1

alternativna strip revija Broj 1

Izlazi četiri puta godišnje

Izdavač: „Centar slobodarskih delatnosti“ d.o.o., Kragujevac

Dr Ilije Kolovića 12

Za izdavača: Đorđe Savić, direktor i odgovorni urednik

Glavni urednik: Dimitrije Kebara (logo i ilustracije)

Redakcija: Mladen Ranković (urednik i gra�čka obrada), Dragana Kebara (sekretar),

Bojan Marinković (prelom i ilustracije), Pavle Mitić (ilustracije), Radovan Šarenac

(urednik bez portfelja)

Saradnici: Zoran "Paske" Spasojević, Dragan Barlov, Vladimir Grujić, Milan Jovanović,

Ivan Marjanović, Aleksandar Ćurić, Nikola Mraović, Boban Žarković, Mats

Stromberg, Danilo Wostok Milošev, Nikola Kostadinović, Goran Dimić, Filip Misita, Dimitrije Ivanović, Nikola Đuran, Uroš

Obradović, Aleksandar Dimitrijević,Uroš Papeš, Mateja Ristić i Miloš Cvetković

Korice: Slobodan Bojović

Telefon i faks: +38134363812

Poštanski fah 4634 000 Kragujevac

Štamparija:Presprint

Tiraž:5 000

Izdanje prvog broja Aždahe je pomogla Skupština Grada Kragujevca

Novi rat za srpski strip 2Formula 4

5Mašinerija mašte 10Krug 11Sloboda ili strip 16

18Poslednji kralj 28Je li neko od vas video aždahu 36Glif 37Tople boje 60Ultramen 65Praziluk na službenom putu 69Watchman 72San upozorenja 77Sizif 78Crveni četvorougao 79Mijamaru 80Intervju 94Strah prošlosti 101Aždaha vs aždahe 110Deeper 113Razglednica iz San Franciska 123Grotesque 125Jahači na kornjači 127Tri sekunde u reketu 133Retro Naprijed 134

SADRžAJ

2

P oštovani ljubitelji stripa slobodarskog duha, borci za slobodu misli, akademski svete, osnovci, srednjoškolci, studenti, neimari, đubretari, rokeri, pankeri, reperi, džezeri, bluzeri, vampiri, vukodlaci, golemi, harpije, vitezi, indijanci, kauboji, partizani, četnici, anarhisti, monarhisti, ukleti pesnici, hajduci, meraklije, boemi, jednom rečju saborci! Oprostite ako sam nekoga nenamerno izostavio, svima pre svega želim dobar dan.

Sve vas skupa sabrane u jednoj kosmopolitskoj tački jednog besmrtnog medija i jedinstvene umetnosti želim da obavestim da strip revija Aždaha posle hiljadugodišnjeg sna domaće radinosti iz ove sfere konačno budi neke iskrice koje tinjaju i streme da vaskrsnu okovanu i sapetu domaću strip scenu koja čami u verigama mraka i paučini misterije. Sa zgarišta pozornice te svete iskre jure i žure po svoje parče kosmosa. Vojevanje je na pomolu, Aždaha je iz tmine svoje pećine izašla na svetlost dana i sve poziva pod barjak svoj, u novi rat za srpski strip i ponovno osvajanje kulturne javnosti!

Nova generacija autora je premašila očekivanja, i željna afirmisanja i potpunog ostvarenja predstavlja pod okriljem "Aždahe" još neviđeni talas stvaralaštva stripa kod nas. Ostavljaju nam u nasleđe modernim manifestom srpskog stripa ohrabrujuću poruku i poziv. Čestitam im na jedinstvenom načinu pripovedanja, drugačijoj formi kadriranja kao inovativnoj disciplini ove umetnosti, na totalno autentičnom i raznolikom crtežu kod svakog stripa ponaosob, ali i na zlatnoj liniji koja ih sve povezuje u snažnu, dugo taloženu energiju mlađih generacija sabranih u ovu našu neman od časopisa. Ovom prilikom želeo bih da se zahvalim autorima koji su zajedno sa redakcijom ove alternativne revije trpeli razne nedaće pri stvaranju ovog oružja za borbu protiv letargije duha, nekreativnosti, suženih granica ljudskog uma i pesimizma u ovim teškim vremenima surove realnosti. Njihova istrajnost, optimizam i volja da se nešto menja na sceni koja je do ovoga časa bila zaodenuta u suvoparno korenje za svaku je pohvalu. Kada smo već kod hvale, svakako su nje vredne i starije, već proslavljene, kolege i izdavači zbog svog zalaganja za devetu umetnost. Ali, takođe, apelujem na njih da izađu iz hodnika teoretisanja u koje su ušli pomalo umorom i neminovnim starenjem. Stripove domaćih autora možete kupiti samo u inostranstvu i to samo na nekom stranom jeziku. Osim nekolicine, svi oni crtani su u prošlom veku. Pojedini izdavači sa vremena na vreme i

3

objave poneki strip domaćih autora. Ponavljam, stanje se neće poboljšati samo inostranim stripovima na kioscima i u knjižarama niti stalnim teoretisanjem o istim nepromenjenim temama (mada se i u tim tekstovima oseća prisutnost optimizma) iako su to bitni faktori u borbi za strip. Dobro je što postoje strip vesti, udruženja za njegovu promociju i drugi sajtovi i načini borbe. Opet bez "sveže krvi“ i tek prispelih i starih autora pod jednom zastavom nećemo uspeti. Svi stvaraoci i borci za ovu našu stvar, ne gledajte na strip kao na takmičenje, već kao na umetnost. Svi se odazovite pozivu kao jedno telo, snažni kao ala, svi u novi rat za srpski strip!

P.S. Sv. Đorđe je odlučio da odahne ovoga puta, ova aždaha mu je simpatična.

Dimitrije Kebara

4

5

6

7

8

9

10

Bila je nedelja. Grad je bio prazan… i dosadan. Taj dan, ne u ovom već u nekom drugom, beše umoran i ćutljiv. Hodala sam mirno, spokojno bez ikakvih obaveza i bez cilja, bila sam teška samoj sebi, ali bila sam srećna, jer sam živa… Mašta me je toga dana pratila intezivnije no obično. U jednom momentu kad sam se okrenula, kao, ide kod obližnjeg frizera da se ošiša. Pratila me je u stopu, uvukla mi se u kosu i kožu, ja sam je udisala, ali nisam znala odakle dolazi. I šta želi od mene? Uživala sam… Sunce mi je grejalo grudi tako da sam se osećala sigurnije, a i bila sam baš lepa tog dana, šteta što su moji dobri prijatelji bili daleko i nisu mogli to da primete, šteta… Mistično pitanje još mističnijeg novinara, moderne odeće i čudne kape , posadilo je u mom srcu najlepše drvo jorgovana, koje će mirisati zauvek, kada jednoga dana bude dovoljno zrelo da zacveta. A pitanje tog novinara je bilo: “Šta je to mašta?” “Sve oko tebe je mašta.” - odgovorila sam mu. Pogledao me je, i na momenat smo osetili istu silu tišine, koja je naše razmišljanje povezala u jedan tanani kristal, koji je sazreo u odsjaju oka kao strah. Naša konverzacija nije imala dalji tok. Posle brzog odgovora usledio je još iskreniji rastanak. Bila sam zbunjena, ali osećaj ispravnosti mi je ulepšao taj dan. Rekla sam istinu… Od tog trenutka proteklo je devet godina, moje planete putuju ka nekim uzvišenijim orbitama, ali duša njihove materije je ista, sila tišine koju sam tada usvojila dalje me vodi, kada posle dužeg vremena uhvatim sebe kao malo zamišljeno dete koje je nemoćno pred stopama univerzuma, nasmejem se i nastavljam svoju potragu… Savršena mašta postoji, ali ne na Zemlji. Jednostavan oblik u prirodi, ili na papiru, je produkt nečije mašte i kao takvog ga treba prihvatiti (do granice objektivne normalnosti, sve ostalo je perverzija). Jednom doživljenoj mašti je mesto u srcu, a apsolutnoj u raju. Naš mali svet daleko je od svakakvih enigmi univerzuma, pa zašto onda sebe utkati u polje života koje se zove umetnost, kada je bogova mnogo, a samo jedan onaj kojem se veruje? I, dragi moji, prestanite da prebacujete nekome zato što živi san. Pustite ga da sanja, da bi mogao da živi, jer ne radi lošu stvar. A vama bi bilo pametnije da što pre počnete da živite san, jer na taj način doprinosite svojoj harmoniji prirode i univerzumu, a ne svom direktoru ili profesoru. I ne trudite se da postignete savršenstvo: njega nema u lepim slikama i savršenim rečenicama. Sve što iskreno kažete, ili stvorite, produkt je vašeg sveta, i to nikada neće biti loše. Isto tako, ne trudite se da nekoga nadjačate ili pobedite u “mašineriji mašte”, jer ćete u suprotnom samo patiti. Živela revolucija, živeo čovek i njegova mašta, živeo život i sve što on nosi. Živeli crtači stripova i njegovi scenaristi. Živeo taj crno beli svet, taj svet koji su ljudi potisnuli i zaboravili, jer je strip za decu i gotovane koji ne čitaju knjige. E, nije tako, to je težak način da nekome pokažete svu lepotu, i svu bol. Pravimo revoluciju, dragi čitaoče, pridruži nam se...

Betty Boop

Pozivnica za sanjanje

11

12

13

14

15

16

Danas, na kraju prve dekade XXI veka, se čini da je strip jedina umetnost koja nije preživela XX vek iako je nastala u njemu. U poplavi novih medija je gotovo zaboravljen, tačnije skrajnut ili transformisan u druge vidove umetnosti kakav je slučaj sa savremenim filmom koji svojim pokretnim sličicama više sliči

