Anatomija skeleta glave

АНАТОМИЈА И ФИЗИОЛОГИЈА ЧОВЕКА ЗА ИНЖЕЊЕРЕ Handout 3в-2009

1

АНАТОМИЈА СКЕЛЕТА ГЛАВЕ

Кости главе су подељене на:

1. кости лобање

� чеона кост – os frontale

� ситаста кост – os ethmoidale

� клинаста кост – os sphenoidale

� потиљачна кост – os occipitale

� темена кост – os parietale

� слепоочна кост – os temporale

2. кости лица:

� горња вилица – maxilla

� непчана кост – os palatinum

� јагодична кост – os zygomaticum

� доња носна шкољка – concha nasalis

inferior

� носна кост – os nazale

� сузна кост – os lacrimale

� доња вилица – mandibula

� рало – vomer

� подјезична кост – os hyoideum

Слика 1а. Кости скелета главе.


2

Слика 1б. Кости скелета главе.

Све кости главе осим зглоба доње вилице спојене су

непокретним зглобовима. Код новорођенчета

окоштавање још није завршено у нивоу појединих

спојева лобање, па је на тим местима зид лобање још

опнаст. Ови опнасти делови зову се теменца. То су:

1. предњи (велика фонтанела)

2. задњи ( мала фонтанела)

3. сфеноидални и

4. мастоидни теменац

Ови опнасти делови омогућавају раст мозга. Велика

фонтанела би трнало да се затвори од 8 – 18. месеца

постнатално, а мала у 2 – 3 месецу постнатално.

Друге две нормално нестају на рођењу. Брзина

затварања фонтанела условљена је факторима који

утичу на окоштавање (излагање сунцу, количина

витамина D, AD капи, начин исхране). Унутар

појединих костију главе налазе се шупљине

испуњене ваздухом које комуницирају са носном

шупљином – синуси. Сматра се да је њихова улога да

загревају ваздух. У случају запаљења испуњени су

садржајем различите вискозности. То су фронтални,

етмоидални, сфеноидални и максиларни синус.

Синуси нису присутни на рођењу, већ се формирају

постнатално (3 – 4. месеца а свој пуни развој достижу

у 20.години). Синуси се још називају и параназалне

шупљине.

Кости лобање и лица ограничавају просторе који се

називају краниофацијалне дупље. Ту спадају:

1. очна дупља – orbita

2. носна дупља – cavitas nasi

3. подслепоочна јама – fosa infratemporalis

4. криласто – непчана јама – fosa pterygopalatina

5. слепоочна јама – fosa temporalis

Ови простори су испуњени одговарајућим

структурама.


3

ФИЗИОЛОГИЈА НЕРВНОГ СИСТЕМА – РЕФЛЕКСНИ ЛУК

Рефлексни лук се састоји од:

1. рецептора

2. аферентног нервног влакна

3. рефлексног центра

4. еферентног нервног влакна и

5. ефектора

Драж која делује на рецептор мора бити адекватна да

би довела до појаве рецепторског потенцијала и

формирања акционог потенцијала на аферентном

нервном влакну. Акциони потенцијал преноси се дуж

аферентног нервног влакна које прави синапсу са

интернеуроном или са ефектором. Еферентно нервно

влакно контролише активност ефектора.

Према броју синапси (да ли постоји интернеурон у

рефлексном луку или не) рефлекси могу бити:

1. моносинаптички (нема интернеурона)

2. полисинаптички (има интернеурона)

На нивоу кичмене мождине постоје 4 рефлекса:

1. рефлекс на истезање

2. Голџијев тетивни рефлекс

3. рефлекс флексора (рефлекс уклањања)

4. унакрсни рефлек екстензора

ПРИМЕР: РЕФЛЕКС НА ИСТЕЗАЊЕ

1. Рецептор – мишићно вретено – региструје

промену (статичка компонента рефлекса) и брзину

промене дужине мишића (динамичка компонента

рефлекса).

