arheologijapraga

FUKOOVA ZAOSTAVŠTINA

Poema arheologija

Sa ovim tačkama otporazapočinjem:pisanjem,koje svedoči o načinuna koji se uvija spoljna linijabez početka i kraja;disanjem,koje – «kao da raste prazan čin»1 – približava i udaljavauznošenjem prema odsustvui nezadrživu sadržinu danâ;savijanjem,koje u spektralnim kopijama pamćenjaproblematizuje serijepravaca, praga, jezika i haosana račun nepostojanih oblikasve bliže početku.

započinjem arheologiju praga,moga pragakoga raslojavaju godineprovedene u gledanju,pisanju,savijanju rečido utrobe,do melanholijekoja započinje u glavia dovršava seu predaji pisanja Drugom,onom koji će menadići

1 Stefan Malarme: „Bacanje kocke“

10

20

30

40

- 2 -

čitanjem-savijanjemovog teksta ovdei nastaviti,kao što se sve nastavlja,onamo u pravcu koji neuspostavlja krajeveno samo senkeizmedjuvodeći do poreklakoga lukavstvo umastalno udaljava«daleko od jemstavana koja smo navikli»2.

na početku trebasaviti početno područje,preći pragove,problematizovati serije,«nikada se ne zadovoljiti odvijanjemfenomena i iskaza po horizontalnojili vertikalnoj dimenziji, već obrazovatitransverzalu, pokretnu dijagonalu»3

po kojoj će se savijatiserijalna vidjenja i govorenjau disjunkcijisa dušom unutra,koja dubi intervaliskazivogai privlači ga.

jer pevati značibacati kockice,razlistavati belinešto će se podići do nečijih očiju,krenuti«od naših epistemoloških obala»4,kako bi se, rekonstruišući jednu mrežu, dospelo, roneći, do potopljene episteme5,što bi bio uslovza jednu drugu poezijuu kojoj je pojam pevanja i bića

2 Mišel Fuko: „Arheologija znanja“3 Žil Delez: „Fuko“4 Žorž Kangijem: „Smrt čoveka ili zamor cogita“5 Sintagma Žorža Kangijema

50

60

70

80

- 3 -

sačuvantako da se ispunjava u nama.

stoga, o tudjosti,vreme je da se ponovo pokuša„da se izgradi serija u susedstvu jednetačke pojedinačnosti i da se potražedruge serije koje se na nju nadovezuju,u drugim pravcima, na nivou drugih tačaka“6

sa sasvim drugim pragovimamakar i preko sporednih stvariili uprkos njima,kao kada se kaže:„Evo proleća“a vidi se Ništa,nikakva svetlina,nikakva cvatnja,samo Reč se gleda,neprekoračljiva,pribrojena uz

naše bilosa belom kruškovom krošnjomusred očiju.

treba, dakle, poći od tudjostida bi se pripremio put zanadolazak Bića,za afirmaciju plašnje kojasvetluca u „pukotini cogita“7,jednoj stalno otvorenoj upitnostisred svih pustinja nemišljenog,u jednom predelu smeštenom izvan i u menikao podmukla i neprekinuta pratnjamožda samo stoga da bi se utvrdilogde se uvija Bićei gde se odvija Ništai u kakav odnos upada ovo udvajanjeBića i Ništa, Bića i vremena,Bića i pristajanjakoje afirmiše tek proklijaluontologiju školjke, toka,uvijanja i razvijanjaserijâ koje ukrštajuiskazivo i vidljivo,

6 Žil Delez: „Fuko“7 Sintagma je Fukoova. Prim. B.T.

90

100

110

120

130

- 4 -

čineći nabor otelotvorenjapreko tvrdog „talira snova“8

od jedne do druge pukotinesa obezdušenim rečima što obeležavajuuronjenu težu,koja stalno polazi za nama,koja je naša zakovitlana pratnja,kružni ispraćaj,„reč vraćena onome što je nemo“9,i koja nas dobavlja pri rodjenjuda bi nas otada već pripremala za suštinskonapuštanjeonoga šta smo činili ovdei što će se možda nastavitina veslima od stringovaonda kada se budemo vraćalidole, ka drugim obalama s kojih smo pošli,svijajući se u lakoći i prozirnostinapuštanja Trajanja.

ali sada još nam jeutiskanje u tle priručno, tek započetoono je još važno,još potrebno,još je u vrtu bivanje neiživljenotako da tek obznanjujemonered mutacijâkoje su nered istorije i zbir naše plašnje,ishod derivacije samosti,nered pojmovnih mrežâs kojima lovimo,beskrajno izmičući iskoni jedno neiscrpno Sadašto nas pokreće i zauzdava,kako to već biva.

još je, stoga, vreme pevati Bićedobrodošlo sa nama,primarni smisao pravilnosti, jezik i pisanjeoko kojih se uvija varijablasvega što se o tome može rećida bi se započelou tom mrmljanju bez kraja,

- 5 -

8 Sintagma je Celanova. Prim. B.T.9 Mišel Fuko: „Reči i stvari“

140

150

160

170

180

sa tim naborom s kojim samdošao ovamo i koji nam je priredjen,kako bi postavio horizont vidljivostikoji se uvija kakogod hoćei uvija u „sebe-videće“,tako da možemo tek mrmljati smisao,verati se uz stablo reči, uz sistem znakovasa opštom gramatikom ogledalâ i zidova,tražeći da vidimo do koje visine,do koje čistoće srži i šta uistinu i verno pripadanašem znanju,a šta uistinu ne.Još je, dakle, vreme pevati početak,odvijajući jedno sazveždjevrtoglavice, snova i jezika,tražeći strpljivo slušanje.

stoga, u štali sam koja me opominjena moje rodjenje,na prostirku lógosa,na trsku kojom je već zapisanošta mogu da znam,šta mogu da činim,šta mogu da budem,pa ipakja zapisujem Svoje,ono što niko nikada nije video preniti će videti posle,jer ovo Sadatek je sada odvijeno,tek sada prispelou pisanjeda bi mišljenje i pevanjedospelo do mislina liniji umetka sred životakoji nabore sveta„pretvara u konverziju spolja i unutra“10,čemu pisanje i inačepripada, „spojeno s onostranim“11, idućis blagom kosinom napred.U štali sam, evo, koja pribavlja mojeprapoverenje, zbirove koegzistencijâ,kolutove simboličkih lanaca, pribiravreme za razumevanje„čoveka sa vukovima“

- 6 -i čoveka sa jagnjetom,

10 Žil Delez11 Stefan Malarme: „Bacanje kocke“

190

200

210

220

10

onog što govor nosi od ljubavii onog što govor nosi od nagona,pa se spuštam dole u difuznosti u mrak obojega,preko onoga što izmedju njih stoji umetnuto, spuštam se serpentinama govorakoje jedva govor obuhvataju ikoje tek naznačujurazlikuvidljivog i iskazivog,svetlosti i jezika,iluzije i cogitai koji se u toj oniričnostiukopavajuu nepropadljive suze stvari.

sa ovo malo štita u okukoga imami zareza tame u srcu,drevne pomrčine koju donosihodanje i nestalnosti boravka,sa stajnošću lipove cvastiu nozdrvama imilošću onoga koji od nas ne zahteva ništavalja krenuti iz ovog Boravištapoprekodo puteva koji vodedo potopljene episteme,do drevnosti koja otvarajednu drugu istorijuu kojoj sumiris cveta i pragasačuvaniuvijanjemsvake žetveu svesvetsko i trajnoi gde su prelomisamo prelomi kišei vetrai ničega više.Valja napustiti početak,ostaviti ma koji Vitlejem,jer put je od puta do puta,leto i ledina,serija koja traži pukotinu i rascepda bi se morali preskočiti

- 7 -

230

240

250

260

270

mesto i ne-mesto,blagost potoka,dodatak stajani dodatak slučajani sve tako dok se zbivaodmotavanje koje dajegustinu i šupljinu,neograničeno-konačneproliferacije silicijumau našem u tudjem pleistocenu,u našem i tudjem vekuFukoa i Burdijeakoji nas svojim kazivanjem potsećaju nadruge moguće nizovei druga pra-odmotavanja,na strategiju isprepletenostividljivog i kazivog,nabora znanja i nabora jezikakoji idu, svako svojom putem,uvek svako svojim putem,i ni jedan ne zna za drugogosim u divljoj spoljašnjosti obojega,koji, svaki za sebe,izvlači serije, baca kockei luta od jedne pojedinačnosti do susedstva druge,stižući do spolja,stižući uvek kasno.

jer ono što je uistinu važnokao da je izvan vremena.„Samo opuštenost prema stvarimai otvorenost za tajnu ne slučuju se ipaknikada same od sebe“12,potrebna je jednostavnost,pribavljanje onoga što će doći upoverljivoj tihosti gledanja i puštanja stvari,ovih ili onih, kako bi se smelostupiti na putevekoji vode novoj osnovi i novom vrhui koji se potom medjusobno približavajui u tom približavanju vraćaju seka onome-što-opredeljuje, raskrivajućijoš za videla žiška ono na šta čekamo.