stripu nego onome što se u prethodnom stoleću podrazumevalo pod terminom movie. Na sve to Maršal Makluan, najpoznatiji dvadesetovekovni teoretičar medija koji je sredinom proteklog stoleća predvideo ostvarenost sveta kao globalnog sela, se verovatno okreće u grobu i krsti i levom i desnom rukom, jer je u svojoj podeli medija strip, za razliku od televizije i filma, ubrajao u tople medije, dakle onu vrstu opštila emotivno prijemčljivijih običnom čoveku. Savremena dehumanizacija je, kao i sve ostalo, dehumanizovala i strip i zato nije čudno što danas gotovo i ne postoje stripovi, a i kada se kao recidivi prošlosti i pojave nemaju onu vrstu uloge i uticaja koje su nekada imali vaspitavajući čitave naraštaje koji su svoje odrastanje i prve životne stavove dugovali upravo njima. Kompjuterske igrice i 3 D animacije su danas zamenili stripove, ali takva rasterećujuća pozicija devetoj umetnosti može samo biti od koristi da u drugoj dekadi novog milenijuma nanovo krene u ponovno osvajanje novih generacija.Strip će biti slobodniji ili ga neće biti. Strip kao svetski proces izmedju ideoloških i humanističkih vizija ili odrednica slobode, izmedju kafkijanstva i povesnog (ne istorijskog nego povesnog) zbivanja mora biti slobodniji ili ga neće ni biti. Činjenica da tekst koji ima za cilj promatranje i preispitivanje stripa na kulturno – civilizacijskom nivou počinje polufrazama pretvorenim u come back vapaj za sagledavanjem stripa i slobode kao njegove bitne odredbe u čovečnijem svetlu podrazumeva samo jedno: strip danas, ili ono što se podvodi pod značenje strip danas, mora biti predstavljen kao najviši oblik slobodnog ljudskog stvaralaštva (što on kao umetnost ili bitno određujuća umetnost (uz film) iz XX veka kao veka u kome su (nažalost, na najsuroviji način) pokušale da se ostvare sve ljudske eshatologije) sam po sebi podrazumeva) već kao jedna od formi izražavanja potrebe za radikalnom promenom sveta, i upravo ta revolucionarna dimenzija stripa otvara mogućnost utemeljenja estetike stripa kao integralne umetničke stvarnosti između realnosti čoveka kao homo konzumenta i čoveka kao homo ludensa ili slobodnog stvaralačkog bića, onakvog kakav je u svojoj generičkoj suštini.Pripadam zadnjoj generaciji koja je vaspitavana u duhu „Mirka i Slavka“ i ostalih tekovina budalastih revolucija koje su proglašavane za revolucije. Već na samom početku odrastanja uz strip smo bili pogođeni onim metkom koji je na intervenciju Slavka promašio Mirka. Izgleda da se život cinično poigravao sa mojom generacijom tako što nam je posle NIKAD ROBOM uporedo sa našim odrastanjem nudio i „Zabavnik“ u kome smo mogli da čitamo klasike poput Fantoma, Flaša Gordona, Princa Valijanta... (Prvi tekst nedavno počivšeg Bogdana Tirnanića, našeg najpoznatijeg kolumniste mas medija, je imao naziv „Flaš Gordon kao pentagonski špijun“, a Tirketov najbolji prijatelj je od svoje omladinske organizacije dobio zadatak da napiše pamflet protiv Bima i Buma kao stripa koji propagira nihilizam, anarhizam, negaciju svega postojećeg i slično. Na sreću to se dešavalo dvadeset godina pre mog odrastanja.) Tek mnogo kasnije smo otkrili da osim dobra i zla u Komandantu Marku („Od Topole pa do Bačkog Jarka svud su straže Komandanta Marka“), Blafu, Žalosnoj Sovi i Velikom Bleku Steni postoje i neki drugi i drugačiji stripovi. Primer jedinog od onih sa strane pravih i dobrih stripova sa kojim smo se mi generacijski identifikovali bio je „Alan Ford“. Sa tajnom grupom TNT mi smo otkrivali i onaj drugi, crni ili underground strip. Na brdovitom Balkanu strip je ubrzano postajao umetnost, a osamdesetih, koje slove za najbolje i najbogatije godine življenja ex yu prostora, izlazile su i prve strip revije sa „Spiritom“ Vila Ejznera, Torpedom, a da ne govorim o posebnim sveskama „Stripoteke“, "Spunk"-a i „Biser stripa“ sa Taličnim Tomom, Asteriksom, Hogarom... Onda su iz nekih rupa i grupa izvukli i naš strip. Prvo je počelo sa revitalizacijom davno zaboravljenog starog mačka Andrije Maurovića, a uskoro smo u omladinskoj štampi čitali i najnovije stripove „Novog Kvadrata“. Jedina umetnost koja je za nas imala generacijsko obeležje bila je, kao što pretpostavljate, STRIP. Od tada uz par tematskih brojeva beogradskih „Vidika“ posvećenih stripu, jedne antologije Slobe Ivkova o jugoslovenskim posleratnim crno-belim sličicama, „Trona“ koga je u najgore vreme hiperinflacije izdavao knjižar Bata Dramićanin i današnjeg svakog četvrtog „Tink Tanka“ ništa se bitno nije desilo. Strip je zamro na svojim belim putevima, da ne kažem umro. Zato je i neizvesna staza kojom ćemo se dalje kretati, jer iza nas je zaborav, a provaliju pred nama valja nam preskočiti.Svaka umetnost je umetnost samo u toj meri koliko je oslobođena politike. Strip je najčešće predstavljen kao društveni ventil, jedno od sredstava koje omogućava manipulaciju, bilo da se ta manipulacija odigrava u sveri potrošačkog društva ili u primitivnim ideološkim okvirima novog oblika liberalnog kapitalizma, koji se, činilo se donedavno, pobednički uzdigao nad zemljama rigidne ideološke dominacije koja ga je zloupotrebljavala držeći većinu pripadnika pomenutih društava u pokornosti. Nasuprot političkim manipulacijama sa stripom, ne govorim o ukusu, tačnije neukusu iliti kiču kao posledici svakog lošeg stripa, strip, pogotovu umetnički, treba da bude ili mora da postane sredstvo radikalne promene sveta. Koliko on može pomoći u angažovanju i budjenju revolucionarne svesti možda najbolje može da posvedoči i primer kulturne revolucije u Kini u kojoj je strip bio korišćen kao jedino sredstvo komunikacije, da ne govorim o presudnoj ulozi koju je odigrao u zemljama trećeg sveta i oslobodilačkim pokretima istih.

17

U Angoli, jedan od junaka oslobodilačkog rata, možda i najveći, po priznanju samog Avgustina Neta, bio je niko drugi do Korto Malteze čije su serijale gerilci iščekivali sa najvećom mogućom dozom poštovanja. Izgleda da su ostale svetske revolucije odložene do daljnjeg samo iz jednog razloga: Korto Malteze nije na vreme uhvatio lokomotivu istorije, te je tom igrom slučaja bio sprečen da učestvuje u njima. Sa druge strane, svojevremeno je Gebels, Hitlerov ministar propagande i jedan od nacističkih ideologa koji se pri pominjanju reči strip hvatao za pištolj, bio tvorac čuvene zabrane ulaska Mike Miša u Treći Rajh. No, ideološka vremena su definitivno za nama, iako neki od mislioca poput Albera Kamija najavljuju XXI vek kao jedan od najreligioznijih, a drugi poput Fukojame definitivno prave neoprostivu grešku završavajući istoriju.Ono što nama kao pojedincima budi nadu jeste samo jedan lik u istoriji stripa koji uvek dolazi sam: usamljeni kauboj koji jaše laganim kasom kroz prerije Divljeg Zapada bez ikakve ideologije, bez hamburgera i „Coca-Cole“, sam sa svoja dva revolvera koja nikada ne puni i večitom cigaretom u ustima. Tip koji sve svoje nosi sa sobom, koji slično parafrazi o Doku Holideju dolazi tiho i ulazi u legendu nije niko drugi do Talični Tom, čovek dva puta brži od svoje senke. Stvoren pre ravno 63 godine, davne 1946, kada je prva epizoda objavljena u nedeljniku „Spirou“ do današnjeg dana Talični Tom (Lucky Luke) je usamljeni jahač koga čeka dugi put sa svojim najvernijim prijateljem konjem (Džoli Džamper) i večita borba protiv nepravde, primitivizma i gluposti. Talični Tom je prvi lik čuvenog scenariste Renea Gošinija, kasnije oca velikog bagdadskog vezira Iznoguda u vremenu kalifa Haruna Al Rašida i mnogo kasnije tvorca Asteriksa i Obeliksa. Taličnog Toma je crtao belgijski crtač Moris (Maurice de Bevere), tako da su jedan Francuz i polufrancuz, što bi se reklo prve komšije, pravile jedini strip koji ne samo da može da se meri sa američkom produkcijom, već je ostavlja daleko iza sebe. Pošto su i Gošini i Moris silom prilika morali da odu sa ovoga sveta u Nebeske Lugove po nekim nepisanim zakonima prirode koji su iskustvena kategorija, dozvolite mi da im sa deset crtica odam počast i zahvalnost za stvaranje mojih omiljenih junaka nabrojanih u gornjim redovima (----------). Slava im, učinili su za strip i za čovečanstvo mnogo više od onih kojima su danas podignuti spomenici.Našeg usamljenog jahača uvek iza neke okuke čekaju večiti negativci (braća Averel, Viljem, Džek i Džoe Dalton) koji oličavaju staru dobru kategoriju zločinaca koji postoje samo u bajkama (nisu oni toliko loši koliko ništa ne valjaju). U svakoj epizodi zaplet prave četvorica nestašnih burazera, a rasplet je najčešće delo Taličnog Toma, čoveka osam puta bržeg od braće Dalton. Od stalne postave likova možda za ovu priliku da pomenem i najvernije i najpožrtvovanije lice (tačnije njušku) u čitavoj istoriji stripa psa Lajavka (Buvare), simbola nesalomljivosti, nepotkupljivosti i nepomirljivosti večito u službi zakona, oličenje svih policija sveta. U pauzama dok se Daltoni odmaraju u Jumi ili sličnim mestima, a Lajavko ih čuva, Talični Tom stiže da zavede zakon istočno od Pekosa severno od Rio Grandea, provede generala Kastera pored zasede koju mu sprema Bik Koji Sedi, prošeta ekscentričnog ruskog kneza po Divljem Zapadu, štampanjem novina otvori put informisanju kauboja i indijanaca, potraži u Pensilvaniji naftu sa pukovnikom Drejkom, odigra partiju pokera sa Divljim Bilom Hikokom, spakuje dva-tri lovca na ucene, četiri-pet konjica, šest-sedam indijanskih plemena u desetak – petnaestak sličica. I sve to sam, uz asistenciju Džolija Džampera, iz dobre volje ili onoga što se zove višak dobre volje. Jedini pravi junak sa Divljeg Zapada nije ni Vajat Erp ni saborac mu Dok Svetidan ni cenjena gospodja Prgava Kalamiti Džejn, već jedan francuski strip kauboj dva puta brži od sopstvene senke.Taličnog Toma ubrajam u onu grupu tipova koji u pozitivnom smislu mogu da nose mogu da nose zvanje lakih junaka (Easy Fuckers), koji okinu sve što im se nadje na putu. S obzirom na to nije nikakvo čudo što je svojevremeno porno industrija Zapada u svojim piratskim strip izdanjima najviše cenila Taličnog Toma upražnjavajući ga kao vodeću zvezdu seksualne revolucije. Sam usamljeni kauboj je isuviše prefinjen i istančan da bi dozvolio tu vrstu manipulacije svojim likom i delom i glatko odbija dodeljenu ulogu porno zvezde. Koja god ideologija ili industrija pokuša da iskoristi Taličnog Toma i postavi ga u svoje okvire biće osuđena na propast iz prostog razloga što nezavisnost i sloboda koju on donosi uskoro razaraju ne samo okvire koje mu te ideologije postavljaju nego povratnom spregom uništava i samu tu ideologiju. Dok jaše prema suncu na zalasku i ostaje prašina pod konjskim kopitama, a negde u daljini se naziru dva-tri kaktusa, polako nestajući na horizontu usamljeni prerijski „mornar“ sa večitim refrenom „Kauboj jaše ljut, pred njim je dalek put“ i pred vašim očima se polako pojavljuje THE END glavni junak vašeg stripa je odlutao u nepoznatom pravcu i više se nikada neće vratiti u istu epizodu.U novom milenijumu, rasterećeni mnogih gluposti koje su za nama, neke stvari možemo postaviti na način koji se čini najkorisnijim i najboljim ne bi li nam se život učinio slobodnijim, a samim tim i snošljivijim. Odrednica stripa kao umetnosti nestale u XX veku, iako počev od crteža u Altemiri preko hijeroglifa i piktografskih pisama možemo govoriti o istoriji čovečanstva kao istoriji stripa, jeste revolucionisanje stvarnosti tako da taj novi zadatak mora biti oslobođenje čoveka i njegovo uzdizanje na nivo očovečenja. Strip u sebi krije neverovatne mogućnosti koje ne samo da mogu pridoneti slobodi i ostvarenju slobode čoveka, već u konkretnim životnim prilikama postaju fatum revolucionarne promene sveta. Dilema postavljena u naslovu Sloboda ili Strip treba biti shvaćena da ovo „ili“ nipošto ne može biti isključivo, već je, pogotovu danas, nezamisliva forma slobode koja bi se ostvarila bez stripa, a sa druge strane nezamisliv je strip koji kao umetnost ni na koji način ne bi doprineo stvari slobode.Ili ćemo biti slobodniji ili ćemo nastaviti da igramo epizodne uloge u svom stripu.

