Antropologija Za Pocetnike

7/27/2019 Antropologija Za Pocetnike

http://slidepdf.com/reader/full/antropologija-za-pocetnike 1/71

Antropologija za početnike

Studenti etnologije i antropologije budućim studentima



Izdavač: Klub studenata etnologije i antropologije (KSEA), Čika Lju-bina 18-20, Univerzitet u Beogradu – Filozofski fakultet

Tiraž: 500 primeraka

Urednica: Čarna Brković

Izdavački saveti i prelom: Miloš Milenković

Recenzija: Jana Baćević

Likovni urednik: Marko Marković

Publikacija se može naći na adresi: www.ksea.org.rs

Publikacija je objavljena uz pomoćMINISTARSTVA NAUKE REPUBLIKE SRBIJE

kao deo programa Promocije i popularizacije nauke.

http://www.ksea.org.rs/

http://www.ksea.org.rs/



SADRŽAJ

Uvod: Šta je uopšte „Antropologija za početnike“? 5

Antropologija i film 9

Antropologija i EU 17

Antropologija i književnost 27

Antropologija i nacija 35

Antropologija i ples 45

Antropologija i politika 61





Čarna Brković

Klub studenata etnologije i antropologije 5

Uvod: Šta je uopšte „Antropologija za početnike”?

Pred vama se nalazi publikacija čija je osnovna svrha da antropologijupribliži „početnicima”. Antropologija je društvena nauka koja u javnosti

ima više imena – etnologija, socijalna antropologija, kulturna antropolo-

gija, socio-kulturna antropologija, etnografija. Iako postoje određ ene,

pre svega istorijski i institucionalno stvorene, razlike izmeđ u svih ovih

imena, čitatelji i čitateljke publikacije ne bi trebalo da obraćaju pažnju na

njih.

Kakva je antropologija koju pokušavamo da približimo ovom publika-

cijom? Autorke i autori su sami birali teme – i nenamerno, iako verova-

tno ne i slučajno, tri teksta su posvećena umetnosti, a tri politici. Antro-

pologija se često kreće upravo u tom međ u-prostoru. Ovde predstav-

ljeni tekstovi su skice za razumevanje i uputstva za pomalo neuobičajno

posmatranje različitih domena stvarnosti. Iz njih ćete moći da saznate da

se antropologija nekada bavila istraživanjima udaljenih grupa ljudi, ali ida danas proizvodi važna saznanja o savremenim društvenim proce-

sima.

Naši zamišljeni čitaoci i čitateljke pohađ aju osnovnu i srednju školu, ili

se bave nekim drugim društvenim i prirodnim naukama, ili su zaintere-

sovani za izbor profesije svoje dece, ili upravo odlučuju koji projekat

intervencije u društveni život Srbije treba podržati, možda prosto tražešta će čitati u narednom periodu, a možda se nalaze u više opisanih situ-

acija istovremeno.

Na kraju svakog teksta na stranicama koje slede nalazi se kratak spisak

knjiga i radova koji mogu biti korisni ukoliko vas interesuje neka od

predstavljenih tema – ples, književnost, film, Evropska unija, nacija ili

politika.




6 Klub studenata etnologije i antropologije

„Antropologija za početnike“ je nastala kao deo programa populariza-

cije i promocije antropologije koji sprovodi Klub studenata etnologije i

antropologije, a podržan je od strane Ministarstva nauke Republike Sr-

bije. U okviru istog programa, članovi Kluba su organizovali jednodne-

vni seminar za srednjoškolce na Filozofskom fakultetu u Beogradu pod

nazivom „Antropologija?“, objavili treći broj studentskog antropološ-

kog časopisa The POST, u saradnji sa Bibliotekom grada Beograda orga-

nizovali promociju antropoloških knjiga objavljenih tokom 2007. go-

dine, postavili sajt (www.ksea.org.rs) na kome možete pročitati radove iz

časopisa The POST , i naći druge zanimljive stvari.Uživajte!







Ivan Živić


ANTROPOLOGIJA I FILM

Iako se film kao ozbiljan predmet antropoloških izučavanja nametnuo

tek krajem XX veka, veza izmeđ u antropologije i vizuelnih medija zna-tno je duža i njeni počeci se mogu naći još u drugoj polovini XIX veka,

mnogo pre nego što je antropologija uopšte prepoznata kao akademska

disciplina. Ubrzani razvoj tehnologije fotografije u tom periodu dao je

antropolozima koji su tek formirali svoju nauku medij koji, pod idealnim

uslovima, dostiže maksimalnu moguću objektivnost u beleženju poda-

taka. Fotografija im je omogućavala da zabeleže događ aje, osobe, artefa-

kte i sve ostalo što su smatrali neophodnim u svojim radovima, ali i mo-

gućnost da se ti materijali koriste u naknadnim istraživanjima.

Daljim razvojem tehnologije, ali i antropologije kao nauke, fotografija je

postala nezaobilazno pomoćno sredstvo, koje je upotpunjavalo naučne

tekstove i prezentacije, dajući im uverljivost i dubinu koju pisana ili iz-

govorena re č nije uvek u stanju da prenese. Fotografija, međ utim, nije

uspela da se nametne kao samodovoljno sredstvo antropološkog iskaza,pre svega zbog svoje dvodimenzionalnosti.

Naime, u analizi vizuelnih medija neophodno je usredsrediti se najpre na

dve stvari – sadržaj i kontekst. Sadržaj predstavlja ono što je na prvi po-

gled vidljivo i jasno – šta je objekat snimanja, u koji enterijer/eksterijer

je taj objekat uklopljen i sl. Sa druge strane, kontekst je teže uočiti i pot-

rebno je utrošiti više vremena da bi se otkrio. On predstavlja pri č u koju

medij koji posmatramo objašnjava – ko su osobe ili mesta koja vidimo,

kako su međ usobno povezane, kako su se tu našle, ko je i zašto baš u

tom vremenu i prostoru odlučio da zabeleži njihovo postojanje, radnje i

priče i sve drugo što je neophodno da se sazna da bi se došlo do odgo-

vora na pitanje koje je na početku analize postavljeno. Upravo nemogu-

ćnost da se kontekst u potpunosti umetne u sam medij dovela je do toga





da fotografija bude shvaćena tek kao podrška u antropološkom istraži-

vanju, ali ne i kao celovito naučno delo.

Pojavom filma su društvene nauke dobile medij koji, po svojoj prirodi,

osim sadržaja iskazuje i kontekst – dok smo u posmatranju fotografija

uglavnom primorani da sami konstruišemo priču koju ona opisuje, ideja

filma upravo jeste pričanje priča koje objašnjavaju likove, situacije i nji-

hovu međ usobnu povezanost. Naravno, odsustvo naracije u fotografiji

ne treba shvatiti kao činjenicu, jer ona nije lišena toga, ali u njoj kontekst

nije uvek lako uočljiv niti jasan i, samim tim, podložniji je konstrukci-

jama i naknadnim reprezentacijama.Iz saradnje filma i antropologije vremenom se razvila posebna grana

antropologije – vizuelna antropologija , kao disciplina koja se bavi analizom

i proizvodnjom vizuelnog materijala u kome ova nauka prepoznaje od-

ređ enu vrednost. Može se reći da su antropolozi međ u prvima uočili

značaj filma u društvenim naukama, njegove prednosti u istraživanjima i

različite mogu

ćnosti primene.

Robert Flaerti, koji se smatra jednim od utemeljivača vizuelne antropo-

logije, snimio je 1922. godine film Nanuk sa severa (Nanook of the

North) koji se smatra prvim antropološkim filmom. Flaerti je u potpu-

nosti prihvatio u to vreme potenciranu ideju o istraživačkom radu kao

suživotu istraživača i istraživanog – dosta vremena je provodio živeći sa

ljudima koje je snimao, učeći njihov jezik i tradiciju, u želji da dobije što

realniju sliku kulture koju je želeo da filmuje. Proizvod su jako emotivni,

životni i ubedljivi filmovi koji pružaju značajan uvid u razmišljanja i ži-

vote ljudi koji se u njima pojavljuju.

U filmovanju kulture je jedan drugi vizuelni antropolog, Sol Vort, otišao

korak dalje – u svom projektu Through Navajo Eyes on je, zajedno sa ne-

koliko svojih studenata, šest godina proučavao život Navaha u Arizoni

tako što je pripadnicima tog naroda koji se do tada (početak projekta je



Antropologija i film


bio 1966. godine) nikada nisu sreli sa filmskom tehnikom dao kamere i

naučio ih da ih koriste, bez upućivanja u filmske tehnike i teorije slike,

analizirajući kasnije materijal koji su oni napravili. Rezultat su sedam

filmova koje su montirali Sol Vort i njegovi studenti u kojima se vidi

posve drugačiji pristup filmu kao ideji – Navaho su tu ideju shvatili kao

deo sopstvenih života u toj meri da je u jednom kadru zabeleženo i ubi-

stvo jednog od njih.

Dobar primer filma koji se može smatrati antropološkim, iako to nije po

svom opredeljenju, jeste popularni film američkog reditelja dokumenta-

raca Majkla Mura Bowling for Columbine . To je film koji na poseban način,iako prilično subjektivan i centriran u poziciju autora, koristi društvenu

teoriju da bi postavio problem, analizirao ga (uz pomoć priznatih teore-

tičara kulture) i ponudio njegovo eventualno rešenje.

Igrani film kao predmet proučavanja antropologije javlja se relativno

kasno. Iako su već od šezdesetih godina prošlog veka počela ozbiljnija

proučavanja popularne kulture, uglavnom u radovima poststrukturološ-

kih i semioloških škola u društvenim naukama, prvi značajni radovi o

filmu u antropologiji se javljaju tek pre tridesetak godina. Igrani film,

međ utim, i dalje ne nalazi svoje stalno mesto unutar antropologije, ugla-

vnom zbog ideje da se radi o režiranom delu koje ne predstavlja stvar-

nost već njenu reprezentaciju i zbog još uvek važeće podele filma na

dokumentarne (koji mogu biti i antropološki) i igrane (koji to nisu). Sa-

ma ova podela se sve više napušta, jer je činjenica da je objektivni pri-

stup filmovanju kulture često veoma problematičan koncept. Savremeni

teoretičari razliku izmeđ u dokumentarnog i igranog filma vide pre svega

u tehnici i produkciji, ali ne i u zna č enjima koja oni nose. Najekstremnija

moderna tumačenja ne brišu samo razlike izmeđ u dokumentarnih i igra-

nih filmova, već i izmeđ u filmova i života uopšte, posmatrajući film ne

kao refleksiju stvarnosti već kao izdvojenu hiperrealnost koja nije di-





rektno povezana sa stvarnošću koja nas okružuje, osim kroz značenja

koja delimo.

Analiza vizuelnih medija nas dovodi u poziciju profesionalnog posmat-

rača čija glavna odlika mora biti maksimalna moguća nepristrasnost i

pripremljenost za razumevanje različitih konteksta. Treba imati uvek na

umu da su vizuelni mediji podložni različitim interpretacijama, ali i da

zbog svoje prirode, koju pojedini teoretičari smatraju identičnom ulozi

koju je u istoriji ljudskih društava imala mitologija, predstavljaju moćan

alat za manipulaciju.

Posmatranje , naime, koliko god tako zvučalo, nije prirodna pojava, već

pre svega kulturološki proces izgrađ en na našim idejama i predstavama

o objektu posmatranja. Na primer, ukoliko grupa ljudi posmatra foto-

grafiju mladenaca na venčanju – primer u kome su i sadržaj i osnovni

kontekst jasni – mi ćemo dobiti različite komentare od svakog posmat-

rača ponaosob, u zavisnosti od stepena njihove bliskosti sa ljudima na

fotografiji (da li su mladenci naši preci, roditelji, poznanici ili potpuno

nepoznati ljudi), pripadnosti zajednici (da li su mladenci iz poznatog

okruženja ili su iz drugog grada ili pripadaju drugoj etničkoj grupi), vre-

menske distance (da li je fotografija iz vremena koje nam je blisko ili ne)

i sl. Dalje, ako nađ ete staru razglednicu vašeg mesta, vi ćete na njoj naj-

pre uočiti promene koje su se desile u periodu od kada je ta fotografija

nastala do danas – na ovom mestu se više ne nalazi park nego poslovna

zgrada, ova fasada više ne izgleda tako, ovaj spomenik nije danas na tom

mestu, tramvaji više ne prolaze ovom ulicom – samo su neki od pri-

mera. Međ utim, ako razglednicu pokažete osobi koja je u vašem mestu

živela u vreme kada je razglednica nastala, ona će tu fotografiju povezati

sa ljudima koji su u to vreme živeli u kući koja je na njoj prikazana ili

prodavnicom koja se tu nalazila i, uopšte, sa duhom tog vremena. Pro-



Antropologija i film


nađ ete li svoju fotografiju od pre deset ili petnaest godina sasvim si-

gurno ćete se zadržati nekoliko trenutaka na njoj. Videćete sebe u tom

periodu, setićete se svojih tadašnjih želja, maštanja, ideja i razmišljanja

ubeđ eni da posmatrate sebe u tom periodu. Ali, ono što zaista posmat-

rate jeste vi danas koji posmatraju sebe u prošlosti i neizostavno u to

posmatranje ugrađ ujete i iskustvo koje je stečeno izmeđ u nastanka foto-

grafije i trenutka njenog posmatranja.

