТКОВИЋ – Министар индустрије господин Матковић могао би

према функцији коју обавља такође да пружи народу одговор на питања која га муче,

али он за то нема времена. Он јури од предузећа до предузећа и разрешава конкретне

проблеме. Док га гледамо тако агилног постаје нам јасно какве квалитете има тај човек

кад је од једног директора фабрике ципела, папуча и патофни могао да постане

министар целокупне српске индустрије, тешке и лаке. Такође нам је јасно зашто

студенти нису могли и њега да смене, иако ни он није био ништа мање ратоборан од

министра полиције Радмила Богдановића. Матковић, наиме, има просто магичну моћ

да предузећима у кризи "обезбеђује" новац. Он то тако и каже: "Ми смо учинили

велике напоре да обезбедимо новац". Или пак у футуру: “Учинићемо све што је до нас.

Ангажоваћемо све своје снаге. Предузећемо све потребне мере”. Дакле, Матковић не

зна начин како да предузеће постане рентабилно и да почне да ствара профит, он не

зна како се то ствара профит, али зна како може и без профита да се обезбеди новац.

Господин Матковић нема знање, али има моћ: да штампа паре без покрића и

дели онима којима хоће, да узима паре од оних који имају мало и дели онима који

немају ни мало, да преусмерава од оних који не заслужују онима који заслужују и

слично. Та моћ, додуше, у једном ранијем периоду сматрана је за бог зна какво знање и

вештину, али је раскринкана и обелодањена, названа волунтаризмом и осуђена као

штетна и погубна за наш развитак. Инфлација као узимање од оних који раде и давање

онима који не раде и преусмеравање као узимање од оних који раде боље и давање

онима који раде горе, деморалише и води у пропаст целокупну привреду. Зна то и

господин Матковић, али ипак ради то и даље. Боље је радити било шта него не радити

ништа и признати пораз. Та жилавост, то непризнавање пораза – то је оно што краси

нашег младог министра. Значи, нема предавања, а ко шта зна нека зна. Ево, на пример,

баш пре неки дан Влада је наметнула да се штампају обвезнице за санацију дуга

железнице од девет милијарди динара. Бадава је учени Оскар Ковач упозорио да ће то

бити нови дуг без покрића, нико се на то није обазирао.

ТАЈНА БРЗЕ ПРУГЕ – За разлику од ових ствари које су јавне и одавно

изучене, али којима се ипак не може стати на пут, има важнијих ствари које се крију и

завршавају далеко од очију јавности. Тачније речено, о њима се говори само

афирмативно, оне служе за афирмацију и промоцију режима. Телевизија и остала

пропагандна машинерија пробраним агенцијским вестима сугерише народу како наша

Влада закључује успешне послове са страним партнерима и изграђује нашу земљу.

Такав један случај догађа се ових дана са изградњом брзе пруге Суботица – Београд. У

вези са тим јавности се стално дозира умерени оптимизам који се своди на то да ћемо

добити 4,5 милијарди долара кредита да изградимо ту брзу пругу и да је то за нас, у

овом тренутку, кад су сви од нас дигли руке и ускраћују нам чак и редовне трговачке

трансакције, а некмоли кредите, веома значајан посао који ће "оживети многа наша

предузећа и запослити нове раднике".

Међутим, саме клаузуле уговора јавности нису познате нити је о њима вођена

расправа у парламенту. Ми не знамо зашто је та брза пруга у овом тренутку за

привреду Србије толико значајна и да ли има можда пречих послова од тога. He знамо

зашто је сат краће вожње од Суботице до Београда толико звачајан да се у то уложи 4,5

милијарди долара. He знамо под каквим условима добијамо тај кредит, ко ће да га

врати и када. He знамо да ли ћe та пруга доносити профит и колико и коме ће тај

профит припадати. Спомиње се да ће вајде од изградње пруге имати наши произвођачи

бетонских прагова, трачница, стубова итд, али се не спомиње да ће главнину новца

однети француски произвођачи електронске опреме и аутоматике коју таква пруга

захтева.

Та инвестиција од 4,5 милијарди долара могла би потпуно да сахрани српску

привреду, а ми немамо никакве предрачуне, доказе и уверавања да се то неће десити,

већ да ће бити супротно и да ћемо од тога сви имати користи. He поставља се питање

одговорности. Никоме не пада на памет да бројке стави пред српски парламент и

затражи одобрење за то што ради. Да ли је та пруга, таква каква је, у овом тренутку

потребна Србији, или се ради о уцени страних сила? Ни то питање није без основа ако

се зна како је Србија добила своју прву пругу.

ЛЕКЦИЈА ИЗ ИСТОРИЈЕ – После мање - више неуспешних ратова против

Турске 1876. и 1877. године, Србија је, чувеним Санстефанским миром, остала без свих

освојених територија. Што је још горе, Русија као њена једина савезница ју је потпуно

издала и Србија је остала сама против свих (историја се тужно понавља!). Берлински

мир је требало да ревидира одлуке из Сан Стефана и Србија је клекла пред Аустрију да

би та сила заштитила њене интересе. Одрекла се аспирације на Босну да добије бар

освојено на југу: Ниш, Паланку и Врање. Аустрија је пристала али под једним условом:

да Србија у року од три године изгради железничку пругу Београд – Врање и тако

аустријску железницу повеже са Турском. Србија је кукала, цвилела и на крају

пристала.

Наша прва пруга плод је уцене.

Али о изградњи те пруге расправљао је српски парламент, до у детаље, чак два

пута: у јануару и марту 1881. Зајам и уговор о изградњи закључен са Генералном

унијом из Париза био је посланицима веома сумњив и они су водили жестоку

расправу, оптуживали владу за немар, чак и за мито и корупцију, па и самога краља

(тада још кнеза) Милана. Било је и немира испред скупштине које је морала да

растерује полиција. На следећој скупштини у марту уговор је ипак прихваћен јер се

није имало куд, рокови су били кратки а Србија доведена пред свршен чин.

Све се ипак одигравало јавно и они који су водили посао понели су свој део

одговорности. Влада напредњачке партије управо због тога посла изгубила је

наклоност бирача и убрзо препустила кормило радикалима, а краљ Милан је и овим,

поред осталог, утро пут убиству свог сина Александра у мајском преврату 1903. и

укидању лозе Обреновића.

О тако великим пословима ми се данас обавештавамо као да су они неки

посебно велики успеси. Што већи посао – већи успех. Нигде сумњи, нигде

одговорности. Као да ти индустријалци из Европе долазе код нас из љубави и

пријатељства, жељни да нам помогну, или су пали на наш шарм и лепе речи, а не у

трци за профитом у којој не бирају средства и начине.

Дакле, потреба за разговором о тим великим пословима и за прибављањем суда

јавности о њима постоји и данас. Али Србија данас нема довољно богатих,

самосталних и у исто време образованих људи способних да затраже од Владе такав

разговор. У српском парламенту данас седе паланачки политичари, професори и

доктори који свакако знају свој посао, али нису у стању да утичу на главне токове

политике и привреде. Прво, зато што су у једноумном режиму васпитани да буду

смерни и послушни, друго, зато што немају потребног знања и практичног искуства у

великим државним пословима, a треће и најважније, зато што им све то – и да имају

храбрости и знања – ништа не би вредело: све што они могу у скупштини јесте да

поставе посланичко питање на које, као што видимо из понављања тих питања која

често трају сатима, Влада неће ни да одговори.

4. децембар 1991.

НЕБЕСКА СРБИЈА И ОВОЗЕМАЉСКИ СВЕТ

ПРИЧА О РОЂАКУ МАРИНКУ

Оног тренутка кад је у Југославији почео рат, у Либану је престао. Да ли је то

само кобна случајност или страшна намера? Да ли то значи да ћe Југославија, вољом

оних који зарађују на оружју и смрти, постати други Либан? Могуће, али притом није

могуће не запазити чињеницу да је Бејрут после десет година ратовања изгледао нешто

боље него Вуковар после само шестомесечне топовске канонаде. Ако заиста треба

ратовати као у Либану, десет година, онда се морамо, у страху, запитати колико још

градова може да доживи судбину Вуковара?

У овом рату, који можда и не зависи више од нас, обе стране које су га започеле

мисле да су у праву. Овде се није десила она народна мудрост: паметнији попушта.

Паметнијег, напросто, није било. Међутим, у пропаганди коју воде обе стране 24 часа

дневно, паметнијом се представља Хрватска. Цела Европа и већи део света, у овом

тренутку, држе њену страну. Да ли ћe Европа и свет, у будућности, променити

мишљење у корист Србије, и шта у међувремену треба да се деси – колико градова да

нестане и колико Срба да изгине и расели се – ја, наравно, не знам.

Али знам нешто друго.

ШТА СРБИН ИМАДЕ – Србију данас сматрају једним заблуделим грешником.

Негде у поратним годинама био је у мојој фамилији неки рођак Маринко кога су сви

сматрали таквим. Нико том сиротом Маринку није веровао ништа, сви су га сматрали

досадним гњаватором, несувислим, и бежали су од њега као од куге. Сећам се, било је

то младо и полетно, револуционарно време, сви су ишли дигнуте главе и певали

партизанске песме. Чак су и нама пионирима пришивали на црне ђачке качкетиће

петокраке од црвене чоје, војне ознаке на рукавима, везивали црвене мараме око врата,

постројавали нас и терали да марширамо и певамо: "Сија звезда, сија свака, ал највише

петокрака". Сироти Маринко, међутим, за све то време само је радио и радио и хвалио

се тиме што ради без сваке мере и укуса. Пресретао је људе и вукао их у авлију да им

покаже какве он свиње и прасиће има, какве краве, какве козе, какве гуске, па какве

дулеке у башти, какву репу, какве крушке и јабуке. Хвалио се чак и како су му плотови

некако нарочити, бољи од других, и тарабе и стреје, и врапци у стрејама, и како је он

боље обучен од других, и боље обувен, и како је дебљи и јачи од других – укратко, да

је у свему бољи од других. Сви су га због тога мрзели и гледали да му напакосте како

су знали и умели. Морао је да даје највећу реквизицију, највећи порез да плаћа,

највећи прирез, највише да кулучи. Чак смо и ми деца гледали да му напакостимо:

ломили смо му увече тарабе, шутали дулеке, млатили јабуке.

Србија ја данас у свету као мој рођак Маринко у селу. Она тера по своме, а цео

свет гледа да јој што више напакости и да јој се за све наплати. Само што су улоге

потпуно обрнуте: свет је сада као што је био мој рођак Маринко, ради и приврећује и

свети се Србији која и даље парадира. Као да се мој јадни рођак умножио, ојачао и

осилио па се наплаћује комунистима за све што је од њих трпео. Али Србија, баш као

што се и он некада понашао, не даје за то ни пет пара. Пришива она и даље петокраке

од црвене чоје на своје капе, корача под црвеном заставом и пева партизанске

корачнице. У Лици, Банији и на Кордуну формира поново ударне бригаде и ратује са

"фашистима".

ТРНОРУЖИЦА ЈОШ СПАВА – Да ли је могуће да је сада све исто као 1941, да

се ништа није променило, да нас поново освајају и убијају фашисти и да ми морамо

њих да убијамо и да дижемо себи морал партизанским песмама и стеговима? Ако је

тако, зашто свет то неће да види? Покушајмо да одговоримо на ова питања хладне

главе и уз помоћ чињеница.

Иза Хрвата стоји Немачка, као главна сила. Она их је наоружала и опремила,

она их храни и поји, она их храбри да истрају у убијању Срба. To су чињенице. Да ли

је, међутим, тумачење тих чињеница које нам намеће српска пропагандна машинерија

тачно? Она, наиме, тврди: прво, да нас Немци мрзе јер cу нам били непријатељи у два

светска рата, друго, да имају свој интерес да у миру освоје земље које нису могли да

освоје у рату и да се прошире на Јадранско море, треће, да је код Немаца поново

букнуо фашизам који не бира средства да помогне свом савезнику из последњег рата,

тј. хрватском фашизму, који ће се наметнути и целоме свету, али овај, на жалост, то не

види. Једина је Србија која то види и, по обичају, не може да трпи. Буни се и зато

страда, али њено срце је пуно упркос страдању јер представља пијемонт човечанства и

свет ће морати кад - тад да јој призна праведну борбу и духовну величину. Да је то

тачно, доказ је што се Америка ево већ буди и опире Немачкој, а богме и Енглеска све

јасније види да су у питању пипци фашизма. Кинези су, као комунисти, то, наравно,

видели још раније и чврсто бране српске ставове.

To cу чињенице и српско (наше) тумачење. Колико смо у праву? Неоспорно је

да су се у Хрватској повампирили фашистички облици (сталне, вишевековне) борбе

против српског народа и да је постојала потреба, која постоји и даље, да се српски

народ у Хрватској заштити. Истина је да Немци имају свој интерес да изађу на

Јадранско море. Али на основу тих чињеница српски комунисти су извели погрешне

закључке, повукли погрешне потезе, предузели погрешне кораке, увели Србију у

крвави и бесмислени рат и претворили је у очима света у јадног, воловски упорног и

глупог гњаватора, мог рођака Маринка.

КОМУНИЗАМ ДАЛЕКО ОД ПАМЕТИ – Годину дана Книн је вијорио заставу

слободе, а Хрватска није нападала. Шта је она радила за то време? Доказивала је свету

да више није комунистичка, да жели сарадњу капитализма, и тражила савезнике.

Понудила је Немцима Јадран. Стварала своју војску и наоружавала је. Шта је Србија

радила за то време? Бранила је комунизам од сопствене опозиције, милицијом и

тенковима, величала комунистичку ЈНА и претила свакоме ко се усуди да мења

југословенске границе самовољним отцепљењем. Истовремено је за унутрашње

границе тврдила да су административне, "авнојевске", да су их створили бољшевици и

авантуристи, иако cу оне, такве какве су, прихваћене свим уставним амандманима и

Уставом из 1974, добром вољом свих, па и Србије. Веома недоследно, надобудно и

комунистички, Србија је признавала ЈНА и остале институције Устава из 1974, али не

и границе.

Поставља се сад питање зашто ми нисмо покушали да добијемо Немце за

савезнике, пошто су најјача сила у Европи, него их вређамо и оптужујемо за фашизам?

Зашто им ми нисмо понудили Јадран? Кад су Хрвати могли да им понуде свој Јадран,

зар није нама било лакше да им понудимо њихов Јадран? Зашто се ми нисмо удварали

нашој опозицији, прихватили химну "Боже правде", грб са орловима, поздрав помоз

Бог, заставу без петокраке, и викали да је и код нас демократија? Зар то не би биле

мање жртве, ако су уопште жртве, од ових хиљада побијених, прекланих и расејаних

Срба?

Јесте, али онда не бисмо имали слободне Крајине. Да ли? Какву смо то слободу

донели људима којима су куће спаљене а они расељени по спортским халама у

Србији? Зар није било мудрије и политички исправније да пустимо хрватске усташе да

почине неколико злочина над Србима и да тиме докажемо свету да Крајинама мора

дати слободу, него што смо увукли Крајишнике у рат и тако се представили као

агресори који морају бити сурово кажњени.

Почели смо рат, а ни војску нисмо имали. Комунистичка ЈНА се распала као

кула од карата. Положила је најпре оружје у Словенији. А Хрвати чак ни тада нису

започели своју офанзиву, иако је био згодан тренутак! Нису још били довољно

наоружани и обучени, нису још имали чврсте гаранције савезника! Кад су то добили,

почели су рат против Армије споља и изнутра. Ефекти су били стравични по Србе:

авиони ЈНА бомбардовали су сопствене војнике. Настао је дефетизам у Србији, као и

увек кад се ратује и гине а не зна се зашто и не зна се како. Своје поразе Армија је

покушала да надокнади невиђеним разарањем: и то је ефекат са којим се рачунало.

Пропаганда је учинила своје. Слике уништеног Вуковара које су обишле свет, за које

ми наивно верујемо да сведоче о страдању Срба, оптужују Армију и Србију за

варварство и злочин! О Дубровнику и Осијеку, градовима који вису српски, нема

потребе ни говорити.

КО ЋЕ УБИТИ АЖДАЈУ – Данас је Србија изолована и кажњена. Њој се шаљу

понижавајући ултиматуми и уцене: не ваља ако пристане, не ваља ако не пристане.

Сваки нови гори је од претходног. Њен једини одговор је даљи рат: до коначне победе

или до последњег Србина, до истребљења. Поново су на делу Косово и Кадињача.

Утеха је што ћe после петсто година свет знати да смо изгинули за праву ствар! Власт

нас куражи да гинемо без страха, узгред нам прети одмаздама ако на то не пристанемо,

и уверава нас да она ничим није скривила те невоље. Само су Немци криви што желе

да њихови бродови са јужних мора плове у Јадран уместо на Балтик, јер је то краће и

јефтиније. Да, тачно је то. Они могу да израчунају колико марака губе што им бродови

још путују обилазно. Зато су можда и препотентни, и осиони и безобзирни, мада за то

може постојати и друго објашњење: Западу је свакако више дојадило да главну реч у

политици воде деспоти огрнути леопардовом кожом чији народ умире гладан. Код њих

главну реч води онај који је спреман да ради и способан да заради. Њихова деца већ са

дванаест година продају новине или сакупљају боце кока - коле.

Има ли за Србију, осим рата и понижења, и неко треће, часнијс и мање болно

решење? Наравно да има, само то решење неће пронаћи и остварити нови мандатар

српске владе Радован Божовић, јер су његове једине препоруке за ту високу функцију

што је "добро уредио администрацију и што војвођански пензионери примају пензију

из једног дела и на време".

25. децембар 1991.

КУДА ИДЕ СРБИЈА

МИРЕЊЕ СА ПОРАЗОМ

Месецима, пратећи помно, као хипнотисани, једноличне и лажљиве извештаје са

ратишта, људи су говорили: само да дође мир, да се једном заврши овај страшни,

прљави рат у коме гину наша деца. И мир је дошао. Већина наше деце вратила се са

ратишта, а непосредна смртна опасност више ве прети онима који су још остали.

Убојита телевизијска пропаганда о зверствима "оних других" је утихнула, а

извештавање са положаја, из расељених крајева, из порушених села и градова, постало

је још једноличније, краће, неважније. Сви су изгледи да ће тај тешко и крваво стечени

мир ускоро, на дужи рок, осигурати војска Уједињених нација.

Дакле, дочекали смо. Престао је страх од смрти наших најближих који нас је

затекао неспремне, после громких обећања да ћемо живети у миру и благостању, у

најбоље уређеном друштву, мудро вођени од наших лепих, речитих и омиљених

лидера, много лепших и много паметнијих него што су "њихови". Међутим, никакве

радости међу људима. Уместо да се Србија радује што је коначно ослободила своје

Крајине у Хрватској, конституисала своје регије у Босни, створила основ да сви Срби

живе у једној држави, што је, дакле, остварила своје ратнс циљеве и позвала Уједињене

нације да јој добитак осигурају и утврде – ми гледамо како се радују наши

непријатељи, или наши дојучерашњи побратими, не знам како да их сада зовем.

Развили су заставе, приређују ватромете, пију шампањац, славе своју независност.

Имају и право, догађа им се историја, Европа им је признала државе које нису имали

никада, откада је века и света.

РЕЗЕРВНА ПОБЕДА – У тренутку кад ми убеђујемо себе да смо своје ратне

циљеве остварили, да смо победили, они нам, тим својим слављем, поручују да то није

тачно, да су они победници а ми поражени. Они су гинули за државу, и добили су је.

Ми смо гинули за Југославију, и изгубили смо је. Наше жртве су тужне и узалудне,

њихове нису. Нашим младићима који су изгинули у Словенији и Хрватској свет је

утиснуо жиг срама, натоварио терет тежи и од смрти. Ми верујемо да није тако, али

свет је и већи и јачи и ауторитативнији од нас, он пише историју и пресуђује. Десило

се то Србима, у њиховој новој историји, само још једанпут кад су под сулудим краљем

Миланом, ради престижа и одбране своје надмоћи на Балкану, насрнули на Бугаре и

неславно изгинули на Сливници. Данас се ни краља Милана, ни тог његовог рата, ни

те несрећне Сливнице са које су бројчано јачи и технички надмоћнији Срби бежали

главом без обзира, нико више не сећа. Тада у Србији нису били на власти комунисти

који имају моћ да највеће поразе приказују као највеће победе. Сливница је

дефинисана као жалостан и бесмислен нораз, краљ Милан је одмах, у паници и

хистерији, морао да понуди абдикацију до које је, уз нешто натезања, касније морало и

да дође. Али српски историчари не воле да говоре о поразима. Годи им да величају

свој народ и причају само о победама, прекрајају историју, стварају народу заборав.

Зато је и речено: онај који не зна своју историју, мора да је понавља.

Додуше, Србија тврди да је сада ратовала са резервном варијантом, да је први

циљ – Југославију – изгубила, али да је други – велику и уједињену Србију –

остварила. Но, радости ипак нема. Луди као да сумњају и у ову резервну победу. Нема

града у коме нису избеглице, српски бескућници који живе на тућем прагу и на туђем

хлебу, од милостиње наше која им чесго бива горча од свих тешких губитака, јер их

осуђујемо што су уопште дошли овде, што нису остали и изгинули "бранећи свој

кућни npaг". To јест нашу велику и уједињену, срећну Србију. Да изгину у време кад

цео свет седи с миром и чудом се чуди шта се то догађа са нама. Те избеглице почињу

да се окупљају и да нас питају докле ће нам бити избеглице, где су наше нове границе,

да ли су им домови остали у Хрватској, или су са ове стране границе, у Србији, и да ли

могу да се врате. На ова питања нико им не даје одговор и они почињу да сумњају да

тих нових граница уопште и има.

БАНКА КАО БОРА ЂАВО – У нашу редакцију навраћају огорчени ратници,

још увек у униформи и наоружани, и причају о издаји официра, о свом немирењу са

поразом и жељи која је киптела у њима да победнички умарширају на трг Бана

Јелачића. Авај! Долазе у нашу редакцију и очеви и мајке изгинулих војника, потамнели

и пресавијени, и моле нас да пишемо о страшној превари армијских и српских

главешина који су им отерали синове да буду топовске мете и гину за њихове топле

фотеље и грофовске привилегије. Долазе нам радници и моле да их заштитимо од

њихових свемогућих директора, дојучерашњих комуниста а садашњих главних

деоничара и газда који разносе народну имовину а нико не сме ни да писне. Куда то

иде Србија, питају нас, у којој је до прошле суботе марка "званично" вредела 13

динара, а после петоструке девалвације достигла половину реалне вредности?

Протекле седмице препродавци у Светозареву нису хтели да је дају испод 105 динара!

Каква је то земља која је опљачкала своје девизне штедише и не помишља да им врати

nape, а нико није одговоран за ту крађу? Причају нам како је један сељак из околине

Свилајнца отишао у банку код Милета Савића и тражио своје девизе, али их није

добио. Немамо тренутно девизе, рекао му Савић. А кад бисте имали девизе, да ли

бисте ми исплатили, питао упорни сељак. Наравно, тада бисмо исплатили. Е па лепо!

Сељак оде на шалтер, извади две хиљаде марака и прода их банци. Истог тренутка

извади своју штедну књижицу и каже: Молим, исплатите ми две хиљаде марака! He

можемо, каже службеница, немамо! Како немате, кад сам вам их сада дао, виче сељак.

Дао си, али нема. Нема па нема. Сви вичу нема. Дошао директор па и он виче нема.

Кад нема, каже сељак, онда то значи да вам нисам марке ни продао. Молим, вратите

марке, ево вам паре. И они му врате марке.

Каква је то банка, пита сељак, у којој паре нестану као у превештим рукама

Боре Ђавола? Комунистичка, пријатељу мој, ето каква!

ХУМАНИЗАМ ИЛИ ХАЛАБУКА – Они који су ми причали ову причу питају и

сами: Може ли таква земља у којој банке пљачкају своје штедише као обични друмски

разбојници да буде победник, да победи у било чему? A ја кажем: He може. Таква

земља мора да пропадне коначно и заувек. Нека пропадне, кажу они, али каква ће

после тога да настане, да ли ћe та нова која дође бити боља? Да ли би опозиција

урадила нешто боље него што је урадила садашња власт, какву нам гаранцију она

пружа, шта нуде њени лидери? Они знају једино да руше, да контрирају, да подмећу

ногу и коче узбрдо, али шта нуде, какав излаз, какав спас и решење? To нико не зна,

кажем ја, нити ће ико икада сазнати. Та питања морају навек остати без одговора, јер

опозицији нисмо дали шансу да покаже да ли нешто зна и уме и да ли би нешто

урадила боље или горе. Како можемо знати шта би неко урадио кад му нисмо дали

шансу? Демократи су нам, на пример, за посланика из Раковице нудили књижевника

светског имена и значаја Борислава Пекића, а ми смо изгласали екстремног десничара,

четничког војводу Војислава Шешеља који је због вређања југословенских народа

морао да лежи у затвору. И шта сад можемо знати: да ли би нам парламент био бољи

са хуманистички расположеним, мирољубивим и миротворачким, светски признатим

Пекићем, или овакав, са ратничком халабуком Војислава Шешеља?

Пресудили смо како смо пресудили, изабрали кога смо изабрали, шта вреди сад

о томе говорити. Дали смо им легитимитет, и они се с правом на њега позивају.

У реду, кажу ми саговорници, али тај легитимитет нисмо им дали за сва

времена. Ми дали ми узели. Ако се уверимо да правда, истина и просперитет нису на

њиховој страни, ми ћемо им одузети наше поверење. Да, кажем, то је веома лако рећи.

Али како ћеш убедити народ да верује теби, a не његовој власти коју је сам изабрао?

Ту се затвара чаробни круг власти и пропаганде. Чим зинеш, власт каже: издајник!

Окаљају те, етикетирају, застраше, смене те, најуре с посла. Власт је увек власт, она

мора да буде у праву. Ми данас знамо шта нам је све радио Велики Шлосер, али

погледајте: његов гроб још увек чувају војници у свечаним одорама, генерали и борци

засипају га цвећем, његове слике смеше се са зидова канцеларија у поштама,

електродистрибуцијама и свим великим српским фабрикама. Ниједна власт није само

црна, ова је увек за некога и бела. Свака власт има своје присталице, своје чуваре, своје

одушевљене борце.

ПАРАНОЈА ВЛАСТИ – И ова власт која нас пљачка и води у унапред изгубљен

рат, јер није успела да обезбеди ни једног савезника у свету који би подржавао наше

ратне циљеве, власт због које су многи заћутали и занемели, чији је симбол однедавно

постао доктор Радоман Божовић који брије зулуфе, који меша ијекавски и екавски

изговор, који говори извештаченим гласом старих глумаца и замршеним фразама

комунистичких политичара – и та власт има своје одушевљене присталице и браниоце

који нас зову телефоном и прете нам што се усуђујемо да је критикујемо.

Ствари нити су икада биле, нити су сада просте.

Волимо ми ту власт која нас тако дрско лаже и која нам тако лукаво подилази.

Са злурадошћу сервира нам податак да у владама Хрватске и Словеније седи по пола

туцета људи са страним пасошима. Као вели – ето наше "браће", продали се Западу, не

могу више сами ни да владају. А истина је супротна: камо среће да и у нашој влади

седи пола туцета Срба из белог света! Они би нам донели и капитал и поверење света

пред којим у овом тренутку клечимо да нас спасава! Али комунисти параноично

избегавају свакога ко би могао да угрози њихову власт и моћ. Том својом паранојом

они су ујединили Хрвате са Хрватима и Хрвате са целим светом, а Србију оставили

разједињену и усамљену. Наш председник нема више коме да се обрати, него је

отишао да моли Турску да не призна Босну. Нек му је са срећом! Све што је Турска

икада желела, јесте управо то – да призна Босну као самосталну државу и покаже свету

да није бадава владала 500 година на Балкану, да је оставила нешто иза себе.

Ми ту своју усамљеност, наивно као и увек, правдамо издајом. Целом свету

трубимо како је Европа најпре била за Југославију, како нас је тиме "навукла", а онда

окренула ћурак, издала нас, преварила, и почела да подржава отцепљење. Наивна је то

одбрана, јер је обична лаж. Ми нећемо да кажемо себи и свету када се то и зашто

Европа одрекла Југославије. Десило се то онда када је Србија ушла у овај необјављени

рат: Европа је хтела Југославију, али грађанску и демократску, у којој ће нације бити

везане лабаво а људи чврсто; а ми смо хтели нашу, комунистичку Југославију у којој

ће нације бити везане чврсто а људи играти како им се свира. Тада и због тога нас је

Европа "издала". Није се једанпут десило да ко хоће веће изгуби из вреће.

Пре неки дан, на телевизији, председник владе братске нам Црне Горе (која као

да премишља да нас коначно и она напусти) Мило Ђукановић, рече следеће: “Дошло је

време да и ми који смо се борили за Југославију преиспитамо себе и да видимо да ли је

та борба са становишта наших националних интереса била у реду. Југословенске

институције – Армија, дипломатија и Народна банка – које смо ми подржавали, нису

одбраниле српске интересе”. Наздравље!

Да ли то јавно признање погрешних ратних циљева значи и признање сопствене

кривице, кривице актуелне српске власти ноја нас је у све ово и увукла, или почетак

стварања новог српског мита о поразу као највећој небеској победи? Или ће се, за

почетак, задовољити много скромнијим, опробаним и ефикасним. комунистичким

транге - франге махерајима помоћу којих he наши порази и страдања – Неретве,

Сутјеске, Козаре, Кадињаче и остало – постати "наше епопеје"? А мит "о једином

праведном народу на свету", о небеској Србији, мора да дође касније, кад сви изгинемо

или помремо од глади, јер нам је такву величанствену судбину доделио Господ Бог,

како нас уверава у последње време много цењени и форсирани стари композитор

Енрико Јосиф?

Да ли?

29. јануар 1992.

У ОЧЕКИВАЊУ ДЕВЕТОГ МАРТА

ТАКОЗВАНА ПРОКЛЕТА ВЛАСТ

Активисти Демократске странке ових дана скупљају по Србији потписе за

смењивање српског председника Слободана Милошевића и сазивање уставотворне

скупштине. Активисти Социјалистичке партије, партије која би без харизме свог

председника била само једна од аутсајдерских партија коју подржавају пензионери и

комунистички профитери, очајнички покушавају да иеутралишу овај талас

незадовољства. Одржавају састанке, пишу по новинама, говоре на телевизији, нападају

опозиционе лидере да су издали српску ствар, да праве пометњу и слабе ударну снагу

Србије, да се њиховим акцијама радују наши непријатељи, а пре свих "они у Загребу".

ИСПОД ИДИЛЕ – Дакле, Србија ових дана пружа готово идиличну слику

вишестраначке борбе и демократског живота. Опозиција напада, власт се брани, народ

нека пресуди. Међутим, испод те идиличне слике демократског живота расте тензија

зла и несреће. Српски комунисти, којих је пуна владајућа партија, који су своју

"револуционарну" дрскост и препотенцију само надоградили на свој балкански

простаклук који подразумева турски зулум у одбрани себичних интереса, готово више

и не умеју да сакривају своје претње свима који се са њима не слажу и не седе с

миром. Митинг који опозиција најављује за девети март, митинг који се најављује "са

свећама и цвећем" да се не би поновило безумље власти од прошлог 9. марта,

активисти СПС најављују као рушилачки, безуман и насилнички. Небираним речима

они залуделом српском народу сугеришу да ће некаква "руља" доћи "однекуда" у

Београд и поново (као и прошле године!) покушати да руши "легално изабрану власт".

Толике приче, наравно, чине своје. Ових дана људи са страхом помињу

окупљање у Београду 9. марта. "Много је оружја у народу" – говоре – "а свакаквих

будала и растројених људи има. Да неко не баци бомбу или припуца на народ?" Поред

толиких најава зла, страх сасвим људски и оправдан. Испод тих изговорених речи

слуте се и оне неизговорене: шта ако власт ангажује провокаторе да створе пометњу,

да изазову жртве како би своју унапред изречену сумњу учинили оправданом? Од

власти која не бира средства да остане на власти све се може очекивати. Дакле, позив

владајуће партије да се делује у "легалним органима власти" (где опозиције нема) и не

излази на улицу, уствари је претња народу да се не буни. Овом истом народу који је

овој истој власти дао легитимитет. Бирао је, сада нека трпи. Патње, вели нам та власт

свакодневно, нису изазвале наше вођe, него туђе. Наше вође су добре, оне вас воле, оне

чине све за ваше добро, а туђи лидери вас мрзе и раде вам о глави. To је толико јасно

да се активисти СПС чак помало и љуте што има и оних који им не верују: Зар тако

просте истине још не могу да уђу у те тврде сељачке тикве? Нама није добро, али

другима је још и горе! Немојте да слабите Србију сада кад смо је завадили са целим

светом!

КО HAM ГОВОРИ – И ко нам то говори! Да ли да уопште спомињем имена?

Хајде, бар нека: министар просвете Данило Дача Марковић, професор идеологије на

некој вишој школи у Нишу, заслужан што је код њега докторирала другарица нашег

председника, говори Србима на Космету отужно цитирајући председника

Милошевића: "Вама је он овде обећао да ћете уживати слободу, а нама у Београду је

рекао да вас не смемо оставити никада саме!" Наш лепи, добри вођа, како брине и

усмерава свој варод! Данке, Дојчланд! Писац Брана Црнчевић готово не силази са

телевизије. Бескрајно одан режиму који му очигледно прија, ухрањен, румен и

одморан, има реплику на сваки потез опозиционих лидера и свих оних који се са

режимом не слажу. Његова елоквенција руши све пред собом. Он је против комунизма,

али комунизам је присутан једино код опозиције, а странка на власти га нервира

колико је демократична и пушта сваки шкарт да је напада и блати. Просто као да је

мазохистички настројена, не може Брана да схвати ту доброту. А што се тиче писаца

који се не слажу са режимом, као што су Мирко Ковач, Видосав Стевановић, Рајко

Ђурић, Милован Данојлић, Душко Ковачевић и други, који су из протеста отишли из

земље – то су све саме шићарџије којима је углед у опадању па желе да га овим

поврате, јер је "јако модерно бити отпадник, а веома тешко бити уз свој народ". Лични

мотиви управљају тим јадним писцима, само је Брана несебичан, патриота који се

жртвује за свој народ на тај вачин што му удељује помоћ која стиже у девизама из

иностранства и брани га од зле опозиције.

Тако свакодневно народ мора да слуша како му опозиција ради о глави, како је

власт много демократична што такву опозицију трпи, али притом у јавним медијима

нема опозиционих лидера да сами кажу и објасне шта раде и шта смерају. У њихово

име говоре други, њихове намере тумаче други. Само преко тих других ми можемо

знати шта нам смера опозиција. Ако интерпретација није увек тачна – нека се

опозиција буни, нека шаље исправке и демантије. Ко губи има право да се љути, како

раде – добро и пролазе, колико вреде – и то им је много, какви су – и превише им

дајемо.