Đorđe SAVIĆ

18

19

20

21

22

23

24

25

26

27

28

29

30

31

32

33

34

35

36

Nemoj da neko od vas aždajčića i aždahčića ne pročita bajčicu Zorana "Pasketa" Spasojevića u kojoj on daje odgovor na pitanje, pa dve tačke: jeste li videli aždahu znak pitanja, pa?

- Ko, je l’ ja? - Video sam kako po sobi promiču neke senke, a iza njih se džilitaju nekakve aždahe, zelene kao trava, s grdnim otvorenim čeljustima. - Ono što je proždrljivo i grabljivo? Ono što mori svet? Eno ti je Amerika tamo! - Nego šta sam! Eno ih, vrebaju sa druge strane malih rupa u bankama, opštinama i ostalim birokratskim mestima. Te drljave šalteruše imaju neprekidnu osmočasovnu pauzu. Kad priđeš rupici odbruse ti: „Vrati se u red, sad je pauza!“ - Viđao sam ih u Černobilju, imaju i po sedam glava. - Šta vid’o? Imam je u stomaku. Krenuo sam kući s posla. Na pola puta aždaha mi se razbudila. Svratih u restoran da je umirim. Naručio sam pečeni pileći file u lepinji sa kupus salatom i malo tartara, računam jedno 900 kcal. Međutim aždaha ne miruje. I šta ću, smandrljah još jednu lepinju i ubih dva “jelena” i namakoh još 553 kcal. Ukupno 2353 kcal. - Kupio sam juče jednu domaću aždahu. Šesto evra za zver na drumu. Troši samo pet litara supera. - Sreo sam jednu ispred kineske radnje. Utrčao sam, kupio mač i odmah potrčao da je roknem. Udarim je u glavu, ali mač se polomi. Prokleti Kinezi! Jebi ga, aždaha me ujede. - Ma, imam jednu. Veliku plavogrivu aždahu ogromnih usta: prži sve oko sebe neviđenom žestinom. Nervira me kako se ponaša, kako razmišlja, a najviše kako me tlači... Ali sam i dalje lud za njom. - Jesi li ti slep? Pa, aždahe su svuda oko nas. Pogledaj! Aždahe što jedu naše princeze i naše ideale, našu decu i nas same. Nemilosrdne, zahuktale aždahe obučene u svilene kravate, lister odela i do idiotluka uglancane cipele iz Italije. Na TV-u kažu da su to zakonite aždahe. - Pipni me ovde. Imam jednu aždahu u gaćama. Moja žena je obožava i priča svima naokolo da je to njen veliki srpski zmaj. - Ma pusti pijanduru. Nema više aždaha na ovom svetu. Ser Žile ih je sve pobio. - Ha, ha, ha. Nemaš ti pojma. Čak Noris je to bio, seronjo.

Zoran Spasojević

aždaho,Gde si, bre,

aždajice...

37

38

39

40

41

42

43

44

45

46

47

48

49

50

51

52

53

54

55

56

57

58

59

60

61

62

63

64

65

66

67

68

69

70

71

72

73

74

75

76

77

78

NIKO

LA K

OSTA

DINO

VIĆ

79

80

81

82

83

84

85

86

87

88

89

90

91

92

93

94

Vudu PopajO životu, politici, sportu, muzici, stripu i borbi za prave vrednosti govori Radenko Stojanović,

šaman srpske umetničke scene.

Sigurno da nema prosvećenog čoveka slobodarskog duha u Srbiji koji nije čuo za Vudu Popaja i njegove pesme – Karantin, Nije ti fazon, Voodooinstallater, Otmičar (Protiv oružja), Ološki vrt ili čuvene Kalambure... Ali koliko vas zna ko je Radenko Stojanović? Pomoćiću vam malo. Rođen je na periferiji Zemuna, a i danas živi tu negde, između Zemuna i Pančeva. Radenko je počeo da piše stihove u drugom razredu osnovne škole i to i dalje smatra svojim poslom i zadovoljstvom. U životu se bavio svim i svačim, od kopanja rupa, preko pisanja knjiga, pravljnja radio i TV reklama, pisanja i pevanja rep pesama, pravljenja filmova i statua do pisanja stripova. Puno se družio sa knjigom, ali ih je pročitao tek desetak jer, kako kaže, nije hteo da drugi pisci utiču na njega. To je važilo i za ostale vidove umetnosti kojima se bavio, a bilo ih je mnogo. Radio je za „Književne novine“ kao akviziter, a kasnije i u knjižari „Jugoslovenska knjiga“, gde je dobio informaciju o postojanju književnog kluba „Čukarica“ čiji će ubrzo postati član. Nedugo zatim postaje član još jednog književnog kluba - „Ivo Andrić“ u Zemunu, u čijem biltenu prvi put objavljuje svoje pesme, ali ubrzo napušta ovaj književni klub po saznanju da se uglavnom bave politikom (promovisanjem tadašnjeg aktuelnog režima). Posećivao je i književne večeri u „UKS“, ali je shvatio da se i oni bave politikom, samo su na drugoj strani. Nepripadanje političkim organizacijama i klanovima, postao je i ostao pečat njegovog rada. Imao je talenta i mogao je da se bavi raznim stvarima ali je odabrao da svoju poeziju plasira kroz rep muziku. Nikada nije škrtario na stihovima i nikada nije hteo da se ponavlja i multiplicira svoja dela. Odlučio je da bude na sceni samo dok ima da kaže nešto novo. Nikada se nije osvrtao na takozvanu „formulu proverenog uspeha“, nije hteo da stvara muziku i stihove koji prate određene trendove već je uvek trasirao svoj put koji sadrži spontan, produhovljen, kreativan i slobodarski pristup životu. Veliki je humanitarac, pomaže kada god i kome god stigne. Osnovni zadatak koji je zacrtao sebi kroz muziku bio je da bude progresivan, autentičan i da na svoj način osavremeni večnu biblijsku mudrost, i ja smatram da je u tome uspeo. Mislim da vam je sada već jasno da je reč o momku iz naslova, autentičnom i originalnom umetniku – Vudu Popaju. Popaj me je sačekao na poslednjoj stanici 15-ice, negde na samoj periferiji Zemuna i, praveći pauzu u duvanju u dlanove, pružio mi je ruku i rekao – zdravo, Radenko. Hodajući zemunskim ulicama hladnog februarskog popodneva u potrazi za mirnim mestom gde bismo mogli da popricamo, dogovorili smo se da napravimo iskren i temeljan intervju. Pošto smo se smestili u klasičnoj kafanici od tri stola, kakve, kao po nekom zakonu, moraju da se nalaze između svake dve zgrade, i kada smo naručili neko toplo piće da se zagrejemo, postavio sam Popaju hiljadu pitanja. Pročitajte najzanimljivije odgovore.

95

Aždaha: Popaje, pišeš, izdaješ albume, nastupaš... Da li to smatraš svojim poslom ili hobijem koji se i isplati? Kako si u stvari ušao u tu ulogu multimedijalnog umetnika?

Vudu Popaj: To je i hobi i posao, od svega po malo. Posle prvog albuma imao sam viziju kakvu često imaju ljudi skloni revolucionarnim promenama. Mislio sam da možda izdam još jedan CD, samo drugačiji od onog prvog. Mislio sam da ću njima uticati na dve vrste publike, a samim tim i na neke promene u zemlji... Plan je bio da posle toga odem na selo i živim mirnim životom, kao - izvršio sam misiju. Međutim, okolnosti su bile takve da se već ubrzo nakon promena za koje smo se borili ispostavilo da ne daju neke rezultate. Ja sam to shvatio kao izazov da nastavim da se borim. Sada mi je čudno to kako sam na početku razmišljao, ali mlad i zelen kakav sam bio, nisam bio baš najbolje upućen u ondašnju političku situaciju. Tek je onda počela borba. Bio sam u situacijama da nemam za osnovno, za hranu. Dešavalo se da moram da prodajem neku karticu za telefon, koju mi je dala devojka, samo da bih preživeo. Onda sam morao da počnem da radim neke druge stvari, bavio sam se trgovinom u to vreme i nekako sam se iščupao, tada mi je kvrcnulo da sam u stvari sve vreme stvarao. Možda u tome i jeste stvar, kada si materijalno situiran, kada imaš prihode od koncerata onda nemaš ni problema i nemaš inspiraciju da stvaraš... Tada sam, dakle, došao do tog trenutka kada sam morao da radim nešto drugo, a ne ono za šta sam nadaren. Kada sam posle toga video ko se sve bavi pevanjem i ko sve sebe naziva umetnikom i zvezdom čvrsto sam odlučio da postanem multimedijalni umetnik. To je bilo pre možda par godina...

Aždaha: Smatraš li da si uspeo u tom svom pohodu ili se borba nastavlja?

Vudu Popaj: Borba se nastavlja. Ja i ne mislim da ću promeniti tok događaja, pošto je već davno zapisano u nekim knjigama da će čovečanstvo ići ka neizbežnoj propasti. Ja sam zadovoljan ako se borim, ako dam sve od sebe i ostavim svoj pečat na borbi za prave, istinske vrednosti. To je ono što me gura napred. Međutim, eto, kako stvari stoje, problemi su još tu, možda su se čak i povećali, ali ja nikada nisam bio borbeniji nego sada.

Aždaha: Da li misliš da ljudi kapiraju to što radiš?

Vudu Popaj: Da, mislim da me kapiraju. E, sad, ispiranje mozga koje se desilo stvara rupe i generacijski i na svaki drugi način gledano i onda moraš da uputiš ove mlađe u to što radiš. Samo znam da se uvek trudim da ostavim dobar utisak na publiku, da publika dobije ono što joj je potrebno. Sad, ne znam koliko u tome uspevam... Reakcije su uglavnom pozitivne, mislim, nikada nisam imao neka negativna iskustva. Na svakom koncertu je tu bar grupa ljudi koji znaju sve pesme i podržavaju to što radim.

Aždaha: Odlučio si da budeš svoj, da kažes “ne” medijskom prostituisanju, nisi hteo da prihvatiš estradu ako ona ne prihvati tebe onakvog kakav si, ili kako je to lepo rekao Saša Rakezić “Zograf” - ne ustežeš se da ugrizeš ruku koja te hrani. Da li ti je to donelo više neprijatelja ili poklonika?

Vudu Popaj: Pa, znaš šta, jedino tako može nešto da se promeni. To je ono face-to-face, ko će da prevagne, čija će biti glavna reč. Tu moraš da pokažeš svoj stav, da budeš to što jesi ili da se skloniš. Ja sam uvek donosio svoja dela u fazonu – dobar dan, ovo sam ja radio. Međutim, tu se ja borim sa kojekakvima koji plaćaju da se negde pojave, plaćaju da se reklamiraju i oni me jednostavno progutaju. Ja se zavrtim par meseci, onako oficijelno, koliko bi to trebalo i posle ovi idu dalje, reklamiraju se, nastupaju, a mene tu nema. U svemu tome vidim problem koji je nastao zbog politike i političara, zbog toga što oni ne podržavaju nikoga, niti ih je briga za bilo koga. Zato, kada nastane kriza kao što je ova, oni to prebacuju na narod – štedite, budite ovakvi, ponašajte se onako... Znači, oni ništa ne rade i ni za šta nisu sposobni niti su za bilo šta odgovorni, a za kulturu najmanje. Državna politika bi trebalo da bude takva da podrži izdavaštvo, a samim tim izdavači bi mogli da vode jednu pametnu poslovnu politiku. Izdavači ne bi uzimali pare od autora nego bi odabirali one koji vrede i njih gurali. Ali to je samo jedan u moru problema.