- 8 -

12 Martin Hajdeger: „Opuštenost“

280

290

300

310

320

ovde bi trebalo možda zastati i reći:„Svo uvijanje stvarije jedna pustinjai uvijanje bića je pustinja,i svaki govor je govor o govoru,samstvo koje nikada ne napušta svoje boravištei ono što kažemo nikada nije samo ono što vidimo,jer uvek boravimo u svome aziluodakle treba izvući vidljivostiiz stvari i pogleda, valja za sebe pribavitijednu arheologiju sadašnjosti, jednu očiglednost,najsiroviju hrabrost za delanje, gledanje i pisanje.„Treba, dakle, rascepiti, otvoriti reči,rečenice ili sudove“13

sasvim iznutra sa dna životaili sa dna jednog brodoloma, svejedno;iznaći domajna mesta stvari i bivanja,ono sanjalačko izmedju toga dvoga,hrast i kladenac i „sve što oko putaima svoje biće“14 saviti u put,predati udarcima satnog čekićavedrinu polja koja setno sve sprovodika točku noći, u pogodnost skrivenostikojoj smo pozvani posle naše patnje“.

ovde odvijam slojeve arheologije,praktični raspored znanja i vidljivostii sve to pripada pragovima ne-znanjai pripada još-neopevanom.Jer, tek pevanje, ono,donosi sakupljanje jedno i isto za biće-jezikai za jezik-bića.Stoga valja sakupljati znanje preko pevanjakoje imenuje i pokazujei koje je i sâmo jedno mesto u vidljivom,jedan hrast izveden iz vidljivostikoji otvara stvari,„arheologiju pogleda“15,oblikujući jednu primarnu svetlostlista i proleća, lista i jeseni u oknima,samotnost srebra i gladi gde se rasporedjujesećanje svetlo kao miris dunje u mraku,svako sećanje prema svome pragu

- 9 -

13 Mišel Fuko: „Arheologija znanja“14 Martin Hajdeger: „Poljski put“15 Sintagma je Fukoova. Prim. B.T.

330

340

350

360

370

„s oktavom u horu što peva“16

„čudesne dvore date u vidik svima“17.I tako svetlost i jezik,vidljivo i iskazivo, figura u figuri,figura pored figure, figura nad figurom,pevanje i mišljenje izvlače pojedinačnosti, slede pukotinu, prelazeći preko površinâ i slikâkroz neodredjena udvajanja, izranjanja i utapanja,tražeći jednu središnju jesen,jedan središnji jasen bića,vizuelnu prašinu Trajanjai susedstvo divlje pojedinačnostikoja jedva ulazi u iskustvo,koja ostaje spolja na zimi,pred vratima da peva i misliSlučajkoji se nikada ne može ukinuti.Jer, On je delenje koje ne pokazuje ishode,granica napretka u kojoj ostajemo,stvar koja govori samo o sebiuprkos jezikukoji je uvek besedagreške,tumačenje o istini protiv same očevidnosti,on je izmedjui ima zadatak da izluči sredinu stvari iz koje izbijai preliva se da ugasi fenjer iznad dveri18,okružen drugim slučajevima,pokretljivim pravcimabez početka i kraja.

pišem ovo u plazmi Trajanja snegaunutar računicâ Deleza i samoće rizoma,Fukoa i arheologije pokretljivih pravaca,Deride i pisma, Lakana i jezikastrukturiranog kao nesvesno;označujem pravce podele, uvijanja graneu pravcu arhiva mračnog kao svakasupstanca izražena imenicom i koji pohranjuje„sve one reči koje u jeziku postoje same po sebi,pa čak i kad znače samo slučajnosti“19

- 10 -

16 Boris Pasternak: „Proleće“17 Boris Pasternak: „Zlatna jesen“18 Aluzija na jedan stih Marine Cvetajeve19 Mišel Fuko: „Reči i stvari“

380

390

400

410

u svim ontologijama bilo kojeg porekla,bilo kakve očiglednosti.Pišem u tišini ogledala unutar slučaja i arhiva,u tišini tih dvaju jezerabitka i čuvanjau šumorenju plutajućih govoratekst o pisanjui upućivanju,ne tražeći bolje reči od onihkoje se daju kao spomenik,vrebajući trenutak u kome supostale ono što jesu i koje u mreži značeto što jesu u mreži i ništa više izvan togai gde pesma ostaje još uveku svojoj blizini,„u još nepreinačenom obliku istog“20,govoreći:„Ovo je istorija,ovo je bićea ovo je čekanje na bît čoveka.Mnogo je tišine u onome-što-opredeljujei u čemu naslućujemo traženu bit pevanja,jedno otpuštanje stvari i bićaiz htenja,iz volje,iz snova,iz odlučenostisve radi dolaska u ono otvoreno„o čemu mislimo kao o onome-što-opredeljuje“21:za mahovinu i bršljan,za kuću i prozor,za ogradu sred rastresitog zelenila,za spokojstvo‚daleke svetlosti porekla’22“.

pišem o pisanju pisanja unutar Trajanja,unutar granja koje nadaje melanholiju močvara,postavljajući jedan stih preko drugog(ne jedan stih pored drugog)što podrazumeva neprestano dodavanje,logiku vretenastostida bi se ako ne ikaddoprlo do daleke svetlosti porekla

- 11 -

gde pisanje ostaje u još nepreinačenom obliku istog,20 Mišel Fuko: „Arheologija znanja“21 Martin Hajdeger: „Opuštenost“22 Mišel Fuko: „Arheologija znanja“

420

430

440

450

460

20

u svežini prve mahovine, pridružujući se samom Trajanjune zamenjujući ga prostim zamenjivanjem,već bivajući sâmo Trajanje kojim se meriPrirodna istorija i kucanje zbira gledanja,jutra „u kome je po prvi put neko bio siguranu neku istinu“23, u trenutačnost smenjivanjaneprilagodjenog vremenu koje razigravapisanje u diskontinuiranoj bezvremenosti,u rasutosti sa svojim posledicama koje imajusvoje razmake ali i svoje začudno jedinstvo.Tako, u ovome Spisu mi ne tražimo ništa,mi „raščlanjujemo sinhroniju rezova“24

dodavajući dogadjaje njihovim infinitivima:„Gledati“, „stajati“, „otvorati“, „opredeljivati“samo su nabori koji se pregibaju, umotavaju, traže svoje skupove iskaza, traže zvezdeukrštenog razmaka,biografiju i volju bacanja kockečija su dejstva skrivena u ne-značenjui čiji se čin nikada ne može dosegnutii prebivati u bilo kojoj istoriji.Stoga „rečeno“ i „nikad nerečeno“ rastu,kao kada bi se reklo (i kao što se reklo)„pustinja raste“.„Takodje raste „napisano“ i „nenapisano“i svuda je mnogo semena i nesemenai sve to „razrešava se i uvek preporadjau nedifrenciranom elementu Lógosa“25

koga upoznaje ruka u obliku knjige, pisanja i ćutnje,u obliku jasena i zvezda koji će biti gledania neuhvatljivi na isti način kao što je Reč neuhvatljiva,ova reč ovde u naboru episteme,u nepodnošljivoj prisutnosti koja odeljujepovratno od nepovratnog,zalihe stvarnog od zaliha nestvarnogi nikad ne sjedinjujesamo privlači, obezbedjujući nastavke Znakova,tragove epistemičkih mrežâšto je uslov „za jednu drugu istoriju“26

u kojoj Trajanje i dogadjanje

- 12 -

23 Mišel Fuko: „Arheologija znanja“24 Mišel Fuko: „Arheologija znanja“25 Mišel Fuko: „Arheologija znanja“26 Žorž Kangijem