СРЕЋОМ ДА СМО КРАЛИ – To слушамо сваког дана. Већ 50 годива. Срећом,

мало је ко веровао у то и за ових 50 година. Сви су једно говорили а друго радили.

Тако се и дошло до некаквог варљивог бољитка: силом и на отимачину. Они који су

више веровали у такве приче, прошли су још горе. "Најпоноснији народ у Европи" –

Албанци – који је имао "најлепшег, најмудријег и највећег вођу на свету", свог

омиљеног Енвера, ових дана отима се и гине за мрвицу хлеба коју му шаље

"непријатељска и покварена Европа".

Пошто смо толико дуго лагали и крали, ми смо сада, чини се, решили да

опробамо поштење: верујемо нашим вођама више вего икада и мрзимо опозицију која

хоће да их сруши да би се докопала – како умно рече Брана Црнчевић – “такозване

проклете власти”. Заиста, комунисти су већ испекли занат, они умеју тако фино да

владају, тако неосетно, тако благо и уходано, зашто да их отерамо? Опозиција је

потпуно без искуства, она би можда формирала неку још гору, трапаву и безвезну

власт. Опозиција – то вам је голуб на грани, ствар неизвесна.

А има и један много јачи разлог. Ако опозиција постане власт, комунисти ће

прећи у опозицију. Поново ће формирати илегалне организације, конспиративне

службе, основне ћелије, партизанске јединице, одреде, поново ће народ у шуму,

офанзиве, збегови, борба, страдање и крв до колена – и тако ће то ићи бесконачно све

док поново не освоје ту “такозвану проклету власт!” Маните се људи белаја, пустите

их нека владају с миром.

19. фебруар 1992.

КАКО ЗАТИРУ СРПСТВО

МЕТОДЕ ГОЛОГ ОТОКА

У рату против Хрватске Србија је имала вишеструка преимућства: била је

бројчано јача, била је технички далеко опремљенија а, што је најважније, имала је већи

мотив за ратовање – одбрану Срба у Крајинама којима је нова, проусташка хрватска

власт запретила још једним геноцидом. Међутим, као што видимо, све ове значајне

предности нису искоришћене како треба. Рат је вођен траљаво, вучени су погрешни

потези, доживели смо тотални пораз на дипломатском и пропагандном плану, а замало

и на војном: у једном тренутку Србијом се ширила паника да ће "усташе до Земуна!”

Права брука и срамота. Армија која има најсавременије ракетно наоружање, бродове и

авионе, која има милионе одлично опремљених, ситих и наоружаних војника,

устукнула је пред пар стотина хиљада хрватских мобилисаних родољуба и неколико

одреда белосветских плаћеника. "Мигови" су устукнули пред "пољопривредном

авијацијом", ракете пред снајперима, тенкови пред приручно оклопљеним камионима

и тракторима.

УДАРАЦ СПОЉА – Нема Србина који није поставио питање: како је то

могуће? Такође нема Србина који није добио и одговор на ово питање: мозак хрватског

народа била је Немачка. Она је руководила хрватским војним, дипломатским и

пропагандним операцијама по најсавременијој, нама још недоступној, ратној

стратегији, високо развијеним научним методама. Оно што смо ми чинили емотивно и

по систему "лако ћемо", они су чинили прорачунато и плански. Наше војне успехе они

су претварали у своје дипломатске победе, а те победе, мировним уговорима,

претварали у наше војне поразе. Наш балкански "ураа систем неутралисан је сложеном

хемијом војног и стратешког плурализма, науком која се не зове МПВ (морално -

политичко васпитање). Моћно садејство наше авијације они су неутралисали вешто

изазваним процесом труљења у редовима ЈНА који је на концу довео дотле да

авијација туче наше сопствене редове, а Срби масовно дезертирају. Тако се, споља

изазван, десио један од највећих моралних падова српског народа у овом веку. О том

паду у нашој званичној штампи данас се не говори много јер би анализе показале да је

тај спољашњи бацил наишао на веома плодно тло, на организам коме је вишегодишњи

комунистички режим ослабио снагу и уништио одбрамбени систем.

УДАРАЦ ИЗНУТРА – Тај тежак ударац српству у најосетљивије место (у наш

ратнички понос и традицију) званична Србија ћe оћутати у уверењу да тако свом

народу чини добро. Међутим, то није једини ударац српству о коме се ћути, није ни

највећи. Постоји још већи који није споља изазван. Неки наши људи, свакодневно,

преко електронских медијских средстава и на страницама најтиражнијих српских

листова, задају смртни ударац српском бићу. Наши нови властодршци који су се

докопали власти на таласу српства и национализма, којима је народ још увек "захвалан

што су Србији вратили достојанство", који су чак прихватили спољне манифестације

српства и православља, у свему овоме праве се крајње невешти. О чему се ради?

Познати, могло би се рећи и већ прослављени, новокомпонвани четнички

војвода Војислав Шешељ, лидер "српских четника", који је своју скромну изборну

кампању започео екстремним нацоинализмом прогласивши пола света српским

крајинама, који је у међувремену изабран и за посланика у парламенту, започео је и не

престаје да пљује, вређа и понижава најчеститију и најславнију српску породицу, њену

краљевску породицу Карађорђевића. Шешељ не престаје да путује по свету и да тражи

претенденте на српски престо са девизом "што их је више то боље”, не презајући да

промовише (уз готово невероватну подршку јавних медија!) и светске хохштаплере и

лажове као што је некакав "принц" Алексеј који је себи закачио презимена свих

царских и краљевских породица Европе за које је чуо! Притом он жестоко и простачки

вређа крунског принца Александра Карађорђевића, јединог претендента на српски

престо, који као потомак славне и витешке породице Карађорђевића ужива данас у

свету велики углед. Принц Александар је, додуше, преко своје бабе, краљице Марије,

потомак војводе од Единбурга, рођеног брата енглеског краља Едварда, али његов

углед данас не почива на томе. To сродство помогло је Карађорђевићима да преживе у

изгнанству, кад им је "нова народна власт" одузела имање и забранила им повратак у

земљу.

ЧАСНО БРЕМЕ СЛАВЕ – Са породицом Карађорђевић не челу Србија је

створила модерну државу, најпре једну демократску Србију а потом и Југославију: са

том породицом на челу Србија је дала највише што један народ може дати и добила

највише што један народ може добити. Комунисти су све то бацили под ноге и

згазили, али свет није. Славу тог великог дела часно носе на својим плећима садашњи

потомци Карађорђевића расејани по свету, а највише и најчасније управо онај коме по

божјем и људском праву припада круна у наслеђе – принц Александар. Нема данас

Србина који то не зна, а ипак, нико се не буни, нико не диже глас протеста што једна

таква личност као што је Воја Шешељ пљује по светињи српског народа. He дижу свој

глас чак ни удружења наших остарелих ратника, којих још има по Србији, који су са

регентом Александром и његовим оцем краљем Петром прешли албанску голготу и

доживели славу солунског пробоја и стварање Југославије. Чак ни они.

А шта рећи за данашње званичнике који се декларишу као велики борци за

српство? Да ли су за њих само комунистичке Крајине српство, или је српство српска

историја и српска слава на којој треба да се гради и да почива српска будућност? Они

који су целог века у свему и свачему видели само непријатеља нису ли се довољно

извежбали да препознају непријатеља и у овом бесомучном нападу на српске светиње?

СТАЊЕ СРПСКЕ СВЕСТИ – Почели смо овај напис причом о атаку на српство

који врше једна страна сила и једна нама ненаклоњена југословенска република само

зато да бисмо подвукли тежину овог атака на српство који вршимо сами, уз велику

благонаклоност, ако не и уз режију актуелне власти. Тај напад је суровији и

трагичнији, јер се одвија по методама Голог Отока, тог страшног конц - логора, тог

српског мучилишта које заједно са Јасеновцем већ прелази у мит о страдању, као што

је Косово. Комунисти су робијаше на Голом Отоку "преваспитавали" тако што су их

гонили да се узајамно оптужују, туку и убијају. To је крајње понижење које може да

доживи једно људско биће, тренутак кад и престане да буде људско биће, кад под

присилом мора да уништава свога брата сапатника.

Логор и присила зна се шта су, то морамо разумети и оправдати. Али како да

разумемо и оправдамо ово што се чини без присиле, добровољно и са уживањем, у злу

и покварености? To се не може и неће опростити.

А ћутање и трпљење тог понижења није знак одобравања. To је само доказ

колико је петодеценијска комунистичка диктатура уништила српско биће и српско

достојанство, колико нас је учинила послушним и неспособним да бранимо оно што је

свето и суштинско у нама: колико нас је учинила погодним за манипулације, за лажи и

обмане, за продавање рога за свећу.

Тешке је наплавине оставио иза себе комунизам. Биће потребно много времена

да се на нашим затињеним њивама, из старих корена, јаве нови изданци наше српске

свести.

26. фебруар 1992.

СРБИЈА КАКВУ (HE) ЖЕЛИМО

ГДЕ СУ СРПСКИ БОЉШЕВИЦИ

Истакнути опозициони лидери, редукујући свој речник у обраћању грађанству

на препознатљиве метафоре, оптужују српски социјалистички режим за бољшевизам.

Данашњи српски лидери, каже опозиција, то је све сами прерушени комуниста и

бољшевик који ради и даље онако како је васпитаван и дресиран, како је њему самом

било добро, и везује Србију и даље комунистичким ланцима. Лидери српских

социјалиста и остали режимски људи, међутим, одговарају да је и већина опозиционих

лидера до јуче седела у комунистичким фотељама, да су и они васпитавани да раде као

бољшевици и да је и њима у том систему било добро. Ствари се тако своде на лични

терен, банализују и неутралишу. На тај начин сугерише се закључак да су сви исти, да

се сви боре за власт и да је сасвим свеједно ко је на власти.

Такав исход међустраначке борбе, наравно, годи режиму, јер ако је све исто –

зашто бисмо џабе правили збрку и неред да смењујемо власт? To може и лично да нас

кошта, a послушност је свакој власти угодна и од ње може да се профитира. Дакле,

режим нам сугерише: да смо сви бољшевици, или да у Србији бољшевика нема. Да ли

је то тачно? Наравно да није. To је подвала и то подвала веома карактеристична за

комунисте, што опет значи да је наш режим који нам подваљује комунистички и да

опозиција има право. Наиме, бити бољшевик није исто што и бити матурант, келнер,

инжењер, лекар, адвокат. Бољшевик није занимање и диплома. Бољшевици су људи

који спроводе одређени систем, који заступају одређени режим, који се боре за

одређене односе у друштву. Према томе, такав епитет данас у Србији може да се

залепи не ономе који је раније био комуниста, већ ономе ко се још увек бори за

продужење комунистичке организације наше државе, односно ономе ко се бори

против неопходних промена – па био он на власти или у опозицији. Има појединаца и

на једној и на другој страни који, у овој збрци односа, из неразумевања или из личних

интереса, заступају погрешне тезе и вуку на погрешну страну. Ево једног таквог

актуелног примера.

ЗДРАВСТВО – Пред дилемом да ли да затворе своје апотеке или да лекове

наплаћују пацијентима по пуној цени, директори Медицинског центра у Ћуприји

одлучили су се за ово друго. Наиме, каса социјалног осигурања је потпуно опљачкана

и празна и она више није у стању да намирује трошкове здравства. Заслугом

комунистичког система здравствени радници, који су дуго и упорно учили да то

постану, који савесно и под заклетвом обављају свој хумани посао, немају право да

свој рад валоризују слободно на тржишту као што чине угоститељи, трговци,

адвокати, радници у предузећима и други. Цену њиховог рада прописала је каса

социјалног којом руководе бољшевици, па је тако операција испала јефтинија од

фризерске услуге – јер каса нема пара. Бољшевици су узели право да руководе парама

(и да их потроше), а пред незадовољни народ гурнули су здравствене раднике да

одговарају зашто нема лекова, зашто нема хране у болницама, анестетика за операције,

завоја, газе, грејања... Они који су за све ово одговорни, бољшевици, долазе да мире

здравство и народ, да убирају поене, да се "залажу", да "решавају проблеме". У

вештини обмане они немају равног на свету.

Пишу нам читаоци који не разумеју суштину ствари и реагују што се плаћа

пуна цена лекова осуђујући Медицински центар. Шта ће сиромашни, кажу, који немају

да плате, зар да умру? Нека питају социјално у које уплаћују проценат, државу којој

плаћају порез, функционере које су гласали да владају. Од псовања лекара немају

вајде. Лекови се могу делити пацијентима бесплатно, али се не могу куповати од

фабрике без пара. Ако сада треба да умиру без лекова они који су без пара, сутра ће

настати ситуација да без лекова умиру и они који имају пара, јер нема лекова. И то је

нека једнакост и може се сматрати као један од циљева бољшевичке Србије. Можда.

Али: у "НИН"-у од 14. фебруара ове године читам чланак о томе да је у време

док је Народна банка Југославије пљачкала девизну штедњу грађана, око хиљаду

њених запослених радника примало (и још увек прима, иако Југославије више нема!) у

просеку осам хиљада марака месечно! Док чекате у реду да купите лек по пуној цени,

драги читаоци, молим вас израчунајте колико је то инфлаторних динара – осам хиљада

марака пута 130 динара сваког месеца! Али то није све. Та фирма има више станова

него радника, па неколико станова у центру Београда служи за коктеле и чајанке. Сви

радници имају право да пазаре код "Југоекспорта" на име некаквих "бонова" које

примају од фирме.

СИНДИКАТ – Већ три године привреда Светозарева са Фабриком каблова на

челу стрмоглављује се у прави понор, a општински синдикат се тим поводом не

оглашава већ спроводи, као и увек, одлуке својих виших форума (боље речено –

глупости) о колективним уговорима и минималним платама. Незадовољни оваквим

"радом" синдиката, радници ФКС престали су да плаћају чланарину Републичком

већу, а сада су одлучили да новац ускрате и Општинском. Управо ових дана води се

јавна полемика о томе да ли радници ФКС греше што напуштају свој правоверни

синдикат који се бори за њихове минималне плате и желе да оснују некакав свој,

грански, који би се борио да најури неспособна руководства и доведе нова која би

радницима обезбедила максималне плате.

Потржу се ту разни аргументи, иде се на личне увреде, али се вешто заобилази

истина да је синдикат још увек продужена рука српских бољшевика. На страну што је

дојучерашњи први човек српског синдиката Томислав Миленковић из синдикалне

фотеље ускочио равно у Главни одбор СПС за Србију. Важније од тога је бољшевичка

организација синдиката, тј. територијални принцип, или општинска већа у којима

равноправно седе привреда и надградња – дакле, две супротстављене стране.

Привреди је да уплати што мање пара у надградњу, а надградњи да што више узме од

привреде. Принцип завади па владај тако је драг бољшевицима! Они би и даље

синдикат у коме би се сви међусобно свађали и уједали, а бољшевички функционери

би парадирали земљом Србијом и мирили завађене стране. Каква идила! На жалост,

грански синдикати ће је разбити у парампарчад: сви радници повезани у својој грани

бориће се не међусобно, већ против бољшевичке државе, против њених неспособних

главара који нас воде низбрдицом.

ПАРТИЈА – Социјалистичка партија се вређа кад неко каже да је она

прерушена комунистичка, али не напушта просторије нити осталу имовину коју јој је

комунистичка партија оставила, а богме не напушта ни кадрове, ни догме, ни навике.

Председник Републике, пре неки дан, јавно, на ТВ, пошто су га подсетили на изјаву да

је он "комуниста no убеђењу" – поносно каже: "Немам намеру да се мењам нити да

ишта мењам у свом раду". Наздравље! И још: "Мени чини част да стојим док се свира

химна Хеј Словени!" Шта ли смо под том химном постигли и докле смо са њом

догурали да би нам служила на част?

Пре неки дан председник месне заједнице из Кочиног Села Веселин Милетић

донео нам је записник са седнице месног одбора СПС у овом селу одржане 18.

фебруара ове године. Чланови те партијске ћелије, као што су то увек и до сада

радили, ставили су на дневни ред све проблеме села и тражили од председника месне

заједнице да им положи рачуне, као што им је сваки председник полагао рачуне.

Веселин је отишао на састанак и положио рачуне уз напомену да је извештај о раду

месне заједнице, клубова, комисија и осталих, већ усвојен на сеоском збору коме су

присуствовали и чланови СПС. Ако је било шта нејасно, могли су тамо да питају, пред

свима, а не да узурпирају себи право да сами разматрају извештај и траже да им се

полажу рачуни. "Сада има много разних странака" – рекао је Веселин – "и где би нас

то одвело да свима морамо посебно да подносимо извештаје?" Да ли је Веселин у

праву? Да ли има заиста много странака? Комунисти у Кочином Селу очигледно не

деле његово мишљење, они сматрају да и даље постоји само једна и то комунистичка

партија.

ДИРЕКТОРИ – Има у Свилајнцу директор једне школе, некакав сељак, некакав

биџа, који се поноси тиме што је сељак и биџа јер сматра да је то обележје сваког

"народског човека". Тај директор је дебео, задригао, једе само дупле порције у

кафанама, а воли много да лаже: те био сам ватерполиста у првој лиги, те боксовао сам

са Матом Парловом, те забављао сам ce ca најлепшим женама, те најспособнији сам

пословни човек итд.

Тај директор је бољшевик.

Али није бољшевик зато што је дебео и зато што лаже. Дебелих људи и лажова

има и међу онима који нису бољшевици. Он је бољшевик због тога што систематски

уништава наше школство на тај начин што утиче да школу заврше и они који такве

моћи и способности немају. Директор на тај начин чини услуге својим пријатељима,

стиче нове пријатеље, постаје популаран у народу, али производи неспособне кадрове

који ће и у будућности водити ову земљу у пропаст. На тај начин, на штету народа и

његове будућности, тај биџа стиче лагодан живот, популарност и личну корист.

Таквих директора, наравно, има и у другим градовима: да је само тај један у

Свилајнцу, лако бисмо.

ТУЖНИ РЕЗИМЕ – Можда ћe неко рећи да је све то нормално, да једна

бољшевичка земља не може преко ноћи да остане без бољшевика и да морамо бити

демократе и стрпљиви у ослобађању од тог негативног наслеђа. Друштво се ипак

демократизује, имовина полако прелази у приватну, ствара се нови слој богатих и

независних људи. Опозиција се управо понаша сада бољшевички јер је нестрпљива и

хоће силом да сруши власт. To је, наравно, тачно само у теорији. Боље речено – само

на први поглед. Практично, ту се ради о још једној типичној комунистичкој подвали.

Опозиција може стрпљиво и мирно да се бори за власт тамо где је она равноправна са

позицијом, где има своја моћна гласила, паралелне телевизијске мреже и новинске

куће: али код нас где је све било државно, то јест партијско, а тако је још увек,

опозиција је потпуни политички аутсајдер.

Ту чињеницу Србија ће морати да плати, као и све што је у вези са

комунистима. Наиме, приватизација друштвене имовине коју спроводе комунисти

одвија се тако да паре и богатство иду њима у џеп. He зато што су они најспособнији

да од тог друштвеног богатства праве ново богатство. Далеко од тога! Сав проблем и

јесте у томе да се друштвена имовина стави у руке некоме ко ће умети њоме добро да

управља, да ствара профит и што пре обезбеди радницима да могу лепо да зараде и

живе. Али комунисти данас имају други принцип. Они журе да зграбе што више – за

себе, за синове, за унуке, чукунунуке – и да пребаце те паре на сигурно у нади да ће

неко од њихових потомака, кад - тад, бити способан и знати да их употреби.

А дотле, док се то не догоди, док се из семена комуниста не роди неко способан,

нека народ једе корење.

4. март 1992.

ОДГОВОР КРИТИЧАРИМА "НОВОГ ПУТА"

ВЛАДИНО ЛЕПО ВЛАДАЊЕ

Више пута већ био сам принуђен да јавно образлажем уређивачку концепцију

"Новог пута", иако је она неспорна јер се базира на оним друштвеним начелима која је

усвојила и учинила незаобилазним још бивша партија на власти, Савез комуниста

Југославије, а потом и њена наследница Социјалистичка партија Србије, као и сви

државни органи као полуге власти. Та начела, као што знамо, имају за циљ развој

демократије, вишестраначке и парламентарне Србије. "Нови пут" је тај задатак

настојао да извршава доследно и професионално, колико је људима који раде у њему

било то могуће.

Само се по себи разуме да је нова уређивачка концепција била раскид са "лепим

владањем", то јест удворичким односом према владајућој партији и органима власти

створеним по њеној мери. Отуда сталне "пацке" "Новом ттуту" управо од партије на

власти, Социјалистичке партије, али и похвале и одобравања од свих осталих,

опозиционих партија. Понекад су те похвале и неодмерене и еуфоричне, што се може

разумети и оправдати кад се зна колико је мало у Србији јавних гласила спремних да

доследно заступају демократска начела. Углавном се, као што се увек радило, сви

декларативно изјашњавају за "развој демократије" а и даље се понашају као да је само

СК (СПС) једина правоверна партија, а све остале су издајничке и непријатељске.

"Нови пут" је, као што рекох, далеко од тога, па му зато челници СПС пришивају да је

"опозицион" и то сматрају врхунском оптужбом.

ПИТАЊЕ – Повод за ове редове је најновија оптужба која је стигла од стране

челног човека СПС у Светозареву, господина Владе Јовановића, који је указом Владе

Србије однедавно и начелник Округа поморавског. Наиме, прошлог четвртка у

Светозареву је боравио некадашњи лидер српског синдиката Томислав Миленковић

који је, пошто су пропали сви напори да синдикат задржи под контролу комуниста,

нашао уточиште у главном одбору СПС и сада држи по Србији разне трибине на

којима брани партију, заборавивши потпуно да каже да је икада у животу био

синдикални лидер који је тој партији морао што-шта и да замери. Елем, том човеку, на

трибини у Светозареву, неки анонимни учесник поставља питање: Докле ће СПС да

трпи опозициони лист "Нови пут"? Миленковић, који елоквентно говори о свему и

свачему, који би успешно елаборирао и на тему: размножавање ангорских мачака у

условима суптропске климе уз помоћ расхладних уређаја “Едстрем енд зон”, овог пута

ни да бекне, јер једва и да зна у ком граду се налази и о каквом листу је реч. Питање је,

напросто, чиста провокација јер о тако минорним редакцијама Република не води

рачуна.

ОДГОВОР – Питање је, међутим, да ли је питање њему и упућено. To се јасно

види из следа догађаја: пошто Миленковић "заборавља" да одговори на ово питање,

водитељ трибине “друг Радојица” (потпредседник СПС) не заборавља и "прозива"

никог другог до челника своје партије Владу Јовановића, који је и нови начелник

Округа, али који је пре тога био председник легендарног, плуралистичког ССРН који је

био оснивач "Новог пута" па је као такав добар зналац свих проблема овог гласила.

После краћег нећкања овај функционер излази за говорницу и, гле чуда, уместо

аргумената нуди малобројним уморним трибинашима интриге и пакости које већ

месецима круже чаршијом. "Социјалистичка партија нема у "Новом путу" једнак

третман са осталим партијама" – рекао је Јовановић – "него је потцењена и игнорисана,

и ми ћемо тражити од Скупштине општине као оснивача да се то исправи. Својом

уређивачком политиком, то јест форсирањем опозиције, "Нови пут" је изазвао

незадовољство већине грађана овог региона па су зато друге општине обуставиле да га

финансирају и да сарађују са њим. Параћински лист "14 дана" је због тога преузео да

информише Ћуприју, a у Деспотовцу ће бити основан општински лист, док ће у

Свилајнцу и Параћину бити отворене радио станице. Тако је због лоше уређивачке

политике изгубљен некада једивствен информативни простор. Са том политиком не

слаже се и један број новинара у "Новом путу", а нама су та имена позвата" – закључио

је Јовановић.

Све ове тезе месецима већ разни комунистички плаћеници и камелеони проносе

јагодинским подземљем, па се преко "реаговања" једним делом све то нашло и на

страницама листа. Зато је готово невероватно да један такав функционер као што је у

овом тренутку Владимир Јовановић ставља свој углед на коцку понављајући те

глупости, утолико пре што је као бивши председник ССРН одлично упознат са

проблематиком листа. Да ли је на овај начин морао да заслужи добру оцену из

владања, да се одужи онима који су га именовали на високи положај? Бојим се да је

цена мало превисока.

ИСТИНА – Јер: у тренутку кад сам постављен за уредника, СК је била једина

партија а лист послушнички и удворички као и сви други у Србији. Али упркос томе,

или баш због тога, јер је "Нови пут" увек морао да буде мало већа удворица "својој"

општини а мало мање осталима (а комунисти су једино у животу знали да се свађају и

преотимају паре и почасти једни другима!) све општине осим Светозарева биле су

престале да финансирају "Нови пут". Исписао сам брдо папира и обавио посебне

разговоре са свим челницима у свим општинама (заједно са директором иаше куће и

уредником Радија), али осим лажљивих речи нисам добио ништа. Морали смо да

повучемо дописнике из Рековца и Свилајнца, a у Деспотовцу нисмо успели ни да га

поставимо јер је – несрећник – имао завршен факултет па није био по вољи

председнику општине! Деспотовац и Ћуприја имали су тада повремено своје

општинске листове, а Параћин свој редовни лист као и сада. Што се тиче

"преузимања" информативног простора Ћуприје од стране параћинског листа, ради се

о покушају председника Ћуприје Зечевића да придобије лист "14 дана", али без пара.

Да ли ће му то поћи за руком, зависи искључиво од те редакције и од њене спремности

да свој простор уступа без надокнаде. "Нови пут" то није у стању да чини. Истицање

таквих детаља, као и помињање да ће неко отварати за себе радио станицу – чиста је

злурадост јер то је право свакога ко за тако нешто има пара, а лист "Нови пут" то не

тангира. Пошто је то ипак друштвени новац, о томе нека воде рачуна они који ћe на

крају све то морати и да плате, у ситуацији кад већина почиње да се плаши буквалне

глади која је већ закуцала на врата суседних република, а нас заобилази искључиво

због родне године и богагог села.

ОДГОВОРНОСТ – Ако је то све тако, откуда основа да се лоше прича о "Новом

путу" (где има ватре има и дима!)? И поред свега, чињеница је да је листу знатно опао

тираж и да је пао на саму ивицу рентабилности. Народ нема паре да плаћа новине 50

динара колико стају две векне хлеба. Без новина се ипак може. Осим тога, предузећа

су отказала и колективну претплату јер немају пара ни за плате, а разне делегатске и

политичке структуре које су такође биле колективни претплатници су једноставно

нестале са сцене. Али без обзира што за такво стање није крив уредник, због свог

демократског опредељења он је последњи човек који ће покушати да избегне начелну,

принципијелну одговорност која следује свим руководиоцима. Зачудо је само зашто

први човек јагодинских комуниста започиње са тражењем такве одговорности од

уредника једног листа који је упркос свему годину завршио без динара губитка а

његови новинари уредно примају плате – a није затражио одговорност, на пример, за

директоре у привреди која већ годинама ствара губитке од којих се земља тресе, за

директоре у здравству које се управо распада од губитака и немаштине, за директоре у

просвети која гура унатрашке, за себе лично као функционера што му ствари у

друштву иду како не ваља, за председника Републике Милошевића што је земља у

хаосу и што га једна саобраћајна несрећа спасава да не мора демократској Европи да

објашњава куда води Србију? Колико ми је познато, Владимир Јовановић није

потписао петицију Демократске странке којом се тражи смењивање председника

Милошевића.

ВРАНАЦ И КЛУСЕ – Поставља се питање: зашто партија на власти овде у

Јагодини мора да прибегава интригама, етикетама, лажима и слично, у обрачуну са

једним гласилом, кад се зна како су, на пример у ТВ и Радио - Београду, демократски

опредељени новинари обрисани као метлом, а да и овде власт има иста овлашћења и

може да смењује уреднике једном једином, читко откуцаном реченицом? Зашто друг

Влада не наложи да се откуца та реченица? Одговор је једноставан: Република

финансира ТВ и Радио - Београд, a општина Светозарево једва да има пара за десет

одсто потреба наше куће: а тај новац који нам даје иде из буџета, што значи да је то

новац свих грађана, а не само комунистички. Сменом уредника у нашој кући власт се

боји да не доведе у питање њен даљи опстанак. Отуда подбадање Јовановића да "у

кући има новинара који се не слажу са таквом политиком". "Покрет изнутра" је

опробани комунистички рецепт који власти без одговорности веома одговара. Ако

сами новинари смењују своје уреднике, то је ствар чисто професионална. Ако после

тога ствари пођу низбрдо и по те новинаре, власт није за то крива.

После овога, надам се, Владимир Јовановић неће моћи да каже да се

активностима у СПС у Светозареву не поклања у "Новом путу" довољна пажња и да

због тога мора да троши паре на свој сопствени партијски лист.

Лако је њему да се љути кад има пара за сопственог вранца. Опозиција је,

међутим, још увек сиромашна па мора да користи услуге општинског кљусета "Новог

пута".

11. март 1992.

ШТА НАС ЧЕКА ПОСЛЕ РАТА

ГУЛИВЕР У ЗЕМЉИ ДИВОВА

Строго цензурисани телевизија и радио српско – црногорске државе од јутра до

мрака обавештавају нас да је српски народ тешко угрожен на овим издељеним

југословенским просторима. У исто време сва средства обавештавања свих страних

земаља, осим неких мањих пријатељских изузетака, обавештавају свој народ да је

управо српска држава крива и за грубе поделе и за прљави грађански рат. Ми кукамо

због њиховог сепаратизма, они због нашег унитаризма. Ми и свет – два света. А толико

желимо да будемо један, да одемо у ту Европу и да она дође код нас. Бадава ми

волимо њих, кад они не воле нас.

Како смо дошли у тај жалосни положај неваљалог детета, о томе данас у Србији

различито мисле позиција и опозиција. Први мисле да нисмо имали избора, да је

распад Југославије био онај прави, једини, изнуђени тренутак да се заувек

разграничимо са онима који ту Југославију више не желе. Опозиција пак сматра да то

разграничење, ратно и крваво, нит је икада било, нити је сада потребно. Да смо само

мало попустили, да смо прихватили грађанску и демократску државу чистих рачуна

(конфедерацију), Југославија је могла да опстане. За крваве деобе изјаснили су се не

само српски политичари, од којих многи не уливају поверање јер су изашли из шињела

варалице Јосипа Броза, већ и многи искрени патриоти, историчари, научници и писци

од имена и угледа. Народ је кренуо за њима са одушевљењем и жељом да реши једном

занавек историјско српско питање, да уједини Србе на овим просторима, заокружи

српску националну државу на Балкану о којој су маштале све генерације од Косова до

данас.

ЦИЉ И СУМЊЕ – Међутим, тешкоће и недаће које су налегле на нас од

тренутка кад смо кренули у остварење тог циља охладили су мало нашу веру у лаку

историјску и праведну победу. Многи умни и угледни Срби осудили су рат као

безуман и погубан по српски народ. Многи научници и писци прешли су у опозицију,

неки међу њима у знак немирења са ратном политиком напустили су земљу и отишли

у добровољно изгнанство. Народ је такође почео да се дели. Почело је масовно

неодазивање на војне позиве, бежање са фронта, дезертерство. Деобе и различити

ставови о рату, без обзира на до сада невиђену националистичку и ратну пропаганду,

учинили су да велики историјски српски циљеви – као мало када у нашој историји – не

ухвате дубљег корена у народу.

Уместо да актуелна српска власт аналитички, озбиљно и одговорно испита

узроке ових деоба и управо жалосног српског односа према својој историјској

одговорности, она у својој најбољој комунистичкој традицији проглашава за

издајничко и непријатељско све што се не слаже са њеним званичним ставом. Листа

непријатеља из дана у дан расте, како спољних, тако и унутарњих. У листу

непријатеља већ су уписана и тако велика српска имена као што су писци Душан

Ковачевић, Мирко Ковач, Милован Данојлић, Видосав Стевановић... Удара се и у

танке жице, говори о народној слози у тешком часу кад гине српски народ. Заиста,

неприхватање актуелних политичких и ратних циљева слаби те циљеве, то је сасвим

јасно. Испод савског моста тече Сава. Али да нису можда баш ти ратни и политички

циљеви актуелне власти издаја српских интереса? Нападом на опозицију не решава се

проблем. Сумње и дилеме остају. Шта ако је опозиција у праву и ако смо овим ратом и

деобама навукли проклетство на Србију?

УЧИТЕЉИЦА ИСТОРИЈА – Ко данас може да одговори на ова питања? Може

ли историја да нам пружи одговоре? Наравно да може, није бадава речено да је

историја учитељица живота, али је проблем у томе што историју тумачи свако како му

одговара. Да би нас нечему поучила, историја мора да буде протумачена мудро и

непристрасно. А шта ми слушамо у еуфорији званичне пропаганде? Надобудно,

комунистички, са ниподаштавањем говори се о Србима који су створили Југославију:

Краљу Петру Првом, Краљу Александру, Николи Пашићу и осталима. Они нису знали

шта раде – казују данашњи тумачи историје – апетити су им били превелики, хтели су

више вего што Србији треба, ујединили су се са нашим непријатељима уместо да

створе, једном за свагда, Велику Србију. Да ли је баш тако? Да ли су те тадашње

српске вође биле баш толико малоумне? На основу оно мало историјских чињеница

које знам, нисам склон да у то поверујем од прве.

На основу онога што се данас зна, постојао је заиста један тренутак када је

Србија могла да створи Велику Србију. Било је то 1915. године, у јеку Првог светског

рата, када је Србија дефинисала своје ратне циљеве и била у дилеми: Србија или

Југославија. Стигла је из Енглеске тада једна тајна понуда да се Југословенске

територије изделе између Србије, Италије и Немачке. Срби су то (са гнушањем)

одбили. Нису могли да приме на себе проклетство издаје словенских интереса.

Потомци оних који су на Косову радије изабрали небеску слободу уместо земаљског

ропства нису могли да потпишу нечасну, тајну, издајничку понуду којом се браћи

Словенима потписује практично вечито ропство. А још и додатно: ни те понуђене

границе нису обезбеђивале потпуно разграничење и жељу "да сви Срби живе у једној

држави". И са тим границама много их је морало да остане под туђином.

Да је икада икако било могуће створити нешто боље од Југославије за српски

народ, наши велики преци би то остварили. Чињеница да то нису већ учинили поучна

је, али шта то вреди кад нема кога да поучи. Наша власт се прави да је паметнија од

свих Срба у прошлости заједно.

ДВА ОДГОВОРА – Због свега тога на свако од ових важних питања постоје у

Србији два одговора. Један је мио властима и ко се њему приклони ужива њихову

подршку. Други није мио властима и ко се њему приклони добија етикету издајника.