Aždaha: Da li je posledica te loše politike i to što si morao da se za nastup na EXIT-u prijaviš sa onim neafirmisanim delom muzičke scene? Kako gledaš na tu situaciju?

Vudu Popaj: Na sve to gledam kao na izazove. Bio sam i u situaciji da moram da

96

pravim neke demo snimke da bi neko čuo i imao poverenja u to što radim. Znaš, osetiš ponekad poniženje, ti koji si napravio toliko velikih stvari... Mislim da svaki umetnik to ponekad oseti. Ipak, treba stisnuti zube dok sve to prođe, a onda kažes sebi – ‘ajmo sad, sad je nov teren, da vidimo kakva je situacija, pa onda druga runda, treca... I tako nekako živimo i stvaramo. Situacija nije za pohvalu, daleko od toga, ali mislim da moramo nalaziti načine da taj svoj rad približimo publici koja je navikla na turbo-folk i da probamo da ih pokrenemo.

Aždaha: Za dobar deo problema na muzičkoj, okrivio si političku scenu. Iz nekih tvojih radova i toga što govoriš rekao bih da si apolitican, da nisi opredeljen ni za jednu stranu. Da li ipak pratiš političku scenu i kakav je tvoj utisak o njoj?

Vudu Popaj: To ne možeš da ne pratiš, ako ništa drugo, bar smanjim ton i iščitam vesti. Za to svi treba da imaju vremena. E, sad, drugo je pitanje kakve su te vesti koje pratimo i kakvi su ti ljudi koji se bave politikom, a mislim da o tome ne treba mnogo da pricam... Po mom mišljenju oni su svi isti, trebalo bi počistiti celu scenu i početi iz početka. Ovako, oni se samo smenjuju na vlasti a niko ne nudi neki boljitak i napredak. Sve je to kozmetika. Prioritet bi trebalo da bude zdravstvo, da se ljudi leče, posle svega sto smo preživeli, a oni sređuju trotoare... Mislim, u redu je, i to treba uraditi, ali nije u redu da za to vreme ljudi i dalje stoje u redovima da predaju zdravstvenu knjižicu, da ta ista zdravstvena knjižica ničemu ne služi, da nema lekova, a sve to zbog toga što su pare nekome otišle u džep ili zato što je nekome došlo da šminka trotoare. Sve u svemu jedna loša politika, i uvek ekstremna. Uvek postoje dva pola i uvek se te dve strane glože, uvek imaju neke duele i na tome opstaju isto misle i i ne razmišljaju ni o čijoj brizi osim o svojoj. Pogotovu sada, u ovom periodu tranzicije, ljudima treba pomoći, ne možeš ljude u sred krize da ostaviš na ulici bez posla. Ali su zato dali broj telefona neke službe koju možeš da pozoveš da bi ti neko sa druge strane spustio slušalicu. I za to niko ne odgovara. Problem i jeste u tome što se tolerišu mnoge stvari. Uvek bih branio narod u odnosu na političare, jer da nije ovakve politike ni narod ne bi bio takav, mada se obično poteže onaj kontraargument – narod je takav pa su takvi i političari... To je greška. Niti smo mi lenji, niti smo ne znam koliko loš narod, to je prosto politika.

Aždaha: Da li je za takvo stanje kriv još neko osim političara?

Vudu Popaj: Ima toliko nasilja na televiziji. Policija reaguje samo kada se nešto desi, a i tada su neefikasni. Kada bi ispitali nekoga, samo na jednom primeru, da utvrde uzroke toga što se desilo, siguran sam da bi bio odgovoran neko sa televizije. Televizije koje su trenutno najgledanije pružaju loš primer. Ljudi se uglavnom žale na Pink, ali sada ima mnogo drugih televizija koje imaju isti, mozda i veći uticaj, kao RTS ili B92, pa možda one mogu da ponude nešto kvalitetno u kulturi. Sada smo u demokratiji i svako može da gleda šta hoće. Postoji Pink, ali onaj ko gleda rećiće – ok, to mi se ne sviđa, gledaću ovu drugu televiziju. Po mom mišljenju to je sve jedno te isto, sve je neka laka zabava i sve je katastrofa...

Aždaha: Hajde da se vratimo na tvoj rad. Pišeš knjige, stripove, pesme… Snimaš filmove, reklame, spotove… Koji ti je oblik pisanja i koji oblik medija dozvolio da se najbolje iskažes?

Vudu Popaj: Trudim se da korstim sve što mogu. Pokrenuo sam sve svoje potencijale i tako funkcionišem. Kao što sam već rekao, nudim svoje radove - dobar dan, izvolite, ovo sam ja uradio… Sad, u svim medijima imaš kukolja, ali se nađe i malo žita. Postoje svuda ljudi koji se bore za neku pravu stvar i ja se povezujem sa takvim ljudima i kolegama, autorima. Ista nas je muka snašla, a računam – zajedno smo jači. Televizija danas uopšte nije neki toliko bitan medij, izgubili su poverenje gledalaca. Danas možda neko i prokomentariše ako se pojaviš u nekoj bitnijoj emisiji na nekoj većoj televiziji, a ranije nisi mogao da živiš ako se negde pojaviš, svi te živi zovu, cimaju… I nije to stvar samo kod muzičara. Skoro su me pitali za neki intervju da li sam čuo za neku emisiju na televiziji, da li sam u toku, ja kažem – nisam. Oni me pitaju – zar ti nije reklo društvo, rek’o – nisu. Sad već nije stvar tu u meni, kapiram to je neka deseta emisija, koja je gledana, a ja ne znam ništa o tome i niko me nije obavestio, znači – koga je briga za to. Ja sam za nijansu uvek više cenio novine, mada je interntet sada možda više aktuelan.

Aždaha: Kada smo već kod interneta, primetio sam da na fan stranici Vudu Popaja imaš dosta prijatelja, tvoji spotovi su dosta gledani na youtube-u… Kako gledaš na taj oblik prezentovanja, pošto tu nema komentara novinara, nema voditelja i gledaoci mogu slobodno da iskažu svoje mišljenje?

Vudu Popaj: To je jedini pravi način da sve bude iskreno i spontano i to apsolutno cenim, ali kao i svaki medij i internet će verovatno vremenom biti sve više zloupotrebljavan. Ta iskrenost će vremenom da izbledi i

informacije će sve više da se montiraju kao što su montirane i neke emisije na televiziji, bilo da je u pitanju dokumentarac o hvatanju krokodila gde ti ne vidiš da je čovek ujeden ili nešto drugo. Ne pričam o banalnim stvarima. I internet će vremenom da bude sve gori, ali sam zadovoljan ako je sada onako kako kažeš.

Aždaha: Da se okrenemo sada zanimljivijoj strani života. Ti si svakako jedan od retkih ljudi, sigurno jedini za koga znam, da je navijao za “Partizan”, pa promenio mišljenje u korist “Zvezde”, a sada, ako se ne varam, navijaš za “Radnicki” iz Niša. Čemu ta promena? Da li je to posledica neminovnog intelektualnog sazrevanja ili time želis da iskažeš neki svoj stav?

Vudu Popaj: Za “Radnički” navijam već dvadeset godina, a nekada sam navijao za “Partizan”, to je tačno. To za “Zvezdu” je greška. Moje stranice na internetu uređuje moj kolega, verovatno je pogrešno upisao tu informaciju. Ispravićemo to. Za “Partizan” sam navijao do drugog osnovne, a onda se desilo to da su izgubili u sred Beograda. To je još jedan dokaz da nikada nisam robovao nikakvim auroritetima, čak i pre nego što sam počeo da se bavim ovime što sada radim. Nije bitno što su “Zvezda” i “Partizan” dva najveća kluba u zemlji i što ja živim u Beogradu, čak naprotiv, kako je jedan tako veliki i moćan klub mogao u sred Beograda da izgubi od jednog “Radničkog” iz Niša. Tada sam odlučio da počnem da navijam baš za „Radnički“. I dalje sam navijač, mada retko kada idem na utakmice. Mada, i „Radnički“ je klub koji se niz godina selio iz prve u drugu ligu i onda je ispalo da se muče, a onda sav taj svoj trud prodaju nekome… To je nebuloza i svestan sam toga.

Aždaha: Primetio sam iz nekih tvojih radova da pratiš i druge sportove. I sam si pričao da si parodirao hokejaške utakmice simultanim prevođenjem. Koje još sportove pratiš? Evo, tenis je trenutno aktuelan.

Vudu Popaj: Znaš, tenis mi i ne izgleda kao baš pametan sport u odnosu na, recimo, stoni tenis. Mislim da je stoni tenis mnogo sofisticiraniji – imaš jednu manju površinu i moraš da budeš prilično precizan i gibak. Tenis mi više izgleda kao da je neko uzeo dasku colovaču i lupa iz sve snage i u tome ne vidim baš neku pamet. Naravno, i tu treba imati talenta, treba pogoditi liniju, ugao terena, ali tu opet više učestvuje snaga nego pamet. Pored stonog tenisa volim uglavnom zimske sportove, eto – hokej, skijaške skokove… Volim i atletiku. Uglavnom volim letnje i zimske olimpijske igre. Volim i fudbal, ali kod nas se oko toga pravi velika pompa. Naša reprezentacija je uvek super u

97

kvalifikacijama a onda kada odemo na neko prvenstvo puknemo, tako da uglavnom ne navijam dok ne odemo na svetsko prvenstvo. I to je to, moj klub, reprezentacija kada ode na neko prvenstvo tada pratim i navijam. Inače o našem fudbalu nemam bogzna kakvo mišljnje, jer mi smo i dalje na nivou – centar šut, go glavom, a tako više niko ne igra, osim možda Poljske i jos nekih reprezentacija. Mi nemamo isplanirane akcije, prodor po krilu, kroz sredinu… Jedino je dobro to što smo u poslednje vreme dobili malo na brzini a za to je zaslužan ovaj španac Klemente, a i njega oteraše. Čak i da nije uradio ništa osim što je uneo brzinu u igru to je veliki pomak u odnosu na ranije…

Aždaha: Kada smo već kod zadovoljstava, po svemu sudeći ti si pravi hedonista a to obično uključuje i gurmanstvo. Da li voliš da kuvaš, pošto te neke fotografije koje sam video prikazuju pored kotlića?

Vudu Popaj: Pa, više se može reći da pržim nego da kuvam. Spremam neka jela sa ribom, špagete, prženice… U principu nemam neki recept za jela nego jednostavno radim po osećaju a svako ko proba moja jela kaže da mu se sviđaju. Ako pitam zbog čega, obično slegnu ramenima. U pitanju je ta spontanost u spremanju. Još da se pohvalim da sam član udruženja “Vitezovi švedskog stola”. To je zanimljivo udruženje, okupimo se ponekad, podelimo se u tri grupe i takmičimo se u spremanju jela u kotliću, s tim što ja više učestvujem u seckanju i pripremanju salate nego glavnog jela. Onda to jelo ocenjuju žene i pobednik dobija neku smešnu stvar. Eto, to je dokaz te moje posvećenosti (smeje se).

Aždaha: Živeo si severnije i južnije od Beograda, a i od Srbije. Interesuje me koji ti je mentalitet više prijao i gde si osetio da se više uklapaš?

