POLARISOVA SF ANTOLOGIJA '94 Preveo Mia Milovanovi Majkl Svonvik JEDNOROGOVO JAJE Mesec? On je jednorogovo jaje, iz koga e se izlei sutranja no. Oh, kako e, veseli i razdragani, deaci gledati mo' kako razbija ljusku, prua se vani i puzi preko neba. Deaci e se smejati. Devojice, bojim se, plakati bi mogle i skriti se, ako treba... Vejel Lindzi Sunce je proistilo planine. Ginter Vajl podigao je ruku kao da salutira, a zatim se trgnuo, jer ga je blesak pogodio u oi u trenu koji je bio potreban njegovom lemu da se polarizuje. Prevozio je ipke gorivog elementa reaktora u industrijskom kompleksu u krateru eterdi. Reaktor eterdi B zapao je u kritino stanje etrdeset sati pre zore, odnevi sa sobom petnaest daljinskih i mikrotalasnih releja i izazvavi strujni udar koji je prouzrokovao posredne kvarove u svim fabrikama u kompleksu. Sreom, povremeno topljenje bilo je predvieno projektom sistema. Kada se Sunce izdiglo iznad visoravni Retikus, novi reaktor ve je bio sagraen i spreman da ue u pogon. Ginter je mehaniki vozio, odmeravajui razdaljinu do Samostalnosti po koliini ubreta koje je oiviavalo put za More Pare. U blizini grada, ostavljene graevinske maine i uniteni montaeri stajali su na otvorenom vakuumskom skladitu i ekali potencijalne lovce na otpad. Deset kilometara dalje eksplodirao je kamionet pod pritiskom i razbacao mainske delove i dinovke crve izolacione pene irom predela. Na dvadeset petom kilometru, slabo projektovan nagib na deonici puta prisvojio je izvestan broj palih predmeta i razbijenih bonih pozicionih svetala. etrdeset kilometara dalje, meutim, put je bio ist, prav, jasan rez po tlu. Zanemarujui glasove u pozadini lobanje, saobraajno brbljanje i automatske bezbednosne poruke koje je kamion rutinski slao u njegov primopredajni ip, skrolovao je topografske podatke na instrumentalnoj ploi. Otprilike ovde. Ginter je skrenuo sa puta za More Pare i poeo da ostavlja tragove po devianskom tlu. "Napustili ste prijavljenu trasu", ree kamion. "Skretanje sa prijavljene trase moe se obaviti samo uz zabeleenu dozvolu vaeg dispeera." "E pa, dobro." Ginterov glas inio se prejak u njegovom lemu, jedini fiziki zvuk u avetinjskoj graji. Ostavio je kabinu bez pritiska, a izolatorski slojevi na njegovom odelu utiavalii su ak i preneto kloparanje sa povrine tokova. "I ti i ja znamo da, sve dok ba puno ne zakasnim, Bet Hamilton nee zameriti ako u meuvremenu malo vrljam." "Prevazili ste lingvistike sposobnosti ove jednice." "U redu je. Nek' te to ne brine." Svenjem ice spretno je prevezao predajniki prekida na radiju kamiona. Glasovi u glavi naglo su utihnuli. Sada je bio potpuno izolovan. "Rekli ste da to vie neete da inite." Rei, odailjane pravo u njegov primopredajni ip, zvuale su duboko i rezonantno, kao da ih je izovarao Bog. "Politika Generacije pet izriito zahteva da svi vozai neprestano odravaju radio..." "Ne kukaj. Odvratno je." "Prevazili ste lingvistike..." "Ma, daj, zavei." Ginter je prstom preao preko topografske karte, sledei put koji je smislio vee ranije: trideset kilometara preko tla boje trenje, terena preko koga nijedan ovek niti

maina nisu preli, a onda prema severu do Marisonovog puta. Ako bude imao sree, moda e u eterdi stii i pre vremena. Vozio je kroz lunarnu ravnicu. Sa obe strane promicale su stene. Ispred, planine su se jedva primeivale. Osim tragova koji su se smanjivali za njim, od obzorja do obzorja nije bilo niega to bi ukazivalo na postojanje oveanstva. Tiina je bila savrena. Ginter je iveo za ovakve trenutke. Ulazei u ovakvu istu, samotnu prazninu, doivljavao je beskrajno proirivanje bia, kao da je sve to vidi - zvezde, ravnica, krateri i ostalo - sadrano u njemu samom. Grad Samostalnost bio je samo san koji iezava, daleko ostrvo na blago zatalasanoj povrini kamenog mora. Niko ovde vie nee biti prvi, pomisli on. Samo ja. Doplovilo je seanje iz detinjstva. Bilo je Badnje vee i on je bio u oevim kolima, na putu za pononu misu. Sneg je padao, gusto i bez vetra, vraajui svim poznatim putevima u Diseldorfu njihovu istotu i neokaljanost pod platom beline. Otac je vozio, a on se nagnuo preko prednjeg sedita i zadivljeno, netremice posmatrao ispred sebe taj mirni, preobraeni svet. Tiina je bila savrena. Osetio je kao da ga je samoa dodirnula i od njega nainila sveca. Kamion je krio put kroz dugu blagih, sivih, priguenih preliva, vie nagovetaja nego boja, kao da se neto svetlo i razdragano neprestano skriva tik iza plata praine. Sunce mu je bilo na ramenu, a kada je okrenuo osovinu da izbegne stenu, senka kamiona zavrtela se i posegnula za beskonanou. Vozio je nagonski, opinjen jednostavnom lepotom terena preko koga je prolazio. Na pomisao, njegov PC poslao mu je muziku na ip. Stormy Weather, ispuni vaseljenu. Sputao se niz dugaku, gotovo nepreglednu kosinu, kada su mu upravljaki ureaji zamrli u rukama. Kamion je izgubio napajanje i, tociljajui se, stao. "Prokleta bila, usrana maino", zareao je. "ta je sad?" "Tle ispred je neprohodno." Ginter tresnu pesnicom po tabli, od ega su karte zaigrale. Tle ispred bilo je glatko i koso nagnuto, a sve sklonosti ka nepravilnostima pripitomila je pre mnogo eona eksplozija koja je stvorila More Kia. Kukavika naprava. Udarcem nogom otvorio je vrata, a zatim se spustio dole. Kamion je zaustavio malecki rile; zmijolika depresija koja je meandrirala preko puta kojim je nameravao da ide i izgledala ba kao suvo reno korito. Odskakao je do njene ivice. Bila je iroka petnaest metara, a duboka najvie tri metra. Taman dovoljno plitka da ne bude prikazana na kartama. Ginter se vratio u kabinu i bezvuno zalupio vrata za sobom. "Vidi. Strane nisu tako strme. Sto puta sam se sputao niz gore. Poi emo polako i lagano. Vai?" "Tle ispred je neprohodno", ree kamion. "Molim vas, vratite se na prvobitno odreenu trasu." Sada je Vagner bio ukljuen. Tanhojzer. Nervozno ga je milju iskljuio. "Ako si tako prokleto heuristian, zato nikad ne poslua glas razuma?" Besno je zagrizao usnu, pa brzo odmahnuo glavom. "Ne, vraanje bi nas odvelo daleko od plana. Rile mora da se raspline za par stotina metara. Hajde da ga pratimo dok se to ne desi, a zatim veto nazad do Marisona. I eto nas u kompleksu." Tri sata kasnije konano su stigli na Marisonov put. Do tada, ve je bio sav znojav i smrdljiv, a ramena su ga bolela od napora. "Gde smo?" zlovoljno upita. A onda, pre nego to je kamion stigao da odgovori, dodade: "Poniti to." Tle je iznenada pocrnelo. To mora da su ejektorske lepeze iz Soni-Rajnpfalcovog rudnika. Njihov inski top bio je orijentisan gotovo pravo prema jugu da bi se izbegle zavisne fabrike, tako da je njihova jalovina prvo pogaala put. To je znailo da je blizu. Marison nije predstavljao mnogo vie od stecita tragova kamiona; grubo zaravnjen put obeleen narandastim oznakama na oblinjim stenama. Ginter je ubrzo proao pored niza orijentira: industrijska lepeza Harada, makrofabrika lepeza More Oluja, lepeza Krup fnfzig. Poznavao ih je sve. G5 radila je robotiku za mnoge.

Laki teglja bez bonih stranica koji je nosio natovaren buldoer projurio je pored njega, podiui sprej praine koja je padala istom brzinom kao i ljunak. Onaj koji je daljinski upravljao njime mahnuo mu je vretenastom rukom u znak pozdrava. Mahinalno mu je odmahnuo i zapitao se da li je to neko koga poznaje. Teren u okolini bio je izrovan i izdubljen, tle i stene nabacani u nemarne hrpe i brdaca, a povremena alatna stanica ili platforma sa rezervoarom kiseonika za hitne potrebe uklesane u oblinju liticu. Proleteo je pored znak TOALET NA ISPIRANJE POLA KILOMETRA. Napravio je facu. Onda se setio da mu je radio jo iskljuen i skinuo namotaj ice s njega. Vreme je da se vrati u stvarni svet. Smesta je u primopredajnom ipu zauo glas svog dispeera, otar i pun statikog uma. "...vin sine! Vajle! Gde si, kog kurca?" "Tu sam, Bet. Malo kasnim, ali tano sam tamo gde treba da budem." "Kurv..." Snimak se prekinuo i do njega je, uivo, dopro pretei glas Hamiltonove: "Srce, trebae ti za ovo stvarno dobro objanjenje." "Oh, zna kako je." Ginter je skrenuo pogled s puta, na udaljena, pranjava nefritna brda. Voleo bi da se popne do njih i da se nikad ne vrati. Moda bi pronaao peine. Moda tamo ima udovita: vakuumskih trolova i meseevih zmajeva sa sporim i strpljivim metabolizmom, koji se vekovima pomeraju za jednu duinu tela, hipergustih bia koja mogu da plivaju kroz kamen kao da je voda. Zamislio ih je kako rone, sledei linije magnetskih sila, duboko, duboko u dijamantske i plutonijumske ile, zabaenih glava i pevajui. "Pokupio sam stoperku i smuvali smo se." "Probaj da to kae E. Izmailovoj. Besna je kao ris na tebe." "Ko?" "Izmailova. Ona je nova efica rasturaa. Stigla je ovde na osnovu multikoroporacijskog ugovora. Ima skoro etiri sata kako je uzela skaka i od tada eka tebe i Zigfrida. Rekla bih da se nisi sreo s njom?" "Nisam." "Pa, ja jesam, i bolje se pazi pred njom. Ona je upravo ona vrsta gadne ribe koju nee zanimati tvoji antikviteti." "Ma, daj, ona je samo jo jedan tehno na platnom spisku, je l' tako? Nije na mojoj liniji komandovanja. Ne deluje mi da mi moe bilo ta." "Sanjaj, lue. Ne treba puno potezati da se jedan takav kuri kao to si ti poalje dole na Zemlju." Sunce je bilo samo za irinu prsta iznad brda, kada se na vidiku pomolio eterdi A. Ginter je s vremena na vreme zabrinuto bacao pogled na Sunce. Sa vizirom podeenim na H-alfa talasne duine, predstavljalo je blistavu belu kuglu prekrivenu lagano uzburkanim crnim pegama; bilo je granulastije nego obino. inilo se da je aktivnost Sunevih pega visoka. udio se to Sluba prognoze zraenja nije izdala povrinsko upozorenje. Momci u Opservatoriji obino uspeno kontoliu stvari. eterdi A, B i C predstavljali su trojku jednostavnih kratera odmah ispod Hladnog, i dok su dva manja bila gotovo nezanimljiva, eterdi A poticao je od meteora koji se probio kroz bazalt Kia do tako draesne ile aluminijumske rude kakve nema u brdima. Smeten tik uz Samostalnost, bio je jedan od ljubimaca rukovodilaca, tako da Gintera nije iznenadilo to Ker-Makgi odlazi ak tamo da osposobi njihov reaktor. Kompleks je vrveo od hodaa, stalkera i montaera. Bili su posvuda po fabrikama s mehurastim kupolama, topionicama, utovarnim dokovima i vakuumskim garama. Sazvea plavih iskrica vrcala su prilikom rastavljanja velikih industrijskih konstrukcija. Flote teko natovarenih kamiona lepezasto su se udaljavale u lunarnu ravnicu, uzburkujui prainu iza sebe. Fets Valer poe da peva The Joint is Jumping i Ginter se nasmeja. Usporio je do puenja, napravio irok luk da izbegne gasni galvanizator koji je bio nabaen na utovariva i presekao preko nagnutog prilaznog puta eterdija B. Novo sletite bilo je nainjeno u eksplozijama steni neposredno ispod ruba, a skupina ljudi stajala je tamo oko nepominog skakaa. Jedno ljudsko bIe i osam daljinskih.