Jedan opštiji primer nam daje Edvard S. Kurtis, američki fotograf koji je

krajem XIX veka putovao Severnom Amerikom i fotografisao starose-

deoce američkog kontinenta. On je ostavio za sobom neprocenjivu ar-hivu njihovih portreta, staništa i svakodnevnog života, toliko obimnu i

značajnu da su čak i potomci tih naroda u XX veku koristili njegove fo-

tografije u rekonstrukciji zaboravljenih običaja, alata, oružja ili odeće.

Međ utim, istraživanja starosedelačkih kultura na područjima koje je ob-

rađ ivao i Kurtis sprovedena u poslednjih tridesetak godina pokazala su

da je on u svom radu neretko pribegavao konstrukcijama – romantizova- nju starosedelačkog identiteta iz pozicije dominantne kulture u cilju do-

bijanja što efektnije i egzotičnije fotografije. Ukoliko danas pristupamo

analizi njegovih fotografija, nemoguće je zaobići i kritiku šireg konteksta

u kome su one nastajale – ne samo predmeta fotografisanja već i onoga

ko je, kako i zašto fotografiju napravio.

Pojam posmatranja , dakle, predstavlja refleksiju našeg identiteta i ideja na

medij koji posmatramo i nikada nije jednostrana prirodna pojava već

interakcija izmeđ u posmatrača i predmeta posmatranja uslovljena usvo-

jenim kulturnim obrascima. Ova interakcija, koja sa sobom nosi mnoš-

tvo poznatih i još mnogo više nepoznatih značenja, poruka, iskustava i

sl. upravo jeste ono što filmove čini toliko magičnim i privlačnim.

Baš kao i mitove nekada.





Preporučena literatura:

Perkins, V. F. 1976. Film as film: understanding and judging movies.

Harmondsworth: Penguin Books

Banks, Marcus. 2001. Visual Methods in Social Research . SAGE Publicati-

ons Ltd

Worth, Sol. 1997. Through Navajo eyes . Albuquerque: New Mexico Press

Caton, C. Steven. 1999. Lawrence of Arabia: A Film’s Anthropology .

Berkeley: University of California Press

Ruby, Jay. 2000. Picturing Culture: Explorations of Film and Anthropology .Chicago: University of Chicago Press

Barnouw, Erik. 1974. Documentary - A History of the Non-Fiction Film . New

York: Oxford University Press

Turković, Hrvoje. 1988. Razumijevanje filma . Zagreb: Grafički zavod Hr-

vatske







Ivana Gačanović


ANTROPOLOGIJA I EVROPSKA UNIJA

Pojedine kolege sociolozi, sa dozom ironije, pitali su me: „šta to antro-

polozi misle da proučavaju u vezi sa Evropskom unijom (i globalizaci-

jom), i zašto se opet trude da 'ukradu' sociološke teme?“ U kontekstu

inter-studenske komunikacije rekla bih da antropolozi datim temama

mogu mnogo šarmantnije da pristupe, i tada bih to izdvojila kao ključni

razlog. Ali u kontekstu publikacije koja je pred vama, dužna sam i želim

da dam konkretnije razloge.

Antropologija EU u etnologiji i antropologiji u Srbiji za sada nije bašrazvijena oblast proučavanja, mada je to u svetskim, a posebno evrop-

skim, pa i američkim antropologijama od poslednje decenije XX veka

naovamo, jedna od najznačajnijih oblasti, i obično se proučava u kon-

tekstu globalizacijskih procesa. Zato nije začuđ ujuće što se u domaćem

kontekstu sa čuđ enjem gleda na one koji kažu da se kao antropolozi ba-

ve procesima evropske integracije. Na samom početku ovakvih diskusija

treba naglasiti da se pri bavljenju određ enim (posebno aktuelnim) te-

mama ne radi ni o kakvom preuzimanju, otimanju ili krađ i, već o tome

da se teme same name ć u istraživačima iz različitih nauka i disciplina; to

zapravo znači da je antropologija (kao i druge humanističke discipline i

društvene nauke) pod stalnim uticajem „spoljnih“ dešavanja, i da se nje-

ne teme na taj način stalno dopunjavaju, iščezavaju i preosmišljavaju.

Tako je na red (izmeđ u ostalih) došla i tema Evropske unije.

Evropska unija se u društvenim naukama i humanističkim disciplinama

posmatra kao vrlo specifičan politički, ekonomski i obrazovni integraci-

oni proces ili entitet. Često se vidi kao neka vrsta „avangarde“ međ una-

rodnih organizacija, koja je uvela novi model transnacionalnog diskursa.

Zato je obično izdvojena kao fenomen kome je potrebna posebna paž-

nja i analiza. Sami antropolozi su se zainteresovali za ove procese pose-





bno početkom 90-tih godina XX veka, iako je evropska integracija za-

početa još neposredno nakon Drugog svetskog rata, tačnije 1951. go-

dine. Zašto tek tada? Zapravo, u tom periodu tadašnja Evropska Zajed-

nica počela je aktivno da razvija specifičnu „kulturnu politiku“, i zato

što je u to vreme, posle pada „gvozdene zavese“ došlo do znatnih kul-

turnih promena na kontinentu. Dakle, čim se pojavio pojam „kultura“, i

sa njim nerazdvojan pojam „identitet“, pojavili su se i antropolozi.

EU predstavlja temu za istraživanje u nastajanju, i ako su se antropolozi

već odlučili da se bave politikom, EU predstavlja pravo mesto za to.

Ona je obično okarakterisana kao proces, jer integracija na različitimnivoima, iako je već odavno započeta, ne izgleda kao da će se uskoro

okončati, a prema savremenim društvenim teoretičarima ishodi ovih

tokova su potpuno neizvesni. U današnjem stadijumu integracije evrop-

skih zemalja osnovni zadatak EU je rad na stvaranju i jačanju tzv. „ev-

ropskog identiteta“, koji predstavlja nastavak relativno uspešne integra-

cije na ekonomskom, obrazovnom i političkom nivou. Stvaranje „ev-

ropskog identiteta“ podrazumeva pojačavanje svesti evropskih građ ana

o zajedničkoj pripadnosti, o poštovanju zajedničkih vrednosti1, i o mo-

gućnosti zajedničkog života ljudi bez obzira na nacionalnu pripadnost ili

ono što se smatra „nacionalnom kulturom“. Ipak, spajanje ovih različi-

tih država u zajedničko političko „telo“ je veoma komplikovan i višedi-

menzionalan proces, a ispostavilo se da je kulturna integracija možda nje-

gov najproblematičniji deo.

Još od XVI neka evropski narodi i kulture su objektifikovali „sebe“ i

„druge“ kroz nacionalne stereotipe, koji su podrazumevali da određ eni

„narod“ ili „nacija“ predstavlja „zajednicu“ koja poseduje određ eni skup

1 Neke od osnovnih vrednosti na kojima se temelji Evropska unija su liberalno-

demokratski politički principi, poštovanje fundamentalnih ljudskih prava, individuali-zam, pluralizam i vladavina prava.



Antropologija i EU


karakteristika koje se radi lakše percepije označavaju kao „kultura“, a

osećanje pripadnosti takvoj ograničenoj, esencijalnoj grupi označeno je

kao „identitet“. Takav način poimanja „sebe“ i „drugih“, kao jasno raz-

graničenih, često je ishodovao nacionalizmom, ksenofobijom, rasiz-

mom, proizvodeći tako međ usobne sukobe koji su kulminirali u dva

svetska rata.2 Nakon Drugog svetskog rata, bilo je jasno da takve nacio-

nalne države nisu više poželjan oblik političkog uređ enja. Tendencije

Evropske unije danas su veoma različite od predratnih: u njoj se teži

ostvarivanju interkulturalnog dijaloga izmeđ u građ ana svih država na

kontinentu, bez obzira na njihovo kulturno nasleđ e, religijska opredelje-nja, jezik, običaje i sl., odnosno teži se onome što se popularno naziva

„slaganje razlika“. Takvim težnjama bi doprinela ideja da se pojedinac

samo-percipira izvan granica određ ene kulture u širem, evropskom, pa i

globalnom kontekstu, mnogo apstraktnijem nego što je to nekada bila

nacionalna država. Ipak, ma koliko takve ideje izgledale kao poželjne i

relativno lako ostvarljive, ispostavilo se da to nije uvek slučaj i da su opi-

ranja takvoj zamisli nažalost veoma česta.

Teme i pristupi antropologa u proučavanju EU su veoma raznoliki, ali,

kao što sam već napomenula, zajedničko im je što se mahom bave onim

2 Sami antropolozi su u toku prve polovine XX veka skovali koncept „kulture“, koji jepre svega imao funkciju analitičkog sredstva – pomoću ovog pojma veštački su ograni-čavali „zajednice“ koje su potom proučavali. Pored toga što je ovaj koncept omoguća-

vao da se određ ene grupe ljudi poimaju kao esencijalne celine, nepromenljive, homo-gene i prirodne, što je dovelo do veoma nepovoljnih posledica, od kojih su neke - gorenabrojani rasizam, nacionalizam (u ekstremnim slučajevima i nacizam), ksenofobija – ovaj pojam je s druge strane bio veoma težak za definisanje, pa je zato bio veoma pri-kladan za najrazličitije upotrebe i zloupotrebe. Dakle, iako je proučavanje „egzotičnihzajednica“ tj. „kultura“ možda i delovalo kao ultra-zanimljiv posao, njegovi ishodi obi-čno nisu bili ni malo „romantični“.Danas taj isti koncept „kulture“ predstavlja najčeći instrument za različite političkestrategije. U savremenoj antropologiji je, pak, takav koncept kulture i fiksiranog identi-teta odbačen, i smatra se da, u stvari, mi nismo predodređ eni da se identitifikujemo saodređ enom kulturom, da nam to nije „sudbina“ i da smo zapravo sami kreatori sops-

tvenih identiteta, koji su obično hibridizovani, promenljivi, koje sami biramo premaafinintetima.





nivoom integracija i problemima koji se označavaju kao „kulturni“ ili

„identitetski“. Prema Bornmenu i Foleru (Borneman & Fowler 1997:

497), moguće je izdvojiti tri do sada najčešća antropološka pristupa EU.

Prva perspektiva se odnosi na proučavanje političkih centara, tj. elita

koje stvaraju politiku EU, kao što je proučavanje administrativnih i po-

litičkih kultura (ili „organizacionih kultura“) koje se uspostavljaju i raz-

vijaju u vrhovnim evropskim institucijama (npr. u Evropskoj Komisiji;

takva istraživanja su posebno interesantna jer te institucije predstavljaju

prave male multikulturalne zajednice ljudi koji dolaze iz različitih država

i koji treba skladno da sarađ uju – tako da predstavljaju neku vrstu mi-kro-eksperimenta multikulturalne politike). Takođ e, ovakav pristup pod-

razumeva i analiziranje nekih od pravnih i drugih zvaničnih dokumenata

putem kojih se promoviše „kulturna“ politika EU, kao i kritičko razmat-

ranje takve politike, i sl. – to su pristupi „odozgo“. Druga vrsta antro-

poloških pristupa su pristupi „odozdo“, koji se odnose na proučavanje

direktnih kontakata Evropske unije i lokalnih zajednica, odnosnorazličitih svakodnevnih iskustava pri takvim kontaktima, pri čemu se

obično obraća pažnja na načine na koje se EU i lokalni konteksti prila-

gođ avaju jedno drugom. Antropološka perspektiva ovde može pomoći

u razumevanju dinamičnog odnosa izmeđ u etničkih, regionalnih, religij-

skih, nacionalnih i nadnacionalnih identiteta. I, treći pristup predstavlja

fokusiranje antropologa na sfere interakcije, tj. na direktne međ usobne

susrete izmeđ u ljudi u Evropi; tu se pažnja više usmerava na to kako

Evropljani percipiraju svet u cilju razumevanja zašto se neko ponaša na

određ eni način, i zašto se, npr. neki bune ili opiru određ enim politikama

koje dolaze iz Brisela.