470

480

490

500

510

„utiču na pojmove a ne na ljude“27.

u to je utkana ova mapa rečikoja ne pretstavlja ništa drugodo pukotinu u poretku stvari,u njihovim deobama i rezovima,jer i inače sve je pukotina i sve jeprelom, mesta na kojima se ne možebiti srećan isto kao što se i zbogpisma koga nema ne može biti srećan.Ono što se ovde traži jesupragovi i uvijanja stvari okovelikog mrmljanja, oko govorenjakoje ne osniva ništasamo rasejava i rastura na nesvodive udaljenosticogito stvari, reči, pismo i biće,razdvaja senke azilâ u kojima bismo seskupili zajedno sa večnošću„siromašnijom od sveta“28.I još:ono što nam je potrebnojeste vatraod neuskladjenih dejstavajedne blage istinekoja nije od vremenano od tkanjapostelje i klatna,od svega pre i posle vremena,koje se oslanja samo na toda će doći sa bilo kojom zimomda nas potsetida puteva i bez leta ima,da „svaka stvar je beskrajne stvari“29

i da nam Bog namećesvoju samotnu lepotu,„beskrajna račvanja“ beskonačne analize,„nenaseljene horizonte bića“30

kojima se vezujemo za lógos,za označiteljske lance sa nepredvidljivim odstupanjima,koji ponovo vode neodredjenim udvajanjima,pukotinama,

- 13 -

tamo gde se čuje krik iz vidljivih stvari27 Žorž Kangijem28 Horhe Luis Borhes: „Istorija večnosti“29 Horhe Luis Borhes: „The Unending rose“30 Žak Lakan: „Spisi“

520

530

540

550

30

onda kada se prispe tamo kuda se krenulo.

moguće je tako nastaviti:jer se ionako ide bez cilja,prispeva bez ciljai odlazi od tog ciljau pravcu vidljivosti,u pravcu „od stvari“ka sebi,od jezika ka svetlosti,od svetlosti ka divljem samstvumedju bršljanom i makijomi tamo se ostaje dokle se ostati morasa svojim unutarnjim satom,koji u sebe uvija „sebe videće“ Trajanje,stvari i znanje i piše iz nabora,iz otpora, iz ukrštanja vidljivog i iskazivog,gomila reči koje polaze za stvarimai njihovim mirisima, za zvonom crkve,za ikonom Prestolne Bogorodice,onom iz malih mesta sećanja,onom za praznika Rodjenja i Vaskrsenja,jer sve to ionako pripada pisanju koje ideza svim Dogadjanjima koja kasnije dobijajusvoju misao i svoj mir, upokojensoti život odmah posle životakako i piše u Svetlim Knjigamaodakle i potiče i ovo pisanje,pisanje bez koga ni onog pre pisanja ne bi bilo ni onog potonjegkoje će doći da se nadoveže.

tako se kreće smrt i otkupnina za nju,- ovo pisanje – kreće se klupa iz rodnog mesta,bagrem sa zvonom crkvei jablani opisivog prostora tajanstvadok se prolazi kroz sva ta umiranja„koje prethode velikoj granici, samoj smrti“31,i još se prolazikroz spokojna dvorišta, kroz mirise lipâ,preko tornjeva pa u ravnicu, gde se raširujeplatno Spisa u letnjoj pripecikako bi u jesen polja radjala plodove

- 14 -

i seobe koje niko neće pisati osim Crnjanskog.Tako iznenada dospevam u sebe,

31 Žil Delez: „Fuko“

560

570

580

590

600

u svoj maternji jezik, u tužne trope izgnanstva i rada,u dogadjaje pale izvan meneali ipak moje, jer se nikada ne može tako daleko otići a da se zauvek neostane u glagolima trajanja čija značenjapovezuju oba pola jezika: onaj izgnaničkii onaj nikad napuštajući jezik sa kojimse pošlo i koji zauvek ostaje i govoribelom gramatikom, prvim suverenim sjajem bića.

i sve se to povezuje u slučaj,u hrbat bivanja i u „ritmičnu odloženost avetinjskog“32

i stranog u čemu se „razlaže svaka stvarnost“33

i njena ustrajnost, njena položenost u nas i koja nasnikada ne napušta, već nas samo blagosiljadok pišemo ne znajući da li će biti potrebno još rečii kroz koje pukotine će se pasti, ponovo penjatikako bi se moglo nastaviti da priča o jednom naboru,o jednom savijanju, o proizvodjenju toga što ja još nisam.

„ali to istinsko putovanje, to godišnje poklonjenjei hodočašće, zbog trzaja Trajanja, tog oduševljavajućegdodatka, da li mi je ono zaista još neophodno?“34

Valja se prisetiti onoga što je proteklo i onogašto još preostaje, ako preostaje, jer svaki čas jesmrtan i on se ne mora udvajati, on ne morada želi da nastavi, ako neće on može da prekine,pa ipak dok se upućujem dalje, sve dok se upućujemdalje, ja ne prekidam okružen snegom o Božiću,poljima sukcesije, rasipanjem koje rasporedjuje ono o čemu govorim ja idem dalje uz pomoć sintaksičkihi semantičkih vezâ, onda idem dublje, zasecam dublje, uglavnom nasumice, ali ne znam šta ću sa tim smislomsa njegovim manjkom ili suviškom, ne znam gde će on oteći i kome će biti sagovornikom, i da li uopšte.Jer beskonačnost priče ima svoju granicu i onošto tada govori „jeste beleg jedne transcendencije

ili delanje ljudskog bića“35.

- 15 -

putujem drumom smrznutim i belim.

32 Stefan Malarme: „Bacanje kocke“33 Stefan Malarme: „Bacanje kocke“34 Peter Handke: „Pesma za Trajanje“35 Mišel Fuko: „Arheologija znanja“

610

620

630

640

Kovčeg. Mati mrtva. Severni vetar sa krova kapele baca sneg. I još dalje. S večeri zavija mećava,zavija prostor topli, bliski, svetlost u košnici,otac i majka, to je vreme koje oblaže telo za širinu neba,za širinu krošnje hrasta. Sve govori o bivanju u zaštićenom.O, smrznuto rublje, Bogojavljenjâ iz godine u godinu, u jučerašnjici, u kosim mećavama beline što bacaju senkuna krov, na čekanje nove mećave koja će opet novojpodastirati san i gnezdo, uvojke čitanja stvariiz tišine, iz utvrdive arheološke korelacije padanjaskupova koji oblažu san, deriviraju njegova utočišta,uvek u funkciji taloženja, nadovezivanja, približavanja kojazahtevaju da budu zapisana, da budu data tako kako seoku daje ravnica i crkva, prozor i stablo, uskršnja jagnjad,zelena vlaga čistine, prag i kapija kroz koju dugo prolazimočitav život blizu i čitav život daleko.

putujem drumom kako se putuje sa sedinom stvari,kako se nikad ne putuje ako se hoće stići tamo kuda sepošlo. Vreme je daleko kao i svako vreme. Adventski gradovi, hleb u vrevi svetlih prodavnica, gregorijanski korali i usnula licemerstva, vašari, zbirka činjeničkih sukcesijâ, čije uviranje u nemerljivo nikada neće slučajučiniti čitljivim, utkani su u „uporni zaborav“, u ponavljanjakoja ne prepoznajemo kao prethodni dan niti kao prethodnu noć. Ponavljanje je novo kao što je svaki suton nov i kao što je svaki horizont neuhvatljiv, njemu se ne suprotstavljazaborav, već ponavljanje ponavljanja koje nas sve ostavljaspolja u jednom dugom trajanju.