Govorio je jedan od daljinskih, pravei rukama trzave male gestove. Nekoliko ih je pasivno stajalo, jednakih kao toliko starinskih telefona, nezatraenih od strane rukovodstva iz Zemaljaske Strane, ali dostupnih ako bi bilo neophodno ukljuiti jo savetnika. Ginter je odvezao Zigfrida sa krova kabine i, sa kontrolnom ploom u jednoj ruci i kalemom kabla u drugoj, poslao ga da hoda prema skakau. Ljudsko bie krupnim koracima poe ka njemu. "Ti! ta te je zadralo?" E. Izmailova nosila je dreavo crveno-narandasto odelo butika Studio Volga koje je predstavljalo otar kontrast njegovom kompanijskom odelu sa G5 logoom na grudima. Nije mogao da joj razazna lice ispod zlatnog stakla njenog vizira. Ali mogao je da ga uje u njenom glasu: uarene oi, tanke usne. "Probuila mi se guma." Naao je dobru, glatku kameninu i spustio kalem, vrtei ga da bi bio siguran da je je dobro legao. "Doneli smo moda petsto jardi oklopljenog kabla. Je l' vam to dosta?" Kratko, napeto klimanje glavom. "Dobro." Izvadio je pitolj sa klinovima. "Skloni se." Kleei, ankerisao je kabl za stenu. Onda je na brzinu proverio funkcije jedinice. "Znamo li kako je unutra?" Daljinski je oiveo, napravio korak napred i predstavio se kao Don Sakai i G5 kriznog upravljakog tima. Ginter je ve radio sa njim: pristojan, tvrd momak, ali, kao i svi Kanaani, preterano se plaio nuklearne energije. "Gospoa Lang, iz Soni-Rajnpfalca, uvela je svoju jedinicu, ali zraenje je bilo tako jako da je izgubila kontrolu posle preliminarnog skeniranja." Drugi daljinski potvrdno je klimnuo, ali vreme prenosa do Toronta bilo je taman dovoljno da Sakai to ne primeti. "Daljinski je nastavio dalje." Nervozno se zakaljao, a zatim nepotrebno dodao: "Autonomna kola bila su previe osetljiva." "Pa, to nee biti problem sa Zigfridom. On je glup k'o no. Na evolucionoj lestvici mainske inteligencije blii je rabou nego kompjuteru." Dve i po sekunde su protekle, a onda se Sakai ljubazno nasmejao. Ginter klimnu Izmailovoj. "Provedi me kroz ovo. Reci mi ta hoe." Izmailova stade pored njega - odela su im se nakratko pritisnula dok je ukljuivala kabl s prikljucima na oba kraja u njegovu kontrolnu plou. Neobini oblici preletali su preko spoljanjosti njenog vizira kao senke iz snova. "Zna li on ta radi?" upita ona. "Hej, ja..." "Zavei, Vajle", zarea mu Hamiltonova na privatnom kanalu. Otvoreno, ona ree: "Ne bi bio tu da kompanija nema potpuno poverenje u njegove tehnike sposobnosti." "Siguran sam da nikada nije bilo u pitanju..." poe Sakai. Zautao je kad su rei Hamiltonove sa zakanjenjem stigle do njega. "Na skakau je ureaj", ree Izmailova Ginteru. "Idi i uzmi ga." Posluao je, preureujui Zigfrida na malo, zbijeno optereenje. Jedinica se nagnula iznad skakaa i obmotala velike, osetljive ake oko ureaja. Ginter je naneo blag pritisak. Nita se nije dogodilo. Teak pederi. Polako, paljivo, poveao je snagu. Zigfrid se uspravio. "Uz put, a onda nadole." Reaktor je bio neprepoznatljiv, istopljen, izuvijan i smotan u sebe, humka ljake sa savijenim cevima koje su trale sa krajeva. Na poetku incidenta dogodila se eksplozija u rashladnom sistemu i jedan zid kratera bio je svetao od rasprenog metala. "Gde je radioaktivni materijal?" upita Sakai. ak i sa razdaljine od trista trideset hiljada kilometara, zvuao je napeto i zabrinuto. "Sve je radioaktivno", ree Izmailova. ekali su. "Mislim, znate, ipke goriva." "Upravo sad, vae ipke su verovatno tri stotine metara nie i jo idu. Govorimo o fisionom materijalu koji je dostigao kritinu masu. Jo na samom poetku procesa ipke su se sve stopile u neku vrstu supervrue barice koja je sposobna da progori sebi put kroz stenu. Zamislite je kao gustu, teku grudvu voska koja sebi kri put ka lunarnom jezgru." "Boe, kako volim fiziku", ree Ginter. lem Izmailove okrenuo se prema njemu, najednom prazan. Posle duge pauze ponovo se ukljuio i okrenuo u stranu. "Bar je put do dole ist. Odvedi svoju jedinicu do samog kraja. Tamo, s jedne strane, ima istrani kosi, tunel. Stari. Hou da vidim da li je jo otvoren."

enina panja bila je usmerena na Zigfridovo napredovanje. Pometeno, ona ree: "Gospodine Sakai, lanac preko pristupnog puta bio bi dovoljan da se ovo mesto raisti. Zidovi kratera zatitili bi od gama-zraenja svakoga ko bi radio u blizini, a ne bi bilo teko usmeriti na drugu stranu prelete skakaa da njihovi putnici ne bi bili izloeni. Veina biolokih opasnosti prilikom rastapanja reaktora potie od alfa-zraenja koje emituju estini radioizotopi u vazduhu ili vodi. Kada su koncentrisani u telu, alfa-emiteri mogu da nanesu znaajnu tetu; bilo gde drugde, ne mogu. Alfa-estice zaustavlja list papira. Sve dok drite reaktor izvan vaeg ekosistema, on je bezbedan kao i bilo koja druga velika maina. Nepotrebno je, pa ak i, oprostite na izrazu, praznoverno zakopavati uniteni reaktor samo zato to je radioaktivan. Ali ja ne vodim politiku. Ja samo razaram stvari." "Je li ovo tunel koji trai?" upita Ginter. "Da. Spusti ga do dna. Nije daleko." Ginter je ukljuio svetla na Zigfridovim grudima i spustio cilindrini relej da se kabl ne bi pokidao. Poli su nadole. Konano, Izmailova ree: "Stani. Dovoljno je." Polako je spustio ureaj, a onda, prema njoj, pucnuo runim zglobom maine. "To je obavljeno", ree Izmailova. "Vrati jedinicu. Ima jedan sat da napravi rastojanje izmeu sebe i kratera." "Uh... Jo imam da istovarim ipke goriva." "Ne, danas nema. Novi reaktor je rasklopljen i odvuen izvan zone eksplozije." Ginter pomisli na svu maineriju koja je bila rastavljena i sklonjena iz industrijskog kompleksa i tog asa prvi put ga je pogodila ista ekstravagancija razmere operacije. Obino se samo najosetljiviji ureaju sklanjaju iz zone eksplozije. "ekaj malo. Kakvu to vrstu udovinog eksploziva planira da upotrebi?" Bilo je samosvesnog epurenja u dranju Izmailove. "Nita to ne znam kako se koristi. Ovo je ureaj diplomatske klase, istog dizajna kakvog sam videla u akciji pre pet godina. Primenjen je bez ijedne jedine mehanike greke gotovo sto puta. To ga ini najpozdanijim orujem u istoriji ratovanja. Trebalo bi da se osea poaen to si imao priliku da radi s jednim od njih." Ginter je osetio kako mu se meso zaledilo. "Isuse i Majko Boja", ree on. "Navela si me da rukujem aktovskom nuklearkom." "Bolje se navikavaj. Vestinghaus Lunar stavlja ove bebice u masovnu proizvodnju. Cepaemo planine pomou njih, probijati puteve po brdima, razarati zidove rilea da vidimo ta ima unutra." Glas joj je zadobio vizionarku notu. "A to je samo poetak. Postoje planovi za obogaivanje polja u Sinus Estumu. Izazvati eksplozije nekoliko bombi iznad regolita, a zatim vaditi plutonijum iz tla. Biemo skladite goriva za itav Sunev sistem." Strah mora da mu se ispoljavao u dranju, jer se Izmailova nasmejala. "Misli o tome kao o oruju mira." "Da ste samo bili tamo", ree Ginter. "Bilo je neverojebenovatno. Jedna strana kratera samo je nestala. Razloila se u nitavilo. Pretvorila u prah. A dugo, dugo potom sve se sjajilo! Krateri, maine, sve. Moj vizir bio je toliko blizu preoptereenja da je poeo da trepe. Mislio sam da e da pregori. Bilo je ludo." Podigao je karte. "Ko je podelio ovo sranje?" Krina se stidljivo iskezio i zagnjurio glavu. "Ja idem." Hiro se mrtio na svoje karte. "Ja sam upravo umro i otiao u pakao." "Da te zamenim?" ree Anja. "Ne. Zasluujem da patim." Nalazili su se u parku Nogui, na rubu sredinjeg jezera, smeteni na umetniki razbacane stene koje su bile isklesane tako da deluju kao da su erodirane vodom. uma do kolena visokih mladica breza rasla je s jedne strane, a neija igraka jedrilica plutala je blizu udarnog konusa u sreditu jezera. Pele su zbrkano zujkale po detelini. "A onda, jo dok se zid mrvio, ova luda ruska kuka..." Anja je bacila trojku. "Pazi ta pria o ludim ruskim kukama." "...naglo se uspela skakaem..." "Video sam na televiziji", ree Hiro. "Svi smo videli. Bilo je u vestima. Momak koji radi za Nisan ree mi da je BBC dao tome trideset sekundi." On je slomio nos vebajui karate, kada je

naleteo na instruktorovu pesnicu; kontrast kvadratnog belog flastera i upavih, crnih obrva davao mu je tmuran, piratski izgled. Ginter izbaci jednu. "Daj drugu. ovee, niste vi nita videli. Niste osetili kako se tle posle zatreslo." "Kakva li je samo veza Izmailove sa Aktovskim ratom?" upita Hiro. "Oigledno, ona nije kurir. Da li je bila povezana sa snabdevanjem ili je bila u stratekom?" Ginter slee ramenima. "Ti se sea Aktovskog rata?" sarkastino upita Hiro. "Polovina Zemljine vojne elite zbrisana u jednom jedinom danu? Svet vraen s ruba ratnog ponora smelom akcijom? Osumnjieni teroristi ispali globalni heroji?" Ginter se sasvim dobro priseao Aktovskog rata. Tada je imao devetnaest godina i radio je na Finskom geotermalnom projektu, kada je ceo svet zapao u gr i gotovo unitio sam sebe. Bio je to glavni inilac u njegovoj odluci da napusti planetu. "Moemo li ikada da razgovaramo o neemu drugom, a ne o politici? Muka mi je i ne elim vie da sluam o Armagedonu." "Hej, zar ne treba da se vidi s Hamiltonovom?" iznenada upita Anja. Bacio je pogled gore na Zemlju. Istona obala June Amerike upravo je prelazila liniju izmeu dana i noi. "Oh, do avola, ima dovoljno vremena da zavrim ovu ruku." Krina je dobio sa tri kraljice. Hiro je preuzeo delenje. Brzo je promeao i sredio karte besnim, kratkim udarcima ruke. "Dobro", ree Anja, "ta te izjeda?" Besno je podigao pogled, a zatim ga spustio i priguenim glasom, kao da je iznenada postao stidljiv kao Krina, rekao: "Idem kui." "Kui?" "Misli, na Zemlju?" "Jesi li lud? Kad sve samo to nije otilo u majinu? Zato?" "Zato to sam vie poludeo od Meseca. Bie da je to najrunije mesto u Vaseljeni." "Ruan?" Anja je pomno gledala unaokolo na terasaste vrtove, potoke koji poinju na najviem nivou i padaju u obliku osamedest magliastih vodopada pre nego to stignu do sredinjeg jezera odakle ponovo kreu u reciklaciju, skladno zavojite staze. Ljudi su prolazili kroz velike nadsvoene grmove rua i pored kula od forsitija snolikim, klizeim korakom koji je etnju po Mesecu inio tako nalik na podvodno kretanje. Drugi su ispadali i upadali u slubene tunele, zastajali da gledaju kako zebe prave kovite i lete, usmerene ka lejama krastavaca. Na buvljoj pijaci na sredinjem nivou, gde su kapitalisti iz hobija i u slobodno vreme rasprodavali fabrike sisteme, travnate korpe, pritiskivae za papir od narandastog stakla, kurseve postinterpretacionog plesa i meme-analize elizabetanske poezije, atori su predstavljali vaar gizdave svile, tirkiza, grimiza i akvamarina. "Ja mislim da je lep. Moda malo prenaseljen, ali to je estetika prvih naseljenika." "Lii na trgovaki centar, ali ne mislim na to. Meni..." traio je rei. "Meni... smeta mi ono to mi radimo ovde. Mislim, raskopavamo ga, razbacujemo ubre, paramo planine, a zato?" "Zbog novca", ree Anja. "Potrona dobra, sirovine, budunost za nau decu. ta tu nije u redu?" "Mi ne pravimo budunost, mi pravimo oruje." "Pa na Mesecu nema ak ni pitolja. Ovo je meukorporacijska zona razvoja. Ovde je oruje zabranjeno." "Ti zna na ta mislim. Svi ti trupovi bombardera, detonatorski sistemi i kuita raketa koji se ovde grade i alju na nisku orbitu Zemlje. Ne pretvarajmo se da ne znamo emu oni slue." "Pa?" slatkasto ree Anja. "Mi ivimo u stvarnom svetu, niko od nas nije toliko naivan da veruje da mogue imati vlade bez vojski. Zato je gore ako se te stvari grade ovde umesto bilo gde drugde?" "Mene boli ona kratkovida, egocentrina pohlepa u onome to radimo! Jesi li u poslednje vreme izvirila na povrinu i videla kako je razrovana, rasporena i ta je sve po njoj razbacano? Jo ima mesta gde moe da baci pogled na sirovu lepotu nepromenjenu jo od dana kada su se nai preci ljuljali na drveu. Ali mi bacamo ubre po njima. Za pokolenje, najvie dve, Mesec nee biti nita lepi od nekog drugog ubrita."