2. Аферентно нервно влакно: сензитивни нервни

завршеци – праве ексцитаторне синапсе с неуронима

у предајним роговима КМ који инервишу мишић и

инхибиторне синапсе са неуронима који инервишу

мишиће антагонисте.

3. Рефлексни центар: кичмена мождина.

4. Еферентно нервно влакно: алфа мото неурон

кичмене мождине.

5. Ефектор: скелетни мишић.

Појам реципрочна инхибиција означава појаву

истовремене контракције агониста и инхибицију

контракције антагонистичких мишића.

Подсетник:

1. Које кости улазе у састав лобање?

2. Наброј кости лица.

3. До када најкаснијентреба да се затвори

велика фонтанела?

4. Чему служе синуси?

5. Да ли дете од 2 године може да добије упалу

синуса?

6. Од чега се састоји прост рефлексни лук?

7. Која је основна разлика између простог и

сложеног рефлексног лука?

Слика 2. Рефлексни лук.


4

ФИЗИОЛОГИЈА НЕРВНОГ СИСТЕМА – ИНТЕГРАТИВНА

ФУНКЦИЈА ЦНС НА ПРИМЕРУ ФИЗИОЛОГИЈЕ ВИДА

Оптички пут преноси видне утиске које прима

ретина, до кортикалних видних центара. Састоји се

од:

1. Периферног неурона – биполарне ћелије ретине.

Локализација: ретина.

2. Централног неурона – ганглијске ћелије ретине.

Дендрити се спајају са периферним неуроном, а

неурити граде оптички живац. Оптички живци се

укрштају делимично у оптичкој раскрсници (chiasma

opticum). Из оптичке раскрцснице настају оптичке

траке које се завршавајау у corpus geniculatum laterale

које има 6 слојева (морфолошка структура средњег

мозга означена као примарни оптички центар), а део

влакана одлази у colliculus superior-a, где се налази

рефлексни акустички центар (структура међумозга).

Влакна која полазе са спољашњег темпоралног дела

ретине не укрштају се у оптичкој раскрсници и иду у

оптичку таку исте стране. Влакна која полазе са

унутрашњег дела ретине (назална влакна) се

укрштају у оптичкој раскрсници. Влакна која полазе

из жуте мрље делимично се укрштају а делимично

не.

3. Кортикалног неурона (влакна граде оптичку

радиацију која се завршава у примарном видном

пољу коре великог мозга – пругасто поље – area

striata на унутрашњој страни потиљачног режња; око

примарног налазе се концентрично секундарно и

терцијарно видно поље).

4. Рефлексног неурона (полазе из примарног

рефлексног центра и повезују га са моторним једрима

кичмених живаца, моторним једрима можданих

живаца, ретикуларним једрима у можданом стаблу и

малим мозгом). Неурони овог пута примају и преносе

слику посматраног предмета омогућавајући њено

разумевање и просторни вид. Рефлексни неурон,

путем веза које остварује са другим деловима мозга,

обезбеђује адекватне рефлексне реакције које се

називају оптички рефлекси: рефлекс мидријазе,

рефлекс миозе, рефлекс за акомодацију, рефлекс за

конвергенцију, рефлекс за покрете очију, рефлекс

жмиркања, одбрамбени рефлекси, рефлекс фиксације.

Влакна оптичког нерва која носе информације из

одређеног дела видног поља (назално, темпорално,

горња односно доња половина видног поља) се

различито позиционирају дуж свог пута до

примарног кортикалног центра. То има значаја за

формирање и обраду слике. Број ћелија у corpus

geniculatum laterale приближно одговара броју

оптичких влакана. Укрштена назална влакна

завршавају се у слојевима 1, 4 и 6, а неукрштена,

темпорална влакна, у 2, 3 и 5. слоју.