može se tako putovati, spuštati se u plodna sećanja,u naviranje stvari, bližeći se njima, sve bliže tajni kojaskriva tajnu Božića, belinu i čednost Jagnjeta, pravo plodova na njihovu devičansku opstojnost, pravo čovekana čoveka, na ukroćenu lepotu ruže pred okom u sumrak,pred sneg. I putujući čuvamo ono ostavljeno iza mekih zidova, iza cveta praga, uvijajući pšenicu iznad patnje, puštajući je da se raspoluti, da mnogo ploda dâ kojidolazi uvek iza kada je sve već dato tamo gde je pre nas bio Bog, bio Lógos naš i koji nas davanjem vraća u tihuunutrašnjost razgovora o Njemu, blizini koja je milostivakao reč, kao pisanje što okružuje stvari u onome što ihopredeljuje, prema čemu bivanje jeste to što jeste: svet koji nas u predelu pokreće i vraća istome kao onda kada u

- 16 -

650

660

670

680

690

njemu nije bilo nikoga, kada je sva širina u najboljem poretku najjednostavnijeg poretka bila ono otvorenona šta čekamo možda čitav život dugo.

jer i ova pesma nije ništa drugo do putovanje,nada da će se jednog dana moći mirno sklopiti oči,ponavljajući ono što je bio izvor i utoka Trajanja,ljubav koja se daje u dahu i u pismu, koja se pišeostajući pri pisanju jeza, vrata kroz koja prolazimone opažajući ih, prag koji stvara nove pragove,listajući rasutost bivanja, njegove lagane procesezamene i u traženju porekla „opisuje uključivanje novogu već strukturisano polje zatečenog“36.

da, tako se biva pišući,jer bi se i bez pisanja bilo,samo drugačije,bez skoka u ponor,bilo bi se telo bez iskaza,polje bez rubova,prisutnost bez odjeka,odnos bez zavisnosti,rečnik i sneg istovremeno,bilo bi se bez pisanjai onakokoliko bi se moglo biti,onoliko dugo kolikonema istorije,koliko nema bića,onoliko koliko nema granjanjaniti stabala gore,niti stabala dole,bilo bi se bez pisanjasve dok se ono ne bi pronašlokao „tema jedne protivrečnostikoja se jednako gubi i pronalazi, razrešava i uvek preporadja u nediferenciranomelementu Lógosa“37.

jer i pisanje je ponekad„mesto bez sjaja“,klupa bez naslednika,

- 17 -

prazan oblik vidljivog i iskazivog

36 Mišel Fuko: „Arheologija znanja“37 Mišel Fuko: „Arheologija znanja“

700

710

720

730

740

u koga se ne možeš pouzdati,koje izdaje upravo ondakada se piše,kada se redjaju mastilai rečipred podlacima,pred profesorima smrtnom dosadnih dugovanja Lukača Ničeu,pred mlaćenjem prazne zvezdane tavanice.U pisanje se ni Svevišnji ne pouzdaje,jerlógos ponekad služismrzavanju čoveka,sumraku uma, zanosu bezumnih i oholih,zlu obezbaštinjenih,cedjenju ljudske mlakepo mnogim čučavcimazelenog bdenja.Kada ga ima tihog i blaženog ono se najboljeodvija medju rukama neuočljivim,onda kada se zauzima njegovo mestou povorci jednog „umire se“38,onda kada se izadje iz gomile farisejai podje ka čistini, ka udesu,ka vratima kuće,kada se zakorači na pragkoji je suv i škripav,koji je podneo radost i žalostulazaka i izlazaka,mećave plodnih i mećave zaludnih godina - pisanje je tadasmrtno,samoi nezaludno.

stoga valja pisati

izmedjuuvijanja i savijanja,u intervalu granicâ,bez straha od zaborava,preneti svako otkriće,raskriti „čiste univerzalne zakone

- 18 -

oslobodjene mišljenja“39

dati nebo,

38 Žil Delez: „Fuko“39 Mišel Fuko: „Reči i stvari“

750

760

770

780

790

kišu prvoga dana,lica svih što su se pružalaniz život, niz maticu,govor praznog,mathesis čistog,horizont empirijskih sadržajakoje jedino pisanje može da „otvori beskrajnim implikacijama“40,ponavljanjima,

udvajajnjima,uvrnućima,

naborima ....pisati kao prolazniku presavijanju konačnosti,pisati „čvrsto vezan za beskonačno raskršće,pisati kao ‚zarobljenik prolaza’,treba pokazati kako su drugi iudaljeno isto što i najbliži i isto“41;treba se stihovima kretati kao gradovima:susreće te ono što je već trebalo da tibude na putu, saputnik-proleće,saputnik-kalendar, saputnik-sat,saputnik-čovek-u-mimohodu,saputnik-sneg,sneg svih radosti,sneg oko koga se uvija drvo,stablo-pukotina,oko-rez,usta dnevne svetlosti,tramvaji u Beču,podzemna železnica u Berlinu,Uliks u Dablinu,susreće te tvoja prošlostdok sadašnjost prolazi.Nigde se nećemo bolje naćinego izmedju jezika,u arhivu neopisivom u njegovom totalitetui nezaobilaznom u svojoj aktuelnosti42.Jer i arhiv se – kao i pisanje –pojavljuje u odlomcima, s dalekih mestâ govora,nekada-govora,

- 19 -

40 Mišel Fuko: „Reči i stvari“41 Mišel Fuko: „Reči i stvari“42 Mišel Fuko: „Arheologija znanja“

800

810

820

830

40

pa je stoga arhiv pisanjei pisanje je arhiv,stanje našeg identitetau igri distinkcijâsa mnogim zaboravljenim granamaposečenim u medjuvremenu,dok drvo i lišće miriše,meša se s vazduhom, sa vlagom,sa „obrubom vremena koji okružuje našusadašnjost, nadnosi se nad nju i pokazuje seu njenoj drugosti“43,čini je spremnom da primimnogo vremena, mnoge porukeu razlivenosti koju stvara slučaji slučaj mnogih slučaja koje ne biramokao što se ne bira kap kiše koja će pasti na nas,kao što, uostalom, mi sami i inače ništa ne biramo,pa je stoga nužan arhiv da zabeleži to čudoslučaja, da sačuva od zaborava našu nemostda biramo iakobiranje ne poništava SLUČAJ„izuzev u

visinamaMOŽDA

tako dalekim kao mestospojeno sa onostranim

izvan interesa“44.

da, to kretanje iz koga se godinamaradja SLUČAJono je tako blisko našem unutrašnjemogledalu,tajnikoja se ne može odatizato što je REZ sumnje u nama neuhvatljivi zato što je sâm čovek jedan od načinada se zarobi SLUČAJ,tle gde miruju stvarijednom ispušteneispred onog što opredeljujeza široko počivanje mogućih puteva.

- 20 -

Zato ne osećam više nemir:

43 Mišel Fuko: „Arheologija znanja“44 Stefan Malarme: „Bacanje kocke“

840

850

860

870

880

„Bili smo do ‚Žute kuće’zatim sam prvi put čitala ‚Poljski put’“,eto, tako započinje neki kraj koji će se zbiti,tako započinje nešto što je zapisanoda bi nas naknadno susrelou zimskoj noći,nekoj noćii čije značenje je nevažno,ma kada da se bilo ispunilo.

tako započinje sve što će proći,tim „bilo je“,raselinom pokretne i spiralne veze,kao oko što se radja pre vidljivih stvarii kao što „lišće se leluja pre no drvo niče“45,jer ništa se ne radja preko oblika,već preko tačaka,ništa ne dolazi od suvereniteta i postojanosti,već od promene pravca i savijanja,tako hiljadugodišnji sneg nije sneg,već Pasternak i Tolstoj,zimska noć, vratnice,„mećava melasa stola svetlost grejalasveća je bdela“46

ovaj sneg ovde,podno Ardenau belgijsko-nemačkoj noćijedan je sneg svih snegova,svih mećava,belina„nalik na slepce bez vodiča“47.

i čemu ovo veče bez menešto veje breze ispred kućei prozore kao davne stare priče,bagreme i zvonike preko Banata i Bačketuda prolazi presek, mati i oče,radosti i početka sada kada sve ideprema polju sa sasvim drugim pravcima.Tako ukrštam, krčim i krstim,