Vudu Popaj: Recimo da bi to mogao da bude neki jugoistok. Sever, Vojvodina, nekako mi nije insprativna i malo je hladnija u odnosima među ljudima, nije kao jug. A nije inspirativna zbog toga sto je sve ravno, a ja volim brda. Volim pogled sa brda ili volim da odozdo pogledam prema brdu i da zamišljam šta je iza. Najlepši su predeli uz jugoistočnu granicu, ali su to ujedno i najsiromašniji krajevi zemlje. Priroda je tamo predivna, a kada govorim o tome koji mi se deo zemlje sviđa najviše mislim na prirodu. Tu bi trebalo dosta da se investira, da ta mesta malo živnu, ljudi tamo nemaju od čega da žive…

Aždaha: Vudu Popaj nije prvi pseudonim koji koristiš i primetio sam da u medijima nigde ne može da se pročita tvoje pravo ime, a i

prijatelji te zovu Popaj. Da li je Vudu Popaj tvoj alter ego? Da li je Popaj za Radenka ono što je Supermen za Klark Kenta?Vudu Popaj: Pa, tako bi trebalo da bude. Pokazalo se da ima istine u tom pseudonimu. Kada sam smislio to ime nisam dublje razmišljao o tome. To je bio jedan od zapisa koje ja pravim i kada sam razmišljao kako da se nazovem odabrao sam da to bude Vudu Popaj a lako je moglo da se desi da bude i nešto drugo, ali to mi je bilo najprivlačnije. Tek sam kasnije otkrio koliko to ustvari ima veze sa onim što ja radim. Tu je Popaj koji se bori za pravdu i vudu kao neka magija, a ja sam predvideo mnoge događaje po osećaju i po prirodi stvari reagujem i upozoravam ljude. A takođe sam i magičan u smislu baratanja rečima. Ima mnogo istine u tom nadimku…

Aždaha: Bio si nazivan i hroničarom sadašnjosti i prorokom budućnosti. Da li stvarno imaš dar da predvidiš stvari?

Vudu Popaj: Bez obzira na to što situacija kod nas nije ružičasta i što se propagiraju neke druge vrednosti a ne one prave, uvek dođe momenat kao što je bombardovanje kada moja pesma “Rap sodia” u kojoj upozoravam na to, postaje najslušanija na nekim radio stanicama. Na žalost, jedino nas takvi trenuci dovode do dubljeg razmišljanja i tada nema nekih interesa i ne gleda se ko je kome platio. Kada smo suočeni sa bombama i nevoljom onda moramo da se suočimo i sa istinom, a ja sam u toj pesmi bio više nego istinit.

Aždaha: Imaš čak i strip čija se radnja odigrava za vreme bombardovanja…

Vudu Popaj: Nisam znao kako da završim taj strip, pa smo odlučili da ga završim tako što se veselimo na mostu za vreme bombardovanja., mada ja nisam učestvovao na tim manifestacijama. Nisam pevao ni na trgovima ni na mostovima, čak sam zbog toga izgubio i sponzorstvo ADIDAS-a. To je bio period kada si samo tu mogao da se pojaviš a ja sam protiv samoubistva i protiv takvih stvari, i po mom mišljenju to nije bio pravi odgovor. Smatrao sam da to nije razumno i nisam želeo da učestvujem u tome, iako se to negativno odrazilo na moju karijeru, ali ostao sam dosledan svojim principima.

Aždaha: Kada si već pomenuo igre recima, svako ko je odslušao bar neku tvoju pesmu zna da obožavas igre recima i da ti je to uža specijalnost. Kako je došlo do toga? Da li je to neki tvoj dar ili je to stvar vežbe?

Vudu Popaj: Pa, taj dar se razvio, da kažem, iz čiste dokolice. Dok nisam šire gledao na

svoju okolinu i ljude, dok sam odrastao u svom kraju, ne mogu da kažem da sam ćoškario, ali svakako nisam bogzna šta radio u životu. Tako sam počeo sa jednim svojim drugom da se šalim, da izvrćem reči i da ih tumačim drugačije, i to je vremenom postalo uobičajeno. Za razliku od prvog albuma gde se u skoro svakoj pesmi igram rečima, to sam u kasnijim albumima odvojio, pa sam “ozbiljne” pesme odvajao na jednu stranu i u njih nisam stavljao ono – čaj od male kamile – kamilica, ali sam na svakom albumu imao te Kalambure, uglavnom jedna pesma u kojoj istresem sve te reči. A ima ih i u knjigama i stripu.

Aždaha: Među rečima koje izmišljaš naišao sam na neke neologizme koji su dosta zanimljivi sa lingvistickog stanovišta. Na primer reč „prekosutrica“ se pojavljuje u stripu nekoliko puta. Kako se ta reč uopšte akcentuje?

Vudu Popaj: To već ostavljam čitaocima na interpretaciju i akcentuaciju. Da ti kažem, ja u detinjstvu nisam imao mnogo prilike da gledam televiziju, ali kasnije sam video neke emisije Miće Tatića gde on ima onu lutku – Aćima, i video sam da se on u toj emisiji dosta igrao rečima. Tako da to nije ništa novo u smislu igre rečima. Novo je sve što sam smisliš u čemu si originalan, bez ikakvih viceva ili gradskih žargona koji su svima poznati.

Aždaha: Pošto kažeš da nisi puno gledao televiziju kao mali, da li si čitao stripove i da li te je to inspirisalo da napišeš svoj strip?

Vudu Popaj: Čitao sam Alan Forda, Kent Parkera i ostale koji su izlazili u toj zlatnoj seriji. Ja sam samo scenarista stripa tako da to što sam čitao stripove kao mali nije presudno uticalo na to što sam kasnije radio. I da nisam znao ništa o stripu verovatno bi se sve isto odigralo, i ta saradnja sa strip crtačima bi isto rezultovala ovim stripom. Ne verujem da mi je to mnogo pomoglo, jer bi postupak rada bio isti. Crtači su tražili da prilagodim taj scenario stripu, a tih par junaka koje sam ja čitao nije mnogo uticalo na to da strip bude ovakakv kakav jeste. Bavio sam se ranije prepravkama stripa i to mi je izgledalo toliko teško da mi se činilo da bi mi bilo lakše da nacrtam svoj strip. Prepravljao sam strip “Komandant Mark”. Te prepravke su bile po sistemu – komandant Mark izlazi iz tvrđave Ontario na konju a ispod piše “komandant Mark je tog jutra krenuo u šetnju”, pa ja dodam “na konju”. Jer, kakva je to šetnja ako jašeš? On je bio komandant Marko, bili su tu i Žalosni Jova i Laf bez “b”, a crveni mundiri su se lepo preneli na naše devedesete. Onda komandant Mark jaše, a ja docrtam četiri “S” na nekoj zgradi… Pravio sam ambijent koji

98

odgovara našem podneblju, pa ,na primer, obrišem “g” i dobijem “sto mu romova”… Tu je bilo prilično detalja da se uradi.Aždaha: U pogovoru “Skupljača” piše da si i sam nacrtao jedan, kako ti kazes, demo strip “Ogroman si slone, tebi divim se po malo!”. Ali taj strip nije ugledao svetlost dana, jer po mišljenju crtača “Skupljača” nije ispunio neke standarde. Koje to standarde tvoj strip nije ispunio?

Vudu Popaj: Jednostavno nisam talentovan za crtanje, i uopšte za slikarstvo. To je verovatno jedina oblast gde ja ne mogu da se izrazim ali, ko zna, možda jednog dana… Znaš uglavnom sam crtao neke glave tako da ne verujem da bih sa tim glavama mogao da budem baš ozbiljan strip crtač.

Aždaha: Po onome što sam video u stripu, rekao bih da imaš još dosta ideja. Kada možemo da očekujemo novi strip?

Vudu Popaj: Pa, ne verujem da će to biti u dogledno vreme, a možda više neće ni da se desi, bar ne samoinicijativno. Ukoliko se bilo gde ljudi zainteresuju do te mere da traže od mene da napravim novi strip, znači ako neko pokrene tu inicijativu, sigurno ću tome da se posvetim. Mada, kao što sam rekao i posle prvog albuma da neće biti drugog, možda se i ovde varam. Nema pravog odgovora. Možda mi opet kvrcne i sednem i napisem novi scenario za strip. Sticajem okolnosti, mene najviše znaju po muzici, ali trenutno sam posvećen drugim oblastima, one su moji pijuni i ja ih pomeram. Poređao sam figure i sada povlačim poteze. Trenutno sam skoncentrisan na pozorište i dramu tako da mi je to sledeći potez.

Aždaha: Jasno je da si vrlo slojevita osoba i jasno je da ima dosta simbolike u svemu što napiseš. Interesuje me koja je simbolika u naslovu stripa “Skupljači perja rano lete”?

Vudu Popaj: Taj naslov je nastao slično kao i moj nadimak, spajanjem delova naslova dva filma. Tu, naravno, ima i dublje simbolike. Ja se u stripu bavim nekim stvarima koje su osetljive kao perje. To je ono što ti kažeš – slojevito, osetljivo, ono što je vredno i mora da se ispere u vodi kao zlato. Tako smo mi u stripu tragali za tim prefinjenim, umetničkim dojmom, pa u tom smislu perje predstavlja tu esenciju traganja umetnika za nečim što je istinski vredno. A može se reći da smo mi skupljači. A voleo bih da čitaoci razmisle o tome zašto rano letimo, nadam se da će neko ko čita strip doći do tog zaključka. A voleo bih da me onaj ko to otkrije obavesti, da mi se javi putem interneta.

Aždaha: Stripovi u “Skupljačima” su tematski dosta različiti, i iako ih povezuje

ista nit stiče se utisak kao da je svaki strip pisala druga osoba, baš kao što su ih i crtale različite osobe. Otkud tolika različitost?Vudu Popaj: Tu sam imao dosta prostora za eksperimentisanje i hteo sam da napravimtaj strip tako da ide u dosta pravaca, da ima dosta značenja. Kao kada sam radio film, u njemu sam bio i režiser, glumac, scenarista, pokazao sam i voditeljske afinitete. Zatim, pošto se radnja odigrava na radiu, tu su bile i sve forme radio programa – i gost u studiu i javljanje sa terena i snimanje diktafonom… Volim da u jednom projektu, a ovde je u pitanju strip, prikažem sav svoj talenat, pa se tako i priče razlikuju. I jednostavno nisam želeo da se ponavljam. Mogu da ti kažem da sam zaista ponosan na strip i vrlo sam zadovoljan. Neke druge stvari u životu nisam uspeo da uradim iz prve onako kako sam hteo. Postoje stvari koje ću možda iz drugog puta da uradim bolje, ali za strip stvarno nemam zamerki.

Aždaha: Tiraž je bio dosta mali, svega petsto primeraka. Da li možemo da očekujemo neko novo izdanje, ponovljeno ili možda dopunjeno?

Vudu Popaj: Kao i sa nekim mojim ranijim izdanjima i tu je problem u distribuciji. Ljudi jednostavno ne znaju kako da nešto nabave i tu je možda samo indirektno problem sa izdavačem, koji iz ovih ili onih razloga nema dobru distribuciju. Mozda je problem i u reklamiranju, sve je to u našim rukama. Ja se trudim koliko mogu da knjiga bude na nekim mestima i da pričam svuda o tome. Međutim, to ne umanjuje značaj izdavača koji se inače ranije nije bavio stripom, pa čak ni beletristikom, već medicinskim knjigama, a koji je ipak pristao da objavi ovaj naš strip. To treba ceniti. Mada, danas svako može da negde sam odštampa svoju knjigu, ali će opet da naiđe na taj problem oko distribucije. Što se tiče ponovljenog izdanja, to nije do mene, ako se desi – desiće se. Ja sam svoje uradio, zapravo i više od toga. Danas, kada izdaš nešto, moraš od početka toliko toga da radiš sam. Kada nešto napraviš, izdaš knjigu na primer, moraš da znaš kako se konkuriše za neku nagradu. To danas niko neće da ti uradi, iako je to nekada bio posao izdavača. Moraš da sediš u izdavačkoj kući i da tamo piješ kafe, da se družiš sa ovim i onim da bi imao promociju stripa ili knjige. Meni je to sve strano, ali to je posledica one priče gde država nije podržala izdavače, a onda se izdavač okreće onima kod kojih ima neki interes osim tog izdanja. Ja jednostavno ne mogu tako da funkcionišem, niti mogu da zovem nekoga petnaest puta. Mogu nekome nešto jednom da kažem i da smatram da se to razume.