"Ti si video ta je manufaktura vezana za Zemlju uinila od okoline", ree Anja. "Njeno sklanjanje sa planete je dobra stvar, je l' tako?" "Da, ali Mesec..." "ak ni nema ekosferu. Ovde nema niega to bi se moglo povrediti." Zurili su jedno u drugo. Konano, Hiro ree: "Ne eleim da razgovaram o tome", i mrzovoljno podie karte. Pet ili est ruku kasnije, jedna ena doluta i bubnu na travu pored Krininih nogu. Senka na oima bila joj je iv elektini grimiz, a luckast osmeh goreo joj je na licu. "Ej, ao", ree Krina. "Je l' svi znate Sali ang? Ona je, kao i ja, deo istraivakog tima Centra za samoreprodukujue tehnologije." Ostali klimnue. Ginter ree: "Ginter Vajl. Manuelni radnik Generacije pet." Zakikotala se. Ginter je namignuo. "Izgleda da si raspoloena." Kucnuo je zglobovima prstiju po pilu. "Pratim." "Na psiliju sam", ree ona. "Jednu kartu." "Psilocibinu?" upita Ginter. "Mene bi zanimalo tako neto. Uzgaja li ga ili mikrofabrikuje? Ja imam par fabrika u sobi; moda bih mogao da preusmerim neku od njih ako bi htela da mi odobri korienje softvera?" Sali ang odmahnu glavom i nemono se nasmeja. Suze su joj tekle niz obraze. "Pa, kad se skine, moemo o tome da porazgovaramo." Ginter zaviri u svoje karte. "Ovo bi bila super ruka da igramo ah." "Niko ne igra ah", prezrivo ree Hiro. "To je igra za kompjutere." Ginter pokupi talon sa dva para. Promeao je, Krina je odbio da see i on poe da deli karte. "I tako, ova luda Ruskinja..." Niodkuda, angova zaurla. Od mahnitih napada smeha presamitila se unazad, a zatim ponovo nagnula napred. Sa oduevljenjem usled otkria koje joj je igralo u oima, uperila je prst pravo u Gintera. "Ti si robot!" viknu ona. "Izvini?" "Ti si obian robot", ponovila je. "Ti si maina, automat. Pogledaj se! Samo odgovara na podsticaje. Uopte nema slobodnu volju. Tamo nema niega. Ne moe da izvede nijedan originalan in da sebi spase ivot." "A je li?" Ginter se osvrnu onaokolo, traei nadahnue. Deai - mogao bi to biti Pjotr Nahfiz, iako je to odavde teko rei - nalazio se pored vode i hranio arane mrvicama hlepia od morskih raia. "ta misli da te bacim u jezero? To bi bio originalan in?" Smejui se, ona odmahnu glavom. "Tipino ponaanje primata. Na primeenu opasnost reaguje se pokazivanjem tobonje agresije." Ginter se nasmejao. "A onda, kada to ne upali, primat se povlai u pokazivanje pokornosti. Smirivanja. Majmun demonstrira ovu bezazlenost... kapira?" "Hej, ovo uopte nije smeno", upozoravajue ree Ginter. "U stvari, prilino je uvredljivo." "Pa se vraa na pokazivanje agresije." Ginter uzdahnu i podie obe ruke uvis."Kako treba da reagujem? Prema tebi, sve to kaem ili uradim potpuno je pogreno." "Ponovo pokornost. Napred-nazad, napred-nazad od agresije do pokornosti i opet nazad." Pravila je pokrete rukom kao da je ova klio. "Ba kao mala maina... kapira? Sve je to automatsko ponaanje." "'Ej, Kri... ti si ovde neurobiotasive, je l' tako? Reci neku lepu re za mene. Izvuci me iz ovog razgovora." Krina je pocrveneo. Izbegavao je da se sretne s Ginterovim oima. "Zna, gospoa ang vrlo visoko kotira u Centru. Nad bilo im to ona misli o razmiljanju vredi se zamisliti." ena ga je posmatrala poudno, blistavih oiju, suenih zenica. "Meutim, mislim da ona moda smatra da svi

mi samo, u sutini, jezdimo kroz ivot. Kao da nas vodi autopilot. Ne samo tebe, ve sve nas." Obratio se pravo njoj. "Je l' tako?" "Ne, ne, ne, ne." Odmahivala je glavom. "Ba njega." "Diem ruke." Ginter je spustio karte i legao na lea na granitnu plou da bi kroz staklo krova mogao da gleda Zemlju koja je ula u fazu smanjivanja. Kada je sklopio oi, mogao je da vidi skaka Izmailove kako se podie. Bio je to tur ureaj, malo vie od platforme sa stolicom iznad skupine od etiri boce otpadnog gasa kao pogonskog goriva i kompleta inteligentnih nogu. Video ga je kako uzlee dok je eksplozija cvetala - nakratko je izgledalo kao da lebdi visoko iznad kratera kao soko na vrhu termale. Prekrtenih ruku, prilika obuena u crveno sedela je i posmatrala, delujui nekako neljudski mirno. U odraenom svetlu, gorela je arko kao zvezda. Na jedan uasan nain, bila je predivna. Sali ang obgrlila je kolena i stala da se ljulja napred-nazad. Smejala se i smejala. Bet Hamilton bila je opremljena za teleprisustvo. Ukljuila je jedno soivo u trenutku kada je Ginter uao u kancelariju, ali je nastavila da pokree ruke i noge. Snoliki, mali, avetinjski pokreti koji e biti primljeni i uveani u nekoj fabrici negde iza obzorja. "Opet kasni", ree ona, bez nekog posebnog naglaska. Veina ljudi osetila bi bar alac stvarnosne bolesti prilikom istovremenog kontakta sa dve razliite okoline. Hamiltonova je pripadala onim retkim pojedinacima koji su mogli da podele svoju svest izmeu dve razdvojene stvarnosti, a da ne izgube delotvornost ni u jednoj. "Zvala sam te da razmotrimo tvoju budunost u Generaciji pet. Konkretno, da razmotrimo mogunost da bude prebaen da drugo postrojenje." "Misli, Zemaljsku Stranu." "Vidi?" ree Hamiltonova. "I nisi tako glup kao to se pravi." Ponovo je iskljuila soivo, stala sasvim mirno, a zatim podigla ruku u metalnoj rukavici i prola kroz sloen niz pokreta prstiju. "Pa?" "ta pa?" "Tokio, Berlin, Buenos Aires... da li neto od toga magino deluje na tebe? ta je s Torontom? Pravi potez sada mogao bi da bude veliki uzlet u tvojoj karijeri." "Ja elim samo da ostanem ovde, obavljam svoj posao i podiem platu", paljivo ree Ginter. "Ja ne jurim priliku za unapreenje, ili veliku poviicu, ili neki lateral za uspon u karijeri. Ja sam srean tu gde jesam." "Sasvim sigurno to na smean nain pokazuje." Hamiltonova je iskljuila rukavice i oslobodila ake. Poeala je nos. S jedne strane nalazio se njen radni sto, uglaana kocka crnog granita. PC se nalazio tamo, pored granica kristala bakra. Na njenu pomisao, on je preneo glas Izmailove na Ginterov ip. "Sa najdubljim aljenjem moram da vas upozorim na neprofesionalno ponaanje jednog lana vaeg osoblja", poeo je. Sluajui pritube, Ginter je osetio potpuno neoekivan ubod alosti, pa ak i ljutnje to se Izmailova drznula da ga tako ocrni. Paljivo je izbegao da to pokae. "Neodgovoran, neposluan, nehajan i loeg vladanja." Toboe se iskezio. "Izgleda da joj se ne sviam." Hamiltonova je utala. "Ali ovo nije dovoljno da..." Izdao ga je glas. "Ili jeste." "U normalnim okolnostima, Vajle, bilo bi. efica rasturaa nije 'samo tehno na platnom spisku', kao to si se ti tako zanimljivo izrazio; ove vladine licence nije tako lako dobiti. A iako toga moda nisi svestan, tvoje ocene delotvornosti vrlo su niske. Puno potencijala, malo izvrenja do kraja. Meutim, sreom po tebe, ova Izmailova ponizila je Dona Sakaija i on nam je stao do znanja da nismo pod nekim naroitim pritiskom da joj udovoljimo." "Izmailova je ponizila Sakaija?" Hamiltonova je netremice gledala u njega. "Vajle, zna, ti si zaboravan." Onda se setio tirade Izmailove o nuklearnoj energiji. "Jeste, tako je. Shvatio sam." "Dakle, moe da bira. Mogu da napiem ukor, koji e otii u tvoj stalni dosje, zajedno sa pritubom Izmailove. Ili e da sedne na lateral za Zemljasku Stranu, a ja u da se postaram da ove sitnice ne uu u korporacijski sistem."

To i nije bio neki izbor. Ali on je to stoiki primio. "U tom sluaju, izgleda da e me i dalje imati na grbai." "Jo malo, Vajel. Jo malo." Sledea dva dana proveo je na povrini. Prvog dana opet je prevozio ipke goriva do eterdija C. Ovoga puta drao se puta i reaktor je snabdeven gorivom tano po planu. Drugog dana otiao je sve do Triesnekera da pokupi neke stare ipke koje su bile privremeno uskladitene ve est meseci dok su se Ker-Makgijevi ljudi raspravljali da li da ih reprocesiraju ili bace. Za njega to nije bio lo posao, jer iako je ciklus Sunevih pega bio u silaznoj fazi, na snazi je bilo povrinsko upozorenje i on je dobijao dodatak za povean rizik. Kada je stigao tamo, teh predstavnik teleprisustvovao se odnekud iz Francuske da mu kae da zaboravi na to. Bio je jo jedan sastanak i odluka je jo jednom odloena. Krenuo je nazad u Samostalnost uz zvuke 'a kapela' verzije Opere za tri groa u glavi. Zvuala je strano sladunjavo i pitavo za njegov ukus, ali to je bilo ono to su sluali gore kod kue. Petnaest kilometara kasnije, UV-metar na ploi je skoio. Ginter je pruio ruku i prstom lupnuo metar. Nije odgovorio. Dok mu se jeza pela uz vrat, bacio je pogled gore na krov kabine i proaptao: "Oh, ne." "Sluba prognoze zraenja upravo je pojaala status povrinskog upozorenja na Najdrastinije", hladno ree kamion. "Ovo se ini zbog nepredviene oluje protuberanci i odmah stupa na snagu. Svi koji se trenutno nalaze na povrini neka to hitnije nau sklonite. Ponavljam: odmah naite sklonite." "Ja sam osamdeset kilometara od..." Kamion je usporio i stao. "Poto ova jedinica nije oklopljena, preterano nepredvieno zraenje moe da prouzrokuje njen kvar. Da bi se osigurao bezbedan rad ovog vozila, sve kontrole bie zamrznute u manuelnom modu, a ova jedinica sad e se iskljuiti." Sa prestankom zatitnih funkcija vozila, Ginterova glava napunila se preklapajuim glasovima. Statiki um provlaio se kroz njih i inio besmislenim ono to su pokuavali da kau: **drasti***ije-Ponavljam: Po***insko**oz**enje je pov***no na Naj***sti*i**. S** jedini** i pers****treba d****ah nau sklon***e. Maksim***a i****eno** ****eset min**a. ***ite sk***te o**ah. Ovo j* sni*** Sl***e prog*oze ***enja. ***g ne***i**ne protuber***, st**us je podignu***a Najdr***e! Odve *et. Upra****u izd**i Na***ast***ije up**or**e***njaj se ***ovr*ine, proklet b****uje li? Nai skl***te. Ne poku**aj *a**e vrati u Samos- talnost. ***v **e te sp*iti. Sl**j,*i**red mest***de se sad n**a**{ *** tr* fab***e. Slua****i ti****nu? Vajskopf A*is**on, Ni*** i Luna**M***ofa****l. Vajl! ^***{ li m***jl, je si l* tu? Ha*de, bla***oe, da***i **zu, **ko, Sabra, **ng - dov**ite sv****uzice ovamo. N**u ja ****udem kr**a to s*** st***da u****e ***tlo. *ajde vr**ajte se od**h! Sv***edom! Je****neko zn***e je Miha*** 'Ajde, *Mia, ne s**di *e. Po*** n** svoj** glasom, ***e? Z***o Ez "Bet! Najblie sklonite je nazad u Vajskopfu - to je pola sata punom brzinom, a dobio sam upozorenje na dvadeset minuta. Reci mi ta da radim!" Ali prva susneica tekih estica stala je da pada tako jako da se vie nita nije moglo razabrati. Jedna ruka, oigledno njegova, odlebdela je napred i uskljuila radio-relej. Glas u glavi mu je zamro. Pucketanje statikog uma se nastavljalo. Kamion je nepomino stajao, pola sata ni od ega, a nevidljiva smrt cvrala je i pratala sa krova kabine. Stavio je lem i rukavice, dvaput proverio njihove zaptivke i otkvaio vrata. Otvorila su se uz tresak. Stranice uputstva za upotrebu odletele su, a rukavica se veselo otkotrljala preko povrine, jurei ruiaste ukrasne kockice koju mu je Euridicija poklonila te poslednje noi u vedskoj. aka peninih biskvita iz jedne otvorene konzerve na ploi pretvorila se u prah i nestala, vodei za sobom i konzervu. Eksplozivna dekompresija. Zaboravio je da obori pritisak. Ginter se sledio od obeshrabrujueg saznanja da je mogao da naini tako elementarnu - tako opasnu - greku. A onda je i on bio na povrini, zabaene glave, zagledan u Sunce. Bilo se arilo od pega i jedne ogromne i nepredviene protuberance. Umreu, pomisli on.