Зато сумњу у власт мало ко сада сме јавно да изрази. He зато што ће бити прогањан и

хапшен, већ зато што је од власти зависан и што ћe убудуће – како се ствари одвијају –

бити још и више. Наиме, једног лепог дана овај рат ће бити, овако или онако, окончан.

А тада ћe се сваки Србин, без обзира на садашњи став и опредељења, осећати као

Гуливер међу дивовима. Велики српски народ постаће тада патуљасто мали, a садашња

мала српска држава постаће дивовски велика. Док ми бринемо болна питања српства

на планети Земљи, овде и у расејању, држава наша која још нема границе дивовски

расте изнутра. Подржављује све и јача своју власт над збуњеним народом.

Централизована је просвета. Судбина свих школа стављена је у руке неком

нишком професору који се зове Данило Ж. Марковић. Нови закон о универзитету, који

је још у предлогу, додељује овој поносној српској институцији положај још непознат у

свету: полтронски и послушнички, са принудном управом на челу. Здравство је

централизовано, ускоро ћe то бити и вртићи за децу. Централизовани су радио и

телевизија. Главне монополистичке радне организације – пошта, електропривреда,

нафтна привреда – одавно имају јединствену републичку управу. У току је

централизација и подржављење и остале привреде. Председник Савеза удружења

самосталних привредника Србије Драган Николић недавно је изјавио: "Нова влада и

предложени фискални систем дефинитивно су нас уверили да је намера очувати

друштвена предузећа и то подржављењем капитала како се то радило 1947. године".

Куда нас то води? Да ли је та концепција могућа? Одговор је – зашто да не.

Свет познаје много таквих режима. Једино право питање, увек и свуда гласи: колико то

народ може да издржи? У принципу говорећи, народ увек може да издржи много, чак

веома много. Колико је то много, можемо видети ако само бацимо поглед према

нашим најближим суседима – Румунима. Бугарима, Албанцима. Да ли ће Срби чекати

да стигну дотле? Док ово пишем, слушам вести о томе како се понеко, због оваквог

тока ствари у Србији, буни: штрајкују просветни радници. Штрајкују и новинари

другог програм Радио Београда.

Да ли је то најава бунта незадовољних Срба, или последњи трзај патуљка међу

џиновима?

8. април 1992.

ДА ЛИ СУ СРБИ ДОБАР НАРОД

НАШИ ВОЉЕНИ НАС ЛАЖУ

Знамо посве сигурно: ми Срби смо милостив, сажаљив и добар народ. Доказали

смо то много пута, али радо помињемо како смо у тешком часу по народе Европе

отворили своје сиротињске куће за браћу Словенце које су Немци били протерали са

огњишта. Учинила је то квислиншка Недићева Србија, коју су комунисти касније

испљували и прогласили злочиначком, човека који је спасао на стотине хиљада

Словенаца, Срба, Јевреја, Цигана и других отерали на робију a његове заслуге

приписали себи и на тој лажној заслузи почели у својој новој држави да кују братство

и јединство.

Пропала је Недићева држава. Пропала је и комунистичка држава. Народ је

остао, исти какав је био, емотиван и простодушан српски варод. Слушам ових дана

вести како у Србији налазе уточиште не само Срби, већ и Муслимани из Босне, и

Јевреји. А Хрвате који нису решили да беже нико не дира, живе с миром. Званична

српска пропаганда, српска телевизија и радио, труде се да буде што више таквих вести,

убеђују сопствени народ како је добар и милостив. Зашто то чини? Срби су заиста

такви какви су, чему толико патетике и сентимента, чему толико потенцирање онога

што је за Србе обично и свакодневно? Да ли то значи да Срби нису више добар народ и

да је телевизија решила да их подсећа на старе врлине? Да ли су примери Српских

доброчинстава данас тако ретки да су постали необични и за чуђење, па тиме и

заслужују да их репортери лове и приказују кад год се који деси? Јер, зна се, само оно

што је ретко и необично заслужује да буде вест.

ЦИГАНИ И ХРВАТИ – Мени то, наравно, изгледа невероватно, јер убеђен сам

да је српски народ и даље добар, простодушан, милостив и сажаљив народ. Имам пуну

веру у њега. Међутим, нисам више сигуран да мој српски народ поступа у складу са

својим бићем, да поштује своје основне врлине. Биће да је телевизија у праву кад је

одлучила да му свакога дана држи часове моралног васпитања. Прозлио се мој српски

народ. Уместо да воли, почео је да мрзи. Некада у прошлости једва да је нешто мало

мржње имао за своје вековне зулумћаре Турке, a у последњих неколико година замрзао

је пола света. Намрзао је Шиптаре, до последњег, па Словенце, ни име више не воли да

им чује, Хрвате такође, против њих херојски ратује ево више од годину дана, убија их

и радује се својим успесима, ових дана почиње да мрзи и Муслимане. А од народа у

Европи мало кога да није ставио на списак мржње! Немцима, Аустријанцима,

Мађарима и Италијанима, на које одувек стартује ћоном, додао је и своје бивше

савезнике и пријатеље: Американце, Енглезе, Французе, Русе, Пољаке, Чехословаке...

Шта се то учини од једног доброг и сажаљивог народа? Пре неколико дана

дошла ми је у редакцију једна делегација мештана села Великог Поповића, увређена до

зла бога што сам, у једном чланку о комасацији, упоредио њихово село са Хрватском.

Схватили су то као тешку, као најтежу увреду. "Зар ми Хрвати", питају ме а глас им

подрхтава од узбуђења, "како си нас могао да назовеш Хрватима? Како је тако нешто

уопште могло да ти падне на памет? Откуд Поповић као Хрватска? Да си рекао да смо

циганско село – у реду, јесмо! Трговачко, шверцерско, све у реду! Али хрватско – то је

тешка увреда!"

ОД ИЗВОРА ДВА ПУТИЋА – Дотле су, значи, сгигли Срби. Кад нам Хрвати

буду на стадионима скандирали: Цигани, Цигани, ми ћемо њима: Хрвати, Хрвати!

Судећи по извештајима разних светских комисија за заштиту људских права, Срби су

отишли и знатно даље. Многи се на ратишту нису понашали ништа боље од мрских

нам усташа: убијали су, клали, палили куће, силовали и пљачкали. Чак су и

представници наше цркве, у почетку без остатка за рат и заштиту Срба ван Србије,

почели да опомињу свој народ на милосрђе и светосавље: не штити се народ злочином

према другом народу, већ милосрђем. Ко сеје ветар жање буру. Ко ножем прети од

ножа ћe погинути. Али нису ми потребни извештаји светских хуманитарних

организација нити црквене опомене да бих схватио да су се крупне промене десиле

међу Србима. Више од свега о томе сведочи чињеница да овај народ и не помишља да

за све ове несреће окриви оне који га воде, већ кривце налази само у онима који се тим

вођама противе. Тешко је у томе препознати бунџијски српски народ који је дизао руку

и на своје краљеве кад је сматрао да су издали његов интерес. He верујем да се та

битна особина народа могла променити, да је слободарски дух тако брзо могао да се

претвори у ропски.

Неко је, значи, преварио српски народ. Tor доброг простодушног и сажаљивог

џина неко је убедио да је мржња и убијање других народа доброта и милосрђе за

сопствени. Наши вољени лидери нас лажу.

Знатно пре него што је рат почео, у рано пролеће прошле године, присуствовао

сам "Борбином парламенту", последњем састанку новинара из целе, сада већ бивше

Југославије. Сазван је тај скуп на иницијативу "Борбе" после деветог марта прошле

године када је бљеснуо зрачак наде да се Србија може демократизовати и кренути

путем разума а не рата. Говорило се тада о тзв. "медијском рату", о страшним лажима

којима радио, телевизија и штампа засипају своје нације. Познати песник Рајко Ђурић,

тада уредник културне рубрике у "Политици", Циганин по националности, рекао је за

своје колеге из "Експреса" да уређују новине тако како то ни Гебелс у Немачкој није

чинио. Уредник "Експреса" је љутито реаговао и тражио извињење одмах и на лицу

места. Није га добио. После једног сата дискусије, на самом крају састанка, изашла је

за говорницу Милица Лучић из београдске телевизије и рекла: “Захваљујем се колеги

Рајку Ђурићу што се није извинио уреднику "Експреса"!

Новинари, који су водили рат речима у име Србије, медијски рат како се то

каже, били су подељени међу собом. Нису знали шта је за Србију боље: да се боре

политиком, убеђивањем и милосрђем, или пушком, силом и мржњом. Да ли би било

боље да смо се определили за Милошев пут дипломатске борбе и стрпљивости, него

што смо прихватили Карађорђев топ? Да ли смо погрешили у том избору? Од извора

воде два путића – вечна дилема за све људе, све народе, за сваки циљ. Да ли смо

погрешили?

НАРОД НИЈЕ МОНЕТА – Одговор на ово питање могу дати само резултати

борбе. Ако смо остварили циљеве ради којих смо кренули У рат, или ако постоје

изгледи и гаранције да ћемо их оствариги – онда нисмо погрешили. Ако те циљеве

нисмо и нећемо остварити – онда смо погрешили.

Србија данас не зна да ли је остварила своје циљеве и да ли ћe их остварити.

Они који су нас лагали да би ушли у рат лажу нас данас и у погледу циљева. Никада

отворено нису рекли који су нам циљеви, па све што се догоди проглашавају да је наш

циљ, да смо баш то желели и због тога гинули. Ако тренутно и признају да cу нешто

изгубили, да неки циљ нису остварили, они иду даље и обећавају двоструко, дуплирају

улог као прави коцкари и уздају се у провиђење, у закон вероватноће: играти, играти и

играти, једном ће доћи и добра карта!

Заборављају наше омиљене вође само једно: живот није игра а народ није

монета. He улажу они свој новац, већ свој народ. Кад они изгубе своју игру, шта ћe

бити са народом? Лежаће разочаран, разбацан, пун мржње и невере, као жетони по

картарошком столу, као исписани листићи томболе по кафанском поду и чекаће да га

нека метла покупи у канту за смеће и спали на ђубришту?

Наравно да неће. Нису људи жетони и папирићи за томболу. Нити је то икада

било нити ћe икада бити. Народ је ватра притајена. Ко је с народом игре играо, грдно

се опекао.

15. април 1992.

ОДГОВОР ОНИМА КОЈИ ПИТАЈУ

ШТА HE ЗНА РАША СМИЉАНИЋ

У тешко време за демократију у Југославији, само две године после завођења

краљеве диктатуре, године 1931, из наших западних крајева стигао је у Јагодину један

професор музике и запослио се у Учитељској школи. Био је млад, тек ожењен, без

деце, и звао се Угљеша Смиљанић. Убрзо се учланио у "Удружење младих умних

радника" које се у тим тешким временима на интелектуалан начин, путем ширења

културе и образовања, борило за демократију. Као млад и напредан професор, Угљеша

је био и један од учесника у "Збору народног фронта слободе" који је одржан у

Јагодини 1936. годиие. Тим чином дошао је на црни списак новопостављеног

начелника Јагодинског округа Димитрија Јовановића званог "Лира" због

поткупљивости. Био је то, иначе, полтрон некритички одан власти, сушта супротност

младом интелектуалцу Угљеши Смиљанићу. Све што је било напредно њему је

изгледало сумњиво и опасно, па је зато и професора музике Смиљанића ставио на

листу за премештај.

Млади професор је премештен негде у Босну где је 1941, као Србин, заробљен

од усташа, спроведен у Јасеновац, мучен и погубљен. У Јагодини 1934. године

Угљеши Смиљанићу родио се син Радомир, данас познати српски писац Радомир Раша

Смиљанић, који протеклих месеци заједно са Браном Црнчевићем готово не силази са

телевизијских екрана са којих упорно и речито позива Србе на коначни, историјски

обрачун с:а усташама, то јест Хрватима. У тим својим наступима Раша Смиљанић

често помиње и свога оца, једну од стотина хиљада жртава усташког геноцида, чију

смрт не може, неће и не треба да опрости. Тим жртвама Смиљанић је посветио један

део свог живота, зна много о њима и своје знање преноси и нама. Биле су то невине

жртве, тешке као мајчина суза и клетва, за неопроштај. Јадни, сироти, ненаоружани,

простодушни и лаковерни српски народ без отпора се предао усташама, застрашен

ратом, тешком фашистичком силом, сломом Југославије, сломом Европе, грмљавином

и пропашћу која је надирала са свих страна. Данас када је у Хрватској поново

формиран проусташки режим, опет уз помоћ Немаца, када Хрвати опет наваљују да

кољу Србе, кад су се Срби због гога дигли на устанак, Раша Смиљанић не зна и не

разуме зашто је свету то криво и зашто нас због тога кажњава. "He знам", објашњава

Раша Смиљанић, "шта је мојим пријатељима Немцима и зашто ме питају: Шта је то са

тобом, Радомире? Ја њих питам: Шта је то са вама?" Још више не зна Раша Смиљанић

зашто су и поједини умни и угледни Срби, његови пријатељи чак, против српског

ратовања. He разуме зашто је, поред осталих, у знак протеста, Србију напустио и

његов пријатељ знаменити српски књижевник Мирко Ковач. "He разумем" – каже

Раша Смиљанић – "шта је Мирку Ковачу фалило у Србији, њему који је добио све

српске награде које су постојале, који је добио и све друго што се могло, који је

требало само да зине па да добије сав публицитет који један писац може да добије, шта

је њему требало да изда Србију?"

Много тога не разуме Радомир Смиљанић, српски романописац.

He разуме и не зна да је њему лично многа тешка и тапацирана врата у Београду

и другде отварао дух његовог оца, невине усташке жртве, помажући му тако да створи

каријеру писца. Заслужни очеви, чак и кад су постали невине жртве, или управо тада,

треба да помажу својим синовима. Али Раша Смиљанић не зна да у Србији има много

заслужних очева и невиних жртава чији дух је синовима њиховим могао да отвори

једино врата тамница, казамата, рударских јама и сабирних логора за избеглице у

Аустрији и Италији. Треба ли да кажем да су то они очеви који су се у редовима Драже

Михајловића и Милана Недића часно, патриотски и до краја борили за спас српства и

којима чак и данашњи, такозвани демократски режим српски не жели да скине тешке

епитете издајника и квислинга и да их прогласи невиним жртвама сопственог, црвеног

терора који није ништа мањи од усташког.

He зна српски романописац Раша Смиљанић да Србија није данас поробљена,

уништена, понижена, обесправљена и немоћна, фашистичком чизмом прегажена, већ

слободна, економски јака, организована, са моћном полицијом и још моћнијом

армијом, која је тако наоружана да би могла представљати опасност и много јачим

државама. He зна Раша Смиљанић да том моћном армијом руководе још увек исти они

људи који су нам 50 година испирали и на крају испрали мозак. Нема година и по дана

како је генерал Аџић са поносом, на ТВ, изјавио како је армија чврста и јединствена

"права титовска".

He зна Раша Смиљанић да Србијом владају још увек они исти који су владали

свих ових педесет година под Великим Шлосером, који су у његово име и зарад

личног профита и власти хапсили српске привреднике, фалсификовали дипломе,

школовали лажне кадрове, исмевали религију и поштење, поткрадали и издавали

Србију – да владају још увек на исти начин, истим методама, под истим знамењем, да

се не стиде да то и јавно говоре и да цео демократски свет таквим властодршцима

одбија да поверује и кад кажу да је сада месец април и година 1992.

He зна Раша Смиљанић да се за ових педесет година владавине насиља над

српском душом и сам српски народ изменио и да то више није сиромашан, моралан,

богобојажљив, светосавски народ склон трпљењу и разумевању, већ у великој мери

скуп осионих, америчким доларима обогателих, морално и душевно запуштених људи,

осветољубивих и брзопотезних, који воле и цене српски комунизам јер им је допуштао

да краду народно богатство и да се богате на рачун будућих генерација, стварајући

дугове због којих ће многе генерације поштених морати да трпе и гладују.

He зна Раша Смиљанић да својим верним служењем садашњем српском режиму

и неразумевањем за поступке своје умне браће више подсећа на окружног начелника

јагодинског Димитрија Јовановића Лиру, него на свог оца, невину жртву, изгнаника

Угљешу Смиљанића.

Кад то буде сазнао српски писац Раша Смиљанић, можда ће разумети и зашто је

његов пријатељ Мирко Ковач, и још понеки, напустио жалосну земљу Србију.

20. април 1992.

СРБИЈА БЕЗ ВОЈСКЕ У РАТУ

ВИТЕЗОВИ НИШЧИ ДУХОМ

Сваку земљу на свету брани њена војска. Свака земља на свету зато и има своју

војску. Организује је, наоружава, увежбава, издржава, тетоши, даје joј привилегије које

други слојеви друштва немају. Зашто пишем ове већ отрцане истине, каква је то

новост? Зато што у нашој бившој и садашњој Југославији није тако. Додуше, и ми

имамо војску коју наоружавамо, издржавамо, тетошимо и привилегујемо, али за

разлику од других – она своју земљу не брани. Уместо ефикасне одбране она нам је

стално нудила различита оправдања. Те не зна које су границе које треба да брани, те

вије обучева да се бори са увутрашњим вепријатељем већ само са спољвим, те има

издајника, те смета јој опозиција, те укинули јој МПВ, Титове слике и комунистичку

партију, те пилоти не виде добро циљеве... Тако су нас замајавали све док Југославија

није коначно пропала.

Данас Југославије нема, а рат се води у њеним остацима, у српским Крајинама,

које се тако, оружаном борбом, отимају од сепаратиста да их не одведу са собом и

заувек не раставе од Југославије и матице Србије. Дакле, сада је све јасно: и границе и

циљеви, али војска опет није у стању да изврши своју обавезу коју је преузела и за коју

је обилато плаћена. Уместо да примени ратну тактику и вештину да најпре рат спречи,

да до рата и не дође – запоседањем територије и демонстрацијом моћи – а ако до рата

ипак дође због несмотрености и лоше процене непријатеља, да га оконча брзо и

ефикасно, добро плаћена, ухрањена и исполитизована југо - војска је дозволила да се

разбукти један од најкрвавијих грађанских ратова који је икада вођен на тлу Европе.

Дозволила је тај покољ и још изиграва мировњака, глуми плаве шлемове, гаси пожар.

Како то успешно ради – види се. Покољ је све већи и крвавији, Србија је све увученија

у тај срамни рат и трпи све веће осуде света. Бојкотована је, изолована, прокажена,

испљувана као варварска и убилачка. Што никад није била, сада је постала.

Поред своје војске, Србија војску нема. Бори се некакав "наоружан народ", бори

се без војне тактике и стратегије, аматерски, неорганизовано, често осветнички,

жртвујући преко мере и себе и друге. Тако се несрећа која је сама по себи велика још

увећава. Из света зато стижу најаве још оштријих осуда, претња тоталном изолацијом,

завршном и коначном анатемом српства и Србије. Под притиском те страшне претње

српско руководство, које је уместо војске послало свој народ у крвави рат, почело је да

убеђује себе и свет да оно са тим нема никакве везе, да је оно било и да јесте за мир, а

тамо ратују незадовољни људи, Срби додуше, али поданици Хрватске и Босне, а не

државе Србије. Конфузији додају своју конфузију и надају се да ће у тој маглуштини

заметнути трагове.

Дворјани, као у оној чувеној бајци, вичу: Цар има дивно, шарено, ново одело.

Хоће ли се појавити сад неко српско дете да викне: Цар је го! Може бити, али страх од

тога је тако велик да је ангажована читава армија пропагандиста, викача и букача,

превараната, застрашитеља, ковача лажног морала, новокомпонованих националиста и

србомана, витезова нишчих духом и моралом, задужених да сатерају српску децу у

буљуке и да им утерају у главу лаж да цар није го, да је обучен у најлепше шарено

рухо.

Шта ја то причам? Какве су то тешке оптужбе? Могу ли ја то да докажем? У

руци ми је књижица под називом КНИНЏЕ – ВИТЕЗОВИ СРПСКЕ КРАЈИНЕ у којој

се омиљеном техником стрипа српској деци нуди бајковита прича о томе како српски

младићи и девојке, и деца чак, добри и морални, извежбани, научени борилачким

вештинама, прави дивови у шпијунским и диверзантским двобојима, уништавају зле и

неспособне Хрвате. Бајка као свака бајка, прича оно што није истина, али прича на

сладак начин делујући као опијум на младе и неформиране, авантура жељне умове. У

Крајинама се води крвави, прљави грађански рат у коме свакодневно гину и прави и

невини. Тамо нису потребни никакви надљуди, хероји, усијани млади умови и

авантуристи, већ обучени професионални војници, зрели и промишљени, који знају

како се рат води, добија и окончава. И политичари који знају како се воде преговори и

осигурава мир.

Тај стрип у коме старина Новак уз гусле пева родољубиве песме книнском

кмету, у коме Срби под вођством хероја Мартића побеђују усташе Туђмана и Шпегеља

(баш тако, са правим именима, насликани верно и злочесто!), исто је што и дрога која

се растура ради профита и лагодног живота. Борба у Книву није бајка већ погибија и

ако овај стрип заведе макар једно једино дете да оде у ту бајку и тамо изгуби живот, то

ће бити злочин, а онај који штампа и растура ту дрогу мора бити пронађен и осуђен за

злочин.

Ова брошурица која се српској деци продаје по сниженој цени од само 30

динара сведочи да је Србија у рату на најпрљавији могући начин, јер уместо војске

коју плаћа, хушка своју децу у рат. Да парафразирамо Голду Меир – Србија више мрзи

Хрвате него што воли своју децу.

И још нешто важно да кажем на крају. Још ни један протест због ове книнџа

дроге није стигао од српских просветара - дворјана на челу са њиховим министром са

прапорцима. Ту книнџа срамоту донео је у нашу редакцију један родитељ.

29. април 1992.

ПОВОДОМ ЈЕДНЕ ПОЗОРИШНЕ ПРЕДСТАВЕ

"ЂЕНЕРАЛ НЕДИЋ" – ПОЛИТИЧКА ПОДВАЛА

Писац контроверзне историјске драме "Растко Немањић – Свети Сава", Синиша

Ковачевић, која је због невиђеног протеста верника и цркве морала бити на

скандалозан начин скинута са репертоара (публика није дозволила глумцима да

доврше представу!), појавио се са новом историјском представом о генералу Недићу,

председнику марионетске, пронемачке владе Србије за време окупације. Представа је

припремана дуго и темељито у већ познатом хит - театру "Звездара" из Београда и за

кратко време доживела велики успех код публике и ласкаве оцене критике.

Само месец дана после премијере у Београду ова представа стигла је и на сцену

светозаревачког позоришта, захваљујући напорима Културног центра и бројним

донаторима који су финансијски помогли ово скупо гостовање. Тема представе –

трагична личност генерала Недића, који је прихватио да буде марионетски председник

да би спасио од Србије што се спасити може, свестан да тиме себи исписује не само

смртну пресуду, већ и заувек ставља печат срама и издаје на своје име и име часне

српске породице Недић – као и прворазредна глумачка екипа са Батом Стојковићем на

челу, препунили cу позоришну салу и оставили многе знатижељнике пред вратима.

И одмах треба рећи да нико није изашао разочаран. Квалитет представе освојио

је гледаоце који су не само дуго и упорно аплаудирали глумцима, већ су то учинили

стојећи, из поштовања према њиховом врхунском учинку. Лична и породична

трагедија генерала Недића направила је утисак на гледалиште, иако последњих година

то није више табу тема и тајна, па према томе таква прича ни за кога више није

шокантна. Ипак, нису сви детаљи познати и потресно делује сама чињеница да се већ

сада може заронити у трагичне судбине наших "издајника" из њиховог сопственог

угла.

Али осим те главне линије која је неспорна, постоје у овој драми други токови,

најблаже речено веома спорни, чијом се пажљивом анализом мора доћи до закључка

да Синиша Ковачевић није писац без задње намере и да скандали са "Растком

Немањићем" нису нимало случајни. Има у драми "Ђенерал Недић" толико "накнадне

памети" и толико је навођења гледалишта на актуелно политичко резоновање и

закључивање, да је право чудо како се још нису огласиле монархистичке странке

којима је у интересу да сачувају име и углед породице Карађорђевић, као и странке

које настављају патриотску традицију Драже Михајловића.

Наиме, Синиша Ковачевић је веома вешто искористио трагичну фигуру Милана

Недића, која данас у Србији нема политичке наследнике и настављаче, јер такав

трагичар то и не може имати – да би омаловажио, понизио и попљувао потомке

породице Карађорђевић (који су итекако присутни на политичкој сцени кроз све

израженију вољу српског народа да их види на својим огњиштима, у Србији, ако већ

не и на местима која им по праву и заслугама припадају) и другу велику трагичну

личност Србије, Дражу Михајловића.

Пратећи (доста праволинијски) трагична догађања у животу и породици

Милана Недића, Синиша Ковачевић изоставља све што би могло да оспори оне поруке

које дискретно и лукаво жели да наметне гледаоцима: да је Дража непромишљен и

бунџија који води Србију у пропаст горе него комунисти, а да су Карађорђевићи

"зечеви и издајице" који су авионима одлетели заједно са својим богатством у Лондон

и сада се тамо шеткају док народ страда. Ни једном речју у представи се не помиње

Димитрије Љотић, прави владар Србије за време окупације, убеђени фашиста који

обавља све прљаве послове за Немце и генерала Недића чини још трагичнијим, јер

његову жртву чини готово узалудном. Недић није могао да заштиги Србе колико се

надао јер су Немци имали Љотића да обави оно што Недић није хтео! Такође (свакако

не без смишљене намере) остаје необјашњен однос Недића и Драже Михајловића који

већ на крају 1941. године коригује свој "бунџијски" став и прихвата политику

оклевања генерала Недића док се не створе прави услови за ослобођење Србије. Таква

политика је и Дражу учинила трагичним колико и Недића, јер су му Енглези због тога

отказали помоћ и пружили је комунистима!

У жељи да краљеву породицу представи као издајничку Синиша Ковачевић је

отишао и много даље и запао у апсурде које је веома тешко не запазити. Недић стално,

током целе представе, осуђује краља што је побегао а није отишао "у шуму" да се

бори, а истовремено непрекидно осуђује ту борбу у шуми као највећу несрећу српског

народа, јер се непотребно пролива крв, и пред сопственим братом готово клечи да га

убеди – да не иде у шуму! Данашња комунистичка Србија такође замера младом

краљу Петру због "издаје" и бежања из Србије. Да је Ковачевићу било до истине и

историје, а не до усаглашавања са ставовима актуелне власти, он је морао не само да

порекне ову глупост о издаји краљеве породице, већ и да појасни гледаоцима да је

породица Карађорђевић избеглиштвом спасла своју част и углед.

Да је краљ остао у земљи и служио Немце, онда би он био трагична

марионетска фигура, а не Милан Недић. Да се борио у шуми уместо Драже, опет би

био трагична фигура као и Дража. У оба случаја комунисти би га прогласили

злочинцем и издајником. Ни избеглиштво га, додуше, није спасло осуде комуниста (и

Синише Ковачевића!), али суд комуниста није суд историје. За цео демократски и

слободан свет Карађорђевићи су били и остали часни и достојни сваког поштовања и

задржаће углед и славу коју писци оваквих "историјских" драма као што је "Ђенерал

Недић" неће ни стећи.

5. мај 1992.

ПОВОДОМ ПРАЗНИКА БЕЗ РАДОСТИ

САВЕЗНИЦИ ЗА PAT

У наднаслову је исказан парадокс. Празновати значи и радовати се. Ми,

међутим, живимо у земљи парадокса. Изузетак није могућ ни кад је празновање у

питању. Прославили смо велики хришћански празник Ускрс (Велигдан), a у нашем

листу није се појавила ни једна једина честитка. Нико никоме јавно није честитао

Христово васкрснуће и пожелео cpeћy у животу. Који дан касније дошао је Први мај,

комунистички празник, који је такође прослављан као државни празник. (Још један

парадокс!). Ни за тај празник није било честитки у нашем листу. Није било ни уранака,

ни парада. Једино су луна - паркови оживели на лединама периферија.

Људи су се снуждили, ућутали, избегавају политичке расправе, не причају о

важним, животним темама, не читају новине, срећни су ако не морају да гледају ни

телевизију. Гледају своја посла, ако посао имају. Нико се ни за шта не буни, нико не

протестује. Шта год се коме учини важно и хоће да се о томе говори, да се та ствар

решава, живот га одмах демантује и покаже му да то није ништа, да постоје далеко

важније и нерешене, или нерешиве ствари.

Прва нерешива ствар, круна свих нерешивих ствари је рат.

Сарајево се ових дана претвара у Бејрут од пре десетак годива. Наш Бејрут. Град

у коме гину наша деца. Злочини над невинима. Избеглице. Људи који више немају

завичај, кућу, кућиште. Борци за слободу, браниоци огњишта који су допали

изгнанства.

У поређењу са тим невољама права је ситница чињеница да су банке опљачкале

своје штедише, да порески систем не ваља, да су на власти бивше Титове скутоноше,

подобњаци, полтрони и смутљивци, да је омладини одузето право на слободно

путовање пo свету, да школе штрајкују, да лекова нема, да је инфлација обезвредила

сваки рад и напор.

Бољи је икакав живот него никакав. У сенци те дилеме све је прихватљиво.

Свака власт, свака глупост, сваки намет, свака невоља. Зато рат не сме никако да стане.

Мир би одговарао народу, али не и власти. Она се мира плаши. Оног тренутка кад би

народ добио мир, власт би добила рат. Власт која нас је увела у рат, која нам убија

наше најдраже, која расељава целе покрајине и народе, која нас пљачка директно и

индиректно, узима како хоће, кад хоће и колико хоће, а све у име просперитета,

слободе и благостања, не може са народом живети у миру. Једина шанса таквој власти

јесте да народи ратују између себе, да непријатељ буде негде другде, са оне стране

барикаде, преко границе, преко реке.

Ако нема граница, власт их направи, ако нема барикада, подигне их, ако има

река, претвори их у границе. Ако нема рата, прогласи га. За влст све је боље од мира.

На саму слутњу да би рат у Босни могао да престане, гласноговорник српске

власти, народни посланик Војислав Шешељ, кога су изабрали понижеви раковачки

радници који раде за сто марака месечно, најављује нашу спремност да ратујемо у

Македонији, у Санџаку, у Војводини, на Косову. Српски Јевреји Клара Мандић и

Енрико Јосиф, чивутски вешто, иду и корак даље: Србија треба да ратује против целог

света, од данас па до последњег Србина. Све док тако ради, свет ће се бавити Србијом

и оставиће на миру Израел да коначно и до краја разреши све своје државне проблеме.

Докле ћe само Израел да ратује и да свету буде трн у оку? Згодно је кад тај барјак

преузме неко други. Заборављају само да кажу једну ситницу: за све време свога

ратовања Израел је имао иза себе највећу силу света, Америку, и ма колико се дрско и

осионо понашао ниједанпут још ни на једној мировној конференцији није осуђен као

агресор! А Србија данас нема ни једног јединог савезника у свету и сви је осуђују као

агресора. Дакле, ратује без икаквих шанси, осим оних небеских које великодушно

обећава Енрико Јосиф, као прави старозаветни пророк. Па ако неко поверује, нека

изволи.

Дакле, нађу се савезници и за рат. Свет је саздан од апсурда.

Али апсурду је апсурд да престаје кад се томе најмање надаш. Нико не зна када

и откуда капне она последња кап која преврши чашу.

12. мај 1992.

КРАТАК ПОГЛЕД HA НОВИЈУ ИСТОРИЈУ СРПСКОГ КОМУНИЗМА

ВОЂА ИДЕ ДАЉЕ

Некадашње прво перо Титове полетне журналистике, наша земљакиња

Верослава Тадић, заведена либерализмом Латинке Перовић с почетка седамдесетих

година, објавила је у ударном дневнику ТВ Београд коментар у коме је, не доводећи у

питање недодирљивост Јосипа Броза, покушала да критикује комунистичку власт.

Директан повод било је тзв. "Писмо Извршног бироа" које је народу саопштио Стане

Доланц критикујући разне промашаје "за које смо сви криви". Био је то шлагворт за

ову врсну новинарку да саопшти, убеђено и искрено, да не можемо сви бити криви, већ

само они који владају. Ако Стане Доланц већ признаје јавно да нешто није ваљало,

онда би зато требало да сноси и одговорност као властодржац који је до тога довео.

Верослава Тадић је тада, због тог коментара, избачена из новинарства. Смењени

су и многи властодршци, али не они који су били криви због неостварених програма,

већ они који су такве критиковали.

Данас се, у овој смањеној "Југославији", многе ствари понављају, на жалост у

много драстичнијем виду. Опет имамо промашаје и иеостварене програме, опет

новинари критикују и опет многи властодршци одлазе са положаја.

Али има и битних разлика. Најпре, више није модерно да смо сви криви, мада и

даље сви испаштамо, већ су криви неки други, сви други, цео свет је крив. Распаљени

национализам достигао је такве размере да у масама лако пролазе чак и такве

параноичне оцене да се цео целцати свет заверио против једне малене и безазлене

Србије зато што је цео свет лош, а Србија је добра. Новинари који јавно именују праве

кривце и данас бивају по кратком поступку избачени са посла, али само ако раде за тзв.

државна гласила. Ако раде у оним гласилима где држава још није успела да оствари

потпуни утицај (као што је "Нови пут" на пример) или у другим независним и

опозиционим гласилима, њих нико не може да отпусти, али их моћна пропагандна

машинерија нове власти проглашава, заједно са њиховим гласилима, за Јуде и

издајнике. На крају, данас не одлазе са положаја они властодршци који критикују, јер

таквих данас и нема, већ они који су одиграли своју улогу и нису више потребни, или

због нечега сметају. На пример Милан Бабић, Кадијевић, Бровет.

Ових дана из војске је избачено чак 38 генерала и први пут је јавно речено да су

били неспособни и да су вукли погрешне потезе, на штету Југославије и Србије.

У поређењу са тим чисткама у Армији, смене из 1971. изгледају демократске и

цивилизоване. У овим садашњим потезима препознају се класичне бољшевичке,

деспотске форме владања чија је логика да једино главни вођа није никада и ни за шта

крив. По том рецепту владао је и Тито све до седамдесетих година, док није лажним

благостањем везао масу необавештеног народа уза себе: смењивао је све које је морао

да жртвује и све глупости свога владања сваљивао на њих, а он терао даље, са новим,

измењеним програмом који је често бивао потпуно супротан од оног јуче. Пао Ђилас,

нема више ђиласовштине. Пао Ранковић, нема више ранковићеваца. Тито иде даље,

слављен и вољен.

Истом народу догађа се и данас исто. Одоше генерали који су скривили и рат и

поразе и непотребне, апсурдне смрти за циљеве који се не могу остварити. А онај који

је владао генералима добиће нове генерале и владаће и даље. Онај који је хтео "све

Србе у Једној држави" сада је задовољан што влада и овим Србима у овој смањеној

држави. Онај који је био против асиметричне федерације и конфедерације, сада је за

неку лабаву царинску унију. Тај свој измењени став не објављује у нашем парламенту

већ у јапанским новинама, у гласилу које се штампа толико далеко од свог народа да

даље бити не може. Логика је ту јасна: боље је да такву ствар чујемо од Јапанаца, него

од свог вође лично.