- 21 -

vidik će da krenepo moru Hrista spazih,raspeće i čavle – tuga ista –

45 Osip Mandeljštam46 Boris Pasternak: „Zimska noć“47 Boris pasternak: „Prvi sneg“

890

900

910

920

930

radost stara ista – Vaskrsenje –noć rubova i ribakako ući u cvet svojih ustakao broj, kao rasuta veraako je postojala i jednakao SLUČAJ AKOpada peroda l’ „vreme

da ošamarirazdvojenim repom?“48

kada pada pisanje po menikoje me spašavatako kako pišei kako pišetako me i spašava.

zima, zima, zimai januar tajanstvo,sneg umesto večeri„i lice se oprezno raspadaprekasno da zamrači neboi razliva“49 pojmove, predmete i stvari,knjigu upućivanja i račvanja,sve što na licu piše zahvataju Zemlja i nebo,njegove vremenske vektore prekoračujuprema spolja,preko lica oblici se zatvaraju„ponekad se rasprše iskazia ponekad vidljivosti“50

i sve naslage tajanstva„tako da više nema suncai nema razotkrivanjai nema mnoštvasamo ja a zatim pokrovi rasuta gomila smrti“51.

stoga pre toga vremena pišem,hoću preko njega, preko pisanjado malih ustava svile

- 22 -

sa njime do njega,do obala koje su uvek bile blizu,

48 Stefan Malarme: „Bacanje kocke“49 Semjuel Beket: „Enueg II“50 Žil Delez: „Fuko“51 Semjuel Beket: „Alba“

940

950

960

970

50

do volje koja me prepokriva,hoću da živim, da pišem„onako kako se uvija spoljna linija“52,linija radosti i samoćeuvek u službi želje,u blagosti sada ovoga trenutka ovde,„linija koja prolazi kroz sve tačke otpora“53

dok pišemkako se mora pisatii da ni jedna obala nije dostižnabez pisanja,jer pisanje je pojava povratnosti,ono prethodno vraća sei u vraćanju svome nalazi većstečenu istinu,susedstvo blizine,ponovno nalaženje smisla,oblici koji se mogu preinačitimedju temeljima pisanja, svejedno medju grobovimaali koje odatle puštada nas Novo iznenadi,jer pisanje jejedno preostajanje,davanje onoga izaRemboa

i Borhesa,Celana

i Pasternaka,postepena zbrojivostod pamtiveka

danogau

Pismu,jedna ova melanholija ponavljanja zapisana jošna Božjem licu.

tako ničega novog nemaod praga do praga (bacajući pogled)samo krhotine,samo odlomci

- 23 -

koje jezik otvara, koje deli njegova zjapeća prazninakoji odeljuje

52 Žil Delez: „Fuko“53 Žil Delez: „Fuko“

980

990

1000

1010

1020

tošto nije rečeno,što još nije rečeno,što hoće da bude rečeno,a što nikada neće biti rečeno, jer neće biti vremena da bude kazano,jer nije željeno da bude kazano,iako je tusa namamada nije kazano,jer nema Nekazanog i Nenapisanogsve i da nije Kazano i da nije Napisano.

tako ovo ovde Lógosastojii neće biti dovoljno vremenada se on iscrpeposlednje reči ostaće za poslednji časkada časa više ne bude.To je moja geometrija reči,Mandelbroov broj pisanja,diseminacija kojoj se predajem,budući da stojim u nizui da taj niz čini moj sveti da će me taj svet ubrojati usvoj nizkako i priličisamoći pisanja,kako odgovara „pozivitetu moga diskursa“pomoću koga pišem i govorimsa svetlom stvari mojih očiju i mojih stvariodlazim i vraćam sekao kada se ode i ne vrati se nikadili kao kada se nikad ne odlaziali se nikad i ne biva.

ipak, Pisanje,nije ono vezano za pisanje,postoji Trajanje,ono Hamletovo, njegovo,Nečije i moje,Trajanje moje dece,moj protekli život,

- 24 -

život moga oca i majke,izmedju toga

1030

1040

1050

1060

1070

udevam pisanjeunutar te punoćegranicâ i presekâ,rasporedjujem ga,njegovu odsutnost onda kada sam razgovarao sa ocem,išao uz majku, dodirivao lice deceonda kada na Zemlji nije bilo ničeg drugogdo toBivanje,kada je ruka koja pišestajala u odsutnosti ruke koja pišei bila rukaza cepanje drva,za davanje i delenje,za listanje i pokazivanje,za nošenje svih nosivih stvari,koja je čekala da pišedok je delila i davalatome čemu se uvek dajeSvetuiUdesu,doprinoseći pokretimaBivanja.

a onda kada se čekanje i oklevanje prekinui započne pisanjeono uvek započinje kao da nikadi nismo pisali,onoulazi pod svetlost razdeobe,odlazi u preplitanje pisanja sa drugim pisanjemali se spušta i u prazninu,u ono što je moglo biti napisanoa nije,(„u celini ima malo rečenih stvari“54),dodaje praznom i odsutnom svoj rukopis,preseca već napisano,teče preko samoće,preko belgijskih šumaprepunih mahovine, vode i vlage,

- 25 -

noseći ono što će reći,što još ne kaže šta

54 Mišel Fuko: „Arheologija znanja“

1080

1090

1100

1110

nama ovima ovdeali će reći drugima, nekad,onima tamo,odlazi pisanje preko moje ravnicesa Tisom koju sada ne vidim,ulazi u moju crkvu Svetog Djordja„zašto ne bez trunke nade?“55,nastoji da prisvoji tugu i ljubav,cveti malo radosti u jednom danu,ponavlja bezbroj oblaka,rodjenja, sahrana, venčanja,ponavlja letinu koja je uvek prispela,ulazi sa snegom u zimske praznike,u Božić i Bogojavljenjeu rodjenje i obećanje,udvostručuje komentarom i egzegezomlepe danei grobne spomenike,sabire Taštinu i Taštinu(kao da je bezbroj dana na ovoj Zemlji),nastanjuje ih i odlazi,ostaju Biblioteke sumnje„grafizmi prekriveni prašinom,spavajući snom prema kome suneprestano klizili od trenutka kada su napisani“56.

ipak preostajanje pisanjaono računa sa našom večnošću,ostaje u maku i pamćenju,ponovo nalazi u nama ono što jehtelo reći kao i ono što nije,rasporedjuje se, smešta i situiraprema novim odnosima i novim ljudima,i novim senkama pa oni znaju šta Lukač duguje Ničeui recituju napamet Legendu o Velikom Inkvizitoru,„ne misleći o vetru puštaju spokojnokonope sveopšteg smisla i besmisla“57,udvostručavaju prazninu,

- 26 -

prose smisao, paze na imago,muče jasnu pamet,štrcajući nepobitnu spermu reči.

55 Semjuel Beket: „Cascando“56 Mišel Fuko: „Arheologija znanja“57 Semjuel Beket: „Ehine kosti“

1120

1130

1140

1150

1160

ali preostajanje pisanjaima i lepše danekada ne bludniči po kaludjerskim sobamaono ima Odiseja i „Uliksa“,Fausta i „Fausta“, Majster Ekharta i Borhesakoji dopisuju svet i drugi njih dopisuju,njih tudje i drevne i svojeono su Biblioteke i samoća,reči dodate stvarima,dinoterij Lógosai postelja,ponavljanje i razlika,i razlika razlike ponavljanja,obrub koricâ i hartija,prag knjige i rez,Zemlja i Duh,sve što se mora odvojiti i što je odvojenoi sve što je spojeno i spaja seunutar onoga što se reklo. I to je arheologija napisana i nenapisana,plutajuće traženje ....

trebalo je započeti da bi se nadovezalo.Ja se samo krova sećami čekanja da padne sneg na taj krov,kapljanja sa strehe potom,vejavice,bolesti,velike samoće,ikonice nad glavom,desno je mali prozorna njemu lekovi,ruka bliskogi bunilo,žuta svetlost sijalice pomalo bolnou očima,prozori i podnevna zvona,glasovi ljudi,sneg i vatra.Tako se započinjaloi tada je bilo Spisa,

