Aneli u mojoj kosi

Aneli U M ojoj K osiLorna Birn

Beograd 2010

Naslov originala: Angels in my Hair - Lorna Byrne Copyright na prevod za Srbiju: Babun Izdava: Babun Prevod: Goran Boji Lektura: Ana Beli tampa: Lukatampa Prvo izdanje Beograd 2010 ISBN 978- 86-83737-67-3

SADRAJ

Zahvalnost 1. Drugaijim oima 2. uvari kapije 3. Stepenice ka nebu 4. Zato se krije od mene 5. Ilija 6. Preuzimanje bola drugih 7. Stvorenje bez due 8. Posrednik 9. Aneo smrti 10. Bombai 11.Aneo majinske ljubavi 12. Kuica na selu 13. Govorim Doiju 14. Nisam imala pojma da imam anela uvara 15. Mo molitve 16. Tunel 17. Neko je triput pokucao na prozor 18. Nije li Lorna srena...? 19. Ja sam ovde, ja sam ovde evo me! 20. Zlatni lanac 21. Potrebna su mi uda 22. Satana na kapiji

8 11 19 29 40 53 61 69 76 81 89 99 113 123 132 138 146 157 167 178 185 195 202

23. Srodne due 24. Mir u Irskoj i za Boi 25. Mihailo mi govori ko je on zaista 26. Zli duh se pokazuje 27. Doi 28. Pero sa Neba

213 220 233 242 252 260

Mojoj deci

7

Zahvalnost

S

rdano sam zahvalna Din Kalanan (Jean Callanan) za njenu podrku, odanost i hrabrost. Kad sam je prvi put srela, aneli su mi rekli da e ona odigrati bitnu ulogu da mi pomogne da napiem i objavim ovu knjigu. Malo je ona znala o tome koliko e vremena, napora i tekog rada biti potrebno. Zahvaljujem joj za njeno dobro raspoloenje, entuzijazam, strpljenje, velikodunost i prijateljstvo. Zahvaljujem anelima to su mi doveli nekog ko ima puno poslovnog iskustva, koje se pokazalo od neprocenjive vrednosti. Aneli su mi rekli da mi nee trebati nikakav agent, da u u Din imati nekoga ko je bolji od bilo kog agenta. Nisam mogla nai boljeg urednika od Marka Buta (Mark Booth). Njegovo poverenje, pouzdanje i vera u ovu knjigu su bili bitno drugaiji od uobiajenog. On je prevaziao ono to se oekuje od jednog urednika. Duboko sam zahvalna tom udesnom i posebnom oveku koji mi je postao dobar prijatelj i zahvaljujem anelima to su mi ga poslali. Zahvalna sam takoe timu izdavake kue Senri (Century), posebno arlot Hejkok (Sharlotte Haykock), na njenom dobrom raspoloenju i efikasnosti i Rajni Dil (Rina Gill) za njen entuzijazam, kreativnost i ale. Razni ljudi, koje sam srena da zovem mojim prijateljima, pomogli su mi oko ove knjige: zahvaljujem Stivenu Malaganu (Stephen Mallaghan) za njegovu velikodunost, entuzijazam i dobrotu... i za to to je bio tako dobar prijatelj; Danijelu O Donelu (Daniel O Donnel) za8

njegovo ohrabrenje i za to to je otvorio prva vrata; Eoin Mekhejl (Eoin MacHole) to je napravila divan veb sajt; Patrii Skanlan (Patricia Scanlan) za njeno ohrabrenje. I hvala vam, moji prijatelji: Ketrin i Don Kerigan (Catherine, John Kerrigan) , koji su mi dali ogromnu podrku u dobrim i loim periodima; Sali Vajt (Sally White), to me je nasmejavala; Donu Kartiju (John Carthy), to je bio tu; Brajanu Keliju (Brian Kelly) za njegovu podrku i velikodunost; porodici Kvigli (Quigley) za podrku u praktinim pitanjima kojima moraju da se bave sve majke. Na kraju, hvala mojoj deci koja su se postarala da uvek vrsto stojim na zemlji! Mnogo im hvala to su bila tu za mene, posebno mom najmlaem detetu, iji je ivot ova knjiga okrenula naglavake.

9

1

Drugaijim oima

K

ad sam imala dve godine, lekar je rekao mojoj majci da sam retardirana. Majka je primeivala da sam od malih nogu izgledala kao da ivim uglavnom u sopstvenom svetu. ak mogu da se setim kako leim u krevecu velikoj korpi i vidim kako se naginje i gleda me. Oko nje sam stalno viala svetla, sjajna bia u svim bojama duge: u to vreme bila su mnogo vea od mene, ali manja od nje otprilike veliine trogodinjeg deteta. Ta bia su lebdela u vazduhu poput pera; i seam se kako sam pruala ruke da ih dotaknem, ali mi to nikad nije polazilo za rukom. Bila sam fascinirana tim stvorenjima i divnom svetlou koju su isijavali. Tada nisam shvatala da vidim svet drugaije od drugih ljudi; a tek mnogo kasnije sam od tih bia saznala da se ona zovu aneli. Kako su prolazili meseci, moja majka je zapazila da bih uvek gledala ili zurila negde drugde, bez obzira ta bi ona inila da privue moju panju. Zapravo, ja jesam bila negde drugde: bila sam sa anelima, posmatrala ta oni rade, govorila i igrala se sa njima. Bila sam oarana tim nebeskim stvorenjima. Kasno sam progovorila, ali sam od ranog detinjstva razgovarala sa anelima. Ponekad smo koristili rei koje vi i ja razumemo, ali ponekad rei nisu bile potrebne itali bismo jedni drugima misli. Verovala sam da svi drugi mogu da vide ono to ja vidim, ali bi mi onda aneli rekli da ne govorim nikome; da to treba da ostane tajna10 11