Власт је до те мере убедила народ да су за све наше невоље други криви, да у

нове изборе улази веома оптимистички, са вером да ће однети још једну историјску

победу. У томе иде толико далеко да не жели народу ни да објашњава зашто прича

једно, мисли друго а ради треће. Весело и мангупски кандидује себе за нови мандат као

да је у питању конкурс за највећег лажова, а не избори за преузимање тешког бремена

владања.

19. мај 1992.

ОПЕЛО ЈЕДНОЈ СРПСКОЈ ЖРТВИ

КО ЈЕ УБИО МАРКА

Прелиставајући "Политику" у уторак, 26. маја 1992. године, на страницама са

читуљама запазио сам мноштво једног истог лика. Одасвуд, из сваког кутка странице,

равно у очи, отвореним и паметним погледом, гледало ме је једно младо и племенито

лице. Ко је тај млади човек, где је и због чега изгубио живот, ко су ти многобројни

људи који су сматрали да на овакав начин, јавно, не баш јефтиним огласима у

"Политици", треба да се опросте од њега? Избројао сам огласе: 60 пута појављује се то

име и тај лик. Младић се зове Марко Хрњак, рођен је у Београду пре 19 година, био је

бруцош грађевинског факултета и погинуо на одслужењу војног рока, у војним

операцијама код Мостара, 23. маја 1992. године.

Почео сам да читам те огласе и наједном схватио да су ти људи, родитељи,

родбина, пријатељи, у жалости својој великој, у муци и очајању, огласима својим

исписали не само опроштај од свога омиљеног дечака, већ и један чудесан реквијем,

једно опело невиној српској жртви, и протест, и оптужбу пред којом мора да занеми

свака одбрана. Ево, да прочитамо део тих огласа заједно. Издвајам, за почетак, оних

неколико тешких, оловних реченица које су исписали родитељи, а после је свеједно, да

читамо редом, онако како је читуље поређао монтажер у фотослогу "Политике", у

вечној журби и нервози дневних новина.

"Наш син и брат, наш насмејанко Марко Хрњак, бруцош грађевинског

факултета, војник падобранац, погинуо је 23. мaja 1992. од снајперског метка у

околини Мостара, у време кад нам је обећано да ће сви војници држављани Републике

Србије бити у Србији. Сахрана ћe се обавити... Заувек тужни и разочарани мајка дипл.

инж. Будиславка, сестра Ана и отац др Владимир".

"Мој друг, једини брат моје другарице Ане, Марко Хрњак, најбољи историчар

наше генерације, свестрани спортиста, будући градитељ мостова и изузетан друг,

прекинуо је наше дружење и узлетео са херцеговачке писте у вечна пространства сна.

Владимир и Мирјана."

"Бакине очи и дедин понос Марко умро је пре нас. Плачемо довека. Бака Зора и

деда Дача".

"Ужас је прохујао кроз нашу кућу, изгубили смо првенца, теткину велику

љубав. Погинуо је у Мостару сулудо верујући да младост и храброст побеђују.

Спасавао је другове. Очајни: Радмила Хрњак, Филип и Марјан Шијанец."

"Мом најбољем пријатељу Марку. Брате мој, много би тога још остало испред

нас, много маштања, снова, радости и среће. Нас двојица смо доста ствари проживели

и урадили заједно, али на моју велику жалост те тренутке више никада нећу моћи да

поделим са тобом. Али знај, где год будем био и шта год будем радио, нећу бити сам,

увек ћеш бити са мном и у мени. Са љубављу твој пријатељ, друг и брат Миладин –

Мики".

"Знао си само да волиш, планираш и машташ. За трен си књиге затворио, у

војску отишао. Тебе и твоју младост жалиће док живе породице Јекић, Милеуснић и

Божанић".

"Последњи поздрав Марку, Маркићу, храбром дечаку, пријатељу, племенитом

другу, лафу који се никад не заборавља... од Салета, Дејана, Бојана, Гордане, Ћире,

Ђованија, Жике, Робија, Пере, Тесле и Бокија... Ивана, Дуце, Цеце, Слађе... професора

и ученика гимназије "Свети Сава"... кумова... татиних колега... маминих колега...

Душана, Неде, Драгана, Мише, Тање и Раше... Јаце, Мире и Буце... Мусе из

Франкфурта, Шкрбе... од његовог четвртог два и Биље... Игора, Пеђе, Аксе, Стаме и

малог Манде... Басе, Нине, Николе... његових другова из основне школе са

учитељицом В. Тркљом и разредном М. Скупек..."

Доста је читања. На стотине имена гура се да се упише ситним слогом у

"Политикине" огласе. He можемо их све преписати. А колико је тек оних који нису

стигли ни могли да се огласе? Како њих набројати? Ко ће њихов бол да помене?

Исписујем ове редове да бих, у име свих потписаних и непотписаних поставио

питање: хоће ли одговарати пред народом и законом они који су Марка Хрњака,

студента из Београда рођеног 1972. године, кога су родитељи испратили да одслужи

војни рок у земљи која није ни са ким у рату, послали у једну страну земљу у којој се

води страшан грађански рат, да ратује и погине, за циљеве којих се његова земља и

његова врховна команда давно одрекла?

Да питам, кратко и јасно, ко је убио Марка? Неки његов несрећни млади

противник, снајпериста, муслиман, или његов генерал?

3. јуни 1992.

КОМЕ СУ ИЗБОРИ УСПЕЛИ

ДАЉЕ ЗАВЛАЧЕЊЕ НАРОДА

У тренутку када је уједињени свет обзнанио да је нову Југославију ставио у

гето, изоловао материјално и духовно, режим у Југославији организовао је ко зна које

по реду успешне изборе и одбио да призна свој пораз. Све водеће личности дале су

масмедијима своје изјаве да је блокада неправедна и да ће бити краткотрајна уколико

се Срби гласањем изјасне за своју нову државу и њену власт. Кад види нашу решеност

да истрајемо на путу којим смо пошли, свет ће се – кажу наши руководиоци –

отрезнити од своје мржње према нама и укинуће блокаду.

НАИВНЕ ЛАЖИ – У исто време свет децидирано саопштава: уколико

економска блокада не отрезни српски режим и не охлади усијане националистичке

страсти, уследиће војна интервенција, слично као у Ираку, ради ослобођења Босне.

Већ сада је тешко зауставити разуларене и наоружане хорде муслиманских

примитиваца које затиру све српско што не може да се одбрани. А шта ће тек бити кад

светска оружана сила сломи отпор српске војске и натера је да положи оружје? Срби

ће бити или мртви или у Србији, преко Дрине. Уз помоћ заслепљеног српског режима

и српског ината, Хрвати и Муслимани оствариће циљ коме ни у сну нису могли да се

надају – добиће Босну без Срба!

Наивна је и жалосна лаж српских лидера да ће “успешност” избора бити свету

доказ да је Србија у праву. “Успешност” избора значи једино да садашња власт остаје

и даље. За цео свет, иначе, избори су нелегитимни и без икаквог значаја за његово

опредељивање у односу на Србију. Нелегитимност ових избора није само у томе што

демократска опозиција на њима не учествује, према томе и не контролише их, па су

самим тим и резултати избора за свет неверодостојни. С обзиром да су на изборима

учествовале неке сателитске партије, назови опозиционе, те примедбе се могу

релативизовати и оспоравати. Ho, то је само форма и од мањег је значаја. Демократија

је и моћ да се на изборима не учествује.

Далеко је, међутим, важнија чињеница да ту моћ да не учествује на изборима

данас у Србији има само неколико опозиционих партија, али не и грађани. Зашто?

Зависност грађана од државе је таква да у народу влада страх од санкција уколико се

не изађе на изборе. Тај страх немају само храбри, спремни на жртве, а таквих је мало.

НЕМОЋ НАРОДА И МОЋ РЕЖИМА – Уочи избора, на пример, по Србији су

се проносиле приче како је председник владе Радоман Божовић наредио да се

посланик Милан Парошки пошаље одмах на ратиште, "јер се на њега наљутио". Лажи

такве врсте имају своју психолошку тежину и постижу пун пропагандни учинак.

Истовремено су и тачна илустрација стања у Србији. Ако неко може чак и страначког

лидера и грлатог посланика Народне скупштине Парошког да пошаље у рат онда кад

се на њега наљути, шта да се каже за обичан свет? А гласачки спискови су јавна ствар,

ко остане незаокружен, ко не гласа у часу кад га вође опомињу да се то од њега

изричито тражи – тај се већ замерио! Тиме би, значи, он и његови најближи могли да

заврше у Босни као топовско месо, далеко било!

Какве легитимности може бити код таквог застрашивања народа? Ако су заиста

хтели демократске изборе, да стварно виде шта им народ мисли, зашто наши лидери

нису изјавили да је гласање ствар демократске воље сваког грађанина, него су сатима,

подигнутим тоном, са патосом и емотивно, говорили да је "гласање патриотски чин,

дужност сваког Србина, његов одговор онима који нападају Србију и убијају Србе".

Какве везе гласање за власт има са свим тим? Само пре неколико дана приказана је на

телевизији драма Милована Глишића "Глава шећера" у којој срески начелник у Србији

у прошлом веку говори народу: "Да вам ми чиновници нисмо да вас водимо, ви бисте

Латинима вукли лађе на мору!" Управо је трагично како се у Србији, што се власти

тиче, ништа није променило за један век.

Постоји нешто још објективније од застрашивања и манипулације што је изборе

у Србији учинило нелегитимним. To је економска зависност грађана од власти. Све и

да разуме подвале власти, грађанин не може ништа да учини да би се економски

осамосталио. Плате у овој земљи одавно нико не зарађује, оне се напросто примају

вољом власти из штампарије новца на Топчидеру. Слично је и са пензијама. Пензиони

фонд не постоји као финансијска институција. Он је само државна институција и пуни

се вољом државе, такође из ковнице новца. Пензије такође могу бити мале или велике,

а могу бити и укинуте, све зависи од власти.

АПЕЛИ ИЛИ НАРЕДБЕ – Нема потребе, а ни простора, да се овде доказује

колико су и наизглед самосталне професије, као што су пољопривредници, занатлије и

малопривредници, системом пореза, откупа, цена и осталог што регулише држава,

такође зависни од актуелне власти. Она има апсолутну већину у Парламенту и доноси

законе какве хоће и кад хоће. Ту своју арогантну премоћ она демонстрира директним

ТВ преносима из Скупштине. Поруке тих преноса су јасне: гледај шта све можемо и

пази шта радиш!

У таквим економским односима грађанин није самосталан и слободан субјект

који заиста може да изрази своју вољу, већ ситни најамник режима који у сваком

тренутку мора да води рачуна о томе шта власт од њега очекује и да своје понашање

усклађује са тим. У светлу тога много су јаснији "апели" српских властодржаца да

народ изађе на изборе и "покаже свој патриотизам". Нису то били апели, већ налози

народу покорном, да зна шта се од њега тражи и да се по томе управља.

Свет то зна далеко боље од нас и зато са толико стрпљења, ево готово две

године, покушава на миран начин да нам отвори очи и избегне крајње и драматично

средство које ће, уколико нас ничим другим не приволи, морати на крају да примени.

To крајње средство, војна интервенција, донеће српском народу егзодус библијских

размера. Са земље, Срби ће се преселити на небо.

Наш велики "пријатељ" Енрико Јосиф моћи ће да одахне.

3. јуни 1992.

ЗЛОЧИН ВЛАСТИ

ПОСЛЕДЊА СМОТРА НАРОДА

Тешко да се данас међу просвећеним људима на нашој планети може наћи неко

који није видео и упамтио један потресни филмски запис: у тренутку док немачки

градови горе а немачки народ смрзава се и умире од глади на рушевинама, Хитлер

тронуто патриотски врши смотру последњих бранилаца свога бункера, голобрадих

дечака. Србија данас није у рушевинама као Немачка 1945, али није више ни далеко од

тога. У рушевинама је њена политика, њена привреда, њена војска. Свет нас је

прогласио за агресора и позвао нас да положимо оружје. Уколико послушамо, избећи

ћемо судбину Немачке, то јест и физичко разарање Србије и смрт стотина хиљада

недужних грађана.

БАРЈАК ЛУДИЛА – Међутим, нема никаквих знакова да ће Србија положити

оружје. Она и даље убеђује свет да води правилан свети рат, баш као што је то чинила

Немачка. Немоћна да заустави пожар који је разбуктала, Србија чека да над њеним

небом зазује америчке ракете. Наше вође демонстрирају изборне победе, хвале се

подршком народа и припремају се за последњу смотру својих бранилаца.

Немачка је платила своју стравичну цену. Њена заблуда, сматрали смо, била је

космички велика, за све народе поучна. Лудило које је тај народ било обузело,

сматрали смо, неће се и не може поновити више нигде. Авај, ко је могао помислити да

ће Немачка бити на страни разума и демократије, а да ће њен трагични барјак лудила

понети мудри, племенити и богобојажљиви Срби!

Ипак, ево, догађа се. Педесет година Немци су се враћали Богу, а нама су

педесет година атеисти испирали мозак. Била је то довољна припрема за ово данашње

финале. Било је то тако успешно испирање мозга, да је томе подлегао не само народ,

већ и сама црква као институција његове духовности. Пуне две године српска црква

подржава нови српски комунистички режим, даје му покриће да води српски народ у

расуло и смрт, да би тек пре десетак дана Свети Синод објавио свој проглас народу да

напусти Милошевићев режим. Чини се – прекасно. Власт је већ извршила свој злочин

према народу. Последња смотра тешко ће моћи да се избегне.

УЗРОК ЗЛОЧИНА – Обичан свет данас дубоко верује да ми нисмо ништа

криви и да трпимо неправду васцелог земљиног шара. Зле силе света удружиле су се,

уз помоћ унутрашњих издајника, да униште Србију која једина никада и ни у чему

није грешила и једина зна шта је правда. Србија ибер алес! Обичан човек, у свакој

прилици мудар и разуман, који зна из животног искуства да се још никада није десило

да је један у праву а сви други у криву, спреман је сада да вас задави голим рукама ако

му кажете да је Србија главни кривац за рат на овим просторима. Власт је над њим

извршила злочин индоктринације, направила је од њега затуцаног шовинисту који је

спреман да умре да би доказао да је бољи и праведнији од свих других.

Шовинизам је највећа болест која може да захвати једно друштво. Свака власт

тежи да је сузбије, да је победи, да излечи свој народ од тога зла. Развија просвету,

културу, религију, демократију, науку, комуникације, слободу и правну сигурност

грађана, бори се за мир и толеранцију. Зашто је српски режим, супротно свим

цивилизацијским захтевима, заразио свој народ, уместо да га од тога лечи, овим злим

вирусом?

Зато што здрав народ никада не би подржао његове болесне циљеве какви су

били очување комунистичке Југославије и њене комунистичке армије усред Европе, у

тренутку када се комунизам у Европи распао. Да бисмо прогутали удицу, морали су

прво да нас заразе шовинизмом, да нам "објасне" да су Срби угрожени, да ће их клати

и убијати. Пропаганда коју су српски комунисти водили у том правцу била је достојна

Гебелса. Чак се и зачетник српских немира у Хрватској, доктор Јован Рашковић, који

је за те заслуге добио стан и професорско место у Београду, одрекао те пропаганде!

НЕУМИТНОСТ ПОРАЗА – Али она је уродила плодом, црним, ђавољим

плодом, каквим уроди свака лаж! Хиљаде младих Срба убијено је и обогаљено, на

стотине хиљада заувек расељено. Домови су им спаљени, родбина побијена. Чак и

после стравичних геноцида у другом светском рату Срби су имали шансу за повратак,

сада је немају. He само зато што више немају своје домове (ни тада их нису имали), већ

што су им та згаришта заувек остала у туђим државама, њима непријатељским. Уместо

да живе у Југославији, каквој – таквој (унији или конфедерацији, свеједно, али у миру

и слободи, свој на своме), они су својом борбом учинили да свет призна независност

Словеније, Хрватске, Босне и Македоније. Пошто су већ избегли отуда, ко ће им дати

пасош тих земаља и вратиги их на свој посед?

А шта ћe бити са онима који се, у Босни и Хрватској, још увек боре да очувају

освојену територију?

To зависи од Србије. Можда још увек има времена да измоли од света некакав

частан пораз. Србија још увек има у свету пријатеља који би се заузели да јој помогну

у овом тешком часу.

Али садашњи српски режим као да на то и не помишља. Он чека да нас

економске и војне санкције сатру. Он прави изборе и параде. Пошто је извршио злочин

над сопственим народом, он врши смотру за последњу, одлучну битку. Малоумници

режима сатима говоре на радију и телевизији залуђеном српском народу да нам ни

економска блокада, ни војна интервенција не могу ништа, да смо ми у праву и да ћемо,

на крају свих крајева, ипак победити.

Ова власт која нас је довде довела, која је изгубила све битке, другачије и не

може. Ако призна пораз, биће јој суђено за издају.

Народ може и мора. Питање је само када. Да ли пре или после одлучујуће битке,

пошто плати пуну, трагичну цену свога залуђивања.

10. јуни 1992.

У ТРАГАЊУ ЗА НОВИМ КРИВЦИМА

ТАМО НЕКИ ПОПОВИ

И најпаметнији, најморалнији, најсветији људи нису поштеђени изругивања

гомиле. Прости људи, себични у своме незнању, тешко примају поуке мудрих,

поготову ако у тим поукама препознају правдољубивост којој сами нису склони.

Простаклук у својој ситости и бахатости уклања све пред собом што би могло да га

угрози и порекне. Кад се размахне да одбрани себе, простаклуку ништа није ни вредно

ни свето.

Али има ситуација у животу кад и простота и бахата себичност устукну, кад и

мали земаљски човек стави прст на чело и замисли се. To су оне тешке прилике кад се

крвави мач рата и уништења подигне високо и запрети свему што по сунцу ходи. Тада

превладава одговорност за сопствени живот и живот најмилијих, страх надјача ситне

интересе и мали човек потражи савет мудрога и пита га шта да ради, како из невоље да

се извуче, како да преживи.

ДУХОВНОСТ И ПРОСТАКЛУК – У тој ситуацији, ево, налази се сада Србија.

Опљачкан, осиромашен, на смрт уплашен народ тражи, пита, моли да му се каже шта

да ради, шта и како да мења, јер ово што је до сада радио није испало на добро. Где су

мудраци који могу да га посаветују? Има ли Србија паметне и одговорне људе који у

овом тешком часу могу да помогну? Има, како да нема. Ако ико у свету има паметне и

свете људе, Србија има. Устали они, огласили се и рекли своме народу одакле долази

зло и шта да чине да га уклоне, како аждају да убију.

Али, авај, то зло српско није страни војник, иноверник, Турчин, Немац,

Аустријанац, Италијан – то је сама власт српска, режим са својим апаратом, са својим

властодршцима, са својим плаћеним букачима и пропагаторима, жбирима и

смутљивцима. Зло српско је власт која је педесет година залуђивала српски народ и

коначно га залудела убедивши га да је она сама најмудрија, најбоља, најморалнија,

најсветија, да је све што се њој противи издајничко и мрско, злотворско и

непријатељско.

И сада погледајте шта се све из тога скувало у српском народу. Свети Синод

српске православне цркве, са одговорношћу, свешћу и тежином коју му даје хиљаду и

петстогодишња духовност, бацио је анатему на српски издајнички режим, прогласио

га себичним и прљавим и позвао народ да га више не следи. Духовна власт Светог

Синода за српски народ је врховна и земаљска: колико је год Срба на планети Земљи,

овде у матици и расејању, Свети Синод је круна његова. Веће власти од њега за Србе

нема нити може бити, осим оне на небу од Бога. Али српски режим не жели да устукне

пред овом страшном, космичком осудом. Навикнут да је он први и главни у свему, да

њега сви морају да слушају, јер он штампа и дели паре како хоће и коме xohe, режим

позива народ да му даје подршку и да не верује поповима.

И подршка стиже. Јадни новинари телевизије и радија, понижеви за своје бедно

парче хлеба, сатима читају писма и телеграме подршке које шаљу разни одбори

социјалиста, комуниста, субнора и којекаквих других режимских филијала и

удружења. Остарели, увенули, наборани, реуматични послератни "активисти" и

"афежејке", простаци у кожним доламицама и чизмама, са комесарским торбицама на

леђима и лењинским качкетима на главама, који се нису устезали да убијају, хапсе и

пљачкају за њихов нови режим и њихову светлу будућност, бучно дају подршку

Слободану Милошевићу и његовом режиму који је Србију везао за стуб срама са кога

ћe теже сићи него фашистичка Немачка после другог светског рата. "Ко су ти тамо

неки попови" – виче режимски простаклук из разних српских забити, старци који

гледају смрт својих унука преко телевизије и радују се ако више изгину "они други"

него њихови.

ПАМЕТ И РЕЖИМ – И гледајте joш: највећи српски умови, писци и академици

које су одавно за себи равне признали највећи умови овога света, као што је један

Милорад Павић и као што је један Матија Бећковић, устали су и казали свом народу да

промени режим који му никаква добра није донео, већ највеће зло откад постоји

српски народ на овој земљи.

А бахати режимски простаклук виче из петних жила: "Нећемо да слушамо тамо

неке песнике, нама је Слоба добар, ми нашег Слобу не дамо!"

Србија ништа светије нема од своје православне цркве. Србија ништа мудрије

нема од својих академика. Ако то није свето и мудро, онда Србија нема ни светости ни

мудрости и не заслужује да се убраја у земље и народе и да даље опстаје на овоме

свету. Јер већега од цркве и већега од академије наука нема ни један варод. Изнад њих

је још само Бог, свевидећи и заједнички за све људе на свету.

Србија никада ништа лошије није доживела нити је гору и неизвеснију

будућност имала него под овим режимом. A једино чиме се режим правда јесте да су

други криви, многи други, и на крају сви. Зато су нас увели у рат против тих других,

многих других, и на крају свих. Од тога нам је бивало све rope и сад нам је најгоре.

Сви су против нас. Реална је опасност да ћемо, у таквом односу снага, доживети

страдања библијских размера.

Прича се да је епископ шумадијски Сава Вуковић негде рекао да ће Срби тешко

испаштати зато што су се одрекли Бога и пришли уз комунизам. He верујем да је учени

владика то рекао, али верујем да у тим речима има истине. Свако ко комунистима

верује мора на крају да настрада, јер комунисти лажу. Све што комунисти кажу треба

окренути за 180 степени, истина је сасвим супротна. Ако комунисти кажу – тамо је

излаз, окрени се и пођи супротно и буди сигуран да ниси погрешио. Ако кажу – то је

отров, попиј га и бићеш излечен. Ако кажу – то је лек, баци га да се не отрујеш.

ИСТИНА И ПРОПАГАНДА – Све ово што сам рекао нећу да доказујем, јер већ

је доказано: светски комунизам се срушио као што се руши свака лаж. Руши се, ево, и

комунизам у Србији. Несрећа је само у томе што се закачио својим отровним пипцима

за српски народ и вуче у амбис и њега.

Чуо сам ових дана глас једног Србина из иностранства. Питао сам га шта се то

ради тамо, зашто се толике невоље сваљују на српски народ који ништа није крив. He

питајте за правду, рекао ми је, не тражите сада правду. него се уклоните сили. Кад воз

иде на тсбе, макни се са пруге, гледај да преживиш, а после питај да ли је рампа била

спуштена или дигнута, да ли је воз наишао у право време и правим колосеком...

Да, рекао сам. To је тачно, али како да се уклоним кад ми је режим везао руке и

ноге, положио ми главу на шину и убећује ме да се ништа не плашим, да воз неће

наићи, ако и наиђе да ће ипак, у последњем тренутку, морати да стане, а ако и не стане

– да ме неће болети ништа, да ћe гвоздени точкови прећи преко мог врата нежно као

пролећни лахор над мојом Србијом.

17. јуни 1992.

ДАНИ РАСПЛЕТА

МИЛОШЕВИЋА ЋЕ СМЕНИТИ КАМАРАТИ

У тренутку док пишем ове редове (понедељак, 22. јун) нови председник нове

Југославије Добрица Ћосић још није дао одговор на питање да ли жели Србију са

Милошевићем или без њега. Кад ову новину читаоци буду имали у рукама, можда ћe

све бити јасно, а можда и неће. Ho, у питању су ипак само дани. Мало пре или мало

после, Ћосић ће морати да се изјасни. Наравно, ствари имају свој природни ток и без

изјашњавања овог великог српског писца, али је његов став у овом тренутку битан због

остваривања мирног пута за смену режима, чему тежи покрет дсмократске опозиције.

Ћосић је, дакле, својим ауторитетом у стању да охлади усијану и зајапурену главу

српског лидера који је, ухваћен у кљусе демократског света, спреман да пуца у

сопствени народ да би опстао на Дедињу. Може, а да ли ће?

ТРИ ЋОСИЋА – Има у роману "Време смрти" један дирљив разговор младог

официра Живојина Мишића са својом мајком. Положио академију, дошао кући и

похвалио се мајци да је постао официр и да командује са тридесет људи. "Сине, то је

велика одговорност", каже му мајка. Идуће године дође Мишић опет и каже мајци да је

унапређен и да сада командује са шездесет људи. Мајка му каже уплашено и

забринуто: "Сине, води рачуна шта радиш, то је много велика одговорност". После тога

Мишић је напредовао и даље и командовао са све више и више људи, али мајка га је

само немо гледала не схватајући ни толику моћ ни толику одговорност.

Ето, то је Ћосић. Човек који разуме и пропагира апсолутни морал. Српски

писац и академик. Али постоји и други Ћосић: комуниста, борац расинског

партизанског одреда, човек који је убијао четнике и занавек их намрзао, који је

учествовао у одлуци да се краљ протера из земље а најбољим домаћинима да се

одузимају животи и имања.

Постоји и трећи Ћосић: дисидент, борац за људска права и српски

националиста који се бори за повратак Србије на политичку сцену, али тако да се

прикрије улога комуниста у уништавању Србије! Иако одлично зна да су комунисти

потписали пакт са усташама о уништењу православља и да су започели грађански рат

у Србији у тешком часу, кад је већ била издана и побеђена – не да би јој повратили моћ

и углед, већ да би је сахранили до краја у "ослобођеној Југославији" – Ћосић ипак

пушта у народ познату крилатицу да је "Србија изгубила у миру оно што је стекла у

рату". Дакле, Ћосић зна и лукаво да лаже. Јер други светски рат и издаја од стране

"браће" Хрвата, као и победа неверника комуниста, били су погубнији по биће Србије

него пораз на Косову пољу. Све што је имала, Србија је изгубила у том рату. Оно што

је после било, то више није била Србија.

Србије још увек нема, а да ли ће је и какве бити зависи и од тога који ће од ова

три Ћосића победити у овим данима расплета. Желео бих да то буде онај први: велики,

умни и честити српски писац.

ПРОФЕСОРИ ЗА ОБМАНЕ – Последња узданица режиму Милошевића јесте

обичан српски свет у коме је пробуђен национализам и страх за сопствени опстанак, а

који нема могућност да сазна и разуме праве намере света који се свом жестином

окомио на Србију. Режим то зна и заједно са ТВ чини праве пропагандне подвиге.

Доводи пред камере разне професоре за обмане, снима разговоре са њима, а после то и

репризира као бисере памети и мудрости.

Недавно је то учињено са професором светске књижевности Драганом

Недељковићем кога је режим својевремено као морално - политички подобног послао

у Нанси да предаје нашу књижевност и да се обогати. Он мора да враћа оно што је у

њега уложено и чини то заиста лукаво. Чини мале замерке режиму, а оправдава његову

стратегију. Напада Изетбеговића као исламског фундаменталисту и Туђмана као

усташког идеолога и каже: "Погрешили смо што то нисмо доказали свету пре него што

је он признао независност Хрватској и Босни". А требало је да каже: погрешили смо

што то нисмо доказали свету пре него што смо започели рат против Хрватске и Босне!

На питање зашто су највећи српски писци данас против режима, професор Драган

узвикује: "He верујте много писцима, они су људи сложени, у њима је и добро и зло".

Кад су против режима, онда су, наравно, зли.

Други сјајан пример професора за обмане је госпођа Милентијевић из Америке,

такође репризирана на ТВБ. Шта она мора да плати овом режиму, то нико не зна, тек

она је много директнија у одбрани Милошевића и режима, иако живи у Америци и

одлично зна да је та земља ратовала против фашизма и да ће то опет учинити, ма где се

и ма у ком виду појавио. "Буш се бори за католичке гласове и зато угађа Хрватима",

каже лажљива госпођа Милентијевић. Као да се тек тако, ради изборне победе, шаље у

неку земљу петнаест хиљада скупо плаћених војника да одржавају ред, као да се тек

тако та земља проглашава окуженом и ставља у потпуну изолацију, као да се тек тако,

као згодни изборни трик, на ту земљу припрема скупа и ризична војна интервенција.

"Тешко ће то ићи јер је Босна брдовита a то знају и амерички генерали", вели

Милентијевићка. Брине она бригу америчких генерала, а не брине шта ћe бити са тим

народом који већ масовно умире без лекова и хлеба, и пре него што су стигле америчке

бомбе.

СТУДЕНТИ И РАДНИЦИ – Србија се у овим страшним "данима расплета"

поделила. На једној страни су студенти, професори, академија, црква, интелектуалци и

демократска опозиција, на другој радници и сељаци, борци и комунисти. Први руше

режим, други га бране. Режим својом пропагандом потенцира сукобе и прижељкује

грађански рат у коме би наоружани комунисти победили ненаоружане студенте и

опозицију и учврстили своју власт, слично као Кинези, за неодређено дуг период.

Рачунице режима су, међутим, потпуно погрешне. Кина нити је имала нити сада

има блокаду. Она стално обезбеђује благу линију успона: они који су до јуче имали

само бицикл, сада имају и транзистор. Срби су, међутим, до јуче имали аутомобил, а

сада неће имати ни бицикл. До јуче су били пресити, сада ћe бити гладни. Онај који је

имао тешко се мири да нема. Он ће потражити да опет има. Онај који није питао како

има, неће сада питати ни како нема. Онај који не воли да мисли, воли да се туче. Према

томе, режим и Милошевића неће срушити студенти, интелектуалци и опозиција, већ

његови камарати који му сада шаљу телеграме подршке. Ако режим буде морао да се

руши, ако до рушења мора да дође, онда ћe га рушити само они и нико други. Они су

га и бирали, па је право да га они и сруше.

Студенти и интелектуалци не желе никога и ништа да руше. Они у име памети и

поштења траже од Милошевића и режима да се сам повуче. Тако би било боље за све.

Тако би се избегло да Србија додирне само дно пропасти, да доће у оно жалосно стање

кад више не одлучује разум, већ страшна мржња и бес дуго вараног и ојађеног народа.

24. јуни 1992.

У ПИТАЊУ JE КАПИТАЛ

СРЕЋА ГОСПОДИНА ПАНИЋА

У тренутку кад стотине хиљада Срба са својом црквом, омладином и

универзитетом на челу, спектакуларним митинзима и штрајковима на универзитету

траже смену режима и – како рече професор Владета Јанковић – "огромне штеточине

по српске националне интересе" Слободана Милошевића, тај режим и тај председник

вуку "потез изненађења" и доводе за савезног премијера америчког бизнисмена

српског порекла Милана Панића.

Господин Панић дакле, у светлу тих политичких догађања, долази као спасилац

српског режима и српског председника. Режим то много и не скрива. Разни

"коментатори" на ТВ и на радију утркују се да ставе до знања како је избор једног

успешног бизнисмена за председника владе доказ да српски режим није комунистички

и бољшевички, већ напротив, и да је тиме опозицији која тражи смену режима избијен

кључни адут. Опозиција, међутим, тражи смену режима не због онога што режим жели

да учини, већ због онога што је већ учинио. Слично мисли и Европа која такође не

скрива да јој је циљ да обори "режим у Београду" са којим није успела да постигне ни

један једини споразум, који говори једно а ради друго, који је вероломно и цинично

изиграо све договоре о мирном преуређењу Југославије.

НЕЋКАЊЕ – Према томе, објективно, долазак Панића не избија ни један адут

демократским снагама које траже да режим који зна само за промашаје коначно сиђе са

сцене. Али чињеница је да се режим својски труди и да, бар за сада, успева да се држи

загонетно и да збуњује јавност. Погледајмо неке чињенице. Господин Панић је досад

једини капиталиста коме је српски комунистички режим препустио једну фабрику која

је релативно добро пословала и имала шансе више од других да опстаје на нашем

тржишту. Да ли је преузимањем “Галенике" господин Панић задужио Србију, или је

Србија уступањем "Галенике" задужила господина Панића, то јавно никада није

оцењено. Изненадни предлог СПС да Панић дође за премијера нове Југославије и

нећкање овога да може да прихвати ову функцију само под условом да се укину

санкције према Југославији – говори о томе да је српски комунистички режим задужио

Панића и да је позивом на премијерску (усијану) столицу дискретно затражио да му се

део улагања врати. Такође дискретним одбијањем Панић је ставио до знања да није

незахвалан али да сматра да није паметно и да није време да сада и на такав начин

враћа дугове. Заиста, шта један бизнисмен може да уради са привредом земље која је у

тоталној блокади? Апсолутно ништа, сем да заварава народ и губи своје драгоцено

време.

ПРЕОКРЕТ – Изненада, међутим, долази управо до спектакуларног преокрета.

Милан Панић не само да прихвата место југословенског премијера, већ сазива

конференцију за штампу да изјави како је ништа мање него срећан што му је

председник Добрица Ћосић, а на предлог СПС, Милошевића и Шешеља, указао такву

шансу! Каква је то шанса? Објективно иста као и раније док се нећкао, значи никаква.

Али зашто онда таква изјава кад се зна да господин Панић није човек комунизма који

не држи до морала и истине. Ако је већ тако рекао, значи да ту има нешто. To је човек

коме се, напросто, мора веровати. Српски режим отад помало еуфорично почиње да

објављује натукнице о томе како ће Панић "допринети да се укину санкције", како је

он човек који се "договара са Бушем", како је "помало чудна коинциденција да је са

доласком Панића шеста америчка флота испловила из Јадрана" и слично.

Шта је то преломило Панића да дође и колико у тим натукницама има истине?

Тражећи одговор покушаћу да се држим сувих чињеница. Без обзира што је

упропастио Србију готово до краја, a у сваком случају трасирао јој пут за коначан слом

и распад, режим Слободана Милошевића и не помишља да се повуче са сцене.