Aždaha: Čista radoznalost me tera da te

pitam zašto Popaj u stripu uvek nosi isto odelo – prugastu majicu, štrumpf kapu, kratke pantalone (čak i zimi) i naočari za sunce (čak i noću)?Vudu Popaj: To što ne nosim adekvatnu odeću simbolično prikazuje mene kao nekoga ko ide ispred vremena. A vezano je verovatno i za moj način odevanja koji je dosta nekonvencionalan. Ja inače ujutru kada ustanem zgrabim šta imam pri ruci da obučem. Bitno mi je samo da se osećam komotno. Možda to ima veze i sa jednim plavim duksom sa zelenim prugama koji bih nosio kad god bih snimao spot. Jednom prilikom mi je moj drugar, koji mi inače radi sve spotove, rekao da ne moram više da dolazim jer sam stalno u istom duksu. Ja sam to ispričao svojim crtačima i oni su to verovatno uneli u strip.

Aždaha: Pomenuo si film koji si uradio, šta možeš da nam kažeš o njemu?

Vudu Popaj: Film se zove “Napad na stanicu Ekspres”. U njemu glume moji prijatelji koji su većinom ljudi nepoznati široj javnosti, naturščici, koji su sa svojim imitacijama i improvizacijama najviše odgovarali nadrealnom humoru kakav sam prikazao u filmu. Samim tim, film je u suprotnosti sa onim što često viđamo, a to je situacija da jedni isti glumci guraju svoje projekte po partijskoj ili nekoj drugoj liniji i izbacuju po deset filmova godišnje, a od toga ništa nije vredno u intelektualnom smislu. Film je u pomalo u stilu Monti Pajtona, sa elementima treš fazona, ali je sve autentičnan srpski humor. Projekat je urađen kao odgovor na dešavanja u mojoj okolini, a takođe je i odgovor na mnoge glupe komedije čiji je sadržaj prazan i dosadan, poput neke španske serije ili drugih budalaština kakve se mogu videti na našim televizijama. Pre svega, ideja je bila da se prikaže neuravnoteženost i disharmonija u komunikaciji, zbog toga i radnja vizuelno nije sinhronizovana sa zvukom.

Aždaha: U tvom filmu se pored natruščika pojavljuju i neke poznate ličnosti.

Vudu Popaj: Da, interesantno je to kako sam za dvadeset minuta uspeo da dovedem par poznatih faca koji su mi bili VIP i pojavljuju se u samo desetak sekundi filma. To je pre svega iznenadilo mog prijatelja Baneta Radovanovića, koji je glavni režiser filma. Bila je nedelja, snimali smo na više lokacija i poslednja je bila hala Pink, gde sam došao na ideju da snimimo jedan deo gde će se pojaviti neke poznate ličnosti. Bane je bio u neverici, kaže – to je nemoguće, nedelja je popodne, ko će sad od poznatih da ti dođe... Međutim, ja sam onako nasumice okrenuo par brojeva, jer nisam imao nikog određenog u planu i u roku od dvadeset minuta tu su bili Ana Stanić, Žika

99

Milenković, Vanja Bulić... Mislim da iza sebe imam neke kredite i da je taj moj stvaralački rad doveo do toga da ako se nekome obratim za nešto, mogu to i da dobijem.Aždaha: Delujes kao dosta opušten tip, mozda čak i flegmatican. Da li postoji nešto što te pogađa, nervira?

Vudu Popaj: Pa, eto, pomenuo sam neke stvari vezane za period tranzicije, pomenuo sam bolesti… Pogađaju me ljudske drame, stalno postoji neko ko traži pomoć. Ljudi su prinuđeni da se bore za svoj život ili život bližnjih, a nemaju novca za operacije. Nervira me to što u ovoj zemlji mnogi rade ono što ne znaju i onda su svi loši u svemu. Neke greške se stalno ponavljaju, kao neka mantra. Svako od nas bi treblo da ukloni uzroke svojih gresaka, to bi trebalo uraditi za opštu dobrobit društva. Sve u svemu, atmosfera u zemlji je loša, vlada neko sivilo i bolest mozga. Ono što se prezentuje putem medija nema veze ni sa Bogom ni sa ljudima. Tu se mnogi koji ne zaslužuju da budu na televiziji od nesposobnih prave sposobnima. Vrti se stalno jedno te isto, a to je samo smuti pa prospi. Sve je važnije od kvaliteta – i nečija tetovaža i kako ko izgleda i kako neko psuje a ne ono sto on stvara. Ne treba gajiti predrasude. Neki narodnjaci mogu više da vrede i od repera i od rokera. Pesme Dragane Mirković, recimo, tako lepo oslikavaju ženu i to je na jedan tako fin način rečeno da to postaje vrednije od nečega u rokenrolu ili repu gde se ljudi bave nekim budalaštinama i time loše utiču na sve nas. Ima dosta nasilja, odvratnosti, trovanja, smaranja, nekih retrogradnih ideja za koje smo mislili da su iza nas, kao i neki izlivi nasilnih izjava i ruganje svemu i svačemu... U muzici vladaju besmileni i prazni stihovi koji ponižavaju razum. Nekim ljudima ništa nije sveto i mogu da ispljuju bilo koga pa nek je to i Nikola Tesla. U rep muzici i deset godina nakon „promena“ neki i dalje cirkaju i puše vutru, drogiraju se, sede na gajbi i o tome pričaju, a to je daleko od promena. Što je još gore, takvi ljudi se akcentuju kao nekakve javne ličnosti. Kada bi policajci išli gradom u civilu imali bi mnogo toga da vide i puno ljudi da uhapse. Verovatno to ne rade, jer su zatvori već prepuni. Treba svakog smestiti gde mu je mesto. Možemo da pričamo šta hoćemo, ali na žalost, ako je neko lud treba ga staviti u ludnicu, onaj ko je za zatvor – u zatvor. To kod nas nije tako, šetaju se i jedni i drugi i svima nam prave probleme. Ali ja to razumem, svaka politika mora da ima svoj ventil i onda kod nas dozvole nekima iz naroda, ili svima, da rade šta hoce da bi oni ostali na vlasti. I umesto da rešavaju probleme oni dozvole da se takve stvari dešavaju i zato svi prolaze nekažnjeno. A bolne teme se uvijaju u oblandu, koristi se drugačija terminologija, kao tipa – nije više inflacija, sad je to rast

dinara. A svako od nas, svaki dan oseća neki problem. Eto, postoji dosta stvari koje me nerviraju...

Aždaha: Pomenuo si neke svoje kolege na koje se stavlja akcenat a za koje smatras da to ne zasluzuju. Da li postoje neke kolege koje ceniš?

Vudu Popaj: Uglavnom cenim mlađe umetnike koji su van Beograda, mada i u Beogradu ima nekih dobrih autora, ali opet su uglavnom to oni koji počinju. Teško je nekoga izdvojiti, više ne postoji jedno ime koje je sinonim za nesto dobro ili loše. Danas ima dosta izvođača, a nema menadžera koji idu po koncertima i prate šta se dešava, nego svako ima svoja neka nazovi velika imena, koja nudi svima za sve prilike. Oni daju ponudu opštini, a ljudi iz opštine umesto da kažu – potreban nam je za tu manifestaciju takav i takav čovek, oni da se ne bi cimali prihvataju uvek jedna ista imena. Mogu samo da biraju da li hoće „Balkaniku“ ili „Van Gog“. Mnogim talentovanim ljudima u svim oblastima ostaju zatvorena vrata. Teško je i nama koji smo uspeli nešto da uradimo, kako je njima ne smem ni da pomislim.

Aždaha: Šta možemo u skorije vreme da očekujemo od Vudu Popaja? Da li planiras neke nastupe? Album je skoro izašao, koji ti je sledeci potez?

Vudu Popaj: Već sam pomenuo pozorište, radim na tom dramskom tekstu… Još nisam siguran, mozda će da bude i mjuzikl, još ga nisam završio pa ne znam gde će da me odvede. Voleo bih da uradim jedan hardkor album sa bendom. To mi je neostvarena želja u muzici, mada me rokeri već doživljavaju kao svog. Kod nas ima dosta repera koji kada čuju gitaru u fazonu su – beži ja to ne mogu da slušam. Ali ustvari rok kultura je vrlo značajna za razvoj muzike, pa i svakog čoveka. Mene je zanimala rok muzika i dobro sam upoznat sa rokenrolom da bih voleo, eto, da napravim takav album. I sam sam jedno vreme pratio rokenrol a onda sam počeo da se bavim hip hopom jer je to bio najbolji način da se iskažem. Inače, bavim se i nekim skulpturama, koje ja zovem sub-skulpture, pa je moguće da ću da napravim i neku izložbu tih mojih radova. Bavljenje skulpturom smatram za neku vrstu zamene za to što ne znam da slikam. Ja sam firma na dve noge, samostalni umetnik, freelancer i ja sam kao takav već dosta uradio, sada ulazim u jedan laganiji period. Ne verujem da bi mi sada u ovakvoj situaciji, i u vreme ove krize koju najavljuju, neko preterano cimanje kao ovih godina unazad oko izdavanja albuma, prezentovanja, koncerata, donelo bogzna šta. Dakle sada ću lagano da ova svoja dela lagano približavam publici i pokušaću da ih malo proguram u inostranstvu. To su neki

planovi…

Aždaha: Trenutno je u toku promocija tvoje nove knjige?Vudu Popaj: Da, knjiga je u izdanju “Lagune” i zove se “Od pojasa na niže”. Do sada sam imao dosta dobru podršku izdavača, mada se kod nas to kasnije često pretvori u onu priču – moramo da da se bavimo i nekim drugim, nisi ti jedini autor… Nadam se da to neće da se desi sa “Lagunom”, baš zato što sa njima imam tako pozitivna iskustva. Prvi put sam sebe doživeo kao ozbiljnog pisca, jer su se i odnosili prema meni kao prema gospodinu i umetniku. Dok sam pisao knjigu bio sam u teškim uslovima, hladnoći i nemaštini, ali sam to nekako izgurao. Mislim da je za pisca bitno da promeni mesto boravka, to sam zaključio kada sam video koliko sam ja mesta promenio u knjizi i gde sam sve putovao. Naravno, mozes ti u knjizi da opisuješ i kako živiš u kući, ali onda tu mora da se desi neko čudo. Makar je i odlazak u vojsku promena koja inspiriše čoveka da piše.

Aždaha: Da li ima nečeg novog u muzici Vudu Popaja?