meu nama. Zaista, godinama sam se povinovala volji anela i nisam govorila nikome ta vidim. Tek sada, piui ovu knjigu, po prvi put govorim o tome. * * * Lekarev komentar kada sam imala dve godine duboko je uticao na moj ivot: shvatila sam da ljudi mogu da budu veoma okrutni. Tada sam ivela u Starom Kilmajnhamu, blizu centra Dablina. Moj otac je tu iznajmljivao prostor za malu radionicu za popravku bicikala, koja je imala kuicu uz nju. Ako biste proli kroz radnju i krenuli okolo pa na levo, stigli biste do malene i prilino trone kuice. Ona je bila deo niza starih kuica i radnji, ali je veina njih bila naputena, jer su bile u veoma loem stanju. Dugo smo iveli u jednoj od sobica u prizemlju: tu smo kuvali, jeli, priali, igrali se, pa ak su nas tu i kupali u velikom metalnom umivaoniku ispred ognjita. Poto kua nije imala kupatilo, napolju, u zadnjem dvoritu, niz puti, bio je senik sa nunikom. Na spratu su bile dve male spavae sobe; isprva sam delila jednu od tih soba, i krevet, sa mojom starijom sestrom, Emer. Nisam viala samo anele (a viala sam ih stalno od trenutka kad bih se probudila, do odlaska na spavanje), ve i duhove ljudi koji su umrli. Moj stariji brat, Kristofer, rodio se mnogo pre mene, ali je umro kad sam imala samo deset nedelja. Iako ga nikad nisam videla dok je bio iv, mogla sam da ga zamislim bio je tamnokos, dok smo moja sestra i ja bile plavokose a takoe sam mogla da se igram sa njim u duhovnom svetu, kao da je u pitanju java. Tada sam mislila da u tome nema nieg udnog; imala sam oseaj da je on naprosto jo jedno dete, iako je izgledao malo sjajnije. Jedna od prvih stvari koje su uticale da shvatim kako je on ipak drugaiji, bila je injenica da je menjao uzrast. Ponekad bi se pojavljivao kao beba, a ponekad kao dete istog uzrasta kao ja, koje je malo nesigurno hodalo preko sobe. Takoe nije bio stalno prisutan, ve je izgledalo da dolazi i odlazi. Kasno, jednog zimskog popodneva, ba kad je poelo da se smrkava, bila sam sama u maloj dnevnoj sobi kue u Starom Kilmajnhamu. U kaminu je gorela vatra i to je bilo jedino svetlo u sobi. Svetlost vatre se odraavala na podu gde sam sedela igrajui se sa malim drvenim kockama koje je nainio moj otac. Kristofer je doao da se igra sa mnom.12

Sedeo je blie vatri objasnio da je mesto gde on sedi za mene pretoplo, ali je njemu dobro jer ne osea toplotu. Zajedno smo pravili kulu: ja bih stavila jednu kocku dole, a on bi stavio drugu na nju. Kula je postajala veoma visoka, a onda, iznenada, ruke su nam se dodirnule. Bila sam zapanjena oseaj je bio sasvim drugaiji nego kada bih dodirivala druge ljude. Kad bih ga dodirnula, on je poinjao da iskri kao da su tu bile male letee zvezdice. U jednom trenutku sam ula u njega (ili je moda on uao u mene); bilo je kao da smo se stopili i postali jedno. okirana, oborila sam nau kulu od kockica! Prsnula sam u smeh, a onda ga opet dodirnula. Mislim da je to bilo prvi put da sam u potpunosti shvatila da on nije bie od krvi i mesa. Nikad nisam brkala Kristofera sa anelima; aneli koje sam viala zaista su ponekad imali ljudski izgled, ali ak i tada veina ih je imala krila, a stopala im nisu dodirivala tlo i nekakva sjajna svetlost je izbijala iz njih. Ponekad aneli koje bih videla uopte nisu imali ljudsku pojavu, ve su izgledali kao prodorna sjajna svetlost. Kristofer se esto pojavljivao u blizini moje mame. Ponekad bi mama sedela u stolici kraj vatre i dremala, a ja bih posmatrala kako se on udobno smestio u njenom naruju. Nisam znala da li je moja majka svesna Kristoferovog prisustva, pa sam ga upitala: Da kaem mami da si tu? Ne, ne moe da joj kae, odgovorio je on. Ona ne bi razumela. Ali, ponekad me osea. Jednog zimskog jutra, aneli su doli u moj krevet dok je sunce izlazilo. Leala sam sklupana pod ebadima. Moja sestra Emer, sa kojom sam delila krevet, bila je budna i etala se po sobi, a umesto nje Kristofer je leao sklupan kraj mene. Zagolicao me je i rekao: Pogledaj Lorna preko na prozor. Kao to sam rekla, aneli mogu da se pojave u raznim oblicima i veliinama; tog jutra su izgledali kao pahulje snega! Izgledalo je kao da se prozorsko staklo pretvorilo u paru i im bi neka pahulja pogodila prozor, preobrazila bi se u anela veliine bebe. Te anele bi potom uneo kroz prozor zrak svetlosti, a svaki je izgledao kao pokriven belim i sjajnim pahuljama. Kada bi me aneli dodirnuli, pahulje bi padale sa njih na mene: golicale su me dok su padale, i za divno udo, bile su tople, a ne hladne. Zar ne bi bilo divno, ree Kristofer, kad bi svi znali da mogu da napune svoje depove anelima; da mogu da stave na hiljade anela u13