- 27 -

bilo je lako gledati slova,bilo je lako biti dalekotako što se čekalo da se započneono na šta smo čekajući i bili upušteni,

1170

1180

1190

1200

1210

pisanje,ovo ovde i sada,bilo je nekad „dolaženje-u-blizinu daljine“58,ono je došlo sadai piše,izmedju onoga i ovogastoji jedna rasutost,rez i siva zgrada osvita,klatno koje nas oslobadjanaših kontinuiteta,pisanjeono delii povezuje,stvara arhiv blizak nama,dovodi nas do praga detinjstva ili smrtii odvaja nas od onoga što nikad nećemo reći,iako smo to živeli,iako je to padalo po nama,pada reka,pada oblak,pada trava,pada proleće,pada leto,pada popodne,prolećno veče, zaborav,samotno lišće,pada Bog po nama i – glava.Ostaće nerečeno i sve ono što je ikadanapisano, zapisano, prosledjeno,čak ni Aušvica, Kolime i Hirošimeneće biti,pašće u rez,u razmak pamćenja,doći će novi greh i prelitirasutošću sve prethodne,„ranije smo bili kadri da verujemo u stvarinevidljive, u senke i njihove senke ...,sanjajući da ćemo izići iz klopke kojuu svakom pokolenju insceniraju Dantoni Robespjer, Berija i drugi ambiciozni učenici“59.

- 28 -

pisaćemo: ruža je ruža je ruža ...to je jedino izvesnoi nikakav transcendentalni plan

58 Martin Hajdeger: „Opuštenost“59 Adam Zagajevski: „Ranije“

1220

1230

1240

1250

1260

neće je izmeniti.Bog je bio neiskusan kada nas je stvorio,ostaće puž i srna njegovih zrelih godina,miš i veverica njegove zavidne starosti.Ostalo je noć i rasutost u kojoj se nalazimo.

ipak, nikakvo pisanje tu noć i tu rasutostneće prekriti. Pisanje može da bude beskonačnoi ograničeno ali rasutost stvari je beskonačnai neograničena i ma kada te stvari će postatijedna stvar, «okrugli sphairos koji uživa u svojojkružnoj samoći»60 i čiju kružnost pisanje neće moćida ponovi. Doduše, teško mi je da ga napustim(pisanje jednom započeto ne može se napustiti),mada svet više ne postoji za pisanje(kao i obratno), pisanje je jedna metafora ponavljanjaukotvina ponavljanja stvâri koje već postoje,bića koja su postojala ili koja još postoje,ono je sastavljeno od sećanja i nade, od klinikei katedrale, od leta i snega, i opet ono jeproigrani život, fotografija krsta, ne Krst i,recimo, poslednju opasku,sećam se svih gradova u kojima sam živeo,svih mesta u kojima je sunce izlazilo i zalazilo,sećam se svojih neprijatelja i svojih prijatelja,imao sam hiljade života, lutao sam više no Servantesili De Kvinsi, prisustvovao mnogim pogubljenjima,slušao besede taštih, mudrost palih, godinamaupiljen u Alpe video sam kako lavina nosi stablâ,te pahulje snega, jedna pa druga pahulja, radost beline,labud ništavila, ali je potreba toga da bude napisano, da piše, da raznosi rasuti teret vidjenog i bivanjaona dvostrukost kojoj se svi nadamo:povratnost i trag koji će učiniti da se vratimo namesta naših životâ, jer mi smo vreme, Lógos i Liturgijai to će osvanuti, bez gde i kada, «iza mojih spuštenih očnih kapaka»61 i protiv toga se ne može ništa.

nastavljam sa svim poljima koegzistencije disanje,

- 29 -

rečenice, gradim ustanove od kojih zazirem i kojima ne verujem, čovek sam i medju ljudima cvetaju institucije,pinije u nevremenu i vidljiva tela,ali nepouzdana, neverna i sumnjiva

60 Empedokle iz Agrigenta61 Horhe Luis Borhes: „Nesanica“

1270

1280

1290

1300

60

u svojoj gustoj paradoksalnoj pojavnosti,u neodredjenoj dimenziji otvorenostisa kojima se teško šta započinjei još manje može dovršiti,jer one preinačuju,uzmemiravaju,potresaju, potiskujui ponekad uništavajunaše poreklo,rusoovsku radost nevinosti i bivanja.Ono što gledamo nikada se više nećevratiti «na onaj utemeljujući trenutaku kome reč još nije bila uvučena ni u kakvumaterijalnost, nije bila predata nikakvom pretrajavanju»62,ništa nije obećavala, samo je davala ono što je označavala,nije bilo metafore da zbunjuje blage i čiste, lógos je bio kaodim sa ognjišta: blizina i zaštićenost, ništa više do to,cvetala su Direrova platna i Brojgelova sela,Erazmo je plovio po crkvama i širio ludost dobrote,katoličanstvo je bacalo zamke, još nije bilo mogućenapisati «Ime ruže», «Orkanske visove», «Povest beščašća»,dolazilo je doba novih velikih mislilaca, ono što je padalo po nama nije bio razum, već rat. Tako se upisivalo novou «strukturisano polje stečenog»63.

i, uistinu, još tu smo, desetlećima, vekovima,«pritešnjeni za staru rastočenu dasku»64,taština i licemerstvo, oba prigušeni, još pride,zverstva jednako ista,karbon, jura i neolit,«biti tu ispijajući žešće od olujekrivnju neoprostivog vremena»65

svagda istu, zbirati čiste znake, zev, spoticanje,nalaz, gubitak, edip, i hamlet, idiot i karamazovi,- sve samo smeće literature – zajedno sa legendomprofesorska književnost, reciklirajuće stranice na

- 30 -

pustolovnim seminarima, semeništima i institutima za uporedne didaktičke analize ničega i nagona, buke i sramote u ime bledih i krhkih referenci nepristupačnihrealnosti, Beketu, na primer, da ne idemo dalje.

62 Mišel Fuko: „Arheologija znanja“63 Mišel Fuko: „Arheologija znanja“64 Semjuel Beket: „Umro je A.D.“65 Semjuel Beket: „Umro je A.D.“

1310

1320

1330

1340

1350

Ovde smo sa pričama usmerenim prema upitniku,sa znacima rastočavanja unutar antropologijâkoje nude dosadu, «nešto iz reda ne-ostvarenog»66,«pojmovnu zaplenu» i uporna ponavljanja zapućena uožiljak neuroze. Stoga, odmotavanje, «korak natrag»jeste put ka zaobidjenim putevima, ka pesmovanju koje ćepevati biće, sâmo pevanje, ono koje pesmovanje pozivana pesmovanje izvan hiljadugodišnjih zgrada gubitka i nesvesnog. Postoji to što treba pustiti u pušteno nas samih, recimo, poziv bitka, koji je «to što jest pre svega ostalog»67 i koji govori:

«oslobodjeno leto, plodovi, kuća uzbrana na putu,odmorište, ljuljaška, ja, «samovolja moja probiće svuda»68,ne bojim se neba, plenim dahom, usnom i «prvim čelom» pod prvim svodom, «ni mene , rodjenog kao ti, ne drži ni jedna ruka i nijedna mi u sat ne baca sreću, kao ni tebi»69, gredim Ajfelom, kvrgave šume, tamne, potoci ispod mahovine, bore svetla, o, kako je ta zima bila duga, kratko leto, jesen, svejedno, mislilo se stići opet u Alpe «iz sopstvenog oka», trebalo je skupiti knjige, opet drva za zimu, platiti ognjište u kolibi za krilo svoda, moći spavati, sanjati, savijati protekliživot (preostalo ga koliko?) u gnezdo, u mak, u prag – ostalo, «sve ono isplakano»70, vidjeno, zagrljeno - tamo kuda ide svaki Božić i svako Vaskrsenje – čeka tek neznani broj letâ da prodje, samo nekoliko preletâ senice, izvesnost samoće, «maslinicu ništavila»71 ... Pa opet, i bez tog upućivanja na iskon i kraj, na «mnoštvo rasutih dogadjaja»72, na «prostor bez unutrašnjosti i obećanja»73, velim: lepe su grane u zimu, lep sneg, vetar, prijatna je retka izvesnost proleća u poznatim predelima, bela su kruškova stabla, blaga je očitost zemlje i materije – sve što se može videti i o čemu se može govoriti».