Vudu Popaj: Nov je album “Svi unutra” na kom su učestvovali reperi iz cele Srbije. Moram da napomenem koliko mi je drago što svi ti ljudi vole svoje gradove i opisuju ih u svojim pesmama. Kod Zaječaraca je dosta izražen lokal-patriotizam. Mal te ne da nema nijednog repera u Zaječaru koji nije pričao nešto o svom gradu. Sto se tiče snimanja albuma, ja sam sakupljao i tražio neke ljude, a drugi su našli mene. Sakupio sam određeni broj pesama i nisam znao koliko će to da traje, ali se ispostavilo, isto kao sa spremanjem jela, da je to bila prava kombinacija, odnosno tačan broj pesama koje će se naći na albumu. “Svi unutra” treba da skrene pažnju na autore iz Srbije, bar toliko da dobiju šansu. Ja ne tvrdim da oni vrede više nego neki drugi, ali mislim da zaslužuju priliku da pokažu šta znaju. Nosim u sebi kolegijalnost za ljude koji su normalni i sa kojima sam na istoj talasnoj dužini, a ne vidim da danas postoji dovoljno poštovanja i te neke kolegijalnosti. Čak i kada ti neko ukrade ideju on ne kaže – e, to je Vudu Popaj ili po uzoru na Vudu Popaja, nego sve to pokušava da zabašuri i sakrije. Ovi mlađi ljudi još nemaju taj teret sujete, tako da sam uživao u stvaranju tog albuma. Što se tiče nekih najnovijih stvari, ima nekih saradnji. Recimo, uradio sam jednu pesmu sa grupom E-Play, zatim sa ekipom iz Zemuna (MC Milovan, Shorty, Marko iz CYA) pesmu o Zemunu, misilm da ta pesma može da se nađe na netu a i spot je urađen, ali ne znam kada će on da se pojavi. Takođe sam uradio jednu pesmu sa Sofijom, pevačicom koja je izdala album za PGP. Uglavnom su nove stvari

100

vezane za neke saradnje, čisto da izbacim neku pesmu do sledećeg projekta.

Aždaha: Da li imas nesto da kažes za kraj?

Vudu Popaj: Pa, eto, uvek sam se trudio da budem drugačiji, da se ne ponavljam. Iako sam mogao da eksploatišem neka svoja popularnija dela da multipliciram… Otišao sam u jednom periodu dosta daleko od nekih svojih početaka a sada se vraćam, ali opet ne onom stazom kojom sam došao. Sada se opet vraćam nekom komercijalnijem načinu izražavanja, nesto poput ove poslednje knjige koja je potpuno razumljiva. Pisana je mal

te ne u prvom licu, jedan putopis, neke moje

dogodovštine… Ali u jednom trenutku sam bio na jednoj tački u kojoj je malo ko ovde mogao da me razume. Na albumu “Tubed sellotape”, koji je po mom mišljenju world art projekat, imam pesme kao što je jedna u kojoj se mladić i devojka mire posle godinu dana na groblju i šetajući pevaju jedno drugom na švedskom, onda se pojavljuju vudu vračevi koji na nekom afričkom jeziku izgovaraju neku pesmicu, za to vreme se momak i devojka kriju, kada vračevi završe oni nastavljaju da idu pričajući na grčkom. To je sve moj autorski rad. Ili imam jednu pričicu koja se zove “One minute before the concert” gde novinar intervjuiše nekog razbijenog, odvaljenog rokera i to traje četiri minuta, a pesma se zove minut pre koncerta… Otišao sam daleko u nekim kreativnim razmišljanjima ali mislim da će to

biti blisko publici jednog

dana, samo treba da se otvorimo. Kada ovde budemo imali Šveđane, Grke i ostale, onda ćemo nešto iz toga i naučiti.

Aždaha: Pomenuo si Šveđane i švedski. Pročitao sam negde da imaš dosta uspeha u Švedskoj. Je l' to neka fora ili su šveđanke stvarno lude za tobom?

Vudu Popaj: (smeje se) To je bila šala, vezano za moj fazon gde mi Šveđanke klešu imena na stomaku. To je zbog toga, inače, ne verujte u sve što pročitate.

101

102

103

104

105

106

107

108

109

110

Piše: Đorđe SAVIĆ

(11 teza o filosofiji i njenoj autonomiji)

Svaka sličnost sa g. Karlom Marksom je samo slučajna

„Ma, kakva autonomija.“ R. Rorti

„Opšta mesta su već davno došla u krizu.“

M. Kozomara

„On nije voleo metafizičke razgovore.“

M. Ljermontov

Teza 1. GOLMAN po def. onaj koji brani

Filosofija je strogo racionalizovan model određenja problema koji ima za cilj njihovu operacionalizaciju. Autonomija filosofije ili podrazumeva utemeljenje filosofije (pa i njeno određenje kao racionalnog modela) ili ima vrednosne konatacije (da li je model samosvojan i nezavisan od ideološkog ili totalitarnog). Ne postoji suštinska veza između filosofije i njene autonomije. Filosofija ne mora (ali može) da bude utemeljena da bi se smatrala filosofijom niti mora da bude neutralna, samosvojna i nezavisna da bi bila racionalizovani model određenja problema i njihove operacionalizacije. Autonomija filosofije nije primarna relacija koja čini filosofiju (nije ni potreban ni dovoljan uslov). Ona ne zadovoljava bitno racionalizovan model. Postoji kriterijum određivanja

autonomije filosofije (taj kriterijum je ili, u prvom slučaju, aksiomatski sistem na osnovu koga je utemeljena filosofija, ili, u drugom slučaju, kriterijum se verifikuje u zavisnosti od postupaka kojima se u određenim kontekstima daju određena vrednosna značenja), ali kriterijum određivanja autonomije filosofije nema bitnog uticaja na filosofiju kao krajnji „proizvod“ racionalnog modela. Ono što možemo tvrditi je sledeće: Ezra Paund je pesnik zato što ispunjava uslove, a uslovi su: a) postojanje pesama Ezre Paunda b) postojanje predhodnih modela v) operacionalizacija modela g) racionalna struktura (čak i dadaizam ima racionalnu nit)d) subjektivnost i stvaralaštvo su objektiviziraniđ) nikakva normativnost izvan objektiviziranosti. Hajdeger je filosof iz istih razloga ili možemo tvrditi Husrelova filosofija je takva i takva. Ono što je preterano tvrditi je da li je to dobro, loše, istinito, neistinito, fašizam, komunizam... To je ono što pripada drugom modelu i višem nivou. To su pravila koja važe u višem sistemu (sistemu koji upoređuje racionalne modele). Drugim rečima, golman je jedini igrač na terenu kome je dozvoljeno pravilima igre da loptu može dodirivati svim delovima tela (rukom, nogom, glavom), ali golman je taj koji u okviru igre (sudija je spolja) prekida i nastavlja igru (vrši opstrukciju) hvatanjem lopte, zaustavljanjem protivničkih napada i degažiranjem lopte. Jedan dobar golman bi bio filosof ranga jednog Hegela.

Teza 2. DESNI BEK po def. branič, zadužen za levo krilo

Odbrana filosofije (filosofskog sistema), pa i njene autonomije, koja može biti konstituens same filosofije (ali, ponavljam, ne tako bitan konstituens), mora biti, pre svega, dogmatskog karaktera. Tautologija se mora poštovati, aksiome, normalno, same po sebi moraju biti očigledne i ne smeju, kako Berkli kaže „to može biti jako opasno, onda će posledice biti nesagledive“, dozvoljavati nesiguran ili preopširan zaključak iz onoga što tvrde. Svaka filosofija (koja se brani (ili koju brane)) ima za cilj samo da pokaže da je jedini ispravni racionalni model postojećeg sveta i da se sve odigrava u strukturama koje je propisao bog (po definiciji vrhovni voluntaristički strateg datih ne-racionalnih struktura sveta prema kome pojedini filosofi mogu da gaje intelektualnu ljubav). Mislim da u istoriji filosofije teško da možemo da nađemo boljeg desnog beka izuzimajući religiozne mislioce od Platona (ono „široki“ valjda znači neprelazan).

Teza 3. LEVI BEK po def. branič, zadužen za prodor po levoj strani

Odbrana filosofije, pa i njene autonomije, ne mora biti samo dogmatskog karaktera – često postoji mogućnost protivnapada (sistem se može braniti i direktnim napadima (protivnikovim sredstvima) na sistem). Napomena: ovde imam u vidu primer Zenona, kako bi Teodor Gomperc lepo primetio, koji počinje kao dogmata (odbrana Parmenidove teorije bića),

Mali laki esej UDK BROJEVI: 101 ; 821.163.41-4ID BROJ: 157625100

111

pa preko skepticizma (ontološkog, naravno) završava u nihilizmu (aporije u krajnjoj instanci nagoveštavaju nemogućnost kretanja). U politici to može da se naziva i plaćena opozicija (lažna alternativa).

Teza 4. DESNI HALF po def. samosvesni smisleni igrač, graditelj

igre

Filosofija dosta dugo traži dobru (ispravnu) metodu. Postojeće metode su primenljive do izvesne granice. Čini mi se da takva metoda predstavlja racionalnu zabludu i da postojeće metode možda malo modifikovane u zavisnosti od nivoa i modela mogu da posluže (ali nikako ne treba očekivati apsolutnu sigurnost, proverljivost i primenljivost). Možda postojanje više metoda predstavlja opasnost za autonomnost filosofije, ali činjenica da se problem koji treba operacionalizovati razvija u okviru racionalnog modela daje nam za pravo da koristimo u određenom obliku različite metode. To bi bilo nešto slično onome što je Rasel eksplicirao kao kriterijum istine – teorija korespondencije kombinovana sa teorijom koherencije, odnosno, istinitost određenih nivoa mora da se poklapa u okviru datog sistema. U svakom slučaju to je jako teško precizno odrediti. Jedino što znamo sigurno zahvaljujući Dekartu i njegovoj aksiomi „Mislim, dakle postojim“ je da je ta metoda racionalna. Pa i to je dosta. Rekoh Dekart i tu ostadoh.

Teza 5. CENTARHALF po def. stub odbrane, drži sve konce u svojim

rukama

Filosofija mora biti racionalni model postojećeg datog sveta subjektivno interpretiran u istinski sa-vremenim okolnostima. Problem filosofije nisu manifestacije sveta (jezik i date strukture). Problem filosofije je sam svet koji je slučaj. Pod svetom podrazumevam pre svega čovekov svet (čini mi se ako filosofija ima smisla, ima ga samo u toj meri koliko je čovek predmet filosofije). U zavisnosti da li je centarhalf čistač ili libero takve su i alternative: u prvom slučaju, dakle čistač, centarhalf bi mogao da bude Vitgenštajn, ako se radi o liberu onda najviše odgovara Lajbnic. Optimalan spoj bi predstavljala naša praxis filosofija u svom najboljem izdanju (Gajo Petrović i Milan Kangrga).

Teza 6. LEVI HALF po def. onaj koji pazi na sve, ništa ne sme da

propusti

Opšte mesto relacija često postaje kategorija fenomena koji se podvode pod poznatost (lako prepoznatljivost). Ni u problemima moderne ni u problemima dekadencije ne sme se tako lako odustati od problema epohe, jer ne postoji ni problem ni opšte mesto koje se može prevazići. Citat je imanentan problemu, transcendentnost je najčešće zaborav operacionalizovanih kategorija koje impliciraju nastanak čitavog niza novih i novih kategorija. Nipošto ne treba diskreditovati opšta mesta, relacije bez njih često nemaju referirajuće sisteme. Nema potrebe praviti, slično Hajdegeru, korak nazad i nove temelje, dovoljno je proveriti postojeći materijal. Kategorije se ne uništavaju i ne nastaju svaki dan. Naravno, Aristotel je neprikosnoven što se tiče pozicije levog halfa.