jedan dep, kao da su pahuljice, i da mogu da ih nose sa sobom i da nikad ne budu sami. Okrenula sam se i upitala: ta ako bi im se istopili u depovima? Kristofer se zakikotao i rekao: Ne! Aneli ne mogu da se istope! Odgovorila sam mu tunim glasom: Kristofere, volela bih kad bi ti mogao da bude u maminom depu kao pahuljica i da bude sa njom stalno. On se okrenuo i pogledao me, poto smo leali sklupani u krevetu, i rekao: Ti zna da sam ja ve tamo. Kad sam ve porasla, majka mi je rekla da je imala muku bebu po imenu Kristofer, koja se rodila godinu dana pre mene, ali je ivela samo deset nedelja. Ja sam se samo nasmejala. Seam se da sam je upitala gde je Kristofer sahranjen, a ona mi je rekla da na dejem groblju u Dablinu ima jedan neobeleen grob (takav je tada bio obiaj). alosno je to nema groba sa njegovim imenom koji bih mogla da obiem, ali on nije zaboravljen. Ponekad, ak i dan-danas, posle toliko godina, ja osetim Kristoferovu ruku u mom depu, koja se pretvara da pravi pahuljice, podseajui me da nikad nisam sama. Saznala sam vie o Kristoferu i mojoj majci jednom kad sam imala oko etiri ili pet godina. Sedela sam za stolom i mahala nogama dorukujui, kad sam ugledala Kristofera, koji je izgledao kao da ima oko dvanaest godina, kako tri preko sobe do vrata prodavnice, ba kad je moja majka ula sa hlebom. Na licu joj je bio irok osmeh i rekla je: Lorna, ima jedno iznenaenje za tebe u radionici, ispod tatine radne tezge! Skoila sam od stola, sva uzbuena, i pola za Kristoferom. On je krenuo pravo kroz radnju u mranu radionicu; ja sam morala da zastanem na vratima jer je unutra bilo tako mrano da nisam mogla nita da vidim, pa sam prvo morala da priviknem oi na tamu. Ali, Kristofer je bio kao svetlost, blaga svetlucava svetlost koja mi je osvetljavala put kroz pretrpanu radionicu. Najavio je: Maka je dobila maie! I tu, zahvaljujui Kristoferovoj svetlosti, mogla sam da vidim etiri majuna maeta tri su bila potpuno crna, a jedno crno-belo. Bili su tako lepi, meki i glatki. Majka maka, Bleki, izala je iz kutije, protegla se, a onda iskoila kroz prozore u vrt. Potrala sam za njom i pozvala Kristofera da i on izae, ali on nije hteo u vrt.14

Vratila sam se nazad i upitala Kristofera Zato nee da izae napolje? Uzeo me je za ruku, kao da hoe da me utei volela sam dodir njegove ruke i nae ruke su se stopile. Bio je to magian oseaj: inio je da se oseam bezbedno i sreno. Lorna, kad bebe umru, njihovi duhovi ostaju sa njihovim majkama onoliko koliko je potrebno, pa tako i ja ostajem ovde sa mamom. Kad bih izaao napolje, bilo bi to kao da prekidam ta seanja a to neu da uradim! Znala sam ta misli. Moja majka je ulila toliko mnogo ljubavi u njega: sva seanja koja je imala dok je bila trudna, kako ga je nosila u sebi, roenje, radost i srea koju je oseala dok ga je drala u rukama i nosila kui iako je ak i tada imala oseaj da se sprema neto loe, uprkos onome to su lekari govorili. Mama je provela nekoliko dragocenih nedelja kod kue sa Kristoferom pre nego to je umro i Kristofer mi je ispriao kolikom ljubavlju ga je obasipala, a on joj je sada uzvraao tu ljubav. Zato je moj brat-duh ostajao u kui, nikad ne izlazei napolje, sve do dana kada smo morali da zauvek odemo iz te stare radnje u Starom Kilmajnhamu. Tada je izgledalo da je moja majka spremna da pusti mog malog brata da ode i oseala se dovoljno snanom da nastavi dalje. * * * Kad vidim anela, zaelim da stanem i zurim u njega; oseam se kao da sam u prisustvu jedne ogromne moi. Kad sam bila mlaa, aneli su uglavnom uzimali ljudski oblik da mi uine lakim da ih prihvatim ali sada to vie nije neophodno. Aneli koje vidim nemaju uvek krila, ali kada ih imaju, ponekad me zapanji njihov oblik; ponekad su kao plamenovi vatre, pa ipak imaju oblik i vrstinu. Neka od aneoskih krila imaju pera; jedan aneo koga sam videla imao je tako uzana, visoka i iljata krila da mi je teko bilo da poverujem da su to krila. Htela sam da ga zamolim da ih rairi. Kad aneli imaju ljudski oblik sa ili bez krila njihove oi su jedna od njihovih najfascinantnijih crta. Aneoske oi nisu kao ljudske oi. One su neverovatno ive, neverovatno pune ivota, svetlosti i ljubavi. U njima je sadrana sutina sutina samog ivota njihov sjaj vas potpuno ispunjava.15