Ovakvo nabrajanje antropoloških pristupa proučavanjima EU može da

pomogne samo u davanju nekakve opšte slike, ali ono nikako ne iscrp-

ljuje teme interesantne antropolozima. Plodne teme za antropološku



Antropologija i EU


analizu su takođ e i proučavanje odnosa EU prema jeziku, novcu, turi-

zmu, seksu, sportu (Borneman & Fowler 1997: 498), rodnim odnosima,

odnosima moći, posebno međ u vladajućim strukturama i sl.

Kao ogromna multikulturna politička tvorevina, EU predstavlja pravu

„laboratoriju“ za antropologe, a posebno sa stanovišta problema koje

proizvodi. U nekim elementima možemo da vidimo da su nastojanja EU

uspešno sprovedena, jer EU ima sopstveni pasoš, himnu (Oda radosti),

zastavu, valitu (euro), sopstveni elitni fudbalski šampionat (Liga šampi-

ona) i sl. I to može da nam izgleda kao da je EU dovoljno integrisana i

da time podstiče multikulturalnost – ipak, trebalo bi da budemo obazriviprema takvim zaključcima, a posebno prema prirodi i odabiru same

multikulturalne politike. Značajna pažnja antropologa usmerena je i na

neke aspekte EU koji direktno dovode u pitanje njene liberalno-demo-

kratske osnove, što se pre svega odnosi na koncept građ anstva (po ko-

jima bi slobodni građ ani trebalo da budu tretirani kao ravnopravni bez

obzira na kulturne/identitetske razlike). Ovde konkretno mogu navestiprimer česte pojave diskriminacije prema migrantima (posebno onima

koji dolaze iz islamskih zemalja, pa tu dolaze do izražaja i problemi koji

potkopavaju proklamovanu sekularnu osnovu evropskog identiteta, v.

Malešević, 2006), kao i različitim „manjinskim“ zajednicama ili „etnič-

kim grupama“.

Kada kažem da se antropolozi zanimaju i za uzroke i posledice obustav-

ljanja ratifikacije ustava Evrope (2005. godine), za sve izraženije aktiv-

nosti islamskih fundamentalista, za probleme koji stoje iza usporavanja

prijema nekih novih država-članica u EU, lako se može zaključiti da sva

ova pitanja nisu isključivo od akademskog značaja i da su antropološke

teorije važne i u smislu da bi mogle pružiti veoma vredne sugestije u

javnim raspravama, koje se vode u političkoj teoriji, i posebno u glavnim

političkim institucijama koje se bave kreiranjem „kulturne“ politike, tj.





izborom karakteristika za označavanje „evropskog identiteta“. Dakle,

antropolozi bi mogli uticati na revidiranje postojećih političkih i obrazo-

vnih sistema, a posebno u okvirima pojedinačnih država.

Identitetska, tj. kulturna politika se najuspešnije sprovodi kroz obrazo-

vni sistem, tako što se ideja o pripadnosti toj-i-toj kulturi postepeno

„ubrizgava“ ljudima od najranije mladosti, stvarajući na taj način pred-

stavu o „sebi“ i „drugima“ kao odvojenim kategorijama, pri čemu se

obično stiče utisak da tako nemamo mogućnost izbora i da smo prosto

predodređ eni da budemo, npr. Francuskinje, Nemci, Hrvatice ili Srbi.

Ono što antropolozi žele da predlože, ne kao alternativu, već kao za sa-da jedini način za relativno harmoničniji suživot različitih individua i

grupa je da prestanemo da percipiramo sebe i ostale kao „kulturno date“

već da shvatimo da imamo potpunu mogućnost da biramo kako i sa čim

želimo da se identifikujemo, da možemo pritom da se predomišljamo,

kao i to da treba da tolerišemo tuđ e izbore i ubeđ enja.

Antropologija EU tako može pomoći i u razumevanju, pre svega iden-

titetskih problema koji se javljaju u savremenoj Srbiji, a koji su u direkt-

nom ili indirektnom odnosu sa evropskim integracijama. Srbija je danas

u nekakvom procesu priprema, tj. ispunjavanja određ enih uslova koji su

neophodni da bi se uklopila u pravila, standarde i vrednosti koje integra-

cija u EU podrazumeva. Ipak, verovatno nikome ne mora da se objaš-

njava da u tom procesu postoji mnogo teškoća i da, na primer, pravno

prihvatanje osnovnih principa ljudskih prava ne mora da znači da više

nema etničkih, polnih, starosnih, verskih diskriminacija u našoj zemlji.

Model Evropske unije kao prostrane zajednice na kojoj zajedno žive i

privređ uju ljudi sa različitim ubeđ enjima, ukusima, veroispovestima, koji

govore različite jezike, koji imaju različite predstave o seksu, telu i koji

imaju različitu boju kože, ali u kojoj svi dele ista osnovna ljudska prava i

slobode, veoma je harmoničan. Ipak, iz različitih razloga veoma je teško



Antropologija i EU


ostvarljiv. Antropolozi svojim istraživanjima na različitim nivoima, kako

lokalnim i na nivoima nacija-država, tako i na onim kompleksnijim ni-

voima evropskih zajednica, stalno pokušavaju da uvide šta to „ne štima“

u tom sistemu, i kako se može doći do eventualnih rešenja, posebno u

našoj zemlji. Ipak, uloga antropologa u javnom dijalogu, posebno u na-

šoj zemlji, ni delom nije ostvarena koliko bi trebalo da bude, i nadam se

da ćemo glas antropologa imati prilike da čujemo i van fakulteta i disci-

plinarnih skupova, kako u zemlji, tako i u „Evropi“.

Predlozi za čitanje:

Borneman, James. Fowler, Nick. 1997. Europenization, u: Annual Review

in Anthropology , Vol. 26, str. 487-515

McDonald, Maryon. 2005. EU Policy and Destiny: A Challenge for

Anthropologists, u: Anthropology Today , Vol. 21 (1), str. 3-4

Malešević, Miroslava. 2006. Evropa: kriza identiteta, u: GEI SANU

LIV. Beograd: Etnografski institut SANU, str. 9-28Radović, Srđ an. 2007. Globalizacija identiteta u zakasneloj tranziciji:

predstave o Evropi i Srbiji međ u studentima u Beogradu, u: GEI SANU

LIV. Beograd: Etnografski institut SANU, str: 45-59

Ribić, Vladimir. 2006. Ujedinjena Evropa: ekonomske, obrazovne i po-

litičke integracije, u: Etnoantropološki problemi . Beograd: Odeljenje za et-

nologiju i antropologiju Filozofskog fakulteta, str. 61-79

Shore, Cris. 1993. Inventing the 'People's Europe': Critical Approaches

to European Community 'Cultural Policy', u: Man , New Series 28 (4),

str. 779-800

Shore, Cris. Black, Annabel. 1992. The European Communities: Andthe Construction of Europe, u: Anthropology Today 8 (3), str. 10-11









Ana Čugurović


ANTROPOLOGIJA KNJIŽEVNOSTI

Ako ste se do sada pitali šta će vam čitanje školske lektire, ili ko odlučuje

o tome koja će se književna dela čitati kao lektira i koliko će se vremena

posvećivati raspravama o njima, odgovore na ova pitanja možete potra-

žiti u antropološkom bavljenju književnošću. Ali to su samo neka od

pitanja; sami ćete moći da uočite nova.

Antropološko čitanje omogućiće vam da književnost doživite na novi

način, i da uočite veze nekog književnog dela sa njegovim i vašim kon-

tekstom, koje bi vam inače verovatno izmakle. Sve u svemu, antropolo-gija kao nauka o komunikaciji, obogatiće ne samo vašu komunikaciju sa

književnim delom, već će ukazati i na to kako su književna dela koja ste

pročitali uticala na vašu svakodnevnu (običnu i naizgled ničim uslov-

ljenu) komunikaciju. Antropološko bavljenje književnošću može vam

razjasniti kako je ona, na primer, neraskidivo povezana sa geografijom i

kartografijom, i kako književna dela mogu uticati da imaginarne granicepostanu stvarne, a da se stvarne granice pomeraju.

Uobičajeno je da se antropološki rad zamišlja kao prikupljanje podataka

na terenu. Teren je najpre bilo udaljeno, izolovano i neistraženo mesto

nastanjeno društvima bez pisma i istorije. Kasnije, kada su se neke pret-

postavke pokazale kao netačne, a opisana mesta kao nepostojeća, antro-

pološki tereni postali su mnogo bliži i nalazili su se u društvu iz kog je i

sam antropolog. Antropolog je (ma gde da se nalazio) proučavao ljude

slične sebi, a postojanje istorije i pisma nije više bilo prepreka za antro-

pološka istraživanja, već ih je učinilo potpunijim. Konačno, teren antro-

pologa prestao je da bude zamišljan kao mesto (u smislu geografskog

pojma) i postao je svako područje ljudske komunikacije. Književnost je

u antropologiji malo istražen teren koji istovremeno i mami i odbija is-

traživače zbog činjenice da je naoko svima poznat.





U etnologiji u Srbiji najistraženiji deo književnosti do sada je narodna

književnost. Ali to je tek deo sveukupne književnosti. Sve ostale oblasti

književnosti mogu nam reći isto toliko. Pitanje je samo koja su nam saz-

nanja, i za koje ciljeve, potrebna.

Književnost antropologije

Antropolozi koji su imali osobene stilove pisanja, odnosno koji su ras-

paljivali maštu svojih čitalaca, ranije su nazivani piscima sa greškom.

Sputani talenat za živo opisivanje izbijao je iz njihovih etnografija, čineći

ih zanimljivijim za širu čitalačku publiku, a primamljivijim za kritiku istalnu podozrivost pripadnika uže naučne zajednice.

Uprkos prećutnim zahtevima za strogošću naučnih tekstova, svaki je

antropolog razvio sopstveni stil pisanja, po kom je prepoznatljiv. Kao i

književnici, antropolozi nastoje da nam društvenu stvarnost što bolje

opišu, objasne, ili da je promene, samo što u svom opisivanju koriste

drugačija stilska sredstva.

Književnost i istorija

Književnost nam može ukazivati na istoriju na dva načina. Prvi je da se

u književnim delima ogledaju shvatanja, vrednosti i načini izražavanja (i

šire, načini komunikacije) perioda u kome su nastala (o tome nam go-

vore u to vreme najčitaniji književni žanrovi). Drugi je ukazivanje na

stereotipe koji su u nekom trenutku služili za zamišljanje života u ne-

kom ranijem periodu. Oni više opisuju prilike u periodu u kom su nas-

tali, nego u periodu na koji se odnose.

Književnost i etnologija

Književna dela mogu da sadrže opise materijalne kulture (odeće, tipova

naselja, izgleda kuća), ali i običaja i verovanja karakterističnih za odre-



Antropologija književnosti


đ eno područje u određ enom periodu. Ovi opisi se, naravno, razlikuju od

etnografskih – o nekim stvarima govore mnogo više, a o nekim drugim

mnogo manje, dok neke potpuno izostavljaju. I ovde se treba čuvati

upadanja u zamku stereotipa.

Kada je u pitanju srpska narodna književnost, na osnovu nje su

(re)konstruisana mnoga verovanja i običaji, koji su se mogli odnositi na

tadašnje ili ranije periode. U njoj se, izmeđ u ostalog, provlače i podaci o

lepotnim idealima, muško-ženskim i srodničkim odnosima koji su pos-

tojali u vreme njenog nastanka (ali i tokom njenog daljeg postojanja).

Književnost i geografija

Putopisna književnost nastojala je da približi ili opiše različite regione.

Međ utim, ona je često išla dalje od toga – opisivanje se nikad nije zasni-

valo na pukom posmatranju, a njegov rezultat često je bilo udaljavanje.

Putopisna književnost išla je suprotnim putem od antropologije, jer je

obično polazila od želja i predrasuda

čitalaca, a završavala u preteriva-

nju. U njima je zamišljanje sveta uvek podložno pojednostavljivanju i

stereotipizaciji. A kao posledica toga, svet je zamišljan sa pomerenim

granicama istoka, zapada, severa i juga, pri čemu su strane sveta dobijale

i svoja simbolička značenja.

Književnost i antropologija

Književnost, izmeđ u ostalog, govori (nekad veoma detaljno) i o svakod-

nevnom životu različitih društvenih grupa. Kada naučnik ne može da se

vrati u prošlost da bi prikupljao podatke o životu ljudi u nekom periodu,

književnost mu može poslužiti kao bogat izvor. Na primer, iz književnih

dela se može saznati kako su izgledale rodne uloge (šta su bile osobine

pristojne i dobre žene, a šta osobine poželjnog muškarca) u nekom pe-





riodu, kako su se sklapali brakovi, kako su vaspitavana deca, kako pos-

tupaju patriote, šta znače određ eni gestovi...