Напротив, тврди да је једино он у стању да нађе излаз из тешке ситуације и убеђује нас

да су сви потези које вуче управо они прави који воде на светлост дана. Шта нам то

казује? Оно што смо одувек знали: да је српски режим спреман да попусти увек кад је

на то принуђен. Значи, довођење Ћосића за председника државе и Панића за премијера

морамо разумети као попуштање под притисцима, односно као начин да Милошевић и

даље остане на власти. Он и даље влада под паролом – попуштање може, напуштање

никако. Колико ће таква политика да кошта српски народ, Милошевића то није

занимало од тренутка кад је засео на његову грбачу. To је аспект режима и он је

потпуно јасан.

КАПИТАЛ – Нејасно је зашто је Панић пристао да буде мера тог попуштања и

да се још томе радује. Каква је то срећа да руководиш једном блокираном, изолованом

и омрзнутом земљом, поред тога још и осиромашеном и депримираном, са

унутрашњим немирима и националним набојем? Откуда тај нагли и необразложени

преокрет? Да ли смо ми баш толико задужили тог Панића да он мора не само да нам

помаже, него и да обмањује нашу и светску јавност кад то режим тражи од њега?

Тешко је у то поверовати. Биће да је у питању ипак неки јак интерес, јер у позадини

свега што се на светској позорници догађа одувек је стајао и сада стоји интерес,

односно капитал.

Притерани уза зид, под притиском Европе споља и опозиције изнутра, српски

комунисти су коначно приморани да препусте српску привреду капиталистима. Њихов

резон је јасан: то ће се догодити и тако и тако, пре или после, са нама или без нас.

Боље је да то ми урадимо и останемо на власти, него да власт препустимо неком

другом који ће урадити то исто. Дакле, од Панића треба очекивати, као што и сам рече,

"брзу приватизацију". Пошто је он Американац а не Србин, то треба разумети да ће

српска ничија привреда постати америчко власништво. У ту чињеницу, вероватно,

своје наде полаже наш режим за свој опстанак. Тим потезом режим жели да се нагоди

са Америком која је показала и доказала да су у њеним рукама сви конци и да Европа

слуша њен диктат у крупним, стратешким политичким потезима. Дајемо, под условом

да нам се опросте грешке и да останемо на власти. Панић као пријатељ садашњих

властодржаца треба у томе да буде прави посредник.

АМЕРИКА – Јавно изражена cpeћa господина Панића, у светлу ових чињеница,

саопштава, највероватније, да се Панић нада успеху у том посредовању. Зихераш као и

сваки бизнисмен, он је вероватно већ обавио неопходне консултације пре него што се

прихватио тешког задатка. Питање је сада следеће: какав интерес има Америка да

чини уступке српским комунистима? Ако је већ тако моћна, зашто не припомогне да

они падну (кад су већ дотрајали као гњила крушка), па да онда остваре оно што желе и

без тајних мисија господина Панића? Одговор је веома прост: зато што је сваки

евентуални нови, будући, режим у Србији непознаница за свет бизниса и што нико ие

може гарантовати да ће српска привреда постати америчко власништво. Наиме,

највећи део српске привреде био је до сада везан не за америчку, већ за европску, у

првом реду немачку, а потом и француску привреду. Немачка је сада у Србији

изгубила политичке позиције, а ни Француска није прошла много боље, и амерички

капитал је осетио свој прави тренутак да освоји досад неосвојени простор.

Да је ова претпоставка тачна, боље од ичега сведочи напор Јапана да се додвори

српским комунистима на власти. He прође дан да неке јапанске новине не донесу неки

"повољан" извештај за Србију или интервју са неким од наших властодржаца. Откуд

то далеки Јапан зна истину у овим замршеним балканским сукобима, па се тако

отворено ставља на нашу страну? He зна он истину, али зна бизнис. Србија је његово

велико тржиште (да поменемо само телевизоре и аутомобиле!) за које је ои животно

заивтересован, јер га Европа свим средствима онемогућава да се шири на њеном

простору. Мудри као и увек, обавештени и пословно далековиди, Јапанци добром

вољом коју данас показују према Србији инвестирају у своју сутрашњицу. Они немају

Панића као свој адут, али чине што могу да уз Америку остану јаки на овим

просторима.

Покушај Америке да на овај начин јефтино купи Србију (сад смо јефтинији него

што смо икад били) сам по себи, наравно, није лоша ствар. Штавише, то је наша једина

шанса. Лоше је што нама и даље владају људи који јавно говоре да је Америка наш

непријатељ, а тајно нас продају управо том "непријатељу". И то – у бесцење. И што ћe

и тај свој коначни пораз сутра прогласити за још једну велику, историјску победу.

8. јули 1992.

ПОРАЖЕНИ HE ПРИСТАЈУ HA ПОРАЗ

ОРХАН НЕВЗАТИ СТУПА НА СЦЕНУ

Они који су поразили све што су хтели да уздигну – привреду, морал, просвету,

демократију, веру (у њих) – и у то име уништили стубове на којима почива свако

нормално друштво, који су на крају поразили и сами себе, чији се систем распукао као

балон од сапунице у једној половини света, бољшевици, више од ичега на свету боје се

да признају пораз.

Погледајте само "развојни пут" бољшевизма наше Југославије. "У нашем уставу

нема речи капитулације", "нико није овлашћен да потпише пораз" – говорили су.

Свеједно, та Југославија капитулирала је иако нико од њих није то потписао. Све своје

поразе они су назвали "реформама", "револуцијом која тече", "нашим највећим

успесима", "епопејама", "историјским победама" итд. Режим који и днвас влада у

Србији ако по ичему, по том непризнавању пораза је бољшевички. За најкраће време

срозао је Србију дубље но што је икада била срозана у својој историји и својим дрским

лажима учинио Србију "земљом нон грата", што се мало којој држави кроз историју на

земљиној кугли десило. А ипак неће да призна пораз.

Због свега тога свет је условио попуштање према Србији сменом режима у

Београду. Поред престанка рата у Босни и гарантовања права националним мањинама,

пад Милошевићевог режима је трећи услов за престанак санкција. Али, авај!

Милошевић као бољшевик није спреман да иде, јер би на тај начин признао пораз, а

бољшевици на то не пристају. Он је смислио да превари свет на начин на који су

бољшевици навек варали своје поданике. Довео је Ћосића и Панића као људе од

угледа који ће пред светом измирити бољшевизам и демократију као два завађена

брата. Тако су, наиме, комунисти мирили своје завађене фракције. Улогу

свепомиритељке мајке партије сада треба да одигра нација. Седамдесетих година за

време српског либерализма, кад се била међу комунистима размахала фракцијска

борба за власт и у сваком граду ницали разни "случајеви", у Светозарево је, тим

поводом, стигао неки Орхан Невзати, члан Централног комитета. Био је то неки миран,

доброћудан момак који је брзо измирио две љуто завађене стране. Нико није био ни

крив ни прав и сви су остали на власти као што су и били и, Богу хвала, још увек су.

Отада је Орхан Невзати за Светозаревчане постао синоним свих комунистичких

"рашчишћавања" негативности у којима страда једино обично осећање људске правде:

кривци остају некажњени, праведни ненаграђени.

Јединство у партији прече је од сваке правде, говорио је тада Невзати.

Јединство нације прече је од сваке правде, говори сада Милошевић.

Милан Панић, амерички бизнисмен, покушава сада пред светом да изиграва

помиритеља, као што је Орхан Невзати био пред Јагодинцима. Иако одлично зна да је

један од услова за скидање санкција смена Милошевића, Панић то и не помишља да

предложи већ покушава да шармира Европу изјавама о томе да су његова овлашћења

сада већа од Милошевићевих и да he он радити "по своме". "А ако ми Милошевић

стане на пут, нека му Бог буде у помоћи!", говори Панић. Веома, веома шармантно,

баш онако амерички и каубојски. Човек кога је Милошевић довео – неће да слуша

Милошевића! Није, него! Заборавља Панић да свет није притиснут комунистичком

чизмом да би морао да верује у све што му се потура. Он зна да је то само трик којим

се жели и jape и паре: да се санкције укину, a Милошевић остане на власти.

Да останемо још мало код Америке, каубоја и измирења.

Можемо ли да замислимо овакав сиже једног каубојског филма: зли

револвераш, после многих недела, излази на двобој добром јунаку који коначно треба

да га среди. На пустом тргу, тачно у подне, ова двојица, добар и зао, иду један другоме

у сусрет. Добри је јачи, бржи, способнији, то сви знамо и једва чекамо тренутак када ће

да потегну, да правда коначно победи. Тај тренутак жељно смо чекали, због тога смо

купили карту и дошли да гледамо филм. Али тада из салуна излази мирни,

доброћудни, дотле незапажени Орхан Невзати (Милан Панић), стаје између два борца,

грли их и објашњава им да су они Америци потребни, да су и један и други њени

синови који треба да служе њеним интересима. Борци пружају руку један другоме,

љубе се и грле, a у позадини се види девојка која излази из заклона, удара се у груди и

чупа косу јер не зна коме треба да припадне као заслужена награда. Орхан ће и њу

морати да убеди да припадне обојици. Да ли ће она на то моћи да пристане?

Та девојка, то је у овом случају Србија. И Милан Панић управо покушава да је

убеди у оно на шта она, ако је честита, не може да пристане.

Но, шта је са филмом? Да ли се вама допада такав филм у коме праведник и

неправедник деле исту девојку? Да ли смо спремни поново да платимо карту и да га

гледамо?

Наравно да нам се не допада и да не желимо више да га гледамо. Управо зато

они који такав филм приказују већ толико година еуфоричво појачавају своју

пропаганду, притом се служе и методама притиска и застрашивања. Опкољавају нас и

гледају попреко. Навикнути да не можемо никад и ништа да променимо, да нам је

сваки отпор узалудан, можда смо спремни да опет плаћамо улазнице за ту бозу од

филма.

Само, свет није спреман да то плаћа и гледа. А све зависи од њега. За опстанак

комунистичког режима у Србији више вије довољна само Србија.

И српски бољшевици су коначно, на свом историјском и победоносном путу,

победили и себе.

15. јули 1992.

МИНЕ У ОДСТУПАЊУ

ГОСПОЂА БЕЗ ПОРТФЕЉА

Обичан свет у Србији још увек живи добро. Има да једе и пије, месо у

замрзивачу, новац у банци (стара штедња), има кућу или је откупио јефтино стан, има

радно место на којем мало ради а плату прима, има аутомобил, има башту или њиву, а

година је, хвала Богу, опет родна. Онај који и иначе никад не иде на летовање, не

путује у иностранство, не купује луксузну робу, не чита књиге ни новине, живи свој

живот и није одговоран за оно што ће се догађати у будућности – још увек нема

разлога да сматра да је у Србији наступила криза, иако стално слуша о томе. Дакле,

прича се, а он не осећа и не види да је тако. Право позориште. Ствар за забаву, да

нешто причамо да нам не буде досадно. Гледамо како се људи свађају и навијамо.

Једни причају једно, други друго, а ми се опредељујемо за једне или друге, зависно од

симпатија, као на утакмици.

Тако живи и тако поступа обичан свет, а он је, у Србији као и свуда у свету, у

већини. Тако јесте и тако треба да буде. Обичан свет зато и постоји, да живи и води

бригу о себи и својим стварима, а не да води државу и одговара за добре или лоше

потезе. Али они који данас воде Србију као да не мисле тако. Они се стално позивају

на народ, за сваки свој потез траже оправдање у народу. Народ тако жели – говоре –

народ тако хоће, народ то од нас захтева, народ је нама дао право да владамо тако како

владамо. У своју управу увлаче народ, чине га одговорним за своје потезе, за своје

знање и незнање. Народу та демагогија, наравно, прија, он то воли и цени и поноси се

управом која влада у његово име. To народу дође као пекмез на хлеба.

Казна коју је свет одредио Србији, међутим, чини своје и тај хлеб преко кога

власт маже народу пекмез све је црњи, тврђи и тањи. Све поскупљује вртоглавом

брзином, а робе све мање. Јефтино је само оно чега нема. Скупоћу и немаштину

почињу да осећају и они који не иду на море и не купују луксузну робу. Сада је луксуз

путовати у село код оца, аутобус је папрен на свим линијама. Луксуз је да се обујеш

или обучеш, да купиш деци уџбенике. Ако мере потрају, ако се овако настави, и

обичном свету ћe бити ускраћене његове обичне ствари: фрижидери ћe бити

испражњени, штедња потрошена, аутомобили покварени, без делова, или мртви без

бензина, станови ћe бити без грејања, болнице без лекова, продавнице без робе... Тада

ће се десити оно што мора да се деси. Народу више неће бити до забаве, престаће да

слуша свађе позиције и опозиције и да навија за овога или онога и мораће да пита Бога

зашто нема кише. Да се обуче у додоле, стави венце од врбовог прућа на главу, заигра

и заиште оно што му је одузето. Народ коме то није посао, који треба да гледа само

свој посао, мораће да се умеша у државне послове.

А народ је неук за те деликатне задатке. Народ никада није умео нити ћe умети

да решава осетљива државна питања. Кад буде приморан, он ћe то неуко, аматерски,

трапаво. Као слон у стакларској радњи. Уместо реда, направиће много штете.

Они који данас владају и који се позивају на народ док је сит и миран, тада, кад

буде гладан и немиран, запретиће му силом, војском и полицијом, тенковима и

затвором, свим и свачим, да се смири и да не прави држави штету. Биће то, тада,

наравно, касно. Бранећи се од народа, они који владају рећи ћe тада, као што говоре и

сада: нисмо ми криви, свет је крив, он је увео блокаду, он мрзи Србе и xoћe да их

уништи, а ми смо добри, ми их бранимо.

Управо што знам да ће све бити тако, исписујем ове редове. Да остане записано

ради подсећања. Данас је свима јасно да су комунисти довели господина Панића да

учини оно што мора да учини, да призна оно што свет тражи да се призна – али под

условом да они остану на власти. Српски комунисти који народу мажу демагошки

пекмез преко све бајатијег хлеба и даље уцењују свет.

Поред Панића они су довели и најгрлатијег браниоца српске комунистичке

власти, госпођу Радмилу Милентијевић, зналца историје, и поставили је за "министра

без портфеља". He постоји министартство за историју, баш штета. Е, та госпођа без

портфеља путује сада по свету и квари оно што Панић поправи. Ако Панић где изјави

да ће учинити све што свет тражи од нас, она брже - боље саопштава да се то никако не

односи на смену Милошевића и бајне српске власти (због чијих мутних радњи нам је

Европа санкције и увела). Панић се повлачи, Радмила поставља мине. Панић прихвата

свет без услова, она поставља услове. Панић нуди и више него што свет тражи, гледа

да га удобровољи, она нуди мање. Она уствари не нуди ништа. Јер све док се она тако

цењка са светом, док поставља услове у име оних којима су постављени услови, свет

неће хтети са нама да разговара.

Госпођа без портфеља доказује да се комунисти још увек нису предали, да се

нису помирили са поразом, да још увек маштају о некој својој, крајњој, тријумфалној

победи и уласку на белом коњу. "Свет мора да сазна нашу истину" – говоре стално и

понављају своје лажи.

А свет је одавно сазнао ту њихову истину и ужаснуо се од ње.

22. јули 1992.

HEKOM PAT HEKOM БРАТ

KO ОДЛИКУЈЕ ПРЕДСЕДНИКА

Путовања премијера Панића и његови шармантни напори да свет убеди да нам

ублажи казну прате се са стрепњом и зебњом: xohe ли успети да прекине рат у Босни и

смени за свет неприхватљивог политичара Слободана Милошевића, и тако испуни два

основна услова за укидање блокаде? Ако се по јутру дан познаје, од тога нема ништа.

Панић неће успети. После његових преговора са Алијом и потписивања примирја, рат

бесни још жешће. После његових свечаних изјава да ћe приватизовати привреду и

ослободити медије, српски премијер Божовић изјављује у Горњем Милановцу да ће

"учинити све да сачува колективе" и наметне Скупштини по хитном поступку закон о

подржављењу "Политике", култне куће српског информисања. После Панићеве изјаве

"Нека Бог сачува Милошевића ако ми стане на пут", Милошевић путује у средиште

еспеесовског света, на југ Србије, и све Панићеве напоре, заједно са изјавама, баца у

блато.

И сада, нека Бог помогне њему, Милану Панићу, Американцу српског порекла,

човеку који верује да Милошевић није комуниста. Јер док Панић чини све да измири и

уједини Србе, Милошевић још и више да их завади и подели. Док Панић чини све да

их отрезни и опамети, Милошевић још и више да их збуни и залуди.

ШАМАР ИЗ МИЛОШТЕ – Слушао сам и гледао на Видовданском сабору у

Беграду 28. јуна како маса од двеста хиљада људи звижди и урла десет минута без

прекида на помен имена свог председника Слободана Милошевића. Овај невиђени

скандал телевизија Србије није забележила ни једном једином секвенцом, нити га је

поменула. Али је зато шест пута заредом, у целини, емитовала сцену како неколико

хиљада Лесковчана испред "Невене" дирљиво дочекује свог председника са узвицима

"Слобо, Слобо!" Сниматељ је тада зумирао Слобино лице и видело се како се он

блажено осмехује и сија од среће, како се топи од милине. Како је изгледао оних десет

минута док му је она маса звиждала, нико не зна. Нико га није видео нити снимио, али

логично је закључити да је био бесан као рис: ако се оволико радује што му пар

хиљада јужњака аплаудира, сигурно се много више љути кад му пар стотина хиљада

Београђана звижди. Но, уместо да се захвали телевизији што га није снимала док се

звиждало, што није на томе инсистирала, што га није чак ни питала како се тада

осећао, што није приказала ни само звиждање, што га је прећутала, што је, њега ради,

обманула српски варод, а што га је – сасвим супротно – у Лесковцу и околини снимала

и то приказала у трајању од неколико часова у току само једног дана – уместо да се

због свега тога захвали, Слоба опали телевизији јавну шамарчину. Оптужи је да ништа

друго не ради него снима и приказује опозиционе лидере и прави од њих ведете!

Зашто је наш председник толико незахвалан? Зашто толико мрзи телевизију? He

мрзи он телевизију, већ тиме хоће да каже да му је мука више од опозиције, да је више

не жели и неће, неће је ни оволико колико је сада има. А што Панић прича да хоће

неку још већу и јачу опозицију – нека то окачи мачку о peп. Мали гувернер

Милошевић дели Србију на оне који га воле и оне који га не воле. Код оних који га не

воле он не иде, њих јавно оптужује да су непријатељи и да само слепац још не види да

га они мрзе по налогу мрачних сила из иностранства.

ВЕЛИКЕ СРПСКЕ ПОБЕДЕ – Што Панић моли те "мрачне силе", што клечи

пред њима да мало попусте, да несташној Србији мало прогледају кроз прсте,

Милошевића је баш брига. Окружен својим радницима "Невене" који су због распада

Југославије и одсуства конкуренције повећали производњу за 11 одсто, Милошевић

еуфорично узвикује: To је прави пример, тако треба цела Србија да ради! А што је

највећи део српске индустрије већ стао, што ће и "Невена" стати за месец дана јер

више нема увозних сировина, о том ћемо потом! Важно је да се свету каже да нама иде

боље него икад, а што се Панић понижава пред светом и кукумавчи, то је зато што није

одавде и не познаје српски инат. Па онда Милошевић прима награду од произвођача

јабука из неке заостале СРЗ, срећан као мало дете. Јел то личи председнику државе

која је у блокади, са којим нико више у свету неће ни да разговара, а камоли да му

дели одликовања, да прима награду од сељачке задруге као да је у питању француска

Легија части, пред ТВ камерама, пред лицем нације? He личи, али он тиме поручије

свету да још увек има оних који га воле и цене, макар то били и произвођачи јабука из

околине Власотинаца. Као највећи успех тог народа који га је тако топло дочекао,

Милошевић је истакао "успешно санирање последица поплаве". Каква симболична

похвала! Пустићемо да несрећа затре Србију, а онда ћемо прегнути и санирати

порушено! Лако је било Власотинчанима кад су имали Србију (богме и Југославију!)

да помаже, али ко ће сада помагати Србији?

Милошевић, дакле, као што се види, чини све да потре напоре оних који желе за

добробит Србије да га збаце с власти. Он види победе, успехе и напретке и тамо где

тога нема и тражи да га у томе сви подржавају, да буду јединствени, сложни и јаки.

Распамећено грми ако уочи и најмањи пропуст у томе: јавно се љути на Јовића и

остале из СПС што не умеју са народом онако како то он, њихов вођа, уме и што му

тако руше углед.

МУДРИ И НАИВНИ – Како је могуће да све то српски народ мирно подноси?

Како је могуће да не види оно што је толико видно – да Милошевић чини све супротно

од онога што треба, да поништава напоре свих мировних и мирољубивих акција, да

држи Србију у изолацији и агонији због чега привреда пропада, народ сиромаши, све

иде уназадак?

He, то није могуће. Толико глупих, заведених и опчињених у Србији данас

нема.

У питању су интереси. Док рат бесни, док је изолација на снази, неко се опасно

богати. Сваки рат има своје профитере. Неком рат, неком брат. Ко прошверцује један

камион кобасица или пасуља у Босну или Македонију, обогати се. Ко има везе да

купује и препродаје дефицитарну робу – цемент, каблове, детерџенте, зејтин, брашно и

ко зна шта све друго – богати се. Цвета шверц, цвета црно девизно тржиште. Један мој

пријатељ приватни трговац који је доскора помагао опозицију шаком и капом, у

последње време ућутао се. Каже ми у поверењу: "Ово је лудо време, ненормално се

богатим док сви око мене сиромаше!" Он би да ово потраје што дуже. He жели више да

руши социјалисте и њихов режим!

Дакле, нико није ни глуп ни наиван. Само честити и занесењаци траже истину и

правду, као и увек што је било. Само су они и на губитку. Они други раде свој посао,

богате се и - ћуте! Или аплаудирају ономе ко им све то омогућава. Или му деле

одликовања.

Милошевић је напречац постао омиљени лидер онима који знају добро да живе

у свако, а нарочито у тешко и ратно време.

Они нам јавно, преко послушне српске телевизије, свакодневно довикују: Нека

живи изолована Србија! Нека рат никада не престане!

29. јули 1992.

KO CE БОРИ 3A BJ1ACT

ПАРЛАМЕНТ И "ПОЛИТИКА”

Српски парламент, y целини узев, не вреди ни по луле дувана. He заслужује чак

ни напор прецизног дефинисања. Губе време они који су у стању да докажу да он има

мање власти од Владе која је његов орган, да заправо он служи Влади. а преко ње

српским властодршцима. Српски Парламент је прљава, сељачка фиранга на прозору

јавне куће српског режима. Кроз ту фирангу народ вири и у мутним обрисима

слабашног црвеног светла наслућује "долче вита", сладак живот својих миљеника на

врху и настрано ужива у томе, као сваки воајер. Али народу – воајеру од тог гледања

често се смучи; оно што види, напросто није за гледање, актери у тој јавној кући

исувише су ниско пали, деградирали су и поништили сва правила, све законе, људске и

природне, све норме, сав морал.

ОД РЕЖИМА – НАРОДУ – Али и кад се нешто креће по самом дну животу, по

блату и прљавштини, ипак, има своје успоне и падове. Уобичајено тај Парламент гаца

по блату, али повремено упада до гуше. Први пут то му се десило после деветог марта

1991. када је српску омладину назвао "силама мрака и подземља", а кад је развој

догађаја показао да се Милошевићу измиче столица, у цигло два сата, Парламент је

"помиловао" омладину и послао делегацију на Теразије да јој, у лику Драгољуба

Мићуновића, речима Јосипа Броза које као да долазе из гроба, саопшти да је "срећан

онај народ који има такву омладину". Други пут слично се десило ових дана када је

изгласао закон о подржављењу "Политике". Овај пут Мићуновић није покушао да

одигра измиритељску улогу између власти и опозиције и неће остати упамћен по тако

аветињским изјавама. Био је, додуше, умерен, али цео на страни опозиције која је

критиковала тај закон и покушала да га спречи опструкцијом. Ho, уколико се јаче

борила опозиција, утолико је јачала акциона, несаломива снага режимске већине.

Ваљали су се по блату, захватали га рукама, ногама, фанглама, кофама, бацали на

противнике, на публику, на народ, пола Србије су запрљали и умазали. У том

еуфоричном јуришу водио их је лично њихов млађани идол, Радоман Божовић.

А сутрадан, њихов омиљени председник Милошевић, у чије име и за чије добро

су све то и радили, вратио им је тај закон као неуставан! Гомила кечера стоји у ставу

мирно док се са ње цеди кал. Около зачуђено стоји опозиција, такође запрљана, и не

зна шта да мисли: њена победа, или нови трик вође?

И ми се то питамо, али нећемо журити са одговором. Одговор ће стићи брзо,

можда ће га бити већ у тренутку кад читаоци држе овај број "Новог пута" у рукама. Ми

ћемо обратити пажњу на нешто друго што је већ сада, без одговора на најновије

питање, јасно свакоме ко хоће да гледа: без обзира на закон о "Политици", на

Скупштину, на моћ и немоћ опозиције, највећа српска информативна кућа "Политика"

заувек је напустила режим Слободана Милошевића. После српске цркве и Академије

наука, и "Политика" је, коначно, стала уз свој народ. Сви којима секси оргије у

прљавој јавној кући режима нису помутиле разум могу сада да одахну: од

националних институција које подржавају режим остала је још само телевизија, као

најмоћнији масмедиј, али само је питање дана када ће и она пасти. Преко 900 новинара

РТ Србије је ван строја, из политичких разлога. Све је мање верних режиму чак и међу

онима који још увек уређују програм.

КОРАК ОЧАЈНИКА – Ствари за режим, очигледно, не иду добро. Живот сам,

на драстичан начин, демантује његову громогласну лаж да се опозиција нечасним

средствима бори за власт, чак и издајом, док је он, режим, већ на власти, па, према

томе, нема разлога да се за власт бори и још да буде нечасан. A шта је онда ова тешка

манипулација Парламентом ако није најгрубља и најнечаснија борба за власт? Шта је

покушај да се "Политика" освоји, подјарми и унизи, ако није груба борба за власт оних

који осећају да им власт измиче? Да ли ћe им то поћи за руком? Ако неко још у то

верује, нека прочита изјаву директора "Политике" Живорада Миновића штампану у

броју од прошле недеље који се појавио после дводневног штрајка, после трећег

неизлажења "Политике" у њеној дугој историји (Први светски рат, Други светски рат и

Божовићева окупација). За наше читаоце ево само кратких извода из Миновићеве

изјаве:

"Ова влада показала је да није патриотска и национална тиме што је довела

грађане Србије у катастрофалну економску ситуацију, што је изоловала Србију од

целог света и што после низа грешака и ратне трагедије покушава да нађе излаз у

диктатури. Пред народом она мора да положи рачуне... Насиље господина Божовића

биће кратког века, а кућа "Политика" је дуговечна. Ова ће дати суд и о Божовићу и о

његовим менторима... Многo је страха унето у кућу "Политика" и куће њених

запослених. Насиље владајућег врха траје годинама. Можда је кукавички од нас што се

раније нисмо побунили. Али, верујте, тешко је радити под насиљем и стресом, у

атмосфери лицемерја, незнања и непотизма владајућих кругова. To ћемо ускоро и

објавити, јер више не постоје никакви обзири према људима који манипулишу

јавношћу Србије... Зна се да је "Политикина" кућа до пре неколико година учествовала

у буђењу националне свести. Али оног тренутка кад је у Србији почео другачији ток,

наша кућа је почела да следи своју историјску улогу независности."

Тако данас говори Миновић. Сваког патриоту и поштеног Србина те речи

морају да обрадују. Нико честит не сме да каже: нећемо веровати Миновићу, он је до

јуче био њихов, бранио је њихову страну. To је карта на коју игра режим: нема

промена, нема покајања, нема помирења, нема скретања са Титовог пута, све до

амбиса, до дна и даље!

КОБНО ЗАКАШЊЕЊЕ – Режим на тај начин завађује уместо да мири Србе, пљује и

блати све оне који га напуштају, али и сам скреће са линије, попушта, покушава да се

прилагоди и опстане. Пошто је зимус месецима водио бучну пропаганду како је у

владама Словеније и Хрватске "чак и страних држављана", сада јс и сам довео

Американца за председника. Али разлика ипак постоји. Кучан и Туђман урадили су то

на време и довели најбоље што су имали, измиривши на тај начин свој народ који су

комунисти такоће делили на беле, црне, црвене, жуте, зелене и ко зна какве још.

Милошевићев режим је то урадио са кобним закашњењем. Није то урадио кад је

Србији требало, већ кад је њему требало – да баци народу прашину у очи и остане на

престолу још који дан. И није довео оно најбоље што Србија има, нити је тим чином

прокламовао народно помирење, већ нове поделе. Права српска емиграција, која је и

најјача у демократском свету, најбогатија и најугледнија, то је ратна емиграција са

краљем на челу. Милошевићев режим ни данас, када се већ добро љуља, не помишља

да врати ту емиграцију и да се са њом измири. Његово копање у прошлост Србије не

иде даље од педесетих година, Милана Панића и Радмиле Милентијевић. Праву српску

емиграцију и српског краља Милошевић још увек држи на нишану и радије би пуцао у

њу него што би је пустио да дође и помогне својој домовини.

Милошевић жели да му се помогне, али да он буде победник. Он жели помоћ

само од оних које може да смени, које после употребе може да баци, као што су

господин Чкребић, генерал Љубичић, господин Јовић, господин Божовић и они

сељачки букачи у Скупштини. Краљ и та угледна српска емиграција у слободном

свету, међутим, нису за једнократну употребу.

Несрећа је овог режима што не могу победити они које тај режим хоће, а могу

они које режим неће. Ма како то у овом тренутку изгледало тешко, на дужи рок

гледано, то је срећа за српски народ. Кад - тад, народ ће поцепати ону прљаву фирангу

и угасити црвено светло оргија.

5. август 1992.

ЈЕДНА ДРЖАВА А ТРИ ВЛАДЕ

НОВЕ МАГЛЕ СТАРИХ КОМУНИСТА

Компликовање је један од опробаних трикова свих комунистичких режима.

Несигурни у себе, без правог пута и јасног одговора на било које важно питање,

притерани уза зид, комунисти се понашају као онај џепарош (Бора Тодоровић) кога је

пресрела рација ("Балкан експрес"): "Ти си музичар?" "Јесам!" "Музичар?" "He, не,

нисам!" "Ниси!" "Па рекао сам!"

Тако спасава главу мали, симпатични шерет. Комунисти, међутим, нису ни

мали ни симпатични и не спасавају своју главу, већ подмећу туђу да би спасавали свој

режим. Тако су комунисти радили одувек, тако раде и сада, где их има, где владају. На

жалост, има их и владају још увек – у Србији. У држави која је данас јединствена у

свету по много чему. Најпре no томе што се ујединила сама са собом да би могла да

одбаци сопствено име, грб, химну и остала знамења, што је узела име Југославије коју

је претходно уништила, да би заузела њено место у свету и, на крају, што је ради тог

уједињења – које јој нико никада и ни у чему није оспоравао – повела крвави,

братоубилачки рат прогласивши непријатељима свог уједињења све оне који су били

против тог рата. Последица тог сулудог, параноичног владања јесте да су статус

Југославије у свету наследиле све нације које су се од ње отцепиле осим Србије која је

хтела да је сачува. Све су постале чланице Ујсдињених нација, Србија је пред

искључењем. Све имају помоћ и разумевање света, Србија је под блокадом и пред

војном интервенцијом која треба коначно да је баци у беду и ништавило. Све имају

једну власт, једну владу, Србија има три: српску, црногорску и Југословенску. Све су

прогласиле и оствариле национално помирење и воде јединствену политику, Србија

води три политике и све три су против националног помирења.

НАИВНА И КОБНА ЛАЖ – Какав је то режим који тако води свој народ? To је

комунистички режим. Све што је речено представља необорив доказ да се управо о

томе ради. Доказ је и његово упињање да докаже да није комунистички. Јеси ли

музичар? Јесам. Јеси? Нисам. Код нас мудро прећуткивани "Њујорк тајмс" из броја у

број пише да је Србија последња бољшевичка земља Европе и да рат не може престати

док њен ратохушкачки, комунистички режим не сиђе са власти. Ми не верујемо

"Њујорк тајмсу", али свет му верује. Као што видимо, има и зашто.

Два комунистичка режима, српски и црногорски, изабрала су трећи,

југословенски, одричући се тако, у процесу демократизације који су сами зацртали,

дела своје моћи. Из комунистичког брака у кризи може ли се родити демократа?

Жељан демократије, српски народ је спреман да у то поверује. Два челна човека те

нове власти, Добрица Ћосић и Милан Панић, покушавају својим изјавама и

понашањем да га у то што је могуће више увере. И један и други нервозно реагују на

сами помен Титовог имена и Титовог времена. "Ја сам побегао од Тиговог режима",

каже Милан Панић. "Ја сам се борио против Титовог режима", каже Добрица Ћосић.

Тиме они кажу да је сама чињеница што су данас они на власти доказ да у Србији не

влада комунизам. Нису ли те изјаве само нове магле старих комуниста?

Јер: меки, Титов, Стамболићев комунизам у Србији срушио је један већи, јачи и

ортодокснији комуниста – Слободан Милошевић. А он је још увек на власти. Тај нови

српски комунизам главни је узрок распада Југославије и данашњег гнушања света

према Србији. Његова неморална, лажљива и превртљива политика учинила нас је

отпадницима у Југославији и свету. Вук Драшковић је изгубио изборе зато што је у

заносу предизборне кампање наивно скупљао гласове националиста обећавајући им

нове српске границе (тамо где су српски гробови и јаме). Нећемо човека који ће нам

повести децу у рат, рекао је народ. Милошевић је обећавао мир и благостање и добио

изборе. Вук је лагао – рат му никада није био у памети. На жалост, и Милошевић је

лагао, јер му је рат увек био у памети. Народ се освестио касно јер није лако

препознати лажи моћних.

ТАЈНЕ НОВИХ МОЋНИКА – Ни Панић ни Ћосић, међутим, не спомињу

Милошевића који је жив и који влада, већ се ограђују од Тита који је давно мртав и

чији самоуправни социјализам многи призивају у сећање као време рајског

благостања. И један и други чине надљудске напоре да избегну осуду Милошевићевог

режима, правећи истовремено заокрет у ходу за 180 степени. Све што је Милошевић

хтео, они неће, све што је погрешио. они исправљају, али осуде ипак нема. А осуда и

пропаст тога режима неопходни су услови за престанак рата, за повратак мира и

престанак светске репресије над Србијом. Шта то раде ова двојица, зашто продужавају

агонију? Зашто се не одреде јасно и не испуне обећање, које су дали доласком на

власт, да ће ослободити медије, посебно телевизију?