Nikad nisam videla da stopala anela zaista dodiruju zemlju; kad vidim nekog od njih kako hoda prema meni, vidim i neto to izgleda kao jastuk energije izmeu tla i njegovih stopala. Ponekad on izgleda kao tanka nit, ali ponekad se rairi izmeu zemlje i anela, pa ak utone i u samu zemlju. Od moje najranije mladosti, bio je jedan poseban aneo koji mi se esto prikazivao. Prvi put kad sam ga videla, bio je u uglu spavae sobe i rekao je samo Lorna. Na odreene naine izgledao je kao i drugi aneli, ali bilo je neto posebno u njemu, sijao je mnogo jae od drugih i imao je zapovedniko prisustvo, monu muku energiju. Od prvog trenutka kada sam ga videla uvek sam oseala da je spreman da me zatiti, poput tita, i od tada je on nastavio da se pojavljuje i postepeno sam se sprijateljila sa njim. Rekao mi je da se zove Mihailo. * * * kola je za mene bila teka; veina uitelja tretirala me je kao da sam zaostala. Svoju prvu svetu priest uzela sam u koli kad sam imala est godina i to je bilo uasno. To je trebalo da bude veoma poseban dan kao to i jeste za veinu irske dece. Dok smo se pripremali za prvu svetu priest u uionici, uitelji bi postavljali deci pitanja proveravajui da li su nauila svoj katehizam, ali se oko mene nisu trudili; rekli bi samo, Nema smisla da te pitamo. I kad bi sva druga deca trebalo da stanu u red i kau neto o priesti, i ja bih stala u red, ali bi me onda izvukli odatle i rekli da se vratim na svoje mesto. Kada ste mali, to zaista boli. I tako, dok bih sedela pozadi u uionici ili na jednoj od klupa u uglu, pitala bih moje anele: Zar oni ne znaju da i ja znam moj katehizam? Nisu mi ak ni pruili priliku. Potom, u crkvi, na dan moje prve priesti, kad sam konano krenula ka oltaru, zgrabila me je jedna ruka i izvukla iz reda jer je uitelj odluio da bolje devojke treba da idu ispred mene. Istina, bilo je nekih dobrih ljudi; kada sam imala oko etiri godine, seam se da je u koli bila jedna asna sestra koja se zvala (mislim) majka Moderini. Rekli su joj da sam spora i zaostala, ali sam oseala da ona bolje zna. Kad bih bila na njenom asu, ona bi mi prilazila i postavljala mi jednostavna pitanja na koja sam uvek znala odgovor, pa bi se onda osmehnula i protrljala me po glavi.16

Ali uprkos tim povremenim ljubaznim postupcima nekolicine ljudi, odrastala sam kao autsajder. Ljudi su mogli da vide da sam drugaija i naprosto to nisu mogli da razumeju. Taj aspekt moga ivota bio je veoma, veoma teak i jo uvek je takav! Ljudi kau da isuvie verujem svetu, da sam isuvie istinoljubiva za ovaj svet, ali ja ne mogu da budem drugaija! udna stvar je, ako je neko istinoljubiv u svakom pogledu kako u onome to misli tako i u onome to govori i ako je iskren prema ljudima koji ga okruuju, to je teko, i to zaista na neki nain izoluje oveka. Nain na koji ljudi misle o meni i kako me gledaju pogaa me ak i danas. Iako me ne poznaju, ili ne znaju ime se bavim, oni znaju da sam na nekom nivou drugaija. Ako izaem sa prijateljima i sretnem nekog novog, ko ne zna nita o meni, esto e taj ispriati mojim prijateljima da ima neto neobino u meni, neto to ne moe sasvim da definie. A s tim nije lako iveti. Ali, moj ivot u koli uinio je mnogo podnoljivijim jedan aneo po imenu Hosus. Jednog jutra sam trala u kolu, pokuavajui da sustignem jednu stariju devojicu koja je trala zajedno sa mnom, kad sam iznenada videla prelepog anela kako se skriva iza stuba uline svetiljke. Napravio je neku smenu grimasu, i od tog dana se pojavljivao skoro svakog jutra kad bih ila u kolu. I dan-danas ga redovno viam. Hosus je izgledao i izgleda kao staromodni kolski uitelj. Nosi lepravu odedu koja je uglavnom plava (ali moe da promeni boju), smean eir i dri svitak u ruci. Oi su mu sjajne i iskre kao zvezde, izgleda kao mladi profesor: mukarac pun energije sa velikim autoritetom i mudrou. Hosus uvek izgleda isto, za razliku od nekih drugih anela koji me okruuju. Mihailo, na primer, uglavnom uzima ljudski oblik ponekad ga ja zamolim da to uini jer mi je tako lake ali on esto menja svoj izgled, u zavisnosti od toga gde se trenutno nalazimo ili od poruke koju treba da mi saopti. Za mene Hosus predstavlja znanje: izgleda veoma ozbiljno, i moe da bude takav, ali ume sjajno da me razveseli kada se oseam potiteno. Hosus je bio taj koji me je teio i rekao mi da ignoriem ostalu decu kada mi se podsmevaju u koli, ili kad vidim grupu odraslih kako razgovaraju, pa se onda okrenu i pogledaju u mene. Hosus bi mi uvek govorio: Oni ne znaju nita.17