Književnost i komunikacija

Književnost nam može otkriti ne samo kako su se ljudi ponašali, ili ka-

kve su običaje imali i u šta su verovali. Ona nam govori i o načinima na

koje su ljudi zamišljali mesta, ljude i sebe, kao i na koje su sve načine

komunicirali.

Oko određ enih književnih žanrova (naučna fantastika bi bila najpozna-

tiji primer) formiraju se grupe ljudi koje na prvi pogled mogu izgledatiraspršeno (i koje u fizičkom smislu verovatno nikada i nisu grupa), ali

koje imaju identitete karakteristične i za sva ostala grupisanja (kada se

posmatraju u okviru šireg društva u kom postoje). Njihovi članovi stu-

paju u međ usobnu interakciju, ali isto tako komuniciraju i sa pripadni-

cima drugih grupa i mogu se posmatrati i istraživati kao jedna potkul-

tura.

Književnost i nacionalizam

U pojavi nacionalizma, značajnu ulogu odigrala je književnost, koja se

počela širiti na narodnim jezicima. Može se reći da je ta veza do danas

ostala neraskidiva. Utvrđ eniji i potvrđ eniji jezici doprinosili su širenju

svesti o grupnoj pripadnosti i jačanju grupa. Tako je, na primer, u ev-

ropskim nacionalizmima koji su uticali na stvaranje novih (nacionalnih)

država važnu ulogu odigrala pojava narodnih (ili narodskih) jezika (tj.

jezika najvećeg dela stanovnika određ ene oblasti, koji su obično bili ne-

pismeni). Najbolja potvrda nekog narodnog jezika bila je književnost

(kako anonimnih, tj. grupa autora, tako i istaknutih pojedinaca, obično

školovanih na nekom drugom jeziku, čija su imena i prezimena bila i

ostala poznata).



Antropologija književnosti


Nacionalne književnosti stvaraju i potvrđ uju stereotipe koje njihovi či-

taoci prihvataju i dalje žive. One pojačavaju svest o zamišljenoj zajednici

kojoj njihovi čitaoci pripadaju i stvaraju osnove njenog daljeg zamišlja-

nja.

U narodnoj književnosti mogu se, prema različitim potrebama, izdvajati

osobine pripadnika određ ene nacije. Njena rasprostranjenost obično se

poklapa sa teritorijom na koju data nacija pretenduje, a željena teritorija

može se proširiti i na geografske pojmove koji se u delima narodne knji-

ževnosti pominju.

Kako je srpska etnologija u početku bila nacionalna nauka o narodu, unjenom bavljenju književnošću dominiralo je istraživanje (ali na poče-

cima mnogo više i samo zapisivanje) narodne književnosti, i to srpske

narodne književnosti. Smatram da je danas nemoguće suditi da li je to

bilo dobro ili loše. No uprkos tome, sporovi ipak postoje. Moje mišlje-

nje je da su oni vredniji zbog toga što nam ukazuju na mnoštvo strate-

gija upotrebe književnosti, koja ne mora nužno biti zloupotreba, negozbog toga što nastoje da nam ukažu na (sumnjive) neistine.

Književnost, antropologija i sporedne stvari

Za antropologe književna dela su vredna nezavisno od njihove estetske

vrednosti. Njihova vrednost za antropologiju potiče od toga što ona

govore o životima ljudi koji ih stvaraju i ljudi koji ih čitaju. Antropolo-

zima nije bitno samo iz kog je perioda poteklo i kom književnom pra-

vcu je pripadalo određ eno književno delo. Podjednako važno je i to ko-

joj je čitalačkoj grupi bilo namenjeno i koliko je bilo čitano, i kako se sve

to vremenom menjalo (ako se menjalo). U antropološkom bavljenju

književnošću važno je i ono što je u književnim delima napisano, kao i

ono što je izostavljeno. Pitanje cenzure, odsustva potrebe ili prosto ne-

mogućnosti da se o nečemu piše ili čita, upotpunjuju naše znanje o pro-





učavanim ljudima, njihovim životima, razgovorima, ili čak razmišlja-

njima.

* * *

Antropologija (ili bar etnografija) je osoben stil pisanja. To je nekada

bilo (a i danas je izmeđ u ostalog) pisanje o Drugima, vođ eno željom da

se jasno opiše kako je biti Tamo (ako ne uplićemo dalje naučne analize).

Ali uvek je bilo i ostalo pisanje o upoznavanju i razumevanju drugačijeg,

makar ono bilo i u nama samima.

Svet u kom živimo manje je uslovljen onim što opažamo, a više onim

što zamišljamo. Književnost ne samo da opisuje načine našeg zamišlja-

nja, već utiče i na to kako ćemo zamišljati. Zato smatram da je njeno

proučavanje bitno i neizbežno u savremenoj antropologiji.

Antropologija neće umanjiti vaše uživanje u pročitanom, ona će samo

uticati da vaše čitanje postane dublje, višeslojnije i bogatije. Uz nju će

vaš pročitani svet dobiti mnoge nove dimenzije.

Predlozi za dalje čitanje:

Kovačević, Ivan. 2001. Istorija srpske etnologije I i II. Beograd: Srpski ge-

nealoški centar

Anderson, Benedikt. 1998. Nacija: zamišljena zajednica . Beograd: Plato

Burdije, Pjer. 2003. Pravila umetnosti . Novi Sad: Svetovi

Goldsvorti, Vesna. 2000. Izmišljanje Ruritanije . Beograd: Geopoetika Todorova, Marija. 2006. Imaginarni Balkan . Beograd: XX vek







Nataša Bošković


ANTROPOLOGIJA I ETNICITET

-A znate li vi šta je to nacija?-zapita Džon Vajs.-Znam-kaže Blum.-A šta je?-pita Džon Vajs.-Nacija?-veli Blum.-Nacija, to je narod koji živi na istom mestu.-Bogami, ako je tako-re č e Ned kroz smeh-onda sam i ja nacija, pošto ve ć pet godina živim na istom mestu.-A i oni koji žive na razli č itim mestima.-To pokriva i moj slu č aj-veli Džo.

Džejms Džojs (navedeno prema: Eriksen, Tomas Hi-lan. 2004. Etnicitet i nacionalizam . Beograd: XX vek)

Šta je etnički identitet? Da li je to nešto „prirodno“, dato? Da li se on

prenosi genima?

Antropologija se razvija kao disciplina koja proučava Druge, bilo da su

to „primitivne“ zajednice, društva bez država ili seljak u srpskoj antro-

pologiji. Time što definišemo ko pripada Drugima, mi posredno odre-

đ ujemo ko smo to Mi. Taj proces obuhvata isticanje razlika (Drugih u

odnosu na Nas) i sličnosti (međ u nama samima). Jedan od načina da se

omeđ e grupe je isticanje etničkih granica.

Etničke ideologije se obično pozivaju na zajedničko poreklo koje se po-

dupire tvrdnjama o osobenim biološkim i kulturnim karakteristikama.

Jedan od najvažnijih faktora koji se koristi je zajedničko poreklo. Nere-tko se tvrdnje o zajedničkim precima podupiru i tvrdnjama o istorij-

skom tlu na kom odvajkada živi taj narod. Obično se poziva na istorio-

grafske „činjenice“ koje govore tome u prilog. Uzmimo na primer pita-

nje o poreklu Crnogoraca. Postoje dve suprotstavljene naučne verzije.

Prva zastupa stav da Crnogorci predstavljaju posebnu balkansko-sloven-

sku etničku sintezu, druga pokušava da pokaže da su Crnogorci pore-





klom Srbi i da su sačuvali srpsko etničko biće tokom istorije. I jedna i

druga interpretiraju određ ene istoriografske podatke ne bi li dokazale

svoje stanovište. Kako odrediti koja je tačna? I da li se to uopšte može

odrediti? Ono što imamo su fragmentarni ostaci na osnovu kojih gra-

dimo naše interpretacije onoga što je bilo. Čak i kada bismo imali mno-

go više podataka i dalje ostaje pitanje ko je to pisao i iz koje perspektive.

Mi ne znamo šta su te grupe u prošlosti koristile kao kriterijum podele.

Koliko daleko treba ići da bi se utvrdilo da se neka grupa izdvojila kao

etnička zajednica? Danas se za crnce u Americi sve češće koristi naziv

Afroamerikanci. Ovo implicitno govori nešto o shvatanju njihovog po-rekla, premda je verovatno da bi njihovi preci pre dva veka tvrdili da su

oni poreklom Jorube ili Dogoni. Upravo zbog ovakvih reinterpretacija

prošlosti može se reći da zajednička istorija podrazumeva mnogo zajed-

ničkih sećanja, ali još više zajedničkog zaboravljanja. Antropolozi i ne

pokušavaju da utvrde koja verzija je „istinita“, već pokušavaju da odrede

zašto se baš te određ ene vezije koriste, ko ih koristi, i s kojim ciljem.

Komparativna istraživanja „bioloških“ razlika odavno su napuštena u

društvenim naukama. Pokušaji da se na osnovu veličine i oblika lobanje,

dužine kostiju... utvrde granice nisu urodile plodom. Još važnije, poka-

zalo se da uspostavljanje razlika na taj način neretko vodi u otvoreni ra-

sizam.

Sve češći su pokušaji da se granice etničkih identiteta utvrde preko kul-

turnih razlika. Pri tome se koriste različiti elementi.

Religija je često ujedinjujući faktor, ali da li ona predstavlja granice jedne

etničke grupe? Poznato je da su Srbi pravoslavci, ali šta ćemo sa Srbima

krišnijancima, katolicima ili ateistima? Hrvati se razlikuju od Srba po



Antropologija i etnicitet


tome što su katolici, ali ako bi to bio jedini faktor koji određ uje etnicitet,

da li to znači da su Španci i Hrvati ista etnička grupa?

Jezik se obično uzima kao jedan od najvažnijih elemenata na osnovu

kojeg se određ uju granice etničke grupe. Ali ukoliko jezik stvarno pred-

stavlja tu granicu šta ćemo sa Romima (ili Jevrejima) koji govore različi-

tim jezicima ali sebe smatraju, i drugi ih smatraju, istom etničkom gru-

pacijom? Ili, šta ćemo sa zajednicama za koje se tvrdi da ne pripadaju

istim etničkim grupama a govore istim jezicima? Kao primer možemo

uzeti sudbinu srpskohrvatskog ili hrvatskosrpskog (danas bošnjačkog,

crnogorskog, srpskog, hrvatskog) jezika. Kao što znamo, raspad Jugos-lavije pratila je i podela nekad jedinstvenog na (zvanično) više jezika.

Lingvističko približavanje i udaljavanje pratilo je političko.

Kao kriterijumi podele mogu poslužiti i druge kulturne odlike kao što su

recimo klasa ili psihičke osobine.

Ono što je zajedničko za sve njih je da u trenutku kada posluže kao re-

peri za određ ivanje razlika međ u etničkim grupama, ti elementi se pred-

stavljaju kao nešto nepromenljivo, neupitno, stalno. Drugim rečima, kul-

tura i etnicitet bivaju predstavljeni kao večni, jasno ograničeni entiteti

koji se mogu utvrditi na osnovu „objektivno“ postojećih razlika. Ali kao

što gornji primeri pokazuju, to nije baš tako. Razlike nisu date, niti razli-

čiti etnički identiteti „prirodno“ proističu iz njih. Pre bi se moglo reći da

se one stvaraju (i/ili naglašavaju) pri izgradnji etniciteta. Odnosno, one

su pre posledica nego uzrok u procesu određ ivanja „Nas“ i „Njih“.

Pošto shvataju da se ovaj fenomen ne može objasniti prosto karakteris-

tikama neke grupe, antropolozi, i drugi društveni teoretičari naglasak

proučavanja prenose sa sadržaja etniciteta na društvene procese koji

proizvode i reprodukuju, dakle organizuju, granice identifikacije i dife-





rencijacije međ u etničkim kolektivitetima. Time se upravo ističe da je

etnicitet društveni, a ne prirodni fenomen.

Kada se tvrdi da su etničke grupe društveno konstruisane to ne znači da

se time želi reći da one nisu stvarne, niti da gube na značaju kako su

proricali teoretičari modernizacije. Ratovi vođ eni na prostoru bivše Ju-

goslavije samo su jedan od primera koji pokazuju koliko je istraživanje

etničke (nacionalne) identifikacije društveno relevantno polje proučava-

nja.