Било би заиста цинично тврдити да је господин Милан Панић комуниста и да се

зато тако понаша. Он је Американац и бизнисмен и има неке своје интересе да ради

тако како ради. Свет интереса је замршен свет. И Черчил није био комуниста па је

помагао Тита. Ћосић је, међутим, већ нешто друго. Једним делом свог бића он је, без

сваке сумње, још увек велики комуниста. Његове изјаве дате "Вечерњим новостима"

једва је нешто мало интелектуалним фразама маскиран програм нове комунистичке

Србије. Ћосићу је црква која осуђује српски комунистички режим расколничка, творци

нове Србије Карађорђевићи су му "британски држављани", национално помирење за

њега је "опроштај злочинцима", свет за њега представља збир "непријатеља Србије",

околне југословенске републике, сада државе, по њему, воде борбу за "етничку

чистоту" иако нико није дирао Србе док сами нису узели пушку у руке. Ћосић безочно

манипулише чињеницама, последице представља као узроке и обрнуто. Али

прагматично признаје да "... тежња српског народа за својим уједињењем данас не

треба да се изражава у апсолутној етноцентричкој и етнократској формули" и борбу за

физичко уједињење српских крајина са Србијом пребацује у неко будуће, неодређено и

хипотетично време. "Уједињење искључиво политичким ненасилним путем остаће

трајни животни циљ Срба", каже Ћосић. Аферим.

ЦИЉ И СРЕДСТВО – Нови сејач магле Ћосић, свом својом не малом памећу и

списатељском елоквенцијом саопштава свом драгом српском народу да је све своје

ратове са Милошевићем на челу изгубио, оно једино што је остало то је циљ,

неостварени (или неоствариви) циљ. Дакле, порука тих Ћосићевих магловитих речи је

веома прагматична и јасна: Милошевић је имао добар циљ, добре намере, и зато није

крив, не дирајте га. А што се због тога припрема војна интервенција светских сила по

одобрењу Уједињених нација, што ће ту српску разнеженост над својим вођом морати

да плате нове десетине хиљада младих српских живота – остарели и часни српски

писац Добрица Ћосић не жели да коментарише. Можда сматра да је циљ тако велик и

узвишен да вреди толико живота, или ће после толико изгубљених живота постати

вреднији него што јесте. Неки будући Тито тада ће моћи да каже да смо "уградили

кости милијун и седамсто тисућа људи у темеље наше нове слободне земље".

А мудри људи целог света одавно су рекли: нема те нове, слободне и срећне

земље која вреди милион и седамсто хиљада њених младих живота. Нема те земље

која је опстала на таквим темељима. Нема те среће која на толикој крви почива.

Највећи српски националиста међу новијим српским владарима био је кнез

Михаило. Он је припремао Србију да буде пијемонт међу свим српским земљама, да

обједини васколико српство. Створио је моћну српску војску и наоружао је. Али

искључиво дипломатским путем ослободио је Србију присуства турских војника и

проширио њене границе. Радио је на томе да се сви Срби уједине истовремено када и

сви Италијани и сви Немци. Убијен је пре него што је тај циљ остварио. Убили су га

они који су били нестрпљиви да отпочну ратове, и да их изгубе.

Сто година касније Србија је, суштински, поновила своју историју.

12. август 1992.

ГЕНЕЗА ВОЈНЕ ИНТЕРВЕНЦИЈЕ

ТЕНКОВИ СУ КРЕНУЛИ ИЗ БЕОГРАДА

Ако се деси да тенкови НАТО - снага крену на Србе у Босни, зашта су добили

одобрење свих цивилизованих држава света, нема никакве сумње да ће то бити они

исти тенкови који cу деветог марта 1991. године, у смирај дана, изашли на улице

Београда. Тенкови који су тада уперили своје цеви у српски народ, најавили су, ево,

свој поход на српску Босну. Европски тенкови, кад крену на нас, биће окићени

заставама са црвеним петокракама и сликама Слободана Милошевића и Војислава

Шешеља.

Немојте у чуду ширити очи и постављати ми несувисло питање: како је то

могуће? Оно су били наши, а ово је туђин. Тачно, а раде исто: пуцају у српски народ.

Сећате ли се како је чета наоружаних милицајаца хладнокрвно нишанила и пуцала у

голоруке младиће демонстранте на углу код Лондона? Оних борних кола, коња,

пендрека и паса? И, наравно, оних грмећих тенкова на крају чија слика и грмљавина је

посредством телевизије обишла свет? За то пуцање у младиће и за те тенкове формално

су била одговорна два Србина, један Поморавац и један Шумадинац – Радмило

Богдановић и Борисав Јовић. Богдановић је због тога морао да поднесе оставку на

функцију. Суштински, међутим, одговорност је сносио искључиво српски вођа

Слободан Милошевић.

Тако је и сада: формално, за тенкове у Босни биће одговорни команданти НАТО

снага, суштински – опет српски вођа Слободан Милошевић. Његова политика

непопустљивости, "комунистичке чврстине и доследности" доноси смрт и разарање

овом истом народу коме он стоји на челу и кога, наводно, жели да заштити.

Оно ШТО je почело CA тенковима, CA тенковима мора и да се заврши. Оно што је

почело са поразом, са поразом мора и да се заврши. Тенкови које је Милошевић са

својим генералима ЈНА, Кадијевићем, Броветом и Аџићем, усмеравао најпре на

сопствени српски народ, потом на словеначки и хрватски, сада на муслимански, нису

имали коме донети победу. Држава за коју су се борили била је фантомска, циљеви

неоствариви. Њихов учинак био је убијање без смисла и потребе. Зато су то исти

тенкови као и они који ће се, можда већ сутра, појавити у Босни и пуцати у српски

народ. Из хаоса и бесмисла не може се родити ред и смисао.

Слушам и гледам те избеглице из Босне и Крајина. Остали су без својих

ближњих и драгих, без имања, без куће и кућишта, без ичега. Покрали су им, разнели и

спалили оно што су стицали целог живота и зашта су живели, радили и мучили се. И

нису постигли ништа, никакву слободу, никакву нову државу. Та нова држава која их

је увукла у рат, која им је обећала живот без Туђмана и Изетбеговића, та нова

Југославија, јасно и гласно сада каже да признаје Титове границе, да њихови порушени

домови и свежи гробови заувек остају у државама које су биле њихове, које су они

издали и где зато више немају повратка. Шта ће им нова држава у којој нису њихови

домови, "њихова огњишта која су они бранили"? Држава у којој су они голе и босе

избеглице? Држава у изолацији којој прети зима и глад? Држава која не може да

помогне ни себи ни њима? He треба им таква држава, као што ни они, такви какви су,

нису потребни никоме. Све је само једав очај, једна беда и безнађе.

Безнађе је тако страшно да је сасвим оправдано запитати се није ли било боље

живети покорно и у миру са својим и на своме, трпети Туђмана и његове усташе,

Изетбеговића и његове фундаменталисте, трпети психички терор националиста и

фашиста, јер тај терор и то лудило и тај режим који га рађа и подржава не може бити

дугог века. Ти луди режими бивају и прођу, а живот остаје, сачува се глава на рамену,

и кућа и имање и дедовина. А шта ће Срби сада када су им пусте и попаљене Крајине,

пуне терориста и пљачкаша, пуне смрти туђе и њихове? Шта ће људи без завичаја, без

наде на повратак, људи које су убијали и који су убијали?

Слушам и гледам неког херцеговачког лидера који резигнирано каже:

"Југословенска војска се повукла и оставила нам границу коју не можемо да чувамо и

мржњу која неће нестати у наредних двеста година. Наша перспектива је –

Херцеговина без Срба. Ми се сви одавде морамо иселити".

Размишљам о све бројнијем зборовању Срба расутих по свету и о њиховом

скупљању милостиње за Србе у матици и о њиховим врућим ратним покличима и

позивима "да се одбране Крајине и сви Срби ма где живели". Своју носталгију за

завичајем они су претворили у некакав "галофак" патриотизам, носе га као расне

кокошке јаја, дневно по један. Откуд су то ти расељени Срби веће патриоте од нас који

овде живимо? Откуда то да њима смета што ће Срби живети у хрватској и босанској

држави? Кад су одлазили у печалбу да стекну кућу и имање, да им синови и ћерке

добију запослење и перспективу, да ли су извољевали, закерали, тражили боље владе у

тим земљама куда су одлазили, да ли су се с пушком у рукама борили да их смакну?

Или су мирно, демократски, као грађани, покушавали да понешто исправе, што се

може. Откуда то да својим Србима који нису отишли у печалбу јер су и у домовини

имали све што им треба саветују да се одметну у хајдуке и с пушком у рукама мењају

власт која им се не свиђа? Зато да би изгубили и оно што имају па да им Срби из света

могу да шаљу милостињу? Јели то освета оних којих се домовина одрекла и који су

морали да се злопате и муче по свету да би зарадили и опстали? Да ли то нека виша,

божанска правда сада намирује Србе?

Све су то тешке забуне и семе зла које је посејао један вођа коме су студенти

клицали да је Садам Хусеин у време кад нико, па ни они, млади, цинични и заједљиви,

нису у то веровали.

19. август 1992.

СРПСКО НАЦИОНАЛНО ПИТАЊЕ

УПОРНОСТ ДА СЕ УНИШТИ СРБИЈА

Разне српске националистичке силеџије, отежале од незнања и примитивног

племенског талога као кола натоварена мокрим моравским шодером, с поносом истичу

да "никада нису били комунисти", или да су, шта више, били са комунизмом у завади и

од њега трпели, као да би то за свет била некаква препорука, неки доказ њиховог

исправног мишљења. У свом страшном незнању, из кошмара у коме се налазе, нису у

стању да процене да је за данашњи свет комунистички наднационализам био далеко

прихватљивији него њихов примитивни национализам пун ратних поклича. За свет је

увек било боље не решавати национално питање никако, него решавати га ратом.

Српски националисти тако увређено говоре о томе да су југокомунисти оставили сва

национална питања нерешена, као да је свет за то крив а не они који су уживали и још

увек уживају у титовским привилегијама.

Националистичке силеџије истичу као своје заслуге што cу под комунистима

чамили по затворима, изигравају националне хероје, иако би право било да због таквих

идеја и деловања чаме по затворима у свакој цивилизованој земљи. Да је све како

треба, били би по затворима и у овој земљи у којој покушавају, тим својим

душебрижништвом, да буду на услузи. Али овде ништа није како треба.

У Србији су, наиме, бригу о националном питању преузели комунисти. Они

исти који су хапсили националисте, забрањивали српску прошлост, српску културу,

српску цркву, који су поклањали српске победе и српске земље свакоме ко је могао да

им понуди једно место више у комунистичкој хијерархији, ти исти данас скочили су да

решавају вековно српско национално питање. А пошто они о том питању знају само

толико да је то било забрањено и да су се за њега борили они који су били прогањани и

по затворима – они су сада прогласили за пожељно све што је било забрањено и у први

план истакли до јуче хапшене шовинисте. Тако је национална борба Србије постала

цементирано братство комунизма, који је проскрибован данас, и агресивног

национализма, који је био проскрибован увек. Како је свет примио ту борбу, са каквим

симпатијама, и са каквим успехом се она води, то је данас видно свима.

КАКО ЛАЖЕ ПРОФЕСОР – На жалост, узроке те антипатије света, тог

авимозитета, обичан свет још не разуме. Обичан свет је одан својој нацији, што је и

богу и људима право, али никако да разуме да комунисте не интересује никаква нација

већ обесправљени и осиромашени народ којим могу да владају и да су се за

национално питање ухватили тек кад им је све друго пропало, као дављеник за сламку.

И баш као дављеник сламку, тако су и комунисти повукли национално питање у понор.

Недавно је наша ТВ приказала како један врли српски професор историје објашњава

Американцима да "Србија није напала Словенију, јер су тада наредбе издавали два

Хрвата и један Словенац". Тај професор је европски образован и он то не прича из

незнања и глупости, већ да би збуњивао незналице и глупе, то јест обичан, необразован

и националистички расположен српски народ. Уместо да истиче политичко

опредељење тих људи који су тада повели рат, он истиче њихову националност.

Уместо да каже да су рат повели комунисти, дакле људи који су презирали сваку

нацију, који су желели једино комунистичку Југославију у којој они имају највеће

привилегије, тај професор каже – они нису били Срби! Па јасно је да нису! Тим

комунистичким главешинама по мери је био једино комунизам: у конфедералној,

национално подељеној Југославији они би остали без својих привилегија и зато таква

држава њих није занимала.

У покушају да једном полуистином изманипулише америчку јаввост и српски

народ, тај професор наводи кључни доказ да су комунисти изманипулисали српско

национално питање за своје циљеве. Немајући кога да подбуне у Словенији, они су од

ње дигли руке, али су зато повели рат у Хрватској; кад су га изгубили, онда су

наставили у Босни. Сада смо ту где смо. Национално питање, разуме се, није решено,

јер се тако оно и не може да реши, jep комунисти нити знају нити уистину и хоће да га

реше. Свет њихове манипулације не одобрава, њихово незнање не прашта, и отуда

помаже њиховог противника и кад је у праву и кад није у праву. На тај начин свет је

присиљен, и кад сам не жели то, да ради против српског националног питања. Многи

морају да чине то и против своје савести и убеђења (Русија, Румунија, Грчка, Израел,

многи несврстани итд). Од два зла свет мора да бира мање. Боље је да Србија пропадне

начисто него да своје национално питање решава на тако чудовишан, комунистичко -

фашистички начин.

СВЕТ СТАВИО ПРСТ НА ЧЕЛО – Какав је то комунистичко - фашистички

начии? Зашто је боље да пропадне Србија него да се решава њено национално питање?

Зар то питање Србија није решавала и у прошлости и зар тада није имала подршку

многих земаља? У чему је разлика између ондашње и садашње борбе? Све је то толико

јасно, сва су ова питања толико непотребна, али, на жалост, српски народ је

пропагандом о "завери света против Србије" толико излуђен да се на та питања мора

одговарати стрпљиво, разложно и упрошћено, како би свако могао да разуме. Модерна

српска држава почела је да решава своје национално питање борбом за ослобођење од

Турака 1804. године. Срби су дуготрајним и мучним ратовима, често у савезништву са

великим силама које су повремено такође биле у дипломатском или ратном сукобу са

Турском, ослобађали део по део својих територија. Онда се родила идеја да испод

туђинског јарма ослободе и остале словенске народе који су били под Аустријанцима

и Мађарима, поготову што је мећу њима било много Срба у Крајинама. Уз помоћ

многих развијала се идеја о југословенству која се на крају Првог светског рата и

остварила. Борбу Срба против Турака, а потом против Аустријанаца и Мађара, дакле

против страних окупатора југословенских територија, у глобалу подржавао је читав

слободарски свет. У склопу те подршке Срби су имали шансу да реше своје

национално питање, и они су ту шансу искористили.

А данас? Комунисти су, говорећи неодређено о некаквим "националним

интересима Срба", бацајући самим Србима прашину у очи накаквом паролом "Сви

Срби у једној држави", као да би и Срби из Чикага или Мелбурна морали да живе у

Србији, комунисти су дакле, с тим паролама и уз подршку страшних тенкова, топова и

авиона скочили да ослобаћају Словенију од Словенаца, Хрватску од Хрвата, Босну од

Босанаца. Пошто то свет није могао да разуме, они су му објаснили да они уствари

ослобаћају југословенску војску од Југословена, то јест од Словенаца, Хрвата и

Муслимана. Свет ни то није разумео, јер зашто би се југословенска војска ослобађала

од Југословена. Они су онда објаснили да они уствари ослобађају Србе од њихове

дојучерашње браће Хрвата и Муслимана.

Елем, свет је тада ставио прст на чело: Срби су своје национално питање

почетком овога века били решили тако што су водили ратове да ослободе не само себе

већ и своју браћу од туђинске државе. Пролили су крв да би живели у једној држави са

својом браћом. И живели су тако и говорили како им је добро. Сада, кад су та њихова

браћа зажелела да имају засебне државе, Срби су своју браћу прогласили за смртне

непријатеље и повели рат за ослобођење од њих. Сав њихов алтруизам тада је пао у

воду. Кад се све то резимира, испада јасно као дан: Нису Срби водили никакве

алтруистичке ратове за ослобођење Јужних Словена, већ освајачке ратове за државу са

српском доминацијом. Борбу сепаратиста тако је свет разумео као борбу за избављење

од страшних српских угњетача.

Тако су комунисти, као последње што су могли (после привреде, културе и

свега другог) упропастили и српско нациовално питање и срозали Србију на дно, у

девети круг пакла, где се на сумпорној ватри пеку издајице човечанства.

26. август 1992.

У СВЕТЛУ ЛОНДОНСКЕ КОНФЕРЕНЦИЈЕ

ГДЕ СУ ГРАНИЦЕ

У време кад је још постојала Југославија, кад је оружје ћутало а водио се само

медијски рат, кад смо сви били запенушали да доказујемо да смо једино ми у праву,

све су очи биле упрте у једну републику и једног човека: у Србију и њеног

председника Слободана Милошевића. Србија као највећа република и Срби као

најбројнији народ залагали су се тада за јединствену Југославију и демократски

принцип "један човек један глас", што је значило апсолутну доминацију Срба, или пак

принцип "сви Срби у једној држави", што је значило стварање велике Србије. Остали

народи су се ужасавали тога и тражили начине да то онемогуће. Осим мржње према

Србији, која је постала синоним доминације, имали су и јачи разлог: добро наоружана

ЈНА била је највећим делом под српском контролом. А Срби се нису никада

устручавали да звецкају оружјем.

Осим у Србији и Црној Гори, у свим осталим републикама биле су победиле

грађанске, опозиционе партије, па је то био додатни, за свет разумљив, аргумент

отпора према Србији: "He можемо са комунистима у једној држави" говорили су. Свет

се у потпуности ставио на страну несрпских република и мир и Југославија могли су

да се сачувају једино ако Србија и њен председник, чије име Војислав Коштуница не

сме да изговори да га не би прекидала бура протеста, одустану од своја два

хегемонистичка принципа. Жеља да Србија одустане од својих принципа била је

велика и притисак на њу и њен режим који неће да попусти страховит. Догађао се

почетак сатанизације Србије.

ОСТВАРЕНИ РАТНИ ЦИЉЕВИ – У то преломно време, кад је Србија могла да

пресече тај Гордијев чвор, Слободан Милошевић је бранећи Србију од оптужби рекао:

"Србија данас никоме не ваља, али кад би прихватила титовске границе, она би

наједном постала и добра и културна и цивилизована".

Сада, на Лондонској конференцији, Србија је прихватила титовске границе, али

није постала ни добра, ни културна, ни цивилизована. To закаснело признање неће

повратити мртву Југославију нити ће Србији укинути санкције, изолацију, понижења.

Heћe повратити у живот десетине хиљада мртвих, неће вратити домове стотинама

хиљада расељених, неће усрећити уцвељене и обогаљене људе, неће... неће ништа. У

светлу Лондонске конференције, Србија није водила рат да оствари своје неоствариве

циљеве, већ зато да оствари оствариве: да сруши Југославију, завади нације, изазове

покољ и уништење народа и – што је ваљда било и остало кључно – ојача, обогати и

учврсти режим.

Наиме, упркос тако очигледно поразним резултатима рата који Србија води,

упркос свим негативним последицама које нам је тај рат донео, Слободан Милошевић

и његов режим котирају се у српском народу боље него икад. Што је већа несрећа и

страдање, народ се све чвршће збија око свог вође. Што смо беспомоћнији, вођа нам је

потребнији. Кад се гине тражи се спас. Зашто се гине и ко је за то крив, нико не пита.

Такве реакције народа су логичне, теоријски и практично много пута проверене кроз

историју свих народа света. Хитлер је био немачки идол све док се није полио

бензином и упалио, a многима чак и после тога. Садам Хусеин још увек чврсто држи

власт иако је од увођења блокаде у његовој земљи због глади и несташице лекова

умрло 700.000 деце.

To зна и Слободан Милошевић и зато не само да не помишља на оставку, већ

једнако даје препотентне и надобудне изјаве као да је победио и надмудрио цео свет.

После свега, морали бисмо да се запитамо не где су границе Србије и зашто их нисмо

прихватили онда када је то значило спасавање Југославије него сада кад то значи

спасавање режима, већ где су границе садизма нашег вође.

КАКО HAM ПОМАЖУ ТУЂМАН И АЛИЈА – Наш комунистички режим, који

није хтео да се бори за јединствено тржиште и профит већ за јединствене границе и

доминацију политике, сматра успехом што Лондонска конференција није усвојила

Писмо о Србији у коме се она осуђује као агресор и међународни зликовац. To јесте

успех, али вероватно Панићев (кога је Милошевић покушао дрско да дезавуише на

самој конференцији). Какво руководство има Србија, могли смо и то да доживимо: да

уз санкције добијемо протекторат као Ирак и да нас раскомадају као што нам прете.

Од те последње беде Слободана Милошевића спасли су Фрањо Туђман и Алија

Изетбеговић. Милошевић је њима поклонио самосталност, они му сада услугу

узвраћају услугом. Јер Србија би свакако била осуђена као агресор да су Хрвати и

Муслимани само мало такши у зверствима од нас. Али – на срећу, зар не? – нису!

Преосетљиви заљубљеници у Слободана и његов режим нека сада размишљају.

Њима се, наиме, чини да је све зло тамо преко, код наших противника. Они су убеђени

да је Милошевић добар, да Алија и Туђман не ваљају. Пре неколико дана онај мали

округласти телевизијски посленик који има мишије очи и мишије бркове, онај

београдски ТВ Мики Маус, Пера Јовин, Јова Перин или како ли се већ зове, приказао

нам је као праву Алијину бруку и срамоту како усред лепог града Сарајева влада

некакав Јукан, бивши робијаш и криминалац, са својом приватном војском. Алија га не

спречава и не дира, вршља како хоће и шта хоће, а Сарајлије га још и хвале! Приказао

нам је тај Мики Маус, тај Пера Јовин, и како Туђманов Парага сасвим јавно и

некажњено позива своје црне легије да убијају Србе и освајају Београд.

Све је то лепо, али зар Милошевић нема своје Јукане и Параге? Готово у исто

време, али у једној сасвим озбиљној емисији, у којој нема ни презира ни критике,

слушамо како некакав Жељко Ражнатовић Аркан, вођа српских добровољаца, додељује

одликовање "Обилићеву звезду" доброчинитељу Павловићу који је подигао мост на

Дрини. Ко је тај Аркан и ко су ти његови добровљци? Како може постојати тако нешто

поред регуларне војске у Србији, ЈНА или како се већ зове? Какав је то орден

"Обилићева звезда", ко га је установио, којим законом, коме се додељује и ко га

додељује? Ако је то приватна ствар неког Аркана, зашто се то третира у државним

медијима као државна ствар? А Бокан? А Шешељ који води легије у Славонију –

Вировитица, Карловац, Карлобаг – Босну и Македонију, а Мирко Јовић и његови "Бели

орлови"? Зар све то није доказ да су сва три лидера одавно продала своје нације ђаволу

и да једино ђаво и зна који су их разлози на то навели и какву су корист из тога

извукли и нашта ћe све то да изађе.

УВЕК ИМА ГОРЕ – Ових дана тај српски режим који није хтео садашње

границе онда кад смо тиме могли да обезбедимо благостање а хоће их сада кад смо

због тога доживели беду и пропаст, тај наш режим кога још гори режими у Хрватској и

Босни спасавају да нас не сруши до краја и неопозиво, води са опозицијом преговоре о

"округлим столовима" на којима треба да се усагласе заједничка правила демократских

и поштених избора. Тај режим који би после свега што је учинио у Србији морао да се

полије бензином и запали, јер оставка и бежање би му била незаслужена награда,

преговара тако како би преговарала свака друга странка на власти у свакој другој

добро вођеној и добро сређеној, успешној европској држави. Као да живимо у

благостању и просперитету, па бранимо то што имамо, пазимо да не покваримо успех,

да га сачувамо, да неким погрешним кораком не доведемо у питање оно што смо са

толико труда постигли!

Како и чиме то режим постиже? Како хипнотише народ да га не одува једним

тешким, ојађеним уздахом? Тако што му стално говори: "Ћути, народе, може бити и

горе, много горе!" И још: "Ми се нисмо прославили, али други би то и горе, много

горе!"

И увек тако, од почетка страдања Србије. Може горе, може и горе. Кад будемо

умирали од зиме и глади, од безазлених болести и малих тровања, кад нас буду

стављали у хладне раке, и тада ће нам говорити: "Може бити и горе, много горе!

Могли сте изгинути незнано где, и остати тамо да вас пси и птице растргну, ни гроб да

вам се не зна!"

Заиста, и тако може. И бивало је, и бива. У Србији Слободана Милошевића.

2. септембар 1992.

ВРЕМЕ САДАШЊЕ

ТРИ ПРИЧЕ О СРБИМА

У великом граду пријатеље и познанике тешко нађеш и кад их тражиш, а

случајни сусрети на улици су редак догађај; у малом граду познанике и пријатеље

налазиш и кад их не тражиш. Срећеш их свакодневно, на улици, на пијаци, у кафани. У

једном и у другом случају, знанци кад се сретну, причају своје јаде. Што су јади већи,

до приче им је више стало. Људи хоће с неким да поделе своју муку, да им буде лакше.

У овом времену јади су нарасли, па је нарасла и потреба за причањем. Људи причају о

стварима које су их тешко погодиле, загледани у једну тачку, зачуђени, згранути, с

неверицом да се то догађа баш њима. Слушајући те приче, данима и данима, та

присећања на тешко доживљене људске патње у безброј варијанти, без икакве жеље да

их разумем и објасним, да их упамтим чак, слушајући их тек тако, из поштовања према

тим људима, наједном сам схватио да су се неке од тих прича урезале у моје сећање и

душу, да су почеле да ме притискају и гуше, да осећам потребу да их и ја причам

другима. Питам се зашто је то тако, а разумевање и одговор на то питање немам.

Испричаћу их у нади да се одговори крију у самим причама.

ПРВА ПРИЧА – Кршни Херцеговац, однекуд око Гацког, за главу виши од

ониског поморавског народа, увек насмејан, поздравља ме високо подигнутом руком

којом може да дохвати стрехе. Другари смо још из Каблова где сам га затекао као

младог радника из оне генерације која је дошла са катуна и бачија, обучила се за

кратко време и понела терет индустријализације на својим снажним плећима.

Дописнику "Политике" у то време, Кости Константиновићу, кад је писао поводом

десетогодишњице Каблова, причао је како су га, кад су штемовали бетон, као младог и

кршног, терали да удара чекићем, а он рекао: "Нијесам ја такав техничар, лупићу те по

прстима, но удри ти, a ја ћу да држим". Била је то лепа анегдота, јер у тренутку кад је

причао, тај симпатични насмејани Херцеговац већ јс био пословођа чији су

проводници имали репутацију на светској пијаци.

Последњи пут кад смо се срели, човек из Гацког није подигао руку на поздрав.

Седео је некако шћућурен на некој поломљеној гајби, мало скрајнут од пијачне гужве,

и није изгледао велик. "Како си?", питам га, "имаш ли вести из завичаја?" "Како не бих

имао", одговара ми, "пуна ми је кућа избеглица. Казан кувам да се прехранимо". И

настави да прича.

Има у близини Гацка неко хрватско село које је под окупацијом било усташко.

Злочини које су починили Србима нису били заборављени, као ни кости српске које су

трунуле у некој оближњој јами. Нека копрена као отровна магла обавијала је то село за

све ове године док смо живели у миру и слободи, учили, радили и радовали се. Људи

су умирали и рађали се, стасала је већ и трећа генерација, али отровна магла није се

разилазила. Срби су гледали кроз њу и нису видели да у том селу живе сад неки нови

људи, нека нова младеж. Видели су једнако оне старе зликовце са црним капама, са

ножевима и маљевима у рукама. И кад им је једне ноћи војска поделила оружје и

разврстала их у чете, као да би се бранили од тих зликоваца, они су одмах отишли у то

село, и као да авети туку, побили све што су затекли, а село запалили. Онда су отишли

у једно друго, муслиманско село, позвали људе и рекли им да с њима желе да живе у

миру и моле их да не дижу буну да се крв не пролива. Али већ идуће ноћи неко је

наоружао и муслимане и они су, не верујући Србима ни реч, покушали да их опколе и

побију. Срби су тада отишли у муслиманско село и тамо побили све што су затекли, а

куће запалили.

И сад Срби око Гацког живе сами. Али како живе? Куће су разбацане по

брдима, од једне до друге километри растојања. А муслимани се одметнули и крстаре

шумама, кога ухвате на препад кољу и свакаква недела чине. Срби стражаре с пушком

у руци пред својом кућом дању и ноћу, бране свој праг. А од кога бране? "Јадо мој",

каже ми Херцеговац, а очи су му тужне и угашене, "ја имам сестриће и братанце који

сад ратују у "зенгама" и у "зеленим береткама". Свој на свога ударио. To се женило и

удавало ко се у кога заљуби, није се ту много црква и нација бреновала. Нису сви

Хрвати били усташе, не мрзе сви муслимани Србе, има ту много добрих људи. Али

сада се све поделило, јадо мој! Ко ће сада ову мржњу да угаси? За сто година ми се

више измирити не можемо. Ама каквих сто година! Никада се ми више измирити не

можемо".

ДРУГА ПРИЧА – На далекој периферији Мостара, тамо где се не разазнаје где

престаје град а почиње село, крај саме Неретве, на голој стрмини, после акције

чишћења терена остала су да леже два мртва војника из нишке добровољачке

падобранске јединице. Сунце је већ одскочило и пржи. Група њихових другара

нервозно се договара у малом заклону како да их извуче, јер с друге стране Неретве

снајперисти их држе на нишану. Млади момци, деветнаестогодишњаци, рано сазрели

у рату, зближени како се то само у смрти догађа, не желе да оставе своје другове.

Двојица одлучују да крену. Уздају се у спретност, брзину и срећу која прати храбре.

Трећи премишља. Зове се Марко, спортиста је, истрениран, брз и снажан. Послали су

га да служи војни рок негде у Неготину, али је сам тражио премештај у ову јединицу.

Уместо шлема носи траку око главе, у акцији креће се пантерским скоковима, као

какав млади Рамбо, и убеђен је да га метак неће стићи. Водник их будно посматра.

"Шта је, Марко" – пита – "премишљаш се, хоћеш ли са њима?" Овде нема наредби.

"Наравно" – каже Марко – "знам да ни мене другари не би оставили".

Нико није чуо никакав звук. Као у каквом немом и успореном филму видели су

само како се Марко тргао, прилегао и ухватио за главу, готово кад је био надомак

заклона. Притрчали су, извукли га; рана је изгледала страшно, али Марко је био жив и

свестан. Повезали су му главу, крв му је цурила испод завоја на чело и он ју је брисао

надланицама да му не иде у очи. Звали су одмах радио – везом штаб да им пошаљу

помоћ, санитет, хеликоптер. Обећали су, али хеликоптера, у том тренутку, није било.

Чекали су сатима. Марко је гледао у плаво херцеговачко небо као да очекује да угледа

ту птицу спаса. Кад му се коначно учинило да чује неки звук и да види снажни

пропелер, небо се затамнило и он је још једино осећао како га другари нежно држе за

мишице. Покушао је да их додирне и то је био његов последњи покрет.

У болници y Титограду само су констатовали смрт. Лекари су изашли, био је

крај радног времена. У ординацији је остао Марко да лежи на покретном кревету и крај

њега пратилац, друг из јединице на чијим је рукама умирао, сав у печатима крви на

грудима и рукавима. Окретао се около не знајући шта да ради. Рекли су му да ће

управо доћи неки техничар који држи кључ од мртвачнице. Али нико није долазио и он

је изишао и кренуо сам да га тражи. У једној одаји пили су кафу. "Треба ми тај и тај",

рекао је војник. "To сам ја", рекао је један од ирисутних и наставио да пије кафу. "Мој

мртав друг треба да се смести..." "Он може да сачека да попијем кафу", рекао је

техничар. Војник је извукао огроман пиштољ и завукао човеку у уста. "Попићеш ово

уместо кафе ако одмах не кренеш", рекао је. Рука му се тресла, пиштољ је могао да

опали и нехотице. Техничар је побледео, устао и кренуо без речи. Дошао је у

ординацију и тамо стајао сметено. "Немам кесу", рекао је, "нестале су нам". "Нађи",

рекао је војник.

Отишли су у град, у продавницу погребне опреме. Продавачица је тражила

новац, војник се опет машио пиштоља. "Пусти, Зоро, новац", рекао је техничар

обазриво као да рукује мином.

Седео сам у једној београдској кући, у богато намештеном салону, са оцем

мртвог Марка. "Тај техничар" – причао ми је тај отац – "поднео је против војника

пријаву. Онда је хтео да повуче пријаву, мучио се, није могао да спава. А онда се јавио

у добровољце. А Маркови другови, кад сам их обишао у Нишу, сви су били под

истрагом".

Мислим – рекао ми је Марков отац тихо, тихо, у муклој тишини тог великог

замраченог салона – мислим да су после смрти мога сина, ти његови другови учинили

нека недела. Мислим да су се светили.

ТРЕЋА ПРИЧА – Међу четири хиљаде есперантиста из света, који су се овог

лета окупили на свом конгресу у Бечу, било је и троје Срба. Ово је прича једнога од

њих.

"Желео сам да идем на тај конгрес, макар спавао у Бечу под мостовима на

Дунаву. Наша организација нема пара, финансирамо се сами. Али како да пропустим

прилику да видим и чујем толике људе, полиглоте, интелектуалце (углавном) из целог

света, да сазнам шта мисле о Србији и о нашим мукама. И отишао сам. Нисам спавао

испод моста, али сам се хранио највише помфритом. Без сенфа. И за сенф траже два

шилинга. Дружио сам се са људима али посао нисам обавио: нико није хтео да

разговара са мном. Кад чују да сам Србин, окрену се и оду без речи.

Једног дана, док смо се пели дугачким полумрачним степеништем у салу за

предавања, видим старијег човека који се тешко креће, као да не види, држи се за

гелендер. Приђем, помогнем му, седнемо заједно, попричамо. Бечлија, има осамдесет

година, али добро се држи, једино што има "кокошије слепило". На сунцу види, али у

полумраку готово ништа, као да је слеп. У подне, човек ме зове у град на ручак. "Ја ћу

овде да презалогајим, господине", кажем му, "моја су средства веома скромна, немам

да плаћам ручкове". "Ја ћу Вам платити ручак", каже човек. "Мене срамота", кажем,

"да ми Ви плаћате". Али човек наваљује. Сигурно сам му потребан, тешко се креће,

помислим и прихватим. Води ме човек по Бечу, ручамо, шетамо се, цео дан смо

провели заједно, он прича, показује ми где има шта занимљиво. А мени само једно на

памети, хоћу да га питам да ли му смета што сам Србин, шта о Србима мисли? Заустим

да кажем, а он ме прекида. Цео дан говорио је само он, моје питање остаде

неизговорено.