U poetku nisam znala ime tog anela, jer mi se on zapravo nije ni obraao. Samo bi se pojavio u uionici, imitirajui uitelja ili neko drugo dete, ili igrajui neke igre u uionici, ili inei neto drugo da mi izmami osmeh. Ponekad, kad bih se vraala kui, on bi me ekao na kolskoj kapiji ili na drugoj strani ulice. Seam se trenutka kad sam prvi put razgovarala sa njim: nikog nije bilo da se vrati sa mnom kui tog dana, poto je moja sestra ila na ples i otila je ranije, pa sam izala iz kole i lagano etkala po igralitu. Krenula sam prema velikoj kapiji na ulazu u kolu nadajui se da u videti Hosusa i da u moi da priam sa njim, i bila ushiena kad sam ga videla kako viri iza stubova. Viknuo je da pourim. Treba da stigne kui pre nego to pone kia. Zastala sam na kapiji i pogledala unaokolo. Kada sam se uverila da nema nikoga, pitala sam ga kako se zove. Hosus, odgovorio je. Ja sam se samo nasmejala i odskakutala kui, a on je skakutao sa mnom i dobro se seam da se smejao skoro celim putem.

2

uvari kapije

T

ata nije mnogo zaraivao od opravki bicikala zapravo, niko u tom kraju nije imao mnogo novca, pa su ga uvek molili za pomo i obeavali da e platiti sledei put. Moj tata je bio ovek dobrog srca, pa smo esto ostajali gladni. Obrok nam se esto sastojao od hleba i margarina, ili hleba i dema, ali se nikad nisam alila da mi kri stomak jer sam znala da su mama i tata ve pod velikim stresom. Naposletku su mi ipak izbile rane po koi pa su me odveli lekaru. On je rekao roditeljima da imam manjak vitamina i da treba da dobijam svee voe i povre svakog dana. Ali uz sve te novane probleme retko sam dobijala voe i povre, osim kad bi nam nai susedi koji su imali veliku batu dali neto. to se tie odee, puno smo zavisili od paketa koji su stizali od roaka iz Amerike, i kad god bi neki paket stigao, to je bilo kao arolija. Na ivot je bio teak, kao to je bio i za mnoge druge. Tatina radnja zapravo se sastojala od jedne male tamne prostorije na koju se naslanjala mala zgrada sa limenim krovom. Bila je puna stolova za popravku i alata drugih stvari i mirisala je na ulje i mazivo. Ponekad, pre nego to bi tata doao kui na aj, pozvao bi me u radionicu i traio da mu pomognem tako to u drati limenku sa mau koju je koristio da oisti ruke. Bila je crna i lepljiva i smrdela je uasno, ali je obavljala posao. Nakon to bi trljao ruke tom mau nekoliko minuta, obrisao bi ih prljavom starom krpom i energino nastavio da ih trlja. Potom bi poao u kuhinju i oprao ih hladnom vodom (jedini nain da doemo do tople vode bio je da zagrejemo kotao na vatri); nakon toga bi19