U jednom dugom, paraliuem trenu, osetio je jezovitu sigurnost te pomisli. Umree. Znao je to zasigurno, znao to pouzdanije nego to je ikada ita znao. U svom umu, mogao je da vidi kako Smrt prelee preko lunarne ravnice prema njemu. Smrt je bila bezoblini crni zid koji se puao u beskonanost u svim pravcima. Sekao je Vaseljenu nadvoje. Na ovoj strani bio je ivot, toplota, krateri i cvee, snovi, rudarski roboti, misao, sve to je Ginter poznavao ili mogao da zamisli. Na drugoj strani... neto? Nita? Zid nije nita nagovetavao. Bio je neitljiv, zagonetan, apsolutan. Ali plovio je prema njemu. Sad je bio tako blizu da je mogao da posegne i dodirne ga. Uskoro e stii. Ginter e proi kroz njega i onda e saznati. Trgnuo se i oslobodio te pomisli, a zatim skoio prema kabini. Uzverao se uz njen bok. Primopredajni ip je utao, zveao i pucketao, ali on je ipak istrgao magnetne pojaseve kojima je Zigfrid bio privren, zgrabio kalem i kontrolnu plou, i skoio preko ivice. Doskoio je nespretno, pao na kolena i otkotrljao se pod prikolicu. Oko ipki goriva bilo je omotano dovoljno zatite da zaustavi bilo koju koliinu tekog zraenja - bez obzira na to odakle poticalo. Zatitie ga i od Sunca i od njegovog tovara. Primopredajni ip mu je zautao, a on je osetio kako mu se vilica oputa od napetosti koja ga je stiskala. Bezbedan. Ispod prikolice bilo je mrano i imao je vremena da razmisli. ak i da prebaci povratno disanje na maksimum i iskljui sve periferalije na odelu, ne bi imao dovoljno kiseonika da presedi oluju. Pa, dobro. Morae da nae zaklon. Vajskopf je bio najblii, samo petnaest kilometara udaljen, a u G5 postrojenju za montau nalazilo se sklonite. To e mu biti cilj. Pipajui, naao je nosee eline podupirae i iskoristio Zigfridove magnetne pojaseve da se prikai na donju stranu prikolice. Bio je to nezgrapan, muan posao, ali na kraju uspeo je da ostane da visi licem prema putu. Prstima je prebirao po kontrolama hodaa i uspravio Zigfrida u sedei poloaj. Dvanaest tegobnih minuta kasnije, najzad je uspeo da spusti Zigfrida s krova neozleenog. U unutranjosti kabine nije bilo predvieno da stane nita ni upola te veliine. Da bi ubacio hodaa unutra prvo je morao da isee vrata, a onda da istrgne stolicu iz kabine. Odbacio je obe stvari pored puta i ugurao Zigfrida unutra. Hoda se dvaput previo, preoblikujui se, ponovo preoblikujui, i konano uspeo da se nagura u raspoloivi prostor. Neno, paljivo, Zigfrid je preuzeo upravljanje i ubacio u prvu. Uz mukli udarac, kamion se pokrenuo. Bio je to avolski put. Kamion, ionako spor, valjao se putem kao tvrdoglava svinja. Zigfridov optiki aparat bio je nagnut nad upravljake ureaje i nije mogao da se podigne, a da se ne trgnu i oslobode hodaeve ruke. Nije mogao da pogleda napred, a da pre toga ne zaustavi kamion. Upravljao je, gledajui kako put prolazi ispod njega. Grubo, mogao je da usmerava kamion po znacima koji su promicali pored. Kad god bi odlutao od tragova, Zigfridovim runim kontrolama okretao bi kamion nazad, tako da je polako plutao s jedne na drugu stranu, putujui u cik-cak. Dok su senke treskale i odskakale, put je tekao ka Ginteru opasno jednolino. Tresao se i drmusao u svom improvizovanom povoju. Posle nekog vremena, poeo je da ga boli vrat od naprezanja da dri glavu povijenu nagore ne bi li gledao kako zaslepljujui put nestaje u senci ispod prednje osovine, a oi su ga probadale od milee ponovljivosti onoga u ta su gledale. Kamion je podizao prainu, a najmanje estice nosile su dovoljno statikog naboja da se priljube za njegovo odelo. U nepravilnim razmacima brisao je rukavicom fini, sivi film sa vizira, razmazujui ga u dugake, majune pruge. Poeo je da halucinira. Bili su to blage vizualne prikaze, pravougaone mrlje obojene svetlosti koje su se kretale preko njegovog vidnog polja i nestajale kada bi protresao glavu i vrsto stisnuo oi, na tren se usredsreujui. Ali svako oputanje od pritiska gledanja nagonilo ga je da sve due dri oi zatvorene, a to nije smeo sebi da dozvoli. Ovo ga je podsetilo na poslednji susret s majkom i na to ta je tada rekla. Da je najgora stvar kad si udovica to to svaki dan ivot poinje iznova, nita bolji nego prethodnog dana, bol je jo svea, a odsustvo njenog mua je fizika injenica koja ne postaje nimalo prihvatljivija. To je kao kad si mrtav, rekla je, jer se nita ne menja.

Oh, Boe, pomisli on, ovo ne vredi truda. Onda je kamen veliine njegove glave krenuo pravo prema njegovom lemu. Mahnito je rukama trgnuo kontrole i Zigfrid estoko zakrenu kamion, tako da je kamen odskoio u stranu i promaio ga. to je stavilo kraj na te misli. Signalisao je svom PC-u. Zauo se Saint James' Infirmary. Nije pomoglo. 'Ajde, ubre jedno, pomisli on. Moe ti to. Bolele su ga ruke i ramena, ba kao i lea, kad ve o tome razmilja. Da bi stvar bila jo perverznija, jedna noga mu se ukoila. Zbog ugla pod kojim je morao da dri glavu da bi posmatrao put, usta su mu gotovo stalno bila otvorena. Posle nekog vremena, drhtavo kretanje upozorilo ga je da mu se barica pljuvake skupila na krivini zatitnika za lice. Balavio je. Zatvorio je usta, progutao nazad ispljuvak i nastavio da zuri napred. Minut kasnije otkrio je da to ponovo radi. Polako, bedno, kretao se ka Vajskopfu. G5 Vajskopf bilo je tipino postrojenje te vrste: mehurasta kupola za ujednaavanje temperaturnih promena tokom dugog lunarnog dana, mikrotalasna relejna kula u koju se mogli smestiti nadzornik i stotinu poluautonomnih jedinica za obavljanje posla. Ginter je preiao pristupni put, zaokrenuo nazad na njega i poveo kamion pravo do boka fabrike. Naveo je Zigfrida da ugasi motor, a onda pustio da kontrolna ploa padne na tle. Prilino due od minuta naprosto je samo visio tamo, zatvorenih oiju, kuajui kraj kretanja. Onda se oslobodio pojaseva i ispuzao ispod prikolice. Sa statikim onomatopejama i reetanjem u glavi, doteturao se do fabrike. U priguenom svetlu koje se filtriralo kroz pokriva kupole, fabrika je bila mutna kao podmorska kaverna. Svetlo na njegovom lemu kao da ju je izobliavalo, isto koliko ju je i osvetljavalo. Maine su se povijale ka sreditu tog kruga, nadimajui se kao kad bi ih neko gledao kroz soivo ribljeg oka. Iskljuio ga je i saekao da mu se oi prilagode. Neto kasnije, mogao je da vidi montane robote, vitke kao duhove, kako se kreu nezemaljski skladno. Protuberanca ih je aktivirala. Njihali su se kao morska trava, neznatno neusklaeni izmeu sebe. Podignutih ruku, plesali su u skladu sa sluajnim radio-ulazima. Na montanoj traci leali su ostaci napola napravljenih robota; izgledalo je kao da su odrani i da im je izvaena utroba. Njihovi fini ornamenti bakarnih i srebrnih nerava bili su izloeni pogledu i na njima je nasumino raeno. Dugaka ruka sa elektinom varnicom na vrhu zglobno se spustila i naterala metalni torzo da se trgne. Bili su to, veinom, slepi mehanizmi; moni ureaji privreni za pod po logici montanih puteva. Ali bilo je tu i mobilnih jedinica - nadzornika i majstora za sve - koje su pijano vrludale fabrikom, obnevidele od Sunca. Iznenadna kretnja navela je Gintera da se okrene tano na vreme da vidi kako se metalni bua kotrlja ka njemu, udara ogromnom rukom o pod i pravi rupu odmah pored njegovih nogu. Osetio je udarac preko tabana. Odskoio je unazad. Maina ga je pratila; dijamantima obrubljen probojac nervozno je klizio u omota i iz njega, drhtavih i nenih kretnji kao kod tek roenog drebeta. "Lake, lue", proapta Ginter. Na drugom kraju fabrike zelene strelice utisnute u zid kratera pokazivale su na gvozdena vrata. Sklonite. Ginter se odmicao od buaa, idui koso prema servisnom prolazu izmeu dva reda maina koje su se mrekale kao trava na vetru. Udarna presa kotrljala se napred na svojim tokiima. A onda se, zbunjena poljem pokreta, zaustavila i nesigurno skenirala redove robota. Ginter se sledio. Najzad, polako, tromo, metalni bua se okrenuo. Ginter je potrao. Statika buka urlala mu je u glavi. Sive senke plivale su izmeu udaljenih maina, kao ajkule, ponekad se pribliavajui, ponekad odmiui. Statiki um postao je glasniji. irom fabrike, zavarivaki lukovi mirkali su na vrhovima montaera, kao majune zvezde. Saginjui se, trei, izmiui, stigao je do sklonita i epao vrata vazune komore. ak i kroz rukavicu, mogao je da oseti hladnou ruice. Okrenuo ju je. Vazduna komora bila je mala i okrugla. Provukao se kroz vrata i nagurao u neodgovarajui prostor, skupljajui se koliko je god mogao. Naglim trzajem zatvorio je vrat.

Mrak. Ponovo je ukljuio svetiljku na lemu. Odbijeno bletavo svetlo pogodilo ga je u oi, suvie jako za tako skuen prostor. Povijen, sa bradom na kolenima, u zaokruenom prostoru komore, osetio je ironino drugarstvo sa Zigfridom u kamionu. Unutranje kontrole komore bile su jednostavne da jednostavnije ne mogu biti. Vrata su se otvarala ka unutra, tako da ih je vazduni pritisak drao u zatvorenom poloaju. Postojala je potezna ipka koja je, kada se povue, putala kiseonik u vazdunu komoru. Kada bi se pritisak izjednaio, unutranja vrata lako su se otvarala. Potegao je ipku. Pod se zatresao kad je neto teko promaklo. Sklonite je bilo malo, jedva dovoljno da u njega stane poljski krevet, hemijski toalet i aparat za disanje sa dodatnim rezervoarima kiseonika. Jedan jedini plafonski ureaj obezbeivao je i svetlost i toplotu. Od ostalih pogodnosti, nalazilo se tu jo ebe. Za zabavu, postojala su depna izdanja Biblije i Kurana; tu su ih ostavila sada neverovatno daleka misionarska drutva. ak i u praznom sklonitu nije bilo puno prostora. Ali ono nije bilo prazno. Jedna ena, namrtena, uzmicala je i podignutom rukom zaklanjala se od njegove svetiljke na lemu. "Ugasi to", rekla je. Posluao je. U blagoj svetlosti koja je usledila, video je: potpuno belu frizuru sa zaravnjenim vrhom, ruiastu kou lobanje koja se providela sa strane. Visoke jagodice. Neznatno podignute one kapke, nalik na krila, paljivo oblikovanom senkom na oima. Tamne usne, puna usta. Morao je da se divi linosti koja je tako briljivo minkala lice da bi ga posle sakrila ispod lema. Onda je ugledao crveno-narandasto odelo Studio Volga. Bila je to Izmailova. Da bi prikrio nelagodnost, usporio je sa skidanjem rukavica i lema. Izmailova je pomerila svoj lem sa kreveta da napravi mesta i on sede pored nje. Pruajui ruku, on kruto ree: "Ve smo se sreli. Ja se zovem..." "Znam. Pie ti na odelu." "A, da. Tako je." Protekao je neprijatno dug trenutak, tokom koga su oboje utali. Najzad, Izmailova proisti grlo i ustro ree: "Ovo je smeno. Ne postoji nijedan razlog zbog..." KLANG. Glave su im se jednovremeno trgnule prema vratima. Zvuk je bio otar, buan, metalan. Ginter naglo navue lem i dohvati rukavice. Izmailova, takoe se oblaei to je bre mogla, napeto, ispod glasa, ree u primopredajni ip: "ta je to?" Metodino zatvarajui jednu po jednu patent-bravu na zglobu ruke, Ginter odvrati: "Mislim da je to bua metala." A onda, budui da je lem priguio njegove rei, ponovio ih je preko ipa. KLANG. Ovaj drugi put, oekivali su zvuk. Sada nije bilo sumnje. Neto je pokuavalo da slomi spoljna vrata vazdune komore. "ta?" "Moda neka vrsta ekia, ili kovaki ureaj. Budi srena da nije laserski bua." Podigao je ruke ispred sebe. "Izvri mi bezbednosnu proveru." Okrenula mu je zglobove na jednu stranu, nazad, uzela mu lem u ruke i cimnula ga u stranu da proveri zaptivanje. "Proao si." Ispruila je svoje zglobove. "Ali ta to pokuava?" Rukavice su joj savreno zaptivale. Jedna spona na lemu radila je malo na tome, premda ne previe, da narui celovitost. Slegnuo je ramenima. "Zbunjen je - ko zna ta radi. Moda ak pokuava da popravi oslabelu arku." KLANG. "Pokuava da ue unutra!" "Da, i to je mogue." Glas Izmailove neznadno se povisio: "Ali ak i da je dobio pogrenu naredbu, nemogue je da postoji bilo kakav program u njegovoj memoriji koji bi ga naveo da to ini. Kako sluajni ulaz moe da ga nagna da ovako postupa."