- 31 -

sad veje ovde. Polovina februara. Alpe.Zemlja moja koja me je pustila da trajem u gorkom i visokom, u šumama koje klize pod okomi menjaju boju s godišnjim dobima, sa lavinama

66 Žak Lakan67 Martin Hajdeger68 Marina Cvetajeva69 Paul Celan70 Paul Celan71 Adam Zagajevski72 Mišel Fuko: „Arheologija znanja“73 Mišel Fuko: „Arheologija znanja“

1360

1370

1380

1390

70

koje odnose radost na belim plandištima kao tigrovi u savani, ta zemlja pozajmila mi je zauvek jezik kojim pišemu ovome što me po Nužnosti svojoj okružuje.Noć je i sve je belo i mladji sin mojspava ovde, jedini ugarak topline, jedinasredjenost Celine koja ti se daje dok pišešono što neće preći ni jednu granicu, koje neće dopretido obala na kojima si rodjen, rodno mesto neće imatitvoj jezik, Bačka će stenjati pod žitom i tek dugogodina posle tebe imaće te, primiti te kao svog rodjenog.Brazde koje ovde sada seješ na samotnim pragovimamnogog će sjaja dati kasnijim i drugim pragovima, čiji hlebnikakd nećeš jesti, jer te neće biti. Pa ipak, sada odmotavamono pripremljeno za buduće, arhiviram mape i tragove,zatočeništva trajanja, rasutost ovu koja jesam i kojučinim u somotu iskustva, u ukroćenoj mekoti gorkogi čistog. Rezbarim izvan interesa lepote i njene sideralnosti,pišem ono što ne znam da ću napisati, talog seosipa, sneg miriše u bliskoj izmaglici, jedna godina,nova godina, ponavljanje koje hoće da dokrajči ponavljanje,prekasno da zamrači život, da dokrajči ljubav, da razagnamahnitost. Tako sakupljaš ono što ne znašda ćeš sakupiti, da će doći na red da bude pročišćeno sećanjem i saldom, onim što jesi danas i prethodnog današto si bio, onim što je uvek stajalo u oknu u kome si ti stajaodok si gledao šta sve nisi gledao teško je reći, spustiti se na ulicu teško je – svega tu ima čega više nema i nikada više neće biti, jer je bilo da ne bude, očekujući i već noseći neštodrugo, valjajući lišće i snegove, pogrebe i vojsku, zvukotapajućeg snega u olucima, moju tugu tada, vetar koga gledam tada, martovski spleen, prazno ništa životaneobjašnjivo i neukrotljivo.

i sve to vodi ovamo, priteže da sneg pada na ravni, na onona šta će uvek padati sve dok ne prestane da pada kada bude prestao da pada, kada ga više ne bude i kada svakoggroblja više ne bude bilo i niti ijednog infinitiva više, osim jednog. Sve to pokazuje ovamo, da ovamo gredi rizom, odvajanje i spajanje hiljadu ravni da bi se izbrisalaontologija, ukinuo temelj, da se poništi kraj i početak. Sve to

- 32 -

piše, a bez pisanja je, zahteva i ne zahteva pisanje,ogromnost je nepojamna i ravna i čini okvir«nadkodirajuće strukture»74, otisak koji se reprodukujei ne znači ništa.

74 Izraz potiče od Feliksa Gatarija i Žila Deleza. Prim. B.T.

1400

1410

1420

1430

1440

u bleskovima samoće, poput prividne smrti,našao sam radost i lipu, tvar leta, more i šum,u dvorcu «gde si mi ti pripala»75

opet sam našao blizinu i opustošenost,bilo je puno vremena za mišljenje i pevanje,za rastinje koje sam gledao i koje će menadživeti poput trske i kosa,presmelo,bez čekanja,tako baš kao što sam sadaimenovao.

i tako pišem: «Nikada nije sve rečeno»76,uzalud ćeš pisati, prazna mesta onoga što nisi imenovaoostaće zauvek prazna, uzalud ćeš dopunjavati nenapisano,njega neće dopuniti biblioteke ni semeništa,«tvoja ruka će ga iz sna potražiti»77, ovde će ostatisamo sneg i dan «koji ne behu od vremena»78.I stoga: ovo je samo razdeoba koja ne pokazuje ni pravca,ni puta, uvijanje praga na poljima bez preobiljai gde su samo pripadanja, opticaji i razmeneu jeziku koji govori unutar svoje retkosti.Jer nikada, kažem, nije sve rečeno, pa i ono što jerečeno palo je u zaborav, njegova tvar se uzgubila u vremenui tražiti je uzaludnije je nego ne tražiti je.Ovo sada, u ovoj zimi, pisanje sâmo, je davanje togačega kao da nikada nije ni bilo, povratni snegprema novoj zimi, prema novoj konstelaciji nebakao što sam i ja onaj koji ponavlja Borhesa i Kalvina kaošto su i oni ponavljali Kolridža i Kitsa, Paskala i Vitmenai mnoge druge rasutosti čijim će tragom retko ko danas poći.

ovaj ARHIV je stoga ovaj život, pisanje ovoga života sada dok se troši vreme njegovo, volja njegova,stvari njegove, ljubav Njegova,izvesna nenaviknutost da se ne sabira biće

- 33 -

i nenaviknutost da se odviknemo od voljekako bi mogla da raste Božja volja,cvet Njegovog oka,harpun njegove rukepušten u opuštenost,

75 Paul Celan: „U šumama poput našeg početka ...“76 Mišel Fuko: „Arheologija znanja“77 H.L. Borhes: „Brunanbur, leta Gospodnjeg 937“78 H.L. Borhes: „Večnosti“

1450

1460

1470

1480

«dopuštajući svemu da nikne u svom počivanju»79.

ono što me neprestano vraća Arhivu jeste njegovaprebivajuća širina «koja sve skupljajući sebe otvara»80.Slaganje moje samoće u njega, spuštanje moga jezikado dokumenta i njegovo vraćanje, preobraženog, nazadu ono što će tek pamćenje s pisanjem da rasporedi:u semantička polja, u mreže jednog rasipanja, u igrukorelacija i prevladavanja, u obećanje mutacijâ, kontinuiteta i diskontinuiteta, onoga drugog koje nastajeiz prvog i ponovo se preobraća u početno i prvo koga uveknosimo sa baštenskim grmovima i prvim snegovimama gde bili. Ta «prebivajuća širina» Arhiva, ona opušta.Tu moj život meni ide u susret, preobražava se u pisani i odatle, slobodno u sebi okrenut, vraća se onome u čemupočiva. Tako smo moj život i moje pisanje jedno «u onomotvorenom kao predelu»81 gde klijaju grm i voćka,cvatnja i plodovi i gde padaju snegovi u duge zimei otapaju se u neobuzdanosti bujicâ.I sve se to zbiva u reči, u glagolu koji naveštavakako jezik prekoračuje sebe, imenujući biće koje se, opet,vraća jeziku, čuvajući ga.Tako pada ono Trajuće po nama.

sedim u predeljenju koga sam čekao.Zima u Ajfelu i u Alpima je prošla. U ravnici kapljesa krovova. Za takve trenutkedošao samu vrt sa geranijumima,u sobe prepune satova koji stoje,spustio se pred drvo ispred prozoračije grane kucaju po oknima kao po dverima(bilo je isto kada je mati umirala jednog pretproleća),ušao u stvari kuće,u moje stvari koje sam ostavio tukada sam pošao(i koje ću ponovo ostaviti),pronašao zidove koji uvek isto mirišu

- 34 -

i koji me brane od onogaodakle sam došaoi koji puštaju da se vratim tamoodakle sam došao,jer to tako mora da bude,

79 Martin Hajdeger: „Opuštenost“80 Martin Hajdeger: „Opuštenost“81 Martin Hajdeger: „Opuštenost“

1490

1500

1510

1520

1530

80

budući da je svako putovanje unapred upisano u Božje znanje, odatle se ono pretvara u reči,reči u Trajanje i Arhiv.