18

njegove ruke ponovo bile potpuno iste. Volela sam da pomaem mom tati ak i da mu drim limenku a ponekad bi me zamolio da uvam radnju dok bi on pio aj sa mamom, za sluaj da neko ue. * * * U koli, Hosus bi ponekad seo za uiteljev sto kad uitelj nije bio tamo. Prvog dana kad sam videla Hosusa u uionici, ne mogavi da poverujem svojim oima, upitala sam ga glasno: ta ti radi tu? Uitelj je uo neto, okrenuo se i pogledao u mom pravcu. Morala sam da stavim ruku na usta da bih prestala da se smejem. Razlog mog velikog iznenaenja bio je sledei: iako je u uionici uvek bilo anela uvara, Hosus je bio drugaiji. On nije bio aneo uvar. Aneli uvari dece su izuzetno sjajni, izuzetno svetli, kao blistave svetiljke. Hosus je izgledao potpuno drugaije, imao je vie ljudskih crta: njegova odeda je dodirivala nametaj. Hosus je izgledao drugaije da bi mi pomogao da uoim razliku izmeu anela uvara i posebnih anela koji su bili deo mog ivota. Kao dete, imala sam da uim kako da razlikujem razne vrste anela. Razne vrste anela znale su razne vetine. Ba kao to smo i ja i svako drugo dete morali da nauimo da razlikujemo uitelja od lekara, ja sam morala da nauim da razlikujem razne vrste anela kako bih stekla predstavu o tome kako aneli mogu da pomognu meni i drugima. Hosus me je esto zasmejavao i jednom sam ga upitala: Misli li da oni misle da sam ja prosta, ili kako me zovu, retardirana, zato to me vide da se smeim i smejem a ne vide emu se smejem? ta misli ta bi mislili kad bi znali da sedi za uiteljevim stolom obuen kao uitelj? Hosus se nasmejao: Pobegli bi vritei, kao da ovde ima duhova. Zar ne bi znali da si aneo? Ne. Oni nas ne vide onako kako nas ti vidi. Kao to sam rekla, uvek sam mislila da druga deca mogu da vide anele i razgovaraju sa njima, i tek sa nekih est godina poela sam da zapaam da to nije tako. Zna, Hosuse, znam da neka deca mogu da vide anele. A on mi odgovori: Da, naravno da mogu, ali samo dok su veoma mala, a potom porastu. Kad stignu u tvoje godine, veina dece nas vie ne vidi; neka prestaju da nas vide ve kada napune tri godine.20

U stvari, sve bebe vide anele i duhove, ali otprilike u vreme kada dete progovori, njemu poinju da govore ta je stvarno a ta nije stvarno, pa ako stvari nisu opipljive kao to su njihove igrake, kau da su one izmiljene. Mala deca bivaju uslovljena i gube sposobnost da dalje vide i doivljavaju. Poto danas obrazovanje poinje ranije, sve manje ljudi razgovara sa anelima; i to je jedan od razloga zbog koga su me aneli naveli na to da napiem ovu knjigu. A to je neto ega se veoma plaim, jer ne elim da mi se podsmevaju, ali znam da to moram da uradim; naposletku ja uvek uradim ono to aneli ele... Nas u svakom trenutku okruuje na milione anela nemogue ih je prebrojati, kao ni pahuljice ali su mnogi nezaposleni. Oni se trude najbolje to mogu da pomognu, ali ne mogu uvek da dopru do ljudi. Zamislite milione nezaposlenih anela kako lutaju unaokolo! Oni nemaju ta da rade zato to veina ljudi naporno radi da proivi svoj ivot i nisu svesni da su aneli tu da im pomognu; i da su sveprisutni. Bog od nas hoe da budemo sreni i da uivamo u svojim ivotima, pa alje anele da nam pomognu. Toliko mnogo je duhovne pomoi koja samo eka na nas da je uzmemo. Ali, dok neki od nas poseu za tom pomoi, mnogi to ne ine. Aneli nas prate govorei nam da su tu, ali mi ih ne ujemo; mi neemo da ujemo. Mi verujemo da sve moemo da uradimo sami. Zaboravili smo da imamo duu i verujemo da smo samo krv i meso. Verujemo da nema nieg iza toga: da nema ivota posle smrti; da nema Boga; da nema anela. Nije nikakvo udo to smo postali suti materijalisti, bia opsednuta sobom. Ljudska bia su mnogo vie od puke telesnosti, pa kad postanete svesni toga i ponete da verujete da imate duu, vaa povezanost sa vaim anelom e procvetati. ak i u ovom asu, dok sedite tu i itate ovo verovali ili ne uz vas je jedan aneo: to je va aneo uvar i on vas nikad ne naputa. Svakom od nas dat je dar u vidu tita nainjenog od svetlosti. Deo zadatka anela uvara je da postavi taj tit oko nas. Za Boga i anele mi smo jednaki; svi mi zasluujemo da budemo zatieni, zbrinuti i voljeni, bez obzira ta drugi misle o nama dobro ili loe. Kada posmatram nekog, ja mogu fiziki da vidim taj tit oko njega: on izgleda kao da je iv. Va aneo uvar je uvar vratnica vaeg tela i vae due. On vam je dodeljen jo pre nego to ste bili zaeti: dok ste rasli u majinoj utrobi, on je bio tu sa vama, titei vas u svakom trenutku. Kad se rodite i dok21