"On ne radi na taj nain. Ti razmilja o robotici kakva je bila kad si ti bila dete. Ovi ureaji su poslednja re tehnike. Oni ne manipuliu uputstvima, oni manipuliu konceptima. To ih, zna, ini fleksibilnijim. Ne mora da im programira svaki mogui korak kada eli da urade neto novo. Samo im zada cilj..." KLANG. "...na primer, razmontiraj rotacionu builicu. Ona ima banku dostupnih vetina, kao to su: seenje, otkivanje i gruba manipulacija - koje zatim spaja u razliite konfiguracije sve dok ne nae put koji e je odvesti do cilja." Sad je priao samo da bi neto priao, priao da se suzrdri od panike. "to u normalnim okolnostima fino radi. Ali kad se neka od ovih stvari pokvari, ona to ini na pojmovnom nivou. Kapira? Pa je..." "Pa je ona odluila da smo mi rotacione builice koje treba demontirati." "Ovaj... aha." KLANG. "Pa ta emo kad ue unutra?" Oboje su nehotino ustali i stali licem prema vratima. Nije bilo puno mesta, a i to malo oni su ispunjavali. Ginter je bio naglaeno svestan da tu nema dovoljno prostora ni za borbu ni za bekstvo. "Ne znam ta e ti", ree on, "ali ja u tog drkadiju da puknem u glavu toaletom." Okrenula se i pogledala ga. KLA... zvuk je bio preen napola itavom eksplozijom. Nagla, potpuna tiina. "Probio je spoljna vrata", bezizraajno ree Ginter. ekali su. Mnogo kasnije, Izmailova ree: "Da li je mogue da je otiao?" "Ne znam." Ginter je otkopao spone na svom lemu, skinuo ga, kleknuo i priljubio uho na pod. Kamen je bio gotovo bolno hladan. "Moda ga je eksplozija unitila." Mogao je da uje slabe vibracije montaera i tee tutnjanje maina koje su vrljale po podu fabrike. Nita od toga nije zvualo blizu. U sebi, izbrojao je do sto. Nita. Ponovo je izbrojao. Najzad se uspravio. "Nema ga." Oboje su seli. Izmailova je skinula lem, a Ginter je nespretno poeo da oslobaa rukavice. Petljao je oko kopi. "Vidi me." Drhtavo se nasmejao. "Sav sam se smotao. Ne mogu ni ovo da uradim, toliko sam nervozan." "Daj da ti pomognem." Izmailova je podigla kope i povukla rukavicu. Skinula se. "Daj drugu ruku." A onda, nekako, stali su da skidaju odelo jedno drugom, cimajui kope, oslobaajui zaptivke. Poeli su polako, ali su ubrzavali sa svakim otkopanim delom, da bi na kraju cimali i vukli mahnito urno. Ginter je otvorio prednjicu odela Izmailove i otkrio crveni svileni kamisol. Zavukao je ruke ispod njega i gurnuo tkaninu navie preko njenih grudiju. Bradavice su joj bile tvrde. Pustio je da joj dojke ispune njegove ake i stisnuo. Izmailova je ispustila dubok, jecav zvuk iz dubine grla. Otvorila je Ginterovo odelo, svukla njegov donji deo i zavukla ruku unutra da ga epa za kurac. Ve mu se bio digao. Izvukla ga je i nestrpljivo gurnula Gintera na krevet. Onda je klekla iznad njega i uvela ga u sebe. Usta su joj se spojila s njegovim, topla i vlana. Napola u odelu, a napola van njega, vodili su ljubav. Ginter je uspeo da oslobodi jednu ruku i zavukao ju je u odelo Izmailove da bi prevlaio njome preko njenih dugakih lea i du potiljka. Kratke dlaice njene nakostreene kose golicale su mu dlan. Grubo je jahala po njemu; telo joj je bilo sklisko od znoja. "Svrva li?" promrmljala je. "Svrava li? Reci mi kad e da svri." Grizla ga je za rame, sa strane vrata, po bradi, donjoj usni. Nokte mu je zarivala u meso. "Sad", proapta on. Mogue da je samo rekao ispod glasa, a da je ona to pokupila preko primopredajnog ipa. Ali onda ga je stisnula vre nego ikada, kao da pokuava da mu slomi rebra i celo telo protresao joj je orgazam. Onda je i on svrio, stiavajui njenu strast u spirali beznaa, ekstaze i oslobaanja. Bilo je to bolje nego bilo ta to je ranije doiveo.

Posle, konano su se oslobodili svojih odela. Odbacili su i izgurali stvari sa kreveta. Ginter je izvukao ebe ispod njih i uz pomo Izmailove obavio ga oko njih oboje. Leali su zajedno, oputeni, i utali. Neko vreme sluao je kako ona die. Zvuk je bio blag. Kada je okrenula lice prema njemu, mogao je da ga oseti; toplo, slabano golicanje na poetku grla. Njen miris proeo je prostoriju. Ovog stranca pored njega. Ginter je oseao iscrpljenost, toplinu, ugodnost. "Koliko si dugo ovde?" upita on. "Mislim, ne ovde u sklonitu, ve..." "Pet dana." "Tako malo." Nasmeio se. "Dobro dola na Mesec, Izmailova." "Ekatarina", pospano ree ona. "Zovi me Ekatarina." Viui, vinuli su se u visine i na jug, preko Herela. Ptolemejev put savijao je i vijugao ispod njih, nestajui sa vidika i uvek se iznova vraajui. "Ovo je super!" kretao je Hiro. "Ovo je... trebalo je pre godinu dana da te nagovorim da me izvede ovamo." Ginter je proverio kurs i samnjio gas, tonui ka istoku. Ostala dva skakaa, robujui njegovom, sledila su ga u zbijenoj formaciji. Dva dana prolo je od oluje protuberanci i Ginter, jo na obaveznom oporavku, obeao je da e odvesti prijatelje u brda im se ukine povrinsko upozorenje. "Stiemo na cilj. Bolje triput proverite sigurnosne pojaseve. Dobro ti je tamo iza, Krie?" "Sasvim udobno, da." Onda su se spustili na sletalite kompanije Kipui zaliv. Hiro se drugi spustio, a prvi iziao na povrinu. Skakutao je naokolo kao koli puten s uzice, jurio uzbrdo i nizbrdo, tragao za boljim vidikovcima. "Ne mogu da verujem da sam ovde! Radim ovo svaki dan, ali znate ta? Ovo je zapravo prvi put da sam zaista napolju. Mislim, fiziki." "Pazi gde gazi", upozorio ga je Ginter. "Ovo nije kao teleprisustvo - ako slomi nogu, Krina i ja emo morati da te izvuemo." "Verujem ti. ovee, svako koga uhvati oluja, a ko zavri tucajui..." "Hej, pazi ta govori. U redu?" "Svi su uli priu. Mislim, svi smo mislili da si mrtav, a onda su vas nali kako spavate. Sto godina e se o tome priati." Hiro se praktino guio od smeha. "Ti si legenda!" "Pusti to." Da bi promenio temu, Ginter ree: "Ne mogu da verujem da elite da fotografiete ovaj haos." Operacija Kipui zaliv bila je povrinsko rudarenje. Buldoeri-roboti skidali su regolit i ubacivali ga u preraivako postrojenje koje je poivalo na ogromnim konzolama. Tragali su ovde za torijumom, a proizvedena koliina bila je dovoljno mala da se mogla prenositi skakaem do rasplodnog reaktora. Nije bilo potrebe za inskim topom, a jalovina je gomilana u vetake planine u blizini fabrike. "Ne budu smean." Hiro razmahnu rukom prema jugu, ka Ptolemeju. "Tamo!" Zid kratera bio je osunan, dok su najnii delovi okolnog tla jo bili u senci. inilo se kao da se blagi nagibi visoko uzdiu; sam krater bio je katedrala, blistavo bela. "Gde ti je aparat?" upita Krina. "Nije mi potreban. Naprosto beleim podatke u lem." "Nije mi ba najjasniji ovaj tvoj projekat mozaika", ree Ginter. "Objasni mi jo jednom kako bi to trebalo da radi." "Anja se toga setila. Ona je iznajmila montaer da isee heksagonalne podne ploice - crne, bele i u etrnaest meunijansi sivog. Ja obezbeujem slike. Izabraemo onu koja nam se najvie svia, skenirati je crno-belo, raslojiti je da bismo dobili vrednosti intenziteta, a zatim pustiti montaer da poloi pod, tako da svaka ploica predstavlja jedan piksel. Izgledae super - doi sutra da vidi." "Aha, doi u." avrljajui kao veverica, Hiro ih je poveo od ivice rudnika. Krenuli su na zapad, preko kosine.

Krinin glas dopro je do Gintera preko primopredajnog ipa. Bio je to stari trik. ipovi imaju efektivni prenosni prenik od petnaest jardi - ako si dovoljno blizu, moe da iskljui radio i razgovara ip u ip. "Izgleda da ima problema, prijatelju." Osluno je da li je tu i drugi nosei ton, ali nita nije uo. Hiro je bio van dometa. "Izmailova. Izgleda..." "...da si se zaljubio u nju." "Otkud zna?" Razmaknuto su se poreali po kosini koja se uzdizala; Hiro je bio na elu. Neko vreme niko nije govorio. Bilo je u neeg smirenog, poverljivog u toj podeljenoj tiini, nalik na anonimni mir ispovedaonice. "Molim te, nemoj ovo pogreno da shvati", ree Krina. "ta da pogreno shvatim?" "Gintere, ako uzme dve seksualno kompatibilne osobe, smesti ih jednu uz drugu, izoluje i navede da se useru od straha, one e se zaljubiti. To je neminovno. To je mehanizam opstanka, neto to je usaeno u tvoje osnovno ustrojstvo mnogo pre nego to si roen. Kada milijarde godina evolucije kau da je dolo vreme za vezivanje, tvoj mozak nema puno izbora nego da poslua." "Hej, doite ovamo!" viknu Hiro preko radija. "Ovo morate da vidite." "Dolazimo", ree Ginter. A onda, dodade preko ipa: "Pravi od mene jednu od onih maina Sali ang." "Na neki nain, mi i jesmo maine. To nije tako loe. Oseamo e kada nam je potrebna voda, adrenalin se upumpava u krv kada nam je potreban dodatni priliv agresivne energije. Ne moe da se bori protiv svoje prirode. Zato bi?" "Da, ali..." "Zar nije ovo divno?" Hiro se verao preko kamenjara. "Prua se sve dalje i dalje. A pogledajte tamo gore!" Podigavi pogled, videli su da je ono uza ta su se peli rasut materijal iz uske pukotine potpuno ispunjene kamenim gromadama. Bile su ogromne, velike kao skakai, a neke od i kao spremita kiseonika. "Hej, Krina, mislio sam da te pitam - ta ti to, u stvari, radi tamo u Centru?" "Ne mogu da razgovaram o tome." "Ma, daj." Hiro je podigao na rame kamen veliine njegove glave i odbacio ga, kao baca kugle. Kamen se polako vinuo navie i spustio se daleko dole nizbrdo u beloj eksploziji praine. "Ovde si meu prijateljima. Nama moe da veruje." Krina odmahnu glavom. Sunce mu se odbijalo o vizir. "Ne znate ni ta pitate." Hiro je podigao drugi kamen, vei od prvog. Ginter ga je znao u ovakvom raspoloenju: zloastog lica i iskeen. "Tano to. Nas dvojica nemamo pojma o neurobiologiji. Moe sledeih deset sati provesti poduavajui nas, a mi i dalje ne bismo mogli dovoljno toga da shvatimo da bismo ugrozili bezdednost." Jo jedan prasak praine. "Ne razumete. Centar za samoreprodukujue tehnologije nije smeten ovde bez razloga. Laboratorijski rad mogao bi da se obavlja i tamo, na Zemlji, za samo deli lunarnih trokova. Nai sponzori premestili su ovde projekte zato to su istinski zabrinuti." "Pa, ta moe da nam kae o tome? Daj nam samo dostupne stvari; vesti za video asopise. Nita tajno." "Pa... dobro." Sad je bio red na Krinu. Podigao je mali kamen, zavrteo ga kao igra bezbola i bacio. Smanjivao se i nestao u daljini. Beli oblai podigao se s povrine. "Znate Sali ang? Ona je upravo zavrila kartiranje neurotransmiterskih funkcija." Onda je saekao. Kada Krina nita vie nije dodao, Hiro sarkastino ree: "Auu." "Detalji, Krina. Neki od nas ne mogu tako brzo da sagledaju Vaseljenu u zrnu peska kao ti." "Trebalo bi da je oigledno. Mi ve gotovo deceniju imamo potpunu genetsku kartu mozga. Sad tome dodajemo hemijsku kartu Sali ang, a to je analogno davanju kljueva od bibilioteke. Ne, jo bolje od toga. Zamislite da ste ceo ivot proveli u ogomnoj biblioteci punoj knjiga na jeziku koji ne znate ni da itate ni da govorite, i da ste upravo pronali renik i ita slika." "I ta kae? Da emo potpuno razumeti kako funkcionie mozak?"