Značaj uloge koju obrazovanje ima u izgradnji etničkih (nacionalnih)

identiteta odavno je prepoznat. Masovno, uniformno obrazovanje često

podrazumeva širenje jednog „okamenjenog“ pogleda na kulturu i isto-

riju. Ono nas uči kojoj etničkoj grupi pripadamo i koje su naše kulturne

odlike. Zato ono može biti moćno sredstvo apstraktne identifikacije.

Analiza institucionalnih praksi pomaže nam da bolje razumemo kojielementi se koriste u izgradnji nacionalnog identiteta, kako se etnički

identitet stilizuje i „pušta“ u masovnu upotrebu. A na taj način možemo

ga i relativizovati.

Bilo da istorijski trenutak u kome se nalazimo nazivamo „postmoder-

nost“, „pozna modernost“ ili nešto treće, postoji opšta saglasnost, kako

u akademskim, tako i u neakademskim okruženjima da nam se događ a,

ili se dogodilo, nešto što nazivamo „globalizacija“. Nacionalne privrede

su sve više međ uzavisne i uslovljene promenama internacionalizovanog

ekonomskog sistema. Nove informacione tehnologije dovele su do

promena u količini i dostupnosti informacija. Sve više se govori o kul-

turnoj homogenizaciji, obično prepoznatoj kao vesternizacija.





Kao jednu od posledica imamo i pokušaj prenošenja liberalno-demo-

kratskih načela uređ enja država. Države na različite načine regulišu od-

nos prema etnokulturnim različitostima. Jedno od osnovnih načela libe-

ralnih demokratija bio je da država treba da bude „neutralna“ prema

njima. Drugim rečima, praktikovanje kulturnih, etničkih (polnih, profe-

sionalnih...) identiteta bilo je smešteno u sferu privatnog života (što nije

briga države) i tolerisano sve dok se time ne ugrožavaju prava drugih.

Danas smo svesni da je priča o etnokulturnoj „neutralnosti“ liberalizma

samo mit. Postali smo svesni da nisu svi jednaki pred zakonom već da

postoje i oni koji su „jednakiji“. Ukoliko ne pripadamo većinskoj grupi(na primer: u Americi belim anglo-saksonskim protestantima) ili ne go-

vorimo istim jezikom ili praktikujemo seksualne prakse koje se ne po-

dudaraju sa javno priznatim društvenim normama, postoji velika vero-

vatnoća da nećemo imati ista prava kao i drugi koji to ne rade. Kao od-

govor javlja se potreba za definisanjem prava manjina (etničkih, polnih,

starosnih, profesionalnih...). Multikulturne politike definišučoveka pre-

ko kulture koju on praktikuje. Ovo ostavlja prostor grupama i poje-

dincima da na osnovu pripadnosti određ enoj kulturi zahtevaju posebna

prava koja ranije nisu bila pod regulacijom države. A šta se dešava kada

se ovakav model prenosi u postsocijalističke zemlje (i što nas možda

najviše zanima, u Srbiju)? Kako će ovakva politika uticati na shvatanje

etničkih identiteta? Ideja da se promenom konteksta menjaju i značenja

odavno predstavlja opšte mesto u antropologiji. Jedan od zadataka ove

discipline je da proučava na koji način se elementi preneti iz druge sre-

dine transformišu i prilagođ avaju već postojećem okruženju. A antro-

pološko znanje se može upotrebiti u promišljanju politika identiteta.

Kao displina koja se bavi proučavanjem identiteta, antropologija prou-

čava svakodnevno iskustvo, kao i strategije koje pojedinci koriste u iz-





građ ivanju sopstva. U tom smislu proučavanje etniciteta je jedno od va-

žnih polja proučavanja

Na prvi pogled čini se da nove reproduktivne tehnologije nemaju nika-

kve veze sa etničkim identitetom. Međ utim, nije uvek tako. Poreklo se

kod Jevreja računa preko majke. Odnosno, nije bitno koje je nacional-

nosti otac, ukoliko je majka Jevrejka i dete će biti smatrano Jevrejem.

Zbog toga donacija sperme nije kontroverzna. Nešto sasvim drugo se

može reći za donaciju jajnih ćelija. Ukoliko žena koja donira jajnu ćeliju

nije jevrejskog porekla, a žena koja nosi dete jeste, postavlja se pitanje da

li je dete Jevrejin (Jevrejka). Ovo je preraslo u javnu debatu o tome štauopšte znači biti Jevrejinom, gde su granice „jevrejstva“.

Pitanje imigranata (posebno druge, treće...) generacije takođ e može imati

veze sa etničkim identitetom. Kao što bi rekao Kimlika, nije isto biti

Amerikanac kineskog porekla i Kinez u Americi. U zavisnosti od toga

kako pojedinci percipiraju sebe (i kako ih drugi percipiraju), zavisiće i

strategije kojeće koristiti u životu.

Šta ćemo sa „mešovitim“ brakovima? Ukoliko je mama Hrvatica, a tata

Srbin (ili obrnuto) šta je dete? Ukoliko u ovom trenutku zanemarimo

institucionalna pitanja (na primer koje će državljanstvo (a) imati ili, ako

je muškarac, u čiju vojsku će ići), pitanje koje se postavlja može biti da li

će taj pojedinac biti Srbin, Hrvat ili će izgraditi neki novi identitet koji

neće biti ni hrvatski ni srpski; ili, u kojim situacijama se će ispoljiti srp-

ski, u kojim hrvatski, a u kojim situacijama etnički identitet neće igrati

nikakvu ulogu.

Kada se prodavao „Knjaz“ nastala je velika debata o tome ko ima pravo

da ga kupi. Radnici su protestovali protiv prodaje stranim ulagačima i

zalagali se da ga Divac otkupi. Na plakatima je pisalo da ne damo naš

Knjaz nekom strancu. Iako se prodaja jedne firme na prvi pogled može

sagledati kao „obična“ ekonomska transakcija, konflikti koji su nastali





ukazuju da se aspekti etničkog (nacionalnog) mogu ispoljiti i u oblasti

potrošnje.

U ovom radu navedeni su samo neki od konteksta u kojima etnički (na-

cionalni) identitet igra važnu ulogu. Sveprisutnost i kompleksnost ovog

fenomena zahteva da se on sagledava iz različitih perspektiva i na razli-

čitim nivoima. „Zbog svog uporednog globalnog zahvata i istraživa č kog fokusa na

lokalni nivo, svog naglaska na kulturu i društvenu konstrukciju, svoje sposobnosti

da vidi individualno drve ć e ali i kolektivnu šumu, antropologija nudi obe ć anje svetu

izvan akademske ustanove: relativizovati predstave o etnicitetu i odupreti se natura-

lizaciji ili neupitnom preuzimanju etni č kog identiteta i nacionalisti č ke ideologije “

(Dženkins, Ričard. 2001. Etnicitet u novom klju č u . Beograd (i. e.) Zemun:

XX vek, str. 29).

Preporučena literatura:

Dženkins, Ričard. 2001. Etnicitet u novom klju č u . Beograd (i. e.) Zemun:XX vek Eriksen, Tomas Hilan. 2004. Etnicitet i nacionalizam . Beograd: XX vek,Krug Jansen, Stef. 2005. Antinacionalizam: etnografija otpora u Beogradu i Zagrebu .Beograd: XX vek, Krug, Beogradski centar za ljudska pravaKeduri, Eli. 2000. Nacionalizam . Podgorica: CIDKimlika, Vil i Opalski, Magda. 2002. Može li se izvoziti liberalni pluralizam? Beograd: Beogradski centar za ljudska prava

Nedeljković, Saša. 2007. Č ast, krv i suze: ogledi iz antropologije etniciteta i na- cionalizama . Beograd: Zlatni zmaj, Odeljenje za etnologiju i antropologijuFilozofskog fakultetaSmit, Antoni D. 1998. Nacionalni identitet . Zemun: XX vek, Beograd: Či-goja štampa









Igor Koruga


ANTROPOLOGIJA I UMETNOST:

ANTROPOLOGIJA PLESA

Iako je umetnost oblast istraživanja prema kojoj antropologija ima afi-

nitete još od svojih prvih izučavanja, tek od pre trideset ili četrdeset go-

dina ova disciplina počela je da posmatra razne umetničke vrste, oblike i

tvorevine kao entitete sa značajnim ulogama u određ enim kulturnim

procesima. U okviru širokog spektra različitih vrsta umetnosti – da nab-

rojim samo neke: muzika, slikanje, ples, skulptura, nošnja, arhitektura,književnost – antropologija se interesovala i za izvođač ke umetnosti 3 kao

što su ples, pozorište, performansi i rituali. Tumačenjima i proučava-

njima ovakvih umetničkih formi, antropologija je kroz određ ene druš-

tveno-kulturno-ekonomsko-političke kontekste i procese pronalazila

njihova nova značenja i funkcije koje imaju u različitim kulturnim siste-

mima. Na taj način stvorena su razna mesta komunikacije izme

đ u an-

tropologije i umetnosti, međ u kojima se izdvaja i antropologija plesa

( dance anthropology ).

Etnokoreologija (alternativni naziv za antropologiju plesa) nastajala je,

zapravo, kroz dva procesa. Sa jedne stane, gledano kroz istoriju plesa,

javljali su se koreografi i igrači koji su tragali za plesnim formama sup-

rotstavljanim belom baletu kao vladajućoj visoko umetničkoj igri nasta-

loj tokom XIX veka u Evropi i Americi. Naime, novi koreografi su po-

četkom XX veka uvodili elemente „egzotičnih” plesova (sa svih konti-

nenata) koji su predstavljali drugost u odnosu na elemente baleta, a to su

3 Svestan sam da je termin izvođačke umetnosti širok pojam koji obuhvata mnogorazličitih vrsta izvedbi zbog kojih danas teatrolozi širom sveta verovatno debatuju okosame definicije ovog termina. Zato želim da ukažem isključivo na one vrste izvedbikoje imaju neku vrstu kolektivnog karaktera (ali i ne samo kolektivnog) i poseban zna-čaj u pojedinim kulturnim kontekstima (kao npr. obredne povorke Dodola u narodnojreligiji Srba).





određ eni kostimi, špic patike (baletanke), položaji i figure tela kao i nji-

hova kretanja koji su za cilj imali da se odupru sili gravitacije čime su

stvarali i određ enu telesnu estetiku. Za razliku od belog baleta, „novi

plesni elementi” podrazumevali su drugačiji položaj tela, drugačiju upot-

rebu ekstremiteta, kičme, mišića i pokreta. Ovi plesovi su uglavnom do-

lazili iz istočnih kultura i država i u njima su imali jednaku vrednost kao

i beli balet u Evropi i Americi. Dobar primer mogu biti plesovi ju-

goistočne Azije.4 Ovakav proces mešanja raznih plesnih elemenata,

brojni teatrolozi i baletski teoretičari uzimali su kao važnu činjenicu za

razvoj istorije plesa (pošto su nastajale nove vrste i pravci igre5 ) kao i uuspostavljanju odnosa sa drugim kulturama (ples je služio kao sredstvo

komunikacije, tačka dodira izmeđ u dve ili više kultura).

Sa druge strane, gledano iz antropološkog/etnološkog ugla, ples je bio

jedan od entiteta koje su etnolozi izučavali paralelno sa drugim religij

4 Iako egzotična vrsta plesa u odnosu na balet, većina plesnih formi jugoistočne Azijenije bila primenjivana samo u okviru nekog rituala ili magijskog čina (kao što se naj-češće misli). Naime, oni su se igrali i na dvorovima. Takođ e, većina njih predstavlja itradicionalne oblike pozorišne umetnosti. Time se ove plesne forme mogu u okvirusvojih kultura okarakterisati kao visoko umetnička vrsta igre, baš kao i sam balet naZapadu.5 Nakon dominacije klasičnog baleta u Evropi i Americi, prodorom novih plesova saistoka, došlo je do nastanka novih stilova u igri. Upotreba „egzotičnih” plesnih eleme-nata u igri je samo jedan od procesa koji su tekli paralelno i koji su nastali kao otporprema baletu kao institucionalno, elitno i estetski jasno uokvirenoj umetničkoj igri.Drugi procesi ili otpori odnosili su se na promenu položaja tela, kretanja, upotrebuekstremiteta, ali nisu nastajali usled mešanja sa plesovima istoka (npr. veliku ulogu jeodigrao i ekspresionizam u umetnosti početkom XX veka). Sva navedena dešavanja

određ ivala su istorijski razvoj plesa paralelno u Americi i Evropi, gde je u prvoj polovini XX veka nastao moderan balet kao kontrapunkt belom baletu (najpoznatiji pred-stavnici su: Isidora Dankan, Rudolf Laban, Rut St. Denis, Pol Šon u Evropi – i MartaGrejem, Mersi Kaningam u Americi itd.), potom postmoderni ples kao suprotnostmodernom baletu u drugoj polovini XX veka (predstavnici: Ivona Rajner, Stiv Pak-ston, Debora Hej, Meredit Monk, Triša Braun, Pina Bauš), i savremeni ples koji serazvija iz postmodernog plesa tokom 80-tih i 90-tih godina, i traje danas sa čitavimspektrom različitih stilova, tehnika i vrsta igre (Pina Bauš, Ana Teresa de Kersmejker,Žan Fabr, Meg Stjuart, Fizički teatar DV8, Ksavijer le Roj, Žerom Bel, Boris Šaramc,Marten Spanberg... lista je predugačka...). Upravo savremeni ples nastaje u vreme raz-

voja raznih teorijskih paradigmi kao npr. feminizam, studije kulture, poststrukturali-

zam, postkolonijalizam, kulturna fenomenologija telesnosti – koje su uključene u nje-govu filozofiju.