Свако нервно влакно завршава се на 5-6 ћелија које

леже у различитим слојевима. Влакна из горњих

квадраната мрежњаче оба ока пројектују се у

медијалној, а она из доњих у латералној половини

corpus geniculatum laterale. Макуларна влакна се у

виду клина пројектују на задњем полу једра. Аксони

из 1. и 2. слоја се завршавају на структурама које су

повезане са рефлексними екстрапирамидалним

путевима. Аксони од 3.-6. слоја образују оптичку

радијацију. Аксони који одговарају горњим

квадрантима обе ретине и пределу макуле завршавају

се у горњем делу примарног видног поља; аксони

који одговарају доњим квадрантима обе ретине

завршавају се у примарном видном кортексу испод

влакана из горњег квадрата. Влакна која преносе

надражај из макуле заузимају највећу површину у

задњем делу примарног видног поља.

Видна поља левог и десног ока (слика 4.) највећим

делом се поклапају, осим њихових најлатералнијих

делова, због чега примарно видно поље добија

истовремено слику предмета из обе мрежњаче, чиме

је омогућен бинокуларни вид.

Опажање светлости и таме, боја, покрета, положаја,

облика текстуре је могуће захваљујући посебном

систему кодирања информација које доспевају на

ретину, у ганглијским ћелијама, ћелијама corpus

geniculatum laterale, као посебним просторним

позиционирањем информација у овој стуктури и у

ћелијама примарног видног кортекса. Асоцијативне

зоне (секундарни и терцијарни видни кортекс)

помажу у препознавању предмета, ликова.

КОДИРАЊЕ ВИЗУЕЛНЕ ИНФОРМАЦИЈЕ НА

РЕТИНИ

Кодирање визуелне информације на ретини се

састоји из:

• кодирања светлости и таме и

• кодирања боја

Кодирање светлости и таме. Кодирање светлости и

таме се остварује путем активације ганглијских

ћелија. Да би се једна ганглијска ћелија активирала,

светлост мора да падне на одређени број

фоторецептора на ретини са којим је у вези – тј. на

рецептивно поље. Величина рецептивног поља

зависи од положаја фоторецептора на ретини. На

периферији ретине рецептивно поље је веће (већи

број фоторецептора преносе информацију на једну

ганглијску ћелију). У жутој мрљи постоји подједнак

број фоторецептора и ганглијских ћелија те је због

тога централни вид много прецизнији од периферног


5

вида. У ретини су откривена три типа ганглијских

ћелија:

• „ON“ ћелије – у њима се формира акциони

потенцијал када је ретина осветљена

• „OFF“ ћелије – акциони потенцијал настаје кад

светлост престане да делује

• „ON/OFF“ ћелије – краткотрајно реагују при

осветљавању ретине и при престанку деловања

светлости.

Експериментално је утврђено да се рецептивно поље

састоји од приближно кружног центра окруженог

прстенастим подручјем. „ON“ ћелије се активирају

ако светлост падне на централни део рецептивног

поља, а инхибиране су ако светлост падне на прстен,

„OFF“ – ћелије реагују обрнуто.

Приликом померања предмета у видном пољу или

покретања ока, мења се степен осветљености

централног дела рецептивног поља долази до

активације „ON“ – ћелија уколико се повећава

интензитет његове осветљености. Уколико се

смањује степен осветљености централног дела

рецептивног поља активирају се „ON“ – ћелије.

Фоторецептори – штапићи одговорни за виђење при

слабој светлости функционишу као „ON“ – ћелије.

Слика3. Визуелни путеви код човека почињу од очију и проширује се, кроз неколико унутарњих структура мозга,

пре спуштања у различите области визуелног кортекса (V1 и други). Код оптичке хијазме, оптички нерви се

парцијално укрштају тако да обе хемисфере примају улазне информације од оба ока. Те информације филтрирају

латерална геникулатна једра (nucleus geniculate lateralis), која се састоје од слојева нервних ћелија које дају одзив

на подражај од само једног ока. Инфериорни темпорални кортекс је важан код виђења облика. Откривено је да су

неке ћелије у обема областима активне тек када особа постане свесна саопштеног јој надражаја.