"Da emo potpuno kontrolisati funkcionisanje mozga. Hemijskom terapijom moi emo da navedemo svakoga da misli ili osea ta god poelimo. Imaemo trenutne lekove za sve netraumatske mentalne bolesti. Moi emo da fino podeavamo agresiju, strast, kreativnost - podiemo ih, sputamo, bie sve to isto. Sad shvatate zato se nai sponzori toliko brinu zbog onoga to moe proistei iz ovih istraivanja." "Ne, ne ba. Svetu treba vie razuma", ree Ginter. "Slaem se. Ali ko je taj ko e definisati razum. Mnoge vlade smatraju politike disidente plodnim tlom za mentalno utamnienje. Ovo e otvoriti vrata mozga, dopustie da se ispituje spolja. Prvi put bie mogue otkriti neispoljenu pobunu. Moi e da se van zakona stave odreeni vidovi razmiljanja. Potencijal za zloupotrebu nije beznaajan. Razmotrite takoe vojne primene. Ovo znanje, povezano sa nekim novim nanoorujem, moglo bi da proizvede fanatini borbeni gas, koji bi vam omoguio da armiju neprijatelja okrenete na sopstveni narod. Ili, jo lake, baciti ih u stanje psihotine mahnitosti i okrenuti ih na same sebe. Gradovi se mogu umiriti proizvoenjem katatonije kod stanovnitva. Moe se stvoriti druga, interna stvarnost, to bi dopustilo zavojevau da koristi mase za ropski rad. Mogunosti su bezgranine." Varili su ovo u tiini. Najzad, Hiro ree: "Isuse, Krina, ako je ovo ono to je dostupno, kakve su to, kog vraga, stvari koje morate da krijete?" "Ne mogu da vam kaem." Minut kasnije, Hiro je opet odjurcao. U podnoju obinjeg brda pronaao je veliku kamenu gromadu koja je stajala nagnuta napred na manjem kraju. Obigravao je oko nje i pokuavao da napravi dobar snimak, a da u pozadini ne uhvati sopstvene otiske stopala. "Pa, u emu je problem?" ree Krina preko ipa. Probem je u tome to ne uspevam da se sretnem s njom. Ekatarinom. Ostavljao sam poruke, ali ona nee da odgovori na njih. A ti zna kako je to u Samostalnosti - zaista je naporno izbegavati nekoga ko eli da se s tobom sretne. Ali njoj to uspeva." Krina je utao. "Sve to elim da znam jeste - ta se ovde dogaa?" "Ona te izbegava." "Ali zato? Ja sam se zaljubio, a ona nije; je l' to pokuava da mi kae? Mislim, je l' u tome tos, ili ta?" "Poto nisam uo njenu stranu prie, ne mogu tano da ti kaem ta ona osea. Ali mogu da se kladim da i ona osea isto to i ti. Razlika je u tome to ti misli da je to dobra ideja, a ona ne. Tako da te izbegava. Susret bi joj samo jo vie oteao da vlada svojim oseanjima prema tebi." "Sranje!" Neoekivan sarkazam dopro je iz Krininog glasa: "A ta ti hoe? Pre minut si se bunio to mislim da si maina. Sad si nesrean to Izmailova misli da nije." "Hej, momci! Doite ovamo. Otkrio sam sjajno mesto za snimak. Ovo morate da vidite." Okrenuli su se i videli da im Hiro mae s vrha brda. "Mislio sam da odlazi", progunao je Ginter. "Rekao si da ti je dosta Meseca, da odlazi i da se nikad vie nee vratiti. Kako to da ti se odjednom toliko digao moral?" "To je bilo jue! Danas sam pionir, graditelj svetova, osniva dinastija!" "Ovo postaje muno. Kako od tebe izvui jasan odgovor?" Hiro je visoko odskoio i zauzeo pozu, rairenih ruku i pomalo luckastu. Zateturao se malo prilikom doskoka. "Anja i ja se venavamo!" Ginter i Krina se zagledae jedan u drugog, prazan vizir u prazan vizir. Nateravi se da ispolji oduevljenje, on ree: "Hej, sere? Stvaro! esti..." Zavijajui vrisak statikog uma dopro je niotkuda. Ginter se trgnuo i stiao radio. "Moj glupi radio je..." Jedan od druge dvojice - zajedno su se kretali, pa nije mogao da ih raspozna iz daljine - upirao je prstom navie. Ginter je zabacio glavu da pogleda na Zemlju. U sekundi nije bio svestan

ta trai. A onda je video: dijamantska svetla taka usred noi. Liila je na malu, svetlu rupu u stvarnosti, negde u kontinentalnoj Aziji. "ta je to, kog vraga?" upita on. "Blago, Hiro ree: "Mislim da je to Vladivostok." Do trenutka kada su u povratku stigli do Sinusa Medii, prvo svetlo je pocrvenelo i izbledelo, a dva druga su se rascvetala. Novinarski operateri na Opservatoriji radili su prekovremeno da spoje izvetaje sa velikih novinskih kanala u montau glasina i strahovanja. Radio je bio pun razgovora o pogocima na Seul i Buenos Aires. Izgledalo je da je to sigurno. Pogoci u Panamu, Irak, Denver i Kairo bili su pod sumnjom. Nevidljiva raketa proletela je nisko iznad Hokaida i bila skrenuta u Japansko more. vajcarske orbitalne stanice izgubile su nekoliko fabrika usled rasprskavajuih satelita. Nije bilo slaganja po pitanju ko je agresor, a iako su mnoge sumnje navodile na jednu stranu, Tokio je sve pobijao. Gintera je najvie impresionirao zvuni zapis jednog britanskog video-esejiste koji je rekao da nije vano ko je pucao prvi. 'Koga emo okriviti? Junu alijansu, Tokio, generala Kima ili moda neku tajanstvenu teroristiku grupu za koju niko nikad nije uo? U svetu ija su oruja vezana na muicu niana, to pitanje je besmisleno. Kada je prva bomba eksplodirala, ona je aktivirala autonomne programe koji su ispalili ono to je slubeno oznaavano kao 'odmeren odgovor'. Ni sam Gorov to nije mogao da sprei. Njegovi taktiki programi izabrali su tri ovonedeljna najverovatnija agresora - od kojih su bar dva sasvim sigurno bila nevina - i lansirali odgovor. Ljudska bia tu nisu imala nikakvog udela. Ove tri nacije imale se svoje povratne 'odmerene odgovore'. Ishod toga tek poinjemo da saznajemo. Sada emo napraviti pauzu od pet dana, tokom kojih e pregovarati sve ukljuene drave. Otkud sve to znamo? Saeci svih najveih odbrambenih programa dostupni su na bilo kojoj javnoj mrei podataka. Oni nisu tajna. Otvorenost je ono to najvie zastrauje u svemu tome. Imamo pet dana da izbegnemo rat koji bukvalno niko ne eli. Pitanje je, mogu li u pet dana vojne i politike snage preuzeti kontrolu nad sopstvenim odbrambenim programima? Hoe li? Ako se uzme u obzir bol i bes koji je umean u sve to, tradicionalne mrnje, nacionalovinizmi i prirodne reakcije onih iji su voljeni ve meu mrtvima, mogu li oni na vlasti na vreme prevazii svoju prirodu kako bi se izbegao konani i potpuni rat? Nae dobro informisane procene kau - ne. Ne, ne mogu. Laku no i nek' nam se Bog smiluje.' utke su leteli ka severu. ak i kad je radio-prenos prekinut usred rei, niko nije progovorio. Bio je to kraj sveta i sve to bi rekli postalo bi beznaajno pred tom injenicom. Naprosto su ili kui. Predeo oko Samostalnosti bio je naikan grafitima, velikim tampanim slovima ispisanim na stenama: KARL OPS - AJNDHOVEN '49 i LUIZA MAKTAJ ALBUKERKI NM. Ogromno oko u piramidi. ARSENAL - SVETSKI AMPION U RAGBIJU sa krunom preko toga. KUKURUZNI HLEB. Pi Lambda Fi. GLAVE MOTORA. Div sa toljagom. Sputajui se iznad njih, Ginter je razmiljao kako se svi oni odnose na mesta i stvari sa onog sveta iznad, da nijedan nije priroen Mesecu. Ono to je uvek izgledalo besmisleno, sada ga je pogaalo kao neizrecivo tuno. Sletite za skakae i vakuumsku garau delila je samo kratka etnja. Nisu se muili da zovu minibus. Garaa se sada Ginteru inila udnovato nepoznata, iako je proao kroz nju hiljadu puta. Izgledalo ku je da lebdi u sopstvenoj tajni, kao da je sve sklonjeno i zamenjeno tano jednakim duplikatima, ali vraeno razliito i nekako neprepoznatljivo. Parkirana vozila bila su koso poreana u redove po tipu unutar obojenih linija. Plafonska svetla napinjala su se da dostignu pod, ali nisu mogla. "Majku mu, kako je ovo mesto mirno!" Hiroov glas delovao je neprirodno glasno. Bilo je to tano. Ni u najdubljim krajevima garae nije se pomicao ni jedan jedini daljinski ili robotski servisni ureaj. ak se ni njuka gubitka pritiska nije pokretao. "Mora da je zbog vesti", proimrmlja Ginter. Otkrio je da nije spreman da otvoreno govori o ratu. U pozadini garae, pet vazdunih komora stajalo je u redu. Iznad njih, topla, uta traka prozora sjala je u steni. U sobi iza, mogao je da vidi nadzornika kako se muva naokolo.

Hiro je mahnuo rukom, a mala prilika unutra nagnula se napred da odmahne. Prili su najblioj komori i saekali. Nita se nije dogodilo. Posle nekoliko minuta, odmakli su se od komore da zavire kroz prozor. Nadzornik je jo bio tamo i lagano se kretao. "Hej!" viknu Hiro preko otvorene frekvencije. "Ti gore! Radi li?" ovek se nasmeio, klimnuo i odmahnuo. "Onda otvori ta prokleta vrata!" Hiro krupnim koracima poe napred; uz poslednje potvrdno mahanje nadzornik se nagnuo nad upravljake ureaje. "Ovaj, Hiro", ree Ginter, "neto nije u redu sa..." Vrata su se otvorila uz eksploziju. Tako su lupila kad su se naglo otvorila, da su napola ispala iz arki. Vazduh iznutra izleteo je napolje kao naboj iz topa. U trenu, garaa je bila puna slobodnog alata, delova vakuumskih odela i komadia odee. Klju za odvijanje pogodio je Gintera pljotimice po ruci, zavrteo ga i oborio na pod. okiran, podigao je pogled. Parad i delii stvari ostali su da vise u vazduhu jedan dug, nadrealan tren. Onda, kad je vazduh utekao, polako su poeli da poniru dole. Nespretno je ustao, masirajui ruku preko odela. "Hiro, jesi li u redu? Krie?" "Oh, moj Boe", ree Krina. Ginter se naglo okrenuo. Video je da Krina ui u senci kamiona s ravnim dnom iznad neega to nikako nije mogao da bude Hiro, jer je bilo savijeno na pogrean nain. Priao je kroz svetlucavu nestvarnost i klekao pored Krine. Zurio je dole na Hiroovo telo. Hiro je stajao pravo pred vratima kada ih je nadzornik otvorio, ne izvrivi prethodno dekompresiju unutranjeg hodnika. Primio je svu silinu udara. Podigao ga je i tresnuo o bok kamiona, slomivi mu kimu i razbivi mu vizir na lemu povratnim udarcem. Mora da je trenutno umro. "Ko je to tamo?" upita jedna ena. Minibus je uao u garau, ali Ginter to nije primetio. Podigao je pogled i na vreme da vidi kako za njim ulazi drugi, a onda i trei. Ljudi su poeli da mile napolje. Uskoro je dvadesetak njih prilazilo kroz garau. Razbili su se u dve grupe. Jedna se uputila pravo prema komorama, a manja je krenula ka Ginteru i njegovim prijateljima. Izgledalo je ba kao da je u pitanju vojna operacija. "Ko je to tamo?" ponovila je ena. Ginter je podigao prijateljevo telo na ruke i ustao. "To je Hiro", ree on bezizraajno. "Hiro." Plutali su napred oprezno, polukrug odela sa praznim vizirima, nalik na kahine. Mogao je da razabere logoe korporacija. Micubii. Vestinghaus. Holst orbitalne. Crveno-narandasto odelo Izmailove bilo je meu njima, a i ivopisna Modrijanova ara koju nije prepoznao. ena je ponovo progovorila, napeto, zabrinuto. "Hiro, reci mi kako se osea." Bila je to Bet Hamilton. "Nije to Hiro", ree Krina. "To je Ginter. Ovo je Hiro. Ovo to on nosi. Bili smo u brdima i..." glas mu se slomio i zbrkao. "Jesi li to ti, Krina?" upita neko. "Ima tu i zrnca sree. Poaljite ga napred; trebae nam kada uemo." Neko drugi prebacio je ruku preko Krininih ramena i odveo ga. Preko radija, jedan jasan glas obratio se nadzorniku. "Dmitrij, jesi li to ti? Signe ovde. Sea me se, zar ne, Dmitrij? Signe Omsted. Ja sam ti prijatelj." "Naravno da te se seam, Signe. Seam te se. Kako bih ikada mogao da zaboravim svog prijatelja? Naravno da se seam." "Oh, dobro. Tako sam srean. Sluaj me paljivo, Dmitrij. Sve je u redu." Ogoreno, Ginter je prebacio bradom radio na odailjanje. "avola je. Ta budala gore..." Krupan ovek u Vestinghausovom odelu zgrabio je Gintera za povreenu ruku i prodrmao ga. "Zavei, pika ti materina!" zareao je. "Ovo je ozbiljno, budalo jedna. Nemamo vremena da te tetoimo." Hamiltonova se umeala izmeu njih. "Pobogu, Posnere, upravo je video..." Zastala je. "Ja u da se pobrinem za njega. Ja u da ga smirim. Samo nam dajte pola sata. Vai?" Ostali su izmenjali poglede, klimnuli i okrenuli se.