sačekujem se ovde medju ostavljenim vazduhom,nailazim na nemost,stvari stoje starije od mene,zauvek starije bar po upornosti svojoj,ono što sada ovde prodireto je ono što je bilopa i njega ima sve manjei ne prestaje da iščezava«do ćutljivog horizonta koji se pružado nemišljenog»82.

stoga, kada se ovde vratimja još nisam tu,a i stvari se predamnom skrivaju.Navikle u danima moje otsutnosti«da prebivaju tamo gdemesto iz potaje beži»83

one nastavljaju da padaju u širokoj stalnostivečitog čekanjau Istom njih samih.Tek kada ih ugleda svetlostkoju otvaram sa prozorimanastaje mukli razmak izmedjubića i stvari.Stigao sam na prag kuće.

tako se vratio govor u stanište.Logos-vihor «siv gre kroz mrak»84.Probudjeno, uvijeno plavo steže me za ruku, otac i majka, fotografije njihoveiz njihovih mladih danakada su bili mnogo mladji od mene danas,kada su bili toliko mnogo stariji od mene nekad,

- 35 -

svet bliske, drage pojedinačnosti «bliži od svakog unutarnjeg sveta»85

ulazi u instituciju nabora bićaonda kada su (davno) bitke već započetemoralo se izaći da bi se moglo ući

82 Mišel Fuko: „Reči i stvari“83 Mišel Fuko: „Reči i stvari“84 Boris Pasternak: „Demonovoj seni“85 Žil Delez: „Fuko“

1540

1550

1560

1570

1580

«da bi se stiglo do ontološkog nabora»86

spuštao sam se niz uže Rečitako kako se «jedna suza kotrlja natrag svom oku»87,silazio sam niz školjkepragai danâ,razgledajući slojeve,pokretljive pravce,omče pepela ijedno «dokockano strašno»88.Pored vejavice arheologijâtražena jekuća,stanište sa svetlošću,sa postom osirotelog Hristau zimskoj večerikada smo deca,kada nas blagi nabor prianja ruci,snuu zagrejanoj postelji,kada padamo u Blago Toploomamljeni danom,rascvalim pločama tropućaKrsta,Snega,Majke i Ocatako kako se Služba Bogudajesrcemi gladju,Bogotraženjem i Bogospoznanjem,jedinoj ustavnostiDušei Okaprema Preobilju.

- 36 -

tako je kuća moj Lógosponavljanje pisanja,njegovo ishodište,svetla namreškana vodaod otopljenog snegakoja će uveče ponovo da se smrzne

86 Žil delez: „Fuko“87 Paul Celan: „Krajolik s bićima urna“88 Paul Celan: „Pepelna glorija“

1590

1600

1610

1620

dok se pisanje odvija pri belini zime,dok me zbrinjava onoTrajno,senica Njegovog krila,slavska ikona,sto,predmeti razmene,sećanja i reči,plavičast dimjednog krila jezikau kome se začinjâ analitika konačnosti,jedna druga istorija večnosti,jajoš uveksam u pragumoje blistavosti«sred svog fiziološog mnoštva»89

sa ličnim metaforamakoje me nadilaze strašćuusled čega ovo napisanone može da bude ukroćenonikakvim značenjem,nego samo samim životom,kulturomsemena i traga,arheologijom referencijalakoji padaju u pri-govor Istog i Jednostavnogsvetleći premazgoditku identitetaipočetka,tražeći sa namaono što raste«u širinu neba» i ono što se«koreni u tamu zemlje».

- 37 -

tako u bliskoj svetlosti porekla sve je zamka i sve je isprepletenost,dvostruko prostranstvo iskazakoji pretpostavlja druge iskaze,jer izmedju Reči i Bića,postoji Svet,

89 Mišel Fuko: „Reči i stvari“

1630

1640

1650

1660

1670

izmedju Reči i Svetapostoji Tumačenje,izmedju Reči i Tumačenja,postoji uzaludnost,neuhvatljivo jezgro u komeja i Drugi razmenjujusvoju samoću,«rasuti identitet»90

na putu ka trećem.

stoga, lakše je prići detetu,voćki i oblaku,lakše je ući u arheologiju «malih govora i slabih otpora»,naći u gaju pogodno stabloi sekirukoja će da skrojizaklon od studi, brvnaru,prozor,srebrno-belo staklo predvejavicom-mrakomtakokako mami žar u pećiblizinu i riznicu,spokoj i ikonicutu gde živimzazimeou očinstvu sveta.

ipak, upravo tu, u tišini davnašnje zime,doći će radnici novih algebrii novih nesreća.U malim herbarijumima kuće,na tremu, podno pragazapočeće novo pisanje.Valja verovati mrtvimakoji su našlipravu reč,

- 38 -

suprotni san što dopušta da proklijaorah,sutrašnje drvona pragu susedne analize.Čekajmo. Ono što prispevaje «ogledalo koje se gleda u drugom ogledalu»91,

90 Sintagma je Fukoova. Prim. B.T.91 Horhe-Luis Borhes: „Tvoritelj“

1680

1690

1700

1710

1720

90

reka što ju je spomenuo Heraklit,pribrano nastavljanjejedne nove uzaludnosti.

i tako može se nastavitiponavljajućisvoju dečačku senku, sidonskiveo varkepod kojim je taštinasvih gordih stvaritokom vremena zaboravljena.Moguće je sabrati «trenutno simetričnu ružu»92 praga:pisanjekoje svedoči o načinuna koji se uvija spoljna linijabez početka i kraja;disanjekoje «kao da raste prazan čin»93

približava i udaljavauznošenjem prema odsustvu;savijanjekoje u spektralnim kopijama pamćenjaproblematizuje serijepravaca, praga, jezika i haosai preko svega togaudevaSLUČAJ, jedno PISANJEokolo napora tumačenja,koje će zazvati novi SLUČAJ,koji, opet, ništa ne opredeljuje,jer mi ne pripadamo onomešta čekamo,niti onome šta govorimo i pišemo.Oko mogućih pravaca nastavljanja, pisanje ne svedoči za napisano.

- 39 -

ali, zar u tomene prebiva Biblioteka,disciplina slaganja prozirnih kontinuiteta i vraćanjau okviru linearnog hipertekstakoji prekraja diskurserazličitih srodnosti,

92 Horhe-Luis Borhes: „Stvari“93 Stevan Malarme: „Bacanje kocke“

1730

1740

1750

1760

premešta, spaja i dogradjujemreže uzročnosti koji ih nose,ne vodeći do konačnih oblika,do stabilne postojanosti.

tako se u Spisu rasprše vidljivosti,neograničeno odgadjaju iskazi,tako se PIŠENASTAJANJErelativno slobodne tačkebez porekla,ali plodnekombinacijama i mutacijama,odavno pripremljenih poretkom duše.

zato ova samotna tuga

pevanja o SPISUkao pevanja o TRAJANJUpotvrdjuje senovim zapisom,JEDNOM NOVOM UZALUDNOŠĆUnepouzdanih mesta samoće,odskokomPISANJAka BićuiSmrti,ka Drugomi Tudjem,stvarima koje na veslima od stringovauviru uPredeoi Lógoskoga će tumačiti

- 40 -

Svi i Nikoi koji jenapokonmoja tišina.

Nigde, Nikoga, Ničegašto i jeste bio napor ovoga pisanja ovde,

1770

1780

1790

1800

1810

nabor koji je izašao iz plavetida bi se zaista živelo pa tek onda pisalo,«da bih mogao da izdržim da budem čovekgde moji neprijatelji ne mogu da me dohvate»94,kako bih ponovo izašao pred Lógos,pred sviralu, na prag,pred ptice svog ognjištada bih ponovo živeo,jer želim da ponovo živimkako bih ponovo pisao.

da bi sve ovo moglo da bude zapisanobila je potrebna revnost melanholije,sećanje, hladno i merljivo,i za sada obećano mudracu:PONAVLJANJEkoje ne samo TRAJANJE, no iPISANJEispunjava zadovoljstvom,ali više nema želju da otkrivašto je samo po sebi većjedno veliko PROSTRANSTVO.

94 Semjuel Beket: „Moloa“

1820

1830

1840

≈≈≈