6

Слика 4. Визуелни путеви човека.

Кодирање боја. Кодирање боја се одиграва на нивоу

фоторецептора у виду трихроматског кодирања боја

а на нивоу ганглијских ћелија у виду кодирања

опонентних боја.

По трихроматској теорији колорног вида у ретини

постоје три типа рецептора од којих сваки

осетљив на поједину таласну дужину

светлости (плави, црвени и зелени). Све боје

спектра се могу добити мешањем три

основне боје. Мешање боја подразумева

мешање светлости из два или више извора

светлости. Максимум осетљивости за први тип чепића је на 420 nm (плави), што одговара плаво-

љубичастој светлости. За други тип на 530 nm

(зелени) – одговара зеленој светлости и трећи тип на

560 nm –одговара жуто-зеленој боји (црвени).

Уколико постоји генетски поремећај – недостатак

неког типа рецептора, особе не могу да виде ту боју,

али је оштрина вида очувана.

По Херинговој теорији перцепције боја, све боје се

могу представљати у визуелном систему као

опонентне – супротстављене. Примарне боје су оне

које нису настале мешањем других боја: то су жута,

црвена, плава и зелена. Опонентни парови су

црвена – зелена, плава – жута. На нивоу

ганглијских ћелија ретине триколорни код

фоторецептора се преводи у опонентни – колорни

код. Постоје два типа ганглијских ћелија које

одговарају посебно на парове опонентних боја.

Црвена светлост подражује црвене чепиће, који

изазивају ексцитацију црвено-зелене ганглијске

ћелије. Зелено светло стимулише зелене чепиће који

потом узрокују инхибицију црвено-зелене ганглијске


7

ћелије. Жуто светло стимулише подједнако црвене и

зелене чепиће, што ексцитира жуто-плаве ганглијске

ћелије. Плаво светло стимулише плаве чепиће, што

надаље доводи до инхибиције жуто-плавих

ганглијских ћелија.

АНАЛИЗА ВИЗУЕЛНИХ ИНФОРАМЦИЈА

Ћелије у corpus geniculatum laterale учествују у

опажању оријентације, покрета, просторне

оријентације и редоследу појављивања објеката,

текстуре и боја.

Посебне групе ћелија су задужене за обраду

информација о покрету, неке друге за текстуру итд.

јер су то специфични стимулуси који их

активирају. Своје информације, ове ћелије,

прослеђују у примарни видни кортекс који

врши комплекснију обраду информација,

док секундарни и терцијарни кортекс

обрађује видно поље, у садејству са другим

регијама мозга, и врше финалну обраду

информација.

Подсетник:

1. Из којих неурона се састоји оптички пут?

2. У којој структури мозга се налази примарни

оптички центар?

3. Која влакна оптичког живца се укрштају у

оптичкој раскрсници?

4. Да ли се влакна оптичког нерва која полазе

са жуте мрље укрштају?

5. Са којим структурама је повезан рефлрксни

неурон оптичког пута?

6. Наведи оптичке рефлексе?

7. Шта је рецептивно пиље ретине?

8. Да ли је рецептивно поље ретине веће на

периферији ретине или у жутој мрљи?

9. Који је вид прецизнији централни или

периферни?

10. Када настаје акциони потенцијал у OFF“

ћелијама ретине?

11. Како функционишу штапићи ретине?

12. Мешањем којих боја настају све остале боје

према трихроматској теорији?

13. Објасните Херингову теорију перцепције

боја?

14. Наведите по хијерархији системе за обраду

визуелних стимулуса?

Литература:

1. Р. Вучетић. Анатомија, Глава и врат. Вук

Карачић, Ниш, 1994.

2. М Станковић. Љ. Милисављевић. Д Поповић.

Оториноларингологија. Љубиша Станојевић,

1998.

3. Т. Јовановић. Нервни Систем у Т. Јовановић.

Медицинска Физиологиија. Дефектолошки

факултет, Београд, 2004: 173-216.

Documents

Anatomija skeleta glave