Na Ginterovo iznenaenje, Ekatarina mu se obratila preko primopredajnog ipa. "ao mi je, Gintere", promrmljala je. Onda je nestala. Jo je drao Hiroov le. Otkrio je da zuri dole u prijateljevo uniteno lice. Meso je bilo puno masnica i nabubrelo kao prekuvana virla. Nije mogao da skrene pogled. "Hajde." Bet ga je malo gurnula da na pokrene. "Stavi telo nazad na taj pik-ap i povezi nas napolje do litice." Na insistiranje Hamiltonove, vozio je Ginter. Otkrio je da pomae kad je zabavljen neim. Sa rukama koje su plutale na volanu, netremice je gledao ispred i ne bi li ugledao preicu do Mauzoleja. Oseao je kao da ga oi grebu i kao da su neljudski suve. "Napali su nas da nas preduhitre", ree Hamiltonova. "Sabotaa. Tek sad poinjemo da slaemo kockice. Niko nije znao da ste na povrini, jer bismo ve poslali nekog po vas. Ovde je bio poprilian haos." utke je vozio, uljuljkan i zatien svim tim miljama tekog vakuuma obavijenim oko njega. Mogao je da oseti prisustvo Hiroovog lea u zadnjem delu kamiona, neprestano psihiko probadanje izmeu lopatica. Ali sve dok ne govori, bezbedan je; moe da ostane po strani od Vaseljene koja sadri bol. Bol ga ne moe dodirnuti. ekao je, ali Bet nije dodala nita onome to je ve rekla. Konano, on ree: "Sabotaa?" "Softversko topljenje u radio-stanici. Eksplozije na svim inskim topovima. Tri momka iz Mikrospejskraft aplikacija stradala su kada je opalio inski top Boitsovij Kot. Pretpostavljam da je to bilo neizbeno. Sa svom vojnom industrijom smetenom ovde gore, ne iznenauje to je neko hteo da nas izbaci iz igre. Ali to nije sve. Neto se dogodilo ljudima u Samostalnosti. Neto zaista grozno. Ja sam bila napolju u Opservatoriji kada se to zbilo. Jedna novinarka pozvala je da vidi da li postoji neki softverski bekap da se ponovo pokrene stanica, a ula je samo neko blebetanje. Lude stvari. Mislim, stvarno lude. Morali smo da iskljuimo daljinske Opservatorije, jer su operateri bili..." Sada je plakala, blago i nezaustavljivo; proao je itav minut pre nego to je ponovo mogla da progovori. "Neka vrsta biolokog oruja. To je sve to znamo." "Stigli smo." Dok su se zaustavljali u podnoju litice Mauzoleja, Ginteru pade na pamet da nisu poneli opremu za buenje. Onda je izbrojao deset crnih nia u steni i shvatio da je neko mislio unapred. "Nisu pogoeni jedino oni koji su radili u Centru ili u Opservatoriji, ili napolju na povrini. Moda stotinak nas, sve ukupno." Otili su okolo do stranje strane pik-apa. Ginter je saekao, ali Hamiltonova se nije ponudila da ponese telo. Iz nekog razloga, zbog toga se naljutio i zamerio joj. Otvorio je vrata, skoio na papuicu i podigao le u odelu. Pre dananjeg dana, samo estoro ljudi umrlo je na Mesecu. Hodali su pored nia u kojima su njihova tela ekala venost. Ginter je napamet znao njihova imena: Hajse, Jasuda, pehalski, Dubinjin, Mikami, Kastiljo. A sada Hiro. inilo se neshvatljivo da e ikada doi dan kada e biti toliko mrtvih da ih nee znati poimenice. Krasuljci i uti ljiljani bili su tako raskono razbacani ispred grobnica, tako da nije mogao izbei da ne zdrobi pod nogama neke od njih. Uli su u prvu praznu niu i on je spustio Hiroa na kameni sto useen u steni. U halou njegove svetiljke na lemu, telo je delovalo alostivo iskrenuto i neugodno smeteno. Ginter je otkrio da plae; krupne, vrele suze puzile su mu niz lice i ulazile mu u usta kada bi udahnuo. Iskljuio je radio, sve dok nije uspeo da treptanjem otare suze. "Sranje." Preao je rukom preko lema. "Pretpostavljam da bi trebalo da neto kaemo." Hamiltonova ga je uzela za ruku i stisnula. "Nikad ga nisam video onako srenog kao to je bio danas. Trebalo je da se oeni. Skakao je unaokolo, smejao se i govorio o podizanju porodice. A sad je mrtav, a ja ak ne znam ni koje je vere bio." Neto mu je palo na pamet i on se bespomono okrenuo prema Hamiltonovoj. "ta emo da kaemo Anji?" "Ona ima svojih problema. Hajde, pomoli se, pa da idemo. Nestae ti kiseonika."

"Dobro." Pognuo je glavu. "Gospod je pastir moj, poeleti neu..." Po povratku u Samostalnost, druina s povrine zauzela je vazdune komore, to je bio prizor koji je odvojio nadzornika od upravljakih ureaja. ovek iz Vestinghausa, Posner, pogledao ih je odozgo sa osmatrakog prozora. "Ne otvarajte odela", upozorio je. "Sve vreme ih drite dobro zaptivena. ta god da su ubrad bacila, jo je tu. Moda je u vodi, moda u vazduhu. Jedan daak i odoste odavde! Shvatate?" "Da, da", gunao je Ginter. "Ne pizdi." Posnerova ruka zamrznula se iznad kontrola. "Uozbiljimo se. Ne putam vas unutra dok ne priznate teinu situacije. Ovo nije odlazak na piknik. Ako niste spremni da pomognete, niste nam potrebni. Je li to jasno?" "Potpuno razumemo i u potpunosti emo saraivati", brzo ree Hamiltonova. "Zar ne, Vajle?" Klimnuo je jadno. Samo jedna komora bila je slomljena, a izmeu nje i mase vazduha Samostalnosti nalazilo se jo pet kompleta hermetinih vrata. Projektanti grada bili su oprezni. Pod nadzorom Posnera, prolazili su kroz hodnike, komore, sobe za presvlaenje i peli se teretnim eskalatorima. Konano su dospeli do unutranjosti grada. Zastali su na rubu Pakla, trepui. U prvom trenutku, bilo je nemogue ukazati na bilo koji izvor opsedajueg oseanja pogrenosti koje je izjedalo rubove svesti. Parkovi su bili naikani ljudima, signalna svetla na spoju zidova kratera i svoda jarko su sijala, a vodopadi su i dalje skladno padali s terase na terasu. Sitne ptice komino su klatile glavom gore-dole u travi. Onda su se nametnule pojedinosti. Jedan ovek teturao se na etvrtom nivou, trzao glavom i kruto mahao rukama. Punaka ena progegala se pored njih; vukla je za sobom prazna kolica napravljena od tezge mikrofabrike na tokovima, kvaui kao patka. Neko je sedeo u umi visokoj do kolena pored parka Nogui i vadio drvo za drvetom. Ali prilikom podrobnijeg pregleda, jo vie su uznemiravale mirne prilike. Tu je leao jedan ovek, napola u ulazu u tunel, a napola izvan njega, svestan sebe otprilike kao pas. Tamo, tri ene stajale su u pozama krajnje iscrpljenosti, koje su se graniile s oajem. Na sve strane, ljudi se nisu dodirivali, razgovarali ili na bilo koji nain pokazivali da su svesni jedni drugih. Delili su samo potpunu i optu podvojenost. "ta emo..." Neto je tresnulo Gintera po leima. Oborilo ga je s nogu i on posrnu napred. Prevrui se, postao je svestan da ga udaraju pesnice, opet i opet, i da mu jedan mrav ovek klei na grudima i histerino vie: "Ne ini to! Ne ini to!" Hamiltonova je uhvatila oveka za ramena i odvukla ga. Ginter se podigao na kolena. Pogledao je u lice ludila; izbeene i zastraene oi, izraz pun panike. ovek se smrtno uplaio Gintera. Naglo se trgnuvi, ovek se oslobodio. Potrao je kao da ga jure zlodusi. Hamiltonova je netremice gledala za njim. "Dobro si?" upita ona. "Da, naravno." Ginter je doveo u red opremu na odelu. "Hajde da vidimo moemo li da naemo ostale." Krenuli su prema jezeru, zurei naokolo na prilike zaokupljene sobom, ratrkane po travi. Niko nije pokuao da im se obrati. Jedna ena je protrala, bosonoga. Ruke su joj bile pune cvea. "Hej!" viknu Hamiltonova za njom. Ova se hitro nasmejala preko ramena, ali nije usporila. Ginteru je ovla bila poznata: izvrni nadzornik za Martin Marijetu. "Jesu li svi ovde ludi?" upita on. "Izgleda." ena je stigla do obale i sada je irokim zamasima bacala cvetove u vodu. Prekrivali su povrinu. "Kakva prokleta teta." Ginter je stigao u Samostalnost pre cvea; znao je koliko je napora uloeno da se dobije dozvola za saenje cvea i prepravljanje gradske ekologije. Jedan ovek u Krupovom odelu s plavim prugama trao je du ruba jezera.

Kad vie nije bilo cvea, ena se sama bacila u vodu. U prvi mah, izgledalo je kao da je iznenada odluila da skoi. Ali na osnovu naprezanja i koprcanja dok se probijala dublje kroz vodu, bilo je jasno da ne ume da pliva. Dok je ovo Ginter shvatio ta se dogaa, Hamiltonova se ve bacila napred i potrala prema jezeru. Zakasnelo, krenuo je i on za njom. Ali ovek u Krupovom odelu bio je bri od oboje. Bacio se u vodu za enom. Ispruena ruka zgrabila ga je za rame, a onda on potonu, vukui i nju za sobom. Lice joj je bilo crveno i grcala je kada je ponovo izronio, sa rukom preko njenih grudiju. Do tada, Ginter i Bet ve su zagazili u jezero i njih troje zajedno izvukoe enu na obalu. Kada su je pustili, ena se mirno okrenula i odetala, kao da se nita nije dogodilo. "Otila je po jo cvea", objasnio je sastavni deo Krupa. "Ovo je ve trei put kako estita Ofelija pokuava da se udavi. Ona nije jedina. Ja se tu motam i izvlaim ih kad upadnu." "Zna li gde su ostali? Da li neko upravlja ovim? Da li neko izdaje nareenja?" upita Hamiltonova. "Da li ti je potrebna bilo kakva pomo?" upita Ginter. Krupov ovek slegnu ramenima. "Dobro sam. Ali nemam pojma gde su ostali. Moji prijatelji su otili na drugi nivo kada sam odluio da ostanem ovde. Ako ih vidite, recite im da bi mi bilo drago da neto ujem od njih. Trojica momaka u Krupovim odelima." "Hoemo", ree Ginter. Hamiltonova je ve odlazila. Na stepenici tik ispod vrha stepenita ispruio se jedan od Ginterovih kolega iz G5 tima. "Sidni", oprezno ree on. "Kako ide?" Sidni se zakikotao. "Trudim se, ako je to ono na ta si mislio. Ne vidim da 'kako' u tome neto mnogo znai." "Dobro." "Bolje bi bilo postaviti pitanje zato ne radim." Ustao je i vrlo prirodno se pridruio Ginteru prilikom penjanja uz stepenice. "Oigledno ne mogu da budem na dva mesta istovremeno. Ni ti ne bi eleo da veliku hirurku operaciju obavljaju u tvom odsustvu, zar ne?" Ponovo se zakikotao. "To je oksimoron. Kao konji: ona klasino lepa praksitelovska tela koja seru dugaka, nadrealna govna." "Dobro." "Uvek sam im se divio zato to samu toliko umetnosti u jedan jedini prizor." "Sidni", ree Hamiltonova. "Traimo nae prijatelje. Tri oveka u radnim odelima sa plavim prugama." "Video sam ih. Znam samo kuda su poli." Oi su mu bile mirne i prazne; inilo se kao da nisu usredsreene ni na ta posebno. "Moe li da nas odvede do njih?" "ak i cvet prepoznaje svoje lice." Skladno vijugav poljunani put vodio je kroz privatne batenske parcele i terene za kriket. Pratili su ga niz put. Na drugoj terasi nije bilo puno ljudi; inilo se da se veina, posle dolaska ludila, povukla u peine. Ono malo njih koji su preostali, ili su ih prenebregavali, ili su se sklanjali pred njima. Ginter je otkrio da opsednuto zuri u njihova lica, pokuavajui da analizira nedostatke koje je oseao u svakom od njih. Strah se ugnezdio u njihove oi, ba kao i uasna svest o tome da im se dogodilo neto grozno, praena potpunim zanemarivanjem prirode toga. "Boe, ovi ljudi!" Hamiltonova je frknula. Oseao se kao da hoda kroz san. Njegovo odelo priguivalo je zvukove, a kroz vizir lema boje su bile manje jake. Bilo je to kao da je tanano odvojen od sveta, kao da, istovremeno, i jeste i nije tamo; utisak koji je pojaavalo svako novo lice to je gledalo pravo kroz njega s ludakom ravnodunou nevienja. Sidni je skrenuo za ugao, ubrzao korak, pa protrao kroz ulaz u tunel. Ginter je pojurio za njim. Na ulazu, zastao je da bi mu se lem prilagodio na novi nivo svetlosti. Kada se prizor razbistrio, video je kako Sidni zamie u boni prolaz. Poao je za njim.