rastete, va aneo uvar se ne odvaja od vas ni na trenutak: on je sa vama dok spavate, dok ste u kupatilu, sve vreme vi nikad niste sami. Potom, kad umrete, va aneo uvar je tu pored vas, pomaui vam da preete u drugi svet. Va aneo uvar takoe puta druge anele u va ivot da vam pomognu u raznim stvarima; oni dolaze i odlaze. Ja te anele zovem anelima uiteljima. Moda e vam biti teko da u ovo poverujete; ako ne verujete, preispitajte svoju nevericu. Ako ste cinini, preispitajte svoj cinizam. ta moete izgubiti ako se otvorite za mogunost da postoje aneli, ako se otvorite svom duhovnom sopstvu i nauite neto o sopstvenoj dui? Zamolite anele da ponu da vam pomau. Aneli su sjajni uitelji. Dok sam bila dete, aneli su tako mnogo vremena provodili sa mnom, uei me i pokazujui mi stvari, da sam bila veoma srena kada bih ostajala sama satima bez prestanka. Jedno od mojih omiljenih mesta bila je udobna mala spavaa soba koju sam delila sa mojom sestrom Emer. Plafon je bio nizak i nagnut, a prozor tako nisko da sam morala da kleim ili da uim da bih posmatrala prolaznike na ulici. Posmatrala bih susede kako prolaze ulicom ispod i ponekad bih pored njih videla ono za ta sam znala da je njihov aneo uvar bilo je to kao da je neka lepa, svetla osoba sa njima. Ponekad je izgledalo kao da aneo uvar lebdi, ali je u drugim sluajevima izgledalo kao da hoda. Ponekad bi ak izgledalo kao da je postao deo neke osobe, ili da stoji iza nje sa krilima obavijenim oko nje, u zatitnikom zagrljaju. Ti aneli su se pojavljivali u svim veliinama: ponekad bi se pojavili kao iskra koja bi potom rasla i otvorila se do pune veliine; ponekad bi bili masivni, mnogo vei od osobe koju tite. Aneli uvari su bili sjajni i esto obueni u neto sasvim zlatno, ili srebrno, ili plavo, ili su nosili razne boje. U drugim sluajevima bih mogla da vidim duha ba kao to sam videla mog brata Kristofera. Jedna susetka, koja je ivela na vrhu brda, ponekad bi prola kraj prozora sa svojom decom bebom i malim detetom u velikim starim kolicima, i dva druga deteta, koja su bila jedva malo vea od beba i videla bih kako kraj njih hoda neki starac. Jednog dana je ta susetka bila sa mojom mamom u radnji pa sam ula kako kae da joj nedostaje njen otac, koji je nedavno umro. Znala sam da je taj stari ovek koga sam videla bio njen otac, a deda ove dece. Nasmejala sam se,22

jer iako joj je nedostajao njen otac, on je ipak bio tu sa njom ona samo nije mogla da ga vidi. Ona ga je toliko volela da je njegov duh ostao sa njom da joj prui pomo i utehu, sa namerom da bude uz nju sve dok ona ne bude spremna da ga pusti da ide. Isprva sam esto brkala te duhove i ljude kao u sluaju Kristofera ali vremenom su me aneli nauili kako da uoim razliku izmeu duha i ive osobe. Malo mi je tee da to objasnim: duh izgleda kao jedan od nas, samo je svetliji kao da poseduje svetlost u sebi. Oni mogu da usmeravaju tu svetlost gore-dole; to je vii nivo te svetlosti, to su duhovi providniji i prozraniji. Ako duhovi tu svetlost usmere nadole (to povremeno ine da bi uinili sebe manje nametljivim), mogue je pomeati ih sa pravom osobom od krvi i mesa. Jednostavno reeno, to je kao da ste rekli zdravo susedu koji prolazi drugom stranom ulice, pa vam nekoliko minuta kasnije sine da je taj koga ste pozdravili bio Doni, ali da je on umro pre est meseci. Moda ete se tek onda prisetiti da je Doni izgledao svetlije nego drugi ljudi. Jo jedna stvar koju sam volela da gledam kroz prozor bila je energija koja je tekla oko ljudi. Na primer, videla bih majku jedne moje prijateljice i vrtlone zrake svetlosti koji dolaze od nje sjajne, iskriave zrake slezove, purpurne, crvene, zelene ili tirkizne boje, koji su izbijali iz sredinje take, kao vrtlog. Bila je to energija koja se razlikovala od energije te ene i fascinirala me je. Kasnije sam ula moju majku kako kae da e ta ena imati bebu i nasmejala se u sebi. Na isti nain mogla sam da vidim da li su ljudi bolesni, ak i kad ne bih sasvim razumela ta vidim. Pokretna tamna senka postala bi uoljiva oko tela te osobe, pokazujui mi da neto nije u redu sa njenom krvlju. Ponekad bi kost blesnula i mogla sam da vidim da je oteena ili nije pravilno formirana i znala bih instinktivno da neto u telu tog oveka nije u redu, iako nisam imala rei da to objasnim. * * * Jednog dana sam uala kraj kraj prozora i videla oveka kako se vozi na velikom crnom biciklu sa svojom erkicom u zadnjoj korpi. Aneli su mi rekli da ih posmatram i da ne skidam oi sa njih dok prolaze kraj prozora. Nisam pitala zato; kao dete inila sam sve to mi aneli kau, ne pitajui ih za razlog. Znala sam da se od mene trai da pomognem23