Antropologija i ples


skim, ekonomskim, socijalnim i srodničkim aspektima u drugačijim kul-

turama u odnosu na Zapad, iako je važno napomenuti da je u po četku

etnoloških istraživanja ples bio tertiran kao element od sekundarnog

značaja. Međ utim, sredinom XX veka, u kontekstu promena u samoj

antropološkoj nauci, istraživanja nisu bila usmerena samo na druge kul-

ture već i na sopstvene tj. zapadne. Pošto su sve više i više nastajale no-

ve plesne tendencije (uz to i performerske), istraživanja su mogla da se

usmere i na moderne plesne i performerske izvedbe, koje su takođ e bile

kulturno utemeljene i koje su oslikavale moderno društvo. Korak po

korak, ples je dobio status važnog elementa u određ enju neke kulture,pa je time postao deo istraživanja i drugih društvenih disciplina pored

etnologije i antropologije (kao npr. sociologije, filozofije, folkloristike,

semiologije, muzikologije itd.) Uz to, van granica institucionalnog umet-

ničkog okvira, u savremenom društvu rađ ale su se brojne ulične i grad-

ske varijante plesa ( go-go dance , hip-hop, striptiz). Ovakve vrste plesa, ia-

ko neinstitucionalnog karaktera, mogle su takođ

e da budu istraživanekao društveni fenomeni.

Na osnovu ovih procesa, u akademskim pristupima oformile su se dve

oblasti koje ples posmatraju iz različitih uglova:

1. studije plesa ( dance studies ) koje se oslanjaju na umetničko-

teorijski pristup plesu, kritički tumače brojne plesne izvedbe XX

i XXI veka sa akcentom na zapadne okvire, ali ne isključujući i

ne-zapadne forme itd;

2. antropologija plesa ( dance anthropology ) koja, pored gore navede-

nog, proučava različite koncepte plesa i plesnih tela iz ugla nje-

govih učesnika, tvoraca i posmatrača, izučava plesove van okvira

Evrope, istražuje načine na koje ples biva odraz identiteta, ide-

ologije, rodnih odnosa i drugih društvenih i kulturnih procesa





različitih naroda. Antropologija plesa6 zato stalno komunicira sa

drugim disciplinama, međ u kojima su i antropologija pozorišta,

antropologija performansa7, folkloristika, sociologija, filozofija

itd.

Iako koriste različite uglove gledanja, oba pristupa su neprestano ispre-

pletena i predstavljaju jedan drugom č vrst oslonac u teorijsko-metodo-

loškom okviru i praksi.

KRATKA ISTORIJA ANTROPOLOGIJE PLESA

Bez obzira na to što je antropologija plesa počela da se razvija kao pod-

disciplina u okviru antropologije tek 60-tih i 70-tih godina XX veka,

njeni počeci postoje još od istraživačkih radova klasičnih antropologa:

Tajlora, Redklif-Brauna, Malinovskog, Evans-Pričarda, Boasa, Krebera i

Mid.8 Međ utim, klasični antropolozi su u svojim radovima posmatrali

ples isključivo kroz njegove socijalne funkcije, a malo su obraćali pažnju

na specifičnosti pokreta i samog plesa. To znači da je ples najčešće bio

tretiran kao način kojim se članovi neke zajednice integrišu u kolektiv.

Povremeno bi klasični antropolog snimio na diktafonu pesmu koja prati

određ eni ples, fotografisao izvedbu ili je možda čak i snimio kamerom.

Ipak, ovako zabeleženi podaci nisu puno značili za antropološke analize.

6 Danas se termini antropologija plesa, etno-ples i etnokoreologija uzimaju kao sino-nimi. U ovom tekstu koristim naziv antropologija plesa, jer time obuhvatam i teorijski ipraktični pristup u posmatranju plesa kao antropološkog i umetničkog fenomena.7 Ovde treba napomenuti da antropologija pozorišta i performansa imaju sličan status irazvoj kao i antropologija plesa. No ipak, ples je u odnosu na pozorište bio više prisu-tan u kulturama koje su bile izučavane, iako je, sa antropološke tačke gledišta, biloteško napraviti razliku da li su neke izvedbe u određ enoj kulturi mogle da se odredekao plesni performansi ili pozorišni akti. Naime, to je zavisilo od samog antropologakoji je posmatrao performativni čin, definišući ga u odnosu na kategorije plesa i pozo-rišta svoje kulture. Zato bi, po mom mišljenju, trebalo posmatrati ove kategorije kao

međ

usobno povezane, a pristupati im zasebno u zavisnosti od predmeta istraživanja.8 Njihov rad se vezuje za prvu polovinu XX veka.





Zapravo, bili su nepotpuni i nedovoljni. Pored dobrog opisa plesne iz-

vedbe, bilo je neophodno čuti i same informante i njihova objašnjenja i

stavove. Možda prvi međ u klasičnim antropolozima koji je imao druga-

čiji pristup, čime je postavio i osnovu za razvoj antropologije plesa (iako

se nije zvanično interesovao za ples u svojim istraživanjima), bio je

Franc Boas. Naime, polazeći od toga da svaku kulturu treba posmatrati

kroz sopstveni razvoj, tako i svaki ples treba izučavati u okvirima sops-

tvene kulture. Ovime je Boas odbacio ideju da je ples univerzalni jezik i

suprotstavljao se svojim savremenicima jer nije hteo da ples posmatra

kao još jedan argument u brojnim generalizacijama pri istraživanjima„drugih”, nezapadnih kultura.

Mnogo decenija kasnije (60-tih i 70-tih godina XX veka) Boasovi uticaji

su opstali u teorijskim paradigmama pionira antropologije plesa: Adriane

Kepler, Anje Peterson Rojs, Džudit Hane, Drid Viliams itd. Ovi začet-

nici posmatrali su ples kao kulturno determinisan element, kao vid iden-

titeta i kao vid komunikacije u nekoj zajednici.9

U tom smislu, poredplesa važnost su imali i razni drugi oblici izvođ enja (i javnog i privatnog)

kao npr: brojni rituali, šamanistički transovi, obredi prelaza, upotreba

maski itd. Oni su težili dobrom opisu izvedbi i obraćanju pažnje na sva-

ki detalj plesa i pokreta, crpeli su što više informacija od svojih ispi-

tanika kako ne bi donosili pogrešne zaključke zbog šturih podataka. Ta-

kođ e, ovakvi pristupi bili su usmereni i na ples u savremenim zapadnim

društvima, bilo da je reč o institucionalnom ili neinstitucionalnom ob-

liku plesa. Posebno su u fokus istraživanja dolazile javne izvedbe i ple-

sovi koji su reprezentovali identitet manjinskih grupa, kao marginalizo-

vanih unutar nekog kompleksnog društva (npr. ulične hip-hop izvedbe

9 Komunikacija se odvija međ u pripadnicima jedne zajednice, čime se oni definišu kao

kolektiv i identitetski određ uju kako bi komunikacija bila okrenuta i ka spolja tj. kadrugim zajednicama i kulturama





mladih pripadnika crne rase u američkim gradovima, ili striptiz ples).

Ipak, pored ovog pristupa dugo je opstajalo verovanje da ples može da

se razume bez posebnog kulturnog konteksta, što je dovodilo do obele-

žavanja brojnih plesova drugih kultura kao „primitivne umetnosti” i ti-

me kao marginalne u okviru umetnosti Zapada. Ovo je posebno bilo

prisutno u svetu igrača.

Međ utim, u periodu izmeđ u Boasa i utemeljitelja antropologije plesa,

javile su se autorke i autori koji su doprineli razvoju antropološkog pri-

stupa plesu. Međ u njima treba izdvojiti Gertrudu Kurat, igračicu koja je

postavila osnove etnokoreologije. Kuratova je nameravala da tokomproučavanja svakog plesa, posebno „egzotičnih”, detaljno zabeleži na

papiru svaki pokret tela, mišića, ekstremiteta. Ovakav pristup se u svetu

plesa nazva Labanizacija.10 Međ utim, ovim pristupom nije mogao da se

prenese momenat energije igrača tokom izvedbe, što je bitan element u

antropološkom izučavanju i analizi plesa bilo koje kulture. No i pored

određ enih nedostataka, Gertruda Kurat je postavila ceo sistem izu

čava-

nja i teorijske analize koji se zasnivao na antropološkom i umetničkom

pristupu, a posebna važnost je u tome što je pokazala da su antropolo-

ške tehnike relevantne za studijski pristup plesu. Uz ovo ne treba isklju-

čiti ni brojne antropologe kao na primer Mosa, Brdvisla, Burdijea koji su

u razdoblju od 50 godina u svojim istraživanjima uključivali telo, po-

malo i ples. No to su više bili početni koraci antropologije tela koja se

počela razvijati od 80-tih godina XX veka. Za njih, ples je bio sporedna

stvar, iako su se bavili telom.

10 Naziv Labanizacija vodi poreklo od imena Rudolf Laban, evropskog igračkog umet-nika i teoretičara koji je uspostavio sistem beleženja u plesu, pokretu i koreografiji udelu Kinetoraphie Laban 1928 godine. Ova studija je i danas primarna u sistemskombeleženju pokreta, koristi se u edukativnim pristupima na svim plesnim akademijama u

svetu, a primenjuje se i u drugim oblastima kao što su studije kulture, neverbalna ko-munikacija i druge.





Od perioda kada je ples u akademskim disciplinama postao bitan ele-

ment u izučavanju svake kulture, tendencije u istraživanjima su se pre-

nele i na šire kategorije kao što su prisustvo raznih vrsta politike i rodnih

odnosa u plesu, odnosi izmeđ u kulture, tela i pokreta, prisustvo brojnih

plesnih poetika itd. Ove studije dovele su do spoja sa čitavim nizom ra-

zličitih pristupa, uključujući semiotiku, fenomenologiju, postkolonijalnu

teoriju, poststrukturalnu filozofiju i feminizam, kao i do značajnog do-

dira sa savremenom teatrologijom. U današnje vreme, antropologija ple-

sa je uvedena kao predmet na pojedinim univerzitetima u Evropi, čime

je potvrđ en njen status antropološke poddiscipline.

OBLASTI KOJE POTVR ĐUJU POSTOJANJE ANTROPOLOGIJE

PLESA

Iako je već prikazano da antropologija plesa jeste usredsređ ena na ples,

neophodno je utvrditi društvene i kulturne procese i kategorije sa ko-jima ples ostvaruje dijaloge. Na osnovu njih, antropologija može da op-

ravda svoje prisustvo u istraživanju plesa i da pokaže kako se antropolo-

gija plesa razlikuje od umetničkih studija plesa i teatrologije. Iako su

umetnički i antropološki pristup plesu vrlo isprepletani i podjednako

neizostavni u proučavanju plesa, bitno je i razlikovati ih kako ne bi do-

lazilo do zabune u analizama. Jedno je teatrološka analiza, a drugo an-

tropološka. Međ utim, takođ e smatram da ove dve vrste pristupa ne tre-

ba da se posmatraju samo odvojeno već i kroz stalni međ usobni dijalog.