Председник светске организације есперантиста је наш човек, Југословен, неки

господин Сима Милојевић. Тамо у Бечу ми смо имали договорено да нас прими, али

тек шестог дана дошли смо на ред, па и тада смо чекали цело пре подне, вазда је било

неких делегација. Ушли смо у његов хотел, па у апартман, било је то тако луксузно да

се нама чинило да је тај Сима неки Тито. После онолико чекања и гледајући сав тај

луксуз мени је тај Сима онако на невиђено већ изгледао антипатичан и био сам

спреман да се вратим и да га не видим. Али ипак сам ушао. Поздравили смо се, питали

за здравље, а онда је једна Београђанка, која је била са нама и која је Симу очигледно

знала од раније и била са њим у вези, почела као да му реферише, да прича оно што је

он очекивао да чује од ње: о томе како му живи мајка у опкољеном и порушеном

Сарајеву, како браћа у Требињу, јесу ли живи, кад се задњи пут чула са њима, о чему

су причали. Више од пола сата жена је причала а Сима слушао без речи, као опчињен,

упијао сваку реч. Видео сам да сам се преварио: њему је до сусрета било стало више

него нама, њега су oнe силне делегације морале нервирати много, много више него

мене. Али он се није љутио. Изгледао је благ, тих и господствен.

Онда нас је повео на ручак у неки богат ресторан са самопослуживањем.

Узимали смо шта нам се допадало а он је инсистирао да узимамо још, обилато, од свега

и свачега, да се гостимо краљевски, да га не штедимо, све ће он то да плати, да се не

устручавамо. Као да нам је читао из очију да смо шест дана јели, углавном, само

помфрит".

Тако ми је причао мој пријатељ, есперантиста, који се сит најео тек шестога

дана боравка у Бечу.

Могу да замислим колико се радовао Сима Милојевић што је тако лако и

јефтино могао да утоли њихову глад. Док их је грлио и молио да једу, он је вешто

скривао сузе у очима које cу биле као потамнеле. Да су имали времена и да су пажљиво

гледали, могли су видети како невидљиво, изнутра, плаче човек коме cу убили

домовину.

16. септембар 1992.

ЗАШТО ЈЕ НАРОД ЗБУЊЕН

КАКО ДА ПОБЕДИМО ХРВАТЕ

Драматично велики редови за нафту и бензин који се заморно и безнадно отежу

по српским селима и градовима, а не престају ни током рано захладнелих јесењих

ноћи, измирили су љуте политичке противнике. Једнако стрпљиво у редовима чекају и

они који би сина јединца жртвовали за Слобину велику Србију и они који би

прихватили и Титове границе под условом да у оквиру њих нема Слобе и његових

шовиниста. Тако редови, као најава општег метежа и оскудице, куда се Србија

неповратно запутила, постају метафора општег духовног стања овог народа. Нико,

наиме, више није потпуно сигуран у оно што верује, али ни у оно у шта верују други.

Његови аргументи нису довољно јаки, али аргументи оних других изгледају му још

слабији.

To духовно стање има и своје дефиниције, као и увек кратке, јасне и продорне.

Оне светле као ракете у ноћи, а после њих мрак је још гушћи. Оне осветљавају а не

помажу. Оне користе само ономе ко их испаљује и чије циљеве и намере ми не знамо.

"Милошевић не ваља, али ко би био бољи?", пита једна од тих дефиниција забуне. "Да

Вук победи, зар би нам он створио нафту?" – подругује се друга. "И кад бисмо

пристали на оно што Панић обећава, зар би нам свет скинуо санкције?" – мудрује

трећа.

ФОРМУЛА ВЛАСТИ – Тако нас режим који је створио тај мрак осветљава

ракетама забуне. После тога мрак нам се чини као дат од Бога, као наш усуд, као

судбина праведног, небеског народа који је створен да страда. Памет нам онда окраћа,

истањи се као кончић и ми смо спремни да примимо здраво за готово свако накарадно

оправдање режима, да верујемо свакој његовој плаћеној протуви која нам увече, са

екрана, збуњенима и разочаранима, испира мозак. Сарадници режима, хиљаде добро

плаћених и привилегованих послушника, упиње се из све снаге да нас убеди како смо

ми у праву све док су они на власти. Формула стара колико и власт бајно успева. Да ли

смо ми Срби толико глупи или су убеђивачи толико паметни?

Ни једно ни друго. У питању су разрађене шеме. У питању је ласкање из

интереса: говориш богатој жени да је лепа, мазиш је и водиш према амбису. Она

схвати да је вараш тек онда кад полети у понор, али тада је касно, ти си већ постао

власник њених рачуна у швајцарској банци. Премијер Милан Панић мора због тога у

обраћању нама, своме народу, да се заклиње: "Ја немам никаквих материјалних

интереса да радим ово што радим". Било би некултурно да је рекао оно што ове речи

подразумевају: да они који њега нападају имају и те каквог интереса да то чине и да

лажу свој народ. Панић има западни шлиф и говори само у назнакама. Они који га

нападају, међутим, иду ђоном. Што их Панићева истина више погоди, све су оштрији.

Пошто немају аргументе, проналазе метод који пали: кад си ти већ у блату, повучеш и

њега. Ја не ваљам, али не ваља ни он. Ја лажем, али лаже и он. Ја јесам довео до

увођења санкција, али он не може да их скине.

Начин на који режим залуђује људе и одржава себе веома је дрзак, али лукав и

научно утемељен. Телевизија свакодневно сатима емитује разговоре у којима

протагонисти режима веома стручно бацају народу прашину у очи. Недавно некакав

распоп Кајевић хвали се како је покушавао да убије Тита и зато робијао у Америци и

залаже се за режим С. Милошевића. A ја га питам: зашто је покушавао да убије Тита

који је био најбољи комунистички владар док је под комунизмом живело пола

земљине кугле, и под којим смо ми живели, и поред свега, у некаквом благостању, а

подржава Слободана Милошевића који је најгори владар на целој земљиној кугли, и на

Истоку и на Западу, и под којим живимо бедно као шугави пси? Да ли је тај Кајевић

заиста патриота и воли Србе кад тако чини, или баш обрнуто, мрзи Србе и жели да

њима што дуже влада Слободан Милошевић? И ко је довео тог Кајевића на екран?

Неки Ратко Дмитровић који се за Србе у Хрватској бори тако што је сам побегао отуда

а нас хушка да идемо да убијамо Хрвате.

ПУТ БЕЗ ПОВРАТКА – Таквих примера има безброј. Недавно академик Коста

Михајловић, кога је заједно са Смиљом Аврамов Панић најурио из Женеве да нас више

не завађује са светом, изјављује за "Борбу" да не разуме зашто свет не воли

Милошевића кад је он највећи борац за мир и толеранцију! To исто говори и онај мали

позер који растеже речи у устима као жваку, премијер Божовић: "Ја не разумем зашто

је свет толико против нас", каже.

Кад он не разуме, како да разумемо ми? Да ли? Да ли је баш тако? Или би он

само хтео да је тако? А шта ћемо са оним силним сусретима под окриљем некаквог

Друштва српско - руског пријатељства на којима руски комунисти све дрскије галаме

против Јељцина! Милошевић је лукав и опасан политичар. Он зна да пут којим је

пошао нема повратка и да је његов опстанак могућ једино ако иде даље и даље, ако

распирује пожар рата, ако у вртлог уништења увлачи и друге људе и народе. Свака

вест која говори да су Хрвати и Муслимани започели непријатељства нас радује. Пуч у

Русији ми смо подржавали. Њихове комунисте подржавамо и прижељкујемо да они

тамо поново освоје власт "јер они подржавају нас Србе за разлику од Јељцина који се

продао Западу". Зашто баш руски комунисти да подржавају Србе, и зашто баш ми да

подржавамо њих? Зашто се они тако грчевито хватају за нас? Кад би они дошли на

власт, руски национализам би плануо као барут. Настао би страшан рат на огромним

просторима Русије. Русија има атомско наоружање. Оно би тада озбиљно запретило и

Америци. Комунисто – нацисти би могли повести коначни, завршни рат против

"мрског империјализма". Неко занет великом идејом комунизма могао би остварити

оно што Хитлеру није пошло за руком. Хитлер није успео да створи атомску бомбу.

Комунисти, ако би дошли на власт у Русији, имали би је довољно да десет пута

заредом униште цело човечанство.

To је разлог што Америка отворено говори да српски режим угрожава њене

националне интересе.

А "војни коментатор" Мирослав Лазански прави се невешт и исмева

Американце што су се "уплашили" мале Србије. "To је цинизам" – вели Лазански –

"како ми да угрозимо национални интерес велике Америке!"

СРПСКО ПИТАЊЕ – Заиста, не треба се чудити што су Срби збуњени и што су

упркос свему спремни да опет дају поверење режиму који их је за тако кратко време

осиромашио, опљачкао и унизио. Толико је много лажи од стране тако угледних људи

да човек није у стању да све то измери и изваже. Ако је у стању, а он занеми пред

величином и снагом тих неистина и конфузија. Српски режим се не устручава да

храни најниже страсти и интересе својих поданика. Јавно прокламује и организује

разне "добровољачке" ратне јединице које се претварају у најобичније пљачкашке

хорде. Толерише и подстиче ратно профитерство. Подстиче мржњу према

несаплеменицима и туђинцима. Подстиче себичлук. Већина данас размишља у стилу:

ја имам, за друге ме баш брига. Нико неће да устане и јавно и одговорно саопшти

народу да је та формула себичности у овим суровим полуратним и ратним условима

најрањивија: кад дође до глади, почеће пљачке и отимачине на све стране. Намножиће

се убиства "за жуто дугме". Најјефтинија глава ће бити онога који нешто има што

други немају.

Чак и Вуков сабор у Тршићу, чак и личност Вука Караџића, режим користи да

оправда своју погубну политику. Слуга режима Ђоко Стојичић рече окупљенима

нешто као: Вук је Србима вечна инспирација како да се одупру душманима и да

одбране своју слободу! Само што нас није позвао у борбу против Хрвата и Муслимава

са нашим великим реформатором језика на челу! Згађен сам, господине Стојичићу.

Јадном српском народу данас треба рећи истину, а она гласи: Вук Караџић се борио да

људи нађу свој завичај у језику, а слободу у култури и еманципацији. На пиједестал

славе њега је дигао један Словенац, а братску руку помоћи пружили су му Хрвати.

Њега су у Шибенику, Дубровнику и Задру дочекивали са једнаким почастима као у

Ваљеву и Лозници.

Српско питање на Балкану се не може решити политиком мржње и

национализма, већ политиком мира и грађанске слободе за сваког човека. Ко год

ратује, жели победу. Националиста кад ратује, он такође жели победу, жели да победи

све нације и да његова нација остане једина на целом свету. Зато је национализам

мрачна идеологија против које се бори цео освешћени свет. Ратнички расположеног,

брзопотезног, примитивног националисту мора да замени слободан, освешћен и

културан грађанин.

Ако то Срби схвате – победиће Хрвате.

22. септембар 1992.

У ЗАНОСУ БОРБЕ ЗА ВЛАСТ

ГРЕШЕ И ДОКТОРИ АГИТРОПА

Како се приближава зима, у Србији се увећава скупоћа и немаштина. Као и увек

у тим приликама, расте и револуционарни (или контрареволуционарни, ако је то

некоме драже) набој. На прост језик преведено – људи виде да ствари не иду добро и

хтели би нешто да мењају. Али шта и како? Како мењати и шта радити да ствари не

буду горе него што већ јесу? Они који су нас довели у ову тешку ситуацију, људи

режима, одговарају на ова логична питања што је могуће мутније. У нејасноћама и

заврзламама њихов је спас. Ако народ добије макар један јасан одговор, они знају да ће

бити на њихову штету. Јер нема ко други да буде крив за ову несрећу него онај који је

водио народ према њој.

Наравно, има и оних који нуде народу истините одговоре и упућују га на прави

пут, али у ситуацији кад је режим главни кривац, ти људи могу бити или странци или

опозиционари. А режиму је онда лако да прави смутњу и да се брани: странци нас мрзе

– каже наш комунистички режим – a опозиција се бори за власт и спремна је ради

власти да изда свој народ.

ОПАСНЕ ГРЕШКЕ – Као и обично, комунисти обрћу ствари наглавачке: пошто

су сами зарад власти издали народ (учинили су то одавно и чине то непрекидно, јер су

власт стекли руским тенковима а бране је сопственим) они за тако нешто оптужују

опозицију која кад би имала власт не би ни била опозиција. Дакле, опозиција нема

власт а издала је народ. Како може да изда народ онај који нема власт и не одређује

судбину народа? И даље: опозиција се бори да силом узме власт, а силу нема! Како је

то могуће?

Памет, истина и логика су непријатељи комунизма. Они су дошли на власт у

мраку и хаосу рата, у великој пометњи народа и државе, па тако покушавају и да се

одрже. Једино то у вези са комунистима је логично, све остало није.

Није логично, на пример, да комунисти доведу за премијера њихове Југославије

Милана Панића, па да га онда нападају као издајника. Није логично, али – за

комунисте – није ни мудро. Иако сви имају агитпроповске докторате, у паници која их

је захватила греше и они. Народ се сад пита: зашто су га довели да нас спасава кад га

нападају? Да ли то више не желе да будемо спасени? Зашто је Панић крив што

прихвата захтеве света кад је те исте захтеве прихватио у Лондону и Милошевић? Ако

Милошевић нешто није прихватио, зашто не устане и не каже јавно шта је то што није

прихватио и како мисли да се одбранимо ако то не прихватимо? И да ли жели да сноси

одговорност ако нам због тог неприхватања буде joш горе него до сада, као што нам је

увек уназад било због његових ранијих неприхватања!

Камо среће да је Милошевић прихватио да будемо асиметрична федерација,

или конфедерација, или макар унија, или заједница независних држава – све би било

боље од рата и изолације, јер оно због чега смо ратовали и гинули и тако није

остварено. Иако смо уз жртве и невиђена разарања освојили трећину Хрватске и

половину Босне, нама се као највећи проблем поставља како да сачувамо три хектара

ненасељеног и пустог камењара Превлаке. Све остало припада тамо где је и било.

Српске границе постављене су на Дрини и на Дунаву.

ПРВИ И ПОСЛЕДЊИ ЗЛОЧИНАЦ - Срби, додуше, имају власти у Крајинама,

али да ли имају и слободе и да ли ћe је имати, то је друго питање. Перспектива им је,

бар за сад, само рат, беда, глад и смрт. Ако и добију рат који воде, ако једном занавек

постигну да њима не владају иноплеменици, већ једино саплеменици – да ли ћe то

аутоматски значити победу и слободу? Да ли су Хрвати срећни што њима владају

Туђман и Парага? Да ли смо ми у Србији срећни што нама владају Милошевић и

Шешељ? Ја бих радије живео у Босни којом влада Емир Кустурица него у Србији

којом влада Слободан Милошевић.

Крајишки магационер Горан Хаџић сматрао је за потребно да изјави да све који

Крајине остављају Хрватској сматра усташама. Да ли је тиме мислио само на Панића

или и на Милошевића који се са Панићем, тамо у Лондону, у свему сложио? Или је

мислио и на цео свет који се сложио да се границе не могу мењати оружјем, те да су,

према томе, српске Крајине и даље у Хрватској? Цео свет је по магационеру Хаџићу

постао један усташки зликовац, осим њега једног. Како га роди мајка, таквог! Посебно

је питање што је пала крв до колена и што нико, па ни Добрица Ћосић, нема маште да

замисли како ће ти људи поново моћи да живе заједно. Одговор је свакако у осуди

ратних злочинаца. Народ није крив, криви су они који су га повели у тај крвави рат.

Несрећа је у томе што ратне злочинце свако види једино на оној другој страни, a

истина је да се они налазе на свим странама. Данас се заборавља да рат није почео ни у

Босни ни у Хрватској, већ у Словенији, и да се први ратни злочинац зове Милан

Кучан. Он је наредио да се пуца у српске младиће иако су они били само војници на

одслужењу војног рока у својој земљи и извршавали задатке са изричитом наредбом да

не пуцају ни у кога!

Наш је задатак да наметнемо свету ту истину, да га принудимо да то прихвати.

Али кад се то догоди, нећемо ми судити Милану Кучану, већ Словенци. Наша је

обавеза да судимо сопственим ратним злочинцима. Ако то не учинимо – нећемо имати

морално право да то тражимо ни од других.

КОМУНИСТИЧКИ ВОДВИЉ – Шта су све у стању да ураде српски комунисти

да би само остали на власти, то имамо тек да видимо: а и ово што су досад чинили и

што сада чине – обара с ногу. Неко лукав и опасан води њихову руку док исписују

своје потезе. Створили су државу по штукиној заповести, декретом, написали устав за

три дана и усвојили га без уставотворне скупштине, дакле не питајући народ, а сад се

упреподобрили и траже од народа да гласа да би сазнао да ли сме да гласа! Ако народ

сме да гласа, ако има суверенитет да мења своју владу, онда не треба да гласа да би то

утврдио, да би видео има ли или нема тај суверенитет, има ли или нема ту вољу. Или

има или нема! Ако мора да се мења влада и ако је то заиста поверено народу, зашто се

о томе мора претходно да пита народ да би се знало хоће ли или неће? Какве су то

ујдурме? Нема веће срамоте за један режим од признања да му органи нису легитимии

и да мора пре времена да их укида и да расписује изборе за нове. To је признање да је

лагао и варао сопствени народ. Кад је та мука задесила српски режим, онда се открило

да тај тужни пораз није "уставом предвиђен"! Ко то још сопственим уставом предвиђа

сопствени пораз? Кад је то било, у којој земљи? У том грму, дакле, лежи зец: српски

комунисти хоће и свој пораз да учине "легитимним", уставним, да га прикажу као

једну варијанту парламентарне демократије, као ствар обичну. Ако неко жели, нека им

у томе помаже, a ја мислим да је једино часно да са својих лажних висина сиђу онако

како су се на њих и попели.

Знају комунисти да многи тако мисле па хушкају и "пале ватру": опозиција се

плаши да народ неће промене па ће они, ето, остати на власти иако су вољни да је

уступе! Опозиција – коначно уједињена и опамећена, пошто је схватила с каквом

опаком хидром има посла – овај пут само презриво одмахује руком: само ви владајте

ако можете, ако имате легитимитет и ако вас свет признаје, нама није потребна власт

по сваку цену, ми ћемо учествовати у борби за власт тек кад нам се обезбеде

равноправни услови.

Али шта ако се дотле догоде немири, разбуктају страсти, у општој беди нарасте

мржња и створи се хаос који ће свима нама донети само штете? Нека о томе

размишљају они који нас тамо воде, они који држе власт и који ћe кад - тад морати

народу да полажу рачуне за сваки свој корак.

КО САТАНИЗУЈЕ СРБЕ – У беспоштедној борби за власт, у досад

незабележеној и невиђеној кампањи залуђивања сопственог народа, српски комунисти

окупљају око себе Кадијевиће, Бровете, Шешеље, Штуле, Бијелиће, Дмитровиће,

Лазанске. Ко су они? Да ли су пријатељи српског народа? Нису ли они убачени да

злоупотребљавају нашу наивност и доброту. За генерале Кадијевића и Бровета већ и

режим говори да су били издајице. Хоће ли сутра говорити и за неке друге? Недавно

смо видели на режимској телевизији у ударном вечерњем термину како "војни

коментатор" Мирослав Лазански веома ауторитативно даје до знања да је Србија

заиста припретила околним земљама да ће им бомбардовати нуклеарне централе! Чак и

софистички правник Гавро Перазић, "стручњак за међународно право", познат по томе

што је Титу написао докторску дисертацију из народне одбране, мора да га истог

момента дезавуише и да каже да тако нешто нико није рекао и да су такве ствари

забрањене свим конвенцијама. Лазански ћути, али он је свој циљ постигао, претња је

изговорена. Све светске агенције могу сада својим гледаоцима уживо да прикажу како

"српски војни коментатор" открива да Срби прете нуклеарним ратом!

Па ко сатанизује Србе, свет или ми сами?

30. септембар 1992.

УМЕСТО ПОЛЕМИКЕ СА АНОНИМНИМ ЧИТАОЦЕМ

НАШЕ ИЗГУБЉЕНЕ ГЕНЕРАЦИЈЕ

Једна генерација светски значајних писаца после Првог светског рата назвала је

себе "изгубљеном генерацијом". Били cу сведоци и учесници сулудог, крвавог и

бесмисленог рата, вођеног у име слободе, правде и боље сутрашњице. Кад су утихли

топови, Европа је опет била без жељене слободе и правде, разорена, опустошена,

гладна. Сви су желели победу, a победника није било. Цела Европа, измучена ратом,

потрешена и згранута страхотама које је сама себи учинила, била је један велики

губитник: на истоку, у Русији, рађала се нека нова, тајанствена и мрачна сила која је

себе називала зором човечанства, a у самој Европи, из крви и пепела изникао је

отровни, кукасти цвет фашизма.

Писци, "савест човечанства", били су запањени поразним учинком рата и

претварањем меког демократског хода у сурови војнички корак комуниста и фашиста.

Вечити сањари, који су се и сами борили за промене, сада су видели у шта се све могу

претворити лепи и наивни људски снови. Постали су изгубљена генерација писаца.

Писали су о људима који немају снове о будућности, који су се одрекли жеље да

мењају свет. Тврда, вучја правила капитализма, која су им изгледала недостојна

човека, видели су, била су човекова мера. Било их је срамота да то кажу, да признају

своје заблуде, па су писали о великој празнини и бесмислу, о апсурду живота.

НАПИТАК ЗА ОТРЕЖЊЕЊЕ – Писци демократске Европе тако су признали

своје грешке, одболовали свој бол и утопили га у добри шкотски виски и горко чешко

пиво. Демократија се, ипак, пре може задобити у кафани него на ратишту. Али отровне

промене зачете ратом давале су свој плод. У Немачкој је ескалирао фашизам који је

још једном бацио свет у трагедију рата. Овај пут било је победника, писци нису били

разочарани. Напротив, постали су чак помало еуфорични и опијени славом оружја, јер

је побеђен фашизам. Изгубљена генерација јавила се у Немачкој. Овај пут нису то

били само писци, већ и цео народ.

Писледњи отровни изданак, комунизам, срушио се ових година сам од себе,

изједен изнутра, сасушен и труо као биљка без корена. И опет су на сцену ступиле

изгубљене генерације народа.

Срећем ових година своје старе пријатеље који ми, кад отворе душу, кажу да се

осећају празно, разочарано и изгубљено. Васпитани у комунизму, заљубљени у

Партију и Тита, причају ми како су као млади, са одушевљењем носили Титову

штафету, пионирске мараме, заставице, као су певали и клицали, весели, срећни и

раздрагани, и како им је сада од тога мука, како би волели да свега тога није било, да

нису ни живели, да ничега није било. Склањајући Титове слике и партијске симболе са

својих зидова и витрина, са својих радних столова, из својих свезака и бележница,

људи склањају и најлепши део свог живота, онај део који је прошао и који по законима

времена и трајања увек мора да изгледа лепши него што је био. He остају само празни

зидови, већ и душе.

Може ли са комунизмом нестати и наш лични живот? Где су те кафане, где је

тај виски у коме један народ може утопити своју празнину? Чиме се један народ може

напити да би се отрезнио? Нема тога напитка. Проклетство које нас је снашло свако

мора да реши сам. Они јаки признаће своје заблуде и клекнуће пред спомеником

невиних жртава као што је учинио Вили Брант у име немачког народа, они слаби

покушаваће да не виде и не признају пораз или да омаловаже промене.

Таква је ситуација данас у Србији. Наше изгубљене генерације траже своју

душу. Али ми немамо Вили Бранта који би нам једним тако простим и величанственим

гестом помогао, који би нас охрабрио да испијемо горку пилулу истине. Наш режим

храни наше слабости, наше страхове и недоумице, да би трајао још који дан и сат. To је

страшна, велика несрећа нас који данас живимо као Срби. Режим нас храбри да будемо

слаби.

ПОТПИС ОЧАЈНИКА – Стигне понекад у нашу редакцију понеко непотписано

писмо пуно једа због наше отворености и напора да дефинишемо и јавно саопштимо

болне промене и ране свог народа. Већ та анонимност казује много, јер то је потпис

очајника. To су они којима истина не прија, који се истине боје, па покушавају, малим

и злим речима, малим и злим делима, да истину ућуткају. Можда им та илузија борбе

чини добро, можда их бар за тренутак смирује и блажи. "Аргументима" позајмљеним

од Воје Шешеља, миљеника и портпарола Слободана Милошевића, кога ТВ Београд

стално држи у крупном плану заједно са његовим узаним, негованим, женским рукама

којима без прекида нежно и рафинирано гестикулише, ови анонимни читаоци

оптужују као да се исповедају, без наде да ћe им речи бити штампане, јер знају да се

анонимна писма бацају.

Ипак, последње писмо које је стигло заслужује пажњу, бар у изводима, јер

верно одсликава збуњену, мученичку душу режиму верног Србина. "Ако смо некад

били једнопартијски (социјалистички) заглупљивани сада је изгледа дошло време

реваншизма и освете, а све у форми демократског, објективног информисања. Коме ли

само то продајете рог за свећу. Па зар могу људи који су до јуче били комунисти (а

сада су напредне "демократе") да се другачије понашају. Вама се привиђају комунисти

на сваком кораку, вас муче изгледа ружни снови (сигурно сваке ноћи сањате

Слободана Мштошсвића)".

ДЕМОКРАТИЈА И УТОПИЈА – Тако читалац, у рафалу, а све у стилу "збогом

памети"! Ако ни бивши комунисти не могу бити демократи, шта могу бити садашњи

комунисти? Ако су комунисти чак и они који то више нису, а камоли они који то још

јесу, како ми се могу "привиђати комунисти на сваком кораку"? И какво је чудо што

нас муче ружни снови ако сваке ноћи сањамо Слободана Милошевића? Може ли шта

горе човека да стрефи?

Али шта се па ту ја чудим? Како би тај читалац комуниста и могао другачије да

пише кад су га научили да је главна власт а аргументи ће се већ наћи и кад их нема?

Али ипак може! Прочитајте редове који следе, из истог су писма! "Решење овог

проблема није у оставкама и сменама уредника, директора и тако даље, јер наши су

људи и наше друштво опасно болесни, xoћy рећи требало би да прођу генерације и

генерације (подвукао читалац) да бисмо дошли до људи који нису ничим оптерећени и

који ће моћи на овим просторима да изграде стварно једно светло демократско

друштво... Могу само да жалим судбину што живим у овом лудом добу и овом

затровавом поднебљу".

Душа се ипак дубоко потресла. He помажу ту ни чврсти и постојани, мушки и

достојанствени ставови вође Милошевића, ни нежне руке миљеника Шешеља.

Демократија је још далеко, као што је комунизам био далеко, наша обећана будућност,

наш рај на земљи. А оствариће се та демократија тек кад се роде неки нови, идеални

људи којих данас нема!

Јадни наш изгубљени читалац! Бори се, увија, врда, и никако да призна да је

демократија већ ту, анте портас, пред вратима, као страшни Ханибал, да се не може

савладати, јер је њено оружје опакије од мача, да се не троши и не рђа, да се зове

истина. Неће да прихвати да је демократија сурова и немилосрдна као што је и живот

суров. Демократија – то је и овај бедни, скрпљени провинцијски листић "Нови пут"

који се упиње да ствари назива својим именом и на који је јадни комунистички читалац

осуђен, ево већ толико дуго времена!

28. октобар 1992.

ЗАШТО ТОНЕМО У БЛАТО КОНФУЗИЈЕ

ОРУЖЈЕ, ЗЛАТО МОЈЕ!

Има нечег дирљивог у томе колико млади Срби мрзе свог председника

Слободана Милошевића. Сцене мржње које му они приређују на митинзима у

Београду, почев од оног чувеног деветомартовског па до овогодишњег видовданског,

чини се да би пољуљале и најтврђе државничко срце. Милошевић, међутим, бахато

корача својим дворанама застртим персијским ћилимима високо подигнуте браде

према таваницама са кристалним лустерима и надобудно прети подршком српских

сељака и радника који још увек гацају блато по мраку својих неосветљених сокака.

И та подршка, зачудо, стиже.

Ти млади Срби, синови тих истих сељака и радника, снагом своје здраве

интуиције осећају да је Милошевић прокоцкао њихову будућност, да се међу

државницима понаша као пијани силеџија, да се међу домаћинима понаша као бахати

распикућа, да узима од њих што други узму од њега, да једино себи меру увек

поравнава, дрско, кабадахијски и по сваку цену. Млади изгубе дах и занеме кад чују

свог омиљеног писца Милорада Павића како говори да стари загађују воду младима,

трују њихову храну, секу њихове шуме, уништавају њихово небо – и како га нико не

слуша и не узима за озбиљно. Њихови очеви не верују Милораду Павићу, они верују

Слободану Милошевићу.

ТРАГИЧАН И НЕПРИРОДАН УСПЕХ – Милошевићу је 1992. пошло за руком

оно што је Тито остварио 1945: да посеје раздор између генерација, да раздвоји оца од

сина, да уништи светост породице. Али Тито је за себе, за свој облик диктатуре коју је

бојио комунистичким визијама, придобијао младе. To је било трагично али природно.

Милошевић, мећутим, за своју визију комунистичке Србије придобија плашљиве

старце и пензионере, људе на измаку година, застрашене неизвесношћу и забринуте за

свој опстанак у годинама које су им преостале. To је трагично и неприродно.

Будућност се може правити чак и од младалачких илузија, али не и од страхова, зебњи

и конфузија старости.

Откуда ти трагични парадокси? Јесмо ли ми неки проклети народ? Наравно да

нисмо. Све се може објаснити веома просто. Све је брижљиво припремљено и

режирано са научном прецизношћу. Блато конфузија замесио је режим и гура народ у

њега. Орвелов свет људи без воље, зависних од свога вође, грађен је седамдесет

година и, ево, изграђен је. Људи испраних мозгова сматрају да се не може живети без

вође. Уместо да бирају систем у коме ће они као народ бити вођа, они бирају вођу.

Уместо да народ води, они траже вођу да води народ. Старци су инфантилни и

обожавају вођу, а млади загледани у своју будућност виде подвалу и огорчено звижде

и урлају бесно.

Истина је од које не можемо побећи да ће заплашени српски сељаци и радници

гласати против Милошевића тек кад се увере да је његов режим огрезао у ратно

профитерство, корупцију и мафијаштво, кад му сасвим потамни и ољуска се харизма

српског месије. Кад виде да се од празних обећања не живи и да је штампање

инфлаторног новца начин да се обогати режим а осиромаши народ. Кад им до свести

дође да су сви они који националне интересе не знају да бране другачије него ратом

само пиони светских моћника који производе и продају оружје. Тамна страна света

нашла је у Милошевићу, Туђману и Изетбеговићу будале (или савезнике) који ће

ратовати за њен интерес. Док млади Срби, млади Муслимани и млади Хрвати гину,

оружје доноси профит и млади Американци и млади Европљани постају све богатији.

Део тог профита, наравно, дође и у Србију: у Дафимент банку, Југоскандик и још

понеку режиму драгу установу. Народ, међутим, гине и бива све сиромашнији.

Само је Тито повео у рат и изгубио више српских глава од Милошевића. Што се

Муслимана тиче, нико их више није уништио од Изетбеговића, а ни Хрвати већег

зликовца нити су имали нити имају од Туђмана.

СЛАБИ ЛИДЕРИ – ЈАКА СРБИЈА – Ни Хрвати и Муслимани нису под

комунистима постали бољи народ од Срба: и они љубе руку својух лидера који им

секу главу. Они су гласали против комуниста, али опет нису изгласали демократију,

већ новог лидера. И Срби, чак и они који не воле Милошевића, опет траже новог

лидера.

И сад долази централно питање, из самог мутљага, из средишта српске

конфузије: ако Хрватима и Муслиманима ти нови, некомунистички лидери нису били

гаранција, каква ће гаранција Србима бити гај нови лидер који ће доћи после

Милошевића? Зар нас неће и он водити у нови рат, нови покољ и нова страдања? Нема

такве гаранције. Нити је такве гаранције икада било, нити ће је икада бити. Гаранција

је само једна, била и биће: да буде мање лидера, да буду мањи лидери, да им харизме

буду слабије, да народу буду одговорнији, да их народ лако поставља и лако мења.

Што су мањи лидери, то су већи људи. Уколико су мање моћни, утолико су више

паметни. Што им народ мање власти да, утолико му боље служе. Титу смо дали

доживотни мандат, па знамо како нас је служио. И Милошевића ако тако овластимо,

исто ће нас служити.

А народ је расположен опет да га бира, и то онај уцвељен и уништен, крајишки,

који ратује и гине више него овај далеко од фронта. Видели смо на телевизији

уцвељеног оца који кука за сином: "Милошевићу, злато моје, помогни ми!" Шта то

Милошевић да му помогне? Да оживи сина не може. Значи, да му помогне да се свети,

да убија и он хрватске синове. Хрвати ће убијати онда неке друге српске синове, и тако

редом.

Правог човека позвао је у помоћ тај несрећни отац. Онога који нас је гурнуо у

рат и који је спреман да нас води даље у рат, до потпуног уништења; док и последњи

српски отац не закука на гробу последњег српског сина.

ШТА ДОНОСЕ ИЗБОРИ – Код тако залуђеног српског народа, који тражи да му

помогне онај исти вођа који му је и одмогао, код режима који преко моћних медија

такву ропску зависност народа негује и потхрањује, да ли уопште и излазити на

изборе? Није ли то ризик да народ још једном погреши и заокружи име својих убица?

Један од најумнијих Срба данас, професор Никола Милошевић, вођа Либералне

странке, изјавио је да не жели на изборе све док су државни телевизија и радио такви

какви су, улагивачки према режиму и сурово лажљиви према народу, јер ће режим

опет добити већину и махаће пред светом да је наново стекао легитимитет народа.

Мудри професор је, као и увек, у праву. Само у једноме није у праву: ма како режим

махао тим легитимитетом, нико у то више није спреман да поверује. He може се

добити легитимитет од вараног и залуђиваног народа. He може српски покоран народ,

који сам нема сопствени легитимитет, дати легитимитет коме другом. He може се дати

оно што се нема. Само народ који има слободу одлучивања и сувереност може ту

слободу и сувереност пренети на некога.

Дакле, опозиција може с вером и надом на гласање. Она не може – као што је

говорио Маркс за своје пролетере – да изгуби ништа осим ланаца. Ако победе

социјалисти, опозиција није изгубила ништа. He може се изгубити оно што се нема.

Али ни народ није добио ништа: обруч око Србије стезаће се и даље, санкције ћe бити

све суровије, рашће социјалне тензије и немири, народ ће тонути све дубље у бездан

питања без одговора. Глас који се даје социјалистима, стицајем таквих прилика, не

вреди ништа, он је сасвим без значаја, губи се и нестаје као дим, јер да је нешто вредео

и да вреди, до овог новог, ванредног гласања не би ни дошло.