tom ocu i erki, pa sam se ak i dok su prolazili kraj mog prozora molila za njih. Nisam znala ta e se desiti, ali sam molila da to ne bude neto suvie loe. Odjednom, dok su ovek i njegova erka prolazili kraj kue, sve kao da se usporilo, kao u usporenom filmu. Jedan veliki autobus na sprat ih je pretekao, narednog trenutka je devojica vrisnula, a ovek je poeo da pada. Ipak, dete nije palo sa bicikla. Noge su joj se uhvatile u bice. Gledala sam kako otac paljivo ispetljava njeno maleno stopalo i noicu iz savijenog i deformisanog toka drhtavim rukama. Nosio je uplakano dete ona je blago jecala i nije vritala trotoarom ba ispred mog prozora. Odrasli su pojurili da pomognu, ukljuujui i moju majku. Pojurila sam niz stepenice i izala ispred vrata da vidim da li je sve u redu. Kao i obino, niko me nije primetio. Devojicina cipelica je spala, a njeno stopalo je bilo svo odrano i krvavo; oderala je kou sa stopala, ali nita nije bilo slomljeno. Zamolila sam Boga i anele da joj ipak pomognu. ak i tada, u petoj ili estoj godini, oseala sam da je moja uloga da pomaem ljudima. Verovala sam da se zbog toga to sam motrila na oca i erku najgore nije dogodilo. Moda je mogla da padne pod autobus, ili da padne i udari glavu, ali je na kraju samo povredila stopalo i hvala Bogu, s njom je bilo sve u redu. Od tada je bilo mnogo prilika u kojima sam oseala da sam postavljena na odreeno mesto samo da pomognem; da spreim da se neto desi ili, ako ne mogu da potpuno spreim da se to dogodi, da uinim situaciju malo boljom. To je bio deo obuke kojoj su me moji aneli podvrgli. Moda sam imala problema da uim u koli, ali nisam imala problema da uim od anela. Jednog dana pruila mi se prilika da upotrebim taj dar da pomognem tati jedne moje drugarice. Dosi je bila moja najbolja prijateljica. ivela je u istoj ulici kao i ja, a ja sam je volela jer je i ona bila drugaija - mucala je. Zapravo, mucala je prilino upadljivo, ali kad bi se igrala sa mnom, to bi praktino nestalo, a ako bi nam se bilo ko drugi pridruio, ponovo bi se vratilo. Imala je dugu, pravu crvenkastu kosu i zelene oi, bila je via od mene i veoma mrava. Njen tata je imao garau nie niz ulicu - nije to bilo kao benzinske pumpe ili garae kakve imamo danas, ve jedno ogromno dvorite puno havarisanih automobila i delova za automobile. Njen otac nam je uvek govorio da se ne igramo tu, ali je kada se proe kroz kapiju bilo jedno malo mesto sa desne strane na kome nije bilo24

mnogo kra, i on nam je rekao da moemo da se igramo tu pod uslovom da nikad ne idemo na bilo koje drugo mesto u dvoritu. Jednog divnog sunanog dana, u nedelju, obukle smo svoju istu odeu i trudile smo se da je ne isprljamo. Igrale smo se naim lutkama na tom malom mestu u dvoritu, smejale se i alile. Seam se da sam oseala da mi aneli sve vreme neto govore i kau mi da sluam. Mislila sam da hoe da kau da treba da sluam njih, ali ovoga puta nisu to mislili. Na kraju su me dodirnuli da mi skrenu panju. Seam se da sam prestala da se igram i poela da sluam. Mislim da sam zaula neto, ali nisam bila sigurna. Kad sam pitala Dosi, ona je rekla da ne uje nita. Zato smo nastavile da se igramo, a aneli su opet rekli, Sluaj! Opet sam nauljila ui i dobila udan oseaj - ne mogu da ga opiem, ali bilo je to kao da sam ula u neko drugo vreme i prostor. Osetila sam se dezorijentisano. Mogla sam da ujem kako Dosin otac veoma slabim glasom doziva u pomo izdaleka. Dosi, meutim, nije mogla da uje nita. Plaili smo se da zaemo meu havarisane automobile, koji su bili naslagani visoko, jer smo znali da nam je strogo zabranjeno da idemo tamo, ali sam odluila da ipak krenem, a Dosi me je sledila. Dok sam sledila jednog anela kroz gomilu olupina, seam se da sam stalno ponavljala: Molim te Boe, molim vas, aneli, neka njen tata bude dobro! Nali smo Dosinog oca; automobil je pao na njega i bilo je krvi svuda, ali je bio iv. Seam se da sam otrala po pomo, a Dosi je, mislim, ostala tamo. Ne znam tano kuda sam otrala: njihovoj ili mojoj kui. Svi su dojurili trei. Poslali su nas kui, jer nam nije bilo doputeno da budemo tu kad budu podizali automobil sa njega, ali se seam kako su dola ambulantna kola. Bolnica, Sv Jakov, bila je nedaleko odatle. Posle toga je bio sasvim dobro, brzo se oporavio. Zahvalila sam Bogu i anelima to je on sasvim dobro. I opet su mi moji aneli pomogli da nekome pomognem. * * * Kao to sam ve rekla, vai aneli su tu da vam pomognu, pa kad ponete da priznajete da oni moda postoje, poeete da oseate njihov dodir u svom ivotu. U stvari, aneli su vas dodirivali sve vreme, u elji25