Teza 7. DESNO KRILO po def. brzo, zaduženo za igru bez lopte, prodore po desnoj strani iz kojih

može, ako dobije loptu, da postigne gol

Prateći ili postavljajući dijagnozu savremene misli čini se da prostor preko krila ne postoji i da je zadatak vraćanje u odbranu da bi se tamo pokupila lopta

i eventualno napravile dve-tri finte na sredini terena i da je to dosta. Jezikom filosofije rečeno izgleda da dosadašnji sistemi ili dosadašnje tautologije nisu funkcionisale, pokazale su se kao privid bez obzira na to što su neke od njih jako dobro pojmovno izrazile model (Hegel, pre svih), ali da se ipak radilo o samozadovoljstvima i obmanama svetskog duha i svetske misli. Sistem je danas zaboravljen, ostavljen ili ga je nemoguće sklopiti, ipak to još nije eksplicite dato kao antisistem ili kao fragment koji bi pretendirao na opštevaženje. Ne vidim potrebu ni za jednim ni za drugim, ni za sistemom ni za antisistemom. Možda je to samo ona navika na koju smo oguglali proučavajući istoriju filosofije. Filosofija je strogo racionalizovan model određenja problema i njihova operacionalizacija. Prodor postoji ( i tome nas uči istorija filosofije), model sveta postoji (još nije odleteo u vazduh), mislim da će neko od filosofa već ostati iz naših modernih vremena (sva vremena su moderna vremena) da se uči u istoriji filosofije. Broj 7 na dresu bez ikakve navike i dalje pripada Dejvidu Hjumu. Ako ništa drugo skepticizam je onaj koji budi iz dogmatskog dremeža uspavane filosofske lepotice zatvorene u svojim zamkovima u nekim svojim Kenigsberzima na današnjoj teritoriji Rusije.

Teza 8. DESNA POLUTKA po def. onaj koji ume da spusti loptu na

zemlju i zna u svakom trenutku šta da uradi sa njom

Dakle, Sokrat ili Fojerbah. Autonomija se sama utemeljuje kao sloboda. Slobodni čin slobodnog izbora slobodnog subjekta u slobodnom društvu u saznatim okolnostima saznatog sveta. Ima isuviše uslova koji treba da se zadovolje da bi se govorilo o slobodi. Voleo bih da nisam u pravu, pošto mi sloboda sa aksiološkog stanovišta još pozitivno odjekuje, kada smatram da bi bilo najbolje kad bi se oslobodili slobode. Ne znam šta znači sloboda. Isuviše profanisano da bi bilo upotrebljivo. Jedino kako mogu da prihvatim slobodu to je kao samovolju. Problem sa drugim ljudima koji treba da trpe moju samovolju nije u tome što

112

su oni ili ja samosvesna bića, slobodna bića, misleća bića i kakva sve ne bića. Problem nije u tome što svi mislimo (neko bolje, neko gore), problem je u tome što svi dišemo. Priznavanje drugih ljudi se sastoji samo u činjenici da svi dišemo. Bez mišljenja možeš ceo život, bez disanja možda tri minuta.

Teza 9. CENTARFOR po def. onaj koji postiže gol

Ne postoji promena sveta. Svet postoji i dat je kao slučaj. Autonomni filosofi autonomnih po-gleda na svet moraju da poštuju činjenice. Utoliko gore po filosofe. Normalno, druga centarfora igra drug Karl Marks.

Teza 10. LEVA POLUTKA po def. onaj koji igra svoju igru, poslovođa,

dobar zdrav razum koji nije na odmet

Jedan filosof da bi napisao svoju estetiku ne mora da pogleda u svom životu nijedno umetničko delo. Jedan etičar može u privatnom životu (u svom jedinom životu) da postupa neverovatno nemoralno i da to može (ali i ne mora) da se kosi sa njegovim etičkim postulatima. Filosofija može i bez sveta, prirode, duha, i bez boga i bez ljudi i bez ljubavi i bez mudrosti i bez slobode i bez pojma, suda, zaključka, i bez logike i bez ontologije, epistemologije, etike, estetike, istorije filosofije, i bez same sebe i bez autonomije, filosofija može bez filosofije. Filosofija ne može samo bez filosofa. Postoje vrhunski igrači i vrhunske igre vrhunskih igrača, vrhunski igrači mogu sebi da prilagođavaju pravila igre, da ih proširuju, da igraju van pravila, da ne igraju za tim, samo možda ne treba da zaborave da dobar zdrav razum nije na odmet. I to ne zbog toga što čitava istorija filosofije negira od Talesa, preko Heraklitovog upada u rupu, pa Platonovog konjstva, Roscelinovog anđela, berklijevskog „biti opažen“, Kantovog Boga i besmrtnosti duše, Hegelovog svetskog duha u potrazi za izgubljenim vremenom, Marksove revolucije, Ničeove volje za moć, Vitgenštajnovog neizrecivog, Sartrove slobode, Blohove nade, isti taj zdravi razum, već zbog činjenice što pad postoji i koliko god da je padobran

dobar on samo usporava propadanje - kad tad ćemo se prosuti po zemlji. Dobre desne polutke bi možda bili Bertrand Rasl i Lešek Kolakovski.

Teza 11. LEVO KRILO po def. igrač koji se bori protiv desnog beka,

dobar centaršut

Naše levo krilo je Niče. Napad na sistem (i odbranbene mehanizme sistema) ne mora nužno da se manifestuje kroz vrednosne kategorije (tako se često pojavljuje ludilo kao izlaz, jer se rušenjem aksiologije datog sistema ne uspostavljaju ni prazan prostor ni nove vrednosti) već se radi o povratnoj relaciji sistemskom bumerangu koji rađa slične tautološko vrednosne okvire. Zabluda nije nužno laž iako je pogrešno mišljenje. Laži se zaista nije moguće osloboditi. Iz te činjenice možda jedino što sa izvesnošću možemo tvrditi je da je laž neka (doduše negativna) komponenta istine i možda bi nam malo laži pomoglo da saznamo istinu. To ne može da postane opšte pravilo, ali ono što može da posluži kao opšte pravilo je veća OTVORENOST ka saznavanju nemogućeg, onog što je samo za sad sa one druge strane racionalnog, onog što nije postalo provereno filosofsko znanje, tako kombinovanjem poluistinitih mogućnosti (alternativa) možemo rekonstruisati postojeći racionalni model koji pretenduje ka verifikaciji onoga što kažemo, kako kažemo ili kako dobro možemo da ne znamo ono što bi mogli loše da znamo. Filosofija tu zaista jedino ima svoju autonomnost ili pravo da traži sebe samu pošto već postoji kao potencija, kao datost onoga što rekonstruišemo da bi pohvatali racionalne principe po kojima se to dešava.

Sad još u potpunosti da dam sastav tima (snova):

1. Hegel, 2. Platon(Berkli), 3.Zenon, 4. Dekart, 5. Vitgenštajn(čistač), Lajbnic(libero), 6. Aristotel, 7. Hjum, 8. Sokrat (Fojerbah), 9. Marks, 10. Kolakovski (Rasel), 11. Niče.

Trener takvog tima niko drugi do sam Bog (ili profesor filozofije).

Taktika: totalni fudbal, svi u napad,

nema izgubljene utakmice, igra se za golove.

Glavni sudija: Lenjin, on je izvesno vreme čitao filosofiju, bavio se njom i tako je lepo davao žute i crvene kartone da se to odrazilo na igru u filosofiji u vremenima koja su došla posle njega.Prvi pomoćni sudija: Marko Kraljević. Jer on sudi ni po babu ni po stričevima.Drugi pomoćni sudija: Staljin, mada često svira ofsajd i izbacuje igrače iz igre, ali ima dijamatovska i istmatovska opravdanja gvozdene nužnosti po kojoj bi se utakmica odigrala.

Vreme odigravanja utakmice najverovatnije XX vek.

Protivnički tim je sastavljen iz bilo kog postojećeg uzorka postojećeg sveta i postojećih ljudi. Protivnici se uvek ponašaju na isti način: dobijaju nas pomoću nas samih.

SVRHA IGRE

GOL

Eshatologija samo pokazuje svoj negativitet. Teleologizacija eshatologije najčešće se manifestuje kao psihološko nezadovoljstvo neostvarljivosti cilja koji je projektovan. Iz činjenice da se radi o projekciji sledi da je nužno negativna.

AUTOGOL

Negativitet eshatologije upravo najbolje pokazuje da eshatologija poseduje mogućnost realizacije, samo najčešće dobijamo kopiju eshatologije u praktičnim životnim (totalitarnim) situacijama kroz religijsku i ideološku svest. To opet ne znači da je eshatologija neostvarljiva, ona je ostvarljiva samo onda kada se ništa ne želi. Jedino želeti ništa ima potenciju realizacije. A i to je nešto. Još jedan dokaz da život nema smisla ne menja činjenicu da se može živeti i bez toga. (A postoje i dokazi koji su zaista suvišni).

113

114

115

116

117

118

119

120

121

122

123

124

125

126

127

128

129

130

131

132

133

Nikola Mraović

SAFARI NA KREZUBE LAVICE

Sunce i mušice. Velika vlažnost vazduha. Jednolično kloparanje klipova parnjače. Crni orgazam u kasno popodne. Kenija. Voz za Mombasu deflorisao je devojke do šezdeset godina. Činio je to svakog utorka. Sporo. Kompozicija od stotinak članaka probijala se kroz ispucalo rastinje. Putnici bi brže-bolje poustajali da zatvore prozore pred najezdom majmunske cike. Zbog toga su se čitavim putem kuvali, a u ušima bi im, ipak, krckala karlica od odocnelog snošaja.

Matorke su bile pohotljive i preko granice bola. Tako je imućniji srednji sloj Evropljana, za samo stopedeset franaka mogao sebi da priušti voajersku gala-zabavu. U spomen na to vreme afričkog belle epoquea, danas nijedna prodavnica ne radi utorkom. Predveče, okupljene uličarke, s dosadom na licu, sačekuju sredovečne turiste koji još uvek veruju da im se na kraju dvadesetog veka može dogoditi avantura. Oni ozbiljniji, odlaze da u Nacionalnom rezervatu pogledaju džinovsku stonogu, koja živi jedino ovde i koju domoroci zovu Voz za Mombasu, dok uz zvuke udaraljki unisono pevaju u mrak:

Trideset santimetara sjajnogipkog mesaStotinu vrelih vagona

U džungli sve vriAfriko, ti se ne umori

Trideset santimetara sjajnogipkog mesaStotinu vrelih vagonaSvuda vrište majmuni

Voz za Mombasu je veliki.

Dimitrije Ivanović

POSLEDNJI AKCIONI JUNAK

Pet popodne,IznenadniSan,Mislio samDa jeCeo svetNestaoU trenu,I budim seSaNevericomU rukama.

U podneSam mislioDa jePustiGrad,Kao ogromanJura park,

Postao gnezdoI poslednjeUtočišteVelikogGmazaLešinaraI da sam jaJediniKoji možeDa spaseSvet odNasrtajaDžinovskogPterodaktilaU likuSfinge iliNekog horor junaka.

Već uŠestPopodneMi je dosadiloDa glumimPoslednjegAkcionog heroja

Pa samDrmnuo laptopIz radnje,NapravioSebi kafuU Kosti.Sedeo samNa sredGlavne uliceI čekao,Pisao kaoI uvekCirkao kejp kodKoji samČaskom maznuoI čekao neman.

Bila jeTo u stvariDuguljastaZmijaKoja seZarilaU mojaPrsa i

Istog trenutkaCrkla odZagađene krvi.

Nekoliko trenutakaPred smrtBio sam sam

Jebeno sam

Oči u očiSa poslednjimŽivim pesnikom

I to meIspunilo

Dimitrije Kebara

IZ CIKLUSA DEČAKOVA MAPA

DEČAK I PRVI SNEG

U mirnoj hladnjikavoj noći dečak vidi kako ga prate strele prvog

snega.

Okreće se i zaboravlja da krene kući.

Mesec i sneg topili su se jedan naspram drugog kapljući na

njegovo lice.

134

135

136

137

138

139

140

141

142

143