Na spoju prolaza se osvrnuo, ali njihovog vodia vie nigde nije bilo. Sidni je nestao. "Jesi li videla kojim putem je otiao?" upitao je Hamiltonovu preko radija. Nije bilo odgovora. "Beti?" Krenuo je niz hodnik, zastao i okrenuo se. Ove stvari duboko zalaze. Mogao bi veno da luta po njima. Vratio se napolje na terasu. Hamiltonove nije bilo na vidiku. U nedostatku bilo kakvog boljeg plana, sledio je stazu. Neposredno iza ukrasnog buna boikovine, zaustavila ga je u mestu prizor koji kao da je poticao pravo iz dela Vilijema Blejka. ovek je skinuo koulju i sandale i na sebi imao samo kratke pantalone. uao je na vrhu stene, budan, strpljiv, i jeo paradajz. elina cev bila mu je koso poloena preko kolena kao tap ili skiptar, a ispleo je i neku vrstu krune od platinijumske ice sa hiperprovodnikim ipovima, vrednim pravo bogatstvo, koji su mu visili preko ela. Izgledao je ba kao kakva kraljevska ivotinja. Mirno je zurio je u Gintera, ne trepui. Gintera je prola jeza. ovek je delovao manje ljudski nego ovekoliki majmun, vet na svoj nain, ali bezuman. Oseao se kao da preko eona zuri u pradedu majmuna, koji ui na rubu svesti. Zgrabio ga je nevoljni oseaj praznovernog straha. Da li se ovo dogaa kada se uklone vie mentalne funkcije? Da li arhetip lei tik ispod koe i eka priliku da se pojavi?" "Traim prijatelja", ree on. "Jednu enu u G5 odelu kao to je moje? Jeste li je videli? Tragala je za tri..." Zastao je. ovek je prazno gledao u njega. "Oh, nije vano." Okrenuo se i krenuo dalje. Posle nekog vremena, izgubio je svaki oseaj trajanja. Postojanje se rasparalo u nepovezane slike: ovek presavijen gotovo nadvoje ceri se i stiska utu gumenu patkicu. ena koja skae iza monitora vazduha kao lutka iz kutije, vriti i mae rukama. Stara prijateljica ispruena na tlu plae slomljene noge. Kada je pokuao da joj pomogne, uplaeno je otpuzala od njega. Nije mogao da joj prie, a da ne nanese jo vie tete. "Ostani tu", rekao je. "Nai u pomo." Pet minuta kasnije shvatio je da se izgubio i da nema pojma kako da se vrati do nje. Doao je do stepenica koje su vodile nazad na najnii nivo. Nije bilo razloga da sie njima. Nije bilo razloga ni da ne sie. Siao je. Tek to je stigao do kraja stepenica, kada neko u luksuznom odelu boje lavande projuri pored njega. Ginter je bradom ukljuio radio u lemu. "Zdravo!" Odelo boje lavande se osvrnu - vizir mu je nalikovao na plou opsidijana - ali ne stade. "Znate li gde su svi nestali? Potpuno sam se izgubio. Kako da saznam ta treba da radim?" Odelo boje lavande zaroni u tunel. Slabano, dopro je glas: "Pokuaj u kancelariji upravnika grada." Kancelarija upravnika grada bila je tesna kockica na udaljenosti od osmine kilometra u dubini zamrenog lavirinta administrativnih i servisnih tunela. Nikada nije bila naroito vana u shemi stvari. Osnovne dunosti upravnika grada bile su odravanje zaliha vazduha i vode i pravljenje planova inspekcija vazdunih komora - funkcije koje bi bilo koji kompjuter bolje obavljao samo da su se usudili da ih povere maini. Prostorija verovatno nikada nije bila tako puna kao sad. Desetine ljudi opremljenih za potpuni vakuum prelivalo se i u hol, zabrinuto sluajui kako se Ekatarina savetuje sa gradskim Programom kriznog upravljanja. Ginter se progurao to je blie mogao; ak i tako, jedva da ju je video. "...komore, farme i javna dobra, i stavili smo pod klju sve daljinske. ta je sledee?" Ekatarinin PC visio je sa njene radne opreme i pojaavao nemi glas PKU-a. "Sad kad je ustanovljena elementarna kontrola, industrijski sektor mora biti drugi na redu. Fabrike treba staviti pod klju. Reaktori se moraju ugasiti. Nema dovoljno nadzornika da bi nastavili da rade. Fabrike imaju konzervirajue programe koji su dostupni na zahtev. Tree, ne mogu se zanemariti farme. Petnaest minuta bez kiseonika i celokupna tilapia e uginuti. Kalimari su jo osetljiviji. Moraju se odmah odrediti tri iskusne poljoprivredne komponente. Udvostruite taj broj ako imate samo neiskusne komponente. Savetodavni softver je dostupan. Kakvi su vam resursi?" "Ja u se vratiti na to. ta jo?"

"ta je s ljudima?" upita ratoborno jedan ovek. "Zato se, kog vraga, toliko brinete o fabrikama, kad su nai ljudi u stanju u kome jesu." Izmailova otro podie pogled. "Ti si jedan od istraivakih elemenata angove? ta e ti ovde? Zar nema dovoljno posla?" Osvrnula se unaokolo, kao da se naglo probudila iz sna. "Svi vi! ta ekate?" "Ne moe nas se tek tako reiti. Ko je tebe unapredio u glavnokomandujueg? Mi ne moramo da sluamo tvoja nareenja." Posmatrai su se nervozno vrpoljili, ne udaljavajui se, oekujui da se ugledaju jedni na druge. Odela su im bila praktino jednaka u ovoj guvi, lemovi prazni i bezizraajni. Liili su na mnotvo pokretnih jaja. Raspoloenje gomile balansiralo je jedan tren na ivici prihvatanja i besa, pripravno da padne na bilo koju stranu dodirom perceta. Ginter podie ruku. "Glavnokomandujui!" glasno ree. "Ovde redov Vajl! ekam nareenje. Recite mi ta da radim." Smeh se prolomio prostorijom i napetost se smanjila. Ekatarina ree: "Uzmi najblieg do sebe i ponite da sklanjate ugroene iz administrativnih podruja. Izvetite ih na otvoreno, gde e tee da naude sami sebi. Kad god ispraznite prostoriju ili hodnik, dobro je zbravite. Jasno?" "Da, gospoo." Potapao je po najbliem odelu i njegov lem odseno klimnu. Ali kad se okrenuo da ode, put mu je bio zakren gomilom tela. "Ti", Ekatarina je uprla prstom. "Idi do komora farmi i penom ih zatvori; neu da se ni sluajno zaraze. Svi koji imaju iskustva sa radom fabrika - a to je, mislim, veina nas - trebalo bi da nau daljinskog i krenu da ih zatvaraju. PKU e pomoi u navoenju. Ako nemate nita drugo da radite, prionite na raiavanje hodnika. Sazvau opti sastanak kada sastavimo opseniji plan delovanja." Zastala je. "ta sam izostavila?" Na iznenaenje, odgovorio joj je PKU: "U gradu ima dvadeset tri deteta, od toga dva sedmogodinja prelegalna, a ostatak su petogodinjaci ili mlai, potomci trajno registrovanih lunarnih elemenata. Trajne direktive su da deci treba posvetiti posebnu brigu i zatitu. Kapela na treem nivou moe da se pretvori u prihvatni centar. Treba proneti glas da se deca odvode tamo, im se pronau. Dodeli jednom pouzdanom pojednicu nadzor nad njima." "Boe moj, da." Okrenula se prema ratobornom oveku iz Centra i odrezala: "Uradi to." Oklevao je, a onda ironino salutirao i okrenuo da poe. To je probilo led. Gomila je poela da se razilazi. Ginter i njegov par u radu - ispostavilo se da je to Liza Nagenda, 'povrinski pacov' kao i on sam - krenuli su na posao. Potonjih godina, Ginter e se seati ovog razdoblja kao vremena kad mu je ivot uao u mrani tunel. Duge, grozomorne sate, on i Liza proveli su vukui se od kancelarija do magacina, borei se da udalje ugrone sa korporacijskih podruja i izvedu ih na svetlost dana. Ugroeni nisu saraivali. Prvih nekoliko prostorija u koje su uli bile su prazne. U etvrtoj, ena smuenog izgleda besno je prebirala po ladicama i registrima i razbacivala njihov sadraj. Pod je bio sav u neredu. "Unutra je negde", rekla je mahnito. "ta je unutra, duo", smirujue je rekao Ginter. Morao je da glasno govori da bi se uo kroz lem. "ta trai?" Zabacila je glavu, uz vragolast, zadovoljan osmeh. Obema rukama zagladila je kosu, visoko odignutih laktova, potiskujui je pravo preko lobanje, a zatim gurajui slobodne pramenove iza uiju. "Nije vano, jer sam sigurna da u sad da naem. Pojavila su se dva skarabeja, a izmeu njih gorui Sunev disk; to je dobro znamenje, a da ne pominjem da je analogija za seks. Ja sam upranjavala seks, sve to ovek moe da poeli, u doba od devet godina, bludniei iza upe s kraljem gutera. ta me je bilo briga? Tada sam imala krila i mislila da mogu da letim." Ginter se malo pribliio. "Pria gluposti." "Zna, Tolstoj je rekao da u umi iza njegove kue postoji jedan zeleni tap koji e, kada jednom bude pronaen, prouzrokovati da svi ljudi vole jedni druge. Verujem u taj zeleni tap kao u osnovno naelo fizikog postojanja. Vaseljena postoji u matrici od etiri dimenzije koje moemo da pojmimo i sedam koje ne moemo, zbog ega doivljavamo mir i bratstvo kao pojavu sedmodimenzionog zelenog tapa."

"Mora da me saslua." "Zato? Rei e mi da je Hitler mrtav? Ne verujem u ta sranja." "Dii ruke", ree Nagenda. "Ne moe se raspravljati s nekim ko je otkaio. Zgrabi je za ruke i da je izbacimo napolje." Meutim, to nije bilo tako lako. ena ih se bojala. Kad god bi joj prili, uplaeno se izmicala. Dok su polako prilazili, nisu mogli da je sateraju u ugao, a kada su oboje pojurili, ona je preskoila sto, a onda se zavukla u prostor za noge. Nagenda ju je zgrabila za noge i povukla. ena je zakukala i stisnula se uz kolena Nagendinog odela. "Putaj me", zarea Liza. "Gintere, skini ovu ludakinju s mojih prokletih nogu." "Nemojte da me ubijete!" vritala je ena. "Uvek sam dvaput glasala... znate da jesam. Rekla sam im da ste gangsteri, ali sam pogreila. Ne izbijajte mi kiseonik iz plua!" Izveli su enu iz kancelarije, a onda je ponovo izgubili kada se Ginter okrenuo da zakljua vrata. Odleprala je niz hodnik sa Nagendom za petama. Onda je uletela u jednu drugu kancelariju i morali su da ponu sve iz poetka. Trebalo im je vie od sata da izvedu enu iz hodnika i puste je u park. Za razliku od toga, troje sledeih brzo su reili. Onaj naredni opet je bio naporan, a ispostavilo se da je peta ponovo ena koju su prvo sreli, a koja je odlutala nazad da potrai svoju kancelariju. Kada su je opet odveli na otvoreno, Liza Nagenda ree: "To je etvoro otkaenih - ostalo ih je jo tri hiljade osamsto pedeset osam." "Vidi..." poeo je Ginter. A onda je zauo Krinin glas preko primopredajnog ipa, krut i prenaglaeno jasan. "Neka se smesta svi upute do sredinjeg jezera na organizacioni sastanak. Ponavljam: smesta idite do jezera. Odmah poite do jezera." Oigledno je govorio preko privremeno postavljenog predajnika. Zvuk je bio lo, a glas preko ipa brujao mu je i pratao. "Dobro, vai, shvatila sam", ree Liza. "Sad moe da zauti." "Molim vas, smesta poite do jezera. Svi treba da odmah pou do sredinjeg..." "." Kad su izili u park, na otvorenim povrinama ve su se tiskali ljudi. Ali ne samo prilike u odelima onih koji su se spasli. Svi ugroeni pojavljivali su se iz peina i hodnika Samostalnosti. Hodali su prema jezeru slepo, nesigurno, kao da su tek zazvani iz groba. Nivo tla ispunjavao se ljudima. "Mater mu jebem", ree Ginter, udei se. "Gintere?" upita Nagenda. "ta se to dogaa?" "Primopredajni ipovi. Mater mu jebem, trebalo je samo da im se obratimo preko ipova. Uradie sve to im glasovi u glavi kau da urade." Tle oko jezera bilo je tako ispunjeno ljudima da je Ginter imao problema da uoi bilo koje drugo odelo. Onda je ugledao priliku u odelu kako stoji na ivici drugog nivoa i iroko mae. Odmahnuo je i uputio se prema stepenicama. Kad je stigao do drugog nivoa, poprilina grupa neugroenih ve se bila skupila. S