А глас који се даје демократији, глас је наде. Ма како мало таквих гласова било,

они ће једини бити залога за нешто боље што очекујемо. Тек кад ти гласови нарасту,

умноже се, постану већински, обручи око Србије попустиће, пући ће смртоносни

загрљај и указаће се пукотина спасења; светска и српска ратна мафија залелекаће тада

од једа и беса.

Кад чујемо тај лелек, знаћемо да и за Србију има наде.

25. новембар 1992.

29. НОВЕМБАР, ПРАЗНИК КОНТИНУИТЕТА ИЛИ ЗЛА КОБ

СРБИЈА КАО ТИТОВ БЕЛИ КОЊ

Ненадано чак и за најзагриженије српске комунисте, у последњем тренутку, "из

процедуралних разлога", Срби су "приморани" да и ове године "прославе" 29.

новембар, Дан Рапублике непостојеће СФРЈ. Као одговор на опште чуђење режим је

понудио стидљиво уверавање да је то напросто несрећни стицај околности, јер није

било времена да се састане Beћe грађана Скупштине Савезне Југославије, па одлука

коју је донело Beћe Република није пуноважна. Онда је, обазриво и строго дозирано,

народу дато обавештење да је Веће грађана могло да донесе такву одлуку, али није

хтело да о тако минорној ствари расправља по хитном поступку.

Има много важнијих ствари о којима Скупштина треба да расправља под хитно,

а та ситница може и да чека, рекли су. Онда је неко, сасвим каваљерски, одлучио да се

недеља не рачуна у празник и да се 29. прослави у целости, пуна два радна дана – у

понедељак и уторак – да се поносно на државним надлештвима подигну заставе са

црвеном звездом петокраком непостојеће комунистичке Југославије. Тако, мало по

мало, испало је да то и нису само "процедуралне" ствари већ прави правцати ратни

план како да се Србија на безболан начин приволи да празнује празник државе –

убице, комунистичке Југославије која је покушала и у великој мери и успела да Србију

набоде на колац.

И Србија је, ево, празновала. Два дана нису радиле фабрике, школе, болнице,

надлештва. општине, судови, путеви и улице били су пусти, никаквих скупова није

било, никакве свечаности нису организоване, никакве врпце нису се секле. Само су

понегде у паланкама милеле поворке свадбарских аутомобила, лагано и збуњено, без

уобичајених сирена и веселости, као да им је нелагодно и да се стиде што се неко

решио да се и на такав празник жени и удаје.

Сабијени у своје домове, Срби су провели та два дана као у тешкој народној

жалости. Уз пуно разумевање за њихова осећања, социјалисти који су одлучили да

народ и ове године гурну у то понижавајуће празновање дали су и своје завршно

саопштење: та жртва је – рекли су – била неопходна да бисмо свету показали да нам је

стало до континуитета државности. Јесте да је тај лек горак и непријатан, али – шта

ћемо, мора да се узме. Запуши нос, народе, и прогутај га, од тога ће ти бити боље. Свет

ће, кад види како си послушан, пристати да призна да је ово заиста Југославија,

вратиће нас у Уједињене нације, у КЕБС, у УНИЦЕФ, у ФИФУ, у све друго одакле су

нас тако неправедно избацили.

Дакле, празновање непријатних комунистичких празника је лек за све наше

невоље. Ако будемо довољно дуго и довољно упорно славили те празнике, уверићемо

свет да смо у праву и победићемо наше непријатеље. А празновање, шта је то тешко?

He тражи се да ореш и да копаш. Савиј шипке па празнуј. Ништа лакше. Као учење у

сну, са књигом под јастуком. Ти спаваш, а знање улази у главу, кад се пробудиш a ти

си већ интелектуалац. Тако и Срби са празновањем: славиће све дотле док их Европа

не прими под свoje окриље. Кад престану да славе, кад распреме трпезе, оперу посуђе

и уфлекане чаршаве, помету гостинске собе – све су ствари решене саме од себе, ми

смо у Европи, равноправни, вољени и уважавани. Сандучићи нам пуни позива за

привредну сарадњу, научне и културне скупове, спортска такмичења. И то све помоћу

празновања! He треба ти ни Панић, ни Ћосић, ни уступци, ни Ловдонска ни Женевска

конференција, не треба ти ништа, само достојанствено седиш код куће и славиш 29.

новембар. Евентуално покажеш на телевизији порушено Јајце и обесвећену дворану

Авноја, да свет види колико си повређен.

Тај чаробни лек је, ето, последњи изум српских социјалиста и њихов тајни адут,

њихов џокер у изборној трци која се управо захуктава.

To је, наравно, смејурија. Али није смејурија, напротив, мора се узети сасвим

озбиљно чињеница да српски социјалисти на готово истоветан "процедуралан" начин

још увек држе на својој застави петокраку, да после у свету неупамћене процедуре од

чак два општенародна референдума и безброј расправа и гласања у Скупштини нису

успели да прихвате српску химну "Боже правде" већ су се определили за кафанску

песму "Марш на Дрину", да је Савезна Југославија задржала химну "Хеј Словени",

која после свега што нам се десило звучи монструозно као "Лили Марлен", и што је

српски званични грб још увек онакав каквим су га нацртали комунисти који су од

Србије оставили само Шумадију, па и њу без права да сама одлучује о себи.

Све то онима који знају да мисле објашњава зашто Србија под комунистима

није успела нити сад успева да реши ниједан од својих животних проблема, зашто је

ушла у рат без савезника, сама против целог света, зашто је најурена из светске

заједнице и осрамоћена, зашто српској телевизији долазе у госте пропали руски

бољшевици и зашто јој подршку дају једино последње комунистичке земље света –

Куба и Кина, и саме изоловане, осиромашене, скрајнуте из светских токова и збивања.

Онима који још виде, још чују и још мисле, све то доказује да српски

социјалисти користе српски национални понос као белог коња на коме је Тито ујахао у

Београд.

2. децембар 1992.

ДАН ПОСЛЕ ИЗБОРА

НАРОД ИЗВРШИО ЗАДАТАК

На стотине пута репортери и спикери Радио – телевизије Србије током изборног

дана, у недељу, поновили су фразу да је народ "изашао на изборе и обавио своју

грађанску дужност". Најдраматичније гласање у историји Србије, које је планета

Земља ставила у центар пажње, које може значити одлуку између мира и рата, између

живота и смрти стотина хиљада људи не само у Србији, већ и далеко изван њених

граница, можда и широм Европе, гласноговорници српског режима називају

"грађанском дужношћу".

Да ли је армија српских режимских новинара заиста неинформисана о значају

избора, па се изражава у старим, давно превазиђеним синтагмама, или је то још један

перфидан начин притиска на несрећни и заплашени народ?

ПОЗИВ С ЛИМУНОМ – У питању је, наравно, ово друго. У режимским

редакцијама нема необавештених новинара. Откад су на власти, комунисти никако

другачије нису ни говорили о изборима него као о "дужности" и "обавези" коју сваки

грађанин мора да изврши ако неће да се замери опакој власти која кроји судбину

сваког појединца. Комунистичка власт је одувек држала све у својим рукама: посао,

станове, каријере, судбине. Од њихове добре воље, од лојалности према њима,

зависило је да ли ће неко завршити у затвору, у дипломатији или у мекој фотељи

режима. Гласање је било само један у низу обреда којима је народ исказивао своју

лојалност. Само онај који "изврши своју грађанску дужност" може рачунати на

разумевање режима. To је тако дубоко усађено у душу народа, да је само понављање те

синтагме о изборима као "дужности" коју сваки грађанин мора да изврши једнако

позиву да се гласа за Цобета и СПС. Ничег случајног нема у пропаганди коју води

режим. Новинари само покажу лимун и народу иде вода на уста.

Резултата, наравно, још нема, али свима је већ јасно да су заслугом стравичне

режимске пропаганде српски радикали израсли у моћну странку која се више неће

моћи потцењивати. А шта су српски радикали, то нико не зна. Кажу да су опозиција, а

њихов лидер је сагорео у доказивању да треба гласати за Цобета као највећег Србина.

Зашто? Да ли је он обичан портпарол Милошевића као што га остала опозиција

оптужује, или су се њих двојица сусрела једино на националном питању, како то

Шешељ доказује? Ако је само национализам у питању, какав је то онда страшан

национализам над пристаје и уз комунизам као негацију сваког национализма и сваке

нације? Ко кога злоупотребљава и ради чега? Зар старе, традиционалне српске партије

као што су Либерална, Демократска, Народна радикална, затим нове као што су СПО,

СНО и многе друге немају сасвим добре националне програме чије би остварење

донело Србији просперитет и благостање?

ПАРТИЈА И КАДРОВИ – Опозиција је у ове изборе ушла са паролом "хоћемо

промене". И Социјалисти су помало кокетовали са променама истичући слоган "ми

смо партија промена". Међутим, судећи по кандидатима који су се нашли на листама

социјалиста, од општине до федерације, боље да су се рекламирали да су партија која

се не мења, као и њихов лидер Милошевић. Погледајмо само листе нашег краја: за

савезног посланика на листи је Миладин Алексић, човек који виде од двадесет година

верно служи све комунистичке режиме у овој земљи, а на републичкој Радмило

Богдановић кога сам још 1963. године затекао у Светозареву као организационог

секретара општинског комитета СК. После тога био је на свим могућим функцијама у

општини укључујући и положај председника комитета, општине, начелника СУП-а

итд. Ево га на нашој слици у кабинету Петра Стамболића заједно са Милутином

Милошевићем, Милошем Живавовићем, Ратком Гаћићем и Богилом Милошевићем.

Какве то промене може да понуди СПС са оваквим кадровима?

Кад ствари тако стоје, није нимало чудно што СПС уместо предизборног

програма и плана како да се скину санкције нуди голи пркос и национализам без

покрића који се састоји у томе да "нама нико ништа не може". У недостатку

аргумената, масмедији су прионули да од Слободана Милошевића створе божанство

које самом својом појавом решава проблеме, месију који је у стању да од камења у

пустињи створи погаче. Док су синови сељачке српске сиротиње гинули на ратиштима

у Словенији и Хрватској издани од Цобетових комунистичких генерала, Милошевића

није било нигде да народу каже о чему је реч. У предизборној кампањи није силазио са

екрана, што он што његови плаћеници, да народу објасни да су за све недаће криви

неки други народи који нам нису дозволили да победимо, иако смо ми то хтели.

БОГОВИ И ЉУДИ – Милошевићу и његовим неизменљивим кадровима гласове

су овај пут поново дали слаби, заплашени и кукавни грађани Србије, они који без вође

не могу више да живе. У тим условима лик вође достигао је у њиховим главама

џивовске размере. Што је већа сиротиња, што су веће патње, што је дубља пропаст,

јачи нам и већи вођа треба да нас избави. Отуда ове дегутантне, одвратне али и

стравичне у својој истинитости слике на телевизији кад остареле, изгубљене,

хистеричне српске жене вриште и пробијају кордон милиције у сулудом напору да

дотакну руку божански великог Цобета.

Те слике које скрнаве људско достојанство неодољиво су подсетиле на сцене

кад су то исто чиниле шиптарске жене, у сулудој националистичкој еуфорији

осамдесетих година, кад су вриштећи падале у загрљај Азему Власију. Уосталом, има

са Шиптарима и других сличности. Само који месец пре него што ће заувек сићи са

политичке позорнице Махмут Бакали је уверавао новинаре како неће дати оставку, јер

је он члан једне револуционарне партије чији се кадрови боре беспоштедно до самога

краја.

23. децембар 1992.

СРБИ И ПРЕДИЗБОРНА ОБЕЋАЊА

АРКАН БРАНИ КОСМЕТ

Сваки фашизам, па и српски није у томе изузетак, храни сс митом о величини

нације. To је храна која свакој нацији највише прија и коју највише воли да конзумира.

Та слатка храна, међутим, испадне на крају отровна. Но, то бива после. Док се једе не

боли, шта више, укусно је. Стефан Грубач, новинар коме се чак и редакција "Политике

експрес" захвалила на услугама, постао је коментатор Телевизије Београд и са екрана

убеђује Србе да не слушају издајнике и кукавице који га плаше изолацијом и осудом

света, јер нама тај свет не може ништа: ми смо, вели, изузетан народ који је изнедрио

једног Теслу, једног Вука, Пупина, Његоша, Андрића. Као да су Тесла, Вук, Пупин,

Његош и Андрић активисти еспееса па опозиција пљује по тим величинама које је свет

одавно признао и прихватио.

УСПЕШНА ФОРМУЈ1А – У страху да не изгубе власт, кад већ никаквим

средствима нису могли да униште опозицију и спрече изборе, немајући прави одговор

на демократску опцију, социјалисти су понудили народу отровне печурке фашизма у

огромним количинама. Прави бисер комунистичке изборне кампање била је промоција

Аркана и његових момака на Косову. Чак два пута заредом ТВ Београд је приказала

"документарну" получасовну емисију о Аркану који обилази Косово у својству

његовог браниоца. У плаћеном споту омладина игра и весели се а Аркан лично тврди

да је Космет био и да ће остати српски, наравно захваљујући њему. Тако је формулисао

и своје предизборно обећање: "Ја немам ништа друго да вам обећам осим да ћу да вас

браним", рекао је и Срби са Косова су њега и његове момке изабрали за посланике у

Скупштини.

Аркан ће, дакле, да брани Космет. Како ће он то да чини? Како ће успети да

Космет учини српским, пошто је Космет већ српски и нико на свету му не оспорава да

је српски? Онако исто како је учинио да српске Крајине у Хрватској и Босни остану

југословенске, пошто су већ биле југословенске и пошто им нико на свету није

оспоравао да су југословенске.

КО ВОЛИ PAT – За решавање свих спорних питања, па и српског нациовалног,

постоје два начина: мирни и ратни. Резултати српских избора казују да су се Срби

определили за ратни начин. Мирољубива, рационална, разборита опција коју је

понудила опозиција доживела је прави фијаско. Супротно томе, Милошевићева и

Шешељевско - Арканова опција "одбране" српства помоћу можа и топа бирачима је

легла на срце као песма Зорице Брунцлик. Да ли се ратни начин решавања спорних

међународних питања допада само Србима, или још понеком?

Мали народи, зато што су мали и слаби, принуђени су да се за своје интересе

боре мирољубивим средствима. Они могу да опстану само кроз идеју правичности.

Они су силом прилика борци за праведне односе међу народима. Велики и моћни

народи могу своја питања да решавају силом. Кад мали народи пожеле да их у томе

следе, они морају да убеде себе да су велики. У том самоубеђивању неко им са стране

увек мало припомогне. Ко? Ко има интереса да малог миша напије и убеди да је

мачка? Ко има интереса да увек понегде букти некакав рат, да се људи међу собом

убијају, да се то слика и приказује као доказ да у свету увек има лудих да проблеме

решавају оружјем и да је оружје потребно да би се од таквих бранило? Такав интерес

имају произвођачи оружја. Они исти који у међународним форумима наводно решавају

наше проблеме и наводно нас мире – највећи су произвођачи и продавци оружја и

војне опреме!

У сопственим земљама ти произвођачи оружја, ти моћни индустријалци који су

новац уложили у војну индустрију, боре се за мир и демократију (ко ће опасност од

употребе оружја знати боље од онога који га прави!), али зато по свету распирују

страсти, помажу супротне интересе и гледају да заваде све што се завадити може.

Воле, међутим, да ратне сукобе, кад до њих дође, држе под контролом. He воле пожаре

великих размера у којима могу и сами да изгоре. Рат у Либану трајао је десет година.

Кад је тамо престао, почео је у Босни. Милошевић запретио да ће силом бранити Србе

у Босни ако Босна хоће конфедерацију, а моћни произвођачи оружја удесили да Босна

постане самостална и међународно призната држава. Изволите сада па ратујте за своја

права! Ратујте следећих десет година, после ћемо пронаћи друге будале!

МИР И ПРОФИТ – Рачун је био заиста добар. Рат у Босни, уз незнатну

"дипломатску" припомоћ, могао је да траје дуго и да остане локални да се нису

умешале јаке муслиманске замље које Америка због нафте мора да уважава бар

онолико колико уважава и своје ратне индустријалце. Зато би Америка да што пре

оконча тај рат, наравно на штету Срба. А шта је са Европом, са Русијом? Европа, као

што видимо, не жури са војном опцијом која би прекинула рат. Она нема толики

капитал уложен у муслиманску нафту као Америка, а трговина оружјем цвета боље

него икад. Русија се такође противи војној опцији, али се није баш претргла ни у

мировним напорима да заустави рат. Њени "калашњикови" на којима зарађује

милијарде долара веома су тражени откад букти рат у Југославији. За разлику од

Американаца, њихов је циљ да се рат не оконча тако брзо. A узгред – можда им је

заиста жао да се оконча на штету Срба.

У светлу таквих односа, какве су прогнозе за рат у Босни? Ако Америка

притиснута својим нафташима буде морала да заустави рат у Босни (било како,

праведно или неправедно), она ћe морати да учини уступак и својим приозвођачима и

трговцима оружја и да обезбеди неко ново ратно жариште. Зато се све чешће говори о

сукобима на Косову. Зато неке тајне силе већ увежбавају шиптарске специјалце. Хоће

ли, међутим, Шиптари прихватити, као што су то Срби учинили, да ратом решавају

своје национално питање? Поучени српским искуством, они све досад вешто

избегавају да упадну у ту замку. Они добро знају да су и Срби и Албанци у овом

тренутку најусамљенији народи на свету и да неће имати ко да стане иза њих. Велике

силе немају интереса да их штите (напротив), а пријатеље мећу малим демократским

земљама немају.

СРПСКИ ПАСУЉ И ШИПТАРСКА КРЧМА – Арканова “одбрана" Космета,

његови фашистички митинзи по Косову, његова демонстрација надмоћи српског

национа, дегустирање српског пасуља у шиптарској крчми, има задатак да сломи тај

исправан резон Шиптара. Арканова "одбрана" Космета је у функцији једног новог рата

у коме би и Срби и Албанци били препуштени међусобном убијању на неодређено дуг

период. Све док се силе зверства и убијања не истроше саме од себе и не утихну, као у

Либану.

Победници на овим изборима, социјалисти и српски радикали, кажу: Зашто се

љутите што народ тако хоће? Можда бисте хтели да промените народ? Опозиција

одговара: Нећемо да променимо народ, већ режим који опија народ лажима и води га у

смрт. Социјалисти се онда подсмевају: Ви сматрате да је народ малолетан, да не зна да

изабере шта му је добро, ви браните народ од народа!

He, одговара опозиција, ми не бранимо народ од народа, већ себе од режима.

Јер и ми смо део народа, и наше ће синове сутра мобилисати и послати на ратне

кланице. Ми смо онај део народа који је одбио да једе ваше отровне гљиве фашизма,

који је остао здрав и трезне главе. Прихватите чињеницу да у Србији постоји и такав

народ. Немојте за свој народ проглашавати само оне које сте успели да придобијете и

отрујете.

На нашу срећу и вашу несрећу – поручује опозиција – неће сви новинари стати

иза Стефана Грубача, нити ће се сва омладина осмехивати Жељку Ражнатовићу

Аркану, који је одлучио да је Космет српски.

29. децембар 1992.

СУД ИСТОРИЈЕ

ТИТО И СЛОБА

У последњих педесет година Србијом владају два харизматична и ауторитарна

државника. Један je отишао у историју, други је актуелан. Тито и Слоба, у

континуитету. Слом светског комунизма, међутим, нагризао је овај контииуитет и

створио парадоксалну ситуацију у Србији. Велики комунистички вођа Тито, дуго

хваљен и величан и после смрти, наједном је морао бити осуђеи и прогнан. Међутим,

не потпуно. Његов гроб је још увек светилиште на које се полаже цвеће, његове бисте

и слике још стражаре у државним одајама, без обзира што је Србима потпуно јасно да

негују гроб своме гробару.

Последњи корак, званична осуда Титовог режима у Србији, ипак изостаје

добрим делом захваљујући Слободану Милошсвићу који одбија да се изјасни о свом

односу према Титу, истичући уверење да о историјским личностима свој суд треба да

каже историја. To ваљда треба да значи – историчари, а њима је за потпуну истину

потребна "временска дистанца", то јест време не само да се охладе страсти и нестану

себични интереси савременика, већ и да се искажу све последице једне политике.

Резултати деловања појединих народних вођа видни су тек протеком миого времена,

уопштено сматрају историчари.

ЗАШТО ИСТОРИЈА УМЕСТО ДЕМОКРАТИЈЕ – Та теорија о суду историје и

иеопходној дистанци за процену нечије вредности, на жалост, није тачна, или је само

делимично и условно тачна. Наиме, тачна је једино кад су у питању диктатори, тирани

и деспоти у чије поступке и владавину јавност нема увида, па суд о њима може да

донесе тек после њихове смрти и отварања њихових тајних архива. To је случај и са

Титом кога смо из незнања величали толике године, да бисмо тек сада, више од

деценије после његове смрти, сазнали шта је све радио против српског иарода. За

оцену демократских политичара чији се рад одвија јавно и у условима парламентарног

живота није потребна никаква историја и дистанца јер се њихов рад дневно и

свестрано оцењује, као и последице које наступају одмах и које ће тек наступити.

Отуда су у јавности данас присутна питања зашто се Милошевић не изјашњава

отворено о Титу и да ли то штети Србији јачајући у свету уверење да Милошевић

наставља политику Тита и да је Србија последњи бастион бољшевизма у Европи.

Милошевић данас делује у демократским условима, сви његови поступци су пред

судом јавности и његово позивање на "суд историје" кад су у питању "историјске

личности" вероватно треба протумачити као омаловажавање актуелних, дневних

(опозиционих) судова о њему, који му нимало не иду у прилог.

Због свега тога многи се данас баве упоређивањем ова два државника, често

злонамерно, из угла опозиције, да би се поједине негативне Титове особине приписале

Милошевићу. Нема сумње да по многим својим особинама Милошевић подсећа на

Тита. Има харизму државника, одлучан је и ауторитаран, политиком се бави од ране

младости, до државничке висине дошао је унутарпартијским пучем (Тито рушећи

Петка Милетића, Милошевић рушећи Ивана Стамболића), као и Тито критиковао је

опортунизам претходника и предузео одлучне партијске акције, одржао историјске

седнице и друго. Организација владавине му је такође слична, ауторитарна, колико то

данашњи услови допуштају. Узда се у народ и армију.

ТИТОВ ПУТ – Овим набрајањем се, међутим, мање – више, исцрпљују

сличности између Тита и Милошевића. Разлике су бројне и веома значајне, јер се

односе на деловање, што значи на оно суштинско кад је у питању процена државника.

О тим разликама се веома мало или нимало говори у нашој јавности. Пре свега, Тито је

деловао у времену успона и највеће снаге светског комунизма, у време такозване

"гвоздене завесе" која је делила Европу на два изолована света. И тада, у тим условима

(који је прави мотив то и не мора бити много важно), Тито је успео да направи узану

рупу кроз гвоздену завесу и да се као каква веверица провуче (уз помоћ увек

ратоборних Срба које је за награду одмах послао на Голи Оток!), да би тим чином

стекао симпатије друге стране, а касније и славу и углед демократе и либерала међу

комунистичким вођама. Ту славу он је, као што знамо, искористио за невиђену

афирмацију своје личности и земље којом је владао. Без обзира шта је све унутра

радио, за свет он је био велики вођа коме су била отворена врата свих политичара, а

што је још важније – свих светских банака и целокупног капитала. Југославија је имала

углед и савезнике и где је хтела и где није хтела.

СЛОБИН ПУТ – Слободан Милошевић је учинио нешто сасвим супротно. У

време пада светског комунизма и повратка на демократске путеве, он је Србији

наметнуо загрљај једне преживеле комунистичке армије и такође преживеле

комунистичке партије и тиме промовисао себе и земљу којом влада у упорне браниоце

нечега осуђеног на пропаст. Тиме је затворио себи врата светских политичара, а

Србију осудио на изолованост какву она тешко да је имала у својој историји.

Тито је без сваке сумње мрзео Србе и радио је на томе да уништи њих и њихову

државу. Међутим, највећу подршку за своју политику имао је управо од Срба. Они су

му клицали и кад их је слао на губилиште. Устав из 1974. године који је значио потпун

крај српске државности, Срби су усвојили уз овације величајући Тита као "највећег

сина наших народа и народности" и уписујући га у устав као доживотног председника.

Милошевић без сваке сумње воли Србе и предузима кораке да исправи раније

неправде и да заштити oнe који су угрожени. Међутим, чини то тако да је изиритирао

цео свет и направио раздор међу Србима и колико га једни хвале, толико га други куде

и желе да што пре оде са кормила, а број тих незадовољника непрекидно расте. Због те

његове одбране Срба свет је предузео драстичне кораке против Србије и ако се тако

настави, није далеко тренутак када ће Срби клекнути пред Милошевића и молити га да

престане да их брани.

Да ли је могло да до тога не дође? Да ли је Милошевић могао да брани Србе и

на другачији начин? Није ми тешко да замислим шта би Тито радио у овим приликама

да је жив и на власти. Био би већи демократа и од самог Буша, о комунизму би говорио

као о "нећему што треба ћим прије збрисати са лица земље" и владао би без проблема

срећно и весело. Да је Милошевић заиста Титов прави наследник, он би ишао загрљен

са Словенцима и Хрватима док им истовремено ради о глави, чинио би све што Европа

тражи од њега и прилагођавао то потребама свога народа.

Благо би Србији било.

И поред много сличности, разлике између Тита и Милошевића су значајне. Тито

је био велики Хрват, велики србомрзац и велики политичар. Милошевић је велики

Србин, велики националиста и мали политичар.

18. март 1992.

О Злочину власти Борислава Радосављевића

НОВИНСКО И КЊИЖЕВНО СВЕДОЧАНСТВО

Пишући редовно осврте на политичка збивања локалног и општијег значаја у

јагодинском листу “Нови пут", Борислав Радосављевић се одлучио да ове новинске

записе сабере и објави у једној књизи. Рукопис Злочин власти представља занимљиво

политичко штиво о догађајима, у једном времену у коме су се политички догађаји

смењивали незамисливом брзином. У Радосављевићевим новинским записима, уз

распад југословенске државе, описано је дотрајавање и пропадање комунизма у

Србији, праћено упорним настојањем постојеће власти у Србији да комунистичку

идеју у прерушеном облику одржи и сачува.

Радосављевићеви записи почињу у пролеће 1989. године, у време српско-

словеначких расправа, да би се завршили Лондонском конференцијом, у јесен 1992.

године. У овом кратком и истовремено пресудним збивањима испуњеном раздобљу,

које обухвата и рат и распад једне државе, писац се бавио темама које су по његовој

оцени заслуживале да нађу места на страницама једног локалног листа.

Карактер гласила у којем су ови текстови објављени утицао је да се

Радосављевић посебно позабави локалним збивањима и личностима. О свему овоме он

пише отворено и без увијања, критички а не апологетски. Није отуда необично што се

он највише бави локалним примерима корупције, промашених привредних улагања,

злоупотребе положаја, политичког конформизма и превртљивости. Ауторова запажања

утолико више разголићују праву природу једног ауторитарног и корумпираног

политичког поретка. Недостаци таквог поретка и његове идеологије лакше се уочавају

у ужим, локалним срединама. Тамо оне пре избијају на видело, тамо их је теже

сакрити. Потребно је храбрости да се о њима проговори и те храбрости је више

потребно у у нутрашњости него у престоници. Таква храброст аутору ових написа није

недостајала.

Када је реч о пишчевој одважности на перу, истпни за вољу треба додати још

нешто. Он ту храброст изрицања није испољавао само када се ради о месним

приликама и ликовима, већ и када је реч о политичким збивањима у Србији.

Сматрајући с правом да демократије нема без опозиције, Радосављевић је на различите

начине покушао да покаже како актуелна власт у Србији покушава да сузбије и

"сатанизује" опозицију, доводећи тиме у питање саме демократске промене.

Стављајући се увек доследно на страну демократије у овим нападима власти на

опозицију, Радосављевић није презао да се позабави "заслугама" појединих познатијих

политичких личности. У овим редовима он је нарочито истакао и добро објаснио

континуитет између "социјалиста" у Србији и њихових комунистичких претходника.

Неки од тих његових написа представљају успеле социолошке и психолошке

минијатуре и скрећу пажњу пpe свега својом аналитичношћу. Писац Злочина власти је

и врстан полемичар. Те његове одлике нарочито долазе до изражаја у подужој

полемици о личности и политичким идејама Светозара Марковића. Писац показује

како су комунисти дволично Светозара Марковића узимали за претечу и узор, не

марећи то што је његова критика највише била уперена против бирократпје, чијем су

расцвату они највише припомогли. Остављајући на страну утопизам и незрелост

Марковићевих социјалних и политичких идеја, он би својом критиком бирократије и

моралном скрупулозношћу могао бити највећи противник српских комуниста, уместо

што је приказан као један од њихових утемељивача. Својом способношћу да изабере

јаку реч и употреби убојиту фигуру (нарочнто у чланку "Мајмунска памет комунизма"

Радосављевић увлачи у спор своје противнике показујући затим своју надмоћ.

Када је о критици реч, има у овим написима и бизарних појединости за које је

добро да cу забележене као сведочење о једном наказном политичком режиму (запис о

"ратним" кашикама Петра Стамболића као музејском експонату). У другим чланцима

Радосављевић показује лепо познавање минулих времена и личностп, као и склоност

да се упусти у смело преиспитивање појединих историјских личности (осврт на

позоришну представу Синише Ковачевића "Ђенерал Недић").

Аутор је и добар политички аналитичар и познавалац људске природе у

политици и када пише о људима из прошлости (о Светозару Марковићу,

Карађорђевићима, генералима Mиxajловићy и Недићу), али и када се бави нашим

савременицима: Милошевићем, Панићем и Ћосићем. Ои се лако не поводи за

ишчекивањима које у јавности рађа појава "нових" политичких вођа: његова оцена

Панићеве и Ћосићеве појаве је уздржана, уравнотежена, једном речи непристрасна.

Ови написи јесу једно новинско, а каткад и књижевно сведочанство. He

говори ли о томе и сам наслов овог рукописа? Исто онако као што се о злочинима

комуниста може говорити у време када су дограбили власт, може се говорити можда

још и више данас када зарад те власти, на издисају комунистичке идеје, покушавају да

спрече неминовне демократске промене.

У Београду, 22. октобра 1992. године.

Војислав Коштуница

САДРЖАЈ

Уводне напомене..........................................................5

Изневерена очекивања ................................................8

Кабловски лажни рај ..................................................14

Заносни сјај илузија.....................................................19

He из мржње, већ из љубави .....................................23

Цео Комитет у једној реченици ................................27

Кабловскм сејачи магле.............................................30

Каблови у Русију, провизија на Кипар.....................35

Каблови у амбуланти..................................................39

Шта је Миладин радио у Италији ............................42

Бој Ћупричана и Јагодинаца .....................................16

Комунисти исти, исти.................................................51

Сутра, на жалост, облачно.........................................56

Кашике Петра Стамболића .......................................60

Дивови и бубице .........................................................64

Велика фирма и мали људи .......................................61

Отворено о Југославији .............................................71

Диверзанти су међу нама ...........................................74

Ко замајава народ........................................................78

Развој као занимација.................................................82

Улице – слика деспотије ...........................................86

Лото и Тито..................................................................89

Српски биџа у Парламенту .......................................91

Мајмунска памет комунизма ....................................94

Запомагали смо и Бог нас је чуо................................99

Човек кога су мрзели ................................................107

Професорски испеглана историја ...........................110

Последња петокрака Европе.....................................113

Игре са Ковиљком.....................................................117

Армијом командују издајице ..................................121

Срамотни валцер Јожа Смолеа ...............................124

Лажи и параде воде у смрт ......................................128

Каблови – музеј комунизма......................................131

Последња комунистичка лаж.. …………………….137

Колико стају илузије.................................................140

Генералске непрозирне магле .................................145

Делегати пакла...........................................................149

Страшна ствар, дошао краљ.....................................154

Достојанство српског чаира. ....................................157

Петокрака црквено знамење.....................................160

Велики напори пропадања .......................................165

Прича о рођаку Маринку..........................................170

Мирење са поразом ..................................................175

Такозвана проклета власт.........................................181

Методе Голог Отока . . ……………………………185

Где су српски бољшевици ....... ..............................189

Владино лепо владање ........... .................................195

Гуливер у земљи дивова ..........................................200

Наши вољени нас лажу..................................... ...... 204

Шта не зна Раша Смиљанић ...... ............................208

Витезови нишчи духом.............................................211

“Ђенерал Недић” – политичка подвала .................214

Савезници за paт ............... ......................................217

Вођа иде даље ...........................................................220

Ко је убио Марка.......................................................223

Даље завлачење народа.............................................226

Последња смотра народа .........................................229

Тамо неки попови .............. .....................................232

Милошевића ћe сменити камарати..........................236

Срећа господина Панићa..........................................240

Орхан Невзати ступа на сцену.................................244

Госпођа без портфеља ..............................................247

Ко одликује председника..........................................250

Парламент и "Политика"......... ...............................254

Нове магле старих комуниста .................................258

Тенкови су кренули из Београда..............................262

Упорност да се уништи Србија ...............................265

Где су границе...........................................................269

Преврат претворен у циркус....................................273

Три приче о Србима .................................................277

Како да победимо Хрвате ........................................283

Греше и доктори агитпропа......................................288

Наше изгубљене генсрације.....................................293

Оружје, злато моје! ........ …………………………. 297

Србија као Титов бели коњ ......... ...........................301

Народ извршио задатак ............................................304

Аркан брани Косово .................................................307

Тито и Слоба .............................................................311

Новинарско и књижевно сведочанство...................314

Борисмв Радосављевић ЗЛОЧИН ВЛАСТИ 1997.

Nic Co Holding

Мр Марко Ницовић, председник, Мр Ђорђе Ницовић, извршни председник

Издаје НАРОДНА КЊИГА АЛФА, Београд, Шафарикова 11

За издавача Снежана Мијовић

Рецензент Војислав Коштуница

Лектор-коректор Иван Радосављевнћ

Дизајн-корице Слободан Штетић

Пласман Светислав Жарић

Вирманска продаја Велимир Милићевић

Тел. пласмана 3227-426, 3226-427,143-752

Маркетинг 3229-158 Далиборка Елезовић

Клуб читалаца

3227-426 Ружа Васиљевпћ

CIP - Каталогизација y публикацији Народна библиотека Србије, Београд

323(497.11)

РАДОСАВЉЕВИЋ, Борислав

ЗЛОЧИН ВЛАСТИ:

Чланци и полемике/ Борислав Радосављевић. - Београд: Народна књига - Алфа, 1997 -

320 стр. : 20 цм. - (Библиотека посебна издања / Народна књига - Алфа: књ. бр. 57) а)

Србија - Политичке прилике ИД=55546124