U radu The Politics and Poetics of Dance , Suzan A. Rid, antropološkinja sa

Univerziteta Berkli u Kaliforniji, prikazala je kako su se od 80-tih godina

XX veka brojni istraživači usmerili na ples. Antropolozi su u novim ple-

snim istraživanjima odigrali ključnu ulogu time što su komparativnim

analizama kritikovali kolonijalne i etnocentrične kategorije i pokazali da





ples i pokret mogu biti ključni u stvaranju kolonijalnih, rodnih, etničkih,

nacionalnih odnosa i diskursa. Tako autorka ukazuje na neke od oblasti

koje spadaju u istraživanja antropologije plesa (Rid, A. Suzan. 1998. The

Politics and Poetics of Dance, u: Annual Review of Anthropology, Vol.27,

str.503-532):

POLITIKE PLESA – Studije u ovoj oblasti izučavaju kako ples može

biti posmatran kao izražavanje i praksa odnosa moći i protesta, otpora,

kompleksnosti u društvu. Ovakva stanovišta povezuju ples sa oblastima

etniciteta, nacionalnog identiteta, rodnih odnosa i odnosa klasa. Kaoprimer za ovaj pristup može poslužiti članak autorke J. C. Dezmond

koja ukazuje da socijalni identiteti mogu biti „označeni, formirani i zak-

ljučeni” (Desmond, C. Jane. 1993-1994. Embodying difference: isues in

dance and cultural studies, u: Cultural Critique, Vol.26, str. 33-63) kroz

telesne pokrete, čime ples i pokret predstavljaju neku vrstu socijalnog

teksta (koji je kompleksan i u stalnoj promeni) ičijim „

čitanjem” se mo-

gu utvrditi oznake pojedinih grupa u nekom društvu i njihove razlike.

To znači da, na primer, klasne razlike i odnosi koji ukazuju ko je domi-

nantan a ko potčinjen u nekom društvu mogu biti dobar razlog za pri-

menu plesa kao otpora takvom stanju. U tom slučaju, ples služi kao

sredstvo za stvaranje etničkog/nacionalnog identiteta grupe koja se time

bori protiv potlačenosti. Ovaj primer može poslužiti i u proučavanju

kolonijalnih odnosa, širenja globalizacije itd.

PLES I ROD – ples može da se posmatra kao celokupan skup znače-

nja u kojima su prisutne rodne razlike. Taj skup čine elementi kao što su

„telesni rečnik”, kostimi, slike tela, trening, plesne tehnike i brojni dis-

kursi u plesu. Na primer, pokreti muškaraca i žena u kubanskom plesu

rumba demonstriraju rodne razlike: dok muškarci vide plesni podijum





kao priliku da demonstriraju svoju snagu, hrabrost, muškost, žene teže

ka izražavanju mekoće, opreza, gracioznosti, elegantnosti, ljupkosti…

Posebno su interesantne inverzija i mešanje rodova u plesovima raznih

kultura koji služe ili kao demonstracija moći (npr. muškarci obučeni u

ženski kostim parodirajući ismevaju žene i ukazuju na svoju snagu) ili

kao sistem otpora (žene koje u raznim ritualima i plesnim performan-

sima preuzimajući ulogu muškarca demonstriraju protest prema domi-

naciji muškaraca).

POKRET, TELO I KULTURA – brojni teoretičari i filozofi su to-kom 70-tih i 80-tih godina, međ u kojima se najviše ističu Merlo-Ponti,

Burdije, Fuko, Pirs, uticali na teorijske ideje koje su se rađ ale krajem XX

veka. Pored toga, nastanak novih ideja u feminizmu doprineo je pome-

ranju tela u fokus antropologije. Mnogi antropolozi su težili ka prevazi-

laženju kartezijanskog dualizma duh/telo. Kao novi pristup, predlagalo

se da dualizam duh/telo počne da se sagledava kao spoj, odnosno stalna

isprepletenost ova dva entiteta. Kroz prevazilaženje dualizma, težilo se i

ka prevazilaženju drugih dualizama (muško/žensko, spolja/unutra itd.).

U radu Promenljiva tela , australijska filozofkinja Elizabet Gros predstavila

je novu ideju u proučavanju odnosa tela i kulture (Gros, Elizabet. 2005.

Promenljiva tela: ka telesnom feminizmu , Beograd: Centar za ženske studije i

istraživanje roda). Ta ideja se zasniva na spoju diskurzivne analize (koju

je formulisao Fuko) i kulturne fenomenologije telesnosti (koja se razvija

od Merlo-Pontija). Naime, težilo se da telo bude posmatrano kao mesto

dodira ili granica spoljašnjih (kulturnih, društvenih) uticaja i unutrašnjih

(psihičkih) procesa. Zato je bilo neophodno videti i utvrditi kako dis-

kursi kulture i spoljašnja okolina mogu uticati na pojedinca, kako se ti

uticaji prikazuju na telu (da li u izgledu tela? Garderobi? Ponašanju?) i

kakve veze ti uticaji imaju sa psihološkim procesima na osnovu kojih se





pojedinac određ uje u prostoru i vremenu našeg sveta. Uz navedenu au-

torku, ovakvom pristupu se mogu dodati i drugi teoretičari, kao npr.

Tomas Čordaš, Margaret Lok, Pol Konerton....

ZAKLJUČ AK

Želeo sam da kroz veoma kratke i šture podatke prikažem šta se sve

podrazumeva pod nazivom antropologija plesa, da pokažem njenu ge-

nezu, zatim činjenice koje potvrđ uju njeno postojanje i potrebu za nje-

nim opstankom, i da ukažem na puteve kojima bi se ova poddisciplinamogla dalje razvijati. Sama antropologija plesa, kako je već napomenuto,

zahteva stalnu komunikaciju sa drugim naukama i pravcima. Ključno u

ovakvoj komunikaciji jeste da se u njenom centru nalazi upravo ples.

Takođ e, objašnjeno je da razvoj plesa može da se posmatra na dva ni-

voa: jedan nivo podrazumeva istorijsko-umetnički pristup, koji „kroz

istoriju posmatra, opisuje i interpretira istorijske pozicije umetničkih

(plesnih), praktičnih i teorijskih formacija” (Cvejić, Bojana. Marković,

Tanja. Matić, Ljubiša. Mirković, Maja. Šuvaković, Miško. Vujanović,

Ana. 2002. Fragmentarne istorije plesa u XX i početkom XXI veka: dis-

kursi, poze i transgresije plesa, u: Č asopis TkH – č asopis za teoriju izvođač -

kih umetnosti , br.4, Beograd, str. 19); drugi nivo podrazumeva pristup

plesu iz pozicije društveno-kulturno-istorijski-političkog konteksta. U

ovom tekstu nije dovoljno razrađ en prvi pristup, zato što postoji brojna

literatura u kojoj se dosta može saznati o plesu i svim njegovim oblicima

(i na istoku i na zapadu). Problem je što stručne literature o drugom (an-

tropološkom) pristupu nema. Odnosno, ona postoji na brojnim jezicima

i u raznim drugim akademskim okvirima, ali ne i u našem. Zato sam po-

kušao makar ukratko da prikažem šta se podrazumeva pod antropološ-

kom analizom plesa.





Prema mišljenju Adriane Kepler, iako ima snažan potencijal, ova poddi-

sciplina opstaje i dalje na periferiji antropoloških istraživanja (Kaepler,

L. Adrienne. 1978. Dance in Anthropological Perspective, u: Annual

Review of Anthropology , Vol.7, str. 31-49). Upravo zbog nedovoljnog anga-

žovanja antropologa, razvoj antropologije plesa postoji, ali je dosta spor.

Poseban paradoks je, na primer, to što, iako je interesovanje za antro-

pološko izučavanje tela od kraja XX veka postalo čak neka vrsta trenda

(posebno kada je reč o zapadnim akademskim okvirima), u okviru same

antropologije tela interesovanje za ples, pokret, pozorište i druge umet-

ničke forme ove vrste izuzetno je malo. Ples, i njemu slične vrste umet-ničkih izvedbi, imaju ključan značaj u izučavanju tela. Zato se postavlja

pitanje: Zašto je interesovanje za ples u antropologiji toliko malo? Mož-

da odgovor na ovakav problem odnosa antropologije i umetnosti leži u

tome što da bi ste bili deo ovog odnosa poželjno je imati iskustva i zna-

nje iz antropologije, ali i u umetnosti.

Stoga su brojni antropolozi plesa bili baletski igrači koji su imali velika

iskustva i u igri i u antropologiji. Ovo me ponovo dovodi do nužnosti

za podvlačenjem ideje da umetnički i antropološki pristup svoj „zajedni-

čki jezik” mogu pronaći upravo u oblastima istraživanja tela, plesa, ne-

verbalne komunikacije, pokreta, gesta itd. Često se pitam da li su nove

antropološke i umetničke teorije iste ili različite (jer se dosta pozivaju na

iste izvore). Naime, smatram da njihovi pristupi jesu različiti ali da više

ne mogu da se posmatraju kao potpuno nezavisni entiteti. Oni su u sta-

lnoj komunikaciji i isprepletenosti. Dobar primer bi mogao biti model

Mebijusove trake: u pitanju je traka u obliku osmice koja, kako god da

se okrene, uvek ima jednu površinu (stranu ).11 Na taj način treba posma-

trati i antropološko-umetnički pristup telu i plesu, koji se može razvijati

11

Za razliku od obične, ispravljene trake koja uvek ima dve strane: prednju i zadnju, iligornju i donju....





najviše angažovanjem antropologa. Ovakav model se posebno može

pronaći u novim tendencijama savremenog plesa na zapadu (tzv. neo-

konceptualni ples ili think dance ) koji u svojim umetničkim istraživanjima,

a potom i izvedbama uključuje antropološke teorije razvijene od osam-

desetih godina do danas. Naravno da u dijalogu etnologije/antropologije

i umetnosti ne treba izostaviti doprinose npr. folkloristike i semiologije

kojima su izučavane brojne performativne izvedbe i rituali u savreme-

nim i tzv. „primitivnim” kolektivima. Ali u odnosu na ovakve pristupe,

antropologija može otići i korak dalje, čime svoju saradnju sa umetnošću

neće zasnivati samo na izučavanju kolektiva, već i pojedinaca.Zato ovaj tekst nastoji da ukaže na veliku potrebu za udruživanjem raz-

nih disciplina i pravaca, čak i onih ekstremno različitih, zatim za preva-

zilaženjem brojnih dihotomija koje svojim granicama otežavaju razvoj

novih pristupa u antropologiji, i konačno za rušenjem naučnih stereo-

tipa prema hibridnim pravcima, koji upravo mogu doprineti rešavanju

problema u koje zapadajuč vrsto ustoli

čeni i dominantni pravci.

LITERATURA ZA DALJE ČITANJE:

Kaepler, L. Adrienne. 1978. Dance in Anthropological Perspective, u: Annual Review of Anthropology , Vol.7, str. 31-49Kaepler, L. Adrienne. 2000. Dance Ethnology and the Anthropology of Dance, u: Dance Research Journal , Vol. 32, No. 1. str. 116-125

Peterson Royce, Anya. 2002. The Anthropology of Dance. Princeton Book Company Gros, Elizabet. 2005. Promenljiva tela: ka telesnom feminizmu , Beograd:Centar za ženske studije i istraživanje rodaCohen, Selma Jeanne. 1988. Ples kao kazališna umjetnost . Zagreb: CekadeRid, A. Suzan. 1998. The Politics and Poetics of Dance, u: Annual Review of Anthropology, Vol.27, str.503-532Cvejić, Bojana. Marković, Tanja. Šuvaković, Miško. Vujanović, Ana.2002. Č asopis TkH – č asopis za teoriju izvođač kih umetnosti , broj 4.













Čarna Brković


ANTROPOLOGIJA I POLITIKA

Na prvi pogled, deluje kao da je sasvim jasno šta je politika. To je ono

šta se radi u Skupštini, ministarstvima, tokom opštinskih, parlamentar-

nih i raznih drugih izbora, ili pri susretu predsednika dve zemlje. Politika

se povezuje sa rečima poput: „evropske i evro-atlantske integracije ”, „me đ una-

rodni odnosi ”, „sporazum o pridruživanju Evropskoj Uniji ”. Politika se naj-

češće definiše kao veština upravljanja državom.

Međ utim, da li politika može postojati bez države? Odnosno, šta se de-

šava u zajednicama koje nemaju državni aparat?

Antropolozi su u prvoj polovini XX veka intenzivno istraživali „egzoti-

čne”, udaljene, ne-evropske zajednice – grupe ljudi koje su živele druga-čije od evropskih zajednica, i koje se u svakodnevnom govoru obično

nazivaju „plemena” (mada, neophodno je napomenuti da to kakvu vrstu

zajednice označava reč „pleme” nikada nije bilo potpuno jasno). Zajed-

nice su međ usobno bile jako različite, gotovo isto kao što je svaka od

njih bila drugačija od evropskih društava. Verovatno jedine zajedničke

osobine tih raznolikih istraživanih grupa odnosile su se na ono šta ne-maju – istraživane grupe nisu bile evropske, nisu imale državni aparat,

nisu imale opštinske izbore, predsednike niti parlament.

Antropologija politike je pod-discplina koja se stvara onda kada su an-

tropolozi pomislili da odsustvo države, izbora i predsednika ne znači i

odsustvo politike. Istraživane grupe nisu imale birokratiju i razrađ en dr-

žavni aparat – ali to ne znači da su bile „pred-politične” ili „apolitične”.





Od 1940. godine antropolozi su uvideli da politika može imati različite

oblike i da može biti sprovođ ena kroz različite društvene institucije.

Ispostavilo se da su srodničke veze često iskorišćene kao način usposta-

vljanja političkih odnosa. Saznalo se da postoje grupe od više stotina

hiljada ljudi koje nemaju centralizovanu hijerarhiju – jednog vođ u, jednu

vrhovnu instituciju, jedinstveni aparat. Ted Luelen u kratkim crtama

prenosi E. J. Evans Pričardov opis akefalne zajednice – zajednice bez

jedinstvenog vođ e – kod Nuera u istočnoj Africi: „Rat i prepirke su skoro

neprestani. Sredstvima procesa ‘dopunjuju ć e suprotnosti’, sve ve ć e i ve ć e grupe mogu se

ujedinjavati za te svrhe. Na primer, dve grupe mogu me đ usobno ratovati, ali skla-

paju prijateljstvo ako ih tre ć a obe napadne. Da bi se suprotstavile još ve ć oj pretnji,

sva tri bivša neprijatelja se mogu združiti. Politi č ko jedinstvo Nuera mora biti odre-

đ eno shodno situaciji, kako se sve ve ć e i ve ć e jedinice sabiraju prema potrebi, a onda

rastaju kad pretnja prođ e ”. (Luelen, Ted. 2001. Uvod u politi č ku antropologiju .

Čačak-Beograd: Gradac, str. 34)

Sasvim očekivano pitanje na saznanje da politika u nekim zajednicama

ima drugačije oblike od onih na koje smo navikli, moglo bi da bude –

kakve to ima veze sa mnom? Zašto bi to bilo važno za društvo u kome

ja živim?

Cilj antropologije najčešće nije prosto prikupljanje saznanja o različitim

načinima na koje ljudi rade različite stvari. Iako je zanimljivo saznati ka-

ko neke grupe definišu svoje srodnike, kako sve mogu da sede i u kom

položaju su navikli spavaju, šta smatraju ukusnim, na koji način razume-

ju prostorne odnose, kako uređ uju svoje kuće, i tako redom, nakon pro-

ste fasciniranosti različitošću, sa prikupljenim saznanjima može se uradi-

ti i nešto drugo.



Antropologija i politika


Uviđ anje da srodnički odnosi mogu biti pretvoreni u sredstva političkog

delovanja navelo je antropologe da pomisle da i zapadna društva možda

slično funkcionišu. Mark Abele, francuski antropolog, pokazao je da

lokalna, opštinska vlast u Francuskoj, u mestu po imenu Jon, takođ e

koristi srodničke odnose u stvaranju lokalnog političkog sistema. Abele

je pokazao da, iako pravno bilo koji stanovnik može da se kandiduje za

mesto u lokalnoj vlasti, u praksi stvari funkcionišu malo drugačije. Samo

osobe iz porodica čiji su članovi već bili u lokalnoj vlasti – oni koji imaju

značajne i duge porodične istorije – bivaju izabrani. Politički legitimitet

u ovom slučaju obezbeđ uju srodnički odnosi. Osobe koje se ne mogupozvati na dugotrajnu porodičnu povezanost sa Jonom – na primer, oni

koji su se tokom svog života doselili u Jon – nisu poželjni politički kan-

didati. Abele je ovim primerom pokazao da savremeno francusko druš-

tvo koristi iste strategije i obrasce mišljenja i ponašanja kao i mnoge

„egzotične” i „primitivne” zajednice. Ideja da smo „mi Evropljani” da-

leko napredniji od „njih primitivnih” očigledno nema smisla.

Magija i politika su dva domena koja se takođ e neretko preklapaju. Ako

zanemarimo racionalizovanu ideju o tome šta politika treba da bude, i

pogledamo kako se politika „radi”, odnosno šta se dešava u praksi –

uvidećemo da savremeni politički odnosi koriste magijske i ritualne ob-

rasce u različitim situacijama. Međ utim, antropologija ne mora samo

pokušavati da ukaže na „iracionalnu” – srodnički, ritualno, magijski,

emotivno određ enu – stranu politike. Antropolozi danas istražuju mno-

ge savremene uzbudljive teme, poput tranzicionih procesa, zahteva za

priznavanjem manjinskih ljudskih prava, načina funkcionisanja državnog

aparata, itd.





Period tranzicije se najčešće određ uje kao proces promene/prelaska je-

dnog političko-ekonomskog sistema u drugi (pod „drugim” se najčešće

misli na demokratiju i kapitalizam). Antropološko insistiranje na teren-

skom radu – posmatranju ljudi i življenju sa njima – često postaje naj-

bolji put za otkrivanje i rešavanje problema „idealnih modela” koji ne

obraćaju pažnju na svakodnevni život ljudi.

Neretko se smatra da tranzicija znači preuzimanje uspešnih „idealnih

modela” od zemalja koje su već demokratizovane, i njegovo prosto

primenjivanje, odnosno „nakalemljivanje”, na društvo koje tek treba

demokratizovati.

Međ utim, antropološke analize post-socijalističkih zemalja pokazuju da

tranzicija podrazumeva splet složenih odnosa koji nastaju zato što ba-

rem dva različita ekonomska, politička, moralna, kulturna modela druš-

tva istovremeno obitavaju u istoj državi. U preplitanju dva naizgled nes-

pojiva modela društva, pojedinci smišljaju najrazličite načine za prevazi-

laženje problema – oni svakodnevno pregovaraju oko značenja raznihtermina, preuzimaju deo jednog sistema koji im odgovara, i deo drugog,

i spajaju ih na neočekivane načine. Takve vrste spojeva nijedan idealni

model ne može da predvidi. Obraćanje pažnje na svakodnevicu, na to

kako tzv. „obični ljudi” prihvataju i menjaju nove propise, regulative i

nova značenja, omogućava mnogo šire, višestranije i plodnije shvatanje

tranzicionih procesa.

Ako se setimo da je socio-kulturna antropologija nauka koja se bavi kul-

turom, razumećemo da, onog trenutka kada je kultura postala politički

važna kategorija, antropološkinje i antropolozi su mogli da se uključe u

političke diskusije i sopstvena naučna saznanja predstave politikolozima,

političarima, sociolozima, pravnicima, i tako redom. Kako piše Milen-





ković: „Kultura i identitet, a ne samo liberalizam i demokratija, danas su

ključne reči i sporni pojmovi savremene političke teorije. Ali o kojem od

nekoliko stotina (ne samo antropoloških) verzija koncepta kulture de-

batuju politički teoretičari?” (Milenković, Miloš. 2005. Postkulturna an-

tropologija i multikulturne politike, u: Senka Kovač (ur.) Problemi kultur-

nog identiteta stanovništva savremene Srbije . Beograd: Filozofski fakultet, 61-

74).

Ako politika zaista jeste veština upravljanja zajednicom, onda je politiku

(način na koji se zajednicom upravlja) moguće stalno poboljšavati. Ve-liki deo antropoloških radova je usmeren upravo na to kako učiniti pri-

jatnijim, boljim, lagodnijim i lakšim suživot različitih ljudi, grupa i kul-

tura.

Ideja da su svi ljudi ravnopravni pred državom i zakonom je sjajna. Me-

đ utim, ona prosto nije ta

čna. Iako treba težiti da svi ljudi postanu pra-

vno, politički i ekonomski ravnopravni, sada situacija u Srbiji, kao ni u

drugim zemaljama, nije takva. Neke osobe slabije govore srpski jezik, i

zbog toga nemaju jednak pristup društvenim, obrazovnim, medijskim i

mnogim drugim resursima kao što imaju tečni govornici srpskog jezika.

Neke druge osobe samo zbog svoje etničke pripadnosti ne bivaju upi-

sane u knjigu rođ enih – one u nekom smislu žive pored države, a ne u

njoj. Neki ne mogu da se upišu na fakultet jer moraju početi da rade

odmah po završetku srednje škole. Neke osobe preživljavaju svakodne-

vno dobacivanje na ulici ili seksualno uznemiravanje na poslu, samo za-

to što imaju određ eni oblik polnih organa. Neki bivaju pretučeni zato

što su zaljubljeni u osobu istog pola. Nekada nacionalna ili etnička pri-

padnost podrazumeva jako ograničen izbor zanimanja.





Iste te osobe, koje ne govore savršeno srpski jezik, ili ne praktikuju slav-

ljenje slave, ili pripadaju nacionalnoj, etničkoj, religijskoj, seksualnoj,

starosnoj, ili nekoj drugoj manjini – mogu osećati podjednako jaku ve-

zanost za Srbiju kao i bilo koji pravoslavni Srbin muškarac. Emotivna

veza nije uslovljena religijom, jezikom, nacijom ili polom. Ljudi mogu

voleti svoj grad, uživati u njegovim ulicama, biti ponosni na tradiciju

države u kojoj žive. Želja da se život provede na nekom mestu, i u nekoj

državi, zavisi od mnogo stvari. Antropologija pokušava da pokaže da

najmanje što država može da učini jeste da obezbedi svim ljudima koji

žele da provedu život u njoj ravnopravan pristup resursima, kao i da impruži mogućnost da prijatno i sigurno praktikuju svoje identitete.

Sa svim opisanim problemima se naravno, može susresti bilo koji gra-

đ anin ili građ anka Srbije. Međ utim, u određ enim grupama problemi se

dešavaju mnogo češće – gotovo na svakodnevnom nivou i svim oso-

bama koje pripadaju toj grupi.

Upravo iz tog razloga, u zapadnim zemljama koje su suočene sa istim

problemima, javila se ideja o posebnoj zaštiti manjina. Kako je praved-

nost jedan od ideala liberalnog društva, čini se da je pravedno dati pose-

bna prava grupama koje, zato što ne pripadaju većinskoj grupi, žive u

posebno otežanim okolnostima. Kultura manjinskih grupa tada postaje

politički važna kategorija. Mogućnost da se u javnom prostoru prakti-

kuje manjinska kultura nije data – i zato država treba da donosi posebne

propise kojima omogućava da manjinske kulture nađ u svoje mesto u

javnoj sferi države. Školovanje na manjinskom jeziku, posebne kvote

koje garantuju da će određ eni procenat manjina biti zastupljen na uni-

verzitetima, u izbornim telima, u medijima – predstavlja strategiju koja

treba da pomogne prevazilaženje problema.





Antropologija analizira kako pripadnici različitih kultura prihvataju suži-

vot i međ u-kulturnu razmenu. Ova nauka proučava kako država tretira

kulturne identitete – kao privatnu stvar građ ana ili kao kategoriju za koju

snosi određ enu odgovornost. Antropologija takođ e pokušava da smisli

kako lakše i bezbolnije prihvatiti ideju da korisnici najrazličitijih kultur-

nih identiteta mogu želeti da žive u istoj državi, i kako najjednostavnije

to uraditi. Iako utopiju potpune ravnopravnosti toliko različitih osoba,

grupa, želja i ciljeva verovatno nije moguće dostići, antropološkinje i

antropolozi mogu neprekidno proučavati i pružati pomoć u procesupokušaja dostizanja dobrog društva.

Predlog za dalje čitanje:

Anderson, Benedikt. 1998. Nacija: zamišljena zajednica . Beograd: PlatoBaba, Homi. 2004. Smeštanje kulture . Beograd: Beogradski krug

Kimlika, Vil. 2004. Multikulturalizam: multikulturno gra đ anstvo. Podgorica:CID, Zagreb: Jesenski i Turk

Kovač, Senka (ur.). 2005. Problemi kulturnog identiteta stanovništva savremene Srbije . Beograd: Filozofski fakultetLuelen, Ted. 2001. Uvod u politi č ku antropologiju . Čačak-Beograd: GradacRibić, Vladimir. 2005. Podeljena nacija: srpski nacionalizam i politi č ki sukobi u Srbiji 1990-2000. Beograd: Srpski genealoški centar Verderi, Ketrin. 2005. Šta je bio socijalizam i šta dolazi posle njega . Beograd:Fabrika knjiga.






Likovni radovi

Marko Marković 7

Marko Marković 15

Jelena Vučićević 25

Marko Marković 33

dr Snežana Arnautović 43

Marko Marković 59






Documents

Antropologija Za Pocetnike